Исахазам као освајање унутрешњих простора

У последњим вјековима људског постојања јавило се интересовање за

истраживањем и проучавањем спољашњег свијета (космоса). На челу овога
покрета је био човјек (посебно се односи на евро-американце). Кроз своје
истраживање и проучавање, човјек се потпуно предао науци и њеним
методама тако заборављајући Бога и циљ свога постојања. Човјек по своме
обличју јесте дубљи од космоса, па ће се из тог разлога родити човјекова
потреба за проналажењем унутрешњег свијета (душе). У том проналажењу
ће се родити правац ,,ИСИХИЗАМ“ или „ПАЛАМИЗАМ“ (друго име је добио
по Св. Григорију Палами).
Исихизам (грч. Ισιχια) у преводу значи мир, мировање, тишина.
Међутим, код православних подвижника ова ријеч ће имати нешто више
значење. Карактеристика човјека и свијета у ком живи јесте стални немир и
промјенљивост, а из тог немира се јавља чежња за спокојности и складом.
Исихиа је тражење унутрашњег мира који „превазилази сваки ум“. Она није
само спокојство, већ и сабирање људског бића у свој центар „срце“; а преко
њега сабирање у Богу, као једином извору сваког истинског мира. Најбољи
превод „ИСИХИА“ јесте управо онај који је дао о. Јустин Поповић:
„МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ“. Ово сабирање човјека са Богом може се постићи
само кроз вјеру, покајање, пост и молитву. Тиховање не представља
мировање у сваком смислу, већ борбу против страсти које настају усред
људске раслабљености и расијаности.
Исихиа се обично везује за светогорски духовни покрет из XIV вијека,
али тај покрет је и данас присутан код великих духовника и представља јаку
спону човјека са Богом у Православљу.
Исихасти постоје од памтивијека. Први исихасти за које знамо потичу из
V вијека. Највећи исихаста тога времена био је преп. Јован Лествичник. За
њега је исихиа идеал хришћанског живота и унутрашњег дјелања човјека.
Преп. Јован Лествичник је учио и са огромном пажњом писао о обмани коју
исихиа носи- ГОРДОСТ („свеобухватну смрт“).
 Дакле, исихасте налазимо и у Старом Завјету. Мојсије је, како каже Св.
Григорије Ниски, провео четрдесет година удаљен од људи, боравећи у
молитвеном тиховању. По преп. Исаку Сирину, исихиа је „мајка покајања“.
Преп. Петар Дамаскин свједочи да исихазам није само својство и врлина
монаха, већ и сваког хришћанина.“...без њега је немогуће задобити духовно
знање и смиреноумље, па је зато својство сваког човјека...“
Светогорско живљење по Богу
На оваквим довизима, условима, жеђи је расла и развијала се Света
Гора Атонска. Света Гора је по својој природи мјесто „исихије“ и „огњиште
врлине“. Сваки монах на Св. Гори Атонској је призван од самога Бога и он се,
уствари, одриче свега у своме свјетовном животу (новац, имовина...) и
долази у обитељ Пресвете Богородице и подвижава се. Колико је Божија
љубав већа од човјечије свједоче управо светогорски монаси, који се одричу
чак и везе и контаката унутар родбине. Тако се исихасти зближују са Богом и
својим животом испуњују циљ Божијег ствара човјека- да човјека, по лику и
подобију, треба бити Бог. Тај исихазам ће се из своје колијевке-Св. Горе
пренијети и на словенске народе, а исихазам ће се понајвише развити и
раширити у Русији.
Српски исихасти
Прво до данас познати подвижници код нас Срба су: Преп. Петар
Коришки, Јоаким Осоговски... Они, такође, спадају у исихасте; јер
пустињаштво по својој природи има исихастички карактер. Чак и Свети Сава
је био опредељен за двије врсте љубави: љубав за молитвеним тиховањем и
љубав према духовном просветљењу свога народа. Свети Сава је највећи
србски подвижник, јер је цијелим својим бићем желио бити на Св. Гори и
неописиво је волио колијевку истока- Палестину, Египат и Синај. Дакле,
исихасти на нашим просторима су били најактивнији до XIV вијека.
Исти дух као и Св. Сава носили су и Св. Арсеније Сремац, Данило II, као и
многи други у нашој духовној прошлости. Преп. Ромило Раванички је био
чист исихаста, а на то нам указује његово житије као и чињеница да му је
духовни учитељ био Григорије Синаит.
 Ево још неких исихаста који су свој живот посветили свом духовном
тиховању: Старац Теоклит из Студеничке испоснице, Старац Симеон из
манастира Дајбаба...
Исихазам Светог Григорија Паламе
Основно начело исихазма јесте: прво треба „бити“, а онда „дјелати“.
Када човјек спозна Бога, тек онда треба да проповиједа Божију истину и
тајну. У овоме се састоји суштина и исихазам Св. Григорија Паламе. Он и
исихасти XIV вијека не уводе ништа ново. У истом времену јавиће се један
унутрашњи проблем унутар исихазма. Наиме, у свртогорском спору ће доћи
до проблема могућности или не могућности реалистичног општења са Богом,
као и начина којима се то општење може реализовати. Калабријски
хуманиста Варлаам са својим присталицама (били су под јаким утицајем
грчке философије и западне схоластике, која је била аристотеловски
оријентисана) порицали су могућност стварног општења са Богом или су му
придавали интелектуални карактер. По њиховим тезама, Бог се мора
спознати само преко природе или нечег другог симболички материјалног
(тварног), преко којих се Бог открива човјеку.
Наравно, овом мишљењу се противио Свети Григорије Палама. Његов
став ће се заснивати на ријечима из Светог Писма да „Бога нико никад није
видио“ , а са друге стране да су „блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“.
Из овога ће услиједити закључак Св. Григорија да је „Бог по суштини
неприступан, неизрецив, неописив; а по Својим вјечним божанским силама и
енергијама, Он је живот нашег живота, Мудрост наше мудрости, Нада наше
наде, Истина наше истине, Свјетлост наше свјетлости, Срце нашег срца...“. Бог
је, у самом искуству исихиста, скривено- одсутна присутност.
Оно што је нјавише изазивало Паламине противнике (а и касније
фанатике и јеретике) јесте тај значај који је Св. Григорије придавао тијелу и
духовном животу. Као и сва људска творевина, тијело је призвано, као и
душа, да буде храм Божији; а да би то постало потребно је да својим постом,
чистотом, смирењем и сабирањем ослободимо душу за Божански бескрај.