Развој ума, срца и руке – о Песталоцију и његовој

дидактичкој теорији и пракси

-Реферат-

Ментори: Студенти:
проф. Др Вера Ж. Радовић Јелена Дамјанић 2019/0113
асист. Душка Михајловић де Оливеира Тијана Глушићевић 2019/0134
сар. Теодора Тодовић Невена Вурдеља 2019/0090

Београд 2020/21.
 САДРЖАЈ

Страна
1. Увод........................................................................................................................................3
2. Песталоци – образовање срца, руке и главе.......................................................................4
3. Школа у Ивердону................................................................................................................7
3.1. Садржај наставе у школи у Ивердону..........................................................................7
4. Утицај Песталоција на модерно образовање.....................................................................9
5. Закључак..............................................................................................................................10
Литература...............................................................................................................................11

2
1. УВОД

Јохан Хајнрих Песталоци (1746-1827) био је швајцарски педагог и реформатор

образовања. Песталоци је сматрао да решење супротности и сиромаштва у друштву
треба тражити у добром образовању.

Песталоци је сматрао да дете треба да учи крећући се „од лакшег ка тежем“:

учење почиње посматрањем, наставља се развојем свести, да би се финализирало кроз
говор, мерење, цртање, писање речи и бројева и рачунање. Сматрао је да деци не треба
пружати готова знања него прилику да сама сазнају кроз личну активност. Требало би
да развој интелектуалних способности буде предмет само једног дела образовања, а
прави циљ треба да буде цео, „моралан човек“; моралан човек чини добро и воли,
његови поступци се темеље на вери и оставља своју себичност по страни кад год је то
могуће. Морал особа мора изградити сама.

1. Јохан Хајнрих Песталоци

2. ПЕСТАЛОЦИ – ОБРАЗОВАЊЕ СРЦА, РУКЕ И ГЛАВЕ

Песталоци је први пример народног учитеља који је пропагирао масовно

образовање – образовање све деце и посебно се бавио питањима сиромаштва истичучи
значај просвећивања у превазилажењу овог проблема у свету. У покушају да подстакне
развој свести о потреби образовања за решавање материјално сиромашног, социјално
запостављеног и духовно непросвећеног народа, отварао је многе заводе, домове и
школе од којих је школа у Ивердону била врхунац његовог педагошког рада и одржала
се двадесет година.

Песталоци полази од схватања да основни циљ образовања треба да буде развој

свих природних снага и способности човек који доприносе моралном остварењу саме
личности. То подразумева узајамни развој природних моћи главе, срца и руку, при чему
је телесни и интелектуални развој у функцији развоја моралних снага личности,
односно развоја снага срца. Резултат је хармонија свих снага личности. Ова хармонија
постигнута је развојем свих страна личности, омогућава њихову повезаности, и
Песталоци је поситовећује са љубављу. На овај начин реч је о васпитању и формалном
холистичком образовању у љубави, од љубави и за љубав.

Песталоци верује да се основне потребе за моралним начином живота могу наћи

у људској природи. Свако дете се рађа са природним силама и могућностима – само у
неразвијеном облику. Оне се могу развити, чак теже се развијају на основу унутрашњег
инстинкта. «Око жели да види, ухо жели да чује, нога жели да хода и рука жели да
хвата.» На исти начин срце жели да верује и да воли, ум жели да мисли.

10
 Од фундаменталног значаја за здрав развој личности детета још у раном добу је,
пре свега однос мајке и детета, однос љубави и поверења, при чему се развијају
основне моралне емоције. Породично васпитање је тако важна основа каснијег развоја
и образовања. У школи такође треба да се развија атмосфера љубави, међусобне
сарадње и поверења између наставника и ученика. Према Песталоцију, човек развија
своју хуманост само лицем у лице, само срцем ка срцу – на пример само кроз искуство
када је дете вољено може да научи да воли. Образовање је увек лични процес, па је
најважнија способност и вештина наставника да буде свестан индивидуалности сваког
детета и да на сваку од њих одговори са љубављу.

Песталоци верује да се морални развој детета остварује у једном основном

расположењу или атмосфери. То је стање унутрашње сталожености и мира, с једне
стране развија се кроз задовољење дететових потреба, а с друге стране, самом
мирноћом и сталоженошћу наставника којом зраче. У свом последњем великом делу
«Лабудова песма» (1826) Песталоци пише, да се природа људскости развија само у
сталожености и атмосфери прихватања од стране других. Немир је по својој природи
разултат чулних патњи и чулних жеља, последица живота детета у себичности,
емотивној хладноћи. Само у средини у којој се негује љубав, приватање и уважавање
сваке личности морално расположење се уграђује и развија у души детета. У таквој
средини дете ће бити спремно да дели са другима, да помаже другима, да пружа љубав
другима. Тако се снаге срца развијају.

10
 На овај начин развија се природна послушност детета. Ова послушност нема
никакве везе са кажњавањем, сузбијањем, напротив она је основа слободе. Таква
послушност подразумева способност да се покорева својом савешћу, као и
ослобођеност од сопствене себичности и инстинката. Дете први пут долази до знања
послушности од својих васпитача и искључиво послушности према њима. Прво је то
пасивна послушност која захтева сачекати или бити способан сачекати, а у каснијем,
активном облику, поштовати вољу васпитача. Послушност, међутим, може да се
развија само ако васпитач у својој чврстини и ауторитету уграђује љубав. Ако се
васпитач понаша на овај начин, дете се не осећа примораним или повређеним од
захтева за послушност, већ је прихвата као важност за оно што учи. Морално понашање
на основу послушности је после љубави и прихватања, други корак у развоју моралне
личности човека. Трећи и последњи корак је разликовати појам морала као
размишљање и као причање о моралу. Дакле, дете би прво требало да осећа морални
живот (срце), онда би требало да чини добро (рука) и на крају би требало да размишља
о моралу (глава).

Из овога прозилазе основни принципи васпитно – обарзовног процеса као и циљ

и организација наставе у образовним установама. Основа образовања је развој и
образовање ума, срца и руке. Образовање треба да крене од лакшег ка тежем, од
простих, конкретних елемената ка апстрактним појмовима, постепено према степену
развоја деце. Учење почиње посматрањем, креће се од нејасних чулних опажаја,
утисака које наш ум постепено сажима у јединство, тј. Појам, а тек анализом појмова
постајемо свесни самих утисака. Тако се образовање почевши од чулног образовања
наставља развојем свести, да би се коначно изразило кроз говор, цртање, мерење,
писање речи, бројање, рачунање. Дакле, сазнање добијено чулима претходи мишљењу,
а оно треба да буде постепено, да постоји ред и тачност у свему што се сазнаје, при
чему се прати индивидуални развој сваког детета – сваком детету, у складу са његовим
темпом, његовим потребама и интересовањима дати довољно времена да у потпуности
савлада и усаврши оно што учи.

10
3. ШКОЛА У ИВЕРДОНУ

Године у Ивердону су биле вероватно најплодније године у Песталоцијевом

раду. Бројни касније утицајни педагози су долазили у Песталоцијеву школу, попут
Фридриха Фребела, а изузетно су га цијенили и Вилхелм фон Хумболт и Готлиб Фихте.
Међу његове ученике се још убрајају Алан Кардек, Чарлс Бадам, Карл Ритер, Едвард
Зелер и многи други.

Песталоци је увек поредио човека са

дрветом: дух дрвета је концентрисан у
његовом семену, корење и гране се шире,
расту лишће и плодови, а његова
унутрашња природа се никад не мења нити
губи. Тако он примењује ову теорију на дух
људског бича, које је у почетку спрегнуто
животињским инстинктима али се доцније
развија у комплетно људско биће чијим
постојањем управљају љубав и вера.
Пређубрено или пресуво тло може успорити
развој дрвета, а плодно тло може постаћи
његов раст, али не може образовати његову
природу. Слично, људски дух не креира
његова околина, него га само подржава и
потпомаже у развоју.

2. Споменик Песталоцију у Ивердону

10
3.1. Садржај наставе у школи у Ивердону

Учили су се математика (рачун и алгебра), матерњи језик, веронаука, географија,

историја, природне науке (физика, хемија, ботаника, зологија), гимнастика. Током
часова ученици су били подељени у групе, а они који су показивали изузетну умешност
или знање помагали су другим ученицима у разреду, чиме се јачала међусобна сарадња,
помагање, дружење. У одређеним периодима дана деца су имала слободне активности и
самостално учење. Поред поступности у стицању знања и вештина, важно начело у
настави било је очигледност наставних средстава, као и лична активност ученика у
учењу и сазнавању. Организоване шетње у природи представљале су важан део
Песталоцијеве школе. Трајале су и по неколико недеља, а ишло се у Алпе и суседне
земље. Пре шетње, читане су мапе, учено је о знаменитим местима која ће се посетити
и припремана је опрема потребна за пут. Напољу су се посматрале биљке и животиње,
о којима се учило и цртало. Као важан елемент у учењу, песталоци је сматрао
баштовансво и кућне послове. Ученици су учили како да користе алате, помагали су у
прављењу часовника и плетењу, коричењу књига.

Песталоци је у овој школи добио надимак „Тата Песталоци“ био је управник и

ментор у школи, надгледао је рад наставника и тражио седмичне извештаје о напретку,
бавио се писањем и дочекивао бројне госте школе, као и родитеље ученика. С поносом
је престављао свој рад и рад својих сарадника у школи. Бројни принципи процењивања
напретка ученика који су се појавили у то време, попут спровођења тестова, давања
оцена или писања извештаја, нису постојали у овој школи. Песталоци је сматрао да
деца не треба да се упоређују једно са другим, и да способности детета треба да
процењује оно само, по сопственим мерилима.

Најмлађи узраст деце која су могла бити примљена у школу био је узраст од 7
година, а најстарији од 11. она су остајала у школи до своје 15. године, а могла су
остати и дуже у тзв „семинаристену“.

10
4. УТИЦАЈ ПЕСТАЛОЦИЈА НА МОДЕРНО ОБРАЗОВАЊЕ

Песталоци је оставио дубок утицај на све гране образовања, а његове методе

рада се и данас високо цијене и користе. Његове идеје су оставиле знатан утицај на
модерно образовање. Његова теорија је у знатној мери спроведена у Пруским школским
системима, у Америку их је пренео један од Песталоцијевих сарадника, Јосеф Неф, који
је 1808. године остворио школу у Филаделфији, а асније предавао у Индијани.

Сам песталоци је био под великим Русоовим утицајем. То се нарочито одразило

на његов став према религији, који је доста одступао од догматских становишта какве
је проповедала клавинистичка црква којој је припадао. Иако је и даље веровао у Бога
као биће изван срца и људи а које и даље делује на њих, његово схватање Бога било је
доста рационалније. Избефавао је да улази у расправе да ли је Исус Христ био Бог или
не. Христ је био Песталоцијев модел кроз сав његов рад, примере и учења.

Сав Песталоцијев рад је објављен у Штутгарту 1819. године, под насловом :

„Pestalozzi: Sämtliche Werke“ (Песталоци: цјелокупан рад), затим поново 1862. а
Сејфартово издање објављено је 1881. године у Берлину.

10
5. ЗАКЉУЧАК

Подстицање чулног развоја и образовања у развоју ума, једна је од важних

смерница у васпитном процесу, које разне области савременог образовања истичу. У
својим образовним установама стављао је нагласак на развој, а не на гомилање и
усвајање знања. А оно што је можда најважније, скренуп је пажњу на суштински важну
личност онога који васпитава и образује. То је личност која поседује највише моралне
врлине и која сама тежи да се даље развија и усавршава. Поверењ се развија само ако
просветитељ показује поверење у дете. Поштовање живота, вера, љубав према живим
бићима – све може да се доведе у око детета, ако је овакав осећај ограђен у ставове
одраслог. Из тог разлога, писао је Песталоци, унутрашњи живот оног који васпитава и
образује је судбоносан за морални развој детета. Оно што живи у душама родитеља и
наставника поставља вибрацију одговарајућег акорда у души детета.

10
 ЛИТЕРАТУРА

1. Вилтојевић, М. (2000) Дидактика I Београд, Завод за уџбенике и наставна

средства

2. Вилтојевић, М. И Вилтојевић, Н (2016): Модели Развијајуће наставе I. Београд:

Учитељаки факултет

3. Smith, M. K. (1996, 2008). Johann Heinrich Pestalozzi: pedagogy, education and

social justice, The encyclopedia of pedagogy and informal education.
https://infed.org/johann-heinrich-pestalozzi-pedagogy-education-and-social-justice/
(20.05.2021.)

4. Преузето са сајта: https://pestalozzi.org/en/home/ (20.05.2021.)

5. Преузето са сајта: https://www.oplus.org.rs/ (20.05.2021)

10