ПОСЛОВНО ПРАВО - Испитна питања у 2022.

години

I. ПРВИ ДЕО - ОСНОВИ ПРАВА

1. ПОЈАМ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ

2. ИЗВОРИ ПРАВА
3. ПРАВНА НОРМА
4. ФИЗИЧКА ЛИЦА
5. ПРАВНА ЛИЦА

II. ДЕО - ПРИВРЕДНО ПРАВО

1. ПРЕДУЗЕТНИК
2. ПРИВРЕДНА ДРУШТВА
3. ОРТАЧКО ДРУШТВО
4. КОМАНДИТНО ДРУШТВО
5. ДРУШТВО СА ОГРАНИЧЕНОМ ОДГОВОРНОШЋУ
6. АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО (ПОЈАМ, ОСНИВАЊЕ И ОРГАНИ)
7. ЗАДРУГЕ
8. ЈАВНА ПРЕДУЗЕЋА
9. СТЕЧАЈ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА
10. ЛИКВИДАЦИЈА ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА
11. ПРИВРЕДНО – ТРГОВИНСКО ПРАВО (ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА)
12. ЗАКОН О ТУРИЗМУ
13. ЗАKОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА – УГОВОРИ ИЗ ОБЛАСТИ ТУРИЗМА
14. ЗАКОН О ЗАШТИТИ ПОТРОШАЧА
15. ПОСЕБНЕ УЗАНСЕ У ТУРИЗМУ
16. ЗАКОН ЗАШТИТИ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
17. ЗАКОН О БАЊАМА
18. ЗАКОН О НАЦИОНАЛНИМ ПАРКОВИМА
19. ЗАKОН О ДИВЉАЧИ И ЛОВСТВУ
20. ЗАКОН О КУЛТУРНИМ ДОБРИМА
21. ПРЕЛАЖЕЊЕ ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ И КРЕТАЊЕ У ГРАНИЧНОМ
ПОЈАСУ И ЦАРИНСКИ ЗАКОН
22. УГОВОР О ОРГАНИЗОВАЊУ ПУТОВАЊА
23. ПОСРЕДНИЧКИ УГОВОР О ПУТОВАЊУ

1
24. АГЕНЦИЈСКИ УГОВОР О ХОТЕЛСКИМ УСЛУГАМА
25. УГОВОР О АЛОТМАНУ
26. УГОВОР О ЗАКУПУ УГОСТИТЕЉСКОГ ОБЈЕКТА
27. УГОВОР О ЗАСТУПАЊУ ИЗМЕЂУ ХОТЕЛСКОГ ЗАСТУПНИКА И ХОТЕЛИЈЕРА
28. УГОВОР О ТАЈМ ШЕРИНГУ
29. УГОВОР О УГОСТИТЕЉСКИМ УСЛУГАМА
30. УГОВОР О УСЛУГАМА ХРАНЕ И ТОЧЕЊА ПИЋА
31. УГОВОР О УГОСТИТЕЉСКОЈ ОСТАВИ
32. УГОВОР О ПРЕВОЗУ ОСОБА
33. УГОВОР О ОСИГУРАЊУ
34. УГОВОР О (ФИНАНСИЈСКОМ) ЛИЗИНГУ
35. УГОВОР О ИЗНАЈМЉИВАЊУ АУТОМОБИЛА
36. АВИО ЧАРТЕР УГОВОР
37. УГОВОР О ДРУМСКОМ ЧАРТЕР САОБРАЋАЈУ
38. УГОВОР О СУБАГЕНТУРИ
39. УГОВОР О ПРУЖАЊУ ТУРИСТИЧКИХ УСЛУГА
40. ЧЕК
41. УПУТНИЦА
42. КРЕДИТНО ПИСМО
43. ПУТНИЧКИ ЧЕК
44. ЕУРОЧЕК
45. КРЕДИТНА КАРТИЦА
46. ДЕБИТНА КАРТИЦА
47. ТУРИСТИЧКА УПУТНИЦА - ВАУЧЕР

2
 I. ПРВИ ДЕО - ОСНОВИ ПРАВА

1. ПОЈАМ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ

Држава је организација која поседује монопол физичке силе у једном друштву.То

значи да једино држава може да примењује, преко својих надлежних органа,
инструменте принуде на својој територији. Тако, нпр. одређени државни органи спроводе
кривични поступак (полиција, тужилаштво и суд) и извршавају кривичне санкције (органи
за извршење кривичних санкција – заводске установе). У том случају, принуда се врши над
појединцима који су се понашали супротно одређеним законским одредбама у
кривичноправној области. По једном сxватању, одржавање економске и политичке моћи
владајуће класе основни је задатак државе. По другом, држава штити општедруштвене
интересе.

Ипак, чињеница је да вршење државних послова представља општи, заједнички

интерес (нпр. сви грађани имају потребу да буду физички заштићени од других
појединаца који би их угрожавали, што је нпр., првенствено, у надлежности полиције). Ми
сматрамо да основ постојања државне принуде има двострани карактер. Прво, чињеница
је да се државном принудом решава сукоб општег и посебних интереса, али је, такође,
извесно да владајућа класа, бар у извесној мери, користи државу за свој опстанак на
власти. Дајле, држава је сложена организација коју чини велики број људи који припадају
разним друштвеним групама и који обављају разне класне или општедруштвене послове.

Тек су успешно изведене буржоаске револуције узроковале нестанак неограничене

власти владара – појединца у оквиру државе. Дотадашња ситуација се најбоље може

3
сагледати на чињеници да је врховни владар (а у извесним случајевима и они нижег
ранга) имао право познато под латинским називом ius vitae nescisque (јус вите несцикве),
што је значило право живота и смрти. Дакле, није постојало ограничење у вршењу власти,
јер сама овлашћења поглавара нису проистицала из воље народа. Уклањањем
апсолутистичких феудалних монархија и појавом буржоаских демократија, дошло је до
ограничавања власти управних (превасходно полицијских) и судских органа, који су по
свом нахођењу спроводили интересе и вољу врховног владара.

Увођењем нових начела у политичке односе, а пре свега, општег права гласа на
изборима за највише органе законодавне власти оличене у парламентима (скупштинама).
Дакле, најважнија друштвено-политичка промена спороведена је тиме што је извршена
подела власти на: законодавну, судску и управну. Ово је узроковано потребом да дође до
специјализације, односно до вишег нивоа стручности појединих извршилаца ради
успешнијег обављања јавних послова. Ипак, дуго су судови, а посебно управни органи , у
свом практичном деловању, остали ван утицаја законодавних органа. У ствари, остаци
феудалних елемената су, због компромиса са новим властима, у значајној мери, задржали
под својом контролом управу, посебно у Енглеској. Временом је дошло до процеса
демократизације управне власти, што се манифестовало њеном обавезом да у свом
деловању поступа по законима и другим прописима које је доносио законодавни орган.

Правна држава се остварује тако што управни органи (као ни судски) не могу
доносити појединачне акте, а да они не представљају конкретизацију и примену
одређених законских и других прописа. У области судства је, у највећој мери, примењено
начело законитости што значи превасходно примену закона (у нашој, као и другим
земљама тзв. континенталног правног система), док у управној области постоји и даље, у
значајној мери слобода деловања.

Као пример повезаности судства и управе, можемо навести тзв. управни спор који
је, у ствари, поступак пред судом (по правилу вишег ранга, нпр, окружни или врховни) за
оцењивање законитости појединачних аката које доноси управа, у чему се огледа и
својеврсна надређеност судства над управом.

Дакле, држава је организација која поседује монопол физичке силе и има функције
обезбеђивања остварења општих интереса и опстанка владајуће класе на власти. Појам
правне државе подразумева државну организацију у којој постоји подела власти на:
законодавну, судску и управну.

Да бисмо неку друштвену организацију назвали државом, она мора, као елементарне
поседовати следеће атрибуте: власт, становништво и територију.
Власт је прва и најважнија карактеристика државе, која се исказује као способност
наметања воље једног субјекта другом. Већ је речено да је државна власт суверена.

4
 Становништво следећи атрибут државе је, јер свака власт јесте власт над људима.
Територија представља трећи атрибут државе и то је географски простор на коме
једна држава врши своју власт. Територија је тродимензионална и простире се: на
површини земље, на ваздушни стуб изнад земље и на слој испод површине земље.
Државни органи могу се применом различитих критеријума разврстати на више
начина. Чини се да је следећа подела, ипак, најприхватљивија.
1. Оружани и цивилни органи. (У свакој развијеној државној организацији постоје две
главне врсте оружаних органа, а то су полиција и војска).
2. Демократски и бирократски органи. (У првом случају појединци постају државна
службена лица изабрана од стране грађана, док у другом случају воља грађана не долази
до изражаја приликом избора појединца за државно службено лице).
3. Одлучујући и извршујући органи. (Суверен је искључиво одлучујући орган, а
најнижи државни орган искључиво извршујући. Сви државни органи између ова два су
истовремено одлучујући и извршујући – наређују нижим, а извршавају наређења виших
органа).
4. Политички и стручни органи. (Политички су органи који доносе главне државне
одлуке, а стручни они који те одлуке спроводе у живот).
5. Инокосни и зборни органи. (Инокосни органи састоје се од једног физичког лица, а
зборни од више физичких лица).
Револуција представља скуп свеукупних квалитативних промена у друштву, које
почињу као економске, а завршавају као политичке. Најчешће се одвијају уз употребу
насилних средстава и представља потпуни раскид са дотадашњим државно-правним
поретком.
Реформа је законита, постепена, мирна друштвена промена која за циљ има корениту
промену друштва и његово усавршавање.
Државни удар и пуч представљају незаконите промене којима се врши смена власти.
Држани удар врши поглавар државе или особе из врха државне власти, док у случају пуча
промену врше особе на нижим државним положајима или су ван њих. Државни удар и
пуч су најчешће насилне промене које немају за резултат промену постојећег државно-
правног поретка, већ само лица која врше највишу државну власт.

2. ИЗВОРИ ПРАВА

Извори права у материјалном смислу

Постоји више различитих теорија о томе шта су извори права у материјалном

(суштински) смислу. На други начин речено, не постоји општеприхваћени одговор на
питање: шта је прави узрок настанка права као друштвене појаве. Тако, постоји схватање
по којем право егзистира због борбе између различитих класа у једном друштву, од којих
је једна потлачена. Одатле произлази да је право у функцији надређене класе и очувања

5
њене друштвене позиције. Друго, постоји теорија да право постоји због заштите
општедруштвених интереса. На крају, навешћемо становиште по којем право постоји као
последица друштвеног уговора, посредно исказане воље чланова друштва да путем права
уреде своје међусобне односе.

Извори права у формалном смислу

У теорији много више сагласности постоји у вези формалних извора права који,
првенствено, представљају опште правне акте (закони, подзаконски акти – уредбе,
правилници, статути и др.), којима се унапред одређује садржина појединачних правних
норми које се доносе у складу са општим. Када се једна општа норма примени, њена
важност не престаје, већ добија своју потврду. Тако, нпр. кад је општом нормом одређено
да продавац не сме робу ставити у промет ако јој је истекао рок употребе уз претњу
санкцијом ако то учини, а он то ипак учини, он ће одговарати за такав поступак. Наведена
општа норма ''наставља свој живот'' и сваки продавац који се буде понашао на описани
начин, одговараће због непоступања по општем правном правилу, односно норми. Из
овога произилази да извори права представљају средство којим се обезбеђује примена
начела правне сигурности и једнакости, јер сви потенцијални учесници одређених
друштвених односа знају унапред како да се понашају, а с друге стране, општа правна
правила дејствују према свима на исти начин.

Поједини формални правни извори нису у свим историјским тренутцима имали

исти значај. Тако је, данас најважнији – закон, постао основни извор права тек у XVIII. веку,
односно у доба развијеног капитализма. До тада је преовлађујући формални извор права
био обичај који и данас постоји као такав.

Данас постоје два основна система формалних извора права. Први је

континентални систем, који важи у Европи (осим Велике Британије) и англосаксонски или
прецедентни, који постоји у Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији) .
Континентални систем карактерише закон као основни извор права, што значи и
постојање тзв. писаног права. У том случају постоји кохерентан систем правних прописа
којима се уређују права и обавезе. Амбивалентне су правне тенденције које постоје у
савременом свету

Наиме, у англосаксонским земљама јача улога закона, а у континенталном праву

закон се све више потискује, јер многобројност и сложеност друштвених појава
превазилази могућности законодаваца да их прате, због сложености легислативних
активности.

6
 Најважнији извори права су: закони, подзаконски акти, аутономни акти (доносе их
одређени правни субјекти без директног садејства државе – нпр. колективни уговори),
обичаји, судска пракса и уговори.

3. ПРАВНА НОРМА

Живот у друштву неминовно подразумева да се појединци понашају друштвено

одговорно,свесно, а не искључиво према природним законима. У сврху регулисања
слободних понашања људи конституишу се друштвене норме. Њих можемо дефинисати
као правила о понашању људи у друштву која поставља само друштво, а упућена су на
вољу и свест човека. За разлику од природних закона који утврђују оно што се мора
десити, друштвене норме изражавају оно што друштво сматра да треба да се догоди.
Природни закони делују као неминовност, док код примене друштвених норми постоји
различитост, односно има изузетака од правила. Разлика између природних закона и
друштвених норми је у томе што природни закони делују на материју, док су друштвене
норме превасходно упућене на свест човека, те уколико појединац исту не поседује, на
њега не могу ни деловати.
Друштво ствара много разноврсних норми, ради остварења својих бројних и
разноврсних циљева. У почетку постојао је један јединствен систем норми, који се развојем
друштва диференцирају. За друштвене норме, карактеристично је постојање санкција, тј. за
њихово непоштовање над прекршиоцем се примењује нека принуда. Према томе ко
примењује санкцију за прекршај друштвене норме, делимо их на:
1. норме чије санкције примењује неорганизовано друштво,
2. норме чије санкције примењује нека друштвена организација,
3. норме чије санкције примењује држава.
Не улазећи у шире разматрање „неорганизованог друштва“, можемо рећи да ми под
тим подразумевамо и друштвену заједницу пре настанка државне организације, као и
делимичну заједницу у оквиру које нема посебних друштвених органа одређених за
вршење извесних друштвених дужности.
Најважније норме које примењује неорганизовано друштво, а у најтешњој су вези са
правом јесу обичај и морал. Обичај је норма која настаје дугим понављањем и њена
обавезност заправо и потиче из тога. За разлику од обичаја, морал своју снагу темељи на
свести да је оно што он наређује добро, а оно што забрањује зло. Морал остварује идеал
хуманитета и због тога нема потребу да се спољном принудом намеће и остварује.
Друштвене норме које примењује држава најчешће се називају право. Право настаје
када се испуне објективни и субјективни услови. Објективни услов је да постоји
организована државна власт, субјектини услов постоји када владајући интерес у друштву
процени који однос треба регулисати правном нормом.

7
 Правна норма је правило којим се прописује начин понашања појединаца и предвиђа
санкција, казнена последица, која погађа оног ко се не придржава тог правила. Свака
правна норма састоји се од диспозиције, санкције и претпоставке. Тако нпр. Закон о
високом образовању садржи члан 81. став 2. (став закона је његов најмањи сегмент који
се састоји од једног пасуса – увученог реда) који гласи: ''Високошколска установа дужна је
да организује предавања и друге облике наставе за све студента, изузев код остваривања
студијског програма на дањину.'' Чланом 107. став 1. тачка 7) истог закона гласи: ''
Новчаном казном од 30.000 до 500.000 динара казниће се за прекршај високошколска
установа ако: .....7) не организује предавања и друге облике наставе (члан 81. став 2.). Из
овог примера произилази да једна правна норма не мора да буде обухваћена само
једним чланом закона (мада је то сасвим могуће) јер је диспозиција прописана чланом 81.
став 2. а санкција чланом 107. став 1. тачка 7) Закона о високом образовању Републике
Србије. Такође, јасно је да се никад не примењују и диспозиција и санкција истовремено.
Наиме, ко се придржава обавезе утврђене диспозицијом не бива погођен санкцијом и
обрнуто. На крају треба рећи да свака правна норма садржи у себи и опис одређене
фактичке ситуације (да ће високошколска установа бити кажњена у случају да не поштује
описану обавезу) којом се претпоставља, доводи у могућност догађање одређене
ситуације, и зато се зове претпоставка. Дакле, правну норму од три елемента:

• диспозиција,
• санкција, и
• претпоставка.

Свакако да очување највећих вредности у једном друштву намеће потребу

утврђвања најтежих санкција за појединце који би извршили њихово угрожавање. Тако се,
као пример, може навести да је за одређене, најтеже облике противправног лишења
живота нашим Кривичним закоником запрећена, као најтежа, казна затвора у трајању од
40 година.

Дакле, у формалном смислу правна норма је основни елеменат сваког општег

правног прописа, а састоји се од диспозиције, санкције и претпоставке која се, у
правнотехничком погледу, састоји од једног или више чланова.

4. ФИЗИЧКА ЛИЦА

Идентификација физичких лица је битан предуслов сваког правног посла. У циљу

идентификације физичких лица правни поредак одређује атрибуте (обележја) према
којима се врши њихово правно одређивање. Најважнија од ових обележја су: име,
пребивалиште, боравиште и држављанство.
Име је, као што је наглашено, једно од основних обележја физичких лица и састоји се

8
од имена и презимена. Број речи од којих се име састоји није ограничен. Лично име
детета одређују родитељи споразумно, док је презиме детета презиме једног или оба
родитеља. Ако се родитељи не сложе око личног имена детета, име одређује орган
старатељства. Дете непознатих родитеља носи име и презиме које одреди орган
старатељства. Приликом склапања брака, брачни другови могу узети презиме другог
брачног друга, задржати своје, или свом презимену додати презиме брачног друга. Свако
је дужан да се у правном промету користи својим именом. Сваки пунолетни грађанин има
право да промени лично или породично име (презиме) или име у целини. О таквом
захтеву одлучује општински надлежни орган управе, с тим што се промена имена неће
одобрити лицу против кога се води кривични поступак, које је већ осуђено за кривично
дело које се гони по службеној дужности, а казна није извршена, за које се утврди да
жели избећи законом предвиђене обавезе итд.
Пребивалиште је место у коме се грађанин настанио са намером да у њему стално
живи. Оно није, дакле, место у коме лице фактички борави, него је битна и намера тога
лица да ово место сматра центром својих животних, па и правних активности и односа.
Свако лице може имати само једно пребивалиште. Евиденција и контрола евиденције
пребивалишта грађана води се код надлежног општинског органа унутрашњих послова.
Обавези пријављивања пребивалшта подлежу сви пунолетни грађани и то у року од 8
дана по настањењу, док се одјава пребивалишта мора обавити пре његовог напуштања.
Прекршаји прописа о пребивалишту кажњавају се новчано или затвором. Свако физичко
лице слободно је да изабере место свога пребивалишта, брачни другови га одређују
споразумно, док малолетна деца имају место пребивалишта својих родитеља.
Правни значај пребивалишта је велики, а нарочито је од значаја у поступку
одређивања месне надлежности, извршења кривичних санкција, плаћања пореза и
доприноса и спровођења административног извршења.
Боравиште је место у којем грађанин привремено борави, а ван свога пребивалишта.
Битно је да лице не сматра боравиште средиштем својих животних интереса. Боравиште
има значаја за заснивање месне надлежности суда у грађанскоправним споровима. Према
нашем закону, грађани имају обавезу пријаве боравишта (резиденције) у свим местима
када користе услуге смештаја у угоститељским објектима.
Држављанство може да се схвати као правна целина и као правни однос. У првом
смислу, то је скуп правних норми којима се регулишу односи држављанства. Као правни
однос, држављанство је лична правна веза између физичког лица и државе на основу кога
дотично лице има обавезе и коме су формалноправно доступна сва грађанска, политичка
и економско-социјална права у тој држави. У прописима једне државе не може се
одређивати држављанска веза неког лица и стране државе. Начин стицања и престанка
држављанства одређује свака држава својим императивним нормама. Држављанство не
може, дакле, одређивати физичко лице својом слободном вољом и оно прати физичко
лице без обзира да ли живи на или ван територије државе чији је држављанин.
Начини стицања држављанства двојаки су: основни и допунски. Основни начини
стицања држављанства су они на основу којих се држављанство стиче већ у тренутку
рођења. Допунски начини стицања држављанства су они који се стичу по правилу после
рођења и од мањег броја лица.

9
 Престанак правног субјективитета физичког лица, пре свега настаје смрћу или проглашењем
одређеног лица за умрло.
Одредбе Закона о држављанству Републике Србије предвиђају да се српско
држављанство стиче: 1. пореклом, 2. рођењем на територији Србије, 3. пријемом и 4. по
међународним уговорима.
Српско држављанство пореклом и рођењем стиче се на основу чињенице уписа
држављанства у матичну књигу рођених.
Пријемом држављанство Републике Србије стиче се на основу правоснажног решења
које министарство за унутрашње послове доноси након спроведеног поступка
предвиђеног овим законом.
Странац коме је одобрено стално настањење у Републици Србији може бити на свој
захтев примљен у држављанство Републике Србије.
Српско држављанство престаје: 1. отпустом; 2. одрицањем и 3. стицањем
држављанства друге државе чланице и по међународним уговорима. Српском
држављанину престаје српско држављанство отпустом ако поднесе захтев за отпуст и ако
нема законских сметњи.
Пунолетан српски држављанин који је рођен и живи у иностранству, а има и страно
држављанство, може се до навршене 23. године живота одрећи српског држављанства.
Српско држављанство може престати и на основу потврђеног међународног уговора.
Држављанство као однос физичког лица и суверене државе почиње детаљно
законодавно да се регулише тек крајем XIX и почетком XX века.

5. ПРАВНА ЛИЦА

Правно лице је организација или заједница људи која остварује дозвољену делатност
(постиже одређене циљеве) коме је правним поретком призната способност да буде
носилац права, обавеза и одговорности, односно својство субјекта у праву. У правној
науци не постоји општеприхваћено становиште о појму и природи правног лица. Римска
правна наука се није у већој мери бавила питањем правних лица, већ их је једноставно
сматрала фикцијом. Феудално раздобље, због затворености привреде није представљало
период у којем су неку значајнију улогу имале ове организације. Велики значај правна
лица добијају тек у буржоаском капиталистичком систему и то након што је извршена
концентрација капитала. Тако Швајцарски грађански законик јасно прописује положај и
деловање правних лица. Да би једна организација имала статус правног лица потребно је
да буде признато од стране правног потретка. То је могуће на два начина: пријавом и
одобрењем. Оснивање пријавом, како сам назив каже, врши се једноставно тако што се
надлежном органу достави пријава о оснивању правног лица. На основу овога може се
закључити да је овај начин оснивања карактеристичан за еру либералног капитализма.
Систем одобрења подразумева знатно већу улогу надлежног државног органа који цени

10
целисходност, циљеве и друге карактеристике правног лица у оснивању и затим, по свом
коначном опредељењу, доноси одлуку о оснивању или одбијању истог.

Правно лице може престати да постоји:

• вољом оснивача,

• забраном рада,

• повлачењем одлуке о оснивању од стране органа који је донео ту одлуку,

односно, извршио регистрацију,

• ликвидацијом, односно стечајем због лошег пословања и из других разлога.

За разлику од физичких лица која имају општи правни субјективитет, правна лица
имају само специјални правни субјективитет. То значи да могу имати права и преузимати
обавезе само у оквиру одобрене регистроване делатности ради обављања делатности за
које је и основано. Правно лице је одговорно и за противправне радње својих органа ако
су исте предузете у вршењу редовне делатности, па у том смислу постоји и обавеза
накнаде штете трећим лицима. Постоји класификација правних лица према својинској
основи на: правна лица јавног права (нпр. држава) и приватног права (нпр. приватно
предузеће).

Заступање правног лица је предузимање одређених правних радњи којима се у

име, и за рачун правног лица преузимају права и обавезе. Основним актима правног лица
одређује се ко ће заступати исто. Законски заступник је лице које је уписано као такво у
решење о регистрацији које, код нас, доноси Агенција за привредне регистре, и он може
своја овлашћења (а делимично и одговорност) пренети на друга лица. Радње органа
правног лица сматрају се радњама самог тог лица, ако су предузете у вршењу функција у
складу са статутом и законом.

II. ДЕО - ПРИВРЕДНО ПРАВО

1. ПРЕДУЗЕТНИК

Пословање предузетника представља материју која је до последњих измена

Закона о привредним друштвима из 2011. године била регулисана Законом о приватним
предузетницима, као и Законом о привредним друштвима из 2004. године. Одредбама

11
новог Закона о привредним друштвима престаје да важи Закон о приватним
предузетницима, као и претходни Закон о привредним друштвима из 2004. године, што за
последицу има детаљно регулисање положаја предузетника управо Законом о
привредним друштвима из 2011. године.

Предузетник представља физичко лице које ради стицања добити оснива радњу и
самостално обавља све законом дозвољене делатности, укључујући уметничке и старе
занате.

Предузетник одговара за све обавезе из обављања делатности целокупном својом

имовином, у коју улази и имовина коју је стекао обављањем предузетничке делатности.
Одговорност за ове обавезе не престаје брисањем предузетника из регистра. Он обавља
делатност под својим личним именом, именом другог лица или посебним именом уз које
се увек додаје „предузетник“ или „пр“.

Организациони облик обављања делатности од стране предузетника је радња, за

коју је важно рећи да нема статус правног лица.

Физичко лице се може регистровати као предузетник ако испуњава следеће

услове:

- да је здравствено способно;

- да је пословно способно;

- да му судском или прекршајном одлуком није забрањено обављање

одређене делатности;

- да има опрему и кадрове прописане за обављање одређене делатности, као

и одговарајући простор.

С обзиром на делатност постоје разне врсте радњи: занатске, угоститељске,

трговинске, агенције, бирои, итд.

Предузетник губи то својство брисањем из регистра, али је важно напоменути да и

након брисања из регистра и даље има обавезу неограничене одговорности за своје
обавезе настале до тренутка брисања из регистра.

Предузетник престаје са радом одјавом или по сили закона.

По сили закона престаје предузетничка делатност у следећим случајевима:

1. смрћу или трајним губитком пословне способности;

12
2. истеком времена, ако је обављање делатности регистровано на одређено време;

3. ако му је пословни рачун у блокади дуже од две године, на основу захтева за

брисање предузетника из регистра, који поднесе Народна банка Србије или Пореска
управа;

4. ако је правоснажном пресудом утврђена ништавост регистрације предузетника;

5. ако му је правоснажном пресудом, извршном одлуком надлежног органа или суда

части коморе у коју је учлањен, изречена мера забране обављања делатности, и др.

Закон предвиђа могућност настављања предузетничке делатности од стране

наследника у случају смрти или губитка пословне способности, ако предузетник пријави
наставак обављања делатности надлежном регистру у законском року.

2. ПРИВРЕДНА ДРУШТВА

ПОЈАМ

Привредно друштво је правно лице које оснивају правна и физичка лица ради
обављања привредне делатности, а све у циљу стицања добити. Привредно друштво
одговара за своје обавезе целкупном имовином, а оснивачи у складу са законом и
оснивачким актом.

Привредна друштва региструју се у управном поступку у Агенцији за привредне

регистре Републике Србије која води јединствену, централну и електронску базу података
свих привредних субјеката у нашој земљи.

Правне форме тј. облици привредних друштава су : ортачко друштво, командитно

друштво, друштво са ограниченом одговорношћу као и акционарско друштво. Поред ових
правних форми привредних друштава које су предвиђене Законом о привредним
друштвима, посебним законом могу се прописати други правни облици односно форме
привредних друштава као на пример јавно предузеће.

Огранак привредног друштва. – Законом о привредним друштвима је предвиђено

да привредно друштво може имати један или више огранака. Ти огранци немају статус
правног лица већ представљају посебне организационе делове привредног друштва. У
правном промету иступају под именом привредног друштва, а права и обавезе које стичу
припадају привредном друштву. Такође, огранци немају своју посебну имовину али могу
имати посебан рачун тзв.подрачун. Из свега наведеног може се извести закључак да

13
огранак закључује послове у име и за рачун привредног друштва чији је организациони
део.

Огранке могу оснивати страна правна лица што представља новину коју је у
домаће право увео Закон о привредним друштвима. Ово ће у пракси довести до смањења
броја представништава и повећање броја оснивања огранака од стране страних правних
лица, будући да се предност огранака у односу на представништва огледа у томе што
огранци могу закључивати правне послове у име и за рачун оснивача а представништво
то не може. Такође у вези са овим важно је напоменути да је приликом оснивања огранка
страни оснивач дужан да приложи изјаву којом преузима одговорност за све евентуалне
обавезе огранка.

ДЕЛАТНОСТ

Привредно друштво може обављати једну или више законом дозвољених

делатности. Делатности које привредно друштво обавља односе се углавном на
производњу и промет робе и вршење услуга.

По Закону о регистрацији привредних субјеката привредно друштво дужно је да

региструје само своју претежну делатност без обавезе непотребне регистрације осталих
делатности, јер закон предвиђа да друштво може обављати све законом дозвољене
делатности.

Ипак, извесна ограничења постоје уколико се ради о делатностима за које је

законом прописано да се могу обављати само по добијању дозволе, сагласности или
другог акта надлежног државног органа и оне се могу обављати само по добијању
тражене дозволе, сагласности или другог акта државног органа. На пример, производња и
промет оружја, дувана, фармацеутских производа. Важно је рећи и да је за одређене
делатности прописано да се могу обављати само у одређеној форми рецимо делатности
од јавног значаја могу се обављати само у форми јавног предузећа.

Закон о привредним друштвима прописује да привредно друштво може обављати

делатност у простору који испуњава услове у погледу техничке опремљености, заштите на
раду и заштите унапређења животне средине, а надлежни органи врше проверу
испуњености ових услова у току редовног прегледа. Изузетак од овог правила једино
постоји у случају производње и промета, дистрибуције, прераде и ускладиштења
материја опасних и штетних по здравље људи и животну средину које се могу обављати
тек пошто надлежни орган решењем утврди испуњеност неопходних услова за обављање
делатности.

СЕДИШТЕ

14
 Седиште привредног друштва представља место из кога се управља пословима
друштва. Оно се одређује оснивачким актом и региструје приликом оснивања. Свака
промена седишта се региструје у Агенцији за привредне регистре. Важно је рећи да се
седиште друштва уписује у оснивачки акт, а приликом регистрације није потребно
поднети основ (нпр.закуп пословних просторија) по коме друштво користи одређено
седиште.

Важно је рећи да је седиште данас од значаја због одређивања опште месне

надлежности суда у случају спора.

ПОСЛОВНО ИМЕ

Пословно име представља назив привредног друштва под којим оно послује и
служи за разликовање једног друштва од осталих друштава на тржишту. На такав начин
врши се индивидуализација привредног друштва.

Пословно име не може да буде замењиво, са пословним именом другог друштва,

нити да изазива забуну о привредном друштву или о његовој делатности.

Привредно друштво у свом пословању може користити једно или више

модификованих или скраћених назива под условом да су ти називи наведени у
оснивачком акту привредног друштва. Пословно име мора садржати ознаку правне
форме друштва (нпр.за акцинарско друштво то је АД).

Избор пословног имена је у начелу слободан али постоје одређена законска

ограничења. Уколико пословно име садржи назив домаће државе или територијалне
једнице, грб, заставу и друге државне амблеме, мора постојати сагласност надлежног
државног органа државе или територијалне јединице. Пословно име може садржати
назив или симболе стране државе или међународне организације у складу са прописима
те државе, односно међународне организације. Пословно име може садржати име или
део имена неког физичког лица, али само уз сагласност тог лица односно његових
сродника уколико је то лице умрло.

Пословно име друштва је на српском језику и писму које је у службеној употреби.

По Закону о привредним друштвима може бити и на страном језику тј. може садржати
поједине стране речи уколико оне чине име, односно пословно име ортака, члана или
акционара тј. њихов робни или услужни жиг, тј. уколико су уобичајене на српском језику
или уколико за њих нема одговарајуће речи на српском језику тј.уколико се ради о
речима на мртвом језику. Са друге стране, Закон о регистрацији привредних субјеката
садржи одредбу којом је предвиђено да оснивач привредног друштва може да региструје
пословно име на страном језику уколико се ради о језику који је у службеној употреби у

15
земљама Европске уније, те се овом одредбом уклањају ограничења предвиђена Законом
о привредним друштвима будући да је Закон о регистрацији привредних субјеката
специјалан закон у односу на Закон о привредним друштвима.

Законом је предвиђена обавеза употребе пословног имена у пословним писмима и

другим документима привреног друштва укључујући и оне у електронској форми.

Пословно име може се пренети на друго лице само заједно с преносом друштва
које под тим именом послује. Уколико члан друштва чије је име садржано у пословном
имену друштва престане да буде члан тог друштва, то друштво може наставити своје
пословање само уз његову сагласност.

Привредно друштво може у свако доба донети одлуку о промени пословног имена
и она се врши у складу са оснивачким актом и региструје у Агенцији за привредне
регистре.

Регистрација назива привредног друштва представља новину која омогућава

заинтересованом лицу да резервише одређени назив чиме осигурава да трећа лица неће
користити тај назив док траје резервација. Резервација траје 60 дана али се може
обновити.

ОСНИВАЊЕ

За оснивање привредног друштва потребно је да оснивач или оснивачи донесу

одлуку о оснивању привредног друштва. Уколико постоји један оснивач (што се може
десити код а.д.или д.о.о.) доноси се одлука о оснивању, а када постоји више оснивача
(код о.д или к.д.) код којих постоји најмање два оснивача доноси се уговор о оснивању .
Оснивачки акт се увек доноси у писаној форми и потписи свих оснивача морају бити
оверени у суду. У случају накнадних промена оснивачког акта, примењују се одредбе
оснивачког акта, или закона о потребној већини гласова за измену оснивачког акта.

Законом о привредним друштвима предвиђена је посебна садржина оснивачког

акта у зависности од тога о којој се форми (облику) привредног друштва ради, о чему ће
више речи бити касније. У принципу, оснивачки акт увек садржи обредбе о пословном
имену, седишту, делатности, оснивачима, затупању, итд.

Припремне радње за оснивње привредног друштва обављају оснивачи. Те радње

односе се на обезбеђење седишта друштва, уплату оснивачког капитала друштва, оверу
потписа лица овлашћених за заступање као и друге радње у вези са оснивањем друштва.
За обавезе преузете у вези са оснивањем привредног друштва одговарају оснивачи
друштва и то солидарн целокупном својом имовином. Након оснивања, друштво може

16
преузети солидарну одговорност за обавезе оснивача настале у вези са оснивањем
друштва ратификацијом уговора који су закључени пре оснивања друштва.

Привредно друштво се може основати на временски ограничени и на временски

неограничени рок. Уколико оснивачким актом није ништа предвиђено сматра се да је
основано на временски неограничени рок, уколико је рок са друге стране оснивачким
актом прописан друштво престаје да постоји истеком последњег дана тог рока.

Регистрација привредног друштва. - Након прибављања свих потребних

докумената оснивачи лично или преко овлашћеног лица подносе пријаву за регистрацију
оснивања привредног друштва Агенцији за привредне регистре која у управном поступку
решава по поднетој пријави. Агенцијом руководи регистратор кога именује управни
одбор агенције уз претходну сагласност Владе Србије, Агенција по закону треба да одлучи
по поднетој пријави у року од 5 дана од дана подношења исте, а истеком овог рока
сматраће се да је захтев усвојен тзв. позитивно ћутање управе.

У случају да постоје одређене неправилности у поднетој пријави, Агенција доноси

закључак којим налаже подносиоцу да у одређеном року исправи уочене недостатке, у
супротном уколико недостатака нема доноси решење о регистрацији оснивања. Од тог
тренутка привредно друштво стиче правни субјективитет, а подаци о основаном друштву
објављују се на интернет страници Агенције за привредне регистре. Да би друштво
постало оперативно, потребно је да након регистрације оснивања, када се добија и
матични број друштва да поднесе пореску пријаву као и да отвори сталан банковни рачун.

ЗАСТУПАЊЕ

Привредна друштва заступају лица која имају овлашћења да то чине. Овлашћења

дају сами оснивачи именовањем одређених лица у органе управљања друштва, односно,
као заступнике друштва или именовањем заступника давањем пуномоћја за заступање
трећим лицима.

Лица која заступају друштво предузимају правне радње и правне послове у име и
за рачун привредног друштва. Она могу бити уписана у регистар (нпр. директор) али и не
морају (пуномоћници).

Обим овлашћења заступника који се уписује у регистар је индивидуално или

заједничко заступање, међутим, закон предвиђа могућност установљавања и интерних
овлашћења која се не уписују у регистар и у том смислу не производе правна дејства
према трећим лицима већ само између друштва и заступника. Наиме, у овом случају
заступници који прекораче интерна овлашћења одговарају друштву за штету коју му на
овакав начин проузрокују. Дакле, предмет уписа нису више ограничења по врсти или

17
вредности, она могу бити предмет интерних аката друштва, већ се уписује само
колективно заступање (заступање два или више лица која могу закључивати правне
послове само заједничким иступањем). У случају интерних ограничења и регистрованог
индивидуалног заступања друштво не може истицати приговор према трећим лицима да
су послови закључени у прекорачењу овлашћења. Овај приговор може се истаћи само у
случају постојања колективног заступања (заступање од стране два или више лица
заједно), а правни посао или радњу предузело је једно лице чиме је прекорачило своја
овлашћења те такав правни посао не обавезује привредно друштво будући да се раду о
објављеним подаци ма уписаним у регистар .

Правни послови заступника друштва, изван делатности друштва наведених у

оснивачком акту обавезују привредно друштво, осим уколико привредно друштво не
докаже да је треће лице знало или је морало знати да се ради о пословима изван те
делатности.

Закон о привредним друштвима садржи бројне новине везане за органе

управлајња у привредним друштвима. Тако закон предвиђа да ортачко друштво заступају
ортаци, командитно комплементари на начин утврђен законом односно оснивачким
актом друштва. Друштво са ограниченом одговорношћу заступа директор или управни
одбор, исто је и са затвореним акционарским друштвом, док јавно акционарско друштво
има обавезно управни одбор, извршни одбор директора и генералног директора, који је у
исто време и председник управног одбора.

Закон посебно истиче као новину и то да заступник друштва може бити поред
физичког и правно лице, са додатним условом да у привредном друштву мора постојати
макар један заступник који је физичко лице.

Заступници су дужни да своје послове обављају савесно и у интересу друштва као и

да буду лојални друштву о чему ће више речи бити касније. Овлашћени заступници могу
дати пуномоћје за заступање другим лицима и тај обим пуномоћја може бити различит у
складу са Законом о облгационим односима.

Прокура је пословно пуномоћје којим друштво овлашћује једно или више физичких
лица да у његово име и за његов рачун закључују правне послове и предузимају правне
радње. Њен обим одређен је законом, те се не може проширивати нити смањивати.
Прокуриста је овлашћен на закључивање свих правних послова у име и за рачун друштва,
осим оних који се тичу отуђења и оптерећења непокретности. Као што је већ речено
овлашћења из прокуре се не могу ограничити, и она се не може дати на одређено време,
нити везати за одређене услове. Она важи од момента именовања прокуристе и његове
регистрације па до момента његовог опозива и брисања из регистра. Прокуру даје

18
надлежни орган привредног друштва нпр. код отвореног акционарског друштва то је
управни одбор и она може бити дата као појединачна или заједничка. Ако је дата већем
броју лица као појединачна, сваки прокуриста има сва заступничка овлашћења из
прокуре, а ако је дата као заједничка правни послови које прокуристи закључују
пуноважни су само уз сагласност сваког од њих, док радње трећих лица које се учине
према једном прокуристи сматра се да су учињене према свим прокуристима.

Прокура се даје само физичком лицу у писаном облику, непреносива је и уписује се

у регистар.

ОПШТИ АКТИ

Основни, општи акт привредног друштва је оснивачки акт привредног друштва.

Њиме се уређује организација и пословање друштва, а доноси се и мења у складу са
процедуром која је прописана законом и самим оснивачким актом. Оснивачки акт мора
садржати обавезне елементе прописане законом (за сваки облик привредног друштва
прописана је садржина), али може садржати и друге елементе којим оснивачи уређују
међусобне односе.

Поред оснивачког акта који је и обавезни општи акт, привредно друштво може
имати и уговор оснивача друштва (код од, кд, доо) тј. статут за акционарско друштво.
Њиме се ближе одређују међусобни односи међу оснивачима привредног друштва и он
се не прилаже у поступку регистрације. У случају несклада између оснивачког акта и
уговора тј. статута примењују се одредбе оснивачког акта.

Поред оснивачког акта друштво може имати и друге опште акте као на пимер:

- правилник о рачуноводству,

- правилник о заштити на раду,

- правилник о раду,

- правилник о канцеларијском пословању, итд.

Ова акта доноси надлежни орган друштва, најчешће управни одбор.

Друштво је дужно да чува наведена акта у свом седишту и то оснивачки акт и

његове измене трајно, а остала документа најмање 5 година.

ИМОВИНА

19
 Имовину привредног друштва чине право својине (на новцу, хартијама од
вредности, покретним и непокетним стварима), као и друга права које друштво може
имати (залога, закуп, итд.).

Почетна имовина друштва формира се из улога оснивача и ту имовину чине улози у

новцу, улог у стварима, правима, раду и услугама акције и удели у другим привредним
друштвима.

Када је предмет улога својина, сви унети улози представљају својину друштва и не
могу бити коришћени од стране ортака, чланова и акционара као њихова лична имовина.
Вредност неновчаних улога ОД, КД, ДОО као и АД утврђују споразумно оснивачи друштва,
а тек уколико се они не могу споразумети процену вредности врши овлашћени
процењивач или суд у ванпарничном поступку.

3. ОРТАЧКО ДРУШТВО

Ортачко друштво оснивају два или више физичких или правних лица ради
обављања одређене привредне делатности под заједничким пословним именом. Новину
у Закону о привредним друштвима представља одредба да овај облик организовања сада
могу оснивати и правна лица што по претходним законима који су регулисали ову област
није било могуће. Минималан број чланова ортачког друштва је два, док максималан број
није ограничен. Чланови ортачког друштва називају се ортаци и они и за обавезе друштва
солидарно одговарају целокупном својом имовином.

Оснивачки акт садржи податке о ортацима, пословном имену, седишту,

делатности, означење врсте и вредности улога ортака и друге елементе. Промена
оснивачког акта се обавља сагласношћу свих ортака осим уколико оснивачким актом није
другачије предвиђено. Поред оснивачког акта ортачко друштво може имати и Уговор
ортака друштва којим се ближе уређују међусобни односи ортака, те у случају
неусклађености уговора и оснивачког акта примењује се оснивачки акт, који се за разлику
од уговора прилаже у поступку регистрације ортачког друштва.

Улог ортака може бити у новцу, стварима, правима, као и раду и услугама, а
процену неновчаних улога врше сами ортаци. Не постоји минималан улог оснивача, због
неограничене солидарне одговорности ортака али законом прописано да улози морају
бити једнаки. На основу улога у друштво ортаци стичу уделе, а пренос удела у друштву
међу ортацима нема никаква ограничења. Трећем лицу ортак може пренети удео само уз

20
сагласност осталих ортака, при чему они имају право прече куповине. Уколико ортаци не
искористе своје право прече куповине њиме се може слободно располагати.

Одлуке ортака о питањима која представљау редовну делатност друштва, доносе

се већином гласова од укупног броја ортака. Сагласност свих ортака потребна је за одлуке
које су изван редовне делатности друштва као и за одлуку о пријему новог ортака. Пошто
су улози једнаки сваки ортак има право на један глас.

Пословођење - сваки ортак има право и обавезу да води послове друштва осим
уколико је оснивачким актом ово право пренето на једног или неколицину ортака.
Уколико је више ортака овлашћено на пословођење сваки од њих може да поступа
самостално осим ако се један од ортака успротиви том праву. Ако је оснивачким актом
или уговором предвиђено да су ортаци овлашћени да пословоде заједно за сваки посао
потребна је сагласност свих ортака осим уколико се ради о послу који не трпи одлагање.
Пословођење обухвата послове који се редовно обављају у оквиру делатности друштва,
остали послови могу се обављати само уз сагласност осталих ортака.

Заступање - сваки ортак може заступати друштво ако оснивачким актом није
другачије одређено. Ако су два или више ортака овлашћени за заступање сваки од ортака
је овлашћен да поступа самостално, осим ако оснивачким актом ње предвиђено
заједничко заступање.

Добит и губитак - на крају пословне године ортаци усвајају финансијски извештај те се

утврђује добит и учешће сваког ортака у губитку. Добит и губици расподељују се на
једнаке делове будући да ортаци имају једнаке уделе у друштву.

4. КОМАНДИТНО ДРУШТВО

Командитно друштво је привредно друштво, које има две врсте чланова, физичких
или правних лица. Разликујемо чланове друштва који су унели имовину у друштво и њих
називамо командитиорима, са друге стране имамо комплементаре, чланове друштва који
нису унели средства у друштво, али одговарају за обавезе друштва целокупном својом
имовином, за разлику од ових првих који одговарају до висине свога удела у друштву.
Друштво мора имати најмање по једног командитора и комплементара. Имена
комплементара обавезно се уписују у регистар за разлику од командитора, који не морају
бити уписани у регистар, али се уписује износ њихових улога у друштво. Командитно
друштво за своје обавезе одговара целокупном својом имовином. Оно се оснива
оснивачким актом, тачније на основу Уговора о оснивању који закључују сви командитори

21
и комплементари. Њиме треба одредити и укупан износ улога сваког од командитора и
улог може бити у новцу, стварима, правима, раду и услугама.

Комплементар има положај члана ортачког друштва. Он солидарно са друштвом,

одговара за обавезе друштва, управља друштвом и води послове друштва и заступа га.

Са друге стране, командитор има положај члана друштва са ограниченом

одговорношћу, те одговара за обавезе друштва до висине свог улога у друштво. Али
командитор може за обавезе друштва одговарати као и комплементар, ако је његово име
уз његов пристанак наведено у пословном имену друштва.

Оснивачким актом треба уредити питање расподеле добити и губитака из друштва.

Командитор треба да учествује у добити сразмерно свом уделу у друштву и то може да
буде одеђени проценат од добити од друштва. Са друге стране за преостали део добити
може бити предвиђено да припада комплементару с обзиром на његову одговорност за
обавезе друштва.

Свој удео у друштву члан друштва не може пренети на друго лице без сагласности
осталих чланова. И овде прилком преноса удела на трећа лица чланови друштва имају
право прече куповине .

Послове командитног друштва могу водити само комплементари те се ова форма

привредног друштва користи, ако неко лице жели да се бави привредном делатношћу,
али не располаже потребним средствима. То лице може да окупи друга лица са
потребним средствима која не желе да одговарају обавезе из обављања привредне
делатности.

Требало би још додати и то да командитно друштво не престаје у случају смрти

командитора тј. престанка командитора који није физичко лице. Уколико из командитног
друштва иступе сви комплементари, командитори имају право да једногласно донесу
одлуку о промени правне форме друштва у ДОО или АД. Ако из командитног друштва
иступе сви командитори, командитно друштво се може трансформисати у ортачко
друштво због неограничене одговорности комплементара која се уподобљава
одговорности ортака.

5. ДРУШТВО СА ОГРАНИЧЕНОМ ОДГОВОРНОШЋУ

Друштво с ограниченом одговорношћу представља привредно друштво које

оснивају једно или више физичких и правних лица ради обављања привредне делатности,

22
а све у циљу стицања добити. Као што се може приметити ДОО може бити основан од
стране једног оснивача, за разлику од ортачког и командитног друштва које за оснивање
захтева најмање два оснивача. Друштво с ограниченом одговорношћу за своје обавезе
одговара целокупном својом имовином, а чланови друштва не одговарају за обавезе
друштва, али сносе ризик пословања до свог улога у друштво. За оснивање друштва са
ограниченом одговорношћу потребно је обезбедити оснивачки капитал у износу од 100
000 динара.

Оснивачки акт садржи: пуно име и пребивалиште тј. седиште сваког оснивача;
пословно име и седиште друштва; делатност; износ основног капитала; начин и време
уношења неновчаних улога тј. време уплате новчаних улога; укупан износ трошкова
оснивања; одобрене посебне погодности било ком лицу које је учествовало у оснивању
друштва.

И овде, поред оснивачког акта, чланови могу закључити и уговор којим детаљније
регулишу своје односе, а који се не прилаже приликом регистрације. У случају
неусклађености између оснивачког акта и уговора примењује се оснивачки акт.

Улог може бити у новцу стварима правима укључујући улог у раду и услугама.
Процену неновчаних улога врше сами оснивачи, а у случају спора то може учинити
овлашћени процењивач или суд у ванпарничном поступку. Чланови могу донети одлуку о
повећању и смањењу капитала и уплати додатних улога. Додатни улози уплаћују се
сразмерно висини удела чланова, а ако неки члан не уплати додатни улог остали уплаћују
његов део сразмерно висини својих удела осим уколико оснивачким актом није другачије
одређено. Важно је додати и то да улози оснивача могу бити и неједнаки и процентуално
су одређени кроз удео.

Удео - сваки члан стиче удео сразмерно висни капитала који је уложио и може
имати само један удео који је процентуално изражен. Треба истаћи да удео нема својство
хартије од вредности те да се удео региструје у Агенцији за привредне регистре и уписује
у књигу удела. Право гласа члана сразмерно је уделима које имају у друштву.Удео се
може пренети без ограничења следећим лицима:

- другом члану друштва;

- брачном другу, брату, сестри, потомку или брачном другу потомка;

- законском заступнику или наследнику члана друштва након његове смрти;

- статусном променом.

23
 У осталим случајевима, право првенства има привредно друштво, затим, чланови
друштва па тек ако нико од њих не искористи ово право, удео се слободно може пренети
трећем лицу.

Чланови друштва имају право на исплату добити сразмерно висини својих удела у
време доношења одлуке о исплати добити, ако оснивачким актом није другачије
одређено.

5.1. Органи доо

Органи друштва са ограниченом одговорношћу у случају једнодомног управљања

су скупштина и директор, док су у случају дводомног управљања скупштина, директор, и
надзорни одбор. Оснивачим актом се одређује да ли је управљање друштвом једнодомно
или дводомно.

Скупштину чине сви чланови друштва. Уколико се ради о једночланом привредном

друштву улогу скупштине преузима тај члан.

Кворум за одржавање седнице представља већина од укупног броја гласова

друштва, осим ако оснивачким актом није предвиђе већи број гласова. Кад постоји
кворум скупштина одлучује простом већином гласова свих чланова. Изузетак
представљају следеће одлуке: измене и допуне оснивачког акта, повећање и смањење
оснивачког капитала, статусне промене, промена правне форме и престанку друштва,
расподела добити, итд, које се доносе сагласношћу свих чланова осим уколико
оснивачким актом није предвиђено да се одлучује већином гласова од укупног броја
чланова.

Директор – друштво може имати једног или више директора који су законски
заступници друштва. Број директора се утврђује оснивачким актом друштва или одлуком
скупштине. Ако није прецизирано у оснивачком акту да ли друштво има једног или више
директора, сматраће се да има само једног.

Директора именује надзорни одбор, ако је друштво дводомно, док ако се ради о
једнодомном друштву, именовање директора врши скупштина. Што се тиче мандата
директора, тј. времена на које се бира, оно није временски ограничено, већ је на
оснивачима да сами одреде мандат директора у оснивачком акту. У случају да из
оснивачког акта не можемо сазнати дужину трајања мандата директора, сматраће се да је
неограничен. Исти орган који именује директора га и разрешава, дакле, скупштина или
надзорни одбор, у зависности да ли се ради о једнодомном или дводомном управљању у
друштву.

24
 Директор води пословање друштва, одговара за тачност финансијских извештаја,
као и за уредно вођење пословних књига друштва. Закон уводи и обавезу обавештавања
чланова друштва од стране директора о ванредним, новонасталим околностима које могу
битно утицати на пословање друштва.

Надзорни одбор. Ако је управљање друштвом дводомно, друштво има и надзорни

одбор који врши надзор над пословањем директора.

Дакле, из самог назива овог органа се види да се ради о једном контролном телу,
које има за циљ да континуирано врши контролу над пословањем друштва са
ограниченом одговорношћу, у циљу избегавања злоупотреба које имају за последицу на
глобалном плану и урушавање целокупног привредног система једне земље.

Члан надзорног одбора мора да испуњава услове који се траже за директора

акционарског друштва, и не сме бити запослен у друштву, јер се тиме гарантује
независност његовог рада. Чланове надзорног одбора, као и председника бира
скупштина.

Члан ДОО може иступити ако му остали чланови или друштво својим радњама или
поступцима проузрокују штету, ако је спречен у остваривању својих права или му неки
чланови или друштво намећу несразмерне обавезе, као и из других оправданих разлога.У
том случају он има право на накнаду тржишне вредности удела, у року утврђеном
оснивачким актом, као и на накнаду проузроковане штете.

6. АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО (ПОЈАМ, ОСНИВАЊЕ И ОРГАНИ)

Акционарско друштво оснива једно или више правних или физичких лица у
својству акционара ради обављања одређене привредне делатности, чији је основни
капитал утврђен и подељен на акције.

Нови Закон о привредним друштвима је укинуо традиционалну поделу

акционарских друштава на затворена и отворена, већ је прописао да су сва акционарска
друштва отвореног типа. Акционарско друштво одговара за своје обавезе целокупном
својом имовином, док акционари не одговарају за обавезе друштва осим до износа
уговореног, а неуплаћеног улога у друштво, а сносе ризик пословања до висине свога
улога. Акционарско друштво може бити основано од стране једног (једночлано) или више
лица.

25
 Акционарско друштво се оснива оснивачким актом акционара. Оснивачки акт
акционарског друштва је непроменљив, дакле не може се изменити нпр. одлуком
скупштине као што је то случај са друштвом са ограниченом одговорношћу. Поред
оснивачког акта АД има и статут којим ближе уређује односе између акционара. Тако да
статут представља динамику акционарског друштва, док оснивачки акт статику. Све
касније измене ће се нотификовати у статуту самог акционарског друштва.

Минимални оснивачки капитал за акционарско друштво износи 3 000.000,00

динара. За банке и осигуравајуће организације може се одредити и већи износ
минималног капитала посебним законом.

Акције су тзв. корпоративне хартије од вредности што заправо значи да оне поред
права власништва дају и одређена права везана за управљање привредним друштвом.

Акције које издаје друштво издају се у дематеријализовној форми и гласе на име.

Нови Закон предвиђа јединствену евиденцију акционара, па тако каже у чл. 249: “
Акционаром се у односу према акционарском друштву и према трећим лицима сматра
лице које је као законити ималац акције уписано у Централни регистар хартија од
вредности, а дан уписа јесте дан стицања акције.“

Акционарско друштво може издавати обичне и преференцијалне акције, као и

акције са номиналном и без номиналне вредности. У оквиру сваке врсте акција, акције
које дају иста права чине једну класу акција.

Обичне акције дају акционару нарочито:

- право учешћа и гласања у скупштини, тако да једна акција даје право на

један глас;

- право на исплату дивиденди, после исплате дивиденди на све издате

преференцијалне акције у пуном износу;

- право учешћа у расподели ликвидационог вишка по ликвидацији друштва;

- право пречег стицања акција из нових емисија и заменљивих обвезница.

Обичне акције не могу се претворити у преференцијалне акције или друге

финансијске инстументе.

Права која дају приоритетне акције уредјују се оснивачким актом. Приоритетне

акције не дају њиховим власницима гласачка права осим изузетно, али са друге стране
дају приоритет у наплати дивиденди, а такође се могу конвертовати у обичне акције.

26
Изузетно оснивачким актом може се одредити да приоритетне акције дају право гласа у
два случаја :

1) када имаоци обичних акција одлучују о умањењу или мењању права која дају
приоритетне акције;

2) када имаоцима приоритених акција није исплаћена дивиденда они имају

гласачка права све до исплате дивиденде. Број гласова акционара са приоритетним
акцијама не може бити једнак или већи од од броја гласова акционара са обичним
акцијама. Преференцијалне акције могу бити подељене у две или више класа са
различитим правима.

Акција може имати једног или више власника који се сматрају једним акционаром,
а заступа их један пуномоћник. Сувласништво на акцији може настати на основу: уговора
(поклон, купопродаја идеалног дела акције), закона(наслеђивање), или статусних
промена друштва.

Идентитет акционара и број акција уписује се у Централни регистар хартија од

вредности, а може и не мора у књигу акционара. Акционарско друштво дужно је да
обавести Централни регистар о свим променама везано за акције и њихове власнике. У
случају несклада између књиге акција и Централног регистра меродаван је Централни
регистар.

Акционар има право пречег уписа акција из нових емисија сразмерно номиналној
вредности поседованих акција у моменту издавања, које остварују у складу са оснивачким
актом. О намери издавања акција друштво у писаној форми извештава све акционаре.
Треба напоменути да право пречег уписа нема акционар са приоритетним акцијама.

6.1. Органи акционарског друштва

Управљање друштвом може бити организовано као једнодомно или дводомно.

У случају једнодомног управљања органи друштва су: скупштина, један или више
директора, односно одбор директора. Док, ако се одлучимо за дводомно управљање у
акционарском друштву имамо следеће органе: скупштину, надзорни одбор, једног или
више извршних директора, односно извршни одбор. У једночланом друштву функцију
скупштине врши једини акционар друштва. Статутом се одређује да ли је управљање
друштвом једнодомно или дводомно.

Скупштину акционарског друштва чине сви акционари те сваки од њих има право
учествовања у раду скупштине и право гласа. И овде разликујемо редовну и ванреду
седницу скупштине. Редовна седница се одржава једном годишње, и то најкасније у року

27
шест месеци од завршетка пословне године. Редовну седницу скупштине сазива одбор
директора, односно надзорни одбор ако је управљање друштвом дводомно. Позив за
седницу се упућује најкасније 30 дана пре одржавања саме седнице.

Ванредна седница се одржава по потреби као и у случају кад је то одређено

статутом или Законом. Ванредна седница се обавезно мора одржати у случају пословања
са губитком, услед којег је вредност нето имовине друштва постала мања од 50% основног
капитала друштва.

Једнодомно управљање. Када се ради о једнодомном управљању у акционарском

друштву, имамо две врсте органа, скупштину и директора или директоре. С обзиром да
смо већ обрадили скупштину акционара, у даљем излагању ћемо се посветити обради
осталих органа акционарског друштва.

Директор акционарског друштва може бити свако пословно способно лице,

међутим Закон о привредним друштвима намеће и нека ограничења, па тако директор не
може бити лице које је директор или члан надзорног одбора у више од пет друштава;
затим, које је осуђено за кривично дело против привреде, током периода од пет година,
рачунајући од дана правоснажности пресуде, с тим да се у тај период не урачунава време
проведено на издржавању казне.

Друштво има једног или више директора, чији се број одређује законом. Ако
друштво има три или више директора, они чине одбор директора друштва. Јавно
акционарско друштво мора имати одбор директора који се сатоји од најмање три
директора.

Скупштина именује директоре, на период одређен статутом друштва, који не може

бити дужи од четири године. По истеку мандата директор може бити поново именован.
Закон предвиђа и могућност кооптације директора, ако се број директора смањи испод
потребног, од стране самих преосталих директора. Мандат кооптираном директору
престаје на првој следећој седници скупштине акционарског друштва.

Извршни директори воде послове друштва, и законски су заступници друштва.

Директори могу именовати једног од извршних директора овлашћених за заступање
друштва за генералног директора друштва. Генерални директор друштва координира рад
извршних директора и организује пословање друштва.

7. ЗАДРУГЕ

28
 Задруге су посебна форма привредног субјекта, поред привредних друштава. У вези са
задругама се због тога поставља питање да ли се оне могу основати у некој од форми
привредних друштава и ако могу да ли постоје разлике.

Област задругарства је у нашој земљи уређена Законом о задругама по чијој одредби

члана 1. „задруга представља облик организовања физичких лица (у даљем тексту:
задругари) у којој они, пословањем на задружним принципима добровољности и
солидарности, демократичности, економског учешћа, једнаког права управљања,
самосталности, задружног образовања и међузадружне сарадње, остварују своје
економске, социјалне и културне интересе.“ Дакле, у првом плану су елементи који нису
везани за оставерење профита што је, иначе, иманентно за приредноправну област.

У нашем позитивноправном систему задруге се оснивају као земљорадничке - опште и

специјализоване (житарске, воћарске, виноградарске, репарске, сточарске, пчеларске,
домаће радиности и сл.), стамбене, потрошачке, занатске, здравствене, омладинске,
студентске и ученичке, као и друге врсте задруга за обављање производње, промета робе
и вршење услуга, у складу са овим законом.

Без обзира да ли су основане као привредна друштва или не задруге у основи имају
привредни карактер. Изузетно, неке не морају имати функцију профита, али морају имати
функцију смањења трошкова и уштеде за своје задругаре. Закон о задругама нема норми
о могућим облицима повезивања задругара на статусној основи. У Француској, задруге се
могу повезивати у такозване уније или федерације.

Врсте задруга

Зависно од делатности коју обављају, задруге делимо на:

1) земљорадничке;

2) стамбене;

3) потрошачке;

4) омладинске;

5) студентске;

6) ученичке;

7) занатске и др.

29
 Зависно од циља оснивања и потребних средстава, могу се оснивати и пословати
са уделима и без удела.

Зависно од циља пословања, деле се на профитне и непрофитне.

Зависно од одговорности задругара, могућа је деоба задруга на задруге са

неограниченом одговорношћу задругара и задруге са ограниченом одговорношћу.

8. ЈАВНА ПРЕДУЗЕЋА

Према општем поимању, али и практичној и условној подели, друштва

традиционално разликујемо јавни и приватни сектор.

У јавном сектору су, поред државне, покрајинске, и општинске (градске) управе и

њихових управних институција, такође и јавне службе.

Поред класичних државних установа, постоје и установе у области тзв.

ванпривредних, тј. друштвених делатности (школство,здраство).

С друге стране, у делу привредних делатности, како од националног тако и

локалног значаја, организују се и постоје јавна предузећа. Организује их држава или
општине, а у складу са посебним законом о јавним предузећима и обављању делатности
од општег или јавног интереса.

Под јавним предузећем подразумевамо предузеће које обавља делатност од

општег интереса, а које оснива држава, тј. јединица локалне самоуправе (општина, град).

Ове велике (државне) делатности обављају јавна предузећа на нивоу целе

Републике, а могу их обављати и други облици привредних друштава или предузетници,
ако им надлежни орган повери обављање те делатности.

Јавно предузеће оснива Република Србија, а права оснивача остварује Влада

Републике Србије.

Јавно предузеће за обављње комуналне делатности, тј. делатности од значаја за

функционисање јединице локалне самоуправе, оснива јединица локалне самоуправе,
одређујући делатност као комуналну на основу Закона о комуналним делатностима и
Закона о јавним предузећима.

30
 Органи јавног предузећа су:

1) управни одбор (као орган управљања)

2) директор (као орган пословођења)

3) надзорни одбор (као орган контроле и надзора)

Управни одбор и директор чине управу јавног предузећа. Председника и чланове

управног одбора јавног предузећа именује и разрешава оснивач, а њихов број се одређује
оснивачким актом.

Директора јавног предузећа именује оснивач на мандатни период који се утврђује

оснивачким актом, најчешће је на четири године. Председника и чланове надзорног
одбора именује оснивач.

Највиши општи акт јавног предузећа је статут, који се усваја уз сагласност оснивача.
Јавно предузеће има и друге опште акте, правилнике.

Јавно предузеће се уписује у јавни регистар и његове губитке надокнађује оснивач.

Промена седишта и фирме јавног предузећа је могућа уз сагласност оснивача.

9. СТЕЧАЈ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА

Два су основна циља стечајног поступка: искључење из привредноправног промета

привредног субјекта који више није у стању да обавља своју делатност(тј. престанак правног
субјективитета правног лица), и обезбеђење бар делимичног намирења поверилаца. Поред њих
истичу се и неки други циљеви: заштита општег привредног интереса, развој тржишне привреде,
правна сигурност, итд.

Стечајно право представља систем правних норми којима се уређује поступак стечаја.
Стечајни поступак је врста грађанског судског поступка која уређује поступање учесника стечаја.

Постојање трајније неспособности плаћања се претпоставља у случају када је предлог за

покретање стечајног поступка поднео поверилац који у судском или пореском извршном поступку
спроведеном у Републици Србији није могао намирити своје новчано потраживање било којим
средством извршења.

Претећа неспособност плаћања постоји ако стечајни дужник учини вероватним да своје
већ постојеће новчане обавезе неће моћи да испуни по доспећу.

31
 Презадуженост постоји ако је имовина стечајног дужника мања од његових обавеза. Ако је
стечајни дужник друштво лица презадуженост не постоји ако то друштво има најмање једног
ортака односно комплементара који је физичко лице.

Непоступање по усвојеном плану реорганизације постоји када стечајни дужник не поступа

по плану реорганизације или поступа супротно плану реорганизације на начин којим се битно
угрожава спровођење плана реорганизације.

Органи стечајног поступка

У стечајном поступку обавезни органи су:

1) стечајни судија;

2) стечајни управник;

3) скупштина поверилаца;

4) одбор поверилаца.

Стечајни судија одлучује о покретању претходног стечајног поступка, утврђује постојање

стечајног разлога и одлучује о отварању стечајног поступка, именује и разрешава стечајног
управника, одобрава трошкове стечајног поступка и обавезе стечајне масе пре њихове исплате,
одређује износ прелиминарне и коначне накнаде трошкова и награде стечајног управника,
одлучује о примедбама на радње стечајног управника, разматра предлог плана реорганизације и
одржава рочиште за разматрање предлога плана реорганизације или одбацује предлог плана
реорганизације, потврђује усвајање плана реорганизације или констатује да план реорганизације
није усвојен, доноси решење о главној деоби стечајне масе.

Стечајни управник води послове и заступа стечајног дужника. Он, као и лица која обављају
послове стечајног управника у име организације која је посебним законом одређена да обавља
послове стечајног управника, имају статус службеног лица у смислу одредаба Кривичног законика
којима се регулише положај службеног лица. Стечајног управника именује стечајни судија
решењем о отварању стечајног поступка. Избор стечајног управника врши се методом случајног
одабира са листе активних стечајних управника за подручје надлежног суда, коју суду доставља
организација надлежна за вођење именика стечајних управника (у даљем тексту: овлашћена
организација). Изузетно, избор стечајног управника може се вршити одабиром са листе активних
стечајних управника за територију Републике Србије ако делатност стечајног дужника, сложеност
случаја или потреба за специфичним искуством стечајног управника то захтева. Стечајни правник
мора поседовати важећу лиценцу.

Стечајни поступак је хитан. Нема повраћаја у пређашње стање не може се изјавити

ревизија нити поднети предлог за понављање поступка. У поступку судија може донети решење и
закључак. Решењем се одлучује, а закључком издаје налог за извршење појединих радњи.

32
 Стечајни судија у року од три дана од дана достављања предлога за покретање стечајног
поступка доноси решење о покретању претходног стечајног поступка. Претходни стечајни
поступак покреће се ради утврђивања разлога за покретање стечајног поступка. Против решења о
покретању претходног стечајног поступка није дозвољена жалба.

Ако је покренут претходни стечајни поступак, стечајни судија заказује рочиште ради
расправљања о постојању стечајног разлога за отварање стечајног поступка најкасније у року од
30 дана од дана пријема предлога за покретање стечајног поступка.

Стечајни поступак се такође окончава у форми решења које доноси стечајни судија на
завршном рочишту.

ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ОТВАРАЊА СТЕЧАЈА

Покретање стечајног поступка рађа бројне правне последице од изузетног значаја за

правни промет.

Оне се односе како на овлашћења дотадашњег менаџмента правног лица, тако и на сама
потраживања, застарелост, могућности отуђења имовине привредног друштва и сл.

Закон о стечају предвидја следеће правне последице отварања стечаја:

- Даном отварања стечајног поступка престају заступничка и управљачка права

директора, заступника и пуномоћника, као и органа управљања и надзорних органа стечајног
дужника и та права прелазе на стечајног управника.

- Правни посао располагања стварима и правима која улазе у стечајну масу, који је
стечајни дужник закључио после отварања стечајног поступка, не производи правно дејство, осим
у случају располагања за која важе општа правила поуздања у јавне књиге, а друга страна има
право да захтева враћање противчинидбе из стечајне масе као стечајни поверилац.

- Пуномоћја која је дао стечајни дужник, а која се односе на имовину која улази у
стечајну масу, престају отварањем стечајног поступка.

- Отварањем стечајног поступка гасе се раније стечена права прече куповине у

погледу имовине стечајног дужника. Ако је носилац права прече куповине за такво право извршио
одређену престацију стечајном дужнику, он може вредност такве престације потраживати као
стечајни поверилац.

- Ако је стечајни дужник стекао наследство после отварања стечајног поступка,

наследничку изјаву даје стечајни управник.

- Отварање стечајног поступка је разлог за отказ уговора о раду који је стечајни

дужник закључио са запосленима.

- Уз пословно име стечајног дужника додаје се ознака „у стечају”.

33
 - Даном отварања стечајног поступка банка блокира рачуне стечајног дужника, чиме
престају права лица која су била овлашћена да располажу средствима са тих рачуна. На захтев
стечајног управника, банка отвара нови рачун преко којег ће се вршити пословање стечајног
дужника. Новчана средства са блокираних рачуна, на захтев стечајног управника преносе се на
нови рачун, а рачуни стечајног дужника се гасе.

- Стечајни повериоци своја потраживања према стечајном дужнику остварују само у

стечајном поступку.

- Даном отварања стечајног поступка, потраживања поверилаца према стечајном

дужнику, која нису доспела, сматрају се доспелим.

- Пријављивањем потраживања прекида се застарелост потраживања које постоји

према стечајном дужнику. Застарелост потраживања стечајног дужника према његовим
дужницима застаје даном покретања стечајног поступка и не тече годину дана од дана отварања
стечајног поступка.

10. ЛИКВИДАЦИЈА ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА

Ликвидација солвентног привредног друштва може се спровести од стране самих

власника, у случају постојања одређених основа (истек времена оснивања) или чак и без
постојања било којих прописаних материјалних основа, одлуком ортака, скупштине чланова или
акционара. Ова врста ликвидације се спроводи уз одређену надзорну позицију суда. Правило је да
се регулише компанијским, а не законима о стечају који регулишу ликвидацију инсолвентног
друштва, па је тако у нашем праву у потпуности регулисана Законом о привредним друштвима.

У свим случајевима ликвидације од стране ортака, чланова или акционара, без обзира да
ли постоји основ или се он конституише, незаобилазан предуслов је солвентност друштва.
Ликвидациони управник, који констатује инсолвентност, био би дужан да одмах прекине овај
поступак.

Ако именовани ликвидациони управник сматра да компанија не може исплатити сва

потраживања у складу са декларацијом управе, сазваће скупштину поверилаца, ради доношења
одлуке о конверзији добровољне ликвидације у поверилачку. Функција скупштине поверилаца је
и да именује ликвидатора и евентуално одбор ликвидатора, који треба да ради са
ликвидационим управником.

Нови Закон предвиђа могућност принудне ликвидације. Сада када је и то предвиђено,

почетак поступка ликвидације не зависи искључиво од самог оснивача, какво је било
досадашње решење. Сама принудна ликвидација је поступак који спроводи Агенција за
привредне регистре у одређеним случајевима који су предвиђени законом, а спроводи га тако
што, после прописаних радњи започињања, сама уписује престанак друштва, док права, обавеза и
одговорност прелазе на чланове друштва, пропорционално величини њихових улога.

34
 Статус друштва у ликвидацији

За време поступка ликвидације привредно друштво има ограничену правну и пословну

способност, будући да не може предузимати никакве нове послове, осим оних везаних за
завршетак постојећих и за испуњење сврхе ликвидације. За време поступка не може се
исплаћивати учешће у добити, дивиденда, а имовина друштва се не може расподељивати.

Ликвидациони управник одговара повериоцима друштва и ортацима, члановима или

акционарима за накнаду штете. Ова одговорност је последица обавезе лојалности према
привредном друштву. Не сматра се штетом потраживање поверилаца које није благовремено
пријављено, а ликвидационом управнику није било нити је могло бити познато. Одговорност се
може ослободити ако докаже да је поступао савесно и разумно, пажњом доброг привредника.
Ако се по окончању ликвидације покаже да је потребно извршити додатне радње, на предлог
лица које за то има правни интерес, суд поново именује ранијег или новог ликвидационог
управника. и држава је поверилац друштва које престаје ликвидацијом. Ликвидацијом друштво
престаје бити порески субјект.

Положај поверилаца

Привредно друштво које је донело одлуку о ликвидацији обавештава писаним путем све
познате повериоце који су своја потраживања стекли пре наступања дејства одлуке о ликвидацији
да ће им потраживање бити преклудирано ако га не пријаве у року од 120 дана од дана пријема
обавештења, односно у року од 30 дана од дана пријема одлуке привредног друштва о
оспоравању пријављеног потраживања.

Привредно друштво које је прописно донело и објавило одлуку о ликвидацији на интернет

страни Агенције за привредне регистре, објављује и посебно обавештење о ликвидацији за
повериоце са прописаним садржајем. У случају спора у вези расподеле ликвидационог вишка,
ликвидациони управник је дужан да ту расподелу одложи до коначног решења спора. Он има
право на накнаду трошкова које је имао у спровођењу поступка ликвидације, као и право на
накнаду за свој рад. У погледу ових права има статус повериоца друштва у ликвидацији.

11. ПРИВРЕДНО – ТРГОВИНСКО ПРАВО (ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА)

У складу са чланом 32. Закона о облигационим односима из 1978, понуда је предлог за

закључење уговора учињен одређеном лицу који садржи све битне елементе уговора, тако да би
се њеним прихватањем уговор могао закључити.

Везано за чињеницу да је понуда као једнострана изјава воље одговарајући предлог

учињен одређеном лицу, морамо напоменути да и општа понуда као предлог неодређеном броју
лица, а који садржи битне елементе уговора, важи као понуда уколико другачије не произилази из
околности случаја или обичаја.

35
 Излагање робе са ценом јесте понуда, слање каталога, ценовника, тарифа и других
обавештења, као и огласи учињени путем неког средства јавног информисања, јесу само позив да
се учини понуда, а не сама понуда.

Понудилац је везан понудом, може је опозвати али опозив мора бити примљен пре
пријема понуде или истовремено са њом. Обично се у понуди прецизира временски рок важења
понуде, па она везује понудиоца до истека тог рока.

Ако у понуди учињеној одсутном лицу није одређен рок за прихватање, понуда везује
понудиоца за време које је редовно потребно да понуда стигне понуђеном, да је он размотри, о
њој одлучи и да одговор о прихватању стигне понудиоцу.

Ако је понуда учињена присутном лицу, а није одређен рок за прихватање, понуђени се о
њој мора изјаснити без одлагања.

Понуда учињена телефоном, телепринтером или непосредном радио везом сматра се као
понуда присутном лицу.

ПРИХВАТ ПОНУДЕ

Прихват понуде је изјава воље упућена од стране понуђеног понудиоцу којом се он

саглашава са понудом. Прихват понуде може бити учињен одговарајућом изричитом изјавом
воље, усмено или писмено. Такође треба напоменути да се понуда сматра прихваћеном и када
понуђени пошаље ствар или плати цену, као и када учини неку другу радњу која се, на основу
понуде, праксе између заинтересованих страна или обичаја, може сматрати као изјава о
прихватању. Реч је о радњама које се у праву називају конклудентним радњама. Као и понуда, и
прихват понуде може бити опозван, али је битно да понудилац прими изјаву о опозиву пре изјаве
о прихватању или истовремено са њом.

Ћутање понуђеног не значи прихватање понуде. Међутим ако су понуђени и понудилац у

сталној пословној вези у погледу одређене робе, као и уколико се понуђени бави извршавањем
туђих налога у виду делатности, сматраће се да је уговор закључен у тренутку када је понуда,
односно налог стигао понуђеном уколико нису одбијени. Изјава у којој се понуда прихвата, али и
коригује, у основи се тумачи као одбијање понуде и стављање нове понуде од стране понуђеног
првобитном понудиоцу.

ВРСТЕ УГОВОРА

Основно начело уговорног права - начело аутономије воље или начело слободе
уговарања, омогућује закључивање многобројних и веома разноврсних уговора.

Уговори се могу класификовати према различитим критеријумима. Уобичајена је следећа

класификација:

36
 1) Именовани уговори су они који су законом посебно регулисани, по правилу
диспозитивним правилима. Ови уговори се у свакодневном животу најчешће закључују и сваки
има свој законски назив нпр. продаја, зајам, закуп и сл.

2) Неименовани уговори су они уговори који нису посебно законом регулисани нити имају
посебан законски назив. Они су ређи у правном промету па зато не постоји интерес законодавца
да их детаљно уреди у закону. Они обично садрже елементе именованих уговора, медјутим они
могу садржати и нове елементе који нису противни принудним прописима, јавном поретку и
добрим обичајима. На неименоване уговоре примењују се општа правила уговорног права, али и
одредјена правила о оним посебним(именованим) уговорима у обиму преузетих елемената тих
уговора. Учесталост закључивања неименованих уговора временом може да допринесе њиховом
законском регулисању, чиме постаје именован. Начело аутономије воље, поштујући законска
ограничења омогућува закључивање нових неименованих уговора са различитим правима и
обавезама уговорних страна. У постојању неименованих уговора се огледа виталност уговорног
права које се прилагодјава новим и саврменим људским потребама и преко којих се обогаћује
уговорно право.

3) Формални уговори су они за чије закључење је неопходно испуњење одређене форме.

Та форма може бити законска или уговорена. Законска форма се прописује ради заштите општих-
јавних интереса, утврђује се и захтева се у закону. Уговорена форма је ствар воље уговарача и она
има за предмет заштиту приватних интереса, и установљава се вољом самих уговарача. Када је за
закључење одређеног уговора прописана обавезна форма, нпр. за уговор о продаји- куповини
непокретности тражи се писмена форма, непоштовање исте води ништавости уговора. Такав
уговор не производи дејство, као да није ни закључен.

4) Неформални (консесуални) уговори су они за чије закључење није потребно испуњење

одредјене форме. У савременом правном промету доминирају консесуални уговори. Велики број
уговора у привреди се закључује у писменој форми али то не значи да је та форма битан елемент
закључења уговора и да ће услед њеног непоштовања уговор бити погођен санкцијом ништавости
тзв. форма ad solemnitatem. Ова форма има доказни карактер тзв. форма ad probationem, јер
олакшава утврђивање постојања сагласне воље уговорних страна(постојање самог уговора или
његове конкретне садржине.

5) Једнострано обавезни уговори су они из којих настаје једна или више обавеза само за
једну уговорну страну. Дакле, једна уговорна страна има само обавезе -дужник, а друга само
одређена права - поверилац. Они су ређи у правном промету, јер нарочито у привредном
пословању, доминирају двострано обавезни уговори.

6) Двострано обавезни уговори су они из којих у моменту закључења или накнадно у току
извршења настају узајамне обавезе за обе уговорне стране. и једна и друга уговорна страна код
двострано обавезних уговора истовремено се појављују и у улози повериоца и у улози дужника.
Тако, нпр. код продаје дужник се појављује у функцији дужника у погледу исплате цене, а у
функцији повериоца у вези са предајом купљене ствари и обрнуто: продавац се појављује у улози

37
повериоца у односу на исплату цене, а у улози дужника у погледу предаје ствари. Само за
двострано обавезне уговоре релевантна су посебна правила која се односе на: раскид уговора
због неизвршења; приговор истовременог неиспуњења обавезе; питање ризика за случајну
пропаст ствари; прекомерно оштећење; тумачење уговора и др.

7) Теретни уговори су они код којих једна уговорна страна даје накнаду за корист коју
уговором добија од друге стране. По правилу, највећи број уговора у привреди су теретни уговори.
Сви двострано обавезни уговори су теретни, али нису сви теретни уговори и двострано обавезни. У
привредном праву постоји претпоставка теретности правног посла.

8)Доброчини уговори су они код којих једна уговорна страна не даје никакву за користи
које добија од друге стране. На основу доброчиног уговора једна страна увећава своју имовину на
рачун умањења имовине другог лица које жели да му учини какво доброчинство, одређену
корист. Услови за закључење доброчиног уговора су по правилу строжији у односу на услове
закључења теретних уговора и лакше се могу раскинути или поништити него теретни. Нејасне
одредбе уговора се тумаче у корист дужника.

9) Комутативни уговори су они код којих је у тренутку закључења уговора позната висина и
узајамни однос престација.

10) Алеаторни уговори су они код којих у моменту њиховог закључења, због неког
неизвесног догађаја, није познато која ће уговорна страна и у ком обиму имати обавезе, а која ће
стећи одређена права. Неки уговори су алеаторни по својој природи - уговор о осигурању, а неки
постају алеаторни због услова под којим су закључени - продаја будућег рода јабука.

11) Тренутни уговори су они код којих се обавеза састоји из једног акта цињења или
пропуштања, а које се извршавају у једном моменту.

12) Трајни уговори су они код којих извршење обавеза траје извесно време и оно се, по
правилу, састоји из више аката чињења или пропуштања. Трајање уговора може бити одредјено -
уговор о закупу на одређено време, или неодређено - ако зависи од неких околности чије трајање
не може да се прецизира.

13) Једноставни (прости) уговори су они чија се садржина састоји од елемената који су
карактеристични само за један одређени тип уговора( по правилу једног именованог уговора) и на
њих се примењују она посебна уговорна правила која важе за тај тип уговора.

14) Мешовити (сложени) уговори су они чија се садржина састоји од елемената два или
више једноставних уговора и то тако да чине јединствену уговорну целину. На овај начин,
комбинацијом елемената више именованих уговора, настају нови неименовани уговори у складу
са потребама и интересима субјеката права.

15) Уговори по приступу су они код којих једна страна унапред одређује елементе уговора,
услове уговора преко једне опште понуде, а друга само приступа тако предложеном уговору.
Страна која приступа уговору нема могућности да модификује услове уговора, веć једино има

38
слободу избора хоће ли приступити уговору или не. С обзиром да је једна страна у
неравноправнијем положају, приликом тумачења нејасних одредби уговора, узима се у обзир оно
што је повољније за слабију страну у уговору, у овом случају то је страна која приступа уговору.

16) Колективни уговори су они који производе правна дејства за сва лица која припадају
одређеној категорији субјеката који су закључили одређени уговор или чији су представници
закључили такав уговор са ширим дејством, односно који су касније постали чланови
колективитета. Најзначајнији су колективни уговори из области радних односа.

17) Генерални уговори су они чије извршење траје дуже време и којим се утврђују, по
правилу, општи елементи и услови његовог извршења. Они садрже правни оквир у коме ће се
кретати права и обавезе уговорних страна, и увек их прaти закључивање посебних уговора између
истих странака у којима се детаљно прецизирају права и обавезе.

18) Акцесорни уговори су они који могу да постоје само у зависности од неког другог
уговора. Акцесорни уговор претпоставља постојање претходно закљученог самосталног уговора.
Битна карактеристика овог уговора је да дели правну судбину главног уговора. Дакле, ако је
главни уговор не производи дејство јер није испоштована законска форма, ни акцесорни уговор
неће приозводити правно дејство, већ ће и он као и главни бити ништав.

19) Опциони уговори су они код којих странке уређују услове неког свог другог уговора за
који једна од уговорних странака има право да у одређеном року захтева његово закључење.

20) Уговори intuitu personae су они код којих су лична својства странака од пресудног
значаја за закључење па и извршење уговора. Ови уговори се баш и закључују због постојања
одређеног личног својства једне или обе уговорне стране. То су најчешће уговори о пуномоћству,
налогу, делу ортаклуку. Битна карактеристика ових уговора је да су непреносиви, смрћу једне
уговорне стране гаси се овај уговор. Сам назив упучује на најважнију карактеристику овог уговора,
а то је да делује само између странака које су уговор закључиле- интуиту персонае

21) Претходни уговори су они којима се ствара само обавеза да ће се закључити други-
главни уговор.

22) Главни уговори су они који се закључују након предтходних уговора, обично је то због
тога што се у моменту закључења претходног уговора још увек не знају неке сви конкретни
елементи од утицаја за утврђивање права и обавеза у главном уговору.

23) Каузални уговори су они код којих је видно означен њихов циљ(кауза), тако да се из
тога види због чега су се странке обавезале. Уговор је каузалан кад се из сагласноси странака види
непосредна сврха уговора.

24) Апстрактни уговори су они код којих није назначен циљ(сврха) уговора који странке
уговором желе да постигну. Апстрактни уговори имају каузу само се она експлицитно не види!

39
 25) Реални уговори су они код којих је за закључење уговора поред сагласности воља
неопходан и реалан акт-предаја ствари.

12. ЗАКОН О ТУРИЗМУ

Документ под називом „Стратегија развоја туризма Републике Србије“ усвојен је

2005. године. Његов први део садржи анализу стања у туризму Србије, а други, план
конкурентског туристичког сектора Србије, стратешки маркетинг план и план кључних
инвестиција. Ова стратегија представља основу за реформу „система у области туризма и
за израду нормативних и других докумената из области туризма“. У документу се
констатује постојање недовољно артикулисане и успостављене просторно-урбанистичке
регулативе већих садашњих и потенцијалних туристичких дестинација и центара“,
недовољне заштите туристичких дестинација и центара, илегалне градње, као и
непримењивање закона, контроле и казнене политике у заштити животне средине.

Због наведеног, као један од циљева развоја туризма Републике Србије,

прокламује се обезбеђење дугорочне заштите и интегрисаног управљања природним и
културним ресурсима“. Међу најзначајније предуслове за ефикасну политику развоја
туризма „Стратегија“ посебно наглашава:

1. дефинисање услова које оператори у сектору туризма морају испуњавати

(закони и уредбе);
2. организоване контроле прихватљивог понашања у реализацији активности
(инспекција);
3. доношење заједничких директива и/или упутстава (правилници, норме и сл.) за
све или већину актера у туризму.

Уз друге услове развоја туризма, документ наводи и потребу оснивања посебних

фондова за финансирање комуналне и туристичке инфраструктуре, као и успостављање
јединствене туристичке статистике и система праћења утицаја туризма на националну
економију. Полазећи од наведених основа и циљева туристичке политике, као један од
инструмената њеног ефикаснијег спровођења усвојен је Закон о туризму. Његова
структура прилагођена је приоритетима садржаним у Стратегији развоја туризма
Републике Србије. Предмет уређења овог закона јесу: услови и начин планирања и
развоја туризма; туристичке организације за промоцију туризма; туристичке агенције;
угоститељска делатност; услуге у туризму; такса; накнада и пенали у туризму; Регистар
туризма; друга питања од значаја за развој и унапређење туризма.. Начела на којима се
заснива уређење односа у области туризма су следећа:
1. Интегрални развој туризма и пратећих делатности;
2. Одрживи развој туризма;

40
 3. Ефикасније и одговорније коришћење, управљање и заштита туристичког
простора;
4. јединствени стандарди за пружање услуга у туризму;
5. Заштита националне економије, корисника туристичког производа и туристичких
професија;
6. Партнерски однос приватног и јавног сектора у туризму и
7. Јединствена, јавна електронска евиденција регистрованих и евидентираних
података из области туризма.

Законодавац објашњава значење појмова који се у Закону користе, између осталог

и са циљем искључења могућности различитог тумачења и примене Закона. Тако се у
Закону говори се о планирању и развоју туризма, који обухватају: интегрално планирање
развоја туризма и пратећих делатности; проглашење и одрживо коришћење туристичког
простора; послове од посебног значаја за развој туризма; категоризацију туристичког
места и спровођење подстицајних мера за развој туризма.
„У циљу остваривања интегралног планирања, Закон набраја врсте планских
докумената која у области туризма морају постојати“. Имајући у виду значај избора
правилне стратегије развоја туризма, законодавац у њеном одређивању полази од
анализе постојећег стања, преко анализе туризма конкурентских земаља и предности и
недостатака туризма Србије, одређивања циљева и визије развоја туризма, до избора
приоритетних туристичких производа и дестинација.
Полазећи од значаја природног окружења за развој туризма Закон дефинише и
услове за проглашење туристичког простора. Простор који због својих карактеристика,
вредности и приоритетне туристичке намене захтева посебан режим организације,
уређења, коришћења и заштите или се на њему предвиђа изградња објеката од
националног интереса, Влада, на предлог министарства, проглашава као туристички
простор. Непокретности у државној својини које се налазе на територији туристичког
простора могу се уз накнаду дати у закуп другом лицу.
Место за одмор, у оквиру туристичког простора развија се и организује у складу са
Стратегијским мастер планом, а категоризација туристичких места врши се на основу
критеријума наведених у Закону.
Развој туризма није могућ без адекватне промоције, па сагласно томе Закон о
туризму предвиђа организације које ће је обављати: Туристичка организација Србије,
туристичка организација аутономне покрајине и туристичка организација јединице
локалне самоуправе.

Најважнији послови које обавља Туристичка организација Србије су:

 промоција туризма Републике Србије;
 координација активности свих субјеката у туризму;
 истраживање туристичког тржишта;
 формирање јединственог туристичко – информационог система итд.

Туристичка сигнализација представља новину које није било у претходном закону.

Обавеза је, наиме, туристичких организација јединица локалне самоуправе да постави

41
туристичку сигнализацију којом се одговарајућим симболима и знацима обележавају
туристичке атракције и садржаји туристичке понуде.
Закон о туризму је направио разлику између делатности у туризму и услуга у
туризму. У делатности убраја рад туристичких агенција, угоститељску делатност, наутичку
делатност и ловно-туристичку делатност. Под услугама у туризму подразумевају се услуге
туристичких професија, специфичне авантуристичке и спортско-рекреативне услуге и
изнајмљивање возила.
Туристичка агенција региструје се у складу са Законом о привредним друштвима и
може бити привредно друштво или предузетник. Агенција обавља следеће послове:
организовање и реализовање туристичких путовања у земљи и иностранству;
организовање и реализовање путовања ученика и студената у иностранство ради учења
страног језика или стручног усавршавања са могућношћу обављање привремених и
повремених послова; понуде, продаје и посредовања у продаји туристичких путовања;
прихвата путника; организовање излета; разгледања; забавних програма; пружања услуга
туристичких водича, пратилаца, локалних туристичких водича и туристичких аниматора;
прибављање путних исправа и путних карата; посредовање у издавању соба, специфичних
туристичких услуга и изнајмљивању возила; резервације и продаје карата за спортске и
културне приредбе, замене стране валуте и друге послове уобичајене у туристичком
промету.

Туристичко путовање дефинише се као комбинација две или више услуга по

јединственој цени. Овако усвојена дефиниција поклапа се са дефиницијом прихваћеном у
земљама Европске Уније: „Под пакет аранжманом се подразумева комбинација од
најмање две услуге која се продаје по јединственој цени и односе се на период дужи од
24 часа или укључују преноћиште“.

Туристичка агенција је дужна да:

1) у свим пословима поступа са пажњом доброг привредника;
2) ангажује током целог путовања најмање једног туристичког пратиоца или
туристичког водича за туристичку групу, а по превозном средству којим се обавља услуга
превоза;
3) евидентира на прописан начин уговоре закључене са трећим лицима којима је
поверено извршење услуга из програма путовања и другу пратећу документацију;
4) дневно води евиденцију продатих туристичких путовања;
5) на улазу у седиште видно истакне пословно име и седиште, а на улазу у огранак
односно издвојени посебан простор, пословно име, седиште и назив или ознаку огранка
односно издвојеног посебног простора, као и радно време и да га се придржава у свом
пословању;
6) у сваком пословном простору, односно месту пословања у ком обавља
делатност туристичких агенција мора бити истакнуто на видниом месту решење о
регистрацији односно уверење о евиденцији у Регистру туризма;
7) објави услове, садржај и цену сваке појединачне услуге (визирање, резервације,
излети и остало) коју пружа и придржава се тих услова, садржаја и цена;

42
 8) изда потврду о путовању, прописани рачун, карту или други документ са бројем
којима се потврђује пријем уплате;
9) сваку промену регистрованог податка о огранку, односно простору ван
пословног седишта пријави одговарајућем регистру и Регистру туризма у року од 15 дана.

Министар прописује облик, садржину и начин вођења евиденције уговора и

евиденције продатих туристичких путовања. Поред туристичког, постоји и туристичко
путовање за сопствене потребе, које могу организовати синдикалне, студентске,
феријалне, пензионерске и друге организације.
Према врсти послова које обављају туристичке агенције могу бити: организатори
путовања и посредници. Да би се обављале послове у туризму, туристичке агенције
морају испунити услове техничке опремљености, кадровске оспособљености и
поседовати лиценцу. Један од услова за издавање лиценце јесте и поседовање полисе
осигурања од одговорности из делатности, којом се обезбеђује путник од штете коју му
причини туристичка агенција неиспуњењем или делимичним испуњењем својих обавеза.
Туристичка агенција може остати без лиценце на два начина: престанком њеног важења и
одузимањем.

Међу најважније обавезе организатора путовања спада утврђивање општих услова

путовања и израду програма путовања и њиховог стриктног придржавања.

Општи услови путовања обавезно садрже:

1. Право организатора путовања на накнаду учињених трошкова у разним

случајевима одустанка путника од путовања;
2. Права путника за случај отказа путовања;
3. Услове за измену уговорене цене путовања;
4. Информацију о садржини важеће полисе осигурања од одговорности из
делатности и
5. Поступак, рокове и обавезе организатора путовања у вези са рекламацијом
путника.

У случају отказа путовања од стране организатора путовања, он је обавезан да

путнику врати уплаћена средства. Посредник може нудити и продавати само путовања
оног организатора путовања са којим има закључен посреднички уговор о путовању, под
истим условима као и организатор путовања и уз назначено својство у коме наступа.

Угоститељску делатност може обављати привредно друштво, предузетник и

физичко лице.

Угоститељ је дужан да: на улазу у угоститељски објекат истакне пословно име и

седиште, назив и врсту угоститељског објекта и радно време; видно истакне ознаку
категорије објекта; у објекту држи решење о регистрацији; поштује прописане стандарде
услуга; истакне цене и придржава се истих; за сваку пружену услугу изда прописан рачун;

43
утврди нормативе хране и пића; води евиденцију гостију и утврди кућни ред у свим
објектима за смештај. Угоститељ послује током целе године или сезонски. Према врсти
услуга које пружају, угоститељски објекти могу бити:
 за смештај (хотел, мотел, туристичко насеље, камп, пансион, хостел, преноћиште,
одмаралиште, кућа, апартман, соба и др.);
 за исхрану и пиће (ресторан, кафана, бар, објекат брзе хране и др.); и
 кетеринг објекат (припрема хране и пића по утврђеним стандардима за
услуживање и потрошњу на другом месту).

Угоститељски објекат за смештај врсте хотел, туристичко насеље и камп

разврставају се у категорије према прописаним стандардима. Акт о одређивању
категорије објекта мора се прибавити пре отпочињања обављања делатности у
угоститељском објекту.

Физичко лице може пружати туристима угоститељске услуге у објектима

смештајних капацитета до 30 лежаја.

Угоститељске услуге у сеоском туристичком домаћинству могу се пружати у

објектима смештајних капацитета до 30 лежајева, а ако се не користи услуга смештаја,
организованој туристичкој групи до 50 туриста.

Наутичку делатност обавља привредно друштво, предузетник или орган другог

домаћег или страног правног лица које се региструје и евидентира у складу са Законом о
привредним друштвима. „Прихватни објекти наутичког туризма су наутичко сидриште,
привезиште, туристичко пристаниште, марина и наутичко-туристички центар. Пловни
објекти наутичког туризма су: рекреативно пловни објекат, излетничко пловни објекат,
пловни објекат за панорамско разгледање, туристичка јахта и пловни објекат за
туристичко крстарење. Услуге наутичког туризма су: прихват, снабдевање, чување,
изнајмљивање, одржавање и поправка пловних објеката наутичког туризма,
организовање спортских мотонаутичких активности на води и туристичких крстарења и
пружање других услуга.

Ловнотуристичку делатност обавља привредно друштво или јавно предузеће чији

је оснивач Република Србија или аутономна покрајина које је регистровано за обављање
делатности узгоја и лова дивљачи. Објекти ловног туризма јесу објекти за смештај ловаца
и према врсти услуга које пружају могу бити: ловачка колиба, ловачка кућа и ловачка
вила.
Услуге ловног туризма јесу: прихват и смештај ловаца-туриста; организовање лова;
пружање других услуга за потребе ловног туризма.

Дефинишући услуге туристичких професија у Закону се наводе услови под којима се

физичка лица могу бавити услугама:
 туристичког водича,
 туристичког пратиоца,

44
  туристичког аниматора и
 локалног туристичког водича.

Постоје и специфичне авантуристичке и спортско-рекреативне услуге у туризму

(скијање, роњење, јахање, горско-планинско вођење, рафтинг, сплаварење, вожња
кануом и другим сличним пловилима, скакање падобраном, параглајдинг, скакање са
ужетом и слично) пружају стручно оспособљена лица (тренери, инструктори, учитељи и
слично) под условима прописаним законом“.

Услугама изнајмљивања возила (RENT-A-CAR) сматра се из најмљивање путничких

аутомобила без возача. Посебна врста изнајмљивања возила је изнајмљивање путничких
аутомобила са услугама возача (LIMO SERVICE). Овим услугама може се бавити привредно
друштво или предузетник. Возила не смеју бити старија од пет година, а пружалац ових
услуга мора имати најмање три регистрована моторна возила.

Висину боравишне таксе утврђује јединица локалне самоуправе. Таксу обавезно

плаћа свако лице за сваки дан боравка у утоститељском објекту за смештај, изван свог
пребивалишта. боравишна такса наплаћује се истовремено са наплатом услуге
смештаја.
Туристичка накнада је новчани износ који се плаћа за коришћење погодности у
обављању делатности на подручју туристичког места. Прописује је јединица локалне
самоуправе уз сагласност надлежног министарства. Привредна друштва, предузетници
и власници и корисници неодговарајућих угоститељских објеката за смештај и објеката
наутичког туризма у местима за одмор и туристичким местима у приоритетним
туристичким дестинацијама, дужни су да плате пенале на годишњем нивоу у висини
од 2.000.000 евра у динарској противвредности. Законом о туризму уведена је још
једна изузетно значајна новина, а то је Регистар туризма кога води Агенција за
привредне регистре.

У Регистру се врши регистрација туристичких агенција – организатори путовања и

туристичке агенције – посредници.

Осим тога, у Регистру се евидентирају:

 туристичка места,
 угоститељи,
 категорисани и некатегорисани угоститељски објекти,
 пружаоци наутичких услуга,
 категорисани и некатегорисани објекти наутичког туризма,
 пружаоци ловнотуристичких услуга,
 категорисани и некатегорисани објекти ловног туризма,
 туристички водичи,
 локални туристички водичи,
 туристички пратиоци,

45
  привредни субјекти који пружају услуге изнајмљивања возила,
 лица која пружају услуге у домаћој радиности и лица која пружају услуге у сеоским
туристичким домаћинствима.

Надзор над применом одредаба овог закона врши надлежно министарство преко
туристичких инспектора. Туристички инспектор овлашћен је да привремено забрани рад
субјекта који обавља делатности из оквира који регулише Закон о туризму, ако утврди
постојање разлога за то, као и да изрекне новчану казну на лицу места. Против решења
инспектора може се изјавити жалба министру у року од 8 дана од дана достављања
решења.

Закон о туризму на свеобухватан начин регулише ову делатност и уз друге законе

представља најважнији део правног оквира деловања привредних субјеката у области
туризма.

13. ЗАKОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА – УГОВОРИ ИЗ ОБЛАСТИ ТУРИЗМА

1. Уговор о организовању путовања

Уговор о организовању путовања представља основни, најважнији и најчешћи

уговор у обављању туристичке делатности. као уговорне стране појављују се организатор
путовања и путник. Садржину уговора представља обавеза организатора путовања да
прибави путнику скуп услуга које се састоје од превоза, боравка и других услуга и
обавезе путника да организатору плати једну укупну (паушалну цену). Приликом
закључења овог уговора организатор обавезно издаје путнику потврду о путовању која
садржи следеће битне податке: место и датум издавања; ознаку и адресу организатора
путовања; име путника; место и датум почетка и завршетка путовања; датуме боравка;
податке о превозу; боравку и другим услугама укљученим у цену; најмањи број
потребних путника; укупну цену за скуп услуга предвиђених уговором; услове под којима
путник може тражити раскид уговора, као и друге корисне податке.
Постојање и пуноважност уговора о организовању путовања и потврде о путовању
потпуно су независни. Ипак, организатор путовања одговара за штету коју путник
претрпи због неиздавања потврде о путовању. Сматра се тачним оно што пише у
потврди о путовању, док се не докаже супротно. Организатор путовања мора путнику
пружити све услуге садржане у уговору о организовању путовања, као и да се стара о
правима и интересима путника. Организатор путовања дужан је да путника обавештава
о свим чињеницама битним за припрему и обављање путовања, као и да податке које
добије о путнику, његовом пртљагу или навикама не саопштава трећим лицима.
У случају да путнику проузрокује штету организатор путовања за њу одговара Ако
организатор путовања сам пружа услуге превоза, смештаја и друге услуге, одговара за
штету причињену путнику према прописима који се односе на те услуге. Ако је

46
извршење наведених услуга поверено другим лицима, организатор путовања такође
одговара путнику за штету која је настала због потпуног или делимичног неизвршења
ових услуга. Путник може од организатора путовања захтевати сразмерно снижење цене
због непотпуно или неквалитетно извршене услуге.
Полазећи од могућих, али и у пракси уочених злоупотреба организатора путовања,
Закон о облигационим односима унапред проглашава ништавим одредбе уговора о
организовању путовања „... којима се искључује или смањује одговорност
организатора путовања“. Основна обавеза путника је плаћање уговорене цене за
путовање у време како је уговорено, односно уобичајено. Уз ову, иду и друге обавезе,
као што су: достављање свих потребних података; испуњавање услова предвиђених
граничним, царинским, санитарним, монетарним и другим прописима; накнада штете
причињене организатору путовања неизвршавањем обавеза из уговора.
Поред наведених општих права и обавеза организатора путовања и путника, Закон
дефинише и нека посебна права и обавезе уговорних страна. Путник има право да
одреди друго лице да уместо њега користи уговором предвиђене услуге, под условом
да то лице испуњава посебне захтеве предвиђене за одређено путовање. Цена је код
уговора о организовању путовања фиксна и по правилу се плаћа унапред. Ипак,
законодавац у посебним случајевима дозвољава организатору путовања повећање
уговорене цене, и то: ако је после закључења уговора дошло до промена у курсу
размене валуте или до промене у тарифама превозника, које утичу на цену путовања.
У случају да повећање цене пређе десет посто путник може раскинути уговор без
обавезе да накнади штету. Путник у том случају има право на повраћај целог износа
новца које је платио организатору путовања. Овим уговором даје се право путнику да у
сваком тренутку може одустати од уговора, потпуно или делимично.
Одустанак може бити благовремен и неблаговремен, из чега произилазе права
организатора да путнику врати целокупан уплаћени износ, или да задржи одређени
проценат, који је утолико већи што је време од тренутка одустанка до почетка путовања
краће.
Организатор путовања може потпуно или делимично одустати од уговора, без
обавезе на накнаду штете, ако наступе изванредне околности које се нису могле
предвидети, избећи или отклонити, а које би да су постојале у време закључења уговора,
представљале оправдан разлог за организатора путовања да уговор не закључи. Поред
тога, организатор може одустати од уговора и када није сакупио минималан број
путника, предвиђен у потврди о путовању. Путник о тим околностима мора бити
благовремено обавештен, а рок не може бити краћи од пет дана пре дана када је
путовање требало да отпочне.
Програм путовања представља непроменљиви део уговора о организовању
путовања, са којим путник мора у писаном облику бити упознат пре закључења самог
уговора. Ипак, у ванредним околностима и програм путовања може се мењати. Те
околности организатор није могао предвидети, избећи или отклонити. Уколико
трошкови измене програма путовања увећавају цену путовања, то иде на терет ор
ганизатора, док смањење трошкова иде у корист путника. Уговорени смештај мора се
обезбедити у уговореном месту, а категорија може бити или иста или виша од
уговорене.

47
 Ако су у програму путовања извршене битне измене без оправданог разлога,
путник има право да одустане од путовања и повраћај целокупног уплаћеног износа.

2. Уговор о ангажовању угоститељских капацитета (Уговор о алотману)

Уговор о ангажовању угоститељских капацитета (Уговор о алотману) представља

поред уговора о организовању путовања можда други по значају уговор за обављање
туристичке делатности. Односи се на правно регулисање обавеза непосредног даваоца
услуга (хотелијера) и туристичке агенције.Овим уговором обавезује се угоститељ да у
„...току одређеног времена стави на располагање туристичкој агенцији одређени број
лежаја у одређеном објекту, пружи угоститељске услуге лицима које упути агенција и
плати јој одређену провизију, а ова се обавезује да настоји да их попуни односно да
обавести у утврђеним роковима да то није у могућности, као и да плати цену пружених
услуга уколико је користила ангажоване хотелске капацитете.
Уговор се закључује на једну годину, ако није другачије одређено, и обавезно мора
бити закључен у писменој форми.
Туристичка агенција као основну обавезу има обавештавање угоститеља о току
попуњавања смештајних капацитета, као и благовремено до стављање листе гостију.
Угоститељски капацитети који нису означени као попуњени, сматрају се слободним и
угоститељ их може нудити на продају другим корисницима. Туристичка агенција не може
својим клијентима зарачунавати цене више од оних које су предвиђене уговором о
алотману.
Цену пружених услуга туристичка агенција плаћа угоститељу након њиховог
извршења. Угоститељ има право да захтева плаћање одговарајуће аконтације. Туристичка
агенција има обавезу да лицима која шаље на основу уговора о алотману изда посебну
писмену исправу, која гласи на име (или групу), непреносива је и садржи налог угоститељу
које услуге треба да пружи. Ова исправа служи као доказ да је лице које је поседује
клијент агенције и на основу ње се врши обрачун узајамних потраживања између
туристичке агенције и угоститеља.
Угоститељ преузима неопозиву обавезу да туристичкој агенцији стави у току
одређеног времена на располагање уговорени број лежаја и пружи лицима које она
упућује услуге наведене у посебној писменој исправи. „Угоститељ не може уговарати са
другом туристичком агенцијом ангажовање капацитета који су већ резервисани на основу
уговора о алотману“. Госте, клијенте агенције, угоститељ у свему мора третирати као и
своје непосредне госте.
Измене уговорене цене угоститељу су дозвољене само ако о томе обавести
туристичку агенцију шест месеци унапред. Измена цена не односи се на резервације које
је угоститељ потврдио, као ни на услуге за које је већ достављена листа гостију. Из уговора
о алотману произилази обавеза угоститеља да плати провизију туристичкој агенцији, на
износ оствареног промета.
Провизија се одређује процентуално. Закон о облигационим односима предвиђа
право туристичке агенције да привремено одустане од коришћења ангажованих

48
смештајних капацитета без раскида уговора о алотману и обавезе накнаде штете
угоститељу. једина обавеза агенције састоји се у правовременом обавештавању
угоститеља о одустанку од коришћења. Уколико обавештење о одустанку не буде послато
у предвиђеном року, заснива се право угоститеља на накнаду штете. „Уговором о
алотману се може предвидети посебна обавеза туристичке агенције да попуни
ангажоване угоститељске капацитете. Ако их не попуни, туристичка агенција дужна је да
плати угоститељу накнаду као да је ангажоване лежајеве користила. У овом случају,
туристичка агенција нема могућност ни право да путем благовременог обавештења
угоститељу откаже уговор било делимично или у целини.
Ова врста уговора о алотману ставља угоститеља у повољнији положај, јер
искључује ризик неискоришћених капацитета. У пракси се појављује код угоститеља на
ексклузивним дестинацијама и у „топ сезони“, када је потражња за смештајем често изнад
постојећих капацитета.

3. Посреднички уговор о путовању

Посредничким уговором о путовању посредник се обавезује да, у име и за рачун

путника, закључи било уговор о организовању путовања било уговор о извршењу једне
или више посебних услуга које омогућују да се оствари неко путовање или боравак, а
путник се обавезује да за то плати накнаду“. Тиме је Закон о облигационим односима
овај уговор и ове односе уредио као посебан именовани уговор са посебним
обележјима. да се ради о посебном уговору говори и то што се изричито одређује да се
на посреднички уговор о путовању имају примењивати одговарајуће одредбе уговора о
организовању путовања,201 а не уговора о налогу или уговора о заступању, који су по
својој природи најближи и чија правила се могу применити и на овај уговор ако нема
одговарајућих одредби уговора о организовању путовања.
Осим тога што је именован, овај уговор је неформалан, консесуалан,
двостранообавезан и теретан.

4. Уговор о угоститељској остави

Питање угоститељске оставе представља четврти уговор из области туризма који је

регулисан одредбама Закона о облигационим односима. Овај уговор се налази у
поглављу којим је уређена остава као правна категорија тако да се локацијски налази
ван дела овог закон којим су регулисана остала три три „туристичка“ уговор“ (Уговор о
организовању туристичког путовања, Уговор о ангажовању угоститељских капацитета
(Уговор о алотману) и Посреднички уговор о путовању.
Угоститељи се сматрају оставопримцима у погледу ствари које су гости донели у
објекат и одговарају за њихов нестанак или оштећење. Искључује се одговорност
угоститеља ако су ствари пропале или су оштећене услед узрока у самој ствари или је до
оштећења дошло кривицом госта. „Угоститељ дугује потпуну накнаду ако му је гост
предао ствар на чување, као и ако је штета настала његовом кривицом или кривицом
лица за које он одговара. Ако располаже подесним просторијама угоститељ је обавезан

49
 да прима на чување ствари госта које он хоће да му преда на чување. Ако то
неоправдано одбије да учини, угоститељ дугује потпуну накнаду штете коју гост
услед тога претрпи.
Гост је дужан да пријави нестанак или оштећење ствари чим за то дозна. Све објаве
угоститеља којима се искључује, ограничава или условљава његова одговорност за
ствари госта ништаве су. Угоститељи који примају госте на ноћење имају право да
задрже ствари које су гости донели до потпуне наплате потраживања за смештај и друге
пружене услуге. Ово право може се раздвојити на две функције:
1. принуде – да се гост задржањем ствари принуди да изврши своју обавезу и
2. намирења – да угоститељ продајом ствари госта намири своја потраживања.

14. ЗАКОН О ЗАШТИТИ ПОТРОШАЧА

Постепено и дуготрајно приближавање Србије Европској унији условљено је

претходним испуњавањем услова у свим областима друштва. Пре коначног пријема уз
сталну контролу одговарајућих органа и тела Европске уније мораће да се „затвори“ око
тридесет и пет поглавља усаглашавања. једно од изузетно важних представља
усклађивање правних прописа у мери у којој је то потребно за успешно деловање
заједничког тржишта“ У теорији и пракси све чешће се за овај процес користи израз
„хармонизација“. Овај израз, заправо, значи да „...оне државе које желе да постану
чланице Европске уније, морају своје позитивно пра во да ’хармонизирају’ са правом које
примењују чланице Европске уније“.
Хармонизација не значи свест о јединству европског права, него само „...сазнање
о нужности постојања европског јединственог пра ва“, које је различито, али мора бити
јединствено, изједначено. „Појам изједначења права је одређени поступак предузет у
циљу да се два или више различитих права учине једнаким било у њиховим основ-
ним принципима или појединим одредбама. О правној природи Европске уније постоје
бројне и често супротстављене теорије. Оне се крећу у широком дијапазону. Од тврдњи
да се ради о класичној међународној организацији до схватања да је реч о наддржавној
творевини која има елементе федералне државе. За педесет година постојања ове
регионалне организације усвојен је и примењује се велики број јединствених прописа и
закључен читав низ међународних уговора који заједно чине део новог правног система,
комунитарног права, одн. права Европске уније.
Процес хармонизације, како се уобичајно схвата, није ограничен само на државе
чланице Европске уније, већ је много обухватнији. државе које, као Србија, претендују на
чланство у Унији у обавези су да изврше усаглашавање сопственог националног правног
поретка са правним поретком Европске уније“. Једна од првих области у којима је
извршено уједначавање прописа чланица Европске уније била је заштита потрошача.
Познато је да се први потрошачки протест догодио 1775. године у Масачусетсу, као и да је
своју кулминацију доживео током шесте и седме деценије двадесетог века, управо у
земљама западне Европе.
У темеље ових прописа уткана су основна права потрошача. То су: право на
задовољење основних потреба; право на безбедност; право на информисаност; право

50
избора; право да се чује глас потрошача; право на обештећење; право на образовање
потрошача и право на здраву животну средину. Поред основних права потрошача у
законодавство Европске уније уграђени су и ставови садржани у Смерницама Уједињених
нација које се често називају „уставом потрошача“, а чији су основни циљеви заштита
безбедности производа и услуга.
Заштита потрошача у туризму такође представља изузетно значајан сегмент
правне хармонизације. На том плану највиши домет достигнут је директивом Савета
Европске Заједнице са којом су државе чланице биле у обавези да усвоје мере за
усаглашавање пре 31. децембра 1992. године. као разлог доношења директиве наводи се
потреба усавршавања тржишта Европске уније, чији важан део представља и туризам.
„Сврха ове директиве је да приближи, поистовети и изједначи Законе земаља чланица,
као и правила и административне провизије за пакете’ продате или понуђене на продају
на територији Заједнице“. Читав текст директиве на директан или индиректан начин
говори у прилог заштите интереса туриста – потрошача. „било која описана ствар која се
тиче ’пакета’ и која је обезбеђена од стране организатора или продавца услуга за
потрошача, цена ’пакета’ и било који други услови наведени у уговору, не смеју ни у ком
случају садржати било какву дезинформацију“.
Пре закључења уговора о путовању, организатор или продавац „пакета“ обавезан
је обезбедити потрошачу писану брошуру са свим потребним информацијама. Земље
чланице обавезују се да путнику обезбеде уговор који је разумљив и приступачан и да сви
услови у њему наведени буду достављени путнику у писаној форми пре почетка путовања.
Потрошач може да пренесе резервацију „... на особу која задовољава све услове
применљиве на ’пакет’“55. Уговорене цене не могу бити предмет ревизије. Уколико је
организатор путовања, пре поласка, принуђен да из било којих разлога битно промени
неки од основних услова уговора, мора о томе да обавести потрошача у најкраћем року.
Потрошач може да донесе одлуку да раскине уговор без новчане накнаде или да
прихвати измену уговора што укључује и могућност промене цене. Уколико се догоди,
после поласка, да значајан део уговором предвиђених услуга није пружен, или
организатор схвати да неће моћи да их обезбеди, у обавези је да потрошачу „... понуди
одговарајуће алтернативне аранжмане, без додатних трошкова, продужење боравка, и,
уколико је то могуће, компензацију за разлику између услуга које су биле понуђене и оних
које су пружене.“ Неприхватањем наведених могућности, потрошач ће од стране
организатора, а без додатних трошкова, бити превезен до места поласка, или друге
жељене дестинације, уз измирење компензације према потрошачу, уколико постоји таква
могућност. Садржајем директиве потрошач у туризму штити се практично од свих могућих
и познатих штета које му могу бити причињене. „Организатор и/или продавац услуга
обавезан је тј. одговоран потрошачу за одговарајуће испуњење обавеза које проистичу из
уговора, без обзира на то да ли те обавезе морају бити измирене од стране организатора
и/или продавца услуга, или других давалаца услуга“.
За штету нанету потрошачу одговорни су организатор и/или продавац услуга, осим
ако им грешка не може бити стављена у кривицу, а то су следећи случајеви:

1. Ако се грешка може приписати потрошачу;

51
 2. Ако се грешке, које су непредвидиве или неизбежне, могу приписати трећој
страни;

3. Више силе.

„Потрошач мора да пријави било какав недостатак у извршењу уговора који

примети на месту даваоца услуга и организатора и/или продавца и то у писменој или
било којој другој одговарајућој форми и то првом приликом“. Организатор путовања,
продавац аранжмана или њихов локални заступник у случајевима жалби путника –
потрошача „... мора да учини хитне и велике напоре да нађе одговарајућа решења“.
Посебна пажња у члановима 7. и 8. директиве посвећује се гарантовању заштите интереса
потрошача у случају враћања новца због неизвршених путовања или непотпуно или
делимично извршених услуга. На основу наведеног може се закључити да је Европска
унија својим хармонизованим прописима успела да обезбеди ефикасну и продуктивну
заштиту интереса потрошача у туризму.
Први покушај Србије да хармонизује прописе о заштити потрошача са
законодавством Европске уније учињени су доношењем Закона о заштити потрошача
2005. године. У IV поглављу које се односи на посебне облике заштите потрошача у
области услуга каже се: „Права и обавезе потрошача – корисника услуга у туризму
остварују се у складу са овим законом и законом којим се уређује обављање туристичке и
угоститељске делатности“. Следећим чланом овај Закон уређује права и обавезе странака
у уговору о временски подељеном коришћењу некретнине (Time share). Скупштина
Републике Србије усвојила је нови Закон о заштити потрошача који се примењује од 1.
јануара 2010. једна од битних карактеристика овог Закона односи се на заштиту
потрошача у туризму, чему је посвећено читаво десето поглавље, насловљено са „Заштита
потрошача у остваривању права из уговора о туристичком путовању и временски
подељеном коришћењу непокретности“.
Заштита потрошача у туризму започиње још од дефинисања обавеза трговца на
предуговорно обавештавање. Трговац је дужан да у примереном року пре закључења
Уговора о туристичком путовању обавести потрошача о: укупној цени путовања; износу
средстава који је потрошач дужан да плати пре отпочињања путовања; распореду и
доспећу рата; одредишту, средствима и карактеристикама превоза; датумима, времену и
месту поласка и повратка; времену и месту привременог заустављања; смештајном
објекту; броју, распореду, врсти, карактеристикама и начину услуживања оброка;
посетама, излетима и другим услугама које су укључене у укупну цену туристичког
путовања; могућностима осигурања за отказ туристичког путовања од стране потрошача;
подацима у вези са визама, царинским и граничним формалностима; потпуним и
важећим здравственим условима у вези са туристичким путовањем; условљавању
реализације туристичког путовања и називу, пословном имену и седишту трговца ради
достављања писмена у судском поступку. О свему наведеном, трговац је у обавези да
обавести потрошача на јасан и разумљив начин, без накнаде, у писменој форми и то
текстом који је исписан симболима исте величине као у уговору.
Уговор о туристичком путовању закључује се у писменој форми или на трајном
носачу записа, уз обавезу трговца да након потписивања уговора преда потрошачу

52
најмање један примерак потписаног уговора. Поред већ наведених података, уговор о
туристичком путовању мора да садржи и: посебне захтеве потрошача са којима се трговац
сагласио; поступак и рок за улагање притужби потрошача, као и рок за њихово решавање:
назив и адресу трговца, потрошача и осигуравача: датум и место закључења уговора о
туристичком путовању и потписе уговорних страна и услове под којима потрошач има
право да одустане од уговора. „Потрошач може пре отпочињања туристичког путовања да
одреди друго лице које уместо њега има право да користи уговорене услуге ако
задовољава посебне захтеве предвиђене за одређено туристичко путовање“. Уколико је
трговац принуђен да пре отпочињања путовања, измени поједине битне одредбе уговора,
у обавези је да то без одлагања саопшти потрошачу.
Потрошач може да прихвати измене уговора, или да без накнаде раскине уговор о
туристичком путовању. Закон даје могућност потрошачу да пре отпочињања туристичког
путовања одустане од уговора, потпуно или делимично. Ако то учини у примереном року
трговцу припада само накнада административних трошкова, који не могу бити већи од 5%
од вредности туристичког
путовања. У случају одустанка због постојања разлога „више силе“ трговцу такође припада
право на накнаду административних трошкова. Неблаговремени одустанак путника од
туристичког путовања конституише за трговца право да захтева накнаду у одређеном про-
центу уговорене цене. Висина процента утврђује се сразмерно времену преосталом до
отпочињања туристичког путовања и мора бити економски оправдана.
У случају раскида уговора о туристичком путовању, а без одговорности потрошача,
њему остаје право избора:

1. да прихвати замену уговореног туристичког путовања другим путовањем истог

или бољег квалитета и плати разлику у цени;

2. да прихвати измену уговореног туристичког путовања другим путовањем

слабијег квалитета и накнаду за разлику у цени;

3. да захтева повраћај уложених средстава по основу уговора о туристичком

путовању“.

Трговац нема обавезу накнаде трошкова потрошачу настале раскидом уговора у

два случаја: због недовољног броја пријављених путника и због немогућности испуњења
уговорних обавеза за које нису одговорне уговорне стране („виша сила“). Трговац је у
обавези да потрошачу пружи туристичко путовање које је саобразно уговору о путовању.
Уколико он или треће лице (пружалац услуга транспорта, смештаја, исхране итд.) то не
учини, одговараће у складу са одредбама Закона. У случају несаобразности услуга
закљученом уговору, трговац је дужан да понуди потрошачу друге одговарајуће услуге без
додатних трошкова за потрошача, или да накнади трошкове који су последица измене
након поласка.
Уколико трговац не поступа на један од наведених начина, потрошач може о свом
трошку да прибави друге одговарајуће услуге, изврши повратак у место поласка и поднесе
захтев трговцу за накнаду трошкова. Трговац, посредник или локални представник

53
трговца морају без одлагања да одговоре на притужбе потрошача за време трајања
туристичког путовања и отклоне свако одступање од уговора на које потрошач укаже. Ако
то не учине потрошач има право да захтева сразмерно умањење цене. „У случају да
извршено туристичко путовање није саобразно уговореном, потрошач може да захтева од
трговца отклањање недостатака у примереном року. Ако трговац у примереном року не
отклони несаобразност у туристичком путовању... потрошач може да раскине уговор“.
Уколико због догађаја за које нису одговорне уговорне стране ис-пуњење обавеза трговца
постане немогуће, престају и обавезе потрошача.
Неиспуњење или делимично испуњење обавезе трговца, или кашњење у
извршењу исте, конституише право потрошача да захтева накнаду претрпљене штете,
укључујући и нематеријалну. Појам нематеријалне штете по први пут се јавља у овој врсти
уговора. То је од великог значаја имајући у виду да често неизвршење уговора о турис-
тичком путовању од стране трговца, проузрокује већу нематеријалну него материјалну
штету. Имајући у виду негативну праксу уочену не само код нас, него уопште у пословању
правних субјеката у туризму, законодавац пред-
виђа обавезу трговца да потрошачу пружи гаранцију којом се обавезује „... да ће
извршити повраћај уплаћене цене и исплатити накнаду трошкова повратка потрошача у
место поласка, ако услуга из уговора о туристичком путовању не буде извршена због
неспособности плаћања трговца“. Треба приметити да је овим чланом износ гаранције
лимитиран, тако да у случају да укупан годишњи износ дуговања осигуравача или
банке прелази тај лимит, индивидуалним потрошачима ће захтеви бити сразмерно
умањени. То практично значи да постоји објективна могућност да потрошачи, у случају
стечаја трговца буду обештећени мањом сумом од оне коју су платили за туристичко
путовање.
Рок за стављање примедби у вези са недостацима извршених услуга износи
месец дана од дана утврђивања истих. У случају пропуштања овог рока потрошач нема
право на умањење цене, раскид уговора и накнаде штете. Заштита потрошача, а нарочито
заштита потрошача у туризму није у српском законодавству била усаглашена са
одговарајућим законским решењима комунитарног права. Неминовност хармонизације
све је присутнија и већа са приближавањем датума добијања статуса кандидата за пријем
у чланство Европске уније. Закон о заштити потрошача у свом десетом поглављу у
потпуности је, како у основној идеји, тако и у конкретним решењима близак, па чак и
истоветан са решењима која се налазе у директиви 13/90 Европске заједнице. То би
требало да у пракси значајно побољша ниво и квалитет заштите потрошача у туризму.
Нажалост, спровођењу добрих решења садржаних у Закону смета то што донета
подзаконска акта ипак не пружају туристи неопходни ниво сигурности и заштите њихових
права.

15. ПОСЕБНЕ УЗАНСЕ У ТУРИЗМУ

Важан извор права, посебно у области привредних односа, представљају обичаји.

Закон о облигационим односима изричито налаже учесницима у облигационим односима

54
да су дужни да поступају у складу са добрим пословним обичајима, сакупљеним у
збиркама (узансама).
Учесници морају примену узанси изричито предвидети, или се из објективних
околности може закључити да су хтели њихову примену. Узансе настају на тај начин, што
их за то овлашћена тела прикупљају и систематизују, па их издају у облику збирки.
Постоје опште (које се односе на промет робе и услуга уопште) и посебне узансе
(које регулишу промет одређеног артикла или се примењују само у једној привредној
грани).
У нашој правној пракси, бележи се да је Главна државна арбитража 1954. г. донела
Опште узансе за промет робе, док је Савезна привредна комора касније донела читав низ
посебних узанси. до доношења Закона о облигационим односима, априла 1978. г., Опште
узансе представљале су основни извор права у облигационо-правној области. Након
доношења Закона о облигационим односима и даље важе она правила Општих узанси
која својом садржином представљају допуну Закона и ако се странке сагласе о њиховој
примени.
За регулисање правних односа у туризму изузетан значај имају Посебне узансе у
туризму, које поред заједничких одредби за уговоре о туристичким и угоститељским
услугама, садрже одредбе о: Уговору о угоститељским услугама; Уговору о алотману и
Уговору о услуживању хране и точења пића. Заједничким одредбама за уговоре о
туристичким и угоститељским услугама дефинишу се: битни састојци ових уговора;
форма уговора и цена услуга. као битне састојке уговора
Посебне узансе у туризму наводе: одредбе о врсти и обиму услуга, цени услуга и
времену њиховог коришћења. За ову врсту уговора важи опште правило неформалности
закључивања, с тим што се за уговор који није закључен у писменој форми може тражити
од друге странке писмена потврда. Ако није другачије уговорено, „... сматра се да је
уговорена она цена која важи у угоститељском објекту у време почетка коришћења услуга
и која је објављена на начин одређен прописима и овим узансама“.
Уговор о угоститељским услугама један је од најчешћих уговора у пракси
туристичко-угоститељских субјеката. Свакодневно на хиљаде гостију долази и одлази из
хотела, мотела, хостела и других објеката за смештај туриста, закључујући при том управо
ову врсту уговора. Због тога, одредбе Посебних узанси које дефинишу и уређују овај
Уговор и имају изузетан значај. Уговор о угоститељским услугама сматра се закљученим
када угоститељ прихвати и писмено потврди резервацију госта који је лично код њега
затражио смештај или пансион. Захтев за резервацију смештаја или пансиона мора
садржати следеће елементе: врсту услуге, време почетка и трајања услуге и адресу
корисника услуге. Угоститељ је дужан да на захтев за резервацију одговори одмах.
Резервације се прихватају по редоследу приспећа у оквиру слободних капацитета.
Уколико угоститељ не одговори на захтев за резервацију, гост има право на накнаду
штете. Узансе дају право угоститељу да прихватање захтева за резервацију услови
плаћањем аконтације, која уобичајено износи две трећине вредности наручених услуга.
Пријем аконтације мора се потврдити у року од 24 часа од примања уплате. Аконтација
уобичајено представља унапред плаћен део цене.

55
 Угоститељ мора прихватати сваку понуду за закључење уговора о смештају у
оквиру расположивих капацитета, изузев када гост није у могућности да плати цену или
није у подобном стању да буде примљен у угоститељски објекат.
Предмет овог уговора могу бити услуге смештаја, припремање и услуживање хране
и пића као и друге услуге уобичајене у туризму и угоститељству. Под пансионом се
подразумевају смештај и три оброка (доручак, ручак и вечера), а под полупансионом
смештај са доручком и једним главним оброком (ручак или вечера).
Уговор о угоститељским услугама закључује се на одређено или неодређено
време. По престанку уговора о угоститељским услугама, гост је дужан да напусти собу до
времена одређеног кућним редом, а најкасније до 14 часова. Прекорачење овог времена
повлачи обавезу плаћања собе још за један дан. Отказ се даје у писменој форми и
обавезно мора бити датиран.
Угоститељ је дужан да госту који има потврђену резервацију задржи собу до 18
часова, након чега може њоме слободно располагати. Ако собу изда другом госту, нема
право да тражи накнаду штете.
На основу уговора о угоститељским услугама гост има право на коришћење
одговарајућих просторија, и одговорајуће оброке (ако је уговором предвиђен пансион
или полупансион). Такође има право да користи све уређаје, заједничке просторије и
услуге предвиђене за општу употребу госта.
Собу предвиђену за смештај угоститељ мора ставити на располагање госту
најкасније до 14 часова. Гост има право на накнаду штете уколико му угоститељ не
обезбеди смештај у уговореном објекту, као и у угоститељском објекту одговарајуће
категорије. На терет угоститеља падају трошкови смештаја госта у објекту више категорије
од уговорене.
Приликом доласка гост је обавезан да се пријави на рецепцији угоститељског
објекта. За време трајања уговора, угоститељ мора госту омогућити несметано
коришћење услуга, достављати му све битне информације и пружати друге услуге у вези
са уговором. Гост има обавезу да просторије које су му стављене на располагање користи
поштујући кућни ред.
По престанку уговора гост је дужан да просторије које је користио преда
угоститељу у стању у коме их је нашао. „Гост одговара за штету у просторијама, на
уређајима, опреми, инвентару која је настала његовом кривицом и кривицом лица за које
одговара“. Извршене услуге угоститељ наплаћује од госта по важећем ценовнику, док се
боравишна такса и осигурање посебно обрачунавају и наплаћују. Посебно се наплаћује
употреба телекомуникационих уређаја и средстава.
За децу се одобравају посебни попусти, зависно од узраста, док се посебни попусти
могу одобравати појединим категоријама гостију у складу са пословном политиком
угоститеља. „Наплата рачуна за извршене услуге обавља се одмах после извршења услуга
или, уколико је у питању дужи боравак, после сваких 7 дана коришћења услуга смештаја
или пансиона. Од госта се може затражити да унапред плати цену ноћења. Угоститељ је
дужан да изврши спецификацију износа рачуна према пруженим услугама“.
Уколико гост не плати рачун за извршене услуге или штету коју је причинио,
угоститељ има право задржавања ствари које је гост донео у угоститељски објекат до
потпуне наплате потраживања“. Угоститељ који је задржао ствари госта може да се

56
обештети њиховом продајом, с тим што је у обавези да о својој намери обавести госта
писменим путем најмање 15 дана раније. кућни ред представља саставни део општих
услова пословања угоститеља и мора бити у целости истакнут на рецепцији, а у изводима
у свим собама.
Сматра се да се гост сагласио са кућним редом самим актом преузимања собе у
којој је добио смештај. Све апарате у соби за смештај, гост мора користити у складу са
њиховом наменом и под условом да не ремети ред и мир осталих гостију. У угоститељски
објекат није дозвољено уводити животиње, осим ако то није посебно уговорено. Такође је
госту забрањено да у угоститељски објекат уноси оружје, експлозивни материјал и сл.
болест госта ствара обавезу за угоститеља да позове лекара, а ако је болест заразна то је
основ за раскид уговора о угоститељским услугама. У случају смрти госта, угоститељ је
дужан да одмах о томе обавести полицију, друге надлежне органе и породицу, као и да
комисијски изврши попис ствари које је гост имао код себе. Уговор о угоститељским
услугама ствара угоститељу обавезу да госту без одлагања преда све пошиљке које су му
упућене, као и да накнадно приспеле пошиљке, упути на адресу коју је гост оставио.
Такође мора госту доставити ствари заборављене у објекту приликом одласка. У случају
да то не може учинити, ствари је обавезан чувати најмање годину дана.
„Угоститељ одговара за нестанак или оштећење ствари госта према закону и овим
узансама“. Ствари које је гост донео у угоститељски објекат деле се у две категорије:
1. оне ствари које се налазе у објекту за време у коме гост располаже смештајем и
2. оне ствари на којима угоститељ преузима надзор. Подразумева се да је
угоститељ дужан да прими на чување ствари госта које овај хоће да му преда на чување,
„изузев ако не располаже подесним просторијама за њихов смештај, или ако њихово
чување превазилази његове могућности из неког другог разлога“. Ствари предате на
чување може подићи гост или лице које он овласти уз враћање потврде, у присуству
представника угоститеља.

Поред ствари које је гост унео у угоститељски објекат, угоститељ одговара за

нестанак или оштећење аутомобила госта остављеног у гаражи или чуваном паркингу
угоститељског објекта. као и сви други уговори привредног пословања, и уговор о
угоститељским услугама склапа се у доброј вери и са претпостављеном намером да га обе
стране изврше. Ипак, Узансе предвиђају, у складу са постојећом праксом услове за раскид
уговора.
Подразумева се да и угоститељ и гост имају право на раскид овог уговора.
Угоститељ има право да раскине уговор о угоститељским услугама ако гост:
„1. Грубо крши ове узансе или одредбе кућног реда, а нарочито ако својим
понашањем омета боравак других гостију;
2. Не плати рачун за извршене услуге после 7 дана боравка, ако није другачије
уговорено;
3. Оболи од неке заразне болести која представља опасност за остале госте у
угоститељском објекту“.
Гост може да раскине уговор о угоститељским услугама, ако угоститељ не испуњава
уговорне обавезе, а посебно ако грубо крши одредбе ових узанси и кућног реда. Гост
такође има право на одустанак од уговора због промењених околности, тј. оних околности

57
које није могао избећи или отклонити, и које би, да су постојале у тренутку закључења
уговора биле довољан и оправдан разлог да се уговор не закључи.
Један од типичних такозваних туристичких уговора јесте Агенцијски уговор о
угоститељским услугама. Уговорне стране код овог уговора су туристичка агенција која
као наручилац услуге закључује уговор са угоститељем о пружању угоститељских услуга у
корист индивидуалног госта или групе гостију. Захтев агенције, потврда резервације
угоститеља, као и потврда агенције да прихвата понуду угоститеља морају се упутити
писменим путем и у законским роковима. Сваки захтев за резервацију садржи услуге које
треба да се обезбеде. као документ за резервацију агенција може користити ваучер
(туристичку упутницу).
Ваучер мора да садржи најмање следеће:
1. назив агенције;
2. назив угоститеља;
3. име госта;
4. врсту, обим и време извршења услуга;
5. број, датум и место издавања и потпис овлашћеног лица“.

Угоститељ даје агенцији цене које су ниже од цена које плаћају директни
корисници (гости).
Агенција нема право да гостима обрачунава веће цене од оних које је агенцији дао
угоститељ.
Цене услуга потврђене резервацијом не могу се мењати. Агенција плаћа само оне
услуге које су наведене у документу о резервацији.
Висина и услови провизије коју угоститељ одобрава агенцији договарају се и
прецизирају пре или за време потврде резервације.
„Уобичајена провизија за односе домаће агенције и угоститеља је 5% на цену
услуге, односно 3% ако је у питању уговор за рачун стране агенције“. Отказ уговорених
услуга обавља се писмено, уз назнаку датума.
Узансе дефинишу индивидуалне госте као „појединце који посредством агенције
обезбеђују угоститељске услуге, а који не користе услове (повластице) групе“.

У случају да агенција откаже уговор после утврђених рокова или се гост не појави у
угоститељском објекту пре 18 часова агенција плаћа угоститељу накнаду штете у износу:
1. цене уговорених услуга за боравак од једног дана,
2. цене уговорених услуга за боравак од три дана – у случају
боравка дужег од три дана у главној сезони.

Ако пре времена напусти објекат, или не користи наручене услуге, гост је у обавези
да угоститељу накнади штету.
„Групу чини одређени број лица која путују заједно, коју агенција и угоститељ
сматрају посебном целином и којој угоститељ одобрава специјалне услове и тарифе, што
је утврђено у уговору... Под групом гостију сматра се група од најмање 15 особа које
долазе и одлазе заједно, које и агенција и угоститељ сматрају целином“.

58
 Агенција је у обавези да угоститељу достави попис гостију по собама најмање 7,
односно 14 дана пре доласка групе. Гости морају бити смештени према достављеној
листи, а у случају смештаја у други објекат, чланови групе морају бити у једном објекту.
На групу од 15 лица, угоститељ одобрава агенцији бесплатан боравак једном
њеном представнику. За групу од најмање 30 лица угоститељ може одобрити бесплатан
боравак још једном представнику агенције.

Узансе утврђују рокове у којима се отказ смештаја за групе сматрају

правовременим:
1. ако је у питању група мања од 40 гостију – 7 дана, а 14 дана у сезони
2. ако је у питању група већа од 40 гостију, отказни рок је 14 дана.

Неблаговремени отказ или недолазак гостију ствара за угоститеља право на

накнаду штете у висини цене отказане услуге. „Ако угоститељ резервисане капацитете да
на коришћење другим гостима, нема право на накнаду штете од агенције“.
У случају рекламације госта, која се односи на пружене услуге, угоститељ има
обавезу да је одмах размотри. Ако је приговор оправдан, поред испуњења уговора,
угоститељ ће понудити госту одговарајућу накнаду.
Уколико гост достави приговор агенцији, ова је у обавези да исти у року од 8 дана
достави угоститељу. Обавеза је угоститеља да на достављени приговор одговори у року од
8 дана. Уколико то не учини, сматра се да не прихвата приговор, односно предлог.

Уговор о угоститељским услугама ствара и посебне обавезе агенције и угоститеља.

Оне се састоје у следећем:

1. Агенција мора угоститељу пружити сва потребна обавештења у вези са нарученим
услугама;
2. Услуге гостима агенције морају бити истог квалитета као и услуге које се пружају
директним гостима;
3. Угоститељ неће наговарати госта агенције да постане директан гост;
4. Агенција неће склапати више уговора за истог госта;
5. Угоститељ мора дати тачне информације о врсти, локацији и категорији објекта, нивоу
комфора, врсти и начину услуживања оброка;
6. Агенција и угоститељ уздржаваће се од давања изјава којима се доводи у питање
квалитет услуга које пружа друга уговорна страна, или изјава које доприносе рушењу
угледа једне од уговорних страна.

Како је Уговор о алотману доста детаљно дефинисан у Закону о облигационим

односим, Узансе у једанаест чланова (од 90. до 100.) ближе дефинишу управо услове
битне за закључење и извршење овог уговора.
„Уговор о алотману закључује се између агенције и угоститеља у писменом
облику“. Обавеза је угоститеља да без одлагања обавести агенцију о свакој промени у
објекту или услугама после закључења уговора. Лицима које упути агенција у складу са
уговором о алотману, угоститељ је дужан пружити услуге наведене у ваучеру. Угоститељ је

59
у обавези да агенцији исплати провизију „... на промет остварен на основу уговора о
алотману“.
Уговором о алотману прецизирају се рокови за обавештавање угоститеља о току
попуне смештајних капацитета.
Препоручује се рокови за обавештавање о одустајању од коришћења ангажованих
капацитета:
1. Отказ за целу групу – најмање 30 дана пре датума доласка;
2. Отказ од максимум 50% од почене резервације – најмање 15 дана пре датума
доласка;
3.Отказ од максимум 25% од почетне резервације, најмање 10 дана од датума
доласка. За отказ после наведених рокова, угоститељ има право на накнаду штете.

Ако угоститељ капацитете изда другом кориснику губи право на накнаду штете.
Код уговора о алотману по принципу „пуно за празно“, агенција уопште нема право отказа
ангажованих капацитета.
Угоститељ може слободно располагати капацитетима од којих агенција није
одустала у року, нити је за њих послала листу гостију. Ако агенција у прописаном року не
обавести угоститеља о коришћењу ангажованих капацитета, нити у року обавести
угоститеља о одустајању од ангажованих капацитета дужна је да плати накнаду штете
угоститељу.

Висина накнаде одређена је на следећи начин:

1. до накнаде уговорене унапред;
2. У одсуству таквог договора- до две трећине (2/3) цене резервисане услуге
(минимум једна ноћ по отказаном госту);
3. У случају отказа три (3) дана или мање пре датума доласка – до три четвртине
(3/4) од уговорених угоститељских услуга;
4. У случају превременог одласка госта или некоришћења наручених услуга,
агенција ће надокнадити угоститељу губитак који је стварно претрпео, осим у оним
случајевима када је до превременог одласка или некоришћења услуга дошло
одговорношћу угоститеља који није обезбедио уговорене услуге“.
У случају више силе странке нису у обавези да плате накнаду штете.

Завршни део Узанси односи се на дефинисање и детаљно описивање права и

обавеза које произилазе из Уговора о услуживању хране и точења пића. „Сматра се да је
уговор о услуживању хране и точењу пића закључен кад угоститељ прихвати резервацију
госта, односно поруџбину услуга које гост од њега затражи“.
У име угоститеља овај уговор у угоститељском објекту закључују лица која примају
наруџбине хране и пића. Ако се прима резервација услуживања хране, она мора садржати
нарочито врсту услуге (ручак, вечера, коктел), обим (број лица, количина), време
коришћења и цену.
Госту који непосредно затражи услуге у објекту обрачунавају се цене из ценовника
угоститељског објекта.

60
 Гост може извршити резервацију места у угоститељском објекту, што се не
наплаћује посебно, а место се чува све док угоститељ оцени да гост неће доћи.
Резервације се примају у оквиру расположивих капацитета.
„Угоститељ има право да одбије услуге госту који није подобан да буде гост угости
тељског објекта“.
Гост мора бити послужен јелом и пићем које је по јеловнику и карти пића
наручено. Послужена јела и пића морају бити одговарајућег квалитета.
„Ако послужено јело или пиће по садржају, квалитету и количини не одговарају
наруџбини, гост има право да одбије такву услугу без обавезе плаћања, а може да захтева
јело и пиће у складу са наруџбином“.
Пића која се по правилу послужују у затвореним боцама, морају се отварати пред
гостом.
Цена услуге плаћа се на захтев госта, али угоститељ може тражити наплату и пре
тога, ако се мења особље, затвара локал и слично.
Гост је обавезан да се у угоститељском објекту понаша тако да не ремети ред и
боравак других гостију и рад особља. Госта који се не понаша у складу са узансама
угоститељ не мора да услужи и има право да га удаљи из угоститељског објекта.
Ако угоститељ располаже гардеробом, гост је дужан да при доласку преда ствари у
гардеробу. О томе угоститељ госту издаје одговарајућу потврду. За оштећење или
нестанак предатих ствари, угоститељ одговара до њихове пуне вредности.

Гост не може без пристанка угоститеља да откаже или мења наручену храну.

Резервација услуживања хране за групе гостију може се отказати најкасније 12

часова пре времена одређеног за почетак коришћења услуге која је утврђена
резервацијом. У случају неотказивања услуге благовремено, угоститељ има право на
накнаду штете. Такође има право на накнаду штете у случају мањег обима коришћења у
односу на резервацију, ако претходно није извршено отказивање.
„Ако је уговор о услуживању хране и точења пића за госта или групу гостију
закључен на основу резервације или наруџбине агенције, рачун плаћа агенција, ако није
друкчије уговорено“. Све спорове до којих би могло доћи међу странкама, уговорне
стране решаваће мирним путем. Ако саме не дођу до таквог решења, могу се обратити
суду части основаном при привредној комори.

16. ЗАКОН ЗАШТИТИ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Животна средина представља предмет интересовања широког круга, од научника

и стручњака различитих профила, преко технолога и правника, до новинара и политичара.
крај 20. и почетак 21. Века обележени су настојањима на глобалном нивоу да се животна

61
средина заштити и унапреди. декларација о животној средини и развоју, чувена Рио
декларација, декларације из кјота и копенхагена, Агенда за 21. век и друга пратећа
документа Уједињених нација налазе места и у законодавству Србије и пракси њених
одговарајућих органа и тела. Резолуција о политици заштите животне средине у Савезној
Републици југославији донета је 1993. г., Резолуција о политици очувања биодиверзитета
СРј, 1994. г.
Најважнији акт представља Закон о заштити животне средине. У њему је животна
средина дефинисана као „...природне и радом створене вредности и укупан простор у
коме човек живи и у коме су смештена насеља, добра у општој употреби, индустријски и
други објекти;
– природне вредности животне средине су природна богатства, земљиште, воде, шуме,
ваздух, биљни и животињски свет;
– радом створене вредности животне средине су добра која је човек створио“.

Животну средину могуће је посматрати као систем кога сачињава пет компоненти:
1. атмосфера;
2. хидросфера;
3. литосфера;
4. земљиште и
5. организми.

Сви су они нераскидиво повезани, али се ради лакшег праћења промена и њиховог
регистровања посматрају и третирају одвојено. Полазећи од наведене дефиниције
природне вредности посматрају се у форми ентитета (ваздух, вода, земљиште) и у
интегралној форми (геодиверзитет, биодиверзитет).
Природне вредности представљају природна богатства која су у пракси у
потпуности подређена човеку. То је реалност присутна у готово свим савременим
државама. Ова реалност даље значи потпуну доминацију економије над екологијом, тј.
посматрање и третирање животне средине искључиво кроз призму економских
вредности. доминација економије над екологијом, неадекватна експлоатација природних
вредности које се налазе у животној средини, главни су узрок њеног наглог пропадања.
Човек и животна средина одувек су били нераздвојни и у динамичној равнотежи.
Фридрих Енгелс називао је природу „човековим анорганским телом“.
Изучавање животне средине и њена заштита сваким даном су присутније у
савременом свету. Ефикасније реаговање на растуће проблеме угрожавања и повреде
животне средине захтева примену средстава принуде која морају бити регулисана
одговарајућим правним нормама.
Право заштите животне средине настајало је, историјски посматрано, готово
упоредо са настанком права уопште. У прилог томе говоре прописи из древне Индије,
старог Египта, античке Грчке, Рима и других држава старог века. Норме које се односе на
заштиту животне средине јављају се и у средњем веку, почевши од 11. века, на
територијама данашње Велике британије, Италије, Француске и бројних слободних
градова, као на пример, дубровника, хвара, котора. до развоја правне регулативе у

62
области заштите животне средине у модерном смислу долази са настанком модерних
држава, крајем 18. и у 19. веку. Сматра се да је први посебни закон у овој области био
Закон о заштити историјских грађевина, донет у Грчкој 1834. године. За њим следе Закон о
заштити вода од загађивања (Велика британија, 1876. г.), Закон о заштити природе
(белгија, 1911. г.), Закон о заштити ваздуха од загађења (Велика британија, 1956. г.).
шведска је била прва држава која је учинила покушај доношења једног свеобухватног
закона који је третирао сва добра животне средине (Зкон о заштити животне средине,
1969. г.). Овим законом превазиђен је парцијални приступ, а превладало схватање да
животна средина обухвата све оне елементе на Земљи, као и у ближем космичком
окружењу од којих зависи свеукупни живот. Значајан допинос развоју међународног
права животне средине дале су Уједињене нације, Савет Европе и Европска Заједница.
Последњих неколико деценија врши се убрзана деградација свих елемената
животне средине, што је довело до реакције државних органа, савремене међународне
заједнице, који правним средствима покушавају да спрече ове тенденције. Еколошко
право представља део правне науке уопште, а пуни замах ова правна дисциплина добија
крајем 80-тих година двадесетог века.

17. ЗАКОН О БАЊАМА

Истина је да су људи још у време најстаријих цивилизација путовали у друге земље

у потрази за излечењем од болести које су их мучиле. Зато се може рећи да здравствени
туризам представља један од најстаријих видова туризма. Светска туристичка
организација дефинише здравствени туризам као „...туризам повезан са путовањем до
здравствених лечилишта или одмаралишних дестинација чија је примарна сврха да
унапреди путниково физичко здравље помоћу одређеног режима физичког вежбања и
терапије, контроле исхране и медицинских услуга везаних са одржавањем здравља“.
једна од главних компоненети здравственог туризма јесте медицински туризам,
непосредно повезан и са здравством и са туризмом.
Савремени период карактерише се наглим повећањем броја тзв. SPA & WELLNES
центара, као синонима здравственог туризма. Скраћеница SPA долази од латинске изреке
„SALUS PER AQUAM“, тј. „здравље преко воде“. Због тога је СПА, постао синоним за бању,
како у свету тако и код нас. Овај део туризма доживљава у Европи најбржи раст, а слично
је и у Србији, где се бањски туризам развија још од времена династије Обреновића. Све су
то разлози због којих и Закон о бањама убрајамо у битан сегмент правног оквира за
обављање туристичке делатности.
„Бања је подручје на коме постоји и користи се један или више природних
лековитих фактора и које испуњава услове у погледу уређености и опремљености за
њихово коришћење у складу са одредбама овог закона. бања представља природно
добро од општег интереса, којим управља држава, под условима и на начин утврђен овим
законом.
Природним лековитим фактором у смислу овог закона сматрају се:
1. термална и минерална вода,
2. ваздух,

63
 3. гас и
4. лековито блато (пелид), чија су лековита својства научно испитана и доказана у
складу са овим законом“.

Поред наведених природних фактора, неопходно је да бања има:

1. организовану здравствену службу;
2. објекте и уређаје за коришћење природног лековитог фактора;
3. објекте за смештај и боравак посетилаца и
4. одговарајуће комуналне и друге објекте (водовод, канализација,
саобраћајнице, ПТТ и електрообјекте и јавне зелене и рекреационе површине).

Влада Републике Србије утврђује и проглашава подручје које се сматра бањом, а на

предлог општине или неког другог заинтересованог субјекта. Пре утврђивања подручја
бање неопходно је испитати постојање природног лековитог фактора и његову
делотворност. Општина на чијем подручју се налази бања води рачуна о њеном очу-
вању, коришћењу, унапређењу и управљању. „Министарство надлежно за послове
здравља води регистар бања са подацима о својствима природног лековитог
фактора“106. Закон посебно наглашава обавезу доношења планског документа у вези са
планирањем и уређењем простора. Овим планом обезбеђује се посебно заштита и
очување природних лековитих фактора у бањи, спречавање све чешће уочених
активности која могу нарушити основна својства и обележја бање као и „..услови уређења
и изградње на том подручју и стварање услова за развој здравствених, рекреативних и
туристичких функција бање“.
Сви субјекти који се баве здравственом делатношћу коришћењем природног
лековитог фактора у бањи, морају свој рад обављати у складу са прописима о вршењу
здравствене делатности. Општина на чијем се подручју налази бања, уз сагласност Владе
Републике Србије, даје домаћем правном или физичком лицу право коришћења
природног лековитог фактора. Ово право може се дати и страном лицу у складу са
законом којим се уређује концесија.
Корисник је дужан да обезбеди уређаје и опрему за заштиту од загађења и других
утицаја у коришћењу природног лековитог фактора у бањи. количину и састав природног
лековитог фактора у бањи прати Општина, уз обавезу да најмање једном у три године
обезбеди проверу његовог лековитог својства у овлашћеној здравственој установи.
Уколико током коришћења природног лековитог фактора у бањи дође до промена
у његовом саставу које нису у складу са атестом, општина је дужна да о томе обавести
Министарство за здравље и обезбеди контролно атестирање. корисник природног
лековитог фактора у бањи, обавезан је да према количини искоришћеног лековитог
фактора, плати накнаду, чију висину одређује Народна скупштина.

18. ЗАКОН О НАЦИОНАЛНИМ ПАРКОВИМА

Први национални парк на свету – Јелоустон, основан је 1872. године. И поред тога,
до данас не постоји јединствена, општеприхваће на дефиниција националног парка.

64
Разлике у дефинисању појма су велике, али једно је заједничко: „... сигурно је да се
недвосмислено говори о заштити природне средине“. Полазећи од свеукупног значаја
националних паркова, на десетој генералној скупштини Међународне уније за заштиту
природе и природних извора, одржаној 1969. г. у Њу делхију, препоручена је следећа
дефиниција националног парка.

„Национални парк је релативно пространо подручје које представља један или

више екосистема, који су мало или неизмењени људском делатношћу и у којима биљне и
животињске врсте, геоморфолошке особености и станишта представљају посебан значај
за науку, просветне и рекреативне сврхе или у којима постоје природни предели велике
естетске вредности, уколико је највиши орган власти земље донео акт о проглашењу,
преузео мере забране експлоатације подручја у највећој могућој мери и обезбедио
ефикасно поштовање његових еколошких односа, геоморфолошких и естетских вредности
и у којима је, под извесним условима дозвољена посета у рекреативне, просветне и
културне сврхе“.
Закон о националним парковима. Републике Србије ставља под заштиту државе,
као добро од општег интереса национални парк, „.подручје посебних природних
вредности и одлика од еколошког, научног, културног, образовног и здравствено-
рекреативног значаја“. У Закону се национални парк дефинише на следећи начин.
„Национални парк је подручје које по својим еколошким, биогеографским и другим
карактеристикама представља природну целину изузетног значаја са екосистемима и
пределима посебне вредности у погледу изворности и разноврсности вегетације, флоре и
фауне и ако има једну или више следећих одлика: репрезентативне биолошке,
геоморфолошке, геолошке, хидролошке и друге појаве и процесе културноисторијске
вредности са репрезентативним облицима тих вредности насталих у интеракцији човека и
његовог природног окружења.“

На подручју националног парка обавезно се спроводе мере заштите и развоја од

којих се све, мање-више, могу довести у директну везу са обављањем и развојем туризма.
То су:
1. спречавање активности на нарушавању својстава националног парка;
2. заштита и очување обележја подручја националног парка;
3. научно-истраживачка и културно-образовна активност;
4. презентација и популаризација вредности националног парка;
5. адекватно уређење подручја и изградња објеката и
6. развој туристичких, рекреативних и других функција у коришћењу специфичних
вредности националних паркова.

Заштита националног парка спроводи се на основу просторног плана и других аката

који се доносе за период од пет година.На подручјима националних паркова изричито је
забрањено:
1. сећи и уништавати дрвеће и другу вегетацију;
2. уносити неаутохтоне дивље биљне врсте;
3. градити објекте и

65
 4. обављати радове којима се загађује земљиште, вода и ваздух; градити
магистралне и регионалне путеве;
5. обављати делатности којима се уништава природа.

Националним парком управља јавно предузеће. „Јавно предузеће које управља

националним парком у оквиру заштите и унапређивања природних вредности
националног парка обавља и послове:
1. Газдовања шумама;
2. Заштите, гајења, унапређивања и коришћења ловне и риболовне фауне;
3. Управљања грађевинским земљиштем које му је пренето на коришћење;
4. Организовања истраживања у области заштите и развоја националног парка;
5. Презентације и популаризације националног парка и његових природних
вредности и културних добара;
6. Пројектовања, изградње и одржавања објеката који су у функцији заштите,
унапређивања и презентације природних и културних добара националног парка“.

19. ЗАKОН О ДИВЉАЧИ И ЛОВСТВУ

Зако о дивљачи и ловству („Службени гласник РС“ бр 18/2010 и 95/2018) један је

од најновијих закона којимје замењен Закон о ловству године и он на начин и према
критеријумима модерних европских законодавстава регулише ову област значајну и за
развој туризма. Предмет овог Закона је заштита, управљање, лов, коришћење и
унапређивање популације дивљачи у ловишту; заштита, очување и унапређење станишта
дивљачи; заштита, уређивање и одржавање ловишта и друга питања од значаја за дивљач
и ловство.
Дивљач се дефинише као природно богатство и имовина Републике Србије. Закон
има за циљ да обезбеди одрживо газдовање популацијама дивљачи и њихових станишта
тако да се трајно одржава и унапређује виталност популације дивљачи и биолошка
разноврсност.Сматра се општим интересом коришћење, управљање, заштита и
унапређивање популације дивљачи и њихових станишта. Законодавац наводи начине
којима се обезбеђује тај општи интерес,. Ово је у директној вези са развојем посебног
вида туризма – ловним туризмом, који је у Србији врло развијен и учествује у значајној
мери у укупном приходу од туризма.
Гајење дивљачи представља предузимање различитих мера са циљем постизања,
одржавања и обнављања броја и квалитета дивљачи према природним и другим
могућностима станишта. дозволе за лов деле се на дозволе за крупну дивљач која се
издаје индивидуалном ловцу, док се дозвола за лов на ситну дивљач издаје групи ловаца.
Под дивљачи се подразумева законом одређена врста дивљих сисара и птица. Заштита
дивљачи треба предузимањем одређених мера да обезбеди опстанак и развој одређене
врсте дивљачи и њену заштиту од противзаконитог коришћења.
Правно лице које има право газдовања ловиштем назива се корисником ловишта.
дивљач се може користити у циљу „...добијања одређене материјалне или опште користи.

66
 Ловац је физичко лице које је стекло ловну карту за текућу ловну годину, испуњава
услове из прописа којима се регулише оружје и муниција и оспособљено је за лов
дивљачи. „Лов дивљачи је активност ловаца у тражењу, посматрању, праћењу, дозивању
и чекању дивљачи ради одстрела, одстрел дивљачи, хватање живе дивљачи, као и
сакупљање дивљачи или њених делова. Лов се не може легално обављати без
поседовања ловне карте која представља исправу којом ловац стиче појединачно право
на лов на територији Републике Србије.
Закон уводи и категорију одрживог газдовања које треба да омогући одржавање
броја, генетичке разноврсности и ареала популације дивљачи, одржавајући њихов
потенцијал ради задовољавања потреба и тежње садашњих и будућих генерација. Новину
у Закону представља и категорија парка дивљачи као „...ограђене површине у којој се
врши гајење и заштита дивљачи ради спровођења истраживања, образовања и развоја
туризма, као и трајног збрињавања оштећених јединки дивљачи, а у којој није дозвољен
лов дивљачи.
Ловиштима управљају јавна предузећа и привредна друштва, која поред осталог,
чувају, штите и гаје дивљач, али и врше дистрибуцију ловних карата за ловишта на
територији Републике Србије.
У погледу заштите дивљачи Закон проглашава два статуса.
1. Трајно заштићене врсте дивљачи;
2. Ловостајем заштићене врсте дивљачи;
Трајно заштићене врсте дивљачи (неловне врсте дивљачи) заштићују се трајном
забраном лова. Ловостајем заштићене врсте дивљачи (ловне врсте дивљачи) заштићују се
забраном лова у одређеном периоду. Ради ефикасне трајне заштите дивљачи, Закон
изричито забрањује одређене радње и поступке који на најдиректнији начин угрожавају
опстанак и квалитет дивљачи.

Забрањено је:
1. Угрожавати опстанак дивљачи у природи и њена станишта;
2. Прогањати, злостављати и узнемиравати дивљач;
3. Заробљавати дивљач, држати је у затвореном простору и намерно уништавати
места за размножавање и одмор дивљачи, узимати јаја дивљачи и сакупљати јаја
заштићених врста птица;
4. Уносити у ловише дивљач из паркова дивљачи и зоолошких вртова;
5. Уносити нове аутохтоне врсте дивљачи у слободну природу;
6. Палити коров и стрњику у ловиштима;
7. Тровати дивљач итд.

Кретање лица у ловишту ограничено је и дозвољава се само лицима „... која су

наоружана ловачким оружјем или опремљена другим средствима за лов, ако имају ловну
карту и дозволу за лов. Стручне послове газдовања ловиштем врши лице са
одговарајућом лиценцом, док ловочуварска служба обавља послове заштите и уређивања
ловишта, као и заштите дивљачи у ловишту.
Дивљач која је заштићена ловостајем може се ловити само у ловиштима. За
обављање туристичке делатности од значаја су и одредбе Закона које се односе на ловну

67
карту и дозволу за лов. Ово стога што туристичке агенције имају обавезу прибављања и
ових докумената туристима који долазе ради лова. „Овлашћено лице корисника ловишта
дужно је да...изда дозволу за лов крупне дивљачи на име ловца, односно групну за лов
дивљих свиња на име вође групе. дивљач се може ловити без одобрења у случају
наступања непосредне опасности по живот и здравље људи или непосредне угрожености
имовине правних и физичких лица.
Туристичка агенција која има закључен уговор о пружању ловно-туристичких услуга
са корисником ловишта дужна је да обезбеди ловну карту и дозволу за лов иностраном
ловцу, као и све друге документе за ловачко оружје и ловачке псе иностраног ловца и
извоз меса и трофеја дивљачи, у складу са одговарајућим прописима. Туристичка агенција
и пружалац ловно-туристичких услуга дужни су да услуге пружају у складу са овим
законом и прописима којима се уређује туризам.
Закон забрањује лов на ловостајем заштићену дивљач:
– ако је угрожена пожарима, поплавом, снежним наносима и другим елементарним
непогодама,
– прогоном крупне дивљачи,
– употребом рефлектора;
– употребом паса који нису расни ловачки пси;
– употребом сокола и других птица грабљивица,
– употребом лука и стреле и самострела,
– замкама или клопкама,
– гађањем из моторног возила,
– војничким оружјем и војничком муницијом и
– осталим нехуманим методама и средствима.
Надзор над применом овог Закона врши Министарство. Инспекцијски надзор врши
се преко ловних инспектора, чија права и дужности у вези са туризмом се односе на
проверу да ли се организовање ова спроводи у складу са Законом, као и исправност „...
ловне карте, дозволе за лов, пропратнице и трофејних листова.

20. ЗАКОН О КУЛТУРНИМ ДОБРИМА

Савремена глобална туристичка кретања као веома важан покретачки мотив имају
културу и културно наслеђе. Реч наслеђе повезује се са речју баштина, која означава
нешто што се преноси са генерације на генерацију, као део културне традиције једног
друштва. Туризам је, с друге стране, као појава постао неодвојиви део свести савременог
човека. Због тога се оправдано сматра да су наслеђе и туризам испреплетани и да туризам
једним делом представља испољавање жеље за очувањем наслеђа.
Појам културна баштина и културни туризам односи се на онај део туристичке
делатности који нарочит акценат ставља на занимљивости из области наслеђа и културе. У
теорији не постоји опште прихваћена дефиниција баштински и културни туризам. Масберг
и Сиверман наводе да упркос растућем интересу за туризам културне баштине, постоји
изненађујуће одсуство информација о томе како туристи дефинишу баштину и шта за њих
представља посета једном таквом месту. Петерсон тврди да се „...туризам културне

68
баштине заправо односи на подручја која се посећују, а која чине да посетиоци
размишљају о ранијим временима“. Шарпли сматра да је „... баштина све што смо
наследили из своје прошлости“. Ричардс је дао једну од најбољих концептуалних
дефиниција културног туризма рекавши да је то „... кретање људи ка културним
атракцијама и занимљивостима далеко од свог места становања са намером да сакупе
нове информације и искуства да би задовољили своје потребе за културом. У другој
дефиницији, исти аутор каже да културни туризам укључује сва „... кретања људи ка
специфичним културним атракцијама, као што су баштина, уметничке и културне
манифестације ван свог уобичајеног места становања.Слиберг сматра да је културни
туризам посета људи изван матичне заједнице „... мотивисана у целини или делом
интересом за понуде везане за историју, уметност, науку или начин живота заједнице,
региона, групе или институције“.
Светска туристичка организација (WTO) дала је своју дефиницију културног туризма
која гласи: „културни туризам обухвата кретања људи из културних побуда, као што су
студијска и остала путовања из културних разлога, путовања на фестивале и друге
културне манифестације, посета историјским местима и споменицима, путовања која за
мотив имају истраживање природе, фолклора, уметности или ходочашћа. културно
наслеђе не може бити доступно туристичкој „потрошњи“ док се процесом конзервирања
и посебног обликовања не претворе у „културне ресурсе у туризму“. Након тога долази
поступак стварања туристичког производа културног туризма који се нуди на туристичком
тржишту.
Сматра се да најчешће туристички ресурси из области културе постају:
– археолошка налазишта,
– архитектура,
– музеји,
– музика и плес,
– позориште и филмови,
– ходочашћа и
– укупна култура и субкултура једног народа.
Културни ресурси постају туристички ресурси планским обликовањем. У том
процесу културно наслеђе постаје „бренд“ и док то не постане, не улази у подручје
интереса туриста. Преображајем културног наслеђа у производ све више туриста и
туристичких агенција се оријентишу на исти производ који се појављује на тржишту.
Обликовањем и интерпретацијом културне знаменитости постају туристичке
привлачности или марке и основни мотиви путовања туриста. Култура може бити
примарни (када се путује због културне понуде неке дестинације) и секундарни (када се
путује због посла, конгреса и других примарних мотива) мотив путовања. Може се
закључити да културни туризам обухвата све облике пу товања у којима туристи уче о
историји и наслеђу других, (али и свога народа) као и њиховом савременом начину
живота. Наведено јасно говори о значају оног сегмента туризма који називамо „културним
туризмом“, или „туризмом културних потреба.
Да би једно културно добро истовремено остало културно добро једног друштва и
постало туристички бренд, неопходно је прецизно и јасно законски обезбедити заштиту и
чување културних добара. Полазећи од тога, сматрамо да Закон о културним добрима129

69
има изузетан значај и за развој туризма. Законом се уређује „систем заштите и
коришћења културних добара“130 и дефинишу културна добра као „ствари и творевине
материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену
овим законом.
Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских
својстава, јесу: споменици културе, просторне културно историјске целине, археолошка
налазишта и знаменита места – непокретна културна добра; уметничко-историјска дела,
архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига – покретна културна добра.
Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије:
1. културна добра,
2. културна добра од великог значаја и
3. културна добра од изузетног значаја.
Од посебног значаја за туризам је одредба закона која каже да заштићена околина
непокретног културног добра ужива заштиту као и културно добро. културно добро и
добро које ужива претходну заштиту не сме се оштетити, уништити нити му се може
мењати изглед, својство или намена.
Заштита непокретних културних добара и њихове заштићене околине, односно
добара која уживају претходну заштиту обезбеђује се и на основу прописа о планирању и
уређењу простора, изградњи објеката и заштити животне средине. Непокретно културно
добро може се експроприсати или се својина на њему може ограничити само у циљу
његове потпуније односно ефикасније заштите. културно добро и добро које ужива
претходну заштиту не сме се износити у иностранство.
Као што је већ речено, културна добра након процеса прилагођавања и
брендирања постају туристички ресурси. Закон о културним добрима дефинише услове
под којима се одређене творевине материјалне и духовне културе имају сматрати
културним добрима.
Споменик културе јесте грађевинско-архитектонски објекат од посебног културног
или историјског значаја, као и његова градитељска целина, објекат народног
градитељства, други непокретни објекат, део објекта и целине са својствима везаним за
одређену средину, дело монументалног и декоративног сликарства, вајарства,
примењених уметности и техничке културе, као и друга покретна ствар у њима од
посебног културног и историјског значаја.
Просторне културно-историјске целине су урбана или рурална насеља или њихови
делови, односно простор са више непокретних културних добара од посебног културног и
историјског значаја. Археолошко налазиште је део земљишта или површине под водом
где се налазе остаци непокретних објеката или покретни предмети из ранијих историјских
доба, а од посебног су културног и историјског значаја.
Знаменита места су простори везани за догађаје од посебног историјског значаја,
подручја са израженим елементима природних и радом створених вредности, као и
спомен гробови и друга спомен обележја подигнута ради трајног очувања успомене на
догађаје, личности и места из националне историје.
Уметничко-историјска дела су предмети или групе предмета који самостално или
заједнички имају посебан значај за упознавање историјског, културног, научног и
техничког развитка, али и природе и њеног развитка.

70
 Архивску грађу чине документарни материјали од посебног значаја за науку и
културу једног народа.
Филмску грађу чине изворни материјали филма и копије филма, видео траке и
други носачи записа регистроване слике у покрету, као и пратећи филмски материјал.
Стару и ретку књигу сачињавају: рукописи, рукописне и штампане књиге,
периодика и друга библиотечка грађа настала до 1867. године.
Влада Републике Србије утврђује непокретна културна добра. Акт којим се утврђује
непокретно културно добро обавезно мора садржати следеће елементе: „... назив и опис
културног добра, границе заштићене околине, као и мере заштите везане за чување,
одржавање и коришћење културног добра и његове заштићене околине. Покретна
културна добра утврђује музеј, архив, кинотека и библиотека чији је оснивач Република,
аутономна покрајина град или општина.
На основу Закона о културним добрима проглашавају се културним добрима
уметничко-историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига које
чувају установе заштите.
Културна добра од изузетног значаја утврђује Народна скупштина Републике
Србије, Влада Републике Србије утврђује непокретна културна добра од великог значаја,
док покретна културна добра од великог значаја утврђују Народни музеј у београду, Архив
Србије, Народна библиотека Србије и југословенска кинотека. На основу акта о
утврђивању културно добро уписује се у регис-
тар културних добара.
Регистар културних добара воде установе заштите по врстама културних добара,
ако овим Законом није друкчије одређено. За сваку врсту културних добара воде се
централни регистри културно добро које је уништено или нестало, односно које је
изгубило својства од посебног културног и историјског значаја, или је трајно изнето или
извезено у иностранство, брише се из регистра културних добара.
Закон о културним добрима ставља у директну везу делатност заштите културних
добара и туризам. У њему се каже да излагање културних добара, организовање
предавања и других пригодних облика културно-образовне делатности представља један
од облика заштите културних добара. Овај члан Закона представља основу за даљи рад
туристичких агенција на брендирању и понуди културног добра као туристичког
производа. Веза овог Закона и туризма јасна је и у члану којим се утврђују послови музеја:
да „... обезбеђује коришћење уметничко-историјских дела у културне и друге сврхе путем
њиховог излагања у оквиру сталних или повремених изложби и на други начин.
Музеји, архиви, кинотеке и одређене библиотеке могу излагати културна добра
под условом да су она обезбеђена од пожара, физичко-хемијских и биолошких узрочника
оштећења и неовлашћеног отуђења било у просторијама где се стално чувају и излажу,
било у месту привременог излагања.
Ради пропагирања културних добара, установе могу уступати, уз накнаду или без
ње, копије, одливке и репродукције културних добара које чувају, ако је то у складу с
природом и наменом ових добара.
Услови чувања, одржавања и коришћења културних добара и добара која уживају
претходну заштиту уграђују се у просторне и урбанистичке планове, што је такође у
директној вези са обављањем туристичке делатности.

71
 Културно добро може се само изузетно трајно извести, односно изнети у
иностранство, ако за то постоје оправдани разлози. Одобрење за трајни извоз или
привремено изношење културног добра, издаје министарство надлежно за послове
културе.
Установама културе дозвољено је да међусобно размењују покретна културна
добра која чувају ради образовања целине фондова или збирки. културна добра се могу
размењивати и са другим правним или физичким лицима ако имају приближно исту
материјалну вредност и уз претходну сагласност централне установе заштите.
Надзор над спровођењем овог Закона обавља министарство надлежно за послове
културе. У вршењу надзора министарство је овлашћено да прегледа радове који се врше
на културним добрима и њиховој заштићеној околини, као и да контролише испуњеност
прописаних услова за чување, одржавање и коришћење културних добара, односно
извођење радова на њима.
Предвиђа се казна за установу, предузеће, другу организацију и друго правно лице
„... ако не обезбеди доступност културног добра јавности и „... ако не уступи културно
добро ради излагања на значајним повременим изложбама и изложбама организованим
на основу уговора о међународној културној сарадњи.

21. ПРЕЛАЖЕЊЕ ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ И КРЕТАЊЕ У ГРАНИЧНОМ

ПОЈАСУ И ЦАРИНСКИ ЗАКОН

Србија у туристичком смислу спада истовремено и у рецептивне и у емитивне

земље. Велики број страних туриста посећује Србију, али у исто време велики број грађана
Србије путује у иностранство из различитих, најчешће разлога у вези са туризмом. Због
тога су и одредбе Закона о прелажењу државне границе и кретању у граничном појасу
битан правни оквир за обављање туристичке делатности.
Овај закон уређује режиме преласка преко државне границе, кретање и боравак
лица у граничном појасу и предузимање мера ради обезбеђења државне границе.
Гранични појас одређује се као део територије на копну, рекама и језерима дубине
сто метара дуж граничне линије. „Гранични прелази су места одређена за прелажење
државне границе. Контролу прелажења државне границе врше службена лица органа
унутрашњих послова. Под контролом се подразумева провера исправности путне
исправе, утврђивање идентитета лица које прелази државну границу, као и преглед лица
и превозног средства. Све наведене радње у непосредној су вези са туризмом и
подједнако се односе на стране туристе који долазе у Србију и српске грађане који путују у
иностранство.
Прописано је да се државна граница може прелазити само на граничном прелазу,
уз важећу путну исправу и у време одређено за обављање саобраћаја. Прелазак границе
ван граничног прелаза у принципу се сматра незаконитим, изузев у случају више силе и на
основу међународног уговора.
Гранични прелази могу бити отворени за вршење међународног саобраћаја и за
вршење пограничног саобраћаја. Гранични прелази за међународни саобраћај су:
1. железнички,

72
2. друмски,
3. поморски,
4. речни,
5. језерски и
6. аеродромски.

Прелажење државне границе оверава се у путној исправи печатом.Лица која

прелазе државну границу преко граничних прелаза за међународни саобраћај, односно
преко граничних прелаза за погранични саобраћај, дужна су да имају путну исправу
прописану законом или међународним уговором и да је приликом прелажења државне
границе ставе на увид овлашћеном службеном лицу... Лице које управља превозним
средством којим прелази државну границу мора се зауставити на одређеном простору
граничног прелаза.
Приликом контроле путних исправа овлашћено лице може извршити и претрес
лица, преглед ствари које та лица носе и преглед превозног средства којим прелазе
државну границу. Све ово са циљем спречавања уношења или изношења ствари, преко
државне границе, које су законом забрањене. домаће или страно превозно средство не
сме напустити гранични прелаз пре извршене контроле путних исправа и друге контроле
прописане овим законом. Странци преко државне границе могу преносити само оне врсте
оружја и муниције које се по важећим прописима могу набављати, држати и носити у
Републици Србији. Странци који у Србију долазе ради лова „... дужни су да приликом
преласка државне границе ловачко оружје и муницију које са собом носе пријаве органу.
надлежном за контролу прелажења државне границе.
Надзор над применом овог Закона врши Министарство унутрашњих послова преко
надлежних органа. У непосредној функционалној вези са овим Законом је и Царински
закон, чији је циљ: заштита економских и других интереса Србије, заштита од незаконите
и илегалне трговине, безбедност и заштита људи и животне средине, као и олакшавање
међународне трговине.
Царинско подручје Републике Србије обухвата територију и територијалне воде
Републике Србије, као и ваздушни простор изнад Републике Србије и ограничено је
царинском линијом која је истоветна с границом Републике Србије. Као што се у Закону о
прелажењу државне границе дефинише појам контроле прелажења државне границе и
ко је врши, тако Царински закон дефинише појам царинске контроле.
Царинска контрола су одређене радње које спроводи царински орган у вези с
робом, као што су:
1. преглед робе;
2. контрола постојања; исправности и веродостојности докумената;
3. преглед књиговодствених и других докумената,
4. преглед и претрес превозних средстава, преглед и претрес личног пртљага и
друге робе коју лица носе са собом или на себи и спровођење службених поступака
5. и осталих сличних радњи у циљу обезбеђивања правилне примене царинских и
других прописа.

73
 Од посебног значаја за обављање туристичке делатности су одредбе овог Закона које
се односе на ослобођења од плаћања увозних дажбина за физичка лица. „Ослобођени су
од плаћања увозних дажбина:
1. Путници који долазе из иностранства – на предмете који служе њиховим личним
потребама за време путовања (лични пртљаг), независно од тога да ли их носе са
собом или су их дали на превоз возару;
2. домаћи путници, поред предмета личног пртљага на предмете које уносе из
иностранства, ако нису намењена препродаји.

Такође се могу сматрати значајним и одредбе Закона које се односе на прекршаје

и казне.

Новчаном казном казниће се лице, ако:

1. Уноси или износи робу ван граничног прелаза или у време када гранични прелаз није
отворен за промет
2. Уноси или износи сакривену робу преко граничног прелаза;
3. Не пријави робу коју уноси преко граничног прелаза у царинско подручје Републике
Србије или не допреми робу царинском органу.

22. УГОВОР О ОРГАНИЗОВАЊУ ПУТОВАЊА

Овим уговором обавезује се организатор путовања (према чл. 8. Закона о туризму

послове организовања туристичких путовања и боравка туриста у земљи и иностранству
може обављати предузеће) да прибави путнику скуп услуга које се састоје од превоза,
боравка и других услуга које су с њим везане, а путник се обавезује да организатору плати
једну укупну (паушлану) цену.192 У пракси је уочен велики број могућности да
организатор путовања одредбама уговора изигра путника, па је интервенција
законодавца у формулисању уговора и осигурању равноправности странака од велике
помоћи.
Странке у овом уговору су путник (свако физичко лице које се жели користити
услугама организатора путовања) и организатор путовања (код нас обавезно предузеће).
Предмет уговора је скуп услуга који се састоји од превоза, боравка и других услуга
које су везане за њих. Приликом склапања уговора организатор путовања издаје путнику
потврду о путовању која мора садржавати укупну цену за скуп услуга предвиђен
уговором. да би се говорило о постојању уговора о организовању путовања морају
постојати најмање две услуге, с тим да су међусобно равноправне, а не да је једна главна,
а друга споредна. Иако у правној теорији других земаља овај уговор најчешће третирају
као мешовити, наш Закон о облигационим односима потпуно је утврдио његов садржај.
Зато је Уговор о организовању путовања код нас самосталан, именован,
консесуалан, неформалан, двострано-обавезан и теретан уговор.

Издавање потврде о путовању

74
 Путник се одлучује за одређено путовање и пријављује организатору путовања у
било ком облику (писмено, усмено, телефаксом, телеграмом...). Тек када организатор
путовања потврди пријаву, уговор се сматра склопљеним и то од тренутка када путник
прими потврђену пријаву.
Правно гледано, понуда за склапање уговора потиче од путника, а организатор
путовања је прихвата или не. Kаталози, рекламе и проспекти организатора путовања не
сматрају се понудом него позивом да се учини понуда по објављеним условима. Пре
почетка путовања организатор путовања предаје путнику потребна документа (путне
карте, ваучере, програм путовања).
Приликом склапања уговора обавезан је издати путнику писмену потврду о
путовању, која служи као доказ да је уговор склопљен и као доказ обима његовог
садржаја. Потврда о путовању садржи следеће податке: место и датум издавања, ознаку и
адресу организатора путовања, име путника, место и датум започињања и завршетка
путовања, датуме боравка, податке о врсти превоза, податке о објектима смештаја и
другим услугама, најмањи број потребних путника да би се дотично путовање
организовало, укупну цену за скуп услуга предвиђених уговором, услове под којима
путник може раскинути уговор, као и друге податке за које се сматра да је корисно да
буду у потврди.
Потврда о путовању представља интерну исправу путника и организатора путовања
којом се потврђује постојање и садржај уговора, али није легитимациони папир којим би
путник могао тражити уговорене услуге од даваоца услуге, нити исправа којом се доказује
постојање уговорног односа организатора путовања и даваоца услуге.

Забрана искључења и ограничења одговорности организатора путовања

У досадашњој пракси често се дешавало да организатори путовања у уговоре,
опште услове или програме путовања уносе клаузуле којима искључују или ограничавају
своју одговорност за ризик и штету коју путник може доживети на путовању.
Ради заштите интереса путника Закон о облигационим односима унео је начело да
су ништаве одредбе уговора о организовању путовања којима се искључује или смањује
одговорност организатора путовања, чинећи, уистину, неколико изузетака о којима овом
приликом нећемо говорити.

Обавезе организатора путовања

Основна обавеза организатора путовања јесте да путнику пружи услуге предвиђене

уговором. Те услуге он може пружити сам, или то поверити трећим особама, али је у оба
случаја обавезан пружити путнику услуге које имају садржај и својства предвиђена
уговором, односно програмом путовања.
Поред наведеног, организатор путовања обавезан је обавештавати путника о свим
потребним чињеницама од значаја за само путовање. Ако путник није уопште или
благовремено обавештен, организатор путовања одговара за штету коју због тога претрпи
путник.

75
 Организатор путовања дужан је чувати као тајну све што је током путовања сазнао
о путнику, његовој личности, прошлости, интересовањима, занимању, личним подацима,
с ким се дружио на путовању итд.
Приликом склапања уговора о путовању, организатор путовања обавезан је
путнику издати потврду о путовању. Уколико дође до потпуног или делимичног
неизвршења уговора о путовању, организатор путовања обавезан је путнику накнадити
проузроковану штету.
Одговорност организатора путовања, као што је већ речено, не може се ограничити
или искључити, али се унапред може утврдити највиши износ накнаде штете. Ако су
услуге из уговора извршене непотпуно или неквалитетно, путник може тражити
сразмерно снижење цене, под условом да је ставио приговор организатору путовања у
року од 8 дана од завршетка путовања. Ако путник не стави приговор у наведеном року,
губи право захтева на снижење укупне цене. без обзира на право (остварено или не) на
снижење цене, путник има право и на захтев за накнаду штете претрпљене због
непотпуно или неквалитетно извршене услуге.

Обавезе путника

Основна обавеза путника из уговора о организовању путовања јесте плаћање једне

укупне цене, која се плаћа у време које је уговорено или уобичајено. Цена је по правилу
фиксна и плаћа се унапред. На захтев организатора путовања путник је обавезан да
достави све потребне податке, као и исправе потребне за прелазак државне границе.
Путник је лично обавезан да његова документа и пртљаг испуњавају услове
предвиђене граничним, царинским, монетарним и другим прописима.
Ако не испуни обавезе које произилазе из уговора о организовању путовања и
тиме причини штету организатору путовања, путник
је у обавези да је накнади.
Поред наведених, које обично називамо редовним правима и обавезама путника и
организатора путовања, Закон о облигационим односима предвиђа и нека посебна права
и обавезе. То су: замена путника другом особом; повећање уговорене цене и измене у
програму путовања.

Замена путника другом особом

Замена путника другом особом може се извршити ако није другачије уговорено,
ако нови путник задовљава посебне услове предвиђене за одређено путовање и ако
путник накнади организатору путовања трошкове настале заменом.

Повећање уговорене цене

Повећање уговорене цене је изузетак, јер закон предвиђа да је цена код уговора о
организовању путовања укупна и фиксна. Повећање цене може се тражити само ако се
после склапања уговора о путовању промени курс стране валуте или тарифе превозника,

76
ако су извршене промене утицале на цену конкретног путовања и ако је право на
повећање цене изричито и унапред предвиђено у потврди о путовању.
Ако повећање цене пређе 10% путник може раскинути уговор без обавезе накнаде
штете и уз повраћај износа новца који је већ уплатио организатору путовања.

Измена програма путовања

Измена програма путовања је изузетак, јер је правило да се организатор мора

придржавати уговореног програма путовања. Битна измена програма је свака измена због
које путовање више не одговара очекивањима путника, при чему се мора водити рачуна о
основној, али и споредној сврси путовања.

Одустанак од уговора

Уговор о организовању путовања може престати као и други уговори. Међутим,

Закон о облигационим односима као специфичан начин престанка овог уговора предвиђа
право на одустанак од уговора једне или друге странке, путника или организатора
путовања. Путник у сваком тренутку може одустати од уговора, у потпуности или
делимично, при чему се разликује одустанак пре и након почетка путовања.
Одустанак пре почетка путовања може бити правовремен и неправовремен.
Правовремен одустанак је онај који путник саопшти организатору путовања у разумном
року пре путовања. Правна последица правовременог одустанка јесте накнада
административних трошкова организатора путовања. Ако путник неправовремено
одустане од путовања, организатор има право на накнаду штете изражену у одређеном
проценту уговорене укупне цене. У општим условима путовања тај проценат је одређен
овако: 21–30 дана пре почетка путовања 10%; 10–20 дана 20%; 3–9 дана 40–50% и
последња три дана 60–80% од укупне цене.
Ако се догоди да путник одустане од путовања након почетка путовања,
организатор има право на пуни износ уговорене цене путовања. Под условом да путник
одустане од путовања због околности које није могао избећи или отклонити и које би, да
су постојале у време склапања уговора, биле оправданим разлогом да се уговор не
склопи, или ако је осигурана одговарајућа замена, без обзира у које време је одустанак
учињен, организатор путовања има право само на накнаду трошкова.
У случају када се ради о околностима које су ван контроле путника, па због њих
мора одустати од путовања или га прекинути, заправо се и не ради о одустанку, већ
немогућности извршења уговора.
Организатор путовања може одустати од уговора о организовању путовања само у
два случаја:
1) због настанка ванредних околности и због недостатка минималног броја путника.
Наш законодавац у Закону о облигационим односима198 каже да због наступа
ванредних околности „организатор путовања може одустати од уговора“, али нам
се чини да се ту пре ради о праву на раскид или измену уговора на основи начела
клаузуле REBUS SIC STANTIBUS. Она каже да странке могу захтевати измену или
раскид уговора ако су се околности од склапања до часа испуњавања уговора

77
 толико измениле да отежавају испуњење обавезе једне странке, или се због њих
не може остварити сврха уговора.
2) Организатор путовања може одустати од уговора и у случају када не сакупи
минимални број путника предвиђен у потврди о путовању, под условом да о
одустанку обавести путника у примереном року, а који не може бити краћи од пет
дана пре дана када је путовање требало започети.199 У оба случаја организатор је
у обавези да докаже постојање околности које га ослобађају обавезе испуњавања
уговорних обавеза, али и одговорности за накнаду штете путнику.

23. ПОСРЕДНИЧКИ УГОВОР О ПУТОВАЊУ

Законом о облигационим односима дефинише се: „Посредничким уговором о

путовању посредник се обавезује да, у име и за рачун путника, закључи било уговор о
организовању путовања било уговор о извршењу једне или више посебних услуга које
омогућују да се оствари неко путовање или боравак, а путник се обавезује да за то плати
накнаду“. Тиме је Закон о облигационим односима овај уговор и ове односе уредио као
посебан именовани уговор са посебним обележјима. да се ради о посебном уговору
говори и то што се изричито одређује да се на посреднички уговор о путовању имају
примењивати одговарајуће одредбе уговора о организовању путовања, а не уговора о
налогу или уговора о заступању, који су по својој природи најближи и чија правила се могу
применити и на овај уговор ако нема одговарајућих одредби уговора о организовању
путовања.
Осим тога што је именован, овај уговор је неформалан, консесуалан, двострано
обавезан и теретан.
Субјекти овог уговора су путник и посредник путовања. Путник је, дакле, било које
физичко лице које се обрати и затражи услуге посредника путовања. Закон о туризму202 д
ефинише посредника путовања: „Правно лице, односно предузетник које посредује у
организовању туристичког путовања (продаја аранжмана организатора путовања) дужно
је да кориснику услуга писмено назначи својство у коме наступа“. Из овога произилази да
се пословима посредника путовања може бавити правно лице (предузеће) или
предузетник (тј. агенција) а у складу са Законом о личном раду.203 Исти закон предвиђа
да је за обављање делатности туристичког посредовања потребно имати најмање
четврти степен школске спреме.
Битни састојци посредничког уговора о путовању су предмет и накнада. Предмет је
обавеза посредника путовања да путнику прибави појединачне туристичке услуге, тако да
у име и за рачун путника склопи са организатором путовања уговор о организовању
путовања, или са непосредним даваоцима, уговоре о пружању једне или више услуга.
други битан елеменат овог уговора јесте обавеза путника да плати посреднику путовања
накнаду за обављање услуге у вези склапања уговора са даваоцима услуга.
У пракси се усталило да путник заправо не плаћа накнаду посреднику, него то чини
давалац услуга кроз провизију изражену у проценту вредности услуга које су предмет
уговора о услугама склопљеног у име и за рачун путника.

78
 Обавезе посредника путовања

Сматра се да је посреднички уговор о путовању склопљен у тренутку када су се

странке споразумеле о битним елементима уговора.
Приликом склапања уговора, посредник путовања обавезан је да изда потврду о
путовању. Она мора садржати податке који се односе на организатора путовања и на
само путовање, дакле она мора садржати све оно што иначе мора садржавати потврда о
путовању коју издаје организатор путовања.
Поред наведеног, потврда мора садржати и ознаку и адресу посредника и податак
да он иступа у својству посредника путовања. Посредник путовања такође је обавезан
бринути се о интересима путника, без обзира да ли је добио или није добио потребна
упутства.
Посредник је дужан да се понаша по упутствима путника ако се она односе на
предмет уговора. Ако их нема, посредник путовања мора пословати с пажњом доброг
привредника и одговоран је путнику за штету до које дође његовим пропустом. Ако
налоге путника не прате и детаљна упутства, већ само опште напомене, посредник
путовања има широке могућности избора даваоца услуга и избора садржаја уговора које
са њима склапа.
Члан 882. став 2. З.О.О. предвиђа да ће посредник путовања обавезно радити на
начин који је у „датим приликама најпогоднији за путника“. Будући да посредник
путовања са даваоцима услуга склапа уговор у име и за рачун путника, то он не одговара
за потпуно или делимично неиспуњење или неквалитетно испуњење организованог
путовања или других услуга које су предмет склопљеног уговора између путника и
организатора путовања или других давалаца услуга.
Посредник путовања обавезан је савесно изабрати трећу особу која треба да
обави услуге предвиђене уговором и одговара за њихов избор. При избору даваоца услуга
посредник мора поступати савесно, с пажњом доброг посредника путовања. У случају
несавесног избора треће особе са којима посредник путовања склапа уговоре о услугама у
име и за рачун путника, посредник путовања одговара за штету коју путник претрпи због
неиспуњења или делимичног испуњења уговора од стране даваоца услуга.

24. АГЕНЦИЈСКИ УГОВОР О ХОТЕЛСКИМ УСЛУГАМА

Овим уговором (који се често назива и уговор о резервацији) обавезује се

хотелијер да ће на захтев туристичке агенције за њене клијенте (кориснике услуга)
резервисати смештај, исхрану и друге услуге по уговореним ценама и да ће платити
агенцијску провизију, а агенција се обавезује да пружене услуге плати непосредно, или
ако услуге плаћа директни корисник, обавезује се да изда туристичку упутницу (ваучер).
Пошто сваком уговору ове врсте мора да претходи захтев туристичке агенције за
резервацију, уговор се сматра склопљеним када хотелијер прихвати упућени захтев. За
овај уговор често се користе и називи „уговор на основу затражене и потврђене
резервације“, „уговор о резервацији“ или „резервацијски уговор“.

79
 Наше Посебне узансе у туризму корсте назив „агенцијски уговор о хотелским
услугама“. Пошто је овај уговор новијег датума, то га законодавац није посебно уредио
Законом о облигационим односима усвојеним још 1978. године.
Међутим, у пословној пракси он је често присутан, па је и у поменутој конвенцији
AIH и FUAAV овај уговор дефинисан као уговор којим се одређени хотелијер обавезује
туристичкој агенцији да ће пружити хотелске услуге путнику клијенту те агенције.
Конвенција предвиђа две врсте хотелских услуга: за индивидуалне путнике и за путнике у
групи.Дефиниција хотелског уговора тако је широко постављена да ће се она
примењивати и на уговор о алотману, нарочито у делу општих одредби и одредби које се
односе на групе гостију.
Агенцијски уговор за групе гостију склапа се посредством туристичке агенције,
чијом појавом у функцији уговорног партнера са угоститељем и гостом, уговор о
хотелским услугама добија нове квалитете уобличене у два посебна уговора – агенцијски
уговор о хотелским услугама и уговор о алотману.
Основна сличност ових уговора огледа се у њиховом предмету, а то је угоститељска
услуга.
У том смислу, агенцијски уговор о хотелским услугама и уговор о алотману, могу
се сматрати подврстама уговора о хотелским услугама. Ово се посебно потврђује у
Посебним узансама у туризму.
Основна разлика између уговора о хотелским услугама, са друге стране, јесте у
томе што први склапа гост непосредно са хотелијером, а друга два склапа путничка
агенција. Агенцијски уговор о хотелским услугама и уговор о алотману склапају хотелијер
и агенција, тако да хотелијер на основу тог уговора пружа услуге госту, клијенту агенције.
Агенција, међутим, склапа уговоре и са гостом и са хотелијером.

Имајући у виду да су агенцијски уговор о хотелским услугама и уговор о алотману у

доста елемената слични, указали бисмо и на њихове најважније разлике:

а) Агенцијски уговор о хотелским услугама склапа се од случаја до случаја, док се уговор

о алотману склапа за већи број група које агенција шаље хотелијеру континуирано и у
контингентима.

б) Агенцијски уговор о хотелским услугама предвиђа да ће хотелијер пружити одређене

услуге појединцу или групи у тачно одређено време (од ... до) док уговор о алотману
предвиђа да хотелијер стави агенцији на располагање своје капацитете за све време
трајања уговора.

в) Уговор о хотелским услугама се закључује на краће време, а алотмански уговор

најчешће на годину дана.

г) код агенцијског уговора о хотелским услугама, коришћене услуге плаћа или агенција
или гост, док код алотманског уговора услуге плаћа само агенција.

80
Уговорне странке код агенцијског уговора о хотелским услугама су:
 туристичка агенција и
 угоститељ, кога наш Закон о туризму дефинише као „предузеће, друго правно лице
или предузетника“, који је за обављање угоститељске делатности уписан у
одговарајући регистар.

Речено је да агенцијски уговор о хотелским услугама има две варијанте:

• када се односи на индивидуалне путнике и
• када се односи на путнике у групи.

Индивидуални путник је појединац (клијент) који посредством туристичке

агенције обезбеђује хотелске услуге, не користећи се при том посебним повластицама
предвиђеним за групе.
Група је известан број особа које путују заједно, а туристичка агенција и хотелијер
их сматрају посебном целином и као таквој одобрава посебне услове, цене, тарифе
утврђене одговарајућим уговором.
Мада по нашем закону агенцијски уговор о хотелским услугама није формалан,
може се сматрати да он то јесте вољом странака.
Као што је речено, овај уговор се увек склапа путем резервације која може бити
усмена или писмена, али је уобичајено да се потврди писменим документом. Прихват
резервације увек мора бити у облику писаног документа (писма, телеграма,
телепринтера, телефакса).
Уговор се сматра закљученим тек од тренутка када хотелијер прихвати понуду, а
пошто тај прихват обавезно мора бити писмен, то следи да је агенцијски уговор о
хотелским услугама формалан уговор вољом странака.
Наше узансе предвиђају да и понуда агенције за резервацију мора бити упућена
писмено, тако да је то још један разлог у прилог тврдњи о формалности овог уговора.
Уз то, агенцијски уговор о хотелским услугама је и консесуалан, двостранообавезан
и теретан. Агенцијски уговор о хотелским услугама склапа туристичка агенција са
хотелијером, а у улози налогопримца који ради за рачун клијента.
У односу на клијента агенција склапа посреднички уговор о путовању, када према
хотелијеру наступа у име и за рачун госта.
Што се тиче саме резервације, она није ни суспензивни услов, ни опција, ни
предуговор. Агенција је обавезна да у захтеву за резервацију тачно прецизира услуге које
се траже. Документ за резервацију може бити ваучер агенције који мора садржати
следеће податке:
 назив агенције,
 назив угоститеља,
 ознаку корисника, врсту,
 обим и
 време коришћења услуга,
 број и датум издавања и

81
  потпис овлашћене особе агенције.

Прихватом понуде (у овом случају захтева за резервацију) склопљен је главни

уговор, а не предуговор. Угоститељ може склапање уговора условити плаћањем
одређеног износа унапред, који увек има значај гарантног полога. У овом случају, када
угоститељ тражи одређени износ новца унапред, сматра се да је уговор склопљен када се
изврши уплата. Уобичајени износ који се тражи унапред износи цену услуга за један дан у
вансезони, односно цену услуга за три дана у сезони.

Обавезе странака

Из агенцијског уговора о хотелским услугама произилазе бројне обавезе за све три

стране: агенцију, угоститеља и госта.
Угоститељ је пре свега обавезан да клијенту агенције пружи резервисане услуге и
да се у свему придржава уговорених обавеза, јер је у супротном дужан платити агенцији
накнаду у висини стварне штете.
У изузетним случајевима, када је то уговором предвиђено, и уз тронедељно
обавештавање унапред, угоститељ може госта сместити у други хотел исте или више
категорије.
Услуге које угоститељ пружа клијентима агенције у складу са уговором, морају бити
истог квалитета као и услуге које угоститељ у истим условима пружа својим директним
клијентима.
Угоститељ мора резервисане собе дати клијентима агенције од 14 сати на дан
доласка до 12 сати на дан одласка.
Угоститељ је надаље обавезан да се уздржи од наговора корисника услуга,
клијента путничке агенције, да постане његов директни гост.
Уз то, обавезан је да даје тачне податке агенцији о категорији и локацији свог
хотела, о врсти и квалитету услуга. У случају давања нетачних одатака и постојања
одштетног захтева, угоститељ сноси одговорност.
Угоститељ је у обавези да се придржава цена утврђених са туристичком агенцијом,
а ако странке уговарају посебне цене, оне могубити само ниже од цена које плаћају
директни гости.
За потврђење резервације, цене се не могу мењати, а измењене цене могу се
примењивати тек након протека рока од тридесет дана.
Једна од најважнијих обавеза угоститеља је да путничкој агенцији плати провизију
у одређеном проценту од цене пружених услуга према уговору. Висина провизије
утврђује се уговором, а ако то није учињено, уобичајена провизија за међународне
уговоре износи 10% од цене услуга без такса и сервиса, док је уобичајена провизија
између домаће агенције и угоститеља 5% цене. Право на провизију припада агенцији и на
продужени боравак корисника или групе корисника које хотелијер прихвати, као и на
резервацију коју на лицу места изврши клијент агенције, али најдуже 15 дана у домаћем
уговору и 60 дана у међународном уговору.

82
 Провизија се обрачунава тако што угоститељ укупан рачун умањи за износ
провизије, ако рачун плаћа агенција. Ако рачун плаћа гост, угоститељ је дужан да дозначи
износ провизије агенцији у року од 30 дана од одласка путника.
Главна обавеза туристичке агенције која је склопила хотелски уговор, јесте
плаћање рачуна, изузев у случајевима када је договорено да сам клијент измири рачун.
Агенција је обавезна да плати само услуге које су прецизиране у исправи за резервацију
упућену хотелу.
Туристичка агенција не сме својим корисницима фактурисати цене више од оних
које јој је дао угоститељ и на које му она обрачунава провизију.
Путничка агенција обавезна је издати госту туристичку упутницу (ваучер), изузев у
случајевима када гост плаћа директно угоститељу. Прва и друга копија ваучера достављају
се угоститељу пре почетка пружања услуге и служе као исправа за резервацију и исправа
за обрачун. Агенција мора угоститељу пружити потпуне и тачне информације о услугама
које наручује, њиховом квалитету, саставу гостију, њиховим склоностима и свим другим
подацима који могу бити од значаја за угоститеља.
Туристичкој агенцији није дозвољено да врши истовремено резервисање код
неколико угоститеља, а за истог корисника. Сматра се да агенција има довољно времена
да се распита о свим потребним информацијама и условима, па да тек на основу тога
врши резервацију, али само код једног хотелијера.
Већ је наглашено да је агенцијски уговор о хотелским услугама специфична врста
уговора где су уговорене стране агенција и угоститељ, а корисник услуга треће лице гост.
На основу овог уговора настају одређене обавезе и за госта, иако он није уговорни
партнер. Најважнија је обавеза, ако је тако изричито уговорено, обавеза плаћања услуге. С
обзиром да се ради о уговору о хотелским услугама, то клијент агенције има према
угоститељу све оне обавезе које има гост када сам склопи такав уговор без посредства
туристичке агенције.

Специфичности уговора за индивидуалне госте и путнике у групи

Ако индивидуални гост започне са коришћењем хотелских услуга, па пре времена

одређеног уговором исти напусти, наручилац услуге, тј. агенција обавезна је угоститељу
накнадити причињену штету. Агенција се ослобађа обавезе накнаде штете ако угоститељ
није извршио уговорене обавезе. Ако гост уопште не дође у хотел, а резервација није
отказана или је то учињено са закашњењем, накнада штете се може одредити паушално.
Већ је наведено да туристичка група представља већи број особа које путују
заједно и организовано, тако да их агенција и хотелијер сматрају целином, вођеном од
стране службеног водича или представника туристичке агенције, а којој хотелијер
одобрава посебне услове и тарифе, што се утврђује уговором.
Групом се сматра најмање 15 соба у пратњи водича или овлашћеног представника
агенције. Ако се испуне претходни услови, групи се одобравају повластице везане за цену
хотелских услуга, али су могуће и друге повластице (као нпр. бесплатан боравак још
једном представнику туристичке агенције и сл.).

83
 Када се ради о туристичкој групи, клијенти никада не плаћају услуге непосредно
угоститељу, већ то увек чини агенција, с тим што цене не смеју бити више од редовних
цена и тарифа хотелијера.
Туристичка агенција обавезна је да угоститељу благовремено (најмање 14 дана пре
доласка групе) достави попис распореда путника по собама (ROOMING LIST). Ако то не
учини сва одговорност пада на агенцију. Гости морају бити смештени према примљеним
листама а евентуалне измене врше се према расположивим капацитетима.
Сви путници из групе морају бити смештени у исти објекат, тј. у случају
пребукирања, угоститељ може госте агенције сместити у објекат исте или више категорије,
с тим што трошкови превоза и разлика у цени падају на терет угоститеља.
Ако један или више корисника из групе не дођу у хотел, туристичка агенција
обавезна је накнадити угоститељу одштету у висини стварно претрпљене штете.
Ако гост из групе или представник туристичке агенције имају примедбу у вези
услуга угоститеља, овај је обавезан да одмах размотри такав приговор. У случају
оправданости приговора, угоститељ осим испуњења обавеза из уговора може госту
понудити накнаду у новцу или услугама. Ако се клијент и угоститељ нагоде, то се мора
писмено потврдити, а ако до нагодбе не дође, агенција је обавезна угоститељу доставити
приговор госта са својим предлогом како исти решити. Ако не одговори у року од 15 дана
на примљени приговор, сматра се да угоститељ не прихвата приговор, односно предлог за
нагодбу.
Ако нека од уговорних страна не може да испуни своје уговорне обавезе због више
силе (а то су непредвидиви, несавладиви догађаји независни од њене воље), ослобађа се
обавезе и не мора платити накнаду штете другој странци. Ако наступи виша сила,
угоститељ или туриситчка агенција обавезни су да о томе обавесте другу страну свим
средствима која им стоје на располагању, а са циљем свођења штете на што је могуће
мању меру. Виша сила, дакле, подразумева немогућност испуњења обавезе, па се сходно
томе странка која је требало обавезу да испуни, ослобађа одговорности.

Отказ уговора

Агенцијски уговор о хотелским услугама може престати из свих разлога који су већ
напред наведени за облигационоправне уговоре. Карактеристичан начин престанка
агенцијског уговора о хотелским услугама јесте отказ (сторно) уговора.
Право отказа резервације задржава само туристичка агенција, док угоститељ не
може отказати прихваћену резервацију. Уговор се може отказати потпуно или делимично,
а отказ може бити правовремен и неправовремен. У случају правовременог отказа,
туристичка агенција ослобађа се свих обавеза и одговорности према угоститељу, док је
овај обавезан да сав унапред примљени новац у вези са отказаним уговором, врати
агенцији. када се ради о неправовременом отказу уговора, агенција је обавезна да плати
одштету угоститељу, а која може уговором паушлано да се одреди.
Отказ уговорених услуга обавезно се мора извршити писменим путем уз назнаку
датума, а усмени отказ агенција мора потврдити писменим путем и то најкасније
наредног дана. Отказни рокови за индивидуалне госте који ове услуге обезбеђују преко
агенције једнаки су роковима из уговора о угоститељским услугама с директним

84
корисницима. Ако отказ изврши након наведених рокова туристичка агенција плаћа
одштету.

Одштета се може одредити паушлано, или на следећи начин:

• у случају боравка краћег од три дана, противвредност услуга за боравак с једним

ноћењем;
• у случају боравка дужег од три ноћења у вансезони, противвредност услуга за боравак с
једним ноћењем и
• у случају боравка дужег од три ноћења у главној сезони, противвредност услуга за
боравак од три ноћења.

Када се ради о отказу резервације за путнике у групи, конвенција хОТ–79 у члану

51. предвиђа:

• ако отказ обухвата више од 50% најављене групе, отказни рок је најмање 21 дан пре
утврђеног дана доласка;
• ако отказ обухвата мање од 50% најављене групе, отказни рок је најмање 14 дана пре
доласка групе.

Наше Посебне узансе у туризму предвиђају следеће рокове отказа смештаја или
пансиона:
• ако се ради о групи мањој од 40 гостију, отказни рок је 7 дана, а 14 дана у сезонским
хотелима у време сезоне;
• ако се ради о групи већој од 40 корисника, отказни рок је 14 дана.

Ако се резервација откаже делимично или потпуно после утврђених рокова, или
гости из групе делимично или у целости закасне или не дођу, а резервација није отказана
или је отказана са закашњењем, угоститељ има право на накнаду штете у висини цене
услуге за један дан. Ако се ради о боравку дужем од три дана у главној сезони, гост мора
платити хотелијеру накнаду штете у висини цене отказане, односно неискоришћене
услуге за три дана. Ако капацитете који су неправовремено отказани, или резервација
уопште није отказана, а група гостију није дошла, угоститељ изда на употребу другим
гостима, нема право на накнаду штете.

25. УГОВОР О АЛОТМАНУ

Уговором о алотману угоститељ се обавезује да у току одређеног времена стави на

располагање туристичкој агенцији одређени број лежаја у одређеном објекту, пружи
угоститељске услуге лицима које упути агенција и плати јој одређену провизију, а ова се
обавезује да настоји да их попуни, односно да обавести у утврђеним роковима да то није
у могућности, као и да плати цену пружених услуга уколико је користила ангажоване
хотелске капацитете. Субјекти уговора о алотману су угоститељ и туристичка агенција.

85
Пошто се из садржаја уговора види да се ради о ангажовању лежаја у одређеном објекту,
онда је угоститељ у ствари хотелијер, па се на угоститеља из уговора о алотману односи
све оно што је одређено код уговора о хотелским услугама.
Ми под туристичком агенцијом, а у складу са Законом о туризму Републике Србије,
подразумевамо предузеће, без обзира у ком својинском и организационом облику се
појављује. Иако су уговорне странке у овом уговору агенција и хотелијер, гост је тај који
користи услуге и има право да прими извршење уговорених услуга смештаја, исхране итд.
Гост није директни клијент угоститеља, него туристичке агенције, а као таквом, интересе
штити Закон о облигационим односима,
Посебне узансе у туризму и пословни обичаји у туризму. Уговор о алотману мора
се закључити у писменој форми. Како агенција и хотелијер немају седиште у истом месту,
то се уговор сматра закљученим тек од тренутка када хотелијер прихвати упућени захтев.
Прихват мора бити у писменој форми, мора се односити на примљени захтев и мора
садржати цене наручених услуга. Ако агенција или хотелијер имају опште услове
пословања, они ће чинити и саставни део уговора о алотману било да су достављени
другој страни или не. Због тога је потребно (али не и обавезно) да се општи услови
пословања штампају и на обрасцу уговора о алотману.
У нашем праву, уговор о алотману је самосталан, типичан, именован, консесуалан,
двостранообавезан, формалан и теретан уговор. Убраја се у трајне уговоре.Закон о
облигационим односима каже да ако странке нису предвидиле уговором његово трајање,
сматра се да су угоститељски капацитети стављени на располагање за једну годину.

1) Обавезе туристичке агенције

Уговором о алтоману предвиђа се обавеза агенције да ће настојати да попуни

капацитете угоститеља.216 Ако се жели чврста гаранција агенције да ће попунити
ангажоване капацитете, онда се то, мора уговором изричито предвидети. Ове обавезе су
веома битне, а производе и различите правне последице, тако да полазећи од њих
разликујемо:
а) обични уговор о алотману и
б) уговор о алотману са гаранцијом попуњавања.

У пракси је, због нестабилности туристичког тржишта, много чешћи уговор где се
агенција обавезује да ће настојати да попуни капацитете угоститеља. Ако не сакупи
довољан број гостију, а о томе обавести хотелијера, агенција је испунила своје уговорне
обавезе. Тиме она стиче право да у објекат упути само део гостију, тј. попуни само део
ангажованих капацитета, док угоститељ има обавезу да прими и угости макар и смањени
број гостију.
У условима повећаног интересовања за одређене туристичке дестинације,
угоститељи долазе у ситуацију да од агенција могу тражити гаранцију пуњења њихових
капацитета. То се регулише уношењем у уговор о алотману посебне клаузуле о обавези
туристичке агенције да попуни све ангажоване капацитете. Ако агенција не испуни своју
обавезу попуњавања, обавезна је платити угоститељу накнаду по неискоришћеном лежају
и дану. У пракси се ова обавеза уговором често смањује за 10–20%, или се унапред

86
уговара накнада у фиксном износу. Ова врста алотманског уговора („пуно за празно“)
назива се уговором о алотману са гаранцијом и њиме се појачава одговорност агенције
кроз обавезу накнаде штете угоститељу за неискоришћене ангажоване капацитете и
услуге. Овај уговор производи за агенцију неопозиву обавезу која се не може
правовременим отказом укинути или умањити.
Код уговора о алотману за агенцију настаје и обавеза обавештавања хотелијера о
попуњености ангажованих капацитета. Ако агенција попуњава све ангажоване капацитете
мора о томе обавестити угоститеља, с тим што обавештавање почиње најкасније два
месеца пре почетка извршења уговора о алотману, и наставља сваких 30 дана.
Пре доласка гостију агенција мора послати угоститељу ROOMING LIST, која садржи
попис гостију, распоред по собама и спецификацију свих уговорених услуга. Пријем листе
гостију значи одређивање садржаја уговора о алотману, након тога агенција мора
попунити уговорене капацитете, а угоститељ пружити уговорене услуге.
Уколико агенција није у могућности да попуни све ангажоване смештајне
капацитете, мора у роковима предвиђеним уговором или уобичајеним роковима о томе
обавестити угоститеља и доставити му листу гостију. Ти рокови не могу бити краћи од 14
дана пре доласка групе у сезони, предсезони и постсезони, а 7 дана изван сезоне.
капацитетима који нису обухваћени обавештењем туристичке агенције хотелијер може
слободно располагати. хотелијер такође има право да слободно располаже и
ангажованим капацитетима од којих агенција није одустала у року, нити је за њих послала
обавештење о коришћењу са листом гостију.
Ако агенција у предвиђеним роковима не достави обавештење о коришћењу
ангажованих капацитета, односно листу гостију, нити обавести угоститеља да одустаје од
ангажованих капацитета, обавезна је платити угоститељу накнаду штете за
неискоришћене капацитете.
У случајевима када агенција уредно обавести угоститеља о коришћењу капацитета,
али гости не дођу, обавезна је платити угоститељу накнаду штете у висини 2/3 цене
неискоришћених услуга, или износ утврђен уговором. Агенција се ове обавезе ослобађа
ако докаже постојање више силе, с тим што је терет доказивања на њој. Туристичка
агенција и хотелијер уговарају цену услуга које хотелијер пружа гостима, а које упућује
агенција. Гост ту цену плаћа агенцији, а не хотелијеру. да се не би догодило да агенција
гостима зарачунава цене веће од уговорених са хотелијером, наш законодавац је
предвидео следеће. „Туристичка агенција не може лицима која шаље у угоститељски
објекат зарачунавати веће цене за угоститељске услуге од оних које су предвиђене
уговором о алотману или угоститељским ценовником.“
Битан састојак уговора о алотману је и цена угоститељских услуга о чему странке
морају постићи сагласност. Уобичајено је да су цене за агенције ниже од оних које
угоститељ наплаћује непосредним гостима. Цена се утврђује по особи и по дану, за
пансион и полупансион, ретко одвојено за смештај и за услуге прехране. код уговора о
алотману уговарају се и додатни попусти, као што су пансиони за водиче итд.
Ако уговором није другачије одређено, туристичка агенција плаћа угоститељу
услуге након њиховог коришћења. да би се осигурао од евентуалне инсолвентности
туристичке агенције, а у немогућности да откаже уговор, угоститељ има право да тражи
плаћање одговарајуће аконтације. Она се плаћа или у фиксном износу или у проценту од

87
укупне цене уговорених услуга. Истовремено са склапањем уговора о алотману са
угоститељем, туристичка агенција склапа са гостом неки од уговора о коришћењу
угоститељских услуга.
Приликом слања госта у хотел, агенција је обавезна да му изда посебну писмену
исправу која се у пракси назива ваучер и чији је облик и садржај код већине агенција
приближно исти. Наш законодавац утврђује да: „Посебна писмена исправа гласи на име
или на одређену групу, непреносива је и садржи налог угоститељу да пружи услуге које су
у њој наведене“. Ваучер служи као доказ да је лице клијент туристичке агенције која је са
угоститељем закључила уговор о алотману (легитимациони папир), а уједно је и исправа
на основу које се врши обрачун потраживања између туристичке агенције и угоститеља.

2) Обавезе угоститеља

Закон о облигационим односима предвиђа да угоститељ преузима коначну и

неопозиву обавезу да у току одређеног времена стави на коришћење уговорени број
лежаја и пружи лицима која упућује туристичка агенција услуге наведене у посебној
писменој исправи.
Угоститељ не може једнострано мењати или отказати уговор о алотману, док је
туристичкој агенцији дозвољено да ангажоване капацитете делимично попуни, или у
потпуности правовремено откаже, без посебних штетних последица по себе. да би се од
тога осигурали, хотелијери често у пракси за исте капацитете и за исто време склапају
уговоре о алотману са све или више туристичких агенција. да би ту појаву спречио,
законодавац изричито каже: „Угоститељ не може уговорити са другом туристичком
агенцијом ангажовање капацитета који су већ резервисани на основу уговора о
алотману“.
Онај хотелијер који не стави гостима на располагање капацитете ангажоване на
основу уговора о алотману, одговара агенцији за накнаду штете.
Туристичка агенција, с друге стране, има обавезу накнаде штете гостима који нису
били у могућности да користе уговорене услуге, или су их користили у смањеном обиму.
Угоститељ мора пружити госту смештај и друге услуге како је наведено у ваучеру, а што
мора бити у складу са уговором о алотману.
Ако угоститељ не пружи уговорену или уобичајену услугу, дужан је накнадити
штету агенцији, уколико је она накнадила свом клијенту. Угоститељ је дужан да лицима
која упути туристичка агенција пружи под истим условима услуге као и лицима са којима
је непосредно закључио уговор о угоститељским услугама. Ова обавеза једнаког
поступања према свим гостима у пракси се често не поштује, јер су цене услуга за
алотманске госте ниже и не плаћају се одмах, док се непосредним гостима наплаћују
више цене и то одмах.
Угоститељ је обавезан да туристичкој агенцији пружи тачне податке о категорији и
локацији свог хотела, као и квалитету услуга које пружа. О свим променама, хотелијер у
најкраћем року мора обавестити туристичку агенцију.

Покушавајући да амортизује осцилације на туристичком тржишту наш законодавац

предвиђа обавезу угоститеља на немењање цена изузев у два случаја:

88
 • ако најмање шест месеци раније о промени цена обавести туристичку агенцију;
• ако дође до промене односа валута које утичу на уговорену цену.

У оба случаја нове цене се примењују по истеку тридесет дана од дана њиховог
достављања туристичкој агенцији. Нове цене неће се применити на услуге за које је већ
достављена угоститељу листа гостију и на услуге које се односе на резервације које је
угоститељ потврдио.
Угоститељ је дужан да туристичкој агенцији исплати провизију на промет остварен
на основу уговора о алотману. Провизија се одређује у проценту од цене извршених
угоститељских услуга. Уколико проценат провизије није одређен уговором, туристичкој
агенцији припада провизија, одређена општим условима пословања туристичке агенције,
или, ако ових нема, пословним обичајима.229 За међународни уговор о алотману
уобичајена висина провизије износи 10% од цене услуга без таксе и сервиса. Закон о
облигационим односима предвиђа право туристичке агенције да одустане од уговора.
Одустанак од уговора о алотману може бити привремен или коначан. Привремени
одустанак постоји када туристичка агенција обавести хотелијера да се у одређеном
временском периоду неће користити ангажованим капацитетима, али да се тиме уговор о
алотману не раскида. Туристичка агенција може одустати од уговора у целини без обавезе
да накнади штету ако обавештење о одустанку пошаље у уговореном року.

26. УГОВОР О ЗАКУПУ УГОСТИТЕЉСКОГ ОБЈЕКТА

Овим уговором обавезује се угоститељ да туристичкој агенцији стави на употребу

одређени угоститељски објекат на дуже време, у целини или делимично, са персоналом,
а ради смештаја и пружања угоститељских услуга клијентима агенције, а агенција се
обавезује да плати уговорену накнаду.
Предмет овог уговора није само објекат (хотел, мотел, камп, туристичко насеље и
др.), већ и целокупни инвентар са особљем угоститеља. Оно наставља да ради, пружа
услуге клијентима туристичке агенције, али под надзором и према упутствима
организатора и менаџера туристичке агенције.
Ради организовања посла и преузимања објекта, туристичка агенција шаље један
број својих људи, који заједно са особљем угоститеља пружају услуге клијентима. будући
да је ово неименовани уговор, то је он онда и главни извор права и обавеза странака.
Уговором се, у сваком случају, мора предвидети ко ће и како одржавати објекат, ко ће и
како пружати допунске услуге, уређивати и одржавати паркове, плаже, паркинг простор,
спортске објекте и слично.
Пошто хотелијер предаје објекат на употребу туристичкој агенцији, то сав ризик
пословања прелази на њу, али и сва добит припада агенцији. Све услуге корисницима
пружа туристичка агеницја, тако да сви правни односи који настају из коришћења
угоститељског објекта, јесу односи између туристичке агенције и њеног клијента, госта
хотела.

89
 Према основним обележјима, уговор о закупу угоститељског објекта је
неименован, консесуалан, двостранообавезан, теретан и формалан, јер се обавезно
склапа у писменој форми.
Основна обавеза угоститеља из уговора о закупу угоститељског објекта јесте
давање објекта на употребу туристичкој агенцији у исправном стању за економско
искоришћавање закупљених капацитета. Објекат се сматра исправним ако одговара
одредбама уговора, а ако то није предвиђено, објекат мора бити у таквом стању да се у
њему могу пружити хотелске услуге. хотелијер је одговоран за материјалне недостатке
објекта уколико они онемогућавају његову нормалну или уговорену употребу. Такође
одговара и за правне недостатке, тј. ако треће лице на основу својих права ограничи или
искључи права туристичке агенције у коришћењу објекта.
Главна обавеза туристичке агенције састоји се у плаћању накнаде хотелијеру за
закупљени објекат, независно од искоришћености објекта. Агенција има обавезу да
објекат употребљава у складу са његовом наменом или према одредбама уговора о
закупу, с тим што се у коришћењу има понашати с пажњом доброг привредника. Због
штете настале у објекту током закупа, одговара агенција, независно од тога ко је штету
проузроковао, особље или корисници услуга (гости).
За разлику од класичног уговора о закупу, где је закуподавац у обавези одржавања
објекта у исправном стању, код уговора о закупу угоститељског објекта, обавеза
одржавања прелази на закупца, туристичку агенцију. Ово стога, што је због фреквенције
гостију објекат изложен бржем рабаћењу. Пошто хотелијер остаје власник објекта, то је
једна од обавеза агенције да исти чува и након протека времена закупа врати га
неоштећеног. Агенција не одговара за истрошеност објекта до које долази редовном
употребом, као ни за оштећења до којих долази због дотрајалости објекта.

27. УГОВОР О ЗАСТУПАЊУ ИЗМЕЂУ ХОТЕЛСКОГ ЗАСТУПНИКА И ХОТЕЛИЈЕРА

Међународна хотелска заступства представљају комерцијалне организације које

делују као локални продајни центри за независне, индивидуалне хотеле и групе хотела,
омогућавајући им да се на тржишту успешније боре са великим међународним ланцима
хотела који имају сопствени систем резервација.
Основу овог уговора чини стални однос заступника и хотела, чиме се заступник
битно разликује од туристичке агенције која ће настојати да свом клијенту резервише
место у било ком хотелу. Услуге хотелских заступства комплексније су од оних које нуде
туристичке агенције, за које је често важно само узети провизију за сваку извршену
резервацију.

Британска заједница хотелских заступника наводи услуге својих чланова:

• потпуне информације о закупљеним хотелима, укључујући све детаље и цене за
појединце, групе, посебне услуге и др.;
• бесплатне проспекте у боји за све хотеле чланове;
• хитне потврде резервација.

90
 Занимљиво је да се и туристичке агенције у пракси све више ослањају на сарадњу
са хотелским заступницима чиме избегавају ризике непроналажења смештаја за своје
клијенте, поготову у међународним аранжманима. хотелијери од уговора са заступником
имају више користи. Заступник постаје, практично, сопствена служба резервације, чиме се
уз мањи број запослених остварује већа продуктивност и профит.

28. УГОВОР О ТАЈМ ШЕРИНГУ

У последње време туризам покушава да прати и задовољи нештоизмењене

потребе и захтеве туриста. Уочена је појава извесне аверзије једног слоја туриста према
класичним облицима смештаја и потражња за флексибилнијим, новим облицима одмора.
један од таквих облика смештаја који се јавио у пословној пракси јесте тзв.
„TIMESHARING“, односно временски ограничено право коришћења смештајних
капацитета и уговори који прате и уређују међусобне односе странака. корисници
смештајних капацитета желе право коришћења одређених апартмана једну или више
седмица одређени број година, али тиме не стичу власништво, тј. својину на апартману.
Чини се да би уговор о тајм-шерингу (временском коришћењу туристичког објекта)
могао да се дефинише на следећи начин: То је уговор којим се давалац на временско
коришћење туристичког објекта обавезује да носиоцу права уступи на коришћење
уговорену смештајну јединцу на одређено време(одређени број година и одређени број
временских деоница) уз обавезу омогућавања коришћења допунских услуга (заједничких
просторија, спортских терена и др.) и одржавање смештајне јединице и осталих објеката,
а корисник се обавезује да за то плати одређену накнаду унапред (пре почетка
коришћења сметајне јединице) као и трошкове текућег одржавања, с тим што своје право
коришћења може уступити трећем лицу.
Пословна пракса различитих земаља створила је неколико модалитета овог
уговора, с тим што су посебни прописи донети само у неким земљама (Француска,
Португалија).
Постоје две основне групе облика ових уговора: они код којих се стиче својина или
сусвојина и они код којих се успоставља право коришћења. Полазећи од изражених
интереса у пракси, код нас је донет посебан Закон о праву временског коришћења
туристичког објекта. У њему су садржане одредбе о уговору на основу кога се стиче право
временског коришћења, закључењу и садржини уговора, средствима која се стичу по
основу уговора и њиховој намени, преносу и наслеђивању права и казнене одредбе.
Закон предвиђа да предузећа која обављају туристичку и угоститељску делатност
имају право „давати на временско коришћење туристички објекат страном или домаћем
физичком и правном лицу“, за одређено време које је дефинисано бројем година и
бројем седмица у години. корисник не постаје власник него ималац „права временског
коришћења туристичког објекта“ под чиме Закон подразумева „право да се одређени
објекат користи у складу са његовом наменом, одређени број година, у одређеном
периоду у току године, под условима утврђеним уговором“.

91
 На основу овога уговора настају права и обавезе странака. Права имаоца
(корисника) била би следећа:
• право коришћења одређеног туристичког објекта у складу са његовом основном
наменом;
• право да се објекат користи само у одређеном периоду (временским
јединицама) у току године, с тим што се под временском јединицом подразумева
„период од седам дана“;
• право да се објекат користи одређени број година који по нашем Закону не може
бити краћи од пет ни дужи од тридесет;
• основна обавеза имаоца права јесте да пре почетка коришћења објекта плати
одређени износ, као и уговором предвиђене и одређене трошкове одржавања и
управљања.
Иако се уговор о тајм-шерингу може сматрати јединственим правним послом, он је
нова појава у пословном и правном промету, која садржи елементе више уговора. Пре
свега, то су елементи уговора о закупу, што се огледа у обавези даваоца да објекат мора
предати у исправном стању на коришћење, одржавати га и обезбедити мирну и корисну
употребу и уживање.
За разлику од уговора о закупу, овом уговору недостаје перманентност, временски
континуитет. Поред тога, овај уговор подразумева и право коришћења низа услуга,
употребу припадајућих објеката, спортских терена, што указује на елементе уговора о
делу. Уговор о тајм-шерингу садржи и одређене елементе туристичких уговора, пре свега
уговора о хотелским услугама и уговора о алотману.
Полазећи од наведеног, можемо констатовати да је уговор о временском
коришћењу туристичког објекта именовани, формалан (обавезан је писмени облик),
двостранообавезни, трајан, теретан и да има карактер типског или формуларног уговора.
Поменути закон прописује обавезну садржину уговора о временском коришћењу
туристичког објекта.
Уговор мора садржати податке о туристичком објекту, цену временског
коришћења, времену и начину плаћања, периоду на који се објекат даје на временско
коришћење, броју продатих временских деоница и времену у коме ће се користити,
почетку коришћења туристичког објекта, обавези плаћања трошкова текућег одржавања
туристичког објекта и условима и начину под којима друго лице може користити тај
објекат. Ако уговор не садржи наведене елементе, не производи правна дејства. Под
подацима о туристичком објекту подразумева се ближе означавање смештајне јединице у
угоститељском објекту за смештај.
Цена је накнада коју плаћа носилац права за употребу и уживање туристичког
објекта. Временско коришћење одређено је уговором и не може бити краће од пет нити
дуже од тридесет година. Време у току године дели се на седмице (временске јединице),
а уговором се предвиђа за које временске јединице се стиче право коришћења.
Под почетком коришћења туристичког објекта, подразумева се време од када је
засебна смештајна јединица први пут на располагању носиоцу права, тј. од када се морају
уплатити укупни износи за уговорени период. Трошкови текућег одржавања треба да
покрију све издатке за употребу смештајне јединице и све поправке, замену уређаја и

92
опреме. Носилац права коришћења смештајне јединице може одредити да је у појединим
периодима користе друга лица.
Поред наведеног обавезног садржаја уговора, у њега се могу унети и други
елементи, факултативна садржина уговора, која варира од случаја до случаја.

Неке клаузуле, с обзиром на ограничени број диспозитивних норми од посебног су

значаја за праксу. То су:

• максимални број лица која могу користити „засебну смештајну јединицу“;

• „CHECK-IN“ и „CHECK-OUT“ време;
• коришћење туристичког објекта од стране носиоца права;
• чишћење, управљање и одржавање објекта;
• друге услуге које се пружају носиоцу права;
• алтернативни смештај и
• последице неизвршења уговора.

Уговор о праву временског коришћења туристичког објекта обавезно мора бити

закључен у писменој форми, јер у супротном не производи правно дејство. Право
временског коришћења туристичког објекта ако се односи на непокретности уписује се у
земљишне књиге, односно у друге одговарајуће књиге код надлежног органа. Упис се
врши на основу уговора и право се уписује у теретни лист. Закон предвиђа могућност да
носилац права временског коришћења туристичког објекта, то право може уговором
пренети на друго физичко или правно лице. У пракси, то се најчешће своди на жељу
носиоца права да заменом временских јединица осигура коришћење одмора у другим
земљама или другим туристичким местима.
Пренос права коришћења врши се или једноставним одређивањем корисника, или
уступањем права непосредно или преко организације за размену уз обавезу да се 10 или
15 дана раније о томе обавести давалац права коришћења.
Уговором се одређују и услови и начин коришћења „TIME SHARE EXCHANGE
PRIVILEGES“ носиоца права, као члана међународне или домаће „EXCHANGE“
организације. Пошто се ради о уговору са дужим временским трајањем, Закон предвиђа
да се право у оквиру и до истека уговорног рока „може наследити сагласно Закону“, тј. да
је реч само о наслеђивању физичких лица (страних и домаћих) и да страна физичка лица
могу наслеђивањем постати носиоци права временског коришћења туристичког објекта
под условима реципроцитета.
Потрошач може једнострано раскинути уговор о тајм-шерингу, без обавезе
навођења разлога, у року од 14 дана од дана пријема закљученог уговора. Раскид уговора
потрошач мора дати у писменој форми или на трајном носачу записа. једностраним
раскидом престају обавезе уговорних страна да изврше обавезе из уговора. Приликом
једностраног раскида уговора о тајм-шерингу потрошач не сноси никакве трошкове.
Приликом препродаје временски подељеног коришћења непокретности, трговац је дужан
да потрошачу пружи помоћ. Уколико то не учини, потрошач може захтевати од трговца да
откупи временски подељено коришћење непокретности.

93
 Трговац и лица која по налогу трговца учествују у продцаји временски подељеног
коришћења непокретности, остала лица којима је трговац поверио одређене послове из
овог уговора, као и посредници у продаји услуга временски подељеног коришћења
непокретности, солидарно су одговорни потрошачу за извршене и за правне последице
неизвршења уговорних обавеза.

29. УГОВОР О УГОСТИТЕЉСКИМ УСЛУГАМА

Уговор о угоститељским услугама је такав уговор којим се једна странка –

угоститељ обавезује да ће другој странци – госту, пружити привремени смештај и пратеће
услуге у свом објекту, а гост се обавезује да ће за пружене услуге платити уговорену цену.
Предмет овога уговора је услуга смештаја и она се сматра битним састојком уговора.
Смештај се јавља у три варијанте:
1. Смештај као употреба собе, са или без доручка;
2. Пансион, који обухвата смештај са три оброка хране (дору-
чак, ручак и вечера);
3. Полупансион, који обухвата смештај са доручком и ручком
или вечером.
Обавеза смештаја подразумева узгредне услуге, као што су: чишћење собе,
промена постељине, осигурање воде, струје итд.
Под хотелијером (угоститељем), Закон о туризму подразумева предузеће, друго
правно лице, односно предузетника који су за обављање те делатности уписани у
одговарајући регистар под условима утврђеним овим законом. По својим
карактеристикама уговор о угоститељским услугама је консесуалан, неименован,
двостранообавезан и наплатан. будући да облик овога уговора није унапред прописан,
уговор о хотелским услугама је неформалан, а може се склопити међу присутним и међу
одсутним странкама.
Уговор је склопљен у тренутку када угоститељ прихвати захтев госта који је лично
тражио смештај, пансион, или полупансион. Ако је понуда учињена телефоном или
телепринтером, уговор се сматра склопљеним у тренутку кад је гост примио потврдан
одговор угоститеља на своју понуду. Ако је захтев за резервацију упућен писмено, уговор
се сматра склопљеним у тренутку кад је гост од угоститеља примио позитиван одговор о
прихватурезервације.
Због тога што овај уговор садржи више различитих услуга, то у теорији има више
објашњења његовог правног карактера. Приклонили бисмо се ставу да је уговор о
угоститељским услугама јединствен, аутономан и посебан уговор SUI GENERIS са својом
специфичном правном физиономијом. Код уговора о угоститељским услугама неопходно
је објаснити улогу и значај резервације. Правно посматрано, захтев за резервацију услуге
смештаја јесте понуда госта, а потврда резервације коју учини угоститељ представља
прихват понуде. Потврдом резервације склопљен је уговор, а не предуговор183 којим се
преузима обавеза на склапање будућег уговора. Прихватом резерације, уговор је постао
перфектан са могућношћу једностраног отказа уговора од стране госта, док угоститељ
прихваћену резервацију не може отказати и обавезан је извршити уговор. Угоститељ

94
резервацију мора прихватити изричито, јер се у случају ћутања не сматра да је уговор
склопљен.
Ћутање угоститеља има одређених специфичности, јер је он обавезан да на захтев
за резервацију одговори најкасније у року од три дана ачунајући од дана пријема захтева.
Ако у наведеном року угоститељ не одговори, гост има право на накнаду штете.
Угоститељ је, дакле, обавезан на склапање уговора о хотелским услугама које су
предмет његове делатности, ако има слободних капацитета, под претњом санкција за
привредни преступ. Угоститељ може изузетно одбити склапање уговора ако гост није у
могућности или није вољан да плати цену, или, пак није у подобном стању да буде
примљен у угоститељски објекат.
Прихватање резервације угоститељ може условити плаћањем аконтације.
Уобичајена аконтација износи цену услуга за један дан, односно цену услуга за три дана
боравка у сезони. Пријем аконтације мора се потврдити у року од 24 сата од тренутка
пријема. Правна природа аконтације не тумачи се од свих правних теоретичара на исти
начин. Има схватања да се и у овом случају ради о капари, коју угоститељ у случају
неизвршења уговора од стране госта није у обавези вратити. Сматрамо исправнијим
схватање да се под аконтацијом из узансе 10. подразумева гарантни полог, тј. унапред
плаћени износ који се урачунава у коначну цену плаћених услуга.
Ако гост није искористио уговорене услуге, или их није правовремено отказао,
угоститељ има право да од примљеног износа наплати претрпљену штету, а остатак врати
госту. Из уговора о угоститељским услугама, као уосталом и из свих других двостраних
уговора, проистичу обавезе за угоститеља, али и за госта.

Обавеза угоститеља

а) Угоститељ је обавезан госту ставити на употребу просторије за смештај. Уручењем

кључа собе, угоститељ мора предати госту потпуно припремљену собу, што
подразумева одговарајући смештај, лежај, исправне уређаје, чисту постељину итд. Ако
дође у ситуацију пребукираности, угоститељ мора госту ставити на располагање
просторије за смештај у истом месту, али у објекту исте или више категорије.
б) Угоститељ мора госту ставити на употребу све уређаје, заједничке просторије и службе
предвиђене за општу употребу госта, као што су ресторан, бар, базен.
в) Собе и заједничке просторије угоститељ је у обавези да одржава у употребљивом
стању. То значи да је у обавези да поправља кварове, одржава чистоћу итд.
г) Госту од стране угоститеља мора бити омогућено несметано коришћење уговорних
услуга. То значи осигурање рада дневне службе, реда и тишине у просторијама и друго.
д) Угоститељ се обавезује да госту пружи све услуге у складу са пословним обичајима.

У посебним узансама наводе се неке услуге које је угоститељ дужан пружити госту:

• пренос пртљага до и од собе у хотелима највише категорије;

• пружање свих информација у вези обављања угоститељ-
ских услуга без наплате;
• буђење у време које одреди корисник;

95
• предаја пошиљки госту (писма, телеграми, поруке);
• позивање лекара у случају болести госта;
• достављање ствари заборављених у хотелу;
• извршавање спецификације износа рачуна према пруженим услугама.

ђ) Угоститељ се обавезује да госту пружи услуге предвиђене кућним редом. По својој

правној природи, кућни ред је облик општих услова пословања угоститеља, а сматра се
да је гост прихватио од тренутка када је преузео собу у којој је добио смештај.
е) Угоститељ се мора бринути о личности госта. То значи да је угоститељ обавезан да
штити физички интегритет госта, кроз гарантовање да су просторије хотела погодне и
неопасне за становање, да је храна здрава и нешкодљива, да је базен чист итд.
ж) Угоститељ мора чувати ствари госта. Неке од ствари гост предаје директно на чување у
руке угоститеља чиме се заснива уговор о депозиту. друге ствари оставља на места где
је иначе одређено да стоје (превасходно у соби). У случају нестанка ствари угоститељ је
обавезан да госту накнади причињену штету. Одговорност угоститеља за ствари унете у
хотел, а које му нису предате на чување „у руке“ не утврђују странке посебним
уговором, него она настаје као једна од обавеза угоститеља која произилази из
склопљеног уговора о угоститељским услугама.

Обавезе госта

а) Обавеза пријаве: Гост је обавезан да се приликом доласка у хотел пријави раднику

рецепције, а приликом одласка да кључ собе остави на рецепцији.
б) Обавеза преузимања и предаје собе: Гост је обавезан предати собу након коришћења у
стању у коме је примио (мисли се да не ломи или квари инвентар). За причињену штету
материјално одговара.
в) Обавеза употребе просторија у складу са њиховом наменом.
г) Обавеза поштовања других гостију, првенствено се испуњава поштовањем кућног реда
хотела.
д) Обавеза плаћања цене састоји се у исплати одређене суме новца за коришћење услуге
хотела, а према ценовнику истог.

Право ретенције угоститеља

Право ретенције (задржања) је право повериоца да покретне ствари дужника које

су у његовим рукама, а до којих је дошао на законит начин, задржи ради наплате или
осигурања доспелог потраживања, без обзира на то из ког правног односа је настало
потраживање. Начело задржања осим општих одредаба посебно је уређено једино
код угоститељске оставе о чему ће касније бити речи. У вези са уговором о угоститељским
услугама помињемо га као посебно право угоститеља да задржи ствари госта које је овај
унео у хотел или предао на чување, ако гост није платио рачун за пружене услуге, или
причињену штету, а што је регулисано узансом број 38.

Престанак уговора

96
 Као и сви други уговори, тако и уговор о угоститељским услугама може престати на
један од уобичајених начина. Међутим, уговор о угоститељским услугама има одређене
специфичности на које ћемо се осврнути. Уговор о угоститељским услугама може се
склопити на одређено и неодређено време од чега зависи и начин престанка уговора.
Уговор о угоститељским услугама склопљен је на одређено време, ако постоје нпр. овакве
одреднице: „на три седмице“, „на осам дана“, „до 12. децембра“ итд.
Уговор је склопљен на неодређено време ако странке нису уговориле време његовог
трајања.

Раскид уговора
Уговор о угоститељским услугама може се раскинути једностраном изјавом воље
једне од странака због неиспуњења обавеза друге странке.

Угоститељ има право да раскине уговор ако гост:

• грубо крши Посебне узансе, кућни ред, а посебно ако омета
боравак других гостију својим понашањем;
• не плати рачун за коришћење услуге након седам дана боравка;
• оболи од заразне болести опасне за друге госте.

Гост може раскинути уговор ако угоститељ не испуњава уговорене обавезе и грубо
крши кућни ред, Посебне узансе и пословне обичаје. Уз то, гост има право и на накнаду
штете. Према Узансама гост има право одустанка од уговора и због околности које није
могао избећи или отклонити и које би, да су постојале у време склапања уговора, биле
разлог да се уговор не склопи.

Отказ уговора

Ако је уговор о угоститељским услугама склопљен на неодређено време, свака

странка може га отказати. Отказ је једнострана изјава воље једне странке другој, а која за
последицу има престанак уговорног односа заснованог на неодређено време. За
правоваљаност отказа морају бити испуњене следеће претпоставке:
• отказ мора бити достављен другој странци;
• отказ се може дати увек, само не у невреме;
• отказ престаје с истеком отказног рока;
• сва потраживања доспела пре отказа поверилац има право потраживати од дужника.
код уговора склопљеног на основи боравка „дан по дан“ отказ се
мора дати до 12 сати текућег дана за следећи дан.
Пре почетка коришћења услуга, гост може отказати резервацију
под следећим условима:
• до 12 сати првог дана ако се ради о смештају који не траје дуже од два дана;

97
 • два дана пре почетка кориштења услуге ако се ради о смештају од три до седам
дана;
• седам дана пре почетка кориштења услуге ако се ради о смештају дужем од
седам дана или о сезонском хотелу у сезони.

Угоститељ је дужан да на захтев за резервацију одговори одмах.

Гост који није на време отказао уговор о угоститељским услугама, тј. не користи се
у уговорено време услугама смештаја, обавезан је угоститељу накнадити штету.

30. УГОВОР О УСЛУГАМА ХРАНЕ И ТОЧЕЊА ПИЋА

Овим уговором обавезује се једна странка – угоститељ, да ће другој странци –

госту, пружити услугу давања хране и пића према поруџбини, а гост се обавезује да за то
плати одговарајућу цену. Правна природа овог уговора је следећа: неформалан,
неименован, консесуалан, двострано обавезан и теретан.
Уговор је склопљен када су се странке договориле о битним састојцима уговора
(ручак, вечера, коктел, број особа, количина, цена услуге, време коришћења).
Сматра се да је уговор склопљен у тренутку када угоститељ прихвати наруџбину
госта. Уобичајено је да цена услуга које се изврше путем резервације буде нижа од цена
истакнутих у ценовнику.

Обавезе угоститеља

Посебне узансе у угоститељству настоје да одрже равноправност и подједнаку

заштиту госта и угоститеља. У том смислу предвиђају се обавезе обе странке.

Најважније обавезе угоститеља јесу:

• Обавеза прихвата наруџбине, која подразумева да се у оквиру постојећих
капацитета мора прихватити свака резервација или непосредна наруџбина. давање
услуге може се одбити само госту који није у могућности да плати или није у подобном
стању да буде гост угоститељског објекта;
• Обавеза давања одговарајуће количине и квалитета подразумева да се јела и
пића из јеловника и винске карте морају имати у објекту, с тим што се оригинално
пуњене боце морају отварати пред гостом;
• Обавеза осигурања несметаног коришћења услуга значи да угоститељ мора
обезбедити простор и друге услове за коришћење наручених услуга од стране
госта;
• Ако угоститељ има гардеробу, онда је обавезан примити и чувати ствари госта.

Обавезе госта

98
 Гост у угоститељском објекту такође има неколико основних обавеза:
• Обавеза прикладног понашања значи да је гост у обавези да се у угоститељском
објекту
• Гост је у обавези да правовремено (у складу са радним временом угоститељског
објекта) напусти локал;
• Ако угоститељ има гардеробу, гост је при доласку у обавези да преда ствари у
гардеробу;
• Наручене услуге прехране и пића гост не може једнострано отказати;
• Гост је у обавези да плати цену коришћених услуга. По правилу, гост услуге
плаћа након конзумирања и на свој захтев.

Раније се услуге могу наплатити само изузетно, када се мења особље, када престаје радно
време и сл.

31. УГОВОР О УГОСТИТЕЉСКОЈ ОСТАВИ

То је уговор код кога се угоститељ оставопримац обавезује да прими на чување

покретне ствари које је гост оставодавац донео са собом у угоститељски објекат, чува их
од нестанка и оштећења и врати их госту.

Наш законодавац под овим уговором подразумева два подврсте:

• угоститељска остава за покретне ствари које гост уноси у угоститељски објекат,
али их не предаје „у руке“ угоститељу на чување и
• угоститељска остава за ствари које гост предаје „у руке“ угоститеља на чување.

Угоститељ одговора за нестанак или оштећене ствари у оба случаја, а одговорност

произилази из уговора о угоститељским услугама. Уговор о угоститељској остави траје
колико и уговор о угоститељским услугама. Угоститељ оставопримац одговара за нестанак
или оштећене ствари без обзира на кривицу, што значи да је довољно да гост докаже
само узрочну везу између штетне радње и штете. Угоститељ се може ослободити кривице
само ако се докаже да је до оштећења или пропасти ствари дошло:
• због више силе;
• због узрока у самој ствари и
• због понашања самог госта.

Из уговора о пружању угоститељских услуга произилази основна обавеза

угоститеља да госту пружи наручену услугу, а обрнуто, за госта је основна обавеза да
плати цену услуге. Ако, међутим, гост не плати за пружену услугу, угоститељ, као
поверилац има право да
задржи ствари које су гости донели са собом. Страна законодавства, међународне
кодификације, али и наш законодавац дају угоститељима право ретенције чиме се
умањује њихов пословни ризик.

99
 Наш законодавац даје ближе одредбе овог права угоститеља условљавајући их на
следећи начин:
• Право задржања немају сви угоститељи, већ само они „који примају госте на
ноћење“, тј. право ретенције имају само хотелијери на основу уговора о
хотелским услугама, али не и угоститељи на основу уговора о пружању
угоститељских услуга.
• Законодавац даје угоститељима право да задрже ствари које су гости донели.
Узанса број 38. допуњује Закон о облигационим односима па каже да ако гост не
плати рачун за искоришћење услуге, угоститељ има право да задржи до пуне
наплате потраживања не само ствари које је гост унео у угоститељски објекат
него и његов аутомобил (на хотелском паркингу, или у гаражи), као и ствари
остављене у депозит. Право задржања ствари госта „до потпуне наплате
потраживања“ има улогу правног средства принуде (јер задржање ствари
присиљава госта дужника да што пре испуни своју обавезу), као и улогу правног
средства намирења (јер угоститељ поверилац има право наплате из вредности
ствари госта дужника коју држи). Хотелијер може задржати све покретне ствари
госта и чланова његове породице, изузев: исправа, личне карте, преписке,
фотографија, као и ствари које се не могу изложити продаји.

32. УГОВОР О ПРЕВОЗУ ОСОБА

Уговор о превозу путника представља такав привредно-правни посао у коме се

једна уговорна страна – превозилац, обавезује да на одређеној релацији превезе путника,
уз гаранцију сигурности, а друга уговорна страна – наручилац превоза (или путник)
обавезује се да за то плати одређену накнаду превознику. Ово је неформалан,
двостранообавезан, теретан и адхезиони уговор. Може се поделити према различитим
критеријумима.
Зависно од гране превоза и превозног средства разликујемо:
 уговоре о превозу путника железницом,
 уговоре о превозу путника друмом,
 уговоре о превозу путника морем и унутрашњим водама и
 уговоре о превозу путника у ваздушном саобраћају.

Зависно од места превоза, разликујемо:

 домаћи превоз (у границама једне земље) и
 међународни превоз (превоз преко територије најмање две земље).

Зависно од карактера превоза разликујемо:

 линијски превоз (према утврђеном реду вожње) и
 слободни (чартер) превоз.

Странке уговора о превозу путника јесу превозилац и путник, али се све чешће као
странка у овом уговору појављује и наручилац превоза.

100
 Превозилац је физичко или правно лице које се бави превозом као својом
редовном делатношћу, као и свако друго лице које се уговором о превозу обавеже да
обави превоз путника уз накнаду.
Битна карактеристика овог уговора јесте накнада за превоз (превознина), јер се по
том основу врши квалификација неке особе као превозника, а тиме и његове
одговорности.
Ако неко превози некога бесплатно, не сматра се превозником, па и не одговара за
штету у мери одговорности превозника из уговора о превозу. На страни превозника
разликујемо уговорног од стварног превозника.

У ваздушном превозу, превозник се може појавити чак у четири вида:

• превозник то је особа која на основу уговора превози путнике;
• уговорни превозник то је особа која је са путником склопила уговор о превозу;
 стварни превозник то је особа која није уговорни превозник, али која обавља цели
превоз или део превоза, а није узастопни превозник;
• узастопни превозник то је особа која на основу уговора о превозу који склапа први
превозник обавља део превоза с пристанком путника.

Путник је лице које се превози превозним средством и које на основу уговора о

превозу има право на превоз.
Наручилац превоза је, поред путника, могућа странка уговора о превозу. То је лице
које са превозиоцем у своје име, а за рачун путника закључује уговор о превозу путника.
Наручилац превоза је од посебног значаја за масовни туризам, где се он појављује као
странка уговора о превозу којој се превозилац обавезује да ће превести одређени број
путника које му наручилац превоза пошаље.

Када наручилац превоза склапа уговор о превозу, заснивају се три правна односа:
• превозилац – наручилац превоза;
• превозилац – путник и
• наручилац превоза - путник.

У наведеним односима наручилац превоза наступа или као организатор путовања

или као посредник путовања.
Пословна пракса показује да се туристичке агенције често појављују као закупци
превозних средстава, па се у тим случајевима не ради о склапању уговора о превозу
путника, него о уговору о закупу превозног средства. будући да Закон о облигационим
односима не прописује неку нарочиту форму уговора о превозу путника, то овај уговор,
уопштено посматрано сматрамо неформалним уговором. Изузетак је уговор о превозу
путника у ваздушном саобраћају, који се мора закључити у писменом облику.
Уговор о превозу путника редовно се склапа плаћањем превознине и по правилу
издавањем путне карте од стране превозиоца.

101
 Издавање путне карте не чини уговор реалним, јер се уговор о превозу путника
сматра закљученим од тренутка када су се странке споразумеле о битним састојцима
уговора, што овај уговор чини консесуалним.
Путна карта сама по себи нема значење уговора о превозу, јер путника и
превозиоца обавезују и одредбе тарифа, возних редова и општих услова. Путна карта
представља легитимациони папир и доказ да је уговор о превозу путника склопљен, мада
се доказивање постојања уговора о превозу може вршити и на други начин. Уговор може
постојати и без путне карте, али је постојање путне карте доказ постојања уговора о
превозу путника. Путна карта може гласити на име и на доносиоца. У железничком и
друмском превозу, путна карта гласи на доносиоца, у ваздушном, на име, а у воденом
превозу може гласити или на име, или на доносиоца.

1. Обавезе превозиоца

Из уговора о превозу особа проистичу бројне обавезе странака.

Основне обавезе превозника су следеће:

а) Доношење и објављивање општих услова превоза

Сваки превозилац дужан је да донесе и објави опште услове превоза путника.

Уколико другачије није предвиђено самим условима, сматра се да они представљају
отворену понуду корисницима превоза коју они могу прихватити и конклудентним
радњама (улазак у возило без путне карте). Због тога се захтева да ови услови буду
познати другој уговорној страни, а чему се удовољава уобичајеним објављивањем.

б) Обавеза пријема на превоз

Сваки превозилац путника дужан је, по правилу, ако има расположиве капацитете,
да прими на превоз свако лице. Ово произилази из општих услова превоза и на основу
њих закљученог уговора о превозу путника. Превозилац у одређеним случајевима, и
поред постојања уговора о превозу, не мора примити у возило лица која су алкохолисана,
заражена одређеним болестима, или се морају превозити у посебним условима. Превоз
се мора обавити сигурно, удобно и уз хигијену која се сматра нужном. Превозилац који
обавља линијски превоз дужан је да редовно и уредно одржава објављену линију.

в) Обавеза давања места путнику

Превозилац има обавезу да путнику обезбеди оно место у оном превозном

средству како је договорено.232 У ваздушном и поморском превозу, као и у превозу
унутрашњим водама, превозник може продати само онолико карата колико има места у
превозном средству. У железничком и друмском саобраћају превозник мора путнику
обезбедити место ако је извршена резервација. То значи да у овим средствима превоза
путник може рачунати на седиште ако има слободних места.

102
 г) Обавеза превоза у одређеном року

Превозилац је обавезан превести путника до одређеног места на време (према

реду вожње), без одлагања и прекида путовања и одговора за штету коју би путник
претрпео због закашњења. Превозилац се ослобађа одговорности ако докаже да је до
закашњења дошло због узрока до којих је дошло тако да се нису могли отклонити ни
пажњом стручњака.
Захтеви за накнаду штете због закашњења или прекида путовања морају се
поднети у року од 15 дана од када је путовање прекинуто или завршено (у друмском,
железничком и ваздушном саобраћају), односно 3 дана при унутрашњој или 7 дана у
међународној воденој пловидби, рачунајући од дана када је путовање завршено.

д) Обавеза безбедног превоза

Превозилац је обавезан да изврши превоз путника без повреде телесног

интегритета и психичког стања. У случају оштећења здравља, озледе или смрти путника,
обавезан је путнику накнадити штету. Закони који регулишу водени и ваздушни саобраћај,
прецизирају време превоза за које траје и одговорност превозиоца.
У поморском превозу и превозу у унутрашњим водама, превоз обухвата, осим
времена проведеног на броду и време укрцавања и искрцавања. Време превоза путника у
ваздушном саобраћају подразумева време проведено у авиону, као и време у трансферу
од пристанишне зграде до авиона и обрнуто. Аналогно овим одредбама друмски и
железнички превозник требало би да буду одговорни за безбедност путника током
улажења и излажења из возила, чекања на царинске формалности итд.

ђ) Одговорност превозиоца за пртљаг и остале ствари предате на

превоз

Према одредбама члана Закона о облигационим односима, превозилац је

обавезан да прими на превоз пртљаг путника, превезе га и преда путнику по завршетку
превоза. За нестанак или оштећење пртљага превозилац одговара.

Разликују се две врсте пртљага:

• регистровани (велики) и
• ручни.

Регистровани пртљаг је онај који путник посебно предаје превознику ради

одвојеног превоза. Ручни пртљаг је онај који путник уноси са собом у превозно средство,

103
смешта поред себе и сам чува. Разлика није само у величини пртљага, него и у правним
режимима којима су подвргнути.
За губитак и оштећење регистрованог пртљага превозилац одговара по
критеријуму објективне одговорности. За губитак и оштећење ручног пртљага, превозилац
одговара према општим правилима о одговорности. То значи да терет доказивања
кривице лежи на путнику.

е) Обавеза пружања додатних услуга

Уколико из уговора о превозу путника или општих услова превоза не произилази

нешто друго, превозилац није дужан да пружа било какве додатне услуге путнику током
превоза, изузев главне услуге превоза. чест је случај да превозилац преузима и одређене
обавезе допунских услуга, превасходно ради веће конкуренције. Ради се првенствено о
услугама исхране, пића, или разним занатским услугама; фризерске, кројачке итд.

2. Обавезе путника.

а) Плаћање цене превоза

Основна обавеза путника јесте да плати цену превоза и накнаду за превоз пртљага,
ако је овај предат ради одвојеног превоза (регистровани пртљаг). Путник је такође
обавезан да до завршетка путовања чува путну карту и на захтев је покаже надлежном
контролном органу.
Путник мора поштовати правила безбедности и друга правила која превозилац
прописује. Путник одговара за сву штету коју својом кривицом нанесе превозиоцу у
средствима превоза и уређајима.
Пртљаг предат превозиоцу мора бити упакован на начин како предвиђа
превозилац. У међународном саобраћају путник је обавезан поштовати прописе
царинских и других управних органа.

б) Одустанак од уговора

Као и други уговори облигационог права, и уговор о превозу путника може

престати из свих напред наведених разлога, а на њега се примењују општа правила
облигационог права о престанку уговора. Закони који регулишу ову област изричито
предвиђају посебан облик престанка уговора о превозу путника, а то је право путника да
одустане од уговора.
Наше законодавство познаје три основне врсте одустанка путника од уговора о
превозу:
1) Одустанак од уговора пре него што почне његово извршење;
У случају када путник одустане од уговора о превозу пре започињања извршења
уговора, има право на повраћај цене превоза ако је на време обавестио превозиоца о

104
одустанку од путовања. У домаћем друмском саобраћају то је најкасније два, а у
међународном шест сати пре почетка путовања. У ваздушном домаћем саобраћају то је
24, а у међународном 48 сати пре почетка путовања. У домаћем воденом саобраћају цена
превоза враћа се путнику ако он о одустанку од уговора обавести бродара најкасније 6
сати пре почетка путовања, а у међународном саобраћају 3 дана пре почетка путовања.

2) Одустанак у случају да превоз не започне у време одређено уговором

или возним редом
Ако у железничком и друмском саобраћју превоз не започне у време одређено
уговором или возним редом, путник, односно наручилац превоза може одустати од
уговора и захтевати да му се врати превознина у пуном износу. Исто право има путник у
бродском превозу ако брод на домаћој линији касни један сат, односно на међународној
дванаест сати. У ваздушном саобраћају путник може одустати од превоза и тражити
повраћај превознине, ако путовање у домаћем саобраћају касни два сата, а у
међународном четири сата у односу на време поласка предвиђено уговором или возним
редом. Ако превози лац своју обавезу према путнику не изврши због пребукираности,
путник може одустати од уговора о превозу уз захтев за повраћај плаћене превознине
увећане за 25%.

3) Одустанак у случају кад превоз почне на време, али због закашњења током
превоза путника изгуби везу за наставак путовања, односно дође до прекида
превоза за који путник није одговоран.
У случајевима када путовање започне на време, али током превоза дође до
закашњења због којег путник изгуби прикључак за друго превозно средство, којим би
наставио путовање, путник може одустати од уговора за непређени део пута и захтевати
од превозиоца повраћај превознине без одбитака. Уколико не жели да одустане од
уговора, путник може од превозиоца тражити да га овај заједно са пртљагом прикладним
средством превезе на одредишно место, или пак, врати у полазно место и врати
превознину, односно врати на полазно место и врати превознину за неизвршени део
уговорног путовања.

Превозилац у свим наведеним случајевима правовременог одустанка од уговора о

превозу путника, има право задржати највише 10% износа цене превоза.

33. УГОВОР О ОСИГУРАЊУ

Уговором о осигурању се једна уговорна страна (осигуравач,осигурач), обавезује да

ће другој уговорној страни (осигуранику) или неком трећем лицу, ако наступи случај
предвиђен уговором, исплатити одређену суму новца или накнадити штету. Осигураник се
са своје стране, обавезује да осигурачу плати одређену суму новца (премију осигурања).
У зависности од критеријума разликујемо: поморско, копнено и ваздушно
осигурање; имовинско и лично осигурање, као и осигурање од одговорности и обавезно и
добровољно осигурање.

105
 По правилу осигурање је добровољно.Обавезно осигурање може се установити
законом, и то од ризика који угрожавају треће лице и од ризика који представљају општу
опасност.
Уговор о осигурању је консесуалан уговор, што значи да за његово закључење није
обавезно испуњење одређење форме; чињеница да постоји исправа о осигурању (полиса)
није битан услов за постојање уговора, већ само доказ да је уговор закључен.
Уговор о осигурању је увек по пристанку , што значи да су одредбе уговора унапред
утврђене, те уговорне стране немају могућност да врше неке битне измене у условима.
Најзначајнији елементи уговора о осигурању су: предмет осигурања, осигурани
случај, осигурана сума и премија осигурања.
Обично се сматра да је предмет осигурања сам ризик коме су изложена нека лица
(нпр.смрт, саобраћајна несрећа) или нека ствар (нпр.пожар, крађа, град).
Осигурани случај је догађај за чије настајање се везује обавеза осигурача да
исплати уговором утврђену суму, осигурану суму. Ова се сума код личног осигурања
одређује угвором у фиксном износу, док је у имовинском осигурању она само један од
елемената на основу којих се обрачунава накнада (род воћа је осигуран на 500 000
динара, а хоће ли бити исплаћен цео износ, или само део истог, зависи од тога да ли је
усев градом потпуно или само делимично уништен).
Премија осигурања је сума новца коју осигураник плаћа осигуравачу, одједном или
у уговореним ратама.
Имовинско осигурање:
1) осигурање ствари (од пожара, поплаве, осигурање усева и плодова);
2) осигурнаје од одговорности (од опште одговорности, за штете од моторних
возила);
3) осигурнаје потраживања (кредита);
4) транспортно имовинско осигурање.
Лично осигурање:
1) осигурање живота (осигурање за случај смрти, мешовита осигурања);
2) осигурање од последица несретног случаја (осигурање путника у јавном превозу,
осигурање возача).
Транспортно осигурање. Транспортни ризици се деле на основне (саобраћајне
несреће, пожар), допунске ризике (истовар, претовар, крађа) ризике природних мана и
својстава робе (рђање, лом, сушење), ратне и политичке ризике.
Реосигурање. Уговор о реосигурању представља такав уговор којим једна страна,
реосигуравач, преузима обавезу да другој уговорној страни, осигуравачу, плати део
износа или чак и сав износ који је овај платио или треба да плати осигуранику или
осигураницима, а осигуравач преузима обавезу да реосигуравачу плати одређену
премију. У суштини реосигурање је осигурање осигурања којим се постиже дисперзија
ризика по вертикали. Реосигурање претпоставља постојање пуноважног уговора о
осигурању. Дејство односа реосигурања је ограничено на однос између осигуравача и
реосигуравача. И уговор о реосигурању карактерише начело добре вере. Уговор о
реосигурању карактерише и начело обештећења, а реосигуравача начело истоветне
судбине са осигуравачем. Исплатом накнаде из реосигурања, реосигуравач не ступа у
права осигуравача према трећем одговорном лицу.

106
 Правна теорија и пословна пракса познају:
1) потпуно реосигурање;
2) реосигурање сразмерног дела ризика;
3) реосигурање вишка ризика;
4) реосигурање вишка штета;
5) реосигурање вишка губитка.
Права и обавезе осигураника. Приликом закључивања уговора о осигурању
осигураник има обавезу да осигурачу презентује тачне податке о осигураном предмету и
да га обавештава о свим значајним променама у вези са осигураном ризиком, стањем
предмета, као и другим чињеницама које су од директног значаја за дати уговор о
осигурању. Такође постоји дужност осигураника да упозори осигурача о чињеницама које
могу да утичу на процену ризика. Ова обавеза осигураника траје све време важења
уговора о осигурању.
Основна обавеза осигураника је плаћање премије осигурања. Осигураник има
обавезу да без одлагања обавести осигурача о настало осигураном случају. Ови рокови су
кратки из практичних разлога, јер омогућавају осигуравачу да утврди право стање ствари
и узроке због којих је штета настала. Осигураник је обавезан да предузме све потребне
мере ради спасавања осигураног предмета. Исто тако, он је обавезан да осигуране ствари
користити на прописан начин.
Осигураник има право да:
1) од осигуравача тражи да се придржава уговорених обавеза;
2) раскине уговор о осигурању ако се осигуравач не придржава уговорених
обавеза.
Права и обавезе осигуравача. Приликом зкључивања уговора о осигурању
осигуравач има обавезу да осигуранику преда правила или услове осигурања, и да о
закљученом уговору изда полису осигурања.
Општа обавеза осигуравача је да приликом извршавања уговора о осигурању
поступа са пажњом доброг стручњака.
Када наступи осигурани случај, осигуравач има обавезу да надокнади штету
осигуранику или да исплати осигурану суму. Ова исплата се мора обавити у року од 30
дана од пријема потребних доказа за исплату штете или осигуране суме.
Код имовинског осигурања, ако је осигуравач надокнадио штету осигуранику он
има право да захтева од осигураника (наручиоца осигурања) да му омогући регресне
захтеве према одговорном лицу.
Абандон и франшиза. Док је у пловидбеним осигурањима правило да се након
наступања осигураног случаја може препустити осигуравачу оштећена ствар и од њега
захтевати исплата пуне своте осигурања, у свим другим врстама осигурања је правило да
је то могуће ако је изричито уговорено-абандон или препуштање.
У уговору о осигурању ствари може бити одређено да ће осигураник сносити део
штете ако се догоди осигурани случај. Франшизе могу бити интегралне и одбитне. Код
интегралне, штете до одређеног износа се не надокнађују, а ако прелазе износ франшизе,
надокнађују се у потпуности. Код одбитне се износ франшизе увек одбија од утврђене
штете, па ако је штета мања она се неће надокнађивати, а ако је већа осигуранику ће се
исплатити разлика између износа франшизе и износа штете. Осигуравач има обавезу да

107
осигуранику надокнади нужне и корисне предмете које је он имао, односно користио
ради спашавања предмета који је осигуран или ради смањења штете коју је осигуравач
дужан да надокнади осигуранику.
Осигуравач има право да:
1) од осигураника наплати износ предвиђен уговором;
2) раскине уговор уколико се осигураник не придржава уговорених одредаба.
Уговор о осигурању због својих специфичности престаје на један од следећих
начина:
- испуњењем уговорених обавеза;
- споразумом уговорних страна;
- компензацијом;
- конфузијом;
- престанком постојања једне уговорне стране;
- раскидом уговора од стране једне уговорне стране;
- престанком ризика осигурања;
- неплаћањем премије од стране осигураника;
- поништењем уговора на основу законских одредби;
- услед промене права коришћења или промене права власништва на
осигураном предмету.

Добровољно осигурање у туризму

У обављању туристичке делатности осигурање има значајно место, најпре због тога
што императивне законске норме обавезују туристичке организације у којим случајевима
склапају уговоре о осигурању.
Нарасла свест о корисности осигурања у туристичком, као и у другим видовима
привредне делатности, довела је до настанка и закључивања разних уговора о
добровољном осигурању, нарочито од одговорности за штете које би иначе морале
платити туристичке организације.
Поред тога и туристи се сами осигуравају од повећаних опасности које их вребају
током путовања ван места пребивалишта.
Склапањем одговарајућих уговора о осигурању, и туристи и даваоци услуга могу се
у доброј мери заштитити од сваког ризика и тако отклонити или смањити штетне
последице ако наступи осигурани случај. једно од основних начела нашег осигурања јесте
добровољност.
Приликом разматрања појединих уговора у обављању туристичке делатности
назначене су обавезе туристичких, угоститељских, агенцијских и других организација на
накнаду материјалне и нематеријалне штете, које се ни на један начин не могу искључити.
Због тога туристичке и друге организације склапају са осигуравачима уговоре о осигурању
од одговорности за штете, чиме знатно смањују износе накнада које би иначе плаћале да
уговора о осигурању нема.

108
 Навешћемо примере могућих уговора о осигурању који могу бити занимљиви за
туристичке организације:

а) Осигурање гостију хотела од последица несрећног случаја (незгоде). Уговарач

може бити свако хотелско предузеће или физичко лице које пружа услуге смештаја
туристима. Уговор о осигурању гостију закључује се према евиденцији гостију, а
осигурање почиње тећи од тренутка када је гост уведен у прописану евиденцију до часа
када је изгубио статус госта. Осигуравач има обавезу за време трајања осигурања
независно од тога да ли је гост био у хотелу или ван њега. У осигурање гостију хотела
укључено је осигурање од одговорности хотела према осигураним гостима због телесних
повреда и оштећења, као и због нестанка ствари гостију.

б) допунско осигурање чланова ловачких или риболовачких организација од

последица несрећног случаја (незгоде).
в) допунско осигурање гостију јавних купалишта од последица несрећног случаја
(незгоде).

г) допунско осигурање туриста и излетника од последица несрећног случаја

(незгоде) за време организованог путовања, излета или летовања и то посредством
организације која је уговарач осигурања.

д) допунско осигурање лица за време летовања, зимовања, логоровања, од

последица несрећног случаја (незгоде).

ђ) допунско осигурање полазника течајева скијања и пливања од последица

несрећног случаја (незгоде).

е) допунско осигурање путника у јавном превозу од последица несрећног случаја

(незгоде).

Поред уговора о осигурању где се као уговарачи осигурања јављају привредно-

правни субјекти, данас добро припремљено туристичко путовање подразумева и
одговарајуће осигурање које закључује туриста појединац.

У пракси се најчешће јављају следећи облици осигурања туриста:

• осигурање пртљага;
• осигурање од несретног случаја на путовању;
• осигурање од одговорности за штете које туриста почини на путовању;
• осигурање за случај болести на путовању;
• осигурање од штета претрпљених од аутомобила, авиона,
трајеката и др.;

109
 • осигурање на повраћај трошкова ако туриста не започне или прекине путовање
које му организује агенција;
• осигурање од трошкова редовних поправки и сервиса његовог превозног
средства током путовања и др.Туристима се осим појединачних, може понудити и „пакет
осигурања“ који обухвата више врста наведених осигурања.
Треба напоменути да, ако није другачије уговорено, уговор о осигурању производи
правна дејства почев од 24. часа који је у полиси наведен као дан почетка трајања
осигурања. Ако је уговором о осигурању одређено време трајања осигурања, однос
осигурања престаје истеком последњег дана рока за који је осигурање закључено.
Ако рок трајања осигурања није одређен уговором, свака страна га може раскинути
са даном доспелости премије, уз обавезу писменог обавештавања друге стране најмање
три месеца пре доспелости премије. Уговор о осигурању престаје ако је пропала
осигурана ствар или ствар у вези са чијом је употребом закључено осигурање од
одговорности.

34. УГОВОР О (ФИНАНСИЈСКОМ) ЛИЗИНГУ

Уговор о лизингу се дефинише и у економској и у правној литератури, па постоји

различито схватање овог института. Будући да у доминантном лизинг послу постоји
тродимензионални однос (давалац лизинга, испоручилац предмета лизинга и прималац
лизинга-корисник лизинга), па код ове установе треба разликовати целовиту лизинг
конструкцију и лизинг уговор.

Испоручилац предмета преноси право својине на предмету лизинга на даваоца

лизинга, ради његовог давања на коришћење и држање, за уговорено време и уз
уговорену накнаду примаоцу лизинга. Давалац и испоручилац морају бити различита
лица.

Кад је реч о целовитој лизинг конструкцији онда се има у виду економска страна
посла и тад се ради о лизингу као посебном начину кредитирања примаоца лизинга.
Уговор о лизингу представља само један део целовитог посла, који се може дефинисати
као уговор којим се давалац лизинга обавезује да ће кориснику дати на привремено
коришћење одређену ствар, коју му је у својину предао испоручилац предмета лизинга, уз
задржавање својине даваоца лизинга, као и да ће обавити одређене радње у вези са том
употребом, а корисник лизинга се обавезује да плаћа накнаду у уговореним ратама и да
по истеку уговореног рока врати предмет лизинга даваоцу лизинга, продужи коришћење
или га откупи.

Уговор о лизингу спада у неименоване, двострано обавезне, теретне, формалне по

закону, са свечаном формом, трајним престацијама, по приступу, комутативне, мешовите
и уговоре интуиту персонае.

110
 Обавезе даваоца лизинга су следеће:

- предаја ствари која је предмет уговора на коришћење кориснику;

- одржавање објекта лизинга на начин како је то уговорено;

- заштита од евикције;

- давалац лизинга је обавезан да по истеку уговора пренесе својинскоправна

овлашћења на примаоца лизинга, ако је тако уговорено.

Обавезе корисника лизинга:

- преузимање предмета лизинга, на начин како је уговорено;

- плаћање лизинг накнаде у складу са уговором;

- искоришћавање лизинг објекта на уговорени начин у складу са наменом;

- обавеза враћања предмета лизинга по истеку уговореног рока, ако није уговорено
другачије.

Обавезе испоручиоца предмета лизинга:

- предаја примаоцу лизинга предмета лизинга у исправном стању, са припратцима,

на начин и у месту и у време предвиђено уговором. Испоручилац не може бити
одговоран даваоцу лизинга и примаоцу за исту штету;

- уговор који је закључио са даваоцем лизинга не може накнадно мењати са

дејством према примаоцу лизинга, без сагласности примаоца лизинга.

Клаузуле у лизинг уговорима.

У ред обичних клаузула улазе оне које говоре о : начину и условима испоруке,
власништву на предмету лизинга, преузимању обавезе у вези са порезима, таксама,
трошковима транспорта, обавези замене делова, сервису. Док у ред специфичних спадају:
искључењу одговорности даваоца за неизвршење испоруке, искључењу одговорности
даваоца за мане опреме.

Можемо разликовати неколико врста уговора о лизингу:

1) финансијски лизинг

Ово је тространи правни посао у коме учествују три лица и закључују се два
уговора. Право својине на опреми која је предмет уговора стиче давалц лизинга, што му

111
пружа заштиту у случају стечаја примаоца лизинга. Прималац лизинга има на располагању
сва правна средства, осим права на раскид уговора, ако продавац не изврши или
неуредно изврши уговор.

2) директни лизинг

Ово је двострани лизинг; давалац је истовремено и продавац. Продавац и након

закључења уговора остаје власник ствари.

35. УГОВОР О ИЗНАЈМЉИВАЊУ АУТОМОБИЛА

Изнајмљивање (рентирање) возила данас представља врло комплексан и

одговаран посао којим се баве предузећа специјализована само за ту област пословања,
тако и велики туроператери који у свом саставу имају посебне пословне јединице за
изнајмљивање аутомо-била.
Прва специјализована RENT-A-CAR агенција у свету основана је након другог
светског рата у САд. Ислужене џипове америчке војске господин Авис је откупио и пошто
је увидео да је транспорт између аеродрома и оближњих градова лоше организован,
почео је да превози путнике на тим кратким релацијама. После тога посао се шири, те се
он одлучује да оснује прву агенцију за изнајмљивање возила, названу управо „AVIS“.
Педесетих година AVIS прелази у Европу са центром у једном граду крај Лондона
из кога се организује отварање AVIS-ових представништава у западној Европи. шездесетих
година у бечу је отворена AVIS-ова дирекција за земље средње и источне Европе, те је у то
време и код нас основано представништво са седиштем у Загребу. Почело је са радом
1968. године, а своју испоставу имало је и у београду. касније је дирекција пренета у
београд, а AVIS је започео са отварањем пословних јединица широм бивше СФРј (будва,
дубровник, љубљана, Охрид, Тузла, Сарајево итд.).
Преко 30 агенција располагало је са чак 5.000 возила и имало врло запажене
резултате рада. RENT-A-CAR компаније послују по двоструком систему. Први систем
пословања је са земљама које заједнички са централном дирекцијом учествују у свим
пословима. други систем пословања је са земљама лиценцијатима.
Наравно, овде није реч о државама у буквалном смислу, већ о посебним
предузећима у одређеним земљама које склапају уговоре са RENT-A-CAR компанијом и од
ње добијају сва помагала неопходна за рад. Ту спада првенствено тзв. „продаја знања“ у
смислу стручне обуке кадрова као и помоћи у људству, затим утврђивање стандарда
пословања, обезбеђење комплетне униформе за особље итд.
Сваки лиценцијат има обавезу да ради у складу са унапред утврђеним
стандардима, осим у случајевима када су они у супротнос ти са важећим законским
прописима земље.Из године у годину број лиценцијата показује константну тенденцију
раста. AVIS RENT-A-CAR (збор распрострањености по целом свету и врло савременом
начину рада, све је учесталији и термин AVIS RENT-A-CAR INDUSTRIA) је данас постао
синоним за изнајмљивање возила, а њихов слоган „We try harder“ (Трудимо се да будемо

112
бољи), познат је на светском нивоу. Сваки AVIS-ов лиценцијат је организован на посебан
начин, али та организација не сме бити неусклађена са општим (генералним)
Правилником који важи за све земље света подједнако.
Свако предузеће које има склопљен уговор са AVIS-ом организовано је по
савременим AVIS-овим стандардима и домаћим прописима. Сваки потенцијални
корисник изнајмљеног возила дужан је да потпише Уговор о најму и тиме се званично
сагласи са његовим одредбама.
Дакле, Уговор о најму је формалан, двостранообавезан и теретан. Он прописује
услове најма, услове осигурања, додатне услуге и остало. Према технологији рентакара у
свету и код нас, данас се изнајмљују путнички аутомобили и лимузине, мини-бусеви,
фургони и камиони.
Возила се могу изнајмљивати са возачем или без њега. Возило изнајмљује
„клијент“ кога рентакар агенције препознају као правно или физичко лице означено у
уговору о најму као „најмопримац“. „Легитимација клијента“ подразумева проведру
докумената којима се клијент представља као правно или физичко лице.
У савременом пословању познато је неколико начина изнајмљивања аутомобила:
1. Пакет – аранжман (поред смештаја и организованог путовања, светске
туристичке агенције нуде и услуге рент-а-кара. Тако је туриста у могућности да уплатом
аранжмана истовремено изнајми и возило, за све време боравка који је уплатио
аранжманом или краће).
2. Резервација преко рентакар агенције (предност је нешто нижа цена у односу на
возило које није унапред резервисано).
3. Изнајмљивање на лицу места, без резервације (најскупљи начин, али уз
могућност клијента да бира време најма и ње гово трајање).

Услови најма

Цена најма је исказана у динарима: укључује време најма, пређену километражу,

осигурање од одговорности за штету према трећима лицима до законом прописаног
износа и нестанак возила у пожару.
Најмопримац је лично и материјално одговоран за штете проузроковане трећим
лицима преко законом прописаног износа, а које су настале у удесу његовом кривицом.
Минимално коришћење услуга је 24% и 100 км колико ће најмопримцу бити и зарачунато
без обзира на евентуално мањи број коришћених километара.
Прекорачење коришћења возила до 59 минута се не зарачунава.

Цена најма не укључује следеће ризике:

1. хаварију возила насталу удесом, у случају удеса странка плаћа целокупну штету на
возилу,
2. крађу возила за време најма, у случају крађе странка плаћа вредност целог возила,
3. инвалидност или смрт настала удесом.

113
 Процена степена оштећења и вредности украденог возила се одређује према
правилима осигуравајућег друштва.

Услови осигурања

Осигурање за штете на возилу настале удесом. Сваки случај удеса возила у току
најма најмопримац мора пријавити полицији и попунити посебан Извештај о удесу у
пословнициRENT-A-CAR агенције.
Најмопримац се може осигурати за штете на возилу у случају удеса потписом на
предњој страни Уговора о најму и плаћањем осигурања за штете са или без учешћа у
штети, а према табели за одговарајућу групу возила из ценовника. У случају удеса
изнајмљеног возила, када је најмопримац купио осигурање за штете са учешћем у штети и
кад је оштећење пријављено надлежном МУП-у.
Најмопримац није откупио целокупну штету на возилу, већ плаћа и учешће у штети
према табели из ценовника за одговарајућу групу возила. Износ учешћа у штети ће бити
враћен најмопримцу када се установи кривица друге стране у удесу. кривицу друге стране
у удесу најмопримац доказује подношењем изјаве друге стране о прихватању кривице и
записником надлежног МУП-а.
Уколико друга страна у удесу не да изјаву о прихватању кривице, кривица у удесу
се доказује решењем надлежног суда. Плаћени износ учешћа у штети ће бити обрачунат и
враћен најмопримцу по одговарајућем курсу на дан исплате. Плаћања учешћа у штети су
ослобођени најмопримци који купе осигурање за штете без учешћа у штети, уз обавезу да
удес возила пријаве надлежном МУП-у.
Уколико удес није пријављен надлежном МУП-у, најмопримац плаћа пуни износ
оштећења на возилу, без обзира да ли је купио осигурање са учешћем или осигурање без
учешћа у штети. Најмопримац је дужан да обезбеди писмену изјаву на Извештају о удесу,
без обзира да ли је купио осигурање са учешћем или осигурање без учешћа у штети.

Осигурање за крађу возила

Крађу или нестанак возила у току најма најмопримац мора пријавити надлежном
МУП-у где се крађа десила. Најмопримац може откупити могућу штету насталу крађом
возила у току најма потписом на предњој страни Уговора о најму и плаћањем осигурања
за крађу према табели за одговарајућу групу возила из ценовника. У случају крађе возила
у току најма, где је крађа пријављена надлежном МУП-у, најмопримац није откупио
целокупну вредност краденог возила, већ плаћа и учешће у вредности возила према
табели из ценовника за одговарајућу групу возила. Уколико крађа није пријављена
надлежном МУП-у, најмопримац плаћа пуну вредност украденог возила.
Поједина возила имају уграђен алармни систем. Случајеви крађе тих возила
сматраће се као да најмопримац није укључио алармни уређај. У том случају најмопримац
ће бити задужен за пуну вредност возила.

Осигурање путника

114
 Најмопримац може осигурати возача и путнике у возилу за случај инвалидност или
смрти настале удесом возила, потписом на предњој страни Уговора о најму и плаћањем
осигурања путника према табели из ценовника.

При томе, могуће је предвидети следеће облике осигурања:

1. осигурање за штету према трећим лицима,
2. осигурање за штету на возилу,
3. осигурања за крађу возила и
4. личног осигурања не важе у случајевима када је најмопримац или други возач користио
возило под дејством алкохола, дроге или бахатог понашања.

Најмопримац се обавезује да изнајмљено возило неће користити:

• у противзаконите сврхе (кривично дело, царински и девизни прекршај);
• за превоз робе или путника уз накнаду;
• за превоз или вучу других возила, или њихових делова;
• за учествовање у мотоспортским приредбама;
• у ауто-школама за обуку возача.

Додатне услуге су:

• достава (преузимање) возила;
• достава (преузимање) возила ван радног времена.

Гориво није укључено у цену најма и најмопримац је дужан да при враћању возила
врати пун резервоар. Износ недостајућег горива по повратку возила или издатног горива
по Уговору о најму се наплаћује кроз Уговор о најму. У случају враћања возила са мање
горива, најмопримац плаћа и посебан трошак пуњења од 10% на цену утрошеног горива.
Прање јако запрљаног воила плаћа најмопримац.
Најмопримац не може дати изнајмљено возило другом лицу на коришћење без
претходног обавештења и уписивања података другог возача на Уговор о најму. штете
које проистекну из коришћења возила од стране овлашћеног возача сноси најмопримац.
Неовлашћену вожњу возила од стране возача који нису уписани у Уговор о најму,
најмопримац плаћа посебно.
У случају када је најмопримац (возач) старости до 25 година зарачунава се додатни
трошак. Оштећену гуму и фелну ван регистрованог удеса најмопримац плаћа. Изгубљени
кључ алармног уређаја возила најмопримац посебно плаћа.

Остали услови најма

Употреба возила ван граница Србије није дозвољена. У случају да се возило остави
ван граница Србије, најмопримац ће бити задужен за пуну тржишну вредност возила. У

115
случају да дође до штете на имовини RENT-A-CAR агенције проузрковане коришћењем
возила најмопримац ће платити пуну вредност возила.
За враћање возила у другу пословницу у Србији најмопримац плаћа посебан
трошак враћања који зависи од групе возила.
На укупне трошкове најма најмопримац плаћа порез на промет. депозит, зависан
од дужине најма и врсте возила је обавезан за све најмопримце и има прописан
минимални износ. За посебне услове изнајмљеног возила одобрава се и уговара попуст за
трошкове најма и километара.

36. АВИО ЧАРТЕР УГОВОР

То је специфичан уговор о превозу путника и робе заснован на претходном

уговору о закупу авиона.
Он је двостранообавезан, консесуалан и теретан. чартер се појавио као последица
развоја трговачке авијације која је представљала прва техничка усавршавања
ваздухоплова.

Авиони су се временом усавршавали и ускоро су настала три начина закључивања

уговора о превозу ваздухопловом:

а) издавањем путничке карте;

б) издавањем товарног листа;
в) склапањем споразума о чартеру.

Први чартер лет обављен је у Америци 1927. године у септембру, између Њујорка и
Чикага. Јакоб Сундберг је дошао до сазнања да је уговор о чартеру још пре 1930. г.
закључиван на три начина.
Најмање познат је ваздушни такси који је најмање сличан данашњем чартеру, а
којим се бавио специјализовани ваздушни такси превозилац (er tax i operator). Превоз се
обављао ad hoc, ван редовних линија, а уговор је закључиван предавањем карте после
усменог договора о цени и лету.
Друга врста је интерпревозничка трансакција (inter-carrier transaction), о којој је
писано 1924. године и у питању је закупљивање авиона од стране једне ваздухопловне
компаније код друге компаније „која не користи све своје апарате, тако да их неко други
повремено може користити“. Овај облик је врло близак данашњим. Француска и Немачка
су пре доношења конвенције уводиле разне забране, између осталог и издавање дозволе
ваздухопловном превозиоцу, тако да је то успоравало развој чартера.
Трећи облик чартера је уговором предвиђен специјални лет (special flight
agreement). У питању је транспорт већих сума новца и злата за време политичких криза.
Овде такође спадају разне врсте експедиција као и трагање за изгубљеним
авионима. После другог светског рата немачке фирме узимале су авионе под чартер
(закуп) јер нису могле да производе авионе. Зато су користиле иностране авионе на

116
одређено време, а затим расположиве капацитете издавале у подзакуп (subcharter)
другим немачким интересентима.
Посебан пораст чартер бележи у туризму, нарочито код дужих прекоокеанских
групних путовања.
Новија појава су тзв. „inclusive tours“ код којих путник плаћа цену која покрива пут,
хотел, храну, разгледање града и остале трошкове.
Уговор о ваздухопловном чартеру јесте уговор о закупу ваздухоплова или простора
у ваздухоплову, са посадом или без ње, који се закључује између власника ваздухоплова
и корисника (закупца или чартера). Они могу бити различити и делити се на групе,
подгрупе, разликовати се према начину обављања итд.
Ако се одређени лет одложи или дође до промене, превозилац ће одобрити ред
лета који захтева чартер, као и његов рок закупа, но услед тога долази до измене у
ценама. За то је потребна читава процедура јер се захтев подноси владиним и другим
органима. чартер цена обухватиће трошкове: горива, уља и одржавања авиона, таксе за
слетање, паркирање и хангар, плате, цену лета, дневнице посаде и трошкове службе за
укрцавање путника. Оно што је укључено у чартер цену су такође и трошкови друмског
превоза у местима поласка и одредишта (трансфери), трошкови виза, таксе царинског
прегледа и све остало што је везано за путнике, њихов пртљаг као и товар који се превози,
трошкови њиховог уговора и истовара специјалном опремом као и њихова заштита (ово
мора да обезбеди превозилац), као и трошкови евентуалног принудног слетања. чартерер
је сагласан да превозилац може повећати чартер цену, уколико дође до повећања цена
инпута као и измене курса на светском тржишту.
Чартерер ће платити цену лежарине или накнаду због неизвршења својих обавеза,
која ће се обрачунавати по сату или ће делимично бити обрачуната тако што ће се 50%
чартер цене делити са бројем часова лета наведених у реду летења.
У договору са превозиоцем, чартерер ће пре сваког лета извршити плаћање у
одговарајућој валути, и то на њихов рачун. Уколико чартерер није платио на назначени
датум, мора платити одређену камату на износ, плус 3% годишње од приспелог датума до
исплате у целости.
Превозилац ће имати право да поништи овај уговор једноставним отказом без
званичног обавештења или судског решења уколико чартерер не успе да изврши обавезу
плаћања. Ако превозилац није у могућности да обави лет, овај уговор ће бити поништен и
чартер цена неће бити плаћена, или ће се извршити рефундација уколико је већ плаћена.
Међутим, ако је авион остављен на располагању чартереру на његов захтев,
чартерер ће превозиоцу платити надокнаду на бази цене лежарине, по протоколу. Ако
превозилац може лет да изведе само делимично, онда ће цена бити умањена на основу
искоришћеног чартер периода. Уз писмену сагласност превозиоца, чартерер ће закључити
подуговор тј. уступиће на коришћење делимично или у потпуности чартирани простор. У
том случају чартерер преузима пуну одговорност за све поступке подзакупа.
Превозилац има право да искористи сваки неискоришћени део чартер простора и
товарни простор, без икакве накнаде чартереру.
С обзиром да времена наведена у реду летења нису загарантова на, тј. приближна
су, превозилац има право да одступи од њих. Ако не изврши предвиђене летове он плаћа
одштету чартереру само у случају да су у питању грешке и пропусти превозиоца, а ако је у

117
питању виша сила он неће имати никакве обавезе због било ког губитка. Чартерер мора
на време да поднесе све информације превозиоцу које су везане за путнике и њихов
пртљаг да би се путна документа употпунила.
Превозилац ће обезбедити осигурање и путника и пртљага о сопственом трошку.
Овај уговор се не може раскинути пре почетка лета од стране чартерера. Међутим,
подељено је на серије летова или појединачне летове који се могу отказати уз плаћање
одређеног процента од укупне цене, у зависности од броја дана или сати када је
извршено отказивање.
Пошто је чартерер одговоран за надгледање и путника и пртљага у моменту
укрцавања, такође за проверу свих путних докумената, обавезан је и да рефундира
превозиоцу наплате, новчане казне и друге трошкове који су начињени, као и цео износ
који се односи на смештај путника и складиштење робе (без обзира да ли су капацитети
попуњени или не).
Главни пилот одлучује о свему што је везано за авион: где ће се спустити, да ли
ће се лет извести или не итд. што се тиче било ког спора између ове две странке, морају
се трудити да се пријатељски договоре. Суђење је последњи излаз. до промене уговора
може доћи, али само ако сагласност потпишу обе стране.

Врсте и основне уговора о чартеру

Уговор о закупу сатова летења закупљује се цео капацитет летилице за одређено

временско раздобље, а анексом се утврђује распоред одредишта и време извођења
летова уговор о ланцу чартер летова закупљује се авион за већи број полазака, уз тачно
утврђену учесталост летова уговор о изнајмљивању авиона ad hoc закуп за само један лет
(тзв. ротацију – одлазак и повратак) уговор о блок-чартеру закупљује се оређени број
места на лету који организује чартер компанија

Цену закупа авиона утврђује авио-превозник, базирајући своју калкулацију на

дужини трајања лета у чему као јединица служи сат летења, а корективни фактор
представљају трошкови за аеродромске услуге, и она је формирана у фиксном износу за
закуп укупног капацитета летилице.
У блок-чартеру цена се утврђује по седишту у авиону али за унапред утврђени
обавезни број места.
Уобичајено је да се одмах по потписивању уговора плати депозит у висини од око
10% од укупне вредности. Наравно, висина уговорене цене, а посебно рокови плаћања,
зависиће од обима закупљених капацитета и дугорочности међусобне пословне сарадње.
У процесу уговарања између чартер компаније и туроператора посебан значај има
прецизно уговарање рокова јер је ризик попуњавања велики за обе стране и може доћи
до проблема и негативних последица, посебно у току сезоне.
За разлику од авио-компанија на редовним линијама које су у обавези да обављају
летове без обзира на попуњеност капацитета и степен рентабилности, туроператори или
чартер-компаније летове организују у условима када постоји одређени ниво тражње, а
могу вршити и тзв. консолидацију летова.

118
 Консолидација летова представља усклађивање, заправо смањивање превозних
капацитета у складу са смањењем продаје. Поред тога, при уговарању капацитета за
одређену сезону организатори путовања по правилу настоје да смање ризик попуњавања
превозних капацитета тако што проширују понуду на више туристичких места које на
одређеним дестинацијама гравитирају ка једном аеродрому. када су се појавили на
туристичком тржишту чартер летови су допринели појави масовних организованих
путовања.
Основна предност авионских чартер аранжмана била је резултат знатно нижих
цена у односу на аранжмане (или индивидуална путовања) организоване уз коришћење
редовних линија.
Организатори путовања су захваљујући бољем коришћењу закупљених капацитета
постизали далеко ниже просечне трошкове по туристи јер се фактор попуњености
капацитета (load factor) кретао око 80–90%.
За туристе је предност представљало и краће време превоза, без међуслетања
осим из техничких разлога (пуњење горивом или технички прегледи код дужих летова).
Чартер саобраћај је данас најразвијенији на подручју туристичких дестинација
Медитерана и између Европе и Северне Америке.

37. УГОВОР О ДРУМСКОМ ЧАРТЕР САОБРАЋАЈУ

Уговор о превозу у слободном друмском саобраћају по принципу чартер

саобраћаја је двострани, консесуалан и теретан.

Уговорне стране су:

 закупац (онај ко користи превоз) и

 давалац услуге превоза.

Уговорне стране се споразумевају у следећем:

• које превозно средство изнајмљује корисник, односно закупац, са колико места

за седење и на којој релацији, када је полазак (час) и одакле, а када повратак
(који дан).
• колика је уговорена цена за извршену услугу (вожњу) (на писано бројевима и
словима). Уколико је превоз предвиђен за путовање у иностранство, онда
корисник треба да плати и излазну таксу из југославије за то возило и возно
особље.

Остали издаци (путарине, таксе, гориво) који падају на терет превозиоца.

Наведена обавеза о плаћању корисника превоза фиксирана је до одређеног броја
места. За сваког путника више од наведеног броја путника, превозиоцу припада допунски
износ новца по продатој аутобуској карти.

119
 Обрачун и исплата обавеза закупца према превозиоцу врши се по доласку возила у
град одакле се враћају (који дан). Евентуална продаја карата на лицу места или успут,
обрачунаваће се накнадно, тј. приликом следећег доласка возила у тај град.
Превозилац се обавезује да у тачно заказано време постави технички исправно и
чисто возило са потпуно исправном пратећом опремом (микрофон, касетофон, исправно
озвучење, хлађење, грејање итд.).
Постављање аутобуса је 15 минута пре заказаног поласка. У случају закашњења на
предвиђени долазак више од 15 минута корисник услуга, задржава право да превозиоцу
приликом обрачуна обустави, на пример, 10% од уговореног износа превоза, а у случају
закашњења већег од 30 минута обустава од исплате износи 20% уговореног износа. После
60 минута закашњења корисник превоза има право да ангажује друго возило, односно
превозиоца с тим што разлика у цени новозакупљеног возила (аутобуса) пада на терет
превозиоца.
Уколико због квара возила или пратеће опреме превозилац није у стању да обави
уговорени превоз, његова је обавеза да сам обезбеди друго возило исте или више
категорије и реализује уговорени превоз. У случају да превозилац односно потписник овог
уговора није у могућности да обезбеди друго адекватно возило, корисник превоза
задржава право да ангажује другог превозиоца, а евентуална разлика у цени
новоангажованог превозиоца пада на терет превозиоца односно потписника овог
уговора.
У случају квара или саобраћајне незгоде у току уговореног путовања превозилац је
обавезан, ако возило није у стању да настави уговорени превоз, да на свој рачун обезбеди
другог превозиоца који ће наставити до краја започети превоз. У случају да превозилац не
може то да учини, корисник превоза може сам то да уради, односно да ангажује друго
возило (у земљи и иностранству) с тим што новонастали трошкови (ново возило, смештај
итд.) падају на терет превозиоца.
Превозилац је обавезан да обезбеди неопходна путна документа и дозволе за
извођење уговореног превоза, како у нашој земљи тако и у земљама кроз које се обавља
превоз, а све настале штете проузроковане немањем тих докумената падају на терет
превозиоца.
Превозилац је обавезан да осигура возило, путнике и пртљаг и полису осигурања
достави на увид кориснику превоза.
Овај уговор ступа на снагу даном потписивања са обе стране, односно са датумом
када ће се прва вожња обавити.
Уговор је временски ограничен, а одређује се минимум вожњи које је потребно
извршити за време важења уговора. Раскидање уговора се врши уз обострану сагласност.
Превозилац може, односно има право, да одбије да прими пртљаг путника (робу), која
није у сагласности са законским прописима (на пример запаљив материјал, гориво,
хемикалије итд.).
Корисник превоза је обавезан да се придржава уговорене релације, а измене руте
путовања су могуће само уз сагласност превозиоца. За већи број пређених километара
надокнада се накнадно уговора.
Предузеће даваоца услуге се обавезује да у случају потребе већег броја возних
јединица обезбеди исте из своје фирме или од других превозних организација, с тим да су

120
истог квалитета и по условима коришћења како је написано у уговору. корисник превоза
је обавезан да има у возилу (аутобусу) свог водича пратиоца који има право контакта са
путницима, док возно особље нема право директног дијалога са путницима.
Пратилац и возно особље морају да буду прописано обучени и да својим односном
штите углед агенције и превозиоца. Све што није регулисано уговором, може се
регулисати Анексом, који ће бити саставни део уговора (допуне, измене итд.). У случају
спора, уговорне стране ће прво међусобно покушати да реше спор, а тек након тога ће
моћи да се обрате надлежном суду.

38. УГОВОР О СУБАГЕНТУРИ

Уговор о субагентури је један од уговора облигационог права. Уговорне стране су

две туристичке агенције, које уговором регулишу међусобна права и обавезе.
Садржина уговора јесте уступање права даље продаје туристичких аранжмана
једне туристичке агенције другој.
Агенција која има право да добијене туристичке аранжмане продаје, истовремено
прихвата обавезу да се у свему придржава одредаба склопљеног уговора, тј. услова
путовања, понуда и упутстава агенције која је уступила туристичке аранжмане, а о чему ће
обавестити крајњег купца аранжмана.
Агенција која има право да добијене туристичке аранжмане продаје обавезује се
да најави све потврде и уплате продатих туристичких аранжмана на начин како то
предвиди агенција која је уступила аранжмане.
Агенција која уступа аранжмане одобрава агенцији која прими аранжмане
провизију за продате аранжмане у одређеном проценту, од основне вредности сваког
аранжмана, односно више или мање ако то агенција која уступа аранжмане предвиди
понудом туристичких аранжмана. Уговор се закључује на годину дана, а ако се не
раскине аутоматски се продужава на још годину дана, с тим што најава раскида износи
30 (тридесет) дана пре истека.
Уговор се заснива на општим принципима облигационог права, пословног морала,
уз обавезу узајамног поштовања, споразумевања, чувања узајамних интереса у односу на
треће лице и чување пословних тајни. Уговорне стране се обавезују да ће само у крајњем
случају судским путем решавати спорове.
Овај уговор се врло често појављује у туризму и као међународни, а спада у групу
двостраних, теретних уговора.

39. УГОВОР О ПРУЖАЊУ ТУРИСТИЧКИХ УСЛУГА

То је уговор којим уговорне стране утврђују међусобна права и обавезе у пружању,

односно коришћењу туристичких и других услуга.

121
 Пружалац услуга се обавезује да ће кориснику услуга, према сопственим
потребама, обезбеђивати све услуге из оквира своје делатности:
♦ резервације и издавање авио-карата;
• Продаја авионских карата посредством туристчких агенција представља значајан
део продаје ових превозних исправа.

Конкретан посао око продаје авионских карата испољава се у следећем:

 резервација места за одређен број путника на жељеном лету;
израчунавање цене, итд.
 резервација и издавање железничких карата;
 резервација и издавање бродских карата;

Постоје посебне врсте послова које су уобичајене у поморском саобраћају.

Превозне карте могу обухватати како сам превоз бродом тако и друге услуге
(смештај и др.) као нпр.:

♦ најам бродова и једрилица;

♦ прибављање виза, путних исправа и сл.;
♦ пружање rent-a-car услуга (са и без возача);
Ово је веома важан допунски део укупне туристичке понуде. То је и разлог да се
туристичке агенције, да би обезбедиле комплетну услугу својим корисницима, на два
основна начина укључују у ову врсту пословања. Ступање у пословне односе са
предузећима за изнајмљивање аутомобила (rent-a-car предузећа) и организовање rent-a-
car службе у оквиру сопствене организације.

♦ организовање стручних посета (трговинским и другим привредним организацијама,

медицинским установама, културно-просветним установама и другим институцијама у
земљи и иностранству);
♦ организовање путовања у земљи и иностранству на изложбе, сајмове, симпозијуме,
конгресе, семинаре и друга студијска путовања под посебним условима;
♦ организовање специјалних приредби и програма анимације;
♦ организовање боравка пословних партнера у земљи и иност-
ранству;
♦ организовање коктела и званичних пријема;
♦ организовање локалних разгледања и специјалних програма, са стручним водичем са
знањем више страних језика;
♦ организовање посебних програма за госте (разгледање града бродом, хеликоптером и
др.);
♦ организовање трансфера (први непосредни сусрет туриста са одређеним туристичким
местом и агенцијом која пружа ову врсту услуга. Трансфер се обавља у доласку и одласку
туриста. У доласку трансфер укључује обезбеђење одговарајућег превозног средства за
транспорт туриста и њиховог пртљага од места приспећа до хотела. У одласку је
потребно обезбедити исти приступ при превозу од хотела до места одласка);

122
♦ обезбеђење техничког преводилачког особља за међународне
и друге састанке и скупове;
♦ обезбеђивање техничке опреме за скупове које корисник услуга организује;
♦ обезбеђење хотелског смештаја свих категорија у земљи и иностранству;
♦ пружање угоститељских услуга;
♦ обављање других послова из делатности пружаоца услуга.

Пружалац услуга се обавезује да ће наведене услуге пружити квалитетно и

благовремено, по принципу доброг привредника, препоручујући кориснику услуга
најповољније превозиоце, најкраће везе, најниже тарифе и услове динарског и девизног
плаћања, водећи рачуна о избору најсолиднијих партнера који учествују у пружању
тражених туристичких и других услуга. када је у питању прибављање превозних
докумената, пружалац услуга се обавезује да их кориснику достави у најкраћем року.
корисник овлашћује одређено лице које ће се обраћати пружаоцу услуга са захтевом за
пружање одређених услуга. У случају спречености овлашћеног лица корисник ће
именовати друго лице, о чему ће писмено обавестити пружаоца услуга.
Како корисник тако и пружалац услуга овлашћује лице које ће примити и
координирати реализацију свих захтева корисника. корисник ће своје потребе за услугама
благовремено пријављивати пружаоцу услуга, усменим или писменим путем (телефоном,
мејлом, телексом, телефаксом, телеграмом и сл.).
У случају усмене пријаве, корисник је дужан да исту потврди писменим путем у
року од три дана, односно приликом преузимања путничко-туристичких и других
докумената.
Приликом преузимања путничко-туристичких докумената и фактура овлашћено
лице корисника својим потписом и печатом оверава њихов пријем.
Пружалац услуга се обавезује да ће кориснику достављати фактуре на основу цена
из програма и сходно Општим условима путовања, односно у свему сагласно утврђеним
ценама. корисник ће за уговорене услуге вршити плаћање вирманом на жирорачун
пружаоца услуга, у року од 5 дана, од дана настанка дужничко поверилачког односа
означеног на фактури унапред. Ако ДПО није означен на фактури, онда је ДПО датум
издавања фактуре.
Уговарачи су сагласни да се плаћање за уговорене услуге може вршити и другим
средствима обезбеђења плаћања, сагласно позитивним прописима, у ком случају ће се то
прецизирати у зависности од конкретне услуге која се плаћа (меница, чек, акцептни налог
и др.). корисник се обавезује да за све услуге које подлежу девизном лаћању, након
настанка дужничко-поверилачког односа у законском року достави пружаоцу услуга
копију потребних образаца, као доказ о извршеном преносу девизних средстава на
девизни рачун пружаоца услуга, уз посебну назнаку врсте услуге.
Ако корисник за извршене услуге не изврши плаћање у року предвиђеним у
уговору дужан је да плати затезну камату у висини којој пружалац услуга плаћа својој
пословној банци, а ако је она мања од законске затезне камате, онда у висини законске
затезне камате, за период доцње.

123
 Пружалац услуга се обавезује да на захтев корисника доставља програме,
проспекте и други информативни материјал из оквира своје делатности. корисник се
обавезује да на погодан начин обавести радне људе о закљученом уговору и
могућностима које пружа, као и да им дистрибуира програме и проспекте и други
информативни материјал.
Овај уговор се закључује на неодређено време и може се обострано раскинути уз
писмено обавештење о раскиду са отказним роком од 90 дана.
На питања која нису регулисана уговорним одредбама, примениће се одговарајући
позитивни прописи, односно уговорне стране ће их уредити посебним анексима.
Све спорове који буду проистекли из овог уговора, уговорне стране ће покушати да
реше мирним путем, а за случај спора уговарају надлежност суда.

40. ЧЕК

Претече чека јављају се још у античко доба и то у Египту и Вавилону, у виду

упутница исписаних на пергаменту или кожи. Исправа слична данашњем чеку јавља се у
новом веку у холандији и белгији, а нарочит процват употреба чека доживела је у XVII
веку у Енглеској. биле су то новчане исправе које су издавали златари трговцима за
депоновани новац, а гласиле су на доносиоца коме се по том основу исплаћивала
одређена количина новца. У то време чековни послови регулисали су се правилима
обичајног чековног права.
Први закон о чеку донет је у Француској (1865. г.) и у њему се чек дефинише као
писмена исправа „... која у облику платног налога служи издаваоцу да повуче у своју
корист, или у корист неке треће особе, целу или један део расположиве суме, која је
одобрена његовом рачуну код трасата“. По једном објашњењу, реч чек настала је од
енглеске речи CHECK (уверити, контролисати), а по другом француске речи ECHEC
(државна ризница).

Чек је вредносни папир којим издавалац (трасант) даје налог трасату (обично
банци) да из трасантовог покрића исплати законитом имаоцу чека ремитенту (који може
бити и сам трасант) одређени износ новца. чек је вредносни папир на кога се примењују
општа начела о вредносним папирима. Законодавство не даје дефиницију чека и ретко
говори о његовој правној природи.
За решавање евентуалних спорова у вези са чеком служе нам одредбе Закона о
меници, као и одредбе о асигнацији утврђене у глави XXX Закона о облигационим
односима. „Упућивањем (асигнацијом) једно лице, упутилац (асигнант), овлашћује друго
лице, упућеника (асигнат) да за његов рачун изврши нешто одређено трећем лицу,
примаоцу услуга (асигнатор), а овога овлашћује да то извршење прими у своје име“.
Kао и код других банкарских уговора и пословних трансакција које се темеље на
асигнацији, тако и код чека издавалац (асигнант) овлашћује банку (асигната) да за његов
рачун изврши исплату новца у корист асигнатора. кад асигнатор презентира чек асигнату
(банци) на исплату, овај ће своју одлуку о прихвату и исплати донети зависно од тога да ли

124
асигнант код њега има довољно покрића за исплату, а ако нема, асигнат (банка) ће
обавестити и асигнанта и асигнатора да чек није хонориран због непостојања покрића.
Основна разлика између чека и менице састоји се у томе што чек служи као
инструмент плаћања и по својој природи јесте платежно средство, док меница
превасходно има улогу кредитног средства.
Због тога се каже да меницу издаје онај који нема новца, а чек онај који га има.
Навешћемо још неке конкретне одлике чека и менице како бисмо уочили међусобне
разлике. Ако се ради о чековима плативим у домаћем промету они могу бити трасирани
само на банке и поштанску.
У тренутку издавања чека, трасант мора имати покриће код трасата, док меница
може бити трасирана на лице код кога трасант уопште нема покриће, или га нема у
тренутку издавања менице. За чек радња акцептирања није потребна (јер мора постојати
покриће код трасата), док је подношење менице на акцент услов исплате. чек се може
опозвати, док је издата меница неопозива. код сопствене менице трасант и трасат су
сједињени у једно лице, што је код чека немогуће, јер трасант и трасат морају бити
различите особе. код чека није битна назнака ремитента, док код менице јесте. чек је
вредносни папир по виђењу, те му није потребно одређивати рок доспелости, док на
меници рок доспелости увек мора бити означен.
Модерне државе поспешују употребу чека и настоје у максималној мери истиснути
плаћање готовим новцем у унутрашњем и међународном платном промету.
Предности плаћања чеком су вишеструке. Новац депонован у банке боље је
чуван него код самог власника, а уз то доноси и одређену камату, концентрисани
капитал банке инвестирају у привредне и непривредне делатности, од чега користи
имају не само депоненти и банка него и привреда и друштво у целини.
Депоновањем новца код банака остварују се уштеде у пословању као и ризици
приликом транспорта и манипулација новцем. Смањује се ефективна циркулација
готовине, што омогућава смањење емисије новчане масе.
Плаћањем чеком неутрализују се проблеми који настају због различитости
новчаних јединица у оптицају у појединим земљама, а код плаћања вирманом чек има и
улогу потврде о уплати, а смањује се и могућност грешака до којих долази при исплати
готовине.

Улазећи у најширу примену, у пословној пракси развиле су се бројне врсте чекова

које можемо разврстати према различитим критеријумима. С обзиром на личност
корисника чека разликујемо:
♦ чек на доносиоца,
♦ чек на име и
♦ чек по наредби.

По намени, чекова има више врста:

а) Готовински чек постоји када трасант да налог трасату да кориснику чека
(ремитенту) исплати чековну своту у готовом новцу. Ремитент може бити треће лице или
сам трасант, а ови чекови често се користе у пословној пракси.

125
 б) Барирани (прецртани) чек је онај где се наплата чековне своте може извршити
само посредством неке банке. То значи да се исплата не врши директно кориснику чека,
него некој банци за његов рачун, с тим што исплата може бити готовинска или
обрачунска.
в) Обрачунски (вирмански) чек је онај код кога трасант и сваки ималац чека може
забранити његову готовинску исплату. То се чини тако што се на предњој страни чека
напише „само за обрачун“. Ова ознака не може се опозвати, а поступајући по
њој, трасат износ означен у чеку преноси са рачуна издаваоца чека на рачун корисника
чека.
г) Циркуларни чек издаје банка кориснику који код ње има покриће позивајући
своје филијале и удружене банке за исплату. Корисник у овом случају није ограничен на
одређену банку и место, већ се може користити свим удруженим банкама. За разлику од
других врста чекова чији су рокови за наплату врло кратки, овај чек се може поднети на
наплату у року од шест месеци од дана издавања.
д) Цертифицирани чек је такав на коме банка (трасат) потврђује да трасант има
осигурано покриће за исплату чековне своте и да је одговарајући део тог покрића
блокирала за исплату чека. Ова потврда састоји се од клаузуле „потврђујем“, „га-
рантујем“, „добар“.
ђ) Акредитивни чек се издаје искључиво за куповину одређених производа. код
нас је уведен ради откупа вишкова пољопривредних производа.

С обзиром на значај у туризму, путничком чеку посветићемо нешто касније посебну

пажњу.

Према висини новчаног износа на који чекови могу гласити, деле се на:
• лимитиране и
• нелимитиране,
•
Према врсти покрића чекови деле на
• покривене и
• кредитиране.

С обзиром на то да ли је чек наплатив у земљи или иностранству, чекови се

деле на:
• домаће и
• међународне.

У пракси чек може бити комбиновани, тј. садржати карактеристике лимитираног,

циркуларног, међународног итд.

41. УПУТНИЦА

126
 Закон о облигационим односима говори о упутници. „Писмени упут може бити
издат на доносиоца. У том случају сваки ималац хартије има према упућенику положај
примаоца упута. Односи који упутом настају између примаоца упута и упутиоца настају у
овом случају само између сваког појединог имаоца хартије и лица које му је хартију
уступило“.
Упутница на доносиоца има све одлике вредносних папира, јер потраживања из
упутнице везана су за сам папир и припада његовом законитом имаоцу. „Писмени упут
који гласи на новац, на хартије од вредности или на заменљиве ствари може бити издат са
одредбом „по наредби“, ако је упућеник лице које се бави привредном делатношћу и ако
оно што треба да изврши улази у оквир те делатности“.

Ова врста упутнице назива се трговачком и код ње се морају кумулативно испунити

три услова:
• да садржи одредбу по наредби;
• да се писмена упута односи на новац, хартије од вредности или заменљиве
ствари и
• да је упућеник (асигнат) особа која се бави привредном делатношћу, као и
да је испуњење обавезе из упутнице по наредби у склопу његове
делатности. Код грађанскоправне упутнице, која гласи на име, пренос се
врши цесијом, а кад гласи на доносиоца, пренос се врши предајом. Све
врсте упутница убрајамо у хартије од вредности, с тим што се код опште
(грађанско-правне) упутнице ради о RECTA хартијама од вредности, а код
трговачке упутнице о хартијама од вредности по наредби (ORDER).
•

42. КРЕДИТНО ПИСМО

Кредитно писмо је хартија од вредности којим издавалац (асигнант по правилу

банка) даје налог упућенику (асигнату по правилу другој банци) да кориснику исправе
(асигнатору) исплати одређени износ новца до највишег износа, тзв. плафона кредитног
писма. Употребљава се приликом дужих путовања уз мењање места боравка, тако да је
кредитно писмо присутно у домаћем и међународном туристичком промету.
Предност кредитног писма над готовином иста је као и предност чека у односу на
готовину, али кредитно писмо има ту предност у односу на чек што се не мора наплатити
одједном и у целости, већ се наведена сума може исплаћивати сукцесивно.
Извршене исплате бележе се на самом кредитном писму, које се враћа асигнатору
на даље коришћење све док се не достигне утврђени плафон. када се изврши исплата „до
плафона“, асигнат ради обрачуна са асигнантом задржава кредитно писмо.
Код кредитног писма уочавамо постојање два међусобна независна правна
односа. Први је однос асигнанта и асигната, тј. банке издаваоца кредитног писма и банке
исплатиоца. други је однос између асигнанта и асигнатора и то је однос између банке и
клијента који код банке има покриће у висини кредитног писма, па му по основу тога

127
банка (асигнант) издаје кредитно писмо. Кредитно писмо служи за готовинска и
вирманска плаћања, а може гласити по наредби, на име и на доносиоца.
Закон не одређује битне састојке кредитног писма, али оно мора садржати ознаку
да се ради о кредитном писму, рок у коме се може употребити, име асигната, име
асигнатора, датум и место издавања уз потпис асигнанта, као и безусловну наредбу за
исплату новчаног износа „до плафона“.
Кредитним писмом асигнатор се користи само посредством банака, али има
великог значаја у туризму. Разликујемо две врсте кредитног писма. Обично кредитно
писмо је такво када је услуга за исплату упућена једној одређеној банци.
Циркуларно кредитно писмо је такво код кога се корисник може обратити једној
од више назначених банака, односно свим кореспондирајућим банкама асигнанта. Јасно
је да кредитно писмо представља погодан облик за туристе, јер им омогућава да једном
исправом подижу потребне износе у разним земљама и местима током путовања.

43. ПУТНИЧКИ ЧЕК

Настао је крајем XIX века у САд, као својеврсни инструмент плаћања, када га је
туристичка агенција American Express Company почела издавати за своје клијенте под
називом Traveller’s checque. Настао је из потребе да се већи број туриста осигура од
неприлика због губитка готовог новца, као и релативно компликованог система наплате
кредитног писма и његове ограничености на једну или мањи број кореспондирајућих
банака. Има облик папирне новчанице, као и различите апоенске вредности (1, 10, 20, 50,
100).
Иако у пословној пракси постоји већ сто година, законодавство га посебно не
уређује, што је случај и код нас. Ипак, због његове важности, на конференцијама
банкарских ор ганизација (1961. у бриселу и 1963. у Стокхолму) усвојен је једнообразни
образац путничког чека, што су прихватиле банке многих земаља.

Предности приликом коришћења чека вишеструке су:

а) чекови се могу наплатити готово свуда (у банкама, хотелима, трговинским
радњама), а могу се претворити и у готовину. Такође се могу користити за плаћање разних
туристичких услуга. Због начина реализације (двоструког потписивања, у тренутку
куповине и у тренутку наплате) тешко га је злоупотребити.
б) Организацијама које их продају за туђи рачун доносе приход од провизије.
в) банкама и туристичким организацијама које их издају доносе корист тако што се
новац од корисника добија одмах, а путнички чек се наплаћује тек када путник искористи
неку услугу, што значи да се за то време новац наплаћен при продаји чека користи без
камате. Најпознатији путнички чекови су они које издају туристичке агенције (American
Express Company, New York и Thomas Cook and Son Ltd., London) и банке (Bank of America –
San Francisco; City Bank – New York; Barclays Bank – London; Midland Bank Ltd. – London;
Westminster Bank Ltd. – London). Путнички чек представља инструмент плаћања у
међународном платном промету, с тим што је по својој природи најближи чеку.

128
 У правној науци постоји неколико схватања о правној природи путничког чека.
Овом приликом се нећемо бавити објашњењима истих, али ћемо нагласити да већина
наших аутора сматра путнички чек врстом чека, са одређеним специфичностима. без
обзира на теоријска размимоилажења, пракса и даље развија овај вид хартије од
вредности и она све више улази у свакодневну праксу, посебно у пословању туристичких
организација. Путничке чекове продају издаваоци директно или преко агената уз
провизију. Путнички чекови продају се корисницима за готово или задуживањем њихових
рачуна. купац путничког чека може бити само физичко лице.
Од купца се наплаћује провизија (по правилу 1% од вредности продатих чекова).
Основ стицања чека је купопродајни уговор између корисника и продавца чека. У
тренутку куповине чека, уписује се датум продаје, ознака корисника (ремитента), рок
наплате, особа трасанта и сл., а посебно је важно стављање потписа купца, на одређено
место на лицу чека. када ремитент поднесе чек на исплату, обавезан је поново потписати
чек на исти начин као и при куповини, на месту одређеном на путничком чеку.
Путнички чекови могу се исплатити не само код банке трасата него и на другим
исплатним местима (туристички бирои, хотели, мењачинице), а исплаћују се у валути
земље у којој се чек наплаћује.
Случајеви губитака, крађе и фалсификовања путничких чекова релативно су ретки,
али се ипак догађају. У тим случајевима воде се спорови о томе да ли је неовлашћено
лице успело фалсификованим потписом да наплати путнички чек и ко је за то одговоран. У
сваком случају оштећен је корисник ремитент. код путничког чека не постоји институт
амортизације, којом би се изгубљени, украдени или оштећени чек прогласио неважећим.
Амортизацију замењује институт рефундације (одштете) што подразумева исплату
несталих чекова, или издавање нових у истој вредности. Пошто је путник унапред платио
чекове, то је њиховим губитком, крађом, нестанком он превасходно погођен. Одштету ће,
ипак, добити релативно лако уз попуњавање одговарајућег формулара или прилагање
примерка апликације.

44. ЕУРОЧЕК

То је врста чека за кога његови емитенти гарантују да ће се наплатити уз

презентацију гарантне картице према условима уговореним у склопу система еурочека.
Основна карактеристика овог начина плаћања састоји се у томе што је за исплату
чека потребно две исправе: чек и гарантна картица и што је чек без картице ненаплатив.
Прве гарантне картице уз банкарске чекове појавиле су се 1967. г. У Белгији, а нешто
касније и у Немачкој, Луксембургу и холандији.
С обзиром на туристички и робни промет који је међу наведеним, али и другим
земљама данашње Европске уније, огроман, већ 1969. г. На иницијативу удружења
немачких банака створени су заједнички услови еурочека. У овом систему плаћања,
грађани земаља укључених у њега, могу подизати новац и плаћати робу и услуге
(превасходнотуристичке) у било којој другој земљи у систему. Сва плаћања ослобођена су
било каквих додатних трошкова, провизија и слично. Еурочек корисницима пружа
значајне предности које се огледају у могућностима да се својим чековима користе у

129
различитим земљама и валутама; да плаћају директно чековима; чекови нису у унапред
утврђеним апоенима, једино не смеју прећи утврђени износ; исплате чекова гарантују
банке итд. Од 1. априла 1974. г.
Безготовински систем плаћања еурочеком функционише у 36 земаља Европе и
Медитерана. Може се констатовати да нису све земље из система еурочека у потпуности
прихватиле решења која примењују Немачка, Француска, Велика Британија и земље
Бенелукса.
Поред тога, суделовање у систему еурочека може бити активно и пасивно, зависно
од тога да ли једна земља и издаје и исплаћује еурочекове, или их само исплаћује.
Пасивних земаља било је више, али се њихов број постепено смањује.
Године 1979. југославија је примљена за активног члана система еурочека, што
значи да су њене овлашћене банке могле и издавати и исплаћивати еурочекове. То је
представљало значајан корак у рационалнијем трошењу девиза, унапређењу туристичке
привреде и коришћењу свих предности које систем еурочека пружа.
Напоменули смо да се приликом наплате еурочека морају презентирати две
исправе: гарантна картица и чек.
Гарантне картице издају банке и кредитне организације активних земаља при
отварању посебних рачуна који служе као покриће за плаћање еурочеком. Корисник држи
гарантну картицу код себе и она служи као доказ постојања покрића и као доказ
идентитета корисника. Гарантна картица садржи следеће податке: на предњој страни
ознаку банке или кредитне организације која је издаје, име власника, специмен његовог
потписа, број рачуна, број картице и рок важења, док су на полеђини одштампани услови
који се морају поштовати приликом коришћења еурочека и услови у којима емитент
гарантује исплату еурочека.
Еурочек се попуњава тако што власник уноси датум и место издавања, ознаку
корисника, износ и валуту на коју чек гласи и ставља потпис који мора бити идентичан са
оним на гарантној картици.

Општи услови за исплату еурочека су следећи:

а) чек се мора поднети на наплату у року у коме важи гарантна картица;
б) Назив банке или кредитне организације и број рачуна на гарантној картици и
чеку морају бити истоветни;
в) Потпис на гарантној картици и чеку морају се слагати;
г) Износ на чеку не може прећи максимум који је одређен;
д) број гарантне картице треба написати на полеђини чека;
ђ) За уновчавање више од два чека истовремено, утврђује се идентитет комитента
на основу пасоша или другог личног документа са фотографијом;
е) банка која исплаћује еурочек одбија од своте износ своје провизије;
ж) чек се мора презентирати банци трасату у року од 20 дана од дана издавања.

Власник еурочека и еурокартице својим средствима, депонованим на текућем

рачуну, располаже како у иностранству тако и у својој земљи, чиме се избегава замена
девиза и стварање додатних трошкова. У односу на путничке чекове, који се унапред

130
откупљују, који гласе на унапред утврђене апоене итд., еурочек има низ предности које
смо у досадашњем излагању навели.
Иако су по изгледу и подацима које садрже, гарантна картица еурочека и кредитне
картице, врло слични, међу њима постоји битна разлика. Гарантна (чековна) картица
еурочека је банкарска гаранција о постојању покрића, док се на основу кредитне картице
може непосредно добити роба, примити услуга и сл. у радњама и хотелима који
прихватају одређену врсту кредитне картице.

45. КРЕДИТНА КАРТИЦА

Једна од основних интенција савременог пословања јесте повећање размене роба

и услуга уз истовремено смањење циркулације новца. Ово се постиже увођењем читавог
низа облика безготовинског плаћања, о којима смо и ми у досадашњим излагањима
говорили. Један од облика безготовинског плаћања, који је уведен у платни промет
највећег броја земаља јесте инструмент под називом кредитна картица.
Уз појаву и увођење у пословање рачунара и других модерних средстава
комуникације, преношења информација и обраде података, употреба кредитних картица
се брзо и незаустављиво шири. Због тога данас у употреби постоји огроман број
кредитних картица које се међу собом разликују по многим карактеристикама. да бисмо
један инструмент плаћања сматрали кредитном картицом, мора испуњавати следећи
минимум односа и радњи. кредитну картицу емитује банка, туристичка или трговинска
организација. кредитна картица омогућава власнику да њеном презентацијом може доћи
до робе од продавца, који се налази у систему, коме емитент плаћа након поднетих
рачуна, а коначни обрачун након тога обавља емитент са власником картице.
Од података, кредитна картица мора садржавати: назив и симбол емитента, име и
презиме корисника, оригиналан потпис корисника, ознаку земље у којој је издата, датум
до кога картица важи, број и серију издања, ознаку да је непреносива и да ли је локална
или међународна. У пракси се јављају и други подаци, према потребама емитента. Код
такозваних специјалних картица јављају се два учесника у правним односима: корисник и
продавац роба, односно давалац услуга који је истовремено и емитент картице. Код
универзалних картица заснива се правни однос са три учесника: однос емитента и
власника картице; однос власника картице и продавца робе, односно даваоца услуге;
однос трговца или даваоца услуге и емитента.
Власник картице једноставном презентацијом исте и потписивањем рачуна добија
робу или услугу за коју је заинтересован. Након што добије извештај о продатој роби или
извршеној услузи, емитент врши прво плаћање, трговцу или даваоцу услуге, с тим што тим
износом терети рачун корисника. друго и коначно плаћање обавља се између власника
кредитне картице и емитента, након примљеног обавештења о задужењу.
Укупно посматрано, кредитна картица у односу између власника и трговца,
односно даваоца услуге, има функцију легитимациног папира, јер потписом рачуна од
стране власника картице, обавеза плаћања преноси се на емитента и врши се обрачуном.
Између власника картице и емитента заснива се кредитни однос. Пошто се
коришћење кредитних картица интернационализовало, посебно у области туризма, то

131
значи да је њихова употреба могућа код свих страних организација које одређену
кредитну картицу прихватају. То значи да се системом кредитних картица практично
замењују све монете и остварују истовремено платежна, кредитна и мењачка функција.

Према емитентима картице делимо на следећи начин:

а) кредитне картице за путовање и забаву које издају специјализоване организације
(Diners) или туристички концерни (American Express Co.);
б) банкарске кредитне картице (Bank Credit Cards);
в) Остале кредитне картице робних кућа, продавца бензина, авио-компанија, rent-a-car,
хотелских кућа.

Према власницима, кредитне картице могу бити:

а) личне (власник се обележава именом и презименом);
б) породичне (за чланове уже породице);
в) службене (власник је правно лице);
г) предметне (везане за набавку и коришћење услуге везане за одређени предмет).

У вези са напред наведеним можемо закључити да је кредитна картица

легитимациони папир SUI GENERIS на основу кога је власник картице овлашћен да од
трговца или даваоца услуге тражи робу или услугу, а овај је обавезан робу дати, или услугу
извршити. кредитна картица је исправа којом њен власник доказује своје овлашћење да
од физичких или правних лица која су склопила уговор са емитентима кредитне картице,
захтева продају робе или извршење услуга. Картица је непреносива, а трговац или
давалац услуга овлашћени су само да провере њену исправност и упореде потпис
власника на рачуну и картици.
Она није вредносни папир јер не садржи само право, већ има значење исправе
идентификације овлашћеног лица.

Погодности кредитних картица

Учесници у пословању са кредитним картицама имају од тога одређене
погодности, које ћемо покушати у најкраћем да изложимо. Емитенти не ограничавају
своје учешће само на емитовање кредитних картица, него га проширују на вођење
организације и пословања читавог система одређене кредитне картице. Њихов је интерес
повећање платног промета, нарочито са иностранством, побољшање технологије рада у
безготовинском плаћању, смањење трошкова пословања, стварање нових односа са
трговцима и даваоцима услуга, односно повећање броја комитената, нарочито ако се
ради о банкама као емитентима кредитних картица. Наплатом чланарине, која
појединачно посматрано није велика, прикупљају се и акумулирају велика средства, а
приходи се стварају и наплатом провизије од трговаца и давалаца услуга, каматама и
опоменама које се обрачунавају и наплаћују кориснику итд.
Предности власника картице првенствено су економске природе. Простом
презентацијом кредитне картице он добија робу, или користи услуге, без ризика ношења
новца, губљења времена због замене новца и дугих процедура плаћања нарочито у

132
иностранству. Власник картице може купити робу или користити услугу, независно од тога
да ли тренутно има или нема новца. Тиме се стиче неопходна сигурност, нарочито на
путовању у иностранство.
Ако власник картице остане без готовине може је код представника картице
подићи (до одређеног износа). На крају, јасно је да коришћењем картице власник добија
кредит на одређено време након извршене куповине.
Трговци и даваоци услуга налазе свој интерес у повећаном пласману, осигурању
сталних извора тражње својих роба и услуга од стране платежно изнадпросечних
потрошача. Укључивањем у систем кредитне картице добијају бесплатну рекламу јер се
налазе у каталозима, проспектима и листовима емитената који објављивањем назива
фирми са којима послују уједно врше усмеравање власника кредитних картица на
куповину код тих фирми. корист од употребе кредитних картица има и друштво у целини.

Основна корист произилази из предности безготовинског начина плаћања, а затим

долазе и друге користи:
 подстиче се општа потрошња, која позитивно делује на производњу,
 долази до брже реализације роба и услуга,
 спречавају се губици због недостатка обртних средстава итд.

Негативне последице употребе кредитне картице су углавном везане за њено

неовлашћено коришћење (крађа) или прекомерно трошење које се после мора
наплаћивати преко суда.

Правни односи у систему кредитне картице

У систему пословања са кредитним картицама јављају се четири уговорна односа:
• уговор између емитента и трговца или даваоца услуга;
• уговор између емитента и власника кредитне картице;
• уговор између власника картице и трговца и
• уговор између иностраног организатора и домаћег емитента.

Уговор између емитента и трговца

Читав систем кредитне картице заснива се на уговору емитент трговац, давалац услуге
и на уговору корисник–емитент. Своја права и обавезе емитент и трговац регулишу
посебним двостранообавезним адхезионим уговором којим уговорно предузеће које
улази у систем прихвата утврђене услове без могућности измена и допуна, јер читав
систем мора бити јединствен. Основне обавезе трговца, даваоца услуга, на основу овог
уговора биле би следеће:
• признавање кредитне картице и продаја робе;
• примењивање истих цена роба и услуга као и за друге купце;
• плаћање уговорене провизије;
• редовно достављање извода о потраживањима према емитенту;
• придржавање упутстава емитента и др.

133
 Основне обавезе емитента јесу:

• подмирење обавеза насталих куповином робе или коришћењем услуга од стране

власника картице;
• преузимање ризика неплаћања од стране корисника;
• пружање услуга комерцијалне, рачуноводствене и пропагандне природе итд.

Најважнија обавеза емитента јесте лична и неопозива одговорност за исплату

достављеног рачуна, што ће рећи да трговац, односнодавалац услуге, своје право
потраживања извршене кориснику преноси на емитента.

Уговор између емитента и власника картице

други битан однос између емитента и власника картице заснива се посебним уговором.
Он настаје тако што заинтересовано физичко или правно лице подноси захтев за
издавање кредитне картице, истовремено прихватајући опште услове емитента који
захтев може прихватити или одбити.
Подношење захтева заинтересованог лица правно гледано јесте понуда, док се
уговор сматра закљученим када се подносиоцу достави кредитна картица. Ово је такође
двостранообавезни и адхезиони уговор који за уговорне странке производи обавезе и
права.

Основне обавезе власника картице јесу:

• плаћање емитенту износа које је он платио трговцу, даваоцу услуга, а према
достављеним рачунима и у назначеним роковима;
• редовна уплата чланарине;
• обавештавање емитента о губитку картице, и др.

Обавезе емитента састоје се у следећем:

• уручивање кориснику кредитне картице, а тиме и прибављање формалне
легитимације права захтева према трговцу, даваоцу услуга укљученом у систем
кредитне картице;
• редовно и правовремено плаћање потраживања трговца, даваоца услуга,
• пружање информација кориснику од значаја за коришћење кредитне картице.

Уговор између власника картице и трговца или даваоца услуга

То је уговор који трговац, односно давалац услуге у оквиру своје редовне
делатности у конкретном случају склопи са корисником картице. У пракси ће то бити неки
од именованих или неименованих уго вора (о продаји, заступању, посредовању,
хотелским услугама и сл.). Све приговоре из оваквих уговора, власник картице ставља
уговорном партнеру из уговора, а не емитенту картице. Ако трговац има примедби у вези
плаћања, он се може обратити само емитенту картице, а по основу уговора са њим.

Уговор између организатора и националне организације

134
Кредитне картице и системи који су на основу њих и њиховог функционисања настали,
творевина су специјализованих туристичких и других организација и банака из Америке,
али су се проширили широм света. Diner’s Club је отворио најпре своја представништва у
Лондону (1953. г.) и Паризу (1954. г.), али су брзо након тога основане и националне
организације.
У пракси се односи принципала и домаћих емитента регулишу уговорима који не
морају бити увек истог садржаја. Најчешће се ради о уговору о заступању и уговору о
франшизингу. Заступник склапа уговор са трећим лицем у име и за рачун принципала,
тако да се правна дејства уговора односе на заступаног (принципала) а не заступника.
Уговором о франшизингу далавац франшизинга преноси на примаоца
франшизинга уз одређену накнаду право коришћења комерцијалне формуле
конкретизоване у виду фирме, заштитног знака, жига, услуге сервиса, организације
комерцијалне и маркетинг стратегије. На основу овог уговора емитенти кредитних
картица створили су националне организације које иако правно и финансијски
самосталне, у свему послују по правилима уговора о франшизингу.
Даваоци франшизинга закључују са свим примаоцима готово истоветне уговоре,
тако да читава мрежа прималаца франшизинга послује на исти или готово исти начин, а
читав систем одређене кредитне картице јесте систем стандардизованог пословања.

46. ДЕБИТНА КАРТИЦА

Као и кредитна картица и дебитна картица представља инструмент безготовинског

плаћања. Организовањем пословања са банкарским картицама бави се међународна
корпорација „Visa International Association“ из Сан Франциска. дебитну картицу може
добити физичко лице које поседује текући односно девизни рачун, с тим што се провером
бонитета заинтересованих врши претходна селекција.
Корисник картице може куповати робу и користити услуге на свим продајним и
другим местима где постоји ознака „Visa“, али само до износа који има на свом текућем,
односно девизном рачуну. Такође може добити и готовинску исплату у случају да му је то
неопходно.
Поступак коришћења картице врло је једноставан. корисник картице потписује
продајни слип који представља рачун. Продајно место (акцептант) доставља рачуне VISA
центру, а овај основним банкама код којих се воде текући и девизни рачуни корисника.
Основне банке са текућег или девизног рачуна корисника измирују обавезе према
продавцима или даваоцима услуга корисника и зарачунавају своју накнаду за обављање
банкарских услуга. корисник картице обавештава се путем извода о стању његовог текућег
или девизног рачуна и извршењу обавеза за извршену потрошњу. корисник дебитне
картице не врши, дакле, сам плаћање своје потрошње, већ за то њега обавља банка. Она
то чини и кад корисник на рачуну нема довољно средстава, а из средстава која се
обавезно удружују управо за ове намене.

47. ТУРИСТИЧКА УПУТНИЦА - ВАУЧЕР

135
 Туристичка упутница је исправа коју издаје туристичка агенција и којом се она
обавезује даваоцу услуге да ће платити услуге пружене доносиоцу исправе клијенту
агенције. како туристичке услуге представљају читав низ разнородних потреба и захтева
туриста, у принципу све оне могу бити обухваћене ваучером. Туристичка упутница је
институт који је специфичан за туризам и у другим делатностима га нема.

Предности туристичке упутнице за путнике су следеће:

• нема потребе за ношењем готовине или чекова;
• лако остваривање разноврсних услуга;
• унапред се зна квалитет услуга;
• сигурност на путовању.

Предности за туристичку агенцију су:

• економске, јер путник све услуге плаћа унапред, а агенција даваоцу плаћа по
извршењу услуге, чиме је у могућности да користи новац клијента. давалац услуге
остварује следеће предности:
• унапред зна обим и квалитет услуге који је дужан пружити кориснику (доносиоцу)
ваучера. Оригинал ваучера добија корисник услуге, а прву и другу копију давалац
услуге.

Прва копија служи као документ за резервацију, а друга као потврда да су услуге
извршене и за обрачун између емитента и даваоца услуга. Трећа копија остаје код
емитента и чува се у рачуноводству. копије ваучера важне су и у случају када корисник
услуге изгуби ваучер.
У том случају он ће добити све услуге које произилазе из копија које су од стране
емитента достављене даваоцу услуга.
Ваучер по правилу гласи на име, тако да друго лице не може тражити извршење услуге
од даваоца услуге. У пракси готово да и нема злоупотреба ваучера, јер се пре његовог
издавања, партнери у туристичком пословању о свему детаљно договоре.
Наведене услуге, садржане у ваучеру, незаменљиве су, а ако гост тражи услуге које
нису садржане у ваучеру дужан је да их плати даваоцу услуге непосредно. Туристичкој
агенцији могу се фактурисати само оне услуге које су у ваучеру наведене и извршене.

Ваучер се може класификовати на различите начине.

Према броју услуга може бити:

• општи и
• посебни;

Према броју особа:

• индивидуални и
• групни;

Према врсти услуга коју треба пружити

136
 • железнички,
• авионски,
• хотелски;

Према финансијским обавезама:

• потпуно покривен (када агенција преузима на себе плаћање свих услуга наведених
у ваучеру),
• делимично покривен (када агенција само делимично преузима обавезу плаћања
услуга наведених у ваучеру) и непокривен (када плаћање уопште не врши агенција
него клијент).

Постоји више типичних туристичких упутница које имају посебна обележја.

Поменућемо:
• хотелску упутницу,
• агенцијску упутницу,
• кредитни ваучер и
• авионску упутницу.

Хотелску упутницу издаје туристичка агенција, а гласи на хотел са којим има

уговор о алотману или агенцијски уговор о хотелским услугама. Услуге и њихову
максималну вредност агенција наводи у ваучеру.
Постоји обични ваучер и ваучер „FULL CREDIT“. код првог се морају детаљно
описати услуге, нарочито датуми доласка и одласка. Ваучер „FULL CREDIT“ садржи
проширен број уобичајених хотелских услуга и заснива се на постојању посебног уговора
између хотелијера и туристичке агенције.

На оригиналну хотелске упутнице, који се доставља госту, не види се износ цене

хотелске услуге, али је тај износ уписан на копијама које госту нису доступне. То је у
складу са чланом 50. конвенције НОТ–79 односно наше Посебне узансе број 75. према
којима ни туристичка агенција ни хотелијер неће обавестити путника о ценама садржаним
у хотелском уговору.

Агенцијску упутницу издаје агенција за разне услуге одједном или појединачно и

вуче се на непосредног даваоца услуге.

Потврду о пријему депозита за хотелску услугу или кредитни ваучер издаје

агенција за примљену аконтацију и пошто је извршила резервацију хотелских услуга.
клијенту са кредитним ваучером потврђује се да је дао депозит и да му је резервисан
смештај. Ако клијент откаже услуге, агенција из положеног депозита плаћа хотелијеру
накнаду штете.

Авионска упутница употребљава се искључиво између туристичке организације и

ваздухопловне компаније или између ваздухопловних компанија. Ту треће лице плаћа

137
код агенције или авиокомпаније за неког авионску карту унапред. Онај ко је примио
новац издаје авионску упутницу са подацима о лицу коме треба уручити карту, доставља
је авиокомпанији, а ова позива корисника и уручује му карту.
Издата туристичка упутница има вишеструку функцију. Она служи као доказна
исправа, обрачунска исправа и налог за испуњење у њој наведених услуга. Ваучер врши
функцију доказне исправе тако што представља доказ хотелијеру да је лице које му шаље
агенција клијент агенције која са хотелијером има уговор о алотману.
На основу туристичке упутнице обрачунавају се узајамна потраживања између
агенције и хотелијера. На крају, туристичка упутница садржи налог угоститељу да пружи
госту услуге које су у њој наведене. Наш законодавац прописао је форму ваучера,
одредивши да је то писмена исправа.

Садржај те исправе препуштен је пословној пракси, која је изградила, усталила и

унифицирала минималан садржај туристичке упутнице. да би се нека писмена исправа
могла сматрати туристичком упутницом мора садржати најмање следеће:
а) назив издаваоца, наручиоца, туристичке агенције;
б) назив угоститеља, даваоца услуга;
в) назив корисника, путника, госта;
г) врсту услуга, обим и време коришћења услуга;
д) број, датум и место издавања;
ђ) потпис издаваоца, наручиоца.

Поред наведених, ваучер може садржати и неке друге, тзв. небитне елементе који
могу бити врло различити. Туристичка упутница није хартија од вредности, јер у њој није
садржано право на услугу, тако да путник који је изгубио ваучер ипак може добити
наручене услуге ако (копијом, телексом или на други начин) докаже да на њих има право.
Закон о облигационим односима на врло оскудан начин дефинише туристичку упутницу.
Он изричито одређује да ваучер може гласити само на име и да није преносив, чиме му
одузима својство хартије од вредности. једна од основних функција ваучера јесте у томе
да се доносилац легитимише као овлашћено лице за коришћење услуга уговорених
између агенције и даваоца услуга. На основу презентације ваучера давалац услуге
обавезан је извршити одређену обавезу означену у папиру његовом доносиоцу што
одговара ономе што наш законодавац подразумева под легитимационим папирима. Зато
се придружујемо ауторима који кажу да је туристичка упутница превасходно
легитимациони папир који садржи и неке друге функције што га чини хартијом од
вредности, али не обичном него хартијом од вредности SUI GENERIS.

138