Bosnaunited

1
 Bosnaunited

Megi Olderson

Vruće pantalone

2
 Bosnaunited

Prvo poglavlje

Naravno, čovek ne očekuje da prvo što ugleda kada uđe u neku prostoriju bude penis u
erekciji, koliko god da je dobro da se to desi na kraju žurke, a i prilično dobrodošlo, uopšteno
govoreći. Pa ipak, bio je tu, u svom punom razbludnom sjaju, na glavi muškarca sa kozjom
hnidicom.
Donekle sam, dok sam išla ulicom, bila skeptična u odnosu na svoj šešir, ali mi se kada
sam ugledala ovu kreaciju, moj oreol od oko metar i po dugih pera ružičastog flaminga, vesto
nameštenih u tri jeftine perjane boe, iznenada učinio pomalo neuglednim.
,,Pa, izgleda da ti baš uživaš”, rekla sam Kurcoglavom, naginjući se pored njega da bih
ponovo napunila čašu šampanjcem. Već sam iskapila prvu dok sam prešla pet koraka između
kelnera na ulaznim vratima i stola sa pićem u uglu velike bele sobe.
„Da li si ga sam napravio?” upitala sam ga, pažljivije zagledajući divno obojeni papirmaše.
On se okrenuo i odmerio me, prilično nepristojno, od glave do pete.
„Da li znaš neko mesto gde ovo može da se kupi? Naravno da sam ga sam napravio.”
„Baš si pametnjaković. Ali, zašto?”
„Zato što dolazim na ovu zabavu svake godine. A to znači da sam za svaki Dan Australije u
poslednjih dvanaest godina bio u ovoj sobi, noseći na glavi neki glupavi šešir. Uvek sam se
osećao kao kurcoglavi, pa sam pomislio da bih ove godine mogao i da stvarno tako izgledam.”
Oduševljeno sam klimnula glavom - ovo je bio razgovor kakav ja volim.
„Znači, sledeći tvoju logiku, treba da pretpostavim da se onaj tip tamo što izgleda kao
indijanski poglavica u stvari uvek osećao kao jedan od članova grupe Village people, pa je
sada samo odlučio da to javno objavi?”
,,I to jasno i glasno, dušo. A to je još jedan razlog zbog kojeg nosim veliku debelu karu na
glavi. Zato što se na ovoj zabavi u stvari o tome jedino i radi.”
„O velikim debelim karama.”
„Aha. Oni mogu da pričaju o operi ili o novoj politici vlade u pomoći nezaposlenima, koja
je, uzgred budi rečeno, užasna - ali je ono na šta, zapravo, svaki muškarac u ovoj prostoriji
misli, kita.”
„Uključujući i tebe?”
,,Oh, da. Pogotovu mene.”
Nadam se da mi se na licu nije suviše videlo da sam razočarana. Ne da ja imam išta protiv
gej muškaraca. Nisam baš samo nešto želela da ovaj tip bude peder. Bio je veoma privlačan

3
 Bosnaunited

na neki čudan način, uprkos svojoj užasnoj kozjoj bradici, a i bio je veoma zabavan. Čak i
kada je bio prilično grub, nisam mogla a da ne primetim da ima lepe zelene oči i sviđalo mi se
kako mu se čelo naboralo dok je lizao papir da bi smotao džoint. Svidelo mi se i kako ga je
zapalio, brzo ga prinevši plamenu, a onda ga prineo uz moje usne.
„Jedina razlika je u tome”, objašnjavao je dok sam ja dražesno sisala džoint, „što ja
razmišljam o svojoj.” Izgovorivši ovo, izvadio je džoint iz mojih usta, stavio ga sebi između
zuba, namignuo mi i ugurao se natrag u gomilu, noseći četiri čaše i bocu šampanjca. „Ukoliko
želiš da nastaviš ovaj razgovor”, rekao je, okrenuvši glavu, „pronaći ćeš me u spavaćoj sobi.”
„Koja je bolje poznata kao 'persijska soba'“, začula sam neki glas iza svojih leđa. Okrenula
sam se i ugledala vitkog muškarca obučenog skroz u crno. Imao je nekih trideset pet godina,
tamnu kožu, kratku crnu kosu koja je bila oštra kao četka i stajala nakostrešena uvis ijednu
ironično podignutu obrvu. Posebno se primećivala ta obrva, jer je stalno ostajala podignuta,
ma šta da je ostatak lica radio. „Persijska?”, rekla sam, zamišljajući raskošnu odaju pod
šatrom, sa trbušnim plesačicama i nubijskim crncima.
„Persijski tepisi. Droge. Ja sam Entoni Mejberi. Drago mi je.” Pružio mi je ruku.
„Džordža Abot, drago mi je što smo se upoznali.”
„Da, znam, čuvena Džordžana Abot. Pitao sam se kad ću te upoznati. Imaš čvrst stisak. To
mi izgleda kao orginalna Pucijeva kreacija. Lepe cipele.”
„Šta? Baš si ljubazan, ali ne bih rekla da sam slavna. Kako si...”
„Draga”, počeo je, dok su mu se obe obrve podizale i spuštale, i to tako da mi se činilo da
gledam predstavu u lutkarskom pozorištu. „Ono što moraš da razumeš je da je ovo veoma
mali grad, a ti si ovde nova. Preselila si se ovamo iz Londona, vrhunca svetskog glamura, koji
u našim kolonijalnim umovima može da se poredi samo sa Njujorkom.
Radila si za evropske časopise koje mi kupujemo kao neki pokorni ludnici po previsokim
cenama iako stižu i po tri meseca stari, zato što verujemo da ćemo tako nešto saznati o svim
onim zanimljivim stvarima koje se dešavaju tamo u toj modnoj hemisferi. Videli smo tvoje
ime odštampano i ja znam sasvim sigurno da si bila u kući Naomi Kembel i da imaš privatni
telefonski broj Karla Lagerfelda. Za nas, ti si slavna ličnost.”
Pogledao me je pravo u oči i zapalio veoma dugu cigaretu veoma zlatnim upaljačem.
Jedna obrva mu je i dalje bila podignuta, što je delovalo kao prilični poduhvat s obzirom na
svo kolutanje očima i paljenje cigarete koje je pri tom obavljao.
„Bože!”, rekla sam.
„Pa, uživaj u tome, zato što ovo možda jeste mali grad po svetskim merilima, ali je surov.
Noževi su ovde podjednako oštri koliko i u ulici Flit ili bilo gde drugde, a njima zamahuju
ljudi od kojih bi to najmanje očekivala.”

4
 Bosnaunited

„I još dve stvari”, odbrojavao je prstima. „Jedan: čuvaj se Džaspera O'Konora, on je pravi
drkadžija, kao što i izgleda sa tim smešnim šeširom; i dva: moraš da središ nokte. Sidnej je
grad noktiju. Ti si pametna devojka, to ćeš već i sama shvatiti. U međuvremenu, ukoliko želiš
još prijateljskih saveta, nazovi me. Evo ti moja vizitkarta. Zbogom.”
S poslednjim pozdravom svojih obrva, podigao je jednu praznu čašu i dve boce
šampanjca i počeo da se ramenima probija kroz gužvu.
Osećajući se pomalo kao da me je neko napao i orobio, pogledala sam vizitkartu koju mi
je dao, i na njoj je pisalo: „Entoni Mejberi. Modni kreator”. Automatski sam prevukla prstom
preko slova da bih videla da li su izgravirana.
„Da, urađena je Brajevom azbukom”, čula sam ga kako govori, ali kada sam podigla
pogled, nije ga više bilo. A onda sam shvatila još nešto o Entoniju Mejberiju, modnom
kreatoru. On je bio jedina osoba na zabavi koja nije imala šešir na glavi.
Iako je bilo tek četiri sata po podne, mesto je bilo prepuno, a svi ti raskošni šeširi su činili
da soba deluje još ispunjenijom nego što je stvarno bila. Nivo buke je bio neverevatan, a urlici
neobuzdanog smeha i opšta vika gotovo su zagušili disk-džokeja. Činilo se da su tu prisutne
sve starosne grupacije, od lepih mladih stvorenja do sredovečnih muškaraca i žena, i svi su
oni zujali naokolo, skakučući od grupe do grupe i pozdravljajući jedni druge čvrstim
zagrljajima i uzvicima oduševljenja.
Pozvana sam na ovaj događaj iz alternativnog društvenog kalendara Sidneja tek pre
nekoliko večeri, kada sam srela domaćina ove zabave, Denija Grina, na predotvaranju neke
izložbe u muzeju Pauverhaus.
Nisam ni bila svesna da poznajem Denija dok nije skočio na mene, s tri fotoaparata oko
vrata, srdačno me poljubio u oba obraza i gurnuo me pored dve meni potpuno nepoznate
osobe da bi nas sve zajedno fotografisao. Nisam imala pojma zašto, a činilo mi se da je
nepristojno da pitam. On je delovao kao veoma prijatan čovek, ko god da je bio.
,,Oh, da, Džordži”, počeo je, nakon što me je pitao kako da izgovori moje ime, a onda i ne
obraćajući pažnju na moje ispravljanje „Džordža, ne Džordži, Džordža”, „moraš da dođeš na
moju zabavu povodom Dana Australije ovog vikenda. Svi će doći. Dopašće ti se. Moći ćeš da
upoznaš ceo Sidnej najednom mestu. To je u mom studiju i jedina pravila su: stavi šešir na
glavu i ponesi bocu pića. Ja se držim čaja. Svi ostali se drže jedni dragih.” Poskočio je smejući
se i gurnuo mi pozivnicu u ruke, na kojoj se nalazila njegova fotografija na kojoj je imao šešir
kao Ludi šeširdžija sa kondomom uguranim u traku, a u rukama držao crnu pudlicu koja je
na glavi imala isti takav šešir.
„A ono što je stvarno sjajno”, dodao je zaverenički, , jeste da čak i ako se dešava nedeljom,
niko ne radi u ponedeljak, pa svi možemo da se napijemo do mile volje.”

5
 Bosnaunited

Kada sam te noći stigla kući, nazvala sam jedinu osobu za koju sam smatrala da sam je
stvarno upoznala za te dve nedelje koliko sam provela u Sidneju, da bih od nje saznala da li
treba da idem na zabavu ili ne.
Linda Vidovik je bila urednica rubrike senzacija u časopisu Glou u kojem sam radila. To je
mescčni časopis štampan na finom papira, namenjen ženama od osamnaest do dvadeset šest
godina, pun korisnih informacija o orgazmu, raževima za usne i preciznoj anatomiji muških
polnih organa. Čitateljke časopisa Glou mogu da nauče kako da hodaju na visokim štiklama,
kako da smršaju pomoću multiplih orgazama, kako da vežbaju stomačne mišiće „pušeći” i
kako da dovedu u ravnotežu svoje finansijsko stanje flertujući sa svojim šefom (muškim ili
ženskim, svejedno, mi se čvrsto zalažemo za flertovanje sa bilo kim, čak i sa psima i neživim
predmetima).
Kada sam tu došla kao zamenik urednika, Linda i ja smo se odmah zbližile, jer smo imale
iste Pradine tašne. (Tek sam kasnije saznala da je njena lažnjak iz Bangkoka).Takođe je bilo
zanimljivo saznati da je zvanično promenila svoje ime Linda u Linda, zato što je tako bilo
mnogo bolje po numerologiji, jednoj od mnogih „ologija” koje vladaju njenim životom.
Ne računajući tašne, Linda je bila oduševljena što me je upoznala i zato što je znala da
sam došla iz Londona sa potpuno slomljenim srcem. Linda voli emotivne katastrofe više nego
išta. Tu uvek postoji šansa da dobije ideju za neku senzacionalnu priču. Ja sam mogla da joj
poslužim kao uzor za tekst tipa: Ukoliko odete iz zemlje, da li će on otići iz vašeg srca?, a to je,
definitivno, materijal za naslovnu stranu. A naslovne strane su za časopis kao što je Glou sve.
Urednica Maksin Tejn nam stalno govori: „Naslovne strane su ono što prodaje časopis,
devojke, a ne ono sranje unutra.”
Verovala sam da se sviđam Lindi, uradila je moj horoskop u roku od sat vremena pošto
smo se upoznale i vedro objavila da nam je suđeno da imamo intenzivnu prijateljsku vezu u
kojoj ćemo pružati jedna drugoj podršku i koja će biti obeležena velikim dramama, zato što je
ona trostruka Škorpija, a ja sam Blizanac sa podznakom u Škorpiji. Ipak, i dalje sam bila
svesna onog faktora naslovne stranice, iako nisam mogla za to da je krivim - moja ljubavna
katastrofa je zaista ličila na gotičku horor-priču.
Muškarac zbog kojeg sam došla u Australiju želeći da ga zaboravim zove se Rik Robinson.
Šta da vam kažem o njemu? On je umetnički direktor u jednoj od najvećih reklamnih agencija
u Londonu. Veoma dobro zarađuje, veoma dobro izgleda (crna kosa, plave oči, očaravajući
osmeh, sve te stvari), veoma je pametan, veoma uspešan, veoma šarmantan. Bili smo zajedno
pet godina i bili smo, zapravo, „vereni” (užasno buržoaski termin, kako je govorio Rik). Ipak,
nisu me privukli njegov impresivni ,,CV” i „mercedes” kabriolet - zaista sam volela Rika. Bio je
zabavan, bio je pažljiv. Bio je prava raketa u krevetu. Ah, da. Bilo je to suviše dobro da bi bilo

6
 Bosnaunited

istinito... Došla sam jedne večeri kući očekujući da ću provesti prijatno veče gledajući film sa
videa, ali, kada sam pritisla dugme da bih pustila ono za šta sam verovala da je Praznik u
Rimu, ugledala sam snimak Rika kako se šepuri go, igrajući se sa svojim štapom, dok je kurva
sa grudima nalik dinjama, obučena kao učenica, ležala ispružena na našem kauču. Ona nije
imala gaćice.
Rik je bio iznenađen kada sam ga ostavila. „Nisam mislio da će ti smetati, Džordža...”. I
moji prijatelji su bili iznenađeni - on je bogat, prijatan i dobro izgleda, da li sam ja luda?
Nikada se nisam osećala normalnijom. Mada, osećala sam se nešto manje normalnom dve
godine kasnije, kada sam ja i dalje bila sama - a Rik živeo sa jednom od mojih nekadašnjih
prijateljica. Bila sam usamljena, bila sam napaljena i prokleto mnogo mi je nedostajao.
A onda jednog posebno tmurnog londonskog dana u decembru - onakvog kada ti sivo
nebo pritiska glavu kao tesan šešir - Tina, urednica fotografije iz Australije u časopisu Kiti (u
kojem sam tada radila), došla je i spasla me. Sedela sam u svojoj kancelariji i jecala - kao što
to svi ponekad činimo - zato što sam upravo otvorila Kantri lajf stranici na kojoj je najavljena
veridba još jedne glupe, debele, bogate devojke s kojom sam išla u školu (sa naslednikom
nekog manjeg plemićkog doma).
„Ono što je tebi potrebno je malo sunca i dobio 'ukorenjivanje'“, rekla je Tina, shvatajući
situaciju istog trenutka. Nakon što mi je objasnila šta ta reč znači, rekla mi je da je čula da
postoji slobodno radno mesto mesto u Sidneju u časopisu Glou. Odmah sam prestala da
plačem. Zračak sunca mi je obasjao mozak. Već sam znala za taj časopis i obožavala sam ga.
Slali su nam ga svakog meseca poštom u kancelariju časopisa Kiti, da bismo mogli da im
pokrademo ideje. Volela bih da radim za Glou, zaključila sam - a i zar nije Sidnej pun divnih
muškaraca koji izgledaju kao Mel Gibson, samo su viši? Odmah sam se javila, obavila
petominutni telefonski razgovor sa glavnom urednicom i prihvatila posao. Trebalo je da
počnem da radim za mesec dana. Moji prijatelji su ponovo mislili da sam poludela. Ali, ja sam
tačno znala šta radim - pročitala sam knjigu GradAlis, i znala sam šta se dešava
Engleskinjama koje odu u Australiju. One tamo upoznaju divne muškarce s jakim mišićima
koji te pozdravljaju dodirujući prstom šešir, spasu ti život, a onda te odvedu da živiš u kući
okruženoj verandama na farmi veličine Velsa. Jedva sam čekala.
Posle dve nedelje provedene u Sidneju, nisam ga još srela, i pitala sam se da li bi zabava
Denija Grina za Dan Australije mogla da bude dobar teren za lov. Zato sam dohvatila telefon
da bih upitala Lindu šta misli.
„Deni Grin?” rekla je hrapavim glasom, rezultatom nekoliko kutija „marlboroa” dnevno, i
pomalo afektirano. „Da, znam ga. On je poluduhoviti fotograf društvenih događaja -
verovatno ćeš se pojaviti na stranicama sa održanim zabavama u San Heraldu, što ti neće biti

7
 Bosnaunited

prijatno. Deni Grin poznaje svaku od droge zavisnu manekenku, društvenu kurvu,
korumpiranog urednika časopisa, glumca koji je postao kemer, ogorčenog modnog kreatora,
prikrivenog pedera, karijeristu i protuvu, na koku navučenog berzanskog posrednika i
anoreksičnog frizera u gradu. Čuven je po svojim zabavama za koje su mi rekli da podsećaju
na poslednje dane na Kaligulinom dvoru. Garantovano je da ćeš odatle otići sa koeficijentom
inteligencije nižim za tri poena nego što je bio kad si tamo stigla. Radije bih prošla gola kroz
hol Kozmetičke kuće Dejvida Džonsa nego tamo otišla. Tebi će se strašno dopasti.”
Gledajući oko sebe svu tu gomilu ljudi koji su cičali i ljubili se iz daljine zbog šešira na
glavi, Lindina procena ljudi koji dolaze na ovu zabavu delovala mi je prilično tačnom. I bila je
u pravu, strašno mi se sviđalo. Feminizirani pederi, ogorčene šik žene, svi istovremeno puše,
piju i viču, sa očiglednom namerom da se bace u zaborav što je pre moguće, sve su to bili baš
ljudi kakve ja volim. Krhki, brilijantni, pretenciozni, originalni, gadni, veseli, bučni, zlobni,
srdačni. Mesto gde se moda, umetnost i mediji ukrštaju, pomislila sam. Kod kuće sam.
„Kakav divan osmeh. Mora da misliš na nešto što voliš.” Pored mene je, uz sto sa pićem,
stajao muškarac koji je izgledao kao da je sišao sa postera avionske kompanije Kvantas iz
šezdesetih godina. Tamnoplava kosa, gotovo smešno beli zubi, savršeno raspoređene pegice
od sunca i plave oči uokvirene tipičnim borama koje se dobijaju od sunca kakve imaju Oziji, a
sve to je izvirivalo ispod veoma otrcanog i iznošenog akubra šešira.
„Razmišljala sam, zapravo, o tome koliko volim žurke”, odgovorila sam.
„Stvarno? I ja. Hoćeš li da igramo?” I ne sačekavši na moj odgovor, ili makar na to da
promenim izraz na licu, zgrabio me je za ruku i povukao kroz gomilu do dela sobe gde su se
ljudi bacakali kao ludi. Mnogi muškarci su skinuli svoje košulje i držali ruke iznad glave, sve
da bi se bolje videli njihovi ravni stomaci i mišićava ramena.
„Bili Rajan”, viknuo mi je u uvo dok me je vrteo u pravom rokenrol okretu, očigledno
nesvestan činjenice da igramo uz hard-kor tehno.
„Džordža.”
Kada me je još jednom zavrteo, uspela sam da ga po prvi put dobro pogledam. Ujakom
kontrastu u odnosu na ostale na zabavi koji su bili u tesnim majicama pripijenim uz telo,
uskim haljinama sa čipkom ili uopšteno u crnoj boji, Bili Rajan je bio obučen u ono za šta sam
nedavno saznala da se zove „pantalone od moleskina” - a to je vrsta kože, čizme za jahanje i
plavo-belu prugastu košulju. To bi trebalo da mi deluje otrcano, ali je njemu toliko dobro
stajalo, da mi nije smetalo. U stvari, izgledao je neverovatno dobro. Nije ličio na tipa koji bi
pozvao devojku obučenu u ružičasti pripijen uz telo kombinezon da igra sa njim, ali je
izgledao kao neko ko bi mogao da ima kuću okruženu verandama, tako da se nisam bunila.

8
 Bosnaunited

„Izgleda da je poprilično konja prešlo preko tog šešira”, rekla sam, dok me je okretao s
jedne na drugu stranu.
„I jeste. I prilično krava.”
„Da li si ti farmer?”
„Samo vikendom.”
„A šta radiš tokom nedelje?”
„Ja sam posrednik na berzi.”
Iskoristila sam dvostruki okret s provlačenjem da bih prikrila osmeh. Zgodni berzanski
posrednik koji toliko voli život na selu da ima svoju farmu. To je muškarac kakvog tražim.
Neko kao što sam ja, ko voli brzi ritam grada, ali, ima i potrebu da pobegne u prirodu. Neko
ko voli konje i bašte onoliko koliko i da igra i da ide na žurke. To je bio muškarac kakvog sam
došla da upoznam u Australiji. Milion kilometara daleko od gospodina Reklamnog Genija i
njegove sklonosti ka maloletnicama. Muškarac koji ima čvrste vrednosti, zdrave zube i
ovčarskog psa. Savršen za devojku kao što je Džordža. Do trenutka kada me je privukao sebi i
kada smo počeli da igramo valcer, već sam se pitala gde da odnesem peškire da bi na njima
izvezli inicijale „DŽ & B” - veoma lep monogram, lepa okrugla slova, Džordžana Rajan, drago
mi je što sam vas upoznala. Razmatrala sam koje ime da damo našem drugom sinu i brinula
se u koju školu da ga upišemo, kada mi je Bili gurnuo jezik u usta. Bila je to prava oralna
invazija. Jezik mu se vrpoljio kao crv, ljigavo migoljio poput jegulje i, sve u svemu, to uopšte
nije bio erotičan poljubac.
„Odlično igraš”, rekao je, dok sam ga gledala zapanjeno i bez reči. „Potražiću te kasnije da
odigramo jedan bugi”, dodao je poljubivši me ponovo, ali ovog puta u obraz, a onda me je
jednostavno ostavio samu na podijumu za igru.
Još uvek previše zapanjena da bih išta rekla, gledala sam ga kako prilazi visokom
mršavom tipu, koji je imao isti šešir kao i on i stajao pored zida.
Visoki momak je oduševljeno protresao Biliju ruku i onda su izveli neku vrstu
primitivnog rituala pokazivanja muške bliskosti koja je uključivala mnogo tapšanja po leđima
i osmehivanja i vrtenja glavom. Poželela sam da je tu Dejvid Atenboro i da uradi
dokumentarne. O čemu god da je bila reč, činilo mi se da nešto smatraju veoma zabavnim.
Iskreno sam se nadala da to nisam ja i počela da se pitam da lije dolazak na ovu žurku
prepunu nepoznatih ljudi bila baš tako dobra ideja.
Kad su otišli u susednu sobu, i dalje se tapšući po ramenima i široko osmehujući,
krajičkom oka sam ugledala poznati penis na drugoj strani studija i krenula ka njemu.
Upravo sam se spremala da koketno potapšem Džaspera po ramenu kada sam shvatila da on

9
 Bosnaunited

drži predavanje grupi od desetak ljudi stisnutih na starom kauču. Stala sam sa strane i počela
da posmatram.
,,A onda Tuhi ulazi u sobu, ovako...” Džasper se vukao na kolenima čkiljeći i isturivši
prednje zube. „Samo 'oću da te poljubim, Rajlin”, rekao je sa preterano naglašenim
australijskim akcentom. „Samo 'oću da te poljubim. Neću niš' drugo da uradim, obećavam,
Rajlin.” Onda se ispravio, izbacio dupe i grudi i napućio usne. „I onda Rajlin kaže: 'Pa, možeš
da me poljubiš Tuhi, ali nemoj da mi diraš kosu.'“ Dok su mu oči sijale, a rukama mlatarao
naokolo naglašavajući ono što govori, Džasper je držao svoju publiku u zanosu.
„I, to je cela poenta”, nastavio je. „Tuhi je svako od nas. On je ono što je suštinsko u
svakom Australijancu. Kada ne može da kaže Rajlin da je voli, on je sve ono što je australijsko
- on je kengur, on je aboridžinsko dete koje se igra štapom, on je Olivija Njutn-Džon, Kajli
Minog i Natali Imbrolija na heroinu, on je kraljica Mardi Grasa sa svetlucavim kaišem u
dupetu, on je ajkula, dingo, ulični policajac u tesnim pantalonama, spasilac na plaži Bondi i
pandur na King Krosu, on je Džon Hauard u haljini, on je Harbur Bridž, Harijeva pita, Rej
Martin, Džon Louz i Moli Meldram koji se igraju između dve vatre.
,,A kada tu dolazi turski hleb?” upitala je sićušna žena u strogoj crnoj haljini, sa fesom na
glavi.
„Kakav turski hleb?” rekao je Džasper, uznemiren zbog ovog prekidanja.
„Turski hleb koji mora da se pojavi u svakom kratkornefražnom filmu koji će biti
prikazan na Trop-festu ove godine.”
,,Oh taj. Nisam još odlučio. Možda će Tuhi da stane na njega i padne...”
„Možda će da se zagrcne njime i nećemo morati da slušamo njegove mučne dijaloge”, čuo
se glas iza kauča za koji sam odmah znala da pripada Entoniju Mejberiju.
,,A čije ćeš kamere da koristiš ove godine?” upitao je čovek sa tankim usnama i velikim
brkovima koji je nosio na glavi bejzbol-kapu sa natpisom Ki Vest. „Toni Abrovmo mi je rekao
da mu mesecima nisi vratio kameru prošle godine i da neće više nikad da ti je pozajmi.”
„A zar nisi već propustio krajnji rok za prijavljivanje filmova za ovu godinu?” rekla je žena
sa fesom. Kada je grupa počela da se rastura i deli u grupice, koje su se prigušeno hihotale,
Džasper me je ugledao. „Hej, Pinki, tu si!” viknuo je, očigledno zadovoljan zbog ovog
skretanja pažnje. „Hajde sa mnom. Hoću nešto da ti pokažem.”
„Šta je sa ovom žurkom?” upitala sam se, dok me je on uzimao za ruku i odvlačio me.
Ljudi mi ili govore šta da radim ili me fizički napadaju. Pogledala sam unazad i ugledala
poznate obrve kako vire iza kauča. Uradile su brzo gore - dole i ponovo nestale.
„Pokazaću ti nešto što nikada nećeš zaboraviti, Pinki”, rekao je Džasper, sa širokim
osmehom na licu dok se provlačio kroz gomilu.

10
 Bosnaunited

„To si već uradio.” Pokazala sam glavom ka njegovom šeširu s penisom.

,,Oh, zaboravio sam da to imam na glavi”, rekao je skidajući ga i bacajući na pod. „Ovako je
bolje, sad mozak može da mi diše. Hajde sa mnom, devojčice.”
Poveo me je kroz vrata studija i počeli smo da se penjemo glavnim stepenicama zgrade.
„Postoji razlog zašto ne idemo liftom”, objašnjavao mi je Džasper, počinjući da teško diše
nakon drugog reda stepenica. „Želim da ovo zaslužiš. Mislim da je bolje da se zaustavimo
ovde i popušimo po cigaretu.”
Oslonio se na zid i zapalio je. Ja ne pušim, ali, ponekad, kada sam sa nekim ko očigledno
uživa u tome, ne mogu da odolim a da ponovo ne probam, u slučaju da se ispostavi da je bolje
nego što pamtim. I zato sam se poslužila iz njegove kutije i pušili smo zajedno ćuteći. Bilo je
užasno kao i uvek. Svakih nekoliko trenutaka Džasper bi me pogledao, nasmešio se i klimnuo
glavom kao da delimo neku veliku tajnu. Počinjala sam da sc pitam da li je on lud, a onda me
je, postoje zgazio oba opuška čizmom, uzeo za ruku i krenuli smo ponovo uz stepenice.
Posle pet spratova, stigli smo do vrata na kojima se nalazio ogroman katanac. Džasper je
izvukao iz džepa pantalona ogroman svežanj ključeva i otključao vrata.
„Imao sam studio u ovoj zgradi. Zadržao sam ovaj ključ zato što sam uvek znao da će mi
zatrebati jednog dana. Ovo je taj dan.”
Gurnuo je vrata i izašli smo na krov.
Luka Sidneja se prostirala ispod nas, kao na slici blještavo plavetnilo na januarskom
suncu. Iznad naših glava bilo je nebo boje kakva se viđa samo na razglednicama. Voda u
zalivu se presijavala. Jahte su jurile naokolo kao bele maramice, a trajekti su odlučno štektali.
Sve je delovalo kao se kreće po tačno određenoj koreografiji. Vidik se pružao ka onome za šta
sam pretpostavljala da je Heds i Tihi okean. Moglo je da se vidi sve do Zoološkog vrta
Taronga i Manlija u daljini.
„Auu!”, rekla sam u nedostatku neke bolje reči. „Nemamo ovoliko veliko nebo u Engleskoj.
Ništa ovakvih razmera. Vidi ti to samo.”
„Ovo je lep grad, zar ne, Pinki?” rekao je Džasper. „Dođi ovamo.”
S jedne strane krova mogli smo da vidimo CBD, zgradu Opere, Most, severni Sidnej i još
dalje, skroz do Plavih planina.
„Hvala ti, Džaspere”, rekla sam. „Ovo je neverovatno.”
„Hej, Pinki, kako si saznala kako se zovem? A kako se ti zoveš, uzgred budi rečeno?
Nemam nameru da te zovem nikako drugačije osim Pinki, sve dok ne umremo jednog dana
zagrljeni, ali mogla bi da mi ga kažeš, tek da znam.”
„Džordža. Džordžana Abot.”
„Džordži Abot - ti si ona riba što je došla da radi u Glou, zar ne?”

11
 Bosnaunited

Mrzelo me je da ga ispravljam. Džordži, Džordž, Ringo, svejedno.

„Pa, Džordži”, nastavio je, „kako ti se dopada ona gomila uštogljenih neurotičarki s kojima
radiš? Debi Brent ne bi umela da prepozna ko je dobar fotograf čak ni kada bi joj život zavisio
od toga niti bi onaj živi kostur Zoi Zigler, a Maksin Tejn teže daje pare nego kaluđerica picu.
Da li si tako saznala ko sam ja? Da li ti je ona rekla? Ili je to bila ona Linda Vidovik, ludača što
stalno gleda u karte? Je li u poslednje vreme skuvala kojeg zeca?
„Da li poznaješ sve koji rade u Glout upitala sam ga, zapanjena, ali i zaintrigirana.
„Ovo je Sidnej, Pinki. Recimo da ja poznajem svakoga.”
Nisam u tom trenutku imala pojma koliko je to stvarno istina.
Nakon ovog Džasparevog ispada, samo smo stajali izvesno vreme, gledajući svu onu
divotu oko sebe, a ja nisam mogla da ne osećam da ona ukuljučuje i njega. Onog trenutka
kada bi prestao da pokušava da se pravi pametnim - ili, bolje rečeno, onog trenutka kada bi
zaćutao, što se retko dešavalo - Džasper je bio stvarno prilično lep. Imao je ravnu dugu crnu
kosu, za kojom sam inače potpuno luda, i senzitivno lice sa delikatnim, finim usnama. Imao je
običaj da nakrivi glavu na jednu stranu i onda te gleda čkiljeći, što je bilo veoma privlačno.
Jedina stavar koja je smetala na Džasperovom licu-čak je imao i lepu kožu-bila je ta glupa
mala brada kakvu nose pubertetlije. Ipak posle svih svojih godina iskustva u biranju
fotografija sa osnovnih snimaka, pre nego što se bubuljice na licu manekenke uklone
digitalnim putem, samo sam izoštrila fokus i skinula mu bradu s lica.
Dok sam ja krišom bacala poglede na njega, Džasper je bio zaokupljen samim sobom i
okretao se polako u krug netremice gledajući u nebo, ruku raširenih poput krila. To mi je
pružilo izvrsnu priliku da ga posmatram. Vitke građe, stvoren više za brzinu nego za snagu.
Veoma duge noge u svetlo-ružičastim pantalonama. Svetloružičaste pantalone i marinski
plav blejzer na dvostruko zakopčavanje sa zlatnom dugmadi. Svetloružičasta košulja. Kosa
zalizana unazad i dužine do oko vratnika. Avijatičarske naočare za sunce sa zlatnim okvirom.
Čizme sa visokom petom. Bio je to potpuno otkačen izgled. Puno mi se dopadao.
„Šta to radiš?” upitala sam ga.
„Pokušavam da se povezem sa nebom.”
„Uspeva li ti?”
„Mislim da mi treba još jedan džoint.” ,,A, uzgred, kakve su ti to pantalone?”
Iznenada je prestao da se okreće i nacerio mi se, uhvativši se za nogavice pantalona i
povukavši ih na jednu stranu kao da se sprema da izvede naklon.
„Pantalone za golf. Je l' ti se sviđaju?”
„Mnogo mi se sviđaju. Mnogo su šašave. A i slažu se sa mojim šeširom.”
„Pinki i Pink, vidiš? Bacio sam jedan pogled na taj šešir i pomislio: 'Ta Pinki je za mene.'“

12
 Bosnaunited

Nisam ništa rekla na ovo. Oni umeju stvarno lepo da pričaju, ti Australijanci, pomislila
sam. Imaju najblistavije oči na svetu. Ipak, posle Bilijevog ničim izazvanog oralnog napada,
još uvek sam bila pomalo zabrinuta.
Džasper je došao do zidića, izvadio cigaret-papir i smotao još jedan džoint, koristeći pri
tom samo levu ruku. Nisam pre toga primetila da je levak. Primetio je da sam primetila.
„Ambidekstrozan sam”, rekao je, uvivši kraj papira desnom rukom i stavivši ga zatim
meni između usana. „Kao Leonardo.” Levom rukom je mahao zipo upaljačem sa ogromnim
plamenom i zapalio džoint. Povukla sam dim i pružila mu ga.
„Ko si ti, Džaspere?” upitala sam. „Čime se baviš? I zašto si toliko užasan prema ženama s
kojima radim? Da li si spavao sa svima njima?”
„Ne, mnogo je gore od toga. Radio sam sa svima njima. Ja sam modni fotograf. Ali, jednog
dana ću biti veoma poznat filmski režiser i časopis Glou će da me moli da im dam intervju, a
ja ću, naravno, da odbijem.”
„Da li mogu da sedim za tvojim stolom kada bude dodela Oskara?”
„Možeš i da se popneš na binu i uzmeš ga zajedno sa mnom.”
Pošto smo završili džoint, Džasper je insistirao da i ja probam da se vrtim oko svoje ose i
pri tom gledam u nebo.
,,U krug, u krug, Pinki, draga”, rekao je, vrteći me u krug dok nisam osetila jaku
vrtoglavicu. Zatim smo ponovo počeli da gledamo vidik ispred sebe i počela sam da se
osećam neprijatno, kao da on traži pravi trenutak da me poljubi. Koliko god da je postavka
oko nas bila veličanstvena, nisam želela još jedan jezik u svojim ustima, pogotovu ne od
nekoga ko me je donekle podsećao na Rika, tako da sam mu predložila da se vratimo na
žurku. Možda sam rekla i neku malu laž o tome da sam tamo ostavila nekog prijatelja. Što god
da sam rekla, Džasper je iznenada delovao kao da je došao sebi.
„Žurka, da, žurka...”, rekao je, počinjući da ponovo imitira psa koji klima glavom. „Aha,
prijatelji, žurka, dole. Bolje da se raziđemo, Pinki. Pa, bilo mi je drago što smo ovo podelili.
Možda bih mogao da ti pokažem uskoro još neko od neverovatnih mesta u Sidneju. Ovo je
moj grad, znaš.”
Sišli smo liftom do četvrtog sprata. Ispred ulaznih vrata u studio, odakle smo mogli da
čujemo buku sa žurke, Džasper se zaustavio, uputio mi je još jedan od svojih iskrivljenih
osmeha s glavom nagnutom na jednu stranu i ncžno prešao prstom preko mog obraza.
„Bilo je zabavno, Pinki. Vidimo se kasnije, draga.”
A onda je nestao u studiju, praktično mi zalupivši vrata pred nosem. Gurnula sam ih i
otvorila i ugurala se u gužvu, koja je sad delovala još većom i bučnijom. Monotoni tehno-

13
 Bosnaunited

ritmovi bili su zamenjeni disko-muzikom sedamdesetih i još više ljudi je igralo. Drugi su bili
u gomilama po sobama i u foteljama koje su bile poredane duž zidova, udubljeni u razgovore.
Nakon Džasperovog vrtoglavog plesa, nisam imala pojma koliko smo vremena proveli
gore, ali sam osećala kao da se žurka za to vreme ubrzala za nekoliko brzina. Kelner koji je
prolazio pored mene prineo mi je poslužavnik sa pićima i ja sam uzela dve čaše vode, iskapila
ih jednu za drugom i vratila prazne čaše na poslužavnik.
Onda sam samo stajala, shvativši da, u stvari, ne poznajem nikog na tom mestu. Po prvi
put otkako sam stigla na zabavu, osetila sam se svesnom sebe. A Džasperov džoint me je
učinio supersvesnom delića razgovora koji su se vodili oko mene.
„Trebalo je da vidiš njegovo lice kada je ona ušla u sobu!” govorio je niski čovek crvenog
lica koji je nosio periku kao Madam Pompadur, visokoj mršavoj ženi koja je na glavi nosila
periku bez kose.
„Pa, ionako nikada nisam ni mislio da on ima ikakvog talenta”, čula sam kako sredovečni
muškarac sa ušima Plejbojeve zečice govori drugom koji je na glavi nosio žensku kapu za
kupanje sa cvetićima.
„Samo još jedan od Piterovih zgodnih...”
„Ali, ja sam mislio da je to sestra? A to je, znači, majka? Moj bože, ta hirurgija! Koje njen
hirurg, da li znaš?”
„Čuo sam da je smuvao deset hiljadarki povrh svega i vratio ih njima da bi likvidatori...”
„Ne, ona je nosila papuče, haljinu od žoržeta ukoso krojenu, bilo je toliko ružno da nam se
svima povraćalo...”
„Pratio je nekome da otruje svo to drveće zato što mu je blokiralo pogled na luku...”
Stajala sam tamo govoreći sebi da niko od tih ljudi ne govori o meni i pokušavajući da
duboko dišem zato što sam osećala da bi svakog časa moglo da mi ozbiljno pozli. Pokušavala
sam da se razonodim gledajući igrače koji su se okretali - loša ideja, previše okretanja -
gledala sam u pod - ne, to je bilo previše poda, onda ljude - oh ne, još razgovora. Diši, diši.
Dim cigareta, oh, fuj. Miris trave, oh, ne! Muzika je zvučala zastrašujuće. Staje bilo u onom
džointu?
„Mislim da je bolje da pođeš sa mnom.”
E, sada sam stvarno poludela. Taj glas je zvučao kao da mi dopire pravo u uvo. I jeste.
Entoni Mejberi me je gledao pravo u oči sa ozbiljnim izrazom lica, podignute leve obrve i
pokazivao mi rukom da krenem za njim. To sam i učinila. Bilo je nečega u Entoniju zbog čega
sam mu verovala, čak i u ovom svom stanju zamagljene svesti. Za razliku od mojih drugih
novih muških prijatelja, on me nije zgrabio za ruku, već sam poslušno išla za njim duž
hodnika koji je vodio pored nekoliko soba prepunih ljudi, a onda iza ćoška i u jednu drugu

14
 Bosnaunited

malu sobu u kojoj nije bilo ničega osim velikih četvrtastih jastučića na drvenom podu. Tu su
bila i dva francuska prozora, kroz koje se videla luka iz donjeg rakursa. Svetlucava voda.
Jahte. Galebovi. Prozori su bili otvoreni i divni povetarac je ulazio unutra. Skinula sam svoj
šešir sa ružičastim perjem i praktično pala na pod. Sklopila sam oči. Soba se okretala i
okretala oko mene. Stenjala sam.
„Ostani tu, ne pomeraj se”, rekao je Entoni i izašao iz sobe.
Osećala sam veliko olakšanje što se nalazim negde gde je relativno tiho, a vetrić je bio
božanstven, ali sam se i dalje osećala grozno. Slalno su mi se javljali veliki fleševi unutrašnjeg
uvida, koji bi nestajali podjednako iznenadno kao što bi se i pojavili, bez ikakvog traga. To je
bilo kao da pokušavam da zadržim oblake koji prolaze i imalo je čudan efekat na vreme.
Činilo mi se da svaka takva velika misao traje čitav eon, a onda, kada bi nestala, izgledalo je
kao da vreme nikada nije ni postojalo. Veoma uznemirujuće.
Posle nečeg što je moglo da bude dva minuta, ili nekoliko ledenih doba, Entoni se vratio
noseći ogromnu flašu koka-kole, čašu sa kriškom limuna, srebrnu kofu za led, flanelsku krpu
i veliki tanjir. Stavio je hladnu, mokru krpu na moje čelo i napunio čašu prvo ledom, pa koka-
kolom i pružio mi je.
„Moraš ovo da popiješ”, rekao je. „To je jedino od čega ćeš se osećati bolje.”
„Šta nije u redu sa mnom?”
„Supersonik hidroponik.”
„Šta?”
„Marihuana.Trava.Vutra. Kanabis. Smotke. Gandža. Kako god to želiš da nazoveš. Ali, i više
od toga. Da li si, možda slučajno, malo duvala sa Džasperom O'Konorom?”
„Pa, jesam, da...” Već sam bila na drugoj čaši koka-kole koja je iznenada postala najlepše
piće koje je svet ikada upoznao. „Povukla sam samo nekoliko dimova.”
„Pa, sada si upravo naučila još jednu sidnejsku lekciju”, rekao je Entoni, sedajući iza moje
glave. „Ovo što si sad uzela nije obična trava sa Portobela.To je supersonik hidroponik
sidnejska trava koja se gaji u vodi obogaćenoj svim mogućim materijama koje poboljšavaju
rast i hemikalijama koje deluju na mozak. Ukoliko nisi na nju navikao, hidrotrava može da te
tresne kao loš LSD trip. Može da bude veoma neprijatno.”
„Ozbiljno? Mislila sam da ludim. Da li znaš, dok te nije bilo, mislila sam na najčudesnije
stvari koje mogu da ti kažem o ovoj zabavi, ali ja... sada ne mogu da se setim...”
Entoni je zabacio glavu unazad i smejao se veoma glasno. „HA HA HA HA HA. O, to je
klasična hidropsihoza. Osećaš se kao da ti je razjašnjeno značenje Kamena iz Rozete, i to
samo tebi, samo kad bi mogla da se setiš šta to beše. Kao da istovremeno sve znaš, i imaš
amneziju, zar ne? Jadnice.”

15
 Bosnaunited

„Ali, Džasper je popušio većinu džointa, a to je bio drugi koji sam ja videla da je uzeo. Da
sam ja toliko mnogo uzela, bila bih u bolnici.”
„Džasper O'Konor je poznat po tome. On duva po ceo dan svakog dana. Ljudi kažu da
marihuana ne izaziva zavisnost. Džasper O'Konor i njemu slični su dokaz da je to totalno
sranje. On ne može ujutru da ustane iz kreveta, a da ne popuši džoint, i mora da pazi da ima
stalne zalihe, što jače trave, to bolje, i to je glavni smisao njegovog života. Stoje šteta, jer je on
veoma talentovan fotograf. Ili, barem je bio. Trava je, takođe, razlog zašto pravi te patetične
kratkometražne filmove, kao onaj koji je malopre opisivao i misli da u poredenju s njima
Felini deluje nedvoljno kreativnim. To je, takođe, razlog zašto nikada ne stigne na vreme da
završi film za Trop-fest. Počeo je sa veoma dobrim mozgom, ali ga je totalno spržio. Ne bih
voleo da se to tebi dogodi.”
Dok sam pila treću čašu koka-kole, počela sam da se osećam malo bolje i postepeno sam
postajala svesna nekog čudnog kuckanja iza sebe. Okrenula sam se i videla Entonija kako se
nagnuo nad tanjir, i kako kreditnom karticom deli gomilicu belog praška. Napravio je dve
uredne linije, zatim izvadio iz džepa novčanicu od pedeset dolara, ugurao je u desnu nozdrvu
i spustio glavu sve do tanjira.
„Šta to, zaboga, radiš?”
„Ušmrkavam koku.” Glasno je šmrknuo. Zatim je, zabacivši glavu unazad, ušmrknuo još
nekoliko puta. ,,Oh, divno. Još jednu ću, mislim. Zašto da ne?” Nagnut nad tanjirom glasno je
ušmrkavao, a onda liznuo kažiprst, prešao njim njime po ćelom tanjim i protrljao desni.
„Upravo si mi govorio kako je trava nezdrava, a ti radiš tol”
„Svakom svoje, dušo. Ti samo nastavi da piješ tu drugu vrstu koke iz flaše, a ja ću da se
držim njene verzije u prahu. Nisam rekao da ima ičeg lošeg u drogama - i ja sam lud za
njima.” I ponovo je prasnuo u smeh. „A sada, gde li sam sakrio onu bocu šampanjca koju sam
doneo?”
Ustao je i počeo da razbacuje jastučiće dok nije pronašao bocu, a onda ju je gurnuo u kofu
s ledom.
Ležala sam na svom jastučetu sklopljenih očiju. Posle četiri čaše koka-kole osećala sam se
mnogo bolje. Mogla sam samo da čujem ,,bum-bum” muzike iz studija i tek povremeno
poneki uzvik. Kroz otvoren prozor su dopirali oštri zvuči meni nepoznatih ptica i aritmično
udaranje užadi o čelične jarbole jahti u zalivu Raškaters. Osećala sam toplotu popodnevnog
sunca na licu...
,,Oh, moj Bože! Moram da spustim roletne! Sunce ti obasjava lice. Pakleni ultravioletni
zraci!”
To je bio Entoni. Skočio je i s treskom spustio roletne. Svi zlaćani zraci sunca su nestali.

16
 Bosnaunited

„Šta to radiš?”, upitala sam ga. „Bilo je tako lepo.”

„To je još nešto što ne znaš. Sunce u Sidneju. Ultravioletni zraci su nemilosrdni. Nema
ozonskog omotača. Bićeš sva sparušena za nekoliko nedelja ukoliko se izlažeš suncu. Ja
nikada ne idem na plažu i svakog dana stavljam kremu s faktorom 30 na lice i ruke. Čak i kad
pada kiša. Pogledaj kožu australijskih devojaka koje su deset godina mlađe od tebe. Imaju
čela koja liče na pantalone Isaija Mijakea.” Slegnuo je ramenima.
„Živiš u Sidneju, a ne ideš na plažu.” Zavrtela sam glavom. „Nije ni čudo što uzimaš droge.”
Popila sam još jednu čašu koka-kole. „Ovo stvarno deluje. Hvala ti mnogo, Entoni. Lepo od
tebe što si mi pomogao.”
„Bilo mi je zadovoljstvo. Izgledala si kao da ćeš da povraćaš, a to bi napravilo priličan
nered na podijumu za igru. Da li su prestale velike misli?”
„Da, hvala ti. Mora da je užasno zamorno biti genije, ako to tako izgleda.”
„Oh, grozno je. Svi ljudi kojima se najviše divim imali su užasne živote. Mislim da je
mnogo bolje biti veseli gubitnik nego neka Važna ličnost i proživeti život nesrećno i tužno.
Pomisli samo na Koko Sanel. Počela je ni iz čega, u suštini je bila kurva. Simpatizer nacista.
Umrla je sama. Pomisli na vojvotkinju od Vindzora. Izgledala je kao izgladnelo pseto. Mislila
je da se udaje za kralja, a u stvari se udala za prikrivenog travestita. Umrla sama. Doroti
Parker. Beda. Piće. Umrla sama. Barem je imala pse. Frida Kalo. Neverni muž. Udario je
autobus. Umrla sama. Džordža O'Kif. Nikada nije imala decu. Umrla sama.”
„I imala je užasne opekotine od sunca.”
Sada smo oboje prasnuli u smeh. Najgore dejstvo hidroponične trave je izbledelo i
osećala sam se opušteno i srećno. Pretpostavljala sam da mi kapci padaju. Nadala sam se da
to deluje zavodnički, a ne kao da sam retardirana.
„Tebi je stvarno bolje”, rekao je Entoni odobravajući. „Sada znam šta će da te lepo sredi.”
Izvadio je plastičnu kesicu iz džepa pantalona i istresao gomilicu belog praška na tanjir.
,,Oh, Entoni, ne mogu”, rekla sam. „Nikada nisam uzimala droge klase A.”
Ovo je izazvalo još jedan od njegovih napada smeha. „Droge klase A. To je užasno smešno.
Odakle ti, pobogu, to?”
„Zar ih ne zovu tako kada izazivaju zavisnost i kada su potpuno ilegalne? Ne želim da
završim ležeći na podu u nekom javnom WC-u. Gledali smo u školi sve te filmove o drogama i
oni su svi završavali u klozetima. Izgledalo je strašno.”
„Draga, malo koke neće te odvesti u javni WC - u stvari, malčice toga će učiniti da možeš
ponovo da igraš. A činilo mi se da se jako dobro zabavljaš dok si igrala sa Bilijem Rajanom.”
Njegova leva obrva se podigla.
Nacerila sam mu se. „Tebi ništa ne promiče, zar ne?”

17
 Bosnaunited

„Uvek sam mislio da je on prilično zgodan, ukoliko voliš nacističke tipove. Da li se dobro
ljubi?”
„Grozno, u stvari. Ali je božanstven igrač. Ima potpunu kontrolu.”
Entoni me je posmatrao zamišljeno dok su mu obrve ponovo poskakivale.
„Hmm. Kladim se da su mu ruke jake od svog tog jahanja. A kad još pomislim na sav taj
novac.”
,,Oh”, rekla sam, podigavši jednu obrvu u odgovor. „Zar on jaše?” Ovo je ponovo izazvalo
bujicu smeha i onda, pre nego što sam i shvatila šta se dešava, on je stavio svoj prst u moja
usta i protrljao njime po mojim desnima. Usta mi se ispuniše veoma gorkim ukusom.
Progutala sam.
„Fuj. Da li je to bilo ono što mislim da je bilo?”
„Samo malo da možeš da se vratiš na podijum za igru u naručje tvog prijatelja konjanika.”
„Entoni, zaboga. Dao si mi drogu klase A kad sam bila nespremna na to, a nismo čak ni
predstavljeni jedno drugome kako treba. Kakvo užasno ponašanje.”
Ipak, smešila sam se. Desni i vrh jezika su počele da mi trnu i osećala sam u stomaku neko
čudno komešanje. Videla sam da me Entoni gleda dok su mu obrve sve više poskakivale.
„Hajdemo”, rekao je.
Uzeo je bocu šampanjca i gurnuo tanjir u ugao, a ja sam izvadila ruž za usne, koje sam
zadenula u traku od šešira i stavila ga ogledajući se u kofi za led. Lice mi je izgledalo
interesantnije nego inače, a kosa mi je izgledala užasno pošto sam pre toga imala šešir na
glavi, i to je odjednom delovalo prilično fascinirajuće.
„Hajde”, rekao je Entoni dodajući mi šešir. „Kasnije ćeš imati dovoljno vremena da se
gledaš. Na primer, celu noć pošto se vratiš kući sa ove žurke. Kako se osećaš?”
„Pa, stvarno se osećam odlično. Hvala ti još jednom što si mi pomogao, Entoni.”
,,U redu je. Nemoj više o tome da pričaš. Uzgred budi rečeno, zanimljivo mesto za čuvanje
ruža. Kako to da ne koristiš jednu od svojih čuvenih tašni?”
„Kako, pobogu, znaš za to?”
„Rekao sam ti da si ti slavna. Video sam tvoj stan u časopisu El prošle godine. Imala si
božanstveni ormarić u kojem si čuvala svoju kolekciju tašni. A one posebne su bile izložene
na zidu kao umetnički predmeti. Živela si sa nekim reklamnim genijem, zar ne? Šta se sa njim
desilo?”
„Čudi me što to ne znaš”, rekla sam. „Čini se da znaš sve o meni. To je duga priča. Jednom
ću ti je ispričati, ukoliko pre toga sam ne otkriješ šta se desilo. Inače, veoma retko nosim
svoje tašne. Previše su posebne. Provela bih celu žurku brinući o njoj, pa onda, kad god to
mogu, ne nosim nijednu.”

18
 Bosnaunited

Zastao je i pogledao me i ponovo sam se osetila kao da me neko ozbiljno procenjuje.

Zatim se slatko nasmešio i uštinuo me za obraz.
„Ti si luda”, rekao je. „I obožavaćeš život u Sidneju. Hajdemo...”

19
 Bosnaunited

Drugo poglavlje

Stavila sam ponovo šešir na glavu i onda smo razmetljivo krenuli kroz hodnik, zavirujući
u svaku sobu, a Entoni je veoma glasno komentarisao sve ljude koji bi nas pri tom pogledali
zapanjeno.
,,A sad, šta ovde imamo? Dvojicu bankrota, jednog plagijatora i trojicu sa kojima sam
spavao. Sledeća. Uh, suviše odvratno, soba prepuna glumaca, idemo, idemo... Ako je ovo?
Jedan prilično zabavan glumac - zdravo, Trejsi dragi, svideo mi se tvoj šou, ijedan od tvojih
kolega iz sedme sile, gospodin Nik Polok, okružen, kao i obično, ženama. Hajdemo dalje. Ah,
evo je persijska soba, kao stoje prethodno i najavljena, i neko koga mislim da već poznaješ...”
Entoni i njegove obrve su se okrenuli da bi me upitao pogledali kad sam ja provirila i
ugledala, usred kruga ljudi koji su delovali pospano, Džaspera O'Konora, kako opušteno sedi
u jednoj staroj fotelji, sa veoma mladom, veoma mršavom, veoma lepom devojkom azijskog
porekla u krilu. Nosila je široku traku od svetlocrvenog satena u svojoj veoma dugoj, kao
mastilo crnoj, kosi. Na usnama je imala ruž iste crvene boje kao i traka. Gledajući je, osetila
sam se neuglednom poput krompira. Entoni je nastavio svoje komentarisanje.
„Džasperova poslednja draga, Lin Li Smit. Sedamnaest godina. Upravo se preselila u
Sidnej iz Bruma da bi bila manekenka. I dalje veruje da je on slavni modni fotograf. Neko će
joj, pre ili kasnije, reći istinu i on je više neće videti. Deo sage koja se nastavlja...”
Brzo sam povukla glavu. Iz nekog razloga nisam želela da Džasper zna da sam ga videla s
njom - a mene je bilo teško ne primetiti sa tim šeširom na glavi.
Entoni se i dalje pravio pametnim. „I konačno - ah, ovo je već bolje, soba puna mojih
divnih prijatelja. Matori travestiti, pijanci, funkcionirajući narkomani, milioneri, siromasi,
lazovi, neurotičan, egomanijaci - svi veoma zabavni, briljantni, kreativni tipovi.”
Onda me je Entoni upoznao sa gomilom ljudi, koji su delovali kao da pažljivo slušaju
svaku njegovu reč dok sam ja stajala pored njega smešeći se kao budala.
„Ovo je moja nova najbolja prijateljica, Džordžana Abot”, objavio je. „Upravo se preselila
ovamo iz Londona i svi morate da budete ljubazni prema njoj, zato što mi se dopada. Možete
skraćeno da je zovete Džordža. Džordža, pazite, ne Džordži. Došla je da bi radila u časopisu
Glou. Bog bi ga znao zašto - ranije je radila u Pratleru, mom omiljenom časopisu, kao i u Kiti,
što, mislim, objašnjava sve. A pošto svi dobro znate na šta su sve draga Debi i Maksin i Linda
spremne, siguran sam da ćete svi biti veoma ljubazni prema njoj - to će joj biti potrebno...” I
svi su me pozdravili glasno, uzvikom „Hip-hip-hura”.

20
 Bosnaunited

Nisam mogla da poverujem. Zatim sam kao u izmaglici videla gomilu nasmešenih lica i
bilo je rukovanja, poljubaca i poziva na večeru, sve od tih meni potpuno nepoznatih ljudi.
Nisam mogla a da ne poredim srdačnost s kojom su mene primili ovi ljudi sa ponašanjem
kakvo bi bilo ko od njih mogao da očekuje od mojih prijatelja kada bi došao u London. Niz
bezizražajnih, nezainteresovanih lica, sa žustrim ,,Zdravo-kako-si?”, i to ukoliko imaju sreće.
Kad je upoznavanje završeno (a ja istog trena zaboravila sva imena), Entoni i ja smo seli i
bili uvučeni u razgovor, koji je bio veoma smešan, iako nisam imala pojma o čemu bilo ko od
njih govori.
„Da li mislite da je fer što sam suspendovan zato što sam malo spavao na poslu?”, pitao je
čovek prijatnog lica sa zamršenom plavom kosom. „Bila je sreda, a svako zna da su otvaranja
u galerijama utorkom uveče, tako da je za očekivati, naravno, da ću biti pomalo mamuran...
Mada, pretpostavljam da je bilo malo prevarantski s moje strane što sam koristio kancelariju
administrativnog direktora.”
„Ja volim kada sam suspendovan”, rekao je drugi tip sa obrijanom glavom i velikom
alkom provučenom kroz donju usnu i svi su se nasmejali.
Dok su se svi zabavljali, još jedan od Entonijevih tanjira se pojavio i stigao do mene. To je
bilo kao da se igramo dodavanja i činilo mi se kao najprirodnija stvar na svetu da pokvasim
vrh kažiprsta, gurnem ga u beli prašak, i protrljam njime desni. Imao je zaista grozan ukus,
ali uskoro sam ponovo osetila isto ono trnjenje i sve mi je delovalo smešnije nego ikada.
Efekat trave je potpuno nestao i Entoni mi je dodavao čašu za čašom šampanjca, koju bih
onda ja srećno iskapila.
Ova vesela mala grupa, udobno smeštena na foteljama punjenim opiljcima srebrne boje i
na jastucima u prostoriji za koju sam shvatila da je soba za presvlačenje u fotografskom
studiju, nije uopšte prestajala da priča i da se smeje.
Lica su se neprestano menjala, jer su ljudi stalno ulazili i izlazili, a sve novopridošle su
pozdravljali kao da su se upravo vratili sa ekspedicije na Antartik. U jednom trenutku sam
shvatila da je Entoni nestao, ali sam se toliko lepo zabavljala sa svim ovim čudesnim novim
prijateljima, da mi to nije smetalo. A i šampanjac i tanjir su stalno dolazili i dolazili.
Konačno se pojavilo jedno poznato lice. Bio je to Bili Rajan.
„Bili dragi!”,viknula sam, zaboravljajući da sam bila uvređena njegovim ponašanjem, jer
sam bila toliko oduševljena što i ja mogu nekoga da pozdravim. Pogotovu nekoga ko toliko
neverovatno dobro izgleda, da je to prosto smešno. „Dođi i sedi pored mene”, rekla sam,
potapšavši rukom fotelju pored sebe.
On je delovao pomalo iznenađeno zbog srdačnosti s kojom sam ga dočekala, ali mi je ipak
prišao.

21
 Bosnaunited

„Lepo se zabavljaš?”, upitala sam ga, srdačno mu se smešeći.

„Nije loše, uuf... Džodi...”
„Džordža. Džorda Abot. Ali, možeš da me zoveš Džordži.” Mislila sam da je ovo veoma
smešno i iz nekog razloga počela sam da smejem kao Entoni. „HA, HA, HA, HA, HA”.
„Pa, reci mi, Džordži”, rekao je Bil, „kako to da si na ovoj zabavi i kako to da te nikada
nisam pre sreo u Sidneju?” Osvrnuo se po sobi. „Čini mi se da poznajemo gomilu istih ljudi.”
„Ja, u stvari, ne poznajem nikoga od njih. Ne poznajem čak ni tebe. HA, HA, HA. Živim u
Sidneju tek dve nedelje. Došla sam da bih radila u časopisu Glou.”
„Ah, u Glouu.” Klimnuo je glavom. „Da li poznaješ urednicu rubrike za lepotu, Debi Brent?
Ona je moja rođaka. Moja majka je sestra njenog oca.”
„Nije valjda? Ali, to je neverovatao. Naravno da je poznajem. Ona je sjajna. Hoću da
kažem, ona je divna osoba. Zaista mi se dopada Debi. Da, zaista mi se dopada. Da li je i tvoja
majka jako lepa? Debi je neverovatno lepa. Ona izgleda tako lepo svakog dana, nikad ne znaš
u čemu će da se pojavi, a uvek izgleda božanstveno. Čula sam da joj je i otac božanstven.
Božanstveni su, božanstveni, svi ti Brentovi, čula sam, a ti si polu-Brent, tako da i ti mora da
si polu-božanstven, HA, HA, HA...”
Oh, verovala sam da sam užasno duhovita. Nije izgledalo da je to Biliju smetalo -
nasmejao se popustljivo. Odmahnuo je glavom kada je tanjir stigao do njega, a ja sam još
jednom malčice umočila prst i onda dodala tanjir dalje. Bili je izgledao kao da je pomalo
zbunjen.
„Rori!”, iznenada je viknuo, „Rori!” i zatim je oštro zviznuo kroz zube, onako kako samo
Pravi muškarci umeju da urade. Visoki frajer kojeg sam nešto ranije videla s njim proturio je
glavu kroz vrata.
„Bili, druže”, rekao je. „Šta to radiš?”
„Samo ćaskam s novom prijateljicom Džordži. Dođi da se pozdraviš.”
Rori je prišao i rukovao se sa mnom. Imao je divne svetloplave oči.
„Rori Stjuart, drago mi je”, rekao je, dodirnuvši prstom šešir. Primetila sam da mu je kosa
prošarana sedim vlasima, mada su mu obrve bile veoma crne. Nije bio savršeno lep kao Bili,
ali bilo je nečeg veoma privlačnog u njemu.
„Džordža Abot, drago mi je”, odgovorila sam, iznenada pomalo stidljiva i formalna, ali
istovremeno želeći da prasnem u histerično kikotanje, jer je on stvarno rekao „drago mi je” i
dodirnuo šešir pri tom. Bio je obuven isto kao i Bili i odmah sam zaključila da muškarcima
dobro stoje pantalone od moleskina. Pogotovu onim muškarcima koji imaju lepe duge noge
kao što su bile Rorijeve.
„Džordži se upravo preselila iz Londona”, rekao je Bili. „Ona radi u Glou sa Debi.”

22
 Bosnaunited

„Je l'? Pa, siguran sam da ti je tamo veoma zabavno. Pozdravi Debs, hoćeš li?”
Klimnula sam glavom, počinjući da se pitam da li Debi Brent poznaje svakog zgodnog
muškarca u Sidneju. Onda se Rori okrenuo Biliju i rekao: ,,E, pa, ortak, tražio sam te da bih ti
rekao da idem. Ostavio sam Skubi u 'kamiju' i moram da je pustim. Videćemo se kod kuće,
OK? Zbogom Džordža, drago mi je što smo se upoznali.”
I onda je otišao. Šteta, pomislila sam, on je izgovorio moje ime kako treba, ali ipak sam još
imala dragog Bilija da s njim flertujem.
„Je F on to govorio u šiframa”, upitala sam. „Ništa mi nije bilo jasno.”
,,Oh, to je samo stari dobri Rori. On mi je celog života najbolji prijatelj. Odrasli smo
zajedno. Mi smo kao braća. Divan momak.” Nasmejao se. „Bože, kako smo se dobro provodili
zajedno.”
„Da, videla sam vas kako se smejete nakon što si mi gurnuo jezik u usta...”
„Uh... oh, to je bilo nešto drugo...”
Pustila sam ga da se malo preznojava. „Nema veze, on deluje veoma fino, ali, zar nije
premlad da bi bio sed?”
„Da, jeste. On je isto godište kao ja, ali je doživeo veliki šok i kosa mu je posedela.”
„Šta se, pobogu, dogodilo?”
Bili je ćutao. „To je bilo stvarno tužno. Rori potiče iz prilično velike porodice. Imao je
trojicu braće ijednu sestru. On je najmlađe dete. Pre godinu i po dana sva trojica njegove
braće su poginula u nesreći kada se mali avion u kojem su bili srušio na njihovom imanju.
Bilo je strašno - sve ovdašnje novine su pisale o tome. Debi Brent je bila verena za najstarijeg
brata, Drua.”
,,Oh, ne - nisam imala pojma. Ona jednostavno izgleda kao jedna od onih osoba koje imaju
savršen život; koliko je to bilo užasno za nju. Mora da je bilo strašno za sve vas.”
,,U pravu si. Ta nesreća je uništila mnoge ljude. Rorijev otac se nikada nije oporavio od
toga. Doživeo je nedugo nakon nesreće moždani udar i sada mu je jedna strana tela
paralizovana. Rori je morao da napusti Sidnej i ode i preuzme farmu, a time nije nikada želeo
da se bavi. Njegova braća su uvek bila ta koja su bila farmeri. Rori je bio najmlađi i mislio je
da je oslobođen te obaveze - a sada provodi život gazeći po kravljim govnima. Ipak, on se
nikada ne žali. Ja ga teram da dođe ovde kod mene najviše što mogu. I trudim se da se dobro
zabavi.”
Bila je to veoma tužna priča, ali moram da priznam da sam, dok je Bili govorio
podjednako obraćala pažnju na kretnje njegovih lepih usana koliko i na ono o čemu govori.
Uli, te usne - njam. Terala sam ga da nastavi da priča.
„Ko ili šta je Skubi?” upitala sam ga, ne mareći ni najmanje za odgovor.

23
 Bosnaunited

„Rorijev ovčarski pas. Ona je posebna. Nikada nisi videla psa koji može da skoči više od
Skubi. Voze se zajedno u 'kamiju' i ona ispruži obe prednje šape kroz prozor.”
„Šta je 'kami'?” Praktično sam gledala razroko, pokušavajući da mu zavirim pod košulju.
On me je pogledao kao da sam pala s Marsa.
„Kamionet... kamionet za farmu. Znaš, ima malu kabinu na prednjem delu i veliku
prikolicu na zadnjem u koju možeš da staviš bale sena, ili ovce ili žene. Ha, ha, ha.”
,,Oh da, pik-ap...”
„Da, tako ih Jenkiji zovu, zar ne?”
Nije shvatio moju šalu. Entoni bi shvatio, pomislila sam. Pa nema veze. Bili se vrpoljio na
svom sedištu i pomalo drhtao.
„Još me pogađa kada govorim o Stjuartima. Oni su mi svi bili kao braća. Dru je bio moj
idol kada sam bio klinac. Najbolji frajer u Novom Južnom Velsu.” Zagledao se u daljinu za
trenutak, a zatim se i ni nada okrenuo ka meni i široko osmehnuo. „Hajde da igramo.”
Ustao je i pužio mi ruku. Zatim mi je smakao šešir sa glave i bacio ga na pod, a zatim i
svoj.
„Previše je toplo”, rekao je i poveo me do podijuma, gde su izgleda, redom puštali sve
moje omiljene pesme za igru. Redale su se: Car wash, Groove in the heart, Love shack.
Bili je bio odličan igrač. Dobro je znao kako da bude zabavan na podijumu za igru i da igra
ludirajući se i podsmevajući se, ali istovremeno i seksi, i znao je sve poznate korake i pevao je
naglas. Znao je sve pokrete iz My Sharonna i Night fever. Igrali smo tvist. Igrali smo meš
poteito. Čak smo igrali i makarenu, i tada sam pomislila da ću se upiškiti od smeha, jer se
uvijao na tako smešan način. I kada me je uzeo za ruku i zavrteo me oko sebe, napred i nazad
i u zagrljaj, osećala sam se da sam na sedmom nebu.
Bilo je ludo na tom podijumu za igru. Iznenada mi se činilo da svako ko je na žurci igra.
Deni Grin, još uvek sa svojim fotoaparatima oko vrata, skakao je naokolo kao Ludi šeširdžija
na spidu. Videla sam Džaspera i Lin Li s druge strane podijuma i primetila sam, osetivši pri
tom zadovoljstvo, da ona nema nimalo osećaja za ritam, iako je on vesto uvijao kukovima.
Entoni i njegove obrve su prošli kraj mene nekoliko puta zajedno sa gomilom žena koje
su se smejale, od kojih je jedna bila veoma privlačna. I svi njegovi prijatelji iz sobe za
presvlačenje su bili na podijumu za igru i stalno su mi prilazili i ljubili bi me u obraz usred
pesme bez nekog razloga. „Zabavljaš se, Džordži?” pitali su me. „Napred, devojko!” rekao je
travestit u crvenom kaftanu sa šljokicama, sa šeširom u obliku cipele sa platformom na vrhu
svoje perike krvavo crvene boje.
„Uu-uuu!” svi smo pevali. Pogotovu ja. Uu-uu, jebote, uu. „Koliko ti se dopada. Sidnej,
Džordža?” upitao me je Entoni, iznenada se pojavivši f prošaptavši mi u uvo. Koliko mi se

24
 Bosnaunited

sviđa Sidnej? Prokleto mnogo mi se sviđa, eto koliko mi se sviđa. Nisam se godinama ovoliko
zabavljala. A Bili me je vrteo i vrteo, okolo i okolo, nikad ne izgubivši ritam, sve dok nisam
ostala bez daha od uzbuđenja.
„Vode! Vode!” uzviknula sam, bacivši se na zlatnu salonsku stolicu, dok je on otišao u
potragu za nekim tečnim osveženjem. Tek tada, kada sam se zaustavila za trenutak, shvatila
sam da je napolju mrak i da je soba počela da se prazni. Došla sam na zabavu u četiri sata, a
sada je bilo gotovo jedanaest. Ovako sam izdržala sedam sati.
Bili se vratio, noseći vodu i šampanjac i ja sam ga, dok je prelazio preko sobe, još jednom
dobro pogledala. Jeste da je bio samo upola Brent - ali bio je ceo divan. Košulja mu je sada
bila otkopčana do pojasa, pa sam jasno mogla da vidim savršeno glatke, mišićave grudi. Imao
je pomalo krive noge, što uvek smatram veoma privlačnim, a njegove čizme za jahanje su bile
iznošene baš koliko treba. Plava, pomalo talasasta kosa padala mu je preko jednog oka. Bože!
Koje savršenstvo!
„Tu si, draga”, rekao je, sedajući pored mene. Ja sam iskapila vodu, a onda smo pijuckali
šampanjac zadovoljni i ćuteći.
Bili se okrenuo i nasmešio mi se. „Gde si naučila tako da igraš?”
„Ja bih mogla to isto tebe da pitam”, rekla sam. „Uvek sam volela da igram. Moja cela
porodica u tome uživa. Moji roditelji su često priređivali zabave dok sam bila dete i uvek je
bilo ludog i nezaboravnog igranja. A obično smo išli kod mojih bake i deke u Škotsku na
proslavu Nove godine i tamo je uvek bila velika igranka, tako da sam verovatno provela veliki
deo svog života poskakujući.”
Jednom, kada sam počela, više nisam mogla da prestanem da govorim.
„Jedna od stvari koje sam počela da mrzim u Londonu je to što nemaš gde da odeš da
igraš. Svi noćni klubovi su ili za one od osamnaest godina i kul, ili su užasna mesta za
muvanje sa muškarcima u belim cipelama, ili je to klub Anabel, za koji moram da budem u
pravom raspoloženju - to jest, pijana. A niko od mojih prijatelja više ne pravi prave žurke. Svi
oni imaju decu i pozivaju te na užasne ručkove nedeljom sa hiljadama dece na sve strane ili
na zabave s pićem gde svi odete u pola deset, ili izađete i potrošite po četrdeset funti na
večeru koju dobiješ tek u pola jedanaest...”
Videla sam da mu pogled šeta naokolo. „Izvini, opet sam počela, zar ne?”
„Ne brini”, rekao je, očigledno rasejano. „Volim ovu pcsmu. Hajdemo.”
Bila je to neka lagana pesma. Ne pitajte me koja. Nisam mogla da je čujem. Sve čega sam
bila svesna bio je miris Bilijevog vrata - kombinacija sapuna i sunca i čiste košulje - dok me je
čvrsto držao i mi se polako kretali po podijumu. Bilo je božanstveno. Posle toga, usledila je
gomila laganih pesama i igrali smo sve dok mi se kolena nisu praktično savila. Mogla sam da

25
 Bosnaunited

osetim čvrstinu Bilijevog tela pritisnutog uz moje. Delovalo mi je kao da je ceo napravljen od
mišića - možda je bio berzanski posrednik tokom nedelje, ali se osećalo da je farmer. Da li je
bio u pitanju šampanjac, muzika, kokain ili samo leromoni? Možda je to bio način na koji je
pevušio uz muziku meni u uvo. Ne znam staje bilo, ali znam da bih tog trenutka išla za Bilijem
Rajanom na rukama i kolenima. Mislim da sam po prvi put u životu shvatila značenje reči
„požuda”. Praktično mi je pljuvačka curila iz usta.
Onda je muzika prestala. Povrativši svest, videla sam da je soba prazna, osim disk-
džokeja koji je pakovao svoje stvari, Denija Grina koji je spavao na kauču i njegove pudlice
koja je njuškala naokolo prazne čaše i prepune pepeljare. Mogla sam da čujem kako nestašno
kikotanje dopire iz jedne od pokrajnih soba.
„Bolje da krenemo”, rekao je Bili. „Mislim da je ova zabava zvanično završena. Odvešću te
kući. Gde živiš?”
,,U Elizabet Beju”, promrmljala sam trepćući. „Avenija Bihjard.”
„Dobro, onda neće biti teško. Već se sad nalazimo u Elizabet Beju. Idem da donesem naše
šešire.”
Vratio se noseći na svojoj glavi moj šešir i pružio mi svoj. Stavila sam ga na glavu. Kada
smo izašli napolje, noć je još bila topla a nebo prepuno zvezda.
„Ovaj grad nikad ne prestaje da se razmeće, zar ne?” rekla sam gledajući uvis u ogromno
nebo indigo boje sa meni nepoznatim sazvežđima.
„Mmm?” Izgleda da me nije čuo. „Da li si rekla da živiš u Aveniji Bilijard? Idemo dužim
putem.”
Uzeo me je za ruku i umesto da krenemo pravo do moje ulice, on je skrenuo levo dole niz
neke stepenice do parka. Bilo je tako mimo. Voda u Raškaters zalivu je bila potpuno mima;
svetla koja su se odražavala u njoj su jedva svetlucala. Čak je i vazduh bio gotovo potpuno
miran. Stajali smo izvesno vreme naslonjeni na zid nasipa, a onda sam zamolila Bilija da mi
pokaže Južni krst.
„Na desnoj strani”, rekao je. „Hajde da se sklonimo od ovih svetala.” Odveo me je u
mračniji deo parka, i tamo smo legli na leđa na travu.
,,OK. Vidiš onu svetlu zvezdu tamo? To ti je zvezda vodilja. Onda ideš od nje i videćeš pet
zvezdi Južnog krsta. Nekako su naopačke u ovo doba godine. Vidiš?”
Videla sam, bilo je divno.
,,A ukoliko povučeš liniju od vrha Krsta do podnožja i nastaviš - ona svetla zvezda se zove
Ačenar. Sada se vrati kružno ka Južnom krstu - vidiš one tri zvezde u nizu? Zovu se Paun. Ne
pitaj me zašto.”
„Koja je ona što onoliko blješti?”

26
 Bosnaunited

„To je Sirijus. Aboridžini ga zovu Orao. Pređi odatle ka...” Držao mi je ruku, dok je sve to
govorio, pokazujući mi pravac. „Vidiš one tri svetle zvezde u nizu? To je Orionov pojas. Ta
mala skupina je njegova glava - a ukoliko pratiš liniju nadole - to je njegova leva noga i zove
se Crvena zvezda. Divno ime, zar ne?”
Gledala sam i gledala i dok sam gledala, on me je poljubio. Nije to bio odvratni poljubac
kao onaj dok smo igrali kad sam ga upoznala, već stvarno lep poljubac. Puno stvarno lepih
poljubaca. Sporih. Samouverenih. Samouverenih poljubaca i samouverenih ruku, koje su se
kretale i ispitivale i otkopčavale me. Bila sam izgubljena. Niko me nije tako ljubio posle Rika.
Ipak, dok smo ovako ležali usred parka, došao je trenutak kada sam pomislila da bi mogli da
nas uhapse ako ovako nastavimo. Bili je skinuo košulju i na mesečini je izgledao kao da je
izvajan od sapuna. Bilo je veoma dobro, moram da priznam, ali, iznenada su mu i pantalone
bile otkopčane, a i moj kombinezon. Kada je legao preko mene, zaključila sam da je bolje da
što pre nešto uradim. I onda sam ga prevmula na leđa.
,,Oh, ne. Fuj!” uzviknuo je kada je udario na zemlju s druge strane a jedan i previše poznat
miris ispunio vazduh. „Legao sam na pseće govno.”
„Fuj! Jadničku.”
Šta da vam kažem o kvarenju raspoloženja. Oboje smo seli i govno je bilo tu, svuda po
njegovim leđima. Nisam znala da li da se smejem ili da povraćam.
„Zašto pseće govno toliko smrdi?” rekao je. „Kengurovo ili ovčje govno ne bi smetali kada
bih legao na njih, ali pseće govno je čisto zlo. Muka mi je. Dodaj mi košulju, molim te, Džordži.
Hoćeš li da me obrišeš? Ne mogu da ga podnesem na sebi.”
„Da te obrišem tvojom košuljom?”
„To je sve što imamo. Neću da se valjam po travi, tako ću još više da se ulepim.”
Izbrisala sam ga košuljom najbolje što sam mogla.
„Baš je lepljivo. Oh, fuj.” Smrad mi je izazivao mučninu. „Stvarno je odvratno. Mislim da je
bolje da dođeš kod mene u stan i istuširaš se”, rekla sam ne razmišljajući. Časna reč.
Ustali smo i vraćali se kroz park, dok je Bili držao košulju najdalje stoje mogao, kao da je
radioaktivna.
„Kakva šteta za dobru košulju”, rekao je, bacajući je u prvu kantu za đubre na koju smo
naišli. „A voleo sam je. To mi je bila posebna košulja za ostavljanje utiska. U njoj sam se uvek
dobro zabavljao, ali Ilije važno koliko puta bih je oprao, uvek bi to bila košulja sa psećim
govnetom. Treba ubiti ljude koji ne čiste za svojim psima. Zašto, uop.šte, držati psa u gradu?
Bože, osećam se glupo što hodam bez košulje.”
Nije izgledao glupo - iako je i dalje imao moj šešir na glavi. Izgledao je veličanstveno. Leđa
su mu bila mišićava, imao je divna ramena i primetila sam tetovažu tigra na levoj mišici.

27
 Bosnaunited

„Lepa tetovaža, Bili.”

„Je l' da? Uradio sam je kada sam imao šesnaest godina. Rori i ja smo se napili i otišli
zajedno. To je bila njegova ideja.”
To me je iznenadilo - Rori je izgledao kao veoma krut čovek. „Šta je on stavio?”
„Jedan mavarski simbol koji je pronašao u nekoj knjizi. Prilično je kul. Znači snagu.”
„Šta tvoj znači?”
„Grrr!” rekao je, praveći facu kao da je tigar i pretvarajući se da će me zgrabiti kandžama.
Kada smo prošli kroz vrata moje zgrade, iznenada sam shvatila da ja jedva i da poznajem
tog tipa, a evo puštam ga da dođe u moj stan. To je bilo luckasto ponašanje. Ipak, on je rođak
Debi Brent, govorila sam sebi, a ja radim s njom, tako da on nije potpuni stranac. Okrenula
sam ključ u vratima. Samo sam se nadala da on shvata da sam ga pozvala unutra samo zato
što su mu leđa prekrivena izmetom. To nije značilo da sam ga pozvala da tu provede noć.
„Ne bih inače očekivao da se pojpnem u tvoj stan, Džordži”, rekao je, dok sam otvarala
vrata stana. Čitač misli. „Ipak, ovo su pomalo neuobičajene okolnosti - i, takođe, želim da ti se
izvinim što sam te onako poljubio na podijumu za igru deset sekundi nakon što smo se
upoznali. Žao mi je zbog toga. To je bilo nepristojno, ali samo sam se hvalisao pred Rorijem.
Zapravo, on me je čikao da to uradim...”
Čikao? O čemu on to govori? Zašto bi Rori čikao Bilija da me poljubi? Da li je to zato što
sam ružna? Ne, bar sudeći po njegovom ponašanju u parku. Nisam znala da li da budem
uvređena ili da pustim da to prođe. Bilo je to jako čudno.
,,U redu je”, rekla sam, postavši iznenada žustra. „Kupatilo je tamo. Imaš čiste peškire u
onoj korpi i možeš da upotrebiš moju četku za leđa - ili bolje nemoj... Doneću ti majicu.”
Ušao je unutra. Nisam sipala nikakvo piće. Nisam pustila nežnu muziku. Nisam skinula
svoju odeću. Samo sam koračala okolo ne znajući šta da radim sa sobom. Jedan od najlepših
muškaraca kojeg sam ikada videla je go u mom kupatilu - mogla sam da čujem vodu kako
teče i njega kako peva Car wash i moje srce je još uvek kucalo ubrzano od kombinacije svog
onog lizanja koke iz tanjira i našeg strastvenog vatanja pod zvezdama. I onda sam uradila
ono što uvek uradim kada ne znam šta da radim. Popila sam malo vode. Kada sam se
okrenula od sudopere, Bili je stajao na vratima kuhinje, kosa mu je bila mokra i zalizana
unazad, a beli peškir mu je bio obmotan oko struka i imao je onaj svoj osmeh na licu.
Nekoliko sekundi kasnije bili smo u mom krevetu.
E, pa sada, ja radim dovoljno dugo u ženskim časopisima da bih znala da je najbolji način
da ubiješ romansu pre nego što i počne to da spavaš sa muškarcem na prvom sastanku. Ali,
on je bio fantastičan. Ceo. Nije bilo ni grama sala na tom čoveku. Osećala sam se kao da gubim
svest.

28
 Bosnaunited

Onda se desilo nešto smešno. Ili, bolje rečeno, nije se desilo. Njegovo telo je bilo čvrsto
kao kamen svugde - osim na onom jednom delu gde je to jedino važno.
„Džordži”, rekao je, kada nam je oboma postalo potpuno očigledno da stvari nisu kakve
treba da budu. „Mislim da ovo nije dobra ideja.”
„U pravu si”, rekla sam, potajno osetivši olakšanje. „Žao mi je. Nije trebalo da dozvolim da
stvari odu ovoliko daleko, ali to su bile neuobičajene okolnosti, kao što si i sam rekao.” Da i
ne spominjemo da sam unela u sebe oko dvadeset i pet prstiju droge A klase, dve boce
šampanjca i nekoliko dimova supersonik hidroponik sidnejske trave.
„Ja sam onaj kome treba da je žao”, rekao je. „Nisam želeo da te iskoristim, ali, to je bila
tako čudesna noć i sve se samo od sebe dogodilo. Bolje da krenem kući. Nemaš ništa protiv?”
„Ne, to je dobra ideja, pre nego što uradimo još nešto glupo. Doneću ti majicu.”
Brzo sam ustala, srećna što ide - to je, uostalom, i značilo da ipak, nisam drolja. Ali, bila
sam i tužna, zbunjena, razočarana i posramljena. Šta nije bilo u redu? Bio je kao bik u parku, a
sada, kada smo bili na mnogo podesnijem mestu, on se ukočio. Da li je iznenada shvatio da
sam odbojna? Šta je to sa mnom? Prvo sam učinila da se Rik okrene kurvama, a sada sam
učinila da mačo-tipu kao što je Bili Rajan ne može da se digne? Da lije to sve bio deo
Rorijevog čikanja?
„Džordži, daj mi tvoj broj telefona. Molim te. Ja nisam kreten, stvarno. Zaista bih voleo da
se ponovo vidimo. Želeo bih da budemo prijatelji.”
Prijatelji? Šta to treba da znači? Pronašla sam svoju vizitkartu i dala mu je. Ukoliko želi da
budemo „prijatelji” može da me zove na posao, »gledao ju je i onda ponovo pogledao u mene,
sa tužnim poluosmehom.
„Mogu li da dobijem i tvoj broj kod kuće? Nazvaću te sutra. Možemo da odemo na
doručak.”
Da, naravno, pomislila sam, ali sam ipak zapisala svoj broj telefona kod kuće. Srdačno me
je poljubio u obraz i otišao. Pravila sam užasne grimase pred zatvorenim vratima izvesno
vreme, a onda, posle još pet čaša vode, otišla u krevet i zavrištala u jastuk.

29
 Bosnaunited

Treće poglavlje

Neću da se zadržavam na tome kako sam se fizički osećala kada me je telefon probudio
sledećeg jutra. Nije bilo dobro. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da udaljeni zvuk zvona u
mom snu registrujem kao zvonjavu telefona. Mora da je moj glas zvučao još hrapavije nego
Lindin.
„Harrro.”
„Džordži! Već sam hteo da odustanem. Pomislio sam da si otišla na džoging. Kako si?”
„Uh?”
„Ovde Bili. Znaš, Bili - pseće govno.”
,,Oh Bili, zdravo, kako si?” To je baš romantično, pomislila sam. Bili - pseće govno. Divno.
„Kako sam?” odgovorio je, odvratno živahno. „Užasno sam gladan i pomislio sam da bi
možda volela da odemo na doručak. Pretpostavljam da ne moraš na posao danas, zar ne?
Šteta ako moraš, jer je skoro pola dvanaest. Zašto ne dođeš i ne doručkuješ sa mnom u
Bondiju? Treba da udahneš malo morskog vazduha, to će te razbuditi.”
Osetila sam se već pomalo bolje i na samu pomisao da ću ponovo videti Bilijevo lice. I
Bilijeva ramena.
„To bi bilo divno. Gde ćemo se naći?”
„Doći ću po tebe. Možeš li da se spremiš za petnaest minuta?” Da, možda, pomislila sam,
dok su mi usta izgovarala: „Naravno, naravno. Odlično. Vidimo se za petnaest minuta.”
„Divota”, rekao je i spustio slušalicu.
Bacila sam se ponovo na jastuk. Bilo mi je zlo - i samo pomeranje glave predstavljalo je
pravo mučenje. Ali sam se smcjala. Lepi Bili, farmer i berzanski posrednik, disko-kralj,
savršeni muškarac sa savršenim manirima (osim onog čudnog nenajavljenog guranja jezika),
pozvao me je za manje od dvanaest sati nakon što smo se rastali. A sada sam imala dvanaest
minuta da se spremim.
Potrošila sam šest pod tušem, nadajući se da će terapeutsko dejstvo vode po glavi učiniti
da se bolje osećam. Pošto sam se naterala da pojedem bananu pre nego što progutam pilule,
progutala sam dve piotiv bolova i šest čaša vode, zamišljajući pri tom Entonijevu bocu koka-
kole. Telefon je zazvonio. Bio je to Entoni.
„Halo. Kako si ti ovog divnog i blistavog jutra?”
„Ja sam grozno, kako si ti?”
,,Oh, ja sam sjajno. Tek sam ušao unutra. Umirem od gladi. Hoćeš li na doručak?”

30
 Bosnaunited

Nisam mogla da poverujem. „Tek si ušao? Od prošle noći?”

„Aha”, rekao je, kao da sam postavila neko neobično pitanje. „Ajoš mi se ne spava, pa sam
pomislio da bi ti, možda, volela da popiješ bladi Meri i pojedeš sendvič sa mnom.
„To bi bilo divno, Entoni, ali već nešto radim. Upravo treba da izjurim kroz vrata, zapravo.
Možda bismo to mogli da uradimo neki drugi put?”
„Kako god hoćeš. Lepo se provedi. Zbogom”, rekao je potpuno mirno.
Bacila sam pogled kroz prozor i otkrila da je napolju savršen letnji dan, pa sam navukla
na sebe veoma kratku prugastu haljinu, sandale i na glavu stavila panama šešir, a sve to sa
onim nedostatkom brige do kojeg dolazi kad se osećaš izuzetno loše i imaš jedan minut da se
spremiš. Zvono se čulo tačno u petnaest do dvanaest. I tek kada sam već silazila dole liftom,
setila sam se da nisam dala Entoniju moj broj telefona.
Bili me je čekao u prizemlju i izgledao podjednako privlačno na dnevnoj svetlosti kao i pri
svetlosti Mlečnog puta. Nosio je farmerke i kariranu košulju. Kosa mu je opet bila mokra.
Dokono sam se pitala kakva kola farmer koji je berzanski posrednik vozi i potajno sam
osetila zadovoljstvo kada je on krenuo ka stvarno otrcanom starom kamionetu. Otvorio je
vrata i dočekao me je topli mokri jezik.
„Skubi, prestani!”, čuo se Rorijev glas. „Ne brini, samo te prijateljski pozdravlja. Skubi,
prestani. Dođi ovde.”
„Zdravo Rori”, rekla sam iznenađena. „Zdravo Skubi. Drago mi je što sam te upoznala.
Vidim da čak i psi u Australiji vole da guraju jezik u usta ljudima koje ne poznaju. Da li si i nju
čikao, Rori?”
Nasmejao se srdačno, a Bili je pocrveneo, zbog čega sam se osetila osvećenom.
A onda, dok je Skubi sedela u Bilijevom krilu, sa obe prednje šape i celim gornjim delom
tela ispruženim kroz prozor, a ja bila stešnjena između dvojice muškaraca, krenuli smo za
Bondi.

Dok smo nas troje smo vodili šaljivi razgovor o zabavi i neverovatnim šeširima,
pokušavala sam da ne dozvolim da mi još više pozli od mirisa dizel motora i Skubinog mirisa.
Dok smo razgovarali, misli su mi letele. Da lije nenormalno što mislim da je pomalo čudno što
je Bili poveo Rorija sa sobom?
Bili je bio taj s kojim sam se vatala. Bili je bio taj koji je ležao go u mom krevetu . (Doduše,
ne previše dugo). Rori je bio prijatan, ali sam verovala da ću otići na doručak tipa „hajde da
se bolje upoznamo” sa Bilijem, a ne i sa njegovim prijateljima, rođacima i kućnim ljubimcima.
Možda su pederi, pomislih za trenutak, ali onda sam prestala da o tome brinem.

31
 Bosnaunited

Sunce je sijalo, a na radiju su Crowded house pevali Weather with you. Najveseliji gitarski
deo u istoriji muzike uvek učini da se nasmešim, i kada je Rori pojačao radio rekavši: „Volim
ovu pesmu”, svi smo naglas pevali. Skubi je zavijala. OK, pomislih, moj „vrući” sastanak je
učetvoro, uključujući psa, a u ustima mi je ukus kao da su unutrašnjost plastične kese, ali
život bi mogao da bude i gori. I dok je Bilijeva noga bila pritisnuta uz moju sjedne strane, a
Rorijeva ruka mi dodirivala koleno svaki put kad je menjao brzine, pomislila sam da bi moglo
da bude i mnogo, mnogo gore.
Sve u svemu, prerano smo se zaustavili ispred kafića koji je imao stolove napolju i gledao
pravo na more. To je bio tek drugi put da sam u Bondiju i još uvek mi je izazivao zapanjenost.
Neverovatno ružne zgrade i prelepa plaža. Ipak, čak i kada je prepuna ljudi kao stoje bilo tog
prazničnog jutra, onog trenutka kad okreneš leđa užasnim jeftinim stambenim zgradama od
cigle i prodavnicama hamburgera, ona ima neverovatno moćnu vibraciju.
„Trebalo bi da plivaš posle doručka”, rekao je Bili. „Potopi glavu u vodu. Garantovano leči
mamurluk.”
„Zašto misliš da sam mamurna?” upitala sam, zakolutavši očima.
„Samo pogađam na osnovu dobre obaveštenosti.” Opet taj osmeh.
Skubi je pošla sa nama, noseći svoju kost, koju joj je Rori bacio sa zadnjeg dela kamioneta.
Sedela je mirno pod stolom i kelner koji je znao njeno ime doneo joj je zdelu sa vodom. Rori
je sipao u nju malo kafe sa mlekom.
„Sviđa ti se tvoja kafa, Skubi?” rekao je.
Ona ju je žudno posrkala. Kada je izgledalo da se lepo namestila, skinula sam sandale sa
nogu i stavila stopala na njena topla, krznom prekrivena leđa i gurnula prste u nežnu dlaku.
Pseća terapija. Okrenula je glavu i malo ih lizala, a onda se vratila svojoj kosti.
Momci su pojeli tipičan doručak za jutro posle mamurluka, ali je Beni još uvek bilo muka,
tako da sam naručila samo tost. To je bilo neobično za mene. Ja sam obično od onih koji
pojedu dve prženice, krem sir i režnjeve dimljenog lososa, a onda odem u Burger king gde se
dobro najedem nakon burne noći. Ovog jutra, međutim, i sama pomisao na hrskavu slaninu
bila mi je odbojna. Nisam želela da priznam sebi da to možda ima neke veze sa Entonijevim
tanjirom i magičnim belim praškom. Nije dobro, pomislih, pitajući se da li u blizini ima neki
javni klozet. Mogli bi da dođu i snime neki dokumentarni film za borbu protiv droge koji bi
puštali po školama, sa Džordžanom Abot u glavnoj ulozi kao očajnicom zavisnom od droge
klase A.
Rori mi je nešto govorio.
„Izvini, šta si rekao?” rekla sam.
„Koliko dugo si u Sidneju?”

32
 Bosnaunited

„Juče je bilo dve nedelje.”

„Kako ti se dopada?”
„Divno je. Našla sam stvarno lep stan u Elizabet Beju - mogu da vidim vodu, to je
uzbudljivo - i posao mi izgleda OK. Sve mi je još prilično novo, ali svi se ponašaju prijateljski.”
„Čime se baviš?”
„Radim u časopisu Glou.”
„Da, tačno, sa Debi. Kako je ona?”
„Ona je odlično. Stvarno odlično”, rekla sam, pitajući se da li uvek moramo da govorimo o
Debi, koja izgleda da je ionako dobijala i više nego dovoljno pažnje od strane muškaraca,
sudeći barem po broju buketa cveća koji su stizali u kancelariju svakog dana.
Bili je bio prilično ćutijiv. U stvari, on je čitao novine. Divno, i to je čitao deo sa
nekretninama, ne čak ni bioskopski program ili nešto podjednako zanimljivo. Rori se nagnuo
da bi dao Skubi ostatke slanine i nasmešio mi se kada je video moje noge na njenim leđima.
„Nadam se da ti ne smeta što sam pozajmila tvog psa”, rekla sam osećajući da sam dala
sebi previše slobode.
„Ne, uopšte. Drago mi je da ti se sviđa. Da li imaš psa tamo u Engleskoj?”
„Da.” Oči mi se istog trena napuniše suzama. „On živi sa mojim roditeljima, ali je moj pas.
Zove se Gaston. On je francuski buldog.”
„Koja je razlika između francuskog i engleskog buldoga?”
„Pa, najvažnije je da on nije ni izbliza toliko ružan kao engleski buldog, onda, crne je boje
sa belim grudima, i uši mu se podignu i kada trči i njegove prednje šape idu u stranu, i to je
najslađa stvar...”
Nisam mogla da se uzdržim a da ne zajecam. Baš neprijatno. „Izvini, ali stvarno mi
nedostaje. Skubino krzno me podseća na njegovo. Izvini ako sam sebi dala previše slobode”.
„Možeš da pozajmiš Skubi kao podmetač za noge kad god ti bude nedostajao Gaston. Ti
ćeš biti srećna da pomogneš, zar ne Skubi?”
Oboje smo u istom trenutku stavili ruke pod sto da bismo je pomilovali. Ona se pomerala
od jednog do drugog, a onda zevnula. Rori je stvarno imao sladak osmeh.
Bili je sada bio zadubljen u poslovne vesti, i jeo je jednom rukom, a u drugoj je držao
novine. Rori je očigledno smatrao da je njegova dužnost da razgovara sa mnom. Bilo mi je
drago da to neko čini.
„Pa, zašto si se preselila ovamo?” upitao me je.
Još nisam imala spremljen odgovor na ovo pitanje

33
 Bosnaunited

,,Oh znaš, samo sam smatrala da je to novi izazov i uvek mi se dopadao Glou i bilo mi je
dosta Londona - užasne saobraćajne gužve, previše je teško da išta uradiš, previše je skupo, a
i mislila sam da će biti uzbudljivo provesti neko vreme ovde.”
A moj verenik je tucao PROSTITUTKE i svi mušarci su bili ludi i mrzeli me... Promenila
sam temu.
„Pa, Bili mi kaže da si farmer.”
„Da. Tako mi kažu.”
„Moj brat je neka vrsta farmera. Išao je na poljoprivredni fakultet i završio nešto što se
zove Upravljanje imanjem što izgleda da uključuje i odlaženje na mnogo zabava u velike kuće
i ubijanje mnogo nedužnih životinja. Da li ti radiš nešto slično tome?”
Rorijev izraz lica se promenio. Ramena su mu se opustila i imala sam osećaj da sam rekla
nešto pogrešno. Oh, ne! Braća. Otac. Farma. Zaboravila sam na tu užasnu priču. Šta mi je ono
Bili rekao?
„Ne. Išao sam u umetnički koledž”, rekao je. „Nije mnogo korisno za gajenje stoke, znam,
ali ionako nikad nisam očekivao da ću biti farmer.”
Odlučila sam da se pridržavam bakinog principa i uhvatim se u koštac sa neprijatnom
temom, a ne da okolišam. „Bili mi je rekao za tvoju braću, Rori. Žao mi je, mora da ti je bilo
strašno. Kakav užasan šok.”
Delovao je iznenađeno, ali i kao da je osetio olakšanje što ne mora da mi objašnjava
tragičan događaj.

,,Hvala ti”, rekao je tiho. „Bilo je prilično teško.”

„Šta si studirao na umetničkom koledžu?”
„Slikarstvo. Diplomirao sam i nadao sam se da ću dobiti posao predavača s pola radnog
vremena i nastaviti da radim na svojim drlima, ali morao sam da odem i pomognem tati na
farmi. Nisam mogao da dopustim da je proda - ne povrh svega što se već dogodilo; in bi bila
samo poslednja kap. Imanje je u našoj porodici više od sto godina - to je mnogo vremena u
Australiji.”
„Ponekad je tako teško uraditi pravu stvar”, rekla sam. „Veoma si hrabar što se tako
pridržavaš svojih principa. Da li još slikaš?”
„Ne. Samo sam zatvorio taj deo svog mozga. Ne bih mogao da podnesem da budem slikar
samo vikendom. To nije nikada bio hobi za mene.”
Nije mi se činilo da je pravi trenutak da mu kažem da je to moj hobi i da upravo tražim
neki dobar kurs crtanja koji bih mogla da pohađam, in u Sidneju. Rori je izgledao veoma
tužno. Okrenula sam se ka Biliju tražeći pomoć - on je proučavao kretanje akcija na berzi.

34
 Bosnaunited

Ovo je najčudniji sastanak na kojem sam ikad bila, pomislih. Prvo je poveo svog prijatelja, a
sada nas oboje ignoriše. Izgledalo mi je da i Rori oseća čudnovatost te situacije.
„Hej, Bili”, rekao je, namigujući mi. „Mislim da sam zaradio hideset centi prošle nedelje od
prodaje ovaca. Vidiš li neke sigurne akcije koje mogu da kupim tim parama?”
Bili je podigao pogled. „Ne, drži se ti samo svoje zemlje, ortak. To je tvoja najvrednija
imovina. Pa, Džordži, kako si? Jesi li pojela tost?”
Oh, dakle setio se da postojim.
„Da li hoćete još po jednu kafu? Rori? Još jednu s mlekom?”
Rori je klimnuo glavom i Bili je otišao unutra da potraži kelnera. Dok se vraćao stavljao je
novčanik u zadnji džep pantalona i gledao na sat.
„Pa, imam sastanak u jedan, tako da je bolje da krenem. Bilo mi je drago što smo se videli,
Džordži. Moramo uskoro da se ponovo vidimo. Imam tvoje brojeve telefona; nazvaću te.
Vidimo se kasnije u l'our in hends, Rori? Platio sam račun. OK, zbogom vas dvoje.”
To je bilo to. Pozvao je taksi koji se upravo pojavio iza ugla i otišao.
Bilo mi je drago što sam mamurna. U tom ošamućenom stanju nisam mogla da
razmatram svu čudnovatost Bilijevog ponašanja. Upoznali smo se. Igrali smo. Vatali smo se.
Nazvao me je. Izašli smo. Ostavio me je. Ovaj ciklus obično traje više od dvanaest časova. Rori
nije delovao posebno uznemirenim zbog toga. Da li mi je nešto promaklo?
„Žuriš li negde, Džordža, ili bi volela da prošetamo kada popijemo kafu? Skubs bi volela
da te povede u šetnju, zar ne, Skubi?”
Divno. Možda i Rori planira da ode, pa ćemo ostati samo pas i ja.
„Volela bih da prošetamo”, rekla sam. Bilo mi je svejedno.
I tako smo popili kafu i sišli nizbrdo do šetališta. Bilo je veoma toplo i plaža je bila
prepuna ljudi koji su uživali u državnom prazniku. Bile su tu čitave porodice sa krupnim
debelim bakama u crnim halj inama i džemperima, ali je većina ljudi bila neverovatno dobro
građena. Devojke u sićušnim bikinijima i mladići - u kratkim spido gaćicama su vozili rolere
po šetalištu od betona. Bili su tu ulični zabavljači koji su svirali na Panovim frulama i jedna
grupa bubnjara ispred paviljona.
„Ovi bubnjevi me podsećaju na vaše lude pešačke prelaze sa zvucima nalik afričkim
bubnjevima”, rekla sam Roriju. „Mislim da su užasno smešni. Svaki put se osećam kao da
treba da igram limbo dok prelazim ulicu.”
„Šta si još primetila otkako si stigla ovde?” upitao me je i za razliku od Bilija prošle noći,
činilo mi se da njega stvarno zanima da čuje šta ću da odgovorim.
„Pa, svi su stvarno prijateljski raspoloženi, čak i ljudi na telefonu kada nazoveš službu za
gas. U Engleskoj te mrze onako, čisto iz principa. A taksisti su ovde neverovatni. Ne znaju

35
 Bosnaunited

uvek put, ali ponekad zaokruže iznos naniže kada ti vraćaju kusur. To se nikada ne bi
dogodilo u Londonu.”
Rori je umeo dobro da sluša, a ja, kada jednom počnem, mogu stvarno dugo da pričam.
Čini se da mu to nije smetalo. Slušao je i smejao se i smešio i klimao glavom, a Skubi je
trčkarala pored nas, radosno, njuškajući sve što vidi. Želela sam da mu postavim još pitanja o
njegovom životu na farmi i njegovom životu pre toga, ali mi se činilo da je to suviše
nametljivo, a i osećala sam da je bolje da nastavim da brbljam. I naravno, to je bila idealna
prilika da ga suptilno ispitam o Biliju. O tome koliko se dugo poznaju i o svim stvarima koje
su radili zajedno - tetovažama, prvim mladalačkim opijanjima, sportskim uspesima - sve dok
nisam uspela da navedem razgovor na ono što me je stvarno zanimalo: devojke.
Ponekad je korisno biti novinar. To te obuči da izvučeš stvari iz ljudi, a da oni to i ne
shvate. Razgovarali smo o prvim devojkama i važnim devojkama, o onim zaboravljenim i
onim koje se još pamte, a □min sam ga usmerila na temu trenumih devojaka - kad smo već
kod devojaka, da li Bili trenutao ima nekog? Ne, on nema devojku, a nema je ni Rori. Bio je
veoma ubedljiv kada je to rekao. A onda sam majstorski promenila temu. ,,Oh vidi kako voze
skejt... Hoćemo li da Itanemo i gledamo?”
Sedeli smo na klupi u parku i posmatrali ih kako izvode neverovatne skokove sve dok
Skubi nije zaključila da je to dosadno i Onda smo se vratili do kamioneta. Do tog trenutka
sam već bila ipremna za svoju popodnevnu dremku i dok me je Rori vozio kući, zaspala sam,
sa Skubi u svom krilu, glave izbačene kroz prozor i ušima koje su lepršale na povetarcu.
Probudila sam se zapanjeno kada smo slali ispred moje zgrade.
Sa manirima podjednako besprekornim kao što su Bilijevi, Rori je iskočio iz kamioneta i
došao do mojih vrata i otvorio ih. Nijedan muškarac mlađi od šezdeset godina nikada mi to
nije uradio u I .ondonu.
Spremala sam se da poljubim Skubi i oprostim se od nje, kada sam se nečeg setila.
„Rori - Bili mi je rekao da je Skubi šampion u skoku uvis. Da li hoćeš da mi pokažeš?”
„Naravno”, rekao je široko sc osmehujući. Gurnuo je glavu u kamionet i vratio se noseći
keks za pse. „Skubs!” rekao je, držeći keks iznad svoje glave. „Keks!”
Skubi je skočila uvis. Bilo je neverovatno koliko je visoko otišla.
Zatapšala sam, a Rori joj je dao keks.
„Treba da učestvuješ na Olimpijadi, pametnice”, rekla sam Skubi, poljubivši je. Ona mi je
zauzvrat olizala lice. Rori mi se smeškao dok me je pratio do vrata. A onda je nastupio jedan
pomalo čudan trenutak.
„Pa, bilo mi je stvarno zabavno”, rekla sam stidljivo. „Hvala ti što si me dovezao kući i
hvala ti na psećoj terapiji.”

36
 Bosnaunited

„Bilo nam je zadovoljstvo. Zar ne, Skubs? Pa, bolje da krenem. Bilo mi je drago što smo se
upoznali, Džordža. Nadam se da ćemo se videti sledeći put kada dođem u Sidnej.”
„Da, to bi bilo divno. Samo povedi Skubi.”
Poljubila sam ga u obraz i on je stajao nepomično još jedan otkucaj srca. Nešto je visilo u
vazduhu u tom trenutku. Nisam znala šta da radim, pa sam samo ušla unutra.
Bila sam potpuno samlevena. Kakva uvrnuta dvadeset i četiri časa. Obukla sam
najprijatniju spavaćicu i legla na kauč sa kesicom čipsa (žudnja za masnom hranom me je
upravo pogodila). Razmatrala sam šta se sve desilo otkako sam stigla na zabavu Denija Grina,
prethodnog dana. Šešir sa penisom Džaspera O'Konora i njegovi džointi. Entoni Mejberi i
njegove obrve koje igraju. Bili Rajanov nenajavljen poljubac s jezikom i njegov mlitav penis.
Nekih dvadeset pet novih najboljih prijatelja čijih imena nisam mogla da se setim. Opaki
tanjir. Božanstveno igranje. Božanstveno vatanje. Nebožanstveno pseće govno. Glupavi
događaj u krevetu i nelagodnost koja je potom usledila. Iznenađujući jutarnji telefonski poziv
za kojim je usledio neverovatan sastanak sa odlaženjem na kraju. Ljubazni osmeh Rorija
Stjuarta. Skubi-Dubi-Du.
Šta to Bili izvodi? Toplo-hladno, toplo-hladno. U jednom trenutku me je ljubio, zatim
pobegao smejući se, onda me je gotovo silovao na javnom mestu, onda ponovo pobegao, onda
smo išli na prijatni doručak, onda je opet pobegao. Da nije bio toliko divan verovatno bih ga
odbacila kao totalnu lujku, ali, bio je savršen.U skladu fantazije Grada zvanog Alis. Moji
roditelji bi ga obožavali. Čak bi se dopao i mom bratu. Moj deda bi poludeo od sreće. On je
mrzeo Rika - bio je previše urbani tip za njega. Nije mogao da shvati da neki muškarac može
da ne voli da peca. Bili je sigurno voleo pecanje, i lov. Možda bismo mogli da podelimo naše
vreme između Australije i Škotske. Zar to ne bi bio savršen život? Pitala sam se kada će me
ponovo pozvati.
Ipak, dok sam tonula u san, ustiju punih polusažvakanog krompirića - ili čipsa, kako sam
učila da ih nazivam - shvatila sam šta je to bilo čudno u onom trenutku sa Rorijem ispred
vrata. Pomislila sam da je hteo da me pita za broj mog telefona i bila sam pomalo razočarana
što to nije učinio.

37
 Bosnaunited

Četvrto poglavlje

,,OK, a šta mislite o Zašto bežanje od slomljenog srca nikada ne uspe!

„Ne, previše depresivno”, zarežala je Maksin Tejn, urednica Gloua. loje samo iznošenje
činjeničnog stanja, ne nudi nikakvo rešenje. Ko će da kupi časopis koji obećava da će da te
učini depresivnim? Da li biste vi mogli malo da razmislite pre nego što otvorite usta? Linda,
ova priča je bila tvoja ideja, šta ti imaš?”
„Pa, šta mislite o: Ostavili ste ga, ali još uvek nosite prtljag sa sobom? “
„Nije loše, krećemo se - prtljag je dobra reč, prilično smešna, ali je malo nezgrapna. Da li ti
imaš neku ideju, Zoi?”
„Uh... Divan momak koji je otišao? “
„Šta? Obrati pažnju, hoćeš li?” rekla je Maksin, koja nije bila osoba koja je umela da ti
nešto taktično prebaci. „Znam da razmišljaš o svim ručkovima koje nećeš pojesti, ali Divan
momak koji je otišao je potpuno druga priča. U stvari, to i nije loša ideja - zabeleži Linda.
Mogli bismo da pozovemo neudate žene u kasnim tridesetim godinama da govore o onom
jednom muškarcu o kojem još uvek misle. Stavite to na spisak za majski broj. To možemo da
jeftino uradimo. Možemo da telefoniramo svim našim prijateljicama i upitamo ih. A sada,
kako ćemo da nazovem taj prokleti članak o muškarcu kojeg vučemo sa sobom kao prtljag?
Debi?”
Debije gledala u svoje manikirane nokte i jedva da je podigla svoju glavu sa divnom
plavom kosom ka Maksin da bi joj odgovorila. Duboko je uzdahnula.
,,Oh, ne znam. O čemu se tu radi? Ostaviti muškarca i ne prežaliti ga? To se meni nikada
nije desilo. To ne mogu ni da zamislim. Ja ih jednostavno ostavim i više nikada ni ne pomislim
na njih.”
,,Oh, od tebe mi je zlo”, rekla je Maksin. „Ne znam uopšte zašto te zovem na ove sastanke.
Možda izgledaš kao Grejs Keli, ali upoznala sam neke tašne koje su mnogo inteligentnije od
tebe. Samo sedi tu i izgledaj lepo, draga, to će možda inspirisati nekoga. OK, hajde vi ostale,
mora da neko ima neku ideju.”
Sve do tog trenutka ja sam gledala kroz prozor, očarana nebom živo plave boje. Okrenula
sam se sada ka ove četiri žene i sela.
„Pa, šta mi to ovde stvarno tražimo”, rekla sam, „da li: zašto savršeno normalna osoba
treba da se preseli na drugu stranu sveta da bi prebolela nekog glupog muškarca? Jesam li u
pravu?”

38
 Bosnaunited

„Tačno to.”
„Pa, smešno, ali mislim da bih mogla da tu malo doprinesem...”
Ali, pre nego što sam uspela da završim, prekinula me je veoma bleda žena sa ogromnom
kulom od crne kose na glavi, nalik nekom ptičjem gnezdu koje je izmaklo kontroli, sa
ogromnim roze cvetom hibiskusa koji je izgledao kao da raste usred nje. Linda Vidovik.
,,A šta mislite o: Otišli ste iz zemlje, ali da li ste zaista ostavili i njega za sobom? “, rekla je,
rešena da zadrži pažnju urednice na sebi i „svojoj” ideji za tekst.
„Hm... To je prilično dobro, alije malo predugačko”, odgovorila je Maksin.
„Imam bolju ideju”, rekla sam, okrećući se ka Lindi. Ptičje gnezdo se zavrtelo, iritirano. ,,A
šta misliš o: Ostavili ste ga, ali, da li ste ga ostavili za sobom?”
„To je savršeno, Džordža”, rekla je Maksin, smešeći se oduševljeno. „Imamo naslov. Sad
možete da idete i ostavite me samu.”
,,A, uzgred budi rečeno, odgovor je - da, dodala sam. „Ostavila sam ga za sobom. Hvala
vam svima što vas to zanima.”
Bila je to dobra rečenica za naslov, a i trebalo je da bude, s obzirom da je potekla iz mog
sopstvenog bolnog iskustva, koje je Linda, kao što je i najavila, podigla na opšti nivo i
pretvorila u priču za naslovnu stranu. Naravno bilo je sramotno stoje iskoristila moje
slomljeno srce kao ideju za tekst - i sada sam shvatila da me je namemo odvela na ručak mog
prvog dana u kancelariji da bi saznala sve užasne detalje - ali bila sam toliko dobro
raspoložena tog jutra, da sam bila spremna da joj sve oprostim. Osim toga, u sebi sam
likovala, jer ja sam bila ta koja je dala konačni naslov koji se dopao urednici. To će je naučiti
pameti, pomislila sam. Gospođica Vidovik je, možda, bila najpametnija u časopisu Glou u
poslednjih sedam godina, ali sada je dobila malu konkurenciju.
Bila sam u posebno dobrom raspoloženju zbog divnog dugog vikenda koji sam upravo
provela, ali sam još bila uopšteno dobro raspoložena zbog svih novina života u Australiji. I
samo hodanje ulicom je bilo uzbudljivo. Odlazak u samoposlugu je bio antropološka
ekspedicija. Svi proizvodi su imali drugačija imena - isprobala sam tri marke toalet papira
pre nego što sam otkrila da se australijski ekvivalent za andreks zove sorbent. Provela sam
izvesno vreme posmatrajući vodu u WC-šolji da bih videla da li se zaista kreće u drugom
smeru. (Zaista je tako - posebno sam na to obratila pažnju u Hngleskoj pre nego što sam
krenula, tako da bih znala da uočim razliku.)
Ptice su se razlikovale. Sirene su se razlikovale. Na radiju su puštali „zlatne klasike” koje
nikada pre nisam čula. Čitaoci časopisa su mi bili stranci. Kada ideš na sever, ideš ka suncu.
Južni vetar je onaj koji je hladan. Kupila sam jednu razglednicu na kojoj se videlo da je

39
 Bosnaunited

Australija iste veličine kao Evropa, i drugu na kojoj je bio prikazan svet sa Australijom na
vrhu. „Nismo više dole”, pisalo je na njoj. Potpuno tačno, ortak, pomislila sam.
Ponekad bih samo hodala i od same pomisli bih se bukvalno zaustavila u mestu. Ja sam u
Australiji. To me je uzbuđivalo do same srži. Bila sam tu, na drugoj strani sveta, najdalje
moguće od Rika Robinsona i njegovih hirurškim putem povećanih spremišta za spermu. Od
njega i svih ostalih slabića koje je moja domovina mogla da mi ponudi pod imenom
„muškarci”.
Bila sam daleko od svih tih prebogatih dečaka iz privatnih škola koji su se užasavali žena
koje imaju posao i libido. Kilometrima daleko od tipova iz radničke klase koji pomisle da sam
šmrktava kučka onog trenutka kad otvorim usta. Dvadeset četiri časa daleko od svih idiota
koji kažu: „Ti si jedna od onih feministkinja, zar ne?” samo zato što sam na formularu
označila polje „Miz”.
Kada bi Glou imao izdanje na Marsu, verovatno bih prihvatila posao tamo, ali za sada je
Sidnej bio najdalje gde sam mogla da odem. A, sudeći po onim muškarcima koje sam
upoznala na zabavi sa šeširima Denija Grina, muškarci ovde su mnogo privlačniji od
Marsovaca.
Kada smo izašli sa sastanka, rekla sam Lindi da želim da razgovaram s njom u mojoj
kancelariji.
„Užasna si”, rekla sam joj, odmahujući glavom, ali smešeći se. „Besramna si. Upravo si
iskoristila veliki traumatski događaj koji se desio u mom životu da bi od njega napravila
priču za naslovnu stranu. Neverovatno. Da li to radiš svim svojim prijateljima?”
„Da.”
„Zar se ne naljute na tebe?”
Ptičje gnezdo se opasno ljuljalo dok je klimala glavom. „Da, ali oni ipak nastavljaju da mi
pričaju o svom ljubavnom životu, a ja nastavljam da ih koristim kao inspiraciju. Oni znaju
kako stvari stoje. Ja uvek promenim imena.”
Nisam mogla da se ne nasmejem, i ona mi se nasmešila, nalik nekom detetu koje zna da se
izvuklo bez kazne.
,,Oh, to je pravo olakšanje čuti. A ko piše taj tekst o odlasku iz zemlje da bi se ostavio
muškarac?”
„Već sam gaja napisala.”
„Ti nikada nisi išla nigde van Australije, zar ne?”
Slegla je ramenima. „Ne, ali imam bujnu maštu.”
„Da li si pričala sa nekim o tome kako je to promeniti zemlju?”

40
 Bosnaunited

„Da. S tri psihologa. I s tobom. I s mojom majkom. Ona se ovde doselila iz Hrvatske
pedesetih godina tako da zna kako to izgleda promeniti zemlju.”
„Ti si stvarno nešto posebno”, rekla sam joj, ali nisam mogla da ne osećam da mi se sviđa.
Bila je toliko otvoreno bezočna kada se radilo o ovome. Znala sam da ću i ja biti jedan od
njenih prijatelja koji nastavljaju da joj poveravaju svoje tajne, zato stoje, bez obzira na sve,
ona umcla da pažljivo sluša, a meni je bio potreban neko kome mogu da pričam. Bolno su mi
nedostajale moje prijateljice iz Londona, a već sam i sada, nakon dve nedelje, znala da je
vremenska razlika učinila potpuno nemogućom pravu komunikaciju s njima.
Kada bih ih nazvala kasno uveče da se malo ispričamo, one bi bile usred svog posla. I
obratno. Već sam dobila nekoliko pijanih telefonskih poziva ujutru dok sam sedela za svojim
radnim stolom. Čak ni sa i-mejlom nije bilo isto, zato što sam shvatala da, ukoliko one ne
poznaju kontekst, moje romantične pustolovine jednostavno neće biti iste. Nije bilo dobro
ukoliko moram da počnem da im objašnjavam ko je Deni Grin i šta su to pantalone od
moleskina. Bio mi je potreban neko ko je već razumevao suptilne nijanse života u Sidneju,
koje sam i ja sama tek počinjala da shvatam. Kao što je, na primer, ogroman jaz življenja u
Elizabet Beju, gde sam ja živela, i u Padingtonu, gde je živeo Bili. Odvojeni su samo jednim
prometnim putem sa nekoliko parkova, ali su potpuno različiti univerzumi u smislu
vrednosti i uverenja. Dok je jedan boemski i sofisticiran, ali sa mračnom stranom, drugi je šik
i sofisticiran, ali sa dosadnom stranom.
Hoćeš li da odemo na ručak?”, čula sam sebe kako je pitam. Umela sam od želje da
nekome ispričam o Bilijevom čudnom ponašanju.
,,Naravno, odvešću te u jednu pravu sidnejsku znamenitost. Da li voliš kinesku hranu?”
..obožavam je.”
„Dobro. Zato što ja jedem samo kinesku hranu.” Nisam se čak ni potrudila da je upitam
zašto. Znala sam da će mi Uma reći.
„Zato što čovek može da puši dok jede.”
Bi Bi Kju King je izgledao kao svratiste za kamiondžije iz pedesetih rodina, sa ispoliranim
stolovima i izlizanim linoleumom. Veseli Kinez je zalajao: „Zdravo ortak! Zdravo Riinda!” na
nas kada smo ušli. Svi su tamo poznavali Lindu. Čak je nisu ni pitali šta želi da naruči, samo
su to doneli. Stolice su bile od crvene plastike, pod je bio lepljiv, ali je supa sa knedlama koju
sam srkala bila nalik nektaru. Linda, koja je već lula na svojoj trećoj dijetalnoj koka-koli,
jednom rukom je nabadala Štapićima iz svog tanjira kuvanu piletinu i kuvani pirinač bez
začina, a u drugoj ruci je držala cigaretu.

41
 Bosnaunited

„Ja obično ne idem ni sa kim na ručak, znaš”, rekla mi je. „Volim da jedem sama, ili da
provedem pauzu za ručak na sastanku AN u ulici Makari, tako da možeš da se smatraš
počastvovanom.”
„AN? Da li je to Anonimni narkomani!”
„Da.”
„Koliko često ideš na sastanke AN?”
Duboko je povukla dim iz cigarete. „Gotovo svakog dana. Idem i na Anonimne
alkoholičare. I na Anonimne zavisnike. Poznata sam po tome što idem i na tri sastanka
dnevno.”
„Pobogu! To ti ne ostavlja mnogo vremena za društveni život.”
„U tome je i poenta. Poslednja stvar koju želim je društveni život. Društveni život u
Sidneju uključuje droge. Sigurna sam da si to i sama otkrila u nedelju. Kako je bilo? Da li si se
razbila?”
„Da. Razbila sam se. A gotovo i svoju reputaciju.”
Linda je delovala veoma zainteresovano za ovu ideju. Pustila sam je da se malo krčka dok
sam uzimala gutljaj supe.
„Pričaj.”
„Da li znaš frajera koji se zove Bili Rajan?”
„Da. On je posrednik na berzi. Jednom smo ga imale na listi pedeset najpoželjnijih neženja
za tu godinu. On ne izgleda loše ukoliko voliš muškarce koji izgledaju kao da su stvoreni za
poster za kampanju Liberalne partije.
„Kakvu reputaciju on ima?”
„Ne znam. On više pripada Debinoj teritoriji. Prebogati padingtonski život. On je
poznavao onog tipa za koga je bila verena, a koji je umro, mislim, tako da ti ne preporučujem
da pitaš Debi za njega. Ja sam pokušala kada se to desilo da je nagovorim da ode na neko
savetovanje za probleme s bolom, ali ona je počela da me gađa cipelama sa visokim uskim
štiklama. A kada sam ostavila nekoliko brošura Anonimnih zavisnika na njenom stolu, ona ih
je bacila natrag na moj. Zapaljene. Onda sam je pustila da se s tim nosi na svoj način - teškim
drogama i neobaveznim seksom. Da li su svi bili totalno drogirani na zabavi?”
„Da. Totalno. Nikada nisam videla takvu orgiju pića i droga. Zašto to rade?”
Linda je slegla ramenima. „Nemam pojma. Sidnej je jednostavno takav. Mi svi živimo u
raju i većina nas ne može da dočeka da odatle izađe stoje pre moguće. Uključujući i mene. Da
se jednog jutra nisam probudila u krevetu sa dvojicom motociklista koje nikada pre nisam
videla, u sobi prepunoj sačmara sa skraćenim cevima, još bih se i sama tako ponašala. Osim,
što bih verovatno bila mrtva.”

42
 Bosnaunited

Zastala sam sa štapićima na pola puta do usta. Knedle su pale u zdelu pljusnuvši.
„Kada se to dogodilo?”
„Pre sedam godina. Nešto malo pre nego što sam počela da radim u Glouu. Maksin zna sve
o tome. Ona mi je, u stvari, spasla život. Ona možda izgleda kao kraljica kučki, ali ima stvarno
dobro srce. Njen otac je bio alkoholičar kao i moj. Ja sam je, u stvari, i upoznala na sastanku
Anonimnih alkoholičara. To je bila grupa za odraslu decu alkoholičara. Ona me je
sponzorisala i dala mi posao. Mnogo joj dugujem - zato i trpim njeno verbalno maltretiranje.
Zbog toga toliko pokušavam da joj dam najbolje moguće priče za naslovnu stranu i zbog toga
nisam otišla iz Gloua iako mi je bila ponuđena gomila drugih poslova.
Zastala sam da bih sve to svarila, odustajući od knedli i samo sam srkutala prcdivnu supu.
Linda je odgurnula svoj tanjir.
„Ipak, zašto je Maksin toliko užasna prema Debi? Njoj se desila ta strašna stvar, a Maksin
joj je jutros baš zagorčavala život. Bilo mi je stvarno neprijatno.”
„Maksin to radi namerno. Ona poznaje Debi celog svog života. Išle su zajedno u školu.
Maksinina porodica je čak bila i bogatija od Debine, ali je njen sjebani otac sve to prokockao i
propio, a onda se ubio. Kada je imala dvanaest godina princeza Maksin je prešla iz Ogromne
kuće u Belvi Hilu u dvosobni stan u Bondi Džankšnu. Mogla je da ostane u svojoj otmenoj
devojačkoj školi samo zato stoje imala Itipendiju.”
Linda je zastala da bi napravila dramsku pauzu.
„Njena gospodska majka je morala da počne da zarađuje za život peglajući. To je razlog
zašto ona toliko grubo nastupa i zašto mrzi da vidi Debi koja još uvek ima sav svoj novac i
privilegije kako uništava sebe zbog Druove smrti umesto da se s tim izbori. Mislim da se
Maksin nada da će šokirati Debi i naterati je da nešto preduzme. A onda, naravno, ona je
neverovatno mnogo ljubomorna na Dcbinu lepotu i novac. Pretpostavljam da se radi o
mešavini ove obe stvari.”
„Bože”, rekla sam. „Osećam se kao da sam zakoračila na snimanje Mladih i nemirnih, ili
kako se to već zove.”
„Ah to nije ništa. Tek smo zagrebale po površini onoga što se dešava u ovom gradu.”
Iskoristila sam kašiku da posrčem i nekoliko knedli. Linda je povukla još nekoliko
dubokih dimova iz svoje cigarete a zatim otresla pepeo u svoju piletinu. Morala sam da je
upitam, nisam mogla da se uzdržim - to je bila ponovo novinarska radoznalost:
„Linda, nadam se da ti ne smeta što pitam, ali kako si ti postala... ovaj... džanki?” Nadala
sam se da neće reći da je počela sa belim tanjirom i nekoliko puta uzetim prstom „huči-
kučija” kako je Entoni nazvao koku.
„Da li stvarno želiš da znaš?”

43
 Bosnaunited

„Da, ali samo ukoliko želiš da mi kažeš.”

„To nije prijama priča, ali ispričala sam je toliko puta strancima da mi je više i svejedno
kome pričam. Možda ti, međutim, ogadi knedle.” Slegla sam ramenima.
„Moj otac je bio alkoholičar”, počela je. „Tukao je moju majku. Tukao je mog brata. Tukao
je mene. Onda nas je napustio, što je slomilo naša srca. On nije bio loš čovek, ali pošto smo se
doselili ovde iz Hrvatske, nije uspeo da se prilagodi. Nikada nije naučio jezik kako treba i
osećao se frustriranim i zatvorio se. Mislio je da nas je izneverio, pa nas je onda tukao. Ali, on
je ipak bio moj tata, znaš?”
Nisam znala, ali pokušala sam da to zamislim i klimnula glavom da bih je ohrabrila.
„Bilo je strašno, to što je otišao, ali smo preživeli. Nismo imali novca, ali smo imali jedno
drugog. Onda je moja majka našla frajera. On je bio mnogo gori od mog oca. On je tukao moju
majku i silovao mene. Je l' ti već dovoljno?”
Odmahnula sam glavom. „Ne. Ispričaj mi sve.” ,,OK. Kada sam imala petnaest godina,
otišla sam od kuće. Živela sam sa jednom od profesorki iz škole i ona je bila divna. Maturirala
sam i bila među prvih pet posto najboljih u državi. Onda sam otišla na faks. Hepi end, zar ne?
Pogrešno. Zato što sam onda ja našla frajera, a jedini primer koji sam imala za to kako da
izaberem frajera, bila je moja majka. Nije bila baš neki primer. Nije baš bio ni neki frajer.
Duvao je mnogo trave pa sam to i ja činila.” Linda je zastala i upalila još jednu cigaretu.
„Nikada nisam pila alkoholna pića zato što sam videla šta alkohol može da uradi ljudima”,
nastavila je, izbacujući dim kroz nos. „Ali, mislila sam da je trava u redu. Za neke ljude i jeste,
ali ako imaš zavisničku ličnost, ništa slično tome nije dobra ideja.”
Izgubila sam potpuno volju za svojim knedlama i samo sam ih prevrtala po tanjim,
zbunjena, kad je Linda nastavila. „Duvala sam sve vreme. Prestala sam da idem na
predavanja. Izgubila sam godinu. A onda je moj dečko počeo s heroinom, pa sam i ja počela.
Prvo sam samo pušila, a onda sam počela da ubrizgavam. Čak nisam o tome ni razmišljala. To
je bilo u meni. Morala sam da se na nešto navučem. Još uvek sam zavisna od cigareta, od
dijetalne koka-kole, od odlazaka na sastanke AN i na posao. Ovisnik sam od astrologije. Ja
sam, jednostavno, ovisnik. To je ono što jesam. To je ono što me određuje. Samo sam naučila
da odaberem da budem ovisna od onoga što mi neće uništiti život.”
Bilo mi je zlo. Srećna zlaćana jednostavnost mog detinjstva učinila je da se osećam
krivom. Naravno, postojali su i tužni trenuci i teška vremena, ali u poređenju sa Lindinom
pričom, moj život je bio nalik Diznijevom crtaću. Ona epizoda sa Rikom je bila samo komični
dodatak. Suze su mi bile u očima, nisam mogla ništa da kažem; samo sam je zgrabila za mku i
stegla je.

44
 Bosnaunited

„Nemoj da me sažaljevaš, Džordža”, rekla je. „Znam da to verovatno tebi zvuči kao horor-
priča, ali to je moja realnost i naučila sam da živim s tim. Stvarno sam ponosna što sam
uspela da se izdignem iznad svega toga. Nisam govorila sa majkom deset godina, ali sada
govorim i pomažem joj finansijski. Mom bratu je dobro i ima dvoje stvarno slatkih klinaca.
Imam nekoliko dobrih prijatelja koji me vole, dobra sam u svom poslu, ne uzimam droge i
uspela sam da pomognem nekim ljudima koje sam upoznala na sastancima AN. To je prijatan
osećaj.”
I a sam blenula u nju tužno. Nisam mogla da se uzdržim. Nikada pre nisam čula ovakvu
priču. Ona mi se blago nasmešila.
„Znam da moj život deluje uvrnuto nekim ljudima”, nastavila je. ..Ipak, sada sam srećna.
Srećnija sam od Debi Brent, a smatra se da ona Ima sve. Ona je ta koja se smeši sa stranica sa
društvenim događanjima, dok ja idem vozom kući u predgrađe, ali, ona je ta koja puni svoje
telo hemikalijama da bi osetila zanos. Ja osećam zanos .amo dok hodam ulicom znajući da
moje telo u sebi više ne sadrži nijedan od tih otrova.”
„Ti si neverovatna, Linda”, rekla sam i to sam stvarno i mislila.
,,Oh, ne preteruj.” Ugasila je cigaretu. U moje knedle. „A sada mi ispričaj sve o orgiji u
nedelju. Volim da proživljavam barem tuđa iskustva. Zašto te toliko zanima Bili Rajan, da li si
se kresnula s njim?”
„Ne, nisam se kresnula s njim, kako si ti to divno sročila. Došla sam, doduše, glupavo blizu
toga.” I čak iako je iskoristila moju ljubavnu priču za naslovnu stranu tog istog jutra, osećala
sam da je, nakon što mi je ispričala svoju priču, zaslužila moju ispovest zauzvrat. Onda sam
joj ispričala sve o mom vikendu. Apsolutno sve. Ona je slušala, smejala se, kolutala očima,
preživljavala sve to sa mnom i, naravno, pitala me je u kom znaku su svi oni rođeni.
„Linda, ne znam koji je znak Bili. Čak ne znam ni u kojoj ulici živi. Znam veoma malo o
njemu osim činjenice da božanstveno igra, da zna imena svih zvezda, da je zabavan i da ima
retko dobro telo i mlitav penis.”
„Skoro si spavala s tipom, a ne znaš koji je znak?”
„Kako to treba da ga pitam: 'Zdravo, ja se zovem Džordža, ja sam Blizanac - koji si ti
znak?'“
„Baš tako”, rekla je ponovo paleći cigareto.
,,Oh, molim te! To zvuči tako otrcano.”
„Bolje je nego zaljubiti se u njega i onda otkriti da je Bik.”
„Šta fali Bikovima? Moj deda je Bik i ja ga obožavam.”
„Ništa njima ne fali, ali bi za tebe bilo beznadežno.”

45
 Bosnaunited

„Da li hoćeš da mi kažeš da ti pitaš svakog iole privlačnog muškarca kojeg upoznaš kada
je rođen?”
„Ne. Ne samo one privlačne. Sve. I dok se ne donese zakon koji će učiniti da bude
obavezno da svi muškarci imaju istetovirano na čelima datum, vreme i mesto rođenja, ja ću
nastaviti to da radim. Pitam ja i sve žene.”
„Pa, obećavam da ću ga to pitati sledeći put kada ga vidim. I Rorija.”
„Ipak, ti bi trebalo da znaš koji je znak Džasper O'Konor. Rekao je da te poznaje.”
Pogledala me je brzo i pomerila se na stolici. „Da, poznajem ga. Ili, bolje rečeno, poznavala
sam ga. On je ništarija. On je Blizanac kao i ti, ali u njegovom horoskopu ima mnogo planeta u
Ribama, a pošto ti imaš Škorpiju u podznaku, tu će biti privlačnosti ali...”
„Je li on stvarno ništarija?”
„Ne, nija stvarno, ali duva toliko trave da ona čini da se ponaša kao ništarija. Zaboravlja
da vrati novac ljudima. Uvek kasni. Ne uradi ono što je rekao da će uraditi. To je dosadno.”
Trljala je čelo i izbegavala moj pogled. Iznenada se činilo da je ono što se dešava u
restoranu počelo da je zanima.
„Kako si ga upoznala?” Bila sam uporna.
,,Oh, znaš”, slegla je ramenima. „Tu negde. Radili smo puno zajedno u Glou.”
„Zašto on više ne radi za Glou? Nije govorio baš previše laskavo o Maksin.”
Njena leva ruka je pala na sto sa iznenađujuće glasnim treskom i ona se konačno nagla ka
meni i pogledala me, duboko uzdahnuvši.
„Ni o meni, kladim se. Džasper je postao stvarno ogorčen, zato što zna da je zeznuo stvar.
Prvo je bilo divno raditi s njim - bio je toliko zabavan na snimanjima, ali je onda nešto
zabrljao i prestali smo da ga angažujemo. Nije bilo više zabavno. Bili smo jedno vreme dobri
prijatelji, ali ja ne mogu da se dmžim sa ljudima koji ne mogu da priznaju svoju zavisnost. I to
je to.”
Nisam verovala da jeste, ali je zvučalo kao da je to kraj razgovora, bar što se tiče Džaspera
O'Konora. Linda je zapalila novu cigaretu. Odlučila sam da pokušam još jedan gambit.
„Da li poznaješ Entonija Mejberija?” upitala sam.
„Znam za njega. On je onaj modni kreator. Travestit. Veliki Debin prijatelj, mislim da joj je
on kreirao venčanicu. Plašim se da nije moj tip, draga.”
„Šta hoćeš da kažeš? Zato što je gej?” rekla sam, ukočivši se u indignaciji.
Linda je odmahnula glavom. „Nemam ništa protiv homoseksualaca. Ima jedan koji dolazi
u jednu od mojih grupa i oblači se u kožu koji mi se zaista dopada, ali, jednostavno, ne volim
one previše afektirane. Ne razumem ih i oni ne razumeju mene, jer se ne brijem ispod
pazuha.”

46
 Bosnaunited

Nisam mogla da zamislim život bez mojih prijatelja pedera. Što afektiranijihj to bolje. Oni
su bili centar mog univerzuma. Čili u mom hot-dogu.
„Mislila sam da sve jake žene vole gej muškarce”, rekla sam iznenada osetivši da mi
užasno nedostaju moji dečaci iz Londona. „Oni su za mene kao kiseonik. Više ih volim od
heteroseksualnih muškaraca.”
„To je zanimljiva patologija”, rekla je Linda, zadobivši izraz lica kao da upravo traži priču
za naslovnu stranu. „Zašto?”
„Zato što znaš da im se dopadaš samo zbog sebe same. Sa heteroseksualnim muškarcima
uvek postoji onaj elemenat razmišljanja: da li on misli da sam privlačna? Da li ja mislim da je
on privlačan? Da li bi on bio dobar muž? Sa pederima ne moraš da brineš o svemu tome.”
„Mislim da je to stvarno uvrnuto”, rekla je Linda. Ipak, s druge strane, ja nisam sigurna da
mnogo volim bilo kakve muškarce, a sasvim sigurno ne verujem ništa više pederima nego
heteroseksulanim muškarcima. Mislim da je to sve zabluda. Oni svi mrze žene u dubini duše.”
Nisam se slagala s njom, ali nije bio trenutak za raspravu s obzirom na ono što mi je
upravo ispričala o svom zastrašujućem detinjstvu, a onda slušala mene kako gnjavim sa
svojom blesavom malom petominutnom romansom. Vratile smo se pešice natrag do
kancelarije, dok je Linda pušila celim putem.
Kada smo stigle, zahvalila sam joj se što mi je ispričala o svom životu i što je slušala o
mojim skorašnjim avanturama. Onda je izašla iz moje kancelarije, a onda odmah ponovo
proturila kroz vrata svoju glavu sa ptičjim gnezdom.
„Da sam ja na tvom mestu, ne bih se trudila da otkrijem kada je rođen Bili Rajan. On meni
deluje kao potpuni mlakonja. Ali, bi me zanimalo da saznam o onom Roriju”, rekla je i nestala.
Provela sam najveći deo popodneva ponovo pišući nerazumljiv članak za koji smo platili
nekome čitavo bogatstvo i onda čula Maksin kako je zaurlala moje ime kroz vrata svoje
kancelarije dozivajući me. „DŽORDŽI! DŽORDŽI! DOĐI, IMAM IDEJU.”
Kada se zbog nečega uzbudi, Maksin nije potreban telefon. Ona je onda pravi ljudski
megafon. Utrčala sam unutra.
„Šta?”
„Imam odličnu ideju za reportažu sa fotografijama i želim da je ti napišeš. Uzećemo pet
parova i reći muškarcima da odrede kako njihova žena treba da izgleda - znaš, frizura i
šminka, i tome slično. Šta misliš? Meni se strašno dopada. Kako bi on stvarno voleo da ti
izgledaš? To je dobar naslov. Da li možeš da odeš i kažeš Debi da sve to organizuje za sledeću
nedelju?”
Baš sam oduševljena što to treba da uradim, pomislila sam, uzbuđena što imam izgovor
da odem i razgovaram sa Debi. I samo to da budem blizu nje činilo je da se osećam bližom

47
 Bosnaunited

njenom zgodnom rođaku Biliju. Uletela sam u kancelariju, gde je Debi stajala na svom stolu
noseći najlepšu haljinu koju sam ikada videla. Zazviždala sam...
„Va-va-va vum. Izgledaš neverovatno. Gde si nabavila tu haljinu? Veličanstvena je.”
Odora je bila jedina prava reč za to. Bila je kao izvajana oko njenog gornjeg dela tela i
podizala joj je grudi čineći da joj sttuk deluje sićušnim. Zatim je padala u ukoso sečenim
umecima koji su otkrivali slojeve svile sa šarom leoparda i žoržeta sa ogromnim crvenim
ružama. Tu su bili i delići svile sa kariranim šarama, svi pomešani, ali nekako se sve to
zajedno slagalo. Upravo sam htela da je ponovo upitam gde je nabavila haljinu, kada je šiljata
glava s crnom kosom iskočila iza stola sa obrvama u punoj akciji.
„Entoni!”
„Zdravo, Džordža. Tako mi je drago što ti se sviđa moja mala kreacija.”
„Nikada nisam videla nešto slično tome. Divna je.”
,,Oh, samo sam je malo zabavljao. Sve izgleda divno na Debi.”
I Debi je sasvim sigurno to isto mislila. Potpuno me je ignorisala, toliko je bila zaneta
svojom slikom u ogledalu u punoj veličini koje je držala njena asistentkinja Kajli, lica crvenog
od naprezanja.
„Kajli, drži mirno to ogledalo, hoćeš li. Dobiću morsku bolest. Entoni, zar ne misliš da bi
dekolte trebalo da bude veći?”
„Ne, draga. Prepustimo nešto i mašti. Inače, imaš samo sat vremena za frizuru i šminku,
pre nego što kreneš, a ja još moram da sredim taj porub - nema vremena da se uradi išta
drugo. Podsećam te da po tebe dolaze u sedam sati. A sada je pet minuta do šest.”
„Kajli, da li Kristijan zvao”, rekla je Debi. „Trebalo bi da mi sredi kosu i lice. Telefoniraj i
vidi gde je i onda hoću da siđeš dole do kurirske službe da ponovo proveriš da li su stigle
moje cipele.”
„Kristijan je upravo nazvao”, odgovorila je Kajli. „Na putu je ovamo, a Ted iz kurirske
službe će me nazvati čim dostavljač stigne sa cipelama.”
Debi je izgledala srećno sada kada je znala da su sve njene sluge u poslu.
„Da li u tome večeras izlazi?” upitala sam Entonija. Nije imalo nikakvog smisla da se
obraćam carici na stolu.
„Ne, to je za dobrotvorni bal koji se održava u Melburnu u subotu uveče. Obavezan je frak
i bela kravata i svečana haljina - veoma elegantno. Ovo je samo proba haljine.” Obrve su mu
gotovo stigle do početka kose.
„Ali, zar nisi rekao da će po nju doći u sedam... i da njen frizer i šminker dolaze ovamo?”
,,Oh, to je za večerašnji izlazak.”
„Za koji nije obavezna svečana haljina?”

48
 Bosnaunited

„Tačno.”
Oboje smo savršeno sinhronizovano podigli obrve.
,,OK. Pa, izgledaš divno, Debi. Uverena sam da ćeš biti najlepša na balu u subotu”, rekla
sam.
Odsutno mi se nasmešila, pokušavajući da savlada veštinu širenja i sklapanja ogromne
lepeze s odgovarajućom koketnošću i ljupkošću.
„Doći ću sutra da razgovaramo o Maksininoj ideji za reportažu, OK? Debi?” rekla sam
povišenim glasom kao da je gluva, a onda odustala. „Entoni, zašto ne bi svratio u moju
kancelariju da se pozdravimo kada završiš?”
„Rado.”
U pet minuta do sedam, nakon što je nadgledao šta će Debi obući za večeru i njenu friziru
i šminku, Entoni je došao i sručio se na stolicu u mojoj kancelariji. Govorio mi je nešto, ali su
mu oči lutale po celoj prostoriji, obraćujući pažnju na svaku pojedinost na fotografijama koje
sam zakačila na svojoj tabli.
„Baš lepo od tebe što si me čekala, Džordžana, draga. Mili Bože, kakva princeza”, rekao je,
mirišući ruže na mom stolu. „Pre deset minuta je želela da nazovem upravnicu Bulgaria - i to,
kod kuće - i da je zamolim da dođe i otvori butik da bi ona mogla da pozajmi - pazi, molim te,
pozajmi - ogrlicu koju je danas videla u izlogu. Bila je potpuno ozbiljna.”
„Kako si se izvukao?”
„Rekao sam joj da je telefon zauzet, a onda joj odvratio pažnju pričajući joj koliko je lepa.
Sladak pas”, rekao je, uzimajući uramljenu fotografiju Gastona koja je stajala na mom stolu.
„Zašto to trpiš?” upitala sam.
„Debi? Znaš šta se desilo njenom vereniku, zar ne?”
Klimnula sam umorno glavom. Bilo mi je gotovo zlo od slušanja te priče. „Ipak, da li to
opravdava njeno ponašanje?”
„Veruj mi, Dru Stjuart je bio stvarno božanstven”, rekao je Entoni ustajući da bi pogledao
knjige na policama. „I ja bih se njim oženio. Bio je zabavan, takođe. Da se to desi bilo kome,
potpuno bi ga uništilo. Ja sam upravo probao na Debi njenu venčanicu kada su je pozvali na
telefon. Kada prođeš nešto takvo s nekim, ne možeš jednostavno da ga napustiš. Oh, imaš
knjigu o Sesilu Bitonu koju nisam dosad video.”
„Ali, da li će, dugoročno gledano, udovoljavanje njenim hirovima stvarno da joj
pomogne?” nastavila sam uporno dok je on okretao moju šoljicu za čaj da bi proverio koje je
marke. „To je spod, Entoni. Zar ne bi trebalo da se suoči sa relnošću i ode kod psihijatra ili
nešto tome slično?”

49
 Bosnaunited

„Da, sviđa mi se šara. Oh, ne znam, to je na njoj da odluči. Ja ću samo da je podržavam na

bilo koji način da ona poželi. Plus sam ludo zaljubljen u njenog oca.” Smeškao se vragolasto.
„Sačekaj da ga vidiš. U odnosu na njega, Robert Redford izgleda kao starac. Ali, nije u pitanju
samo njegov izgled, on prosto zrači šarmom i seksom - i novcem. Želim cigaretu. Da li
možemo, molim te, da odemo iz ove užasne zgrade?”
I onda smo izašli iz te užasne zgrade i otišli u drugu užasnu zgradu. Pa, izgledala je
užasno, spolja gledano, ali što se tiče unutrašnjosti, nikada nisam videla nešto toliko čudesno.
Entoni je živeo u ružnom starom skladištu, sagrađenom od jeftine cigle, u uličici zlokobnog
izgleda u Šaraj Hilsu. Imalo je ulaz koji je bio mračan i jako smrdeo na ustajalu mokraću i
grozni lift od metala koji je cvileo i zvečao.
Samo mesto mi je izgledalo prilično opasno, ali kada je otključao metalna ulazna vrata
ukazala sa neka vrsta raja - veliki beli prostor sa francuskim prozorima od poda do plafona s
jedne strane, koji su gledali na ogromnu baštu na krovu. To je stvarno bila bašta, ne terasa.
Tu je bilo drveća u punoj visini, a dosta njih je bilo u cvatu; bilo je čak i delova pod travom i
leja sa cvećem uokvirenih živicom od lavande. Mogla sam da vidim i prave leptirove. A ipak,
bilo je okruženo krovovima industrijskih zgrada.

„Voila”, rekao je Entoni, pomerajući klizni stakleni zid i pokazujući im vidik teatralnim
pokretima ruku les toits - krovove Sidncja.
„Entoni - ovo je divno. Ali, kako si uspeo da odgajiš toliko visoko drveće? Koliko dugo
živiš ovde?”
„Ja sam ovde pet godina, ali je prethodni vlasnik ovde proveo deset godina, a drveće je
već kupljeno u pola svoje veličine kada ga je zasadio. On je bio filmski režiser - mogao je sebi
da priušti takve stvari. Ostavio mi je ovaj stan testamentom. Više bih voleo da je on tu, ali sam
zadovoljan stoje nešto dobro proisteklo od kuge.”
„Kuge?”
,,AIDS-a, draga. Ona mala fotelja s one strane je takođe nasleđena. Zdravo Stivene, dragi. I
ono ogledalo. Zdravo Rodžere. I zdravo dragi Li, naravno. Lije taj koji mi je ostavio ovaj
studio. Mada, ne mogu reći da je on u potpunosti otišao. Ponekad mogu da ga osetim. Svetla
zatrepere kada on smatra da je nešto zabavno.”
Glavna soba, iako ogromna, imala je veoma malo nameštaja. Bila je tu i kuhinja u kojoj se
nalazio radni pult od čelika duž zida, frižider i šporet i gomila čeličnih tiganja koji su visili sa
držača na plafonu. Red barskih stolica pružao se duž jedne strane pulta, a veliki poslužavnik,
prepun boca sa alkoholnim pićima, stajao je na njegovom kraju. Na suprotnom zidu, jedinom
na kojem nije bilo prozora, pružala se ćelom njegovom dužinom čelična vešahca na kojoj se

50
 Bosnaunited

nalazilo šest haljina, sve podjednako ekstravagantne kao ona koju sam videla na Debi. Iznad
njih su visili ogromni šeširi sa perima, nalik onima koji se mogu videti na portretima koje je
uradio Genzboro. Bilo je još malo čega drugoga, osim male crvene fotelje, ogledala u zlatnom
ramu ukrašenom kraljevskim orlovima i jedne pozlaćene konzole prepune pozivnica.
Jedini još komad nameštaja koji se tu nalazio bio je krevet, koji je stajao na persijskom
tepihu posred sobe i bio prekriven jastucima i jastučićima i nad kojim je visio ogromni
višekraki luster. Uz krevet se nalazio mali sto na kojem je stajala samo jedna knjiga. Ovo me
je iznenadilo jer sam verovala da je Entoni neko ko mnogo čita.
Nije bilo kauča, nije bilo trpezarijskog stola, nije bilo televizora i nije bilo zavesa. I nigde
nije bilo ni mašine za šivenje, ni špenadli, ni konca ni šniteva, niti bilo kakvog znaka koji bi
ukazivao na to gde je on napravio one izuzetne haljine. Muzika se začula - Ela Ficdžerald -
iako nisam nigde videla hi-fi uređaje. Entoni je otvorio bocu šampanjca i nije izgledalo da mu
smeta što zveram po njegovom domu.
„Pretpostavljam da si navikao da ljudi gledaju”, rekla sam.
„Ne vidi ovo mnogo ljudi - probe haljina vršim u kućama klijenata - ali, palo mi je na
pamet da ćeš ti u ovome uživati”, rekao je, pružajući mi visoku čašu sa šampanjcem.
„Pretpostavljam da se pitaš tri stvari: gde su mu knjige? gde ide u WC? i gde pravi one
smešne haljine?”
Nasmejala sam se.
„Pokazaću ti.”
Izašali smo u baštu na krovu i videla sam da tamo postoji još jedna soba koja se protezala
vertikalno u odnosu na glavnu sobu i bila, otrpilike, upola manja. To je bio njegov atelje.
Gomile šnitova su visile sa kuka, a tu su bili i dugački radni sto za krojenje, mašina za šivenje
i jedna škrinja. Na jednom zidu su se nalazile police prepune raznih tkanina.Tu su bile i dve
krojačke lutke i još jedan niz polica ispunjenih kartonskim kutijama koje su bile označene
recima „Trake, svila, karirano, crveno”, „Dugmad, biseri, i tako dalje”, a jedna polica je bila
prepuna Barbika u predivnim haljinama. Drugi zid je bio prekriven različitim stvarima:
iscepanim stranicama iz časopisa, komadićima tkanine, perima, plastičnim igračkama,
nalepnicama, školjkama, drikerima, kutijama šibica. Gomile časopisa ležale su na sve strane.
Za razliku od ostalog dela stana, atelje je bio u haosu.
„Evo, ovde šijem haljine”, rekao je Entoni. ,,A ovde se perem.” Rukom je pokazao prema
dvoma vratima koja su se nalazila između polica. Otvorio je ona sa leve strane i ugledala sam
kupatilo koje je ličilo na pećinu. Osim WC-šolje i umivaonika, ostatak prostora je bio ispunjen
ogromnim sivim kamenjem. Ogroman tuš se nalazio nasred plafona, a pod je imao nagib ka
centralnom odvodu.

51
 Bosnaunited

„Ovo je sauna”, rekao je Entoni. „Li ju je opremio. Moj atelje je tada bio njegova spavaća
soba, ali ja volim da spavam u većem prostoru.”
Druga vrata vodila su u četvrtastu sobu koja je bila ispunjena od poda do plafona
knjigama, i tu su se nalazile jedne starinske merdevine za biblioteku, pomoću kojih se moglo
stići do najviših polica. U sredini je stajao okrugli sto sa još knjiga i jedna fotelja od
tamnocrvene kože koja je delovala veoma udobno.
„Ovo je čudesno. Ovaj stan je prosto neverovatan. Uvek sam maštala da imam biblioteku.
Meni knjige samo stoje na sve strane - zapravo u mom novom stanu su svugdc po podu.
„Ovo je bila Lijeva teretana. Ja imam drugačija interesovanja. Da li si gladna?”

Klimnula sam glavom. „Napraviću nam omlet”, najavio je..

Vratili smo se u veliku sobu. Sedela sam na stolici dok se on vrlco naokolo sa jajima i
mućkalicom. Poslao me je da odem u baštu i da donesem nešto svežeg bosiljka i ongama.
„Pa, prošla si test”, rekao je kada sam se vratila noseći ih. „Nisi pitala gde se nalaze.
Pojeli smo omlet koji je bio veoma ukusan, završili šampanjac i otvorili novu bocu.
Ispričali smo jedno drugome svoje životne priče. Nisu se mnogo razlikovale: Entoni je
odrastao u jednom selu u Novom Južnom Velsu, pet sati vožnje od Sidneja. Njegov otac je bio
lekar zadužen za ogromnu oblast. Moj je seoski advokat. Moja plava kosa i pege potiču od
majke koja je Škotlanđanka, a Entonijeva tamna koža i crna kosa od njegove majke koja je
polu-Španjolka. Ima dve starije sestre, ja imam jednog starijeg brata. Oboje smo išli u lokalnu
osnovnu školu, zatim u internat i oboje smo mrzeli da jašemo, iako smo veoma voleli konje. I
oboje smo se opsesivno igrali Barbikama. Pa, u stvari, Entonijeva je bila Ekšn men, ali je on
bio obučen u žensku odeću, koju je Entoni neprestano krao sa lutaka svojih sestara ili sam
kreirao od svega što je mogao da pronađe.
„Nikada nisam čuo za travestite”, pričao mi je, glancajući nam nove čaše, jer je smatrao da
su one prethodne već bile pomalo umrljane. „Nisam ni znao da postoje, ali jednog dana mi je
palo na pamet da napravim periku za mog Ekšn mena. Napravio sam mu prvu visoku punđu
od loptica vate i vune, koju sam obojio flomasterom u žuto. „Nije bilo loše, ali sam, u stvari,
želeo da ima kosu koju bih mogao da češljam. I onda sam platio jednoj devojci iz škole dolar
da mi da pramen svoje ravne plave kose. Učvrstio sam je pomoću lepljive trake i zalepio. Nije
izgledalo baš kako treba, pa sam napravio šal od nekog materijala i učvrstio ga na vrhu, da
bih prikrio spoj. Izgledao je fino sa odećom za svaki dan, ali nisam bio zadovoljan kako je
izgledao u odeći za veče.”
Bila je to smešna priča onako kako ju je ispričao, ali sam mogla da ne primetim tragove
tuge u njegovim očima. „Moj otac je pronašao Ekšn Madam jednog dana”, rekao je, uzdišući.

52
 Bosnaunited

„Sa sve perikom i svečanom haljinom od srebrnog lamea. Tada me je jedini put u životu
istukao.”
Iskapio je svoju čašu u jednom gutljaju i tražio da mu ispričam nešto više o sebi.
Govorila sam mu o mojim slavnim danima na Univerzitetu Edingburg, a Entoni mi je
objasnio da je on išao u Umetničku školu da bi studirao modu, ali je odustao nakon godinu
dana. Želeo je samo da pravi divne haljine, rekao je - nije ga zanimala komercijalna strana
posla. I tako je sastavljao kraj sa krajem praveći večernje haljine za svoje prijateljice, sve dok
jednu od njih nije primetila žena koja je radila u odeljenju za kostime u Australijskoj operi.
Pošto je proveo deset godina radeći u Operi otišao je u slobodne umetnike i sada pravi
samo povremeno kostime za njih kada su im potrebni neki stvarno spektakularni, ali se
uglavnom specijalizovao za neverovatne haljine za kostimirane zabave - kojih izgleda, ima
mnogo u Sidneju - i dobrotvorne balove.
„Ne zarađujem mnogo novca, ali mi nije mnogo ni potrebno”, rekao mi je. „Li mi je ostavio
prilično novca zajedno sa ovim stanom, tako da ne moram da radim više nego što mi se radi.
Ja to, u stvari, samo radim da bih mogao da gledam lepe žene u lepom donjem rublju.”
Mora da sam izgledala veoma iznenađeno. Počeo je da se kikoće a obrve su mu se dizale
gore-dole - on je očigledno pogodio o čemu razmišljam.
„Da, draga, da, ja jesam peder, ali i dalje volim da gledam lepo donje rublje, i dalje mogu
da smatram žene privlačnim, znaš - ne postoje nikakvi zakoni protiv gledanja izloga.”
Otvorila sam usta da bih nešto rekla, ali on je nastavio.
„Da, spavao sam sa ženom. Više nego jednom, zapravo. Ne, ne smatram to odbojnim.
Smatram prilično ugodnim, ali više volim da imam seks sa muškarcima. Dopada mi se
grubost koja tu postoji. Volim da držim seks i emocije razdvojenim i to je lakše sa drugim
muškarcima. Pogotovo, ako ne znaš kako se zovu. Nemoj da deluješ tako šokiranom. Koristim
zaštitu. Samo, jednostavno, volim anonimni seks. Oh! Zdravo Li!”
Svetla su se palila i gasila.
„Vidiš?” Entoni se nasmešio. „Reci, zdravo.”
„Zdravo Li.” rekla sam. Svetla su još jednom zatreperila, a onda je to prestalo.
„Mislim da mu se dopadaš”, rekao je Entoni. „Dobro, dosta o mom gnusnom seksualnom
životu. Želim da znam više o tebi. Kako si počela da se baviš novinarstvom?”
Onda sam mu ispričala kako sam ušla u časopise gde sam radila kao sekretarica sa
znanjem dva strana jezika za administrativnog direktora jedne izdavačke kompanije. Onda
me je Entoni upitao zašto sam se preselila u Sidnej, i, po prvi put otkako sam stigla, ispričala
sam cclu priču. Lindi sam rekla samo ono osnovno - da sam zatekla verenika sa drugom

53
 Bosnaunited

ženom - ali joj nisam rekla čime se ta druga žena bavila da bi zaradila za život i šta je verenik
radio u trenutku kada sam ga zatekla. Entoniju sam, ipak, iz nekog razloga, sve ispričala.
On se toliko smejao da sam pomislila da će da dobije napad. Suze su mu tekle niz obraze.
„To je najsmešnija stvar koju sam ikad čuo. HA, HA, HA. Mislio je da ti nećeš imati ništa
protiv. HA, HA, HA.” Iznenada se trgao i pogledao me ozbiljno. „Kakav seronja.”
„Pa i jeste i nije. Rik je imao i svoju dobru stranu.”
„Svoj novac?”
„To mi nije bilo važno. Bilo je prijatno ponekad, ali to nije bio razlog zašto sam bila s njim.
On me je zasmejavao. Bilo je uzbudljivo biti uz njega.”
„Naročito kad izvadi svoj štap... Oh, izvini, jadnice. Mora da je bio strašan udarac - kada
misliš da imaš potpuno sređenu budućnost i onda iznenada, prazna stranica. I tako si ti došla
u Sidnej da bi upoznala nekog Australijanca širokih ramena?”
Mislim da sam pocrvenela.
„Pa, nadam se da se nećeš razočarati. I nadam se da ne misliš da je Džasper O'Konor taj,
zato što on to stvarno nije. On dobro izgleda, to mogu da vidim, ali, on je pravi slabić...”
„Da, već sam upozorena.” Sva ta upozorenja o Džasperu su počinjala da me iritiraju. Samo
sam pričala s tim tipom, a svi me upozorava na njega, kao da je radioaktivan ili nešto slično.
Ako ništa drugo, to ga je činilo još zanimljivijim.
„Da li si upoznala još nekog u nedelju?” pitao je Entoni. ,,S kim si igrala? Ne mogu da se
setim. Rasturio sam te moždane ćelije.”
Oklevala sam, jer nisam bila sigurna da li treba da mu kažem. Mogao bi to da ispriča Debi,
a ja nisam želela da izazovem neki kratak spoj u toj celoj stvari, koja god da je to stvar bila. Pa
ipak, još dok sam o tome razmišljala, čula sam sebe kako govorim. „Bili Rajan.”
„Bili! Tačno, sad se sećam. Ti stvarno brzo radiš.” Oči su mu se suzile, a obrve zaigrale. „I,
da li ti se on nabacivao?”
„Pa, odvukao me je na podijum za igru i gurnuo mi jezik u usta.”
Entoni je duboko uzdahnuo.
„Šta nije u redu? Da li je on ozloglašen po tome što se 'vata sa devojkama koje jedva da
poznaje?”
„Ne, nije ozloglašen, radi se samo o tome da, preko Debi, ja znam nešto više o Biliju od
većine ljudi. On je divan momak, ali prilično konfuzan. Šta se tačno desilo između vas dvoje?”
Ispričala sam mu. Pretvorila sam to u zabavnu priču, sa sve onim delom gde sam ja
zaspala ustiju punih čipsa, i čekala sam da čujem njegovo „HA, HA, HA” - ali nije došlo. Stigla
je još jedna boca šampanjca i Entoni je delovao ozbiljno, stoje bilo netipično za njega, a obrve
koje inače stalno poigravaju, sada su bile spojene u mrštenju.

54
 Bosnaunited

„Džordža, znam te tek pet minuta, ali zaista mi se dopadaš. Mi ćemo biti prijatelji. Ja ne
stičem često nove prijatelje, ali kada nekoga upoznam i 'povežemo se', to je to. Tako da ću ti
sada tačno ispričati zašto se Bili ponašao onako kako se ponašao, jer ne želim da se
razočaraš.”
Osećala sam pomalo mučninu. „Da li je peder?” Barem bih na to mogla da se nasmejem.
„Ne, nije peder. Bilo bi lakše da jeste. Bilijev problem je što je zaljubljen u ženu svog
brata.”
„On je - šta? Ne mogu da poverujem kakav je ovo grad. Njegov najbolji prijatelj je Rori
Stjuart, čiji brat je bio veren za Debi Brent, koja je Bilijeva rođaka... Oh, odustajem.”
„Biće sve bolje. Ili sve gore. Žena u koju je Bili zaljubljen - ona koja je udata za njegovog
brata Toma - jeste... čekaj da ovo čuješ... Rorijeva sestra.”
„Rorijeva sestra? Zar to ne znači da je ona sestra Debinog mrtvog verenika?”
Entoni je klimnuo glavom.
„Ovo je smešno. Moraćeš da mi nacrtaš njihove rodoslove. Da li su svi u Sidneju povezani
rodbinskim vezama?”
„Prilično. Na vrhu 'društva' jesu, u svakom slučaju. Tu su tri porodice: Rajanovi, Stjuartovi
i Brentovi. Svi su oni odrasli zajedno. Ta strašna avionska nesreća je učinila da cela ta stvar
izgleda kao gotička horor-priča, ali oni se svi venčavaju jedni za druge već stotinu godina.
Zato je Debina užasno obična majka bila dobra stvar - donela je malo sveže krvi. Debina i
Druova deca bi bila nešto posebno, ali mislim da bi bilo dobro ukoliko bi se ona sada udala
izvan tih klanova.
„Čekaj, ispričaj mi više o Biliju. On je zaljubljen u svoju snaju, Rorijevu sestru. Kako se ona
zove?”
„Elizabet Rajan, rođena Stjuart - poznata kao Lizi.”
„Da li je Lizi zaljubljena u Bilija?”
„Da.”
„Da li nešto rade po tom pitanju?”
Hntoni je klimnuo glavom i iskapio svoje piće.
„Da li njen muž - čekaj, Bilijev brat - zna?”
„Ne. Tom ne zna ništa o njima, ali zna da se nešto čudno dešava.”
Ovo je bilo neverovatno. „Da li Rori zna?”
„Da.”
„Šta on misli o tome?”
„On nije mnogo srećan zbog toga, ali ne govori ništa. Ne zaboravi da mu je ona još jedina
preostala, a i ona je mnogo patila nakon nesreće. Pretpostavljam da on smatra da je to njena -

55
 Bosnaunited

pa, recimo, stvar pa tako on i Bili o tome nikada ne razgovaraju. Oni se obojica pretvaraju da
se to ne dešava. Zato te je Bili poljubio onako - da bi pokazao Roriju da on i dalje juri žene.”
„Ali, Rori ga je čikao da to uradi...”
„To je tipično, takođe. On se nada da će Bili upoznati nekog drugog i ostaviti Lizi na miru.
Sve je to dco iste igre.”
Mora da sam delovala kao pokisla. Bila sam samo pion. „Ipak, zašto je bio toliko strastven
u parku?” Entoni je zastao i pažljivije me pogledao. „Džordža, ti si veoma privlačna žena,
znaš.” Napravila sam lice kao Kvazimodovo.
„Prestani”, rekao je, udarivši me lako salvetom. „Siguran sam da bi te Bili stvarno jurio
pre nekoliko meseci, pre nego što se desilo to sa Lizi. Doduše, to između njih postoji još
otkako su bili tinejdžeri. Nikome nije bilo jasno zašto se udala za Toma - to je bilo kao - ups,
pogrešan brat. Ali, Bili je suviše dugo čekao da je zaprosi. Želeo je da odlaže, samo još jednu
godinu, pa još jednu godinu... i tako se ona udala za Toma, zato što ju je on zaprosio.”
,,A jedan Rajan u ruci...”
„ ...bolji je nego Rajan u parku, kao što si i sama otkrila.”
„Pa, osećam se kao potpuna idiotkinja, ali to, bar, objašnjava njegovo čudno ponašanje.
Znaš li, da li je onda, kada je otišao iz onog kafića, otišao da se nađe sa Lizi?”
„Naravno.Tomi je sigurno tada igrao golf.”
„Da li svi u Sidneju znaju za to?” Počinjala sam da se pitam da lije i Linda znala i da li mi je
zato rekla da zaboravim na Bilija.
Entoni me je potapšao po ruci. „Ne. Apsolutno ne. Ja to znam zato što mi Debi priča sve. A
tebi sam rekao zato što želim da zaboraviš na njega. On je, u suštini, dobar momak, pomalo
ograničen, ali veoma privlačan, priznajem - i Debi kaže da se kida zbog toga što se tako
ponaša. Ali, on zaista voli Lizi. I sve će to jednog dana izaći na videlo, siguran sam.”
„Pa onda, pretpostavljam da mi neće telefonirati.”
„Možda, ipak, hoće jer je on džentlmen i siguran sam da je uživao u tvom društvu, pa će
na svoj budalasti način misliti da bi bilo lepo da budete prijatelji. Plus, to bi mu pomoglo u
prikrivanju, ukoliko ga po gradu budu viđali sa tako lepom devojkom kao što si ti.”
,,Oh, Entoni, tako si galantan. Volela bih da je to istina. U svakom slučaju, lepo je imati
nekoga ko te ceni, sada kad sam otkrila da je muškarac iz mojih snova umešan u ljubavni
incestni trougao. Kakva prokleta zbrka. Ipak, istina je da je on pomalo glupav, ono što mi se
dopalo je bila samo spoljašnjost.” Podigla sam čašu. „Daj mi još jedno piće, barmenu.”
Možda je to sve bilo zbog šampanjca i Entonijevog društva, ali nisam bila očajnički
pogođena zbog Bilija. To je bila toliko čudna zbrka, da to nisam mogla da shvatam lično, ali
sam zahvalila bogu što nisam spavala s njim. Onda bih se osećala iskorišćenom. I nekako, to

56
 Bosnaunited

što mi je Entoni sve ispričao, učinilo je da sve bude OK. On je nešto tražio pipkajući ispod
pulta u kuhinji. Iznenada se muzika promenila i umesto Astrud Gilberto koju smo dotada
slušali, začuli su se uvodni taktovi pesme We are Familly.
„Hajde da igramo”, rekao je Entoni. „Hoću da vidim kako mešaš tim slatkim dupetom.”
I jesam. A ispostavilo se da je i Entoni prilično dobar igrač, takođe, dok smo se vrteli po
velikoj beloj sobi. Bilo je uzbudljivo. Igrali smo sve dok nismo popadali, a pali smo na
Entonijev veliki krevet, jer nije bilo drugog mesta da padnemo. Drveno uzglavlje i podnožje
su bili bele boje sa izgraviranim cvetovima, i bilo je veoma udobno nasloniti se na njih.
Želela sam da iskoristim priliku i saznam od njega nešto više o ljudima koje sam
upoznala.
„Entoni”, rekla sam, nameštajući se udobno. „Šta znaš o Roriju Stjuartu?”
„Veoma prijatan čovek. Ponekad poželim da se Debi uda za njega, ali, on je previše
inteligentan za nju. Izludela bi ga. Iako su se zabavljali kada su imali šesnaest godina i kada je
privremeno prestala da bude zaljubljena u Drua...”
,,Oh, Bože, nemoj više da mi govoriš. Pravo je čudo da sva ta deca nemaju po dve glave.”
Pogledao me je pažljivo. „Baš šteta, zapravo, jer bi Rori bio dobar za tebe.”
Sada je bio red na mene da podignem obrve. „Pa, moram da priznam da ne smatram da
nije privlačan. On ne izgleda tako zapanjujuće dobro kao Bili na prvi pogled, ali kada ga
upoznaš, on je (oliko dobar i ljubazan da počinješ da ga smatraš divnim na neki način. Da
budem iskrena, bila sam pomalo razočarana što mi nije tražio broj telefona.”
Entonijeve obrve su zaigrale kan-kan.
„Zaboga, ne!” viknuo je. „On to nikako ne bi mogao da uradi - tebe muva Bili.”
„Šta? Ali Rori zna da je Bili s njegovom sestrom - on zna da nije stvarno zainteresovan za
mene.”
„Ja to znam, ti to znaš, oni to znaju, ali se pretvaraju da se to ne dešava, ne zaboravi. Sve je
to deo dvostrukog blefa: Rori ne može da te pita da izađete, zato što bi onda zakoračio na
Bilijevu teritoriju. Oni su drugari. Drugarstvo je velika stvar u australijskoj tradiciji”, rekao je.
„Pravi Ozi uvek stavlja svog ortaka ispred devojke - a Bili i Rori su prijatelji otkako su se
rodili. Oni su pravi ortaci.”
Odmahnula sam glavom, zbunjena. „Oni su ludi. Eto, šta su. Možda božanstveno izgledaju,
možda izgledaju kao muškarci iz snova, ali svima njima fali po koja daska u glavi. Mislila sam
da su muškarci iz engleske srednje klase otkačeni, ali ovi ovde su definitivno odlepili. Sve ću
ja njih naširoko zaobilaziti.”
„Mislim da bi to bilo pametno. Ali, šta god da uradiš, nemoj da kažeš Debi o tome. Nemoj
da joj kažeš čak ni da si ih upoznala. Ona će biti smešno ljubomorna. Ona misli da su svi ti

57
 Bosnaunited

muškarci njeno vlasništvo, i na neki način i jesu. Ništa nije bilo stvarno u redu u te tri
porodice otkako su Debi Brent porasle grudi.”
Pogledala sam na sat. Bilo je prošlo jedan i ja sam se suočavala sa drugim mamurlukom u
toku nedelje. A danas je bio radni dan. Baš lepo, Džordža, pomislila sam. U Australiji si dve
nedelje i već si postala alkoholičarka koja uzima droge i još je umešana u ružan porodični
skandal. Rekla sam Entoniju da moram da idem i on mi je pozvao taksi. Kada je taksi stigao
on je sišao sa mnom liftom i smestio me u njega.
„Zbogom, draga”, rekao je, poljubivši me srdačno u oba obraza. Onda je zastao, pogledao
me na trenutak i poljubio me u usne.

58
 Bosnaunited

Peto poglavlje

Sutradan se nisam osećala onako loše kao u ponedeljak ujutru. Sendvič sa šunkom, koji
sam odmah ujutru pojela, učinio je da se osećam još bolje. Zatim sam se setila da moram da
pritisnem Debi da dogovori snimanje za onaj tekst o parovima zbog kojeg je Maksin bila
onoliko uzbuđena.
Otišla sam do kancelarije Rubrike za lepotu. Ona još nije bila stigla. Bilo je pola jedanaest i
Kajli je izgledala kao da joj je neprijatno. Ona je bila previše fina devojka da bi mogla da tek
tako slaže i ja sam stekla utisak da Debi nije na sastanku, kao što mi je to Kajli upravo rekla.
Onda je Debi ušla unutra. S mokrom kosom. Podigla sam jednu obrvu pogledavši Kajli,
pitajući se da li sam ovu naviku preuzela od Entonija. Debi nam je uputila širok osmeh. Nije
skinula naočare za sunce.
„Zdravo devojke. Kako ste danas? Malo ćaskate? Ima li nešto što ja treba da znam?”
„Da”, rekla sam. „Planiramo da ukrademo tvoju balsku haljinu. Kako je bilo sinoć na
večeri?”
Njen savršeni mali nos se malo naborao. „Baš dosadno. Upoznala sam Pitera na zabavi za
vikend u Bauralu. Mislila sam da je zabavan, ali se ispostavilo da je pravi davež. Nije imao
koke, a nije hteo da uzme od mene kada sam ga ponudila, što sam smatrala veoma
nepristojnim. I nije želeo da idemo da igramo nakon večere. Rekao je da želi da još
'razgovaramo'. Koji davež.”
„Znači da si, onda, lepo legla rano uveče, Debi?” upitala je Linda, proturivši glavu kroz
vrata.
,,Oh ne, draga - u pet ujutru. Naterala sam ga da me odvede u Blu rum na piće, a tamo sam
srela tog stvarno finog tipa. Prilično slatkog, zapravo. Stvarno smo se dobro proveli. Završili
smo na kraju u Midnajt šiftu, možete li da poverujete?” Počela je da peva Serinu pesmu
Believe i da pucketa prstima. Čak je i zaigrala. Linda me je pogledala i usnama oblikovala reč
„ekstazi”.
„Debi”, počela sam, „Maksin ima ideju za tekst i snimanje u koje treba da bude uključeno
deset realnih ljudi...”
Okrenula se i napravila grimasu. „Realni ljudi su ružni. Fotografije će biti grozne. Kakva
joj je to glupava ideja?”
Linda je odmah odmaglila - ovde nije bilo dovoljno sirove snage za nju.

59
 Bosnaunited

„Ona želi da pronađemo pet parova i da muškarac kaže kako njegova žena treba da
uzgleda da bismo videli kakvu šminku muškarci zaista vole na ženama.”
Debi se nasmešila. „Divno, ukoliko će oni da urade stajling jedno drugome, onda vam ja
neću biti potrebna kao stilista, zar ne? Kaj li može da organizuje snimanje i oni mogu da
naprave sebe odvratnim, a ja da radim nešto stvarno korisno umesto toga. OK? A sada, Kaj li,
možeš li da odeš i doneseš mi dve kafe s mlekom? Da li bi ti želela kafu, Džordži? OK - donesi
još jednu, Kajli, i uzmi sebi šta želiš. Daću ti novac kasnije - moram da odem do automata.
Zapravo, ti bi mogla da odeš umesto mene, evo ti. Donesi mi petsto dolara. Znaš broj. Pa,
Džordži kako si? Kako se snalaziš u Glou i u Sidneju?”
Bila je neverovatno prijateljski raspoložena. Smešila mi se. Pa makar da je to bilo i zbog
dejstva droge, dopadalo mi se. Niko ne može da ostane ravnodušan na Debin osmeh kada je
on u svom punom sjaju.
„Divno je, hvala ti. Za sada mi se zaista dopada. Svi su toliko draželjubivi.”
„To je sjajno. Sigurna sam da ćeš se ovde uklopiti. Da li si upoznala nekog zgodnog
muškarca?”
„Jednog ili dvojicu. Išla sam na zabavu Denija Grina u nedelju i bilo je stvarno zabavno.”
,,Oh, ja obično idem tamo, ali ove godine me je mrzelo. U subotu sam zaglavila celu noć i
zaboravila da kažem Entoniju da mi napravi šešir, pa nisam imala ništa da stavim na glavu.”
„Upoznala sam tvog prijatelja Entonija. On je stvarno divan.”
,,Pa, nemoj samo da se zaljubiš u njega - on je peder. Beskoristan je.”
„Htela sam da kažem da je divan kao prijatelj. Tako je zabavan.”
,,Oh, da, on pravi divne haljine, ali bolje da se ne pojavljuješ previše u javnosti u društvu
pedera. To odbija prave muškarce. Pa, da li si upoznala još nekoga?”
„Džaspera O'Konora.”
,,Uuf. Upoznala si feminiziranog pedera i patetičnog gubitnika - nije baš kako treba, zar
ne? Znam da vi Engleskinje dolazite ovde da bi vas neko kresnuo, pa bolje da nešto
preduzmemo u vezi s tim. Vidi, ja ti ne ništa ne prebacujem. Provela sam godinu dana u
Londonu posle škole i svi ti Englezi su bili potpuno beznadežni slučajevi u krevetu. Jedan od
njih se stalno izvinjavao.” Počela je da se smeje. „Žao mi je”, rekla je odlično imitirajući
naglasak kakav se stiče u engleskim privatnim školama. „Užasno mi je žao. Bojim se da sam
upravo doživeo orgazam. Nadam se da mi ne zameraš.” Smejala se i smejala. „Koje gubljenje
vremena. Zato mogu da razumem zašto si se preselila ovde. Pitam se da li poznajemo neke
iste ljude u Londonu. Idem tamo često. Gde si ti išla u školu?”
Moja nepoznata škola u Škotskoj je nije impresionirala, ali kada sam joj rekla da je moj
brat išao u Vinčester, ona se razveselila.

60
 Bosnaunited

,,Oh, da li poznaješ Fredija Svintona i Tobija Ejresa? Oni su išli u Vinčester. Obojica su
divni. Tobijeva majka je Italijanka...” I nastavila je u tom stilu prilično vremena, a onda
otvorila svoj rokovnik i izvadila veliku gomilu pozivnica.
„A sada, da vidimo šta imamo ove nedelje. Gde mogu da te odvedem, a da tu bude gomila
oličenja australijske muškosti... Hm, otvaranje u galeriji Glenmor Roud - oh, to je bilo prošle
nedelje; promocija novog parfema kod Ralfa Lorana večeras. Na to ću da idem, ali tamo neće
biti muškaraca, već samo neudate urednice rubrike lepote - mada, biće besplatnih parfema,
pa je vredno truda. Neko lansira novi mobilni telefon sledeće nedelje - tu će biti muškaraca,
treba tamo da odemo - ali želim da te izvedem negde ove nedelje, pa da shvatiš da u Sidneju
postoje i drugi muškarci osim pedera i lujki zavisnih od trave. Šta još? Još jedno otvaranje
izložbe večeras, na koju ću da svratim na putu do Ralf Lorana. Da li hoćeš da ideš na to?”
„Ne, previše sam umorna. I izgledam užasno - sinoć sam zaglavila do kasno.”
Pogledala me je preko svojih naočara za sunce.
„Da, imaš pomalo podočnjake. Da vidim šta još imam. Prijem u čast neke dosadne osobe u
Australijskoj operi - to ćemo da preskočimo, tu su na sve strane samo seka-perse. Otvaranje
prodavnice obuće u Mosmenu - preko mosta, zaboravi. Aha! Ovo je savršeno - sutra uveče je
modna revija kod Dejvida Džonsa. To je prikaz nove zimske kolekcije i posle toga je uvek
dobra zabava. Tu uvek dođe mnogo muškaraca? OK? Otići ćemo pravo odavde, nemamo
vremena za frizuru i šminku - pozvaću Marka da me isfenira ujutru - ali moraš malo da se
doteraš.”
Odmerila me je kao da procenjuje konja za kojeg se premišlja da li da ga kupi. Upitala sam
se da li treba da joj pokažem i zube.
„Da. Obuci haljinu. Nešto usko. I mogla bi da pokušaš da očešljaš kosu. Da li ti ikada ideš
kod frizera?”
„Ne brini, opraću je. I hvala ti, Debi. To je stvarno lepo od tebe.” Sela sam na ruke i sakrila
ih da ne bi mogla da mi vidi nokte.
„Nema na čemu.” Uputila mi je još jedan od svojih blistavih osmeha i još jednom sam
mogla da se uverim u to zašto su cele porodice Stjuart i Rajan zaljubljene u nju. „Ne bih volela
da stekneš pogrešan utisak o Sidneju. A ti možeš da me upoznaš sa prijateljima tvog brata
sledeći put kad budem u Londonu. Pa, reci Maksin da će Kajli organizovati ono snimanje,
OK?”
Klimnula sam glavom, svesna da je moja audijencija kod Njenog visočanstva završena.
Naravno Debi, pomislila sam, dok sam se vraćala u svoju kancelariju, ja ću da preuzmem na
sebe svo drvlje i kamenje zato što ti ne želiš da organizuješ snimanje koje je tražila urednica
ukoliko me ti upoznaš sa nekim muškarcima. U šta se ja to uvaljujem?

61
 Bosnaunited

Debi je bila u pravu što se tiče količine „odgovarajućih muškaraca” na modnoj reviji kod
Dejvida Džonsa - samo bih više volela da sam pažljivije pogledala staje sve na jelovniku pre
nego što sam napunila tanjir. Zato što je onaj koga sam izabrala bio Nik Polok, poznat kod
velikog dela ženske populacije u Sidneju pod nadimkom VP - što je bila skraćenica za Vruće
Pantalone. Međutim, ja to tada nisam znala.
Bila je to sjajna zabava, moram da priznam. Gomila dama u Šanel kostimima u pratnji
svojih blaziranih muževa i izvestan broj Novih Mladih Lica koja je trebalo da učine da sve to
ne izgleda kao konvencija plastičnih hirurga. Ja sam se vukla pored Debi koja je išla u sve
Prave škole i rekla mi je da poznaje Sve Prave ljude koje treba da upoznam. Zato što sam ja
išla u OK školu u Škotskoj, a moj brat je išao u više nego OK školu u Engleskoj, dodeljeno mi
je instant članstvo u njenu ekskluzivnu grupu ortaka koji igraju polo, imaju kuće na plaži,
voze BMW-ove, rade na berzi i ušmrkavaju kokain.
Osećajući uzbuđenje zbog novog grada, nove zemlje, novog posla, novog života, bila sam
spremna da pristanem na sve. Pogotovu ukoliko mi neko da nekoliko besplatnih čaša
šampanjca. Ipak, ono što me je stvarno zapanjilo bilo je to što nas nakon modne revije, na
kojoj su prikazane bezvredne gluposti, nisu jednostavno izbacili u noć sa minijaturnim
uzorkom parfema, gorušicom od šampanjca i počecima glavobolje, kao što bi to uradili u
Londonu.Umesto toga, svetla su prigušena i puštena je muzika za igru. Bio je to pravi disko-
klub u odeljenju obuće. Bilo je čudesno provlačiti se igrajući između papuča - i tada sam
upoznala gospodina VP-a Poloka koji je uvijao bokovima sa sjajnim držanjem uz pesmu It's
raining men.
On je očigledno bio jedan od Debinih Pravih ljudi, jer me je odmah upoznala s njim.
„Nik, dragi, ovo je Džordži Abot. Upravo se preselila ovamo iz Londona. Išla je na Sent
Lenards. Njen brat je išao u Vinčester. Nekada je radila u Pratleru. Sada radi u Glouu. Poznaje
gomilu ljudi koji se bave novinarstvom u Londonu - verovatno imate i neke zajedničke
prijatelje.”
Zabacivši kosu, Debi je otišla na podijum za igru sa svojim berzanskim posrednikom koji
je bio aktuelan te nedelje i ostavila me da razgovaram sa tipom tamne kose koji je imao dečje
roze obraze i koji mi se smešio prilično stidljivo. Tamna kosa, plave oči... Mmmmm...
Podsećao me je pomalo na Rika. Prvo Džasper. Sada ovaj tip. Da li ja to vidim Rika u svakom
muškarcu kojeg sretnem?
„Hajdemo da igramo”, rekao je. Zgrabio me je za ruku, zavrteo me i pribio mi otpozadi
svoje prepone. Nikad nisam videla ništa slično ovim Australijancima što se tiče igranja.
Možda to koriste kao zamenu za kontaktne sportove kada se nađu u društvu.

62
 Bosnaunited

Ćula se muzika Weather girls i Nik je pevao glasno meni u uvo, istovremeno vrteći
kukovima, sve dok me iznenada nije zavrteo, zagledao mi se u oči kao luda mačka i viknuo:
„APSOLUTNO SAM POTPUNO MOKAR!”
Nisam mogla da se ne nasmejem, i pošto je video da sam mu posvetila svoju punu pažnju,
on se iznenada potpuno ukočio i rekao: „Šta će nam uopšte ovo disko sranje? Hajde da nešto
popijemo.”
Jednom nikom i dalje čvrsto držeći moju, krenuo je ka baru i uzeo nam dve čaše
šampanjca. Zatim me je odveo do stola u uglu, gde je seo okrenuvši leđa gomili i zagledao mi
se netremice u oči.
„Pa, Džordži, zar ne?”
„Džordža, zapravo. Džordžana, ne Džordžina, pa je onda Džordža.”
„Džordži. Džordži. Mislim na Džordži...” Činilo se da uživa u pevanju. To je radio prilično
dobro, bilo je samo jedino šteta što nije mogao da pogodi prave reči. „Džordži,
Džoooooordži... Ja sam u podnevnom vozu za Džordžiju, buu, buu, buu, boo, boo, boo...”
„Ili, možeš da me zoveš Džordž, ako želiš...”
„Boj Džordž, Girl Džordž, Džordži Girl, Devojka Petko, hvala bogu, danas je petak... Izvini,
malo sam se zaneo. Takav sam kad su reči u pitanju. Reči su ono što mi je najvažnije u životu,
moje životno delo, moj radni život, moj život u svetu. Živim za reči i živim od reči...”
„Da li se baviš novinarstvom?” upitala sam ga brzo, u želji da zaustavim ovu njegovu
bujicu asocijacija. Nije upalilo.
„Aha, ja sam u novinarstvu, ja sam u novinama. Ja sam iz novina, ja sam novine. Ja sam
stariji novinar u Sidnej morning heraldu, iako razmišljam da prihvatim posao u tvom starom
gradu u Sandej tajmsu. Ili ću možda da odem u Vašington. Tamo ima nekih stvarno
interesantnih stvari koje bih voleo da proverim u vezi sa korupcijom u Pentagonu.”
„Pa, o čemu ti pišeš? Da li se ti baviš istražnim novinarstvom?”
„Naravno, ja istražujem. Pišem eseje o umetnosti. Pišem o hrani. Radim velike sportske
mečeve kada se nešto stvarno zanimljivo dešava. Dobiću uskoro svoju kolumnu svake
nedelje - znaš, samo moja razmišljanja i zapažanja o politici, korupciji, velikim temama.”
Nagnuo se preko stola igrajući se sugestivno postoljem svoje čaše.
„Mora da si strašno zauzet...”, rekla sam.
„Da, imam i nekoliko knjiga u planu koje treba da uradim. Biografiju Pola Kitinga, istoriju
Volabisa - ragbi tima, ne vrste kengura. Samo nekoliko stvarčica da me drži
zainteresovanim.”
„Šta sam pročitala tvoje u Heraldu u poslednjih nekoliko nedelja?”

63
 Bosnaunited

„U poslednjih nekoliko nedelja?” Izgledalo je kao da vrda s odgovorom i otpio je veliki

gutljaj šampanjca.
„Da. Ja živim u Sidneju skoro tri nedelje, čitam novine svakog dana, šta sam tvoje
pročitala?”
,,Oh, ne pišem ja svake nedelje. Samo kad ima nešto što stvarno vredi reći. Ja sam više
neka vrsta esejiste, iako ponekad i nabacim po nekoliko redova na poslednjoj stranici. Znaš li
rubriku Ostanite u kontaktu!”
,,Oh, da, mislim da znam. Tračevi koji kruže gradom. Da li ti radiš na tome?”
On je slegao ramenima i ispraznio i moju čašu.
„Pa, pomažem im samo dajući im poneki savet. Moje kontakte, znaš. A šta ti radiš u Glouul
Urednica za orgazme? Specijalni dopisnik za felacio?”
Počinjala sam da osećam da me ovo arogantno dupe stvarno nervira, ah nešto u njemu
me je zadržalo za stolom.
„Ja sam, u stvari, zamenik urednika. Učestvujem u svakom aspekta Časopisa. Takođe i
pišem. Zaista u tome uživam. Zapravo osvojila sam nagradu za to prošle godine. Napisala sam
članak o lekarima iz Harli Strita koji su hirurškim putem otklanjali klitorise arapskim ju
incczama...”
Ali nije izgledalo da ga baš zanima da sluša o mojoj nagradi. I onda je analizirao moj
rukopis i pokazao mi svoj. Zatim me je upitao koje su mi omiljene knjige i izgledalo je da
volimo iste. Bura mu je bila omiljena Šekspirova drama, kao i meni, a i rekao je da bi, kada bi
imao ćerku, njoj dao ime Miranda. Složili smo se za ime Benedikt za dečaka.
Sledeće što znam je da smo otišli sa zabave. Vratila sam se na trenutak u realnost i otrčala
da kažem Debi da odlazim. Kada je videla kim idem, na licu joj se pojavio izraz kao da se
dobro zabavlja, ali ništa nije prokomentarisala, samo je rekla: „Lepo se provedi. Vidimo se
sutra.”
Nik se spustio sa mnom liftom, gledajući me netremice u oči sve vreme. To je bilo malo
previše, zapravo. Bilo mi je drago kada se vratio na zemlju. Još nisam bila sigurna da li mi se
sviđa, ali bio je toliko nepodnošljiv, da je ta bilo i nečeg očaravajućeg.
„Hajde da nešto pojedemo”, rekao je kada smo izašli napolje, i nisam mogla da smislim
nikakav dobar razlog da to i ne uradim. Posle dcsetominutae vožnje u njegovom „MG”
kabrioleta crvene boje, stigli smo u prijatno osvetljeni restorančić. Nisam imala pojma gde
smo, ali svo osoblje ga je poznavalo i srdačno ga dočekalo, osim jedne kelnerice koja ga je
gledala s okamenjenim izrazom na licu, kako sam pri metila.
Iako je restoran bio prepun, odmah su pronašli sto za nas u malom dvorišta iza restorana.
U vazduhu se osećao miris divljeg badema i cvetovi su povremeno padali sa drveća na nas.

64
 Bosnaunited

Nik mi je zadenuo jedan iza uveta i nagnuo se da bi ga pomirisao, njuškajući mi pri tom vrat,
za šta sam pomislila da je malo previše prisno. Odmah su doneli bocu i rozea i Nik je
prekinuo da me gleda samo da bi odgurnuo jelovnik i tražio od kelnera da nam donese tuce
ostriga i dve salate od slačice. Ja mrzim ostrige, kao i da mi neko njuška vrat - ali sam mislila
da je nepristojno da mu to kažem. Ja sam Engleskinja. Ne mogu drugačije.
„Ispričaj mi sve”, rekao je.
„Šta sve?”
„Ko si, odakle si, zašto se tako lepa žena kao što si ti preselila u sićušan gradić iz velike
metropole. Šta voliš, koga mrziš i zašto nisi udata...”
„Koliko vremena imaš?”
„Koliko god da je potrebno. Ipak, počni s tim gde si rođena i zašto si se preselila u Sidnej.”
Držao je glavu rukama i gledao me je sa izrazom očaranosti na licu.
„Pa, odrasla sam u Viltšajeru, ali sam išla u školu u Škotskoj.”
„Ah, volim Škotsku”, rekao je Nik, uspravivši se u stolici i vidljivo se razvedrivši. „Išao sam
tamo sa mojim ocem kada sam bio klinac. Proveo je godinu dana kao gostujući predavač na
Univerzitetu u Edinburgu.”
„Tamo sam ja studirala. Francusku i englesku književnost...”
„Onda su ti poznata dela mog oca. Džejmsa Poloka.” Pogledao me je prilično
samouvereno. Na spomen ovog imena, u glavi mi je zazvonilo jedno malo zvonce. Veoma
malo zvonce, tamo negde u daljini.
„Verovatno si pročitala Divlji i žestoki ili Debele muve zunzare, nastavio je, kad nam je
mrzovoljna kelnerica donela hranu i tresnula je na sto. „Uvek sam smatrao da je njegov
najbolji roman Plesači u prašini, iako su uništili film kada su stavili Pola Hogana da glumi
Slinga. Trebalo je da to bude Brajan Braun. Hogan nema potrebnu ozbiljnost.”
Gledala sam taj film. U avionu. Bio je toliko grozan, da sam posle toga otišla u knjižaru i
prelistala knjigu. Užasna besmislica o Pravim muškarcima u divljini koji Pronalaze Sebe.
Apsolutno najgora vrsta mačo sranja servirana kao ozbiljna književnost, iako sam morala da
priznam da je Džems Polok bio prilično dobar pisac. Samo je njegov stav prema ženama bio
taj koji sam smatrala uvredljivim. One su se u knjizi jedino pojavljivale kada je Dingo ili
Slingo ili Pingo ili neki od njegovih neandertalaca želeo ševu na brzaka. Ipak, Nik je nastavio
da govori o njemu, jedući ostrige. Morala sam već tada da vidim znake upozorenja, ali nešto u
njegovoj samouverenosti je činilo da mi i dalje bude zanimljiv.
„Da, biće izložba o njemu u Državnoj biblioteci sledećeg meseca i tamo će izložiti njegove
rukopise - on je uvek pisao rukom, nalivperom i nikada nije ništa prepravljao, znaš. Ja sam
želeo u Heraldu da koristim pero i mastilo umesto onih kompjutera koji ti samo ograniče

65
 Bosnaunited

kreativnost i zatvore je u četvrtastu kutiju, ali oni nisu mogli da shvate šta pokušavam da
uradim.”
Nisam mogla ni ja, ali nisam dobila priliku da to kažem. Nik je i dalje brbljao, sa prilično
blaženim smeškom na svom licu s krupnim obrazima.
„Da, i tako da će imati rukopise i fotografije delova divljine gde je Tata pronalazio
inspiraciju i na otvaranju će održati performans starci iz plemena u koje je iniciran, tamo na
dalekom severu Kvinslenda. Moraš da ideš sa mnom kao moja pratilja”, rekao je, stežući mi
ruku.
Iako još nisam bila sigurna da li mi se dopada ili ne, to je bila privlačna ponuda. Uvek mi
se dopada kada muškarac koristi buduće vreme i mene u istoj rečenici.
„Tati ćeš se jako dopasti”, rekao je. „On voli druge pisce. Zato je toliko srećan što sam i ja
pisac. Odvešću te na imanje da ga upoznaš jednog vikenda, jedino što će te zadirkivati, jer si
Engleskinja. On mrzi Engleze. Ali, uvek je želeo da me vidi sa nekim drugim piscem. „'Nik', on
uvek to kaže, 'ono što tebi treba je prava žena koja će uliti malo razuma u tu tvoju tvrdu
glavu. Po mogućstvu ona koja ume da čita i piše.' Staro kopile. Uvek tako govori.”
Nik se nasmejao i odmahnuo glavom, gurajući istvremeno nekoliko ostriga u usta. Tanjir
je bio ispražnjen, a ja sam pojela samo jednu (prisilila sam sebe da pojedem, revoltirana) i
pošto sam prilično sporo jela salam (previše su me brinuli delići koji su mi zapadali za zube),
on je počeo i nju da grabi vuljuškom i pomogao mi. Zatim je zatražio od kelnera koji je
prolazio kraj nas da nam donese dva dupla espresa, za šta sam pomislila da je malo previše, s
obzirom na to koje je doba noći.
E, onda je nastavio, govorio mi je još o svom ocu i svim divnim knjigama koje će on, Polok
broj dva, da napiše kada uspe da ubedi Sidnej morning herald da ga puste da ode.Oni
smatraju da je nemoguće zameniti ga, očigledno. Sručio je u sebe svoju kafu, a onda, pošto
sam ja jedva i s oprezom popila tek nekoliko gutljaja svoje, on je popio i nju. I pojeo je sve
četiri čokoladice koje smo uz njih dobili.
I ne sačekavši račun, on je stavio nekoliko novčanica od pedeset dolara na sto i ustao.
„Idemo li”, rekao je, gledajući me sa smeškom, dok mu je pramen veoma crne kose padao na
čelo. Sve je to bilo vrlo privlačno. Uzevši poslednji komadić hleba da bi ga pojeo usput, on me
je pratio do izlaza, mašući svim svojim drugarima kelnerima i namrštivši se pomalo kada je
kelnerica ledenog držanja sarkastično rekla: „Zbogom, gospođo i gospodine Polak. Lepo
spavajte.”
U tom trenutku sam pomislila da je to što je rekla veoma čudno. Sada shvatam da je ona
bila samo još jedna članica sestrinstva kojoj je analizirao rukopis i koja je iskreno verovala
nekoliko slatkih časova da će ona biti sledeća gospođa Polak. Ali, u tom trenutku ja sam bila

66
 Bosnaunited

samo još jedno nevino jagnje na putu za roštilj. Nik me čak nije ni upitao da li želim da idem s
njim kući. Jednostavno me je poveo. I naravno, on je bio apsolutno u pravu u svojoj
pretpostavci da sam ga smatrala seksualno privlačnim. To može da zazvuči čudno, da
muškarac koji je govorio o sebi i svom glupom ocu skoro celo veče, može uopšte da bude
privlačan, ali način na koji je govorio je bio taj koji je bio očaravajući. On je činio da osećaš
kao da si ti jedina žena koju je ikad upoznao koja je vredna toga da joj ispriča sve te stvari. A i
, kao što sam to već rekla, uvek su me privlačili muškarci s crnom kosom i plavim očima. To
je toliko keltski.
Dok je Nik brbljao o svom konfuznom detinjstvu - u kojem ga je Tata vukao naokolo po
svetu, radeći kao gostujući predavač na nizu univerziteta - izgledao je toliko tužno i ranjivo,
kao da te preklinje da razumeš da biti sin genija nije uopšte lako. U međuvremenu bi ti lako
dodirivao bedro ispod stola i gurao prste u usta da bi olizao sokove od ostriga. I puštao da
mu taj blistavi pramen crne kose padne preko očiju.
Bože, on je bio stvarno nešto posebno.
Međutim, ono stvarno tragično u vezi s Nikom, sa svim njegovim žalopojkama što nije
nasledio očev genije, bilo je to što je on zaista imao jedan redak talenat. Nik Polok bi mogao
da brani boje Australije na takmičenju u flertovanju. Mislim da bi on mogao da zavede i
statuu.
Ali, ja mrzim da me ljudi uzimaju zdravo za gtovo, pa se, kada je zaustavio kola ispred
jednog bloka stanova u Bondiju, javio moj instinkt za samoodržanjem. Bilo je prošlo tek
nekoliko dana od slučaja sa Bilijcm Rajanom i nisam želela da se ponovo nađem u krevetu sa
potpunim strancem tako brzo nakon toga.
„Hej, Nik. Ja ne živim ovde. Ja živim u Elizabet Beju i potrebno mi je da sad odem kući.”
Delovao je veoma iznenađeno.
„Šta? Zar ne želiš da uđeš i vidiš moje pesme? Imam tu i neke tatine rukopise - stvarno bi
uživala u njima.”
Nisam mogla da zaključim da li je šali. Nije mi ni bilo važno. Samo sam znala da ne smem
da odem gore s njim.
„Možda neki drugi put, Nik. Stvarno moram da odem kući u krevet. Imam novi posao,
znaš.”
„Naravno, izvini, trebalo je da pitam. Jednostavno sam mislio da se tako lepo slažemo i da
bi možda želela da nastavimo razgovor na mom balkonu koji ima pogled na Pacifik.”
„Možda bi mogao da mi pokažeš i neke crteže tvog balkona takođe?, rekla sam. Stvarno,
ovo je bilo previše.,, Ali neki drugi put - već je ponoć i moram da budem pametna i kreativna
u devet sati ujutro.”

67
 Bosnaunited

Pogledao me je na trenutak - gledano unazad sada shvatam da nije mogao da poveruje u

ono što je čuo - a onda me odvezao mojoj kuci.

68
 Bosnaunited

Šesto poglavlje

Kada sam sledećeg jutra stigla na posao, Nik je već nazvao i ostavio mi poruku u govornoj
pošti. I to mi ju je otpevao.
„Džordži, Džordži, mislim na Džordži....” Svirao je gitaru dok je pevao. „Dobro jutro,
lepotice. Divno je što smo se sinoć upoznali. Samo te zovem da bih ti poželeo prijatan dan.
Voleo bih da kasnije pogledam neki film - nazvaću te da vidim da li želiš da ideš sa mnom.
Ćao.”
Moram da priznam da sam bila oduševljena sve do poslednje reči. Mrzim kada muškarci
kažu „ćao”, naravno, ukoliko nisu Italijani - onda to obožavam. Međutim, ostatak poruke je
bio toliko divan da sam pustila da to prođe.
Pomislila sam da nazovem Entonija i da ga upitam šta zna o Niku, ali sam zaključila da ne
treba time da izbaksuziram celu tu stvar. Nisam želela da čujem još jednu melodramu iz
viktorijanskog doba. Pomislila sam da bih mogla da o njemu razgovaram sa Debi, jer je ona
videla da sam otišla s njim, ali u jedanaest sati ona još nije bila u kancelariji. Bila sam u
hodniku kod automata za hladnu vodu kada je ona stigla negde nakon podneva, noseći dve
kafe i ponovo sa naočarama za sunce na licu.
„Zdravo, Debi!”, rekla sam, uzbuđena što je vidim - nisam mogla da dočekam da s njom
razgovaram. Samo je odmahnula glavom i prošla pored mene. Bila sam zbunjena.
„Nemoj da se osećaš uvređenom”, rekla je Serafima, naša pripravnica, koja je videla ovu
scenu sa svog mesta na recepciji. „Danas joj je toksičan dan.”
„Šta?”
„Toksičan dan. Ono što bismo ti i ja nazvale mamurlukom. Kada je Debi mamurna, ona
onda kaže da su joj u telu toksini od nekog ko-zna-kog vitamina ili od neke dijete ili od neke
nove metode prirodnog lečenja koju je upravo otkrila. To nikada nema nikakve veze sa pet
boca šampanjca i tri kutije cigareta. Za nekih sat vremena će biti u stanju da govori. Zatim će
sići dole do teretane i vežbati, pa će otići U saunu i na masažu, a onda malo dremnuti. Nakon
toga će se popeli U kancelariju i taman će joj ostati dovoljno vremena da pregleda poštu,
uzvrati nekoliko poziva i pročita kartice na buketima cveća koje je dobila...”
Držala je ogroman buket ruža dok je to govorila. „Ove su za nju, od nekoga ko se zove
Dominik. 'Divnoj dami. Hvala ti na nezaboravnoj noći.' Nadam se da je se stvarno dobro seća,
jer sa ovakvom porukom neće dobiti reprizu.”

69
 Bosnaunited

Pogledala sam u Serafimu, videvši je po prvi put u pravom svetlu. Ona je samo izgledala
kao da ima šesnaest godina - mislim da je, zapravo, imala devetnaest - ali je bila mudro dete.
„Onda će početi da se sprema za večerašnju zabavu”, dodala je.
„Da li je to uobičajena nedelja za Debi?”
,,Oh, da.”
,,A kada nađe vreme da obavlja svoj posao?”
Serafima na to nije ništa odgovorila, već je povratila svoj uobičajeni izraz lica. „Mogu li da
ti donesem solju čaja, Džordža? Ti piješ sa mlekom, bez šećera, prilično jak, zar ne?”
„To bi bilo divno. Hvala ti mnogo.”
Nisam uspela da razgovaram sa Debi sve do pola šest. Izgledala je mnogo bolje i ponovo
se smešila. Kosa joj je bila sveže osušena.
„Divna zabava, Debi. Hvala ti mnogo što si me povela. Sjajno sam se provela.”
,,Oh, lepo. Da li si upoznala nekog zanimljivog muškarca? Kada si otišla? U jednom
trenutku si bila tu, a onda te više nisam videla.”
Pogledala sam je - ona je stvarno zaboravila da sam otišla s Nikom. U tom trenutku sam
odlučila da je ne podsećam na to i da joj ne kažem da me je upravo nazvao i da smo se
dogovorili da se nađemo posle posla i odemo na piće i u bioskop. Želela sam da moja
romansa u povoju ostane moja mala tajna. Pokazaće se da je to bila velika greška.
Međutim, to u tom trenutku nikako nije izgledalo tako. Divno smo se proveli te noći,
večerali smo nakon bioskopa, onda je on pogledao na sat, rekao da zna da volim da legnem
na vreme i odvezao me pravo kući. A u trenutku kada sam ušla u svoj stan, već je na mojoj
telefonskoj sekretarici bila poruka od njega. Nazvao je sa svog mobilnog telefona dok sam
bila u liftu. On je stvarno bio nešto posebno.
I tako se nastavilo nedelju dana. U subotu smo otišli na doručak u isti kafić u koji sam išla
sa Bilijem i Rorijem, a nakon toga smo proveli dan na plaži i uveče otišli ponovo u bioskop.
Kada je u kolima pustio kasetu, začula se pesma Lu Rida Perfect Day, jedna od mojih
omiljenih. Zatim me je odvezao kući.
U nedelju smo otišli u Umetničku galeriju Novog Južnog Velsa. U ponedeljak me je nazvao
na posao i ja sam mu rekla da sam zauzeta sledeće dve večeri. Poslao mi je cveće. Ruže nežno
roze boje. „Za englesku ružu...”, pisalo je u poruci. U sredu sam otkazala naš sastanak u
poslednjem trenutku zato što smo u časopisu imali krizu i morala sam da ostanem do kasno
na poslu. A u utorak uveče otišli smo na večeru u divan restoran u Balmoral Biču koji se
nalazio na samoj plaži i gledao na vodu. Držao me je za ruku skoro cele večeri i između toga
što je govorio o sebi i svom ocu, upućivao mi je neprestano komplimente. Kao i prvi put kada
smo izašli, nakon večere je on popio dva dupla espresa, ali ovoga puta sam otišla kući s njim.

70
 Bosnaunited

U pet sati ujutru, dok se veličanstveni sunčev disk izdizao iznad Bondija, on me je nežno
prislonio uz ogradu svog balkona i vodili smo ljubav uz rađanje sunca (a to je bilo naše
četvrto spajanje otkako smo stigli u njegov stan). Shvatila sam zašto Nik pije ekstra jaku kafu
posle večere. On nije imao nameru da ide na spavanje. Oh ne, on je bio Gospodin Dugački-i-
Čvrsti i Celu-noć-u-Akciji.
Iako nije imao najneverovatnije telo koje sam ikad videla, bio je veoma dobro opremljen
za ovakve poduhvate, ako mogu da budem toliko prosta. (Oh, dobro, bio mu je veliki, gladak
kao stomačić šteneta, čvrst kao malj, dugačak kao bebina ruka, prav kao strela i debeo, OK?)
Nisam mogla da prestanem da se smešim. Mada, trebalo je da naslutim šta me čeka kada
je, u jednom trenutku, zaželeo da se okrenem i pokazao mi kako da to uradim, gracioznim
pokretom ruke i s učtivošću nekog ceremonijal majstora. Nisam mogla da se ne upitam ne
nedostaje li tu pomalo spontanosti.
Ali, između naših hopa-cupa, bio je nežan kao i uvek, govorio mi je i dalje o predstojećoj
poseti farmi njegovog oca, sve dok nisam poželela da sam stavila čizme za jahanje u večernju
torbicu. Zeleo je da zna sve o meni: šta mislim kako treba vaspitavati decu. Da li mislim da
majke neba da počnu da rade pre nego što deca krenu u školu. Čak me je upitao i šta mislim o
raspravi oko vakcinacije protiv velikog kašlja. Mili bože.
Govorio mi je o svojim omiljenim plažama i o jednom mestu na okeanu gde je uvek želeo
da vodi ljubav i kako će me tamo odvesti jedne noći bez mesečine da to uradimo. Jedne noći
bez mesečine vrlo uskoro, bio je moj utisak.
Mora da sam bila glupa - bila sam sasvim sigurno opijena - a on je tačno znao šta radi, čak
iako je to radio više instniktivno nego smišljeno. Nik me je navlačio kao što je to moj deda
radio sa pastrmkom, dok sam ja sedela na obali s čizmama na nogama i posmatrala ga.
Izaberi pravi mamac, baci ga u reku i kad riba zagrize, povuci pažljivo da bi zagrizla čvrsto
udicu, zatim brzo, da je učvrstiš, a da ona i ne zna šta ju je snašlo, a onda polako i postojano
povlači. Zatim je tresni po glavi nekim tupim predmetom.
U šest sati smo otišli da spavamo. U devet sati se moj automatski unutrašnji budilnik
uključio - sa zakašnjenjem od dva sata. Malo sam pokušavala da probudim Nika, ali on se nije
ni mrdnuo. Ležala sam tako, nadajući se, sve dok sat nije pokazao devet i dvadeset pet
minuta i onda sam znala da moram da ustanem i odem na posao. Umila sam se i stavila
hidratantnu kremu koju sam uzela iz njegove impresivne kolekcije Klarensovih proizvoda
(on je, očigledno, bio muškarac koji je voleo da neguje svoju kožu) i napisala mu poruku:
Nik - Hvala na večeri. Bilo je divno. A i večera. Vidimo se uskoro. (Goli.) Džordža (samo u
slučaju da se pitaš od koga je ova poruka).
Pa, bilo je to proročanski, zar ne?

71
 Bosnaunited

Bilo je već prošlo deset sati kad sam napokon krenula. Baš sam kasnila, a tek mi je bila
četvrta nedelja na novom poslu. Nisam imala izbora već da krenem pravo tamo u jučerašnjoj
odeći, s namerom da kupim za vreme pauze za ručak nove gaćice. Pretpostavljala sam da će
reakcija mojih koleginica u Glou biti ista kao i mojih starih koleginica tamo u Kiti u Londonu.
Blago udaranje laktovima i tračak divljenja.
Međutim, kada sam zakoračila u prijemnu kancelariju, Serafima je bacila jedan pogled na
mene i izvadila negde ispod pulta jednu od onih groznih igračaka koje emituju grub smeh
kada se pritisnu. Ona ju je pritisla. Žene su počele da dotrčavaju iz svih pravaca.
„Ko je ta prljava prestupnica?” pitala je Maksin pojavivši se iz svoje kancelarije i
izgledajući prilično uzbuđeno kada je videla da sam to ja. Debi je bila iza nje, smejući se tiho,
ali neobuzdano. Keti, naš umetnički direktor, proturila je glavu kroz vrata svoje kancelarije
da bi videla šta se dešava, a Zoi, urednica mode, došla je držeći u ruci jogurt koji je jela tako
što bi u njega zamočila prst, a onda ga olizala. Različiti mladi pomoćnici i pripravnici su se
okupljali pored recepcije, nervozno se kikoćući. Poslednja je bila Linda, koja se pojavila sa
neupaljenom cigaretom koja joj je visila sa usana.
„Bravo, drugarice”, rekla je, ne vadeći cigaretu iz usta. „Četiri nedelje na poslu i već si
izašla napolje i uradila nešto praktično.”
Gledala sam ih sve zapanjeno. Bila sam naviknuta na priličnu količinu grubog zezanja od
svojih kolega u Londonu, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo.
„Ti znaš šta ovo znači, zar ne”, rekla je Maksin, sa širokim osmehom na licu.
„Ne, šta?” Pitala sam se da li treba da odmah spakujem svoje stvari.
„Moraš da nas sve častiš jutarnjim čajem.”
„Šta?”
„Jutarnji čaj. Kolač. Veliki kolač za sve nas. Sera će otići i doneti ga, ali ti treba da ga platiš.
Imaš moju dozvolu da odeš dole u teretanu i istuširaš se, a Debi će ti pokazati gde držimo
rezervno rublje. A usput, da li je bio dobar?”
Nisam mogla da se uzdržim i širok osmeh mi se razlio licem, a u stomaku (mom donjem
stomaku) mi je sve automatski poskočilo kada sam se setila koliko je dobar bio.
„Hmm, vidim da je bio veoma, veoma dobar”, rekla je Maksin. „Seti se toga kada budemo
radili naše sledeće izdanje posvećeno seksu. OK, svi natrag na posao. Pijemo čaj u pola
dvanaest u mojoj kancelariji. Mogu li da predložim karamel-puding?”
Začuo se opšti šapat odobravanja i ja sam odmaglila u svoju kancelariju, osetivši
olakšanje što se više ne nalazim u centru pažnje. Upravo sam prelistavala Herald tražeći
Nikovu rubriku, kao što sam to uzaludno činila svakog dana od kada sam ga upoznala, kada
se Linda pojavila. Bila je obučena karakteristično za sebe: ogromne pantalone od grubog

72
 Bosnaunited

platna i kratka prugasta majica, s jednom rukom prekrivenom plastičnim narukvicama u

svim bojama, u sandalama s ružičastim gumenim kaišima, ljubičastim lakom na nožnim
prstima i, danas, narandžastim cvetom gerbera u svom gnezdu na glavi.
I dalje je držala neupaljenu cigaretu u ustima i tada sam shvatila da ju je tu držala po ceo
dan osim kada bi sišla dole da je popuši, stojeći napolju kod zadnjeg ulaza sa ostalim
nikotinskim zavisnicima i zamenjujući je novom neupaljenom onog trenutka kada bi sela
ponovo za svoj sto.
„Pa, koji je on znak? Saznala si njegovo tačno vreme rođenja, zar ne?” rekla je i sela na
stolicu nasuprot mene.
„Ne znam koji je on znak. To nije pokazao. Mislim, svoj datum rođenja.”
„Šta?” rekla je, puštajući da joj cigareta ispadne iz usta i udarajući se po čelu rukom. „Nisi
ga pitala? Da li si ti luda? Ponovo si to uradila? Spavala si sa muškarcem, a da nisi saznala u
kojem je znaku rođen. To nije bezbedan seks.”
„Pa, koristili smo kondom-ee...”
„Stvarno?” Uzela je novu cigaretu i zavalila se na stolici, zadobivši zamišljen izraz na licu.
„Mora biti da je Bik ili Škorpija. Možda ima Veneru u Škorpiji, to su napaljeni đavoli. Ne mogu
da verujem da ga nisi pitala. A kako se zove? Da li je stvarno dobar u kreveta? I zašto
iznenada sa tolikim interesovanjem gledaš šta ima u Heraldu? Da li su napokon stavili
horoskop?”
„Ne, nisu. Tražim njegovu rubriku.”
Bila sam toliko lakomislena nakon strastveno provedene noći da mi je bilo svejedno ko
zna. Želela sam da to vičem sa krovova. „On radi u Heraldu. Zove se Nik i divan je toliko da ne
bi poverovala. On je majstor ševe iz Bondija i samo tražim da li danas ima nešto njegovo u
novinama da bih videla da li je s olovkom dobar koliko i sa penisom.”
Još sam se cerila, ali je Linda iznenada postala ozbiljna i ponovo izvadila cigareta iz usta.
„Nik, kažeš? Bondi... Sidni morning herald. Hmm. Da li se, možda, preziva Polok?”
„Da! Kako si, pobogu, pogodila? Da li ga poznaješ?”
„Da, poznajem ga. I, ako mogu da ti dam jedan mali prijateljski savet, ne bi trebalo nikom
drugom da kažeš kako se zove muškarac zbog kojeg si jutros zakasnila na posao.”
,,OK, ako ti tako kažeš, ali zašto ne?” Linda je počinjala pomalo da davi. Bila sam tako
srećna, samo sam želela da u tome uživam.
,,Oh, znaš, mogle bi da budu ljubomorne ili slično - bogat, poznat otac i sve to. A ne bih
gubila vreme da sam na tvom mesta tražeći njegovo ime u novinama. On tamo radi godinu i
po dana i samo mu je pet članaka objavljeno. Poznat je po tome. Provodi većinu vremena
proveravajući kako se pišu imena ljudi za rubriku Ostanite u kontaktu, a često i to pogreši.

73
 Bosnaunited

Sve ostalo je nešto na čemu upravo radi. Dobio je posao samo zbog toga stoje Tatica potegao
svoje veze.”
Linda se nasmešila prilično zlobno, ali je čak i tada delovala zabrinuto. Vratila je
neupaljenu cigaretu u usta. „Vidimo se na doručku.”
Onda je ustala i izašla. Zatim se ptičje gnezdo iznenada ponovo pojavilo na vratima. „I,
uzgred budi rečeno, on je Riba.”
Bacila sam novine u kantu za đubre i nekoliko trenutaka zapanjeno tražila razlog
Lindinog čudnog ponašanja. Zašto je bilo toliko grozna kada je govorila o Niku? Već je bila
užasna kada mi je pričala o Džasperu, a evo i sada o Niku - da li je to čista ljubomora? Pa i ako
je tako, zastoje delovala toliko zabrinuto? I zašto se Nik pretvarao da je novinar nalik
Bernstinu i Vudvordu, samo još talentovaniji? Oh, dobro, to mogu da ga sve upitam večeras,
ili sutra, ili kad god da ga vidim sledeći put.
Previše nemirna da bih išta radila, otišla sam da potražim Debi i fioku sa rezervnim
rubljem. Ona je bila u svojoj jazbini iza kancelarije, mračnoj sobi bez prozora u koju sunce
nikada nije ulazilo, ali je za nas predstavljala pravu Aladinovu pećinu, jer je uvek bila
prepuna fantastičnih - besplatnih - kozmetičkih preparata, a nama je bila dužnost da ih
odnesemo kući i probamo.
Zaključila sam da uprkos njenoj opsesiji da bude viđena sa Pravim ljudima na Pravim
mestima i njenoj neverovatnoj potrošnji muškaraca, Debi nije loša. A i imala je toliko
neverovatno mnogo stila da nisam mogla a da ne budem njome fascinirana.
Saznala sam celu njenu porodičnu istoriju od Entonija, koji je očigledno njome bio veoma
impresioniran. Dcbina majka je bila uspešna manekenka šezdesetih godina, kojoj se posrećilo
u ovom novom slobodnijem dobu i udala se za zgodnog igrača poloa koji je slučajno poticao
iz jedne od najbogatijih i najuticajnijih porodica u zemlji. Kako je to Entoni rekao, Džoni
Brent je bio najbliže što je moguće biti aristokratiji u Australiji i onog trenutka kada je mlada
Dženi Keli obmotala svoje potamnele noge oko njegovog vrata, nije više bilo šanse da će ga
ikada pustiti, iako je ona praktično odrasla na železničkim šinama i išla u Sve Pogrešne Škole.
Izgleda da je Debi nasledila ono najbolje od svojih roditelja što se tiče fizičkog izgleda -
čak je imala i lepe ruke i noge, stoje već bilo malo previše ali čovek je to jednostavno morao
da prihvati, jer je ona bila jedna od boljih tvorevina prirode. Bavila se nekih nekoliko minuta
manekenstvom, ali joj je to brzo dosadilo i mnogo joj se više dopadalo da bude modni stilista.
Tu je imala mnogo više prilike da zapoveda ljudima.
Debi je imala urođeni smisao za šefovanje i stil, a s obzirom da je išla u školu sa Maksin
(koja je veselo priznavala da je zaljubljena u Debinog glamuroznog oca još od kako je imala
osam godina), jednostavno je dobila posao kao urednica rubrike lepote u Glou s onom istom

74
 Bosnaunited

lakoćom s kojom joj je i sve ostalo polazilo za rukom u njenom čarobnom životu. Čarobnom
sve do fatalnog avionskog udesa koji joj je oduzeo ono stoje najviše volela.
Ovog jutra je izgledala posebno blistavo u sićušnoj beloj letnjoj haljini, sa belim lakom na
noktima na rukama i nogama, jednostavnom zlatnom narukvicom na ruci i narandžastim
Guči sandalama. Svakog dana bi se obukla drugačije i uvek je izgledala čarobno. Mogla je da
učini da celo osoblje nosi svilene šalove jednog meseca, a vojničke pantalone sledećeg.
Jedina osoba na koju Debin savršeni ukus nije uticao je bila Linda, koja je imala svoj stil.
Njoj se nije davalo ni pet para za modu; ona je jednostavno nosila ono što joj se sviđa, što je
većinu dana uglavnom bilo nešto od teksasa, nešto jeftino, i ta njena neverovatna kosa.
Jednog dana bi obula roze plastične sandale, a sutradan cipele sa visokom uskom štiklom u
stilu pedesetih. I ona je uvek izgledala divno na svoj način, ali niko nije hteo da rizikujc
pokušavajući da je imitira.
Našavši se u njenoj kancelariji, odjednom sam stekla utisak da se Deb - Rets - shvatila
sam da sam prihvatila Lindin nadimak za nju - prilično čudno ponaša prema meni.
Razgovarala je telefonom i nije me gledala u oči. Prosiktala je na Kajli da mi pokaže gde se
nalazi donji veš i sve ostalo, ali mi je okrenula leđa. Nisam to mogla da razumem, pre toga se
ponašala toliko prijateljski prema meni. Pitala sam se da li joj je Linda već ispričala za mene i
Nika Poloka. Možda je i ona bila ljubomorna. Napokon, ona je bila ta koja me je odvela na
zabavu, a ja sam se dočepala priličnog plena. Pa, dobro, šta se tu može.
Bilo mi je jako drago što me je Entoni upozorio da joj ne kažem da sam upoznala Bilija i
Rorija, ako se ovako ponašala zbog Nika. Samo sam se nadala da to neće napraviti probleme
na poslu. Odabrala sam jedne gaćice iz velike prepune torbe i pitala se šta li se tačno Debi
mota po glavi. Zatim sam se ponovo setila prethodne noći i zaboravila na nju.
U tom trenutku mi je palo na pamet da treba da siđem dole u teretanu i brzo se istuširam,
ali sam onda odlučila da umesto toga uzmem nešto da radim. Istina je da, u stvari, nisam
želela da se udaljavam od telefona. Brzo sam se vratila u svoju kancelariju, gotovo očekujući
da će lampica koja pokizuje da imam poruku na telefonskoj sekretarici već biti upaljena. Nije
bila. Ponovo sam izašla i upitala Serafimu da li ima nekih poruka za mene. Ona se znalački
osmehnula i odmahnula glavom. Pročitala san horoskop za Ribe u četiri različita časopisa.
Zatim sam napokon upalila kompjuter da bih nešto radila. Telefon je zazvonio. Ruka mi je
poskočila, ali sam se prisilila da ga pustim da zazvoni četiri puta pre nego što podignem
slušalicu. To je bio neki saradnik koji je jurio da mu bude plaćeno. Otvorila sam priču koju je
trebalo da uradim za naredni broj pod nazivom: Deset pokazatelja da je on pravi muškarac za
vas. Potpuno sam zaboravila da se tako zove. To je samo po sebi već bilo prokleto znak.

75
 Bosnaunited

Počela sam da pregledam tekst koji smo kupili od nekog časopisa iz Amerike, da bih
proverila da li ima nekih amerikanizama koje treba ukloniti i zameniti australijskim izrazima.
Preletela sam uvodno blebetanje i uobičajene gluposti tipa „kaže psiholog dr Deandra
Dingdong” i „Harijet, dvdeset šest godina, znala je da je Tod pravi muškarac za nju” - i
promenila ime Tod u Brent, nekoliko američkuh izraza australijskim i onda stigla do onog
zanimljivog dela - liste:
Deset pokazatelja da je on pravi muškarac za vas:
1. Uživate u istim stvarima
S tim nema problema. Igranje, pričanje, poezija, hrana, Šekspir i... sigurno, volimo iste
stvari, pomislila sam.
2. On govori o svojoj budućnosti - a i Vi ste u nju uključeni
Pa, ići ćemo zajedno na izložbu posvećenu njegovom ocu, a onda tu je i ona noć bez
mesečine na plaži i farma njegovog oca - to je budućnost, zar ne?
3. Gleda Vas u oči dok Vas ljubi
Pokušavala sam da se setim da li on to čini ili ne, kad se Serafima pojavila na vratima,
široko se osmehujući i držeći u ruci ogroman buket crvenih ruža.
„Za mene?”, upitala sam.
Klimnula je glavom, spustila ih na moj sto i sela. Pogledala sam je značajno. Ona je i dalje
sedela.
„Pa, od koga su?” upitala je, taj mali lukavi prevarant.
Osetila sam da sam jako pocrvenela dok sam vadila karticu. Bila je to s puno ukusa
izabrana bela kartica na kojoj je pisalo: „Draga Džordža, dobro došla u Sidnej. Od svih iz
Revlona.”
„Revlon”, rekla sam promuklo, pokušavajući da se silom nasmešim. „Zar to nije lepo od
njih? Baš pažljivo.”
Serafima je napravila grimasu i vratila se za svoj sto. Moj telefon je zazvonio.
„Zdravo, Džordži, ovde Nerilin Kejs, PR iz Tanderstraka. Kako ste danas?”
Odolela sam iskušenju da kažem „pogođena gromom”. „Veoma dobro, hvala Vam.”
„To je divno. A sada, želeo bih da proverim da li ste dobili našu reklamu za novu
bravington kosilicu za travu? Mislili smo da bi bila savršena poklon za vaše stranice za žene.”
„Ovo je časopis Glou, Nerilin.”
„Da...”
„Sve naše stranice su za žene.”
„Siguran sam da je to proizvod za koji bi vaše čitateljke želele da znaju.”

76
 Bosnaunited

„Hvala vam mnogo što ste nas se setili, ali ukoliko nema ugrađeni vibrator i dodatak za
depilaciju, ne mislim da bi bile previše zainteresovane. Hvala vam još jednom. Zbogom.”
Gde sam ono stala...
4. Ima dobre odnose sa svojom majkom
Hmm, Nik nikada nije ni spomenuo svoju majku, ali je govorio mnogo o ocu i to nekoliko
dana, pa to verovatno nadoknađuje ono s majkom.
Telefon je zazvonio. Saradnik. Kada će biti plaćen? Niti sam znala niti mi je bilo stalo i to
se verovatno i videlo. Telefon. Neki PR. Još reklamnih sranja. Telefon. Revlon. Da li sam dobila
cveće? Divno je. Hvala vam. Uh - čeka me poziv. PR. Da li dolazite na našu promociju nove
maškare? Da. Ne mogu da dočekam. Telefon. Ludi čitalac. Zašto su vaše manekenke tako
mršave? Je l' zato što ne jedu dovoljno? Moram da idem. Čeka me poziv. Računovodstvo. Ne
možemo da platimo fakture ukoliko nisu prikačene za potvrde. OK, pažljivije ćemo kačiti
ubuduće. Telefon. PR. Da li ste dobili naše saopštenje za štampu? Jebite se. Telefon. Pogrešan
broj.
U jedanaest sati i dvadeset pet minuta glasna buka nalik prasećem cicanju začula se sa
recepcije ispred mojih vrata. To je bila Serafima sa još jednom spravicom koja je
predstavljala zamenu za gong i kojom nas je pozivala da dođemo u Maksininu kancelariju za
jutarnji čaj. Počela sam da se pitam koliko još sprava koje prave različite zvukove ona ima na
lageru. Možda i sirenu za protivvazdušnu uzbunu ukoliko se neko iz uprave približava, ili
snimak hora Crvene armije koji peva Crvenu zastavu, za one dane kada sve zaposlene dobiju
istovremeno menstruaciju.
U Maksininoj kancelariji, svi su bili okupljeni oko stola na kojem se nalazio poslužavnik s
karamel-pudingom ukrašenim jagodama i mali kartoni koje su trebali da posluže kao tanjiri i
WC-papir umcsto salveta.
Svako je doneo svoj čaj ili kafu, a meni ga je Serafima spremila. Linda je pila samo
opskurni biljni čaj iz Južne Amerike i sada je pomamno utapala kesicu u solju na kojoj je
pisalo „Sklanjaj se”. Cigareta joj je bila zataknuta za uvo. Debi je držala svoju uobičajenu kafu
sa mlekom koju joj je Kajli donela iz jednog kafića koji je trenutno bio u modi. Maksin je imala
ogroman vrč kafe na svom stolu pored metalne šolje i tanjirića. Većina drugih devojaka su
imale u rukama šolje sa čajem. Zoi je držala čašu vode.
Bio je moj posao da isečem i podelim puding. Zoi je stajala veoma blizu mene dok sam to
radila, komentarišući da ne može da sačeka da dobije svoj deo.
„I, koje taj srećković?” rekla je Maksin, oblizujući prste, sedeći sa nogama na stolu.
,,Oh, ovaj... radije ne bih rekla”, rekla sam, žudeći da joj kažem, ali setivši se Lindinog
saveta. „To je pomalo novo i...”

77
 Bosnaunited

Telefon u mojoj kancelariji je zazvonio. Pojurila sam, ali je Maksin odmahnula svojom
rukom sa izmanikiranim noktima i rekla: „Pusti da poruka bude ostavljena na mašini, zbog
toga je i imamo.”
Osetila sam da mi se na licu videlo da sam užasnuta i pre nego što sam to mogla da
sakrijem, ugledala sam kako Linda i Debi razmenjuju pogled. Šta se dešava?
Nekoliko devojaka je uzelo i drugo parče kolača, ali ja jedva da sam mogla da pojedem i
zalogaj, a to je bila činjenica za koju sam pomislila bi trebalo da bude sledeća tačka u mom
spisku od deset pokazatelja: ne možete da jedete kad god pomislite na njega.

I Zoi je izgledala kao da je zaljubljena. Vratila se u kancelariju, ostavivši svoj žudno

očekivani komad kolača potpuno netaknutim osim jagode. Maksin je videla da sam to
primetila.
„Vidim da Zoi ponovo izvodi”, rekla je. „Ipak, ne brini, neće biti gladna - pojela je celu
jagodu. Čak i peteljku.”
„Ona jede na prilično čudne načine”, rekla sam. „Recimo, ono prstom jogurt. Ne mogu da
verujem da ona brine zbog težine.”
„Zoi se užasne pri samoj pomisli da će, ukoliko se makar i za trenutak opusti, ona debela
devojka koja vreba unutar nje, izaći i preuzeti kontrolu. Zbog toga i provodi svaki slobodan
trenutak u teretani. Ona izgleda sjajno, ali je prilično teško biti pored nje. Pokušavala sam da
s njom o tome razgovaram, ali se ona uvek naljuti i kaže da se nikoga ne tiče ukoliko ona želi
da bude zdrava.” Slegla je ramenima i uzela još jedan komad kolača.
Iako je bila onu što bi se pristojno moglo nazvati „kruna”, Maksin je delovala kao da je
potupno samouverena što se tiče svog izgleda. Bila je veoma visoka, imala ono telo koje
deluje kao da je stvoreno da bude u opremi za hokej i lice s podjednako jakim crtama, ali je
sve to bilo veoma privlačno — pogotovu za muškarce koji žele da njima žene dominiraju,
barem mi je Linda tako rekla.
„Šta da uradim sa ostatkom kolača?” pitala sam je. „Ostalo je skoro pola. Ne možemo ni
slučajno da sve pojedemo.”
„Samo ga stavi u kuhinju”, rekla je Maksin. „Kako napreduješ sa onim člancima koje sam ti
dala? Treba da sve za aprilski broj bude gotovo sledeće nedelje zbog pripreme za štampu.”
„Dobro. Upravo ih čitam i onda ću ih preći sa Lindom danas popodne. Mislim da ima
nekih članaka u koje treba staviti više tabela i listi.”
Maksin je klimnula glavom. „Divno zvuči. Mi volimo tabele i liste. Opet tvoj telefon.”
Ovog puta sam otrčala. Neki PR. Na telefonskoj sekretarici su bile tri poruke. Deni Grin
me je pozvao da idem s njim na neku zabavu. Zatim još jedan ljutiti saradnik - stvarno ću

78
 Bosnaunited

morati da zamolim Serafimu da mi objasni taj sistem faktura i potvrda - i Entoni koji me je
upitao da li želim da idem s njim na onu isto zabavu na koju me je pozvao i Deni Grin. Bilo je
to čudno. Nikove poruke su me obično već čekale kada bih stigla na posao i on bi me nazvao
u vreme ručka svakog dana od one večeri kada smo se upoznali. Očajnički sam želela da ga
nazovem, ali je deo mene želeo da vidi koliko dugo će on pustiti da prođe pre nego što me
nazove. Drugi deo mene je želeo da telefonira u sve bolnice da vidi da li je iko sa inicijalima
NP tamo prijavljen sa dve slomljene ruke.
Oko jedan sat počela sam da se osećam histerično. Odlučila sam da odem u teretanu i da
se istuširam. Vežbanje mi takođe ne bi štetilo; skrenulo bi mi misli sa Nika. Imala sam kod
sebe kupaći kostim, tako da sam otišla da potražim Zoi da vidim da li ona hoće da ide sa
mnom. Nije se nalazila u kancelariji modne rubrike i upitala sam Serafimu da li je videla kad
je otišla. Ona je prvo pogledala na sat, onda u mene svojim nedužnim pogledom i rekla da bi
trebalo da je potražim u toaletu. Naravno, minut kasnije Zoi je izašla iz ženskog WC-a. Sa
sveže stavljenim nižom na usnama.
„Da li ideš u teretanu?” upitala sam je.
„Da, baš sam krenula. Da li i ti hoćeš da ideš?”
Sišle smo dole i onda sam ja plivala tamo-amo po bazenu razmišljajući o Niku, dok je Zoi
jurila brzinom od nekih sto kilometara na sat po pokretnoj traci. Trčala je bez pauze nekih
sat vremena. Bilo je to čudno, zaista je divno izgledala obučena, ali kada sam je videla u
sićušnom prslučetu i kratkim pantalonicama, pomislila sam da deluje mršavo. Njeno liceje
bilo zgrčeno u grimasi i znoj se slivao po njemu. Još je trčala kada sam ja izašla iz svlačionice
obučena, osušene kose i spremna da krenem. Rekla sam joj da ćemo se videti gore.
Još nije bilo poruke od Nika. Možda je iskrsla neka stvarno važna priča i poslali su ga na
Papuu Novu Gvineju da je on prati. Odlučila sam da rizikujem i da ga nazovem na poslu u
slučaju da je ostavio neku posebnu poraku na svojoj mašini, ali tu je bila samo ona
uobičajena: „Zdravo, dobili ste Nika Poloka, starijeg novinara i esejistu u Sidnej morning
heraldu. Ili upravo razgovaram na drugom telefonu ili sam negde napolju i radim na nekoj
važnoj priči, pa ostavite poruku i nazvaću vas kasnije. Cao.”
Nisam ostavila poruku. Oko četiri sata sam već počela da osećam posledice neprospavane
noći i palo mi je na pamet da odem i uzmem još jedan komad kolača da bih sebi dala dodatnu
energiju unošenjem šećera. Ali, kada sam stigla u kuhinju, poslužavnik je bio prazan. Opran i
osušen. Niko nije znao šta se dogodilo. Čak sam pogledala i u kantu za đubre da vidim da ga
neko nije bacio. Nije bilo ni mrvice. To je bilo čudno. Vraćajući se u svoju kancelariju pitala
sam Serafinu da li zna šta se desilo s kolačem.
„Mogla bi da upitaš Zoi”, rekla je. „Ali ja ne bih da sam na tvom mestu.”

79
 Bosnaunited

„Zoi? Zoi nije pojela ni komadić. A nije ga ni bacila u kantu za đubre. Proverila sam.”
„Zoi nije pojela ništa dok ste vi gledale, Džordža. A možda ga je i bacila negde, ali to nije
kanta za đubre.” Pokazala je glavom prema WC-u.
Stajala sam glupavo polako shvatajući ono što mi je upravo rekla. „Hoćeš da kažeš da je
sve pojela i povratila? Da li je zbog toga bila u WC-u?”
Serafima je slegla ramenima. „Verovatno. Videla sam da je pojela nekoliko šargarepa pre
čaja. To je uvek znak.”
„Znak čega?”
„Znak da osoba koja boluje od bulimije planira da povrati hranu. Šargarepa bi služi kao
marker - kada se pojave šargarepe, znaš da si sve izbacio.”
Buljila sam u nju užasnuta.
,,Oh, Bože. To je strašno. Da li si sigurna?”
„Ne - ali sam videla šargarepu i videla sam je kako ide u WC i videla sam kako izlazi posle
puno vremena i onda sam je videla kako ide u teretanu.”
Setila sam se Zoinog očajničkog zgrčenog lica dok je vežbala na pokretnoj traci.
„Kako si to sve shvatila? Naročito ono sa šargarepama. To je toliko grozno, da je prosto
genijalno. Nikada na to ne bih pomislila.”
„Moja sestra je bolovala od bulimije. Uvek mogu da se primete znaci.”
Sela sam ponovo za svoj sto. Entoni je opet nazvao. Nik nije.Uzvratila sam poziv Entoniju i
rekla mu da sam previše umorna da bih bilo gde išla, ali da bih volela da se vidimo drugi put.
Telefonirala sam Deniju Grinu i rekla mu isto. Zapravo, nisam htela da budem napolju kada
Nik nazove.
Ali, on nije nazvao. Nije nazvao te noći. Nije nazvao celog vikenda. Provela sam vreme
naizmenično misleći: „Jebi se, Nik Polok, nikada više s tobom neću ni da progovorim” i
očajničkog plakanja. Zatim bih povratila samopouzdanje i mislila „Ja ću njega da nazovem.
Oboje smo odrasli ljudi. Ostaviću samo običnu poruku u kojoj ću da kažem: 'Zdravo, kako si?
Možeš li da me nazoveš?'“ Ali, znala sam da ne mogu da verujem sebi da ću biti opuštena.
Znala sam da će zvučati usiljeno i histerično. A i šta ako podigne slušalicu.
Sramota me je da kažem da sam u subotu uveče sama popila celu bocu vina i nazvala ga
kod kuće. Uključila se telefonska sekretarica. Tako je bilo i u nedelju.
U ponedeljak sam ga nazvala na poslu i uključila se sekretarica.
U utorak - i dalje nije bilo poziva. Mobilni mi je bio stalno uključen i zvala sam svaki sat da
proverim poruke na telefonskoj sekretarici kod kuće. Da nije bilo toliko prokleto neprijatno,
bilo bi bizarno. Mislim da su devojke u kancelariji znale da se nešto dešava. Debi i Linda su

80
 Bosnaunited

me izbegavale i kada sam ušla u kancelariju rubrike za lepotu da bih nešto pitala Debi,
odmah su prekinule razgovor.
Kasnije je Serafima došla u moju kancelariju i rekla mi: „Ljudi iz Este Lauder su ti poslali
cveće. Pogledala sam karticu, jer znam koliko čovek može da se razočara.”
Iskreno sam joj se zahvalila i rekla joj da ona uzme buket.
Život se nekako nastavio. Zoi je došla i odvela me u teretanu za vreme pauze za ručak.
Čak je i Maksin bila posebno pažljiva prema meni. Dolazila je nekoliko puta i pitala me da li
sam srećna u Sidneju i pozvala me nekoliko puta da dođem na piće u njenu kuću nakon posla.
Šta se dešava?
Nije bilo ni rcči do srede - prošlo je gotovo nedelju dana a još se nisam čula s njim. Tada
mi je pala na pamet divna ideja da mu pošaljem poruku. Samo kratku duhovitu poruku, za
koju sam ubedila sebe da može da prođe kao zahvalnica za divnu večeru.
Bilo mi je potrebno celo popodne da je napišem, pošto sam u kompjuteru sastavljala
različite verzije.
Nik - Malo sam iznenađena što nisi... Nik - Šta misliš o tome da mi se javiš?
Nik - Verujem da je večeras noć bez mesečinc. Okean nas čeka. Džordža.
Nik - Da li si mrtav? Nazovi me. Džordža.
Nik - Bilo je stvarno zabavno što smo se videli prošle nedelje. Hajde da to ponovo
uradimo uskoro (i večeramo). Dž.
Nik - Hvala na divnoj večeri. Hoćemo li da odemo ponovo? Nazovi me. Džordža.
To je bila ta. Ova poslednja. Nju sam poslala na razglednici na kojoj se nalazila slika iz
viktorijanskog doba iz Škotske nacionalne galerije na kojoj je bio prikazan neki vikar koji se
kliza. Razgovarali smo o ovoj slici. Oboma nam se dopadala. Bilo mi je muka dok sam stavljala
razglednicu u poštansko sanduče, ali, barem sam nešto učinila.
Oh, ne vredi, ne mogu da lažem. Volela bih da sam tu poslala. Istina je da sam mu poslala
onu sa mesečinom a na razglednici je bila Brasajeva fotografija na kojoj se neki par ljubi u
Parizu. AUF! Na šta sam mislila? Kako sam to sebi mogla da učinim. Ali, jesam.
I još nije bilo poziva. U nedelju ujutru - nedelju i po dana, uključujući dva vikenda, od
dana kada smo imali seks - shvatila sam da neće nikada nazvati. I znala sam da se ne nalazi u
Papui Novoj Gvineji, zato što sam videla njegove fotografije na stranicama društvene rubrike
u nedeljnim novinama. Fotografije na kojima je bio prikazan na otvaranju izložbe posvećene
njegovom ocu u Državnoj biblioteci. One izložbe na koju je obećao da će me odvesti.
Fotografije na kojima je bio sa devojkom koja je pomalo ličila na mene, osim što je nosila
mnogo kraću haljinu nego što bih ja ikada obukla. I imala je prstenje na kažiprstima.

81
 Bosnaunited

„Vordsmit Nik Polok sa verenicom Fibi Tril, koja se vratila posle dva meseca provedena u
Evropi”, pisalo je u naslovu. Verenica. Da. I po onome što sam mogla da vidim na fotografiji,
Fibi je imala veoma lepu kožu, što je objašnjavalo Nikovo kupatilo prepuno preparata za
negu kože.
Plakala sam sat vremena. Vikala sam i jaukala i bacala stvari po stanu. Nisam mogla da
poverujem. Nazvala sam njegovu službu za ostavljanje poruka na poslu nameravajući da mu
ostavim duhovim poruku, ali sam se u poslednjem trenu uplašila. Previše ponižavajuće. Još
sam malo plakala, a onda nazvala njegovu kuću. Promenio je poruku na sekretarici. Sada je
glasila: „Fibi i Nik ne mogu da prime vaš poziv ovog trenutka...”
Plakala sam još malo jer nisam mogla da nazovem nijednog od svojih prijatelja u
Londonu i ispričam im šta se dogodilo. Bila su tri sata noću tamo. Tako da sam nazvala jedinu
osobu koje sam mogla da se setim - Lindu Vidovik. Ona je bila kod kuće.
„Halo?” Uobičajeni hrapavi glas muškarca koji puši marlboro začuo se u slušalici.
,,Lii-ii-ii-ii-nnda... Ovde Džordža. Stvarno mi je žao - šmrk - što te ovako zovem, ali ne
znam kome drugom da se obratim.”
„Šta se desilo? Je l' to, možda, zbog Nika Poloka?”
„Daaaaa”, rekla sam i počela da kukam i cmizdrim, što je Linda, naravno, obožavala. „On je
u noviii-nama... Sa svojom verrre-eni-com.”
Mogla sam da čujem kako pali cigaretu. ,,Oh, ne. I mislila sam da će se to dogoditi. Trebalo
je da ti kažem. Ali, jednostavno nisam mogla. Sećaš se onog jutra kada si zakasnila na posao i
morala da nam kupiš jutarnji čaj i kada sam te upozorila da nikome ne kažeš da se radi o
njemu. To je bio razlog - želela sam da te zaštitim. Ali, kad ga nisi ponovo spomenula, mislila
sam da će biti u redu. Da li si ga upoznala prethodne noći?”
„Ne. Upoznala sam ga nedelju dana pre toga i viđala sam ga praktično svake večeri od
tada. Nisam u početku bila sigurna, ali on je bio tako divan prema meni. Slao mi je cveće. Zvao
je pet puta dnevno. Nisam spavala sa njim nedelju dana. Bili smo na divnoj večeri i u tom
trenutku sam osećala da ga poznajem, pomislila sam da mogu da mu verujem.” Ponovo sam
počela da plačem. „Ali, Linda, zašto mi nisi rekla da je veren?”
„Nisam to znala dok nisam jutros videla u novinama. Znala sam da se viđa sa Fibi Tril,
ali...”
„Ko je ona? Oblači se kao kurva.”
„Ona je voditeljka kviza.”
„Kladim se da je veliki Tata Polok impresionar njenim intelektualnim kvalitetima.”
„Kladim se da joj se i on udvarao. To je njima urođeno.” Linda je zastala. „Žao mi je,
Džordž, trebalo je da te upozorim. Debi i ja nismo znale šta da radimo. Želele smo da ti

82
 Bosnaunited

kažemo, ali istovremeno je izgledalo tako surovo reći: 'Muškarac zbog kojeg si toliko
uzbuđena je najveći ženskaroš u Sidneju.' Debi se užasno osećala što te nije upozorila, jer se
kasnije setila da te je ona upoznala s njim.”
„Šta hoćeš da kažeš time - najveći ženskaroš u Sidneju?” Bilo mi je zlo.
Linda je duboko uzdahnula. ,,OK. Da li ti je analizirao rukopis?”
„Da.”
„Da li te je pitao šta misliš kako treba vaspitavati decu?”
„Da.”
„Da lije ostavio poruku na tvojoj sekretarici, svirao gitaru i pevao 'Mislim na Džordži'?”
„Da. Kako si to znala? Iako pretpostavljam da je to očigledno s obzirom da se tako zovem.”
„To je samo užasno ironično kad se radi o tvom imenu - on to peva svakoj ženi. Nije važno
kako se zove, on samo ubaci odgovarajuće ime.”
Ostala sam bez teksta, ali sam prestala da plačem.
„Stvarno mi je žao, Džordž”, rekla je. „Da sam samo odmah saznala da si ga upoznala,
rekla bih ti da mu ni ne prilaziš blizu, ali ti si već spavala s njim kada sam ja za to saznala, a
čak i kada je u pitanju pacov kao što je on, uvek postoji zrnce nade da će jednom u svom
niskom gadnom životu možda uraditi pravu stvar. Hoću da kažem, čak i kreten kao što je Nik
Polok će se jednog dana zaljubiti i onda sam mislila - a šta ako je to Džordž, a ja joj kažem da
je on govno? A kada sam videla da si se snuždila, plašila sam se najgoreg.”
„Da li je to njegova uobičajena šema? Obožavanje dok ne dođe do seksa, a onda totalno
povlačenje?”
„Da. Šta se tačno dogodilo?”
Sve sam joj ispričala. Linda je pažljivo slušala, povremeno šišteći kroz nos. Trebalo je da
znam.
„Nemoj da budeš prestroga prema sebi, Džordž. Nisi uradila ništa loše. Barem si se dobro
borila - veoma malo njegovih žrtava izdrži čitavu nedelju. Ono što hoću da kažem je da ja
mrzim to govno, ali moram da priznam da je prilično zgodan - stoje očigledno - i ume da priča
kao niko. Šteta što ne ume da piše. Naravno, on ima ogromne emotivne problema. Poslala
sam mu jednom anonimno nekoliko brošura Anonimnih zavisnika i on je stvarno došao na
sastanak. Ispričao je sve o tome kako je užasno imati neverovatno bogatog i slavnog oca i
svaka žena u prostorjiji je gotovo pala sa stolice od požude.
Posle toga sam ga videla kako ćaska sa onom najprivlačnijom, koja je upravo ispričala
grupi da se još oporavlja od loše veze i da joj je njen terapeut rekao da godinu dana ostane
sama. On se okomio na nju kao pijavica. Zaustavila sam ga na parkingu i rekla mu da se

83
 Bosnaunited

nikada ne vraća ukoliko želi da sačuva svoje blago u pantalonama. Držala sam u tom trenutku
veliki nož i mislim da me je shvatio ozbiljno.”
Stvarno je uspela da me nasmejc.
„Nož? Otkud ti nož?”
„Ja uvek nosim nož. Živela sam na ulici, seti se. Znam šta se tamo dešava.”
„Zar nije ilegalno nositi nož?”
„Ilegalno je nositi, kupovati, prodavati i uzimati heroin, a ja sam sve to radila prilično
dugo. Nije mi važno. Ne vadim ga na javnom mestu, samo volim da znam da je tu.”
„Linda, ti si stvarno nešto posebno. Hvala ti što si danas bila uz mene. Osećam se kao
najveći idiot koji je hodao Zemljom, ali barem sada znam zašto nije zvao, a to je bilo ono što
me je ubijalo. To je bilo mučenje. Telefonsko mučenje.”
„Telefonsko mučenje”, rekla je Linda polako. „Hm... strašno. Čisto me zanima, zašto ti nisi
njega nazvala? Ja bih bila na njegovim ulaznim vratima.”
,,S nožem?”
Zakikotala se. „Da. Ali zašto ga ti nisi nazvala? Ne izgledaš mi kao neko ko bi se
ustručavao.”
„Obično se i ne ustručavam. Ali osećala sam se tako glupo. I činilo mi se da je previše
nedostojanstveno da ga nazovem i kažem mu: 'Zašto me nisi nazvao? Da li ti se više ne
dopadam?' Želela sam da sačuvam delić samopoštovanja - a u svetlosti onoga što si mi
upravo ispričala, zaista mi je drago što ga nisam nazvala. Iako sam skoro polomila prste
nazivajući njegovu glasovnu poštu.”
„Naravno, da sam ja u pitanju, sada bih bila u autobusu za Bondi i išla da mu u oči kažem
šta mislim o njemu, ali pretpostavljam da ti to nećeš da uradiš, zar ne?”
„Ne, neću. Ne mogu da zamislim išta što bi mi bilo neprijatnije od toga. Samo ne želim da
ga više ikada vidim.”
„To će možda biti teško, budeš li u Sidneju”, rekla je Linda. „Ali možeš da se zadovoljiš
time da ga ignorišeš na javnom mestu. U svakom slučaju, stvarno mi je žao što si saznala za
Vruće Pantalone Poloka na taj način. Da li želiš da odeš na sastanak sa mnom danas po
podne? Stvarno ima jedan dobar samo za žene u Četsvudu u tri sata...”
Odbila sam. Želela sam da ostanem kod kuće i sažaljevam se. Cela ova stvar me je bacila
natrag u depresiju koju sam osećala posle Rika i onih godina dok sam bila sama u Londonu.
Ostala sam celog dana kod kuće, jela sladoled i gledala kriket na televiji, jer je bio toliko
umrtvljujuće dosadan da me je sprečio da razmišljam.

84
 Bosnaunited

Jednim okom sam gledala skazaljke na satu, koje su polako puzale napred do vremena
kada ću moći da nazovem jedinu osobu koja je uvek mogla da me razvedri - mog brata
Hemiša. Konačno je bilo deset sati ujutru u Engleskoj. To je bilo dovoljno kasno.
„Halo, ovde Hemiš Abot. Znate šta treba da uradite...” I baš u trenutku kad sam htela da
počnem da urlam od frustracije on je podigao slušalicu.
„Hurrg!” rekao je veoma promuklim glasom.
„Hemiš?” upitala sam. Nisam bila sigurna da li je to on.
„Hurrg...”
„Konjska Glavo?”
„Hej, Veliko Dupe - jesi li to ti?”
„Da, ja sam - šta, pobogu, nije u redu s tobom?”
„Polo. Došao sam u šest, osećam se neopisivo užasno. Pomislio sam da si ti neko ko je bio
u pabu prošle noći i zove me da me podscti šta sam radio. Pokušavao sam da ostavim sve
opcije otvorenim...” U očima sam osetila suze od tuge za domom, ali sam se smešila. Bili
Rajani i Nikovi Poloci mogu da dođu i odu, ali neke stvari se nikada ne menjaju, uključujući
mog brata koji obožava da ide na žurke, njegov talenat da upadne u nevolju i njegovu
sposobnost da me nasmeje.
„Hemiš, ti si grozan. Koliko devojaka si poljubio?”
„Hurrrrg...”
„Zar je toliko loše?”
„Ja sam veoma loš dečko. Mislim da je neko sipao nešto u moje piće.”
Frknula sam. „Da, verovatno još pića.”
„Hm. Kako si ti? Kako je u koloniji? Da li si mi već pronašla posao? Da li si sebi pronašla
muža?”
„Ne, na sve gore navedeno. Kolonija je divna, ali Hemiš...” Uzdahnula sam. ,,Oh, zašto su
muškarci toliko grozni?”
„Voleo bih da znam. Onda bih mogao da zaustavim sebe. Radi se samo o tome da su žene
toliko privlačne... Da li da dođem i ubijem ga?”
„Da.”
„Pronađi mi posao na jednoj od onih veliki farmi kakve imaju u Australiji, gde je sve što
ću po ceo dan imati da radim to da samo jašem naokolo i gde postoji neki pristojan pab i ja ću
doći i ubiti ga. OK? Ne, izbičevaću ga. To je još bolje. Moram da sačuvam čast Abotovih.”
Nisam mogla a da se ne nasmešim, Hemiš je uvek uspevao da učini da se bolje osećam.
,,OK, dogovorili smo se. Sada se vrati na spavanje i pokušaj da ne slomiš više srca nego
stoje stvarno neophodno.”

85
 Bosnaunited

,,OK. Zdravo, Veliko Dupe. Volim te.”

„Volim i ja tebe, Konjska Glavo.”

86
 Bosnaunited

Sedmo poglavlje

Tako mi je prošla nedelja, a u ponedeljak ujutru sam otišla na posao i na sastanak na

kojem iznosimo ideje i tamo nisam mogla da poverujem svojim ušima.
Linda je predložila tekst pod nazivom: „Telefonsko mučenje - zašto muškarci ne zovu.”
„Nije loše”, rekla je Maksin. „Mučenje je dobra reč i osećaš da se tu nalaze neke
informacije, ali je još uvck pomalo... Da li ti imaš neku ideju, Zoi?”
„Uf... Kako da ga nateraš da te zove?”
„Ne, to ne zvuči kao da je tu sadržano mučenje. Treba nam bol i patnja, nada i moguća
katastrofa. Tenzija koju izaziva telefon koji ne zvoni. Debi?”
„O čemu se tu radi? O muškarcima koji ne zovu onda kada kažu da će zvati? To se meni
nije nikada desilo...”
„Može li neko, molim vas, da je udari. Zašto li sam te išta i pitala? Idi i nastavi da spavaš.
Kada budemo radili priču pod nazivom Kako je to biti boginja, probudiću te. OK, hajde vi
ostale, neko mora da ima neku ideju?”
Imala sam veoma dobru ideju. Ona je sadržala u sebi neki oštar predmet i glavu Linde
Vidovik, ali pošto smo se nalazili na javnom mestu, zaključila sam da je bolje da se uzdržim.
,,A šta mi ovde, u stvari, tražimo?” rekla sam kroz stisnute zube. „Da li: Zašto neko totalno
govno gubi sposobnost korišćenja svojih ruku i ne nazove te onda kada kaže da će te
nazvati?”
„Tačno to.”
,,OK”, nastavila sam. ,,A šta mislite o...”
„Šta misliš o: Zašto muškarci kažu da će nazvati i zašto to ne urade?“ To je bila Linda,
naravno.
„Linda, začuti za trenutak, hoćeš li?”, odrezala sam i okrenula se ponovo ka Maksin. ,,A šta
misliš o: Sastanak je bio sjajan, ali da li će on nazvati ponovo?”
Maksin me je pogledala, sijajući. „To je briljantno, Džordža, to je to. Ali mislim da ćemo
iskoristiti i rečenicu Telefonsko mučenje.”
„Ili” ,dodala sam, „mogli bismo i da kažemo istinu - Tucanje je bilo sjajno, ali da li će on
nazvati ponovo? A Linda?” Udarila sam je po ruci pokretom koji je mogao da deluje kao
zafrkavanje, osim što sam bila smrtno ozbiljna. Moraću da izađem odatle pre nego što joj
nanesem teške telesne povrede.

87
 Bosnaunited

„Maksin”, rekla sam, „moram da nazovem Njujork pre nego što bude prekasno. Mogu li?”
Ustala sam. „A tebe ću videti kasnije”, prosiktala sam u Lindino uvo dok sam prolazila pored
nje.
Bila sam besna na nju. OK, već smo razgovarale o tome kako ona koristi iskustva svojih
prijatelja kao inspiraciju, ali znala je koliko sam pogođena zbog Nika Poloka i nisam mogla da
poverujem da je ovo uradila dok je sve još toliko sveže. Bila sam zapanjena da ona može da
bude u jednom danu tako dobra prijateljica, a sledećeg dana da te potpuno izda. Naravno,
nisam smela da budem toliko glupa i sve joj ispričam, ali bio mi je potreban neko s kim bih
mogla da razgovaram i stvarno nisam mislila da će biti toliko besramna.
Sedela sam za svojim stolom i besnela sve dok nisam čula da je sastanak završen. Zatim
sam telefonom pozvala Serafimu i rekla joj da ode i kaže Lindi da želim da je odmah vidim.
„Otišla je dole da popuši cigaretu”, rekla je Serafima.
„Otiđi i dovedi je”, rekla sam, istog trenutka zažalivši što sam toliko oštra prema Seri koju
sam, inače, počela da obožavam. Ja se ne ljutim često, ali kada se naljutim, mogu da izazovem
nuklearnu reakciju i samo pogledavši nekoga. A bila sam stvarno ljuta na Lindu. Mada, osoba
na koju sam bila stvarno besna je, naravno, bio Nik Polok, a još sam više nego i na njega, bila
besna na sebe. Ali, i Linda mi je bila dovoljna.
U tom trenutku je zazvonio telefon.
„Pinki?” Bio je to Džasper O'Konor. Divno. Baš ono što mi treba. Još jedan kreten koji se
ponaša kao da je Elvis Prišli na pikniku na morskoj obali, a onda se sledećeg trenutka
pojavljuje sa supermodelom u krilu. Pretvarala sam se da ne znam ko je to.
„Halo? Ovde Džordžana Abot, zamenica urednika časopisa Glou, mogu li da vam
pomognem?”
Od mog glasa bi moglo da pukne staklo. Više nego jedanput su mi ukazali na to da bi me
Alfred Hičkok obožavao kada sam u takvom raspoloženju. Ledena devojka.
„Pinki - ovde Džezi.”
„Molim?”
„Džasper - Džasper O'Konor, upoznali smo se na zabavi Denija Grina. Igrali smo na
krovu...”
,,Oh, da. Sada se sećam. Kako si?”
„Ja sam odlično, Pinki. Kako si ti?”
„Veoma dobro, hvala ti. Prilično zauzeto, zapravo. Da li mogu da ti nešto pomognem?”
Ćutao je jedan trenutak. Ponašala sam se kao prava kučka. Bilo mi je svejedno.
„Pitao sam se da li bi volela da dođeš i posediš na mojoj verandi večeras i da popijemo
nešto.”

88
 Bosnaunited

,,Oh, to je stvarno divno od tebe, Džaspere...” Niko ne ume kao besna Engleskinja da
izgovori reč „divno”, a da zazvuči tako pokroviteljski. „Ali, već imam nešto u planu. Možda
bismo mogli da odemo jednom na kafu? Zašto me ne nazoveš slcdeće nedelje? Moram da
idem. Zbogom.”
Spustila sam slušalicu. U tom trenutku je stvorenje iz Crne lagune prošlo kroz moja vrata,
otvorivši usta da bi nešto reklo.
„Zatvori vrata. Zaveži i sedi.” Linda je delovala pomalo iznenađeno, ali je uradila kao što
sam joj rekla. Prekrstila sam ruke i samo je gledala. Nije imala svoju torbu sa sobom. Dobro
je, nema noža.
„Kako si mogla?” rekla sam nakon dugog ćutanja. „Kako sam mogla - šta?”
„Ta ideja za naslov - Telefonsko mučenje. Ja sam upotrebila te iste reči jučc kad smo
razgovarale telefonom. Kako si to mogla da uradiš? I to baš odmah sutradan!”
Okrenula je dlanove na gore. „Upozorila sam te, Džordža. Upozorila sam te i rekla ti da ja
to radim. Ti si me, ipak, nazvala. Moja savest je čista.”
„Ali, juče si mi pružila podršku i bila si stvarno ljubazna prema meni, a onda jutros - ovo!
Kako možeš da budeš toliko neiskrena.”
„Bila sam potpuno iskrena juče. I još uvek mi je zaista žao što te je toliko povredio. Ali,
nikada ne puštam da mi promakne dobar naslov za tekst. To dugujem Maksin. A ovo je
savršen naslov. Telefonsko mučenje se desilo svakoj ženi u nekom trenutku njenog života i to
će učiniti da one kupe časopis. Prestani da budeš toliko okupirana sobom...”
„Da li je ovaj časopis komunistički?”
,,Oh, hajde, Džordž. Zao mi je što sam te povredila. Rekla sam li ja to radim svojim
najboljim prijateljima.”
„Pa, mogla si bar da sačekaš nekoliko nedelja.” Ustala sam i koračala po kancelariji,
šutirajući stvari. „To nije ono što ja nazivam prijateljstvom, Linda. To je bolesno ponašanje, a
ja nisam toliko glupa kao ti tvoji takozvani prijatelji. Neću ubuduće dolazati kod tebe i
govoriti ti o svojim problemima. Ja mislim da ste sve vi u ovom časopisu potpuno lude. Vi ste
ili narkomanke ili bulimičarke ili tragične princeze, a svi muškarci u ovom gradu su manijaci.
Ne znam zašto sam uopšte dolazila ovamo. Vi se svi smešite i igrate sve vreme i sunce uvek
sija, ali ste svi totalno sjebani.”
Na kraju sam briznula u plač. Linda je ustala, prišla mi i zagrlila me.
„Jebi se! Ne prilazi mi kao lažna prijateljica sa tim svojim sranjem. Muka mi je od toga. Idi
i ostavi me samu.”
Ona je to i uradila i onda sam sedela za stolom i plakala. Serafima je ušla i donela mi solju
čaja i kutiju papirnih maramica i izašla ni ne progovorivši, ostavši pravo malo blago kakva je

89
 Bosnaunited

uvek i bila. Nisam prestajala da plačem sve dok nisam podigla pogled i ugledala Debi kako me
posmatra. Divno. Sada će me i lepa Debi Brent videti dok mi sline cure niz lice, a nos mi je
crven. Spustila je na moj sto Sanelov gel za oči.
„Ovo će pomoći kod nadutosti”, rekla je i krenula ka vratima. „Zao mi je što nemam ništa
za crven nos... I Džordži, stvarno mi je žao zbog Nika Poloka. Trebalo je da te upozorim.
Jednostavno mi nije palo na pamet da će on tako krenuti na tebe - mislila sam da je ozbiljan
sa Fibi i nisam verovala da će to uraditi. Postoje i dobri muškarci u Australiji, Džordži. Veruj
mi.”
Delovala je veoma tužno i dok joj je njena glamurozna fasada na trenutak bila skinuta,
izgledala je lepše nego ikada. Znala sam da misli na Drua.
„To je OK”, Debi, rekla sam između jecaja. „To je samo njegova greška. Proći će me, ali to
je malo previše kada si toliko daleko od doma. Bila sam toliko uzbuđena što sam se ovde
preselila, ali je ovo učinilo da zaista osećam nostalgiju za kućom.”
„Da li voliš 'žbunje'?”, iznenada je rekla.
Mora da sam izgledala kao da mi ništa nije jasno. Pitala sam se kakvo „žbunje”. O čemu to
ona govori? O rododendronu? O gorućem žbunju?
„Selo”, objasnila je.
,,Oh, da. Ja volim selo. Odrasla sam na selu.”
„Dobro. Možda bi volela da dođeš na farmu mojih roditelja jednog vikenda. Tamo je
stvarno lepo. Možeš da jašeš ili šetaš ili samo se izležavaš. Moji roditelji bi voleli da te
upoznaju.”
Pogledala sam je iznenađeno. Bila je iskrena. „Volela bih da dođem. Hvala ti.”
Nasmešila se i otišla.
Debije baš ljubazna, pomislila sam dok sam sedela i pila čaj, a da ne pominjem koliko je
bilo zapanjujuće da je ona razmišljala makar milioniti deo sekunde o nekome drugom osim o
sebi. Bilo bi lepo provesti vikend na selu, ali sam se pitala da li bi to što ću videti nekog
drugog sa roditeljima koje voli moglo da učini da mi moji još više nedostaju. A u tom trenutku
su mi užasno nedostajali.
Da sam se ikada osećala ovako nesrećnom u Londonu kao što sam se osećala tog
ponedeljka sedeći za svojim stolom u svojoj kancelariji u Sidneju, otišla bih pravo do telefona
i nazvala Mamu. Hemiš je uvek uspevao da me nasmeje, ali je Mama bila ta koja je znala kako
da me uteši. Ona se nikada ne bi upuštala u sve detalje situacije (a ja joj, sasvim sigurno, ne
bih ni ispričala sve užasne pojedinosti), ali bi mi, na svoj dragi neodređeni način, pričala
smešne stvari o tome šta radi Gaston i šta se desilo u poslednjem poglavlju njegove stalne
veze ispunjene ljubavlju i mržnjom sa njenom mačkom Klarisom. (Gaston voli Klarisu,

90
 Bosnaunited

Klarisa mrzi Gastona.) Ili bi mi pričala o novoj ruži koja je procvctala po prvi put ili o
poslednjem ludom planu mog oca o navodnjavanju bašte.
Ali sva ta toplina je bila udaljena dvadeset hiljada kilometara i dvadeset i četiri sata
veoma neudobnog leta, a nisam mogla ni da ih nazovem zato stoje tamo sada bilo pola noći.
Možda moje preseljenje u Sidnej i nije bilo tako dobra ideja. Ovde nisam nikoga poznavala -
ni žive duše osim luđaka s kojim radim i nekoliko ljudi koje sam upoznala na raznim
zabavama.
U vreme pauze za ručak izašla sam sama i hodala ulicama koje su mi i dalje bile
nepoznate. Svi ljudi su mi izgledali čudno. Žene su nosile grozne kostime. Muškarci su mi se
činili previše visokim i nezgrapnim. Autobusi su bili previše bučni. Signal za prelazak preko
ulice je zvučao odvratno i glupavo. Bilo je neverovatno vlažno i odeća mi se lepila za telo.
Slučajno sam naletela na užasnu prodavnicu hrane tražeći nešto što mogu da podnesem da
pojedem. Na kraju sam kupila jednu jabuku i ušla u Grejs pomislivši da bi malo terapije
kupovinom na rasprodaji moglo da pomogne. Ali, jedan pogled na užasne tašne me je odmah
vratio natrag na ulicu, još depresivniju nego što sam bila. Dok sam se vraćala u kancelariju,
iznenada sam se zaustavila, jer mi je nešto palo napamet. Šta kog mog ja ovde tražim?
Kada sam se ponovo našla u svojoj kancelariji, zagrizla sam jabuku, koja je imala debelu,
uvoštenu kožu i brašnjav ukus. Bacila sam je u kanto za đubre, misleći na sočne kok
orindžpipins u voćnjaku moje majke.
Latila sam se posla ne bih li se razonodila i uzela da pročitam redovne rubrike saradnika
za aprilsko izdanje pre nego što ih dalje dam nekom od pomoćnika urednika. Sa
zadovoljstvom sam primetila da Blizanci kao što sam ja mogu da se raduju „šansi da
upoznaju nove ljude i steknu nova iskustva. Ali, imate i jednu važnu lekciju da naučite,
gospođo Blizanac. Verujte svojim instiktima i život će vam se činiti mnogo manje
tajanstvenim.” Pa, moji instinkti se nisu baš mnogo pokazali kada je Nik Polok u pitanju, a on
bi, kao Riba, mogao da očekuje „nove početke u mnogim područjima života. Vaši horizonti se
šire, a možda je prava ljubav vašeg života bliža nego što mislite.”
Da, pomislih, u ogledalu... a novi počeci bi bili pet žena s kojima je spavao posle mene.
Telefon nije zazvonio celo popodne i niko nije ušao u moju kancelariju. Maksin je bila
napolju na sastanku sa nekim važnim oglašivačem.
Serafimu su poveli na snimanje sa Zoi da je časte, a Linda me je zaobilazila u širokom
luku. Ko zna gde je bila Debi - verovatno negde na besplatnom kozmetičkom fretmanu. U pet
sati sam zaključila da više ne mogu da izdržim i otišla kući. Ili onome što sam nazivala
„kućom”.

91
 Bosnaunited

Bio je to prilično lep stan u zgradi od cigle iz dvadesetih godina, s pogledom na malu
marinu prepunu brodića i dalje na luku, što je bilo uzbudljivo nakon života u Londonu. Bilo je
svetio i prostrano, ali, praktično, prazno. Pretpostavljala sam da ću se useliti u namešten stan
i nisam ponela sa sobom ništa osim odeće i najvažnijih knjiga i fotografija. Mada, ionako i
nisam u suštini ništa ni posedovala, jer iako sam živela pet godina sa Rikom, to je bio
uglavnom njegov stan i njegove stvari - njegov čajnik alesi, njegov porcelan fornaseti, njegov
escajg Konran šop. Zato sam provela svoja prva dva dana u Australiji kupujući krevet, čajnik,
jednu solju, jedan tanjir, jednu zdelu, jedan nož, jednu viljušku, jednu kašiku, jedan tiganj,
jednu kutlaču i iznajmljujući frižider i televizor.
Gledajući svoju tužnu malu kuhinju, sa jednim usamljenim mlekom od pola litre u
frižideru, setila sam se svih ludih večera koje smo Rik i ja priređivali u našem stanu u Hpland
parku. Setila sam se Barnsove večeri sa četiri velike pite od ovčjih iznutrica i Rika, koji je
izgledao divno u kiltu, kako recituje Odu piti od ovčjih iznutrica Robija Barnsa, dok Hemiš
svira gajde. Setila sam se „Večeri abonosa” kada su svi morali da nose crno, a i sva hranfi je
bila crna da bi se slagala. Zatim „Večeri prljavih tajni” kada su svi morali da obuku svoju tajnu
odeću i ponesu svoju tajnu fetiš-hranu: kukuruz šećerac direktno iz konzerve, nepečen fil za
tortu, kondenzovatfo mleko u tubi i tome slično (ja sam izabrala neki Gastonov keks). Onda je
bilo veče kada su svi doveli sa sobom svoje kućne ljubimce i kada je Rikov razmetljivi
prijatelj Toni poveo svog konja (kada sam kasnije saznala da ga je drogirao da bi bio miran,
bila sam besna) a nečija lasica je nestala. Uključila sam televizor. Najsmešniji kućni video.
Najgori vozači. Neki film iz Iraka. Dokumentarne o poslednjim danima Trećeg rajha. A onda,
na Kanalu sedam Izaberi ponija, glupavi kviz u kojem su se trkali plastični konji sa „našom
glamuroznom domaćicom - Fibi Tril” koja je nosila svečanu haljinu od crvenog satena.
Gotovo sam povratila kada je isturila svoje silikonske grudi i silikonski osmeh pravo u
kameru. Naravno, nije bila njena krivica što je bila verena za ono švalersko kopile - prilično
sam je, u stvari, sažaljevala - ali to nije značilo da je želim u svojoj dnevnoj sobi.
Da bih se razonodila, krenula sam da otpakujem neke od kutija koje tek što su stigle. Prvo
na šta sam naletela bio je album sa fotografijama. Tu su bile slike cele moje porodice
snimljene na polo-utakmici na kojoj je Hemiš učestvovao. Izgledao je tako zgodno i slatko s
obrazima crvenim od napora i jahaćim pantalonama umazanim blatom. Tu su bile i
fotografije na kojima sam bila ja sa gomilom svojih dragih prijatelja sa kojima sam delila
sretne časove za vreme stadija. Fotografije urnebesno smešnog letovanja u jednoj vili u
Grčkoj koje sam provela sa svoja tri najbolja prijatelja. Ja i Rik u Meksiku i Islandu i Japanu.
Zacmizdrila sam. Šta ja radim ovde u ovoj stranoj zemlji u kojoj ne poznajem nikoga kada hiia
toliko mnogo ljudi (i pasa) tamo u Britaniji koji me vole?

92
 Bosnaunited

Iznenada se začulo zvono na interfonu i ja sam podigla slušalicu, pretpostavljujući da je

neka greška.
„Specijalna isporuka”, rekao je glas koji je zvučao kao da neko stiska nos pokušavajući da
sakrije svoj identitet. „Ko je to?”
„Specijalna isporuka za gospođicu Abot.”
Pritisla sam dugme i otvorila ulazna vrata, spremna da ih zalupim ukoliko se pokaže
neophodnim.
Kada su se vrata lifta otvorila, iz njega su izašla Linda, Debi i Zoi.
„Iznenađenje!” rekla je Zoi, noseći plastičnu kesu u kojoj se nalazilo nekoliko kutija sa
hranom.
„Donele smo ti večeru. Suši...”, rekla je Debi i sve su počele da vrište od smeha i ušle pored
mene u stan.
,,Oh, Bože - mislim da smo stigle na vreme”, rekla je Linda. „Gleda svoje albume s
fotografijama. Hmm, sviđa mi se ovaj tip u kožnim pantalonama... Prilično liči na Dilana Mek
Dermota. Pogledaj Debs, ovde je jedna za teoe, taje na konju...”
Uzela sam joj album iz ruku i zatvorila ga.
„Gde su ti čaše?” upitala je Debi, stavljajući nekoliko boca belog vina u frižider.
„Imam samo jednu i ona je pored mog kreveta, puna ustajale vode”, rekla sam. „Da li je
ovo invazija na moju kuću?”
„Da”, rekla je Linda, koja je s treskom otvarala i zatvarala kuhinjske ormariće i fioke. „Gde
su ti pepeljare? Evo ga ovde otvarač, Debs. Hvataj.”
„Nemam pepeljaru. Ja ne pušim. Zašto ne upotrebiš moju glavu, Linda?” Još joj nisam
oprostila. Pokazala mi je srednji prst, ali se nasmešila.
„Otići ću i pozajmiti ih od nekog tvog komšije”, rekla je Debi. „Zabavljala sam se s jednim
tipom koji je živeo u ovoj zgradi. Bio je baš vatren - možda ih ima još.” Onda je nestala u
hodniku.
Zoi je vadila hranu. Tu su bile kutije i kutije sa sirovom ribom po ćelom mom podu.
Čula sam Debi kroz zatvorena ulazna vrata i mogla sam po njenom glasu da zaključim da
razgovara sa nekim muškarcem. Vratila se noseći tri čaše za vino, pepeljaru i izveštaj.
„Nije loš. Ima lepu kosu, ali mu je sat jeftin.”
Uzela je bocu vina i sela na pod sa Zoi. Linda im se pridružila, otvorila konzervu dijetalne
koka-kole i upalila cigareta. Sve su uzele po parče sušija i pogledale me.
„Hajde”, rekla je Zoi. „Hajde, uzmi malo sušija.”
„Čemu da zahvalim na ovoj časti?” upitala sam sedajući. Linda mi je pružila čašu s vinom,
Zoi mi je dodala pirinač sa tunjevinom. Onda su one sve podigle svoje komadiće ribe i

93
 Bosnaunited

dodirnule se njima kao da nazdravljaju čašama. Debi je naglasila da i ja treba da uradim to

isto. Bila sam suviše depresivna da bih se raspravljala i tako sam i učinila
„Suši-sestre!” rekle su istovremeno, jedući ribu, a onda otpile po veliki gutljaj vina, ili, u
Lindinom slučaju, dijetalne koka-kole.
„Hajde”, rekla je Debi i ja sam pojela svoje parče ribe. ,,OK. Sada uzmi još jedan zalogaj i
reci to s nama.”
„Zašto?”
„Samo to uradi”, rekla je Zoi. „Učini nam to.”
„Nema veze”, rekla sam. „I ovo je bolje nego da sama gledam Izaberi ponija.
„Suši-sestre!” zajedno smo uzviknule.
„Šta sve ovo znači?” upitala sam. „Zašto smo mi suši-sestre!”
One su se cerekale.
„Mi smo suši-sestre...”, počela je Zoi.
„ ... zato što smo sve spavale sa istim muškarcem...”, završila je Debi.
Pogledala sam ih sve zapanjeno. „Nikom Polokom”, rekla je Linda. „Sve?” Klimnule su.
„Nažalost, Maksin nije mogla da nam se pridruži”, nastavila je. „Niti Kaj li.”
„Kajli?”
Još klimanja glavama.
Nisam mogla da poverujem. „Da li su sve zaposlene u Glou-u spavale sa njim?”
„Ne”, rekla je Debi. „Samo one koje su stvarno lepe.”
Bilo je toliko užasno da je, zapravo, učinilo da se osećam nešto bolje.
„Znači, ja nisam bila jedina idiotkinja koji je podlegla njegovom... šarmu i njegovim
pričama o ocu geniju?”
„Ne, sve nas je on nasankao”, rekla je Zoi.
„I ja sam sve progutala”, rekla je Debi i sve su zavrištale od smeha. Ja sam još bila previše
zapanjena da bih mogla da im se pridružim.
„Ali, zašto niste upozorile jedna drugu? I zašto niste upozorile mene?”
„Uvek je suviše kasno”, rekla je Zoi.
„On uvek učini da svaka žena poveruje da je ona posebna”, objasnila je Linda. „Čak je i
mene psihoanalizirao. Čak je i Debi razorio. Čak i moćnu Maksin. Čak i sićušnu Zoi. Čak i tebe,
pametnjakovićko. To je njegov talenat. On može da učini da inteligentne, normalne,
racionalne žene poveruju u njegova sranja. Zato ga zovemo Vruće Pantalone - zato što je on
neverovatno dobar lažov i stalno je napaljen.”
Gledala sam ih zapanjeno i kao u čudu. „Ali, kako on to radi? On nije baš toliko divan...”

94
 Bosnaunited

„On ima urođeni instinkt za ono šta će da upali kod svake žrtve. Za mene su to bile
beskrajne rasprave o psihopatologoji poremećenih porodica i astrologija.”
„Za mene je to bilo kupovina odeće i odlazak u teretanu”, rekla je Zoi, vraćajući pola
parčeta sirove ribe u posudu.”
„Za mene je to bio seks.” Debi mi se nasmešila dok je ispijala svoju čašu i sipala svima još
vina. „I sjajne droge. On ima neki tajni izvor snabdevanja najboljim ekstazijem koji sam ikada
uzela...”
I tada sam i ja počela da se smejem. Bilo je stvarno smešno. Svo to sranje o Sekspiru i
knjigama i kako ćemo nazvati svoju decu. Ispričala sam im to i mi smo se smejale i smejale. A
kada smo uporedile utiske o njegovoj seksulanoj veštini, sve smo se složile da je skoro-skoro
- bilo vredno svega.
I to nas je odvelo do sledeće boce s vinom i do svih prljavih detalja o našim ostalim
užasnim katastrofalnim romantičnim susretima i seksualnim doživljajima. Negde oko treće
boce vina znala sam tačne okolnosti pod kojima je svaka od njih izgubila nevinost (Linda je u
tom trenutku otišla u WC, primetila sam), sve o njihovim prvim velikim ljubavima, omiljenim
seksualnim pozama, najboljem seksu koji su ikad imale, o onom što ih najviše pali i onim
najpodlijim stvarima koje su im muškarci uradili. Visoko na našem spisku se nalazilo
telefonsko mučenje, osim za Debi koja je rekla da su njen problem muškarci koji neće da
prestanu da zovu, ali da može da shvati koliko je to podlo.
Zlobno sam se nasmešila Lindi.
„Eto ti ideje na naslovnu stranu - oh, prekasno, već smo se toga setile...” To je bio moj
način da joj stavim do znanja da sam joj oprostila.
U pola dvanaest sam počela da zevam.
„Mislim da je bolje da krenem”, objavila je Zoi. „Moj lični trener dolazi u šest sati ujutru.”
„Aja moram da se vratim u Varungu”, rekla je Linda. „Gde je to?” upitala sam.
„Kilometrima daleko”, rekla je Debi. „To je gore, na severnoj obali - prilično dosadno
predgrađe.”
„To je divno predgrađe”, ispravila ju je Linda. „Puno prijatnih porodica iz srednje klase i
njihove divne dece - i nigde nema droge, hvala ti Debi. A i potrebno je izvesno vreme da se
stigne na posao, što mi daje puno vremena za čitanje. Znaš, Debi - knjige. Sećaš li ih se? One
stvari koje si imala u školi, što imaju stranice.”
„Ha, ha, veoma smešno. Da li hoćeš da izađemo, Džordži? Ove dve dosade mogu da idu
svojim kućama, a mi možemo da odemo u bar Soho ili u Blu rum. Tek je petnaest do
dvanaest.”
„Debi, ponedeljak je uveče... „

95
 Bosnaunited

„Oh da, Blu rum je zatvoren ponedeljkom, ali mislim da je Internešenal otvoren. Ili Fiks.
Hajde, biće zabavno.”
„Ne. Mislim da ću biti dosadna i idem i ja u krevet. Hvala ti. Ovo je bilo zabavno. Hvala
vam svima. Stvarno sam čeznula za kućom pre nego što ste došle - već sam se spremala da
nazovem Kvantas i vidim kada ide prvi avion u koji mogu da se ukrcam. Stvarno je lepo od
vas što ste došle.”
,,Oh, prestani”, rekla je Linda. „Nismo mogle da dozvolimo da naša suši sestra pati.”
Legla sam u krevet smejući se samoj sebi.

96
 Bosnaunited

Osmo poglavlje

Sledećeg jutra ponovo smo sve bile u Maksininoj kancelariji, delile tablete protiv
glavobolje i smejale se našim novim internim šalama. Po prvi put sam stvarno osetila da im
pripadam.
„Pa, sve ste dobro raspoložene”, rekla je Maksin. „Nadam se da ćete se i dalje smeškati
kada završimo sa pregledanjem ovih fotografija za naslovnu stranu, a? SERAFIMA, MOZES LI
DA NAM DONESEŠ KAFU I TIM-TAMT razdrala se kroz vrata.
Zoi je ugasila svetio i navukla roletne i sada je petljala s projektorom. Delovalaje
nervozno i slajdovi su joj stalno ispadali na pod. Maksin je sedela zavaljena u stolici s nogama
podignutim na sto i držala ruke iza glave.
„Bolje da ovo bude dobro”, rekla je. „Nemam novca u budžetu da nastavim da nabavljam
preskupe fotografije iz američkih časopisa. Kao što sam vam hiljadu puta ponovila, Glou je
australijski časopis i želim manekenke iz Australije na naslovnoj strani.”
Zoi je srušila sve slajdove na pod.
,,Oh, Isuse”, rekla je Maksin. „Saberi se, Zoi. Zašto imam osećaj propadanja? SERAFIMA,
GDE JE TA JEBENA KAFA?”
Uhvatila sam Lindin pogled. Izvadila je cigaretu koju je držala iza uveta i ugurala je
između zuba.
„Vežite pojaseve”, promumlala je iskrivljenih usta. „Biće ovo neudobna vožnja.”
Serafima je ušla noseći Maksininu kam i kutiju keksa.
„Ah”, rekla je Maksin , otvarajući je. „Tim-tam.”
„Šta je to tim-tam?” upitala sam gledajući ih radoznalo.
Maksin je zaustavila ruku sa keksom na pola puta do usta i pogledala u mene. „Da li ti
hoćeš da kažeš da nikada nisi jela tim-tam?”
„Nikada ih nisam ni videla. Staje to?”
Nagla se napred zaverenički i upalila lampu na stolu. Držala je u ruci čokoladni keks
pravougaonog oblika pod svetlošću i okretala ga u ruci s poštovanjem, kao da mi pokazuje
neki dragoceni predmet.
„Ovo je”, rekla je, „tim-tam”. Nije to samo keks obložen čokoladom sa kremastim
čokoladnim punjenjem, već totem žena u Australiji. Ovaj keks je naš izvor utehe kada se
muškarci pokažu lošim, poslovi dosadnim, a život, uopšteno govoreći, groznim. Odlazak u

97
 Bosnaunited

krevet sa kutijom tim-tama je suštinski deo procesa oporavka od slomljenog srca. Tim-
tamovima mi prekidamo naše dijete i lečimo naša srca.”
Gledala je keks s ljubavlju, ugasila svetio i odgrizla pola keksa.
„Bolje da uzmem i ja jedan”, rekla sam. Bio je divan. Stvarno slastan. „Mmm... ovi su
dobri.”
„Treba da probaš jedan nakon nekoliko džointa”, rekla je Debi.
„Treba da ih probaš kada je dan vreo a ti ih izvadiš iz frižidera”, rekla je Linda.
„Treba da probaš onaj koji je bio smrznut - možeš da ga koristiš kao slamčicu i njime piješ
kafu”, zvonko je rekla Zoi žvaćući.
Svi smo je zapanjeno pogledali. Ona je stvarno jela čokoladni keks. Nisam nigde u blizini
videla šargarepe.
„Da li vi stvarno nemate ovaj keks u Engleskoj?” upitala je Maksin. Odmahnula sam
glavom. „Vi jadne uskraćene Engleskinje. Da li imate nešto slično njemu?”
Razmišljala sam pomno. „Pa, popularan je keks od mlečne čokolode, ali ja sam ga uvek
smatrala precenjenim. Možda jafa keks - meni se dopada kontrast između hrskave crne
čokolade, nežnog punjenja od narandže i grubog testa - ali, oni dosade posle izvesnog
vremena, a neki ljudi ih uopšte ne vole. Klab biskits su dobri, pogotovo oni sa pomorandžom,
ali je pomalo teško za zube pojesti više od jednog. Pingvin biskits su najbliže ovome, ali se
meni baš i ne dopadaju. Oni su mi uvek bili loša zamena za pravu čokoladu. Ali, ovi...” Zagrizla
sam ponovo. „ ... Ovi su nešto posebno.”
Maksin mi je uputila jedan od svojih blistavih osmeha.
„Ti ćeš se definitivno ovde uklopiti, Džordža”, rekla je. „A sada, Zoi, staje sa tim snimcima
za naslovnu stranu. Ovo je za april, tako da zalazimo u zimu, ali još nismo spremni za vunene
džempere.”
„Imam probne snimke koje smo uradili na putovanju za Novi Zeland u decembru”, rekla
je Zoi. „One su u kupaćim kostimima, ali mislim da će moći da prođu za april, a i u pitanju je
australijska manekenka.”
Uključila je projektor i pokrenula ga da bi prikazala prvi snimak. Gledala sam zapanjeno.
Je li ona ozbiljna? Na slici se videla devojka u sićušnom tirkiznom bikiniju kako stoji u vodi.
Bila je toliko mršava da si mogao praktično da vidiš njene unutrašnje organe. Glava joj je bila
kao lobanja. Rebra su joj izgledala kao udarački instrument.
„Staje, jebote, ovo?” rekla je Maksin ledenim glasom.
„To je nova devojka iz Perta i zove se Katrina, a ovo je bondi bejbs bikini”, odgovorila je
Zoi.

98
 Bosnaunited

,,Oh, ona je ljudsko biće, zar ne?” upitala je Maksin. „Jesi li sigurna da to nije pile? Zato što
nikada nisam videla na ljudskom biću toliko mršave ruke. Da li si joj izmerila puls, Zoi? Teško
mi je da poverujem da je neko ko je ovoliko mršav još živ. A pogledajte - bubuljice na njenim
bedrima su joj veće od grudi. Zar to nije krasno?”
„Pa možda ovo baš i nije dobar snimak”, promrmljala je Zoi. „Hajde da pogledamo ostale
snimke.” Počela je da prikazuje redom slajdove. Svi su bili podjednako loši, a bilo je i nekih
koji su snimljeni sa strane i koji su činili da manekenka izgleda još mršavijom.
„STOP!” zaurlala je Maksin. „Ne želim da gledam više fotografije ovog ljudskog skeleta.”
„Postoje i neki različiti snimci negde ovde”, rekla je Zoi, klikćući divlje dok se nije pojavila
fotografija na kojoj je očerupano pile nosilo crni bikini sa trakom umesto gornjeg dela. Bilo je
još gore.
„Rekla sam STOP!” Maksin je tresnula pesnicom po stolu. „Zoi. Koliko puta sam ti rekla?
Ne želim anoreksične devojke na naslovnoj strani svog časopisa. Ova devojka je bolesna - a i
ti si. Šta si mislila kada si nju angažovala i zastoja nisam dobila njen portfolio prc nego što si
otišla na put?”
„Ti nisi bila tu...”
„Ko je odobrio kasting? Debi, da li si to bila ti?”
„Da, Maksin”, rekla je Debi, „ja sam videla njen album - ali ona nije izgledala ovako. Bila je
mnogo krupnija. Zaista. Ali, nisam je videla uživo, priznajem.”
„Baš si ti od velike pomoći. Hvala ti. Debelo si zasrala. Reci mi, Zoi”, rekla je okrećući se ka
njoj i gledajući je ledeno, „da li si ti videla ovu manekenku pre nego što si stigla na
aerodrom?”
„Da.”
„Da li je bila ovoliko mršava?”
Zoi je izgleala iznenađeno. ,,Ja ne mislim da je ona mršava.”
Za jedan trenutak vladala je potpuna zapanjenost i tišina. Zoi je levom rukom mrvila tim-
tam koji je grickala. Zadržala sam dah.
„Zoi”, rekla je Maksin tiho. „Ako ti ne misliš da je ova devojka mršava, onda nešto ozbiljno
nije u redu s tobom.
„Ona ima lepe kosti”, rekla je Zoi.
„Kosti su sve što ima”, rekla je Maksin. „Ne možemo da koristimo ove fotografije - one su
opasne za mlade žene. Molim te izvadi ih iz projektora. Ti i ja ćemo razgovarati kasnije. U
međuvremenu, da li neko drugi ima predlog za naslovnu stranu? Ili ću ja morati da nešto
nacrtam? Imamo dva dana da je spremimo za štampu.”
Zoi se sručila u stolicu, potpuno ošamućena.

99
 Bosnaunited

„Ja imam neke fotografije koje sam uradila za rubriku lepote za majski broj”, rekla je Debi.
„Upravo su stigle. Reći ću Kaj li da ih donese.”
Podigla je slušalicu. Maksin je držala glavu u rukama. Linda mi je dodala tim-tam.
„Dobro došla u zmijsko gnezdo”, rekla je.
Kajli je ušla noseći fotografije i Debi joj je pokazala jednim zapovcdničkim pokretom da
treba da stavi slajdove u projektor. „Kakve su ove, Debi?” rekla je Maksin.
„To je bilo za tekst o nezi kože, pa nema mnogo šminke, ali kosa je lepa. Ona je
Australijanka. Hajde, Kajli.”
Blistavo lice ispunilo je ekran. Potpuno ravna plava kosa boje meda uokvirivala je lice.
Imala je velike plave oči sa smešno dugačkim trepavicama. Velike napućene usne. Izgledala je
tačno kao Debi.
Maksin je glasno uzdahnula. „Deset hiljada načina sa plavokosom plavušom. Da li znaš,
Debi, da neki ljudi stvarno smatraju žene sa tamnom kosom kao što smo ja i Zoi i Linda
prilično privlačnim?”
Debi je bila potpuno spokojna.
„Dobar snimak, zar ne?” rekla je. „Nastavi, Kajli.”
To su bili divni snimci, ali svi prilično slični, snimljeni u krupnom planu i bez osmcha.
„Da, stvarno su lepe, Debi, kao i sve tvoje fotografije i ja mislim da bi ih Harpers bazar ili
Vog voleli da ih imaju na svojim naslovnim stranama. Međutim, one nisu za naslovnu stranu
Gloua zato što ova devojka ne izgleda kao neko s kim bi neka od naših čitateljki mogla da
sedne i proćaska o muškarcima i maškarama. Ona je previše uobražena. SERAFIMA, MOŽEŠ
LI DA DONESEŠ TAJ FAJL SA NASLOVNIM STRANAMA?”
Okrenula se ka meni.
„Znaš, Džordža, imam dve veoma talentovane stiliskinje u ovom časopisu i one rade sa
svim najboljim fotografima iz ove zemlje i biraju manekenke, pa ipak, iz meseca u mesec one
nisu u stanju da proizvedu jednu malu fotografiju koju mogu da upotrebim za naslovnu
stranu. Na sreću, ipak ja imam malo više izvora. Molim te, stavi slajdove u projektor, Sera.
Moji prsti su prekriveni čokoladom.” Uzela je još jedan tim-tam, a i ja sam.
„Hvala ti, Serafima. Odavde ću ja da nastavim.” Maksin je ustala i došla do projektora. „OK,
šta imamo ovde?”
Pritisla je dugme i pojavila se lepa fotografija plave manekenke koja se smejala obučena u
crveno-beli bikini- „Mogli bismo ovo da sačuvamo za leto”, rekla je Maksin i kliknula ponovo.
Pojavila se predivna smeđokosa devojka u streč bikiniju boje ciklame. „Nije loše, s obzirom
da se porodila”, rekla je Maksin, „ali ovo čuvam za broj posvećen telu u septembru.” Klik.

100
 Bosnaunited

Pojavila se predivna tamnokosa devojka sa lepim zelenim očima i punim ujnama obučena u
tamnu teksas košulju koja je bila otkopčana i otkrivala fenomenalni dekolte.
,,E ovo je naslovna strana Gloua”, rekla je Maksin. „Devojka po imenu Leticija - da li
mislite da je zovu Titi skraćeno? Kakva fantastična devojka. Ona je zapanjujuće lepa ; ali je
dostupna. Osećaš se kao da bi možda i mogao da poznaješ takvu devojku. Hoću da kažem,
nećeš je upoznati sa svojim dečkom, ali ona izgleda kao neko ko voli da se smeje. To je
naslovna strana Gloua. Ne anoreksične devojke. Ne uobražene kučke. Već lepe, dobre žene.
Da li si to shvatila, Zoi? Debi? Zato što sam ja morala da kupim ovu sliku od časopisa Madam
Figaro iz Francuske i to me je koštalo dve hiljade dolara. Ne mogu da sebi dozvolim da
plaćam toliko svakog meseca i muka mi je od toga da vodim dosadne pregovore sa agentima
koji su prava noćna mora iz Njujorka da bih kupila francuske fotografije i da preračunavam
tri stane valute da bih vama spasila dupe.” Potapšala je projektor. „Tako. Ovo je naša
naslovna stranci za april - ali za majski broj želim manekenku iz Australije koju je snimio
fotograf iz Australije. Da li sam jasna? OK. Dobro. Sada se gubite. Svi osim Zoi. Želim da ti
ostaneš. I Linda - možeš li da budeš u svojoj kancelariji nekih sat vremena? Možda ćeš mi
zatrebati.”
Debi je išla sa mnom do moje kancelarija Nije se činilo da ju je uznemirilo ono što se
upravo dogodilo i ja sam odlučila da ništa ne kažem. Bilo mi je dovoljno drame za jedan d;m.
„Razgovarala sam s Mamom o tome da dođeš u Bundaburu - tako nam se zove imanje - i
ona je predložila da to bude ovog vikenda. Tada je godišnji rodeo u Voltonu, blizu naše farme.
Mama je mislila da ćeš uživati u tome. Veoma je zabavno.”
Debin nestašni osmeh mi je rekao da time hoće da kaže da tu dolazi gomila zgodnih
muškaraca. Reči „zabava” i „privlačni muškarci” su bile izgleda nerazdvojive u njenom jeziku.
Mora da sam izgledala kao da se dvoumim. Bilo mi je dosta i pomisli na muškarce.
„Pravi muškarci, Džordž”, dodala je, „koji nose kožne pantalone - ali ne da bi išli na Mardi
Gras. Ti treba samo da gledaš, ne moramo s njima da razgovaramo ili išta slično.”
„Mmm”, rekla sam. „Volim kauboje. Da li će nositi velike šešire i kaubojske čizme?”
„Naravno.”
„Ji-hou. Reci svojoj mami da će mi biti drago da dođem. Oh, i Debi, objasni mi nešto - zašto
je Maksin želela da Linda ostane duže? Da li će i njoj da pridikuje?”
„Ne. Maksin želi da ostane tu zato što će joj možda njena veština u davanju saveta biti
potrebna zbog Zoi. Linda je toliko puta išla kod psihijatra da je sada zaista prilično dobra
kada treba da pomogne dmgim ljudima, iako se ponekad previše zanese. Pokušala je da me
natera da odem na neki bože-me-sačuvaj sastanak AA jednom, možeš li u to da poveruješ?

101
 Bosnaunited

Rekla sam joj da odjebe, ali Zoi je zaista potrebna pomoć. Pitam se da li imaju nešto što se
zove Anonimno povraćanje gde bi Linda mogla da je odvede. Vidimo se kasnije.”
Debi je bila grozna, ali nisam mogla a da ne osećam da mi se dopada. Bila je razmažena i
preterana i sebična, ali se nije pretvarala da nije takva. I zaista mi se sviđala pomisao na
rodeo. U vreme ručka izašla sam i kupila sebi par RM Vilijams čizama da to proslavim. Već
sam imala iznošeni kaubojski šešir od slame koji sam kupila u Teksasu pre mnogo godina na
putovanju s Rikom i sada će mi čizme kompletirati izgled. Uvek volim da budem kako treba
opremljena.
Kada sam se vratila u kancelariju, Serafimin izraz lica mi je govorilo da Nešto Zna.
,,OK, Sera”, rekla sam. „Ispljuni to.”
Sela je na stolicu u mojoj kancelariji i duboko uzdahnula. „Maksin je poslala Zoi kući.
Linda ju je odvela taksijem. Bilo je to treće upozorenje u tri meseca, tako da je Maksin
odlučila da je suspenduje - s punom platom - sve dok ne „pokaže da je spremna da nešto
preduzmc da bi se suočila sa svojom bulimijom.”
Mogla sam da zaključim po Serinom glasu da je ovo bio direktan citat onoga što se čulo
kroz vrata.
„Upravo sam dala Maksin ime i broj telefona specijaliste koji je lečio moju sestru i sada
ona o tome telefonom razgovara sa Zoinom majkom.”
„Zoinom majkom?” Nisam mogla da poverujem da bi Maksin to učinila.
Sera je slegla ramenima. „Maksin kaže da nema svrhe pretvarati se da se to ne događa -
mnogo je bolje sve izneti na otvoreno.”
Bilo mi je dovoljno drame za jedan dan i vratila sam se u svoju kancelariju da bih
pokušala da nešto radim. Divila sam se svojim novim čizmama kada je telefon zazvonio.
„Halo”, začuo se glasan veseo glas.
„Ent, kako je lepo što te čujem. Kako si?”
„Veoma dobro. Što je još važnije, kako si ti? Čujem da te je ujelo jedno od najopasnijih
stvorenja u Australiji - Vruće Pantalone Polok. Voleo bih da sam te upozorio, mada to nikada
ne donese ništa dobro...”
„Kako si, pobogu, za to saznao?”
„Nema tajni u ovom gradu, dušo. Dobro je što si to brzo otkrila.”
„Ko ti je rekao, Entoni?” Bila sam uporna.
„Debi.”
„Ne mogu da poverujem - mislila sam da mi je prijateljica...”
„Džordža, tako se to radi u ovom gradu. Debi nije ništa gora od nekog drugog. Ovo je kao
jedno veliko selo. Navići ćeš se. Uskoro ćeš učestvovati u ogovaranju sa nama ostalima, širiti

102
 Bosnaunited

glasine, izmišljati sočne detalje, sama smišljati šaljive tračeve da bi videla koliko brzo će ti se
vratiti. To je sve užasno smešno. Zar se ljudi u Londonu ne bave ogovaranjem?”
„Naravno da to rade. Ali, ako nisi svetski poznata ličnost moguće je da zadržiš određeni
nivo privamosti. Možeš da držiš različite delove života u odvojenim odeljcima - to mi ne
izgleda mogućim ovde.”
On je prezrivo frknuo. „Meni to delujc dosadno. Nema veze, da li želiš da izađeš sa mnom i
izbrišeš tugu?”
„Izbrisala sam je već u korenu, ali bih volela da izađem. Gde idemo?”
,,U jednu galeriju. Utorak je. Onda možemo da odemo na večeru. Da li si već sredila
nokte?”
„Ne nisam, ali mi je Debi već poslala svoju pomoćnicu u kancelariju koja mi je donela
posetnicu njenog manikira.”
„HA, HA, HA... I da li si zakazala posetu? Kod Konsuele je nemoguće ući.”
„Ne, nisam! Bacila sam je u kantu za đubre. Ja ne idem na manikir. To je totalno gubljenje
vremena i novca. Poznavala sam ličnog frizera princeze Dijane u Londonu i on mi je rekao da
je ona uvek sama sređivala svoje nokte. Ako je to bilo dobro za nju, dobro je i za mene.”
„Bar je išla kod frizera. Čekaću te dole u šest sati. Zbogom.”
Šta nije u redu s mojom kosom i noktima. Moji nokti su čisti i kratki, moja kosa je - pa, to
je kosa. Otišla sam u WC i pogledala se u ogledalu. Serafima je izašla iz jedne od kabina i prala
ruke. Njene plave kovrdže su bile uredno zakačene šnalom od kornjačinog oklopa. Moja
ravna kosa je bila skupljena i vezana lastišem koji sam pronašla na podu kancelarije. Proučila
sam bubuljicu koja mi je izlazila na bradi. Serafima je izvadila iz džepa olovku za usne i sjaj i
nanela ih pažljivo. Možda mi je zaista bilo potrebno da bacim pogled na broj posvećen
doterivanju, pomislila sam.
Vratila sam se u svoju kancelariju i počela da čitam poslednjih nekoliko članaka za sledeći
broj, uključujući Telefonsko mučenje, za koji sam morala da priznam da je izuzetno dobro
štivo za čitanje. Dok sam ga završavala, jedan najčudniji mogući zvuk je dopro kroz moj
prozor. Zvučalo je kao da je neki manijak napolju.
Podigla sam pogled i videla da jedna mala zdepasta bezvrata ptica čuči na mom simsu -
na četvrtom spratu poslovne zgrade usred Centralne poslovne zone. Shvatila sam da je to
kukabura. Ona se smejala.

103
 Bosnaunited

Deveto poglavlje

Otvaranja izložbi su bila veoma zabavna. Prvo je bilo u nekadašnjoj fabrici u Redfernu, a
drugo u jednoj bivšoj prodavnici u Sarej Hilsu. Nemojte da me pitate o delima - nisam imala
priliku da ih pogledam. Entoni je poznavao svakoga na obe zabave i upoznao me je sa toliko
mnogo ljudi da mi se zavrtelo u glavi.
Onda sam ugledala Denija Grina, koji me je pozdravio uobičajenim poljupcima i gurnuo
me pored nekoga da bi nas fotografisao. Taj neko je bio Džasper O'Konor, bez svog šešira s
penisom i svojih svetloružičastih pantalona i izgledao je prilično privlačno za jednu ništariju.
„Džezi!” uzviknula sam sa žarom rođenim iz toga što nisam poznavala nikoga drugoga u
prostoriji. Zagrlio me je jednom rukom i nasmešili smo se u kameru.
„Divni ste vas dvoje”, rekao je Deni, ljubeći nas ponovo, a onda odjurivši da gnjavi nove
žrtve.
„Zdravo, Pinki, draga. Kakvo prijatno iznenađenje. Ko te je doveo na ovaj glavni događaj
za sidnejsku boemsku A listu?”
„Entoni Mejberi.”
Džasper je napravio grimasu i iznenada sam shvatila da se na njemu nešto promenilo.
„Obrijao si kozju bradicu.”
„Da”, rekao je, prevlačeći nikom preko brade i slatko zameketavši. „Da li ti se dopada?”
,,Oh da, mnogo je bolje. Ne podnesim dlake na licu. Znaš, sve one priče o tome da s
bradom čovek izgleda kao da pokušava da nešto sakrije.”
„I jesam pokušavao nešto da sakrijem. Svoje godine.” Zarazno se nasmejao i mogla sam
jasno da vidim kako je šarmirao svoje modele dok ih je fotografisao. Mene je, sasvim sigurno,
šarmirao.
„Da lije tvoja maloletna devojka večeras ovde, Džaspere?”
„Ništa ti ne promiče, zar ne, Pinki?” Džasper je nagnuo glavu na jednu stranu i škiljio
svojim zelenim očima. „Voleo bih da te fotografišem, Pinki”, rekao je. „Sa onim šeširom koji si
nosila na zabavi. Mogli bismo da je nazovemo Pinki u ružičastom.”
„Nemoj da pokušavaš da se izvučeš svojim razoružavajućim šarmom. Gde ti je sada Mali
Lotosov Cvet?”
„Jebeš ga, ako znam. Negde sa svojim novim dečkom, pretpostavljam. Vozi se u njegovom
poršeu, verovatno, s obzirom da je to ono što nju impresionira. Nije želela da je iko vidi u
mojim kolima zato što su starija od godinu dana.”

104
 Bosnaunited

„A koliko su stara?”
„Nekih dvadeset pet godina.” Ponovo se nasmejao. Pa, kako život u manastiru?” upitao je.
„Je li Debi još uvek jedina žena na tom mestu koja dobija svoju dozu, a i doze svih ostalih?”
Nisam sigurna da li sam pocrvenela ili sam izgledala šokirano.
„Dobro je poznato da devojke iz časopisa Glou neprestano govore i pišu o seksu, ali ga
nikada ne upražnjavaju”, nastavio je Džasper. „Linda je previše luda, Maksin previše ružna, a
Zoi previše mršava. Debi je nešto sasvim drugo i gotovo da se zbog toga treba i brinuti - ona
je izgleda nimfomanka - ali ti, Pinki, ti mi izgledaš kao normalna devojka sa normalnim
apetitom.”
Nisam znala šta da kažem. Na sreću, Entoni koji se pojavio pored mene, jeste. „Nadam se
da ima normalan apetit zato što je vodim na večeru. Sada. Zbogom, Džaspere.”
„I zbogom tebi, En-to-ni”, rekao je Džasper, naglašavajući srednji slog. Zatim se okrenuo
ka meni. „Zbogom, Pinki. Nazvaću te uskoro ponovo - iako si bila prava kučka poslednji put
kada sam zvao.”
„Izvini zbog toga. Bio mi je stvarno loš dan. Vidimo se.” Nasmešila sam mu se smeteno.
Dok me je Entoni sprovodio kroz vrata, okrenula sam se i videla Džaspera kako mi namiguje.
To njegovo namigivanje je bilo veoma seksi.
„Šta si uopšte pričala sa tom propalicom?” pitao je Entoni. „Ne mogu da podnesem ljude
koji me zovu En-to-ni. Ne izgovara se tako.”
„Dopada mi se Džasper, smešan je.”
„Smešan je u glavi. Nema veze, moram da ti kažem ono što mi je Sofi Parapelis upravo
ispričala. Izgleda da će celo modno odeljenje Šika da podnese ostavku...”
I tako je brbljao u taksiju sve vreme vožnje do Treće galerije. Nisam imala pojma ko su svi
ti ljudi o kojima je govorio, ali on je uživao toliko da sam i ja uživala.
„Sačuvao sam ono najbolje za kraj. Ovo će biti strašno smešno”, rekao je, dok smo ulazili u
divnu staru galeriju u Padingtonu. „Trudi, Trudi! Dođi ovamo, želim da upoznaš Džordžu.”
Upoznala sam Trudi. Bio je divan. Trudi je bio muškarac. Takođe i Beti. I Norma. I Meri.
Entoni se iznenada pretvorio u Dolores. To su sve bili travestiti, bili su to Entonijevi najbolji
prijatelji i nazivali su jedni druge po imenima svojih majki.
„To uspeva”, rekao je Entoni. „Pogledaj koliko im ta imena odgovaraju.”
Nasmešila sam mu se. ,,U pravu si. Pogotovu tebi, Dolores. Savršeno je za tebe, Entoni.
Zvaću te Dol.”
„Kako se zove tvoja majka, Džordža?”, upitao me je Trudi, visoki mršavi muškarac
jobučen od glave do pete u Pradinu kreaciju.
„Zar ne bi trebalo da ti kažem ime svog oca?”

105
 Bosnaunited

,,Oh ne”, rekao je Beti, nizak mučkarac punačkog lica sa obrijanom glavom, velikom
minđušom i šiljatom bradom. „Dopadaju nam se samo ženska imena.”
„Pa, moja majka se zove Hermiona...”
„Oh, to je divno ime”, rekao je Beti. „Da li ste vi Grci?”
„ ... Ali je svi zovu Pusi.” (prim.prev. pussy - mačkica)
Dolores se smejao toliko mnogo da je podigao vinsku kartu sve do nosa. „Pusi! Oh, to je
previše dobro. Od sada ću te uvek zvati Pusi.”
Zatim je nastavio da me upoznaje sa svima na zabavi govoreći im da sam ja Pusi. Nije mi
smetalo. Smatrala sam da je Dolores toliko zabavan da mi nije nimalo smetalo da budem Pusi
- a on je bio u pravu, bila je to zabavna žurka. U jednom trenutku sam morala da odem u WC i
dok sam se vraćala da bih pronašla Dolores, uspela sam da napokon vidim izložena
umetnička dela. Bila je to izložba crno-belih fotografija Roberta Mapltorpa. Već sam ih pre
toga videla u knjizi, ali su sada, ovako uvećane i ogromne, bile pomalo uznemirujuće. Jedna
od njih je imala naziv Muškarac u odelu od poliestera i na njoj je bio prikazan lepi crnac u
jeftinom odelu. Samo što je on bio zaboravio da zakopča šlic i nešto veoma veliko
neočekivano je visilo iz njega.
„Divno je, zar ne, Pusi”, rekao je Beti, prijateljski me uzimajući za ruku da bi me poveo da
pogledam njegove omiljene penise na ovoj izložbi. Dok smo prolazili galerijom, postala sam
svesna da sam jedna od desetak žena u prepunoj prostoriji. I jedina koja je na usnama imala
ruž.
„Da li je ovo galerija za gej umetnika?” upitala sam Beti. „Ili je samo sad gej izložba?”
„Pa, jedan od vlasnika je gej, ali je ovo normalna galerija - ili, bar, normalna onoliko koliko
je bilo šta normalno u Sidneju.” On se smejao vrišteći, kao dama u pantomimi. Dopadao mi se
Beti. Bio je prijatan, što nije lako postići u kožnim pantalonama i čizmama sa čeličnim vrhom.
Ispod kožnog kaputa mogla sam da vidim da su mu bradavice probušene i da su tu debele
srebrne alke a na jednoj mišici je bilo nešto što je izgledalo kao žig za stoku na kojem je
pisalo: „Sto posto australijska govedina”. Izgledao je prilično zastrašujuće, ali je zvučao kao
da se upravo sprema da doda nekom vikaru kolačić.
„Ova izložba je deo umctničkog festivala za Mardi Gras”, rekao mi je. „Doći ćeš na žurku,
zar ne? Veoma će ti se dopasti.”
„Pusi! Pusi! Gde si? Ovamo, mac, mac, mac”, čula sam Entonija kako me doziva sa druge
strane galerije.
Progurala sam se natrag kroz gomilu.
„Helo, Doli”, rekla sam.
On se nasmcjao. „Hajde, Pusi Galore, idemo na večeru.”

106
 Bosnaunited

Iskapio je svoju čašu, ostavio je kod kelnera koji je prolazio i krenuo pravo ka vratima
dok sam gaja poslušno pratila.
„Nikada se ne opraštam”, objasnio je. „Traje predugo. Video sam sve te ljude u subotu
uveče. Verovatno ću ih videti sutra. Nema svrhe. Možemo pešice da odemo do restorana.”
Bili smo u lepoj ulici sa kućama sa terasama koje su imale ograde od kovanog gvozda. Duž
cele ulice raslo je visoko drveće sa raskošnim krošnjama.
„Ovo je divna ulica.”
„Ulica Padington. Da, divna je. Tvoj prijatelj Bili Rajan živi tamo dole.” Pokazao je na
pobočnu ulicu. „Debi Brent živi tamo iza ćoška. To je njena kuća, srećna kučka. Stvarno, njoj
nije potreban bogat muž - to je takva šteta - ali dobiće takvog. Živeo sam nekada u
Padingtonu, ali sam bio srećan kada sam pobegao u svoj mali ćošak na Sarej Hilsu. Bilo mi je
muka od toga da vidim ceo Sidnej svaki put kad izađem da kupim novine.”
Restoran je bio veliki pravougaoni prostor smelo ukrašen crno-belim muralom na kojem
su bili prikazani ljudi kako večeraju i koji se pružao duž celog jednog zida. Kelneri su nosili
dugačke kecelje, a svi posetioci su delovali uglađeno i dobro uhranjeno.
Entoni je poljubio šefa sale u oba obraza. „Zdravo, dragi. Trebaće nam sto za osmoro.”
Dok smo sedeli za barom čekajući slobodan sto, Trudi, Beti, Norma i Meri su ušli sa dva
nova tipa koja nisam još upoznala - Džoanom i Ingrid.
„Pa”, upitao me je Ingrid kada smo se upoznali, „kako tvoj divni bivši bez tebe? Još uvek je
s tvojom prijateljicom, zar ne?” Okrenula sam glavu da bih pogledala Entonija, ali je on pričao
Džoani trač iz Sika.
„Ne, mislim da je Rik odlučio da pristupi redu gej kaluđera”, rekla sam Ingrid, ozbiljnog
izraza lica. „I to na Islandu.” Dobro, Entoni, hvala na savetu, sačekaću da vidim koliko dugo će
trebati ovom mom malom golubu da se vrati kući.
Svi su bili bučni za vreme večere. Mnogo se govorilo o predstojećem Mardi Grasu - ko će
učestvovati na paradi, koje išao na liposukciju da bi mogao da obuče svoj kostim, ko ima
najpouzdaniji izvor snabdevanja dobrim ekstazijem, ko nema karte i ko će biti gosti
iznenađenja koji će se pojaviti.
„Čuo sam da će to biti Madona”, rekao je Beti.
„Da, kako da ne”, rekao je Entoni. „Verovatno će otpevati pesmu u duetu sa Barbrom
Strejsend. I Elvisom. Čuo sam da i Šer dolazi, ali ne verujem u to.”
„Da, a Tom Kruz, princ Edvard i Ričard Gir će biti go-go igračice.” Vrištali su od smeha. I ja
sam.
„Pa, da li ćeš doći na žurku?” upitao me je Entoni. Primetila sam da svi oni to zovu tako.
„Razmisliću”, rekla sam.

107
 Bosnaunited

„Nemoj previše dugo da razmišljaš. Moram da ti napravim kostim. Verovatno nešto

toples.” Pogledao me je od glave do pete. „Izgledala bi dobro u jednom od onih kostima kakve
žene nose na karnevalu u Riju. Imaš odgovarajuću građu tela - male isturene sise i veliku
okruglu zadnjicu. Voleo bih da te vidim u tangi i s perjem na glavi. U boji ciklame. Jako
preplanulu. Mmm...”
Posle večere usledilo je mnogo grljenja i ljubljenja i „vidimo se uskoro” i „divno što sam
smo se upoznali”. Zatim su svi uskočili u taksije i otišli na različite strane, ali je Entoni
insistirao na tome da me otprati do kuće, jer mu je to „usput”, što nije bilo.
„Hoću da vidim gde živiš”, priznao je.
„Moram da te upozorim, nemam uopšte stvari. Mislila sam da ću živeti u nameštenom
stanu i nisam ponela ništa osim odeće i torbica, i nekoliko knjiga i kompakt-diskova bez kojih
ne mogu da živim.
Zapravo, to je ionako bilo sve što sam imala. Moram da kupim stvari kao što su čajnici. To
je tako dosadno.”
„Imam gomilu stvari koje možeš da uzmeš - imao sam sve svoje, a onda sam nasledio
Lijeve, tako da imam po dva od svega. Moj stanje kao Nojeva barka... Sad vidim šta si mislila
kad si rekla da je prilično ogoljen”, rekao je, mršteći se, kada je ušao unutra. Ušao je pravo u
moju spavaću sobu i otvorio vrata garderobnog ormara.
„Gde držiš svoju kolekciju tašni?”
„Pa, ponela sam samo nekoliko. One su u onoj kutiji za šešire.”
„Božanstveno. Obožavam kutuje za šešire. Mmmm, sviđa mi se ona mala u obliku saksije
sa ljubičicama. To je jako slatko. Ova je cakana - da li je stara?”
Pogledao je svaku od njih, zatim je prokomentarisao moj krevetski prekrivač koji je
pohvalio zato što je bio stari i vezeni. Zatim, nakon što je pogledao moje CD-ove i dodao mi
Frenka Sinatru da bih ga pustila, seo je na pod i upitao me da li sam ponela albume sa
fotografijama.
„Jesam, zapravo.”
,,Oh, dobro, obožavam albume sa fotografijama.”
Nije se šalio. Entoni je pregledao sve moje albume, tražeći da mu usput objašnjavam
svaku fotografiju. Posle početnog osećaja neprijatnosti, srećno sam se upuštala u sve detalje i
govorila mu ko je ko na slici. On je sve veoma brzo pohvatao.
,,Oh, evo tvog brata Hemiša. On je božanstven. Dopada mi se ta boja na njegovim
obrazima. Veoma škotski. Izgleda kao zgodna verzija Džemsa Hjuita.”
Udarila sam ga jastučetom. „On ne izgleda kao taj prostak.”

108
 Bosnaunited

„Da li on igra polo? Pogledaj mu ramena. Svi polo-igrači imaju božanstvena ramena. Čak i
princ Čarls. Oh, vidi, evo Prave Pusi.”
„Prave Pusi?”
„Da, ti si sada Pusi, tako da je tvoja mama Prava Pusi, da ne bi bilo zabune.”
„U pravu si.”
„Zašto je, uzgred budi rečeno, zovu Pusi?”
„Iskreno rečeno, ne znam. Ona voli mačke, ali je zovu Pusi otkako je bila mala devojčica.”
,,Oh, da lije to jedna od onih fontana tvoga oca? Divna lavlja glava. Pogledaj tebe ovdc -
koliko tu imaš godina? Osam? Da li to držiš vez u ruci? Baš slatko. Oh, vidi, Pravu Pusi sa
slamnatim šeširom i espadrilama. Bila je glamurozna, zar ne? Da lije ovo u Provansi? Tako
sam i mislio. Da li imaš neku fotografiju babe i dede? Vidi, ovde oboje nose škotske suknje,
kako zabavno! Da, znam da on nosi kilt, ali znaš šta sam hteo da kažem. Slatki psići. Vidi kako
Gastonu viri uvo. OK, sada hoću da vidim Rikove slike.”
„Da li to stvarno hoćeš?”
„Da. Daj mi to. Ah! On je predivan. Pogledaj te dugačke noge. Kožne pantalone. On je pravi
dasa. Draga, jasno mi je zašto su tvoji prijatelji mislili da si luda što ga ostavljaš. I sav taj
novac, takođe. A, evo ga ovde u odelu. Da li imaš neke fotografije stana u kojem ste živeli?”
I tako se nastavilo sve dok Entoni nije prešao ceo moj život - i popio popriličnu količinu
mog viskija - kao što termiti prolaze kroz kuću. Izgleda da su ga podjednako interesovali i
fizički i materijalni detalji mog prethodnog života isto onoliko koliko su Lindu zanimali
emotivni. Osećala sam se kao da me neko procenjuje i siluje istovremeno - ali barem se u
bliskoj budućnosti Entoni neće naći sa mnom na nekom sastanku na kojem se odlučuje o
naslovnim stranama.
„On je otišao predaleko, sudeći po onome što si mi ispričala, ali tog Rika ćc biti teško
zameniti. Šteta što je Nik Polok naleteo onda kad jeste, ali ti si ga prebolela, zar ne? Moraću
da te izvodim što češće da bi upoznala ljude. Šta radiš ovog vikenda?”
„Idem na farmu Debinih roditelja.”
Okrenuo se i zablenuo se u mene sa otvorenim ustima.
„Šta? Nikada nisam bio tamo. Besan sam. Debi zna koliko čeznem da odem u Bundaburu.
Ta kučka. Želim potpuni izveštaj. Da li hoćeš, molim te, da snimiš mnogo fotografija? Samo
pomisli, provešćeš gotovo četdeset osam sati sa Džonijem Brentom. Naravno, moraćeš da
budeš i sa onom užasnom Dženi Keli, ali to će biti vredno toga.”
„Zašto si toliko grozan prema Debinoj majci?” upitala sam.
„Oh, ona je takva skorojevićka. Namerno je ostala u drugom stanju, znaš - samo je želela
da se uda za Džonija Brenta zato što je on bio zgodan i božanstveni i bogat.”

109
 Bosnaunited

„Upravo si mi rekao da sam ja bila luda što sam ostavila Rika baš iz istih razloga.”
Entoni je napravio neki zvuk koji može biti opisan kao ,,ups”.
„Šta stvarno imaš protiv Dženi Brent?” Upotrebila sam njeno venčano ime samo da bih ga
nervirala.
„Ne mislim da je ona dovoljno dobra za njega.”
„Pa, ukoliko je Debi rezultat toga, ne može biti tako loša.” ,,Oh, ona je bila lepa - tako ga je i
upecala - ali njen otac je bio radnik, zaboga.”
„Ah, ono što ti misliš je da ona nije bila dovoljno fina za njega? O tome se tu radi, zar ne? A
ja sam verovala da u Australiji ne bi trebalo da postoji klasni sistem. Dobro, obećavam da ću
uraditi mnogo slika i podneti ti potpun izveštaj, ali ne obećavam ti da mi se neće dopasti
Dženi Brent zato što je njen otac podizao cigle da bi zaradio za život. Kladim se da je divna.”

I bila sam u pravu. Dženi Brent je bila divna. Od trenutka kada je pokupila Debi i mene na
aerodromu u Tamvortu, strašno mi se svidela. Poljubila me je odmah, iako smo se tek
upoznale, a onda me je zamolila da pridržim njenog jazavičara, Čokija, dok je ona ubacivala
naše torbe u gepek starog kamioneta. Pored francuskih buldoga, moji omiljeni psi su
jazavičari, delimično zato što mi nikada nisu dozvolili da ga imam kada sam bila dete - moj
otac je uvek govorio da su oni deformisani. Čoki je sedeo u mom krilu za sve vreme vožnje do
imanja, koja je potrajala više od sat vremena.
,,Oh, vidim da Čoki ima novog prijatelja”, rekla je Dženi smešeći mi se gledajući u
retrovizor. „On ne voli svakoga, znaš, ali kada mu se neko dopadne, onda je to za ceo život.
Nadam se da ti neće smetati njegova odanost.”
„Ne, i ja ću njega zauzvrat da volim”, rekla sam. Posmatrala sam je dok je razgovarala sa
Debi o tome kako smo putovale i o pripremama za rodeo. I dalje je bila lepa. Visoka i vitka
kao Debi, a iako joj je lice bilo jako izborano, time je njena ličnost bila samo još više
naglašena - to su bile bore od smejanja, a ne od mrštenja. Kosa joj je bila prirodna mešavina
tople plave boje i sive, i jednostavno vezana u konjski rep. Nosila je pantalone kaki boje, RM
Vilijams čizme (baš kao moje - što sam sa zadovoljstvom primetila) i belu majicu s
otkopčanom košuljom kaki boje preko nje. Mogla sam da vidim od koga je Debi nasledila
ukus za oblačenje. I, kao finalni detalj, Dženi je stavila dijamantske minduša veličine
kikirikija.
Čim smo se udaljili od grada, priroda oko nas postala je predivna. Valovita brda koja su
me pomalo podsećala na Englesku, osim što su bila malo šiljatija od onih koja su okruživala
kuću mojih roditelja, a umesto tamnozelenih živica i pašnjaka, sve je izgledao kao da je zlatne
boje - trava, stene, zemlja i svetlost, sve je imalo zlaćani odsjaj.

110
 Bosnaunited

Posle izvesnog vremena postala sam svesna da postoji nešto što ne vidim - nije bilo
zvonika crkava - i shvatila sam koliko sam bila naviknuta da se uvek u pejzažu vidi zvonik
crkve. Ovde su jedine ljudske tvorevine, osim puteva i ograda, bile vetrenjače. Pošto smo se
vozile nekih četrdeset pet minuta, Dženi je šaljivim glasom objavila da sada počinjemo da
prolazimo kroz zemlju Brentovih. Posle deset minuta smo stigli smo do znaka napravljenog
od kovanog gvozda na kojem je pisalo Bundabura. Trebalo nam je još deset minuta vožnje,
pri čemu smo se sve vreme peli uzbrdo, dok, konačno, pošto smo prešli preko malog grebena,
nismo stigli do kuće.
,,Oh, zar nije divno?” čula sam sebe kako govorim. Dženi je zaustavila kola.
„Ovo je dobro mesto da se stekne pravi utisak o imanju”, rekla je, očigledno zadovoljna
što mi se kuća dopada.
Bila je to velika četvrtasta kuća sa krovom od valovitog lima i verandama svuda naokolo,
na kojima je rasla puzavica. Prekrivena staza vodila je do druge manje kuće a iza nje su se
nalazile štale, koje su tako formirale tri strane kvadrata. Mesto je bilo ogromno i ipak je,
mada sam mogla da vidim bazen i tenisko igralište, zadržalo osećaj da se ta radi o farmi. Na
drugoj strani u odnosu na štale nalazilo se nekoliko manjih kuća koje su izgledale kao da
neko živi u njima i veliki ambar sa delovima starih mašina ispred njega. Tri ovčarska psa su
ležala na suncu - to su psi koji rade, kako mi je rekla Dženi. (Očigledno je Čoki bio jedini pas
koji je smeo da ulazi u kuću.)
A onda sam videla glavnu atrakciju. Naslonjen na otvorena dvostruka vrata prekrštenih
ruku stajao je čuveni Džoni Brent. Nosio je odeću za polo. Pored njegovih nogu ležalo je
nekoliko palica za polo. Pantalone su mu bile prljave od blata. Imao je plavu kosu i srdačno
nam se smešio. Kada mi je protresao ruku, stisak mu je bio smešno jak. Zubi su mu bili
smešno beli, a oči smešno plave i tople dok su gledale u moje. Nisam mogla da mu uzvratim
pogled kako treba - bila sam previše stidljiva. Imao je sve pojedinačne elemente koje sam
smatrala privlačnim kod Bilija i Rorija, Nika i Džaspera, ali i više od toga.
OK, Entoni, pomislila sam, shvatam tvoju poenta.
„Zar ja nisam srećan čovek”, rekao je zagrlivši Debi. „Tri lepe žene samo za mene.
Pretpostavljam da ću sutra uveče biti kralj plesa na rodeu, kada uđem unutra sa vas tri.”
Kakvog plesa? Debi mi nije ništa rekla o nekakvom plesu. Nisam imala šta da obučem.
Međutim, gledano s vedrije strane, možda ću moći da vidim Džonija Brenta kako se uvija na
podijumu za igru, jer će se, bez sumnje, ispostaviti da je sjajan igrač kao što je i sve ostalo.
Mogla sam da ga zamislim kako igra uz Brown sugar. Sasvim sigurno ću mučiti Entonija
pričajući mu o tome.

111
 Bosnaunited

Debije htela da odmah ode na jahanje, a ja sam ostala sa Dženi dok su ona i njen otac otišli
da osedlaju konje. Dok je Čoki išao pored nas, Dženi mi je pokazivala okolinu kuće. Posetili
smo štale u kojima su se nalazili Džonijevi poniji za polo i tri konja koja su i dalje koristili da
bi terali stoku. Upoznala sam se sa njihovim ovčarskim psima i Dženi mi je pokazala koliko
visoko mogu da skoče. Bili su dobri, ali ne toliko dobri kao Rorijev pas Skubi. U tom trenutku
sam shvatila da farma Stjuartovih mora da je tu negde u blizini, mada, iako nisam imala
pojma koliko je veliko imanje Brentovih, nisam verovala da će Rori navratiti da bi pozajmio
malo šećera.
A onda - a to je bilo veoma uzbudljivo za jednu Engleskinju kao što sam ja - Dženi me je
upoznala sa svoja dva kengura, Rokijem i Čompom. Bili su jako slatki i neverovatno smešni
dok su se kretali polako, koristeći rep kao treću nogu. Češkala sam ih iza ušiju i njihove
glavice su bile tako nežne.
„Pronašla sam Rokija pre nekoliko godina”, objasnila mi je Dženi. „On je sada veliki dečko,
ali bio je samo mališa u torbi svoje majke. Nju je udario automobil, ali je on još bio živ. Donela
sam ga kući i hranila na bočicu i napravila mu torbu od jednog starog džempera u koji sam
stavila termofor i vezala je sebi za stomak.”
,,Oh, to bih volela da vidim. Da li ste morali da skačete?”
„Ne. Bio je veoma srećan. Išao je sa mnom u kupovinu i svugde drugde, zar ne Roki?
Čompa sam pronašla ovog proleća.”
„Da li ste ih puštali u kuću?” Držati životinje u kući je bila jedna od primarnih opsesija
mog detinjstva.
„Oh da. Oni su skakutali po hodniku; bilo je smešno. Znam da mnogo farmera mrzi
kengure, ali ja, jednostavno, ne mogu da ih ostavim da umru na putu.”
Zatim mi je pokazala bazen, a onda ružičnjak i povrtanjak koje je sama posadila. Napunili
smo dve korpe povrćem za večeru i sedele na verandi čisteći grašak. Osećala sam se potpuno
prijatno uz Dženi. Htela je da zna sve o tome zašto sam došla u Australiju (dala sam joj samo
cenzurisanu verziju) i šta mislim o njoj. I što je još važnije, zvala me je Džordža, a ne Džordži.
A onda mi je postavila pitanje koje bih radije izbegla. „Kako ie Debi snalazi u Sidneju,
Džordža? Pretpostavljam da znaš da smo imali veliku nesreću u porodici pre godinu i po
dana...”
„Da. Neko mi je ispričao sve o avionskoj nesreći. Bilo mi je jako žao kad sam čula. To je
užasno.”
„Bilo je strašno. Svi smo voleli Drua i ništa nije isto otkako se ta nesreća dogodila.
Poznavali smo ga celog života. Njegov jadni otac Endru je doživeo moždani udar, a njegova
majka Margaret je morala da se s mnogo toga suoči. Hoću da kažem, bilo bi već samo po sebi

112
 Bosnaunited

dovoljno teško izgubiti tri sina, ali sada mora da se stara i o Endruu. Barem imaju ćerku i
najmlađeg sina Rorija. On je dobar prema njima.”
Obrisala je jednu suzu.
„Bilo kako bilo, to se dogodilo i moramo da se s tim suočimo. Ipak, brinem se za Debi dok
je u Sidneju. Želela sam da ostane ovde izvesno vremc - možda godinu ili nešto više, da to
zaista preboli i da bude sa ljudima koji su poznavali Drua - ali ona je insistirala na tome da
odmah odjuri natrag u Sidnej. Rekla je da mora da se odmah vrati na posao. Brinem se da se
nije stvarno suočila sa svojim bolom, a i dobijam tu i tamo deliće informacija od prijatelja čija
su deca tamo. Mislim da se druži sa nekim prilično raspuštenim ljudima. Šta ti misliš,
Džordža?”
Izgledala je toliko zabrinuto, da sam očajnički želela da kažem ono pravo.
„Ne poznajem još uvek dovoljno dobro Debi, Dženi, ali je ona bila neverovatno ljubazna
prema meni otkako sam došla...”
Pogledala sam u njeno inteligentno lice, koje je tako željno očekivalo moj odgovor.
„Ona prilično izlazi i ostaje do kasno u noć, ali to važi i za većinu ljudi koje sam upoznala u
Sidneju. Čini mi se da je to grad žurki.”
Šta je pa trebalo da kažem? Tvoja neverovatno lepa ćerka ima prilično raširenu
reputaciju da je drogom sjebana nimfomanka?
Dženi je bila zamišljena.
„Džordža”, rekla je, „znam da si ovde tek koji minut, ali osećam da mogu da ti verujem i
zamoliću te za jednu uslugu: da li možeš da malo pripaziš na Debi? Sve što te molim je da mi,
ukoliko pomisliš da se nalazi u nekoj nevolji, telefoniraš. Da li ćeš to da uradiš?”
Kako sam mogla da je odbijem? Obećala sam da hoću i osetila sam olakšanje kada sam
čula kako se Debi i njen otac vraćaju, a onda su u galopu uleteli na konjima u baštu.
„Mama! Mama! On me juri”, vikala je Debi dok su nestajali iza druge strane kuće.
„Pazite na moje ruže!” viknula je Dženi. Zagladila je kosu i pokušavala da se sabere. Zatim
mi se okrenula i nasmešila.
„Dakle, došla si ovde na vikend na selu da bi se odmorila, a ne da bi slušala o našim
porodičnim dramama. Zašto ne bismo ti i ja otišle da se lepo okupamo i odmorimo prc
večere? Popićemo piće ovde u sedam sati, tako da možeš da radiš šta god želiš i da se osećaš
potpuno kao kod svoje kuće.”

Večera sa Brentovima je bila veoma zabavna. Kada sam im se pridružila na verandi, Džoni
je već (s kosom još uvek mokrom od tuširanja, zabelcžila sam sebi u glavi da bih u budućnosti
mogla da mučim Entonija) otvorio bocu šampanjca. Večerali smo napolju, uz svece koje su

113
 Bosnaunited

gorele da bi terale komarce i jeli bifteke od stoke „uzgojene na imanju”, kako je to Džoni
rekao, i uz to popili nekoliko boca crvenog vina.
Džoni nas je zabavljao pričama o svojim polo-mečevima kad je bio mladić, a ja sam mu
pričala o konjičkim podvizima svog brata u Engleskoj, Škotskoj i Argentini.
„Dakle, tvoj brat igra polo, zar ne?” rekao je Džoni, dosipajući mi vino u čašu. „Šta još
voli?”
„Pa, previše voli lepe devojke i dobar šampanjac”, rekla sam.
Džoni se glasno nasmejao. „Pa, on definitivno zvuči kao čovek kakvog ja volim.
Pretpostavljam da bi, ukoliko je radio na rancu u Argentini, i ovde mogao da se snađe. Reci
mu da je više nego dobrodošao, ako želi da dođe i provede neko vreme radeći na Bundabari.”
„To je stvarno ljubazno od vas. Reći ću mu - mislim da mu je prilično teško da se skrasi
tamo u Engleskoj.”
Zaista sam uživala u večeri. Ali razgovor o dobroj staroj Konjskoj Glavi je iznenada učinio
da osetim čežnju za domom. Mora da se to videlo po mom izrazu lica, zato što me je Dženi
preko stola uhvatila za ruku.
„Zašto mu sada odmah ne telefoniraš i upitaš ga?” rekla je. „Znam kakve ste vi
Engleskinje, toliko ste učtive da ćeš biti previše stidljiva da nas upitaš da li smo mi to
'stvarno' mislili - a mi to stvarno mislimo, zar ne Džoni?”
„Naravno”, rekao je. „Voleo bih da imam još nekog momka ovde. Pogotovu nekog koga
mogu da regrutujem za tim.”
Dženi je ušla u kuću i donela telefon. U glavi sam se malo preračunavala. Jedanaest sati
vremenske razlike, u Australiji je petak uveče, znači da je petak ujutru u Engleskoj, frebalo bi
da sa njim može da se razgovara. Podigao je slušalicu čim je telefon zazvonio.
„Huurrrgh?”
,,Oh, Konjska Glavo, nemoguće da si mamuran u petak ujutru...” Džoni se nasmejao i
potapšao se po bedru zabavljujući se.
„Veliko Dupe? Da li si to ti?” Nadala sam se da Debi nije čula kako me zove. „Pa, jesam, ali
samo malo. Ovde je toliko prokleto hladno da moram da nešto učinim da bih se zagrejao.
Kako si ti?”
„Dobro sam. Slušaj - sećaš se onog tipa što sam htela da ga ubiješ?”
„Staje sada taj kreten uradio?”
„Ništa, ali sećaš se našeg dogovora? Da ja treba da ti pronađem posao ovde? Pa, pronašla
sam ti ga!”
„Jesi li, Veliko Dupe? To bi bilo divno, dosta mi je ovog prokletog vremena, veruj mi. Da
lije imanje veliko? Mogu li dajašem?”

114
 Bosnaunited

Džoni se smejao i rukom tražio da mu dodam telefon.

„Zašto ne upitaš vlasnika? Evo ga. Džoni Brent.” Pružila sam mu slušalicu. „On pita da li
ovde može da jaše, Džoni.”
„Hemiš, kako si? Ovde Džoni Brent. Čuo sam mnogo o tebi od tvoje divne sestre. Ona kaže
da igraš polo. Stvarno? To je prilično dobro. Pa, uvek bi nam dobro došao još jedan čovek u
timu, a Džordža nam je rekla da si radio na rancu u Argentini, zar ne? Znači, znaš sve o tome.
Odlično. OK, daću ti ponovo tvoju sestru, može ona da ti da naš broj i bićemo u kontaktu. OK,
ortak. Zbogom.”
Uzela sam slušalicu.
„Zadovoljan?” upitala sam Hemiša.
„Sjajno, Veliko Dupe. On zvuči kao dobar čova. Da li tu postoji neki pristojan pab?”
„Hemiš želi da zna da li postoji neki pristojan pab ovde, Džoni...” Oni su se svi nasmejali.
„Reci mu da je Volton hotel dobro staro zdanje”, rekla je Dženi. „Da”, rekla sam mu,
„postoji pab.”
„Izvrsno”, rekao je Hemiš. „Biću tu pre nego što i shvatiš da bih te osramotio. Hvala ti,
Veliko Dupe.”
„Bilo mi je zadovoljstvo. Nazvaću te uskoro, ti nevaljalo pseto. Zbogom. I daj svojoj jetri
malo odmora.”
Oni su svi uzviknuli jedno veselo „zbogom” dok sam spuštala slušalicu. Nisam mogla da
prestanem da se cerim. Bilo je tako lepo uspostaviti neku vezu između svog novog i svog
starog života.
„Hvala vam mnogo na ovome”, rekla sam Dženi. „Ponekad osetim nostalgiju za kućom i
bilo bi divno da on bude ovde.”
„Jedva čekamo da ga upoznamo”, rekla je Dženi, smešeći mi se ljubazno.
Bacila sam pogled na Debi koja je bila zamišljena. Skupljala je neku mrvicu sa svojih
farmerki. Dženi je takođe to primetila i namestila vedar izraz lica na lice.
„Pa, Džoni”, rekla je puneći nam čaše, „da li ćeš sutra da loviš konje lasom na rodeu?”
Munula je Debi u rebra, a meni namignula.
„Da tata”, rekla je Debi. „Hajde da te vidimo na jednom od onih pastuva. Ili si ti samo za
ponije za polo i ne možeš da savladaš pravog konja.”
„Savladaću ja vas dve u sekundi, ukoliko tako nastavite”, rekao je Džoni, očigledno
uživajući što su obe njegove „devojke” s njim. „Zapravo, ja sutra vodim svoj rodeo.”
,,Oh, je li?” rekla je Debi. „A koji to? Veče seniora?”
„Ne... već veče juniora”, rekao je Džoni tresući se od smeha. „Ja ću voditi klince na
šetlandskim ponijima.”

115
 Bosnaunited

Dok smo nosili tanjire u kuhinju, Debi mi je prišla i tiho rekla tako da je Džoni ne čuje.
„Hej, Džordži”, rekla je, „nisam znala da tvoj brat igra polo. Kako on izgleda, da lije sladak?
Ilije ružan, kao ti - Veliko Dupe!”
I udarila me je po dupetu i otrčala vrišteći, dok sam je ja u stopu jurila.

116
 Bosnaunited

Deseto poglavlje

„Da li je ovo rodeo ili festival erotike?” upitala sam Debi sledećeg jutra dok smo sedele
pored korala i posmatrale kauboje kako se šepure u svojim farmerkama i čizmama, svi krivih
nogu i vitki. „Šta misliš, zašto su kauboji toliko privlačni?”
„Mislim da je to zbog šešira”, rekla je Debi. „To je isto kao sa svečanim odelima - oni čine
da svi muškarci izgledaju predivno. Kada bi videla jednog od ovih tipova kako ulazi u Vajn
Benk bez šešira na glavi ne bi ga dvaput pogledala.”
„Verovatno si u pravu. Oni jedino funkcionišu u svom prirodnom okruženju, koje je,
moram da kažem, prilično nalik mom prirodnom okruženju. Da li misliš da i meni šešir dobro
stoji?” dotakla sam prstom moj stari slamnati stetson.
„Izgledaš kao da si rođena s njim na glavi. Da li imate rodeo u Engleskoj?”
„Ne, a da ja to znam, mada su konjske trke veoma popularne. Pretpostavljam da su polo-
mečevi ono najbliže tome. A to nije baš isto.”
„Da li si ti sve to radila?”
„Ne, za to treba previše srčanosti. Hemiš je taj koji je, kako si to već i sama shvatila, lud za
konjima, ali mene je jedan zbacio kada sam imala deset godina i nikada nisam više nakon
toga u tome stvarno uživala. Umem da jašem i volim konje, ali to mi nije prava strast.”
„Ja to obožavam. Mada, ne toliko koliko Tata. U stvari, ovih dana to radim samo da bih
njega usrećila.” Zastala je. „Dru i ja smo puno zajedno jahali. Otišli bismo na izlet od po
nekoliko dana i spavali na otvorenom pod zvezdama. Imanje Stjuartovih se dodiruje sa našim
tako da smo mogli da jašemo kilometrima i kilometrima, a da ne sretnemo ni živu dušu. Bilo
je divno.”
To je bilo prvi put da sam čula da ga spominje.
„Da li ti mnogo nedostaje?” upitala sam je.
„Kada sam ovde, nedostaje mi toliko da ne mogu da izdržim. Zbog toga ne dolazim
prečesto ovamo - i zaista mi je drago što si sada ovde sa mnom, moram da ti kažem. Sve što
pravi neku razliku u odnosu na prošlost je dobro. Bila sam na ovom rodeu možda dvanaest
puta sa Druom. Počeli smo na rodeu za decu, na kojem sad Tata pomaže. Odrasli smo
zajedno.”
„Da li si uvek mislila da ćeš se udati za njega?”
„Mislim da jesam. Imala sam i druge mladiće i izlazila sam sa svom njegovom braćom
tokom godina i, naravno, prolazili smo i kroz one faze kada dečaci i devojčice samo zadirkuju

117
 Bosnaunited

jedno drugo, ali, on je uvek za mene bio nešto posebno. Prilično sam sigurna da mi je svake
godine otkako smo imali deset godina, pa sve dok nije umro, slao čestitku za Dan zaljubljenih.
To nikada nije priznao i nikada ih nije potpisao - a, naravno, ja sam ih uvek dobijala jako
mnogo - ali ja sam uvek mogla da pogodim koja je Druova. Imam ih dvadeset dve.”
Klimnula sam glavom, teško gutajući.
„Vidiš, uvek sam dobijala jednu čestitku na kojoj je bila slika zeca. On me je obično zvao
Bani (zečić) - govorio je da imam izbačene zube i velike uši i da ličim na zeca. Prvog Dana
zaljubljenih nakon što je umro dobila sam pemaest čestitki, a ni na jednoj nije bila slika zeca.”
Udarila je rukom po drvenoj ogradi, a onda se pribrala baš onako kako je to njena majka
učinila prethodne večeri, vraćajući široki osmeh na lice.
„Žedna sam”, rekla je skočivši sa ograde na zemlju. „Hajde da uzmemo pivo.”
U satom sa pivom ja sam se igrala s pićem u mci, ali je Debi popila tri ili četiri jedno za
drugim. Neki kauboji koji su stajali u satom posmatrali su nas sa interesovanjem. Ono se
pojačavalo sa svakim pivom koje je Debi iskapila. Nekoliko puta sam joj predložila da se
vratimo i da vidimo šta se dešava u koralu, ali je ona svaki put poželela još jedno pivo. Uskoro
nije bilo sumnje - bila je pijana. Počela je da posrče i naglas peva uz kantri muziku koja je
svirala. Nisam znala šta da radim. Dženi je bila napolju i pomagala u spremanju kobasica, a
Džoni je bio na rodeu za klince, a ja se nisam usuđivala da je ostavim samu i odem da ih
potražim.
Onda su nam dvojica kauboja prišla da bi s nama razgovarali.
„Vi devojke izgledate kao da se dobro zabavljate”, rekao je viši od njih dvojice.
„Da, hvala ti”, odgovorila sam kao prava Engleskinja trudeći se da delujem najuobraženije
moguće, što nije upalilo jer je Debi već stavila svoje mke oko njegovog vrata i rekla: „Divno se
zabavljamo, ti veliki dečače.”
Onda je počela da igra s njim usred šatora s pivom. Bio je to pravi košmar. Unutra nije
bilo drugih žena osim nas, a kauboji su nas nekako saterali u ugao u kojem ljudi koji su ulazili
u šator samo da bi zgrabili pivo nisu mogli da nas vide. Dmgi kauboj je shvatio da njegov
ortak uspeva sa Debi, pa je pomislio da mora što pre da napreduje sa mnom.
„Pa, da li ti hoćeš da se dobro zabavljaš kao tvoja dmgarica i da igraš sa mnom?” rekao je
stavljajući mi mku oko pasa i isturivši prepone.
„Ne, hvala ti”, rekla sam brzo se odmičući i zvučeći kao Džuli Endrjus u ulozi Meri Popins.
,,Oh, dobro, znači ti si mala snobovska Engleskinja, zar ne?”
„Da, jesam.” Pa, to mi se činilo kao jedini mogući odgovor.
Debi je nosem trljala visokom vrat i mogla sam da ga čujem kako joj predlaže da izađu
napolje i „budu malo sami”.

118
 Bosnaunited

„Debs”, rekla sam teatralno gledajuć na sat, „skoro su tri sata. Treba da se nađemo s
tvojim ocem, DŽONIJEM BRENTOM. Treba da krenemo.”
Nadala sam se da će ovi tipovi obratiti pažnju na ime njenog oca, ali oni su bili na turneji
sa rodeom i nikada nisu čuli za Džonija ili bilo kog dragog Brenta, a izgleda da me Debi - koja
je sada pila dvadeset i peto pivo koje je Bufalo Bil kupio - nije ni čula. Imala sam samo jednu
mogućnost - morala sam da odem i pronađem Džonija i dovedem ga u šator što je pre
moguće.
„Moram da idem da piškim”, rekla sam, iznenada se smešeći svom kauboju kao da mislim
da je divan. „Zašto ne sačekaš ovde dok se ne vratim?”
Potapšala sam ga vragolasto. Debi nije primetila da odlazim. Držala je raku na Džon
Vejnovim farmerkama.
Istrčala sam iz šatora nemajući pojma gde se nalazi rodeo za decu. Svi ti kauboji koji su
mi se do maločas činili predivnim, sada su mi izgledali kao mogući silovatelji. Onda sam čula
neki glas koji je rekao: „Džordža? Da li si to ti pod tim šeširom?”
Bio je to Rori Stjuart.
„Rori! Oh, hvala bogu, moraš da mi pomogneš, brzo - Debi je pijana u šatora s pivom, a
jedan užasni kauboj se upravo sprema da je siluje.”
,,U kojem šatoru? Pokaži mi.”
Zgrabila sam ga za ruku i otrčali smo do šatora upravo na vreme da vidimo kako kauboj
pozadi izvlači Debi napolje.
„Bani!” Viknuo je Rori. „Dođi ovamo.”
Debi se istog trenutka uspravila i pogledala nas. Kauboj je pokušao da je izvuče iz šatora,
ali se Debi progurala pored njega.
„Hej, šta se dešava?” rekao je kauboj. „Mislio sam da smo prijatelji...”
„BANI, DOLAZI ODMAH OVAMO”, rekao je Rori, sa šeširom navučenim na čelo.
Kauboj je još jednom gurnuo Debi, ali ona je uspela da se provuče pored njega i da potrči
ka Roriju.
„Dru?” rekla je. „Dru?”
Rori ju je samo zgrabio za ruku i izvukao iz šatora dok je kauboj trčao za njom.
„Hej! Šta to, jebote, radiš? Ona je sa mnom”, vikao je.
„Ne, više nije”, rekla sam mu trčeći za Debi i Rorijem. Kada sam ih stigla, ona je urlala na
njega. Držao ju je za zglobove ruku dok ga je ona udarala po grudima.
„Kako si to mogao da mi uradiš? Kako si mogao da se pretvaraš da si Dru? Znaš da ti glas
zvuči isto kao njegov. Kako si to mogao da uradiš? Niko me ne zove Bani osim Drua. Ti kopile.
Jebote, mrzim te. Zašto nisi ti umro?”

119
 Bosnaunited

Briznula je u plač, a Rori ju je samo grlio i držao je čvrsto u naručju. Mogla sam da čujem
kako joj nešto šapuće kao da smiruje preplašenog konja. Zatim je podigao pogled ka meni,
dok mu se na licu video izraz čistog bola.
„Mislim da je bolje da odeš i pronađeš Džonija”, rekao je.
Otišla sam do korala i upitala neku porodicu koja je delovala prijamo gde se nalazi rodeo
za decu. Nije bio daleko i ja sam zatekla Džonija kako drži sitnog klinca na šetlandskom
poniju. Bilo je teško odrediti koji od njih dvojice više uživa.
„Zdravo, Džordži”, rekao je. „Zabavljaš se?”
„Da, hvala ti, Džoni. Uf... Džoni, Debije malo uzrujana. Mislim da treba da odeš do nje.”
Lice mu se istog trenutka ukočilo. Vratio je dete majci i pružio joj uzde od ponija.
„Šta se dogodilo? Gde je ona?”
„Ona je... naleteli smo na Rorija Stjuarta. Imao je šešir na glavi. Ona je pomislila da je on
Dru.”
,,Oh, Bože.” zastao je i pogledao me. „Da li je pila?”
„Pa, popile smo nekoliko piva.”
Odvela sam ga do mesta gde je ona još uvek plakala u Rorijevom naručju.
„Stvarno mi je žao, Džoni”, rekao je Rori. „Šešir mi je bio navučen na lice zbog sunca, a Dru
je imao sličan ovome... Bila je to užasna greška.”
Bilo mi je drago što sam videla da ni on nije ispričao Džoniju celu priču.
,,U redu je, Rori - hvala ti što si joj pomogao. Hej, gde je moja devojčica? Dođi. Tata je
ovde. Sve će biti u redu. Idemo kući. Hajde, idemo da pronađemo mamu.” I tako ju je odveo.
Prekrila sam lice šakama i zastenjala. Osećala sam se grozno. Sve je bilo moja greška. Nije
trebalo da joj dozvolim da toliko pije. Rori mi je sklonio ruke sa lica.
„Džordža, to nije tvoja greška. Debi još uvek nosi u sebi mnogo bola i biće u haosu sve dok
ga ne izbaci.”
„Hvala Bogu da si naišao, Rori. Tamo je postajalo stvarno ružno.”
„Mogu da zamislim.”
Stajali smo tako za trenutak, još u šoku.
„Da li boraviš kod Brentovih?” upitao je.
„Da - došle smo da provedemo prijatan vikend na selu...”
Oboje smo se nasmejali više nego što je ova opaska zasluživala.
„Pa, drago mi je što smo se videli.” Nasmešio se. „Da li hoćeš da odemo negde da nešto
popijemo? Ne u šator s pivom, ne brini. Tamo gore na puto je jedan stvarno prijatan pab, a
onda ću te kasnije vratiti kod Brentovih. Do tamo ima tridesetak kilometara, pa ne verujem
da bi htela da idemo pešice.”

120
 Bosnaunited

Volton hotel je bio prijatan pab, stari - po australijskim standardima - sa verandama

napred i velikom baštom pozadi. Rori i ja smo sedeli napolju i pili pivo.
„Ovde je stvarno lepo”, rekla sam.
„Misliš?”
„Apsolutno. Koliko je daleko tvoje imanje?”
„Dvadeset kilometara onim putem.” Pokazao je u suprotnom pravcu od puta za
Bundaburu. „Da, lepo je, u pravu si”, rekao je posle izvesnog vremena. „Mada, mislim da sam
prestao da to primećujem. To je samo mesto gde moram da budem. Gledam sve ovo i sanjam
kako sedim ispred kafića u Darlinghurstu ili gledam knjige u Berkelou ili hodam Bondijem
posmatrajući sve te luđake tamo. Kao što smo nas dvoje onda činili.”
Uputio mi je svoj prijatni osmeh. A onda se iznenada trgao. „Da li si skoro videla Bilija?”
„Ne”, rekla sam malo prebrzo. Ne od onog čudnog jutra i ne otkako sam saznala da se tuca
s tvojom sestrom... Ćutali smo.
„Da li se ti uvek brineš o drugima, Rori?” upitala sam. Ne znam zašto sam to rekla. Trebalo
je da pričam o tome kakvo je vreme napolju.
„Šta hoćeš da kažeš?”, upitao je iznenađeno.
„Pa, brinuo si se o Debi malo pre, sada se brineš o meni, a znam da je razlog zašto ne sediš
u kafiću u Darlinghurstu to što moraš da se brineš o majci i ocu i farmi... To je mnogo brige.”
I čuvaš Bilijevu malu tajnu, pomislila sam. I reputaciju svoje sestre.
„Verovatno si u pravu. Nisam o tome tako razmišljao. Jednostavno se dogodilo... Stvari
sada tako stoje.” Slegao je ramenima. „Nedostaje mi život koji sam vodio u Sidneju, ali ne bih
mogao da uživam kada bih znao da se moji roditelji ovde muče bez mene. A Džordža, veoma
sam srećan što se brinem o tebi. To je zadovljstvo, a ne dužnost. Sad sam se setio, treba da
telefoniram Dženi i javim joj da si dobro.”
Vratio se nakon nekoliko minuta noseći još pića.
„Sve je sređeno. Debi je u krevetu - došao je lekar i dao joj injekciju. Dženi je rekla da joj je
žao što oni neće ići na igranku večeras, ali me je pitala zašto ti ne ideš i lepo se provedeš sa
mnom? A ja sam pomislio da je to odlična ideja.”
„Da li si ti planirao da ideš? Da li si siguran da neću da ti pokvarim...”
„Da li se šališ? Biće mi zadovoljstvo da te povedem. Tamo je stvarno zabavno - održava se
u jednoj velikoj staroj šupi...”
„Da li sviraju muziku uživo?”
Klimnuo je glavom. „Baš tako. Nema igranke na selu bez žive svirke.”
„Odlično, jedva čekam. Ali, zar ne bi trebalo da se presvučeni ili tome slično? Nisam baš
obučena za igranku.”

121
 Bosnaunited

„Ne, savršena si”, rekao je. „To je seoska igranka, svi će nosili farmerke i čizme - a ionako
ćeš biti najlepša devojka tamo, šta god da imaš na sebi.”
Pa ne znam da li je to bilo tačno ili ne, ali sasvim sigurno, igrala sam više nego bilo koja
druga devojka. Ova igranka je prilično ličili na škotske seoske vašare, i koliko god da je
zabavno igrali u slobodnom stilu, postoji i veliko zadovoljstvo u igranju u određenoj formi i
kako treba. Pogotovu ako moraš da se držiš za ruke sa Rorijcm Stjuartom dok to radiš.
Nisam mogla da prestanem da se smejem - bilo je tako ludo. Bila sam daleko od kuće, ali
sam radila jednu od onih stvari koje najviše volim. Moji deda i baka bi bili tako srećni da su
me videli. A pogotovu, palo mi je na pamet, sa nekim ko se zove Rori Stjuart.
„Rori, da li je tvoja porodica iz Škotske?” upitala sam ga dok me je vrteo naokolo u ritmu
polke.
„Pa, sada smo Australijanci, ali je moj pra-pra-pra - nešto slično tome - deda bio škotski
vojnik i zvao se Endrju Stjuart.”
„I moja porodica je iz Škotske.”
„Stvarno?”
„Moj deda i baba su živeli na ostrvu Mol. Moj brat Hemiš ume da svira gajde.”
„Umem i ja”, rekao je Rori, široko se osmehujući. „Šališ se?”
„Ne. Išao sam na škotski koledž i tamo postoji školski orkestar gajdaša. Ja sam bio u
njemu.”
A onda smo se odvojili jedno od drugog, jer je to bio jedan od onih plesova kada stalno
menjaš partnere. Ponovo smo se sreli posle nekoliko minuta, a lica su nam bila zacrvenjena i
dahtali smo.
„Stvarno se dobro zabavljaš, zar ne Džordža?” upitao je Rori dok smo prolazili gore-dole
kroz dva reda ljudi koji su tapšali.
„Divno se zabavljam. Ali, samo što se nisam srušila - možemo li da presedimo sledeću igru
i nešto popijemo?”
A onda su zasvirali Tennessee Waltz - a to je jedna od mojih omiljenih pesama.
„Moraćeš da sačekaš na odmor, Džordža”, rekao je Rori. „Obožavam ovu pesmu.”
I povukao me je na podij um. Okolo i okolo mi smo se okretali u savršenom ritmu. On je
zaista znao kako se igra valcer - nije bilo vučenja nogu i imao je potpunu kontrolu.
Dok smo igrali, pokušavala sam da gledam pravo preko njegovog levog ramena, kao na
časovima igranja kod gospođe Emerson, ali onda me je nešto nateralo da malo povučem
glavu unazad da bih ga krišom pogledala. On je gledao pravo u mene. Nije se automatski
nasmešio ili skrenuo pogled, već je nastavio da me netremice gleda u oči. Osetila sam

122
 Bosnaunited

komešanje u stomaku i odvratila sam pogled dok mi je lice počinjalo da gori. Na kraju pesme
on me je spustio u prevoj. Ljudi su zatapšali. Nama.
„Hvala ti, Džindžer”, rekao je Rori i poljubio me u obraz.
„Hvala tebi, Fred.”
Ovog puta smo sišli s podijuma i odmorili se, ja sam iznenada osetila da sam bez daha i da
sam stidljiva. Ovo je bio veoma intiman ples i nisam u potpunosti bila sigurna kako da se
ponašam prema Roriju posle toga. Činilo se da se i on isto tako oseća.
„Vreme je da te vratim u Bundaburu”, rekao je žustro, pošto smo izvesno vreme sedeli
gledajući svoje ruke. „Moram da ustanem rano ujutru.”
I to je bilo to. Krenuli smo. U kamionetu je upalio radio i muzika je tiho svirala, a ja sam
posmatrala kroz prozor kako promiču prcdeli u noći. Sedeći u mraku, osećala sam se
opuštenijom.
„Kakve su tvoje slike; Rori?” upitala sam ga.
Nasmejao se. Ne neobuzdanim smehom nalik lajanju kao Entoni, ili kikotanjem kao
kukaburinom kakav je bio Džasperov smeh, već blagim, prijatnim smehom. „To je ono što mi
se sviđa kod tebe, Džordža. Uvek pređeš pravo na stvar.” Okrenuo se ka meni i nasmešio se.
„Kakve su mi slike?” Uzdahnuo je. „Naravno, nisam slikao izvesno vreme, ali, pretpostavljam
da one izgledaju kao ovo što upravo gledaš kroz prozor. One su o ovoj zemlji. O ovim brdima.
Uvek sam pokušavao da uhvatim oblike i boje ove zemlje. Ne onako kako stvarno izgleda, već
kakva osećanja izaziva. Kako sam seja toga sećao dok sam sedeo u svom ateljeu u gradu.”
„Zlaćano.”
„Da, tačno. Zlaćano.” Okrenuo se ka meni i pogledao me. „To mi je bilo veoma važno. Da li
tebe zanima umetnost, Džordža?”
„Da. Volim je. E... Uf... Pre nekoliko nedelja, jedan prijatelj me je odveo u Umetaičku
galeriju Novog Južnog Velsa. Jako mi se dopalo. Svi ti veliki slikari za koje nisam nikada čula.”
„Šta ti se svidclo?”
„Dopalo mi se rano slikarstvo - ne mogu da se setim imena - australijski impresionisti,
mislim da su to bili. Slike divljine. Ali, najviše mi se dopao Artur Bojd.”
Pitala sam se da li će pomisliti da sam pretenciozna.
„Reci mi šta ti se dopalo na Bojdovim slikama?”
„Uf... Svideo mi se način na koji je komponovao pejzaž sa mitološkim stvarima, kao što je
ona pseća kreatora... Kako je Skubi, uzgred budi rečeno?”
„Skubi je veoma dobro. Sada je u nemilosti zbog incidenta sa posudom za puter, ali,
suštinski, ona je jedno srećno štene. Učestvuje sutra u takmičenju u skoku uvis za pse. Ona će

123
 Bosnaunited

sigurno...” Zastao je pre nego što je nastavio. „Da, to je upravo razlog zbog kojeg se i meni
dopada Artur Bojd. Ta galerija je jedna od stvari zbog kojih mi život u Sidneju nedostaje.”
Ćutao je izvesno vreme, a onda smo se našli na ulazu u Bundaburu.
„Skoro smo stigli”, rekao je Rori. I jesmo, previše brzo.
„Neću da ulazim”, rekao je zaustavivši kola i iskočivši da bi mi otvorio vrata. „Pozdravi
Džcni, hoćeš li? I reci joj da ukoliko Debs želi da ostane još nekoliko dana, bilo bi mi drago da
tebe odvezem sutra na aerodrom.”
„Hvala ti, Rori. Bio si stvarno ljubazan celog ovog dana.”
„Bilo mi je zadovoljstvo, veruj mi. Ovde nemam mnogo prilike da razgovaram o Artaru
Bojdu.” Onda smo samo stajali smešeći se jedno drugome i ja sam shvatila da on mora da
krene.
,,OK. Zbogom, onda”, rekla sam i poljubila ga u obraz. Dok sam stajala na ulaznim vratima
i mahala mu, upitala sam se zašto me ponovo nije pitao koji mi je broj telefona.

124
 Bosnaunited

Jedanaesto poglavlje

Debi nije želela da ostane u Bundaburi. Želela je da krene što je pre moguće. Nije mogla
da dočeka da se vrati u Sidnej i nije mogla da dočeka da se udalji od mene. Bila je besna zato
što je propustila igranku. Bila je besna na svoje roditelje zato što su pozvali lekara da je
omami sredstvom za smirenje. Bila je besna na Rorija Stjuarta što ju je zaustavio onda kada
se „dobro zabavljala”. Ali, najviše od svega je bila besna na mene.
„Žao mi je, Debi”, rekla sam kroz vrata njene spavaće sobe. „Zaista mi je žao, ali ne mislim
da je onaj kauboj imao tvoje najbolje interese na umu. Pokušala sam da uradim ono što je
ispravno.”
„Odjebi, ti prokleta izdajice”, viknula je na mene. Mogla sam da čujem kako baca stvari po
sobi. „Dovela sam te ovde da bi se lepo provela, a onog trenutka kada sam ja počela da
uživam, ti si ofrčala da sve ispričaš mojim roditeljima. Isuse! Zašto svi žele da me spreče da se
zabavljam? Mislila sam da si ti kul, ali i ti si loša kao i svi ostali.”
Otvorila je vrata na trenutak. Lice joj je bilo crveno.
„Lepo si se provela sa Rorijem na igranci, zar ne, ti mala prevarantska Engleskinjo? To je
verovarno jedini razlog zašto si ovde došla. Ti si još jedna patetična jadnica koja želi da se
uspne društvenim lestvicama. Pa, jebi se.”
Tresnula je vratima. Osećala sam se kao da me je neko udario. Posle ove njene tirade
nisam baš znala šta da radim sa sobom tako da sam otišla da se spakujem.
Kroz prozor spavaće sobe mogla sam da vidim Dženi i Džonija kako razgovaraju na
verandi, i bili su bledi od brige. Onda je Džoni negde nestao, a Dženi je ušla unutra. Otišla sam
da je potražim u kuhinji. Stajala je pored sudopere i zurila kroz prozor.
„Jako mi je žao, Dženi”, rekla sam.
„To nije tvoja greška, Džordža, molim te nemoj da se osećaš loše zbog toga”, rekla je,
okrenuvši se da bi me pogledala. „Debi se ponaša potpuno iracionalno. Doživela je šok. Ona je
stvarno pomislila od Rorija da je Dru.”
„Znam”, rekla sam. „Bilo je strašno.” I gore, pomislila sam, kada bi samo znala celu priču.
„Njoj je pofrebno da se isplače”, rekla je Dženi, udarivši frustrirano mkom po ivici
sudopere. „Njoj je pofrebno da to izbaci iz sebe, ali ona samo besni na svakoga kojoj se
približi.”
Uhvatila je lice šakama i odmahnula glavom, a onda me ponovo pogledala. Oči su joj bile
pune suza.

125
 Bosnaunited

„Zaista sam se nadala da će joj ovaj vikend pomoći da se pomiri s tim da može da boravi
ovde”, rekla je. „Ali, to je samo još više pogoršalo stvari. Ne znam šta ćemo da radimo sa
njom.”
Krenula sam i zagrlila je. Obrisala je oči. „Ne brini, Džordža. Debi te neće dugo mrzeti - to
joj nije u prirodi - a za mene će predstavljati pravu utehu što znam da ima prijateljicu kao što
si ti da pazi na nju. Da li naš dogovor još važi? Da li i dalje obećavaš da ćeš me pozvati ukoliko
ona zapadne u neku nevolju?”
Nakon Debinog bičevanja recima, to je bila zastrašujuća pomisao. Mora da me je izraz lica
odao.
„Znam da je to velika odgovornost”, rekla je Dženi. „Ti jedva da nas i poznaješ, ali ja
jednostavno osećam da mogu da ti verujem.” Oči su joj se ponovo napunile suzama.
„Učiniću sve što mogu, Dženi”, rekla sam, moleći se da to neću morati da uradim.
„Hvala ti.” Slabašno se nasmešila. „Kako je bilo na igranci? Da li je Rori pazio na tebe?”
„Stvarno sam se lepo provela. Želela bih da ste svi bili tamo. Bilo je veoma zabavno.”
Stidela sam se da pričam o Roriju. Veza sa Druom bila je toliko jaka - kako sam ja mogla
da izađem i provedem se lepo s njim dok su se oni mučili sa svojom tužnom ćerkom?
„Bilo bi lepo da Rori ima dmštvo neke mlade žene”, rekla je Dženi. „Mora da je veoma
dosadno i samotno za njega ovde, jadnog dragog.”
I ukoliko se ne varam, uputila mi je jedan značajan pogled.
Debi nije progovorila sa mnom ni reči celim putem do aerodroma i kada smo stigli
jednostavno je izjurila iz automobila, i ne pozdravivši se sa svojom majkom
„Uskoro će preboleti to, Dženi”, rekla sam nervozno.
„Da, sigurna sam da si u pravu. Pa, drago mi je što sam te upoznala. Nadam se da ćeš doći
ponovo da nas posetiš. A ukoliko Debi i dalje bude užasna prema tebi, uvek si dobrodošla da
sama dođeš. Evo ti naš broj telefona, pa nećeš morati da ga tražiš od Debi, i nemoj da budeš
prava stidljiva Engleskinja - naša ponuda Hemišu i dalje važi.”
„Zbogom Dženi - i hvala”, rekla sam poljubivši je u obraz. „Pokušajte da ne brinete.”
Debi me je ignorisala sve vreme leta, a kada smo stigle u Sidnej, odjurila je u svoja kola
ostavivši me da nađem sebi taksi.
Na putu ka Elizabet Beju pitala sam se koliko toga od onoga što se dogodilo treba da
ispričam Entoniju. Nisam imala mnogo vremena da razmišljam o tome - moj telefon je već
zvonio dok sam otvarala ulazna vrata.
„Pa?”
„Zdravo, Entoni. Kako si? Kako si proveo vikend?”
„Zajebi moj vikend. Kakav je Džoni Brent?”

126
 Bosnaunited

„Pa, moram da priznam da ne izgleda loše... Izgleda veoma lepo kada mu je kosa mokra.”
Entoni je ispuštao neke čudne zvuke.
„Da li si ga videla na konju? Da li je nosio svoje čizme za polo?” Još čudnih zvukova.
„Kakva je kuća? Da lije božanstvena?”
„Pravi raj. Sve tamo je kao u raju. Ralf Loren bi pukao kada bi tamo otišao. A i ti,
verovatno. Ali, Entoni, reci mi nešto - da li si ti ikada stvarno upoznao Dženi Brent?”
„Mili Bože, ne. Grozna mala skorojevićka.”
„Ona nije grozna. Ona je divna - najprijatnija žena koju bi mogao da upoznaš. I ona je
podjednako lepa koliko i on. Ne želim više da čujem da kažeš ijednu ružnu stvar o njoj. A i
Džoni je očigledno i dalje lud za njom.”
,,Oh, dosadna si. Debi kaže da te mrzi iz dna duše, uzgred budi rečeno, i da jedino što ti
želiš jeste da se uspneš u društvu.” ,,Oh, stvarno? Kada ti je to rekla?”
„Nazvala me je iz svojih kola pre deset minuta. Tako sam i saznao da ste se vratile. Šta se
dogodilo?”
Sve sam mu ispričala. Sve osim toga kako sam se lepo provela na igranci sa Rorijem -
nisam želela da to stigne do Debi i da još više pogorša stvari. Ali, Entoniju Mejberiju, modnom
kreatoru, nije ništa promicalo.
„I tako su Debi poslali u krevet kao malu nevaljalu devojčicu a ti si uživala na njenoj
igranci sa poslednjim preostalim od braće Stjuart. Uuf, to joj se sasvim sigurno nije nimalo
dopalo. Nije ni čudo što je besna.”
„Da li ona stvarno misli da sam je ja namerno poslala kući?” rekla sam. „Zamalo da je
kresne gomila kauboja - naletela sam pukom slučajnošću na Rorija kada sam tražila njenog
oca da dođe i spase je. Zaista mi je drago što sam naletela na njega, jer je to značilo da Džoni
Brent neće videti kako njegova draga mala princeza drži svoju ruku u pantalonama
Usamljenog rendžera.”
„Da lije to radila? O, ona je baš nevaljala devojčica. HA, HA, HA. Da li je bio zgodan?”
„Entoni, nije bilo smešno. Bilo je strašno. Da nisam pronašla Rorija, ko zna šta bi se
dogodilo.”
„Pa, ona je sasvim sigurno besna na tebe”, rekao je. „Zakoračila si na njenu teritoriju, a
upozoravam te, ona nije racionalna kada je u pitanju bilo šta što nosi ime Stjuart na sebi.”
„Verovatno to i mogu da razumem, ali ona je bila ta koja se napila. Ja sam se radovala
odlasku na igranku sa svima njima. Želela sam da vidim Džonija Brenta kako igra da bih
mogla da te mučim opisujući ti to.”
„Da li si se lepo provela s Rorijem?” Dobar pokušaj, Entoni.

127
 Bosnaunited

„Da, bilo je u redu”, rekla sam opušteno. „To je bila mala smešna igranka u malom
smešnom seoskom gradiću. Možeš da zamisliš.”
„Da li si odigrala poslednji valcer sa Rorijem Stjuartom? Kao u pesmi?”
Počeo je da peva visokim falsetom.
Da lije on veštac? Kako zna? Da li je neko ispričao Debi?
,,Oh, ne mogu da se setim, igrala sam sa mnogo ljudi. Znaš kako to izgleda, stalno menjaš
partnere. Igrala sam sa gomilom reumatičnih starih ljudi i pegavih adolescenata i jednim
šestogodišnjakom punim entuzijazma. Bilo je zabavno. Okolo su jurcali psi, a bilo je i beba.”
„Hmm. Dobro, želim ti puno sreće sa Debi na poslu. Sve sam ovo prošao već jednom sa
njom. Gotovo da je naručila ubisrvo Maksin kada je ona izlazila sa drugim bratom - Aleksom
Stjuartom. Proći će je za dan, dva - preći će ona brzo preko toga. U svakom slučaju,
zaboravimo sve ovo, želeo sam s tobom da razgovaram o nečem drugom. Imamo gomilu
zabava na koje treba da odemo ove ncdelje. Izvadi rokovnik.”
I upravo tako se i dogodilo. Debi je bila neprijatna prema meni nekoliko dana, a onda se
postepeno otopila, sve dok se nismo vratile na staro i stvari se na poslu sredile. Ali, nikada
više nije ni spomenula taj vikend. Bilo je to kao da se nikada nije ni dogodio.
Tokom sledeće nedelje, koja je prethodila Mardi Grasu, Entoni i ja smo izlazili svako veče,
a ponekad smo se nalazili i za ručak i doručak. Zurke su bile sve luđe i lude, kako je
Entonijevo društvo postajalo sve uzbuđenije zbog velike noći u subotu. I nije bilo u pitanju
samo njegovo društvo. Ceo grad je bio u groznici od seksualne tenzije. Moglo je da se oseti u
vazduhu.
Horde gej turista su došle iz celog sveta i hodale oko CBD-a držeći se za ruke, u visokim
čizmama i bez košulja. Lezbejke su se strastveno ljubile po ulicama. Niko nije obraćao pažnju
na to. Ulica Oksford je pulsirala dvadeset četiri časa dnevno, i Serafima mi je rekla da je
videla jednog muškarca kako sedi za stolom potpuno go, osim para kaubojskih kožnih
navlakača i šešira na glavi. I to u vreme ručka.
Uprkos tome što mi je Entonijeva ekipa govorila kako ću se divno provesti, odlučila sam
da ne idem na samu žurku. Znala sam da će lezbejke ići, i bila sam sigurna da će biti divno
veče, ali jednostavno nisam mislila da strejt riba ima išta da traži na tako teško izborenoj
zabavi. Ali ni za šta na svetu ne bih propustila paradu.
Entoni je bio stvarno besan na mene, i rekao mi da je moj stav totalno „prigradski”, sve
dok Debi nije objavila da će ona ići s njim, pa je on od tada bio obuzet kreiranjem odeće za
svoju omiljenu živu Barbiku.

128
 Bosnaunited

Nisam bila baš sigurna kako ću da posmatram paradu sve dok, na moje veliko
iznenađenje, Linda nije uletela u moju kancelariju u petak ujutru, i upitala me da li želim da
idem s njom.
„Mislila sam da ne voliš pedere”, rekla sam. „I mislila sam da nikada ne izlaziš uveče.”
„Ja to nikada nisam rekla. Rekla sam da nemam među bliskim prijateljima
homoseksualce. Ali volim da gledam paradu. Pederi i lezbejke su potlačena manjina - kao što
su žene svugde - i ja smatram da je ta parada veoma inspirativna. Samo još pre dvadeset
godina bili bi uhapšeni zbog toga, a sada paradu sponzorišu najveće banke i prenosi je
nacionalna televizija. To pokazuje šta možeš da postigneš ukoliko se dosledno boriš za svoja
prava.” Nacerila se. ,,A i volim da gledam lezbejke na motorima. Još uvek mi je iz prethodnog
života ostala ljubav prema tim mašinama što urlaju.”
„Volela bih da posmatram paradu s tobom. Kakav je plan?”
„Ja ću otići popodne i zauzeti nam poziciju na Tejlor skveru”, objasnila je Linda. „Imam
sanduk od mleka da na njega sednem. Imam vokmen. Imam cigarete. Biće mi sasvim dobro.
Onda ti dođi oko sedam. Vredi doći i nešto ranije da bi se posmatrali ljudi. I Zoi će ići s
nama.”
„To je divno. Kako je ona?”
,,OK. Ide kod psihijatra i sa mnom na sastanke AA. Još je rano, ali mislim da će uspeti.”
„Da li stvarno misliš da se njoj izlazi?”
Ptičje gnezdo se kretalo silovito gore-dole. „Ona živi kod kuće znaš - a nema potrebe da
naglašavam da je njena porodica razlog zbog kojeg se ona nalazi u takvom stanju - tako da će
biti dobro za nju da se malo odvoji od njih.”
„Ne još jedna sjebana porodica. Mislim da to ne mogu da podnesem. Nemoj više da mi
pričaš.”
,,OK, neću. Pretpostavljam da si se prilično umešala u Debinu psihodramu, u koju su,
izgleda, uključene tri disfunkcionalne porodice, pa mogu da shvatim da ti nije potrebno da
slušaš o još jednoj.”
Kako je Linda znala za to? Da li joj je Debi ispričala o užasnom vikendu?
„Mogu da čujem sve Debine telefonske razgovore”, rekla je čitajući mi misli. „Užasno te je
mnogo psovala jedno vreme. Inače, ti i Zoi treba da izađete negde nakon parade. Ja ću otići
kući da štrikam, naravno, ali vas dve treba da izađete i zabavite se.” Odmahnula je glavom.
„Ah zabava - sećam se zabave... Hoćeš da ti dam Zoin broj telefona?”
„Naravno.”
Provela sam vikend sa sjebanom nimfomankom navučenom na alkohol i drogu, pa zašto
ne bih izašla uveče u provod sa neurotičnom bulimičarkom?

129
 Bosnaunited

Dvanaesto poglavlje

Parada je bila neverovatno smešna. Nikada nisam videla ništa slično tome - niti sam ikada
osetila takvu atmosferu. Gomila je bila pomešana, mladi i stari, trendi i „prigradski” (hvala ti,
Entoni) i svi su se ponašali prijateljski i bili uzbuđeni. Policija je uhapsila neke mlade siledžije
koji su uzvikivali homofobične parole, ali većina ljudi se srdačno smešila jedno drugome.
Entoni me je nazvao ujutru da mi poželi „srećan Mardi Gras “.
„To je naš Božić, znaš”, rekao je. Nikada ga nisam čula tako uzbuđenog. Brbljao je o svom
kostimu - crnim kožnim pantalonama i crnoj majici. Totalno jednostavno, veoma udobno, ali
ultima gualita, tvrdio je.
„Zar ti neće biti malo vruće u koži?” upitala sam. ,,U tome je i poenta draga.”
„Pa, divno se provedi. Nazovi me kada ponovo izađeš na površinu. I još nešto Entoni -
budi nevaljao.”
,,Oh, hoću, Pusi, hoću. Volim te. Zbogom.”
Linda je pronašla savršeno mesto na uglu blizu Tejlor skvera i bile smo skroz napred,
tako da sam imala divan pogled i čak nisam ni morala da se penjem na svoj sanduk od mleka.
Prvo su nastupile lezbejke na motorima, stotine njih, i bile su veličanstvene, baš kao što je
Linda i rekla da će biti. Zatim je došla ogromna gomila momaka u sićušnim šorcevima koji su
marširali u savršenom ritmu.
Zatim je došla velika grupa muškaraca u kožnim odelima u svim mogućim neverovatnim
kreacijama. Beti je marširao s njima, dok se njegovo dlakavo dupe videlo kroz par kožnih
kaubojskih navlakača.
„Beti! Beti!” vikala sam. „Izgledaš divno.” On se okrenuo, ugledao me i mahnuo mi.
„Hvala ti, draga Pusi! Srećan Mardi Gras!” Zatim mi je pritrčao, zagrlio me i poljubio, što je
učinilo đa se osetim veoma posebnom, a onda odjurio da se pridruži svojoj ekipi.
Intenzitet spektakla mi je izazvao jako emotivno stanje. U jednom bih se smejala kao luda
gledajući platformu u obliku džinovskog penisa kako prolazi pored nas, sa deset muškaraca u
svetlucavim šorcevima i kaubojskim šeširima koji su jahali na njemu kao da je divlji konj. U
sledećem trenutku sam gutala suze kada su Ponosni roditelji HIVpozitivne dece prošli visoko
uzdignutih glava, držeći za ruke svoje bolesne sinove. Jedan ili dvojica su ih gurali u
invalidskim kolicima. Setila sam se svih svojih prijatelja u Londonu koje sam izgubila i
izgovorila molitvu za Henrija, Malkolma i Lesa. Nikada vas neću zaboraviti, rekla sam im.
Nikada.

130
 Bosnaunited

Neke od pokretnih platformi su bile prava umetnička dela, a neke su bile slatke i iz
domaća radinosti. Neke su predstavljale sićušne male grupe iz Tasmanije i ruralnog Novog
Južnog Velsa, a druge su sponzorisale velike korporacije. Trupa od oko sto Monika Levinski
prošla je pored nas - sve muškarci u plavim haljinama koji su držali velike cigare. Grupa
bradatih muškaraca je promarširala obučena u farmerke, karirane košulje i čizme, izgledajući
kao da su izašli iz Male kućice u preriji. Na LSD-u. Travestiti su koračali u zapanjujućim
kostimima, a prelepe lezbejke su paradirale bez prslučića i u dugačkim čizmama. Svi su se
široko osmehivali. Nadala sam se da svi mogu da osete ljubav koja je dopirala iz gomile.
„Srećan Mardi Gras!” vikala sam. „Srećan Mardi Gras!” rekla sam Lindi i Zoi grleći ih obe.
Bilo je divno. A onda, iznenada, sve je bilo gotovo. Učesnici parade su nestali i otišli na žurku
u stari Šougraund i Linda je bila u pravu, meni se sasvim sigurno nije išlo kući da popijem
solju kakaoa i čitam knjigu. Bila sam raspoložena za žurku. Na sreću bila je i Zoi. Želela sam
da igram, ali, gde bi dve strejt devojke mogle da provedu veče na Mardi Gras?
„Ne pitajte mene”, rekla je Linda. „Ja sam, ionako, izlazila samo u klubove gde sam znala
da mogu da nađem drogu. Ja sad idem kući. Zbogom vas dve. Lepo se provedite.”
I otišla je.
Zoi i ja smo se pogledale. Bila sam čvrsto odlučila da se dobro provedem, jer sam nosila
sjajnu novu haljinu sa ludom tropskom šarom i svoje cipele sa visokim potpeticama koje su
kao stvorene za žurke - Linda je bila ljubazna i odnela je moje patike.
„Koliko je sati?” upitala je Zoi, koja je izgledala veoma privlačno u tirkiznoj ravnoj uskoj
haljini sa čipkom, obrubljenoj crvenim. ,,OK, tek je prošlo devet - zašto ne odemo u neki bar i
vidimo gde ćemo završiti?”
Počele smo u baru jednog hotela u modi, a zatim prešle u veoma otmeno mesto u kojem
su imali sjajne koktele i pogled na grad. Tamo je bilo mnogo ljudi i prilično zgodnih frajera,
iako posle mog skorašnjeg iskustva sa „polokiranja” i onog sa Bilijem, upoznavanje sa novim
muškracima mi nije delovalo kao primamljiva perspektiva. Međutim, Zoi je poznavala dosta
ljudi tamo, tako da smo se priključili jednoj grupi i oni su svi bili prilično veseli. Nisu bili
zabavni koliko Entonijevi prijatelji, ali je muzika bila odlična i samo mesto prilično kul.
Mislila sam da ću se lepo provesti.
Posle izvesnog vremena primetila sam kako se Zoi osvrće po prostoriji sa pomalo
zbunjenim izrazom na licu.
„Staje?” upitala sam je.
„Grize me sve vreme otkako smo ušli ovde - znaš ono: Šta je pogrešno u ovoj slici? Znala
sam da je nešto drugačije i pokušavala sam da shvatim šta. Da li su promenili osvetljenje? Da
li su promenili tepih? Upravo sam skontala o čemu se radi...”

131
 Bosnaunited

„O čemu?”
„Ovde nema nijednog pedera.” Pogledala sam oko sebe. To je bilo tačno.
„Ovo je jedina noć u godini kada možeš da izađeš negde u Sidneju i ne vidiš nijednog
jedinog homoseksualca”, rekla je Zoi.
„Uvrnuto, zar ne?” rekla sam, osvrćući se još jednom po prostoriji. „Ja sam se baš pitala
zašto su svi tako ružno obučeni.”
Obe smo se slatko nasmejale. Mada, sada kada mi je na to ukazala, osećala sam se pomalo
neprijatno. Ovo je verovatno bila najbolja noć u ccloj godini da se upozna muškarac u
Sidneju, a ja nisam mogla da se osećam manje voljnom za to. Istina je bila da su mi
nedostajali Dolores i Beti i Trudi. Nedostajala mi je njihova duhovitost i njihova preteranost
u ponašanju. Nedostajao mi je osećaj sigurnosti koji sam imala uz njih. Sa ovim muškarcima
osećala sam da me procenjuju isključivo po mojoj privlačnosti. Mogla sam da vidim kako mi
gledaju noge. Pitala sam se šta li Entoni radi na žurci. Nedostajale su mi njegove obrve i
njegov smeh, iako sam se užasavala pri pomisli šta li on i Debi rade zajedno. A onda mi je
sama pomisao na Debi dovela do toga da počnem da mislim na Rorija Stjuarta. Da li je
posmatrao paradu na televizoru na svojoj farmi i osećao se totalno odvojenim od svega?
Jadni Rori...
„Zemlja zove Džordži, Zemlja zove Džordži, javi se”, rekla je Zoi.
Trcpnula sam i pogledala oko sebe. Društvo kojem smo se priključili se podelilo na
muškarce i žene. Muškarci su govorili o fudbalu, a žene su govorile o muškarcima. Stegla sam
vilicu.
Zoi je zakolutala očima i nasmejala se. „Baš si u sjajnoj formi.”
„Izgledaš kao da ti je potrebno malo podstreka”, rekla je jedna od devojaka sa kojima smo
sédele. „Baš idemo da 'stavimo malo pudera', ukoliko želiš s nama.”
,,Oh, ne, ne hvala”, rekla sam. Čudno me je pogledala i ona i druge dve žene su krenule u
svojim tesnim haljinama.
„Mislim da mi je upravo ponudila drogu klase A”, rekla sam Zoi.
,,U pravu si.”
„Da li ih ti uzimaš?”
„Samo pilule za mršavljenje i laksative. Šalim se. Nekada sam ih puno uzimala”, rekla je.
„Osim trave, naravno, jer ona izaziva želju da nešto žvačeš. Visila sam s ovom ekipom još
otkako smo bili tinejdžeri i uvek smo uzimala droge. Kokain i ekstazi, uglavnom. Mi smo od
onih ljudi koji idu na žurke samo vikendom, ne kao Debi, koja uzima droge sve vreme. Ali,
meni sada nije dozvoljeno da ih koristim. To je jedan od uslova moje terapije. Morala sam da

132
 Bosnaunited

pristanem da” - pokazala je prstima znake navodnika - „neću da upadnem ni u jednu od

svojih zavisnosti. Da li zvučim kao Linda?”
„Samo na onaj dobar način”, rekla sam.
„Ne bi trebalo ni da pijem, da ti iskreno kažem. Na zdravlje!”
Kucnule smo se čašama.
Devojke su se vratile. Stavile su novi sloj ruža na usne. Videla sam da je ona s kojom sam
razgovarala dodala nešto jednom od muškaraca, a onda su njih četvorica krenuli u WC. Bilo
je to kao da posmatram švajcarski sat. Devojke su sada govorile još ispraznije, ali brže. Opet
su pričale o muškarcima, a onda je jedna od njih spomenula neke divne cipele koje je videla u
prodavnici u Dabl Bcju, što je nekako dovelo razgovor na to koja je njihova omiljena epizoda
serije Prijatelji, a to ih je vratilo na priču o muškarcima - muškarcima koji su upravo otišli u
WC, zapravo.
E pa sada, ja volim cipele koliko i devojka pored mene, a prilično sam sklona i
muškarcima, pa čak i Prijatelji mogu da budu zabavni u dosadnoj večeri, tako da nisu bile
teme o kojima su govorile to što mi je smetalo, već je to bio način na koji su o tome govorile.
Nije tu bilo debate ili rasprave, one su samo išle u krug i davale izjave, vraćajući se stalno na
iste teme.
Jedna bi rekla: ,,Oh, svidela mi se ona epizoda kada...”, a onda bi druga uskočila rekavši:
,,Oh ne, meni se dopala ona kada...” i treća bi rekla: „Mislim da je Džoi stvarno sladak, on mi
se najviše sviđa...”, a onda bi ona prva ponovo rekla: ,,Oh ne, meni se sviđa Ros...” i tako dalje,
i tako dalje. To nije bio razgovor, to su bili međusobni monolozi. A da stvar bude još gora,
devojke koje su se s nekim zabavljale su koristile samo kraljevski „mi”, kao na primer „MI
smo otišli za vikend u Baural zato što MI kupujemo konja.”
Da bi se stvari još više pogoršale, noge su počinjale da me bole. Zar nije smešno kako
kada se lepo provodiš možeš da trčiš kilometrima u visokim štiklama, ali onog trenutka kada
počneš da se dosađuješ svaka sekunda predstavlja pravu agoniju? Premeštala sam se s noge
na nogu i videla da je to Zoi primetila, ali nisam mogla da joj kažem da su njeni prijatelji s
kojima je provela ceo život meni dosadni, zar ne?
Frajeri su se vratili iz WC-a napumpani inhaliranom muškošću i polovi su se izmešali.
Jedan od momaka je počeo da ćaska sa mnom. Barem mislim da je to bilo ono stoje radio.
„Da li si videla neki dobar film skoro?” rekao je.
„Da. Zvao se Saloma - sto dana Sodome. “
„Stvarno - nikad nisam čuo za njega. Moj omiljeni fdm je Terminator. “
,,Oh, treba da probaš da vidiš Salomu, dopašće ti se. Prilično je kao Terminator. Ima
mnogo nasilja. I Arni se malo pojavljuje.” On igra anus.

133
 Bosnaunited

„Pa”, rekao je, dok mu je pogled postajao malo bistriji, „čujem da radiš sa Zoi.”
Oh evo nas, pomislila sam. Ta stara šema.
„Da, radim u Glou. Ja sam urednik za orgazme.”
„Stvarno?” Delovao je uzbuđeno. Prosto si mogao da ga vidiš kako razmišlja: „Ona radi u
časopisu Glou, mora da je opasna i zna stotine uvrnutih seksulanih poza.
„Zao mi je, Ben”, rekla sam. Mislim da mu je ime bilo Ben. „Izvini. Moram da odem i
pronađem svoju G-tačku.”
Ne znam zašto mi se toliko ne dopadaju muškarci kao što je Ben. Ali to je tako. Prilično je
dobro izgledao, bio je visok, imao je svu pravu odeću i lepu kosu. Bio mi je odvratan. Otišla
sam u WC i dugo sedela tamo. Izašla sam iz kabine i nanela ruž na usne tek da nešto uradim.
Pravila sam grimase pred ogledalom tek da mi prođe vreme kada je Zoi izašla iz druge
kabine.
„Ne brini”, rekla je. „Nisam povraćala.”
Dopadala mi se Zoi. Bila je bistra i duhovita, kada nije izgladnjivala sebe na smrt.
„Mi idemo u Blu rum “, rekla je. „Tamo može da se igra. Hoćeš li s nama?”
„Zvuči divno”, odgovorila sam neubedljivo. Ali kada smo svi sišli dole i oni skrenuli niz
ulicu Viktorija, uhvatila sam Zoi za ruku i rekla joj da ja ne idem s njima.
„Idem kući dok mogu još tamo da odem pešice. Bilo mi je stvarno prijatno, ali ne ostaje mi
se celu noć. Vidimo se u ponedeljak. Lepo se provedi.”
Stajala sam i gledala ih dok su išli ka Oksford stritu, držeći se jedno za drugo i smejući se i
šaleći se. Zašto ja ne volim prijatne, jednostavne, stabilne muškarce kao što su ovi, pitala sam
se. Sigurna sam da svi imaju dobre poslove i voleli bi da imaju veliko venčanje i mnogo dece,
koju će onda poslati u privatne škole. Mogla bih da provedem lep život s takvim muškarcem,
ali, bili su mi nepodnošljivo dosadni. Zato sam završila na kraju sa Rikom u Londonu. Bio je
to izbor između njega ili engleskog ekvivalenta ovim momcima. Rik sasvim sigurno nije bio
dosadan. Bio je toliko kreativan da je ponekad bio pomalo neuravnotežen, ali nikada nije bio
dosadan. I zato mi se i moj dragi Entoni toliko dopadao. Ni on nije bio dosadan. Ipak, da li
negde postoji i neki drugi tip muškaraca. Onaj koji nije nepodnošljivo dosadan, ali nije ni
peder ni potpuno lud. Mislim da je u tome bila genijalnost Nika Poloka. On je izgledao kao da
je ta karika koja nedostaje.
Zaustavila sam se u Kings Krosu i kupila sebi veliku porciju pomfrita i pojela ga dok sam
išla kući, bosih nogu.
U nedelju ujutru sam bila stvarno zadovoljna što nisam provela napolju celu noć, jer me
je Linda nazvala u osam sati. ,„Zdravo”, rekla je veselo. „Kako si se provela sinoć?”
„Onako.”

134
 Bosnaunited

„Stvarno? Mislila sam da ćeš ostati napolju do zore kada će te kući dovući neki mladić, da
ti pomogne da isprobaš sve one savete o seksu koji nam izlaze u sledećem broju.”
„To si mislila, a telefoniraš mi u osam sati.”
Ovo je ignonsala. „Pa, kada si došla kući?”
„Pre ponoći.”
„Stvarno? Šta nije bilo u redu?”
,,Oh, ništa. Otišle smo u nekoliko barova, ali onda sam osetila da mi više nije do provoda.
Mora biti da se radi o tvom uticaju.''
„Da li se Zoi lepo provela?”
„Da, barem tako mislim. Naleteli smo na neke njene prijatelje i ona je s njima otišla.”
„Pa, verovatno joj je bilo potrebno da se malo opusti.”
„To je tačno ono što je ona rekla. Inače, jako mi se dopala parada. Hvala ti što si nam
sačuvala ono mesto.”
„Nema problema. Pa šta radiš danas? Da li hoćeš da se nađemo kasnije.”
„Mislila sam da odem do studija Brenta Vitlija u Sarej Hilsu. Volela bih da se vidimo posle
toga.”
„To je odlična ideja - možeš da ideš kroz ulicu Oksford i pogledaš sve one tragične
slučajeve kako posrću kući vraćajući se sa žurke. To je stvarno zabavno. Ja ponekad dođem u
grad samo da bih ih posmatrala. To je kao antiparada. Onda možemo da odemo na picu u
ulici Klivlend. Slažeš li se?”
„Odlično. Gde ćemo se naći?”
„Nazvaću te na mobilni u jedan i dvadeset i reći ti kako da stigneš tamo.”
„Trinaest sati i dvadeset minuta? Primljeno.”
U devet sati ujur.ru ulica Oksford je bila puna žrtava Mardi Grasa. Travestiti su nosili
cipele u rukama, dok im se šminka slivala niz lice. Gipki muškarci i žene u tesnim šorcevima
od likre žvakali su pomamno žvake. Svi su bili iscrpljeni i veoma bledi, ali svi su izgledali
srećno. Bila je ta gomila parova koji su se držali za rake, neki od njih su jako žurili -
verovatno da bi stigli kući u krevet - dok su dragi bili potpuno nesvesni okruženja i samo
buljili jedno dragome u oči.
Bilo je zaista divno posmatrati te ljude, kao stoje Linda i rekla, tako da sam sedela u
kafiću na Tejlor skveru i posmatrala ih kako prolaze. Onda sam proučavala mapu da vidim
kako da odatle stignem do Vitlijevog studija.
Prešla sam ulicu Flinders i pronašla stazu koja bi me odvela do ulice Burk, ali izgleda da je
tu bila žurka sa di-džejem i muzikom. Priličan broj ljudi koje sam pre toga posmatrala kako
prolaze sada su bili tu i delovali su kao da su spremni da sve ponove i shvatila sam da je to

135
 Bosnaunited

verovatno jedna od onih žurki za oporavak kakve se organizuju posle glavne žurke o kojima
su mi pričali. Zaustavila sam se da bih propustila grupu veoma krupnih travestita da prođe i
slučajno sam bacila pogleda nalevo, gde se nalazila jedna manja, stvarno prljava uličica.
Ukipila sam se u mestu. Tamo, izvaljena na sanduku od mleka bila je Debi.
Bila je gola, osim ogromnih cipela s platformama i svetlucave lange boje ciklame. Šminka
joj je bila razmazana svuda po licu. Bila je naslonjena na prljav zid sa glavom zabačenom
unazad i sklopljenim očima. Leva ruka joj je visila niz telo, a jedan muškarac je čučao pored
nje. Da li je nešto izvadio iz njene rake i to bacio na zemlju? Pomerio se toliko brzo da je bilo
teško reći. Bila sam toliko iznenađena da sam nesvesno krenula napred. U tom trenutku
muškarac je podigao pogled i video me i onda usnama oblikovao reč „odjebi” sa takvom
zlobom da sam poskočila i vratila se u glavnu ulicu. Nisam znala šta da radim. Zatim sam
ugledala Entonija. Nisam mogla da poverujem u svoju sreću.
„Doli!” pozvala sam ga. On je malo posrtao i nije podigao pogled. „Entoni! To sam ja”,
rekla sam stajući tik ispred njega. Potapšala sam ga po ramenu. Pogledao me je potpuno
bezizražajno. „Odjebi”, rekao je.
Pomislila sam da mora da me je zamenio s nekim dragim. „Entoni, to sam ja, Džordža...
Pusi.”
„Jebe se meni za Pusi”, rekao je, odgurnuo me, i krenuo dalje posrćući niz stazu.
Osećala sam se kao da me je neko udario. Prvo Debi, gola u uličici. Sada Entoni - moj dragi
Entoni za koga sam smatrala da mi je najbolji prijatelj u Sidneju - koji mi je rekao da
odjebem. Žurka na ulici je ličila na košmar, pun demonskih i čudnih stvorenja. Progurala sam
se kroz gomilu i prošla kroz ulicu Burk najbrže što sam mogla. Bio je vreo vlažan dan, ali sam
se ja tresla.
Došla sam u kafić i sela. Bila mi je potrebna čaša vode, još sam bila u šoku. Šta je Debi
radila sa onim užasnim čovekom? Da li joj je dao injekciju nečega? Sada sam stvarno osećala
da mi je zlo. Da li treba da telefoniram Dženi Brent i kažem joj da je Debi narkomanka? Ali
kako mogu da budem sigurna? Nisam stvarno videla iglu. Šta ukoliko ja telefoniram i kažem
to Dženi, a ispadne da nisam u pravu?
A što se tiče Entonija, nisam mogla da podnesem da razmišljam o tome šta se s njim
desilo. Onda je zazvonio moj mobilni. Bila je to Linda.
„Džordža? Zdravo. Slušaj, moram da odložim naš ručak. Jedna od žena kojoj sam ja
sponzor u mojoj grupi AN je u krizi i ne mogu da je ostavim. Stvarno mi je žao.”
Osetila sam olakšanje. Nisam želela da ikome ispričam šta sam upravo videla sve dok ne
budem imala vremena da to svarim.

136
 Bosnaunited

Trinaesto poglavlje

„Šteta što nisi pošla u Blu rum s nama”, rekla je Zoi u ponedeljak. Vratila se na posao i
izgledalo je da se raduje što je tu. Sedela je na stolici preko puta mog stola i mlatarala
nogama kao učenica.
„Da? Da li si ostala do kasno?”
Zoi se nasmcšila. „Do veoma kasno... Nisam ni otišla kući - ili bolje rečeno, otišla sam kući
sa Benom.”
„Stvarno?” Pitala sam se da li ima prekrivač sa slikom Terminatora. „Kako je bilo?”
Zoi je izgledala kao ja onog jutra nakon dobrog „polokovanja”. „Bilo je božanstveno. On je
fantastičan u krevetu. Ima divno telo. Igra fudbal.”
Pa, ko bi rekao? Možda je on ipak mogao da mi pomogne da pronađem svoju G-tačku.
„To mi puno znači”, nastavila je Zoi, u punom postkoitalnom sjaju. „Nisam bila s
muškarcem gotovo godinu dana. To je bio veliki pomak za mene.” Uozbiljila se. „Mislila sam
da sam previše debela da bih ikome dozvolila da me vidi bez odeće.”
„Onda terapija verovatno daje rezultate”, rekla sam. „To je sjajno. Da li je bilo dobro
'društvo u Blu rumu? “
„Sjajno, bilo je prepuno i uzavrelo, i tu je bio ijedan tip koji je tebe tražio...”
„Stvarno? Ko?” upitala sam. Polok Pokajnik? Bili Slobodni?
„Džasper O'Konor. Fotograf. Nisam znala da ga poznaješ. Pitao me je gde si i delovao je
veoma razočarano kada sam mu rekla da si otišla kući.”
Džasper, pomislih. Hmmm. U podne je nazvao Entoni.
„Zdravo”, rekao je svojim uobičajeno veselim glasom. „Odjebi”, rekla sam.
„Pa, baš lepo, zar ne? Zovem te da ti kažem kako je bilo na žurci, a evo kako me
dočekuješ.”
„Odjebi.”
„Pusi - da li nešto nije u redu?”
„Jebe mi se za Pusi.”
„O čemu ti to pričaš?”
„To je ono što sam ja htela tebe da pitam, zato stoje to bilo ono što si mi poslednje rekao.”
„Šta? Da odjebeš?”
„Tačno tako.”

137
 Bosnaunited

„Ja se jasno sećam da sam ti rekao da te volim poslednji put kada smo razgovarali. Moj
prvi ekstazi je počinjao da deluje, ali sam to stvarno mislio. Šta nije u redu s tobom? Ovo je
prilično dosadno. Hoću da odemo na ručak i da ti ispričam šta je Beti uradio na žurci.”
„Znači, ne sećaš se da si me video u uličici u Darlinghurstu, ili Šaraj Hilsu ili gde god da je
to bilo, juče ujutru?”
„Šta? Juče? Gde sam ja bio juče ujutru? Oh, bio sam na žurci posle Mardi Grasa. Bilo je
totalno ludilo. Da li si i ti bila tamo? Da li sam ti tada rekao da odjebeš? Kako ludo. Izvini, Pusi
draga. Stvarno nisam bio pri sebi. A, inače, Beti je došao na žurku i on je...”
Nisam mogla da poverujem da može tek tako da pređe preko toga. Ja jedva da sam
trenula brinući se za njega i sada nisam bila spremna da se pretvaram da se to nije dogodilo.
„Entoni, žao mi je, ali imam puno posla danas - završavamo novi broj i moram da
pročitam sve odštampane tekstove. Ne mogu da idem na ručak. Zvaću te.”
On je zalupio slušalicu. Bilo mi je svejedno - neka bude besan. Bila sam duboko pogođena
onim što mi je rekao prethodnog dana. Nije me bilo briga što nije bio pri sebi, bila sam
šokirana time da Entoni može da bude užasan prema bilo kome.
Telefon je ponovo zazvonio.
„Odjebi”, rekla sam u slušalicu.
„Pinki?”
„Džasper! Žao mi je mislila sam da je neko drugi... Oh, Bože.” Počela sam da se smejufjim.
„Pa, neko mora da ti se gadno zamerio kad se tako javljaš na telefon. Da li hoćeš da mu
preoblikujcm crte lica?”
„Ne. Mislim da je osoba koja je u pitanju prilično sposobna da to sama sebi uradi. Kako si
ti?”
„Ja sam savršeno. Šteta što nisi došla u Blu rum u subotu uveče - bilo bi mnogo bolje da si
ti bila tamo.''
,,Oh, ti zlatousti... Pun si govana, ali me razveseljavaš...”
,,A šta te je to oneraspoložilo? Kome je bilo namenjeno ono 'jebi se'?”
„To je prilično duga priča.”
„Da li je to duga romantična priča?”
„Ne, samo duga gadna.”
„Pinki, ne pomažeš mi - pokušavam suptilno da otkrijem da li postoji neka ljubav u tvom
životu.”
Nisam mogla da ne osećam da mi se Džasper sviđa. „Pa, bilo je nečega”, rekla sam. Ali je
gotovo. ,,OK?”
„Dobro. To znači da možeš da dođeš i popiješ nešto sa mnom.”

138
 Bosnaunited

„Volela bih to.”

„Stvarno? Odlično. Kada?”
„Daj da pogledam u rokovnik. Oh, juče je bio Dan svetog Dejvida, a ja to nisam ni znala.
Mmmm... Šta misliš o sredi. Gde?”
„Sreda je savršena. U mojoj kući. Ona je u Elizabet Bej Roudu. Odmah iza ugla u odnosu na
tvoj stan. Čekaću te napolju. Da li ti odgovara u sedam sati? Vidimo se onda, Pinki.”
Kada sam spustila slušalicu shvatila sam da nikada nisam rekla Džasperu gde živim.
„SERAFIMA, OTIĐI I DOVEDI MI DEBI. MORAMO DA ODEMO NA PROMOCIJU U ESTE
LAUDER. “
Maksin je imala jedan od onih dana kada puno viče. Umesto da ode u Debinu kancelariju,
čula sam da je Serafina otišla pravo u Maksininu.
„ŠTA HOĆEŠ DA KAŽEŠ TIME DA NIJE TU? MORAMO DA BUDEMO U ROKPULU ZA PET
MINUTA.”
Onda je nešto bačeno. Ustala sam i došla do mojih vrata. Serafima je bežeći od opasnosti
zakolutala očima dok je prolazila pored mene. Gledala sam je kako okreće broj Debinog
mobilnog telefona. Niko se nije javio. Zatim je probala broj kod kuće. Uključila se telefonska
sekretarica. Sada sam počinjala da se brinem. Da li treba nešto da kažem Maksin? Međutim, i
dalje nisam bila sigurna šta sam tačno videla u uličici, a nisam želela da Maksin pobesni na
nju bez potrebe. Možda se samo odmarala. Hodanje na cipelama sa platformama bi iscrpio i
Eltona Džona. Naravno, najbolja osoba koju bi trebalo upitati bio je Entoni, ali, ako on nije
mogao da se seti šta je radio, kako bi mogao da kaže gde je bila Debi?
Otišla sam kod Linde. Držala je neupaljenu cigaretu iza uveta, drugu u ustima i otvorenu
kutiju na stolu. To je značilo da piše članak.
„Da li si videla Debi danas?” upitala sam nehajno.
„Ne. I ne očekujem da ćemo je videti sve do srede. Verovatno se još uvek negde oporavlja.
Zatim će sutra imati ekstazi-utorak i možda će nas počastvovati svojim prisustvom u sredu.”
„Ekstazi-utorak?”
Izvadila je cigaretu iz usta i čudno me pogledala. „Jesi li ti pala s Marsa? To je dan kada te
pogodi 'spuštanje'. Uzmi ekstazi u subotu uveče i 'spuštanje' će te tresnuti u utorak. U ncdclju
još uvek voliš ceo svet. U ponedeljak si još pomalo zagrejan i smušen. U utorak si
samoubilački raspoložen. Ono što se popne gore mora i da padne dole. To tako funkcioniše.”
Razmišljala sam malo o tome.
,,U kom obliku može da se uzima ekstazi?” upitala sam je. „Da li postoje samo tablete?”
Gledala me je pažljivo, nakrivivši glavu.
„Zašto te odjednom droge toliko zanimaju?”

139
 Bosnaunited

Ignorisala sam pitanje. „Da lije moguće injekcijom dati ekstazi?”

„Pretpostavljam da je moguće. Postoji GBH, što bi trebalo da je tečni ekstazi i
pretpostavljam da možeš da ubrizgaš bilo šta ukoliko ga dobro usitniš i rastopiš, ali nikada
nisam čula da to neko radi. Sporo dizanje je deo vožnje. Da li razmišljaš da probaš?”
„Pa... ne. Samo sam se pitala.” Pomislila sam da je bolje da promenim temu; smirila me je
po pitanju Debinog odsustva, a nisam želela da mi postavlja dalja pitanja.
„Na čemu radiš?” upitala sam je veselo.
„Sjaj za usne - lepotica ponovo sija “
„Zar to nije Debin tekst za sledeći broj?”
„Da.”
„Zašto ga ti pišeš?”
„Bio joj je rok prošlog ponedcljka. Ne želim da ima više problema s Maksin nego što ih već
ima.”
„I onda ćeš se pretvarati da ga je Debi napisala.”
„Aha.”
Samo sam je pogledala, sa onim što pretpostavljam da je bio glupavi izraz na licu.
„Vidi, ja mislim da je Debi razmažena princeza”, rekla je Linda. „Ona me izluđuje svojom
snobovštinom, ali je ona u suštini dobra osoba. Radimo dugo zajedno. Bila je mnogo
drugačija pre nego stoje Dru poginuo, znaš. Imala je iskru u sebi koja je sad potpuno nestala.
Blistala je kao svetlost. Ona to pokušava da vrati pićem i drogama i seksom, ali mislim da će
na kraju shvatiti da to nije rešenje. Ja samo želim da vidim ponovo tu iskru.”
„Ti si izuzetna osoba”, rekla sam.
,,A onda ću je naterati da mi pomogne da napišem priču koja će dobiti nagradu, pod
nazivom Moj ljubavnik je poginuo - priča jedne žene o tome kako preživeti slomljeno srce. “
To je već ličilo na nju. Zagrcnula sam se od smeha.
„Ti si potupno luda, Linda Vidovik, ali ispod svega toga ti si dobra žena.”
Ona se nacerila i ja sam joj stavila cigaretu u usta.

140
 Bosnaunited

Četrnaesto poglavlje

Kada sam skrenula u Elizabet Bej Roud, videla sam Džaspera koji me je čekao ispred
svoje kuće kao što je i obećao. I kakvo je samo to mesto bilo. Jedina stara kuća koja je još
preostala u nizu velikih stambenih zgrada koje su gledale na luku. Bila je ogromna, sa
kupolom na krovu i delovala je kao nešto išto se može videti u nekom horor filmu..
„Ne mogu da verujem da ti živiš ovde”, rekla sam. „Gledala sam ovu kuću otkako sam se
ovde preselila, pitajući se ko živi u njoj.”
„Sada znaš. Zato sam rekao da ću te sačekati na kapiji. Želeo sam da podelim pun utisak
koji Kaledonija ostavi na tebi.”
„Da li se ova kuća tako zove - Kaledonija!”
Pokazao je na znak na kapiji.
„To znači Škotska”, rekla sam. „Pa, živela Kaledonija...”
Džaspcr me je poveo u obilazak kuće. Unutrašnjost jedva da je i mcnjana otkako je kuća
sagrađena 1905. godine. I dalje su se u kuhinji nalazila zvona za pozivanje posluge sa
natpisima Dnevna soba, Salon i Biblioteka i sve se to raspadalo na neki romantični način.
„Jako mi je drago da nije ništa dorađivano”, rekla sam. „Toliko često se desi da se ljudi
dočepaju ovih divnih starih kuća i renoviraju ih tako da ih potpuno unište i one počnu da
podsećaju na sterilne hotelske sobe. Ja volim otmeno propadanje. Podseća me na moju
porodicu.”
Nasmejao se. Tu je bio ogroman hodnik sa starim gongom za pozivanje na obed, zatim
biblioteka sa velikim foteljama od izlizane kože, dnevna soba i elegantan salon, prepun
nameštaja od trske. Džasper me je poveo dole i pokazao mi veliki prostor koji je koristio kao
svoj fotografski studio. Gore na spratu je bilo toliko mnogo spavaćih soba da sam im izgubila
broja, ali bila sam oduševljena kad sam videla dva kupatila sa divnim starim kadama i WC
šoljama ukrašenim cvetnim šarama.
Konačno, otišli smo gore u kupolu, koja je izgledala kao kada bi se spojila četiri francuska
prozora, sa pogledom od trista šezdeset stepeni na Sidnej i na luku, i dalje sve do okeana.
„Opet si uspeo, Džaspere”, rekla sam, vrteći glavom od divljenja. „Stalno mi oduzimaš
dah.”
Nasmejao se na svoj privlačan dečački način.

141
 Bosnaunited

„Votka i sok od ribizle?” upitao me je, pokazujući rukom ka poslužavniku sa dve čaše,
plastičnom kofom za led u obliku ananasa i visokom čašom ispunjenom tečnošću crvene kao
rubin boje.
Klimnula sam glavom i on je sipao pića dok sam ja hodala okolo po kupoli pokušavajući
da sve to obuhvatim pogledom.
„Osećam se kao da se nalazim u korpi na jarbolu nekog starog broda”, rekla sam. „Ovo
mesto je neverovatno. Ima takvu atmosferu da se osećaš dobrodošlim. Koliko dugo živiš
ovde?”
„Šesnaest godina. Uselio sam se ovde kada sam bio mladi student umetnosti, a sada sam
stanar koji je ovde proveo najviše godina. Kuća je prolazila kroz ruke mnogih pokolenja
sidnejskih boema više od trideset godina. Ista porodica je vlasnik otkako je sagrađena. Ovde
nas živi šestoro. Plaćamo rentu od sto dolara nedeljno - svi ukupno.”
Zazviždala sam. „To je neverovatno.”
„Postoje neka kućna pravila”, nastavio je Džasper dodajući mi piće. „Moraš da se baviš
nečim kreativnim da bi živeo ovde. Ja sam fotograf i filmski režiser. Imamo dvoje slikara,
dvoje pisaca i jednog animatora crtanih filmova. Ukoliko nečiji prihodi pređu određeni nivo,
taj mora da se iseli. To je uvek veoma dobro funkcionisalo.”
„Ova kuća je sigurno savršena za žurke.”
„Jeste, naravno. Uskoro ćemo napraviti jednu veliku.”
„Je l'? Šta proslavljate?”
„Kraj jedne ere. Vlasnici su prodali kuću.”
,,Oh, ne! Mora da ti je srce slomljeno. Zašto su odličili da je prodaju posle sveg tog
vremena?”
„Neki investitori su ih konačno ubedili”, objasnio je. „Oni pokušavaju da je kupe godinama
i ovog puta su ponudili toliko mnogo novca da porodica nije mogla da odbije. Mada,
pretpostavljam da sam srećan što sam živeo ovde toliko dugo.”
„Šta će da naprave od nje?”
„Hotel sa buticima.”
„Pa bolje je i to nego da je sruše. Verovatno.”
Pijuckali smo naše votke. Džasper je smotao džoint i ja sam rizikovala i uzela nekoliko
dimova zato što me je ubedio da je to blaga trava.
Onda smo samo sedeli i pričali. Nisam toliko uživala vekovima. Divlja histerija Entonijeve
ekipe je bila u redu, ali ovo je bilo ono u čemu najviše uživam: u ćaskanju s nekim i slušanju o
njegovim stavovima i doživljajima. Bez ikakvog takmičenja ili pokušaja zadobijanja poena,

142
 Bosnaunited

samo razmena. Svi su mi rekli da je Džasper propalica, ali oni očigledno nisu proveli dovoljno
vremena s njim, pomislila sam.
Ispričala sam mu o onom jednodimenzionalnom ćaskanju u subotu uveče i o tome kako
sam rekla Benu Bez Mozga da treba da ode i vidi Sto dana Sodome “.
„Mislim da je zato Bog izmislio ples”, rekao je Džasper smejući se. „Tako ne moramo da
razgovaramo jedni s drugima na žurkama.”
Osećala sam se toliko opušteno da sam legla na sedište kraj prozora i gledala kroz
stakleni krov kupole. Džasper je učinio isto, tako da su nam se glave nalazile pod pravim
uglom, dok je nebo postajalo sve tamnije.
„Ono je izgledalo kao slepi miš!”, rekla sam, kad je nešto crno proletelo.
„To je i bio slepi miš” rekao je Džasper. A onda su naišle gomile njih i lepršale svojim
kožnim krilima. „To rade svake noći. Napuštaju drveće na kojem spavaju tokom dana i lete
iznad kuće odlazeći na svoj posao.”
Nastavili smo da razgovaramo o svačemu, ali ni o čemu stvarno ličnom. Ništa o prošlim
vezama, ili poslu ili zašto sam se preselila u Sidnej, već više šta mi mislimo o onome što se
dešava u svem. Bilo je to nalik dugoj velikoj osvežavajućoj čaši vode. Izgubila sam osećaj za
vreme i namerno nisam pogledala na sat - želela sam da se samo potpuno prepustim.
Raspoloženje je konačno pokvario zvuk udarca u gong.
„Odlično”, rekao je Džasper razvedrivši se. Mora da sam izgledala iznenađeno.
„Jedna od devojaka radi u restoranu i ona denosi kući svu preostalu hranu. Hajdemo.”
Kada smo sišli dole ugledala sam sveće na velikom stolu i nekih desetak ljudi koji su
sedeli za njim. Džasper me je upoznao sa svima, i to je bilo prijamo šaroliko društvo.
Sto je bio prekriven podjednako raznolikim jelima u različitim rasparenim tanjirima i sa
nekoliko boca vina. Osećala sam jaku glad posle Džasperove trave i navalila sam na hleb,
paštetu i salatu, a zatim sam smazala priličnu količinu čokoladnog krema.
„Zar ti nisi bila na zabavi Denija Grina”, rekao je debeli tip, sa ćelom na glavi koja je sijala i
velikom srebrnom alkom provučenom kroz nozdrve kao kod bika. Prepoznala sam ga kao
onog koji je nosio zečje uši na zabavi.
„Ja nikad ne zaboravljam lica”, rekao je. „Stoje prilično smešno, s obzirom da radini na
radiju.” Njegov smeh je zvučao kao smeh neke devojke, što se slagalo sa njegovim rukama
koje su bile fine i nežne, ali ne i sa svim ostalim na njemu. Upitala sam se da li poznaje Beti.
Mlada žena sa svetloplavom kosom se prisećala Indije u razgovoru sa privlačnom
plavušom od oko četrdeset pet godina koja je nosila dugačku ljubičastu somotsku haljinu i
jeftinu tijaru na glavi.

143
 Bosnaunited

Džasper je razgovarao sa Metom, performans-umetnikom, o tome da urade zajednički

projekat njih dvojica i animatori. Ja sam se zadovoljila time da ih samo slušam dok sam
posmatrala čamce u Elizabet Beju i odsjaj meseca na vodi.
„Zabavljaš li se, Pinki”, prošaputao je Džasper i stegao mi ruku. Nasmešila sam mu se i
klimnula. „Osećam se kao da sam se vratila kući, Džaspere.”
„Tako treba.”
Konačno je društvo počelo da se razilazi i ja sam rekla Džasperu da i ja moram da
krenem. Moj blok stambenih zgrada se nalazio tik iza ugla, ali on je insistirao na tome da me
otprati. Kada smo stigli, poljubila sam ga u obraz.
„Vidimo se uskoro, Pinki”, rekao je. „Svrati kod nas kad god poželiš. Nikada ne
zaključavamo vrata. Čak i ako ja ne budem tu, a tebi se bude sedelo u bašti, samo slobodno
dođi. Dok je još imamo, Kaledonija je za sve.”
„To je stvarno divno od tebe, Džezi. Vidimo se uskoro.”
Bilo mi je teško da se smirim kada sam legla - mešavina votke, trave, vina i čokoladnog
krema mi se komešala po stomaku, a raznorazne misli o Džasperu su mi se vrzmale po glavi.
Nikada me toliko različitih ljudi nije upozorilo da se čuvam nekog muškarca, ali je meni
njegovo društvo bilo toliko prijatno i osećala sam se potpuno spokojno s njim.
Nisam gledala na Džaspera kao na potencijlanog muža, kako sam razmišljala o Biliju i
Niku jedva dve sekunde pošto sam ih upoznala, a poslednje što mi je bilo potrebno posle Rika
je bio još jedan boemski kreativan tip, za koga je sigurno da će ti prirediti neko neželjeno
iznenađenje. Ipak, i dalje sam osećala da se između nas razvija nešto više od prijateljstva. On
sasvim sigurno nije krio činjenicu da sam mu privlačna. Posle svih onih skrivenih mračnih
tajni koje su izgleda imali svi drugi koje sam upoznala u Sidneju, to sam stvarno smatrala
veoma privlačnim.
U pola dvanaest sledećeg dana mi je telefonirao. „Pinki, draga, kako si?”
„Zdravo, Džaspere. Baš sam razmišljala o tebi. Pa pomalo sam mamurna, ali bilo je vredno
toga. Hvala ti mnogo za prošlu noć, zaista sam uživala.”
„I ja takođe. I nadam se da ćeš veoma uskoro doći ponovo. Stvarao sam mislio tako kada
sam ti rekao da svratiš kad god poželiš.”
„Za to te držim za reč - i Džaspere, kad već o tome govorimo, možeš li da mi daš svoj broj
telefona?”
Zatim mi je dao svoje brojeve telefona kod kuće, drugi broj za studio u prizemlju, plus
brojeve mobilnog telefona i pejdžera.
„Sada sam ti potpuno na raspolaganju”, rekao je. Obećala sam da ću mu se uskoro javiti.

144
 Bosnaunited

Tek što sam se namestila da pročitam poslednjih nekoliko tekstova za novi broj kada je
Serafima ušla noseći mi solju čaja. Stavila ju je na moj sto i sela nasuprot mene.
„Džordža”, počela je. „Mislim da bi trebalo da znaš da Debi nije dolazila cele nedelje. A
Maksin mi je upravo rekla da želi da je vidi posle ručka. Zato sam je nazvala kući i ona mi je
rekla da kažem Maksin 'da se jebe, jer je ovo nedelja posle Mardi Grasa i kako iko može da
očekuje od nje da dođe na posao kao da je ovo normalna nedelja...'“
Usledila je dramska pauza, a onda je nastavila.
„Maksin je ionako već ljuta na nju zato što nije otišla na onu promociju u Este Lauder u
ponedeljak, pa sam joj rekla da se Debi javila i rekla da je bolesna ali da ja nisam videla tu
poruku sve do sada, a onda sam zamolila Zoi da telefonira Benu - on je lekar - i da ga zamoli
da joj napiše potvrdu da je bolesna i poslala sam kurira da je donese. Da li je to OK?”
Samo sam je zapanjeno pogledala. Ima tek devetnaest godina, a tako je vesta. Osetila sam
strahopoštovanje.
„Da lije to OK, Džordža?”
„To je veoma OK, Serafima. Ti si, definitivno, postupila ispravno - i hvala ti što si me
obavestila. Neću reći Maksin.”
„Dobro je”, rekla je. „Znala sam da ćeš biti kul.” Vratila se za svoj sto.
Zavalila sam se u stolici i razmatrala ono što mi je upravo ispričala. Bilo je neverovatno
koliko su svi štitili Debi, ali ja sam bila spremna da se s tim složim sve dok ne saznam šta se
tačno desilo u onoj uličici u nedelju. Znala sam da je jedini način da saznam nešto više o tome
bio da progutam svoj ponos i nazovem Entonija. Bila sam još uvek besna na njega, ali mi je on
upravo pružio savršen izgovor da mu se javim - tog jutra mi je poslao ogroman buket
svetloljubičastih ruža. Na kartici je pisalo:
Mačkice, mačkice, gde si bila?
Bila sam u Sidneju da upoznam staru kraljicu.
Mačkice, mačkice, šta si tamo radila?
Preplašila sam podlog starog degenerika pod njenom stolicom. Pusi - molim te, oprosti mi.
Mrzim sebe. Tvoj sam rob. Doli.
Bilo je nemoguće odoleti ovome - a i to je bilo prvo cveće koje sam dobila nakon Nika
Poloka, a da ga nije poslala neka multinacionalna korporacija. Telefonirala sam mu.
„Da li je to podli stari degenerik?”
,,Oh, Pusi. Mrzim sebe. Da li sam ti stvarno rekao sve one grozne stvari? Pa, znam da
verovatno jesam zato što su me i drugi izvestili o mom šokantnom ponašanju. Ti nisi bila
jedina žrtva. Zaista nisam znao da si to ti, moraš da mi veruješ.”

145
 Bosnaunited

„Opraštam ti. Ali, ako nisi znao da sam to ja, zašto si rekao: 'Jebe mi se za Pusi?' Ti me
tako zoveš.”
„Verovatno sam mislio da si to rekla misleći na ženski polni organ, a to me zaista ne
zanima previše.”
Morala sam da se nasmejem.
„Entoni, grozan si, ali te ja ipak volim. Šta si to, pobogu, uzeo kad si postao takav?
Buniku?”
„Nekoliko ekstazija...”
„Mislila sam da oni čine da voliš celo čovečanstvo.”
„ ... Nešto kokaina, nekoliko spidova, a onda pravog ubicu - ogromnu količinu votke.”
„Šta nije u redu s votkom?”
„Mene pretvara u grofa Drakulu. Sve ostalo mi izaziva samo različite vrste luckastog
ponašanja, ali me votka pretvara u masovnog ubicu. Ne bi trebalo da je pijem. Kada popijem
šampanjac prilično sam prijatan, kao što to i sama znaš. Vino me čini veselim, tekila me tera
da skinem odeću sa sebe - što nije baš lep prizor - pivo me uspavljuje, viski me navodi da
trabunjam gluposti, ali me votka pretvara u pravog psihopatu. Žao mi je što si me videla
takvog.”
„Ne brini, potpuno ti opraštam. Nećemo to više nikad da spominjemo.”
,,E, onda ćeš doći večeras da se malo zabavljamo? Samo nas dvoje? Mala večera à deux
chez moi? A sept heures? “ (Za dvoje kod mene? U sedam sati?)
,, Oui, ça sera bon. “ (Da, to bi bilo lepo.)
„Au revoir. “ (Do viđenja). I spustio je slušalicu na svoj uobičajeno odlučan način.
Večera je stvarno bila posebna - Entoni mora da se zaista osećao loše zbog onoga što mi
je rekao. U bašti na krovu postavio je mali okrugli sto na kojem su se nalazile svece, mali beli
stolnjak koji je padao do zemlje i ogromne salvete. Na stoluje bio divan escajg (koji sam
prepoznala da je iz Tifanija), fine kristalne čaše (za koji mi je Entoni rekao da su Bakarai) i
porcelan iz Limoža (proverila sam). Dočekao me je na vratima, s belom keceljom na sebi i
držeći u ruci bocu Kristala.
„Sada je tako teško nabaviti poslugu.”
Hrana je bila čudesna - ogroman tanjir prepun morskih račića (uz koji su stajale srebrne
zdele sa vodom za ispiranje prstiju), prženi baramundi sa prelivom od limuna i crveni
krompir za koji je rekao da ga je kupio šale radi, pripremljen kao pire i sipan u modle u
obliku malih zamkova.
„Da li stvarno imaš te modle?” upitala sam. „Nisam ih godinama videla.”

146
 Bosnaunited

„Sve sam to nasledio od Lija. On je obožavao da kuva i imao je stil koji je podsećao na
Vumens Vikli iz 1972.”
Pošto smo uživali u dobro začinjenoj salati od slačice, Entoni je doneo veliku zdelu
puslica sa šlagom, jagodama i kivijem.
„Da li je to Pavlova? “
,, Bien sûr. La Pavlova du Lee.” (fr. Naravno, Lijeva Pavlova).
„Zašto si počeo da govoriš francuski, Dolores? Nikada nisam čula gori izgovor.”
„Upoznao sam na zabavi jednog divnog Francuza koji radi kao stjuard...”
I nastavio je da me zabavlja svojom pričom za to veče. Njegovo imitiranje Beti na
podijumu za igru dok je pokušavao da bude go-go dečko izazvalo mi je smeh, ali sam
primetila da nigde u svom izveštaju ne spominje Debi.
„Zar Debi nije otišla na zabavu s tobom?”
,,Oh, da. Izgledala je predivno. Napravio sam joj kostim koji sam želeo da ti nosiš i ona je
išla kroz ceo grad golih grudi - a moram da ti kažem da su mnogo veće nego tvoje.”
Isplazila sam mu jezik. „Da li se lepo provela?”
„To ne mogu da ti kažem. Zajedno smo se ovde spremili pre nego što smo otišli u Trud inu
kuću, zatim smo gledali paradu sve do kraja, a posle nje smo otišli u Šougraund, gde smo
istog trenutka izgubili jedno drugo iz vida.”
„Zar je nisi ponovo video cele noći?”
„Pobogu, Pusi. Bilo je dvadeset hiljada ljudi tamo, znaš, a većina njih prelepi muškarci.
Nije bilo šanse da se vučem naokolo i fražim je, a ionako sam znao da ću je videti na žurci za
oporavak. Ona ume da se brine o sebi.”
Ume li? upitala sam se.
„Pomislila sam da sam je videla u onoj užasnoj uličici gde sam” - zaustila sam da kažem,
ali me je Entoni prekinuo. „Rekla si da to nećeš više nikada da spominješ.” ,,OK. Ali, mislim da
sam je tamo videla.”
„Verovatno i jesi. Kao što sam ti i rekao, mi se uvek tamo nalazimo - to je poznato mesto
za žurku za oporavak.”
„Ona je bila u pobočnoj uličici.” ,,S nekim muškarcem, pretpostavljam.”
„Da.”
„Da li mu je pušila?”
„Entoni! Ne, nije. Nemoj da si odvratan.”
Napravio je grimasu. „Izvini, zaboravio sam da večeram sa Meri Popins. Staje radila?”
„Nekako se odmarala... Entoni - da li ti misliš da je Debi dobro?”
„Ne. Ona je potpuno izgubila kontrolu.”

147
 Bosnaunited

„Da li si ozbiljan?”
„Onoliko koliko i uvek.”
„Ono što hoću da kažem je - da li misliš da bi mogla da naudi sebi?”
„Pa, sav taj alkohol sigurno nije dobar za njenu kožu i njena reputacija je poljuljana...”
„Da li misliš da možda ubrizgava droge?” Njegove obrve su oborile rekord u brzini. „Zbog
čega to misliš?”
,,Oh, ne znam, samo zbog nečeg što sam videla...” Delovao je ozbiljno.
,,E, to bi bila prava gnjavaža. Fiksanje je tako staromodno. Reći ću ti šta ćemo da uradimo.
Idem kod nje na probu haljine ovog vikenda, i potražiću tragove uboda igle. Ali, nemam
naineru da joj gledam između prstiju na nogama. Da li ti je to dovoljno? Stvarno ne mislim da
treba da zbog toga dižeš toliku galamu - ona samo voli da se dobro zabavlja i otkako se taj
avion srušio, ja sam prilično srećan da se složim sa svim što ona želi da radi, a što čini da se
ona smeši. Ali, ne brini, neću dozvoliti da joj se išta stvarno loše dogodi - ukoliko vidim trag
uboda igle odmah ću ti javiti. A uzgred budi rečeno, da li sam ti ispričao staje Trudi rekao
kada sam mu rekao za Žan-Lika? Pa...”
I tako je nastavio.

148
 Bosnaunited

Petnaesto poglavlje

U petak ujutru dok sam bila na sastanku sa Lindom i Maksin (koja je bila potpuno
smekšana Debinim falsifikovanim lekarskim opravdanjem), Serafima je primila Džasperovu
poruku za mene. Pozvao me je da dođem u Kaledoniju te večeri na ono što je nazvao
„prikazivanje filma”. Ispostavilo se da je to prikazivanje na otvorenom različitih
kratkometražnih filmova koje su uradili Džasper, animatori i njihovi prijatelji, koji su
projektovani na velikom platnu u bašti. Tu je bila uobičajena ekipa iz Kaledonije koju su činili
uvrnuti ljudi zanimljivog izgleda koji su sedeli na travi, razgovarali, pili i pušili dok smo
čekali da se dovoljno smrači da bismo mogli da počnemo s projekcijom. Džasper se vrteo
naokolo kao pravi domaćin i dolazio redovno do mene da bi proverio da li imam s kim da
razgovaram, da bi mi doneo novo piće i - što je bilo najvažnije - da bi proverio da li se lepo
zabavljam. Jesam.
Filmovi su bili prilično prosečni, a opaske koje su ljudi dovikivali su mi bile mnogo
zanimljivije od njih. Dva filma su bila Džasperova i strašno je bilo što stvarno nisam mogla da
vidim koja im je poenta. Užasno sam se plašila da će doći da me upita šta mislim o njima.
Srećom, on mi je olakšao situaciju.
„Pa, ovo je pravo sranje, zar ne?” rekao je, sedajući na travu pored mene.
„Uf, pa jeste, stvarno”, rekla sam. „Moram da ti kažem da nisam shvatila u čemu je poenta
- nadala sam se da bi ti mogao to da mi objasniš.”
On je počeo da se smeje, a onda se nagnuo ka meni i poljubio me u usta.
„To je moja Pinki. Pravo u metu. Taj film nije ni o čemu. To je obično đubre. Moraću da ga
spalim da ga više ni slučajno ne bih pokazao. Tada sam duvao stvarno jaku hidroponičnu
travu neke dve nedelje i bio sam ubeđen da sam novi Tarkovski. Na šta li sam samo mislio?
Dvominutni statični snimak prazne autobuske stanice...
Smatrao sam da je to fantastičan simbol za dosadu koja vlada u predgrađu.”
„I da lije zbog toga sledeća dva minuta statičan snimak čoveka koji pokušava da pokrene
autobus? Da li on to očajnički pokušava da pobegne od dosade?”
Klimnuo je glavom i počeo da se smeje, sve dok nije počeo da se nekontrolisano trese, a
suze da mu teku niz lice. Nisam mogla a da mu se ne pridružim i stanje mu se još više
pogoršalo kada sam rekla: „A nisam nigde videla ni mrski hleb...”

149
 Bosnaunited

„Ah”, rekao je Džasper padajući na travu. ,,Oh, kakvo sam ja pretenciozno govno. Moram
da prestanem da duvam. Kakvo totalno sranje. Bože, ja sam idiot. Bar nema nijednog od
mojih užasnih dijaloga u tom filmu.”
Onda je ponovo seo i pogledao me. „Hej, ti radiš u časopisu - ti mora da umeš da pišeš.
Mogla bi sa mnom da napišeš scenario za film.”
„Pa, ja ta i tamo nešto napišem, ali ne verujem da bih umela da napišem scenario za film.”
„Naravno da bi umela. Znam - možemo da stavimo jednu devojku koja čita primerak
časopisa Glou, a onda možemo da pokažemo kako pokušava da primeni to što je pročitala na
svoj život.”
„To bi moglo da bude označeno kao pornografija.”
„Dobro! Dobro! To bi moglo da bude stvarno zanimljivo...”
Goreći od oduševljenja, otišao je da pronađe animatore da bi ih pitao da li bi uradili za
nas animirane seksi scene tako da ne moramo da unajmimo prave pomo zvezde. Zatim je
odlučio da ja treba da igram tu čitateljku, a i da napišem scenario i tako je nastavljao. Gomila
bezazlenih, zabavnih besmislica.
Negde oko jedan sat noću bilo mi je dosta i rekla sam Džasperu da moram da idem.
Ponovo je insistirao na tome da me otprati do kuće.
„Pa, evo nas na ulazu u tvoj zamak, princezo Pinki. Možda ćeš jednog dana dozvoliti svom
vitezu da te otprati u tvoju kulu od slonovače.”
„Ovog trenutka princeza će da se pretvori u Uspavanu lepoticu. Laku noć, Džaspere.”
U subota ujutru, u pet minuta do osam, telefon je zazvonio. Vidovik.
„Da li si sama?”
„Veruj mi Linda, onog jutra kada ne budem sama, skinuću slušalicu sa telefona očekujući
tvoj poziv za buđenje.”
„Hvala bogu što si sama”, rekla je hrapavim glasom. „Zašto? Da li dolaziš ovamo?”
„Ne, samo je viđeno kako si veoma bliska sa Džasperom O'Konorom prošle večeri i plašila
sam se da nisi u svom ranjivom stanju potpala pod njegov šarm.”
„Šta? Gde si, pobogu, to čula? I u kakvom to mom ranjivom stanju?”
„Stanju posle Poloka. Pomislila sam da ti je možda potrebno malo jednostavne procene
koliko si privlačna muškarcima i da ćeš da završiš u krevetu sa Džasperom.”
Nisam mogla da poverujem u to što čujem. „Nisi mi odgovorila na prvo pitanje - ko ti je
rekao da sam 'veoma bliska' sa Džasperom O'Konorom? I zašto si mislila da se to tebe uopšte
tiče?”
„Znači, jesi!”

150
 Bosnaunited

„Linda, šta izvodiš? Da li je to tvoj način da me upozoriš da je Džasper veće đubre nego
Nik Polok? Jer ako jeste, samo mi reci. Ne želim da provedem još jedno veče sa suši-sestrama;
ovog puta želim da to znam unapred.”
„Ne, on je samo zavisnik od trave i slabić kao što sam ti već rekla i ne mislim da je on ono
što ti je potrebo u životu.”
„Linda, cenim tvoju brigu”, rekla sam sarkastično. „Iako to čini još bizarnijom činjenicu da
me nisi upozorila na onu osobu čije prezime počinje slovom 'P'. Ali, ovo se tebe ne tiče. Inače,
ja nemam nikakvu vezu sa Džasperom, on se samo veoma prijateljski ponaša prema meni i
meni se sviđaju svi ti šašavi ljudi koji vise u onoj staroj kući - osim tog, ko god da je kreten
koji me je ocinkario kod tebe. Ko je u pitanju?”
,,Oh, neko koga poznajem je to samo usputno rekao.”
„Mora da si rano ustala. I kako je iko tamo znao da ja tebe poznajem? Oh, baš me briga.
Pa, reci mi šta ćeš raditi ovog vikenda? Je l' imaš još nekog koga bi mogla da špijuniraš?”
Dok su sedmice prolazile, Lindini jutarnji pozivi subotom su postali uobičajeni deo mog
postojanja i tako je moj novi život u Sidneju počinjao da dobija svoj ustaljeni ritam.
Histerično veseli noćni izlasci sa Entonrjem i momcima, a i moji odlasci u Entonijev stan na
puno ćaskanja i malo igranja. Promocije novih maškara i otvaranja butika sa Debi. Ručkovi
radnim danima sa Lindom i Zoi - koja je sve više jela normalno, uz hrabrenje doktora Bena - i
subotnja popodneva kada bih se često našla sa Zoi i ponekad sa Debi i odlazile bismo na
plažu ili u šoping u ulicu Oksford.
A između svega toga, postala mi je navika da svraćam u Kaledoniju. Tamo je uvek bio
neko zanimljiv, čak i kada Džasper nije bio tu. Kada je bio, mi bismo obično završili u kupoli,
razgovarajući ili gledajući koji god da je opskurni strani film bio na kanalu SBS.
Stvarno sam uživala u njegovom društvu i što mi se više dopadao njegov um, to mi je sve
privlačnije bilo njegovo telo. Linda je, ipak, bila u pravu u jednoj stvari - bila sam ranjiva
posle Poloka, i, koliko god da me je to ljutilo, njena upozorenja su uticala na mene...
I na poslu je sve prešlo u rutinu. Sada sam radila svoj četvrti broj časopisa i smafrala sam
ciklus mesečnika veoma bliskim i prijatnim - sastanci na kojima se iznose nove ideje,
tekstovi, čitanje tekstova, uređivanje tekstova, proveravanje pre štampe, smišljanje
primamljivih naslova i pomaganje Maksin i Keti, grafičkom uredniku, da izaberu najbolje
fotografije. Jako sam se zabavljala dok smo se poigravale vizuelnim idejama kao što su: Koje
slavne ličnosti izgledaju najgore bez šminke i Kitovi nasukani na plaži — slavne ličnosti i njihov
celulit u kupaćim kostimima. A onda bi došlo vreme da se odabere naslovna sfrana sa
ostatkom tima, posle čega bi usledio sastanak na kojem se odlučivalo o priči za naslovnu
stranu.

151
 Bosnaunited

Sada kada sam bila deo mesečnog ciklusa, Linda više nije mogla da me iznenadi
iznošenjem neočekivanih naslova i dobro sam se nasmejala iznoseći svoje ideje kao stoje
bila: Deset proverenih načina da se opazi kopile —pre nego što bude kasno, za koju je Maksin
mislila da bi bila odlična priča za naslovnu stranu. Isplazila sam jezik Lindi i prošaptala:
„Ovog puta sam te pobedila, a?” Onda je ona izašla s idejom o tome kako zaustaviti
prijateljicu da se spetlja sa pogrešnim muškarcem, a Maksin joj je, na moje veliko
oduševljenje, rekla da je to glupo.
„Naše čitateljke imaju dovoljno problema sa svojim ljubavnim životom i ne treba im da se
mešaju u veze svojih prijateljica”, rekla je. „Dva-dva”, prošaptala sam, pokazujući Lindi nos i
rugajući joj se.

152
 Bosnaunited

Šesnaesto poglavlje

Bila je subota ujutru. Obavila sam svoj uobičajeni jednosatni razgovor sa Lindom, ali, za
razliku od prethodnih nedelja, Zoi i ja se nismo dogovorile da se nađemo tog dana, jer je sada
prolazila kroz fazu kada je želela da provede svaki slobodan trenutak sa Benom. Možda bi
trebalo da se ugledam na Lindu, pomislila sam, i predložim tekst pod nazivom: Muška zamka
- žene koje napuštaju svoje prijateljice zbog muškarca. Nije mi se ostajalo u stanu, pa sam
odlučila da prošetam od Elizabet Beja do Umetničke galerije Novog Južnog Velsa.
Zaustavila sam se na vrhu stepenica u ulici Viktorija koja gleda na Vulumulu. To je jedno
od mojih omiljenih mesta u Sidneju - čini mi se da ono sumira ceo grad u jednom pogledu,
sve do ružnih novih zgrada koje delimično blokiraju pogled na Domen. Ali, volela sam da
posmatram brodove australijske mornarice tu usred grada i smešna stara kolica sa pitama
pod naziom Harijev kafe na točkovima koja su ponosno stajala ispred lepo renoviranog starog
pristaništa. Dole u glavnoj luci, vikend-pomorci su bili na svojim jahtama, a nebo iznad grada
je delovalo ponosito i bogato iznad zelenila Misiz Makari Pointa.
Kako lep grad, pomislila sam po neki stoti put. Sidnej mi je to činio - svaki put kada bih
osetila u sebi zadovoljstvo što živim tamo, on bi bacio ispred mene još neki čudesni vidik,
privlačeći ponovo svu moju pažnju. Pogledaj me! Zar ja nisam nešto posebno? Da li si ikada
videla grad koji je lep kao ja?
Provela sam nekoliko sati u galeriji, zatim prošetala kroz izložbu pod nazivom Australijski
radovi na papiru - nove nabavke. Dokono posmatrajući eksponate, zaustavila sam se ispred
jednog gotovo apstraktnog pejzaža urađenog kredom u toplim žutim i oker tonovima. Divila
sam mu se izvesno vreme, a onda pogledala na pločicu na zidu koja je uz njega stajala:
,,Daleka prostranstva III. Rori Stjuart. Kreda na papiru.”
Tu je bio zlaćani pejzaž oko Voltona, sa svojom savršeno uhvaćenom blagošću i
spokojstvom. Bio je to divan crtež. Nije ni čudo što se Rori osećao frustriranim što je odsečen
od svog umetničkog života, on je bio veoma talentovan. I bio je tako skroman kada je govorio
o tome. Nik Polok se hvalisao knjigama koje još nije ni napisao, a Džasper je pozvao pola
Sidneja da dođe i pogleda fdmove za koje je sam priznao da su užasni. A čak i dok smo
razgovarali o galeriji, Rori nije spomenuo da se tamo nalazi neka njegova slika.
Videvši tako iznenada Rorijev crtež, doživela sam mali šok. Želela sam nekome da
ispričam o toj koincidenciji, nekome ko bi mogao da razume puno značenje toga, ali mi je
sinulo da nemam nikoga u ovom mom novom podeljenom životu, ni u Engleskoj ni u

153
 Bosnaunited

Australiji, ko bi mogao da odgovara za tu ulogu.Ova spoznaja mi je izazvala čežnju za domom.

Izašla sam iz galerije i odlučila da se prošetam kroz Botaničku baštu, u društvu svog
najnovijeg otkrića - čokoladnog sladoleda pedl pop.
Bilo je veoma mirno, čak i u sunčano subotnje jirtro nije bila gužva. Bilo je nekoliko ljudi
koji su nameštali stolnjake za piknik ispod velikog senovitog drveća i porodica sa malom
decom koja su se vozila u minijatarnom vozu veselih boja, ali bi po ovome čovek teško mogao
da zaključi da se nalazi u nekom glavnom gradu. Bilo je to dobro mesto za dugo razmišljanje.
Bila sam pozvana na veliku zabavu te večeri - bio je Trudijev četrdeseti rođendan i
Entonijevo društvo je bilo veoma uzbuđeno zbog te proslave koja je trebalo da se održi u
Digers klubu u Bondiju. Rezervisali su celo mesto za tu noć i trebalo je da bude mnogo
muzike, obilje hrane i gomila pića za tri stotine gostiju. Entoni i Beti su proveli poslednjih
nekoliko dana organizujući dekorisanje prostora koje je trebalo da bude s temom Maroka.
Trudi je vodio reklamnu komapaniju koja je bila specijalizovana za poznate marke odeće i
druge divne proizvode kao što su votka i naočarc za sunce i trebalo je da to bude nešto
veoma glamurozno.
Debi je posebno za tu priliku kupila u Skenlan & Tiodor svetlonarandžastu i ružičastu
prugastu haljinu bez leđa i Kajli je provela većinu te nedelje pokušavajući da joj pronađe
cipele koje će se slagati sa haljinom. Zoi je kupila žutu kao jagorčevina satensku haljinu kod
Kolet Dinigan i u njoj je, sa svojom maslinastom kožom, izgledala divno, pogotovu sada kada
se malo ugojila. A ja sam se unapred radovala što ću pružiti priliku svojoj omiljenoj Kloi
haljini da po prvi put izađe u Sidneju.
Znala sam da će ta žurka biti stvarno zabavna na neki ludi način, sa puno igranja i
izmotavanja, ali su postojala tri razloga zbog kojih nisam bila sigurna da li treba da idem. Prvi
je bio da sam pomoću malog lukavog ispitivanja (ispitivanja Trudija kada je bio pijan) otkrila
da će tamo biti Nik Polok sa Fibi Tril.
Drugi je bio to što, koliko god da sam obožavala Entonija i njegove dečake, znala sam da
će osim Vrućih Pantalona Poloka, Zoijevog Bena i kojeg god jebača za tu nedelju da povede
Debi, tu uglavnom biti okupljeni pederi. Znala sam da ću se strašno dobro provesti, a onda
otići u krevet sama, pijana i osećajući se praznom iznutra.
Treći razlog se odnosio na Džaspera. On mi je telefonirao u petak po podne i pitao me šta
radim tog vikenda. Bila sam namerno neodređena da bih ostavila sve mogućnosti otvorenim
i on mi je rekao da ukoliko želim da se stvarno dobro provedem treba da dođem u Kaledoniju
u dva sata po podne u nedelju i da ponesem džemper i kupaći kostim. To je bilo sve što mi je
rekao, ali me je upozorio da ne kasnim ili će on otići bez mene.

154
 Bosnaunited

Sada je bilo podne. Imala sam dva sata da odlučim šta ću. Otišla sam do obale na Farm
Kolu i naslonila se na zid nasipa. Zvuk udaranja talasa o stene je bio veoma umirujući i
osećala sam se pospanom i sama pomisao na veliku bučnu žurku sa Entonijem i Debi me nije
privlačila, Pretpostavljala sam da je Džasperov tajni plan bio piknik na plaži, ali bilo je nečeg
u načinu na koji je rekao da će „on” otići bez mene - ne „oni” će otići bez mene - što me je
navelo da se upitam da li je to bilo planirano samo za nas dvoje. Da li ja to želim?
I da i ne. Sasvim sigurno nisam želela da otpočnem ozbiljnu vezu ni sa kim - zar ne? Ali,
ako je tako, zašto sam toliko brzo toliko poludela za Nikom Polokom i zašto sam počela da
biram škole za našu decu čim sam upoznala Bilija Rajana? Uz to, Linda me je uporno
upozoravala da ne treba da se petljam sa Džasperom. Da li treba da na to obratim pažnju?
Ono što sam želela je bilo neko jednostavno blisko druženje s nekim muškarcem. Čeznula
sam da me neko drži u naručju. Želela sam da me neko ljubi. Dugo, polako. Osim
kratkotrajnog vatanja sa Bilijem i lude noći divljeg seksa sa Polokom, činilo mi se da je prošla
večnost otkako sam imala fizički kontakt sa drugim ljudskim bićem. Moje celo telo je čeznulo
za tim. Želela sam da osetim nečiju kožu uz svoju.
Stajala sam tako gledajući u vodu dok su mi se misli vrtele u krug kao odeća u mašini za
pranje veša. Džasper. Slabić. Ovisnik o travi.
Koža. Entoni. Rori. Linda. Džasperov smeh. Slabić. Ovisnik o travi. Koža. Entoni. Linda. U
krug, u krug.
A onda, potpuno nesvesna da to činim, išla sam natrag kući. Nisam svesno donela odluku,
ali moje noge jesu. Otići ću sa Džasperom - gde god da on to ide. Međutim, dok sam tako
hodala, dok mi je bubanj mašine za pranje veša bio na najvećoj brzini, još nešto sam odlučila.
Namerno ću zakasniti deset minuta i ako Džasper bude otišao bez mene, otići ću na
Trudijevu žurku. Kada sam stigla kući, ostavila sam poruku na Entonijevom poslovnom
telefonu - na koji sam znala da se neće javiti u subotu - i rekla da se ne osećam dobro, ali da
ćemo se videti na žurci ukoliko mi bude bolje. Tako se neće uvrediti ukoliko ne dođem.
Prošla sam kroz kapiju Kaledonije u dva i deset. Džasper je sedeo na haubi svojih kola s
naočarama za sunce sa zlatnim okvirom kakve je nosio Elvis u ovom periodu Las Vegasa i s
velikim slamnatim stetsonotn - čak većim od mog. Imao je na sebi svoje ružičaste pantalone,
prugastu košulju i japanke na nogama. Nokti na nožnim prstima su mu bili iste boje kao i
pantalone. Izgledao je potpuno šašavo i veoma, veoma slatko.
„Pinki!” rekao je. „Prihvatila si izazov. Obukao sam svoje ružičaste pantalone u nadi da će
te one privući... i jesu.”
„Džaspere - izgledaš veoma lepo. Evo me s mojim džemperom i kupaćim kostimom. U
čemu se sastoji tajni plan?” Videla sam da nikog drugog nema u blizini.

155
 Bosnaunited

„Upadaj u kola i ispričaću ti.”

Džasperova kola su bila stari holden nebo plave boje. Nije imao radio, ali je poneo
kasetofon. Veliki ručni frižider i nekoliko stolnjaka za piknik su bili na zadnjem sedištu.
„Znači, idemo na piknik?” upitala sam ga.
„Pa, piknik je deo toga...” Stavio je kasetu u kasetofon i pustio je. Začuli su se B-52 s - Love
Shack.
„Da li idemo u 'kolibu ljubavi'?” upitala sam ga.
Džasper je ubacio kola u brzinu i projurio kroz kapiju.
„Putovanje!” vikao je dok smo se proletali kroz Elizabet Bej Roud. ,,Ju-hu!” ,,Ju-hu!”
viknula sam i ja.
Nije mi ni najmanje smetalo što sam kidnapovana. Postoji malo stvari koje više volim od
putovanja, a Džasper je zaista razumeo sva pravila. Pretinac je bio prepun kaseta sa
specijalno napravljenim kompilacijama na kojma se nalazila dobra muzika za vožnju,
uključujući i onu na kojoj je u svakoj pesmi bio spomenut put, kola, vožnja ili odredište.
Srećno smo pevali uz Twenty four hours from Tulsa i zavijali uz Wichita Lineman i Galveston s
moćnim Glenom. Džasper je bio oduševljen što znam sve reci.
Pripremio je i poneo svoje blage džointe, a frižider na zadnjem sedištu je bio pun ledenog
čaja koji je sam napravio i sipao u prazne boce od koka-kole. Džasper je bio protiv koka-kole
iz moralnih razloga - ali je bio prilično srećan kada se zaustavio na benzinskoj pumpi i kupio
gomilu jeftinih lilihipa, kako ih je nazivao.
„Ah, ovo su bombone”, rekla sam. „Llilihipi su na štapićima.”
„To što sada žvaćeš je ušećereni lilihip, draga.”
„Ne to je ušećerena bombona. Čupa čup je lilihip. Pedl pop je ledeni lilihip.”
„Pedlpop je ledeni štapić”, ispravio me je.
„Šta? To zvuči kao nešto od čega bi Eskim napravio šator.”
„Ili nešto što bi Eskimka bila srećna da može da ugreje...”
Otvorili smo sve prozore, pojačali muziku i neprimetno smo se našli u predgrađu i onda
jurili po autoputu kroz neku vrstu nacionalnog parka. Voda nam je bila s leve strane, tako da
sam pretpostavljala da idemo na jug.
„Gde idemo?” upitala sam ga, dok smo prolazili kroz mesto pod nazivom Volongong.
Džasper je slegao ramenima. „Pretpostavljam da ćemo znati kad stignemo. Sad smo južno
od Gonga na otvorenom putu. Imamo pun rezervoar benzina...”
„Imamo naočare za sunce...”
„Udri!” istovremeno smo uzviknuli.

156
 Bosnaunited

I tako smo nastavili kroz male gradove sa dražesnim uličicama, a onda nije bilo ničeg
naročitog, ali smo oboje jednostavno uživali gledajući prirodu kroz prozor, pevajući i smešeći
se. Skinula sam sat sa ruke i gurnula ga u džep u tašni. Džasper se nasmešio.
„Znao sam da ćeš shvatiti. Ništa vreme, ništa sastanci, ništa planovi, ništa pravila.”
„Ništa krajnji rokovi.”
„Ništa brige.” Nacerili smo se jedno drugome.
Posle još nekoliko sati -- bar pretpostavljam da je toliko prošlo - senke su se izdužavale -
Džasper je iznenada skrenuo ulevo i sišao sa autoputa.
„Hajde da vidimo šta ovde ima, hoćemo li?” rekao je.
Sporedni put je krivudao kroz kaučukovo drveće i gusto grmlje, neku vrstu zakržljale
šume. Džasper je prošao opasnom brzinom kroz nekoliko smešnih malih gradova dok
napokon nismo stigli do uzvišice s koje sam mogla da vidim da se nalazimo na nekoj vrsti
poluostrva okruženog vodom sa dve strane. S desne strane je bio otvoreni okean, a sa leve
ogromni okrugli zaliv, uz koji su se prostirale plaže sa belim peskom.
Ponovo smo skrenuli i spuštali se niz brdo dok nismo stigli do pitoresknog naselja od
daščara, tik uz obalu. Džasper se provezao pored njih a onda duž džombastog puta, ignorišući
znak na kome je pisalo: „Zabranjen ulaz”. Posle nekoliko kilometara vožnje kroz gusto drveće
on se zaustavio, i onda smo samo sedeli u kolima i slušali. Osim zvuka talasa i neobičnih
ptičjih glasova oko nas je vladala potpuna tišina.
„Nikakvog zvuka koji pravi čovek”, rekla sam. „Raj. Da li znaš da praktično nigde u
Britaniji ne postoji mesto gde možeš da nađeš ovakvu tišinu? Uvek postoji neki put u daljini
ili avion iznad glave. Ovo je neverovatno.”
Sedeli smo neko vreme, samo osluškujući. Onda je Džasper rekao „Dozvolite da vam
pokažem vaše odaje, madam”, i onda me je uzeo za ruku i proveo kroz drveće do plaže. Bila je
netaknuta. Nije bilo plastičnih boca na obali, samo školjke i morska trava. A onda sam videla
kako nešto skače po vodi.
„Pogledaj!” rekao je Džasper. „Delfini.”
Celo jato delfina je plivalo i skakalo blizu obale.
„Opet si uspeo”, rekla sam Džasperu. Opet sam ostala bez daha...” A onda je izgledalo kao
najprirodnija stvar na svetu kada me je uzeo u naručje i poljubio. Dugo me je ljubio. Polako i
slatko, onako kako sam i zamišljala.
Plivali smo. Zapalili smo vatru i ispekli krompire. Pili smo pino noar iz pravih čaša -
„Nema potrebe da ga kvarimo”, rekao je Džasper - i pojeli smo salatu i šunku i hladnu
lubenicu izvađenu iz ručnog frižidera.
„Onog istog u kojem su se nalazili ledeni štapići?” upitala sam ga i on me je ponovo ljubio.

157
 Bosnaunited

Kada je noć pala i zvezde se pojavile na nebu, legli smo na leđa, kako smo to tako često
činili u kupoli i popušili nekoliko džointa i razgovarali i razgovarali sve dok nismo zaspali. Pa,
ne baš zaspali. Džasper je imao duplu vreću za spavanje u prtljažniku. Poneo je i dve
pojedinačne, kako mi je rekao.
„Ne bih želeo da pomisliš da sam sve uzeo zdravo za gotovo”, rekao je.
Sledećeg jutra smo se probudili sa izlaskom sunca i otrčali u more da se umijemo i
razbudimo. Džasper je nestao na neko vreme s kolima i vratio se noseći kafu i slaninu i jaja.
Celog dana smo plivali i sunčali se i spavali i razgovarali i vodili ljubav. Koža uz kožu. Osećala
sam se kao da mi sunce ulazi u vene.
„Živimo kao divljaci”, rekao je Džasper.
,,A zar divljaci ne znaju šta valja?”
Kada je sunce bilo visoko na nebu, tužno sam se upitala da li će uskoro reći da je vreme
da krenemo. Umesto toga, on se nagnuo i zagolicao mi lice jednom travkom i rekao: „Da li
hoćeš da ostanemo još jednu noć?” Samo sam klimnula glavom. Zajebi posao. Dovoljno sam
izgovora našla za Debi Brent tokom poslednja dva meseca - sada ću ja da se malo „pravim
bolesnom”, kako je to Linda sročila.
Namerno nisam ponela mobilni, pa sam se odvezla Džasperovim kolima (kojima smo dali
ime Kit) u malo selo da pronađem telefonsku govornicu i ostavim poruku na Serafiminoj
telefonskoj sekretarici na poslu. Rekla sam da sam se otrovala hranom u subotu i da se još
loše osećam u nedelju po podne, tako da neću doći u ponedeljak. To će me pokriti za subotu
uveče, pomislila sam. Debi će to, takođe, čuti i moći će da kaže Entoniju i svi će biti
obavešteni. I puno spavam, rekla sam u poruci, tako da ukoliko me neko zove, možda se neću
javiti na telefon. Nisam osećala nimalo grize savesti. Osećala sam, jednostavno, sreću i čisto
zadovoljstvo što sam sa Džasperom.
Ovo osećanje nije nestalo tokom cele nedelje i bilo je još uvek prisutno i u ponedeljak
ujutru.
„Osećam se kao da smo bili odsutni nedeljama”, rekla sam Džasperu. Klimnuo je glavom.
„Možemo to da uradimo kad god poželiš”, rekao je. „To je samo četiri sata vožnje od
Sidneja. Možemo da dođemo ovde svakog petka uveče, ukoliko želiš.”
Nasmešila sam mu se. Možda jeste slabić, ali su njegovi snovi čarobni. Nije bilo ničeg
opasnog u njima. I bio je sjajan ljubavnik. Možda je to bilo dejstvo trave, ali on je to radio tako
polako i lako da me je dovodio do zanosa. Čak i kad nismo vodili ljubav, osećala sam se
potpuno opušteno uz njega. Znala sam da mu se dopadam, jer mi je to rekao toliko mnogo
puta pre nego što smo se čak i poljubili, tako da nisam osećala da moram da budem u

158
 Bosnaunited

blistavoj formi svakog sekunda kao što sam to osećala sa Nikom Polokom. I znala sam da se
nikada neću udati za njega. Sa Džasperom sam bila sasvim srećna da uživam u trenutku.
Ipak, konačno je došlo vreme kada smo morali da se oprostimo od naše Plave lagune. Nije
bilo onog brutalnog „treba da krenemo”, to se samo desilo. Jednog trenutka smo ležali na
suncu, sledećeg smo nosili naše stvari u kola. Kada je sve bilo spakovano, Džasper me je uzeo
za ruku i poveo preko plaže do jednog zaklonjenog mesta na kojem je napisao „Dž i Dž” u
pesku školjkama. Podigao je jednu od školjki i dao mi je.
„Svaki put kad pogledaš u tu školjku sledeće nedelje, ja ću pomisliti na tebe.”
„Samo nedelju dana?”
„O tome možemo da ponovo pregovaramo svakog petka ujutru.”
Povratak kući je bio lak i ugodan i slušali smo prigodnu kompilaciju sentimentalne
muzike koju je snimio na kasetu. Na čas sam se upitala da li je napravio i drugu traku sa
muzikom koja bi odgovarala raspoloženju da sam odabrala da spavam sama u vreći. Zaspala
sam na sedištu s glavom na Džasperovom krilu i u trenutku kada sam se probudila osetila
sam da me miluje po kosi. A onda smo stigli u Elizabet Bej.
Ostavio je motor uključen dok smo se ljubili opraštajući se. Upitala sam se u trenutku da li
očekuje da ga pozovem da provede noć kod mene, ali sam želela da naš dragoceni vikend
zadržim odvojenim od realnosti i buđenja sata ujutru. Dugo smo se ljubili i kada sam krenula
da izađem iz kola okrenula sam se i upitala ga šta bi uradio da sam zakasnila na sastanak.
„Čekao bih celo popodne”, rekao je i ja sam ušla unutra, pevušeći Galveston dok sam išla
ka liftu.
Sledećeg jutra ispred ulaznih vrata sam zatekla buket ljubičastih bugenvilija - nije bilo
poruke, ali znala sam da one rastu u bašti Kaledonije. Izazvale su mi osmch na licu, a u
stomaku sam osetila stezanje kada mi se iznenada pred očima pojavila slika Džaspera kako
izlazi iz mora go i pretresa svoju dugu tamnu kosu. Dok sam ulazila u kancelariju, morala
sam da se prilično potrudim da se ne bi videlo moje postkoitalno dobro raspoloženje.
Ponekad je stvarno strašno raditi sa gomilom žena i njihovom kolektivnom intiuicijom -
ne možeš ništa da sakriješ - ali ovog puta je izgledalo da nisu ništa primetile. Da bih se
osigurala, rekla sam Debi i Zoi da mi je i dalje previše muka da bih jela, tako da ne bi imale
priliku da me pažljivije posmatraju za vreme ručka.
Tačno u tri sata posle podne Džasper me je nazvao.
„Pustio sam te sve do tri sata, jer nisam želeo da delujem previše žudno”, rekao je, a i da
bi voleo da me vidi te večeri, ali da ima nešto u planu. To je bilo u redu što se mene tiče -
želela sam da imam nešto vremena da samo uživan sećajući se kako je divno bilo, pre nego
što ga ponovo vidim u realnosti.

159
 Bosnaunited

Kasnije mi je telefonirao Entoni da bi video da li me je prošlo trovanje hranom - sidnejski

Radio Mileva je radio savršeno - i da mi ispriča dogodovštine sa Trudine žurke koja je, kako
se i očekivalo, bila divlja i luda. Želeo je da dođem kod njega na piće, ali ja sam ponovo
iskoristila mučninu kao izgovor i dogovorili smo se da zajedno idemo na različite promocije
ruževa za usne, na otvaranja izložbi i lansiranja različitih novih proizvoda koji je trebalo da
se dogode u sledećih desetak dana po sidnejskom društvenom kalendaru.
Želela sam da vidim Entonija i ostatak društva, ali sam i želela da se osiguram da budem
zauzeta gomilu večeri i samim time nedostupna za Džaspera. Nakon što sam se osećala tako
bespomoćnom zbog Poloka, zaista je bilo dobro osećati da više ne očajavaš zbog nekog
mušakarca.
Kada sam ga ponovo videla, sve je bilo opušteno kao i uvek. Otišli smo u mongolski
restoran, gledali mongolski film, a onda se vratili u moj stan na ono što je Džasper nazvao
„mongolski horizontalni folk-ples”.
Nije bilo toliko romantično kao na plaži, ali Džasper je izgleda posedovao urođeni talenat
za stvaranje atmosfere - doneo je nekoliko lampiona, tako da smo mogli da stvorimo
odgovarajuće raspoloženje u mojoj ogoljenoj maloj sobi.
Nakon toga je izgledalo potpuno prirodnim da ga ponovo vidim u petak uveče i proveli
smo celu subotu obilazeći pijace na Sarej Hilsu i brojne starinarnice da bismo kupili stvari
koje će učiniti da moj stan manje podseća na neku manastirsku ćeliju. Kupila sam šašavu
staru lampu iz pedesetih godina u obliku ciganske igračice, zajedno sa originalnim plisiranim
abažurom, šarenu zavesu za kuhinju ukrašenu perlama i uramljenu školsku mapu sveta sa
Australijom u sredini. Džasper mi je kupio plastičnu kofu za led u obliku ananasa kao što je
njegova.
I tako smo nastavili prijatno druženje. Nismo se viđali svake večeri, a kada bismo ostajali
zajedno, on bi uvek dolazio kod mene. Nismo se zvanično proglasili parom, ali smo provodili
vreme u našem tajnom univerzumu kad god smo bili zajedno i u našim razdvojenim životima
kada nismo bili zajedno. To me je navelo da se setim one kantri pesme sa recima „to nije
ljubav, ali nije ni loše”. A to je bilo upravo ono što sam želela.

Nedugo nakon našeg prvog zajedničkog vikenda, Džasper je počeo da mi govori o

Uskršnjem sajmu i stalno mi je ponavljao da je to prava institucija u Sidneju i da ne smem da
ga propustim. Zvučalo je kao nešto što ja volim - tu su bile životinje i muškarci sa akubra
šeširima - i užasno sam želela da me odvede. Ali, je Džasper odbio, rekavši mi da ga bojkotuje
sve otkako su ga preselili iz starog Šougraunda u novo zdanje u Hombušu. „Čuo sam da je to
novo mesto kao veliki automobilski parking na više nivoa”, rekao je.

160
 Bosnaunited

I tako sam otišla sama. Džasper je bio u pravu što se tiče zgrade; bila je cela od sivog
betona i delovala je više urbano nego seoski. Bilo je tu nekoliko mlađih tipova sa akubra
šeširima, ali nigde nisam mogla da vidim ni parčence kravlje balege. U početku sam osetila
čežnju za domom, jer se toliko razlikovalo od seoskih vašara koje sam volela kada sam bila
dete.
Poželela sam da je Hemiš tu i da to podeli sa mnom - poljoprivredni sajmovi u njemu
izazivaju osećaj blaženstva - i upitala sam se da li je već nešto preduzeo oko toga da dođe da
radi ovde za Džonija Brenta. Moraću da ga nazovem.
Džasper mi je napravio spisak glavnih dešavanja na Uskršnjem sajmu i bila sam potpuno
rešena da se dobro provedem. Po njegovom mišljenju, morala sam da pogledam cepanje
drva, pobedničke torte i kolače, bacim pogled na slike u Molu zanatstva, odem na tobogan,
donesem mu reklamnu torbu Vajolet Krambl i pojedem nešto što se zove degvud dog, a
odmah nakon toga šećernu vatu dok posmatram veliku paradu.
I tako sam pojela groznu stvar koja je izgledala kao jako pržena viršla na štapiću, a onda i
šećernu vatu. Divila sam se neverovatnim scenama iz seoskog života napravljenim u
potpunosti od soje, sočiva, bundeve i drveta, osmotrila sam kolače, posmatrala cepanje drva,
borila se sa deset hiljada vrištave dece da bih se dokopala torbe za Džaspera i odlučila za
koju vožnju na toboganu ću se pretvarati da sam na njoj bila. Još mi je jedino preostala velika
parada na kojoj su se pojavile životinje koje su pobedile u svojoj klasi koje su proveli u krug
po velikoj areni. U tome sam uživala.
Posebno su mi se dopala goveda. Nisam mogla da poverujem da tako snažne životinje
mogu da budu nežne i pitome, i kada sam otišla da ih pogledam izbliza u njihovim stajama,
tela su im imala tako divne oblike da sam poželela da ih nacrtam. Još uvek nisam pronašla
kurs crtanja na koji sam htela da idem, ali sam izvadila blok iz tašne i počela da crtam.
Imala su takve divne krivine, da sam ih smatrala mnogo više zanimljivijim za crtanje nego
ljudska bića. Izgledala su veoma dobro i dok su mirovala i uskoro sam se potpuno zadubila u
crtanje. Ljudi su se zaustavljali da pogledaju, kao što to uvek čine kada neko crta na javnom
mestu, ali nisam uopšte obraćala pažnju na njih sve dok jedan od njih nije izgovorio moje
ime.
„Vidi - to je Džordži. Hej, to nije loše.”
Podigla sam pogled i ugledala Bilija Rajana u pratnji privlačne tamnokose žene. Bila sam
toliko iznenađena što ga vidim da sam osetila da crvenim.
„Zdravo Bili. Samo crtam krave. Imaju tako divne oblike. Zdravo”, rekla sam ženi,
pružajući joj ruku bih se rukovala sa njom i pri tom ispuštajući sve na pod. „Džordžana Abot,
drago mi je.”

161
 Bosnaunited

,,Oh, Džordži”, rekao je Bili. „Ovo je Lizi... ovaj... Stjuart.”

„Zdravo, Lizi”, rekla sam, malo previše veselo.
Čvrsto mi je stegla ruku. Nije mi se dopalo kako je obučena (zvonasta teksas suknja i bela
bluza), ali je, barem, imala čvrst stisak ruke. Znači, to je Lizi Rajan, Bilijeva snaja i tajna
ljubavnica. Rorijeva sestra. Bludnica iz Voltona. Baš zanimljivo što mi ju je predstavio po
njenom devojačkom imenu. I baš zanimljivo što su zajedno na javnom mestu.
„Nisam znao da slikaš, Džordži”, rekao je Bili. „Mislim da su prilično dobre, zar ne, Lizi?
Možda bi volela da dođeš na farmu i crtaš naše krave.”
„Divne su.” rekla je Lizi. „Vidi se koliko mnogo voliš životinje.” Nasmešila sam joj se.
Postajala mi je sve draža. „U stvari, znam još nekoga ko slika goveda. Moj brat.” Gledala me je
pravo u oči.
Mogla sam da osetim da počinjem da jako crvenim, ali je, na sreću, Bili počeo da brblja na
svoj uobičajeni način.
„Rori crta goveda?” rekao je Bili. „Pa, znam da mu je dosadno na farmi, ha ha ha. Sreća da
ih samo crta, a? Samo se šalim, Džrordži. Pa, kako si? Kako si se smestila u Sidneju?”
„Odlično, hvala”, rekla sam, diveći se koliki glupan može da bude. Privlačan glupan,
naravno. Užasno zgodan i privlačan glupan.
„Drago mi je što to čujem. Moramo da te pozovemo na večeru jednog od ovih dana. Da li
možemo da te nađemo u Glou?''
Primetila sam da koristi kraljevsko „mi”. Upitala sam se šta li bi njegov jadni brat Tom
pomislio.
„Da, to bi bilo divno”, rekla sam, kukavna Engleskinja kakva jesam.
Lizi je gledala moje crteže. „Džordži, da li bi mi prodala jedan od ovih?” ,,Oh Lizi, možeš da
ga uzmeš, to su samo skice. Molim te, uzmi ga, volela bih to.”
Ljubazno mi se nasmešila, osmehom koji me je jako podsetio na osmeh njenog brata.
„Kako je Rori?” upitala sam. „Da li je i on došao na sajam?”
„Ne, nije došao ove godine. Ima previše posla na farmi. Prilično je dobro. Čula sam da ste
se vas dvoje lepo proveli na rodeu.”
Mislim da sam ponovo pocrvenela. Ponekad je užasno imati svetlu kožu. „Da, bilo je
stvarno zabavno”, promrmljala sam.
„Moramo da krenemo, Pikaso”, rekao je Bili. „Bilo mi je drago što smo se sreli. Čuvaj se.”
Poljubio me je u oba obraza. „Čućemo se u vezi večere. Upoznaću te sa nekim zanimljivim
ljudima.”
„Zdravo, Bili. Zdravo, Lizi. Drago mi je što smo se upoznale. Pozdravi Rorija.”
,,Oh, hoću”, rekla je, „sasvim sigurno hoću.”

162
 Bosnaunited

Sedamnaesto poglavlje

Tokom sledećih nekoliko nedelja Džasper i ja smo nastavili našu srećnu neobaveznu vezu
i iako sam prilično često nalazila cveće na ulaznim vratima kada bih se probudila, bilo mi je
drago što je sve vrlo jednostavno. I dalje smo se viđali neka tri puta nedeljno, što mi je
ostavljalo dovoljno vremena da izlazim sa Entonijem, tako da on nije ni u šta sumnjao. Ne da
smo Džasper i ja imali šta da krijemo, ja samo nisam želcla da ikome išta objašnjavam. To se
nije nikoga ticalo - a bilo mi je jako zabavno.
Jedne večeri sam se vratila kući sa posla i pronašla velika slova „DŽ i DŽ” nacrtana na
pločniku ispred mojih vrata ružičastom kredom. Strelice su bile iscrtane po ćelom pločniku,
sa srcima na svakih nekoliko stopa. Pratila sam ih sve dole do Ber parka gde sam ugledala
Džaspera kako sedi na travi sa prostrtim stolnjakom i bocom šampanjca i dve čaše. Drugi put
je u nekoj starinamici pronašao divan stari servis od porcelana ukrašen roze ružama. Dao mi
je čajnik i rekao mi da je ostalo sakrio negde u Kaledoniji i da moram da pronađem ostale
delove. Uputstva za potragu su se nalazila u čajniku.
Naravno, jedan od razloga što je Džasper imao toliko mnogo vremena za mene je bio, bar
po onome što sam ja mogla da zaključim, to što je imao veoma malo posla. Imao je nekoliko
redovnih poslova koje je obavljao za stare prijatelje i uvek je imao neke lude kreativne
projekte koje je pokretao, ali Džasper O'Konor, slavni modni fotograf, nije, očigledno, sticao
nove klijente.
Nisam dozvolila da me išta od toga uznemirava zato što nisam to smatrala „ozbiljnom
vezom”, već samo jednostavnom zabavom.
I tako kada mi je Džasper rekao da je pozvan na žurku koju priređuje jedna od
nekadašnjih stanarki Kaledonije, Kordelija, koja je sada uspešna cvećarka i živi u velikoj kući
u Votsons Beju sa mužem koji je advokat, rekla sam da bih volela da idem.
„Znaš li da će to biti naš prvi javni izalazak?” rekao je. „Da li je to u redu što se tebe tiče?
Hoću da kažem - mi možemo da se ponašamo kul, ali će ljudi shvatiti.”
Razmislila sam za trenutak i rekla mu da mi ne smeta. Po onome što sam već znala o
Sidneju bilo mi je jasno da je nemoguće našu malu vezu držati još dugo tajnom. Uz to, imala
sam i jedan drugi motiv što sam želela da odem na Kordelijinu žurku zajedno s Džasperom:
Nik Polok je trebalo da bude tamo.
To sam znala jer mi je Entoni već sve ispričao o toj žurci. On i Debi su oboje pozvani, ali
nisu mogli da idu zato što su već prihvatili poziv za veliko venčanje u Melburnu iste večeri.

163
 Bosnaunited

„To je tako strašno, Pusi”, rekao mi je. „Taj grozni Nik Polok će biti tamo i ja sam mogao
da ti udarim veliku žvaku njemu ispred nosa i da mu pokažem koliko ti nije važno.”
„Staje žvaka?” upitala sam ga.
„Veliki vlažni francuski poljubac s jezikom.”
,,Oh, baš kul. To bi navelo ljude da pričaju.”
Za vreme pauze za ručak nekoliko dana pred žurku, preduzela sam sopstvenu
antropološku ekspediciju i otišla u severni deo Centralne poslovne zone, gde rade svi oni
poslovni ljudi u odelima. Linda mi je rekla da tamo ponekad odlazi, samo da sedne sa svojim
cigaretama (što je kod nje jednako ručku) i posmatra ljude kako prolaze. Rekla je da je to
„vrhunska perverzija” i da je Australija skver najbolje mesto za to.
Kupila sam sendvič i sedela za jednim od stolova napolju. Linda je bila u pravu - na sve
strane su se videli privlačni muškarci u odelima. Jedan od njih je bio Bili Rajan. Ugledali smo
se u istom trenutku. Izgledao je još bolje u odelu nego u svojim seoskim krpama u kojima
sam ga uvek do tada viđala i ponovo sam osetila kako crvenim kada je viknuo „Džordži!” i
prišao mi da sedne sa mnom. Nakon godina provedenih u samotnom Londonu, još uvek
nisam bila naviknuta na sidnejski običaj da naletiš na ljude koje poznaješ svakih pet sekundi.
Oscćala sam se kao da me je neko zatekao kako radim nešto nevaljalo.
„Ne možemo da nastavimo da se ovako susrećemo”, rekao je, sa svojom uobičajenom
predvidljivošću. „Da li je tvoja kancelarija u blizini?”
,,Oh ne, ja... uf... imam zakazan neki sastanak ovde, a umirala sam od gladi, pa sam odlučila
da nešto pojedem na brzinu.”
Malo smo ćaskali o Uskršnjem sajmu, a onda me je ponovo upitao da li uživam u Sidneju.
Uvek je činio da se osećam kao da me neko intervjuiše za prijem u ekskluzivnu školu za
dečake. „Da li si upoznala Gospodina Pravog? Kladim se da muškarci stoje u redu da te
izvedu. I ja bih sam bio u redu da nisam već, ovaj, u vezi sa nekim. Da li si upoznala nekog
posebnog?”
S obzirom da nisam smatrala Džaspera pravim dečkom, rekla sam ne.
„Viđala sam se sa nekim ljudima...” S tobom, recimo, i to potpuno gola, pomislila sam. „Ali,
nisam ni sa kim u ozbiljnoj vezi.”
Nisam osećala da je to izdaja prema Džasperu. Ja sam tako gledala na našu vezu. A onda
me je Bili iznenadio pitanjem da li ću ići na Kordelijinu i Majklovu žurku u subotu.
„Kordelije cvećarke?” upitala sam. Klimnuo je glavom.
„Da. Kakva slučajnost.”
On nije delovao iznenađeno.

164
 Bosnaunited

„Kordelija je veoma povezana sa modnom scenom, tako da sam pomislio da je poznaješ.

Sjajna devojka. Prava umetnica. Išao sam u školu s Majklom. Onda, vidimo se u subotu.
Možemo opet da igramo.” I sa svojim očaravajućim osmehom poljubio me je u obraz i otišao.
Na dan žurke Džasper mi se javio i rekao da treba da dođem na piće u Kaledoniju i da će
onda naša grupa da ode zajedno na žurku. Takođe mi je rekao da je zadata tema za oblačenje
„Sve svetlih boja lepo”. ,,A to, naravno, znači da tebi ni ne treba kostim, Pinki.” Kada sam tamo
stigla, svi su bili obučeni u svoje najbolje, svi sa nekim cvcćem na odeći u počast Kordeliji.
Lulu, plavokosa slikarka, stavila je cvet na svoju kratku kosu sa ljubičastim pramenom, što je
izgledalo sjajno u kombinaciji sa starinskom haljinom sa cvetnom šarom i crnim čizmama.
Starija žena, Tanja, izgledala je kao En Margret u psihodeličnoj haljini sa visokim
okovratnikom sa štampanim cvctovima, a jedan od animatora je nosio havajsku košulju sa
upadljivim hibiskusom. Džasper je bio u pantalonama sa cvetićima i svetlozelenoj košulji,
ponovo sa lakom na noktima na nogama.
„Džaspere, gde si nabavio te pantalone?” upitala sam ga. Oblačio je najsmešniju moguću
odeću, ali nekako je to umeo da nosi.
„Tamo gde se niko drugi ne bi setio ni da je potraži”, rekao je, namignuvši mi. Po
Džasperovom savetu, obukla sam svoju najupadljiviju odeću - grimizno crvenu flamenko
haljinu sa ogromnim ružičastim tačkama sečenu nisko na leđima i veoma tesnu na grudima.
Rik mi ju je kupio pre mnogo godina u Španiji. Kada mi ju je davao, rekao je da je sto posto
poliester i sto posto fantastična i ja sam sada bila oduševljena što imam priliku da je obučem.
Džasper mi je zadcnuo cvet hibiskusa iza uveta i svi smo se ugurali u njegova kola.
Od trenutka kada smo stigli na žurku Džasper je izgledao kao da poznaje svakoga pored
koga smo prolazili, tako da sam ga ostavila da se pozdravlja i otišla sa Lulu i Tanjom kroz
kuću do ogromne terase s pogledom na luku. Bila je to stvarno divna stara kuća, sa baštom
koja se pružala dole do Kemp Kova, moje omiljene plaže. Uzela sam čašu šampanjca od
kelnera koji je prolazio pored mene i zadovoljno posmatrala šta se oko mene dešava.
Iznenadilo me je kada sam videla da poznajem prilično ljudi i uskoro sam se uključila u
razgovor. Džasper me je pronašao i uverila sam ga da mi je sasvim dobro samoj i da nije
potrebno da idem za njim kao pas.
„Znao sam da ti nisi od onih koji stalno vise nekome na vratu na žurci, Pinki. Dođi i
potraži me ukoliko poželiš malo trave”, rekao je i vratio se unutra.
Društvo je bilo prijatno - mešavina živopisnih boema iz Kaledonije, Entonijevih blistavih
prijatelja iz sveta mode i tipova koji su izgledali mnogo više „strejt” od ostalih, za koje sam
pretpostavila da su Majklovi prijatelji advokati, iako nigde nisam mogla da vidim Bilija. Beti i
Trudi su bili tu i upoznali su me sa mnogo ljudi.

165
 Bosnaunited

A onda je ušao Nik Polok. Osetila sam mučninu. Trebalo je da nateram Džaspera da
ostane sa mnom sve dok on ne dođe. Imala sam jasnu sliku sebe kako stojim i smejem se
pored Džaspera dok on ulazi, ali baš u tom trenutku sam bila potpuno sama.
Bio je to jedan od onih prirodnih prekida u razgovorima na žurci kada se velika gomila
ljudi razdvoji i podeli u male grupe i ja se nisam, u šoku koji sam doživela kada sam ugledala
Poloka, priključila ni jednoj od njih. Videla sam kako mu pogled prelazi po gomili, na trenutak
se zaustavlja na meni i kreće odmah dalje. Možda broji koliko je žena u prostoriji kresnuo,
pomislila sam.
Divna Fibi Tril nije bila s njim - možda je pušila onome ko joj je dao posao u kvizu - i tako
će svinja opet biti u potrazi za plenom. Bila sam sigurna da to neće raditi nigde blizu mene,
ali sam se i dalje osećala toliko poniženom načinom na koji je poneo prema meni da nisam
verovala sebi da ću biti u stanju da budem dovljno oštra ako se pojavi preda mnom. Znala
sam da ću biti ukočena i patetična. Sada je izgledalo kao da se kreće ka meni - mogla sam da
ga čujem kako se zahvaljuje Trudi na njegovoj žurci. Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka
da budem sama i da se sabcrem i krenula sam niz stepenice u baštu.
Uputila sam se ka staroj klupi od kamena koja nije bila vidljiva sa terase, kada je neko
sišao niz stepenice sa druge strane i stigao prvi do nje. Bio je to Rori Stjuart.
„Rori!” pozvala sam ga i pretrčala nekoliko poslednjih stepenica ka njemu.
„Zdravo, Džordža”, rekao je, i poljubio me u obraz. „Pitao sam se kad li ću naleteti na tebe
- Bili mi je rekao da ćeš biti ovde. Au, vidi tu halj inu. Stvarno je nešto posebno. Okreni se da
je vidim.”
Zavrtela sam se i zaustavila zauzevši očaravajuću pozu iz flamenka. Rori se nasmejao i
zatapšao.
„O! Divno ti stoji. Ali, zašto si sad ovde dole, a ne gore da zasenjuješ sve druge žene na
zabavi?”
Seli smo na klupu.
„I ja bih tebe mogla to isto da pitam - pa skoro isto - zašto nisi tamo da šarmiraš sve žene
na zabavi?”
„Prvi sam te pitao.”
„Oh, upravo je došao neko koga nisam želela da vidim.”
„Muškarac?”
„Ne bih da ga počastvujem tom titulom. Totalna mutljavina je bolji opis.”
Rori se ponovo nasmejao.
„To je tako lepa engleska reč. U svakom slučaju, mora biti da je idiot ukoliko je išta uradio
što te je povredilo.”

166
 Bosnaunited

„Dosta o tom kretenu, nisi mi još rekao zašto se ti kriješ ovde dole.”
Zastao je za trenutak i izgledao kao da pokušava da odluči da li da mi nešto kaže ili ne.
„Osećam se pomalo potišteno”, rekao je tiho. „Kordelija je bila verena za Alistera - jednog
od moje braće koji je poginuo. Zaista sam srećan zbog nje što je pronašla nekog drugog -
Majki je išao u školu sa svima nama, iako gaja nisam stvarno poznavao, bio je stariji - i ona
izgleda da je veoma srećna, ali to me i dalje rastužuje.”
Uhvatila sam mu desnu ruku obema rukama i pomilovala je. Činilo mi se kao da je to ono
što treba da uradim.
„Tako. Debi nije bila jedina unesrećena verenica”, rekla sam.
Pogledao me je s izrazom na licu koji me je podsetio na lice njegove sestre Lizi na
Uskršnjem sajmu.
,,U pravu si”, rekao je. „Dru je onaj o kome svi govore - bio je najstariji, a on i Debi su bili
sidnejski zlatni par - ali me to ponekad razbesni, zato što su njih trojica poginula. Dru i Aleks
su bili sportisti i igrali polo i sve to i uvek su bili na stranicama sa društvenim dešavanjima,
ali je Alister bio mnogo mirniji. Ponekad se osećam kao da su svi zaboravili da je on ikada
živeo.”
„Pričaj mi o Alisteru”, rekla sam. „Kakav je bio?”
„Bio je botaničar i biolog - čak i kada je bio mali dečak, bio je fasciniran insektima i
biljkama - i upravo je spremao doktorat iz gajenja biljaka organskim putem. Pokušavao je da
ubedi Drua da mu da jedan deo imanja da bi tamo odgajao biljke na biodinamički način, da bi
dokazao da je to profitabilnije. Alister je bio idealista, želeo je da menja stvari.”
„Kako je upoznao Kordeliju?”
„Pomoću biljki. Ona je pokušavala da uzgaja cveće za svoju radnju organskim putem i
tako su se upoznali. Bili su poseban par. Podjednako posebni kao Dru i Debi - ali mnogo
nežniji i manje razmetljivi.”
Mogla sam da mu osetim u glasu da se koleba da li da nastavi. Zastao je i ja sam mu stisla
ruku.
„Alister je bio onaj s kojim sam bio najbliži i on mi najviše nedostaje. Da budem iskren, ne
mogu da zamislim Kordeliju sa velikim uspešnim advokatom. Mislim da se udala za njega
zbog ove bašte.”
Krupna suza mu je kliznula niz lice. Zagrlila sam ga i pomilovala po kosi. Obrisao je oči.
„Hvala, Džordža. Žao mi je što sam te opteretio. Biće mi stvarno neprijatno kasnije, ali
ponekad je provalija na mestu gde se nalazio Alister tako ogromna i kada sam ugledao
Kordeliju nisam mogao da prestanem da mislim o tome da bi Al trebalo da je pored nje.”
Duboko je izdahnuo, a onda duboko udahnuo.

167
 Bosnaunited

„Zašto se ne vratiš sada na zabavu, a ja ću doći za koji trenutak. Ne želim da ti pokvarim

stil.”
„Nije nikakav problem, a ukoliko ikada budeš ponovo utučen, Rori, nazovi me, molim te.
Moje su ti uši uvek na raspolaganju.”
Onda sam se odjednom setila da me Rori nikada nije upitao za moj broj telefona, a u
ovom osctljivom trenutku nisam želela da mu ga namećem.
„Znaš da uvek možeš da mi telefoniraš u Glou “, rekla sam brzo. „A što se tiče vraćanja na
zabavu, ti nećeš uopšte pokvariti moj stil. Zapravo, učinio bi mi ogromnu uslugu kada bi se
popeo uz te stepenice sa mnom, izgledajući kao da me smatraš najfascinantnijom ženom na
planeti. Samo u slučaju da kreten vreba.”
„Biće mi zadovoljstvo. A moram i da ti kažem da ne smatram da će mi biti teško da
odigram tu ulogu.''
Savršeno je uspelo. Malo smo šetali po bašti, zato što Rori nije želeo da iko vidi njegove
crvene oči, a onda mi je pružio ruku i sproveo me uz te stepenice kao da ulazimo na neki bal
u ambasadu. ... Vruće Pantalone Polok je stajao na savršenom mestu da nas vidi kada se Rori
malo nagnuo ka meni i pretvarao se da mi šapuće nešto smešno.
„Ništa, ništa, ništa”, bilo je ono stoje stvarno rekao, tako da mi je bilo lako da se koketno
nasmejem. U stvari, s Rorijevom glavom blizu moje, nije mi bilo uopšte teško.
Nažalost, Polok je razgovarao sa Džasperom.
„Tu si, Pinki”, viknuo je Džasper. „Dođi i upoznaj mog vrlo dobrog prijatelja, Nika Poloka.”
Onda me je iznenadio izvevši pokret ramenom kojim je zapravo isključio Rorija iz grupe.
Ja sam se pomerila na stranu da ga propustim.
„Nik i ja smo se već upoznali”, rekla sam ledeno se osmehujući. „Gde je tvoja divna
verenica večeras, Nik? Okreće bubanj negde?” Onda sam imitirala Džasperov trik sa
ramenom i okrenula leđa Poloku. „Džaspere”, rekla sam, „ovo je moj veoma dobar prijatelj,
Rori Stjuart.”
Rori je pružio ruku. Džasper ju je prihvatio kao da se radi o mokroj ribi. Nisam mogla da
poverujem. Stajao je stvarno glupavo mlitavo i žvakao žvaku. Nikada ga pre nisam videla da
žvaće žvaku.
„Da, zdravo, Rori, kako si? Nik i ja imamo neka ozbiljna sranja o kojima treba da
popričamo. Vidimo se, frajeru.” Izgovorio je sve ovo s jakim američkim naglaskom i krenuo je
da me zagrli oko struka onako poscdnički. Izmigoljila sam se. Nije bilo šanse da ostanem tu i
slušam o njegovom „ozbiljnom sranju” sa Polokom? O čemu on to govori?
„Rori me upravo vodi da me upozna s Kordelijom”, rekla sam i okrenula se ka Roriju s
paničnim izrazom na licu. Usnama sam oblikovala reč „u pomoć” i zakolutala očima.

168
 Bosnaunited

,,Oh, da”, rekao je Rori shvatajući istog trenutka. ,,Ona je unutra. Hajde, Džordža.”
„Jasno mi je zašto ga zoveš Mutljavina”, rekao je kad smo ušli u kuću. „Šta mu znači taj
američki naglasak?”
Opa, pomislih. Pogrešna osoba. Nisam mogla da poverujem da se Džasper onako ponašao.
Nisam mogla da poverujem da je grozni Nik Polok njegov prijatelj. Ali sam počinjala da
shvatam da jedva da postoji i milimetar razmaka između svakoga ko živi u Sidneju.
„Hoćemo li nešto da popijemo?” rekla sam brzo. ,,A ukoliko vidimo Kordcliju stvarno bih
želela da je upoznam.”
„Evo je upravo...”
Ona je izgledala tačno onako kako sam mislila da bi Kordelija trebalo da izgleda - visoka i
vilinska sa dugačkom talasastom kestenjastom kosom. Nosila je dugačku zelenu haljinu sa
sićušnim staklenim perlama i šešir sa pravim ljiljanima. Srdačno je zagrlila Rorija.
,,Oh, ti divni čoveče”, rekla je. „Tako mi je drago što si odlučio da dođeš. Zaista bih želela
da se lepo provedeš - i zaista želim da ti se Majki svidi. On nije užasni pohlepni advokat - on
je dobar, inače seja ne bih udala za njega.”
Zastala je i pogledala Rorija pravo u oči.
„Ne bih se udala ni za koga za koga mislim da Alister to ne bi odobrio, Rori”, rekla je
nežno i on joj se tužno nasmešio.
„Onda se radujem što ću ga upoznati”, rekao je Rori. „Nisam ga video otkako sam imao
trinaest godina, a tada je bio veliki zastrašujući dečak u dvanaestom razredu. Kordelija, ovo
je Džordža Abot.”
„Zdravo, Džordža”, rekla je i poljubila me za šta sam pomislila da je slatko. „Drago mi je
što smo se upoznale. Čula sam mnogo o tebi. Moraš da dođeš jednom na večeru kada ovde ne
bude tako ludo. Pretpostavljam da mogu da dobijem tvoj broj od Rorija...”
Da, kako da ne, pomislih. Bacila sam pogled na njega, ali on je bio zagledan u daljinu.
„Uvek možeš da me nađeš u Glou “, rekla sam. „Broj je u...”
,,Oh, to je lako”, rekla je Kordelija. „Znam taj broj napamet zato što šaljemo Debi jako
mnogo buketa cveća. Naučila sam da prvo treba da telefoniram, jer ima tako mnogo dana
kada je ona negde na terenu.”
Baš tako, pomislila sam.
Onda nas je Kordelija odvela da upoznamo Majkla, i bila je u pravu, on je bio prijatan
advokat. On je podjednako koliko i svoje bogate klijente zastupao i dobrotvorne ustanove za
zaštitu čovekove okoline - besplatno - i tako su je on i Kordelija upoznali. Ona je u tom
trenutku bila vezana lancima za drvo. Uprkos Rorijevim sumnjama, videla sam da mu se

169
 Bosnaunited

Majki dopada pa sam pomislila da treba da ih ostavim da se bolje upoznaju i otišla sam da
potražim toalet.
Kordelija mi je rekla da se popnem uz stepenice i odem u njeno kupatilo i tamo sam
zatekla Džaspera kako ušmrkava kokain sa Polokom.
„Draga, Pinki”, rekao je Džasper, preterano šireći ruke. Nisam mu poletela u zagrljaj, ali
sam videla da su se Polokove oči raširile kada je primetio intimnost između nas dvoje. Zaista
sam se nadala da će moći da se uzdrži i da ne obavesti Džaspera o našem poznanstvu. Učinio
je da se osećam kao kurva. Sudeći po onome što sam čula, on bio je najveća kurva u Sidneju,
ali to je bilo OK za njega, naravno, on je bio frajer.
„Vidim da ste vi, dečaci, ovde došli da napudrate noseve”, rekla sam ledeno. „Vidimo se
dole, Džaspere.”
„Zar nećeš i ti da uradiš malu liniju, Džordži?” upitao je Polok.
„Radije bih zapalila sebe.” Uputila sam mu veliki lažni osmeh i ostavila ih.
Kada sam se našla ponovo dole, žurka je počinjala da se zahuktava i ljudi su počeli da
igraju. Trudi i Beti su bili na podijumu za igru, pa sam im se pridružila. Rori je sedeo na sofi i
ćaskao zadovoljno sa devojkom svetle kose koju nisam poznavala.
Sve se uskoro pretvorilo u uobičajeno sidnejsko ludovanje.Trudi je igrao sa mnom. Beti je
igrao neku vrstu tanga sa veoma privlačnim Azijatom. Lulu i Tanja su igrale tvist. Rori je
igrao sa svetlokosom devojkom. Upitala sam Trudi ko je ona i on nije znao, tako da ona,
očigledno, nije pripadala ,,in” društvu. Između okretanja i vrtenja, dobro sam je pogledala.
Nosila je tamnocrveni kostim sa veoma kratkom suknjom, hulahopke boje mesa i crne
cipele. Mnogo lažnog zlatnog nakita. I previše karmina. Devojka u poliesteru. Ne neko s kim
bih želela da odem na odmor, rekla sam sebi, frknuvši. Posle nekoliko pesama videla sam je
kako izlazi iz sobe i Rori mi je prišao.
„Mogu li da dobijem sledeću igru?” upitao je, poklonivši se duboko.
„Bila bih oduševljena”, rekla sam, naklonivši se i ja njemu. Pošto smo odigrali nekoliko
pesama, videla sam devojku u crvenom kostimu kako ulazi, primećuje nas i kreće pravo ka
nama. Rori je nije opazio, pošto me je vodio u valceru i okretao po podijumu uz dens-miks
pesme I've got you under my skin i dok me je spuštao u već poznati okret na kraju, shvatila
sam da mu se smešim.
A onda, kada se pesma promenila i počeli su prepoznatljivi taktovi Groove is in the heart,
neko me je zgrabio, prilično grubo otpozadi.
„Tu si, Pinki, draga”, rekao je Džasper, privlačeći me bliže sebi i pokazujući Roriju da je
višak. „Izvini ortak”, rekao je Roriju, „ali mislim da je vreme da ja igram sa svojom devojkom.”

170
 Bosnaunited

Otvorila sam usta da bih nešto rekla, ali me je Džasper okrenuo i gurnuo na drugu stranu
podijuma, gde je počeo groteskno da pritiska svoje prepone uz moje. Pogledala sam preko
ramena i videla Rorija kako zapanjeno gleda, a onda se okreće i odlazi.
„Džaspere, šta to radiš? To je bilo nepristojno.”
,,Oh, izvini, da li sam uvredio tvog divnog prijatelja iz srednje klase? Strašno mi je žao što
ne znam da se ponašam.” Glas mu je bio zaista neprijatan, a oči su mu sijale. Možda je to bilo
zbog kokaina, možda zbog Polokovog lošeg uticaja, ali nisam videla Džaspera nikada
ovakvog. Iznenada mi se više nije igralo. A pogotovu ne na perverzan način na koji je on
uvijao svojim kukovima.
„Džaspere, ovu ću pesmu da presedim”, rekla sam hladno.
„Šta nije u redu? Sad više nisam dovoljno dobar za tebe? Sad želiš da igraš samo sa
dečacima iz privatnih škola?”
„Saberi se, Džaspere. Idem na svež vazduh - atmosfera je ovde malo zagušljiva. Vidimo se
kasnije.”
Izašla sam napolje i sela na zidić terase. Šta mu je? Nikada nisam videla ovu njegovu
stranu i nije mi se dopadala. Kroz otvorena vrata sam mogla da ga vidim kako igra sa Lulu i
Tanjom i delovao je prilično srećno. Polok se pojavio sa veoma lepom devojkom koja je
izgledala kao da ima sedamnaest godina. Gledao ju je u oči i pevao uz pesmu It's raining men.
Sve mi je to bilo tako poznato. Kordelija i Majki su bili zaokupljeni jedno drugim, očigledno
zaboravivši na goste. Posle izvesnog vremena Rori se vratio na podijum za igru sa devojkom
u crvenom kostimu. Ruke mu je držala oko vrata i pritiskala svoje krupne grudi uz njega. Nije
se činilo da mu smeta. Ali sam shvatila da meni smeta.
Posle izvesnog vremena videla sam Džaspera kako odlazi sa podijuma i Tanja je došla do
mene i sela.
„Zašto deluješ neraspoloženo, Džordži?” rekla je. „Izgledalo je da se dobro zabavljaš.”
„Oh, jednostavno mi se više ne igra.”
„Da li se Džasper ponaša kao idiot?”
Pogledala sam je. „Da. Kako znaš?”
„Kokain. Ne ide uz njega.” Smotala je sebi cigaretu uzevši sve potrebno iz male vezene
torbice koju je uvek nosila sa sobom. „Kako si znala da je uzeo kokain?”
„Poznajem Džaspera bolje nego iko, pretpostavljam.” Tanja se nasmešila samozadovoljno.
Uvek se ponaša kao kreten kad uzme kokain. Postaje paranoičan i izbacuje sav svoj potisnuti
bes. A i dolazak u ovakve kuće čini da postane ogorčen.”
„Ali, on živi u kući koja je veća od ove.”

171
 Bosnaunited

„Da, ali on nije njen vlasnik. On voli da se pretvara da sve shvata olako - i ako uzme
dovoljno trave - to i jeste tako - ali, duboko u sebi, on je ogorčen zbog toga što mu je karijera
propala.” Upalila je cigaretu i duboko povukla dim. „Sve je pošlo naopako za njega kada se
spetljao sa onom Lindom Vidovik”, rekla je ispuštajući dim izlazio kroz nos.
Buljila sam u nju. „Šta?”
„Zar ona ne radi s tobom u Glou? Hrvatica. Velika kosa. Sjajan pisac ali totalna ludača...
Nekad je bila narkomanka, a sada je oličenje Armije spasa.”
„Šta hoćeš da kažeš tim 'spetljao'?”
„Ona je bila ludo zaljubljena u njega. On je tucao svaku manekenku u gradu i nije ga
zanimala. Dopadala mu se kao prijatelj, ali nije ga privlačila. Džasper voli plavuše kao što si ti.
I ja. I onda, jedne noći kada je bio naduvan i napaljen, a ona bila jedina žena u blizini, on ju je
kresnuo. To je bila velika greška. Ona ga je neumoljivo proganjala - mislila je da on treba da je
oženi zato što su jednom spavali zajedno. Bila je neumoljiva. Telefonirala mu po ceo dan i
noć. Pratila ga. Ostavljala preteče poruke svakoj ženi koja bi mu se približila. To je bilo
potpuno ludo.”
Nisam mogla da poverujem. Nije ni bilo čudo što me je Linda stalno odvraćala od njega.
„Da li je još zaljubljena u njega?”
„Ako i jeste, sada to nije toliko očigledno. Ali zbog nje Džasper ne može više da radi u
Glouu i na mnogim drugim mestima. Trebalo bi da pitaš Terija.”
„Ko je Teri?”
„Znaš Terija, krupan momak, ćelav, ima alku u nosu. Radi na Nacionalnom radiju,
upoznala si ga tamo u kući. On je veoma dobar Lindin prijatelj - oboje idu u AA, AN i na sve
ostale sastanke.”
Aha, misterija je rešena - tako je saznala da sam bila u Kaledoniji. Upitala sam se šta li joj
je još sve ispričao.
„Nisam ga videla izvesno vreme”, rekla sam.
„Bio je nedeljama u Melburnu - tamo je bila velika konvencija AN i onda je ostao.”
Tanja je nastavila da puši, a ja sam samo sedela osećajući se poljuljano. Linda mi se zaista
dopadala - nisam želela da postanem njena suparnica. Ona je shvatala veoma ozbiljno svađe.
A imala je i onaj nož - uživala sam u vremenu provedenim sa Džasperom - sve do večeras - ali
nije mi se dovoljno dopadao da bih rizikovala da učinim svoj život na poslu nepodnošljivim.
„Hvala ti što si mi sve ovo ispričala, Tanja. Pitam se zašto me Džasper nije upozorio da ne
kažem Lindi. Mogla sam da odem na posao i kažem joj da sam upoznala tog divnog
muškarca.”
„Pretpostavljam da je mislio da si dovoljno jaka da se izboriš s Lindom.”

172
 Bosnaunited

„Mislim da me je precenio”, rekla sam zbunjeno. Ovo je bilo previše. Da lije svaki
muškarac u Sidneju imao neki emotivni prtljag?
„Nadam se da ti nisam pokvarila veče”, rekla je Tanja, gnječeći opušak. „Džasper je u
stvari dobar čovek, ali mu je karijera propala i za to krivi druge ljude. A i potrebna mu je sva
pomoć koju može da dobije da je ponovo izgradi.” Nasmešila mi se nedužno.
Šta mi sad to Tanja upravo govori? Da li je navodi na to da se Džasper viđa sa mnom jer se
nada da će ponovo moći da radi za Glou? Doživela sam već dovoljno neprijatnih otkrića za
jedno veče, pa sam odlučila da više ne razmišljam o tome. Možda je Tanja volela da malo muti
vodu, a onda mi je nešto drugo palo na pamet - možda se i njoj dopadao Džasper - primetila
sam kako ga posmatra, a i sasvim sigurno provodila je užasno mnogo vremena u Kaledoniji s
obzirom da nije živela tamo. Život u Sidneju je podrazumevao celu jednu mrežu veza i sada
sam počinjala da ih shvatam - odlučila sam da proverim sve što mi je ispričala pre nego što
nešto preduzmem.
„Pa, hvala ti što si me u sve to uputila, Tanja. Mislim da ću da odem i proverim da li se
Džasperovo raspoloženje popravilo.”
Pogled koji mi je uputila dok sam odlazila naveo me je na to da pomislim da sam bila u
pravu. Možda je verovala da će njena ružna otkrića da me nateriju da odem kući. E pa nije
imala sreće.
Džasper je bio ponovo na podijumu za igru.
„Pinki, Pinki, tu si. Dođi i igraj sa mnom. Znam da sam bio malopre totalni kreten, moram
da priznam da sam bio ljubomoran. Svi ovi dečaci iz srednje klase čine da se osetim kao
seljak. To me svaki put uhvati. Da li mi opraštaš?”
„Ne potpuno. Ali razmisliću o tome ukoliko ne uzmeš više kokaina večaras. Čini te
agresivnim.”
Salutirao mi je kao vojnik.
„Da, gospodine. Ne, gospodine. Nema više kokaina, gospodine.” ,,OK. Voljno”, rekla sam. „I
molim te, nemoj više da igraš onako perverzno. Neprijatno mi je.” Moja osećanja prema
Džasperu bila su prilično konfuzna. Deo mene je želeo da ode i nikada ga ne vidi ponovo, ali
sam se pitala da li je to preterivanje. A u svakom slučaju - to je bila sjajna žurka i bila sam
odlučna u tome da ostatak večeri uživam. Igrala sam sa Trudi i Beti i njihovim prijateljima
izvesno vreme, ali kada je počela lagana muzika, Džasper je osetio moju slabost i privukao
me je u zagrljaj.
Pogledala sam preko njegovog ramena i ugledala Rorija kako to isto radi sa devojkom u
crvenom kostimu. U tom istom trenutku pogledao je pravo u mene i ja sam mu u pogledu
videla nešto - iznenađenost? iritaciju? - i na trenutak je promenio izraz lica. Možda je isti

173
 Bosnaunited

izraz istovremeno preleteo i preko mog lica. Odvratila sam odmah pogled i prepustila se
muzici i Džasperom nepopravljivom ljuljanju kukova. Onda me je poljubio - jednim od onih
dugih laganih poljubaca, i zaboravila sam na sve ostale. Možda je i bio mnogo komplikovaniji
nego što sam mislila, ali je Džasper znao da se ljubi.
Posle još nekoliko laganih pesama, počela sam da se osećam smekšano i Džasper je to
osetio - znao je da sam se pre toga stvarno naljutila i sada je bio nežan i divan.
„Hoćeš li da idemo kući, Pinki? Da li ti je dovoljno uzbuđenja za jednu noć?”
Klimnula sam glavom zatvorenih očiju nalik lutki koja spava. ,,OK. Hajdemo, devojčice.”
Dozvolila sam mu da me provede kroz vrata.
Dok smo izlazili iz sobe, ugledala sam Rorija kako sedi na kauču sa devojkom u crvenom
kostimu u krilu. Ludo su se ljubili.
„Zbogom, lepo se zabavljaj”, rekao je Džasper, prilično nepotrebno, potapšavši ga po
kolenu dok smo izlazili. Osvrnula sam se i ugledala Rorija kako otvara jedno oko. Još više ga
je otvorio kada je shvatio ko mu se to obratio i s kim taj odlazi. Zatim ga je ponovo zatvorio.
Čvrsto.

174
 Bosnaunited

Osamnaesto poglavlje

Stajala sam na stolici u Entonijevom ateljeu. On je klečao držeći špenadlu u ustima,

obučen u beli mantil koji je uvek nosio kada radi, kao što to čine u modnim kućama u Parizu.
„Ne želim da mi se po mojoj lepoj odeći lepe konci više nego što mora”, rekao je, kada sam
mu natuknula da je to malčice pretenciozno. (Zapravo je rekao: ,,E žel a mi e po ojo leo oći pe
ci vi neomo”)
Ukazala sam mu na činjenicu da je trenutno obučen u bele levis farmerke i belu majicu, a
ne odelo iz Savil Roa - i da nikada neće uspeti kao trbuhozborac.
„I oe u pe”, rekao je i naredio mi da budem mirna. Zabadao je špenadle u porub večernje
haljine za koju je insistirao da mi je napravi kada je čuo da sam se na Kordelijinoj zabavi
pojavila u flamenko haljini od poliestera.
Seo je na pete i izvadio špenadlu iz usta.
„Šta te je spopalo, Pusi? Nijedna od mojih prijateljica ne srne da negde izađe i izgleda
jeftino. To neću da dozvolim. To loše utiče na mene. Ja sam napravio Kordelijinu haljinu - da
li ti se dopala? To joj je bio poklon za venčanje. Te perlice su me koštale čitavo bogatstvo.
Naravno, znam zašto si ti obukla onu haljinu - to je uticaj onog prostaka Džaspera O'Konora.
On voli poliester. Lud je za njim. Verovatno ima tamnobraon posteljinu od sintetike. Ne mogu
da verujem da se viđaš sa njim, posle svega što sam ti ispričao - i ne mogu da verujem da mi
nisi rekla.”
,,Oh, pusti to Entoni”, rekla sam odsečno. Još sam bila besna na Džaspera zbog njegovog
ponašanja na žurci i nisam želela da ga branim. „Nisam ti to rekla zato što sam znala da ćeš
stalno da mi govoriš da on nije za mene - kao što i jesi. Prekini s tim. Nemam nameru da se
udam za njega, a ionako više neću da se viđam sa njim. Bilo mi je potrebno samo malo
muškog društva bez ikakvih obaveza i bez toga da mi sude dobronamerni prijatelji. Može da
bude strašno teško izlaziti sa potencijalnim muževima i morati biti sve vreme fasciniran
njima. To je iscrpljujuće. Smatram da je izlaziti sa onima koji nisu potencijalni muževi mnogo
prijatnije.”
,,Oh, shvatam, samo si htela malo dobre ševe. Pa, da li je dobar u krevetu?”
,,Oh, Doli, baš umeš da se izražavaš. Da. On je vrhunski majstor.”
„Kakav je u poređenju sa Nikom Polokom i njegovim pneumatskim penisom.”
„Pa, moram da priznam da bi Nik mogao da se takmiči na međunarodnom planu. On je
izuzetan, ali sve to gubi svoj smisao kada shvatiš da se tu radi samo o mnogo treninga.

175
 Bosnaunited

Džasper je mnogo iskreniji i imaš osećaj da je doživljaj spontan, a ne da se radi o dobro

uvežbanoj vežbi za borbu za medalje kao što je to slučaj kod Mutljavine.”
„Ha ha ha... Mutljavina. To mi se dopada.”
Ovo znači da će i ostatak Sidneja uskoro početi tako da ga zove, pomislila sam. Baš dobro.
„Uostalom, dobro. Ako je dobar u krevetu, onda nije važno”, rekao je Entoni. „Uživaj, ali
seti se da ti on neće podići cenu u gradu.”
„Da li sam ja na aukciji stoke?”
„Prilično.”
„Pretpostavljam da su ti Beti i Trudi ispričali da sam se 'ljubakala' sa Džasperom na
žurci.”
„Tako je. Moram da ti kažem da si dobro učinila što si to držala toliko dugo u tajnosti.”
„Kao što sam ti već rekla, to nikada i nije bila prava veza. To je bila moja verzija tvog
anonimnog seksa.”
„Dobro. Neka ostane na tome.”
„Da, dragi”, rekla sam.
Nakon što je završio s pribadanjem špenadli, sedeli smo u bašti na krovu i Entoni je kao i
obično otvorio bocu Kristala.
„Čuo sam i neke mnogo sočnije glasine od ove o tebi i tom fotografu.”
„Šta?”
„Sećaš se svog prijatelja Bilija Rajana?”
„Da. Naletela sam na njega dva puta u poslednje vreme - jednom je to bilo na Uskršnjem
sajmu i tada je čuvena Lizi Rajan bila s njim. Samo, on mi ju je predstavio kao Lizi Stjuart, što
mi se učinilo prilično zanimljivim.”
„To je baš to!” rekao je Entoni, očigledno saznavši neki novi detalj i veoma uzbuđen zbog
toga. „Prestali su da se kriju. Možeš li to da zamisliš? Bili je rekao svom bratu da voli njegovu
ženu, da su u vezi već godinu dana i da će ona ostaviti Toma i doći da živi s njim. To se desilo
one večeri kada je bila Kordelijina žurka.”
„To objašnjava zašto ga nisam tamo videla. Ali, kako to da je bio s njom na sajmu? To je
bilo nekoliko nedelja ranije.”
„Tom je bio u Njujorku zbog posla. Bili mu je rekao kada se vratio.”
„Jadni Tom. Staje uradio?”
„Prebio ga na mrtvo ime. Biliju su morali da stave tri kopče - naravno, u obrvu, što ga
samo čini još zgodnijim. Zar to nije divno?” oduševljene je pljesnuo rukama. ,,Oh, voleo bih da
sam bio tamo. Zamisli tu dvojicu božanstvenih Rajana kako se tuku. Ali, ono što je najbolje od
svega — Bili mu je to rekao dok su bili u Forinhends. Možeš li. da zamisliš, sa svim. tim

176
 Bosnaunited

ragbistima naokolo? 'Izvini, ortak, ja krešem tvoju ženu i ona će biti moja.' Beng! Bang!”
Zastao je i pogledao me. „Naravno, to otvara prostor za tebe i Rorija Stjuarta.”
„O čemu ti to pričaš?”
„Bili više ne mora da se pretvara da se viđa s drugim ženama, pa tako Rori sada može da
se udvara svim onim devojkama koje su prethodno bile u Bilijevom haremu takozvanih
devojaka, a da ne izda svog ortaka. Ti si bila jedna od njih, dušo.”
,,Oh, mislim da je za to prekasno.”
„Zašto?”
„Pa, sada na Rorija gledam samo kao na prijatelja. Znaš kako prvobitna privlačnost može
da izbledi ako ništa ne uradiš? Bio je na Kordelijinoj zabavi - tada sam ga videla kako se ljubi
sa jednom prsatom devojkom u užasnom kostimu. Izgledao je veoma srećno.”
Entonijeva leva obrva se podigla. Gledao me je procenjujući me, baš onako kao i kada smo
je prvi put sreli na zabavi sa šeširima. Uzvratila sam mu hrabro pogled i ispila svoj
šampanjac.
„Privlačnost bledi, je li, Džordža? Hm. Pitam se ko li je bila ta riba... Verovatno je veoma
bogata činije bila loše obučena. Moraćemo to da saznamo. Pitaj Debi - pa mi kaži. Da li ona
uopšte dolazi u kancelariju ovih dana?”
„Debi? Oh, da, s vremena na vreme. Ne baš svakog dana ili tome slično i ne pre jedanaest
sati i često je loše raspoložena, ali viđamo je. Kako je prošlo venčanje u Melburnu?”
,,Oh, bilo je neviđeno. Divno smo se proveli. Ponašali smo se stvarno, stvarno loše. Debi je
do kraja života zabranjen pristup u Australijski klub.
Mora da sam ga belo pogledala.
„To je veoma elitni klub. Njegovi članovi su većinom stariji advokati. Moraš da nosiš odelo
kad ideš na doručak i sva ta sranja. Veoma otmeno. Lepa stara zgrada, sobe za bilijar...”
„I šta je to Debi uradila da bi joj zabranili pristup do kraja života?”
„Popušila je kumu u trpezariji - a članovi kluba su u tom trenutku doručkovali.”
Nisam mogla da verujem svojim ušima. Zapanjeno sam blenula u njega.
„Zar to nije strašno smešno?” rekao je.
„Ne. Mislim da je ona ozbiljno poremećena. Potrebna joj je pomoć, a tvoje je ponašanje
samo ohrabruje. Mogla bi da bude uhapšena zbog nečeg takvog. Hoću da kažem - šta ona sve
može da uradi da bi privukla pažnju? Da li je bila drogirana?”
„Oh, Pusi, ponekad si dosadna. Verovarno je uzela malo kokaina i možda nekoliko
ekstazija i prilično šampanjca, ali ja ne bih dozvolio da se nešto stvarno loše dogodi Deb - ili
Bed, kako ću odsad da je zovem, HA, HA, HA.”

177
 Bosnaunited

Da li je ovo bilo dovoljno loše da bih nazvala Dženi? upitala sam se. Kako da joj kažem?
Vaša ćerka je zatečena pri oralnom seksu sa muškarcem u trpezariji jednog od najvažnijih
australijskih zdanja? Nisam to mogla da uradim. A i nije to bilo kao da je stvarno dovela u
opasnost svoje zdravlje, već samo svoju jadnu uništenu reputaciju.
Uprkos svom nedavnom sramoćenju, činilo se da je Debi (ili Bedi, kako sam je sad u sebi
nazivala) bila bolje raspoložena, a Linda je te nedelje bila na putu jer je spremala neki tekst o
Havajima, pa mi je palo na pamet da bih mogla da iskoristim priliku i da porazgovaram sa
Debi o Džasperovom proganjanju od strane Linde.
„Šteta što si propustila Kordelijinu zabavu”, rekla sam nehajno, dok smo pregledale
fotografije supermodela sa bubulj icama za tekst u rubrici lepote: Loši dani za pore - otkrivene
tajne problematične koze.”
„Da, čula sam da je bilo dobro”, rekla je. „I čula sam da si se javno ljubakala sa Džasperom
O'Konorom. Fuj. Zaista imaš užasan ukus kada su u pitanju muškarci. Entoni mi je rekao da si
samo htela ševu, ali, znaš, možeš da imaš neobavezan seks i sa berzanskim posrednicima i
ragbi igračima, ne moraš da pribegavaš propalim fotografima bez pare u džepu.”
„Da li ti je Entoni rekao za mene i Džaspera?” Želela sam da potpuno razumem kako
funkcionišc sidnejski Radio Mileva.
„Entoni i još nekih pedesetak ljudi. Trudi mi je rekao i Rori Stjuart je rekao mojoj mami
da te je video sa - a ovo je citat 'nekim narkomanom', i sada se Dženi stvarno brine zbog
tebe.”
„Prokletstvo. Baš lepo što je to rekao Dženi. Reci joj da ne brine, nisam zaljubljena u
njega, a ni Rori se baš nije ponašao kao svetac. On se vatao kao lud s nekom.”
,,Oh, da. Mama mi je i o tome sve ispričala. To je bila Fiona Klark.” Debi je napravila
grimasu. „Izgleda da je stvarno zainteresovan. Ona dolazi na farmu Stjuartovih ovog vikenda.
Mami je drago što je napokon našao devojku, jer je nije imao od...”, uzdahnula je i nastavila,
„od kako se tamo vratio da živi. Ali, mogao je da nađe neku bolju, pobogu”, dodala je žustro.
„Osim činjenice da je nosila loš kostim od poliestera, šta joj fali?”
„Je l' stvarno to obukla? To je tipično za nju. Ona je tako prosta. Ona je od onih devojaka
koje odlaze na polo-mečeve sa bejzbol kapom na glavi i previše šminke, u nadi da će tamo
pronaći sebi bogatog muža. To je sve o čemu ona brine - to, da je bogat. Kakva skorojevićka.
Ne mogu da je podnesem. Biće toliko uzbuđena pri pomisli da se dočepala jednog Stjuarta.”
Već sam se bila navikla na Debinu užasnu snobovštinu i pustila sam je da priča,
pokušavajući da saznam stoje više moguće detalja o Fioni Klark.
„Čime se ona bavi?”

178
 Bosnaunited

„Ona je PR u jednom velikom građevinskom preduzeću, od onih koja se bave izgradnjom

onih užasnih hongkonških stambenih zgrada što su kao košnice, a nazivaju ih 'ekskluzivni
stanovi'. Šalje pozivnice na kojima piše: 'Budite deo nove statusne adrese u Sidneju', a to su
grozni stančići nalik jazbinama.”
„Ne zvuči uopšte kao Rorijev tip”, rekla sam.
,,Oh, on očajnički želi da nešto kresne, pretpostavljam. Zaglavio se tamo na farmi. Sad je
zreo da ga neko ubere.” Zastala je, a zatim nastavila. „Ja imam teoriju da muškarci sazru kao
voće i onda su spremni da padnu s drveta i nije uopšte važno o kojoj se ženi radi, samo će joj
pasti u krilo. Radi se samo o dobrom tajmingu.”
„Ona je njemu, zapravo, bila u krilu”, rekla sam . „Ipak, dobra ti je ta teorija. Ona
objašnjava zašto su neki od najzgodnijih muškaraca sa užasnim ženama. Uvek sam mislila da
je to nešto u vezi sa njihovim majkama. Znaš, bez obzira što nzikujem da zvučim kao Linda,
mogli bismo da uradimo tekst baziran na tvojoj teoriji. Naći ćemo neki sjajan naslov za njega,
jer moramo da smislimo nešto bolje od Zašto su muškarci kao voće? - hajde da o tome
razmislimo. Treba to da izneseš na sledećem sastanku za nove ideje.”
Debi me je pogledala zamišljeno. Ponovo sam primetila da ona ima najduže trepavice
koje sam ikada videla. Nekoliko krava koje sam videla na Uskršnjem sajmu su bile tu negde
blizu, ali nijedno ljudsko biće.
„To je veoma lepo od tebe, Džordži. Linda bi samo ukrala tu ideju i ja bih na to potpuno
zaboravila, sve dok je ne bih čula kako je iznosi kao svoju na sledećem sastanku.”
Znači, ona ipak obraća pažnju na to šta se dešava na sastancima.
„Ne brini”, rekla sam. „Imam fajl sa idejama u kompjuteru, ukucaću je tamo i podsetiti te
pre nego što odemo na sledeći sastanak.”
„Pa, biće dobro ne osećati se potpuno retardiranom na sastanku, za promenu. Ti i Linda
sedite tamo i imate brilijantne i pametne ideje, ali kada Maksin počne da viče i vrišti, ja se
jednostavno parališem i ne mogu da smislim ništa što bih rekla.”
A sediš tamo delujući kao da ti je sve potpuno svejedno, pomislila sam. Koliko je lako
pogrešno proceniti ljude.
„Debi, kad smo već pomenuli gospođicu Vidovik, mogu li nešto da te upitam?” Zelela sam
da iskoristim priliku dok sam mogla.
„Neko mi je ispričao da je bila ludo zaljubljena u Džaspera O'Konora, pratila ga i tome
slično. Da li misliš da je još uvek zaljubljena u njega? Da li bi trebalo da joj kažemo da se
viđam s njim, da li je to bolje nego da je pustim da sama otkrije? Nekoliko puta me je
upozorila da ga se čuvam?”

179
 Bosnaunited

,,Oh, to je strašno smešno. Po onome kako se ona ponašala, čovek bi pomislio da je on baš
neka prilika, ali je postalo haotično u kancelariji i morali smo da prestanemo da ga
angažujemo. Mislila sam, u stvari, da je to bilo malo grubo prema njemu, zato stoje bio dobar
fotograf.”
Uzdahnula je od dosade. Znala sam da ne može da razume zašto bi iko uopšte poželeo da i
na trenutak razmišlja o Džasperu O'Konoru, ali se junački trudila da mi odgovori.
„Ne verujem da bi i dalje mogla biti zaljubljena u njega, ali ga je prilično proganjala. Bilo je
dosta ružno.”
Gledala je svoje sandale. Mogla sam da vidim da je vreme koje je mogla da posveti
problemima drugih ljudi isticalo.
„Međutim, ne mislim da bi trebalo da joj to kažeš. Zašto da sebe stavljaš u nezgodnu
poziciju. A ukoliko sama sazna, možeš da joj kažeš da je se to ne tiče, što i jeste tako. Vidi ovu
bubuljicu na nosu Linde Evanđeliste. Savršeno.”

Dobro, možda i nije trebalo da o tome govorim Lindi. Ali, šta sa Džasperom? Morala sam s
njim da razjasnim stvari. Posle njegovog ponašanja na Kordelijinoj zabavi, ozbiljno sam se
ohladila. Pustila sam ga da me otprati do kuće nakon žurke, ali ga nisam od tada videla i
nisam mu se javila iako me je pet puta zvao. Ipak, i dalje sam želela da saznam da li je imao
dobar razlog zašto me nije upozorio da bi jedna od mojih koleginica mogla da pošizi kada
sazna da se nas dvoje viđamo. Takođe, grizla me je pomalo savest - razgovarala sam sa svim
tim ljudima o njemu, a bilo je fer da i njega pustim da mi ispriča svoje viđenje stvari.
Te večeri sam otišla do Kaledonije i pronašla ga u kupoli.
„Pinki, draga”, rekao je, smešeći mi se nedužno i šireći ruke. „Da li ti je telefon pokvaren?
Zvao sam te mnogo puta. Sedi, gledam ovaj divan brazilski film iz sedamdesetih. To je priča
o...”
Uskočila sam pre nego što je mogao da upadne u jedan od svojih monologa o teoriji
univerzuma i svom tačnom mestu u njemu.
„Imam bolju ideju”, rekla sam sedajući nasuprot njega i skrštajući ruke. „Zašto mi ne bi
ispričao kako te je moja koleginica i prijateljica Linda Vidovik proganjala?”
Njegovo dobro raspoloženje je nestalo i zadobio je ružan izraz na licu kakav sam videla
na Kordelijinoj zabavi.
„Ko ti je to ispričao?”
„Izgleda da to svi znaju. Svi osim mene.”
„I zato mi se nisi javila.” Njegovo lice se ukočilo od besa i udario je pesnicom po sedištu
kraj sebe. „NEĆU da dozvolim toj ženi da uništi još nešto dobro u mom životu. Već mi je

180
 Bosnaunited

sjebala karijeru i neću joj dozvoliti da mi sjebe i ovo. Zaista uživam u vremenu koje provodim
s tobom i neću da joj dozvolim da se vrati iz groba da bi me proganjala.”
„Pa, možda bi to bilo lakše uradili ukoliko mi sve ispričaš, Džaspere”, rekla sam tiho,
pokušavajući da ga smirim. Pomalo me je uplašio njegov neskriveni bes.
Celo Džasperovo lice se pretvorilo u užasnu izobličenu masku. Bilo je teško poverovati da
je to ono isto lice koje je tako prijatno kada se smeši.
„Hajde, Džaspere. Da li bi više voleo da jednostavno poverujem u ono što su mi svi
ispričali, ili ćeš mi ti ispričati svoju verziju?”
„Jebena Linda Vidovik je bila najgora stvar koju sam ikad učinio”, rekao je iznenada.
„Kresnuo sam je jednom, a ona mi je zajebala ceo život za uzvrat.”
„Zar problem i nije bio u tome što je to bilo samo jedanput?”
„Da. Izgleda da je očekivala da se njome oženim, samo zato što smo se jednom kresnuli.
Nije to trebalo da uradim, ali smo bili stvarno pijani i naduvani jedne noći, barem ja, i samo
smo pali u krevet. Znaš kako to može da se dogodi... Ali, bili smo stvarno dobri prijatelji i ja
sam mislio da me dovoljno dobro poznaje da zna da je to kod mene samo za jednu noć.”
Nije ni čudo stoje bio tako dobar prijatelj sa Polokom.
„I šta se posle toga desilo?”
Upalio je cigaretu, a ja sam se osećala toliko potresenom da sam i ja uzela jednu. I dalje je
imala užasan ukus.
„Vidi”, rekao je Džasper, dok mu je lice poprimalo normalan izraz. „Linda je puno toga
prošla, ona nije devojka sa sela, znaš to, zar ne?”
Pogledao me je upitno, pošto nije bio siguran koliko toga iz njene prošlosti ja znam.
Klimnula sam glavom.
„Da, znam sve o tome Džaspere”, a činjenica da je i on znao, a ipak je pomislio da će ona
biti raspoložena za kresanje na brzaka, užasnula me je. On je slegao ramenima.
,,OK. I tako sam pomislio da ona s tim može da se nosi. Ali, ona se ponašala kao neka
upropašćena devica. Osećao sam se kao progonjena životinja. Pratila me je svugde po
Sidneju. Bila je stvarno dobra u tome. Okrenuo bih se i samo bih je ugledao. Kažem ti, trebalo
bi da radi za CIA. Ili za KGB.”
Morala sam da se uzdržim da se ne osmehnem.
„Slala mi je pisma”, nastavio je. „Svakog dana. Bilo je stvarno jezivo. I znala je sve o meni.
Uspevala je da se uvuče na svaku žurku na koju sam i ja bio pozvan. Zatim su tu bili telefonski
pozivi s beskrajnim ćutanjem i bilo je potpuno svejedno ako bih promenio broj, ona je ipak
uspevala da ga otkrije.” Odmahno je glavom sećajući se svega toga.
„Da li si ikada razmišljao da tražiš sudski nalog da ti ne prilazi?” upitala sam ga.

181
 Bosnaunited

„Upravo sam se to spremao da uradim, kada je komandant Maksin Tejn preuzela stvari u
svoje ruke. Linda je namerno sjebala neke stvarno važne poslove koje je trebalo da radimo
zajedno, i izgleda da se i u kancelariji ponašala kao manijak. Mislim da je to bila tvoja
prijateljica Debi Brent koja je napokon rekla Maksin šta se dešava. Onda je Maksin rekla Lindi
da će, ukoliko nastavi da me proganja, istog trena izgubiti posao, a meni je rekla da više ne
mogu da radim za Glou. Zbogom, karijero.”
„Ali, nisi valjda radio samo za Glou?”
Počeo je da se vrpolji.
„Linda je ispričala svim mojim drugim klijentima gomilu laži - onu najgoru vrstu laži,
poluistine, one koje sadrže i pomalo istine u sebi - i postepeno su svi prestali da me angažuju.
A kada prestaneš da radiš naslovne stranice za Vog zapanjujuće je kako brzo i svi ostali
poslovi zamru.”
„Kakvu vrstu poluistina?”
„O, glupavo sranje o tome kako uvećavam troškove - kada sam samo naplatio nekoliko
rolni filma više nego što smo ih stvarno iskoristili. Svi fotografi to rade. Ali, kada su proverili i
otkrili da je bilo zaračunato nekoliko rolni više, onda su pretpostavili da je istina sve što im je
ona ispričala.”
„Da li si siguran da je to jedini razlog zašto je tvoja karijera... u zastoju? Da li Linda zaista
poseduje toliku moć?”
Počela sam da se osećam kao Anđela Lendsberi koja glumi Gospođicu Marpl i razmatra
činjenice pokušavajući da izmozga koje počinio zločin.
„Ona je prava veštica.”
Nisam bila sigurna da li mu potpuno verujem.
„Pa, moraću da joj kažem da sam se viđala s tobom”, rekla sam. „Ona će to ionako sama
saznati - mislim da je bolje da to sazna od mene.”
„Kako god želiš. Ti si ta koja mora da radi sa njom. Želim ti sve najbolje.”
Bacio je opušak cigarete kroz prozor i posegnuo za svojom malom konzervom sa travom i
papirom za cigarete. Delovao je kao da oseća olakšanje što je sve izašlo na vidclo.
„Hvala ti što si mi ispričao sve te užasne detalje, Džaspere”, rekla sam ustajući. „Sada
idem.”
„Zar nećeš da ostaneš i malo duvaš sa mnom?” nasmešio mi se svojim najlepšim
osmehom.
„Ne, Džaspere. Mislim da si bio stvarno nepošten prema meni i više uopšte ne želim da tu
budem.”
„Pa, onda odjebi, ti engleska kučko.”

182
 Bosnaunited

„Srećan Božić i tebi Džaspere.”

Dok sam silazila niz stepenice nešto je tresnulo o zid pored mene. Bila je to plastična
posuda za led u obliku ananasa.
„Odrasti”, viknula sam mu i on se iznenada pojavio na vrhu stepenica.
„Ne znam zbog čega misliš da si toliko moralno superiorna, gospođice 'Lepi maniri'“,
rekao je mirnim odmerenim glasom. „I ti si loše pričala o mom ortaku Niku Poloku po ćelom
gradu zato što te nije nazvao nakon što ste se jednom tucali, a ti nisi meni uzvratila mojih pet
poslednjih telefonskih poziva nakon što si me besomučno jebala protekla dva meseca. I
muškarci imaju osećanja, znaš Džordža, stavi to u svoj časopis.”
I pre nego što sam išta mogla da kažem, on se vratio u kupolu i tresnuo vratima.
Tresla sam se kada sam stigla kući, ali sam rekla sebi da je bilo dobro što sam napokon
videla Džasperovu pravu prirodu. Nisam mogla da verujem da je to isti čovek koji me je
odveo na usamljenu plažu i napisao moje ime ružičastom kredom na pločniku Elizabet Beja.
Bila sam uznemirena zbog njegove zlobe, ali mi srce nije bilo slomljeno. On mi i onako nije
nikada ništa značio, rekla sam sebi, dok sam odlazila u krevet da bih gledala film Visoko
društvo koji mi je on snimio dok smo se lepo slagali. Znao je da je to jedan od mojih omiljenih
filmova svih vremena i zalepio je fotografiju Grejs Keli i Binga Krozbija na kutiju od video-
kasete i preko njihovih lica zalepio naša. Bacila sam je na pod.
Ali, dok se odvijala dobro mi poznata priča i ja gledala svoju omiljenu filmsku junakinju
Trejsi Lord kako laže sebe da želi da se uda za muškarca kojeg ne voli, nisam mogla da
izbacim Džasperove poslednje reči iz glave. Shvatila sam iznenada da sam ja bila ta koja je,
dok mi je on ostavljao bukete cveća na ulaznim vratima i kuvao mi jela sa isključivo
ružičastim sastojcima, po ćelom gradu svima govorila da nemam dečka i da je Džasper
O'Konor za mene samo izvor neobaveznog seksa.
Možda sam, u stvari, ja ta kojoj pantalone gore.

183
 Bosnaunited

Devetnaesto poglavlje

Tog ponedeljka ujutru otišla sam na posao prepuna novih odluka da ću biti otvorena i
iskrena u svemu i da ću to započeti time što ću sve ispričati Lindi. Ali, nekako, kada se ona
vratila u kancelariju, pošto joj je to bio prvi dan nakon putovanja na Havaje, i bila prilično
pocrnela (nikada nije prišla nekoj plaži u Sidneju) i potpuno opuštena, nisam mogla da
nateram sebe na to. Delovala je srećnijom nego što sam je ikada videla - pevala je u
kancelariji - i nisam mogla da podnesem da joj ja pokvarim raspoloženje.
Dok su nedelje prolazile, Džasper mi je nedostajao mnogo više nego što sam očekivala.
Nedostajala su mi naša spontana druženja. Nedostajale su mi njegove smešne poruke i
glupavi crteži koje mi je faksom slao na posao. Po prvi put od kako sam s njim otišla na put,
počela sam da postajem svesna koliko sam usamljena u Sidneju.
Jedne subote ujutru, kada sam osećala posebno jako da mi dom nedostaje, nazvala sam
Hemiša da vidim kada dolazi, i on mi je rekao - nekarakteristično otvoreno za sebe - da se
„ohladio” od cele te ideje, što me je veoma razočaralo.
Provodila sam vikende obilazeći pijacu u Kilibiliju i umetničke galerije u Padingtonu
ponovo sama i počela sam da se pitam da li nešto nije u redu sa mnom. Zašto je svaki
muškarac koga sam upoznala u Sidneju bio već beznadežno upetljan sa drugim ljudima iz
mog života? U Londonu si mogao da odeš na neku žurku i da upoznaš nekoga koji neće imati
nikakve veze sa ostatkom tvog života. Ali, to se ovde činilo nemogućim.
Znam da bi mi Entoni jednostavno rekao da prestanem da gnjavim i da uzmem još jedno
piće, kada bih o tome njemu počela da govorim, Linda bi mi predložila da odem na sastanak
Anonimnih zavisnika, a Debi bi me jednostavno pogledala belo, pa sam odlučila da o tome
razgovaram sa Zoi. Ako se izuzmu njeni problemi s hranom, ona je delovala kao jedna od
normalnijih osoba koje sam poznavala, a i sasvim sigurno, kao ona s kojom sam imala
najmanje zajedničkih prijatelja.
„Da li nešto nije u redu sa mnom?” jednom sam je upitala dok smo ručale u našem
omiljenom restoranu, „ili je normalno da sva trojica muškaraca s kojima sam se muvala od
kako sam stigla u Australiju imaju vrlo složene odnose sa svima ostalima koje dobro
poznajem?”
„Prilično normalno”, rekla je Zoi, ignorišući svoju hranu i nabadajući nešto iz mog tanjira
svojom viljuškom. Udarila sam je po ruci. „Osim čarobne romanse u Evropi za vreme odmora,

184
 Bosnaunited

nikada nisam izlazila sa muškarcem koji se pre toga nije zabavljao s nekim koga ja poznajem.
Išla sam u obdanište sa Benom. On je bio na mom četvrtom rođendanu. Sada smo ljubavnici.”
„Ali, kako je to moguće?” upitala sam je. „Sidnej je veliki grad.”
„Da, ali je podeljen na veoma određene oblasti. Uzmi sebe za primer - stigla si ovde i
odmah se uselila u listu A istočnih predgrađa - moda, umetnički svet, mediji i nekoliko
glamuroznih berzanskih posrednika, to je otprilike to. Svi oni žive u Pots Pointu, Elizabet
Beju, Padingtonu, Vulari i Bondiju. Je l' tako?”
U glavi sam hitro razvrstala adrese svojih prijatelja. „Sarej Hilsu.”
,,OK. I možda neki čudni u Point Pajperu, ali to je to. E sada, ja se delimično krećem u toj
oblasti, zbog posla, ali, ja u stvari, pripadam grupi mladih profesionalaca sa B liste istočnih
predgrađa. Ja sam deo toga od kako sam rođena. Belvi Hil, Vokluz, Rouz Bej, Dabl Bej. Mi smo
svi išli zajedno u školu, naši roditelji se poznaju. Nije glamurozno kao tvoja ekipa, a i nema
toliko pedera, ali tu ima puno novca. To je moja scena. Sećaš li se one noći kad je bio Mardi
Gras, kada smo izašle i naletele na grupu mojih prijatelja?”
Klimnula sam glavom.
„Ti se nisi s njima složila, zar ne? Možeš da budeš iskrena.”
Ruka sa štapićem mi je zastala u vazduhu na pola puta do usta.
„I nisam, ali tebe obožavam i nisam mogla nikako da razumem zašto mi se ne dopadaju
tvoji prijatelji.”
„To nije tvoje društvo. Mogu da se kladim da ti se dopao baš svaki Debin prijatelj kojeg si
upoznala. Je l' tako?”
Ponovo sam klimnula glavom.
„To je tvoje pleme, vidiš? Različite sidnejske scene se ne mešaju. Tako da ima mnogo ljudi
s kojima možeš da se družiš, a koji nikada nisu čuli za Džaspera O'Konora ili Nika Poloka, ili
Entonija Mejberija, ali oni bi ti bili na smrt dosadni. Kao što su ti to bili moji prijatelji.”
„Žao mi je, Zoi.”
Teatralno je usisala jedan jedini rezanac.
„To me uopšte ne brine. Ni ja ne bih mogla da provedem mnogo vremena sa tvojim
dragim Entonijem i onim njegovim vrištavim drugarima.”
Sedele smo nekoliko trenutaka čuteći, pokušavajući da prinesemo rezance iz zdele do
usta a da ne isflekamo majice. To nije bilo lako, pogotovu za Zoi koja je pokušavala da
izbegne i krem od kokosa i zaleđeni tom.
„Možda bih mogla da isprobam neko drugo pleme”, rekla sam konačno. „Čini mi se da sam
zajebala stvar sa ovim. Šta još postoji?”

185
 Bosnaunited

Zoi je ostavila svoju supu i otvorila bocu mineralne vode. „Pa, imaš i alternativnu ekipu -
pederi i heteroseksualni - u Njutaunu, Erskinvilu i Enmuru.” Nasmešila mi se. „Ne mogu da te
zamislim u metrou kako slušaš nezavisne bendove. Onda postoje živahniji trenderi iz
predgrađa iz Darlinghursta, Sarej Hilsa, Stroberi Hilsa, Redferna. Oni su kul, ali ne dovoljno
dobri za tebe. Nemaju smisao za humor. Onda imaš naše japije iz zapadnog predgrađa -
mlade advokate, profesionalce i novinare iz Sidnej morning heralda - oni su prilično
zanimljivi, ali izgleda da se venčavaju među sobom. Neki od njih su veoma zabavni, ali za tebe
nisu dovoljno glamurozni.”
Videla sam da uživa. Ja sam je slušala bez daha.
,,A onda postoje superstrejt mlade mame i tate iz Mosmana”, nastavila je. „Fini ljudi. Ti bi
se ubila. Onda postoje liberali iz Aper Nort Šora. Ti bi ih ubila. Postoji i umetnička, boemska
ekipa u Balmejnu i Rozelu sa kojima bi mogla da se družiš, ali oni ne nose lepe cipele.” Slegla
je ramenima. „Mislim da si zapala tamo gde pripadaš. Da li je sve baš toliko različito u
Londonu?”
„Pa i tamo postoje grupe, naravno, ali ne radi se o samo jednoj maloj grupi ljudi koji idu
naokolo držeći se jedni za druge, a sasvim sigurno ne žive svi u istom delu grada - ja imam
prijatelje u svim delovima Londona.”
Zoi je uzela gutljaj mineralne vode. ,,E, pa ovde je jedna grupa u jednoj oblasti. Znači, ne
treba da kriviš sebe za svoj komplikovan privatni život. Sidnej je jednostavno takav.”
„Moraću da se na to naviknem, zar ne? Ali, moram da kažem, sviđa mi se kako ovde sve
vreme nalećem na svoje prijatelje. U Londonu moraš da planiraš svoj društveni život kao
vojni pohod, a praktično proglasiš nacionalni praznik onog dana kada slučajno sretneš
nekoga na ulici. Ovde se to stalno dešava.”
I desilo se ponovo te subote kada smo Entoni i ja otišli na hipodrom Rendvik. Tada se
održavaju najvažnije trke u toku zime i bili smo zamoljeni da budemo sudije u takmičenju ko
je najbolje obučen. Bila sam uzbuđena što sam na hipodromu. Iako ne volim da jašem, volim
konjske trke i proučavala sam listu učesnika željno očekujući da počnu. Entoni je proučavao
moju odeću. Gnjavio me je beskrajno dok nije bio siguran da ću staviti šešir i kožne rukavice,
inače, kako je rekao, neće da bude viđen sa mnom.
Došao je po mene i objavio da je zadovoljan mojom haljinom od svetlosive vune i
odgovarajućim kaputom, crnim cipelama od krokodilske kože, crnom torbicom, crnim
antilopskim rukavicama i svetloljubičastim filcanim šeširom sa perom od fazana. Imala sam i
bisernu ogrlicu.
„Savršeno za malu Pusi”, rekao je, gledajući šešir zadovoljno. Entoni je i sam bio veoma
elegantan u tamnom odelu, plavoj košulji sa svetlom Hermesovom mašnom sa malim

186
 Bosnaunited

mačkama, za koju je rekao da ju je kupio meni u čast. Imao je i svilenu maramicu u džepu na
grudima i korice Luis Vuton za vodič kroz trke.
Popili smo nekoliko čaša šampanjca da bismo se doveli u odgovarajuće raspoloženje
(jedan od velikih proizvođača šampanjca je sponzorisao takmičenje, stoje bio glavni razlog
zastoje Entoni pristao da učestvuje), a onda zauzeli mesta za sudije da bismo pogledali
trideset polufmalistkinja koje su pomoćne sudije izabrali u publici. Barem pola od njih je
nosilo crno, što ih je odmah izbrisalo s moje liste...
„Devojke, sačuvajte svoje male crne haljine za vreme posle šest sati po podne”, šapnula
sam Entoniju.
„Možda će kasnije ponovo staviti svoje kecelje i poslužiti nas čajem i keksom”, odgovorio
je. Glasno.
Većina je nosila slamnate šešire, stoje gotovo dovelo Entonija do suza, a veliki broj njih
nije nosio čarape. Tu su bile i plastične tašne i užasne rukavice.
„Pogledaj ih”, rekao je Entoni. Veoma glasno. „Nemaju pojma. Kako su stigle dovde?
Pomoćne sudije streljati. Ili im dati pse vodiče. Pogledaj onu - otvorene sandale, nema čarapa.
Prvo, mora da joj je hladno, ali se kladim da je pomislila: 'Ovo su moje najbolje sandale i
obući ću ih čak i ako je minus deset, zato što su tako elegantne.' Pogledaj - ova je išla i na
pedikir.”
Pogledala sam je. Bila je to Fiona Klark. Sa slamnatim šeširom na glavi, u istom crvenom
kostimu koji je nosila na zabavi i veoma visokim štiklama. Imala je veoma lepo lice i povelike
grudi.
„Da li je poznaješ?” upitala sam Entonija.
„Da. Ona je užasni PR. Uvek pokušava da me natera da dođem na neki od onih groznih
koktela koje organizuje u tim užasnim stambenim zgradama nalik zečijim jazbinama. Jednom
me je nazvala i upitala da li mogu da joj napravim haljinu koju bi obukla za jedan od tih
'događaja', kako je ona to nazvala. Odbio sam. Kao što znaš, veoma sam izbirljiv kada je u
pitanju to ko nosi moje haljine. Ona devojka u prugastom kostimu izgleda manje strašno od
ostalih. Ima lepu tašnu. Lepe zube. Hajde da joj damo nagradu i da se vratimo u šator sa
šampanjcem.”
„To je devojka s kojom se viđa Rori Stjuart”, rekla sam.
„Šta, ona mala u prugastom kostimu? Zar nije malo obična za jednog Stjuarta?”
„Ne - Fiona Klark.”
„ŠTA? Mora da se šališ. Ona je užasna! On je, zaboga, Stjuart - jedan od najpoželjnijih
muškaraca u celoj zemlji. Zašto tuca takvu drolju kao što je ona? Kladim se da će ostati

187
 Bosnaunited

trudna i ščepati ga. Oh, to je suviše strašno, to je opet ista priča kao s Džonijem Brentom.
Hajde, sada mi je stvarno potrebno piće.”
I meni je bilo. Entoni je bio užasan snob, ali ni ja nisam mogla da podnesem pomisao na
Rorija sa Fionom Klark. Doduše, iz različitih razloga.
„Piće... piće...”, rekao je Entoni, hodajući kao čovek izgubljen u pustinji.
I popio ga je stvarno. Pio je dok se nije obeznanio, do te mere da sam znala da moram da
ga nateram da nešto pojede ili će se srušiti. Tu su samo služili minijaturna predjela u šatoru
sa šampanjce, za koje je Entoni već užasno grubo rekao - „Kako ovo zovete, komadić bale na
krekeru?” - dok ih je grabio obema rukama. Mislila sam da je bolje da ga odvedeni odatle i
potražim nešto što stvarno može da se jede u glavnoj zoni iza tribina.
Našli smo tezgu s pitama i gurnula sam Entonija u stolicu i naručila dve pite i dve koka-
kole, nadajući se da će i na njega delovati podjednako lekovito kao što su i na mene na onoj
zabavi sa šeširima.
On je gunđao što sam ga naterala da napusti divan šator sa šampanjcem i govorio da ne
želi „to sranje”, kada sam podigla pogled i ugledala Rorija Stjuarta. Video me je, onda Entonija
i dobio isti izraz lica kakav je imao kada je video da odlazim sa Kordelijine zabave sa
Džasperom.
„Zdravo!” rekla sam prilično slabašno, a onda se nešto jako čudno dogodilo. Nisam mogla
da se setim kako se zove. Bilo mi je toliko neprijatno što me vidi sa Entonijem u takvom
stanju da izgleda da mi je izbrisana sva memorija. Stajala sam tako, gledajući otvorenih usta u
Rorija kao zlatna ribica. Nisam mogla da ga upoznam sa Entonijem zato što: pod a)
zaboravila sam kako se zove i pod b) Entoni je bio mrtav pijan. U tom trenutku je počeo da
udara glavom po šanku.
„Zdravo Džordža”, rekao je Rori. „Da li je tvom prijatelju dobro?”
,,Oh, da, ha, ha, sigurna sam da će se uskoro otrezniti... previše šampanjca.”
„Idi, jebi se”, rekao je Entoni razgovetno. Znala sam da to govori piti, zato što sam
poznavala Entonija, ali bi svako drugi pomislio da se to njemu govori. Videla sam Rorija kako
je uzdahnuo i osetila sam fizičku mučninu. „Pa, vidimo se Džordža. Lepo se provedi.”
„Zbogom”, rekla sam jadno. Kako god da se zoveš. Sedela sam kraj Entonija i uhvatila
glavu rukama. Rori. Rori Stjuart. Božanstveni Rori Stjuart. Kako sam, pobogu, mogla da
zaboravim njegovo ime? Zastenjala sam. Entoni se okrenuo i pogledao me.
„Ko je bio taj seronja?” upitao me je i povratio po svojoj piti.
Divno. Fiona Klark je na trkama sa Rorijem Stjuartom. Ja sam na trkama sa
homoseksualcem koji povraća. Zdravo, Sidneju.

188
 Bosnaunited

Entoni me je nazvao na posao, uzbuđen zbog nečega. Još sam bila besna na njega zato što
me je ponizio onako pred Rorijem, ali on nije mogao da razume zašto. Incident s
povraćanjem, kako je on to krstio, desio se pre nedclju dana. Po Entoniju to je davno prošlo
vreme.
„Pusi, draga, moraš da dođeš danas na večeru. Prosto moraš. Dolazi Debi, i Peti i Trudi -
biće samo nas četvoro.”
„To je petoro, ali, naravno Dolores, doći ću. Koja je posebna prilika?”
„Zar ne znaš koji je datum?”
„Nisam o tome razmišljala - 26. juni, zar ne?”
„Tačno. To je pet meseci od kako smo se upoznali.”
„Pet meseci je prošlo od one zabave sa šeširima? Blagi bože. Baš lepo što si se setio. Mada,
nisam sigurna da je pet meseci baš datum za obeležavanje. Da lije to proslava našeg susret ili
je nešto drugo?”
„Pa, to je dobar izgovor da se otvori nekoliko boca sa šampanjcem, zar ne?”
„Nisam znala da je tebi ikad potreban izgovor, ali biće zabavno, u svakom slučaju.”
„Zapravo, ono zbog čega vas stvarno zovem je što moramo da razgovaramo o našoj odeći
za Kointro bal. Dobila si pozivnicu, zar ne?”
„Jesam li? Ne znam - kako izgleda?”
„Ne znaš da li si je dobila ili ne? Da li si ti luda? Nema veze, znam da si je dobila zato što
sam telefonirao i proverio i ti si dospela na spisak. Pet meseci si u Sidneju i već si na spisku
za Kointro bal - bravo, Pusi!”
,,A staje to?”
,,Oh, zar ti ništa ne znaš? To je najbolja zabava u toku godine. Podeli se samo četiri stotine
pozivnica - za celu Australiju - i samo oni koji su najviše 'in' od onih 'in' su pozvani. Obično
bude fantastično.”
„Mesto gde se održava je uvek tajna”, nastavio je... „Dođu po tebe limuzinom i ti ne znaš
gde ideš sve dok ne stigneš, a onda ugledaš neverovatni dekor, grog, sjajnu hranu i dele se
dve karte u prvoj klasi za Pariz kao nagrada za dva najbolja kostima, a mi ćemo draga, da
pobedimo ove godine.”
„To stvarno zvuči dobro. Kako izgleda ta pozivnica?”
„Idi i pitaj Debi, moram da počnem da kuvam. Dođi pravo s posla. Smišljaj ideje za kostim.
Zbogom.”
Otrčala sam do Debine kancelarije. Na glavi je imala krunu.
„Vidim da je konačno priznat tvoj pravi status”, rekla sam.
„Da li misliš da sam to pitala je, vrteći se u stolici.

189
 Bosnaunited

„Divni ste, Vaše veličanstvo. Da lije to za fotografiju?”

„Ne draga - to je moja pozivnica za Kointro bal. Tema je - kraljevske ličnosti. Zar nisi
dobila svoju? Entoni mi je rekao da si sigurno pozvana. Pozvaću Seru.” Podigla je slušalicu.
„Sera, draga, da li je na tvom stolu kruna za Džordži? Dobro. Donesi je, molim te.”
I tako smo obe sedelc u njenoj kancelariji s krunama na glavama, i smišljale ideje za
kostime. „Tebi bi trebalo da bude lako, Džordži. Entoni kaže da tvoji baba i deda žive u
zamku. Zar ne možeš da tražiš da ti od kuće pošalju porodični nakit?”
„To je u stvari više kuća sa utvrđenjem. Moja baka ima dijademu, ali ne mislim da bi htela
da je šalje poštom. Ona kaže da mogu da je nosim na svom venčanju. Rekla sam joj da će na to
možda popričekati...”
Kada smo stigle u Entonijev stan, društvo je već bilo u stanju krajnje uzbuđenosti. Svi su
nosili svoje krune. Beti je zakačio i nekoliko broševa sa veštačkim dijamantima da bi doveo
sebe u odgovarajuće raspoloženje. Trudi je stajao veoma uspravno - vežbajući da bude
kraljica, kako je objasnio.
„Vama, društvo, uopšte nisu ni potrebni kostimi”, rekla sam. „Možete samo da odete kao
gomila starih kraljica.” I od tog trenutka vrištanje od smeha nije prestajalo.
Kada smo seli za sto (bila su dodata tri svećnjaka radi kraljevskog ugođaja), Debi je
zvanično izjavila da neće ići na bal kao princeza Dajana.
„Znam da su nam noge slične, ali to je previše očigledno”, rekla je.
„Šteta”, rekao je Entoni. „Zato što sam mislio da bi mogla da tamo ideš u kupaćem
kostimu i s mokrom kosom i da budeš Dajana u svojim poslednjim srećnim mesecima sa
Dodijem.”
Vidno se razveselila pri mogućnosti da se na javnom mestu pojavi ne noseći praktično
ništa na sebi.
Beti je rekao da će ići kao kraljica Elizabeta zato što već ima odgovarajuće ime.
Entoni je rekao da je to u redu - Beti bi mogao da bude Beti u njenim kasnijim godinama,
možda u onom divnom kostimu koji je nosila za „Milenijumsku kupolu” - ali da ću ja da idem
kao glamurozna mlada Lizi, zato što ćemo ići kao tematski par, a on želi da bude mlada i lepa
princeza Margaret.
„Princeza Margaret je savršena za mene”, rekao je. „Imamo toliko toga zajedničkog. Oboje
volimo cipele s platformama, džin, pušenje, travestite...”
„To voli i Kraljica Majka”, rekla sam mu. „Možda bi trebalo da pocrniš zube i ideš kao ona.
Izgledao bi divno u... Ja sasvim sigurno ne mislim da treba da ideš kao mlada Margaret. Te
haljine iz pedesetih godina nisu baš laskave za zrelu figuru. Idi kao starija Margaret. Mnogo je
glamuroznije.”

190
 Bosnaunited

„Savršeno! Već imam kaftan...” I nestao je u svom ateljeu i izašao trenutak kasnije u
svetloplavom kaftanu, sa turbanom na glavi, naočarama za sunce i loše nanesenim nižem za
usne boje korala. Usledilo je još vrištanja. Trudi je stavio Entoniju krunu preko turbana.
„Dovedite mi crnce!” vikao je Entoni. „Donesite mi džin! Smaknite im glave!”
Svetla su iznenada zatreperila.
„Zdravo Li!” Svi smo istovremeno viknuli. Zatreperila su ponovo.
„Imam još luđu ideju”, rekao je Trudi, za koga sam znala da neće moći da ide na bal
predstavljajući nekoga ko nije moderno obučen. „Hajde da idemo kao Rojal Fleš. Žandar,
Kraljica, Kralj i As. Mogli bismo da uzmemo nekoga da izgleda kao Džek Nikolson za
Žandara...”
„Nekoga kao stoje Entoni”, rekla sam. „Za Kra...” Bacio je komadić hleba na mene.
„Nekoga kao što je Martin Luter King”, rekao je Trudi. ,,A onda... Martina Navratilova.”
„Od kad je to karta koja označava lezbejke?” rekla je Debi, koja je sada nosila na glavi
jedan od Entonijevih ogromnih šešira.
„Teniski As, glupačo.”
„Kratka suknjica, Debi...”, rekao je Entoni.
„Entoni, ti bi mogao da ideš kao princ Edvard”, rekla sam. „Svi kažu da je on peder... Oh,
ne! Izbriši to, ja neću da idem kao ona užasna Sofi Ris-Džons... Da li je ona engleska Fiona
Klark?” upitala sam Debi.
„Tu si u pravu.”
„Možda bih od nje mogla da pozajmim neki od njenih poliesterskih kostima...”
„Bio bi ti prevelik na grudima”, rekla je Debi. „Mada, kad bolje razmislim, ona izgleda kao
tvoja prostačkija verzija.”
„O, baš ti hvala”, rekla sam shvatajući da je to istina. Pa, mogla sam da vidim da ima nešto
fizičke sličnosti. Obe smo bile plavuše sa svetlom kožom.
„Pretpostavljam da bih ja mogao da idem kao vojvoda od Vindzora”, rekao je Entoni, sada
zauzet nameštanjem marame oko Betinog vrata, „ali, ne mogu tebe da zamislim kao Valis
Simpson, draga”, rekao mi je. „Previše je očigledno da si ti žena.”
Vrištanje. Još vrištanja. Treperenje svetla. Još treperenja svetla.
„Imam dobru ideju za tebe, Beti”, rekla je Debi. „Ti možeš da ideš kao Zara Filips, zato što
već imaš minđušu na jeziku.”
„To je odlična ideja”, rekao je Entoni. ,,A, zamolićemo tvog oca da dođe na konju i projaše
naokolo i ponaša se grubo prema svima. On će biti divan Mark Filips.”
„Aha, a ti možeš da budeš princeza Ana”, rekla je Debi.
„Skoro da bi vredelo biti venčan za tvog oca, za jednu noć”, uzdahnuo je Entoni.

191
 Bosnaunited

Pokušavala sam da smislim nešto dovoljno užasno da predložim za Poloka, ali me Entoni
pretekao.
„Polok može da ide kao princ Edvard posle one porno-zvezde - po onome što ste mi vi,
devojke ispričale”, rekao je sijajući očima... Zatim je pustio Three Degrees da sviraju zato što
su oni omiljeni pevači Princa Čarlsa i to je bio kraj bilo kakvog smislenog razgovora, jer smo
svi počeli da igramo.
„Još jedna mirno provedena noć”, rekao je Entoni, prolazeći kraj mene sa svojom krunom
na glavi. I dok je tako prolazio, dao mi je jedan od svojih zbunjujućih poljubaca pravo u usne i
prošaputao mi na uvo: „Mi ćemo biti Kralj i Kraljica Kointro bala. Moja Pusi i ja...”

192
 Bosnaunited

Dvadeseto poglavlje

Konačno je došao veliki dan. Limuzina je trebalo da dođe po nas u sedam uveče, ali
Entoni me je naterao da dođem kod njega u stan u deset ujutru, zato što je želeo da
provedemo ceo dan zajedno spremajući se. Pripremio je svoj polaroid aparat, tako da bismo
mogli da se slikamo da bismo se uverili da izgledamo savršeno, baš kao što je to činila Bjanka
Džeger pre nego što bi otišla u Studio 54. Trebalo je da počnemo Sa kupanjem u njegovoj
sauni, a zatim je dogovorio da dođu da nam urade masažu, manikir i pedikir, a nakon toga je
trebalo da imamo lak ručak, odremamo, a onda da nam srede kosu i našminkaju nas. Trudi,
Beti, Debi i njen pratilac će onda doći na piće i svi ćemo zajedno otići svojim limuzinama.
Entoni je završio naše haljine u tri sata noću. Moja je bila dugačka, koso sečena, sa nisko
spuštenim leđima, od satene boje bisera. Njegova je bila bez rukava, od belog satena, s
izrezom oko vrata i blago strukirana. Odlučili smo da idemo kao Karolin Beset Kenedi i Džeki
Kenedi. Moja kosa je bila odgovarajuće dužine i boje i bilo je samo potrebno da se malo
ispravi i pusti da slobodno pada.
„Idemo kao prave kraljevske ličnosti”, rekao je Entoni, dok mi je pokazivao završene
haljine. „Ljudi koji su toliko božanstveni da su zadobili status kraljevskih ličnosti - što je
mnogo otmenije nego se jednostavno roditi kao takav, zar ne misliš?” On je prosto sijao od
uzbuđenja.
Nasmešila sam mu se. Obožavala sam Entonija, ali on je bio toliko inteligentan, toliko
talentovan, toliko načitan, da mi je bilo teško da poverujem da je ovo stvarno njegov vrhunac.
Njegovo poznavanje istorije mode je bilo enciklopedijsko. Mogao je da odredi tačan datum
bilo kog odevnog predmeta u okviru od pet godina - praktično do u nedelju dana - za sve što
je nastalo posle 1920. godine. A kroz svoja beskrajna istraživanja mode i žena od stila, bio je
upućeniji u istoriju XX veka nego iko drugi koga sam poznavala. Možda je sebe predstavljao
kao šašavog plišanog zeku, ali je, u stvari, bio pravi akademik.
„Ti uživaš u ovome, zar ne, Dolores?”
„Rođen sam za to, draga”, rekao je. „Igrao sam se oblačenja od kad sam bio dovoljno
odrastao da sam stojim ispred ogledala. Ništa me više ne zadovoljava od pripreme za neki
kostimirani bal.”
Namestili smo se udobno na vrelom kamenju u sauni. Ostavila sam gaćice na sebi, ali mi
je Entoni rekao da ne budem tako lažno čedna i hodao je naokolo potpuno go. Čvrsto sam
držala pogled iznad visine struka i peškir pri ruci.

193
 Bosnaunited

Svaki čas, on bi ustao i uključio tuš - ogromnu stvar veličine kante okačenu na sred
plafona - i pustio hladnu vodu. Nije moglo da se pobegnc, pa je najlakše bilo jednostavno se
baciti pod ledeni mlaz, jer je to bilo bolje nego da te poprskaju kapljice hladne vode.
,,Oh, pogledaj svoje bradavice, Pusi”, rekao je Entoni, štipnuvši ih. „Možeš nešto da okačiš
o njih.”
„Prestani! Sklanjaj se!” viknula sam, stavljajući ruke preko grudi. „Moje bradavice su moja
privatna stvar.”
„Pa, neće biti toliko dugo privatne, u toj haljini koju sam ti sašio. Uvek je ledeno na
Kointro balu, a pretpostavljam da nisu privatne ni kada je u pitanju onaj užasni Džasper
O'Konor.”
„Sada jesu”, rekla sam.
„Zaista?” Entoni se razvedrio. „Otkačila si ga?” Zatvorio je tuš i povratio svoj izgled
guštera koji leži na vreloj steni.
„Da, tako smo se dogovorili.” Nije mi se o tome govorilo. Nisam želela da čujem likovanje
u Entonijevom glasu i nisam želela da razmišljam o Džasperu. Još uvek mi je bilo neprijatno.
„To su divne vesti. Rekao sam ti da je tvoja veza s njim počela da ti obara cenu u gradu.”
„Pa, možda će vrednost mojih akcija sada porasti”, rekla sam sarkastično.
„Da, sa svim tim glasinama o novoj integraciji...” Entoni se zasmejao.
Ostatak dana je prošao u izmaglici ugodnih fizičkih zadovoljstava. Prvi čep sa boce od
šampanjca je izleteo u pet sati, kada su šminker i frizer stigli, a to je, kako sam pomislila,
predstavljalo izuzetno uzdržavanje s Entonijeve strane.
„Tajming je sve večeras”, rekao je. „Biće neograničene količine groga, od trenutka kada
stignemo, i suštinska je stvar da se vrhunac ne dostigne prerano. Prvo će biti kokteli i svi će
gledati šta su ostali obukli i uverićemo se da su nas sudijc dobro pogledale, a onda sledi
večera, uz koju ide civilizovano šaljivo ćaskanje i puno vina i hrane, a zatim još malo
ćaskanja, i vrhunac svega dostižeš kada izađemo da igramo, a to će trajati sve do tri sata
noću, kada će nas izbaciti. Onda, možeš da odeš na neku od drugih zabava - obično ih neko
organizujc - ali, upozoravam te, obično predstavljaju spuštanje nakon magične atmosfere na
balu. Mnogo je bolje vratiti se ovamo s izabranom grupom ljudi.”
Nakon celog dana pripremanja, iznenada smo bili spremni. Iako sam ga gledala kako
lakira nokte i šminka se, i dalje nisam mogla da zamislim Entonija u haljini. Bio je feminiziran
koliko je to moguće biti, ali bilo je nečeg suštinski muškog u njemu - možda je to bilo zbog
njegove španske krvi. Imao je veoma crne dlake po rukama, grudima i nogama i sada kada
sam ga videla potpuno golog, znala sam da ima pravo muško telo. Ne napumpano, mišićavo
telo, već skladno muško telo.

194
 Bosnaunited

Ali, kada je stavio periku, on je bio Džeki Kenedi. „Auu!” bilo je sve što sam mogla da
kažem. „Izgledaš nevero vatno.”
Hodao je drugačije. Svi pokreti su mu postali delikatniji. U stvari, bio je gotovo
nepodnošljivo graciozan. Entoni se potpuno uneo u ulogu. Još sam bila u bade-mantilu i
sićušnim gaćicama koje mi je on nabavio (jedino donje rublje koje mi je dozvolio ispod moje
haljine Kuća Mejberi).
„Hajde, draga Pusi, idi i obuci svoju haljinu. Ostali će uskoro stići.”
Ušla sam u njegov atelje (kako je počeo i on da ga naziva) i navukla meku svilu. Osećala
sam je kao živu uz svoju kožu, tako hladnu i glatku. Pogledala sam se u ogledalo. Čak sam i ja
bila zadivljena. Zaista sam izgledala potpuno kao ona.
Džeki je stala pored mene.
„Izgledaš divno”, rekao je. „Apsolutno divno. Džek bi bio tako ponosan.” Pravio se da briše
suzu iz ugla oka. „Tako tužno, tako strašno tužno.”
„Džek bi joj se nabacivao, draga Džeki, pa, saberi se”, začuo se neki glas iza nas. Bila je to
princeza Grejs od Monaka. Očaravajuća, mlada princeza Grejs, u svetloplavoj satenskoj haljini
i s dugim belim rukavicama, rubinima i dijamantima oko vrata i sa dijademom na glavi.
,,Oh, Vaše visočanstvo”, rekao je Entoni, duboko se naklonivši pred Debi. „Izgledaš
božanstveno, ali oh, ti užasni dragulji Grimaldijevi. Rubini i dijamanti, to donosi nesreću. Krv
preko zavoja, znaš.”
Ja sam je gledala netremice. Debi je bila princeza Grejs. Toliko je ličila na nju. Isti savršen
nos, plave oči, plava kosa.
„Da li je ostatak vaše porodice ovde, Vaše visočanstvo?” upitao je Entoni.
Debi je glavom pokazala ka glavnoj sobi.
„Izgledaš divno, Džordži”, rekla je. „Stvarno lepo. Naći ćemo ti za večeras nekog sjajnog
muškarca, sada kada si konačno progledala i otkačila onu ništariju. Entoni mi je telefonirao i
ispričao, dok si dremala”, dodala je.
Debin pratilac, neki Francuz kojeg je negde iskopala - bio je savršeni mladi princ Renije.
Trudi je bio elegantna princeza Karolina u crnoj Sanel večernjoj haljini, a Beti je bio pomalo
debela princeza Stefani. Nosio je bedž na kome je pisalo: „Ja sam Stefi”, na ramenu svoje jarko
plave haljine.
Uzeli smo šampanjac i nazdravili jedno drugome, zatim se začulo zvono koje je
najavljivalo da su limuzine tu. Krenuli smo.
Putovanje je trajalo oko pola sata, i stigli smo do jedne stare fabrike usred nekog otpada.
Bar je tako izgledalo spolja. Unutra je podsećalo na Versaj. Ili na Zimsku palatu. Ili
Marijenberg. Ili zamak Uspavane lcpotice. Ceo plafon je bio prekriven ogromnim višekrakim

195
 Bosnaunited

lusterima. Na zidovima su bila ogromna ogledala u zlatnim ramovima, a dvorske sluge sa

perikama na glavi su nosili kandelabre da bi nam pokazali put.
Zakoračili smo na crveni tepih gde nas je paž u svilenim čarapama, uniformi i s
napuderisanom perikom pitao kako se zovemo da bi mogao da nas najavi.
„Gospođa Džona Kenedija i gospođa Džona Kenedija Mlađeg”, rekao je majstor
ceremonije.
„Njihova kraljevska visočanstva princ Renije i princeza Grejs od Monaka.”
„Njeno kraljevsko visočanstvo princeza Karolina od Monaka i princeza Stefani s Pots
Pointa.”
„Oberon, kralj vilenjaka i njegova kraljica Tiranija.” Bili smo oduševljeni kada smo
ugledali Majkla i Kordeliju. Ona je nosila isti kostim koji je imala na svojoj zabavi i ponovo
izgledala veličanstveno.
„Kralj, gospodin Elvis Prišli.”
„Hvala bogu da ja to nisam uradio”, rekao je Trudi. „Već sam video pet Elvisa.”
„Njeno kraljevsko visočanstvo princeza Margaret.” Entoni me je munuo laktom kada je
princeza u kaftanu ušla držeći pod ruku zgodnog crnca.
„Njegovo visočanstvo, kralj Henri VIII i kraljice Ketrin, An, Džejn, An, Ketrin i Ketrin.”
Žene su bile sve muškarci i izgledale su divno.
„Njeno veličanstvo Crvena kraljica.” Bio je to Deni Grin, koji je fotografisao dok je ulazio.
„Vojvotkinja od Jorka.”
„To je smešno”, rekao je Beti. Ferdži je bio muškarac u savršenoj kopiji užasne haljine sa
belo-plavim kockicama kakvu nose mlekarice koju je vojvotkinja oblačila u prvim danima
svoje karijere u kraljevskoj porodici. Entoni je zakolutao očima. Već pre toga mi je rekao da
ne može da razume ljude koji odlaze na zabave izgledajući neprivlačno.
„Njeno kraljevsko visočanstvo princeza od Velsa.”
„Delić serije koja se nastavlja”, zastenjao je Entoni. „Ljudi su tako predvidljivi.”
„Njegovo najsavršenije visočanstvo, Kralj Sunca.” Zdravo, Mutljavino.
„Njegov ego je zaista izmakao kontroli, zar ne?” rekao je Entoni. „Vojvoda i vojvotkinja od
Kornvola.”
Entoni je pucao od smeha. To su bila dvojica njegovih prijatelja, Džoana i Meri, kao veoma
dobri Čarls i Kamila, posle Carlsove abdikacije. Čarls je obukao odeću za rad u bašti i govorio
nešto buketu cveća, a Kamila je imala svoje lovačko odelo. Njih su sledili:
„Njegovo visočanstvo kralj Vilijam.” To je bio Ingrid.

196
 Bosnaunited

„Ludo”, rekao je Entoni. „Nisu hteli da mi kažu šta če obući. Veoma dobro. Veoma dobro.
Ne smemo da zaboravimo na nagradu, Pusi draga, konkurencija je velika ove godine, ali
barem znamo da lepo izgledamo.”
„Njeno veličanstvo kraljica Kleopatra od Egipta i gospodin Mark Antonije.” To je bila
Maksin sa jednim prilično zgodnim muškarcem.
,,S kim je to Maksin, Debi? Da li ti znaš?” upitala sam je.
„Nemam pojma. Ali, u poslednje vreme je stvarno dobro raspoložena, zar ne misliš? Hajde
da saznamo.”
Napustili smo naša mesta kraj ulaza i progurali se kroz gomilu. To je bilo kao skakanje sa
vrha tobogana - jednom kada kreneš, više ne možeš da odustaneš. Ostatak večeri je prošao u
kovitlacu, kao što mi je Entoni i opisao. U ćaskanju i vrištanju od smeha. U večeri i vrištanju
od smeha. U igranju i vrištanju od smeha. A u tri sata, kao što mi je i rekao da će tako biti,
muzika je iznenada prestala i naše kočije su nas čekale.
„Svi idemo na zabavu nakon bala u Rejdžs”, rekla je Kordelija, obmotavši preko svojih
ramena zeleni somotski plašt.
„Zaboravi na to”, rekao je Entoni. „Dođite kod mene. Biće intimno društvo glamuroznih
krunisanih glava.” Već je poslao Trudi i Beti da prenesu tu informaciju nekolicini odabranih i
da pronađu Debi, koju nismo videli nakon večere.
„Odlično”, rekla je Kordelija. „Vidimo se tamo.”
„Svi idemo u Rejdžs”, rekao je Polok, grleći jednu prsatu mladu ženu obučenu u prilično
kratku plavu haljinu koja je otkrivala jedno rame, kakvu je nosila princeza Dajana.
„Odlično”, rekao je Entoni, munuvši me jako u rebra. „Vidimo se tamo”, rekao je, a onda
dodao jedno „ne” samo da ja čujem.
Zatim sam shvatila da je devojka s Polokom Fiona Klark - toliko što se tiče Fibi Tril - i
nisam mogla da prestanem da se smejem kad je Sidnej pred mene bacio još jednu od svojih
užasno smešnih koincidencija. Upitala sam se na trenutak da li Rori zna za Fionu i da li bi mu
smetalo ukoliko bi znao, i još sam se smejala kada me je Entoni ugurao u limuzinu i rekao
„uzmi ovo” i ugurao mi tabletu u usta i gutljaj šampanjca.
„Staje to bilo?” pitala sam ga gutajući.
„Samo pola ekstazija, neće ti škoditi.”
Sat kasnije više nisam znala za bol. Sedela sam na podu u Entonijevom stanu, grleći Trudi
i govoreći mu koliko ga volim. On oseća isto, rekao je. Beti je došao i legao pored mene i
spustio mi svoju lepu glavu u krilo. Tako lepa glava, kako to pre nisam videla? Sedela sam i
milovala ga i rekla mu kako ga mnogo volim. On me je zauzvrat pomilovao po kolenu. Nisam

197
 Bosnaunited

mogla da prestanem da se smešim. I kada je Entoni ušao noseći srebrnu zdelu u kojoj se
nalazilo još njegovih polutki pilula, koje smo svi uzeli, prasnuo je u smeh.
„Pogledajte se. Vi, ljudi ste patetični. Da li ste svi zaljubljeni?”
Klimnuli smo glavom i počeli da se kikoćemo.
,,Oh, pomerite se”, rekao je Entoni. „Hoću i ja da se igram.” I prokrčio je sebi put, tako da
smo svi ležali na gomili i smejali se. Majki i Kordelija su došli i pridružili nam se. I Meri i
Džoana i Ingrid i Norma, sve dok nismo svi ležali jedni preko drugih, kao štenad u korpi, i
milovali jedni druge po kosi. Iznenada su svetla počela da mahnito trepere.
„Zdravo Li!” svi smo viknuli.
Onda je Majki poljubio Kordeliju. Onda je Kordelija poljubila mene. Onda je Kordelija
poljubila Entonija. I Entoni je poljubio Majkla. I Majki je poljubio mene i tako smo nas četvoro
završili u krevetu.
Ostali su izgleda negde nestali i sledeće što znam je da smo se bračni par, peder i ja našli
goli u Entonijevom krevetu. To mi se u tom trenutku činilo kao najnormalnija stvar na svetu.
Svi smo voleli jedno drugo, zar ne? Zašto ne bismo otišli zajedno u krevet?
Nismo stvarno imali seks. Kako je to Entoni sutradan veoma jasno objasnio za vreme
doručka u ulici Kraud, nije bilo penetracije, nije bilo orgazma ili izlučevina bilo kakve vrste,
pa se to ne može nazvati seksom, lako je bilo svega osim toga. Puno ljubljenja i maženja, da
budem precizna. Osećali smo se kao nedužna stvorenja u zoru novog dana. Složili smo se da u
tome nije bilo ničeg perverznog ili ružnog. Da li je bilo?
,,Oh, ne! To ne znači da smo mi svingeri, zar ne?” rekao je Majki. Nosio je Entonijevu
odeću - a i ja. Kordelija je još bila u svojoj haljini Titanije. Majki je zabio glavu u njeno rame i
pravio se da plače. „Kordelija, venčani smo tek dva meseca, ne može biti da smo već postali
svingeri, zar ne?”
Svi smo se kikotali. Još uvek smo bili zaljubljeni. Efekat tableta još nije prestao. Entoni i ja
smo se držali za ruke sve vreme putem do kafića. Kordelija me je držala za ruku dok smo
tamo sedeli.
„Da li sam ja sad lezbejka?” upitala sam Entonija.
„Samo ukoliko to želiš da budeš”, rekao je. ,,A, ukoliko si ti lezbejka, mora biti da sam i ja.”
Smejali smo se i smejali i nismo mogli da prestanemo da se smešimo niti da podnesemo
da se razdvojimo, pa smo se tako posle doručka svi vratili u Entonijev stan i vratili se u
njegov krevet - svo četvoro, ovog puta u donjem vešu i u majicama - i gledali stare filmove na
ogromnom televizoru koji je držao sakriven u ormaru. Odgledala sam ceo film Moja smešna
dama, ali sam zaspala usred „Rebeke”. Kada sam se probudila bilo je mračno i Majki i

198
 Bosnaunited

Kordelija su se tiho izvukli, ostavivši poruku napisanu karminom na Entonijevom

kuhinjskom ormariću: „Uvek ćemo vas voleti.”
Entoni je doneo čaj i tost i vratio se u krevet pored mene. Pogledali smo se i ponovo
počeli da se smejemo.
„Šta mi to radimo?” upitala sam ga. „Treba da daju ove tablete u Ujedinjenim nacijama.
Mogli bi da reše sve probleme ovog sveta.”
„Sačekaj i videćeš kako ćeš se osećati u utorak - možda nećeš više tako misliti. Ipak, bilo je
zabavno, zar ne?”
Klimnula sam glavom.
„Pa, koga je briga?” I pustio je Uhvatite lopova. Kada se pojavilo lepo lice Grejs Keli, Entoni
i ja smo se pogledali i shvatili da nemamo pojma šta se desilo sa Debi. Nismo je videli još od
posle večere na balu, gde je bila prilično pijana, ali ne i obeznanjena.
„Sad ću je na brzinu nazvati”, rekao je Entoni. Spustio je odmah slušalicu. „Sekretarica.”
Zatim je ponovo nazvao, i ostavio poruku.
„Debi, to sam ja. Možeš li, molim te, da mi se javiš kada dođeš, nije važno u koliko sati.
Želim da čujem staje sa tobom.”
Zatim je telefonirao svakome koga je mogao da se seti da je bio na balu, pokušavajući da
sazna gde je ona otišla.
„Da li brineš zbog nje, Entoni?” upitala sam ga, nakon šestog poziva. „Uvek si tako pun
razumevanja kada je u pitanju njeno šokantno ponašanje - zašto si večeras toliko zabrinut?”
On se namrštio. „Zato što ja obično ostanem toliko pri sebi da se pobrinem da ona stigne
kući. To nisam uradio prethodne noći - a još uvek se osećam loše zato što sam je izgubio na
Mardi Grasu.”
„Neću da učinim da se još gore osečaš”, rekla sam, „ali i ja se brinem za nju. Tada, kada
sam videla vas dvoje posle Mardi Grasa, bio je neki stvarno užasan muškarac s njom.
Pokušavala sam da ubedim sebe da grešim, ali mislim da joj je ubrizgao drogu. Rekao mi je da
odjebem kada me je video kako ih posmatram.”
„Proverio sam da li ima tragove uboda, kao što sam ti i obećao”, rekao je Entoni. „I nisam
video nijedan, ali imam užasan osećaj da si možda u pravu. Gledao sam pažljivo u njene
ženice.”
„Njene ženice?”
„Da. Džankiji imaju ženice kao čiode. Debi ih nema, tako da mislim da ne uzima heroin.
Ali, su joj ženice jako raširene skoro sve vreme sada.”
Okrenuo se i pogledao me. „Mislim da ubrizgava kokain. Ili spid.”
Pomislila sa na Dženi. „Moramo da je pronađemo, Entoni.”

199
 Bosnaunited

Ustanovili smo da je viđena nakon večere na balu kako se raspravlja sa princom

Renijeom koga je nazvala gnjavatorom. Posle još pet poziva, uspeli smo da mu uđemo u trag,
što je bio uspeh jer nismo znali ni kako se zove.
Sidnejska paukova mreža je ponekad korisna, pomislila sam. Našli smo ga kod kuće.
„Zdravo, Tijeri, ovde Entoni Mejberi - bio si sinoć u mojoj kući na piću sa Debi Brent... Šta?
O, da, hvala ti, divno smo se proveli. Pitao sam se da li znaš gde je Debi sada. Oh, OK. Kada si
je poslednji put video?”
Spustio je slušalicu izgledajući još više zabrinuto.
„Otišli su sa bala ubrzo posle večere. Debi je želela da pronađe još droge i Tijeri joj je
rekao da ne misli da je to u redu, pa ga je Debi napala i otišli su.”
„Da li ju je odveo kući?”
„Ne, to je taj deo koji me brine. Ona je iskočila iz limuzine u ulici Oksford i ušla u Najtšejd.”
„Zar to nije užasni noćni klub?”
„To je stvarno užasan noćni klub. Pun groznih dilera drogom.” ,,Oh, bože.” Bilo mi je zlo.
„Pusi, ne želim da dramim - verovatno je samo isključila telefon, ili je kod nekoga u stanu i
gleda filmove kao i mi - ali, imam loš osećaj.”
„I ja, Entoni. A obećala sam nekome da ću da pazim na Debi. Hajdemo do njenog stana da
vidimo da li je tamo.”
Entoni je već bio ustao sa kreveta i navlačio pantalone.
Držao me za ruku u taksiju sve vreme vožnje. Kada smo stali ispred Debine kuće, malo
smo se ponadali. Sva svetla su bila upaljena - ali kada smo zakucali i zazvonili niko nije
otvorio vrata. Na sreću, Entoni je znao gde drži rezervni ključ i ušli smo unutra.
Ona je bila u spavaćoj sobi. Bila je potpuno poplavela.

200
 Bosnaunited

Dvadeset prvo poglavlje

„Dženi, jako mi je žao. Trebalo je ranije da vam nešto kažem.”

Bilo je kasno popodne u ponedeljak, dan nakon što smo je pronašli. Bili smo u bolnici.
„Džordža, Džordža, nemoj daplačeš. Ti si najbolja prijateljica koju bi Debi mogla da ima.
Da ti i Entoni niste otišli da vidite kako je, sada bi bila mrtva. Vas dvoje ste joj spasli život,
lekar iz hitne pomoći nam je to rekao. Još nekoliko minuta i bilo bi prekasno.”
„Ali, Dženi, posumnjala sam još pre nekoliko meseci da možda ubrizgava droge, samo
nisam bila sigurna. Mislila sam da uobražavam.”
Zagrlila me je. „Nije važno. Bila si tu kada je bilo najpotrebnije. A u svakom slučaju, da je
ona znala da je nadzireš, samo bi se još bolje krila i možda je ne biste spasli kao što ste to sad
učinili. Stvarno, Džoni i ja ne znamo kako da vam oboma zahvalimo.”
Entoni je primao svoju nagradu baš u tom trenutku - sedeo je u bolničkoj kafeteriji sa
Džonijcm Brentom. Iako sam znala da je očajan zbog Debinog gotovo fatalnog koktela
kokaina, ekstazija, ketamina i još ubrizganog kokaina, takođe sam znala da će sačuvati u
sećanju svaku sekundu provedenu u Džonijevom društvu.
Dženi i ja smo sedele pored Debinog kreveta - Maksin mi je rekla da ne dođem na posao,
kada je čula šta se dogodilo. Debi je još bila u nesvesti, ali su lekari rekli da će biti OK. Entoni i
ja smo ostali u bolnici dok njeni roditelji nisu stigli iz Voltona, i nakon dve noći bez sna,
počinjalo je da mi se vrti u glavi. Osetila sam olakšanje kada se Entoni vratio iz kantine sa
Džonijem i rekao da će me odvesti kući.
I odveo me kući. Svojoj kući. Izgledalo mi je kao najprirodnija stvar na svetu da se
vratimo u njegov krevet i provedemo priljubljeni jedno uz drugo celu noć.
Probudila sam se kasno u utorak popodne na zvuk Entonijevog smeha.
„Šta? Uh? Šta?” Nisam u svom najboljem izdanju kad se probudim.
„HA HA HA. Zaboravio sam da si došla kući sa mnom. Probudio sam se i video ženu u
svom krevetu. Oh, to je strašno smešno. Kako se osećaš, Pusi?”
Trepnula sam. „Još ne znam. Užasno, mislim.”
„Utorak posle ekstazija. Upozorio sam te. Ono što nam je potrebno je još jedna sauna.
Izvućiće taj skupi otrov iz tvog tela.”
Otišao je u kupatilo da bi uključio saunu. Čula sam ga kako peva. Pa, drago mi je stoje
srećan, pomislila sam, nema sumnje zbog pomisli na skorašnji susret sa Džonijem Brentom.
Ja sam se osećala konfuzno dok sam ležala i razmišljala o četvorici muškaraca sa kojima sam

201
 Bosnaunited

bila u krevetu od kako sam stigla u Autraliju pre gotovo sedam meseci. Oh, pet muškaraca,
iznenada sam shvatila, računajući i Majkla. Impotentan. Satir. Mlakonja. Peder. Oženjen.
Kakav skor. Ako sam i rekla da je moj ljubavni život u Londonu bio loš, ovo je bilo groteskno.
Kada je sauna bila spremna, izvalila sam se gola na podu kupatila. Nisam mogla da
smognem snage da se ogmem peškirom i sedim na kamenju, kao stoje to učinio Entoni. On je
bio, sasvim sigurno, veseo.
„Zašto se ti ne osećaš loše kao ja?” upitala sam ga.
„Ja sam čelične građe. Mogu sve da uzmem. To će me ubiti jednog dana.” Gledao me je
kroz paru. „Nećeš da plačeš, zar ne? To ne bih mogao da podnesem. To je jedan od razloga
zašto sam peder. Manje plakanja.”
„Ne, neću da počnem da cmizdrim, ali objasni mi Entoni - ti sve znaš, zašto je moj život
toliko uvrnut? Hoću da kažem, znaš sve o Riku...”
,,A sada je u manastiru za kaluđere pedere, što je još čudnije.”
,,Da,ovaj... pa, tu je onda bio Bili Bez Erekcije, a onda onaj razvratni Polok, a zatim
šarmantni prosti Džaspcr, a onda sam bila lezbejka i svingerka za jednu noć, a sada sam
provela noć s tobom, mojim najboljim prijateljem, pederom. To nije normalno. Zašto? Zašto
ja privlačim takve čudake?”
„Pretpostavljam da si ispod te spoljašnosti koja nalikuje na Meri Popins i ti sama prilično
uvrnuta, Pusi. Ovo bi moglo da ti pomogne...”
I pustio je hladnu vodu svom snagom.
Kada smo se tog popodneva vratili u bolnicu, Dženi nam je rekla da je Debi došla svesti
dok nas nije bilo, da je puno plakala i stalno zvala Drua. To je bilo da ti srce pukne. Lekar ju je
ponovo uspavao i rekao da je za nju najbolje da se odmara, dok joj telo ne ojača.
Takođe je rekao da bi bilo dobro da se organizuje da se kraj nje dežura na smenu, tako da
uvek bude neko poznato lice pored nje kada se probudi. Entoni i ja smo se odmah prijavili za
dnevnu smenu, tako da Dženi i Džoni mogu da redovno jedu i spavaju. Entoni je galantno
rekao da će on odmah ostati i poslao me kući - mojoj kući - da se još odmorim.
Posle dvanaest sati čvrstog sna, sledećeg jutra sam se osećala dovoljno dobro da bih
otišla na posao. U šest sati vratila sam se u bolnicu i Džoni i Dženi su otišli da nešto pojedu.
Debi je mirno spavala. Sela sam i držala je za ruku i govorila joj koliko je mnogo ljudi voli,
kako može da preboli Druovu smrt samo ukoliko dozvoli sebi da ga ožali kako treba i da sam
sigurna da će se kad-tad zaljubiti u nekog drugog. Možda taj neće moći u potpunosti da se
meri sa Draom, rekla sam joj dok je spavala, jer ukoliko Rori ima išta od toga, ta braća Stjuart
su teška za poredenje, ali da će i taj biti divan na svoj način.

202
 Bosnaunited

Onda su se vrata otvorila i u sobu je ušao Rori Stjuart. Očajnički sam se nadala da nije čuo
ono što sam joj upravo rekla i kao i obično u njegovom prisustvu, imitirala sam tek skuvanog
raka. U ruci je nosio starog plišanog zeca.
„Zdravo Džordža”, nežno mi se nasmešio. „Doneo sam Bani da pravi društvo Debi.”
Klimnuo je Banijevom glavom ka meni i mahnuo njegovom šapom. Zatim je prišao krevetu,
poljubio Debi u obraz i ugurao zeca pod čaršav pored nje.
„Dru joj ga je poklonio. Pomislio sam da bi mogao da pomogne kada se probudi.”
Poljubio me u obraz i osetila sam mali, potpuno iracionalni ujed ljubomore zato stoje
prvo poljubio Debi.
„Da li si se odvezao sve do kuće Brentovih da bi doneo zeca?” upitala sam ga. ,,A onda
celim putem dovde, da bi ga doneo?”
Klimnuo je glavom. „Ali, ostaću ovde da vam pomognem oko smena. To je najmanje što
mogu da učinim.”
Sedeli smo i gledali je kako mirno spava. Bila je tako bleda i posivela.
„Dženi mi je rekla da si je ti pronašla, Džordža. Rekla mi je da si joj spasla život.”
„Ne mislim da zaslužujem ikakvu zahvalnost - volela bih da sam nešto uradila ranije, pre
nego što se ovo desilo, ali...”
„Hajde, Džordža, svi znamo koliko je bila nemoguća. Bila je toliko samodestruktivna -
sećaš se rodea? To nije bilo racionalno ponašanje. Ono što je važno je da si tu bila kad je bilo
najpotrebnije. Znala si da je blizu ivice i da treba da odeš da je potražiš. To je ono stoje
važno.”
„Nisam bila samo ja... i Entoni je bio tu.”
,,Oh, da - a ko je tačno taj Entoni? Dženi ga je spomenula.”
„Upoznao si ga na trkama...”
Roriju su se oči raširile.
„Znam, znam, bio je užasan”, rekla sam brzo. „Previše je popio - povratio je ubrzo nakon
što si nas video.”
„Znači to je bio Debin veliki prijatelj, krojač - onaj o kome sam toliko slušao?”
Klimnula sam glavom, smešeći se u sebi pri pomisli šta bi Entoni rekao da je čuo kako ga
opisuje kao krojača.
„Mislio sam da je taj tip tvoj dečko”, rekao je Rori, upućujući mi svoj najprivlačniji osmeh,
i smešeći se i očima. „Već sam počinjao da se pitam kakav ti je to ukus kada su u pitanju
muškarci, Džordža. Da li se još uvek viđaš sa onim tipom s kojim sam te video na Kordelijinoj
zabavi?”

203
 Bosnaunited

„Ne. To je završeno. Nije bilo neke velike drame. Šta je s tvojim ljubavnim životom?
Izgledao si veoma zauzetim na kraju te zabave... Da li je Fiona bila puno na farmi?”
Delovao je kao da mu je neprijatno. „Da, bila je nekoliko puta...”
Ali, pre nego što sam mogla da nastavim s tom temom, Džoni i Dženi su se vratili, a
odmah za njima i Entoni, koji je upravo stigao za svoju smenu. Zašto moje razgovore s
Rorijem uvek neko prekida, upitala sam se, dok je on ljubio Dženi i upoznavao se sa
Entonijem koji ga je, kako sam primetila, dobro odmerio. I zašto uvek čeka da se slučajno
sretnemo?
U sobi nije bilo dovoljno mesta za sve nas, pa smo se dogovorili da Dženi i Rori ostanu sa
Debi, a Entoni da se vrati u kafeteriju sa Džonijem. A ja da idem kući. Sama. Znala sam da me
nisu namerno isključili, ali nisam mogla a da to ne osećam. Entoni je praktično odvukao
Džonija iz sobe, tako da ga ima samo za sebe. Zatim sam poljubila Dženi i Rorija za pozdrav i
upravo kada sam se spremala da izađem, on me je uhvatio za ruku i prošaptao:
„Veoma si lepa kada pocrveniš, Džordža.”
To je učinilo da ponovo pocrvenim.

204
 Bosnaunited

Dvadeset drugo poglavlje

U Glou je vladala veoma čudna atmosfera. Iako tamo nije provodila mnogo vremena u
odnosu na nas ostale, bila je velika zjapeća rupa, tamo gde je Debi trebalo da bude.
Činilo se da svi govore prigušenim glasom, i svaki put kada bih izašla iz svoje kancelarije,
videla bih grupice ljudi okupljene oko mašine za fotokopiranje, i oni su razmenjivali deliće
informacija o tome da su mislili da nešto nije u redu sa Debi, ali da nisu želeli da išta kažu.
Sumnjala sam da uživaju u drami i da osećaju pomalo maliciozno zadovoljstvo pri pogledu na
razmaženu princezu koja je tako javno spuštena na zemlju.
Konačno, više nisam mogla da izdržim. Umarširala sam u Maksininu kancelariju.
„Da li možeš nešto da uradiš sa onim šaputanjima tamo”, rekla sam. „Ponašaju se kao ljudi
koji usporavaju da bi videli sudar - i što je još važnije, niko ne radi svoj posao.” Znala sam da
će je to pokrenuti. Maksin je volela da svi rade što je više moguće.
,,U pravu si, Džordži. Primetila sam da je opala produktivnost. SERA, DOĐI OVAMO. Želim
da organizuješ ručak za osoblje... Danas... Svi... Nema izuzetaka.”
Mežutim, ova dramatična atmosfera je imala i svoju pozitivnu stranu. Maksin je preuzela
na sebe da organizuje Debinu rehabilitaciju umesto Brentovih (imaće tako mnogo prilike da
razgovara s Džonijem, pomislila sam) i onda sam shvatila da ja moram da se pobrinem za
Lindu. Ona je bila skrhana osećajem krivice.
„Trebalo je da primetim znake”, stalno je ponavljala, ljuljajući se naprcd nazad u svojoj
stolici. „Ukoliko je iko mogao da je spase, to sam bila ja.” Bila je gotovo katatonična. „Nisam
imala pojma da ubrizgava drogu, Džordž. Trebalo je da vidim da se to sprema...”
Bilo je strašno gledati je takvu, pogotovo zato što je u poslednje vreme bila veoma srećna.
S obzirom da nisam imala nameru da idem na Maksinin besplatan ručak za osoblje,
insistirala sam da Linda pođe sa mnom na ručak u Bi Bi Kju King.
„Ti nisi mogla da joj pomigneš”, rekla sam paleći cigaretu i stavljajući joj je u usta, kad su
nam doneli hranu. „Da upotrebim tvoje sopstvene reči, ona je morala da padne na samo dno.
Sada jeste - i ono što je važno je da ti sada možeš da joj pomogneš - bolje nego iko drugi. Kada
izađe iz klinike za rehabilitaciju i vrati se na posao i počne da ide na promocije parfema i sva
ta sranja ponovo, biće joj stvarno teško da ne pije, a ti znaš tačno kako da je u tome podržiš.”
„Mogu da je odvedem u grupu”, rekla je razvedrivši se.

205
 Bosnaunited

Bilo je teško i zamisliti Debi na sastanku AN punom „užasno ružnih običnih ljudi”, kako bi
ih ona nazvala, ali, imala sam jak osećaj da ćemo sada, kada je sve izbilo na površinu, videti
velike promene kod princeze Debi.
Linda je već izgledala bolje, uzbuđena zbog mogućnosti da dovede još jednu izgubljenu
dušu u AN program. Sada je trebalo da ja preduzmem prvi korak u svom malom priznanju.
„Linda, ukoliko misliš da možeš da podneseš još jedan mali šok, ima nešto što želim da ti
kažem. To mi nije lako. Osećam se loše zbog toga.”
,,U redu je, Džordža”, rekla je, otvarajući konzervu dijetalne koka-kole. „Već znam o čemu
se radi.”
„Znaš?”
„Da. Viđala si se sa Džasperom O'Konorom od pre Uskrsa.” Podigla je konzervu,
nazdravila mi i nasmešila se. „Živeli.”
„Ti već znaš?”
„Znam to od kako si otišla s njim.”
„Ali, nisi ništa rekla.”
„Ne, pomislila sam da treba da sačekam i vidim da li ti želiš da mi kažeš.”
„Da li sam pala na nekom testu?”
„Ne. U stvari si mi učinila ogromnu uslugu.” Povukla je dugačak dim iz cigarete i izbacila
ga pravo u vazduh. Uživala je u sebi. „Jesam li?”
„Da. Ali, očigledno imaš razlog da veruješ da mi to smeta. Pa, kaži mi šta ti znaš o meni i
Džasperu - ili bolje rečeno, šta ti je rečeno.”
Šta da kažem? Svi u Sidneju misle da si ti ludi manijak? Ili treba da joj dam ulepšanu
verziju koja neće pomoći nijednoj od nas da ovo resimo? Odlučila sam da kažem istinu.
„Rekli su mi da ste ti i Džasper bili dobri prijatelji, sve dok nisi, jednom, s njim spavala, a
onda si se pretvorila u psihopatu.”
Linda se nasmejala poput Entonija, a onda zakašljala.
,,Oh, Džordž. To je ono što volim kod tebe. Potpuna iskrenost. Volela bih da te čujem na
grupnoj terapiji - kad neko kaže 'mislim da transferišeš bes koji osećaš prema svojoj majci na
mene', ti bi samo rekla 'ti si potpuni luđak - sklanjaj se!...'“
Bilo je divno videti je kako se ponovo smeje.
„I da, to je tačno ono što se dogodilo. Potpuno sam poludela. Ali, naravno, ima tu i nešto
više.”
„I mislila sam da ima.”
„Vidiš, ja sam stvarno volela Džaspera. Znaš šta hoću da kažem - stvarno sam ga volela. Ti
znaš kako on može da bude divan.”

206
 Bosnaunited

Klimnula sam glavom. Jesam znala. A to nisam znala da cenim kad je trebalo.
„Bili smo veoma bliski. Imali smo jedno od onih šašavih telepatskih prijateljstava - on bi
počeo da peva pesmu koja se meni celog dana motala po glavi, uvek sam znala kada će mi
telefonirati, i sve što ide uz to. Stvarno sam verovala da ćemo se jednom smuvati, ali on je bio
toliko obuzet svim tim sranjem od mode i manekenki. Prava žena, kao što sam ja,
jednostvano mu se nije uklapala.”
Još jednom je duboko povukla dim i uzdahnula.
„I tako, kada je spavao sa mnom, ja sam pomislila da je on konačno doneo odluku da
pređemo na sledeći nivo. Nisam ni pomislila da je to uradio zato što je bio pijan i napaljen, a
ja sam bila jedina žena u blizini. Nisam verovala da bi to mogao da mi uradi, jer je Džasper
znao sve o meni.” Pogledala me. „Sve. Sve ono što sam tebi ispričala - i još mnogo toga, jer
čovek uradi neke prilično glupe stvari da bi se dočepao droge. Ideš na mesta na koja ne treba
da ideš, i radiš stvari koje bi voleo da nisi uradio. Spavaš s ljudima da bi došao do droge,
shvataš li šta hoću da kažem?”
„Shvatila sam.”
,,U svakom slučaju, sve to učini da ti je muka od seksa sa bilo kim, onda kada prestaneš da
se drogiraš. Više to nema one romantične asocijacije u sebi. I Džasper je to znao. Sve je to
znao, a ipak je pomislio da ću se zadovoljiti tucanjem na brzaka, bez ikakvih obaveza.”
„Auh. Mogu da shvatim zašto si poludela.”
„Hvala ti. To ne opravdava moje ponašanje, ali se nadam da ćeš pomisliti da ga donekle
objašnjava.”
Klimnula sam glavom. „I sigurna sam da shvataš da ne bih ni prišla blizu Džaspera
O'Konora da sam sve to znala. Ti si pokušala da me upozoriš, znam, ali posle svega onoga sa
Polokom, želela sam lepu, lagodnu vezu sa nekim šarmantnim - a Džasper je stvarno
šarmantan, kao što znaš.”
„On ume da bude divan”, rekla je Linda. ,,A i sjajan je u krevetu, zar ne?”
Obe smo se nasmejale kao Entoni. „Suši-sestro!” viknula sam i nazdravila joj. „Dvostruke
suši sestre”, rekla je Linda.
,,Oh. Moj bože”, rekla sam. „Znači, ti si bila prvo 'polokovana' pa onda 'džasperirana.'“
Klimnula je glavom. „Nije ni čudo što si poludela.”
„Sada je s tim 6 otovo, ali, reci mi Džordž - ko ti je prvi rekao da sam ga proganjala?”
„Žena koja se zove Tanja.”
,,Oh, bože, nemoj mi reći da ga ona i dalje voli. Neverovatno. Ona godinama juri Džaspera.
Bolje rečeno, pokušava da ga vrati sebi.”
„Da ga vrati?”

207
 Bosnaunited

„Bilo je vredno to ti reći da bi se video izraz na tvom licu”, rekla je. „Živeli su zajedno
deset godina. Džasper ju je upoznao kada je išao u Umetničku školu. Ona je za njega bila ona
famozna Starija žena. Nikada ga nije prebolela.”
Uhvatila sam se rukama za glavu. To je bilo previše.
„Ne brini”, rekla je Linda. „To je samo Sidnej. Drago mi je što si se lepo provela s njim pet
minuta i takođe mi je drago što je to gotovo, ali, nemoj da misliš mnogo loše o Džaspera.”
„Stvarno? Čini mi se da je bio pravo kopile prema tebi.”
„Ne. On je samo slabić. Treba obe da se sećamo samo onih lepih stvari kod njega i da ga
žalimo zato što stalno nastavlja da uništava svoj život time stoje toliko slabe volje. To je ono
što sam shvatila, i to je deo velike usluge koju si mi učinila.”
„Objasni mi.”
Još jednom je povukla dim iz cigarete. „Dokazala si mi da sam ga konačno prebolela. Kao
što sam rekla, znala sam da ste ti i on zajedno, onog trenutka kada je to počelo i bila sam
odlučna da se stim suočim. I jesam. Tako da je to bio jedan od najvažnijih dokaza da mi je
sada stvarno dobro.”
„To je divno.”
„To nije sve. Znaš ono putovanje na Havaje na koje sam išla? Tamo sam nekog upoznala.
Nekog stvarno finog.”
„To je fantastično...” Mislim da je moj glas zvučao pomalo nesigurno.
„Ne, ovog puta ništa ne umišljam. Upoznala sam ga na sastanku NA u Honoluluu. On je
divan. Bubnjar. Budista. Stvarno interesantan tip. Odmah smo se spojili i on je ostatak puta
po ostrvima išao sa mnom. On je Rak, u podznaku Škorpija.”
„To su najlepše vesti koje sam čula u dugo vremena.”
„Još nisi sve čula. Od tada se dopisujemo preko i-mejla i on za dve nedelje dolazi da me
vidi.”
„Linda”, rekla sam uhvativši je za ruku. „Ti to zaslužuješ. Zaista se nadam da će ti uspeti.
Kako se zove?”
Ponovo se naglas nasmejala.
„Džasper.”
Usta su mi se otvorila.
„Stvarno - stvarno se zove Džasper. Ali, nateraću ga da ga promeni u Džaspa - bolje je za
numerologiju.”
Debi je bila nekoliko nedelja u bolnici, pa je onda, po Maksininom ekspertskom savctu,
(koja je, izgleda, užasno mnogo znala o tome), otišla u kliniku za lečenje od zavisnosti od
droge i alkohola.

208
 Bosnaunited

Po mišljenju Maksinine armije specijalista, Debi je trebalo da se oporavi za nekih šest

meseci, i Dženi se preselila u njihov stan u CBD-u, a Džoni je dolazio svakog vikenda da ih
poseti. Debi je bilo dozvoljeno samo nekoliko posetilaca i osećala sam se počastvovanom
kada su me nazvali da mi kažu da sam i ja na spisku. Entoni nije bio, zato što je još uvek
koristio droge, rekla je Dženi, što je bio priličan šok za njega, iako se pretvarao da je besan
samo zato što tako više neće imati prilike da vida Džonija.
„Zar ne želiš da znaš ko je još na spisku?” upitala me je Dženi, nakon što sam joj zahvalila
stoje mene uključila.
„Pa, da vidimo, koga ti znaš od njih”, rekla je vragolasto. „To su Maksin, Linda i Zoi, i
nekoliko veoma dobrih devojaka sa kojima je Debi išla u školu, moja sestra, Mcri, i da - i neko
ko se zove Rori Stjuart. Ti ga znaš, zar ne, Džordža?”
O čemu se tu radi, pitala sam se dok sam spuštala slušalicu, ali sam onda shvatila da se
smešim pri pomisli da ću naleteti na njega. Slegla sam ramenima. Rori je bio uvek šarmantan
kada bismo se videli, ali nikada nije učinio nikakav napor da stupi u kontakt sa mnom, pa
neka se nosi. A, ionako će verovatno, dolaziti u Sidnej samo da vidi onu glupavu Fionu Klark.
Činjenica je bila da sam, nakon što sam čula poslednja otkrića iz mog ne tako privatnog
života od Linde, odlučila da na izvesno vreme odustanem od seksa i ljubavi i namerno sam
smanjila svoje izlaske. Postoje Debi bila na dugom bolovanju, imala sam puno posla i učinila
sam rad u časopisu glavnim smislom svog života. Konačno sam pronašla kurs crtanja kakav
sam želela i priključila sam se dobrovoljnom programu u Umetničkoj galeriji. Ali, iako sam
tamo upoznala neke stvarno fine ljude, Zoi je bila u pravu, nisam se ni sa kim od njih
sprijateljila.
I dalje sam puno viđala Entonija, ali uvek u relativno civilizovanom konteksm. Nisam
želela da više dolazim u iskušenje što se tiče njegovih farmaceutskih proizvoda. Međutim,
došlo je do srećnog ishoda našeg iskustva sa slobodnom ljubavlju na ekstaziju - Majki i
Kordelija su mi postali dobri prijatelji i njihova kuća je postala moj novi raj, zamenivši tako
Kaledoniju.
Nisam razgovarala sa Džasperom od one noći kada sam se sa njim suočila, ali smo živeli
toliko blizu jedno drugoga da sam stalno očekivala da naletim na njega na ulici ili u Elizabet
Beju. Na kraju, potaknuta radoznalošću više nego ičim drugim, otišla sam do Kaledonije da
vidim da li je još tamo. Nisu je pretvorili u hotel sa buticima. Srušili su je buldožerima.

209
 Bosnaunited

Dvadeset treće poglavlje

Daleko od toga da mi to bude dosadna dužnost, moje posete nedeljom popodne Debi, su
ubrzo postale jedna od najsvetlijih tačaka moje nedelje. Klinika se nalazila u jednoj staroj
zgradi u mirnom predgrađu i ukoliko bi bio lep dan, šetale bismo po bašti - koja je imala
divan pogled na luku - i razgovarale.
U početku je bilo teško. Debi je mrzela što se tamo nalazi, mrzela sve druge ljude na tom
mestu i stvarno mrzela što mora da deli sobu sa „glupom cmizdravom narkomankom”, tako
je nazivala svoju cimerku. Nekoliko nedelja je izgledalo da je boravak tamo čini sve bešnjom.
Dešavalo se da joj dođem u posetu a ona sedi ne progovarajući ni reč, dok joj ja pričam
smešne stvari koje su se desile njenim prijateljima. Ipak, postepeno, kako su nedelje
prolazile, njeno ponašanje je počelo da se menja, sve dok nije počela da biva uzbuđena zbog
onoga što se tamo dešava. Čak se i prilično sprijateljila sa svojom cimerkom, Čeril. Još je bilo
dana kada je bila neraspoložena, ali sam mogla da vidim da stalno napeduje, sve do tačke
kada se toliko unela u svoju terapiju da je počela da zvuči kao Linda.
„Ne mogu da verujem da sam mislila da sam prebolela Drua”, rekla je jednog popodneva
dok smo sedele na suncu. „Zaista sam mislila da to što se obeznanjujem znači da se dobro
provodim, a to je bila moja logika - ukoliko se dobro provodim, mora da sam ga prebolela.
Kako sam mogla da budem toliko glupa?”
„Ti nisi bila glupa, Debi. Bila si u šoku.”
„U pravu si. U šoku i poricanju.”
Nasmcjala sam se u sebi. To je bio jedan od Lindinih omiljenih termina.
„I znaš, Džordži, stvarno sam verovala da me niko neće želeti da poznaje bez njega pored
mene. Mislila sam da je Dru bio taj čije su društvo svi voleli - verovatno zato što sam gaja
toliko volela. Stvarno sam verovala da moram da budem najlepša i najpopularnija ili niko
neće želeti da bude sa mnom. Bože, kada se setim šta sam uradila u Australijskom klubu, onog
dana...”
Zadrhtala je. Potapšala sam je po ruci.
„Dosta o meni - pričam o sebi cele proklete nedelje. Dosta mi je toga da slušam o Debi
Brent. Ko god da je ona.”
Bilo je lepo čuti je ponovo kako se smeje - bio je to pravi smeh, a ne histerično pijano
vrištanje kakav je bio ranije.

210
 Bosnaunited

„Pričaj mi o svom životu”, rekla je. „Želim da živim makar posredno. Da li si maznula neko
dobro parče?”
„Ne, nisam”, rekla sam. „Ne želim izvesno vreme nikakve muške klice u svom životu.”
„Toliko je loše?”
„Potreban mi je odmor. Imala sam toliko loših iskustava da se bojim da više rizikujem bilo
s kim.”
„To je šteta”, rekla je gledajući me. „Znam nekoga ko bi bio veoma razo-čaran kada bi to
čuo.”
„Šta to pričaš?”
„Ništa. Ništa. Samo mala glasina...”
„Pa ako ta glasina ima penis, nisam zainteresovana. OK?” Mislim da je moj ton bio grublji
nego što sam to želela.
,,OK, OK”, rekla je Debi, delujući malo povređeno. „Žao mi je, samo sam te zadirkivala.”
Bila sam posramljena. Poslednje što je bilo Debi potrebno je da se neko istresa na nju.
Nagnula se nad baštenskim stolom i pogledala me pažljivo.
„Da li si dobro, mala Džordž? Sada, kada sam postala svetski stručnjak za'tu temu, rekla
bih da si i ti pomalo depresivna.” Odvezla sam se kući pitajući se da li je u pravu.
Sledeće nedelje, Dženi me je nazvala u kancelariju i pozvala me da dođem u Volton za
vikend.
„Lekari su rekli da je Debi dovoljno dobro da provede vikend kod kuće”, rekla je, ,,a voleli
bismo da ti s njom dođeš avionom. To bi nam uštedelo da dva puta putujemo.”
Kako je to Dženi rekla, zvučalo je kao da ću im ja učiniti veliku uslugu, ali sam imala
osećaj da joj je Debi rekla da sam pomalo neraspoložena, a ona je znala da bi me dolazak na
njihovo imanje razveselio. Bila je u pravu - nisam mogla da dočekam malo pseće, konjske i
kengurovske terapije. Baš ono što mi treba da razbistrim glavu, jer Debi je bila u pravu -
osećala sam se jadno.
Okolina Voltona je bila podjednako lepa u prolaće kao stoje to bila u kasno leto, sa prvim
znacima zelenila koji su se pomaljali kroz zlatnu boju. Bilo je dobro naći se van grada. Na
putu od aerodroma Debi i ja smo izbacile glave kroz prozore Džonijevog automobila i punile
pluća čistim seoskim vazduhom.
Te noći smo večerale u kuhinji, za piće je bila samo kisela voda da bi pokazali solidarnost
sa Debi, koja se odrekla alkohola i pušenja, kao i droga. Sledećeg jutra su ona i Džoni otišli na
jahanje, a Dženi i ja smo otišle u dugu šetnju sa Čokijem i jednim od ovčarskih pasa. Popodne
je Debi spavala, a ja sam pomagala Dženi da napravi kolač.

211
 Bosnaunited

„Izlazimo na večeru”, rekla mi je Dženi dok sam ja odmeravala suvo voće a ona brašno.
„Stjuartovi su nas pozvali da dođemo kod njih.”
Srce mi je poskočilo toliko visoko da bi i Skubi bila impresionirana.
„Rori ne zna da ste ti i Debi ovde, pa smo Margaret - to je njegova majka - i ja mislile da će
to biti lepo iznenađenje za njega.”
Lepo iznenađenje i za mene, pomislila sam, a i ukoliko ne grešim, videla sam kako su
Dženine oči zasjale.
„Da li Debi zna?” upitala sam je. „Zar je neće uznemiriti odlazak u tu kuću?”
„Pa, to je jedan deo razloga zbog kojeg idemo”, rekla je Dženi, brišući rukom čelo.
„Razgovarali smo sa lekarima i zaključili su da je to deo procesa ozdravljenja.”
Krenuli smo kod Stjuartovih u sedam, jer nam je bilo potrebno pola sata da stignemo do
njih. Sedela sam pozadi sa Debi, koja je dclovala pomalo umorno. Kada smo stigli do velike
kapije, iznad koje je na znaku pisalo „Veland Hajts”, kako se zvalo njihovo imanje, stisla sam
joj ruku.
,,OK?” upitala sam je.
Ona je okrenula glavu i brzo klimnula, stežući mi ruku i uhvativši se za nju.
Kada smo stigli u kuću — dugačku i nisku kao što je bila i Bundabura, sa verandama
prekrivenim ljubičastim cvećem - gospodin i gospođa Stjuart su nas čekali na ulaznim
vratima. Endrju, Rorijev otac, izgledao je bolje nego što sam očekivala. Naslanjao se na štap, i
iako mu je lice bilo malo iskrivljeno zbog posledica moždanog udara, mogao je da hoda
polako.
Debi je izletela iz kola pre nego što ih je Džoni i parkirao i potrčala ka njima. Stajali su
držeći se nekoliko trenutaka, ali daleko od toga da bude slomljena od plača, kao što sam se
plašila da će biti, mogla sam da vidim da je Debi uzbuđena.
,,Oh, dobro je videti vas”, rekla je. „Izgledate odlično, Endrju. Bićete ubrzo ponovo na
konju, ukoliko nastavite da se tako oporavljate.”
Stari crni labrador se pojavio i krenuo pravo ka Debi. „Bleki”, viknula je, pala na kolena i
prekrila njegovu glavu poljupcima.
„To je Druov pas”, rekla je Dženi. „Nije bio mnogo originalan kada je trebalo dati neko
ime.”
Ušli smo unutra, dok je Džoni ostao pozadi da pomogne Endrjuu da pređe preko
stepenica. Debi se ponašala kao mala devojčica, trčala naokolo da vidi je li sve isto, i na njeno
veliko zadovoljstvo, bilo je. Dclovala je tužno na trenutak, kada je videla Druove stare čizme
za polo na zadnjem tremu, ali ih je samo pomilovala i uzdahnula i ponovo čvrsto zagrlila
Margaret.

212
 Bosnaunited

„Tako je dobro videti vas”, rekla je. „Ne mogu da verujem da me toliko dugo nije bilo.”
,,U redu je”, rekla je Margaret Stjuart, sedokosa žena u srednjim šezdesetim, sa veoma
izboranim, ali i veoma prijatnim licem. „Konačno si došla, to je ono stoje važno.”
Margaret je napravila specijalni punč bez alkohola u Debinu čast i otišli smo na zadnju
verandu da ga pijemo. Pogled je bio takav da ostaneš bez daha, i imao je mnogo širu
perspektivu od one koja se mogla videti iz Bundabure. Okolina mi je delovala čudno
poznatom i iznenada sam shvatila da sam je pre videla - na Rorijevom crtežu u Umetničkoj
galeriji.
Gde je Rori, upitala sam se.
„Rori će stići za koji trenutak”, rekao je Endrju, pomalo otežano, kao da je mogao da mi
pročita misli. „Otišao je da pokupi prijatelja na aerodromu.”
Kakvog prijatelja, upitala sam se i videla kako su se Dženi i Debi brzo pogledale.
Rori se nije pojavio sve dok nismo seli za dugački blistavi sto u trpezariji. On se trgao kao
lik u crtanom filmu kada je video Debi i pojurio da je poljubi.
„Debi!” rekao je. „Kako je divno što si ponovo u Velandu. Izgledaš fantastično. Dobro
došla.”
Ponovo se trgao kada je ugledao mene, ali nije izgledao toliko oduševljeno.
„Džordža!” rekao je tiho. „I ti si tu. To je divno. Kakvo divno iznenađenje.”

Govorio je sve prave stvari, ali nisu zvučale istinito, i videla sam ga kako nervozno gleda
preko mene ka vratima. Okrenula sam se i ugledala Fionu Klark.
„Zdravo svima”, rekla je, i krenula da bi razmetljivo poljubila Endrjua i Margaret.
„Zdravo Fiona, draga”, rekla je Margaret. „Da li poznaješ sve ove ljude? Ovo je Dženi Brent
i njena ćerka Debi. Poznaješ Debi, zar ne? A da li poznaješ Džor...”
,,Oh, da”, rekla je Fiona, ne gledajući me. „Zdravo Debi, divno što te vidim. Da li si izašla iz
bolnice?”
Debi ju je pogledala kao da je velika gomila izmeta i nije se ni potrudila da joj odgovori.
„Zdravo, Dženi”, nastavila je Fiona. „Čula sam toliko toga o vama od Rorija - a vi...”, rekla
je, prošavši oko stola na svojim visokim potpeticama i pružajući ruku, „vi mora da ste čuveni
Džoni Brent. Veoma mi je drago što sam Vas upoznala.”
Videla sam kako Debi usnama oblikuje reči „ veoma mi je drago što sam vas upoznala”
gledajući u tanjir. Dženi ju je jako munula u rebra. Rori je došao i seo pored mene delujući
kao da mu je izuzetno neprijatno, dok se Fiona smestila pored Džonija.
„Zar ovo nije lepo?” čula sam je kako kaže. Ne, zaista, pomislila sam. Nije uopšte lepo. Ali,
izgleda da Endrju i Margaret nisu primećivali da Debi potpuno ignoriše Rorija i Fionu, ili da

213
 Bosnaunited

Fiona ignoriše mene i da se Džoni Brent očigledno ne oseća nelagodno. Fiona ga je očarala
svojim brbljanjem i skinula svoju jaknu da bi pokazala punu veličanstvenost svojih moćnih
grudi ispod tesne bele majice. Dok je Fionino kikotanje postajalo sve glasnije, videla sam
kako Dženi počinje da deluje pomalo napeto, dok je odlučno razgovarala sa Stjuartovima.
Napokon je Debi ustala i nešto prošaptala Margaret i izašla iz sobe. Okrenula sam se Roriju sa
najvećim osmehom koji sam mogla da nateram sebe da stavim na lice.
„Izvini što sam ovako upala”, rekla sam. „Nisam znala sve do danas po podne da dolazimo
ovamo.”
„Ne, da, ne”, rekao je dok mu je pogled nervozno skakao sa mene na Fionu Klark koja je
sada bila naslonjena laktom na sto, i gledala netremice Džoniju Brentu u oči.
Pitala sam se da li se tu radi o ljubomori ili nelagodnosti i da li se zbog toga Rori ponaša
toliko čudno i da li zna da je njegova devojka viđena kako odlazi sa Kointro bala sa Nikom
Polokom.
„Priroda je ovde veličanstvena u ovo doba godine”, rekla sam, želeći da mu pružim priliku
da malo dođe sebi. Izgledao je slomljeno. „Podseća me na jedan stvarno divan crtež kredom
koji sam videla kada sam poslednji put bila u Umetničkoj galeriji Novog Južnog Velsa.”
Delovao je iznenađeno.
„Tvoj crtež, Rori. Ti si tako skroman. Nisam mogla da poverujem kada sam ga videla kako
visi tamo. Ja bih vikala na sav glas po ulici Džordž kada bih imala izloženu sliku u galeriji.”
,,Oh, pa znaš, ne želim da precenjujem sebe. Da li ti se stvarno dopao?”
„Jako mi se dopao, i pre nego što sam videla tvoje ime na pločici. Potpuno je uhvaćeno sve
što se tamo vidi.” Klimnula sam glavom, pokazujući na zadnji deo kuće.
Margaret i Dženi su sklanjale tanjire za dezert, i ja sam ustala da bih im pomogla. Dženi
me je praktično gurnula natrag na stolicu.
„To ćemo mi da uradimo”, rekla je. „Ti nastavi da razgovaraš. Margaret će poslužiti kafu
na verandi, kad budete spremni.”
Fiona i Džoni su bili i dalje zaokupljeni razgovorom - ili, bolje rečeno on je govorio,
pričajući joj svoje stare priče sa polo-mečeva koje su svi ostali čuli milion puta, dok ga je
Fiona s obožavanjem, netremice gledala. Rori je bacio pogled na njih, a onda ponovo
pogledao u mene.
„Da li želiš da pogledaš okolinu?” upitao me je.
„Zar nije previše mračno?” rekla sam.
„Ne. Mesečina je.”
Izašli smo kroz kuhinjska vrata i ja sam pogledala pravo u nebo. Mesec je bio veliki puni
disk sa žućkastim sjajem. Noćno nebo je bilo ogromno, baršunasto i sa više zvezda nego što

214
 Bosnaunited

sam ikada videla. Toliko mnogo više nego što možeš da vidiš bilo gde u Sidneju. Vazduh je bio
čudesno svež i milovao mi je kožu.
„Da li ti je hladno?” upitao je Rori, videći da trljam ruke, koje su bile gole pošto sam nosila
džemper s kratkim rukavima.
„Ne, prijatno je. Osećam se kao da se kupam na mesečini.”
„Da li bi želela da malo prošetamo? Hoću da ti pokažem staje na vrhu onog grebena. Šta
imaš na nogama?”
Zadigla sam svoju dugu suknju, da bih mu pokazala čizme za jahanje.
„Biće ti dobro”, rekao je nežno.
Hodali smo kroz uređeni vrt sa ražinim žbunjem, a onda prošli kroz malu kapiju od
kovanog gvozda. S desne strane se nalazio mali ribnjak za koji je Rori rekao da je divno u
njemu plivati kada je toplo. Zatim smo hodali putem, penjući se uzbrdo.
Iako je bilo mračno i bez ikakvog zvuka, priroda je oko nas delovala kao da je živa. Mogla
sam da osetim da se tu svašta dešava, iako ništa nismo mogli da vidimo. Posle nekoliko
stotina metara, skrenuli smo s puta na stazicu koja je vodila kroz grmlje.
„Da li si dobro?” upitao je Rori. Samo sam klimnula glavom. Reči mi se nisu učinile
potrebnim. Dok smo hodali stazom, ona je postajala sve strmija i strmija i mi smo se probijali
kroz gusto drveće i žbunje.
„Proklete kupine”, rekao je Rori. Potpuno su izmakle kontroli.
Staza je delovala sve grubljom pod nogama i videla sam da postaje još strmija, kako se
približavamo vrhu grebena. Izgubila sam oslonac na trenutak, pošto sam stala na jedan
kamen, i izgledalo mi je kao najprirodnija stvar na svetu, kada me je Rori uhvatio za ruku da
me pridrži. Više je nije puštao.
Kada smo stigli do vrha grebena, samo sam stajala i gledala - koliko god da je pogled
daleko dopirao, videle su se šume, osvetljene samo punim mesecom i zvezdama. Nije bilo
tornjeva crkava, nije bilo stubova, nije bilo autoputeva i stajališta za kamione, nije bilo
restorana s brzom hranom. Samo nepregledni kilomefri netaknute zemlje.
,,Oh, Rori”, rekla sam. „Ovo je čudesno.” Nisam mogla da poverujem. „Pogledaj, pruža se u
nedogled.”
Okrenula sam se i pogledala ga. Nežno se smešio. Smešio se na onaj njegov prijatan način
koji sam upoznala i toliko zavolela u poslednjih nekoliko meseci. Gledao me je i ja sam mu
uzvraćala pogled i mogla sam da osetim da se neprimetno približavamo jedno drugome. Srce
mi je skakalo. Pitala sam se da li može da ga čuje, kada mu se glava polako pokrenula ka
mojoj. I ne razmišljajući, sklopila sam oči, ali sam i dalje mogla da osetim kako mi se

215
 Bosnaunited

približava, kada je okrenuo svoje telo ka mome. A, baš u trenutku kada sam pomislila da će
svojim usnama dodirnuti moje, on je iznenada odstupio jedan korak unazad.
Otvorila sam oči u šoku. Samo smo stajali tako, gutajući i gledajući jedno drugo. Pustio je
moju ruku i osećala sam se kao da sam totalno odsečena od njega. Oboje smo duboko
udahnuli, čekajući da ono drugo nešto kaže, a onda, naravno, oboje smo progovorili
istovremeno.
„Pitaće se...”, rekla sam.
„Bolje da se vratimo”, rekao je Rori.
I ne progovorivši više ni reči, vratili smo se putem kojim smo došli. Ponovo me je uhvatio
za ruku dok smo prelazili strmi deo, ali ju je ispustio čim je mogao, kao da će ga ona opeci. I
ništa nismo rekli sve dok nismo došli nadomak kuće.
Prikupljajući sve svoje dostojanstvo, pogledala sam ga i rekla ljubazno „Hvala ti što si mi
to pokazao, Rori. Bilo je stvarno lepo.”
Ništa nije odgovorio i u tom trenutku je Fiona Klark izašla iz kuće.
„Gde ste vas dvoje bili?” upitala je besno. „Svugde smo vas tražili.”
„Samo sam pokazivao Džordži...” Rori je počinjao da objašnjava, ali je ona prišla i zgrabila
ga za ruku i uvukla ga unutra.
„Dođi, Brentovi odlaze”, rekla je, pogledavši me kao da bi me ubila preko njegovog
ramena.
„Tu ste”, rekla je Margaret Stjuart dok smo ulazili u salon. „Stigla si na vreme, Džordža.
Mogla si da propustiš svoju vožnju za Bundaburu.”
Dženi i Debi su sedele na kauču delujući napeto. Debine oči su bile pomalo zacrvenjene,
ali je Džoni izgledao uobičajeno veseo. Fiona Klark je obema rukama držala Rorija oko struka
kao da će on upravo negde da krene.
„Onda, idemo”, rekla je Dženi ustajući. „Hvala vam mnogo, Margaret i Endrju. Bilo je divno
veče.” I Debije ustala.
„Zbogom, vas dvoje”, rekla je. „Doći ću ponovo uskoro. Žao mi je što sam se uznemirila
malopre, ali kada sam videla Druovu staru sobu... znate.”
Otišla je do Endrjua i klekla na kolena. On ju je pomilovao po kosi i potapšao po leđima.
„Sve je u redu”, rekao je. „Dođi da nas vidiš, kad god poželiš.”
I tako smo otišli, dok su Stjuartovi stajali na verandi i mahali nam, a Fiona Klark se i dalje
čvrsto držala za Rorija, kao da je pojas za spašavanje.
„Fina devojka”, rekao je Džoni pre nego što smo i stigli na pola puta. Debije samo
zarežala, a Dženi se okrenula u svom sedištu da bi nas pogledala i odmahnula glavom.

216
 Bosnaunited

,,Oh, Džoni Brente”, rekla je, okrenuvši se nazad i udarivši ga po slabini. „Ti si uvek bio lak
muškarac.”
Videla sam ga u retrovizoru kako se srećno ceri.
Pošto je Debi provela na klinici gotovo četiri meseca, Maksin mi je rekla da je čula od
Džonija (kako je volela da mi kao nehajno kaže „Džoni je upravo nazvao” - bila je loša koliko i
Entoni) da Debi treba da izađe iz klinike tog vikenda i trebalo je da ode i živi sa svojim
roditeljima na farmi, dok se ne oseti spremnom da se vrati na posao.
Ja sam je obično posećivala nedeljom, ali nisam želela da se ne oprostim, pa sam rekla
Dženi da ću svratiti umesto toga u subotu. Bio je divan novembarski dan - moje prvo proleće
u Sidneju - i ljubičasta izmaglica cvetova jakaranda drveća po ćelom gradu je predstavljala
pravo otkriće za mene.
Osetila sam olakšanje što mi se moj osećaj za uživanje u novim otkrićima vratio, jer kao
što je to Debi primetila, osećala sam se prilično neraspoloženom. Za vreme zimskih meseci
osećala sam se praznom. Činilo mi se da Sidnej u avgustu nema mnogo smisla. Bilo je previše
hladno da se ide na plažu, ali ne dovoljno hladno da bi se čovek dobro obukao, jeo kolačiće i
osećao se prijatno. Bila je to blaga zima, ne ona prava i osećala sam intenzivnu čežnju za
oštrinom hladnih jutara.
I koliko god da sam mrzela da to priznam, na mene je uticao neprijatan završetak veze sa
Džasperom. Sasvim sigurno nisam bila zaljubljena u njega, ali početak naše veze je bio veoma
zabavan. Ono što mi je rekao poslednji put kada smo se videli me je pogodilo jer sam morala
sebi nešto da priznam - ja sam ga koristila, i na svoj način sam postupila podjednako loše
koliko i Polok.
Povrh svega toga nisam mogla da se otresem osećaja razočaranosti u Rorija. Uvek je
delovao kao da je srećan što me vidi ali nešto bi nam uvek stalo na put. Sve je delovalo kako
treba one noći u kući njegovih roditelja, ali onda se ponovo povukao. Očigledno mu se Fiona
Klark više sviđa nego ja, zaključila sam, i to sam jednostavno morala da prihvatim. Ali povrh
svega ostalog, to mi je delovalo kao još jedno razočarenje više.
I sada sam imala veoma pomešana osećanja kada je trebalo da se oprostim sa Debi. Bila
sam oduševljena što joj je toliko bolje i uzbuđena zbog njenih roditelja što će provesti
izvesno vreme s njom, ali mi je nešto drugo bilo na pameti stoje činilo da poželim da plačem
kada sam je zagrlila poslednji put u toj smešnoj maloj sobi.
„Ponosna sam na tebe, Debi”, rekla sam. „Prešla si dug put. Nastavi da se oporavljaš.”
„Ne brini zbog toga”, rekla je, „Uskoro ću se vratiti u Glou da vas sve izluđujem - i hvala ti,
Džordž. Spasla si mi život - bukvalno - i bila si divan prijatelj. Pobrinuću se da ti pronađem

217
 Bosnaunited

najboljeg muškarca koji postoji na zemlji...” Pogledala me je ponovo. „Da li mogu da ti budem
deveruša?”
,,Oh, prekini”, rekla sam i brzo otišla pre nego što sam stvarno počela da plačem.
Pre nego što sam stigla na parking, već sam počela da cmizdrim. Nisam imala izbora nego
da se tome prepustim. Naslonila sam se na krov automobila, dok su mi telo potresali jecaji,
kada sam osetila kako me neko grli oko struka i miluje po kosi. To je bio Rori. Poslednja
osoba koju sam želela da me vidi sa naduvenim očima i uplakanu.
„Hej Džordža, šta nije u redu?” rekao je okrenuvši me i držeći me onako kako sam ga
videla da drži Debi, onda na rodeu. Onako kako sam se nadala da će me uhvatiti na onom
vrhu brda u Velandu. Osećala sam se onako dobro kao što sam i očekivala. Njegov zagrljaj mi
je delovao kao sigurna luka. I to me je još više rasplakalo. Srećna, srećna Fiona Klark.
„Reci mi šta nije u redu”, ponovio je. „Znaš da možeš da mi veruješ.”
,,Oh, Rori, sve zajedno. Ne volim opraštanja.”
„Ali, doći ćeš da posetiš Debi na farmi. Nije da ste se zauvek rastale.”
To je ono što ti misliš, pomislila sam i počela još jače da plačem. Stoje on bio ljubazniji
prema meni, ja sam više plakala.
Tada je počelo da biva stvarno loše - nakvasila sam mu rame - i tada sam začula korake
na šljunkovitoj stazi. Bilo mi je suviše neprijatno da bih podigla pogled. Možda je to bio jedan
od lekara sa klinike koji je nosio luđačku košulju za mene.
„Dženi”, rekao je Rori, „Džordža je stvarno uznemirena, a ja izgleda ne uspevam da je
smirim. Možda bi ti mogla da je preuzmeš?”
Podigao je moje naduveno crveno lice i pogledao me intenzivno. Kako ponižavajuće.
„Vidimo se kasnije, Džordža”, rekao je. Ili uskoro, veoma uskoro u Voltonu. Obećavaš?
Skubi jedva čeka da te vidi.”
Pa, to je izazvalo samo da još više plačem. Poljubivši me u kosu - zašto ovaj čovek
nastavlja da me muči? - Rori me je pustio i Dženi mi je stavila ruku na rame. Njena majčinska
nežnost me je smirila i čim sam prestala da jecam previše jako, odvela me je u bolničku
kuhinju i spremila solju čaja.
Sedele smo napolju i dok sam pokušavala da se saberem, posmatrala sam ptice kako lete
udvarajući se.
„Podseća me na moje prijatelje u Sidneju”, rekla sam Dženi, još pomalo šmrkćući. Totalno
su zaokupljeni lepršanjem naokolo u krugovima, a ne stižu nigde, dižući pri tom priličnu
galamu.”
Nasmešila mi se i onda mudro promenila temu. „Šta misliš kako je Debi?”

218
 Bosnaunited

„Mislim da je odlično”, rekla sam između šmrktanja. „Mora biti da jeste, ukoliko lekari
misle da je u redu da ode iz klinike. Izgleda da joj se vratio sjaj. I sada svugde drži Druove
fotografije. Mislim da je prešla dug put. A vi?”
„I ja. Mislim da će moći da preboli Druovu smrt bolje nego što bi to ikada mogla da nije
dobila pomoć. A na kraju, biće mnogo bolja osoba nego što je bila. Užasno smo je razmazili,
Džordža.”
„Nemojte sada da krivite sebe”, rekla sam. „Debi će uvek biti u centru pažnje s obzirom
kako izgleda.”
„Pretpostavljam da si u pravu. Kao i njen otac. U svakom slučaju, biće divno što će neko
vreme biti u Bundaburi i za nas je velika uteha što znamo, da kada se vrati na posao ima
prijateljice kao što ste ti i Linda koje će se brinuti o njoj.”
I samo zato što sam prethodno toliko mnogo plakala, uspela sam da ostanem sabrana,
kada sam joj rekla:
„Ne mislim da ću ja biti tu, Džcni.”
„Zašto ne? Da li si našla novi posao?”
Odmahnula sam glavom. „Moj ugovor na godinu dana sa Glouom je istekao sredinom
januara...” Duboko sam uzdahnula. „Vraćam se u Englesku.”
Dženi je izgledala zapanjeno. „Da li moraš?”
„Ne. Maksin je besna. Ponudila mi je što god želim samo da bih ostala, ali... Želim da se
vratim kući.”
„Stvarno? Milsila sam da si srećna ovde - izgledalo mi je da si stvorila sebi dobar život. Svi
te obožavaju.”
To mi je izazvalo ponovo suze.
,,Oh, Dženi, osećam se kao da sam sve zabrljala. Dolazak u Australiju je bila tako divna
prilika, a ja sam sve to upropastila.”
Dženi je dobro znala kada ne treba ništa da kaže i kada treba da te pusti da sve izbaciš iz
sebe. To sam i uradila, izduvavajući nos i šmrckajući.
„Ne mogu da vam kažem koliko sam bila uzbuđena kad sam stigla”, rekla sam joj. „Osećala
sam se ponovo rođenom. Sidnej je tako lep, i svi su bili tako prijateljski raspoloženi - čak i
odlazak da kupim novine mi je delovao sveže i novo. Onda sam otišla na tu veliku zabavu i
upoznala sve te zabavne ljude, za koje sam odmah osetila kao da pripadamo istoj porodici, i
upoznala sam gomilu božanstvenih muškaraca i sve je bilo divno. A onda se sve raspalo.
Znate da sam ovde došla nakon što sam raskinula vezu koja je trajala pet godina, zar ne? Bili
smo u stvari vereni.”
Dženi je klimnula glavom. „Debi mi je ispričala.”

219
 Bosnaunited

„Kladim se da jeste”, rekla sam smejući se kroz plač. „Imala sam priliku za potpuno novi
život i osećam se da sam ponovo napravila neke glupe izbore, kao što sam to činila u
Londonu. Mene jednostavno privlače tako čudni ljudi.”
„Kada je moja kćer u pitanju, drago mi je što je tako.”
„Ne mislim da je to što sam se sprijateljila sa Debi bila greška.”
„Nisam to tako ni shvatila. Misliš na muškarce, zar ne?”
A onda sam počela ponovo da jecam. Dženi me je zagrlila.
„Činilo mi se da ima toliko mnogo savršenih kada sam stigla”, jecala sam. ,,A ispostavilo se
da su svi oni podjednako šašavi i komplikovani kao i muškarci u Londonu, samo na drugi
način.”
„Pa, da razjasnimo - vraćaš se u Englesku zato što misliš da si upropastila sve svoje prilike
time što si se družila s pogrešnim ljudima, i sada te nijedan pristojan muškarac neće više
pogledati?”
Neutešno sam klimnula glavom.
„I ne misliš da ima pristojnih strejt neoženjenih muškaraca u Sidneju. Je li tačno?”
Gledala sam je svojim uplakanim očima i ponovo klimnula glavom.
„Pa, ja ne mislim da si napravila tako strašne greške”, nastavila je Dženi, ,,a poznajem
barem jednog pristojnog muškarca kome se mnogo sviđaš.”
„Kojeg?”
„Rorija Stjuarta.”
„Rorija? Ali on ima devojku.”
„Fiona Klark? To se davno završilo. Brzo ju je prozreo - trebalo mu je samo da se malo
isprazni. A u svakom slučaju, ti si se u to vreme viđala sa onim narkomanom.”
Uhvatila sam glavu rukama.
„To je ono što sam mislila kada sam pričala o glupim izborima.”
„To nije važno - to nije uticalo na Rorijeva osećanja prema tebi. On zna da je Fiona pomalo
jeftina, pa zašto i ti ne bi imala neobaveznu vezu sa jeftinim muškarcem?”
„Ali, zašto je onda ona bila u Velandu onog puta?”
Dženi se nasmejala. „Misliš onda, kada je praktično napastvovala mog muža za stolom?”
„Da.” Ja sam se nasmejala.
„Znaš li šta se dogodilo te noći? Ona je samu sebe pozvala. Nazvala je Rorija sa aerodroma
Tambort, malo pre nego što smo mi stigli na večeru i rekla mu da dođe po nju.”
Glupavo sam je pogledala.

220
 Bosnaunited

„I naravno, Rori je previše pristojan da bi joj rekao da se vrati prvim avionom. Tako je
otišao po nju i bio ljubazan dok smo bili tamo, kao pravi džentlmen, a sledećeg jutra ju je
stavio u avion i rekao joj da više ne želi da je vidi.”
Sedela sam i upijala ovu informaciju. Možda je bio toliki džentlmen da nije mogao da me
poljubi dok je ona bila tu?
„Ali, nikada mi nije tražio moj broj telefona. Imao je toliko mnogo prilika. Jednostavno
sam mislila da ne oscća ništa prema meni.”
„Pa, ja mislim da oseća, a može da bude mnogo razloga što ti nije tražio broj telefona.
Možda je pomalo uplašen od tebe. Vidi...”
Izvadila je olovku i napisala broj na papirnoj maramici i stavila je u moju tašnu.
„To je Rorijev broj. Zašto ne uradiš ono što uvek savetuješ tvojim čitateljkama i nazoveš
ga? Nemaš šta da izgubiš... Kako ti se čini? Ukoliko mu se ne bude svidelo što si mu
telefonirala, onda i nije vredan.”
„Vi stvarno čitate taj časopis?” rekla sam. Ponovo sam se nasmešila. „Razmisliću o tome.
Iako ne verujem da i jedna od nas prihvata savete koje tako olako dajemo u Glouu. Nadam se
da su naše čitateljke srećnije od nas... Bez obzira na sve, vraćam se u Englesku, Dženi.
Odlučila sam. Ali, hvala što ste me saslušali.”
„Samo u svakom slučaju dođi i poseti nas pre nego što odeš. Oh, da ne zaboravim - sećaš
se kada smo razgovarali s tvojim bratom da dođe da radi za Džonija?”
„Da, ali mi je rekao da ne dolazi...”
„To je sve bio deo iznenađenja”, rekla je Dženi smejući se. „On dolazi sledeđeg meseca. To
smo čuvali za tebe kao izraz zahvalnosti za sve što si uradila za Debi. Biće neko iz tvoje
porodice ovde za Božić.”

Hemiš je stigao sredinom decembra i to je bio najlepši božični poklon koji sam mogla da
dobijem. Od trenutka kada je sleteo, mogla sam da vidim da će mu se Australija dopasti
koliko i meni, i s obzirom da je on tu bio da s njim sve to podelim, mogla sam da uživam u
svojih poslednjih nekoliko nedelja umesto što se vučem naokolo osećajući se tužnom što
odlazim. Bila sam odlučila da na najbolji mogući način iskoristimo zajedničko vreme, pre
nego što on ode za Volton posle Božića.
Kada sam ga ugledala na aerodromu, već je nosio na glavi akubra šešir. Kupio ga je
unapred, tako da bi mogao da ga nosi jedno vreme pre nego što stigne na farmu.
„Nisam želeo da budem ružičasti engleski... s novim šeširom”, rekao je, dok sam ga vodila
do kola. Iznenada je zastao i počeo duboko da udiše vazduh.

221
 Bosnaunited

„Vazduh drugačije miriše, Džordži. Mogu da osetim miris kaučuka. Da li voda u WC-šolji
stavrno ide u suprotnom pravcu? Pokušao sam da to proverim kada smo prešli Ekvator u
avionu - u Kvantasu imaju stvarno korisne mape na kojima možeš da vidiš gde si - ali nije
uspelo, jer se napravio prilično veliki red.”
Bio je topao nedeljni dan, pa sam ga odvela pravo u Bondi na doručak. Tamo sam silom
morala da ga sprečim da kupi dasku za surfovanje, jer je bio toliko željan da to proba.
„Mislim da to nije tako lako kao što izgleda, Hemiš...” rekla sam.
„Ne može da bude mnogo teško.” Stajao je, savijenih kolena i imitirajući pokrete kakve
surferi prave. „Stvar je samo u ravnoteži, a ja mogu da se održim na konju koji galopira...
Kakve su ovo čudne kafe?” Gledao je u jelovnik. „Želim samo belu kafu, a ne gospel hor.
Dugačka crna, kratka crna, ravna bela? Jel to onaj što ne ume da peva?” Onda je zaćutao. Neke
lepotice iz Bondija su prolazile kraj nas u minijaturnim prslučićima i malim šorcevima.
„Pa, Veliko Dupe”, rekao je. Devojke su ovde divne...”
Entoniju se jako dopao. Hemiš se pojavio u njegovom stanu po prvi put noseći majicu za
polo na kojoj je bio znak Kraljevskog poljoprivrednog fakulteta i Entoni je potpuno odlepio.
„Dolores - ti sav lepršaš”, okrutno sam mu prošaputala na uvo dok je spremao pića u
kuhinji. U međuvremenu je Hemiš zabavljao Beti i Trudi svojim pričama o avanturama u
papmpasima Argentine. On stvarno ume da ispriča priču i obožava kada ima publiku.
„Pa, Pusi, nisi me upozorila da je on tako božanstven”, rekao je Entoni, dodajući malo više
votke u piće za koje sam pretpostavljala da je namenjeno Hemišu.
„Hemiš? On je samo šašava Konjska Glava”, rekla sam s puno ljubavi, ,,a i video si ga na
slici.”
„Pa, nisam bio potpuno pripremljen za ovo”, rekao je Entoni. „On je škotski Džoni Brent.” I
požurio je da flertuje sa Konjskom glavom još malo.
Proveli smo divan Božić. Odvela sam Hemiša na riblju pijacu u tri sata noću za Badnje
veče i kupili smo mangoe koje smo pojeli stojeći u vodi na Kejp Kolu na božićno jutro,
puštajući da sokovi cure na sve strane.
Nakon slavljeničkog doručka s Majklom i Kordelijom, otišli smo kući i otvorili poklone. Ja
sam mu poklonila par pantalona od moleskina, a on meni ilegalno unesene u zemlju pitu od
ovčjih iznutrica i kolače moje bake, plus tri broja časopisa Beano. Zatim sam ga obukla kao
seoskog momka na Uskršnjem sajmu u njegove kožne pantalone, nove čizme RM Vilijams,
prugastu košulju, njegovu staru školsku kravatu i njegov akubra šešir. Posle nekoliko dana
provedenih na plaži, obrazi su mu već bili nižičasti i zaista je izgledao kako treba. Pomislila
sam da će se Entoni onesvestiti kad otvori vrata.

222
 Bosnaunited

Bio je to Božić proveden s mnogo pedera, ali je Hemiš bio savršeno srećan. On nije
osuđivao nikoga, samo pod uslovom da nije dosadan, a niko od Entonijevih ortaka nije
mogao da bude optužen za to. Bilo je uobičajenog vrištanja od smeha i pića, a sa Hemišem
koji je bio u blizini, osećala sam se slobodnom da se ponovo prepustim kao nekada. Kao i
uvek završili smo igrajući.
Kada sam se okrenula, videla sam Konjsku Glavu kako igra sa Doli i znala sam da će se
savršeno uklopiti.

223
 Bosnaunited

Dvadeset četvrto poglavlje

,,A šta misilite o: Kako da znate da ste pronašli onog pravog? “ „To je sjajna ideja, Zoi. To
ćemo prihvatiti. Još nešto?”
„Deset pokazatelja da je on savršeni”
„To je takođe dobro, Linda. Možda bismo mogli da iskoristimo oba, ili da jedan sačuvamo
za kasnije u godini. Zapisi to, hoćeš li?”
,,A šta mislite o Kako da znate da je on pravi - uradite naš test ili - čekajte, imam ga - Vi
znate da je on onaj pravi - resite naš test i dokažite to. “
,,Oh, to je odlično Linda. Sve mi se dopada. Šta ti misliš, Džordži?”
Šta da radiš kada sve tvoje koleginice potpuno polude? Ostala sam bez reči, nisam mogla
ništa da smislim. Sve su one poludele.
„Pa, svi su oni stvarno dobri, Maksin”, rekla sam. „Ali, ne pružaju mnogo izazova
čitateljkama. Mislim da je to prilično lak problem za rešavanje - da li je on onaj pravi? - ali, da
li će to učiniti da zgrabiš časopis i kupiš ga?”
,,Oh, ne mora sve da bude loše, zar ne?” rekla je Maksin, dodajući nam svima tim-tam.
„Možemo da iskoristimo i neku pozitivnu ideju da bi prodali časopis, znaš. Poneki ljudi
pronalaze sreću u ljubavi.”
Sve su uzdahnule toliko intenzivno da su me gotovo oduvale iz Maksinine kancelarije.
„Znam”, rekla je. „Kratki smo za jednu osobu pošto Debi nije tu - hajde da uključimo
Serafimu. Dobro je da imamo i malo energije mladih. SERA DRAGA, MOŽEŠ LI DA DOĐEŠ?”
Serafima je ušla. Bila je kao i uvek slatka, ali ovih dana je izgledala kao da je dodala neki
nepoznati sastojak. Koliko god to zvučalo otcano, za godinu dana koliko sam radila u Glou,
ona se pretvorila iz devojke u ženu.
„Imaš li ti neku ideju za naslov, dušo?” rekla je Maksin, držeći noge na stolu i ruke iza
glave. „Planiramo brojeve za sledećih pola godine i potrebni su nam neki stvarno dobri.”
Sera je žmirnula svojim svetloplavim očima.
,,A šta mislite o: Ukrotiti monstruma - uhvatiti onoga koji je, pobegao svima ostalima?”
Usta su mi se raširila. Rečenica je bila malo predugačka, ali mogli smo lako da je
doteramo - poenta je bila u tome da je bila jaka.
„To je odlično, Serafima”, rekla je Maksin, uspravljajući se. „Da li si to zapisala, Džordži?
Imaš li još ideja?”
„Umetnost ženskog plakanja... - stručnjak sve govori. “

224
 Bosnaunited

Maksin i ja smo je pogledale zapanjeno. Obe smo znale da prepoznamo talenat kada ga
vidimo - i upravo smo ga gledale.
Sera je uživala sada u sebi i rekla: ,,A Devojke gore - vodite vezu na svoj način.
Zatapšale smo.
„Ovo je fantastično, devojke”, rekla je Maksin. „Zar nije zapanjujuće kakve promené dan
može da donese?” Bila je ozbiljna.
„Vidim rađanje potpuno novog doba u Glouu: Pozitivni naslovi. Poboljšanje, a ne
solidarnost u bedi. Ajde drugarice! Činite da se ove priče ostvare. Vidiš li šta ćeš propustiti,
Džordži? Jesi li sigurna da ne možemo da te ubedimo da ostaneš?”
Tužno sam odmahnula glavom.
,,OK. Odjebite onda. Sve vi osim Serafime. Smešila se. „Možeš li ti da ostaneš, molim te?”
Dok je Sera bila zauzeta u Maksininoj kancelariji i s njom pregovarala o povišici i novom
poslu, iskoristila sam priliku da pregledam ogroman broj buketa cveća koji su se nalazili na
njenom stolu. Gledala sam kako Zoi i Linda nestaju u svojim kancelarijama noseći egzotične
ljiljane i kaktuse s cvetovima, a onda dobro osmotrila ostale. Tu je bio ogroman buket za
Maksin (koji je uradila Kordelija, kako sam primetila) a najveći od svih je bio jedan ogroman
buket tamnocrvenih ruža za Seru. Pogledala sam karticu - prosto sam morala.
„Mom anđelu - gloria in excelsis. N.”
Hm. Veoma zanimljivo. Pitala sam se ko je N. Norman? Najdžel? Nebi? Bio je tu još jedan
buket - one su bile za mene. Ura! One su bile od Nivee. „Hvala vam za sjajne tekstove o nezi
tela...” Nema na čemu.
Nisam mogla da poverujem da je ovo moja poslednja nedelja u Glouu. Nekoliko dana da
završim broj i to će biti to. Moja godina u Australiji biće završena. Osim jedne stvari - moje
oproštajne zabave.
Godinu dana kasnije. Ista soba, isti šešir i gomila istih lica. Osim što sam ovoga puta znala
ko su. Bila sam ponovo na zabavi Denija Grina za Dan Australije, što je bila i moja zvanična
oproštajna zabava. Kada je čuo da se vraćam u London, Deni me je nazvao i ljubazno mi
ponudio da mi 'pozajmi' svoju zabavu da se sa svima oprostim. I tako, bila sam tu, ponovo u
njegovom studiju u Elizabet Beju, noseći na glavi svoj šešir sa ružičastim perjem i Guči
kombinezon, što mi se činilo kao nešto što treba da uradim. Tako sam izgledala kada sam
upoznala većinu njih, tako sam želela da me pamte.
Takođe sam odlučila da sama dođem na zabavu kao što sam to i učinila pre godinu dana,
da vidim da li će mi izgledati drugačije. Odgovor je bio: veoma. One sekunde kada sam
provukla svoj veliki perjani šešir kroz vrata, glasni uzvici pozdrava su se začuli i istog
trenutka me je okružila velika gomila ljudi koja mi je želela sve najbolje i tražila mi moju

225
 Bosnaunited

adresu u Londonu. Bilo je dobro što mi je Entoni poklonio neke divno izgravirane posetnice
kao oproštajni poklon. Setila sam se osmehujući se kako sam ga ugledala dok sam stajala
pored stočića za piće pre godinu dana, a sada nisam mogla nigde da ga vidim.
Mogla sam da vidim Denija koji je nosio čajnik Ludog šeširdžije na glavi, sve sa puhom.
Beti i Trudi su bili divni i nosili dva Entonijeva divna šešira, Kordelija je nosila veliki slamnati
oko kojeg je bio obmotan bršljan, a Majki je nosio svoju advokatsku periku.
Entoni je napravio spisak gostiju za mene, i dok sam se ogledala po prostoriji, mogla sam
da vidim sve one ljude koji su mi nešto značili u proteklih godinu dana - uključujući Džaspera
koji je nosio na glavi ogromnu pečurku sa crvenim i belim tufnama. Prišao mi je i poljubio me
u obraz. Bilo mi je stvarno drago što ga vidim.
„Pinki uživo”, rekao je. „Savršeno ružičasta i vesela kao uvek. Jako mi je žao što sam bio
onako grozan prema tebi onoga dana. Osećao sam se kao pacov u klopci i potpuno usrano.
Bez obzira na sve, uživao sam u vremenu koje smo proveli zaedno. Još uvek izgledaš sjajno,
uzgred budi rečeno. Izgledaš sjajno i imaš mozak, to je moja Pinki.”
„Hvala ti, Džaspere.” Poljubila sam ga. „Nikada neđu zaboraviti našu Plavu lagunu. Bilo je
posebno. A ti nisi bio grozan prema meni - ja sam to zaslužila. Inače, žao mi je zbog
Kaledonije, nisam mogla da poverujem kada sam videla da je srušena.”
„Prava kopilad, zar ne? Ali, u redu je, svi sad živimo na brodu kod Skotland Ajlanda.
Prilično je kul. Vidimo se kasnije u persijskoj sobi, Pinki.”
I onda je otišao, a ja sam se pitala ko to mi.
Ponovo sam se osvrnula po sobi. Maksin je bila tu, noseći mušku fedoru sa karticom na
kojoj je pisalo „Štampa” uguranom u traku i konačno sam mogla da upoznam muškarca zbog
kojeg je bila toliko dobre volje na poslu. Ispostavilo se da je to jedan od lekara iz Debine
klinike za rehabilitaciju - što je objasnilo Maksinino znanje na tom polju.
Zoi je bila tu noseći bolničarsku kapu, i držeći se za ruke sa doktorom Benom, koji je
nosio zelenu hiruršku maramu na glavi. Tu je bila i Linda sa njenim Džezpom - on se preselio
u Sidnej i živeli su zajedno u numerološkoj, astrološkoj, AN sreći. Za njega nije bilo potrebno
da stavlja specijalan šešir za zabavu. On je bio rasta i uvek je nosio ogromnu pletenu crveno-
zeleno-žutu kapu u koju je stavljao svoje pletenice. Linda je stavila crveni gerber, žuti neven i
veliki zeleni list u svoju kosu da bi se slagala s njim.
Gledajući prepuni studio i sve te ljude koje sam volela, znala sam da bi trebalo da se divno
provodim, ali sam bila, zapravo pomalo tužna. Šta da kažeš ljudima koje si viđao gotovo
svake večeri godinu dana, a iznenada ih, možda više nikada, nećeš videti? Osećala sam se kao
da izgovaram istu stvar ponovo i ponovo svakome: „Da, stavrno mi je žao što idem. Da,

226
 Bosnaunited

vratiću se da vas posetim. Molim vas, dođite kod mene u London. Da, to je moja adresa. Da,
imam i-mejl. Volim i ja vas.”
Počela sam da se osećam kao da sam lutka koja hoda i priča. Povuci končić i evo je - priča.
Lice me je bolelo od silnog osmehivanja i setila sam se koliko mi je bilo grozno na mojoj
oproštajnoj zabavi u Londonu. Bila sam srećna kada mi je prišla Linda i zgrabila me.
„Brzo, dođi ovamo. Moram da ti nešto kažem pre nego što to vidiš i doživiš srčani udar i
umreš.”
„Šta?”
„Scra je ovde, zar ne?”
„Da...”
,,S novim dečkom.”
„Siroti Najdžel ili Norman ili kako god da se zove.”
„To je Nik Polok.”
„Vruće Pantalone Polok?”
„Da, baš taj.”
„Ukoliko povredi tu malu devojčicu, ja ću ga lično ubiti...”, počela sam.
„Džordža - nije tako. On je poludeo za njom. On je njen rob. Upoznala ga je na jednoj
zabavi i on je probao svo ono sranje s analizom rukopisa i ona mu je rekla da se tornja. Rekla
mu je da je čula sve o tome kakav je on i da ne želi s njim da ima posla. On ju je besomučno
proganjao, a ona mu još uvek uzvraća tek polovinu poziva.”
„Pa, neka sam prokleta.”
I tu su bili. Serafima je nosila malu belu haljinu sa velikim belim perjanim krilima i zlatan
oreol. Izgledala je baš kao anđeo - sve dok ne primetiš Guči cipele sa visokom štiklom na
nogama. Polok je imao đavolje rogove i gledao je u nju „kao što majmun gleda u bananu”,
kako je to Linda sročila.
Smejući se, okrenula sam se i videla kako Džasper ide ka baru držeći Tanju pod rukom,
koja je nosila manju verziju njegove pečurke i držala ga veoma čvrsto. Pretpostavljam da je
to objasnilo na koga se ono „mi” odnosilo. Iznenada sam shvatila da su svi bili u paru. Pa,
dobro za nih, ali nigde nisam videla Entonija. Gde je on? Ponovo sam se osvrnula po sobi i
ugledala još jedan srećan par: ruje bio Bili Rajan, obučen potpuno isto kao i prošle godine
kada sam ga upoznala, osim što je sada imao novi dodatak - Lizi Stjuart, koja je imala isti šešir
na glavi.
„Džordži, tu si”, rekao je Bili. „Ne možemo da poverujemo da se vraćaš u London pre nego
što smo imali priliku da te pozovemo na večeru. Kada ideš? Vratićeš se i posetiti nas, zar ne?

227
 Bosnaunited

Možemo li da dobijemo tvoju adresu, ukoliko nam bude potrebno negde da boravimo
besplatno u Londonu? Šalim se. Da li imaš i-mejl?”
Odgovorila sam na sva uobičajena pitanja, a onda mi je Lizi postavila jedno koje me je
iznenadilo.
„Da li je Rori već stigao?”
„Nisam ga videla”, rekla sam. „Ja... a... nisam znala da dolazi.”
,,Oh, on sasvim sigurno dolazi”, rekao je Bili. „Vozi se sa tvojim bratom i Debi - oh, zašto
me udaraš, Lizi?”
„Stvarno? Hemiš mi nije rekao. Rekao je da će doći on i Debi...”
„Mislim da su upravo stigli”, rekla je Lizi, pogledavši u Bilija, kada su se pojavila tri
akubra šešira u različitim stanjima iznošenosti.
„Džordža”, uzviknuo je Hemiš jureći ka meni, a onda se sve pretvorilo u gomilu pozdrava i
poljubaca i kako-mi-je-drago-što-te-vidim. Kada smo se svi smirili, Rori je otišao da bi svima
doneo piće, a Hemiša su odveli Trudi i Beti koji su želeli da čuju sve o njegovim avanturama
na farmi. Dobro sam pogledala Debi, izgledala je divno i još blistavija sada kad je napetost
nestala iz njenog pogleda. „Debi, izgledaš divno”, rekla sam.
„Hvala ti, odlično se osećam. Nema pića, nema droga, nema muškaraca, nema besplatnih
kozmetičkih tretmana - nisam se ovako dobro osećala godinama. Na farmi je zabavno kada je
tu Hemiš. On je divan; tata ga obožava. To je kao da imam brata. O, uzgred budi rečeno -
rekao mi je da se ti zoveš Džordža, a ne Džordži. Izvini zbog toga.”
„Nije važno, navikla sam se...” Počela sam da govorim kada sam shvatila da me ne sluša.
Gledala je Hemiša, koji je mlatarao rukama dok je zabavljao Trudi i Beti svojim izmišljenim
avanturama.
Rori se vratio noseći pića, ali pre nego što je mogao da nam ga pruži, Hemiš se vratio i
zgrabio Debi i odvukao je na podijum da igra s njim. Puštali su Disco inferno, jednu od
njegovih omiljenih.
„Da li bi želela tri čaše šampanjca i mineralnu vodu?” upitao me je Rori dok smo ih gledali
kako odlaze.
„Hvala ti. Iako pazim malo više na konzumiranje alkohola nego što sam pazila na ovoj
zabavi prošle godine...” Pogledali smo jedno u drugo.
Postala sam stidljiva kada sam se setila Dženinih reči i naše noći na vrhu brda.
„Tvoj brat je dobar čovek, Džordža”, rekao je. „Brentovi ga vole i dolazio je kod nas
nekoliko puta. Mojim roditeljima se mnogo sviđa, takođe. On se tamo stvarno uklopio.”
Okrenuli smo se da bismo pogledali Hemiša i Debi kako igraju. Zanimljivo, pomislila sam.
„Ne mogu da poverujem da je prošlo samo godinu dana od ove zabave”, rekla sam.

228
 Bosnaunited

„To je godinu dana od kako smo se upoznali, Džordža”, rekao je Rori.

„Vidi”, rekla sam brzo, „Bili i Lizi su zajedno. Ko bi to pomislio pre godinu dana?”
„Meni kažeš!” Nasmejao se i odmahnuo glavom. ,,A ti se sada vraćaš u London, pa ko zna
gde ćeš biti za godinu dana, Džordža? Kada krećeš?”
„Sutra popodne.”
„Dobrim starim QF1, zar ne?” rekao je podižući čašu i nazdravljajući mi. „Da, kako si
znao?”
„Popodnevni let za London, mora biti da je QF1. Jesi li se spakovala?”
„Sve osim ovog šešira.”
„Šta si uradila sa svojim crtežima?” rekao je naslanjajući se na zid. „Da li ih nosiš kući?”
„Kako znaš za njih?”
„Lizi mi je dala tvoj crtež krave. Stvarno je dobar. I ja crtam krave, znaš.”
„Rekla mi je. Ne mogu da verujem da ti ga je dala - radila sam ga samo iz zabave. Ja nisam
pravi umetnik kao ti.”
„Pa, meni se dopada. Zalepio sam ga na vrata frižidera.”
Iznenada sam se ponovo osetila stidljivom i osetila prilično olakšanje kada je velika grupa
Entonijevih prijatelja stigla i obasula me uobičajenim zagrljajima i pitanjima. Dok sam s
njima završila, Rori je nestao. Tipično, pomislila sam.
Ostala sam na zabavi negde do jedan sat, a onda se izvukla, ne oprostivši se ni sa kim.
Nisam mogla da se sa svima ponovo opraštam i nikada nisam smislila kako to da uradim
ukoliko mi neko nešto znači. Još jednom sam bezuspešno proverila po sobama tražeći
Entonija - i da budem iskrena i Rorija - onda sam skinula šešir sa glave da me ne bi primetili i
iskrala se.
Osećala sam se umrtvljenom dok sam silazila stepenicama. Već sam se isplakala što
odlazim iz Sidneja, sada sam bila spremna da krenem i sve dok nisam sišla i našla se na ulici,
nisam shvatila da je Rori Stjuart bio jedina osoba na zabavi koja mi nije tražila moju novu
adresu u Londonu. Toliko o njemu.
Kada sam stigla kući, uzela sam da završim s pakovanjem, ali sam još bila previše
razbuđena da bih spavala. Bila sam stvarno besna na Entonija što nije došao na zabavu. Bila
su prošla dva sata, ali sam bila toliko ljuta da sam ga ipak nazvala. Iznenadila sam se kada je
podigao slušalicu. Zaplitao je jezikom dok je govorio.
,,Oh, Pusi draga, žao mi je što nisam mogao da dođem na zabavu. Nazovi me sutra”, rekao
je i spustio slušalicu.
Otišla sam u njegov stan sledećeg jutra. Zvonila sam na njegova vrata veoma dugo
vremena. Konačno se začuo jako promukao glas: „Ko god da si, odjebi.”

229
 Bosnaunited

„Entoni - to sam ja. Pusti me. Ne odlazim dok se s tobom ne pozdravim.”

Pritisnuo je dugme interfona i kad sam se popela do njegovog sprata, ulazna vrata stana
su bila otvorena, ali on je bio u krevetu. Sa maskom preko očiju. Stan je bio u neredu kakav
nikada pre nisam videla. Kutije od pica su bile na kuhinjskom pultu, prepune pepeljare i
prazne boce od vina i piva na sve strane. Skočila sam na krevet svom težinom i skakala gore-
dole sve dok nisam izazvala nekakvu reakciju - neku vrstu mumlanja.
„Dolores, šta nije u redu s tobom? Zašto nisi došao na moju zabavu? Čini se da si ovde
imao svoju. Zar nećeš da čuješ staje bilo? Ima odličnih tračeva...”
On je frknuo.
„Ipak ću ti ispričati. Šta misliš, u koga je Polok ludo i strastveno zaljubljen?”
„U ogledalo?”
„Ne. U pomoćnicu urednice u Glouu, devetnaestogodišnju Serafimu. Ide za njom kao
štene. To je patetično.” Entoni nije bio impresioniran.
„Džasper O'Konor je ponovo s Tanjom. A Linda Vidovik, njen novi dečko je divni rasta. A
Maksin ima ludu vezu sa jednim od psihijatara sa Debinc klinike.”
Teatralno je zevnuo.
,,A još jedna ljubavna afera je tu. Moj brat Hemiš...” Crna obrva je iskočila iznad maske.
„Verio se sa...” Podigla se i druga. „Debi Brcnt!”
Znala sam da će mu ovo privući pažnju. Uspravio se u krevetu i skinuo masku s očiju.
„Šta? Kako užasno. Kako divno. O moj bože - kada se to desilo? Oh, zamisli njihovu decu...
zamisli njih dvoje u krevetu, ah...” Ponovo je legao na jastuke. Oči su mu bile crvene. Izgledao
je užasno.
„Pa, to se još nije stvarno dogodilo, ali moglo bi, nikad se ne zna. Izgledaju divno zajedno...
Šta se desilo s tvojim očima, Doli?”
„Ništa. Ispričaj mi više o svom bratu i budućoj gospođi Hemiša Abota. Srećnica.”
„To je samo pusta želja u ovom trenutku, ali kada ih vidim zajedno, to mi se čini
ispravnim.”
„Kladim se da je tako - i pretpostavljam da ga Džoni obožava.”
„Aha.”
„Zamisli sve njih zajedno... To je previše. Kako božanstveno. Da se razboliš.”
„Ti izgledaš prilično bolesno, moram da kažem. Šta si to radio prošle noći? Zašto si ovde
napravio žurku umesto da dođeš na moju?”
„Nisam ovde imao nikakvu žurku. Proveo sam veče sam. Ne podnosim oproštajne zabave.
Nadam se da si se lepo provela...”
Pogledala sam u sve prazne boce. Opio se do besvesti.

230
 Bosnaunited

„Pa, nije bilo loše”, rekla sam, pomalo smekšana. „Ali bilo bi mnogo bolje da si ti bio tamo.
Pa, da li ćeš barem da odeš sa mnom na aerodrom?”
„Ne. Moraš da ideš na aerodrom sama. Uvek je teško pozdraviti se i biće ti mnogo lakše da
budeš hrabra ako si sama. Veruj mi.”
Sad sam stvarno bila ljuta na njega. I mislim da se to videlo. Zastao je a zatim nastavio još
žučnije.
„Ono što ti ne razumeš, Pusi, jeste da ja imam patološku mržnju prema opraštanjima.
Toliko sam to puta rekao ljudima koje volim i koji se nikada nisu vratili. Ne mogu to da
podnesem. Nikada ne uspe. Zato nisam došao prošle noći - i neću ni sada da ti kažem zbogom.
Ustaću i otići u WC i kada se vratim tebe neće biti. OK?”
Videla sam da misli ozbiljno. Znala sam da nema svrhe da se raspravljam, kada Entoni
jednom objavi jedan od svojih stavova, ali nisam i dalje mogla da poverujem da se tako
ponaša. Da li mu godinu dana našeg prijateljstva nije ništa značilo?
,,OK”, rekla sam duboko uzdahnuvši. „Ali pre nego što to uradim, hoću da te zamolim za
jednu uslugu.”
Podigao je jednu od obrva.
„Rori Stjuart je došao na zabavu, ali mi nije tražio moj broj u Londonu. Svi ostali jesu.
Znam da bi mogao da pita Bilija, ili Debi, ali želim da on zna da želim da ga ima. Da li hoćeš da
ga nazoveš i daš mu ga? Evo ti njegov broj.”
Gurnula sam mu parče papira. Nije obratio pažnju na njega.
„Ne”, rekao je Entoni odlučno, a zatim je ustao i otišao do francuskog prozora, preko
bašte na krovu i ušao u kupatilo, zalupivši vrata za sobom.
I tako sam poslednji put videla Entonija Mejberija. Ali dok sam se osvrtala oko sebe da po
poslednji put pogledam njegov stan, pre nego što zatvorim vrata, primetila sam fotografiju u
srebrnom ramu na stočiću pored kreveta koju pre toga nisam videla. Na njoj smo bili on i ja
na Kointro balu.
Mnogo ljudi me je nazvalo, ponudivši da me odveze na aerodrom, ali sam odlučila da
prihvatim Entonijev savet. Lakše je biti hrabar kad si sam. Tako da sam im svima rekla da će
me on odvesti i da želimo da budemo sami i da bih se osigurala, rekla sam da odlazim dva
sata kasnije nego što sam stvarno kretala, u slučaju da neko od njih planira iznenađenje u
poslednji čas. Entoni je bio u pravu. Bolje je sve naglo prekinuti.
Konačno je bilo vreme da krenem. Oprostila sam se s mojim malim stanom, pokupila
nekoliko svojih torbi - sve stvari za kuću koje sam kupila sam poklonila - i sišla dole da bih
pronašla taksi. Svaki trenutak vožnje do aerodroma je bio nepodnošljivo ispunjen emocijama
i sećanjima.

231
 Bosnaunited

Kroz ulicu Viktorija, Darlinghurst, gde sam popila toliko mnogih kafa. Kroz Oldberi, gde
su me Entoni, Beti i Trudi odveli da gledam travestite, pored Blu Rum gde sam ispila toliko
koktela, vidi - tamo je kaučukovo drvo, tamo je bademovo drvo. Tamo je plavo nebo. Oh,
Sidneju. Oh, Australije Kada ću vas ponovo videti?
Toliko o tome da sam jača kad sam sama. Do trenutka kada sam stigla na aerodrom, već
sam prilično plakala. Na sreću, toliko sam ranije stigla da nije bilo nikoga da me vidi, osim
jednog ljubaznog čoveka koji se stvorio pored mene za šalterom, i dodao mi čistu belu
pamučnu maramicu.
To je bio Rori Stjuart.
„Ne mogu da verujem”, rekla sam uzimajući maramicu. „Uvek na tebe naletim slučajno,
kada se ponašam kao totalna budala.”
„To je ono što ti misliš. I slučajnosti mogu da budu pažljivo kontrolisane, Džordža.”
Pogledala sam ga zapanjeno.
„Samo smo se jednom sreli slučajno”, nastavio je. „Prvi put.”
„Ali, naletela sam na tebe toliko puta - na rodeu, u bolnici, kod Majkla i Kordelije, na
trkama, u Debinoj bolnici i...” Odmahivao je glavom i smešio se.
„Sve je to bilo pažljivo namešteno, Džordža. Znao sam da ćeš ići na rodeo. Tamo sam se
samo muvao dok te nisam pronašao. Bili mi je rekao da ćeš ići na Kordelijinu zabavu - osim
što mi je rekao da ćeš biti sama, a Debi mi je rekla da ideš na trke. Zatim mi je Dženi javljala
kada ćeš biti u bolnici i na klinici - tako da sam mogao slučajno da se pojavim u isto vreme. A
Entoni Mejberi mi je rekao da ćeš biti za ovim šalterom upravo sada.”
Buljila sam u njega kao poluluda. Entoni. Moja draga Doli. „Tako si znao da sam ja u QF1?''
pitala sam. Klimnuo je glavom.
Misli su mi letele kao lude. ,,A onda u kući tvojih roditelja? Tada si delovao prilično
iznenađeno kada si me video.” Napravio je grimasu.
„Da, u pravu si. To je bilo iznenađenje. Bilo je više iznenađenja te noći. Da kažemo da si ti
bila prijatno.”
Stajala sam i gledala ga, pokušavajući da sve to svarim. Očekivala sam da ode svakog
trenutka, što bi bilo uobičajeno za njega.
„Pa”, rekla sam konačno. „Srećom si tu, zato što sada mogu da ti dam svoj prokleti broj
telefona, iako mi ga nikada nisi tražio.”
Kopala sam po tašni pored nogu, tražeći jednu od Entonijevih posetnica da bih mu je dala.
Rori se sagnuo i zaustavio me i uspravio.
„Ne treba mi tvoja adresa, Džordža.”
Šta nije u redu sa ovim čovekom? Da li ima neku fobiju u vezi telefona?

232
 Bosnaunited

„I ne treba mi tvoj broj telefona, zato što ja idem s tobom.”

Udario je u nešto i ja sam pogledala dole i videla da ima dva kofera pored svojih nogu.
Izvadio je avionsku kartu iz džepa i stavio je na šalter pored mene.
„Dva sedišta jedno do drugog, molim”, rekao je devojci na šalteru.
Samo sam buljila u njega.
,,A staje s farmom i tvojim roditeljima i Skubi i svim?”
„Uvek si mi govorila da ja radim sve za druge ljude, pa sam konačno odlučio da uradim
nešto za sebe. Dobio sam posao u Kraljevskom koledžu umetnosti u Londonu. A ne moraš da
brineš oko farme - tata oseća olakšanje što idem.” Nasmejao se. „On kaže da sam najgori
farmer kojeg je ikad video i da će mu biti drago da se tu više ne muvam. Unajmili su tvog
brata Hemiša da je vodi za njih - a on mi je obećao da će se dobro brinuti o Skubi.”
Još sam treptala i gledala ga kao zlatna ribica.
„Rori, srećna sam zbog tebe, divno je što možeš da se vratiš slikarstvu”, rekla sam.
On se ponovo nasmejao i uhvatio me za ramena.
„Još uvek ne shvataš, zar ne, Džordža? Idem u London da bih bio s tobom.”
Bio je u pravu. To nisam mogla da shvatim. „Još uvek ne razumem. Zašto mi to nikada nisi
rekao? Nikada mi čak nisi tražio broj telefona, a imao si toliko mnogo prilika.”
„Da li je to stvarno važno?”
„Da.”
,,OK. Prvo nisam, zato što te je Bili na neki način muvao - zatim sam to želeo, ali si me
videla sa drugom ženom, a nisam želeo da misliš da sam neki plejboj. Ti si plus bila sa onim
fotografom i nisam mislio da te zanimam. A onda sam pročitao članak u Glouu pod nazivom
'Telefonsko mučenje'. Bilo je to o ženama koje daju muškarcima svoje brojeve telefona, a
zatim u agoniji čekaju da ih nazovu - i odlučio sam da to nikada neću da ti uradim.”
Zastao je i uhvatio mi lice rukama, gledajući me isto kao onda na vrhu brda u Velandu.
„Zato što te volim.” A onda me je poljubio.

Kraj

233