PRERIJSKI JAHAČ

Iz bilo koga grada SAD danas se avionom

može stići u Čejen za nekoliko časova. Tamo
biste se našli u samom srcu sveta koji se
opisuje u ovoj knjizi. Ali, uzalud biste se
okretali i tražili stvarnost o kakvoj ste čitali.
Vaše očekivanje da se odnekud pojavi Onaj iz
Virdžinije — neustrašivi i dragi prerijski jahač
bilo bi iznevereno. Njega ne možete drukčije
sresti nego u mašti. Prošlo je vreme hrabrih
jahača-kauboja, poslednjih romantičnih
ličnosti na tlu Novog sveta. A bili su doista
romantični. Prerijski jahač i njegovi drugovi
sve što su radili, činili su svom snagom. Hleb
koji su zarađivali, sticali su sa naporom. Platu
koju su često lakomisleno bacali, bacali su
silovito, »raspalivši« — kako su to oni govorili
— ponekad celu šestomesečnu platu za jednu
jedinu noć. Ali, oni će uvek ostati među nama
nevidljivi, čekajući priliku da ožive i da se
zabavljaju na svoj način, zajedno sa nama,
koji ih volimo čistom ljubavlju mladosti,
starajući se da budemo plemeniti kao
nezaboravni Onaj iz Virdžinije — prerijski
jahač, besmrtni junak bez mane i straha.
 BIBLIOTEKA ZA MLADE I STARE
„MLADO POKOLENjE“
knjiga 12
Urednik
MILORAD DRAGOVIĆ

VISTER OVEN
PRERIJSKI JAHAČ
Naslov originala
THE VIRGINIAN
A HORSEMAN OF THE PLAINS
by Owen Wister

Preveo
LUKA SEMENOVIĆ

Ilustrovao
SAVA NIKOLIĆ

Sken i obrada: solicitor

www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

MLADO POKOLENjE
BEOGRAD
1967.
 SADRŽAJ

I ........................................................................................................................................ 1
II....................................................................................................................................... 7
III ................................................................................................................................... 23
IV ................................................................................................................................... 32
V .................................................................................................................................... 44
VI ................................................................................................................................... 47
VII .................................................................................................................................. 61
VIII ................................................................................................................................ 64
IX ................................................................................................................................... 68
X .................................................................................................................................... 76
XI ................................................................................................................................... 88
XII .................................................................................................................................. 99
XIII .............................................................................................................................. 107
XIV .............................................................................................................................. 112
XV................................................................................................................................ 118
XVI .............................................................................................................................. 125
XVII ............................................................................................................................. 148
XVIII............................................................................................................................ 153
XIX .............................................................................................................................. 162
XX................................................................................................................................ 167
XXI .............................................................................................................................. 172
XXII ............................................................................................................................. 185
XXIII............................................................................................................................ 193
XXIV ........................................................................................................................... 201
XXV ............................................................................................................................. 205
XXVI ........................................................................................................................... 218
XXVII .......................................................................................................................... 232
XXVIII ......................................................................................................................... 257
XXIX ........................................................................................................................... 259
XXX ............................................................................................................................. 272
XXXI ........................................................................................................................... 281
XXXII .......................................................................................................................... 290
XXXIII ......................................................................................................................... 306
XXXIV ........................................................................................................................ 314
XXXV .......................................................................................................................... 319
XXXVI ........................................................................................................................ 347
VISTER OVEN ........................................................................................................... 361
 I

On stupa na pozornicu

Nešto zanimljivo privlačilo je putnike. i muško i žensko, na

prozore vagona spavaćih kola, pa i ja ustadoh i pređoh na tu stranu
da pogledam šta je u stvari. Ugledah tor nedaleko od železničke
pruge i oko njega neke ljude kako se slatko smeju. U samom toru
kovitla se prašina, a u njoj se neki konji bacaju, sabijaju u gomilu i
beže okolo-naokolo. Bili su to kaubojski mustanzi, a jedan od njih
nikako nije dao da mu iko nabaci laso oko vrata. Imali smo dosta
vremena da posmatramo to nadmetanje kauboja i mustanga, jer je
voz čekao da lokomotiva uzme vodu pa posle uđe i u samu stanicu
Medisin Bou. Osim toga, kasnili smo punih šest časova i prosto
izgarali za nekom razonodom. Mustang u toru bio je prevejan, i brz.
Jeste li posmatrali veštog boksera kako spokojno i netremice gleda
protivnika? Tako je taj mustang gledao svakog kauboja koji je
uzimao laso u ruke. Uzalud se kauboj pretvarao da ispituje nebo
kakvo će vreme, a nebo vedro i bez ijednog oblačka. Uzalud se bajagi
unosio u veoma ozbiljan razgovor s nekim gledaocem. Mustanga
nije mogao prevariti. Nikakav marifetluk nije mu mogao zamazati
oči. Ta je životinja očigledno vanredno dobro znala ljude. Nije
skidala oči s licemernog neprijatelja, a ozbiljan izraz njene konjske
gubice delovao je neverovatno šaljivo. Laso odjednom poleti k njoj,
ali ona je već na sasvim drugom mestu. Ako konji umeju da se
smeju, svi u tom toru mora da su pucali od smeha. Ponekad
mustang sam napravi krug oko tora. Ponekad se munjevito umeša
među svoju sabraću, pa svi zajedno jurnu po toru, kao razigrano jato
riba, dižući gust oblak prašine i (činilo mi se) kidajući se od smeha.
Tutnjava njihovih mangupskih kopita i sočne, slikovite psovke
1
kauboja dopirale su do nas kroz okna vagona. Odjednom spazih
jednog kauboja koji je dotle sedeo na kapiji tora i mirno posmatrao
tu igru. Siđe s kapije, njišući se poput tigra, lako i neusiljeno, kao da
mu se mišići prelivaju pod kožom. Drugi su sasvim jasno vrteli laso,
neki čak i u visini ramena. On ruku ni ne diže, ni ne pomaknu. Laso
je držao nekako nisko, uz nogu. Ali omča odjednom sunu poput
zmije, pade gde treba, i sve se svrši. Uhvaćeni mustang priđe s
ljubaznim izrazom bogomoljca koji ulazi u crkvu, naš voz krenu, a
neki putnik primeti:
— Taj kauboj je majstor svog zanata.
Nisam imao vremena da saslušam putnikovu učenu raspravu o
bacanju lasa, jer sam silazio u Medisin Bou. Zaželim svojim
saputnicima srećan put i stupim na tlo prostranog carstva kraljeva
goveda, potpun stranac u tom kraju. U ciglo deset minuta čuh vest
koja i te kako pojača moje osećanje stranca u tuđini.
Moj prtljag se izgubio. Nije došao vozom sa mnom. Ostao je
negde u onih tri hiljade kilometara puta koji sam prevalio. Da bi me
utešio, čovek u odeljenju prtljaga reče da putnici često odlunjaju od
svojih kofera, ali ih koferi uglavnom posle izvesnog vremena nađu.
Nakon tog ohrabrenja, zazvižda i ode za poslom, ostavivši mene
nasukanog u odeljenju prtljaga u Medisin Bou. Izgubljeno sam
stajao među korpama i sanducima, uludo držeći u ruci potvrdu za
prtljag, gnevan i bespomoćan. Zurio sam kroz vrata u nebo i preriju,
ali nisam video antilope koje su blistale u grmlju komonike, ni
veličanstvene boje sunčevog zalaska u Vajomingu. Bio sam tako ljut
da mi pred očima nije bilo drugo do moja nevolja, jedan izgubljeni
kofer. Upravo promrmljah: »Ala je ovo neka zabačena rupčaga!« a
na peronu neko otegnu:
— Opet ideš da se ženiš? Jao, nemoj!
Bio je to glas nekog južnjaka, blag i razvučen. Neki piskutav,
starački glas smesta prasnu:
— Nije Ko kaže da je opet? Od koga si to čuo, je li?
Onaj prvi glas meko odgovori:
— Ama, tvoje svečano odelo reklo mi, čiča Hjui. Ono na sav glas
trubi o ženidbi.
— Mene nećeš naljutiti! — odreza čiča Hjui kreštavo.
2
 — Nisu li to iste one rukavice koje si navukao za prošlu
prosidbu? — nastavi prvi glas blago.
— Mene nećeš nasekirati! Mene nećeš iznervirati! — vrisnu čiča
Hjui.
Zaboravih svoj kofer. Mog jada je nestalo. Boje sunčevog zalaza
pukoše mi pred očima i ne zaželeh drugo do da slušam taj razgovor.
Tako nešto dotle još nigde nisam čuo. Priđem vratima i pogledam
na peron.
Jedan vitak mlad džin, lepši od ijedne slike, nehajno se naslonio
na zid stanice. Mekan sombrero širokog oboda zaturio na potiljak,
s vrata mu se opustila labavo vezana, tamnoskerletna marama, a
palac jedne ruke nemarno zakačio za širok kaiš revolvera koji se
ukoso opustio preko njegovih kukova. Po prašini na njemu jasno se
videlo da je prevalio mnogo kilometara odnekud s onu stranu
beskrajnog horizonta. Čizme su mu prosto pobelele, a odelo
posivelo od prašine. Suncem i vetrom opaljeno rumenilo njegovog
lica mrko je blistalo kroz sloj prašine, poput zrele, rumene breskve
na grani u doba suše. Ali ni najveća musavost od putovanja, ni
najpohabanije odelo, ne bi mogli potamneti blistavi sjaj njegove
mladosti i snage. Starac kome su njegove primedbe tako kidale živce
bio je brižljivo očešljan i doteran. Pravi mladoženja, uštirkan,
ispeglan i nagizdan. Samo da nije bilo poodmaklih godina! Da sam
ja bio mlada, radije bih uzeo tog džina, uprkos i prašini i odelu na
njemu.
On još ni u kom slučaju nije svršio sa starcem.
— Ama, nakitio si se svadbenim ukrasima kao božićna jelka! —
otegnu kao zadivljeno. — Koja je mlada ovog puta?
Starac sav zadršće.
— Kažem ti nijedne druge nije ni bilo! — ciknu. — Smatraš me
mormonom,1 je li?
— Ama, ona...
— Smatraš me mormonom? E, navedi mi neke moje žene.
Navedi mi dve. Navedi jednu. Dede, da te čujem!
— ... ona udovica iz Laramija obećala ti...

1
moromoni — hrišćanska sekta koja usvaja mnogoženstvo.
3
 — Koješta! — samo joj lekar odjednom preporučio jug, zdravlja
radi, pa...
— Koješta! Lupetaš bez veze.
— ... pa vas njena pluća rastavila. A zatim zamalo da se venčaš s
Govedom Keti, ali...
— Kažem ti da lupetaš bez veze!
— ... ali nju su obesili.
— A gde su ti žene u tome svemu? Pokaži mi žene! Dede, da
čujem!
— Ona što je odrasla na proji, a pucala na kolače, iz Rolinsa,
kojoj si poklonio kanarinca...
— Nisam se oženio njome. Uopšte se nisam oženio...
— Ali za dlaku što nisi, čiča! Ona ti je ostavila ono pismo u kom
je objasnila da se venčala s nekim mladim kockarom baš dan pre no
što je trebalo da se venča s tobom i...
— O, baš si niko i ništa; običan klinac; ne vrediš ni...
i da nikada, nikada neće zaboraviti da nahrani kanarinca.
— Ovaj kraj su preplavili klinci — prosikta starac prezirno.
Očigledno zadovoljan tom poražavajućom izjavom, ohrabreno
trepnu očima. Dugajlija koji ga je mučio, nastavi s istim ozbiljnim
izrazom lica i blagim, saosećajnim glasom:
— A kako je zdravlje one nesrećnice...
— Tako treba! Sipaj uvrede! Sipaj po jadnoj, bolesnoj ženi! —
upade mu starac u reč, borbeno sevajući očima.
— Uvrede? Bože sačuvaj, čiča Hjui!
— Samo izvoli! Vređaj!
— Ama, laknulo mi kad joj je pamćenje počelo da se vraća.
Poslednje što sam čuo o tome. Rekli su mi da se gotovo sasvim
vratilo. Setila se svog oca, pa majke, pa sestara i braće, pa prijatelja,
pa svog srećnog detinjstva, pa svega što je radila, izuzev tebe.
Momci su se kladili da će doći i dotle, s vremenom. Ali meni se čini
da bi to ipak bilo malo previše, posle onako strašne bolesti kakvu je
preležala.
Čiča Hjui istrže iz džepa neki paketić.

4
 — Eto koliko znaš! — uzviknu, cerekajući se. — Evo! Vidi! Ovde
je prsten koji mi je vratila, jer je suviše rastrojena da bi se udala. A
ne seća se mene, je li? Ha-ha! Uvek sam govorio da lupetaš bez veze.
Južnjak se kao zabrinu.
— I tako ti prsten odmah sledećoj! — uzviknu tužno. — O , nemoj
se opet ženiti, čiča Hjui! Šta će ti žena?
— Šta će mi žena? — ponovi mladoženja prezirno. — Hm! Kad
porasteš, drukčije ćeš govoriti.
— Razume se da ću drukčije govoriti kad budem drugih godina.
Sada govorim sa svoje dvadeset četiri, a ti sa. svojih šezdeset.
— Pedeset! — ciknu čiča Hjui, poskočivši u vazduh.
Južnjak se kao posrami.
— E, kako da zaboravim da ti je pedeset — promrmlja bajagi
pokajnički — kad to tako pažljivo ponavljaš momcima već punih
deset godina!
Jeste li ikada videli ćubastog papagaja van sebe od jarosti?
Nakostreši mu se i najmanje perce na telu. I čiča--Hjuiju kao da se
tako nakostreši i odelo i brkovi i kovrčava seda brada. Više i ne
beknu, no se okrenu i ode u voz za Istok, koji tada sa sporednog
koloseka dođe da ga spase.
Voz ga polako ponese put Istoka, u onu daljinu odakle sam ja
došao. Gledao sam za tim vozom koji je odmicao ka dalekim
obalama prosvećenog sveta. Bivao je sve manji i manji u beskrajnoj
pustoši, dok od njega najzad ne osta samo bleda perjanica dima na
pozadini večernjeg neba. Opet se setih svog izgubljenog kofera i
Medisin Bou mi ponovo bi pust. Kao da me nekakav brod ostavio
izgubljenog nasred neznanog okeana. Spavaća kola kojima sam
doputovao lepo su plovila kući u luku, a ja — kako da nađem ranč
sudije Henrija? Gde li je u ovoj jednoličnoj divljini Duboki Potok?
Nisam video da tu igde teče neki potok, ili ikakva druga voda. Moj
domaćin mi je pisao da će me dočekati na stanici i odvesti na svoj
ranč. Više od toga nisam znao. Njega nije bilo. Železničar u
odeljenju prtljaga nije ga video u poslednje vreme. Ranč je maltene
sasvim izvesno bio suviše daleko da bih otpešačio tamo pre mraka.
Moj kofer... I dalje sam tužno zurio za vozom koji je iščezao prugom
put istoka, ali odjednom opazih da me onaj dugajlija ozbiljno
5
posmatra — isto onako ozbiljno kao čiča-Hjuija za onog njihovog
zanimljivog razgovora.
Videvši ga tako netremice zagledanog u mene, s palcem još
zakačenim za kaiš revolvera, u pamet mi dođoše izvesne
uznemiravajuće priče o putnicima po tim krajevima. Pošto je čiča
Hjui otišao, hoću li ga ja zameniti i, na primer, dobiti poziv da igram
po peronu uz zvuke dobro odmerenih metaka?
— Mislim da vas tražim, gospodine, — primeti dugajlija.

6
 II

»Kad mi to kažeš, nasmej se!«

Čovek ne može da vidi sebe onako kako ga drugi vide, inače bih
ja znao kakav sam izgledao kad mi je dugajlija to rekao. Ćutao sam,
u nedoumici.
— Mislim da vas tražim, gospodine, — ponovi on učtivo.
— Ja tražim sudiju Henrija — rekoh usplahireno.
On se uputi k meni, pa videh da u stvari i nije neki džin. Nije bio
viši od sto osamdeset. Sitni čiča Hjui učinio je da je izgledao onako
visok. Ali iz njegovih očiju, njegovog lica, njegovog koraka, iz njega
celog, izbijala je neka snaga koju je, čini mi se, moralo osećati i
muško i žensko.
— Sudija me poslao po vas, gospodine, — objasni učtivo i meko,
pružajući mi pismo od mog domaćina.
Da nisam posmatrao kako se šegači s čiča-Hjuijem, nikada ne
bih ni pomislio da je sklon tako nečemu. Sudeći po njegovom
izgledu, čovek bi rekao da je sušta ozbiljnost. Ali ja sam video šta se
dogodilo, pa sam smatrao da ga znam uprkos spoljašnosti, da znam
njegovu tajnu, da tako kažem, i da se preda mnom ne mora
pretvarati. Smesta zauzeh prisno držanje. Bilo je tako prijatno da
budem prisan prema jednom krupnom neznancu, koji mi je vrlo
učtivo predao pismo, umesto da puca pod moje noge.
— Vi ste iz stare Virdžinije, rekao bih? — počeh ja.
— To biste, onda, sasvim tačno rekli — odgovori on polako.
Izvesna hladnoća poli moju prisnost, ali ja veselo nastavih s
drugim pitanjem:

7
 — Ima li ovde mnogo čudaka kao što je čiča Hjui?
— Ima, gospodine, čudaka kud god se okrenete. Dolaze svakim
vozom.
Napustih svoje prisno držanje.
— Voleo bih da koferi dolaze vozom — rekoh ozbiljno.
Ispričah mu nevolju koja me snašla. Nisam očekivao da će ga
moj gubitak baš mnogo ganuti, ali on ga primi bez ijedne primedbe.
Samo i dalje savršeno učtivo reče:
— Sačekaćemo ga u varoši.
E, ono što sam već dotad video od »varoši« bilo je prosto
strašno, u mojim očima potpunog novajlije. Više sam voleo da
spavam na sudijinom ranču, ako je to ikako moguće.
— Je li suviše daleko da bismo se večeras odvezli tamo? —
upitah zabrinuto.
On me zbunjeno pogleda.
— Naime, u ovoj torbi imam sve što mi je zasad potrebno —
objasnih. — U stvari, mogu se snaći dan-dva i bez kofera, ukoliko bi
bilo nezgodno da odmah pošaljemo po njega. Prema tome, ako ne
bismo stigli tamo suviše dockan, pod uslovom da smesta krenemo...
Zastadoh, gledajući ga upitno.
— Donde je tri stotine devedeset četiri kilometra — reče on
kratko.
Uopšte se ne obazrevši na moj oštar uzvik čuđenja, nastavi da
me posmatra, pa najzad reče:
— Večera već mora da je gotova.
Uze moju torbu, pa ćutke krenuh za njim put narodne kuhinje.
Bio sam ošamućen.
Uz put pročitam pismo moga domaćina — kratku, gostoljubivu
poruku. Bilo mu je veoma žao što sam nije mogao da me dočeka.
Baš kad se spremao da krene na stanicu, došao je mernik i zadržao
ga. Zato šalje u varoš pouzdanog čoveka, koji će voditi brigu o meni
i dovesti me na ranč. S velikim zadovoljstvom očekuju moj dolazak.
To je bilo sve.
Bio sam zaista ošamućen. Kako mere daljinu u ovom kraju?
Čovek, onako kao dobar komšija, kaže da će skoknuti u varoš, a to
8
znači — još uopšte nisam znao koliko dana vožnje. Pitao sam se šta
li će im značiti izraz »svratiti na časak«. I koliko li je kilometara
zbilja daleko, po njihovom shvatanju? Više nisam ispitivao tog
»pouzdanog čoveka«. Moja pitanja nisu prošla baš najbolje.
Doduše, nije nameravao da me natera da igram. Tako nečim ne bi
naročito opravdao poverenje koje mu sudija ukazao. Ali nije
nameravao ni da dozvoli da budem prisan prema njemu. Zašto to?
Šta sam učinio da izazovem onu skrivenu i veštu porugu o čudacima
koji dolaze svakim vozom? Pošto ga je sudija poslao da vodi brigu o
meni, to će i učiniti, čak će i nositi moju torbu. Ali ne smem se šaliti
s njim. Taj naočiti, priprosti sin prerije isprečio je između nas svoju
hladnu i besprekornu učtivost. Nijedan uglađen čovek ne bi mogao
učiniti to ubedljivije i bolje. U čemu je stvar? Pogledam ga i
odjednom mi puče pred očima. Da je on pokušao da bude prisan
prema meni tek što smo se upoznali, ja bih mu to zamerio. Dakle, s
kojim pravom sam to ja pokušao prema njemu? Takav postupak liči
na tutorisanje. U ovom slučaju, ispao je mnogo uglađeniji no ja.
Preda mnom se nalazio živ primer jedne istine u koju sam već dugo
verovao na rečima, ali na koju još nisam naišao i na delu. Ono što
nazivamo leži duboko u srcu bezbroj hiljada
ljudi koji po svom rođenju nemaju priliku da ovladaju i spoljnim
ukrasima toga.
Putem od stanice do narodne kuhinje mnogo sam razmišljao,
onako pošteno i po duši. Ali bilo mi je suđeno da sve te misli ubrzo
u čudu odbacim, diveći se uistinu retkoj ličnosti u čije društvo me
sudba tako iznebuha ubacila.
Varoš, kako su to oni nazivali, dopadala mi se sve manje i manje
što smo dublje zalazili u nju. Ali, dok se jezik malko ne nategne i ne
nađe novu reč koja će bolje odgovarati tako nečem, naziv varoš
moraće obuhvatiti i mesto kao što je Medisin Bou. Docnije, video
sam i spavao u mnogim varošima sličnim njemu. Posejane na
širokom odstojanju i bez ikakvog reda, unakazile su granicu od reke
Kolumbije do reke Rio Grande, od reke Misuri do planina Sijera.
Gole i ružne, ležale su razbacane po beskrajnoj prašini bez ijednog
stabla na njoj, poput prljavih špilova karata. Sve su bile savršeno
slične jedna drugoj, kao što je jedna izlizana petica tref slična
drugoj. Kuće, prazne boce, i smeće — svuda isti ustaljeni nered. Bile
9
su jadnije od davno oglodanih kostiju. Kao da ih je vetar tamo
razbacao, pa čekaju da opet naiđe i oduva ih ko zna kud. Ali i tako
ružne, spokojno su plivale u čistoj i bistroj svetlosti kakve na Istoku
nikada nema. Kao da su se kupale u vazduhu prvog jutra nakon
postanja sveta. Pod suncem i zvezdama njihovi dani i noći bili su
besprekorni i divni.
Medisin Bou mi je bio prvi od tih varoši, pa sam ga dobro
odmerio. Sve u svemu, dvadeset devet zgrada, jedna rampa za
snabdevanje lokomotiva ugljem, jedan rezervoar s vodom za te iste
lokomotive, jedna železnička stanica, jedna trgovina, dve narodne
kuhinje, jedna dvorana za bilijar, dve šupe za alat, jedna štala za
konje i dvanaest drugih koje iz raznoraznih razloga neću da
imenujem. A ipak je ta bedna ljuska prljavština svojom
spoljašnjošću nagonila čoveka na razmišljanje. Mnoge zgrade u njoj
imale su lažnu fasadu, da bi izgledale na sprat. Stajale su tamo sa
svojom jadnom maskom, usred krša praznih konzervi, a od samog
njihovog praga prostirao se svet kristalne svetlosti, prostranstvo bez
kraja, daljine iz koje bi biblijski Noj i Adam mogli doći pravo iz
Postanja. U tu daljinu vrludao je put, peo se uz jedan povijarac i
zaranjao preko njegovog grebena, pa se opet peo, samo mnogo
manji u daljini, i opet zaranjao, i ponovo peo, jedva vidljiv, i
konačno zaranjao van dogleda.
Čuh kako neki kauboj pozdravi mog vodiča iz Virdžinije.
Razdragano je izišao na jedna vrata i rukom posegnuo za
sombrerom Onog iz Virdžinije. Južnjak se sagnuo, pa sam opet
video onu gipkost tela kao u tigra i znao da je on uhvatio mustanga
onamo u toru.
— Zdravo, Stive, — reče razdraganom kauboju.
U njegovom glasu smesta osetih staro prijateljstvo. Sa Stivom
će se i te kako rado šaliti.
Stiv me pogleda, pa okrenu glavu — ništa više. Ali to je bilo
sasvim dovoljno. Nikada se ni u jednom društvu nisam osećao tako
suvišan. A ipak sam to društvo voleo, i želeo da i oni vole mene.
— Tek si stigao u varoš? — upita Stiv Onog iz Virdžinije.
— Tu sam od podne. Čekao sam voz.
— Odlaziš večeras?

10
 — Mislim da krenem ujutro.
— Kreveti su svi zauzeti — primeti Stiv.
To je bilo mene radi.
— Jadan ja! — uzviknuh tužno.
— Ali možda te jedan od onih torbara primi u krevet — nastavi
Stiv, uopšte ne obraćajući pažnju na mene.
Mislim da je Stiv silno uživao na moj račun. Imao je svoje sedlo
i ćebad, pa za krevet nije brinuo.
— Torbari, je li? — upita Onaj iz Virdžinije.
— Dva Jevrejina koji krčme cigare, jedan Amerikanac s
čudotvornim lekom protiv sušice, i neki Švaba s đinđuvama.
Onaj iz Virdžinije spusti moju torbu na zemlju i kao utonu u
misli.
— Zbilja sam hteo krevet za noćas — promrmlja blago.
— E, Amerikanac izgleda kao da se najčešće pere — nabaci Stiv.
— To me ne zanima — primeti Onaj iz Virdžinije.
— Čini mi se da ćeš se predomisliti kad ih vidiš.
— O, mislio sam na nešto sasvim drugo. Hteo sam krevet samo
za sebe.
— U tom slučaju, moraćeš ga napraviti.
— Kladim se da ću dobiti Švabin.
— Uzmi nekog ko nije pudljiv. Kladim se u piće da nećeš dobiti
Amerikančev.
— Važi — prihvati Onaj iz Virdžinije. — Dobiću njegov krevet
bez ikakve tarapane. Piće za celo društvo.
— Mora da si me nadmudrio — reče Stiv, smejući se prijateljski.
— Takav si......sin kad se nečeg zbilja latiš. E, do viđenja! Moram da
uredim kopita konja.
Pomislio sam da će ga Onaj iz Virdžinije oboriti udarcem. Po
mom shvatanju, Stiv ga je teško uvredio. Čudio sam se toj
nenadanoj uvredi iz njegovih prijateljskih usta. A sad sam se još više
začudio. Time očigledno nije mislio neko zlo, pa se Onaj iz
Virdžinije očigledno nije ni uvredio. Tako upotrebljen, taj rečnik je
bio obično laskanje. Upao sam u zaista nov svet za mene i prosto
nisam mogao da dođem k sebi od čuđenja. Zanesen ljubopitljivošću,
11
sasvim sam zaboravio na pitanje gde ću spavati. Šta li će Onaj iz
Virdžinije sada? Polako sam uviđao da se ispod mirne spoljašnjosti
tog čoveka krije pravi vulkan.
— Hoćete li najpre da se umijete, gospodine?
Pošto smo došli do vrata narodne kuhinje, on stavi moju torbu
unutra. U neznanju pravog novajlije, pogledam po prostoriji, tražeći
prostoriju za umivanje.
— Ovde je napolju, gospodine, — primeti on ozbiljno, ali s jakim
naglaskom južnjaka.
Uzdržani smeh kao da ga je često navodio na izrazito razvlačenje
reči, kao u pokrajinskom govoru njegovog rodnog kraja. Inače,
jedva da je bilo ikakvog posebnog naglaska u njegovom govoru.
Zdesna od nas nalazio se valov, sav klizav od sapunice, a na
oklagiji iznad jednog njegovog kraja visila je nekakva prljava krpa.
Onaj iz Virdžinije dohvati krpu i zavrte je na oklagiji. Bila je prljava
i mokra skroz-naskroz. Skide šešir, pa glavu gurnu kroz vrata.
— Gospođo, — reče — vaš peškir su suviše milovali.
Neka lepa žena iziđe. Trenutak se zagleda u njega, pa baci
pogled po meni, namršti se, i opet zagleda u njegovu crnu kosu.
— Sledovanje je jedan peškir dnevno — reče vrlo tiho. — Ali kad
neko baš zahteva...
Ne dovršivši rečenicu, skide prljavi peškir i dade nam čist.
— Hvala, gospođo, — zahvali kauboj.
Ona ponovo pogleda njegovu crnu kosu, pa se ćutke okrenu i
vrati gostima za večerom.
Jedna kofa stajala je u valovu, maltene prazna. On je napuni za
mene iz bunara. Bio je tu i komad sapuna, ali ja uzeh svoj sapun.
Usuvši vodu u limeni lavor u valovu, umih se što sam bolje umeo.
Nisam uspeo da se baš naročito dobro operem, jer je to bilo prvi put
da sam došao u dodir s valovom za umivanje. Ali morao sam se
zadovoljiti time i takav sesti za sto.
Večera je bila iz konzerve — slana govedina. Jedan od onih za
stolom dobro je opisa.
— Kad sam zagrizao u ovo, — primeti — učinilo mi se da sam
zagrizao đon.

12
 Dobili smo i neku čudnu kafu i kondenzovano mleko, a još nigde
nisam video toliko muva kao tamo. Nisam ni pokušao da išta kažem,
jer kao da niko u tom kraju nije bio prijateljski raspoložen prema
meni. Nešto zagonetno — moje odelo, moj šešir, moj izgovor, ne
znam ni sam šta — odbijalo je ljude od mene čim me ugledaju. A
ipak sam ostavljao bolji utisak no što sam to mislio. Moje strogo
ćutanje i gledanje u svoj tanjir, za razliku od onih suviše pričljivih
trgovačkih putnika, veoma je povoljno delovalo u očima kauboja.
Ulazak Onog iz Virdžinije začas prekinu svaki razgovor. Prosto
se preobrazio na valovu za umivanje i na neki način očetkao odelo.
Uprkos priprostoj odeći, bio je najdoteraniji od svih nas. Klimnu
glavom nekim kaubojima, pa se ćutke lati jela.
Ali torbarima je ćutanje nešto sasvim strano. Prosečna riba duže
bi izdržala na suvu no taj soj bez pričanja. Jedan od njih zagleda se
preko stola u ozbiljno lice i flanelsku košulju Onog iz Virdžinije.
Ispita ga i brzopleto zaključi da zna s kim ima posla.
— Dobro veče — pozdravi živo.
— Dobro veče — reče Onaj iz Virdžinije.
— Tek stigao u varoš? — nastavi torbar.
— Tek stigao u varoš — potvrdi Onaj iz Virdžinije uljudno.
— Poslovi s goveđima dobri? — upita torbar.
— Osrednji.
Onaj iz Virdžinije uze još govedine.
— Daju dobar apetit, u svakom slučaju — nabaci torbar.
Onaj iz Virdžinije otpi nešto kafe. Ubrzo zatim lepa gazdarica
priđe i dopuni njegovu šolju a da to uopšte nije tražio.
— Mislim da sam te već negde video — opet će torbar.
Onaj iz Virdžinije pređe pogledom po njemu.
— Je li? Je li da sam te negde video? Pogledaj me. Bio si u
Čikagu, je li? Dobro me pogledaj. Sećaš se Ajkijevog lokala, je li?
— Mislim da se ne sećam.
— Eto vidiš! Znao sam da si bio u Čikagu. Pre četiri--pet godina.
Ili je to bilo pre dve godine? Meni vreme ne igra nikakvu ulogu. Ali
lice nikada ne zaboravim. Da, gospodo moja, on i ja sreli smo se u
Ajkijevom lokalu, nema šta.
13
 Tu važnu činjenicu torbar objavi svima nama. Pozivao nas da
budemo svedoci kako je dobro dokazao jedno staro poznanstvo.
— E, baš je svet mali! — uzviknu zadovoljno. — Jedanput sretneš
čoveka i neminovno opet naiđeš na njega. To je živa istina. Nema tu
nekog kafanskog izmotavanja.
Torbar pogledom pređe po nama, uključujući i nas u svoje
poverenje. Pitao sam se da li je došao do onog visokog stepena
savršenstva kad čovek veruje sopstvenim lažima.
Onaj iz Virdžinije osta mrtav hladan. Spokojno je jeo, a
gazdarica je krstarila tamo-amo, od kuhinje do trpezarije. Torbar
uze da širi svoje izlaganje:
— Da, gospodine moj! U Ajkijevom lokalu, dole kod klanice,
kuda svraćaju svi stočari koji znaju šta je šta. Tamo je to bilo. Možda
je otad prošlo i tri godine. Za mene vreme nikada nije igralo neku
ulogu. Ali lica! Ama, ne mogu ih se otresti. Veliki ili mali, muško ili
žensko; čim nekog vidim, ne mogu ga izbrisati iz sećanja pa da mi
upravo platite pet dolara za svakog. Mislim na belce, znate. Crnje i
Kineze uopšte ne razlikujem. A pogotovo ne mogu zaboraviti lice
pravog čoveka, kao što je ovaj naš prijatelj.
Torbar se tom visokom pohvalom odjednom vrati Onom iz
Virdžinije. Ali pohvala kao da pade na gluve uši, pa torbar nastavi:
— Znam ja pravog čoveka, bilo to kod Ajkija, ili ovde u ovoj
guštari komonike.
Torbar gurnu cigaru ka tanjiru Onog iz Virdžinije.
— Prodajete ih? — upita on.
— Dobra roba, prijatelju dragi. Omotači od pravih havana;
najbolja cigara za pet centi koja je ikada izašla na tržište. Uzmi je,
probaj, zapali, vidi kako gori. Izvoli.
Pruži kutiju šibica.
Onaj iz Virdžinije dobaci mu novčić od pet centi.
— A ne, prijatelju dragi! Ne od tebe! Ne posle Ajkija. Tebe ne
zaboravljam. Razumeš? Prepoznao sam te čim sam te video.
Razumeš? To je živa istina. Bogme sam te video u Čikagu.
— Možda ste me i videli — reče Onaj iz Virdžinije ozbiljno. —
Ponekad uopšte ne pazim šta gledam.

14
 — E, do ćafola! — uzviknu torbar Švaba razdragano. — Sasfim
sam rasočaran. Mislio sam da mu i sam nešto protam.
— Za mene to ne važi — izjavi Amerikanac. — Suviše je zdrav za
moju robu. Digao sam ruke od njega čim sam ga ugledao.
E, Onaj iz Virdžinije namerkao je krevet baš tog torbara
Amerikanca. Bio je to razborit čovek i manje je pričao no njegova
sabraća po poslu. Gotovo nimalo nisam sumnjao ko će na kraju
krajeva spavati u njegovom krevetu, ali me veoma zanimalo kako će
doći do toga.
Onaj iz Virdžinije prijateljski pogleda svoju buduću žrtvu i
primeti nešto o čudotvornim lekovima. Reče da mora da donose
lepu paru, u rukama sposobnog čoveka koji ume da se snađe. Žrtvi
bi milo. Visoki kauboj nije poklonio toliku pažnju nijednom drugom
čoveku za stolom. Odazva se, pa prijatno popričaju. Nisam shvatio
da se to Onaj iz Virdžinije već prepredeno latio posla, da je sva ta
pažnja samo deo njegove satanske zamisli. Ali Stiv mora da je
shvatio. Taj brižljivi jahač uredio je kopita svoga konja, pa došao i
proturio glavu na vrata trpezarije u kojoj smo nas nekolicina još jeli.
Vide kako Onaj iz Virdžinije razgovara sa svojom žrtvom, glasno
primeti: »Izgubio sam!« zatvori vrata i ode.
— Šta je izgubio? — upita torbar Amerikanac.
— O, ne smete obraćati pažnju na njega — otegnu Onaj iz
Virdžinije. — To vam je jedan od onih šaljivdžija koji idu okolo i tako
turaju glavu na vrata, kao čupavac iz kutije. Smatramo da nije
opasan. E, — završi — idem da pušim. Ovde se ne sme, je l’ te? —
obrati se gazdarici naročito blago.
Ona nemo zavrte glavom i isprati ga pogledom.
Prepušten sam sebi, iziđem i ja. Zapalim cigaru i ushodam se
gore-dole, razmišljajući gde li ću se smestiti za noć. Taj lokal gde
smo jeli nije bio hotel. U Medisin Bou kao da uopšte nije bilo hotela.
Ali do same te narodne kuhinje bilo je ono mesto gde su, po
Stivovim rečima, zauzeli sve postelje, pa odem da se sam uverim.
Stiv je kazao istinu. Bilo je to jedno jedino odeljenje, s četiri-pet
kreveta i ništa više. Pošto videh te postelje, ublaži se moja tuga što
ni u jednoj od njih ne mogu spavati. Nije bilo mnogo privlačno ni
da sam spavam u jednoj, a ta dobrodušnost ovog kraja, to spavanje
udvoje...!
15
 — E, zbilja su nas preduhitrili — reče Onaj iz Virdžinije, stojeći
pored mene.
Kratko se složih s njim.
— Istakli su svoje pravo — dodade on.
U toj javnoj spavaćoj sobi zauzeli su mesta isto onako kao u
nekom železničkom vagonu. Na svakoj postelji, u znak da je zauzeta,
nalazio se neki kofer, ili komad odeće. Stajali smo tamo, a ona dva
Jevrejina dođoše, otvoriše i središe svoje putne torbe, i saviše i
složiše ogrtače protiv prašine. Za njima dođe neki železničar i poče
se spremati na spavanje tek što se uhvatio sumrak. Za njega je
spremanje na spavanje značilo skinuti čizme, a pantalone i prsluk
metnuti pod jastuk. Kaputa nije imao. Rad mu počinjao u tri ujutro,
pa zahrka dok smo mi još pričali.
— Čovek koji drži ovdašnju trgovinu je moj prijatelj — reče Onaj
iz Virdžinije. — Možete se sasvim lepo smestiti na njegovoj tezgi.
Imate li ćebad?
Nisam imao ćebad.
— Tražite krevet? — upita torbar Amerikanac ušavši u sobu.
— Da, on traži krevet — čusmo Stivov glas iza njega.
— Kao da samo uludo gubim vreme — primeti Onaj iz Virdžinije,
zamišljeno prelazeći pogledom po krevetima. — Nisam znao da ću
morati prenoćiti ovde. E, neće biti ni prvi ni poslednji put da ne
spavam.
— Ovaj je moj — reče torbar, sednuvši na taj krevet. — Pola mi
je sasvim dosta.
— Zbilja ste ljubazni, — zahvalno će kauboj — ali ne želim da
vam smetam.
— Ništa se ne sekirajte. Druga pola je vaša. Lezite odmah, ako
hoćete.
— Mislim da mi je još rano za spavanje. Samo vi zadržite svoj
krevet za sebe.
— Slušajte, — navali torbar — ako vas uzmem, biću siguran da
neću dobiti nekog ko me neće baš mnogo privlačiti. Ovdašnje
spavanje je lutrija.
— Pa, — reče Onaj iz Virdžinije (zbilja majstorski glumeći
nedoumicu) — ako stvar baš tako postavljate...
16
 — Bogme, tako i nikako drukčije. Ama, vi ste čisti! Malopre ste
se obrijali. Lezite kad god hoćete, prijatelju stari! Ja još neću u
krevet.
Torbar se ipak malko odao. Nije trebalo da ubaci ono »prijatelju
stari«. Dotle sam ga smatrao običnim dobroćudnim čovekom, koji
drugome hoće da učini uslugu. Ali »prijatelju stari« pokvarilo je sve.
Imalo je mrski prizvuk njegovog zanimanja, one prisnosti sa svakim
na kog naiđe, onog šupljeg prijateljstva koje devet desetina gradskih
stanovnika prime novo za gotovo. Ali to nije palilo kod sinova
prerije, jer žive bliže prirode i imaju više pameti.
Ali Onaj iz Virdžinije milo primi »stari prijatelju« od svoje žrtve.
Imao je određen cilj pred očima.
— E, baš vam hvala — reče zadovoljno. — Posle izvesnog
vremena koristiću se vašom ljubaznom ponudom.
Iznenadio sam se. Učinilo mi se da je propustio savršenu priliku
da se ukopa u krevet i, po pravu prvenstva, zadrži ga za sebe. Ali
kauboj je skrojio zamisao da krevet osvoji bez ikakvog ukopavanja.
Osim toga, bilo bi veoma dosadno leći pre devet sati prve večeri
pošto se dočepao varoši i njenih zabava, posle mnogo nedelja života
u zabiti.
Svi zajedno odosmo u trgovinu i bez po muke uredismo za moj
konak. Ta je trgovina bila najčistija i najbolja u Medisin Bou i ne bi
se stidela nijednog drugog mesta. Bila je dobro snabdevena, a njen
vlasnik veoma učtiv čovek. Stavi mi obe tezge na raspolaganje,
rekavši da se osećam kao kod kuće. Na strani s bakalukom bio je
velik komad sira, suviše jakog mirisa da bi čovek udobno spavao
pored njega, pa izaberem stranu s tekstilom. Trgovac raširi nekoliko
debelih jorgana po tezgi, da se ne nažuljim, i jedino zamoli da
skinem čizme pre no što legnem, jer su jorgani bili novi i čisti i za
prodaju. Pošto sam tako obezbedio prenoćište, oslobodio sam se
svake brige, pa mi misli sasvim obuze torbarov krevet i kako će ga
izgubiti.
Stiv je bio valjda još ljubopitljiviji no ja oko toga. Vreme je letelo.
Opkladu je valjalo rešiti i pošteno zaliti pićem. Naslonio se na tezgu
u trgovini, posmatrajući Onog iz Virdžinije. Progovori, ali meni.
Onaj iz Virdžinije pažljivo je slušao svaku reč.
— Prvi put ste u ovom kraju?
17
 Potvrdih da je tako.
— Kako vam se dopada ovde?
Odgovorih da se nadam da će mi se mnogo dopasti.
— Šta kažete na naš vazduh?
Vazduh mi se činio izvanredan.
— Ali čovek mnogo žedni od njega.
To je bila podstruja koju je Onaj iz Virdžinije očigledno čekao.
Ali i on se, kao Stiv, obrati meni.
— Da, — ubaci — čovek žedni dok se ne navikne. Docnije ćete
očvrsnuti.
— Mislim da ćete se uveriti da je ovde suvlje no što vam to drugi
kažu — reče Stiv.
— Ako ste bili skloni da često gasite žeđ — primeti Onaj iz
Virdžinije.
— U nekim delovima Vajominga — nastavi Stiv — ići ćete satima
i satima a da nećete naići ni na jednu kap da pokvasite grlo.
— A ako neprestano razmišljate o tome, — dobaci Onaj iz
Virdžinije — sati će se otegnuti kao dani.
Stiv diže ruke, veselo se nasmeja i lupi ga po ramenu.
— Stari...... sine! — uzviknu razdragano.
— Valja da nešto popijemo — reče Onaj iz Virdžinije. — Ovo ja
častim. Za ono pravo moraćeš se strpiti još neko vreme.
Tako se ostaviše onog razgovora u četvrtoj dimenziji, za koji su
mene upotrebljavali kao neku vrstu telefona, i pređoše na
neposredan govor.
— Ima li kartanja večeras? — upita Onaj iz Virdžinije.
— Poker — odgovori Stiv. — Neki neznanci igraju.
— Mislim da bih voleo da igram neko vreme — reče južnjak. —
Kažeš neki neznanci, je li?
Pre no što ode iz trgovine, spremi se za tu partiju pokera.
Priprema je bila vrlo jednostavna. Iz futrole izvuče revolver,
pregleda ga i gurnu između pantalona i košulje spreda, pa pokri
prslukom. Niko izuzev mene nije obraćao pažnju na to, kao da je
samo začešljao kosu. Njih dvojica odoše, a ja se opet zamislih nad
onim izrazom kojim je Stiv ponovo počastio Onog iz Virdžinije kad
18
ga je lupio po ramenu. Ovaj divlji kraj je očigledno govorio drugim
jezikom no ja — ovde je taj izraz bio znak drugarstva i od milja. Tako
sam bar ja zaključio.
Dotle su torbari završili poslove s gazdom trgovine. Stajali su
kod vrata i pričali kad je Onaj iz Virdžinije izlazio.
— Do viđenja, prijatelju stari! — pozdravi torbar Amerikanac
svog predstojećeg druga u krevetu.
— O, dabogme — odgovori kauboj i iščezne.
Torbar Amerikanac pobedonosno namignu sabraći.
— Dobar je — primeti, trgnuvši palcem za Onim iz Virdžinije. —
Lako je s njim. Čovek ga mora znati da bi ga obradio. Ništa više.
— Kako to misliš? — upita torbar Nemac.
— Kako to mislim... pa, neće kupiti ništa od tebe ili mene, ali će
hvaliti moj čudotvorni lek svakom sušičaru na kog naiđe. Još nisam
svršio s njim. Slušaj, — obrati se gazdi trgovine — kako joj ime?
— Čije ime?
— Onoj što drži kuhinju.
— Glen. Gospođa Glen.
— Nova ovde, je li?
— Došla je pre valjda mesec dana. Muž joj kondukter na
železnici.
— Cini mi se da je ranije nisam video. Zgodna ženica.
— Hm, jeste! Tako zgodan da mi je milo što nije moja žena.
— U tom grmu leži zec, je li?
— Pa, to ne bih baš rekao. Došla je ovamo s tom glasinom. Ali
svi su se nekako razočarali.
— Znači da je imala dosta udvarača?
— I te kako! Ti kao da ne znaš kauboje.
— I sve je razočarala? Možda voli muža?
— Hm, teško je odgonetnuti te ćutljive i mirne.
— Kad već pomenusmo konduktere — poče torbar, pa ispriča
mastan vic o njima.
Slušaoci se slatko nasmejaše. On blagoglagoljivo pređe na drugi
vic, a ja iziđoh na vazduh. Pripovedač je bio tako nepristojan i
19
neduhovit da sam se stideo samog sebe što sam učestvovao u
njegovom smejanju.
Ostavih to društvo njihovim skarednim pričicama i odoh u
kafanu. U njoj je bilo veoma tiho i pristojno. Pivo u bocama od litar,
na šta dotad još nisam naišao, po dolar boca. Bilo je sasvim dobro,
izuzev cene. Iz te prednje prostorije s bocama i jelenskim rogovima,
prođoh kroz dvokrilna vrata u prostoriju pozadi, s raznim
kockarskim stolovima. Videh nekog čoveka kako izbacuje karte iz
jedne kutijice, a preko puta njega čoveka kako slaže žetone. Za
susednim stolom čovek koji vuče karte sa dna špila, a pred njim neki
stari seljak ozbiljno slaže i odlaže tantuze s karata već okrenutih na
stolu.
Trže me glas iz ugla sobe i pogledah na tu stranu.
— Što nisi ostao u Arizoni?
Reči sasvim bezazlene, ovako na hartiji. Ali njihov zvuk smesta
privuče sve poglede na taj ugao. Odgovor nisam čuo, a nisam video
ni ko je to rekao. Isti glas se opet javi:
— E, u Arizoni nema mesta šeprtljama.
Ovog puta i ona dvojica što su delila karte nedaleko od mene
obratiše izvesnu pažnju na skupinicu za stolom u tom uglu. Meni
dođe da se izgubim odatle. Moj boravak u Medisin Bou tekao je
dotad pod nekim suncem veselja i nesputane šaljivosti. Toga je
odjednom nestalo, kao kad severac iznebuha dune usred toplog
dana. Ali bilo me sramota da odem, pa ostadoh na mestu.
U onom uglu, za okruglim stolom s hrpicama žetona, kartala se
petorica-šestorica kauboja. Oči upiljili u karte u rukama, a jedan
deli karte jednu po jednu, polako i čekajući da čuje opklade igrača.
Među njima Stiv i Onaj iz Virdžinije. Ostale nisam znao.
— Nema mesta šeprtljama — ponovi isti glas.
Videh da to govori onaj koji deli karte. Izraz lica bio mu je pogan
kao i zvuk reči koje je izgovorio.
— Ko to govori? — upita prigušeno neko blizu mene.
— Trampas.
— Koji je taj?
— Kauboj, krotilac konja, larmadžija, što god hoćeš. — Kome to
govori?
20
 — Mislim onom s crnom kosom.
— Mogao bi nadrljati, je li?
— Videćemo, za nekoliko minuta.
— Jesu li se već svađali?
—Prvi put se vide. Trampas ne voli da gubi neznancu.
— Kažeš da je iz Arizone?
— Nije. Iz Virdžinije. Nedavno se vratio iz Arizone. Otišao je
tamo lane, promene radi. Sad je na Dubokom Potoku.
Snizi glas i sabesedniku šapnu nešto na uvo, a ovaj razvuče usta
u osmejak. Zatim obojica pogledaše u mene.
U uglu je zavladala tišina, ali Trampas opet progovori.

reče oštro, gurnuvši nekoliko žetona ispred sebe.

Prosto me začudilo koliko je uvredljivosti uspeo da sabije u te
reči. Onaj iz Virdžinije gledao je svoje karte. Kao da je bio gluv.
— I dvadeset — kaza sledeći igrač spokojno.
Igrač do njega položi karte.
Došao je red na Onog iz Virdžinije da se kladi, ili napusti igru.
Ćutao je.
21
 Zato Trampas opet progovori:
— Kazuj opkladu, kučkin sine!
Onaj iz Virdžinije trže revolver. Ruku s revolverom položi
ploštimice na sto, ne držeći protivnika na nišanu. Zatim blago kao i
uvek, gotovo umiljato, ali razvlačeći reči malo više no inače tako da
je između svake bio kao neki razmak, naredi Trampasu:
— Kad mi to kažeš,
Netremice je gledao Trampasa pravo u oči preko stola.
Da, taj glas je bio blag. Ali u mojim ušima kao da se odnekud
oglasilo posmrtno zvono, a u prostranoj odaji zavlada grobni muk.
Svi prisutni nekako su volšebno predosećali taj presudan trenutak.
Neki se zgrčili, neki promenili položaj, a samo sam ja, onako zelen i
ošamućen, ukočeno stajao na mestu.
— Sedi na miru — reče prezirno onaj što je delio karte čoveku do
mene. — Zar ne vidiš da neće da tera mak na konac? Dao je
Trampasu da bira hoće li se povući, ili potegnuti oružje.
Isto onako iznebuha i pouzdano, napetosti nestade. Glasovi i
karte, zveckanje žetona, odbijanje dima lula i cigareta, ispijanje čaša
— ta glatka spokojnost prekri sve, ne odajući ni najmanjeg traga što
se ispod nje krije, kao što ni površina mora ne pokazuje ikakvog
znaka onoga u njegovoj dubini.
Jer Trampas je izabrao. Izabrao je da ne poteže oružje. Ako je
hteo da se uveri s kakvim čovekom igra, uverio se i te kako! Više ne
čusmo ni reči o nekakvim »šeprtljama«, kako se on to blagoizvoleo
izraziti. Niko živ ne bi mogao smatrati tog crnokosog koji je posetio
Arizonu nekim novajlijom u veštini samoodržanja.
Ali jedno je ostalo neraščišćeno: kakav je Trampas? Javno
povlačenje je nešto nedovršeno — bar za neke naravi. Pogledah
njegovo lice. Učini mi se jogunica, ali više podmukao nego srčan.
I moje znanje se proširilo. Opet sam čuo kako je neko počastio
Onog iz Virdžinije istim izrazom kojim ga je Stiv tako slobodno
obasipao. Bile su to iste reči, tačno u dlaku. Ali ovog puta su naišle
na revolver. »Kad mi to kažeš, I tako sam se na tom
sasvim novom primeru ponovo uverio u tačnost one stare istine da
slovo bez duha koji mu daje smisao savršeno ništa ne znači.

22
 III

Stiv časti

Mora da sam nekoliko minuta stajao i ćutke izvlačio te pouke.

Niko nije obraćao pažnju na mene. Prigušen razgovor, kockanje, i
ispijanje čaša nastaviše da caruju te večeri u toj prostoriji. Iz misli
me trže glas čoveka koji je delio karte i već onako mudro izneo svoja
zapažanja. I on se latio izvlačenja pouka.
— Šta sam ti rekao? — primeti čoveku kome je i dalje delio karte
i koji je i dalje gubio njemu.
— Kada to?
— Zar ti nisam rekao da neće pucati? — nastavi zadovoljno
čovek s kartama. — Spremao si se da hvataš zaklon. Nisi imao
razloga da strahuješ. On nije od onih zbog kojih treba strepiti.
Igrač u nedoumici pogleda ka Onom iz Virdžinije.
— Pa, — reče zamišljeno — ne znam kakav je, po ovdašnjem
shvatanju, opasan čovek.
— On nije takav! — uzviknu kockar pun divljenja. — On je
hrabar čovek. To je velika razlika.
Igrač kao da ga nije shvatao išta bolje no ja.
— Hrabar čovek nije opasan — nastavi onaj s kartama. — Ja se
bojim kukavica.
Zastade, da bi nam to dobro ušlo u glavu.
— Jedan došao ovde prošlog utorka — nastavi. — Nešto se
pobrkao u računu oko pića. E, gospodine moj, pre no što smo uspeli
da mu zatvorimo radnju, ranio je dvojicu sasvim nevinih
posmatrača. Imali su veze s tim koliko i ti — objasni meni.
23
 — Je li ih teško ranio? — upitah ljubopitljivo.
— Jednog jeste. Umro je posle toga.
— Šta je bilo s tim što je pucao?
— Ama, rekao sam ti da smo mu zatvorili radnju. Poginuo je te
večeri. Ali, sve to uopšte nije bilo potrebno, i zato ne volim da sam
blizu neke kukavice. Čovek nikada nije siguran. Uvek će početi da
puca pre no što je to potrebno i uopšte ne znaš koga će pogoditi. Ali
kad je u pitanju čovek kao taj crnokosi momak (kockar pokaza
.glavom na Onog iz Virdžinije), uopšte se ne moraš sekirati. A još je
jedan razlog zašto se ne moraš sekirati:
Kockar ubedljivo završi poučavanje. Pošteno nam je izneo delić
svoje mudrosti, a zatim se sav predao deljenju karata. Švrljao sam
tamo-amo, trenutno ni poželjan ni nepoželjan, i posmatrao kako se
kauboji zabavljaju. Izuzev Trampasa, iz svakog lica zračilo je nešto
veoma dopadljivo. Bili su to krepki jahači koji su dojahali iz žege i
nevremena da se malo razonode. Neobuzdana mladost sedela je tu
u času retke dokolice i olako trošila teško .stečenu zaradu. Setih se
velegradskih kafana, pa mi se ova u Stenovitim planinama
neuporedivo više dopade. Tu je smrt, nesumnjivo, bila mnogo češći
gost, ali je bilo i mnogo manje poroka nego na sličnom mestu u
Njujorku. A smrt je mnogo čistija no porok.
Kockar je Onog iz Virdžinije nazvao »crnokosim momkom«. To
je bilo sasvim dovoljno kao slika u nekoliko poteza. Pouzdani čovek
sudije Henrija, s kojim je trebalo da se odvezem tri stotine
devedeset četiri kilometra, imao je veoma crnu bujnu kosu. To bi
čoveku najpre zapelo za oko pri prvom ovlašnom pogledu po onima
za stolom za kojim se on kartao. Ali pogled bi se vratio — privučen
onim nečim neodređenim što je navelo i kockara da tako nadugačko
priča o njemu.
Ipak »crnokosi momak« sasvim odgovara i njemu i onome što
je ubrzo zatim izveo. Skrojio je tu zamisao kao pravi i (moram reći)
nadahnuti đavo. Veoma blagodarnu varoš Medisin Bou čekala je
zbilja majstorska priredba.
Sedeo je on i igrao poker. Posle pristojnog razdoblja dobijanja i
gubljenja, za koje vreme se Trampasu pružila sasvim poštena prilika
da se izvuče iz platke i povrati deo izgubljenog novca, pogleda Stiva
i prijateljski upita:
24
 — Šta kažeš, da idem na spavanje?
Stajao sam kod njihovog stola i postepeno uviđao da je poker
koji su oni igrali mnogo papreniji, da tako kažem, od iste te igre u
nas na Istoku. Onaj iz Virdžinije sam odgovori na svoje pitanje:
— Meni se spava — izjavi.
Stiv se pravio ravnodušan. Neuporedivo više ga je zanimala
njihova opklada i onaj torbar Amerikanac no to kartanje, ali
natenane izvuče iz džepa debeo, bogato ukrašen zlatan sat, pažljivo
se zagleda u njega i primeti:
— Tek je jedanaest.
— Zaboravljaš da sam ja sa sela — reče crnokosi momak. —
Kokoške su već odavno otišle na legalo.
Njegov leni južnjački govor opet se upadljivo isticao. U onom
kratkom razgovoru s Trampasom gotovo se uopšte nije opažao. Ali
razna raspoloženja izazivaju i razne načine izražavanja — ako ih
čovek već ima u sebi. Onaj iz Virdžinije naplati svoje žetone.
— Malopre si bio na dobitku za celu tromesečnu platu — primeti
Stiv.
— Još sam na dobitku dvadeset dolara — odgovori Onaj iz
Virdžinije. — To je ipak bolje no da sam slomio nogu.
Na nekakav bezglasan i neuhvatljiv način, opet je većina ljudi u
kafani osetila da se nešto sprema. Nekolicina ostavi karte i dođe
pred tezgu u prednjoj prostoriji.
— Ako još nije u krevetu... — zamišljeno će Onaj iz Virdžinije.
— Idem da vidim — rekoh ja i požurih preko ka mračnoj odaji
za spavanje, srećan što i sam učestvujem u tome.
Svi su bili u krevetu. U ponekom su spavala po dvojica. Kako su
to mogli — tada sam još bio gadljiv. Amerikanac tek što je legao, pa
još nije zaspao.
— Mislio sam da ćete vi spavati u trgovini? — reče.
Ja izmislih sitnu laž i objasnih da tražim Onog iz Virdžinije.
— Bolje ga potražite po ovdašnjim jazbinama — primeti on. —
Ti kauboji se ne dočepaju varoši baš tako često.
Uto se oštro spotaknem preko nečega.

25
 — To ste se spotakli o moj sanduk čudotvornog leka — objasni
torbar. — E, nadam se da će taj kauboj ostati napolju celu noć.
— Krevet uzan? — upitam učtivo.
— Uzan je za dvojicu. I jastuci su nikakvi. Potrebna su oba da bi
čovek ostao da nešto ima pod glavom.
Pospano zevnu, pa mu zaželeh prijatno spavanje i odoh.
Saslušavši moj izveštaj, Onaj iz Virdžinije odmah ostavi tezgu i
krenu preko u spavaonicu. Stiv i ja tiho pođosmo za njim, a iza nas
još nekolicina, u jednoredu, puni iščekivanja.
— Šta se kuva? — pitali su jedan drugog ljubopitljivo.
Pošto doznaše veliku novost, načetiše se ćutke i napeto ispred
vrata na koja je Onaj iz Virdžinije ušao.
Čusmo glas torbara kako upozorava svog očekivanog druga u
krevetu.
— Pazi da se ne spotakneš preko tog čudotvornog leka — reče.
— Princ od Velsa je malopre ogulio cevanicu o njega.
Očigledno mi moje englesko odelo donelo tu titulu.
Zatim čusmo kako čizme Onog iz Virdžinije lupiše o pod.
— Vidite li šta radi? — upita Stiv šapatom.
Onaj iz Virdžinije očigledno se svlačio. Po šuštanju iz sobe
zaključismo da svlači pantalone.
— Ama, hvala, nije važno — odgovori na neko torbarovo
prigušeno pitanje. — Sa spoljne strane, ili do zida, svejedno mi.
— E, ako ti ne bi smetalo do zida...
— Ama, dabogme.
Do nas dopre šuštanje posteljine i škripanje kreveta.
— Ovom jastuku je potreban pošten oporavak negde na jugu —
primeti Onaj iz Virdžinije.
Dotle su se već mnogi okupili oko vrata. Kockar i čovek koji se
kretao s njim stavili su karte i došli. Trgovac je takođe bio tu, a u
gomili oko nas poznao sam i šefa stanice. Društvo se mnogo uvećalo
i osećao sam onu drhtavu napetost koja ljude obično obuzme pre no
što fotograf škljocne aparatom, kad se slikaju tako u skupini.
— Cini mi se — čusmo glas torbara — da će te taj revolver i nož
pod glavom žuljiti pravo kroz jastuk.
26
 — I žulje me — potvrdi Onaj iz Virdžinije.
— Što ih ne staviš na stolicu i spavaš na miru?
— Baš tada ne bih spavao na miru.
— Navikao si da ih osećaš, je li?
— Tako je. Navikao sam da ih osećam. Nedostajali bi mi i ne bih
mogao da zaspim.
— E, laku noć.
— Laku noć. Ako počnem da pričam i da se bacam, ili tako nešto,
da znate da...
— Dobro, probudiću te.
— Ne, ni za živu glavu!
— Ne?
— Nemojte me ni pipnuti.
— A šta da radim?
— Brzo se odbijte na svoju stranu. Ne drži me to više od minut-
dva — otegnu Onaj iz Virdžinije umirujući.
Nastade kratko ćutanje, pa čusmo kako se torbar jedared-
dvared nakašlja.
— To samo rđavo sanjaš, je li? — reče pošto se ponovo nakašlja.
— Tako je, hvala bogu. Ništa više. I ne desi mi se više od dvaput
godišnje. Da niste pomislili da su nekakvi napadi?
— Ne, nisam to pomislio! Samo sam hteo da znam. Već sam od
drugih čuo da je opasno ako čoveka tako odjedanput probudiš iz
košmara.
— Jeste, i ja sam to čuo. Ali meni nikada ne škodi. Samo sam
hteo da se vama ništa ne dogodi.
— Meni?
— O, biće sve u redu, pošto sad znate šta je u stvari — otegnu
Onaj iz Virdžinije bogzna kako spokojno.
Opet muk, a zatim se torbar ponovo javi:
— Reci mi još jedanput kako to izgleda.
Onaj iz Virdžinije odgovori veoma pospano:

27
 — O, samo pazite da me ne dotaknete rukom ili nogom ako
počnem da se ritam. Tada obično sanjam o Indijancima. Ako me
išta dotakne dok to traje, mogao bih zgrabiti nož još onako u snu.
— Aha, razumem — reče torbar i nakašlja se. — Dabogme.
Stiv je tiho i ushićeno psovao, obasipajući Onog iz Virdžinije
svim mogućim masnim pogrdama od pustog oduševljenja.
Napeto smo osluškivali, ali više ne čusmo ni reči. Naprežući
sluh, razabrah neko teško disanje i nespokojno prevrtanje po
krevetu. Bi mi jasno da to jadni torbar nema mira. Budno je čekao.
Ali nije čekao dugo. Opet se ču tiho škripanje kreveta, pa oprezno
tapkanje po mraku i koračanje bosih nogu. Čak nije hteo ni da
navuče čizme u opasnoj blizini toga što sanja strašne snove. Kao po
dogovoru, stanovnici Medisin Boa poređaše se u dvored s jedne i
druge strane vrata, ostavljajući slobodan prolaz po sredini.
Trgovački putnik zaboravi na svoj sanduk s čudotvornim lekom.
Bučno pade preko njega.
Onaj iz Virdžinije smesta jezivo zaurla sa kreveta.
Zatim se sve odvi tako brzo da to reči uopšte ne mogu opisati.
Vrata se naglo otvoriše i trgovački putnik izlete napolje u čarapama.
U jednoj ruci gužvao kaput i pantalone s opuštenim »hozen-
tregerima«, a u drugoj stezao čizme. Ugledavši nas, stade kao
ukopan. Postepeno dođe k sebi; čizme mu ispadoše iz ruke; psovke
pokuljaše kao bujica. Društvo pred vratima složno diže paklenu
dreku, a najbliži zgrabi torbara i besomučno zaigra s njim okolo-
naokolo. Ostali spavači već su skočili s kreveta, uglavnom samo s
revolverima u rukama i spremni za boj.
— Šta je to? — vikali su bunovno. — Šta se dogodilo?
— Ama, mislim da Stiv plaća piće za sve — odgovori Onaj iz
Virdžinije sa svog kreveta i široko se osmehnu prvi put otkako sam
ga ugledao.
— Plaćam piće celu noć! — razdra se Stiv u onom urnebesu
igranja.
Torbar se drao da mu bar dozvole da navuče čizme.
— Ovam’de, ortače! — odgovori mu neko, preuzme ga i nastavi
da se pomamno vrti s njim.

28
 — Ovam’de, lepotane! — viknuše drugi. — Ovamo, prijatelju! —
galamili su i dodavali ga jedan drugom niz dvored.
Najbliži vratima odjednom upadoše u spavaonicu.
— Nahrani mašinu! — dreknuše. — Ne daj joj da stane!
Zgrabiše torbara Švabu koji je prodavao đinđuve i ubaciše u
dvored igrača. Videh ga kako odskakuje od jednog do drugog, kao
klip kukuruza niz valov krunjače, gubeći se u vrtlogu igre. Jednog
Jevrejina zavrteše za njim. Zatim dođe red na železničara, pa na
drugog Jevrejina. Stajao sam kao opčinjen i posmatrao to
raspojasano veselje, ali odjednom osetih da i mene zavrteše. Izleteh
iz sobe i pojurih niz taj vrtlog poput čepa, vrteći se za petama ostalih
i pozdravljan povicima: »Hvataj Princa od Velsa!« Moja odeća
ubrzo izgubi svaki trag ičega engleskog na sebi.
Zagrajaše da hoće svirku. Društvo u oblaku prašine upade u
jednu dvoranu u kojoj je neki svirač svirao na violini, pokupi i
svirača i igrače i u kovitlacu iziđe. Stiv nam je svaku kafanu stavljao
na raspolaganje. Molio nas da poručimo što god hoćemo i koliko
god puta hoćemo. Naredio je da pretražimo varoš i pokupimo još
stanovnika, da bi što bolje platio opkladu. Da nam grlo ni trenutka
ne bi ostalo suvo, natovari nas punim burencima i bocama koje
ponesosmo sa sobom. Našli smo trojicu s violinama koji su nam
marljivo svirali. Tako opremljeni krenusmo od kuće do kuće, da
izvučemo i one koji su još nekim čudom spavali. Prvi čovek kog
nađosmo proturi glavu kroz prozor i odbi da iziđe. Ali gazda
trgovine predvideo je i tu mogućnost. Taj, na izgled, dostojanstven
građanin i Onaj iz Virdžinije učas dovukoše nekakvu spravu iz
njegove trgovine. Kauboji oduševljeno zaklicaše, znajući šta je to.
Čovek na prozoru takođe je znao šta je, pa samo jauknu i smesta se
pridruži nama. Malo posle i ja sam doznao kakva je to sprava. Došli
smo do jedne kuće iz koje se niko nije odazivao ni na naše kucanje,
ni na svirku naših svirača. Onu paklenu spravu staviše u pokret. Na
izgled je to bilo obično prazno burence i jedna debela daska. Ali neki
oko mene rekoše da ću uskoro čuti buku kakvu još nisam doživeo,
pa se spremih za nešto strašno, nešto u vezi s barutom. Međutim,
Onaj iz Virdžinije i trgovac sedoše na zemlju, držeći položeno
burence čvrsto između sebe. Druga dvojica pružiše dasku preko
burenceta, kao da će se klackati. Ali i burence i daska bili su
29
namazani kolofonijumom, pa uzeše da stružu daskom po
burencetu. Znate li buku teških kola natovarenih železnim šipkama
koja prolaze uzanom ulicom? Ta buka je obična uspavanka u
poređenju s preneražavajućom i groznom rikom koja zagrme iz
burenceta. Ako biste tako nešto isprobali u svom rodnom gradu, ne
samo što bi vas uhapsili — obesili bi vas i svi bi uživali u toj kazni, a
pop ne bi hteo da vas sahrani. I glava i zubi i svaka koska u meni
tresli su se od tog užasa, a iz kuće, kao dve kapi ištrcane iz limuna,
izleteše neki čovek i njegova žena. Gomila ih smesta pokupi i ponese
sa sobom. Pošto su sami tako naprečac morali da ostave krevet,
razjareno su predvodili napad na ostale kuće u Medisin Bou. Svi su
morali na ulicu. Mnogi su uzjahali konje i vratolomno galopirali na
preriju i natrag, kupeći i one iz obližnjih brvnara, a povorka s
burencetom i daskom predano je pabirčila po Medisin Bou, uz
neprestanu svirku svirača.
Odjednom sve umuknu. Nisam video ko je doneo tu vest, ali od
usta do usta prođe glas da je neka žena — žena mašinovođe dole kod
rezervoara za vodu — veoma bolesna. Bio joj lekar iz Laramija. Svi
su voleli mašinovođu. Daska i burence više se ne čuše. Jahači
doznaše šta je u stvari, pa prestadoše da jure. Društvo se polako
raziđe na sve strane. Videh kako se vrata zatvaraju i svetla gase.
Videh i nekolicinu koji se vratiše kockarskim stolovima, a torbari se
pokupiše u krevet. Gazda trgovine (bogzna kako dostojanstven)
zažele mi prijatno spavanje na jorganima. Čuh kako Stiv navaljuje
na Onog iz Virdžinije da popiju još po jednu.
— Nismo se videli dobru godinu — reče prijateljski.
Ali Onaj iz Virdžinije, onaj crnokosi momak koji je sav taj
urnebes pokrenuo, odbi Stiva.
— Moram ostati svestan — objasni prijatelju.
Prijatelj pogleda u mene. Otuda zaključih da sam ja smetnja
razonodi pouzdanog čoveka sudije Henrija. Ali meni to ni
najmanjim znakom ne pokaza. Poslali su ga da dočeka jednog
neznanca i doveze ga živog i zdravog u Duboki Potok, pa nikakvom
iskušenju neće dozvoliti da ugrozi izvršenje tog zadatka. Klimnu mi
glavom u znak pozdrava za noć.
— Ako vam nešto bude potrebno, tu sam — reče kratko.
Zahvalim mu, pa dodam:
30
 — Veče je bilo divno!
— Milo mi je što vam se dopalo.
Njegovo držanje opet se isprečilo mojim pokušajima da se
sprijateljimo. Iako sam ga video kako se neobuzdano zabavlja, o
tome nije hteo da razgovara sa mnom.
Sve je bilo mirno u Medisin Bou dok sam išao put svojih
jorgana. Bilo je tako tiho da se oštar zvižduk teretnog voza čuo preko
golemog prostranstva potpunog muka, čak onamo ispod horizonta.
Prolazio sam pored kauboja, koje sam do malopre gledao kako
skaču i galame, uvijene u ćebad pod vedrim i blistavim noćnim
nebom.
— U kom sam ovo svetu? — upitah samog sebe glasno. — Je li
na istoj ovoj planeti i Peta avenija u Njujorku?
Zaspao sam razmišljajući o svojoj rođenoj zemlji.

31
 IV

Duboko u carstvo goveda

Jutarnji život u Medisin Bou već je uveliko krenuo svojim tokom

pre no što sam ustao sa svojih jorgana. Nov dan počeo je oko mene
u trgovini, uglavnom kod tezge s bakalukom. Na tekstil nije bilo
neke navale. Kauboji su uranili i odlazili na posao. Oni kojima je
neki dolar ostao od noćašnjeg slavlja kupovali su duvan, ili metke,
ili konzerve za put do dalekih logora. Uzimali su sardine,
konzervisanu piletinu i konzervisanu šunku. Izgledala je to, na prvi
pogled, neprirodna hrana za te sinove prerije. Ali gotova hrana koju
je lako nositi sa sobom nužno igra veliku ulogu u otvaranju jednog
novog kraja. Te izletničke limenke i kutije bili su prvi darovi
prosvećenog sveta devičanskom tlu Vajominga. Kauboji su iščezli
unepovrat; vetar je razvejao beličasti pepeo njihovih logorskih
vatara; ali prazne konzerve leže zarđane po celom prostranstvu
zemlje na Zapadu.
I tako sam sa svojih jorgana kroz poluotvorene oči posmatrao
prodaju tih limenki sa šarenim omotačima. Pošto kupi što mu treba,
kauboj drlja mamuzama po podu put vrata, a ubrzo zatim čujem
kako se topot kopita njegovog konja gubi u daljinu. Onako u
polusnu hvatao sam razne odlomke razgovora, pa i poneko korisno
saznanje. Na primer, doznao sam pravu vrednost paradajza u tom
kraju. Jedan kauboj zatražio je dve konzerve paradajza.
— Livadin potok već presušio? — upita trgovac. — Još pre deset
dana — odgovori mladi kauboj. Ispalo je da na putu kojim će on
prolaziti neće biti vode sve do sunčevog smiraja, jer je taj Livadin

32
potok presušio. Uzeo je paradajz da bi njime gasio žeđ. Docnije sam
i sam mnogo puta tako gasio žeđ.
— Nećeš piva? — nabaci trgovac.
Dečak se strese od gađenja.
— Ne pominji ga preda mnom! — uzviknu. — Povratiću doručak.
Njegov srebrni dolar zazveča o tezgu.
— Zakleo sam se da neću piti tri meseca — izjavi. — Biću čedan
kao sneg.
Zveckajući mamuzama ode da jaše preko sto kilometara do svog
logora. Tri meseca napornog rada i života pod vedrim nebom, pa će
opet dojahati u varoš, dečački željan provoda.
— Mnogo hvala — trže me iz dremeža neki nov glas. — Bolje joj
jutros, od onog leka koji je lekar dao.
Bio je to onaj mašinovođa čija je bolesna žena utišala urnebes u
Medisin Bou.
— Daću joj ono cveće čim se probudi — dodade.
— Cveće? — začudi se trgovac.
— Zar ti nisi ostavio onaj buket pred našim vratima?
— Voleo bih da sam se setio da to uradim.
— Ona voli cveće — reče mašinovođa.
Polako ode, ne uspevši da zahvali za cveće. Ali odmah zatim se i
vrati s Onim iz Virdžinije. Za njegovim sombrerom bilo je dva-tri
struka istog onog cveća.
— Nije vredno pomena — govorio je južnjak, u neprilici zbog
njegovog zahvaljivanja. — Da smo sinoć znali...
— Uopšte je niste uznemirili — upade mu u reč mašinovođa. —
Jutros joj mnogo bolje. Reći ću joj za to cveće.
— Ama, nije vredno pomena — opet će Onaj iz Virdžinije gotovo
ljutito. — Nekako mi se dopalo, pa sam ga jednostavno uzbrao.
Spazi mene kako još ležim na tezgi.
— Mislim da će ubrzo proći vreme doručku — primeti kao
uzgred.
Učas odoh valovu za umivanje. Bilo je tek šest i trideset, ali po
peškiru na oklagiji jasno videh da su se mnogi umili tu pre mene.
Nisam smeo da zamolim gazdaricu za čist peškir, pa se tek malo
33
oprah i obrisah čistom maramicom. Usred tog umivanja dođoše i
torbari, jedan po jedan. Umiše se i obrisaše onim neupotrebljivim
peškirom bez ikakvog skanjivanja. U neku ruku bili su u boljem
položaju no ja — njima prljavština uopšte nije smetala.
Pošto smo ustali poslednji u celom Medisin Bou, bili smo sami
o doručku i sedeli zajedno. Oni pokušaše da se udvaraju gazdarici,
ali bez ikakvog uspeha. Kao da je bila i slepa i gluva za sve njihove
napore. Donela je kafu i slaninu staloženo i mirno kao najčednija
devojka. Ali nečednost je jasno izbijala iz nje. Nije bilo ičega
određenog što bi ukazivalo na to; bila je sva nekako prožeta time.
Očigledno ćutljiva po prirodi, služila se ćutanjem i kao svojim
najjačim oružjem za odbranu. Ali torbar Amerikanac uveri se da
ume da govori i te kako jasno kad je to potrebno. Za doručka hvalio
je njenu zlaćanu kosu. Imala je uistinu zlaćanu kosu dostojnu i
najlaskavije pohvale, ali njegove reči bile su joj mrske. Ipak, prešla
je preko toga i samo ga hladno odmerila. Na odlasku, prišavši da joj
plati za doručak, torbar pretera.
— Šteta što se više nećemo videti — reče umiljato.
Pošto ne dobi odgovor, upita:
— Da li ikada putujete? Na mom putu ima mesta za dvoje.
— Onda nađite još jednog magarca — odgovori ona mirno.
Bilo mi je milo što nisam tražio čist peškir.
Rastadoh se od trgovačkih putnika i besciljno krenuh za svoj
groš. Bilo je sedam sati. U Medisin Bou ni glasa, ni žive duše.
Kauboji su nestali. Meštani su bili u kućama, zauzeti prepodnevnim
poslovima, ili dokolicom. Nigde ni traga nekog kretanja. Nijedna
ljuska ne bi mogla da leži nepomičnije na pesku no Medisin Bou
tada. Povirivši u trgovinu, videh gazdu kako sedi s ugašenom lulom
u zubima. Povirim u kafanu. Kockar nemo deli karte samom sebi.
Na nebu ni oblačka. U vazduhu ni ptice. Na zemlji ni najmanja
slamka da mrdne. Jedanput videh Onog iz Virdžinije pred jednim
otvorenim vratima, a na njima zlatokosa gazdarica narodne kuhinje
stoji i razgovara s njim. Švrljao sam tako po varoši, pa odšvrljao i na
preriju. Legao sam u komoniku i sanjario otvorenih očiju.
Posmatrao sam žućkasta stada antilopa u daljini, a ljubopitljivi
prerijski kučići u blizini učlovili se i posmatrali mene. Stiv,
Trampas, ono mahnitanje kauboja, moj izgubljeni kofer, čiča Hjui
34
sa svojim nesuđenim nevestama — ceo svet i sve u njemu posmatrao
sam nekom beskrajnom, slatkom bezbrižnošću. Bilo mi je kao da
polako i dokono plivam po nekom mirnom okeanu, ni suviše
hladnom, ni suviše toplom. I tako mi učas i neosetno prođoše pet
sati lenstvovanja. Voz je opet dolazio kao sa zaboravljenih obala.
Primicao se tiho i natenane. Bez po muke sam se vratio u varoš
i otišao na peron pre no što je lokomotiva završila uzimanje vode iz
rezervoara. Voz priđe i zaustavi se pred stanicom. Videh kako moj
kofer iziđe iz vagona s prtljagom. Ubrzo zatim voz krenu, isto onako
tiho kako je i došao, dimeći se i nestajući u neznanu daljinu.
Pored moga kofera stajao je još jedan, s gizdavom belom
pantljikom vezanom u mašnu oko njega. Pogled mi zape za tu
krupnu mašnu, a gotovo istog časa ugledah i jednu sasvim novu
sliku. Nešto niže na peronu, Onaj iz Virdžinije presamitio se od
smeha. Bilo mi je milo što sam otkrio da se ume smejati tako, ako je
dovoljno razloga za smeh. Dotad nije išao dalje od osmjeka kao
spoljnjeg izraza veselosti. Pirinač zafrca o moj šešir. Gusta kiša
pirinča zapljušta po peronu. Svi muškarci koji su ostali u Medisin
Bou volšebno se pojaviše a kiša pirinča pređe u pravi prolom. Kroz
opštu graju ču se neki kreštav glas:
— Nemojte da je pogodite u oko, momci!
Čiča Hjui ponosno projuri pored mene, sa ženom stvarno
obešenom o ruku. Mogla mu lako biti unuka. Smesta se popeše na
jedna kola. Kauboji staviše kofer pozadi. Obasuti klicanjem,
pirinčem, starim cipelama i masnim čestitkama, mladenci se
odvezoše iz varoši. Čiča Hjui je kreštavo požurivao konje, a mlada
nimalo stidljivo mahala zbogom.
Vest je došla železničkim telegrafom iz Laramija: »Čiča Hjui
uspeo ovog puta. Dolazi danas brojem jedan.« I Medisin Bou ga
dočekao.
Povede se živ razgovor posle odlaska mladenaca.
— Koja je?
— Šta ima za nju?
— Valjda zlatan rudnik gore na Medveđem potoku.
Nakon izdašnih primedaba i predskazivanja, Medisin Bou se
raziđe na ručak.
35
 To je bio moj poslednji ručak tu za dosta dugo vreme.
Odgovornost Onog iz Virdžinije vrati se. Dužnost natera pouzdanog
čoveka sudije Henrija da opet vodi brigu o meni. Nijedanput nije
potražio moje društvo sam po svojoj volji. Njegova netrpeljivost
prema onome za šta me smatrao (ne znam tačno šta je to bilo) ostala
je neuzdrmana. Ne mogu se požaliti da Onaj iz Virdžinije nije bio
savršeno učtiv i predusretljiv prema meni, ali nije me udostojio ni
jedne jedine prijateljske reči. Upregao je konje, doneo moj kofer i
metnuo u kola, i posavetovao me u izvesnoj meri koje namirnice da
uzmem za put, nešto ukusnije od hrane koju ćemo putem naći. To
se dobro setio, pa sam kupio baš dosta poslastica, osećajući da će on
prezirati i njih i mene. Seo sam na kola pored njega, pitajući se u
čudu o čemu ćemo razgovarati tri stotine dvadeset četiri kilometra
vožnje.
U to vreme u carstvu goveda nije bilo pozdravljanja na rastanku.
Kad smo odlazili, znanci su nam samo klimali glavom, ili nas
jednostavno gledali. Najbliže nekakvom »zbogom« bilo je trgovčevo
»do viđenja«. Ali opazio sam jedan nemi pozdrav na rastanku.
Dok smo prolazili pored narodne kuhinje, roletna na jednom
prozoru sa strane diže se i gazdarica kuhinje poslednji put upre
pogled u Onog iz Virdžinije. Opazi da je gledam i povuče se u tamu
sobe. Kakvim pogledom je on nju pogledao, ako je uopšte pogledao
na tako javnom mestu, nisam mogao da odgonetnem. Oči kao da je
držao na konjima, a kočijašio je isto onako majstorski i neusiljeno
kao što je prethodnog dana lasom uhvatio onog mustanga.
Prođosmo grudobrane Medisin Boa — debele hrpe i gomile praznih
konzervi, i kose humke praznih boca izbačenih iz kafana. Sunce je
treperilo po njima bezbrojnim blistavim tačkicama. Učas izbismo
na čistu preriju, s njenim prerijskim kučićima i žućkastim stadima
antilopa. Kupao nas je veličanstveni, spokojni vazduh, čist poput
vode i jak poput vina.
Ćutke smo se vozili valjda sedam-osam kilometara po onim
beskrajnim talasima tla, gubeći i opet viđajući horizont. Okrenem
se i ugledam Medisin Bou tako blizu da bih valjda dobacio
kamenom do njega. Posle dobrih pola sata ponovo se okrenem i
opet ugledam Medisin Bou. Doduše, malo se smanjio, ali se svaka
pojedinost jasno videla, kao kad nešto gledate kroz umanjujuću
36
stranu dogleda. Brzi voz za Istok primicao se varoši i opazio sam
belu paru iz njegove pištaljke. Ali dok je taj zvižduk došao do nas,
voz samo što se nije zaustavio. U odgovor na moje čuđenje tome,
Onaj iz Virdžinije udostoji se primetiti da je to još u većoj meri u
Arizoni.
— Neki čovek došao u Arizonu — reče — s jednim od onih
teleskopa da proučava nebeska tela. Bio je sa severa, gospodine, i,
bogme, pametan čovek. Jedne noći čekamo neke sitne zvezde
repatice koje bi, po njegovom, trebalo da naiđu, a ja ugledam neka
svetla kako živo jure preko visoravni, pa zinem što me grlo nosi. Ali
on reče da je to samo voz. Kažem mu da nisam znao da se vagoni
vide baš tako jasno s njegovog mesta. »Dabogme da se vide«, veli
on, »ali to gledaš vagone od prošle noći.«
Odjednom oštro podviknu jednom konju.
— Razume se, — nastavi meni — taj severnjak nije baš mislio sve
što kaže. Slušaj, Delijo! — opet iznebuha podviknu konju. — Ali
vazduh u Arizoni, gospodine, — ponovo će meni — zbilja je čudo
varljiv. Neki drugi čovek pričao mi da je video kako mu jedna žena
namignula pošto je već dva minuta svom snagom bežao od nje.
Ovoga puta Onaj iz Virdžinije ošinu Deliju bičem.
— Kako li to neverovatno skraćivanje — upitah, držeći se isto
tako ozbiljno kao on — deluje na litar rakije?
— Kad je van čoveka, gospodine, nijedna daljina ne izgleda mu
suviše velika da bi do nje došao.
Pogleda me s više poverenja no što je dotad bio kadar da oseća
prema meni. Učinio sam korak napred u njegovom mišljenju o
meni. Ali trebalo je da učinim još mnogo koraka. Tog dana je više
voleo svoje misli no moj razgovor, a tako je ostalo i sve dane tog
našeg prvog zajedničkog putovanja. Sto se mene tiče, mnogo više
bih voleo njegov razgovor no svoje misli. Hladno pređe preko nekih
mojih pokušaja da razgovaramo o čiča-Hjuiju, pa se ne usudih da
pomenem Trampasa i onaj kratak i leden sukob između njih koji je
mogao da ukreše varnicu smrti. Trampas! Zaboravio sam na njega
sve do te ćutljive vožnje preko povijaraca prerije. Pitao sam se da li
ću ikada više videti njega, ili Stiva, ili ikoga drugog od onih s kojima
sam bio u Medisin Bou. Svoje pitanje izrazih i naglas.

37
 — To čovek nikada ne zna u ovom kraju — odgovori Onaj iz
Virdžinije. — Ljudi lako dođu i lako odu. U naseljenim mestima, kao
onamo na Istoku, čak i najveći siromah ima nekakvu kuću. Ništa ne
mari ako je to tamo obično bure na nekom praznom gradilištu.
Čovek će se motati po tom gradilištu, pa ako ti je potreban, znaš gde
ćeš ga naći. Ali ovde, na ovoj preriji, biva da je ćebe čovekova kuća.
I dok si se okrenuo, već je preselio u Teksas.
— I vi ste se dosta selili — nabacih.
Ali to mu zaveza jezik.
— Malo sam razgledao okolo — odreza kratko, pa opet
ućutasmo.
Ali već sada hoću da vam kažem da je u četrnaestoj godini
krenuo na to svoje »razgledanje okolo« i do dvadeset četvrte, koliko
je imao, video Arkanzas, Teksas, Nju Meksiko, Arizonu, Kaliforniju,
Oregon, Ajdaho, Montanu i Vajoming. Svuda je pazio na sebe i izneo
živu glavu, a u njegovom snažnom srcu još se nije pojavila želja ni
za jednim određenim domom. I hoću da vam kažem da je on bio
jedan od hiljada takvih koji su lutali i živeli na taj način, ali i (kao
što ćete se uveriti) jedan u hiljadu.
Medisin Bou nije beskonačno ostao na vidiku. Kad sam se
sledeći put setio njega i okrenuo, video sam samo 38 put koji smo
prevalili. Otegnuo se iza nas poput brazde broda preko golemih
talasa tla. U beskraj oko nas prostirala se pusta samoća. Nešto pre
sunčevog zalaska, ugledasmo neku brvnaru. U njoj provedosmo
prvu noć puta. Neki mladi kauboji živeli su tu, čuvajući svoja
goveda. Mnogo su voleli životinje. Kod štale je jedan prerijski vuk
na lancu nespokojno trčao okolo-naokolo, a umeo je i da šeni i
halapljivo hvata u zube hranu koju mu dobacismo. Jedan pitomi
jelen lopatar svaki čas je ulazio u brvnaru, a za večere pokušao me
gurnuti sa stolice. Napola pitoma divlja ovca vežbala se u skakanju
sa zemlje na krov. Zidovi brvnare bili su oblepljeni cirkuskim
plakatima, a pod prekriven kožama medveda i srebrnih lisica. Sve
do devet sati jedan je kauboj pričao Onom iz Virdžinije, a drugi
veselo rastezao malu harmoniku. Zatim legosmo. Vazduh je bio
oštar kao u decembru, ali bilo mi je toplo pod ćebadima i krznom
bizona i uživao sam u tišini Stenovitih planina. Otišavši da se
umijem pre doručka, dok je sunce izranjalo ispod horizonta, u kofi
38
zatekoh iglice leda. A ipak je bilo teško poverovati da je ta spokojna,
otvorena, divna pustoš (bez ijednog planinskog vrha na vidiku) dve
hiljade metara nadmorske visine. Dok doručkovasmo, decembra
nestade. Posle petnaestak kilometara ponovne vožnje, opet je bio
jun. Ali svaki dah vazduha koji sam udisao bio je neprestano čist
kao voda i jak kao vino.
Tog dana ne videsmo ni žive duše. Neka plašljiva goveda
dojuriše do nas, pa brže-bolje pobegoše. Antilope upiljile oči u nas
sa stotinak koraka; prerijski vuci krišom trčali između grmova
komonike i posmatrali nas s nekog uzvišenja. O ručku ubismo jednu
zvečarku i ulovismo nekoliko mladih prerijskih kokoši. Uveče ih
ispekosmo na logorskoj vatri i dobro večerasmo.
U osam i trideset već smo spavali pod zvezdanim nebom, a u
četiri i trideset pio sam kafu i drhtao. Tog drugog jutra našeg puta,
konj Delija zadao nam muke dok smo ga uhvatili. Ne znam da li su
ga to uzbudili brežuljci među koje smo zašli, ili mu krv uzavrela od
one planinske vode. Ali bilo mi je vruće kao usred jula dok ga nismo
konačno upregli u kola. Ipak sam se prevario kad sam pomislio da
su time prestale naše muke s njim. Onim tajnim govorom konja,
Delija nagovori na zlo i svog druga u hamu. Oko jedanaest sati
pakosno se složiše i rešiše da nam slome vrat.
Kako sam već rekao, prolazili smo lancem oniskog pobrđa. Bio
je to jedan mali predeo odakle se prerija nije videla, pun drveća,
izvora i potoka. Put je ponegde bio dosta strm, s ponekom
provalijom sa strane u koju su se kola lako mogla survati dole na
stene. Ali Delija je, iz nekog razloga, smatrao da te prilike nisu baš
bogzna šta. Izabrao je mnogo uzbudljiviji trenutak. Izišli smo iz
jedne uzane klisure i odjednom ugledali valjda petsto goveda i neke
kauboje pored vatre kako žigošu telad koju su zatvorili u tor. Tu je
sliku Delija odlično znao. Ali smesta je primi kao neko užasno čudo.
Zaždi kao lud, izvodeći pravu majstoriju bacanja, propinjanja i
ritanja, a njegov drug u hamu Magins verno ga oponašao, samo ne
tako majstorski. To pomamno ritanje i odbrecivanje trzalo mi
kičmu poput biča. Obema rukama zgrabih za sedište. Nešto tužno
zazveča. Pukla je kočnica.
— Nemojte iskočiti! — naredi pouzdani čovek.
— Neću — procedih kroza stisnute zube, a šešir mi odlete s glave.
39
 Kauboji su bili suviše daleko da bi nam pomogli. Proletesmo živi
i čitavi kroz deo goveda. Njihovi rogovi i leđa šibali su pored nos.
Neka zemlja se zdrobi, pa sunusmo dole u vodu, zatandrkasmo
preko kamenja i poletesmo nagore po zemlji koja se opet drobila
pod nama. Čuh neki tresak i videh da je to moj kofer otfrknuo u
potok.
— Bolje mu je tamo — primeti pouzdani čovek.
— Bogme, bolje — promucah nekako.
— Vratićemo se po njega — uteši me on, držeći oči na konjima a
nogu na slomljenoj kočnici.
Pred nas isprečila se neka suva jaruga, a nigde mesta da
skrenemo. S onu stranu jaruge, stene. Jednostavno ćemo se
prevrnuti natraške, ukoliko se najpre ne pretumbamo naglavce. On
upravi konje pravo na jarugu, a na samom njenom dnu neverovatno
vešto ih okrenu udesno po tvrdo spečenom blatu. Otandrkaše s
nama duž korita do vrha jaruge, pa kroz guštaru jasika. Tanka stabla
savijala se pod naletom kopita i šibala po dnu naših zahuktalih kola.
Ali grane sapleše noge konja, pa se zdravi i čitavi zaustavismo u
lisnatoj šikari.
Pogledam pouzdanog čoveka i nekako se osmehnem. On me
neko vreme ćutke posmatra.
— Mislim — reče najzad — da se osećate onako na po puta
između »Ajao!« i »Hvala bogu!«
Otprilike tako nešto — priznadoh, a on siđe s kola.
— Sve je čitavo — primeti posle pažljivog pregleda i kola i hama,
pa to dopuni kao pravi sin Virdžinije. — Tišina, gospodo! —
promrmlja blago, gledajući me ozbiljno. — Jedanput zamalo što se
nisam uplašio. Slušaj, Delijo, — nastavi — sad bi te neki ljudi mlatili
dok ne bi znao da li si konj, ili železnička nesreća. I sam bih to
učinio, samo što te time ne bih izlečio.
Rekoh mu da nam je valjda obojici spasao glavu. Ali on je mrzeo
otvorenu pohvalu. Samo promrmlja nešto i konje izvede iz guštare.
Delija je dobar konj, objasni mi, a dobar je i Magins. I jedan i drugi
su uglavnom dobroćudni, pa ih je sudija zato i poslao da me
dočekaju. Ali mustanzi imaju svoje mušice. Ne moraju ih te mušice
hvatati baš često, ali kad mustangu dune u glavu da se izrita, niko
40
da ga obuzda. Delija će sada biti miran i sasvim pristojan konj
najmanje dva meseca.
— Isti su kao ljudi — završi Onaj iz Virdžinije.
Nekoliko kauboja dojuriše u galopu da vide šta je još ostalo od
nas. Vratismo se niz padinu brega. Došavši do mog kofera,
iznenadih se koliko su nas naši begunci vukli onako pomamno.
Nađosmo i moj šešir, pa nastavismo put
Delija i Magins bili su pravi uzori razboritosti preostalog dela
tog puta kroz pobrđe. Kad se ulogorismo za noć, začudih se što Onaj
iz Virdžinije opet pusti Deliju da slobodno pase, umesto da ga veže
na pašu dok mi spavamo. Ali to samo pokaza moje neznanje. Za
naporan rad koji je tako junački obavljao, bilo mu je potrebno više
paše no što bi mogao naći na dužinu konopca. Zato ga je Onaj iz
Virdžinije pustio slobodnog, a ujutro nam nije zadao neku muku da
ga uhvatimo.
Pre podne pređosmo preko jedne rečice i daleko na severu
ugledasmo Krivonoge planine, blede na jarkoj sunčevoj svetlosti. S
njihove zapadne padine tekao je Duboki potok, pa naših tri stotine
devedeset četiri kilometra osetno se smanjiše u mojim očima.
Mislim da su Delija i Magins vrlo dobro znali da će sutra stići kući.
Znali su taj kraj i jedanput hteli da skrenu putem koji se granao od
našeg. Onaj iz Virdžinije vrati ih dosta oštro.
— Hoćete da se vratite Balamu? — primeti. — Mislio sam da
imate više pameti.
Upitam ko je Balam.
— Jedan koji muči konje — odgovori kauboj. — Njegov ranč je
onamo preko na Ćuvikovom potoku — objasni, pokazavši u daljinu
kuda se gubio krak puta. — Sudija je proletos kupio od njega Deliju
i Maginsa.
— Muči konje? — ponovih ljubopitljivo.
— To će vam reći svako u ovom kraju. Čovek koji konju učini
ono što kažu da Balam uradi kad je besan, ne zaslužuje ime čoveka.
Onaj iz Virdžinije iznese neke pojedinosti.
— Jao! — gotovo kriknuh od užasavanja. — Jao! — ponovih i
nehotice.

41
 — To bi verovatno učinio Deliji čim bi prestao da beži. Da
uhvatim čoveka koji tako nešto radi...
Ne dovrši misao, jer se pojavi neki ozbiljan jahač na isto tako
ozbiljnom konju.
— Dobar dan, Tejlore, — pozdravi Onaj iz Virdžinije, zaustavivši
kola da malo popričaju. — Nekako si odlunjao dosta daleko sa svog
pašnjaka.
— Ko mi to govori! — kao izbrecnu se gospodin Tejlor,
zaustavivši konja i osmehujući se prijateljski.
— Dede, nešto novo — odbrusi Onaj iz Virdžinije.
— Izvučeš revolver na kartanju i opljačkaš čoveka — nastavi
gospodin Tejlor. — O, već smo čuli šta si uradio!
— Trampas je bio ovde da priča, je li? — upita Onaj iz Virdžinije
veselo.
— Tako li se zvaše tvoja žrtva? — lukavo će gospodin Tejlor. —
Ne, nije nam on rekao. Slušaj, šta si to, do vraga, uradio?
— Dakle, stvar se razglasila — promrmlja Onaj iz Virdžinije. —
Nije zaslužila da se čuje baš tako daleko.
Ukratko ispriča Tejloru šta se dogodilo, a ja sam se ćutke čudio
brzini kojom se glasine šire. Kroz taj bezglasan kraj, tu pustinju, tu
prazninu proširila se kao promena vremena.
— Ima li šta novo u tvom kraju? — završi Onaj iz Virdžinije.
Gospodin Tejlor se važno uspravi u sedlu, pa odgovori:
— Sagradiće školu u Medveđem Potoku.
— Sveti bože! — otegnu Onaj iz Virdžinije. — Šta će im to?
Gospodin Tejlor je bio oženjen već nekoliko godina, pa zato
ponosno izjavi:
— Da se školuju mladi Medveđeg Potoka.
— Mladi Medveđeg Potoka — ponovi Onaj iz Virdžinije
zamišljeno. — Ne sećam se da sam tamo video baš mnogo
mladunaca, izuzev nekoliko lanadi i zgodnog čopora zečića.
— Svintonovi su se doselili iz Suve Koske — reče gospodin Tejlor
i dalje ozbiljno. — Kažu da tamo nije mesto za malu decu. A ujka
Karmodi ima šestoro, pa Ben Dou. I Vestfal se oženio, a...

42
 — Džim Vestfal! — uzviknu Onaj iz Virdžinije. — Džim se
oženio! E, ako ova pokrajina nastavi da se tako puni oženjenim
ljudima i gubi lovinu, mislim da ću...
— Da ćeš se i sam oženiti — dopuni gospodin Tejlor.
— Ja? Još nisam ni blizu godina za ženidbu. Jok, gospodine! Ali
čiča Hjui je najzad uspeo u tome, da znaš.
— Čiča Hjui? — uzviknu gospodin Tejlor veselo.
Tu vest nije čuo. Glasine su veoma ćudljive. Onaj iz Virdžinije
ispriča mu šta je bilo, a porodični čovek se ljuljao od smeha u sedlu.
— Gradite vašu školu — reče Onaj iz Virdžinije. — Čiča Hjui se
osposobio da doprinese svoj deo svim takvim zgodama. Imate li
neku učiteljicu u vidu?

43
 V

Ona stupa na pozornicu

— Preduzimamo izvesne korake — odgovori gospodin Tejlor

važno. — Medveđi Potok neće da se zaleti u pogledu učiteljice.
— Dabogme — prihvati Onaj iz Virdžinije. — Deci će biti milije
da se baš ne žurite.
Ali gospodin Tejlor je, kako sam već napomenuo, bio ozbiljan
porodični čovek. Pitanje školovanja svoje dece nije mogao da
posmatra drukčije do u ozbiljnoj svetlosti.
— Medveđi Potok — objasni — neće da doživi ono što se
dogodilo u Kalefu. Ne smemo uzeti neznalicu.
— Dabogme! — prihvati opet Onaj iz Virdžinije.
— A nećemo ni neku vetropirastu namigušu — nastavi gospodin
Tejlor.
— Mora držati oči na školskoj tabli —: dopuni Onaj iz Virdžinije,
blago.
— E, možemo čekati dok ne dobijemo neku garantovanu robu —
reče gospodin Tejlor. — A to ćemo i učiniti. To ne može da bude ove
godine, a nije ni potrebno. Nijedno dete nema baš mnogo godina,
pa i školu tek treba da sagradimo.
Izvuče neko pismo iz džepa i pogleda mene.
— Da li možda znate neku gospođicu Moli Stark iz Beningtona,
u Vermontu? — upita me.
Tada tu gospođicu nisam znao.
— Ona je jedna od onih na koje mislimo. Dopisuje se s
gospođom Balam — objasni i pruži mi pismo. — Ovo je pisala
44
gospođi Balam, a gospođa Balam rekla da je najbolje da ga pročitam
i sam ocenim. Nosim ga natrag gospođi Balam. Možda biste mi
mogli reći kako izgleda u poređenju s pismima koja pišu tamo na
Istoku.
Pismo je uglavnom bilo poslovno, ali i lično i sasvim otvoreno.
Mislim da ona koja ga je napisala nije očekivala da će doći u tuđe
ruke kao nekakav spis. Pisala je da veoma želi da vidi Zapad. Ali toj
svojoj želji ne može udovoljiti samo uživanja radi, inače bi odavno
prihvatila ljubazni poziv da gospođu Balam poseti na njenom ranču.
Volela bi da predaje deci, kad bi imala odgovarajuću spremu.
»Otkako su mlinovi izdali«, pisala je, »svi smo se latili posla i radili
svašta da bi mama mogla da živi i dalje u našoj staroj kući. Da, plata
je vrlo primamljiva. Ali, draga moja, nije li Vajoming rđav za ten? I
da li bih mogla tražiti odštetu ako bi se moj ten pokvario? Još mu se
dive. Mogla bih dovesti jednog muškog svedoka da to potvrdi!«
Zatim je opet bila poslovna. Čak i ako bi došla do zaključka da bi
mogla otići od kuće, uopšte nije bila sigurna da bi umela držati
nastavu. A nije smatrala ni da bi bilo pošteno da se prihvati posla u
kom nema iskustva. »Volim decu, naročito dečake«, nastavila je.
»Moj mali nećak i ja odlično se slažemo. Ali, zamisli, da me ceo
razred dečaka počne obasipati pitanjima na koja ne bih umela
odgovoriti! Šta bih radila? Znaš, ipak ne bih mogla svima isprašiti
tur! A mama kaže da ne bih bila dobra učiteljica, jer ne umem da
budem stroga.«
Sve u svemu, mirne duše sam mogao reći gospodinu Tejloru da
je to pismo sasvim na visini pisama u mom kraju. Bilo je potpisano:
»Tvoja iskrena usedelica, Moli Stark Vud.«
— Nije potrebno da bude stroga — zamišljeno će gospodin
Tejlor. — Lepim se uvek mnogo više postigne nego ružnim.
Objasnih mu da je još dosta ukorenjeno mišljenje da je batina
izišla iz raja.
— Ali ne treba zaboraviti da lepa reč i gvozdena vrata otvara —
odgovori gospodin Tejlor. — Sto se toga tiče, bilo bi u redu, ako
inače odgovora onome što treba.
Onaj iz Virdžinije uze pismo, pa zamišljeno i ljubopitljivo
prelazio očima po njemu.
— Tvoja iskrena usedelica — pročita polako.
45
 — To valjda znači da joj je četrdeset — reče gospodin Tejlor.
— Mislim da je negde oko dvadesete — primeti Onaj iz
Virdžinije.
Opet se zamisli nad hartijom u svojoj ruci.
— Njen rukopis je drukčiji od svih koje sam dosad video —
nastavi gospodin Tejlor. — Ali Medveđi Potok to ne bi zamerio ako
zna računicu i istoriju i tome slično.
— Mislim da nije baš strašno iskrena usedelica — zaključi Onaj
iz Virdžinije, i dalje gledajući pismo i držeći ga kao kakvo znamenje.
Onaj iz Virdžinije vrati Tejloru list hartije na kojoj je jedna
devojka govorila sasvim drukčije no žene koje je on znao.
— Prava usedelica ne govori o svojoj sudbini tako lako —
primeti. Malo posle ponovi ono o tenu: — »Da li bih mogla tražiti
odštetu ako bi se moj ten pokvario?« — otegnu polako i osmehnu
se, vrteći glavom. — Šta li bi ona radila u Medveđem Potoku? — reče
zatim. Najzad zaključi: — Mislim da će je onaj muški svedok
zadržati u Vermontu. A njena majka će i dalje živeti u njihovoj staroj
kući.
Sutradan stigosmo na ranč Duboki Potok. Dobrodošlica sudije
Henrija i njegove supruge zbrisala bi sve tegobe koje sam prevalio
preko glave, nikakvih tegoba nije ni bilo.
Neko vreme sam retko kad viđao Onog iz Virdžinije. Opet me
ponekad, po navici iz svog rodnog kraja, oslovljavao »gospodine«
— po navici sasvim stranoj tom kraju u kom su svi bili jednaki. To
me žalostilo. Zajednička opasnost koju smo prebrodili za bežanja
Delije i Maginsa lepo nas zbližila, pa sam se nadao da će tako i
ostati. Ali čini mi se da naš odnos ne bi ni mrdnuo s tog određenog
odstojanja da nije bilo izvesne ličnosti — uistinu je zaslužila da je
tako nazovem. Pošto joj dugujem zahvalnost što mi je osvojila
prijatelja čiju predrasudu prema meni inače možda nikada ne bih
uspeo da otklonim, ispričaću vam njenu povest i kako su njena
stradanja i zla kob učinili da cenimo jedan drugog. Da nije bilo nje,
verovatno takođe ne bi ni čuo tako mnogo pojedinosti priče o
učiteljici i kako je ta gospođica najzad došla u Medveđi Potok.

46
 VI

Emili

Ta moja ličnost bila je kokoška, a živela je na ranču Duboki

Potok.
Ranč sudije Henrija bio je čuven po nekolikim raskošima. Tu je,
na primer, bilo mleka. Njegova sabraća rančeri imali su, vrlo često,
i po nekoliko hiljada krava, ali ni kapi mleka, izuzev onog
kondenzovanog iz konzerve. Otuda nisu imali ni maslaca. U sudije
je bilo i te koliko maslaca. Osim mleka i maslaca, i jaja su bila velika
retkost u tom carstvu goveda. Ali moj domaćin je imao kokoške. Da
li je to bilo otuda što je u mladosti voleo borbe petlova, ili
zahvaljujući gospođi Henri, ne znam tačno. Samo znam da sam
uvek dobijao slaninu, pasulj i kafu na svakom drugom mestu gde
sam jeo, a u Dubokom Potoku je često bilo kajgane i jaja sa
krompirom. Putnici namernici rado su vezivali konje za ogradu
pred sudijinom kućom i sedeli za sudijin sto. Slava njegove trpeze
bila je čuvena širom Vajominga. Bila je to prava mala oaza u pustom
jelovniku Vajominga.
Dugačka ograda ranča sudije Henrija počinjala je od Dubokog
potoka, malo dalje od mesta gde je taj potok izlazio iz klisure kojom
je tekao kroz Krivonoge planine. Sudija je mnogo vodio računa o
svom ranču, čak i pre no što se oženio. Mirni čopori goveda ležali su
u hladovini topola pored vode, ili polako švrljali po komoniki,
pasući travu koja je u tim zanevek minulim godinama bila bujna i
visoka. Goveda su dolazila debela s te paše i još više se debljala na
velikom ograđenom pašnjaku. Na takozvanom malom pašnjaku,
koji je obuhvatao valjda dvanaest kvadratnih kilometara, bili su

47
sudijini konji. Po tom zelenom prostranstvu igrala se i rasla
ždrebad, potomci njegovog rasnog pastuva Paladina. Pošto se
oženio, uticaj njegove supruge, kako su mi to pričali, smesta se
pokazao i u kući i oko kuće. Zasađena su stabla za hladovinu i bilo
je pokušaja s cvećem, a kokoškama su dodali ćurke, kojima je
potrebna mnogo veća nega. I mene su, kao gosta, zaposlili čim sam
stigao onako zelen sa Istoka. Dali su mi da vodim brigu o živini. Dok
je sudija odlazio da stvara livade po svojoj sivkastoj i žućkastoj
pustoši, ja sam se latio da sagradim bolji kokošarnik. Kad god je
neki kauboj bio dokon, dogegao bi se nedaleko od mene i ćutke
posmatrao moje majstorisanje.
Ti kauboji imali su raznorazne nadimke. Bio je neki Medeni
Vigin, pa Nebraska, pa Bil Dolar, pa Belooki. I došli su iz sela i
gradova, od Mejna do Kalifornije. Pustolovni duh doveo ih je na ovo
veličanstveno igralište mladih ljudi, a i po svojoj srčanosti,
velikodušnosti i smejanju meni bili su veoma slični jedan drugom.
Svaki je ćutke posmatrao moje majstorisanje s čekićem i dletom.
Zatim bi se povukao u njihovu spavaonicu i uskoro bih čuo bučan
smeh. Ali to se dešavalo samo pre podne. Popodneva tog leta koje
sam proveo na ranču Duboki Potok obično sam provodio u lovu, ili
odjašem put ždrela klisure Dubokog potoka i posmatram kauboje
kako kopaju kanale za navodnjavanje. Lepa mreža kanala širila se
po tlu i ovde--onde po žućkastom pesku čuo sam žubor vode. Gusta
zelena detelina kao da se sama njihala, jer nikada nije bilo ni daška
vetrića. Tako sam iz dana u dan proveo dva prijatna i spokojna
meseca, poboljšavajući životne uslove kokošaka, služeći kaubojima
za uveseljavanje, živeći na svežem vazduhu i uživajući u savršenom
zadovoljstvu.
S pravom su me nazivali novajlijom. Gospođa Henri je u
početku pokušavala da me brani od tog uniženja, ali kad je uvidela
da svoje neznanje o životu na Zapadu nepopravljivo iznosim pred
ceo svet, počevši od raspitivanja o zvečarkama, prerijskim
kučićima, sovuljagama, prerijskim i šumskim tetrebima, prerijskim
kokošima, kako da lasom uhvatim konja ili pritegnem kolan sedla,
i da sam van sebe od oduševljenja čim ugledam jednu običnu srnu,
pustila me da jurim okolo sa svojim oružjem i više se uopšte nije
trudila da me spase ismejavanja koje sam svojim neprestanim
48
greškama navlačio na sebe i od kauboja i od samog njenog
dobroćudnog muža, pa i svakog slučajnog gosta koji bi u njih jeo, ili
prenoćio.
Pošto je u prvih nekoliko sati iščilela ona bleda društvena
učtivost koja se ukazuje jednom neznancu, više me niko nije zvao
mojim pravim imenom. Svi su me znali jednostavno kao
»novajlija«. Predstavili su me komšiluku (krugu od sto dvadeset
kilometara) kao »novajlija«. Tako su me predstavili Balamu, onom
što muči konje, kad je prevalio put od dva dana da bi nas posetio.
Taj nadimak i moja opštepoznata bespomoćnost pretili su da
sasvim stanu na kraj i poslednjim krpicama odnosa između mene i
Onog iz Virdžinije. Naime, kad sudija Henri uvide da ne mogu, a da
ne zalutam, da nije nimalo slučajno da posle doručka odšetam sa
puškom i nakon pola sata ne znam na kojoj je strani sever a na kojoj
jug, pobrinu se da me zaštiti. Odredi mi pratioca, a taj pratilac je
opet bio onaj pouzdani čovek! Onog iz Virdžinije uze od njegovog
posla i drugova i odredi da igra ulogu moje dadilje. To je poniženje
neko vreme prosto izjedalo njegovo ponosno srce. Njegova žalosna
dužnost bila je da me prati na mojim lunjanjima, pazi na moje
nesmotrenosti i vodi računa da uludo ne izgubim glavu. Podnosio
je to učtivo i bez ijedne reči, izuzev kad je nešto baš morao da kaže.
Pokaže mi prelaz preko rečice, koji sam nikada ne bih našao. Obično
mi neki živi pesak izgledao kao prelaz. Zaveže moga konja kako
treba. Preporuči mi da ne gađam srnu baš u času kad kola s hranom
za kauboje prolaze iza nje s onu stranu guštare. Maltene nije bilo
dana da nije morao pričati da me spase nenadane smrti ili
izrugivanja, što je još gore od smrti. Ipak, nijedanput nije izgubio
strpljenje sa mnom, a njegov blag glas, otegnut govor i naizgled leno
držanje ostali su uvek isti, bez obzira na to da li za lova po
planinama sedimo zajedno o ručku, ili mi vraća konja koji je
pobegao, jer sam opet zaboravio da uzde prebacim preko glave
konja i spustim na zemlju.
— Uvek će stajati na mestu ako to uradite — kaže mi. — Vidite
kako moj konj sasvim mirno stoji tamo.
Samo me tako upozori, i više ni reči. Ali to dosadno dadiljanje
nesumnjivo ga je žderalo. Iako izrazit čovek po liku, pribranosti i
snalažljivosti u svakom pogledu, ipak se još dečački ponosio svojim
49
opasnim pozivom i s očiglednim uživanjem nosio kožne nogavice i
zveckao mamuzama. Iz njegove tigarske gipkosti i lepote bogato je
izbijala neotupljena mladost, a ona snaga koja se krila u njemu
mora da je često obuzdavala netrpeljivost prema meni. Uprkos
tome što sam znao kakvo mora da je njegovo mišljenje o meni, o
novajliji, voleo sam ga sve više i više i njegovo ćutljivo društvo bivalo
mi sve prijatnije. Već sam se u Medisin Bou uverio da i te kako ume
da priča. Ali njegova ćutljivost bi možda i izbrisala taj utisak, da
jedne večere nisam slučajno prolazio pored njihove spavaonice kad
su Medeni Vigin i ostali kauboji bili na okupu u njoj.
Tog popodneva smo Onaj iz Virdžinije i ja otišli da lovimo patke.
Na jednom jezercu koje su dabrovi zagatili, našli smo nekoliko
pataka, pa sam dve ubio jer su sedele jedna do druge. Ali, struja ih
je odnela na nasip od granja i blata, na dubinu nešto veću od metra,
i pretila je da ih prebaci i ponese brzom maticom niz rečicu. Sudijina
riđa lovačka keruša nije išla s nama, jer je tih dana trebalo da se
ošteni.
— I inače ne bismo imali baš mnogo koristi od nje — rekao je
Onaj iz Virdžinije. — Trči okolo vrlo neodgovorno i zaustaviće se na
prerijsko kuče otprilike kao i na pticu. Neozbiljna je to životinja.
U žarkoj želji da ne izgubim patke, zagazim u vodu onako u
odelu i pojurim k njima. Vratim se sav mokar i kaljav, ali
pobedonosno noseći lovinu. Onaj iz Virdžinije ozbiljno gleda kako
se blato cedi s mene, ali ništa ne govori, kao i obično. Vezujući ptice
za svoje sedlo, primeti:
— Nisu baš mnogo dobre za jelo. To su gnjurci.
— Gnjurci! — uzviknem razočarano. — Što se nisu zagnjurili?
— Mora da su mladi i još neiskusni.
— E, — kažem utučeno, ali pokušavajući da budem šaljiv — ja
sam gnjurao umesto njih.
Ali Onaj iz Virdžinije ćutke pređe preko toga. Pruži mi moju
englesku lovačku dvocevku, koju tek što sam bio spustio na zemlju,
pa krenemo kući, ćuteći kao i uvek. Ona dva jadna gnjurca, belih
grudi i s dugačkim oštrim kljunom, klatila su se s njegovog sedla.
U spavaonici kauboja dao je oduška samom sebi. Idući tuda, čuo
sam njegov blagi glas kako u potpunoj tišini nešto raspreda vrlo
50
pažljivim slušaocima. Baš kad sam prolazio pored samog otvorenog
prozora, blizu kog je on sedeo u košulji i gaćicama na svom krevetu,
leđima okrenut meni, čuo sam kraj njegove priče:
— I samo se po šeširu na njegovoj glavi videlo da nije kornjača
koja se izvukla iz mulja.
Zaori se gromki smeh, a ja pobegoh u mrak.
Ujutro sam poslovao oko kokošaka. Dve kvočke se otimale da
sede na jajima koje su ostale kokoške svakog dana nosile i na kojima
ja nisam hteo da sede, a po treći put sam šutnuo Emili sa sedam
krompira koje je dokotrljala na gomilu i rešila da iz njih izleže ko
zna kakav nasad. Dizala je dreku do neba po kokošarniku kad je
Onaj iz Virdžinije došao da vidi (sve mi se čini) da li opet radim
nešto što bi mogao ispričati u spavaonici.
Neko vreme je ćutke stajao i posmatrao me. Najzad primeti:
— Izgubili smo našeg najboljeg petla kad je gospođa Henri došla
da živi ovde!
Uopšte se ne obazirem na njega.
— Bio je zbilja otmen dominikanac — nastavi on.
Malko me uvredilo ono o kornjači koja se izvukla iz mulja, pa
uopšte nisam hteo da ga slušam. I dalje sam poslovao po
kokošarniku kao da on i nije tu. To moje neobično ćutanje izgleda
navede njega da bude neobično razgovorljiv.

51
 — Znate, onaj petao je uvek živeo ovde kad je sudija bio momak
i nikada nije video neku ženu, ili ikoga u haljinama. Da možda
nemate reumu, gospodine?
— Ja? Nemam.
— Mislio sam da su možda oni nekakvi gnjurci zbog kojih ste se
ovlažili kad ste išli po njih... — reče i upitno zastade.
— O, ni najmanje, zahvaljujem.
— Učinili ste mi se nekako snuždeni jutros, pa mi baš milo što
nisu oni gnjurci posredi.
— A petao? — upitam najzad.
— O, on! Nije odrastao gde bi video suknje. Gospođa Henri
došla je ovamo sa stanice sa sudijom posle mraka. Ujutro rano iziđe
da vidi svoj novi dom, a petao nešto kljuca kod vrata i opazi je. E,
gospodine, tako je dreknuo da sam izleteo iz spavaonice da vidim
šta se dogodilo, a on samo preleti preko ograde i zaždi put Dubokog
potoka krešteći kao da kuća gori. Više se uopšte nije vratio.
— Eno i jedne kokoške koja nema ni zrna soli u glavi — rekoh,
pokazujući na Emili.
Ona je izišla iz kokošarnika i popela se na vrljike jednog tora.
Malo se umirila, pa samo ponekad kokodakne. Ispričam mu ono o
krompirima.
— Dosad nisam znao njeno ime — reče on. — Onaj odbegli petao
strašno je mrzeo. A i ona mrzela njega, kao i sve ostale petlove.
— Ja sam joj dao to ime, — objasnih — pošto sam je naročito
zapazio. U mom gradu je jedna stara frajla, koja je milosrdna i član
društva za zaštitu životinja i nikada ne zna da li je bolje da pređe
preko ulice ispred tramvaja, ili da čeka dok tramvaj prođe. Toj
kokoški sam dao njeno ime. Da li ikada nosi jaja?
Onaj iz Virdžinije »nije razbijao glavu« oko živine.
— E, ne verujem da bi to umela. Mislim da je trebalo da bude
petao — primetih.
— Bogme, muški izgleda — reče Onaj iz Virdžinije. Izišli smo iz
kokošarnika i prišli toru, pa je pažljivo zagledao Emili.
Bila je to neobična kokoška. Krupna i usukana, s velikim žutim
kljunom, i sva uspravna i na oprezu, poput svesnih ljudi. Nešto nije
bilo u redu s njenim repom. Sasvim se iskrivio na jednu stranu, a
52
jedno pero u njemu dvaput duže od ostalih. Na grudima uopšte nije
imala perja. Sasvim ga je izlizala sedeći na krompirima i drugim
hrapavim nepravilnim predmetima. To joj davalo izgled nekakvog
dubokog dekoltea, koji je čudno odudadaro od njene inače veoma
stroge celine. Oči su joj bile vanredno blistave, ali s nekim
užasnutim izrazom. Kao da je išla po svetu i stalno se zgražala nad
svim i svačim što ugleda. Njene noge bile su modre, dugačke i
začudo jake.
— Trebalo bi da nosi »pump-hozue« — primeti Onaj iz
Virdžinije. — Stajale bi joj daleko bolje no mnogim studentima na
kojima sam ih video. A kažete da sedi i na krompirima?
— Misli da može da izleže svašta. Našao sam je na glavicama
luka, a prošlog utorka uhvatio je na dva okrugla sapuna.
Po podne, visoki kauboj i ja odjahasmo da ulovimo neku
antilopu.
Čitav sat uopšte ne progovori, a zatim iznebuha reče:
— Možda je život u ovom samotnom kraju škodio Emilinom
zdravlju. Škodi i nekim ljudima. Često biva da nešto popusti u glavi
onim starim lovcima po planinama, pa govore naglas kad nema ni
žive duše na sto kilometara uokrug.
— Emili nije bila osamljena — odgovorih. — Tu je ravno
četrdeset kokošaka.
— Tačno — priznade on. — To ne objašnjava njen slučaj.
Opet utonu u ćutanje, jašući pored mene sav komotan i
nemaran u sedlu. Njegovo dugačko telo izgledalo je tako labavo i
tromo da me prosto iznenadi kad odjednom lako skoči na zemlju.
Ugledao je antilopu a ja je uopšte nisam zapazio.
— Pucajte vi — ponudih, pružajući mu pušku dok mi je rukom
davao znak da požurim. — Uopšte ne pucate kad sam ja s vama.
— Nisam ja tu za to — odgovori on. — E, pustili ste da vam
pobegne!
Antilopa je zbilja odjurila.
— Ama, — reče na moje ubeđivanje — ja mogu da oborim tako
nešto kad god hoću. Šta vi mislite o Emili?
— Ne mogu da je objasnim.

53
 — E, — reče zamišljeno, a zatim mu misli učiniše jedan od onih
posebnih obrta zbog kojih sam ga voleo. — Tejlor bi trebalo da je
vidi. Tačno bi odgovarala za učiteljicu u Medveđem Potoku!
— Nije mnogo slična gazdarici narodne kuhinje u Medisin Bou
— rekoh ja.
— Emili uopšte ne zna za te radosti — odgovori on smejući se
veselo. — Dakle, nemate ikakvo mišljenje o njoj? E, ja imam jedno.
Mislim da se izlegla posle jake grmljavine.
— Jake grmljavine! — uzviknuh u čudu.
— Jeste. Zar niste čuli kako to zna da deluje na jaja? Jako
sevanje i grmljavina izjalovi jaja i spreči ih da se izlegu. Valjda je
tako nešto naišlo i sasvim izjalovilo sva ostala jaja u Emilinom
nasadu pa se nisu izlegla, a njeno se nije izjalovilo baš do kraja i
nekako je uspela da se izvuče. Ali, bogme, baš nije mnogo jaka u
glavi.
— Bojim se da nije — složih se s njim.
— Mnogo pohvalne namere — primeti on. — Pošto već ništa ne
može da snese, hoće da nešto izleže i svejedno bude majka.
— Ko zna kako bi zakon protumačio srodstvo između kvočke i
pileta koje je izlegla iz jajeta koje nije snela? — upitah ljubopitljivo.
Onaj iz Virdžinije ne odgovori na to neozbiljno pitanje. Zagledao
se u široko prostranstvo pred nama ozbiljno i na izgled rasejano.
Ugledao je divljač pre no ja, kao i uvek, pa skočio s konja i šćućurio
se u komoniku dok sam ja još izvlačio levu nogu iz uzengije. Uspeo
sam da ubijem jednu antilopu i krenuli smo kući s njenom glavom i
zadnjim butovima.
— Da — reče on. — Sigurno je grmljavina, a ne samoća. Kako se
vama dopada ova samoća?
Odgovorih da mi se dopada.
— Ja više ne bih mogao da živim bez nje — kaza on. — Ovo mi je
ušlo u krv — dodade i rukom zaokruži po beskrajnom prostranstvu.
— Jedanput sam se vratio kući da vidim svoje. Mama je polako
umirala i htela je da dođem. Ostao sam godinu dana. Ali one planine
u Virdžiniji više me nisu mogle zadovoljiti. Posle mamine smrti,
rekao sam braći i sestrama zbogom. Volimo se, i slažemo, ali mislim
da se neću vratiti tamo.
54
 Našli smo Emili kako sedi na hrpici zelenih bresaka iz
Kalifornije koje je sudija doneo sa stanice.
— Više se ne ljutim na nju — rekoh. — Žao mi što je takva.
— Ja sam je neprestano žalio — reče Onaj iz Virdžinije. — Tako
strašno mrzi petlove.
Zatim mi ispriča da skuplja sve predmete na kojima je ona
sedela kao na jajima.
Ali Emilinim naporima oko jaja naglo dođe kraj jednog jutra i
njena neosporna marljivost krenu novim pravcem. Jedna ćurka
koja je sedela na jajima u šupi za repu pojavi se sa dvanaestoro
ćurića, a nasad cverglana izleže se gotovo u isti čas. Emili je važno
čeprkala po zemlji u Paladinovom toru kad je porodica novorođenih
cverglana naišla putanjom i ugledala ih kroz vrljike. U trku izjuri iz
tora i presrete dva pileta koja su malko zaostala iza svoje prave
mame. Njih prisvoji i osorno se okomi na cverglanku, koja je bila
neuporedivo manja pa se morala i povući sa svojom još brojnom
porodicom. Ja se umešam i sredim stvar, ali to bi samo privremeno.
Sat docnije ugledam Emili bogzna kako zauzetu oko još dva
cverglankina pileta. Vodila ih okolo i, moram priznati, zbilja se
svojski brinula o njima.
Tada se desi prvi ispad koji me natera da pomislim da je uistinu
luda.
Odvela je svoju posvojčad iza kuhinje, gde se pružao šanac s
vodovodnom cevi koja je išla ispod ograde pa do jednog od kanala
za navodnjavanje na livadi i kuću snabdevala vodom. Nešto dalje
pored tog šanca, na strnjiki nedavno pokošene livade, ćurka sa
svojih dvanaestoro ćurića. Emili opet pojuri iz petnih žila, ostavivši
preneražene cverglaniće. Grabeći snažnim modrim nogama, u
skoku prelete preko šanca, nastavi po strnjiki i učas banu među
ćuriće. Udovoljavajući svom majčinskom nagonu, tako mahnitom
da nije znao za razlike i nije prezao ni od čega, smesta poče odvajati
neke ćuriće za sebe. Ali ta druga mama nije bila cverglanka, pa Emili
učas bi potučena do nogu. Morade odustati od pokušaja da stekne
novu porodicu i pobeći da spase glavu.
Onaj iz Virdžinije i ja posmatrali smo ceo događaj. Gušeći smeh
u sebi, on nemo ode u spavaonicu i sede na krevet, a ja pokupim
napuštene cverglaniće i vratim njihovoj majci.
55
 Cesto sam pitao samog sebe šta li ostala živina misli o svemu
tome. Neki utisak je, bogme, ostavilo na njih. Možda će moje
mišljenje izgledati van pameti onima koji nikada nisu pažljivo
posmatrali druge životinje osim ljudi.
Ali ubeđen sam da svaka zajednica koja ima izvesne naše
nagone, oseća i izvesne posledice tih nagona, i da i ptice i životinje
imaju određena pravila ponašanja, pa ih i svaki prekršaj tih pravila,
sasvim razumljivo, zgraža. Ako je teorija o razvoju života na zemlji
iole tačna, taj zaključak se nameće sam po sebi. U svakom slučaju,
svi u kokošarniku bili su veoma uzbuđeni sledećih nekoliko dana.
Emili je čas uznemiravala cverglaniće, čas ćuriće, a nekoliko ćurića
je i krepalo, iako ne mogu baš tvrditi da je do toga došlo zbog njene
naopake ljubavi. Ipak sam ozbiljno pomišljao da je negde zatvorim
dok nasadi malo ne porastu, ali se desi nešto što svemu odjednom
učini kraj, i mir zavlada.
Sudijina keruša dođe jednog jutra, mašući repom. Oštenila se,
pa nas povede štencima, u udubljenju ispod poda jedne zgrade.
Emili sedi na celom nakotu.
— Ne, uopšte se nisam iznenadio — rekoh sudiji. — Ona je u
stanju da učini svašta.
U tom najnovijem izboru potomstva, kokoška je najzad naišla
na nedostojnu majku. Keruši su rođeni štenci bili gnjavaža. Ta rupa
pod zgradom bila joj mračna i dosadna u poređenju s trpezarijom,
a naše društvo mnogo prijatnije i privlačnije no društvo njene dece.
Maženje koje je uživala u dodiru s našom višom rasom razvilo je
njenu pseću pamet iznad prirodne granice i učinilo je neprirodnom
i nemarnom majkom koja je stalno zaboravljala svoju nejač radi
sopstvenog uživanja.
U izvesna doba dana odlazila je štencima i dojila ih, ali se posle
tog obreda, koji je činila samo reda radi, vraćala k nama i bila srećna
što ima dadilju da ih odgaja. Nije se svađala s Emili i njih dve su se
savršeno slagale. Među životinjama još nisam video tako uljudan i
tako izopačen sporazum. Emili je bila savršeno srećna zbog toga.
Bilo je pravo čudo kako je ceo dan sedela na tim slepim štencima i
ljubomorno ih pokrivala krilima, ali kad su porasli toliko da se
izvuku ispod zgrade i gegaju za ponosnom kokoškom, svim srcem
sam želeo nekog uglednog prirodnjaka. Osećao sam da bi to čudo
56
trebalo da vide oči učenijih no što smo mi. Emili čeprka i kvoca, a
štenci trče k njoj, dodiruju je debelim mlitavim šapicama i zavlače
se pod njeno perje igrajući se žmurke. Zamislite, ako možete, kakva
li je zbrka vladala u njihovoj nejakoj glavici: ko li je ona keruša!
— Valjda misle da je dojkinja — rekao je Onaj iz Virdžinije.
Kad su kučići postali nestašni, video sam da se Emilin zadatak
bliži kraju. Bili su suviše teški za nju, a njihova sve veća sklonost ka
igri nije joj odgovarala. Oborili su je nekoliko puta, pa je ustala i
oštro ih kljucnula. Oni se povukli na odstojanje, van dohvata njenog
kljuna, posedali ukrug i kevtali na nju. Mislim da su počeli uviđati
da je ona ipak samo kokoška. I tako im Emili ravnodušno okrenu
leđa znavek. Isprva me to iznenadi, ali se setih da bi dotle već
prestala da vodi i piliće.
Ali tako je opet »ostala bez posla«, kako je to rekao Onaj iz
Virdžinije.
— Odgojila je te kučiće za onu vetropirastu kerušu — dodao je
— i sad će tražiti okolo ne bi li našla neki drugi koristan posao koji
se nje uopšte ne tiče.
E, još nekoliko nasada pilića trebalo je da se pojave u
kokošarniku, pa nisam želeo da se ponovi ona predstava s
cverglanićima i ćurićima. Da bih izbegao gužvu, podvalim Emili.
Odem do Dubokog potoka i donesem nekoliko glatkih, okruglih
belutaka. Bila je sasvim zadovoljna njima i ceo dan provela na miru,
sedeći na tim belucima u sanduku. Onaj iz Virdžinije izjavi da to nije
pošteno.
— Valjda je nećete ostaviti tako u zabludi?
Nisam video zašto to ne bih učinio.
— Ama, odgojila je one štence sasvim dobro. Zar nije dokazala
da ume da bude majka uprkos svemu? Emili neće gubiti vreme
uludo dok sam ja tu — reče kauboj.
Pažljivo uhvati Emili i spusti je na zemlju. Ona, razume se,
odjuri među torove sva van sebe.
— Ne vidim nikakvu korist od tog vašeg pačanja u tuđe poslove
— pobunih se.
Ne udostoji se da mi odgovori, no iz gnezda pokupi belutke iz
kojih se nikada ništa ne bi izleglo.
57
 — Ama, sasvim su topli! — uzviknu sažaljivo. — Jadna,
nasamarena beštija!
Izrazivši se tako nimalo laskavo o jednoj dami, belutke zavrljači
preko dvorišta.
— Emili me pomalo osvojila — nastavi Onaj iz Virdžinije. —
Nemojte se smejati što to kažem. Zar ne vidite da ima nekako
ljudska osećanja i želje? Uvek sam znao da su konji poput ljudi, pa
i moj ovčarski pas, razume se.
Možda je glupo, ali ta kvočka dobiće pravo pravcato jaje ovog
časa, pa neka sedi na njemu.
Uze jedno jaje ispod druge kvočke.
— Neka Emili izleže ovo — reče — i ne gubi vreme uludo.
Svoju zamisao nije uspeo da ostvari odjedared. Začudo, Emili
nikako nije htela da ostane na gnezdu s kog je on bacio. Najzad joj
nađosmo novo mesto. U toj novoj sredini i s novim zadatkom pred
sobom, Emili pristade da sedi na jajetu koje joj Onaj iz Virdžinije
tako uviđavno nabavio.
Iz te njegove najbolje namere, i sticaja okolnosti, izrodi se kobni
udarac sudbine, kao u svim izistinskim životnim tragedijama.
Emili je počela da sedi na jajetu u petak popodne,. pred smiraj
sunca. Rano ujutro, san mi polako probi neka uporna i jeziva
galama. Utiša se, nestajući u daljini, ali se ubrzo vrati, zaokruži po
dvorištu, pređe s onu stranu kuće, pa očigledno pored samih mojih
vrata, i ja naglo sedoh u krevetu. To visoko, napregnuto treperenje
zvuka, maltene određena muzička nota, ličilo je na preteći pisak
mašine koja će se upravo razleteti u paramparčad, pa u pidžami
izleteh iz kuće.
Ugledah Emili, svu raščupanu, kako van sebe hoda okolo. Njeno
jedino jaje čudesno se izleglo u ciglo deset sati. Ona samotna žuta
loptica paperja pijukala je za njom, prateći svoju majku što je bolje
umela. Šta li je, dakle, bilo s određenim vremenom potrebnim da se
jaje izleže? Za trenutak se i meni taj događaj učini kao neko
zloslutno znamenje i gotovo se pridružih Emilinom užasnutom
čuđenju, ali mi odjednom puče pred očima šta je u stvari. Onaj iz
Virdžinije uzeo je jaje ispod kvočke koja je već tri nedelje sedela na
nasadu.
58
 Brzo se obukoh, slušajući Emilinu ludačku dreku. Neprestano
je odzvanjala, kao u jednom dahu, označavajući njeno izbezumljeno
tumaranje po štalama, dvorištu i torovima. Njena kreštava uzbuna
istera sve iz kuće, a u kokošarniku videh da se i ostatak nasada leže
tačno na vreme.
Ali to sasvim prirodno objašnjenje nisam mogao preneti
pomahnitaloj kokoški. I dalje je bezglavo krstarila okolo, mašući
svojim krivim repom s onim čudovišnim perom, visoko i
neprirodno gazeći snažnim nogama i istegnuvši vrat kao da će joj
glava odleteti uvis, a u njenim blistavim žutim očima izraz beskrajne
jarosti što se jedan prirodni zakon tako prevrnuo. Iza nje, sasvim
zaboravljeno i zanemareno, vuklo se jadno pile. Nijedanput ga i ne
pogleda. Svako se latio svoga posla, ali ta beskrajna kreštava dreka
uporno se orila bistrim sunčanim danom. Onaj iz Virdžinije iznese
Emili hrane i vode, ali ona ništa i ne okusi. Obradovalo me što je
pile jelo. Mislim da kvočka ništa nije mogla da vidi, izuzev onako
kako vide oni koji hodaju u snu.
Vrućine nestade iz vazduha, a u klisuri se pokaza ona ljubičasta
svetlost. Mnogo je časova prošlo, ali Emili ni za trenutak nije
umuknula. Odjednom uzlete na jedno drvo i sede, drečeći i dalje.
Ali taj zvuk se u poslednje vreme povisio za nekoliko nota i prešao
u tanak, oštar vrisak krajnjeg užasavanja. Više nije ličio na zvuk
nekakve mašine, niti na išta što sam ikada čuo i pre i posle toga.
Zbunjeno pile stajalo je pod drvetom, pijukalo i slabašno skakalo
uvis ne bi li došlo do svoje majke.
— Da, — reče Onaj iz Virdžinije — zbilja je šaljivo. Čak i njeno
jaje ponelo se drukčije no ijedno drugo.
Zaćuta i zagleda se preko prostrane ravnice po kojoj se
zgušnjavao suton, spokojno ozbiljan kao i uvek. Zatim pogleda
Emili na drvetu, pa žuto pile pod drvetom.
— Nije baš tako đavolski smešno — reče kao za sebe.
Odosmo na večeru. Posle večere iziđem i nađem Emili na zemlji,
mrtvu. Pile vratim nasadu u kokošarniku.
Da, sve skupa više nije bilo baš mnogo smešno. Sasvim sam
razumeo Onog iz Virdžinije kad ga nađoh na livadi kako krišom
kopa rupu za nju.

59
 — Tu i tamo sahranio sam neke građane — reče — koje sam
manje cenio no nju.
A kad je došlo vreme da odem sa Dubokog Potoka, moje
poslednje reči Onom iz Virdžinije bile su:
— Nemoj zaboraviti na Emili.
— Ne verujem da bih to mogao — odgovorio je kauboj. — Ona je
jedna od onih alegorija.
Iz njegovoga govora je već neko vreme nestalo ono
»gospodine«, a nestalo je i svih ostalih prepreka među nama.
Sasvim smo se sprijateljili i jedan drugom poverili mnoge tajne i tela
i duha. Čak je rekao da će mi javljati novosti sa Dubokog Potoka,
ako se ponekad setim da mu pišem. Otad sam primio mnogo pisama
od njega.
Sam sudija odvezao me na železničku stanicu drugim putem —
preko Krivonogih planina, pa put juga, preko Balamovog ranča i
Suve Koske do Stenovitog Potoka.
— Tugovaću za rančom — rekoh mu na rastanku.
— Vrata su vam uvek otvorena, pa dođite kad god hoćete —
odgovori on gostoljubivo.
Voleo bih da sam to mogao i učiniti! Nijedna vilinska zemlja nije
opčinila ičije srce više no Vajoming moje.

60
 VII

Dva snega docnije

»Dragi prijatelju (tako mi je u proleće pisao Onaj iz Virdžinije)

primio sam Tvoje pismo. Čoveku mora da se smuči kad je bolestan.
Kad sam ono dobio metak u Kanadu de Oru, i meni bi se smučilo da
me zakačio malo niže ili da sam mnogo pio. Ozdravićeš ako se
ostaviš života u gradu i pođeš u lov sa mnom negde u avgustu ili,
recimo, septembru jer će tada proći rika lopatara.
Stanje mi se ovde više ne dopada pa ću stvar rešiti kidanjem
odavde. Ali voleo bih da vidim Tebe. Bilo bi mi uživanje a ne posao
da Ti pokažem dosta lopatara i da ojačaš. Neću da slinim sudiji, ili
da se ritam. Tražiće me natrag pošto proguta malo medicine
vremena. To je najbolji lek koji znam.
Sad da odgovorim na Tvoja pitanja. Da ona kokoška Emili
mogla se nažderati lude trave ako kokoške to žderu. Još nisam video
da se ijedna druga životinja osim goveda i konja otruje ludom
travom. Ne školu još nisu sagradili. Ti u Medveđem Potoku uvek
vole da pričaju previše. Ne nisam video Stiva. Tu je, ali mi je žao
njega. Da bio sam u Medisin Bou. Dočekala me dobrodošlica kakvu
sam hteo. Sećaš li se onoga što je igrao poker sa mnom pa mu se to
nije dopalo? Radi na gornjem ranču nedaleko od Deset spavanja.
Junak je, samo prema slabićima. Čiča Hjui ima blizance. Momci su
mu požderali džigericu zbog toga, ali mislim da su zbilja njegovi. E
to je sve što zasad znam i voleo bih da Te vidim uskoro, kako
to kažu u Las Kručesu. Nema smisla da budeš bolestan.«

2
poko — malo (ital. prim. prev.).
61
 Ostatak pisma govorio je gde bi bilo najbolje da se nađemo, ako
bih rešio da dođem u lov.
Došao sam u taj lov, a za ono nekoliko nedelja što smo lovili
zajedno doznao sam nešto više o teškoćama Onog iz Virdžinije na
ranču Duboki Potok i razlozima zašto je rešio da ostavi svog
odličnog poslodavca sudiju. Doduše, nisam doznao baš mnogo o
tome, jer je Onaj iz Virdžinije uvek bio škrt na rečima o svojim
nevoljama. Koliko sam shvatio, vođa kauboja, ili njegov pomoćnik,
pakostili mu pa je stalno radio tuđ posao, ali to su tako vešto
udešavali da za taj rad nije dobijao ni priznanje ni platu. On nije
hteo da bude tužibaba. Snalažljiv i dalekovidan, rešio je da
jednostavno ode. Računao je da će sudija Henri postepeno uvideti
izvesnu vezu između njegovog odlaska i prestanka onog dobrog
rada. Pošto mu pruži dovoljno vremena da to uvidi, pojaviće se u
blizini Dubokog Potoka i videti šta će se dogoditi.
U pogledu Stiva nije hteo da kaže išta više no što mi pisao. Ali
jasno sam video da se to prijateljstvo zbog nečega prekinulo.
Sasvim je odbio da primi novac za usluge u tom lovu, tvrdeći da
nije radio ni koliko za hranu. Naš pohod završio se u jednom
zabačenom uglu Jelostonskog parka, nedaleko od Vulkanske
klisure, gde su on i mladi Mek Lin i drugi bili svedoci jednog
žalosnog i strašnog događaja, koji ću ispričati na drugom mestu.
Dalekovidno je predvideo tačno kako će se stvari odvijati na
Dubokom Potoku. Jedino nije predvideo kakav će utisak svojim
postupkom ostaviti na sudiju.
Potkraj te zime sudija i sudinica dođoše u posetu na Istok. Od
njih doznadoh nekoliko novosti. Onaj iz Virdžinije opet je radio na
Dubokom Potoku.
— A nikada ne bi ni otišao od nas — reče gospođa Henri — da je
bilo na moju, gospodine sudijo!
— Ne bi, gospođo sudinice, — odbrusi njen muž. — To znam vrlo
dobro, jer si uvek cenila lepog muškarca.
— Bogme, i jesam — priznade gospođa smejući se. — I mnogo
mi nedostajalo kako je umeo da dovede mog konja pred kuću, sa
tako pažljivo začešljanom kovrdžavom crnom kosom i onom
plavom maramom na tačke onako gizdavo zavezanom oko vrata.

62
 — Hvala, draga moja, za tu opomenu. Naći ću mu posao da više
uopšte neće ni prići kući.
Ostaviše se šale i pređoše na ozbiljan razgovor.
— Uvek sam znala — reče gospođa — da si našao dragulj kad je
taj momak došao na ranč.
Sudija se veselo nasmeja.
— Kad mi je sinulo — reče — kako me prepredeno naterao da
uvidim vrednost njegovog rada, time što me je lišio tog rada, nisam
bio baš siguran da li je pametno da ga zovem natrag na ranč.
— Pametno! — začudi se gospođa Henri.
— Jeste, pametno, draga moja, jer se bojim da je pronicljiv
maltene kao ja. A to je dosta opasno u jednog potčinjenog — reče
sudija, pa se nasmeja i dodade: — Ali njegov postupak u pogledu
onog Stiva sasvim me umirio.
Tada doznadoh da izgleda da je Onaj iz Virdžinije nekako otkrio
da je Stiv skrenuo sa staze onog određenog poštenja koje poštuje
tuđa goveda. To se nije znalo baš pouzdano. Ali telad su počela da
nestaju u carstvu goveda, a krave su nađene ubijene. Telad sa žigom
jednog sopstvenika nađena su s majkama koje su nosile žig drugog.
Taj posao je puštao koren i na neke se počelo sumnjati da to rade.
Na Stiva još nisu sasvim sumnjali. Ali, pouzdano se znalo da se Onaj
iz Virdžinije više nije družio s njim. A ni jedan ni drugi nisu hteli da
govore o tome.
Zatim sam doznao da su školu u Medveđem Potoku najzad
završili, od poda do krova, i da je izvesna gospođica iz Beningtona,
u Vermontu, izvesna prijateljica gospođe Balam, odjednom rešila
da okuša sreću u poučavanju tamošnjeg mladog pokolenja.
Sudija i sudinica znali su to, jer im gospođa Balam rekla da joj
žao što neće biti na ranču na Ćuvikovom potoku kad njena
prijateljica stigne, pa neće moći da je ugosti. Prijateljica se sasvim
iznebuha rešila na taj korak i otuda neprilika u kojoj se gospođa
Balam našla.

63
 VIII

Iskrena usedelica

Ne znam s kojom ste se od one dve ocene — gospodina Tejlora,

ili Onog iz Virdžinije — vi složili. Jeste li mislili da je gospođici Moli
Stark Vud, iz Beningtona, u Vermontu, četrdeset godina? To bi bilo
pogrešno. U vreme kad je pisala ono pismo gospođi Balam, pismo
čije sam izvesne delove naveo, bila joj dvadeset prva godina,
odnosno, da budem tačniji, navršila je dvadeset pre nekih osam
meseci.
E, nije uobičajeno da gospođice od dvadeset godina pomišljaju
na put od bezmalo tri hiljade kilometara, u kraj gde Indijanci i divlje
životinje ne žive na lancu, izuzev ako na taj put ne idu u pratnji
nekog zaštitnika, ili idu u zagrljaj nekom zaštitniku na kraju tog
puta. A ni držanje nastave u školi na Medveđem Potoku nije neka
uobičajena težnja tako mladih gospođica.
Ali gospođica Moli Stark Vud nije bila neka obična gospođica.
To, u prvom redu, nije bila po svom poreklu. Da je htela, mogla
je da bude član svih mogućih rodoljubivih udruženja o kojima tako
mnogo slušamo. Mogla se upisati u udruženje Bostonske čajanke,
Tikonderoge Itena Elena, Kćerke Zelene planine, Sveti krug
Saratoge, i Savez kolonijalnih domaćica. Bila je potomak u pravoj
liniji one čuvene gospođe čije je ime nosila, one Moli Stark koja se
nije povukla kao udovica posle bitke u kojoj se njen veliki muž,
komandant Džon, tako hrabro borio da njegovo ime i danas
uzbuđuje krv đaka po školama. Ta njena pretkinja pružala joj je
glavno pravo na članstvo u visokim udruženjima koje sam naveo.
Ali ona nije pristala da se učlani ni u jedno od njih, iako su je
64
obasipali pozivima da to učini. Ne mogu vam reći zašto nije htela da
prihvati te laskave ponude. Ipak, nešto vam mogu reći. Čim iko pred
njom pomene ta udruženja, njene žive oči još više zablistaju, pa se i
sama pridruži opštem zboru pohvala i priznanja. Ali kad primi poziv
da se upiše u jedno od njih i počne da čita to zvanično pismo, na
njeno lice navuče se izraz koji su njeni prijatelji nazivali »diže nos u
vazduh«. Mislim da Moli nije imala nekog pravog razloga što je
odbijala da stupi u ta društva. Mogu dodati da je njena najveća
dragocenost — blago koje je nosila sa sobom čak i kad je samo za
jednu noć odlazila na put — bila jedna mala slika koju je dobila u
nasledstvo, mali uljani portret one stare Moli Stark u valjda
dvadesetoj godini. A svakog leta, prilikom redovite posete
Danbartonu, u Nju Hempšajeru, poslednjem rodu koji je još nosio
ime Stark, nijedna prijatnost po kućama u Danbarotnu nije pružala
mladoj Moli toliku radost kao kad je izvesna baka uzme za ruku,
milo se zagleda u njeno lice, i izjavi:
— Draga moja, svake godine si sve sličnija Generalovoj supruzi.
— Valjda misliš na moj nos — odgovori mlada Moli.
— Koješta, dušo. Imaš samo našu porodičnu dužinu nosa, a još
nisam čula da nas ikada obrukao.
— Ali čini mi se da nisam dovoljno visoka za njega.
— Ne budi smešna. Hajde, trkni u svoju sobu i spremi se za čaj.
Starkovi su uvek bili tačni.
Posle tog svake godine istog razgovora, Moli otrči u svoju sobu
i u njena četiri zida, čak i po cenu da izneveri poslovičnu tačnost
Starkovih, neko vreme pažljivo ispituje dvoje pre no što počne da se
oblači. To dvoje, kao što ste već nesumnjivo pogodili, behu onaj mali
portret Generalove supruge i ogledalo.
Toliko o poreklu gospođice Moli Stark Vud.
U drugom redu, da se vratim na početak ove glave,. gospođica
Moli Stark Vud nije bila obična gospođica po svojoj naravi. Tu njenu
narav iskovali su ponos i porodična srčanost u borbi s nevoljama
koje su tu porodicu snašle.
Upravo godinu dana pre no što je ona trebalo da se zadevojči i
zvanično iziđe u društvo — nije to bilo neko prestoničko društvo, ali
ipak društvo koje bi joj ukazalo puno poštovanje na svojim malim
65
igrankama i malim večerama u Troju i Ratlendu i Barlingtonu —
sreća je okrenula leđa porodici Vud. Njihova imovina nikada nije
bila baš velika, ali nisu ni oskudevali. Iz pokolenja u pokolenje
njihova deca su išla u školu kao otmen svet, porodica se nosila kao
otmen svet, govorila kao otmen svet i živela životom otmenog sveta,
pa i umirala kao otmen svet. A onda su mlinovi izdali.
Umesto da misli na svoju prvu večernju haljinu, Moli je našla
đake koje je podučavala sviranju na klaviru. Našla je maramice koje
je ukrašavala vezom. Našla je voće koje je spremala za zimnicu.
Pisaća mašina je već tada postojala, ali vreme daktilografkinja tek
je bilo na pomolu. Inače bi se Moli, rekao bih, pre latila tog
zanimanja no onih maramica i zimnica.
Bilo je u Beningtonu onih koji su se »čudili kako gospođica Vud
može da ide od kuće do kuće i daje časove iz klavira, a iz tako je
otmene porodice«. Valjda je uvek bilo takvih, jer svet mora da ima
i đubrište. Neću se zadržavati na njima, izuzev da pomenem još
jednu njihovu primedbu u pogledu Moli. Svi su jednoglasno
izjavljivali da je Sem Benet i te kakva partija za devojku koja na
maramice veze početna slova imena po pet centi slovo.
— Po svoj prilici je i njegova prabaka iz ništa manje čestite
porodice no njena — primetila je gospođa Flint, supruga
baptističkog sveštenika.
— To je sasvim moguće, — odgovorio je episkopski paroh iz
Husičkih Vodopada — samo što za nju ne znamo.
Paroh je bio Molin prijatelj. Posle te njegove kratke primedbe,
gospođa Flint je umuknula i nastavila da pazari u trgovini u kojoj su
se ona i paroh slučajno našli. Docnije je izjavila jednoj prijateljici da
je episkopsku crkvu uvek smatrala nadmenom, a da se tog dana
sasvim uverila u to.
I tako se javno mnenje zgražavalo nad Molinim postupcima.
Mogla se toliko poniziti da radi za novac, a ipak se pravila boljom
od najvrednijeg momka u Husičkim Vodopadima. I to samo zbog
neke razlike između njihovih prababa!
Je li to bio pravi razlog takvog njenog postupka? Onaj pravi
pravcati razlog? Ne znam pouzdano, jer nikada nisam bio devojka.
Možda je smatrala da rad nije poniženje, a da bi udaja bila tako
nešto. Možda — ali pouzdano znam da je Moli Vud vedro nastavila
66
da veze maramice, sprema zimnice, daje časove iz klavira — i
uporno odbija prosidbu Sema Beneta.
Tako je to išlo do njene dvadesete godine. Onda su i izvesni
članovi njene porodice počeli da joj govore koliko će se Sem
obogatiti — koliko je, u stvari, već bogat. U to je vreme ona pisala
gospođi Balam o svojoj nedoumici i želji da se zaposli u Medveđem
Potoku. U to vreme joj i lice postalo nešto bleđe, pa su njeni
prijatelji smatrali da se premorila od rada, a gospođa Flint izrazila
strahovanje da gubi lepotu. U to se vreme ona takođe počela
poveravati onoj svojoj baki u Danbartonu i u nje našla i mnogo
utehe i podrške.
— Ni u kom slučaju! — uzviknula je starica. — Pogotovo ako ga
ne voliš.
— Nije mi baš mrzak — rekla je Moli — i veoma je ljubazan.
— Ni u kom slučaju! — uzviknula je starica ponovo.
— Posle moje smrti ostaće ti nešto... a ni to više nije daleko.
Moli se baci baki oko vrata i poljupcem joj zatvori usta.
A zatim je, jednog zimskog popodneva dve godine docnije, došlo
i ono krajnje.
Vrata na prednjem ulazu njihove stare kuće zatvorila su se za
onim upornim prosiocem. Gospođa Flint ga posmatrala kako odlazi
svojim otmenim saonicama.
— Ta devojka je šašava! — prasnula je razjareno i povukla se sa
prozora spavaće sobe, odakle je Molinu kuću držala na oku.
I u samoj Molinoj kući zatvorila su se jedna vrata — vrata
Moline sobe. Sedela je u sobi, sva u suzama. Bilo joj žao što je
morala da rani čoveka koji je voleo svom snagom svoje ljubavi.
U zaranak se njena vrata otvoriše i jedna postarija gospođa tiho
uđe.
— Dušo moja, — poče bojažljivo — i nisi mogla...
— O, mama, — uzviknu devojka — zar si i ti došla da mi to kažeš?
Ujutro gospođica Vud stegnu vilice. Za tri nedelje prihvati
mesto učiteljice u Medveđem Potoku. Za dva meseca krenu tamo,
tužna, ali željna neznanog.

67
 IX

Susret usedelice s neznanim

Jednog ponedeljka u podne skupinica jahača otegla se duž

putanje od Dubokog potoka da skrđuje goveda na potesu pašnjaka
koji im je pao u deo. Proleće je zakasnilo, pa dok su u toj hladnoj
nedelji galopirali za govedima i skrđivali ih, psovali su i ponekad
pevali da se malo raspolože. Onaj iz Virdžinije držao se ozbiljno i
retko je govorio, ali je održavao pesmu — dugačku pevaniju od
nekih sedamdeset devet strofa. Sedamdeset osam bile su takve da
ih uopšte ne mogu navesti, ali su njegova sabraća kauboji
neverovatno uživali u njima. Znajući ga kao čoveka na svoju ruku,
nikada nisu navaljivali na njega da peva. Čekali su da to sam učini,
da mu pesma ne bi dojadila. Ali kad posle celog dana na izgled
mrzovoljnog ćutanja blago zapeva:

»Dirneš li u moju Lulu curu,

bićeš mrtav golja.
Srce ću ti seći brijačicom —
i još gađat’ iz pištolja.«

svi prihvate svaku poslednju strofu i ponavljaju je iz petnih žila tri,

četiri, deset puta, nogama kopajući rupe u zemlji u taktu s njom.
Tamo gde se ravnica Medveđeg potoka pruža poput zaliva među
rtove samotnih bregova, naiđoše na školu, gotovu i spremnu da
primi prve izdanke mladog pokoljenja Vajominga. Stajala je kao
znamenje budućeg naselja i unela izvesnu promenu u sam vazduh
prostranstva oko sebe. Slobodan duh kauboja strese se od toga. Kod
68
tolikih žena i dece, rekoše jedan drugom, taj kraj će ubrzo prestati
da odgovara jednom pravom muškarcu. Svratiše na obed kod nekog
starog druga. Pogledaše preko njegove ograde i videše ga kako prčka
po brazdama bašte.
— Bereš ljubičice? — upita Onaj iz Virdžinije.
A stari drug upita zar ne poznaju krompir, osim kad ga vide na
tanjiru. Ali je i u neprilici razvukao usta u osmeh, jer su oni znali da
nije oduvek živeo u bašti. Uveo ih je u kuću, gde su ugledali kako
nešto baulja po podu, s punom šačicom sumpornih šibica. Stari
drug htede da uzme šibice, ali se uplašeno trže od dreke koju to
izazva, a njegova žena poviri iz kuhinje i upozori ga da ne sekira
malog Kristofera.
Ugledavši šibice, užasnu se. Ali kad vide da se mališan smiruje
u naručju Onog iz Virdžinije, osmehnu se kauboju i vrati u kuhinju.
Onaj iz Virdžinije otegnu drugo pitanje:
— Džemse, koliko ovih malih neznanaca imaš?
— Samo dva.
— Bože, nije li već gotovo tri godine kako si se oženio? Ne smeš
dozvoliti da te vreme pretekne, Džemse.
Otac opet razvuče usta u osmejak, a onda se gosti nađoše u
neprilici i postadoše strašno učtivi, jer gospođa Vestfal uđe, noseći
jelo na sto. Posle toga, ona je govorila. Gosti su pažljivo jeli,
mrmljajući »da, gospođo« i »ne, gospođo« u svoje tanjire, a
domaćica im je pričala o sve brojnijim porodicama u Medveđem
Potoku, i učiteljici koja treba da dođe, i kako malom Alfredu već
izbijaju zubići, i da je vreme da se svi ožene, kao što je to Džems
učinio. Neženje sedla i uzengija slušali su s puno poštovanja, ali i
marljivo jeli za sve to vreme. Ubrzo posle obeda odjahaše, duboko
zamišljeni. U Medveđem Potoku još nije bilo baš mnogo supruga, a
kuće raštrkane. Škola tek što je izniknula, kao samotna mladica u
beskrajnom prostranstvu sveta jelena i medveda i nespokojnih
Indijanaca. Ali te večeri, kad su tlo oko logorske vatre prekrili ležaji
kauboja, Onaj iz Virdžinije otegnu kao za sebe:
— Alfred i Kristofer. Sto je to slatko!
Uživali su kako je to rekao, kako je psovku tanano prekrio tim
bezazlenim rečima. Izdeklamova im i novu strofu svoje pesme —
69
kako je svoju Lulu curu odveo u školu da nauči bukvar. Pošto je
strofa bila sasvim izvorna i vrlo sočna, kauboji su se oduševljeno
smejali i ushićeno psovali, pa se uvili u ćebad pod vedrim nebom
osutim zvezdama.
Istog takvog jednog ponedeljka u podne (kako to već biva u
životu) neke uplakane žene mahale su maramicama za vozom koji
je upravo krenuo iz Beningtona, u Vermontu. Lice jedne devojke
osmehnulo im se jedanput, pa brzo povuklo s prozora vagona, da ne
bi videli kako se taj osmejak zgrčio.
Uza se je imala nešto novca, nekoliko haljina, i čvrstu odluku da
ne bude ni na teretu svojoj majci, niti da popusti njenim željama.
Samo odlazak od kuće omogućiće joj da tu odluku i ostvari. Nije
imala baš bogzna šta drugo, osim desetak bukvara i drugih knjiga,
onaj mali uljani portret i čežnju za neznanim, koju sam već
pomenuo. Ako preci koje nosimo u sebi naizmenično upravljaju
našim postupcima i duševnim stanjem, prabaka Stark je
nesumnjivo carevala u Moli tog ponedeljka.
Na stanici Husički Vodopadi, ubrzo zatim, prođe voz koji se
vraćao njenoj kući. Ugledavši mašinovođu i vozovođu — obojicu je
dobro znala — srčanost je umalo ne izdade, pa zatvori oči pred tom
ovlašnom slikom svega poznatog što je ostavljala za sobom. Da
povrati snagu, čvrsto stegnu kiticu cveća u svojoj ruci.
Ali nešto je natera da razrogoči oči. Sem Benet stajao je pred
njom, pitajući hoće li mu dozvoliti da je otprati do stanice
Roterdam.
— Ne! — uzviknu ona, ljuta zbog bola s kojim se borila u sebi. —
Ni kilometra sa mnom. Ni do Orlovog Mosta. Zbogom!
A Sem — šta je učinio? Pokorio se. Voleo bih da mogu da ga
žalim, ali ljubavi nije bilo ni mesto ni čas da se lati uloge sluge
pokornog. Oklevao je; onaj zlaćani trenutak lebdeo je u vazduhu;
kondukter je viknuo: »Polazak!« Voz je krenuo, a na peronu stajao
je pokorni Sem. Njegov zlaćani trenutak otprhnuo je kao kakav
blistavi leptir.
Posle stanice Roterdam, nekih četrdesetak minuta docnije, Moli
Vud se hrabro uspravi na sedištu i misli okrenu neznanom kraju
kome je išla. U utorak ujutro, u Ohaju, učini joj se da je već došla do
neznanog, pa o tome napisa pismo u Benington. U sredu popodne
70
bila je sigurna u to, pa napisala mnogo slikovitije pismo. Ali
sutradan, posle doručka u Severnoj Plati, u Nebraski, napisala je
zbilja dugačko pismo i rekla da je videla jedno crno prase na beloj
gomili kostiju bizona, kako hvata u usta kapi vode koje su padale s
cevi rezervoara za vodu. Pisala je i da je drveće vrlo retko. Svaki sat
dalje na zapad posle onog praseta potvrđivao je to mišljenje, pa kad
je najzad sišla s voza u Kamenitom Potoku, dockan četvrte večeri
puta — tada su vozovi bili sporiji — znala je da je stvarno došla u
neznano i skupo platila telegram kojim je svojima javila da joj je
sasvim dobro i da ništa ne brinu.
U šest ujutro poštanske kočije krenuše prerijom, a ona jedini
putnik u njima. Do sunčevog smiraja preturi preko glave i izvesne
iskonske opasnosti ovog sveta. Druga zaprega, koja je smenila
umorni četvoropreg, nije navikla na ham. Nezadovoljna tom
novinom, pokuša da ga zbaci sa sebe i sasulja se na zadnjim nogama
u jednu jarugu, a gospođica Vud je za to vreme nemo i neustrašivo
sedela pored kočijaša. Zato je on, pošto je sve to prošlo i kočije
ponovo jurile pravim putem, najozbiljnije zaokupi da se uda za
njega. Sledećih dvadesetak kilometara samo je govorio o tome i
svojoj zgodnoj brvnari i konjima i rudniku. Tada je ona sišla i sela u
kočije, čvrsto stegnutih vilica i očiju punih samostalnosti i duha
prabake Stark. U Kamenitom Raskršću, gde su večerali i njegova
vožnja došla kraju, on opet usplamte ljubavlju i ponovo joj opisa
svoju brvnaru, kukajući da se nada da ga neće zaboraviti. Ona
ljupko odgovori da će pokušati i pruži mu ruku. Na kraju krajeva,
izgledao je otvoren momak i odao joj najviše priznanje koje ijedan
muškarac zna; a kažu da ni ona pokojna Moli Stark nije bila neka
nova vrsta žene.
Novi kočijaš sasvim izbrisa dotadašnjeg iz misli devojke. Nije
izgledao otvoren momak i pio je. Celu noć naginjao je bocu, a
njegova putnica, bespomoćna i budna u kočijama koje su se valjale
i tresle, sedela je što je uspravnije mogla. Ni glasovi koje je čula u
Suvoj Koski nisu je ohrabrili. Sunce se rodi, a prašnjave kočije se i
dalje povode preko alkalnog tla, s kočijašem sa bocom na boku, i
bledom devojkom koja nemoćno zuri u preriju i u ruci steže
maramicu s nekim uvelim cvećem. Dođoše do neke rečice i kočijaš
promaši pravi prelaz. Dva točka utonuše preko ruba prelaza, a
71
cirada s krova skliznu dole u vodu. Struja zažubori kroz gornje žbice
točkova. Kad su se kočije nagnule, devojka je proturila glavu kroz
prozor i usplahireno upitala šta se dogodilo. Ali kočijaš je pljuštao i
psovkama i bičem po konjima.
Onda se neki visoki jahač stvorio kod samih zaglibljenih osovina
točkova i uzeo je iz kočija na svog konja tako iznebuha da je vrisnula.
Osećala je kako voda prska po njoj, videla kako se rečica valja, i
odjednom se našla na obali. Jahač nešto reče o tome da se ne boji i
da je sve u redu, ali misli su joj prosto stale pa mu i ne zahvali. Posle
četiri dana vožnje vozom i trideset sati vožnje poštanskim kočijama,
bilo joj malo previše neznanog tako najednom. Visoki jahač se blago
povuče, ostavivši je da dođe k sebi. Mlitavo je posmatrala kako
rečica kulja oko navrnutih kočija, i nekoliko jahača s konopcima koji
kočije ispraviše i brzo izvukoše na suvo, pa odmah zatim iščeznuše
s čoporom goveda, vičući što ih grlo nosi.
Vide kako onaj visoki zaostade pored kočijaša i nešto mu govori,
ali tako tiho da ni reči ne ču sve dok kočijaš nenadano ne dreknu.
Jahač je bacio onu bocu. Vrtela se u visokom luku i pljusnula u
vodu. Reče još nešto kočijašu, pa ruku stavi na unkaš sedla i zagleda
se u putnicu na obali, kao da mu žao da ode. Oborivši ozbiljne oči,
uzjaše i odgalopira baš kad putnica otvori usta i jedva čujno
promrmlja: »O, hvala vam!« njegovim leđima.
Kočijaš pritera kočije, sav pokunjen. Pomože gospođici Vud u
kočije i oborene glave upita da li se dobro smestila. Krotak kao i
sami njegovi mokri konji, vrati se uzdama i pažljivo poput nudilje
koja vozi bolesnička kolica krenu put Krivonogih planina.
Gospođica Vud je sedela u kočijama i polako dolazila k sebi.
Pitala se šta će onaj konjanik misliti o njoj. Znala je da nije
nezahvalna i, da joj je pružio priliku, objasnila bi mu. Ako smatra
da nije umela da oceni njegov postupak... Odjednom se seti da je
vrisnula, ne znajući baš tačno kada je to učinila. Poče prelaziti po
celom događaju, od samog početka, i naiđe na još ponešto nejasno.
Na primer, šta je sve bilo dok se nalazila na konju? Nikako se nije
mogla baš tačno setiti šta je radila s rukama. Znala je gde se jedna
njegova ruka nalazila. I nestalo joj maramice s cvećem. Brzo je
potraži po kočijama. Da li je videla da je on strpao nešto u džep, ili
joj se to samo učinilo? I zašto li se ponašala onako nimalo nalik na
72
samu sebe? U nekoliko kilometara puta, gospođica Vud je devojački
zamerala svom spasiocu i devojački se nadala da će ga opet videti.
Na taj prelaz preko rečice dođe on ponovo, sam, kad dani
okraćaše. Prelaz je bio suv pesak, a rečica vijugava traka među
belucima korita. Nađe jednu lokvu — lokava je bilo preko cele
godine u toj rečici — i napoji konja. Ruča kod mesta gde je onog
dana izneo uplašenu putnicu. Sedeći u samom koritu tada nabujale
rečice, posmatrao je onako uzanu da bi je i dete prekoračilo.
»Danas, bogme, ne bi morala da me onako stegne«, reče u sebi
polako žvaćući zalogaj. »Mislim da će se mnogo iznenaditi kad joj
kažem kako je rečica sada bezopasna.«
Pruži konju krišku hleba pokrivenu sardinama, a konj je vešto
uze u usta.
— Pravi si gurman, Monte, — nastavi. — Ne bih te smeo ostaviti
blizu jagoda s vrhnjem. Jok, gospodine moj, iako si spasao jednu
gospođicu da se ne udavi.
Ubrzo zategnu kolan i vinu se u sedlo. Mustang mudro krenu
ujednačenim kasom. Prevalio je dugačak put i još ga čekao dugačak
put, a to je znao isto tako dobro kao i jahač na njemu.
Da se izrazim jezikom kraljevstva goveda, goveda su »skočila na
sedamdeset pet«. To je bio velik i berićetan skok njihove vrednosti.
Oni koji su živeli u to zlatno doba ne mora da su sada mrtvi, pa čak
ni srednjih godina, ali ono je već prešlo u bajke Vajominga — isto je
tako neverovatno kao i bajka o kravi koja je preskočila mesec.
Bogme su se ljudi okupljali i ponašali maltene podjednako živo i
neverovatno kao ta krava. Džonsonski srez i natronski i konverski i
drugi, a da i ne govorim o čejenskom društvu, skakali su preko
meseca već nekoliko nedelja, a sve zbog goveda. Ta bujna cena
navela je i braću Svinton da na svom ranču Guščije Jaje, na
Medveđem potoku, prirede ćevap.
Razume se, pozvali su ceo komšiluk na to veselje, pa će svi do
jednog sa šezdesetak kilometara uokrug uistinu i doći. Neki će doći
i s još veće daljine — Onaj iz Virdžinije sa sto sedamdeset sedam
kilometara. Palo mu na pamet — nekako naprečac, kao što ćete već
videti — da bi voleo da vidi šta rade oni tamo na Medveđem Potoku.
To »oni« obuhvatalo je sve njegove poznanike.

73
 Njegovi poznanici nisu znali da je kupio pantalone i maramu,
nepotrebno gizdavu za tako opštu posetu. Nisu znali da je u proleće,
dva dana posle onog doživljaja s poštanskim kočijama, slučajno
doznao ko je ona gospođica iz kočija. To je zadržao za sebe. A ni
njegova sabraća u logoru uopšte nisu zapazili da je prestao da peva
onu osamdesetu kiticu koju je sastavio o bukvaru — kiticu tako
masnu da je ne mogu navesti. Izbrisao je neprimetno, pevajući
drugovima ostalih sedamdeset devet u lukavo određenim
razmacima. Oni nisu slutili podvalu i samo su videli u njemu, i u
logoru i u varoši, istog onog ne baš suviše anđeoskog druga kog su
cenili i kog nisu mogli da shvate baš sasvim.
Celo proleće jahao je za govedima, preko leta kopao šančeve, a
sada završio skrđivanje goveda za tržište. Prethodnog dana, dok se
malo veselio u jednoj krčmi u Suvoj Koski, neki slučajni putnik sa
severa pričao je o Medveđem Potoku i ogradama tamo gore i
74
usevima, o Vestfalovoj porodici i mladoj učiteljici iz Vermonta,
kojoj je Tejlor sagradio brvnaru odmah do svoje. Putnik je nije
video, ali gospođa Tejlor i sve ostale gospođe kovale su je u zvezde,
a Lin Mek Lin rekao mu da je »devojka odjedared«. Imaće dosta
partnera za igru na tom Svintonovom ćevapu. Bogovska stvar za ceo
kraj, je li, ovaj skok goveda?
Onaj iz Virdžinije slušao je, ništa ne pitajući. Sat docnije
odjahao je iz varoši, s novom maramom i pantalonama uvijenim u
kišnu kabanicu vezanu iza sedla. I tako je ponovo svratio na onaj
prelaz preko rečice, iako je prelaz sada bio suv i sasvim drukčiji no
tog proleća, pa odatle rasejano nastavio put. Kada čovek iz meseca
u mesec naporno radi i nema vremena za razmišljanje, jasno je da
mnogo razmišlja u prvih nekoliko dana dokolice.
— Pusti korak, Monte paripe! — reče posle nekog vremena,
trgnuvši se iz misli.
Pritegnu Monta, a on tobože ljutito položi uši i frknu.
— Ama, valjda sebe ne smatraš nekim junakom? — prekori ga
jahač kao začuđeno. — A ona se nije stvarno davila, gurmane obični.
I tako je, visok i labav u sedlu, kaskao onih devedesetak
kilometara puta koje je još morao prevaliti do igranke u
Svintonovih.

75
 X

Gde se mašta rodila

Posle dva noćenja pod vedrim nebom, Onaj iz Virdžinije dojaha

na svom nimalo umornom Monte paripu kući Svintonovih, još
dosta pre samog početka ćevapa. Konj najzad dobi dobar obrok
zobi, a njegovog jahača pozdraviše dobrom rakijom. Uistinu
rakijom — ama, zar goveda nisu skočila na sedamdeset pet?
U kuhinji Guščijeg Jajeta pekli su mnogo sitnih poslastica, a ceo
vo vrteo se na ražnju u dvorištu. Vatra pod pečenkom sve jasnije se
isticala u sutonu koji je počeo da zastire nizinu. Domaćini su
marljivo krstarili na sve strane, a podalje od vatre stajali su i ležali
ljudi. Tu su bili i Belooki, i Nebraska, i Trampas, i Medeni Vigin i
drugi, uživajući u toj prilici. Ali Medeni Vigin je uživao u samom
sebi. Imao je lep krug slušalaca i živo pričao.
— Gle! — uzviknu ugledavši Onog iz Virdžinije. — I ti došao da
uhvatiš red! Broj... šest, je l’ te, momci?
— Zavisi od toga ko broji — primeti Onaj iz Virdžinije i pruži se
među slušaoce.
— Video sam ga brojem jedan kad nikog drugog nije bilo u
blizini — dobaci Trampas.
— Koliko si bio od mene kad si to video? — upita južnjak
spokojno.
— E, momci, — reče Vigin — mislim da će gospođica učiteljica
reći ko je broj jedan večeras.
— Dakle, stigla je u ovaj kraj? — primeti Onaj iz Virdžinije
bogzna kako ravnodušno.

76
 — Stigla — opet će Trampas. — Gde si ti pasao u poslednje
vreme?
— Sasvim daleko od mazgi — odgovori Onaj iz Virdžinije
spokojno.
— Nebraska i ostali momci rekli mi da si nekud odlunjao s
pašnjaka — dobaci Vigin. — Slušaj, Nebraska, kome si ponudio onog
kanarinca koga ti je učiteljica odbila da primi?
Nebraska se kiselo osmehnu.
— E, ona je dama, i poštena, pa neće da primi dar od čoveka kad
neće da primi i samog čoveka — nastavi Vigin. — Ali, trebalo bi da
tražiš da ti vrati sva ona pisma koja si joj pisao. Bogme bi morao da
tražiš sve te cile-mile.
— Idi, Vigine! — odgovori kauboj u neprilici.
Svi su dobro znali da nije znao ni da se potpiše.
— Ama, evo i Gizdavog Ćelavka! — uzviknu neumorni Vigin,
laćajući se nove žrtve. — Jesi li konačno našao one zepe, Ćelavko?
Kažem vam, momci, Ćelavko imao strašno tužan baksuz. Jeste li
čuli šta je bilo? Znate, Ćelavko zna da jaše pitomog konja maltene
isto tako dobro kao sama učiteljica. Ali dajte mu par mladih igala za
pletenje, pa da vidite kako će ih preznojiti! Ispleo je otmen par zepa,
s ružičastim glavicama kupusa po njima, za gospođicu Vud.
— Kupio sam ih u Medison Bou — izlanu se Ćelavko.
— Dakle, kupio si ih! — prihvati prepredeni lakrdijaš
pobedonosno. — Ćelavko kupio zepe. Putem do učiteljičine brvnare
onamo kod Tejlorovih, padne mu na pamet da bi mogle biti suviše
velike za njenu nogu, pa razbija glavu šta da radi. Najzad reši da joj
kaže kako nije baš siguran da je pogodio pravu meru i neka mu javi
ako joj padnu s nogu, pa će ih promeniti. Ali maltene pred samim
njenim vratima izgubi hrabrost. Paketić gurnu ispod ograde u njeno
dvorište i poče joj pevati serenadu. Ali ona uopšte nije u brvnari. Na
večeri je kod Tejlorovih, a Ćelavko peva: »Ljubav je pobedila ponos
i jad« praznoj kući. Lin Mek Lin ide onamo pored Tejlorovog tora,
u kom je Tejlorov rasni bik iz Teksasa. E, bilo je to strašno tužno.
Ćelavkove pantalone stradale na turu, ali je on sam preleteo preko
ograde u dvorište, a Lin je bika oterao natrag u tor i neko je ukrao
one kaljače iz Medisin Boa. Hoćeš li joj isplesti druge, Gizdavi?
77
 — Dobra polovina toga nije na svome mestu — primeti Ćelavko
blago.
— Ona polovina koju ti bik oderao s tura, je li? E, ne sekiraj se,
Ćelavko; Lin će ostati na cedilu, kao i vi svi ostali.
— Ima ih mnogo? — upita Onaj iz Virdžinije, i dalje ležeći na
leđima i posmatrajući nebo.
— Ne znam na koliko je navikla tamo gde je odrasla — odgovori
Vigin. — Jedan klinac kočijaš poštanskih kočija došao je iz
Kamenitog Raskršća jednog dana i odmah ujutro otišao. Zatim se
pojavio vođa kauboja s ranča Sedamdeset šest, pa krotilac konja sa
ranča Crtica-krug-L, pa dva pomoćnika šerifa, s kaubojima
otegnutim za njima... i svi su ljosnuli na leđa. Stari sudija Baredž, iz
Čejena, došao u avgustu u lov i motao se ovuda i uopšte nije lovio.
Pa onaj konjokradica... strašno lep. Tejlor je hteo da je upozori na
njega, ali gospođa Tejlor je rekla da će se ona pobrinuti za nju ako
bude potrebno. Gospodin Konjokradica digao je ruke brže no većina
ostalih. Ali učiteljica nije mogla da zna da on ima jednu gospođu
Konjokradicu ulogorenu gore na Otrovnom pauku, nego je to posle
doznala. Uopšte nije htela da izjaše s njim. S nekima izjaše, ali uvek
povede i nekog klinca.
— E, nije, nego! — izbrecnu se Trampas.
Onaj iz Virdžinije prestade da posmatra nebo i onako opružen
na zemlji zagleda se u Trampasa.
— Mislim da pomalo daje povoda čoveku — reče jadni Nebraska.
— Daje povoda? Zato što dozvoli da je učiš kako da gađa? —
podrugnu se Vigin. — E... mislim da nisam baš neki sudija. Uvek
sam se držao podalje od tih čestitih žena. Nekako nemam šta da
čavrljam s njima. Jedini za koje bih rekao da im daje povoda, to su
njeni klinci u školi. Ljubi ih.
— Jahanje i gađanje i ljubljenje klinaca — podrugljivo će
Trampas. — To je, po mom, obično izmotavanje.
Kauboji se nasmejaše. Prerijski slušaoci rado će se narugati.
— Tražite onog pravog, kažem ja — nastavi Trampas. — A zar
nije tu? Ostavi Ćelavka da sedi na tarabi, a dotle ona i Lin Mek Lin.

78
 Grohotom se nasmejaše nitkovskoj slici koju im iznosio. Ali
smeh odjednom umuknu, jer je Onaj iz Virdžinije stao pored
Trampasa.
— A sada ustani i reci im da lažeš — reče polako. Trampas je
neko vreme ćutao u onoj grobnoj tišini. — Mislio sam da si rekao da
je ne poznaš — procedi najzad.
— Diži se, tvore, i reci da si lažovčina!
Trampas posegnu rukom za leđa.
— Ostavi se toga, — opomenu južnjak — inače ću te prebiti kao
mačku!
Čovekove oči su najopasnije oružje. Trampas pogleda u oči
Onog iz Virdžinije i polako ustade.
— Nisam mislio... — poče i zastade, sav zelen u licu.
— E, primam to kao sasvim dovoljno — reče Onaj iz Virdžinije.
— Ostani na nogama. Neću te gnjaviti dugo. Priznavši da si
lažovčina, bar jedanput si rekao živu istinu. Medeni Vigine, ti i ja i
ostali momci suviše često smo okretali varoš naglavce da bismo
drugima držali pridike.
Zastade i pogleda po predstavnicima javnog mnenja, koji su
pažljivo slušali s brižljivo navučenim izrazom ravnodušnosti na licu.
— Mi ni najmanje nismo sveci i možda smo uglavnom zaboravili
šta znači pristojnost. Ali ipak mislim da to nismo baš
zaboravili. Sad možeš sesti, ako hoćeš.
Lažovčina je stajao i kao smeškao se, gledajući po
predstavnicima javnog mnenja, da bi video šta će oni reći. Ali, to
prevrtljivo božanstvo više nije bilo na njegovoj strani. Ču
raznorazne izraze odobravanja: »Tako je« i »Ona je dama« i slične
bogzna kako čestite pouke, pa uopšte ne otvori usta. Ali kad Onaj iz
Virdžinije ode volu na ražnju i predstavnike javnog mnenja obuze
ono prijatno olakšanje koje svako oseti posle održane pridike,
Trampas sede i u ponovo oživljenom dobrom raspoloženju opet
pokuša da bude nepristojno šaljiv.
— Zatvori tu smrdljivu gubicu — reče mu Vigin prijateljski. —
Svejedno mi da li je poznaje, ili je to učinio iz principa. Primam
ribanje koje nam dao... a znaš, i ti da progutaš svoj deo! U ovom
ćemo ga svi podržati.
79
 Tako Trampas proguta. A Onaj iz Virdžinije?
Ustao je u odbranu slabijeg pola i časno govorio na zboru, pa bi
prema svim propisima i pravilima čestitosti trebalo i da uživa ono
naročito spokojstvo vrlih. Ali eto, govorio je; pružio im priliku da
gvirnu kroz ključaonicu u onoga u njemu. Šunjajući se od skupa
pred kojim se žigosao pristojnošću, bio je više ljut na samog sebe no
spokojan. Uznemiravalo ga i drugo štošta — dakle, Lin Mek Lin se
mota oko učiteljice! Ipak se pridružio Benu Svintonu na izgled
sasvim raspoložen. Uze čašu rakije i pohvali veličinu bureta iz kog
je domaćin točio, pa i popriča s domaćinom.
— Bogme, neće biti muke ako čovek traži i drugu porciju.
— Nadam se da neće. Ali trebalo bi da imamo više dodataka.
Nedostaju nam patke.
— Imate bure. Je li ga Lin Mek Lin video?
— Nije. Tražili smo patke čak onamo do Laparelovog ranča.
Pravi ćevap...
— Velikih je žeđi na Medveđem potoku. Lin Mek Lin preći će
preko pataka.
— Lin nije žedan ovog meseca.
— Odrekao se za mesec dana, je li?
— Odrekao! Udvara se našoj učiteljici!
— Kažu da je zbilja umiljata devojka.
— Da, da, strašno prijatna. A zatim vidiš da si se sasvim
prebacio.
— Ma nemoj!
— Stalno uči onu vrašku decu, a dobar odrastao čovek kao da je
uopšte ne zanima.

— Bilo je pataka koliko god si hteo na Leparelovom ranču, ali

njihov šašavi kuvar zaćorio se u ćurke ove godine.
— Učiteljica mora da se maltene udavila kad joj se ono dogodilo
na Južnoj pritoci.
— Ama, ne bih rekao. Kada? Uopšte nije pomenula tako nešto...
koliko ja znam.
— Znači da se kočijaš poštanskih kočija prebacio.
80
 — Jeste. Mora da je udavio nekog drugog. Evo ih! To je ona na
konju. Eno i Vestfalovih. Kuda bežiš?
— Da se umijem. Ima li sapuna negde?
— Ima — viknu Svinton, jer je Onaj iz Virdžinije već odmakao
podalje. — Peškir i sve što treba, u zemunici.
Onaj iz Virdžinije dojuri do svog sedla, pod jednom šupom.
»Dakle, to uopšte nije pomenula«, reče u sebi, odvezujući kišnu
kabanicu da bi uzeo pantalone i maramu. »Nigde nisam video
Lina.«
Ode u zemunicu i umi se. Presvuče pantalone i ubrzo bi
vanredno čist i spreman. Samo da još veže maramu oko vrata i
očešlja kosu.
»Znao bih je na Grenlandu«, nastavi razgovor u sebi. Diže sveću
gore-dole pored ogledala, pa ogledalo gore--dole pred glavom.
»Mnogo je čudno što to nije pomenula.«
Maramu nabra još malo, pa najzad, mada više no zadovoljan
svojim izgledom, sasvim spokojno krenu put zvuka violina koje su
svirači udešavali za svirku. Prođe kroz ostavu iza kuhinje, gazeći na
prstima da ne probudi desetak beba koje su ležale na stolu i pod
stolom. U Medveđem Potoku su bebe i deca uvek išli s roditeljima
na igranku, jer za dadilje nisu znali. Tako su mali Alfred i Kristofer
ležali tamo na ćebadima, uporedo i popreko s malim Tejlorima, i
malim Karmodima, i Lijima i svim mališanima Medveđeg Potoka
koji još nisu mogli da trče okolo i smetaju svojim raspoloženim
roditeljima u igranju.
»Ama, Lin još nije tu!« začudi se Onaj iz Virdžinije u sebi,
gledajući po sobi u kojoj su se okupili igrači. Gospođica Vud je
ustala da igra kadril. »Nisam zapamtio da joj kosa tako lepa«,
nastavi taj razgovor sam sa sobom. »A kako je mala... prava
devojčica!«
E, u stvari je bila sto pedeset osam, ali on onako visok mogao da
joj gleda pravo dole u teme.
— Pozdrav partneru! — viknu prvi violinist.
Igrači i igračice pokloniše se jedno drugom. Okrenuvši se,
gospođica Vud ugleda posmatrača na vratima. Opet, kao i na Južnoj
pritoci onog dana, on prvi obori oči. Smesta pogodivši zašto je došao
81
posle šest meseci, seti se svoje maramice i kako je ono vrisnula na
rečici. Obuze je iščekivanje i želja da ga gazi, jer je bio uistinu naočit.
Zaigra, brižljivo se pretvarajući da uopšte ne zna da on postoji.
— Prva dama, sredina! — podseti je partner. — Jeste li zaboravili
kako ide, od poslednje igranke?
Moli Vud više ne zaboravi, no se živo unese u igru.
— Večeras vidim neka nova lica — primeti ubrzo.
— Uvek zaboravljate naša jadna lica — odgovori partner.
— Ne zaboravljam! Vidim jednog neznanca. Ko je onaj crni na
vratima.
— E... on je iz Virdžinije i ne bi priznao da je crn.
— Valjda neki novajlija?
— Ha, ha, ha! I ta vam vredi!
I tako taj prostodušni partner objasni Moli Vud mnogo toga o
Onom iz Virdžinije. Na kraju igre vide kako čovek na vratima krenu
k njoj.
— Jao što je vrućina! — reče partneru brzo. — Idem da pogledam
šta rade bebe.
Žustro i savršeno ravnodušno projuri pored Onog iz Virdžinije.
On se ozbiljno zagleda za njom. »Odmah me poznala«, reče u
sebi. Posle nekog vremena okrene se i nasloni na dovratak. »Što je
vrućina!« rekla je. Ama, ovde baš i nije tako vapijuće vruće, a što se
tiče jurnjave Alfredu i Kristoferu kad se njihova rođena majka mota
ovuda... valjda nije uvređena?« Zastade, pa ponovo pogleda kuda je
ona otišla. Gospođica Vud opet veselo projuri pored njega i odmah
zatim zaigra šotiš. »Da, pozna me«, razmišlja opaljeni kauboj.
»Mora da pazi da me ne bi videla. I mnogo je zanimljivo što se toliko
uzvrpoljila.«
— Zdravo! — uzviknu odjednom glasno.
— Zdravo! — otpozdravi Lin Mek Lin kiselo.
Upravo je povirio u kuhinju.
— Ne igraš? — upita južnjak.
— Ne znam da igram.
— Da nisi preležao šarlah i zaboravio raniji život? Lin se
osmehnu.
82
 — Dede nagovori učiteljicu da te uči da igraš — nastavi Onaj iz
Virdžinije. — Mene će učiti.
— Hm! — frknu gospodin Mek Lin i mrko krenu buretu.
— Ama, rekli mi da ovog meseca ne piješ! — kao začudi se
prijatelj idući za njim.
— E, pijem. Živeo!
Kucnuše se limenim šoljama.
— Ali ne igram valcer s njom — nastavi gospodin Mek Lin
uvređeno. — Nazvala me izuzetkom.
— Valcer — ponovi Onaj iz Virdžinije brzo, pa čuvši zvuk violina
žurno ode.
Malo je ko u predelu Medveđi potok znao da igra valcer, a i ta
nekolicina igrala su smušeno i nezgrapno, pa je južnjak rešio da
iskoristi svoju veštinu. Uđe u sobu i gospođica vide kako prilazi
mestu gde je ona trenutno sedela sama, pa se malko usplahiri.
— Hoćete li da pokušamo neki krug, gospođice?
— Molim? — odgovori ona.
Pogleda ga hladno, već majstorski vladajući samom sobom.
— Ako volite valcer, gospođice, hoćete li da igrate sa mnom?
— Kažu da ste iz Virdžinije? — reče Moli Vud, posmatrajući ga
učtivo, ali ne ustajući.
Čovek deluje mnogo važnije ako ne ustane. To sve učiteljice
dobro znaju.
— Jesam, gospođice, iz Virdžinije.
— Čula sam da su južnjaci tako lepo vaspitani,
— To je tačno.
Kauboj se zajapuri, ali glas mu i dalje ostade sasvim blag.
— Jer u Novoj Engleskoj, znate, — nastavi gospođica Moli,
pogledavši njegovu maramu i izbrijanu bradu, pa opet pribrano
pravo u njegove oči — gospoda zamole da ih najpre predstave
gospođicama, pa tek onda zamole gospođice da igraju valcer.
Stajao je neko vreme pred njom, sve crveniji. Posmatrajući
njegovo naočito lice, bivala je sve uzbuđenija. Čekala je da pomene
rečicu, jer će se tada iznenaditi, pa postepeno prisetiti, i konačno
biti vrlo ljubazna prema njemu. Ali on nije čekao.
83
 — Molim vas da mi oprostite, gospođice, — reče, pokloni se i
ode, a ona se uplaši da se više neće ni vratiti.
Ali sasvim ga pogrešno ocenila. On se spokojno vrati s
gospodinom Tejlorom, koji ga propisno predstavi. Tako udovolji i
društvenim propisima.
Nikada nećemo doznati šta je kauboj hteo da kaže posle toga, jer
čiča Hjui priđe s čašom vode, po koju je otišao na molbu gospođice
Vud i tako je ostavio samu za trenutak. Smesta ponovi poziv da se
zavrte, a ona bogzna kako ljubazno prihvati i izvuče se iz položaja u
kom se počela osećati slabijom stranom. Onaj iz Virdžinije gledao
je neko vreme za svojom damom koja se lako vrtela po podu, pa
otišao buretu.
Da njega ostavi za čiča-Hjuija! Ljubomora je nešto duboko i
osetljivo, i svoju zavist ispoljava na bezbroj načina. Onaj iz
Virdžinije spremio se da Lina Mek Lina gleda neprijateljski. Našavši
ga kod bureta, oseti neko bratstvo između sebe i Lina, a njegovo
neprijateljstvo krenu novim i čudnim smerom.
— U zdravlje! — reče Mek Linu, pa se kucnuše limenim šoljama.
— Učila te da igraš? — upita gospodin Mek Lin sa širokim
osmehom na licu. — Kroz prozor mi se učinilo da ti drži prvu lekciju.
— U tvoje zdravlje — reče južnjak, pa se opet junački kucnuše i
iskapiše šolje.
— Je li te nazvala izuzetkom, ili tako nešto? — upita Lin.
— Pa, ispalo bi nešto slično tome.
— U zdravlje, onda! — uzviknu Lin oduševljeno i limene šolje
ponovo zazvečaše.
— Samo zato što je neko slučajno iz Vermonta, — nastavi
gospodin Mek Lin — nema nikakvog razloga i da bude posebno
ohol. Dabogme! I ja sam odrastao u Masačusetsu, a i velikih je ljudi
koji su tamo odrasli... Danijel Vebster i Izrael Putnam i mnogo onih
političara.
— Virdžinija je dobra stara državica — primeti južnjak.
— Obe su poprilično ispred Vermonta. Rekla mi da sam prvi
izuzetak na kog se namerila.
— Koje si joj pravilo tada dokazivao, Line?
— Pa, znaš, hteo sam da je poljubim.
84
 — Valjda nisi!
— Do đavola, ništa nisam mislio!
— Mora da si se mnogo brzo trgnuo?
— Ama, jahao sam s njom... jahao u školu, jahao iz škole, i
dolazio i odlazio, a ona veselo čavrljala i svakog dana me čudo toga
pitala o meni, i nisam joj baš mnogo ni lagao. Zato sam i računao da
mi neće zameriti. Mnoge to vole. Ali ona nije volela, da znaš!
— Nije — reče Onaj iz Virdžinije, duboko ponosan svojom
gospom koja ga je omalovažila.
Jedanput je izvukao iz vode, a i tog dana je bio njen vitez bez
ikakve nagrade. To ga je bolelo, ali svoj jad ne kaza Linu, jer su mu
u sećanju ostale i njene ruke oko njega dok je na konju iznosio na
obalu. Samo u sebi promrmlja: »Baš smešno!« pošto se ponovo seti
nepravde koju mu je nanela, a uvređeni Mek Lin pričao je svoju
nevolju.
— Gazila me večeras, i to onako s neba pa u rebra. Polazili smo
ovamo. Tejlor i njegova gospođa bili su napred, u kolima, a ja sam
držao njenog konja i pomagao da jaše, kao dane i dane pre toga. Ko
bi nas video? Računao sam da joj neće biti krivo, a ona me zato
nazove izuzetkom! Da si je samo čuo o tome kako ljudi na Zapadu
poštuju žene. Posle toga ni reči nismo progovorili. Prevalili smo
trideset osam kilometara... ona kaska napred, a njen konj mi frlja
pesak u brk. Gospođa Tejlor je videla da nešto nije u redu, ali ona
nije ništa kazala.
— Gospođica Vud nije ništa kazala?
— Nije ona takva! Nikad neće zinuti. Ume ona da pazi na sebe,
da znaš!
Violine su raspojasano odjekivale iz sobe, a i bat nogu igrača.
Sasvim su se zagrejali, pa se kroz prozore videlo kako lete tamo-
amo. Dvojica kauboja priđoše jednom prozoru i mrko se zagledaše
unutra.
— Eno je — reče Lin.
— Opet s čiča-Hjuijem — dopuni Onaj iz Virdžinije kiselo.
— Čovek bi pomislio da nema ženu i blizance, kako ripa okolo.
— Sad je Vestfal uzeo — primeti Mek Lin.

85
 — Džems! — uzviknu Onaj iz Virdžinije. — I on je jedan od tih
sa ženom i decom, a dobija i igranje pride.
— Eno je sad s Tejlorom — reče Lin nešto docnije. — Još jedan
oženjen čovek! — primeti južnjak.
Odvukoše se u ostavu, pa kroz kuhinju, na vrata sobe u kojoj su
igrači živo preplitali nogama. Gospođica Vud je još igrala s
gospodinom Tejlorom.
— Da trgnemo po jednu — reče Onaj iz Virdžinije.
Odoše buretu, pa se opet vratiše. Ogorčenje i osećanje nepravde
ojačaše u Onom iz Virdžinije.
— Sad je s matorim Karmodijem — otegnu. — On igra polku kao
mečka. U školi uči njegovog majmunskog klinca da čita pas i krava
celo pre podne. Već bi odavno trebalo da knjava u krevetu, taj
matori Karmodi.
Stajali su nedaleko od mesta odvojenog za usnulu decu, a jedna
od dve bebe ispod obližnje stolice baš tada kmeknu u snu. Bio bi
potreban mnogo glasniji povik, pa čak i složna dreka svih mališana,
da bi to doprlo do ušiju njihovih roditelja u susednoj sobi, toliko se
igra razmahala. Ali u tišini koja je tu vladala taj zvuk zape za uvo
gospodina Mek Lina. Okrenu se da vidi šta je, ali obe bebe su
spokojno spavale.
— To su čiča-Hjuijevi blizanci — reče.
— Kako znaš? — upita Onaj iz Virdžinije, odjednom živo
ljubopitljiv.
— Video sam kad ih je njegova žena tutnula pod stolicu, da bi ih
odmah našla kad krene kući.
— Aha — reče Onaj iz Virdžinije zamišljeno. — Da bi ih odmah
našla. Dabogme. Čiča-Hjuijevi blizanci.
Ode na mesto odakle je mogao da posmatra igru.
— E, — nastavi, vrativši se — učiteljica mora da se sasvim
zagledala u čiča-Hjuija. Opet igra kadril s njim.
Govorio je bez ikakvog ogorčenja, ali s malko naglašenim
razvlačenjem reči, što je u njega često bio rđav znak. Pogleda po
bebama, uvijenim u raznobojne marame i ćebad.
— Devet, deset, jedanaest lepih usnulih neznanaca — izbroja
umiljato. — Neki tvoj među njima, Line?
86
 — Nije, koliko ja znam — odgovori gospodin Mek Lin sa
šeretskim osmehom na licu.
— Jedanaest, dvanaest. Ovo ovde je mali Kristofer, u ćebetu s
plavim prugama... ili je možda ona druga žuta glavica on. Rode su
baš dobro zapucale sa svojim teretom u Medveđi Potok, Line.
— Šta to blebećeš, onako pošteno?
— Ako su sve tako strašno slične, odakle su ih onde rode donele,
— nastavi južnjak blago — prosto ne bih voleo da budem u koži onih
koji ih izdvajaju iz opšteg čopora. A to je zbilja čudna misao —
dodade tiho. — Reče li da su oni pod stolicom čiča-Hjuijevi? —
upita, pa se sagnu, uze bebe koje su spokojno spavale i metnu ih pod
jedan sto. — Ne, ovo nije u redu — promrmlja, posmatrajući ih.
Začudo vešto, i pažljivo vodeći računa o bebama, skide maramu
u koju ih majka umotala. To ubrzo dovede do vrlo složenog
zamenjivanja. Gospodin Mek Lin ga neko vreme u čudu gledao.
Odjednom mu puče pred očima, pa razdragano uzviknu i priskoči u
pomoć.
Dok su oni tako marljivo poslovali oko mališana, bezbrižni
roditelji i dalje su živo igrali, a poneki slabašan uzvik njihovih
potomaka nije dopro do njih.

87
 XI

»Zaljubićete se u mene na kraju krajeva«

Završio se ćevap u Svintonovih. Violine su umukle, vola su

pojeli, bure ispraznili, osim nešto malo na dnu, i sveće ugasili. Oko
kuće dogorele vatre mir i tišina. Gosti su se razišli kućama, a
Svintonovi su čvrsto spavali, umorni od veselja koje su tako
gostoljubivo priredili.
Gospodin i gospođa Vestfal vozili su se kolima kroz noć. Već
dosta blizu njihove brvnare, iz gomile ćebadi u kolima ču se neki
glasić.
— Džime, — javi se gospođa Vestfal zabrinuto — rekla sam ti da
će se Alfred prehladiti.
— Koješta, Lizi! Ništa se ne sekiraj. Tek je jednogodac, pa mora
da šmrca.
Mladi Džems poljubi svoju ženicu.
— E, kako možeš tako govoriti o Alfredu! — prekori ga ženica. —
Nazivaš ga jednogocem, kao da je tele, a on tvoje dete koliko i moje.
Ne shvatam te, Džemse Vestfale!
— Ama, uopšte ne znam na šta misliš — začudi se Džems Vestfal.
— Eno ga opet! — uzviknu majka usplahireno. — Džime, požuri
kući. Nekako zbilja čudno kašlje.
Džim požuri. Ubrzo prevališe onih desetak kilometara, pa dobri
Džems poče da ispreže konje pri svetlosti fenjera iz štale, a njegova
žena uprti decu i odjuri da ih što pre strpa u krevet. Već je otkopčao
uzde, pa su konji prišli da im skine i ham, ali uto ču kako ga žena
zovnu. I to ga je tako viknula da je pojurio u kuću i u trku izvukao

88
revolver. Ali nije bilo ni medveda ni nekog Indijanca — samo dvoje
neznane dece na krevetu. Njegova žena ih je streljala očima.
On odahnu sa olakšanjem i ostavi revolver.
— Vrati ga u futrolu, Džemse Vestfale. Biće ti potreban. Pogledaj
ovo!
— E, neće ujesti. Čiji su? Gde si tutnula naše?
— Gde sam... — poče majka, ali je glas izdade i zaneme. — I ti to
pitaš mene! — nastavi. — Pitaj Lina Mek Lina. Pitaj onoga koji
nahuška bika na čoveka i krade zepe, šta je učinio s našim slatkim
dušicama, mešajući ih s tuđim derištima koja su bolesna i kašlju. To
je Čarli Tejlor u Alfredovim pokrivačima, a ja sam znala da Alfred
ne kašlje tako i rekla sam ti da mi je to čudno; a ono drugo, u
Kristoferovom novom jorgančiću, čak nije ni de-de-dečak!
Kad taj zločin protiv društva puče pred očima Džemsa Vestfala,
taj isti Džems Vestfal sede na najbliži komad nameštaja i, ne
obazirući se na ženine suze i svoju zamenjenu decu, prsnu u
neobuzdan smeh. Verovatno mu živci popustili pošto se onako
prepao da neki medved nije upao u kuću. Ali gospođa Vestfal smesta
pritegnu njegove živce, pa dok su ponovo upakovali podmetnutu
decu, koja su se grlato rasplakala, i tandrkali kolima put Tejlorovih,
i sam poče da saoseća s njenim ogorčenjem, kao pravi muž i otac.
Međutim, tek pošto stigoše Tejlorovima i od gospođice Vud doznaše
da su u toj kući odmotali neko dete koje niko nije poznao, i da su
gospodin i gospođa Tejlor već dobro odmakli putem ka Svintovima,
Džems Vestfal ošinu konje, željan osvete maltene koliko i njegova
žena.
Vatra se sasvim ohladila i pretvorila u gomilu perutavog, belog
pepela na mestu gde su pekli vola, a gospodin Mek Lin kroz snove
oseti promenu vazduha pred svitanje. Oprezno sede među ostalima
koji su polegali oko vatre pod vedrim nebom i probudi onoga do
sebe.
— Ubrzo će svanuti, — šapnu — pa valja da zdimimo odavde.
Ranije nikad nisam pomislio da je toliki vrag u tebi.
— Mislim da će neki biti dosta prgavi — promrmlja Onaj iz
Virdžinije pospano, uživajući pod toplim ćebadima.

89
 — Kažem ti da moramo klisnuti — opet će Lin, pa protrlja crnu
kosu Onog iz Virdžinije, koja se jedino videla ispod ćebadi.
— E, klisni — dopre prigušeno ispod ćebadi — i neka te nigde
nema dok ne budu kadri da shvate šalu.
Južnjak se povuče još dublje pod ćebad, a gospodin Mek Lin mu
reče da je budala, ustade i osedla svog konja. Iz bisaga donese neki
paketić, pažljivo ga ostavi pored Gizdavog Ćelavka, pa uzjaha i ode.
Kad se Ćelavko docnije probudio, našao je u tom paketiću zepe sa
cvetnom šarom.
Ne bi se moglo reći da je gospodin Mek Lin bio baš mnogo
mudar kad je ulogu budale pripisao Onom iz Virdžinije, zato što je
ostao pod ćebadima; uvek je kriv onaj ko pobegne.
Pre no što je Lin odmakao i pošten kilometar, tandrkanje kola
probudi sve koji su ostali za njim i Tejlorovi dojuriše. Tek što
Tejlorovi zakucaše na vrata Svintonovih, ču se tandrkanje i drugih
kola. Dojuriše gospodin i gospođa Karmodi, i čiča Hjui sa svojom
ženom, a odmah za njima gospodin Dou, sam, jer mu ženu uhvatio
napad — doktor Barker, iz Suve Koske, dobro joj je rekao da se ne
sme uzrujavati. Žene i deca počeše da dižu graju. Vestfalovi dođoše
s konjima u peni, Tomasovi takođe. Do sunčevog izlaska okupi se
zbor očeva, majki, grlatih mališana i posmatrača kakav svet valjda
još nije video. I dan-danas ćete čuti priče o tome od Teksasa do
Montane; ali ja vam kazujem kako se to stvarno odigralo.
Razume se, svi su se okomili na jadnog Lina. Evo, Onaj iz
Virdžinije daje sve od sebe, drži konje i pomaže gospođama da siđu
s kola, pa na račun Mek Lina zapljuštaše i pretnje. Jedna skupina s
gospodinom Douom na čelu, ubrzo se spremi u poteru za njim, pa
je južnjak časak razmišljao da li da ih uputi na pogrešnu stranu. Ali
zaključi da nema opasnosti da će Lina i naći.
Gospođa Vestfal smesta nađe Kristofera u zelenoj marami Ane
Marije Dou, ali sve nije išlo tako u tren oka. Ispalo je da je gospodin
Mek Lin, kako je to Džems Vestfal žalostivo istakao, ne samo
»izmenjao šare nego i pretumbao ceo prokleti špil« i složno su
psovali tu đavolsku ujdurmu. Očevi nisu bili od bogzna kakve
pomoći; majke su izvlačile lavovski deo posla; a neka osetljiva
pitanja toliko su se zamrsila do deset sati da su žene morale da održe

90
tajni sastanak u jednoj sobi — strogo isključivši muškarce — šta
su tamo rešile, mogu samo da nagađam.
Za tog većanja, potera se vrati. Nisu našli gospodina Mek Lina.
Našli su jedno drvo, a na njemu cedulju na kojoj je stajalo »Bog
blagoslovio naš dom!« Tu cedulju su zarobili.
Ali zbor žena urodi plodom. Svaka majka iziđe zadovoljna što je
povratila sve svoje, a svaki otac, pošto mu je porodica opet došla na
pravu meru, poče da posmatra iskosa onoga do sebe. Kad je čovek
tako ljut da bi ubio drugog čoveka, kad oganj pravedne želje za
krvlju bukti u njegovom srcu, kao što je bogme buktao nekoliko sati
u srcu tih očeva, taj oganj obično i dogori. Tako je to u velikodušnih
priroda, izuzev ako uzrok ljutine ostane nepromenjen. Ali decu su
našli; nijednom se ništa nije dogodilo. Majke su ih propisno
nahranile i ukazale im potrebnu negu. Sve je prošlo. Dan je bio
divan. Od sinoćnjeg ćevapa preostalo je još sasvim dovoljno za
dobru gozbu. Ti očevi iz Medveđeg Potoka nisu mogli da održe svoju
jarost u belom usijanju. Većina od njih bili su više ljubavnici svojih
žena no očevi svoje dece, pa počeše uviđati i šaljivu stranu celog
događaja. Više nisu ni onako strogo osuđivali Lina Mek Lina.
Ali u žena to nije bio slučaj. Vapile su za osvetom, ali su vapile
uzalud i muževi ih gledali s osmehom na licu.
Gospođa Vestfal je dugo dokazivala da krivca valja neminovno
kazniti.
— Na kraju krajeva, — uporno će — bilo je vrlo drsko od njega
što je onu cedulju okačio na drvo. Mogla bih mu i oprostiti, da nije
toga.
— Jeste, — javi se Onaj iz Virdžinije, stojeći među njima — to
nije bilo baš lepo. Pogotovo što sam ja taj koga tražite.
Gledali su ga zgranuto.
— Evo, ubijte me — nastavi on, prelazeći pogledom po društvu
oko sebe. — Neću se braniti.
Ali nisu mogli odoleti kako je pogledao po njima. Izabrao je
pravi čas za svoje priznanje, kao što komandant konjice čeka pravo
vreme za juriš. Malko su ga grdili; najviše majke. A on je samo
ponavljao:
— Suviše ste blagi prema meni.
91
 — Ali, šta si hteo time? — upita Vestfal.
— Više ne znam ni sam. Mislim da je rakija kriva.
— Ne bi mi bilo tako krivo — reče gospođa Vestfal — kad bih
videla da se bar malo kajete, ili da vas sramota.
Onaj iz Virdžinije pokajnički zavrte glavom.
— To i pokušavam — odgovori jednostavno.
I tako je sedeo i razoružavao napadače, dok se nisu latili obilnih
ostataka ćevapa. On se ne pridruži društvu za stolom. Kad sam vam
rekao da je jedino gospođa Dou bila odsutna tog nezaboravnog
jutra, potkrala mi se omaška. Još jedna nije bila tu.
Onaj iz Virdžinije spokojno odjaha po jesenjem suncu. Putem
upita svog Monta paripa:
— Šta misliš, gurmane, je li i tebe zaboravila?
Umesto novih pantalona, na sebi je imao stare i kaubojske
kožne nogavice. Ali novu maramu je ostavio oko vrata. Mnogi bi se
radovali kad bi izgledali kao on.
— Slušaj, Monte, — opet će — hoće li biti kod kuće?
Bila je nedelja. Nije držala nastavu u školi, pa je nađe u njenoj
brvnari, pored Tejlorove. Njene oči bile su veoma blistave.
— Pomislih da malo svratim — reče.
— Baš šteta! — uzviknu ona. — Gospodin i gospođa Tejlor nisu
kod kuće.
— Jeste, imali su pune ruke posla. Zato sam i pomislio da
svratim. Hoćete li izjahati sa mnom, gospođice?
— Bože! Ja...
— Možete jahati mog konja. Miran je.
— A vi da hodate?
— Ne, gospođice. A nećemo ni oboje jahati na njemu puta.
Ona sva pocrvene. Pošto to zapazi, tiho nastavi:
— Uhvatiću jednog Tejlorovog konja. Tejlor me zna.
— Ne, zbilja mislim da to ne bih mogla. Ali hvala vam. Mnogo
hvala. Sad moram da idem i pogledam vatru u gospođe Tejlor.
— Ja ću je pogledati, gospođice. Mnogo bih voleo da izjašete sa
mnom. Danas ne morate da se brinete o bebama.

92
 Na tu strelu, prabaka Stark se munjevito probudi duboko u srcu
praunuke i oholo objavi rat.
— Ne znam na šta mislite, gospodine, — odreza hladno.
Sad je njega vrebala opasnost, jer je lako mogao upasti u običnu
sirovu drskost i upitati zašto je onda tako iznebuha odgovorila. Bilo
mu lako da kaže štošta slično tome. A svaka drskost donela bi mu
poraz. Ali Onaj iz Virdžinije nije bio od onih koji takve bitke gube
na takav način. Njegova strela je pogodila cilj. Mislila je da pominje
one bebe za koje je sinoć pokazala onako suvišnu zabrinutost.
Savest joj bila nečista. Samo je to hteo da utvrdi pre no što se lati
boja.
— Ama, samo sam mislio — reče mirno, sedajući pored vrata —
da je danas nedelja. Danas vam škola ne smeta da biste uživali u
jahanju. Utoliko bolje ćete sutra učiti decu, gospođice. Možda je to
i vaša dužnost — dodade i osmehnu se.
— Moja dužnost! Sasvim je novo da mi neznanci...
— Jesam li ja neznanac? — upade joj on u reč, ispalivši prvi
plotun. — Upoznali smo se po svim propisima, gospođice, —
nastavi, videvši kako se opet zajapurila. — A ne želim da vam se
namećem ni za ceo svet. Otići ću ako hoćete.
Polako ustade i zagleda se u nju, sa šeširom u ruci.
Moli se usplahirila. Uopšte nije htela da on ode. Nijedan od
njenih udvarača nije bio kao ovaj visoki kauboj. Te kožne nogavice
s rojtama, opasač s revolverom, flanelska košulja i marama oko
vrata, nisu joj više bili ništa novo. Otkako je došla u taj kraj, videla
je mnogo muškaraca, i mladih i starih, odevenih tako. Ali na tom
čoveku pored njenih vrata kao da odišu romantičnošću. Nije htela
da on ode — i htela je da pobedi u boju. U tom uzbuđenju odjednom
postade veoma stroga, kao na stanici u Husičkim Vodopadima.
Kazniće ga, da će to zapamtiti dok je živ!
— Pretpostavljam da vi sebe smatrate čovekom — reče oštro.
Ali on uopšte ne zadršće. Njena žestina oduševi ga, a nežna želja
da bude njegova uzburka mu krv.
— Odraslim i svesnim čovekom — ponovi ona.
— Jeste, gospođice, čini mi se da je tako — odgovori on i opet
sede.
93
 — A puštate ih da misle da... da je gospodin Mek Lin... Ne smete
mi pogledati u oči i reći da je gospodin Mek Lin učinio ono sinoć!
— Mislim da ne smem.
— Eto! Znala sam! To sam i rekla odmah od početka!
— A ja potpuni neznanac vama! — primeti on tiho.
Bio je to njegov drugi plotun. Mnogo je onesposobio. Ćutala je.
— Kome ste to pomenuli, gospođice?
Ponadala se da ga uhvatila u mengele.
— Ama, zar se bojite? — upita i zvonko se nasmeja.
— Rekao sam im sam. A njihova iznenađenost učinila mi se tako
iskrena da bi mi bilo prosto krivo ako su me toliko prevarili, a
ovamo su to znali zato što ste me vi videli.
— Ja vas nisam videla. Znala sam da mora... Razume se da
nikom nisam rekla. Kad sam kazala da sam to i rekla odmah od
početka, htela sam da kažem... samo se po sebi razume šta sam htela
da kažem.
— Jeste, gospođice.
Jadnoj Moli dođe da iskoči iz kože.
— I kakva li je to neslana šala — nastavi brzo — na račun
drugoga? Smatrate li dostojnim jednog muškarca da plaši i baca u
brigu žene samo zato što je vama... uopšte bez ikakvog razloga?
Nikada ne bih ni pomislila da bi to mogao da učini čovek koji paše
revolverčinu i jaše velikog konja. Bilo bi me stran da izjašem u
šetnju s tako nedoraslim zaštitnikom.
— Da, to je bilo strašno detinjasto. Vaše reči me zbilja pogađaju
u izvesnoj meri, ali možda je bilo trenutaka i kad sam se poneo
maltene kao čovek. Priznajem da sam sinoć zaboravio da me
predstave pre no što sam progovorio s vama. Zašto sam to
zaboravio? U jednom ste me savršeno uhvatili. Hoćete li pokušati
da pogodite i to?
— Ne mogu da sedim i pogađam zašto se neko ne ponaša kako
treba... a ne izgleda takav.
— E, gospođice, bio sam vam iskren i priznao svoje, ali vi mi ne
vraćate jednakom merom. Molim vas da mi oprostite što ću vam
reći ono na šta imam pravo, iako to ne mogu da kažem onako
94
biranim rečima kao što bih želeo u razgovoru s vama. Ali ko nas je
predstavio jedno drugom na prelazu na Južnoj pritoci?
— Jeste li mi onda prigovorili da sam neznanac?
— Ja... nisam! — planu Moli, ali se učas umiri i sasvim ljupko
dodade: — Znate, kočijaš mi je rekao da tamo nije bilo baš tako
opasno.
— To nisam ni mislio da kažem. Vi ste odrasla devojka, svesna
devojka. Prevalili ste toliki put, sasvim sami, i došli u jedan grub
kraj da učite decu koja se igraju šuge i žmure i raznih ludorija kojih
se moraju odreći kad odrastu. Ne smatrate li da je pretvaranje da ne
poznate jednog čoveka... njegovo ime nije važno, važan je
jednog čoveka čijoj ste se pomoći dosta obradovali kad vam je neko
bio potreban... ne smatrate li da je to veoma blizu žmure koje se ona
deca igraju? Nisam baš tako siguran da nas nije dvoje dece u ovoj
ovde brvnari.
Moli Vud ga drsko gledala.
— Mislim da mi se ne dopadate — reče hladno.
— I to je sasvim u redu. Zaljubićete se u mene na kraju krajeva.
Hodite da izjašemo u šetnju, gospođice.
— Gle, gle, gle! Dakle, zaljubiću se u vas? Kako ćete me naterati
na to? Znam da muškarci misle da samo treba da sede i prave se
važni i prse se pred devojkom...
— Sveti bože! Uopšte se ne prsim pred vama!
Prsnu u smeh, a njegov smeh mnogo se dopade gospođici Vud.
— .Molim vas, hodite u šetnju — zaokupi opet. — Dan je prosto
divan za jahanje.
Ona se otvoreno i ćutke zagleda u njega.
— Povući ću dvoje što sam vam rekla — progovori najzad. —
Mislim da mi se zaista dopadate. I znam da ne bih imala nedoraslog
zaštitnika kad bih izjahala u šetnju s vama.
Zatim mu, u znak potpunog priznanja, pruži ruku.
— I uvek sam htela — reče — da vam zahvalim za pomoć koju
ste mi ukazali na onoj rečici.
On uze njenu ruku u svoju, a srce mu zatutnji u grudima.
— Pravi ste gospodin! — uzviknu oduševljeno.
95
 Na to ona prsnu u smeh.
— Uvek sam želela da budem muškarac — reče veselo.
— A meni je veoma milo što to niste — odgovori on, gledajući je
pravo u oči.
Ali Moli je dobila dovoljno plotuna u jednom danu. Tako nešto
više nije mogla dozvoliti. Znalački vladajući sobom, upita:
— Gde ste naučili da tako lepo pričate? Uostalom, to nije važno.
Vidi se da ste dosta iskusni s obzirom na vaše godine.
— Meni je dvadeset sedam — izvali Onaj iz Virdžinije, smesta
uvidevši da se glupo poneo.
— Ko bi rekao! — podrugnu se Moli.
Znala je da ga najzad pogodila i da je tog dana pobeda na njenoj
strani.

96
 — Nemojte biti suviše sigurni da vam je milo što nisam
muškarac — pecnu ga nekako izazovno.
— Igraću na sreću — primeti on.
— Jer i meni je maltene dvadeset tri — završi, gledajući ga
pobedonosno.
— I nećete izjahati sa mnom? — uporno će on.
— Neću — odgovori ona tako odlučno da je znao da je nikako ne
može nagovoriti.
— E, onda ću vas pozdraviti — reče on. — Ali doći ću opet. A
sledeći put dovešću vam jednog mirnog konja.
— Sledeći put! Sledeći put! Pa, možda ću i ići s vama. Stanujete
li daleko?
— Na ranču sudije Henrija, onamo preko — odgovori on,
pokazujući rukom preko brda. — To je na Dubokom Potoku —
objasni. — Dosta je daleko, ali mislim da za dan jahanja mogu doći
ovamo da vas vidim. Želim vam svako dobro, gospođice.
— O, još nešto! — viknu Moli Vud za njim nekako usplahireno.
— U-uopšte se ne bojim konja. Nije potrebno da dovedete tako
mirnog. Bila... bila sam veoma umorna onog dana i... i obično ne
vrištim.
On se okrenu i pogleda je pravo u oči.
— Baš ste sila! — uzviknu zadivljeno. — Hoćete li mi dati struk
tog cveća?
— Vrlo rado! Uvek mi milo kad se nekom dopadne.
— Gotovo je iste boje kao vaše oči.
— Ostavite se mojih očiju.
— Ne mogu, gospođice. Upravo od onog dana na Južnoj pritoci.
Zadenu cvet za kožnu pantljiku sombrera i odjaha na svom
Montu paripu. Gospođica Vud ostade neko vreme na mestu, pa
koraknu put vratnica, odakle ga je još mogla videti. Zatim se kao
otrgnu, ode u brvnaru i zatvori vrata.
Docnije tog dana Onaj iz Virdžinije naiđe na gospodina Mek
Lina. Pogledavši njegov sombrero, Lin prepodobno primeti:
— Moja Lulu cura uzabrala lalu.
— Nemoj, Line, — odreza južnjak.
97
 — Dobro, neću — prihvati Lin.
Tako se Onaj iz Virdžinije tog puta rastao od svoje izabranice —
a ni reči, ni s jedne ni s druge strane, o maramici koja je iščeznula
za onog događaja na Južnoj pritoci.

98
 XII

Uglednost i jednakost

Pismo iz Medveđeg Potoka bilo je uvek dobrodošao poziv krugu

u Beningtonu da se okupi i čuje o životu veoma stranom Vermontu.
A kad priča o zameni beba dođe poštom, pismo izazva mnogo življe
uzbuđenje no obično. Pročitaše ga velikom broju suseda, u kojih
izazva i smeh i sablazan.
— Ne volim što je tamo gde se i tako nešto može dogoditi — reče
gospođa Vud.
— A ja bih voleo da sam bio tamo — odgovori njen zet Endru
Bel.
— Ne kaže ko je izveo tu neslanu šalu — primeti gospođa Bel.
— Ništa nam ne bi koristilo da je i kazala — odgovori gospođa
Vud.
— Voleo bih da se nađem s tim ko je to izveo — reče Endru.
— Bože sačuvaj! — uzviknu gospođa Vud. — Svi su tako užasni.
I smesta otpisa kćerci, moleći je da pazi na sebe i što više
vremena provodi s gospođom Balam. »I sa svakom drugom
gospođom koja je blizu Tebe, jer mi se čini da si u vrlo gruboj
sredini. Volela bih da se izvučeš odatle i vratiš kući. Jesi li mislila da
ću se smejati toj podvali s bebama?«
Gospođa Flint, pošto ču tu priču (nisu je pozvali da joj pročitaju
pismo), primeti da je i inače smatrala Moli Vud pomalo prostom,
otkako je počela da ide po kućama i daje časove iz klavira kao svaka
obična Nemica.

99
 Ali gospođi Vud dosta laknu kad primi sledeće pismo. U njemu
nije bilo nikakvog užasa, kao ono o ćevapu i bebama. Moli je pisala
o vanredno lepom vremenu i kako joj prija tamošnji izvanredan
vazduh. Tražila je da joj pošalju knjiga, mnogo knjiga svih vrsta,
romana, priča, pesama. Sve one dobre stare knjige, a i sve dobre
nove knjige koje mogu odvojiti, ili nabaviti. Jevtina izdanja, razume
se.
— Bogme će ih i dobiti! — reče gospođa Vud. — Ala mora da joj
nedostaje duševna hrana u tom užasnom kraju.
Pismo nije bilo dugačko i uglavnom je govorilo o knjigama i
lepom vremenu i prilikama za šetnju koje je ono pružalo. »Nemaš
pojma«, stajalo je u njemu, »kako je uživanje jahati, naročito na
vatrenom konju, a sada jašem već sasvim dobro.«
— To je zbilja lepo! — uzviknu gospođa Vud, ostavivši pismo. —
Nadam se da konj nije suviše vatren.
— S kim to jaše? — upita gospođa Bel.
— Nije rekla, Saro. Zašto?
— Tako. Nekako čudno izostavi ponešto s vremena na vreme.
— Saro! — uzviknu gospođa Vud prekorno.
— O, mama, i sama znaš isto tako dobro kao ja da ume da bude
veoma samostalna i slobodna.
— Jeste, ali ne na takav način. Nije htela da jaše s jadnim
Semom Benetom, a on je, na kraju krajeva, prikladan momak.
Ipak, u odgovoru na to pismo, gospođa Vud upozori kćerku da
ne izlazi ni sa kim kog joj gospođa Balam ne bi u potpunosti
preporučila. Dobra gospođa Vud nikako nije mogla shvatiti da
gospođa Balam stanuje ceo dan putovanja od Medveđeg Potoka i da
je Moli viđa valjda jedanput u tri meseca. »Poslali smo Ti knjige koje
si tražila«, pisala je majka.
Ta pošiljka knjiga stiže u Medveđi Potok nekih nedelju dana pre
Božića.
Pre Nove godine, Onaj iz Virdžinije poče svoje obrazovanje.
— E, uspeo sam da ih pročitam — reče, ulazeći u Molinu brvnaru
u februaru.
Spusti dve knjige na sto.

100
 — I šta mislite o njima? — upita ona.
— Mislim da sam bogme zaslužio da danas izjašemo u lepu
dugačku šetnju.
— Džordž Tejlor je uganuo nogu.
— Nisam mislio na takvu šetnju. Zaslužio sam da izjašemo nas
dvoje sami. Znate, pročitao sam obe knjige od reči do reči.
— Razmisliću o tome. Jesu li vam se dopale?
— Nisu. Ne baš mnogo. Da sam znao da je jedna od njih
detektivski roman, zamolio bih vas da mi date nešto drugo. Možeš
li pogoditi ko je ubica, ili je pisac lukaviji no ti? To je suština cele
knjige. E, bio je lukaviji od mene ovog puta, ali to me uopšte nije
pogodilo. Ona druga knjiga priča previše.
Moli se sablazni i kaza mu da je to jedno veliko delo.
— O, dabogme, dabogme. Odlična knjiga. Ali stalno veze.
Čoveku uopšte ne da mira.
— Zar vam nije bilo žao jadne Megi Taliver?
— Hm. Jeste. Žalio sam i nju i Tomija. Ali čovek je imao pravo
što ih oboje udavio.
— Nije čovek. Jedna žena je napisala.
— Žena! E, onda ona, razume se, suviše priča.
— Ne idem u šetnju s vama! — vrisnu Moli.
Ali išla je. A on se vratio u Duboki Potok s jednim ruskim
romanom. Za detektivske romane više nije hteo ni da čuje.
April je bio na pomolu kad dođe da joj vrati tu knjigu. Udari
susnežica pa nisu mogli u šetnju. Tako ostade s njom u brvnari, ali
ne kaza ni reči ljubavi. Kad dođe vreme da ode, zamoli je za još neku
knjigu tog istog ruskog pisca. Ali ona više nijednu nije imala.
— Voleo bih da imate još koju njegovu — reče on. — Još nisam
naišao na knjigu koja tako otvoreno govori istinu.
— Ama, šta vam se toliko dopalo u njoj? — začudi se ona.
Njoj je ta knjiga bila odvratna.
— Sve — odgovori on. — Taj mladi početnik u svetu i njegova
porodica koja ne može da ga razume... jer je on širokog koloseka,
znate, a oni uzanog.
Onaj iz Virdžinije zagleda se u Moli gotovo bojažljivo.
101
 — Znate, — nastavi, crveneći — zamalo da zaplačem kad je taj
mladi početnik umirao i rekao samom sebi: »Bio sam džin.« Život
ga učinio širokim kolosekom, a posle mu nije dao priliku da se
pokaže.
Moli se dopalo što je Onaj iz Virdžinije pocrveneo. To ga učinilo
još naočitijim. Ali je mislila da je pocrveneo zbog priznanja da je bio
na rubu suza. Onaj dublji uzrok nije otkrila — da se i on, kao onaj
junak na umoru u romanu, osećao džinom kog je život učinio
»širokog koloseka«, a oduzeo mu priliku da se razvije. Plodna
priroda rađa i upropašćava hiljade takvih bogatih semenki u divljini
života.
Sa sobom ponese jedno Šekspirovo delo.
— Video sam njegovih dobrih pozorišnih komada — primetio je
na rastanku.
Ljubazna gospođa Tejlor gledala ga iz svoje brvnare odmah do
učiteljičine kako jaše po susnežici put samotne putanje preko
bregova.
— Ako se ta devojka uskoro ne odluči da pođe za njega, —
primeti svom mužu — bogme ću joj očitati bukvicu.
Tejlor se začudi.
— Zar on misli na upita.
— Bože, gospodine Tejlore, a što da ne misli?
Gospodin Tejlor se počeša po glavi i nastavi da čita novine.
Bilo je toplo — toplo i lepo na Medveđem potoku. Sneg blista na
vrhovima Krivonogih planina; niže na njihovim padinama borovi se
bude, nežno šumeći; a prostrana ravnica u njihovom podnožju
osula se cvećem.
Moli i njen kauboj sedeli su kod jednog izvora kuda je često
jahao s njom. Tog dana opraštao se od nje pre polaska na najvažniji
zadatak koji mu sudija Henri ikad poverio. Za taj put dala mu
sera Voltera Skota. Šekspira joj je vratio. Sam je kupio
Šekspira.
— Čim sam malo ušao u njega, — rekao joj — pouzdano sam
znao da volim da čitam zabave radi.

102
 Ali tog dana nije baš mnogo govorio o knjigama. Uopšte nije
mnogo govorio. A zatim je iznebuha, sedeći s njom pored izvora,
zanosno govorio s svojoj ljubavi.
Nije ga prekidala. Pustila ga da sasvim završi.
— Nisam ja žena kakva je vama potrebna — reče na kraju,
pokušavajući da govori veselo.
— Na meni je da to ocenim — odgovori on grubo.
I ta njegova grubost bila joj je prijatna, a ipak učini da se uplaši
same sebe. Kad je bio daleko, a ona sedela u svojoj brvnari i gledala
prabaku Stark i čitala pisma od kuće, u mislima joj bilo lako da igra
ulogu vodiča, i nadmoćnijeg i povladljivog druga. Ali kad je pored
nje, ta uloga je bivala teška. Tvrđavu njene devojačke duše saletala
je neka njoj dotad nepoznata sila. Sem Benet nije umeo da gleda kao
ovaj muškarac, kad se hladan sjaj njegovih očiju užari unutrašnjim
ognjem. Njihovu boju još nije uspela da odredi. »Je li moguće da se
menja?« pitala se u sebi. Činilo joj se da je ponekad, gledajući sa
stene pravo dole u bistru morsku vodu, videla tu istu boju kako se
preliva u dubini. »Je li zelena, ili graorasta?« pitala se, ali se tog
časa ne okrenu da proveri. Gledala je pravo u predeo pred sobom.
— Svi ljudi se rode jednaki — primeti on polako.
— Jeste — odgovori ona brzo i pomalo borbeno. — Pa?
— Možda to ne važi za žene? — dobaci on.
— Mislim da važi.
— Govorite li to svojim đacima?
— Razume se da ih učim ono u šta i sama verujem! Zamišljeno
je ćutao.
— Nekada sam morao učiti o Proglasu nezavisnosti od Engleske
— opet će polako. — Mrzeo sam knjige i tome slično kad sam bio
mali.
— Ali više ih ne mrzite.
— Ne. Bogme ne mrzim. Ali nekada sam za kaznu morao da
ostanem u razredu preko odmora, zato što sam bio tako glup.
Maltene sam uvek bio poslednji đak. Moj brat je ponekad bio prvi.
— Mali Džordž Tejlor je moj najbolji učenik — reče Moli.
— Zna zadaće, je l’ te?

103
 — Uvek. A Henri Dou je drugi.
— Ko je poslednji?
— Jadni Bob Karmodi. Više vremena utrošim na njega nego na
sve ostale zajedno.
— Bože! — uzviknu Onaj iz Virdžinije. — Baš je to čudno!
Ona ga zbunjeno pogleda.
— Nije čudno, kad čovek upozna Boba.
— Veoma je čudno — otegnu Onaj iz Virdžinije. — Poznavanje
Boba tu ništa ne pomaže.
— Ne mogu reći da razumem šta hoćete da kažete — reče Moli
pomalo s visine.
— E, to je mnogo zamršeno. Džordž Tejlor vam najbolji
đak, a jadni Bob najgori, a između njih je mnogo drugih... pa ipak
mi kažete da smo se svi rodili jednaki!
Moli se samo kikotala u toj zamci koju je tako pronicljivo
namestio.
— Znate šta, — nastavi kauboj polako i sve oporije — jednakost
je jedan veliki blef. Lako ga je raskrinkati.
— Nisam mislila... — poče Moli.
— Čekajte, da vam kažem šta ja mislim — upade joj on u reč,
zapovednički digavši ruku. — Znam jednog koji uglavnom dobija na
kartama. Znam drugog koji uglavnom gubi. On kaže da je takve
sreće. Recimo da je tako. Znam jednog koji radi svom snagom i
bogati se, a znam drugog koji radi svom snagom i siromaši. On kaže
da je takve sreće. U redu. Recimo da je tako. Gledao sam oko sebe i
video neke koji napreduju, a neke koji nazaduju; svuda oni koji
dobijaju i oni koji gube. Sve sreća, razume se. Ali kad ljudi mogu da
se rode tako različite sreće, gde vam je vaša jednakost? Ne,
gospodine moj! Pripišite svoj neuspeh sreći, ili ga pripišite lenosti,
obigravajte oko izraza, tražite koliko god hoćete, ipak ćete uvek izići
na onu istu staru stazu nejednakosti.
Zastade i zagleda se u nju.
— Neki drže četiri keca, — nastavi — a neki prazne karte; a neki
jadnik dobije kečeve, ali nema priliku da ih iskoristi; ali čovek mora
dokazati da mi je ravan, pa ću mu tek onda verovati.

104
 Moli ga ćutke posmatrala.
— Znam na šta ste mislili — kaza joj — kad ste rekli da niste žena
kakva je meni potrebna. Ali ja sam od onih koji napreduju. Biću vaš
najbolji đak.
Pogleda joj pravo u oči, a ona tvrđava u njoj poče da se ljulja.
— Nemojte — zamoli tiho. — Nemojte, molim vas.
— Nemojte šta?
— Pa... da kvarite ovo.
— Da kvarim ovo?
— Ove šetnje... nisam zaljubljena u vas... ne mogu... ali ove
šetnje su...
— Šta su?
— Moje najveće uživanje. Eto! I, molim vas, želim da se nastave
ovako.
— Nastave ovako! Mislim da ne znate šta govorite. To je isto kao
kad biste od voća tražili da ostane zeleno. Ako ovo kako sada stojimo
može i dalje da bude dovoljno vama, ne može meni. Vama je to
uživanje, je l’te? E, meni je... ne znam ni sam kako da ga nazovem.
Dolazim ovamo i mrsko mi, pa dolazim opet i mrsko mi, i sve me
boli i sav sam utučen kad odlazim. Ne! Morate izmisliti nešto drugo,
a ne samo da tražite od mene da ostanem zelen.
— Ako ću se viđati s vama... — poče devojka.
— Nećete se viđati sa mnom. Ne ovako. Biće mi lakše da ne
dolazim no da ovako nastavim i dalje.
— Hoćete li mi učiniti jednu uslugu, veliku uslugu? — upita ona.
— Neka bude što teža! — uzviknu on, misleći da će tražiti da
nešto uradi.
— Dolazite i dalje. Ali nemojte mi govoriti o... nemojte mi
govoriti onako... ako ikako možete.
On prsnu u gorak smeh, da ne bi počeo da psuje.
— Ali, — nastavi ona — ako ne možete a da ne govorite onako...
ponekad... obećavam da ću vas slušati. To je jedino što obećavam.
— Primam pogodbu — odgovori on kratko.
Pomogne joj da uzjaše, obuzdavajući se kao Spartanac, pa
odjahaše njenoj brvnari.
105
 — Postavili ste gotovo nemoguć uslov — reče joj na rastanku. —
Ali bili ste pošteni danas, a dokazaću vam da i ja umem da budem
pošten, kad se vratim. Neću vas pitati drugo do da li ste se
predomislili. Neću vas videti dosta dugo. Odlazim na dugačak put.
Ali imaću pune ruke posla. A kad god imam posla, ne tugujem toliko
za vama.
Čudna je ženska duša! Više bi volela da joj na rastanku rekao
nešto drugo no to.
— O, u redu! — odgovori. — Ni vi meni nećete nedostajati.
On se osmehnu, gledajući je.
— Ne bih baš rekao da vam neću nedostajati — primeti, smesta
obode konja i odjuri u galopu na svom Montu paripu.
Koje je od njih dvoje odnelo pobedu tog dana?

106
 XIII

Igra i narod — čin prvi

Tri nedelje kasnije iznenada sam se sreo s Onim iz Virdžinije u

Omahi, u Nebraski. Nisam znao za zadatak koji mu sudija Henri
poverio i koji ga vodio na Istok. Nadao sam se da ću uskoro jahati s
njim po čistim brdima oko Dubokog potoka. Mislio sam da je tamo.
Ali naišao sam na njega jednog jutra u Carskoj narodnoj kuhinji
pukovnika Sajresa Džonsa.
Ušao sam unutra da se razgalim i ugledao Onog iz Virdžinije za
stolom, samog.
Pozdravio me ravnodušno, sasvim u duhu propisa na preriji, ali
ubrzo primeti:
— Baš mi milo da nekog vidim.
To je mnogo značilo.
— Oni što dolaze ovde — primeti zatim — ne jedu. Prosto žderu.
Mrko pređe pogledom po gostima.
— Misliš li da uopšte uspeju da osete ukus onoga što žderu u
ovom valovu u kom vlada pravilo progutaj i gubi se? — upita.
— Šta ti, onda, radiš ovde? — upitam ja.
— O, do đavola! Kad ne možeš dobiti ono što hoćeš, uzmeš ono
što ti se pruža.
Uze jelovnik. Naslutio sam da ga nešto muči, pa sam ćutao.
On je proučavao jelovnik.
— Jesi li ikada čuo za ovo? — upita, gurnuvši izmašćeni jelovnik
k meni.

107
 Hartija je bila ispisana najneverovatnijim jelima — u pacu, u
sosu — savršeno ispisana i savršeno providna. Bila je to ona stara
ujdurma prepisivanja nekog velegradskog jelovnika, da se ulove
putnici trećeg i najnižeg stupnja lakovernosti. A kad god je to slučaj,
hrana je trećeg i najnižeg stupnja rđavosti, što je kauboj znao isto
tako dobro kao svako drugi.
— Dakle, to ovde još izvode — rekoh.
— Ali šta je s ovima? — opet će on, upirući prstom na
Ima li toga igde? — upita u neverici.
Odgovorim mu da ima i objasnim o Delmoniku u Njujorku i
Augustinu u Filadelfiji.
— Baš nikakva korist da me iko laže jutros — reče on osmehujući
se onim svojim privlačnim osmejkom. — Neću poručiti išta žabljeg.
— E, baš da vidim kako će se izvući iz toga — rekoh ja, setivši se
one stare priče iz Teksasa. (Znate, putnik namernik pročitao
jelovnik i poručio Gazda ga pogleda, gurnu mu cev
revolvera u uvo i reče: »Uzećeš paprikaš.«) Razmišljao sam o tome
i pitao se šta li će se meni dogoditi.
Poručim.
— Hoće žablje batake, je li? — dreknu pukovnik Sajres Džons,
pa zaškilji očima u mene. — E, profesore, previše je onih što rade
mozgom doručkovalo pre no što ste vi ušli — reče. — Jedan misionar
mi baš malopre pojeo poslednju žabu. Peci brašno! — naredi kroz
onu rupu kuvaru, jer je neko poručio palačinke.
— Meni jaja na oko — reče Onaj iz Virdžinije. — Pečena s obe
strane.
— Bela krila! — viknu pukovnik kroz rupu. — Neka lete i gore i
dole.
— Crnu kafu — nastavi Onaj iz Virdžinije.
— Sipni jednu po mraku! — razdra se pukovnik.
— I bifstek, samo malo pržen.
— Jedan pokolj u tiganj, i neka krv šiba!
— Meni čašu vode, molim vas — rekoh ja.
Pukovnik me sažaljivo pogleda.
— Jedan Misuri i led za profesora! — naredi.
— Taj je vatra živa — primeti Onaj iz Virdžinije.
108
 Ali izgledao mi nekako zamišljen. Nešto docnije upita:
— Kažeš da je bio stranac i učio Njujork kako da kuva čuda?
To je bio njegov kaubojski način. Gotovo se nikad nije dešavalo
da pređe preko nečeg novog dokle god ne dozna sve što i sami znate
o tome. Tako mu ispričam povest Lorenca Delmonika i njegove
neimarske napore na polju kuvanja, koliko sam znao o tome, a on
me pažljivo sasluša.
— Mnogo zanimljivo, — reče na kraju — baš mnogo. — Umeo je
da uzme obične žabe i nakiti ih da gospoda ližu prste. Mnogo
zanimljivo. Ali mislim da bi njegovo kuvanje diglo na noge stomak
jednog običnog čoveka.
— Ako hoćeš da uđeš dublje u to, — rekoh, da bih ga naprečac
iskušao — možda gospođica Moli Vud ima neku knjigu o francuskoj
kuhinji.
Ali Onaj iz Virdžinije i ne trepnu.
— Mislim da nema — odgovori. — Ona je odrasla u Vermontu.
Tamo ne petljaju baš previše oko onoga što jedu. Evo šta mi je
gospođica Vud preporučila kad sam je poslednji put video —
dodade, izvukavši iz džepa Baš dobra priča. Ta kraljica
Elizabeta mora da je bila zbilja sposobna žena.
— To je tačno — potvrdih.
Ali tada naš razgovor prestade. Jedna prašnjava skupina,
očigledno sa prerije, uđe i leno krenu ka jednom stolu. Svaki jedva
primetno i nabusito klimnu glavom Onom iz Virdžinije. On im
otpozdravi bogzna kako spokojno. Ali vrati u džep i ćutke
se lati doručka. Među onima koji su ga pozdravili jedan mi zapeo za
oko.
— Ama, to je onaj s kim si se kartao u Medisin Bou! — rekoh
iznenađeno.
— Jeste. Trampas. Sad radi na ranču.
Više ništa ne reče no nastavi da doručkuje.
Nekako se promenio. Ne bih mogao reći da je ostareo, jer bi to
značilo da više nije izgledao mlad. Ali mislim da mu iz lica sasvim
nestalo dečaka — onog dečaka čiji je nestašluk sa Stivom okrenuo
Medison Bou tumbe, čiji je drugi nestašluk s bebama razjario
Medveđi Potok, onog dečaka koji je voleo da zvecka mamuzama. Ali

109
zrelost je samo vaspitala a ne slomila njegovu mladost. Sve je bilo
tamo kao i pre, samo se pokoravalo uzdi i čampari.
Nešto docnije zajedno odosmo na tovarnu stanicu.
— Sudija, bogme, dobro radi ove godine — poče, veoma
uzgredno, pa sam znao da je to važno.
Osim piska lokomotive i dima od uglja, vonj i buka goveda
ispunjavali su vazduh oko nas.
— Evo naše prve pošiljke utovljenih goveda sa ranča — nastavi
Onaj iz Virdžinije. — Vozimo ih u Čikago u dve kompozicije preko
Barlingtona. Sudija se bori s prugom preko Elkhorna.
Polako prođosmo duž obe kompozicije — dvadeset vagona,
svaki pun zbijenih goveda koja gledaju širom otvorenih očiju.
Proveravao je da neko nije došlo pod noge ostalih.
— Gotovo ništa nisu ni jeli ni pili — reče, a uplašene životinje
nas gledaju između letava vagona. — Uopšte nisu okusili vodu
otkako su ušli u vagon. Čovek bi pomislio da nekako znaju zašto
putuju u Čikago.
I uzgred, neprestano uzgred, ispriča mi ostalo. Sudija Henri nije
mogao da pusti svog vođu kauboja od drugog skrđivanja goveda za
tržište. Zato je te dve kompozicije od po deset vagona goveda i dve
skupine kauboja koji su ih pratili poverio Onom iz Virdžinije. Posle
Čikaga, treba da se vrati preko Sent Pola, prugom preduzeća
Severni Pacifik, jer sudija hoće da uz put poseti neke direktore tog
železničkog preduzeća i na lep način objasni kako bi im bilo korisno
da ubuduće daju poseban popust za prevoz goveda sa ranča Duboki
Potok. To je sve što mi Onaj iz Virdžinije rekao, a u tom je
nesumnjivo bilo sve što je imao da mi kaže.
— Dakle, ti si vršilac dužnosti vođe kauboja — rekoh.
— Ama, mislim da neko mora da zapoveda.
— I to ti unapređenje mrsko, razume se?
— Ne znam što se tiče unapređenja — odgovori on. — Momci su
navikli da sam jedan od njih. Hodi s nama do Platsmuta.
Truckali smo se duž tromog Misurija punog jakih virova do
Platsmuta, pa nas tamo prebacili na sporedan kolosek da bi društvo
Hrišćansko nastojanje prošlo prugom. Dok su se oni jednaki
duboko zaneli u bezopasnu partiju pokera pored pruge, Onaj iz

110
Virdžinije i ja sedeli smo na krovu jednog vagona i posmatrali
peščane plićake reke Plate.
— Nećeš u igru? — upitah.
— Poker? S tim mačićima? — podrugnu se, a u očima mu
plahovito sevnu onaj unutarnji čovek. Ali taj blesak isto tako
munjevito iščeznu, pa blago otegnu: — Kad ja igram, hoću da je
zanimljivo.
— Kad je tako, molim te reci mi tvoje objašnjenje pokera —
zamolih ljubopitljivo.
Onaj iz Virdžinije opet me prijateljski odmeri.
— I sam igraš vist sasvim dobro — primeti. — Ne čini li te to
onako zadovoljnim samim sobom?
Pre no što dospeh da mu odgovorim, čelo Hrišćanskog
nastojanja poče da prelazi preko mosta. Tri kompozicije pređoše
preko Misurija, od stanice Pacifik na putu za Šiljati Vrh, svaki vagon
obavijen šarenim zastavama, a na svakom prozoru hrišćani mašu
namirnicama i oduševljeno urlaju. Kompozicije s govedima dobiše
slobodan prolaz, pa ja skoknuh dole.
— Reci sudiji da su goveda dobro došla dovde — doviknu mi
Onaj iz Virdžinije.
I tako se za neko vreme rastadoh od vršioca dužnosti vođe
kauboja.

111
 XIV

Između činova

Moj put na ranč Duboki Potok veoma je krivudao. Vozom sam

skrenuo na severozapad, do tvrđave Mid, a odatle, posle izvesnog
boravka među njenom ljubaznom posadom, nastavio put na konju.
Tu je, u Crnim brdima, kiša neprestano lila kao iz kabla. Ni konj ni
ja nismo uživali u predelu kojim smo prolazili, ni u sebi, pa kad sam
se najzad prebacio iz sedla u poštanske kočije, obojica smo duboko
odahnuli.
— Šest nogu u ovoj krntiji noćas? — primeti neko dok sam ulazio
u kočije. — E, hvala Gospodu što nije osam — dodade veselo. — Drži
to u pameti, Mali.
Pljesnu po ramenu putnika do sebe, pa sam sasvim razumljivo
pomislio da su stari drugovi. Ali svi smo bili potpuni neznanci. Rekli
su mi za novu zlatnu groznicu u Sirovoj koži i svoju pretpostavku da
će Severni Pacifik pružiti prugu donde. Pošto sam im objasnio
koliko miliona duguje ta železnica svojim nemačkim zajmodavcima,
izrazili su mišljenje da bi Nemci više ućarili u Sirovoj Koži. Pričali
smo o svemu i svačemu, a za ćutanja radovao sam se jesenjem
odmoru koji mi sudija Henri obećao. U svom poslednjem pismu
javio mi je da će jedna skupina kauboja krenuti na njegov ranč
sedmog, iz Bilingsa, i da će imati konja za mene. Tog dana bio je
peti. I tako smo se nas trojica u slozi vozili poštanskim kočijama
putem izlokanim od kiša, ne znajući išta dublje jedan o drugom do
onog što nam je spoljašnjost kazivala.
To ne znači da smo išta krili. Čovek koji je pljesnuo Malog ubrzo
se predstavio.
112
 — Scipio le Mojn, iz Galipolisa, u Ohaju — rekao je. — Prvenac
u mojoj porodici uvek dobije ime Scipio. To je francuski. Ali uvek
smo bili na visini i bez ikakve primese kreolaca već sto godina.
Vitak i okretan, vešto je izbegavao udarce kad su se kočije valjale
i posrtale preko rupčaga. Nos mu je bio neobično dugačak, smešan
i nekako ljubopitljiv, a oči bledoplave. Uglavnom se bavio
govedima, ali u poslednje vreme je krenuo da »pronjuška po svetu«
i kao da mu se Sirova Koža mnogo vrtela po glavi. Učinilo mi se da
i Mali »njuška po svetu«. Bio je zbilja sitnog rasta i stalno se udarao
o kočije, a imao je svetloplavu kosu i veoma blag izraz lica.
Železnica Severni Pacifik iznebuha nas je sasvim zbližila.
Približavali smo se stanici Medora. Poslednji put smo lepo složili
noge. Opružio sam se i ćutao, uživajući što će toj vožnji ubrzo doći
kraj. Tako sam i zadremao. Odjednom me nešto trže iz sna i videh
kako Scipio izlete iz kočija. Za njim izlete i Mali, a u isti mah ugledah
i lokomotivu iz koje kulja dim. Severni Pacifik promenio je vozni
red. Kofer u ruci nezgodno dođe kad čovek juri da uhvati voz. Pesak
preko kog smo trčali bio je pun rupa i humčica, s mestimičnom
šikarom do kolena. Neki komad žice iskočio iz jedne rupe i obavio
se oko mog kolena. Prazne konzerve letele su ispod mojih nogu. Ali
upadljivo smo trčali. Mahali smo šeširima i vikali što nas grlo nosi.
U pitanju nam je bilo dvadeset četiri časa.
Možda nismo uspeli da skrenemo pažnju onih u vozu, iako mi
to izgleda prosto nemoguće. Kako nam voz krenu ispred nosa,
polako i spokojno i bezobrazno, Scipio pređe u korak, a Mali i ja
obiđosmo ga i očajnički dotrčasmo do prazne pruge. Voz je
odmicao. Čak i tad je još hvatao zalet, hukćući i izbacujući odvojene,
odsečne mlazeve dima, a mi onako oznojeni dadosmo oduška sami
sebi, svako na svoj način.
Ja šutnuh svoj kofer, a zatim nemo sedoh na njega.
Mali izrazi glasno svoj jad. Sve njegove sitne tajne provališe na
videlo. Bezglavo se ushoda, kukajući. Izgubio je posao, pa reče i na
kom ranču. Izgubio je na kartama, pa pomenu i ko ga opelješio.
Prodao je konja i sedlo, da bi uhvatio jednog prijatelja u tom vozu,
pa je izneo i šta bi taj prijatelj učinio za njega. Izneo je niz jada i
imena vazduhu, kao da je vazduh mogao da mu pomogne.

113
 Dotle je Scipio veoma dokono došao do pruge. Zabije ruke u
džepove, a glavu isturi za već veoma sitnim vozom. Zaškilji
izbledeloplavim očima u zadnji vagon koji je u oblaku dima nestajao
na zapad među zaobljene čuke.
»Srećom je van dometa«, pomislih, ali Scipio progovori.
— Ama, misliš da si me ostavio — poče lako i umiljato. — Suviše
si mali za takve misli. Budi pametan — primeti, pa nastavi oštrije:
—Uopšte mi ne bi činilo čast da se sretnem s tobom. Ama, kad bi me
videli da putujem s tobom, morao bih se opravdati pred svojim
prijateljima! Misliš da si me ostavio, je li? Misliš li da tvrdiš da znaš
ovaj kraj, zato što jašeš ovuda na železnim letvama? Mogao bih te
odvesti deset koraka u guštaru, pa da uopšte ne znaš gde si, bitango
s limenim krovom! da ostaviš, balavi jednogoče koji si založio
i ćebe sa sebe! Plišani, poniklovani klozete s pištaljkom, misliš li da
ne mogu ići na istok isto tako kao na zapad? A mogu da ostanem i
ovde, gizdelinski šporete! Ama, slugo običnog tvora...
Ali ono što je sledilo bilo je tako neverovatno sočno i masno da
vam to ne mogu ponoviti. Samo sam ga zgranuto i opčinjeno slušao.
Njegov rečnik se postepeno ublažio i završio sažaljevanjem što voz
uopšte ne zna ko mu je mati.
— Misliš li da bi mogao da kaže, onako odprve, ko mu je otac?
— otegnu neko iza nas.
Brzo se okrenem i ugledam Onog iz Virdžinije.
— Otac! — izbrecnu se Scipio podrugljivo. — Zar još nisi čuo za

— Njih? Zar ih je bilo dvojica?

— Dvojica? Tu ništariju napravilo je celo akcionarsko društvo
Švaba.
— Ama, gle ti šarene bitange! — kao zgranu se Onaj iz Virdžinije.
— Predao sam ona goveda u redu — dodade meni. — Žao mi što si
se tako zaduvao za vozom. Je li ti kofer stradao?
— Ko je taj? — upita Scipio ljubopitljivo, okrenuvši se k meni.
Južnjak je sedeo s novinama u ruci na zadnjoj platformi jednog
vagona za radnike. Vagon je bio zakačen za valjda kilometar
teretnih vagona s lokomotivom okrenutom put zapada. Dakle, eto
pomoćnika vođe kauboja. Goveda je predao u Čikagu, svoje ljude
114
srećno održao na okupu i vodio u vagonu (čuo sam njihov žagor),
pa uzeo novine i spokojno digao noge na ogradu platforme. Po
njegovom izgledu reklo bi se da mu sve potaman. A i ja više nisam
morao brinuti kako ću za Bilings.
— Ko je taj? — ponovi Scipio.
Ali iz vagona se razleže grohot i buka. Neko je deklamovao »A
ove noći ja zavijam«.
— Svi ćemo zavijati kad stignemo u Sirovu Kožu! — viknu neko
drugi, pa svi smesta složno otegoše kao vuci.
— Ovi vozovi vuku čoveka za jezik maltene istom brzinom kojom
i putuje — primeti Onaj iz Virdžinije Scipiju.
Na Malog uopšte nije obraćao pažnju — kao ni na ono što se
dešavalo u vagonu.
— Dakle, čuo si me kako pričam ekspresu — reče Scipio. — E,
znaš, ponekad... Slušaj, — uzviknu, jer ga Onaj iz Virdžinije ozbiljno
posmatrao — možda sam pustio maha jeziku, ali sam dosta i hodao.
Ne možeš reći da sam bacao brzinu u vetar. Čim sam...
— Video sam — upade mu u reč Onaj iz Virdžinije. — Misli su ti
brže od nogu.
Bilo mi je milo što nisam Scipio pa da mi uzima meru samo po
onome kako sam izgubio voz. I, razume se, bilo mi je krivo što sam
šutnuo kofer.
— O, mora da si uživao gledajući nas! — uzviknu Scipio. — I
meni nekako godi kad gledam tuđu prpu. Možda si neki filozof, a
možda smo nas dvojica u ovoj partiji-
Na licu Onog iz Virdžinije pokaza se očigledno zadovoljstvo.
— Sudeći po tvojim nogama, — primeti — navikao si na sedlo.
— Mislim da bi se moglo tako reći.
— Sudeći po rukama, — opet će južnjak — nisi baš vitlao lasom
u poslednje vreme. Kuvao, ili tako nešto?
— Slušaj, — odbrusi Scipio — dede neku o budućnosti. Izvuci
zaključak po mom grlu.
— Zbilja mi je krivo — otegnu južnjak blago. — Nemamo ni kapi
u vagonu.
— O, pijmo u varoši! — uzviknu Scipio. — Sviđaš mi se do neba.
115
 Onaj iz Virdžinije pogleda u kafane odmah iza stanice i zavrte
glavom.
— Ama, rakija nam je na dva koraka odavde! — zaokupi Scipio
molećivo. — Skokni dole. Ime mi Scipio le Mojn. Da, gledaš gde su
mi bakarne minđuše. Ali nema minđuša na meni. Čistokrvni sam
belac već sto godina. Siđi. Muči me žeđ od četrdeset dolara.
— Bogme si iskren, — poče Onaj iz Virdžinije — ali...
Iz vagona opet odjeknu:

»Divlji sam i čupav i pun buva;

ko me ne zna, nek’ se dobro čuva;
vučica sam sa Gorkog potoka,
a ove noći ja zavija-a-m«

Dok su zavijali i udarali nogama o pod, točkovi vagona počeše

se okretati i kloparati.
Onaj iz Virdžinije odjednom ustade.
— Hoćeš li da uštediš tu žeđ i primiš mesto od četrdeset dolara?
— upita.
— Da gubim vozove, psujem, ili šta? — upita Scipio.
— Reći ću ti čim budem siguran.
Scipio se upilji u Onog iz Virdžinije.
— Ama, vidim da se ne šališ! — uzviknu i skoči na platformu,
kuda sam se ja već popeo. — na Sirovu Kožu, — dodade
— ali više ne mislim.
— E, srećan put! — reče Mali, pored pruge iza nas.
— Slušaj, — uzviknu Scipio — i on je hteo na onaj voz baš kao i
ja.
— Penji se! — viknu Onaj iz Virdžinije. — Ali što se tiče posla, on
nije baš kao ti — dodade Scipiju.
Mali dotrča i pope se na platformu, poput izgubljenog psa kad
mu neko zvizne.
Točkovi našeg vagona zaštropotaše preko skretnica na glavnu
prugu. Jedan železničar zatvori skretnicu za nama, skoči na vagon i

116
po krovovima vagona ode napred. Oni u vagonu došli su do trećeg
zavijanja vučice.
— Tvoji prijatelji? — upita Scipio.
— Moji momci — otegnu Onaj iz Virdžinije.
— Uvek se voziš napolju? — opet će Scipio.
— Prazno mi unutra — odgovori pomoćnik vođe kauboja.
Jedan od onih u vagonu iziđe i zalupi vrata.
— Do đavola! — prasnu, gledajući varoš u daljini.
— Jesam li ti rekao da ovde hoću da uzmem bocu — prkosno će
Onom iz Virdžinije.
— E, uzmi je — odgovori vršilac dužnosti vođe kauboja i šutnu
ga nogom sa platforme u Dakotu. (To još nije bila Severna Dakota,
tada tu državu još nisu podelili.)
Onaj iz Virdžinije izvukao je revolver gotovo u isti mah kad je
izmahnuo nogom. Zato je kauboj mirno sedeo u Dakoti i posmatrao
nas kako odmičemo put Montane, ne pokušavajući da se buni. Pre
no što je sasvim nestao u daljini, videsmo kako ustade i krenu
natrag kafanama.

117
 XV

Igra i narod — čin drugi

— To je jedino što sam tokom celog putovanja morao da uradim

— reče Onaj iz Virdžinije, oštro gurnuvši revolver u futrolu. — Bojao
sam se da će me naterati na tako nešto.
S gađenjem se zagleda u praznu Dakotu koja je ostajala za nama.
— I to tako blizu kuće! — promrmlja.
— Dugo znaš ovog tvog prijatelja? — upita me Scipio tiho.
— Dosta dugo — odgovorih.
Bledoplave oči Scipija zadivljeno su blistale posmatrajući leđa
južnjaka.
— E, — reče znalački — kreni strašno rano kad hoćeš da izvodiš
s njim, inače će te naterati da se osetiš u zakašnjenju.
— Imao sam ih valjda punih četiri i po hiljade kilometara — reče
Onaj iz Virdžinije, mrdnuvši glavom ka buci u vagonu. — I upinjao
sam se da sve vratim onako kako sam ih primio. Sve zajedno. I
vratio bih. Ali on mi je pokvario posao.
Pomoćnik vođe kauboja ponovo se zagleda u Dakotu.
— To je razočaranje — dodade. — Možeš znati na šta mislim.
Znao sam nešto, ali ne baš mnogo, o njegovom ponosu na
poverenje koje mu je sudija Henri ukazao, i šta je hteo da postigne
njime. Scipio uze da ga teši.
— Mora da ih još dosta ostalo s tobom — reče ohrabrujući.
— Momci su bili sasvim zadovoljni— nastavi pomoćnik vođe
kauboja, tim udarcem nagnan da govori o sebi. — Sve do Sent Pola
slušali su me. Onda taj glas o zlatu morade naići na nas.
118
 — Pa sanjaju o grumenju zlata i pariskim bulevarima — nabaci
Scipio.
Onaj iz Virdžinije zahvalno se osmehnu.
— Sreća blista bleštavo i zaslepljujući pred njihovim nežnim
očima — reče, došavši k sebi.
Neko vreme smo osluškivali veselje u vagonu.
— Živi su, je li? — primeti južnjak. — Ali nijedan se nije okotio
dovoljno divljim da bi ga pesma navela na krvoločnost. Iako se
sasvim ozbiljno upinju da ne budu pitomi, idu sa mnom natrag na
Duboki Potok kako je sudija naredio. Ni jedno jedino telo neće
klisnuti u Sirovu Kožu, uprkos svoj njihovoj razmetljivosti, a neću
ni imati nikakvu gužvu oko toga. Ostao je samo još jedan koji ne
peva. Možda ću morati da nešto udesim s njim. Onaj s kojim sam se
rastao — reče, ponovo pogledavši u Dakotu — bio nam je kuvar, pa
ću tebe zamoliti da zauzmeš njegovo mesto, pukovniče.
Scipio zinu.
— Pukovniče! Slušaj! — uzviknu, gledajući netremice u Onog iz
Virdžinije. — Jesmo li se sreli u Carskoj narodnoj?
— Nismo se baš sreli — odgovori južnjak. — Sedeo sam tamo
jednog jutra prošlog meseca kad je ovaj ovde poručio žablje batake.
— Sveti bogovi, što je to bio šugav posao! — prasnu Scipio. —
Morao sam sipati svašta svakom ko naiđe celog blagovetnog dana.
Isprsiti se i frljati im priču pravo iz glave. A plata ni blizu neke
naknade za to iscrpljivanje tela. Ma kako dobar čovek bio, daj mu
da stalno crpi snalažljivost, bez ijednog dana odmora, i nateraćeš ga
da se razboli. Da, gospodine moj. Udesićeš mu živce. Zato sam im
rekao da uzmu nekog drugog, a ja odoh da ponovo jurim goveda,
borim se s Indijancima, ili na neki drugi način odmorim, jer neću
da se pretvorim u ruševinu u svojoj dvadeset petoj godini. Znaš, više
nema onog pravog pukovnika Sajresa Džonsa. Naleteo je na
čejensko koplje sedamdeset četvrte i otad je pod zemljom. Ali
njegova Carska narodna pravila su dobar posao, a on nekako
privlačio mušterije. I tako uvek drže živog medveda kod vrata i
nekog jadnika udešenog poput pokojnog pukovnika onamo kod
kuhinjskog prozorčeta. Zbilja je strašno šugav taj posao. Razume se
da primam mesto kuvara kod tebe. Pamtiš lica odjedared!

119
 — Nisam bio baš sasvim siguran dokle god se onaj nije našao
pored pruge, a ti opet onako zaškiljio u njega — odgovori Onaj iz
Virdžinije.
Vrata vagona ponovo se otvoriše. Neki čovek tankih crnih obrva
i tankih crnih brkova, u crnoj košulji s belom maramom oko vrata,
oštro pogleda po nama.
— Dobar dan! — reče onako uopšte i mlako, a zatim Onom iz
Virdžinije: — Gde je Šofner.
— Mislim da je dosad već došao do svoje boce, Trampase.
Trampas opet pogleda po nama.
— Zar nije rekao da će se vratiti? — upita.
— Podsetio me da hoće po bocu i više uopšte nije čekao da išta
kaže.
Trampas se zagleda u pod platforme, u ogradu, pa u stepenice.
— Rekao mi da će se vratiti — nastavi uporno.
— Ne bih rekao da se vratio, osim ako se nije popeo negde
napred. Ali kad je sišao, uopšte nije izgledao kao čovek koji
namerava da se vrati.
Scipio se nakašlja i pažljivo poče doterivati nokte. Već smo
izbegavali da pogledamo jedan drugog. Mali nije dolazio u obzir.
Otkako se popeo, ponizno je sedeo na donjoj stepenici.
Trampas kao da se mučio oko nečega.
— Koliko je kako je ovaj voz krenuo? — upita oštro.
— Ovaj voz? — ponovi Onaj iz Virdžinije, iz džepa izvuče sat i
zagleda se u njega.
— Ama, dobro perja već dosta dugo — primeti, vrlo leno i
ravnodušno.
— Hm! — izbrecnu se Trampas, pa još jedanput pakosno
pogleda po nama ostalima. — Ovo kao da je postalo putnički voz —
primeti i naglo se vrati u vagon.
— Je li to taj koji ne peva? — upita Scipio.
— To je ta mustra — odgovori južnjak.
— Lice mu ne izgleda baš muzikalno — opet će Scipio.
— Koješta! — reče Onaj iz Virdžinije. — Ama, valjda nisi od onih
koji obraćaju pažnju na gadnu gubicu, a vidiš da je šuplja!
120
 Buka u vagonu odjednom je prestala. Jedva se čuo neki
razgovor. Naš vagon je lepo dumbarao put zapada. Šinu za šinom,
kilometar za kilometrom, a noć se polako pela od tla ka oblačnom
nebu.
— Baš me zanima da li su poslali neku ekipu da traži Šofnera po
prednjim vagonima? — reče Onaj iz Virdžinije. — Možda bi bilo
dobro da se pridružim tom zboru.
Otvori vrata vagona.
— Nekako je mračno tu, je l’te? — primeti onima u vagonu, pa
upali fenjer i zatvori vrata za sobom.
— Šta ti misliš? — upita Scipio mene. — Hoće li ih odvesti na
Duboki Potok?
— Očigledno misli da hoće — odgovorih. — On kaže da će ih
odvesti, a dovoljno je srčan i da podrži svoja ubeđenja.
— To uopšte nije dovoljno! — uzviknu Scipio. — Ima trenutaka
kad čovek mora da bude srčan ubeđenja... njih... inače ne
valja. E, tvoj prijatelj je tako dubok da ga čovek nikada ne zna, pa
ne znam šta misli o svemu tome.
— Ako dođe do pucnjave, — dobaci odlični Mali — na njegovoj
sam strani.
— Kakva ti pucnjava u glavi! — izbrecnu se Scipio, sasvim
dobroćudno. — Plaća li sudija za vagon pokojnih kauboja da mu
čuvaju goveda? A u ovom slučaju svejedno ne vredi ni da čovek sam
sebe izloži opasnosti da zaustavi metak.
— Tako je — prihvati Mali.
— Ne, — zaključi Scipio dok je vagon dumbarao preko spojeva
šina — on čeka da neko drugi otvori ovu partiju. Kladim se da ne
zna drugo do jedno, a to je da nikom neće dati da dozna da on ništa
ne zna.
Scipio je održao svoj govor. Zapali cigaretu i više nijednu
mudrost ne kaza. Noć se zacarila. Pusto talasasto tlo izgubilo se u
tami. Jedan železničar došao je po krovovima, obesio crveni fenjer
pozadi vagona i otišao, ne rekavši ni reči niti pokazavši ma i
najmanji znak ljubopitljivosti. Železničare kao da je zanimalo samo
njihovo društvo i držali su se u svom vagonu. Hladan i vlažan vetar
dunu s nevidljivog prostranstva i donese dah dalekih planina.
121
 — To je Montana! — reče Scipio, njušeći vazduh.
— Nije li vam hladno napolju? — upita kroz vrata Onaj iz
Virdžinije. — Ima mesta napretek ovde unutra.
Možda je mislio da ćemo ući za njim, ili je možda hteo da
ostanemo napolju neko vreme kako ne bismo ispali nekakvo
pojačanje.
— Ova gospoda su izgubila voz u Medori — primeti jednostavno
svojim momcima.
Šta su mislili o nama kad smo ušli, ne znam, a ne znam ni kako
su gledali na nas. Vazduh u vagonu bio je nabijen nemim strujama
misli. Kao prijateljski uvod u četiri stotine pedeset kilometara puta
koji je trebalo da provedemo zajedno u tom vagonu, podsetih ih na
sebe. Izrazih nadu da ih putem nisu zadržale druge kompozicije
Hrišćanskog nastojanja.
— Baš sam srećan što sam opet naišao na vas — završih. —
Uplašio sam se da sam izgubio i poslednju priliku da se dočepam
sudijinog ranča.
Tako sam rekao nekoliko kratkih fraza, u nameri da budem
prijatan, ali oni su mi odgovorili još kraće. Na primer: »Jeste« i
»Dosta dobro, čini mi se« i ozbiljno palili šibice i zamišljeno gledali
u pod. Valjda smo prevalili tridesetak kilometara, slušajući samo
ujednačeno kloparanje točkova vagona, a onda jedan upita onoga
do sebe da li je ikada bio u Njujorku.
— Nisam — odgovori taj. — Preplavljen je kicošima, je li?
— Potopljen — reče prvi.
— I presipa se — primeti treći.
— E, vidi čuda! — uzviknu četvrti i oduševljeno se pljesnu po
kolenu.
Nijedan me nije ni pogledao, ali nekako mi bilo veoma
neprijatno.
— Lepo se nose u Njujorku — opet će treći.
— Dobro jedu — ubaci prvi.
— I to sveža jaja — dopuni treći.
— E, vidi čuda! — uzviknu četvrti i pljesnu se po kolenu.

122
 — Ama, tako je — primeti nenadano Onaj iz Virdžinije. — Kažu
da tamo čovek neće naići na toliko mućkova kao u ovom kraju.
Nijedan ne nađe odgovor na to, pa razgovor o Njujorku
prestade. Nekako mi bilo mnogo prijatnije.
Posle izvesnog vremena krenuše novim pravcem, pod vođstvom
Trampasa.
— Ideš na uzbuđenje? — upita Trampas, odabravši Malog.
— Uzbuđenje? — ponovi Mali, pogledavši ga u nedoumici.
— Ideš u Sirovu Kožu? — opet će Trampas i svi se zagledaše u
Malog.
— Ama, pobrkao me onaj voz koji mi je pobegao — odgovori
Mali.
— Možda ti ja mogu dati posao — nabaci Onaj iz Virdžinije. —
Vodim jedno društvo preko kotline.
— Ako tražiš društvo, videćeš da gotovo svi idu u Sirovu Kožu —
nastavi Trampas, vrbujući ga na svoju stranu.
— A šta je u stvari s tom Sirovom Kožom? — upita Scipio, vešto
skrećući njegovo vrbovanje. — Vade li mnogo rude? Jesi li video
neki komad?
— Video neki komad? — upita onaj što se oduševljeno pljeskao
po kolenu. — Evo ti! — uzviknu i izvadi nekoliko komada rude iz
džepa.
— Uvek se razmećeš time — izbrecnu se Trampas nabusito, jer
je Scipio preuzeo razgovor a Mali se bezbedno vratio dremkanju.
— Hm! — reče Scipio, gledajući rudu.
Uze je u ruku, obrnu sa svih strana, odbaci uvis i prezrivo uhvati
u vazduhu, pa vrati onom oduševljenom.
— Porfir, znam.
Samo to reče o rudi. Sasvim vedro. Ne ostavi ni najmanju
mogućnost raspravljanja. Prosto sahrani rudu.
— Jesi li ikada bio u Santa Riti? — nastavi Scipio, dok je
oduševljeni polako vraćao rudu u džep. — To je onamo dole u Nju
Meksiku. Jesi li ikada bio u Globu, u Arizoni?
Scipio razveze o rudnicima koje je znao. Otpala je svaka
mogućnost da se dočepaju Malog te večeri. Trampas više nije mogao
123
da ga vrbuje, niti da dozna šta misli o tome. Pre jutra Scipio pažljivo
pouči Malog da menja mišljenje otprilike svakog sata. To obično
ubije svaku volju za vrbovanjem takvog prevrtljivca, a samo
najizvanredniji propovednici istraju i dalje. I ja sam izbegao
opasnost do kraja te večeri. U Glendajvu smo tmurno večerali, a
kupio sam i nekoliko ćebeta. Posle toga bilo je već kasno, pa nam je
spavanje zaokupilo pažnju.
Polegali smo po policama za prtljag, naizgled bogzna kako
spokojni u toj kolevci koja je mirno klizila po šinama. Zaspao sam
gotovo odmah, a bio sam tako umoran da me ni stajanje voza niti
išta drugo nije budilo. Samo jedanput probudio me svež vazduh koji
sam odjednom počeo da udišem. Otvorim oči i u otvorenim vratima
ugledam Onog iz Virdžinije, samog. Ćutke posmatra mesec koji
povremeno zablista između oblaka i talasiće brzog Jelostona. Na
policama po vagonu ostali čvrsto spavaju, ispruženi, ili sklupčani
onako kako su legli. Činilo mi se da čovek može imati poverenja u
njih — izuzev Trampasa. Za ostale moglo bi se reći da su prosečni
grubi momci kojima je potrebno samo kazati pravu reč i u pravo
vreme. Jedna velika čarapa napola se svukla s noge onog
oduševljenog, pa tako ozbiljno i bezazleno virila ispod ćebeta da se
nasmejah. S vrata se začu šum i opazih da me Onaj iz Virdžinije
posmatra. Pošto vide ko se nasmejao, klimnu mi glavom i rukom
dade znak da spavam. I zaspah, gledajući ga i dalje naslonjenog na
dovratak otvorenih vrata kroz koja se video mesec kako plovi kroz
oblake i blistavi tok Jelostona.

124
 XVI

Igra i narod — čin poslednji

Sigurno se i vama dogodilo da se ujutro probudite i neko vreme

u čudu pitate gde ste to pod kapom nebeskom. Tako sam se i ja
napola probudio u vagonu i isprva razabirao samo neke glasove, ali
ne i ono što govore.
Ubrzo čuh kako neko reče jasnije:
— Hetevej! Portland, hiljadu devetsto trideset šest!
To ne ostavi neki poseban utisak na mene, pa opet zadremah uz
prijatno kloparanje točkova. Trzaj voza pri sledećem stajanju malko
me razbudi, pa opet razabrah glasove oko sebe. Pošto ponovo
krenusmo, čuh:
— Rouzbad! Portland, hiljadu devetsto devetnaest!
— Te brojke trgoše me iz sna.
— Pre je bilo hiljadu devetsto trideset šest — rekoh i sedoh na
polici.
Pozdrav kojim me udostojiše i slika njihovih bezizraznih lica
okupljenih u vagonu podsetiše me na prethodno neprijatno veče.
Na sledećoj stanici videh tok događaja tog dana.
— Forsajt — pročita jedan od njih sa ploče. — Portland, hiljadu
osamsto devedeset devet.
Odbrojavali su kilometre koji su promicali na tom putu za
zapad. To je bila skrivena struja sukoba. Puklo mi je pred očima
pošto sam uzeo vode u Forsajtu i pred njima, onako mrkim, malko
doterao svoju spoljašnjost. Približavali smo se stanici Sirova Koža
— mislim, stanici odakle se polazilo za nove rudnike. E, ta stanica je

125
bila s ovu stranu Bilingsa. Širok put bekstva naći će se pred njima
nekih sedamdeset pet kilometara pre one uske staze dužnosti koja
je vodila na Duboki Potok. U tome je bilo Trampasovo veliko
preimućstvo. Dotle ne mora ništa preduzimati. Trebalo je samo da
čeka taj neposredni mamac, pa otvoreno iziđe pred njih i pobedi u
tom boju s vršiocem dužnosti vođe kauboja. Ali Onaj iz Virdžinije
kao da se uopšte nije sekirao. Uživao je u sunčanom
septembarskom jutru i bogzna kako bezbrižno doručkovao u
Forsajtu.
Posle doručka, naš vagon nastavi da klizi prugom pored obale
Jelostona. Buntovnici su neko vreme dokono sedeli, siti i napiti.
— Odakle ti taj ožiljak? — upita jedan najzad, leno posmatrajući
vrat svog druga na klupi.
— Od gluposti — odgovori drug.
— Tvoje?
— Moje.
— E, ne znam, ali nekako više volim da sam sebi zahvaljujem za
nešto — reče prvi.
— Razmetao sam se — objasni drug. — Bilo je to jednog dana
prošlog leta. Naišli smo na dugačku zmiju kod tora na Torijevom
potoku. Momci se počeli kladiti da ne smem održati reč i udesiti tu
zmijurinu. I tako svom snagom poteram konja pored nje, sagnem
se, zgrabim je za rep i puknem njome kao bičem, a glava joj odlete.
Videli ste kako se to radi? — obrati se slušaocima.
Slušaoci tupo klimnuše glavom.
— Ali glava me udari u vrat i zubi se zariju. Bio sam dosta
bolestan neko vreme.
— Čovek ne sme da bude trapav — primeti prvi.
— Da si puknuo zmijom od sebe, umesto k sebi, glava bi joj
odletela u šikaru, kao kad ja to uradim.
— Ožiljak vam baš kao od noža! — rekoh ja.
— Je l’ te? — odgovori taj što je puknuo zmijom. — Mnogi se
prevare kad ga vide.
— Srna zna da joj zmija neprijatelj — reče mi drugi. — Jeste li
ikada videli kako srndać kruži okolo-naokolo zvečarke?

126
 — Oduvek sam želeo da to vidim — odgovorih od srca, znajući
da su se takvi slučajevi zbilja dešavali.
— I vredi videti tako nešto — nastavi on. — Pošto se sasvim
približi, srndać poskoči uvis iz petnih žila, skupi papke u gomilu i
pravo posred zmije. Svu je iseče na paprikaš. E, recite mi kako to
srndać zna?
Razume se da nisam umeo da mu kažem. Opet smo sedeli ćutke
— ali nekako prijateljski, činilo mi se.
— Tvor te ubije gore nego zmija — primeti jedan drugi nešto
docnije. — Nisam mislio tako — dodade, jer sam se ja osmehnuo. —
127
U Arkanzasu je nekakav smeđi tvor. Smeđ poput prerijskog kučeta.
Manji je od naših tvorova. A besan cele godine, kao kad pas pobesni.
Samo što to drži psa neko vreme, pa pas krepa; ali taj arkanzaški
tvor je besan neprestano i kao da mu to uopšte ne smeta da živi na
svoj način. E, recimo da ste zanoćili napolju, i recimo da je noć
vruća, ili se žurite pa ste udarili bivak u sam mrak, ili se iz nekog
drugog razloga niste zavukli pod šator, nego legli pod vedrim
nebom. Tvor putuje tuda i naiđe na vašu ćebad. Vi ste topli. To mu
se dopada, isto kao svakoj mački. I počne tabanati nogama od
zadovoljstva i uživanja, kao mačka. Vi se pokrenete. On vas ujede,
ništa više. I vi umrete od besnila. Pitajte koga god hoćete.
— Zbilja neverovatno! — uzviknuh u čudu. — Ali jeste li ikada
videli da je neko umro od toga?
— Nisam, gospodine moj. Nikad se nisam namerio na tako
nešto. Ali se desilo mom rođaku u Ćelavom Ćuviku.
— Umro od toga?
— Ne, gospodine. Video jednog čoveka.
— Ali kako znate da tvorovi nisu jednostavno bolesni?
— Jok, gospodine! Sasvim su zdravi. Zdravi kao dren. Ni u
jednoj drugoj državi u ovoj zemlji nećete naći tako debele tvorove
kao u Arkanzasu. I u tolikom broju.
— To je strašno tačno — othuknu drugi. — Zakopao sam stotine
i stotine dolara odeće u Arkanzasu.
— Sto nisi išao u gumenoj vreći? — upita Scipio.
Nastade kratko ćutanje.
— Kad već govorimo o ujedima, — opet će jedan — šta kažete na
ovo?
Diže palac da svi vidimo.
— Bože! — uzviknu Scipio. — Mora da je bio lav. Čovek se uvredi.
— Tražio sam jaja sovuljaga za jednog botaničara iz Bostona —
objasni meni.
— Neki specijalist za bolesti ruku, je li? — opet će Scipio. — Ili,
možda, neki mesečar?
— Nije, na časnu reč — izjavi čovek palcem tako ozbiljno da mi
bi žao i zamolim ga da nastavi.

128
 — Ja ću vas slušati — ohrabrih ga.
Začudi me što se neki od njih prigušeno nasmejaše mojoj
učtivosti. S druge strane, Scipio me jetko pogledao, za trenutak se
durnovito zavalio na klupu, a zatim izišao na platformu, gde je Onaj
iz Virdžinije već dokono stajao.
— Taj momak je imao »pump-hozne« i bestraga debele naočare
s polumesecom izrezanim na njima, — nastavi kauboj — a preko
ramena nosio neku limenu kutiju na kaišu. Mislio sam da mu u toj
kutiji ručak, sve dok se nije slučajno otvorila i jedna rogata žaba
iskočila iz nje. Tada sam se uverio da je zbilja botaničar... ili kako vi
kažete da se takvi zovu. E, hoće on jaja sovuljaga... onih malih
prerijskih sovuljaga, za koje neki tvrde da mogu okretati glavu
okolo-naokolo i čoveka stalno držati na oku, samo što je to koješta.
Jašemo mi kroz onu varoš prerijskih kučića... na zaravni odmah
pošto pređete preko južne pritoke Barutne reke, putem kojim su
bizoni išli... a ja kažem da ću mu iskopati gnezdo sovuljage ako će
čekati dok ga iskopam. I samog su me zanimale te sovuljage... znate,
da li zbilja žive s prerijskim kučićima i zmijama — obrati se meni.
— O, dabogme — odobrih ja živo.
— I tako, dok je botaničar sevao naočarima po varoši ne bi li
ugledao neko prerijsko kuče i sovuljagu koji stanuju u istoj rupi, ja
sam otkopavao rupu u koju sam video da je šmugnula jedna
sovuljaga. I eto šta sam dobio.
Opet diže palac.
— Zmija! — uzviknuh.
— Da, gospodine moj. Gospodin Zvečarka je bio domaćin tog
dana. Ščepao me baš tu. Izvukao sam ga iz rupe okačenog za palac.
Osam zvečki.
— Osam! — zadivih se. — Velika zmija.
— Da, gospodine. Mislio sam da sam gotov. Ali ona žena...
— Zena? — upadoh mu u reč.
— Jeste, žena. Zar vam nisam rekao da je botaničar poveo i svoju
ženu? E, poveo je. A ona se pokazala pametnija no on. On izgubio
glavu, pa viče da nema rakije i da mu nož suviše tup da bi mi
odsekao palac, da niko od nas ne žvaće duvan i da je do najbližeg
lekara bar trideset kilometara, da se bar setio da ponese amonijak...
129
e, vrištao je valjda sve što je znao na ovom svetu, i bogme sve uludo.
Ali ona se okačila za njegov džep, pa kopa li kopa i neprestano viče:
»Daj mu kamen, Avguste!« Najzad izvuče jedan od onih indijanskih
lekovitih kamenova... prvi koji sam ikada video... i pričvrlji ga na
moj palac, a on odmah počeo svoje.
— Šta to? — upitah uzbuđeno.
— Upijao. Kao upijač. Bio je mekan i čudan, i sivkast. Znate,
vade ih iz želuca lopatara. A kad je izvukao otrov iz rane, sam mi
spao s palca! Zahvalio sam ženi što mi tako pametno spasla život i
bila tako prisebna. Tek sam docnije doznao koliko se uzbudila.
Strašno se uzrujala.
— Valjda je počela da priča tek kad je opasnost prošla — rekoh
ja, u grobnom muku koji je zavladao.
— Nije; uopšte mi ništa nije rekla. Ali kad je rodila sledeće dete,
imalo je osam zvečki.
Vagonom se razleže neobuzdan grohot. Previjali su se od smeha.
Onaj oduševljeni bučno se pljeskao po kolenu. Ja se pridružih
smehu. Nisam mogao odoleti tome. Sve su tako dobro izveli, od
samog neupadljivog početka. Istina i neistina isprepletene zaista
izvanredno vešto. Pa i to poslednje — sasvim novo dejstvo
postignuto tako opštepoznatom građom! Bilo mi je svejedno što
sam ja žrtva i pridružio sam se njima. Ali odjednom sam prestao,
osećajući se nekako tuđ, ili kao da me neko polio hladnom vodom.
Otreznio me njihov smeh. Grohot je bio suviše bučan. Opazio sam i
kako Trampas likujući i pakosno gleda Onog iz Virdžinije. Scipio me
ogorčeno posmatrao s vrata.
Ošamućen time, iziđoh na platformu da umaknem od buke.
Tamo mi Onaj iz Virdžinije reče:
— Glavu gore! Sledeće godine neće te tako lako nasamariti.
Više ništa ne reče. Sedeći s nogama na ogradi platforme, na
izgled se opet zanese u novine.
— Šta sam skrivio? — upitam Scipija.
— O, meni nije stalo, ako njemu nije — odgovori Scipio. — Zar
nisi mogao da vidiš? Pokušavao sam svim silama da ih odvratim od
tebe, ali prosto si im sam uleteo u šake. Zar nisi mogao da vidiš?
Stalno si me ometao i kvario mi posao onim tvojim nestrpljivim
130
pitanjima... Ama, morao sam te pustiti da srljaš napred! To nije
obično zavitlavanje jednog običnog novajlije kojim su te počastili!
Ovog putovanja nisi običan novajlija. Ti si prijatelj vođe kauboja.
Preko tebe, pogodili su njega. Tako oni to gledaju. To ih je ohrabrilo.
Zar ne vidiš?
Scipio je bio veoma jasan. Dok smo prolazili pored sledeće
stanice, čuh ih kako prkosno viču:
— Houard! Portland, hiljadu osamsto osamdeset četiri!
Prolazili smo pored skupina radnika na pruzi. Na taj, poslednji
povik, Onaj iz Virdžinije ustade.
— Idem da se opet pridružim zboru — otegnu. — Po ovom
popunjavanju i opravljanju, izgleda da bi ono o bujici moglo da
bude tačno.
— Bujica? — ponovi Scipio.
— Kažu da je odnela most na Velikom rogu... pre četiri dana.
— E, voleo bih da je to s ovu stranu stanice za Sirovu Kožu.
— Je li? — otegnu Onaj iz Virdžinije.
Osmehne se Scipiju i leno uđe na otvorena vrata.
— Ne shvatam ga — primeti Scipio, vrteći glavom.
— Strašno je teško predvideti njegov put.
Osluškivali smo.
— Rade na pruzi, kako vidim — čusmo Onog iz Virdžinije,
veoma prijateljskog i pričljivog.
— I mi to vidimo — javi se Trampas.
— Kao da malko ublažuju ranije uspone.
— To samo na pruzi.
— Čovek bi pomislio da je jevtinije da ih odmah u početku prave
onako kako treba — nabaci Onaj iz Virdžinije, bogzna kako
prijateljski. — Evo prolazimo još neke Italijane.
— To su Kinezi — reče Trampas.
— Tačno — priznade Onaj iz Virdžinije i nasmeja se. — Šta sad
majmuniše? — promrmlja Scipio.
— Bez jevtine radne snage iz inostranstva ne bi mogli platiti to
ublažavanje uspona — nastavi južnjak.
— Ublažavanje uspona! Zar ne vidiš da je bujica izlokala prugu?
131
 — Ama, vidim — odgovori Onaj iz Virdžinije kao da mu med teče
iz usta. — Ali zar nisi čuo za poboljšanja zapadno od Velike šume,
sve do Misule, ove godine? Govorim o tome.
— O, govoriš o tome. Da, čuo sam.
— Dobra zamisao da uštede lepu paru, je li? — reče Onaj iz
Virdžinije. — Puste teretnjak da sleti niz jedno brdo i uz drugo,
dokle god može a da ga lokomotiva ne vuče, pa do te tačke
poravnaju brdo — objasni, što je bila sasvim tačna činjenica pri
građenju pruga. — Bolje im to nego da uzmu neke gizdeline da škilje
kroz durbin i izračunavaju ublažavanje uspona za jedan odsto.
— Sasvim pametno — potvrdi Trampas. — Jesi li čuo za novu
zamisao o rezervoarima za vodu?
— Ne znam baš tačno — odgovori južnjak.
— Moram posmatrati ovo, — reče Scipio — inače ću pući.
Uđe u vagon, a ja za njim.
Svi su sedeli i pažljivo pratili to raspravljanje o nedavnim
naporima železnice Severni Pacifik da poboljša svoje stanje, kao da
su članovi njenog upravnog odbora. Čulo bi se da muva kihne. Samo
niko ne bi obratio pažnju na to kijanje.
— Pre su sve rezervoare stavljali na dnu uspona — reče
Trampas.
— E, lakše dođeš do vode na dnu.
— Ali možeš je dovesti do vrha pumpama — s visine će Trampas.
— A tako je i jevtinije.
— To prelazi moju pamet — reče Onaj iz Virdžinije ljubopitljivo.
— Tako se lokomotiva može napuniti vodom, pa zatim krenuti
nizbrdo i koristeći veću težinu za zalet. To će mnogo smanjiti
izdatke za gorivo.
— Zbilja pametno! — uzviknu Onaj iz Virdžinije zaneseno. — Ali
nije li nekako u zakašnjenju.
— Živi i uči. Tako su dobili i u brzini. Velike brzine s upola uglja
ove godine, sve do onog udesa.
— Udesa! — uzviknu Onaj iz Virdžinije kao zapeta puška.
— Na Jelostonskom ekspresu. Čovek pucao na mašinovođu. Voz
je prolazio tako brzo da je metak razbio svaki prozor i ubio jednog
132
putnika na zadnjoj platformi. Suviše si se mešao s gospodom —
završi Trampas i okrenu mu leđa.
— Ha, ha! — poče onaj oduševljeni, ali ga kauboj do njega ščepa
za ruku i ućutka.
Ta je pobeda bila suviše ozbiljna za ikakvu buku. Buntovnici se
ukočili kao kipovi, a meni žmarci prolaze kičmom.
— Trampase, — otegnu Onaj iz Virdžinije — mislio sam da ćeš
se bojati da to okušaš na meni.
Trampas se naglo okrenu, s rukom na opasaču.
— Bojati! — izbrecnu se prezrivo.
— Mali! — uzviknu Scipio strogo, pa skoči na njega i oduze
revolver koji je napola izvukao iz futrole.
— Hvala — reče Onaj iz Virdžinije Scipiju.
Trampas spusti ruku s opasača. Spokojno baci pogled po svojim
drugovima, pa leđima okrenut Onom iz Virdžinije iziđe na
platformu i sede na stolicu na koje je Onaj iz Virdžinije tako mnogo
sedeo.
— Zar ne shvataš — otegnu Onaj iz Virdžinije Malom — da su
ovo pitanje mirno raspravljali prosvećeni građani? E, sedi na miru
i budi dobar, a gospodin Le Mojn vratiće ti revolver kad pređemo
preko onog polomljenog mosta, ako su ga već osposobili za teške
vozove.
— Ovaj voz biće lakši kad dođe do tog mosta — javi se Trampas
sa stolice.
— Dakle, i to je tačno! — odgovori Onaj iz Virdžinije. — Možda
nijedan od nas neće preći preko tog mosta ovog puta, izuzev mene.
Bilo bi šaljivo da na kraju krajeva ubedite i mene da otkažem i odem
i sam u Sirovu Kožu! Ali mislim da to neću učiniti. Mislim da ću se
nekako odvući na Duboki Potok.
— Nemoj zaboraviti da ti ja kuvam — reče Scipio mrko.
— Hvala — zahvali južnjak.
— Pomenuo si neko mesto za mene — reče Mali.
— Hvala i tebi. Ali, znaš... ja nisam baš vođa kauboja, kako sada
stvar stoji, pa moje obećanje ne mora obavezati i sudiju Henrija da
ti daje platu.

133
 Vagon se trgnu. Usporavali smo pred ulazak u stanicu za Sirovu
Kožu, pa se svi užurbaše i raspričaše.
— Ideš do rudnika danas?
— O, najpre ćemo naći neku njupu.
— Mislim da je svejedno već kasno.
I tako dalje, dok su motali i vezivali ćebad, napadno oblačili
kapute i inače se razmetali. To im bilo uludo. Onaj iz Virdžinije nije
znao šta se događa u vagonu. Nagnuo se sa platforme i gledao
napred, a Scipio ga je zbunjeno držao na oku. Pošto stadosmo kod
rezervoara za vodu, južnjak kao obradovano uzviknu:
— Još nisu otišli!
Mislio je na vozove koji su tu čekali. Pred nama su bila četiri
putnička i nekoliko teretnih vozova. A trebalo je još najmanje dva
sata da most osposobe za saobraćaj.
Putnici su utučeno stajali i sedeli pored vagona, po guštari
komonike, na sve strane. Ljudi sa sombrerom i mamuzama
posmatrali su ih, a indijanske poglavice nudile im šarene lukove i
strele i uglačane rogove.
— Mislim da bi ti putnici više voleli ovčiji but — obrati se Onaj
iz Virdžinije nekom čoveku koji je hvatao zjala nedaleko od našeg
vagona.
— I te kako! — odgovori čovek. — Prvo društvo visi ovde već
četiri dana.
— Mora da su gladni do zla boga, je li? — upita Onaj iz
Virdžinije.
— I te kako! Pojeli su svoja kola za ručavanje i pojeli su ovu
varoš.
— E, — reče Onaj iz Virdžinije, gledajući po varoši — mislim da
su im kola za ručavanje bila hranljivija.
— Slušaj, otprilike si pogodio! — živo će čovek, hodajući pored
našeg vagona dok smo polako odlazili od rezervoara na sporedni
kolosek. — Napravili bismo dobar posao da smo se samo spremili
— nastavi. — I predstavnik Vrana pustio je svoje Indijance ovamo iz
rezervata. Došlo je nešto govedine i divljači i ribe. I sve je otišlo za
dobre pare, i te kako! Prosto su opelješili te putnike s Istoka. Voleo
bih da imam nešto za prodaju!
134
 — Da li išta kreće za Sirovu Kožu ovo popodne? — upita
Trampas s vrata vagona.
— Tek ujutru — odgovori čovek. — Idete u rudnike? — nastavi
Onom iz Virdžinije.
— Ama, — odgovori južnjak polako i nehajno, govoreći
isključivo tom čoveku, a Trampas se napadno pravio da ga uopšte
ne sluša — ovaj ovde zastoj, znaš, može nam pobrkati planove, u
neku ruku. Ali biće jedno od dvoje... ili svi idemo u Sirovu Kožu, ili
svi u Bilings. Znaš, svi smo jedno društvo.
Trampas se glasno nasmeja, vraćajući se svojim drugovima u
vagonu.
— Neka se samo pretvara — čuh kako im reče. — Baš nas briga
šta govori neznancima.
— Ali ja ću se dobro najesti i u jednom i u drugom slučaju —
nastavi Onaj iz Virdžinije. — I niko me neće opelješiti. Nekako sam
samom sebi obećao da ću se počastiti ako stanemo ovde.
— Varoš je očišćena do poslednje mrvice — reče čovek.
— Kažeš tako, je li? Ali vi ovde zaboravili ste jedan izvor prihoda
koji vam sasvim blizu, samo da pružite ruku. Ako imaš neku vreću,
pokazaću ti kako da zaradiš paru.
— I te kako! — uzviknu čovek oduševljeno.
— Gospodine le Mojne, — reče Onaj iz Virdžinije — naš pribor
za kuvanje naći ćeš u vagonu, pa ako spremiš vatru, pokušaćemo da
vidimo kakvi su prženi žablji bataci.
Odmah ode, a onaj čovek u stopu za njim, poput psa. Iz vagona
se razleže grohot.
— Žabe! — promrmlja Scipio, pa se u čudu okrenu meni. —
Žabe?
— Bile su na jelovniku pukovnika Sajresa Džonsa — rekoh ja. —

— Beži! Nisam ja to napisao. Bilo je tamo kad sam došao. Uopšte

ga nisam ni pogledao. Žabe?
Namrgođeno i veoma polako krenu niza stepenice. Stupivši na
tlo, zavrte glavom.

135
 — Zbilja je teško predvideti put tog čoveka — reče zbunjeno. —
Ali moram požuriti s vatrom. Njegov izgled me nekako ohrabrio —
završi Scipio i marljivo se baci na posao.
Mali mu pomagao, a ja donesem drva. Trampas i njegovi
drugovi odšetkaše na stanicu, u zbijenoj skupini.
Naložismo vatricu pored našeg vagona, da bi nam pribor za
kuvanje bio na dohvatu ruke. Čovek bi pomislio da te naše pripreme
neće privući nikakvu pažnju, čak i onih gladih, kad na izgled nije
bilo ičega što bismo kuvali. Nekoliko grančica spokojno plamte na
prašini, jedan tiganj, pola kofe masti, nešto vode, prazni tanjiri,
noževi i viljuške, i trojica ljudi koji ćutke paze na to — ništa više. Ali
putnici dođu da vide šta radimo. Priđu nam ti izgubljeni jadnici i
stoje, tužni, zabrinuti i nespokojni. Najpre četvorica; pa dvojica
odu; ali se jedan od tih ubrzo vrati, videvši da je drugde još gore.
— Večera, momci? — upita tupo.
— Doručak — izbrecnu se Scipio durnovito.
Više se nijedan ne obrati nama. Slušao sam kako jedan drugom
žalosno pominju Volstrit i Saratogu. Čak sam čuo i ime Brin Mor,
koji se nalazi nedaleko od Filadelfije. Ali ti delići mog rodnog kraja,
nabačeni tako utučeno u toj divljini Montane i pored vagona za
radnike, uopšte me nisu zanimali.
— Izgleda da i tamo ima žaba — primeti Scipio. — Vidiš li onu
baru obraslu korovom?
Malko se okrenusmo i ugledasmo Onog iz Virdžinije kako se
živo saginje po bari.
— Ćut’! Nešto mi se mota po glavi — nastavi Scipio. — Nije mu
bilo dovoljno krivo. Ne prekidaj me.
— Ne prekidam te.
— Ne. Ali zamalo da uhvatim šta je u stvari. Nije mu bilo
dovoljno krivo — promrmlja Scipio opet samom sebi.
Ubrzo zatim glasno i ushićeno opsova.
— Slušaj! — uzviknu uzbuđeno. — Šta je ono rekao Trampasu na
kraju partije o poboljšanjima na železnici, kad ga Trampas
nasamario? Nije li rekao: »Trampase, mislio sam da ćeš se bojati da
to okušaš na meni?« E, gospodine moj, Trampasu bi bilo bolje da se
bojao. To je on hteo da kaže. Tome je vodio celu stvar. Tada je
136
Trampas strašno loše zaigrao. Videćeš već. Bogo mili, to ti je mozak!
Dabogme da mu nije bilo krivo. Mislim da se morao upeti iz petnih
žila da bi se pretvarao da mu i onoliko krivo. Videćeš već.
— Videću već? Šta ću videti? Nastavi, čoveče! Šta ću videti?
— Ne znam! Ne znam. Koje god je karte zadržao, sad će ih
položiti na sto. Igrao je na polaganje karata ovde, pre no što vagon
pređe preko mosta. Vratimo se vatri, inače će Mali pustiti da se
ugasi.
— Razvuci brk u osmejak, Mali! — uzviknu došavši do njega i
pljesnu ga po ramenu. — Večera je na pomolu, Mali. Hrana za
razmišljanje.
— Ništa za želudac? — upita putnik koji je već jedanput
progovorio.
— Biće i toga — odgovori Scipio, više nimalo durnovit.
— Ama, to su kauboji! — uzviknu drugi putnik i primaknu se
bliže.
Trampas se vrati sa stanice sa svojim čoporom, manje zbijenim,
za petama. Naišli su na praznu kuhinju, a nije bilo ni nade u neke
namirnice pre dolaska sledećeg voza sa Istoka. Trampas uopšte nije
bio kriv za to; ali išli su za njim u manje zbijenoj skupini. Nosili su
jedan komad sira, ništa veći od pesnice, tvrd kao kamen i voštan kao
leš.
— Evo Dragog Pokojnika opet! — uzviknuše putnici ugledavši
sir i pobožno skinuše šešire.
— Znači da ste se već sreli s tim sirom, gospodo? — upita Scipio
oduševljeno.
.— Nudili su mi to triput dnevno već četiri dana — odgovori onaj
putnik. — Je li tražio dolar, ili dolar i po?
— Dva dolara! — izvali oduševljeni.
Svi osim Trampasa prsnuše u neobuzdan grohot.
— U svakom slučaju, evo naše njupe — reče Scipio, gledajući put
bara, i smesta se strašno uozbilji.
— E, ubrzo će stići i voz — izjavi Trampas. — Mislim da ćemo
pošteno večerati i bez žaba.

137
 Oči svih usredsrediše se na Onog iz Virdžinije. Prilazio je sa
svojim pomoćnikom i vrećom, a vreća se obesila niz njegova leđa,
očigledno puna. Ne obraćajući ni najmanju pažnju na okupljeno
društvo, sede i istrese deo tereta iz vreće.
— Eto, — reče veoma poslovno svom pomoćniku — nama je ovo
sasvim dovoljno. Mislim da ćeš naći dobro tržište za ostatak.
— E, sveti bože! — uzviknu oduševljeni. — Koja će budala jesti
žabe?
— O, dovoljno sam budala i za punoglavce! — odgovori onaj
putnik radosno i maši se buđelara.
Ostali putnici povedoše se za njim.
— Svoje možete ispeći ovde na licu mesta, gospodo, — otegnu
južnjak pravom južnjačkom učtivošću. — Izgleda mi da u kolima za
ručavanje nema vatre.
— Koliko tražiš za par? — upita oduševljeni.
Onaj iz Virdžinije pogleda ga prijateljski i iznenađeno.
— Ama, samo izvoli! Svi smo zajedno još neko vreme. Izvolite —
ponovi Trampasu i njegovom društvu.
Oni su se malko skanjivali, pa pokunjeno spustili sir na zemlju i
prišli bliže vatri da bi dobili večeru.
— Neće biti baš na visini Delmonika, — reče Onaj iz Virdžinije
putnicima — pa ni Svetog Avgustina.
Mislio je na čuvenog Augustina, nekadašnjeg slavnog kuvara u
Filadelfiji, o kom sam mu ukratko ispričao u Carskoj narodnoj
kuhinji pukovnika Sajresa Džonsa.
Scipio je marljivo poslovao. Iz njegovog tiganja širio se prijatan
miris.
— Mali, trkni po kofu sveže vode — nastavi Onaj iz Virdžinije,
laćajući se prženih žabljih bataka. — Pukovniče, pripremaš ih dosta
dobro. Da si ih prodavao onako kako je to pisalo, bogme bi se
proslavio.
Nekolicina su zadovoljno jeli, ali to nije važilo za Scipija. Bio je
tako uzbuđen da je jedva držao tiganj u ruci. Sav je prosto trepteo.
Opet je zaškiljio očima, a bezazleni putnici zahvalno su jeli.

138
 — E, vidiš, zaradio si neku paru — poče Onaj iz Virdžinije
meštaninu koji mu je pomagao da nalovi žaba.
— I te kako! — uzviknu čovek. — Da podelimo? — ponudi i pruži
pola zarade.
— Zadrži to — reče južnjak. — Mislim da smo izmirili račune. Ali
verovatno nisu tako dobri kao kod Delmonika, gospodine? — obrati
se jednom putniku.
— Ne uzdajte se u ocenu ovako gladnog čoveka! — uzviknu
putnik smejući se, pa se okrenu svojoj sabraći putnicima: — Da li
vam je večera kod Delmonika ikada više prijala no ova?
— Bogme, nije! — odgovoriše svi uglas.
— Ama, slušajte, — reče putnik — baš su šašavi ovi u ovoj varoši!
Tu gladujemo već toliko dana, a vi dođete i nadmudrite ih!
— To je lako objasniti — odgovori Onaj iz Virdžinije. — Ja sam
bio tamo gde su žabe donosile veliku paru, a oni nisu. Ovde su svi
samo goveda. Pričaju o govedima, misle o govedima, i zato su bez
para. Propali su. Je li tako? — upita onog meštanina.
— Otprilike tako — priznade on.
— Veoma je teško raditi nešto što niko oko tebe ne radi —
nastavi Onaj iz Virdžinije. — Sva Montana je goveda, pa i ovi ovde
moraju da budu goveda i uopšte ne mogu zapaziti da je njihov kraj
suviše malen za pašnjake i uz to močvaran... prosto stvoren za ranč
žaba.
Svi se pažljivo uzdržaše od ikakve primedbe, ili znaka, na te
njegove reči.
— Ne tvrdim da sam pametniji no vi ovde — reče Onaj iz
Virdžinije bogzna kako iskreno svom pomoćniku u lovu. — Ali kad
čovek putuje, nauči mnoge običaje. Ne biste radili onako dobro kao
u Tuleru, u Kaliforniji, na severnoj strani jezera. Oni su zbilja
izvanredno iskoristili one inače neupotrebljive močvare. Naravno,
uložili su i velike pare i ušli u to na naučnoj osnovi, tražeći savete
državne komisije za ribe, i slična znanja. Znate, imali su veliko
tržište za svoje žabe... San Francisko, Los Anđelos, i upravo do
Njujorka, kad je proradila pruga Južnog Pacifika. Ali ovde biste ih
mogli prodavati putnicima svakog dana, kao ovo danas. Pročuli
biste se duž pruge. Malo je močvara koje bi vam konkurisale. Kola
139
za ručavanje kupovala bi vaše žabe, a i Jelostonski park bio bi vam
mušterija četiri meseca u godini. Hoteli po njemu žele da ugode
gostima, pa bi kupovali od vas ono što njihovi gosti sa Istoka cene
kao odlično jelo. I tako biste nešto prodavali, a ne sedeli skrštenih
ruku kao sada.
— To je dobra zamisao — reče neki putnik. — S malo troška.
— S malo troška — ponovi Onaj iz Virdžinije.
— Da li bi ljudi s Istoka jeli žabe? — upita meštanin.
— Pogledajte nas! — reče putnik.
— Delmoniko ne može da pruži ovako nešto! — izjavi Onaj iz
Virdžinije.
— Razume se! — uzviknu putnik.
— Koliko bi platili za žabe? — upita ga Trampas. Scipio se nagnu
još niže nad tiganj.
— O, ne znam tačno — odgovori putnik. — Mi smo platili dosta
dobro, kao što ste videli.
— Zakasnio si za Tuler, Trampase, — reče Onaj iz Virdžinije.
— Nisam mislio na Tuler — izbrecnu se Trampas. Scipio prosto
zabio nos u tiganj.
— Smešnijeg mesta još niste videli! — uzviknu Onaj iz
Virdžinije, gledajući po društvu. Široko se osmehnu na tu
uspomenu. — Da ste čuli te u Tuleru! Samo im žabe na jeziku! Kao
drugima konji, ili goveda, ili što već uzgajaju za prodaju. I vas bi to
uhvatilo kad biste se latili tog posla. Čovek je uvek ozbiljan oko
onoga od čega živi, ma bila to i žaba.
— Tako je — potvrdi meštanin. — I dobro se zarađivalo?
— To im bila jedina para u celom srezu — odgovori Onaj iz
Virdžinije. — Ceo srez inače mrtav, a samo žabe skaču. Ali taj posao
se razvijao do neba. Isprva se čovek nekako čudno oseća, kao što
rekoh, jer su svi ti ljudi jednom gajili goveda. Dok se ne naviknete,
prosto se zgranete kad ih slušate kako govore o odvajanju žabaca na
poseban pašnjak.
Onaj iz Virdžinije opet se osmehnu, pa ponovo uozbilji.
— To im bila politika — objasni. — Žapce su držali odvojeno,
izuzev u određenim razdobljima u godini. Komisija za ribe rekla im
140
da strogo paze na to, a bogme je i donosilo ploda. Ili to, ili nešto
drugo... jer, gospodo, nikom ne govorite, ali bilo ih na milione. Rekli
biste da su se sve žabe na ovom svetu okupile u Tuleru. A para kao
blata. Gospodo, nikom ne govorite, ali bili su to pravi rudnici zlata
njihovim gazdama. Nekih godina hvatali su i do četrdeset odsto. A
davali su i bogate plate. Znate, svi oni francuski hoteli u San
Francisku tražili su njihovu robu. I hotel Klif bio im je mušterija. I
u Palasu je to bio specijalitet. A oficiri su jeli žabe u Prezidiju, na
Anđeoskom ostrvu, i u Alkatrazu i Benisiji. Los Anđelos se naglo
razvijao. Špekulanti koji su stavili šapu na gradilišta po uglovima
hteli su nešto gospodstveno. I tako su kupce nekretnina s Istoka
zasenjivali oglašavanjem žaba iz Tulera upravo do Nju Orlinsa i
Njujorka. Žabe nisu išle jedino u Sakramentu. Valjda su
kalifornijski zakonodavci bili suviše prosti za tako fine poslastice.
Pričaju da je jedan od tih senatora zgrnuo milion na gradilištima u
Los Anđelosu, pa krenuo na besnu večeru sa šampanjcem. Hteo je
da razbaca svoje novostečeno zlato punom šakom i na brzinu. Ali,
izgubio se među svim onim gizdavim jelima, pa ni pet ni šest
dreknuo pred svim onim damama: »Dođavola, donesite mi za
četrdeset dolara šunke s jajima!« E, bio je to neki čudan senator.
Onaj iz Virdžinije zastade i završi batak koji je jeo. Zatim
đavolski vešto tobože skrenu na novo polje pričanja.
— Kad sam već pomenuo senatore, — nastavi — senator Vajz...
— Koliko reče da su plate u Tuleru? — upita jedan iz
Trampasovog društva.
— Plate? Ama, nikad nisam doznao koliko je vođa dobijao.
Obični radnici dobijali su sto dolara. Senator Vajz...
— Sto dolara
— Ama, znaš, to ti je kaljav i mokar posao. Čovek se izlaže
izvesnoj opasnosti da navuče reumu. To mu čak ozbiljno preti. E,
hteo sam da ispričam o senatoru Vajzu. Kad je senator Vajz govorio
o svojoj poseti Aljasci...
— Četrdeset odsto, je li? — upade mu u reč Trampas.
— O, moram da zovnem ženu! — promrmlja putnik iza mene
ushićeno. — Radi ovoga sam i došao na Zapad.
Žurno ode.
141
 — Nije bilo četrdeset odsto kad godina podbaci — odgovori Onaj
iz Virdžinije. — I žabe imaju neprijatelje, kao goveda. Sećam se kad
je jedan pelikan upao na prolećni pašnjak, pa čopor provalio
ogradu...
— Ogradu? — začudi se jedan putnik.
— Šanac, gospodine, i žičanu mrežu. Svaki pašnjak bio je
četvrtast komad močvare opasan šancem i žičanom mrežom. Čuli
ste onu tužnu, svakakvu buku velikog čopora goveda na okupu, je
l’te? E, gospodine moj, kad se vozite od stanice put žabljeg ranča u
Tuleru, čujete ih na kilometar. U proleće pevaju kao devojke na
crkvenom balkonu s orguljama, a u avgustu se spremaju da pređu u
bas. A svaka sposobna da peva solo, onako po mojoj oceni. Ali kad
godina podbaci, bivalo je samo dvadeset odsto. Pelikan ih naterao s
pašnjaka pravo u reku San Hoakin, koja je tekla pored samog
imanja. Veći deo čopora dao se u tutanj, pa iako su, razume se, opet
izišle na obalu, vest se raširila i ljudi dole u Hemlemu uglavnom ih
pojeli u inat preduzeća. Znate, žaba u reci je beznadniji slučaj no
ijedno govedo bez žiga na slobodnom pašnjaku. A nikako nisu
uspeli da nađu načina da žigošu svoje stado i tako dokažu pravo
vlasništva.
— E, dvadeset odsto je sasvim dobro za mene, — reče Trampas
— ako mi Sirova Koža ne bude odgovarala.
— Sto dolara mesečno! — uzviknu oduševljeni.
Baciše se na računanje.
— Išlo je i do pedeset odsto — nastavi Onaj iz Virdžinije — kad
su Njujork i Filadelfija počeli da se nadmeću. Oba grada bila su
preplavljena plakatima da služe žabe iz Tulera. I oba su ih i služila.
Kao što vidite vozove goveda, tako su vozovi žaba šibali preko
Arizone... velike staklene cisterne pokrivene žičanom mrežom...
skroz do Njujorka, a žabe iskekečile oči.
— Ama, Džordže, — šapnu neka žena iza mene — on ih
jednostavno vara! Jednostavno izmišlja sve skupa.
— Jeste, dušo, samo toliko.
— E, ne vidim zašto si mislio da bi me to zanimalo. Idem natrag.
— Bolje sačekaj do kraja, Dejzi. Ovo prelazi i gejzire i sve ostalo
što ćemo naći u Jelostonu.
142
 — Onda mi je žao što nismo išli u Bar Harbur kao i obično —
reče gospođa i ode put svojih spavaćih kola.
Ali njen muž ostade. Bogme se dotle okupilo već dosta
muškaraca, pružajući vrlo prijatnu sliku onako zbijeni jedan do
drugog i vezani zajedničkim osećanjem. Razna obuća na njihovim
nogama potvrđivala je snagu te veze — žute papuče iz kola za
spavanje šaroliko i nepomično stoje pored čizama s meksikanskim
mamuzama. Sve oči usredsredile se na Onog iz Virdžinije, u
potpunosti na njegovoj strani. Iako nisu znali pobudu koja ga navela
na ono što je činio, bilo im je jasno šta čini — svima, izuzev onih
uzbuđenih račundžija. Oni su bučno sračunavali dobit i u Sirovoj
Koži i u Tuleru, opijeni đavolskom gramzivošću za bogatstvom, ne
obraćajući pažnju ni na papuče ni na čizme i mamuze oko sebe. Da
je iko ikakvim znakom pokušao da ih upozori, mislim da bi ga ubili.
Čak su i indijanske poglavice, s vašarskim ratnim kapama od perja
na glavi i ogrnute šarenim ćebadima, došle da to posmatraju. Iako,
naravno, uopšte nisu razumeli šta se govori, ipak su nagonski
osećali da je Onaj iz Virdžinije glavna ličnost. I posmatrali su ga s
odobravanjem. Sedeo je pored vatre s tiganjem, isti kao i inače —
privlačan i spokojan. Pošto Trampas izjavi da bi vozne karte za
Kaliforniju bile skupe, pa je bolje da najpre idu u Sirovu Kožu,
južnjak pusti maha svojoj bogomdanoj uobrazilji.
— Trampase, — reče — ima nešto jače od vozne karte u prilog
Sirove Kože. Rekao sam da je dockan za Tuler.
— Čuo sam te — izbrecnu se Trampas. — Svako misli na svoj
način. Ti i ja u mnogo čemu ne mislimo jednako.
— Bože, Trampase, — otegnu Onaj iz Virdžinije — zar misliš da
bih ja teglio ovde za četrdeset dolara mesečno, da je Tuler ono što
je nekada bio? Tuler je propao.
— Zašto bi propao? Valjda zato što si ti otišao odande?
— Slomila ga osveta i zaraza! — uzviknu Onaj iz Virdžinije,
pljesnuvši se tiganjem po kolenu, jer više nije bilo žaba.
Te zlokobne reči raspališe njihovu priprostu, dečju uobrazilju,
pa se opet okupiše oko njega da čuju priču krvi i smrti. Krug
posmatrača kao da se nagnu bliže.

143
 Ali za trenutak zapreti opasnost da se sve pokvari. Neki putnik
se pojavi i bogzna kako važno viknu:
— Gde su te žabe?
Bio je to jedan ugledan njujorški govornik na zvaničnim
večerama, šapnuše mi, i išao je na odmor svojim ličnim vagonom.
Došavši do nas, priđe Onom iz Virdžinije i veselo upita:
— Koliko tražite za vaše žabe, prijatelju?
— Imate prijatelja ovde? — otegnu Onaj iz Virdžinije. — To je
dobro, jer neko treba da vodi računa o vama.
Ugledni govornik na zvaničnim večerama izgubi se u tren oka.
— Isplatilo mi se putovanje samo što sam to video — šapnu mi
jedan putnik iz Njujorka.
— Da, bio je to slučaj osvete — nastavi Onaj iz Virdžinije — i
zaraze. Nekakvog Svetog Avgustina najurili sa San Dominga, jednog
polutanskog ostrva. Dođe on u Filadelfiju, sasvim švorc. Ali Sveti
Avgustin bio je onako okretan čovek i video da je Filadelfija puna
kvekera koji se oblače priprosto i jedu uvek isto. Poče da im kuva po
sandominški, a oni prihvate odprve. Davao im kornjače i kreketuše
i upotrebljavao po četrdeset kokošaka za nekakvu svoju jaku čorbu.
I tako se obogatio i Filadelfija se pročula, a Delmoniko u Njujorku
postao kivan. On je bio kuvar koji je imao glavnu reč u Njujorku.
— Je li Delmoniko bio jedan od onih Italijana? — upita jedan
očarani buntovnik.
— Ne znam. Ali tako se ponašao. Ime mu bilo Lorence. Hteo je
da prikolje...
— San Dominga? — uzbuđeno će oduševljeni.
— Hteo je da prikolje posao Svetog Avgustina i vrati Filadelfiju
na njeno pravo mesto, po njegovom mišljenju. Tada su žabe bile
strašno u modi. Ti strani kuvari prave modu u jelu, kao oni strani
krojači modu u ženskim haljinama. Oba grada hvatala su i gutala
sve žabe koje im Tuler frljao. Tako on...
— Lorenco? — upita oduševljeni.
— Jeste, Lorenco Delmoniko. Tako on ponudi dolar više po
cisterni. A Sveti Avgustin dolar i po. Lorenco diže na dva i po dolara
više. Sveti Avgustin pet i po dolara. Lorenco se nije nadao da će
Filadelfija otići tako visoko, pa se sav pomamio i jurio po svojoj
144
kuhinji u Njujorku i drao se da će Svetom Avgustinu zavrnuti njegov
sandominški rep i prebiti mu kičmu. Kažu da je Lorenco baš dobro
zapenušio. Onda odjednom krene u Tuler. Kupio kartu preko Santa
Fea, pa juri i dimi prugom. Ali, gospodo, nikom ne govorite, tog
istog dana šibnu i Sveti Avgustin iz Filadelfije. Krenuo preko
Vašingtona, pa juri i dimi prugom Južnog Pacifika. Razume se,
Tuler nema ni pojma o tome. Samo je znao da cene žaba lete nebu
pod oblake, pa se i sam osećao kao buljuk raketa. Da je samo bilo
neke pripreme... nekakav telegram, ili tako nešto... do propasti
nikada ne bi došlo. Ali Lorenco i Sveti Avgustin tako se zaneli da
jedan drugog drže na oku... znate, Santa Fe i Južni Pacifik spajaju
se u Modžavu, pa su dvojica kuvara putovala nekih trista petnaest
kilometara u istom vagonu... da im nekakav telegram uopšte nije
pao na pamet. A kad su stigli, onako bez daha, i počeli da vrište šta
će dati za monopol, onim bezazlenim tulerskim momcima ispali
nekako šaljivi. Nikad nisam doznao šta su sve učinili s njima, ali
znam da im je Lorenco pevao i igrao, a Sveti Avgustin mu svirao na
violini. I malko su okrznuli jednu Lorencovu petu. E, obojica kuvara
odoše s ranča uopšte ne otkrivši ko su, pa čim odmakoše van
opasnosti, zakleše se na večno prijateljstvo jedan drugom, onako
uzbudljivo kao što ti stranci znaju. I vratiše se kući prugom Junion-
Pacifika, u istom kupeu. Njihova osveta ubila je žabe. Zaraza...
— Kako ubila žabe? — upita Trampas oštro.
— Jednostavno ubila. Delmoniko i Sevti Avgustin izbrisaše žabe
sa ploče mode. Nijedan bankar u Petoj aveniji više neće nijednu
taknuti ako je neki drugi bankar u blizini i gleda ga. Ako ikada vidite
nekog čoveka koji krije noge i neće da skine čarape pred drugima,
znajte da je radio u onim tulerskim močvarama i zarazio se. Ako ga
uhvatite da gaca po vodi, videćete da su mu prsti na nogama spojeni
pokožicom. Žabe su pokojne, Trampase, a i ti si.
— Na noge, lažovčine, i poklonite se svom caru! — dreknu
Scipio. — O, zaljubljen sam u tebe!
Okrenu se i stegnu u zagrljaj Onog iz Virdžinije.
— Dozvolite mi da vam čestitam — reče putnik koji nije uspeo
da zadrži ženu da to sluša, pružajući ruku. — Voleo bih da češće
budem u vašem društvu.
— Hvala, gospodine, — zahvali Onaj iz Virdžinije.
145
 Ostali putnici nagrnuše da mu čestitaju, pa i indijanske
poglavice, govoreći »Houg!« i povodeći se za osećanjem, iako ni reči
nisu razumeli.
— Glavu gore, momci, — reče zamenik vođe kauboja svojim
pokunjenim ljudima. — Znam da su ova gospoda s Istoka dosta
uživala u vama. Ali pomislite kako im je dosadno ovo čekanje. A
sami ste navalili da se ovako igrate sa mnom. Šta sam drugo mogao?
Zar me niste naterali na to? A vaše utehe radi, nešto ću vam priznati:
kad sam došao negde oko sredine priče o žabama, gotovo sam i sam
poverovao u nju.
Slatko se nasmeja, prvi put otkako sam se ponovo našao s njim
onamo u Medori.
Oduševljeni priđe i pruži mu ruku. To pokrenu i ostale, pa i oni
priđoše, jedan po jedan, a Trampas na kraju. Struja je bila suviše
jaka da bi se borio protiv nje. Svoj poraz nije primio ljubazno, ali
nekako se ipak rukovao, a Onaj iz Virdžinije pomogao mu,
ponašajući se prema njemu tačno kao prema ostalima — bar na
izgled. Možda je vrhunac svega nastao kad dođe vest da je most
najzad gotov, pa putnički vozovi konačno krenuše na zapad. Svako
je mahao svakome, naginjući se sa stepenica i kroz prozore, pa su
vagoni bili živa slika opšteg oduševljenja. Posle valjda dvadesetak
minuta, cela povorka ispred nas krenu, pa i mi dođosmo na red.
— Poslednja prilika za Sirovu Kožu — reče Onaj iz Virdžinije.
— Poslednja prilika za Duboki Potok — odgovori jedan
preobraćeni buntovnik i svi uskočiše na platformu vagona.
Više nije bilo kolebanja ko je vođa puta.
Naš vagon kloparao je put Bilingsa, duž šljunkovite i topolama
obrubljene obale Jelostona. Kad ravnica i pobrđa i sneg na dalekim
planinskim vrhovima postadoše poznati čak i meni, latismo se svog
prtljaga, spremajući se da siđemo i nastavimo put na konjima.
Video sam kako Onaj iz Virdžinije pažljivo umata da bi
ga neoštećenog vratio sopstvenici, pa primetih:
— Mislim da bi mogao da igraš poker s kraljicom Elizabetom, je
li?
— Ne verujem — odgovori on. — Mislim da bi me pobedila. Ona
je bila dama.
146
 Tog dana, u Bilingsu, došle su mi u glavu one misli o jednakosti.
Onaj iz Virdžinije pokazao se dorastao položaju u kom se našao. To
je jedina vrsta jednakosti koju ja priznajem.

147
 XVII

Scipio umuje

U kakvo je raspoloženje Onaj iz Virdžinije zatim zapao? Pošto

više nije bio onako zauzet, je li počeo da »tuguje« za devojkom u
Medveđem Potoku? Znam samo da je, posle onolikog pričanja,
ćutao punih devet dana. Onaj pričljivi deo njega duboko je i
neprekidno spavao.
Razume se, poneka službena reč dolazila je iz njegovih usta dok
smo jahali od pruge put juga i uz put kupili sudijina zalutala goveda.
U mnogim nedeljama posle prolećnog skrđivanja, neka goveda su,
kao i obično, odlunjala vrlo daleko sa svog pašnjaka, pa se naše
društvo latilo da ih tamo vrati.
Uputstva i naređenja — sve što je bilo potrebno da kaže svojim
kaubojima u tom poslu — izdavao je u pravi čas. Ali te službene reči
ni u kom dobu na ovom svetu nisu spadale u razgovor. Njegovo:
»Ujutro ćemo zahvatiti Vrbakov potok«, ili »Hoću da kola budu na
ušću Smrdljive vode u četvrtak«, iako u izvesnim prilikama
dovoljno dugačko da bi zvučalo kao razgovor, nijedanput nije
prekinulo ono izistinsko ćutanje. Na izgled se spokojno družio sa
svojim kaubojima, a ipak držao sasvim po strani. Onaj pričljivi deo
njega — ono raspoloženje koje čoveku iznese prijateljev duh i misli
na dar, ili u zamenu — zavukao se dole u neku mračnu pećinu
njegove prirode i uopšte se nije pokazivao. Možda je sanjao; možda
sasvim počivao. Onaj iz Virdžinije bio je jedan od retkih ljudi koji su
kadri da se osveže na delove. Kad mu nešto na umu, to nije smetalo
da se njegovo telo odmara. Za nedavnog putovanja — činilo mi se
da je otad prošlo već nekoliko godina — dok je naš vagon na kraju

148
teretnog voza beskrajno kloparao na zapad i ljudi bili kao zapeta
puška, na samom mestu gde je pretila opasnost da dođe do otvorene
pobune i, možda, ubijanja, video sam ga kako spava kao dete.
Koristio je trenutke kad nije bilo potrebno da otvori četvore oči.
Video sam i kako je budno sedeo celu noć, motreći na svoju
odgovornost, spreman da skoči i uhvati se s njom u koštac i zubima
i noktima. Pošto ih je porazio njihovim sopstvenim oružjem
ismejavanja, njegova snaga kao da se sasvim uspavala. Onaj
konačni otvoreni broj dovitljivosti osvojio je i odanost i divljenje
njegovih ljudi — svih, izuzev Trampasa. A za njega kao da uopšte
nije znao da je živ.
Ali Scipio le Mojn govorio mi je ponekad:
— Da sam u Trampasovoj koži, pokupio bih se i izgubio.
A jedanput dodade:
— Pokupio bih se onako kao slučajno, znaš, kao da bajagi ni sam
ne zapažam šta radim.
— Da, — promrmlja značajno naš prijatelj Mali, posmatrajući
Onog iz Virdžinije onako spokojnog — taj bogme kuje osvetu.
— Kuje tvoju babu — izbrecnu se Scipio. — On zna šta će uraditi.
Još nije došao čas.
To je bilo njihovo mišljenje o tome; a nije nimalo neprirodno što
su i u mene, neiskusnog došljaka s Istoka, ulili isto mišljenje. Lako
se videlo da i Trampas ima izvesno svoje mišljenje. Poput kvasca od
kog uskisne cela gomila testa, jedna mrlja durnovitosti u logoru
raširiće svoju oporost po celom društvu koje sedi blizu nje, a mi smo
morah da sedimo blizu Trampasa o obedima punih devet dana.
Njegova durnovitost nije bila nikakvo čudo. Razume se da mu
nije moglo goditi što su ga nedavne pristalice napustile i prešle na
stranu neprijatelja. Jedino objašnjenje zašto se nije preselio u drugu
okolinu — »pokupio se onako kao slučajno i izgubio«, kako je to
Scipio rekao — video sam u tome što je trebalo da primi platu,
odnosno »dane«, po rečniku carstva goveda. Da bi dobio taj novac,
morao je da ostane pod komandom Onog iz Virdžinije dok ne stigne
do sudijinog ranča na Dubokom Potoku. Dotle mu i svaki dan rada
uvećava platu koja ga čeka. Osim toga, kad konačno stignu na
Duboki Potok, više mu neće zapovedati Onaj iz Virdžinije, nego

149
stvarni vođa kauboja na ranču. Na ranču će opet biti jednak Onom
iz Virdžinije i obojica će primati naređenja od svog zvaničnog
pretpostavljenog, tog vođe kauboja. Činilo mi se da je Mali obrnuo
stvar naopačke kad je pomenuo »osvetu«. Kako rekoh Scipiju, da
sam u Trampasovoj koži, ja bih mislio na osvetu.
— Nema tri čiste — odreza Scipio smesta. — Dokle god opet ne
ojača. Sasvim mu je preselo kako su se oni gledaoci smejali na
njegov račun, i što god je hrabrosti imao u sebi slomilo se pred nama
svima. Mora se oporaviti.
Scipio zatim pređe na stav Onog iz Virdžinije.
— Možda osveta nije baš prava reč za ono u šta je ta stvar sada
ušla u njegovim očima. Kad nekoga uvališ u jamu koju je tebi kopao,
onako kako je on uvalio Trampasa, e, osvetio si se do mile volje,
osim ako nisi svinja. A on nije svinja. Ali sprema on poparu
Trampasu. Još nisu izmirili račune. Zar bi i sam pustio da neko
pokuša da ti tako napakosti i prestao da misliš na to samo zato što
si mu pobrkao račune?
Nabacim njegove sopstvene reči o svinji i zadovoljstvu.
— Svinja! — izbrecnu se Scipio tako prezirno da prosto sahrani
moju primedbu. — Svinji tu nema mesta. Mora se nekako
obračunati s Trampasom... na ravnoj nozi. Trampas i on ne mogu
ostati ovako kad se vrate i počnu raditi isto kao pre. Jok, gospodine
moj. Dvaput sam mu video oči i znam da će se obračunati do kraja.
Po Scipijevom shvatanju mora da sam bio zbilja tupav kad sam
ga popodne posle tog razgovora upitao kakav on to »kraj« hoće,
posle onakvog dokrajčivanja koje je Trampas već dobio. Kad nekom
»sasvim presedne kako su se oni gledaoci smejali na njegov račun«
(poslužio sam se njegovim nimalo preteranim izrazom), činilo mi se
da je to zbilja vanredno majstorski izveden kraj. Dok sam iznosio
svoje misli, Scipio ustade, pa ne ispuštajući iz ruke tiganj koji je
prao, polako krenu na mene.
— Zbilja mislim da te ne bi smeli pustiti da ovako sam putuješ
po svetu — otegnu, unevši se u moje lice. Njegov dugačak nos sav se
ušiljio od pronicljivosti, a bledoplave oči blistale su prijateljskom
porugom. — Ono što se dogodilo i odigralo među tom dvojicom,
samo je rešilo ono jedno pitanje na koje je on pucao. On je dobio
mesto gazde ovog društva, jer je pravi vođa morao da ostane na
150
ranču. Otad je igrao samo na to da svoje momke vrati na ranč isto
onako zdrave i čitave kako ih je primio, da putem nijednog ne izgubi
usled bekstva ili pucnjave ili tome slično. Morao je da šutne svog
kuvara s voza onog dana i video sam da mu je žao zbog toga. Ali ja
sam slučajno naišao, pa me ubacio da popunim tu rupu, i mislim da
se dosta dobro utešio. A kao gazda društva pobedio je Trampasa,
koji je hteo da bude gazda protivničke strane. Društvo je više nego
zadovoljno što je tako ispalo, i ostaje s njim, pa će ih vratiti zdrave i
čitave, izuzev onog izgubljenog kuvara. Tako je, zasad, vidiš
postigao svoj cilj. Ali pogledaj malo napred. Možda nećeš morati da
pogledaš baš daleko. Vratimo se na ranč. On više nije gazda.
Njegova odgovornost je prestala. On je opet jedan od nas i prima
naređenja od vođe kauboja koji je, kako mi kažu, već suviše puta
pokazao pristrasnost prema Trampasu. Pristrasnost! U to se
Trampas očigledno uzda. Uzda se da će mu to pružiti sve što valja,
a njegovom neprijatelju sve što ne valja. Inače se ne bi usudio ovako
duriti. Pristrasnost! Misliš li da će to uplašiti i oterati neprijatelja?
Scipio pogleda preko jedne jaruge gde je Onaj iz Virdžinije
pomagao da sateraju goveda na njeno dno.
— Kakvu smetnju — nastavi, upirući tiganjem na južnjaka —
misliš da će predstavljati takvom čoveku što je Trampas pod krilom
ijednog vođe kauboja? Pamtiće on gospodina Trampasa i njegovu
pakost, ma ga morao iščupati ispod tog krila i pri tom, možda,
iščupati i samo krilo. A ja ću savetovati tvojima kod kuće — završi
savršeni Scipio — da te ne puste da toliko putuješ sam... dokle god
ne naučiš malo više o životu.
Naterao me da osetim svoje neiskustvo, nesumnjivo me uverio
da sam lakoveran, pa onih poslednjih nekoliko dana našeg
putovanja više nisam tražio njegovu pomoć pri pokušavanju da
rešim ono veliko pitanje: Šta li će Onaj iz Virdžinije učiniti
Trampasu? Hoće li ga ponovo umno smrviti, kao onom pričom o
žabama, ili će ovog puta u tome biti nečeg opipljivijeg — recimo,
snage mišića, ili, možda, baruta?
Ali za sve to vreme razmišljao sam o Onom iz Virdžinije: jeo s
njim, spavao pored njega (samo ne tako čvrsto kao on), i jahao
pored njega, često mnogo sati.

151
 Pokušavao sam da zapodenem razgovor — i doživljavao
neuspeh. Naročito se sećam jednog takvog pokušaja.
Nagli nalet grada sručio se na zemlju i u ciglo petnaestak minuta
pokrio je belim, zimskim plaštom leda. Sušeći se i grejući pored
vatre koju smo naložili, dotakoh se onog pitanja jednakosti, znajući
da o tome ima isto tako snažna mišljenja kao i ja. »O« odgovara on
i »Dabogme«, a kad ga upitah šta je to u čoveku što ga čini vođom
drugih, samo zavrte glavom i nastavi da odbija dimove iz lule. Zato,
zapazivši kako je sunce za pola sata vratilo zemlju iz zime u leto,
pređoh na naše podneblje.
— Izvanredan je to lek, rekoh, koji milioni gutaju svakog dana.
— Jeste — reče on, brišući vlagu sa svoje vinčesterke.
— Naše podneblje je, nastavih, ipak stvorilo neverovatne
promene.
— Jeste — reče on; a ne upita koje su to promene. Zato mu
moradoh sam reći:
— U prvom redu, od Iraca je stvorilo dobre političare. A usadilo
je i celom našem narodu naviku da igra poker.
Njegova puška opali. Metak prošiša tik pored mog levog boka.
Ljutito se uspravih
— To je prva glupost koju sam ikada video da si učinio! —
prasnuh.
— Jeste, — otegnu on — trebalo je da sam to učinio ranije. Već
se sasvim lepo razmrdala.
Ustade, prođe pored mene i dva koraka iza mojih leđa diže sa
zemlje zvečarku. Grad je umrtvio, sunce delimično oživelo, a on joj
metkom razneo glavu.

152
 XVIII

»Da li bi bio pop?«

Posle toga odustao sam od pokušaja da ga navedem na razgovor.

Tako se moja ljubopitljivost sasvim rasplamsala do onog poslednjeg
popodneva našeg putovanja, kad nam je Duboki Potok stvarno bio
pred očima i krupni skakavci vezli svoju jednoličnu pesmu preko
komonike i bližio se čas kad će Onaj iz Virdžinije i Trampas biti »na
ravnoj nozi«.
Onaj govorljivi deo Onog iz Virdžinije, koji je već devet dana
spavao, zevnu i protegnu se. Bez ikakvog uvoda, iznebuha me upita:
— Da li bi ti bio pop?
Misli su mi bile tako daleko da se nisam mogao vratiti
blagovremeno da njegove reči shvatim, ili na njih odgovorim, pre
no što on ponovi:
— Šta bi dao da budeš pop?
— Dao? — neodređeno ću ja, još daleko. — Kako?
Njegovo sledeće pitanje dovede me k sebi.
— Papin je valjda najviši od svih tih popovskih poslova?
— O, —rekoh, shvatajući ga najzad. — Pa, jeste; nesumnjivo
najviši.
— Viši od onog engleskog? Onog nadbiskupa... je li...
kenterberijskog? Papa je iznad njega?
— Tako bi rekla njegova svetost, ako njegova milost ne bi.
Onaj iz Virdžinije napola se okrenu u sedlu da mi vidi lice — tog
časa nisam jahao baš sasvim uporedo s njim — pa opazih kako mu
zubi blistaju ispod brkova. Retko mi je polazilo za rukom da u njega
153
izazovem osmejak, čak i tako neznatan. Ali začas se uozbilji i
zamišljeno otegnu:
— Njegova svetost i njegova milost. E, da meni neko tako govori
svakog jutra, mislim da se uopšte ne bih mogao latiti ikakvog posla.
— O, navikao bi na tu oholost.
— Nije u pitanju oholost. Smeh bi me upropastio. Zaokupilo bi
mi maltene svu pažnju da ostanem ozbiljan. Nadbiskup — reče,
praveći jedan od onih svojih širokih zaokreta misli — zna da bude
velika ličnost u onim Šekspirovim komadima. Kraljevi otrpe da im
kaže ono što ni od kog drugog ne bi primili; a on, često, vrlo lepo
govori. Na primer, ono o pčelama, kad Henri hoće da napadne
Francusku. Govori mu da je košnica slična kraljevstvu. Naučio sam
to napamet.
Onaj iz Virdžinije nije se mogao nadati da će pocrveneti kad to
kaže. Znao je da će mi ta nagla promena boje jasno odati iz čije je
knjige naučio taj odlomak. Nije li njenog i tog časa
pažljivo nosio u džepu? Da pokrije rumenilo, poče deklamovati,
naglašavajući svaku reč, nadbiskupov govor o pčelama i njihovom
kraljevstvu:
»Gde neki, poput sudija, pravdu dele... Drugi, poput vojnika, s
oružjem žaoka, pljačkaju letnje baršunaste cvetove; pa taj plen u
veseloj povorci nose kraljevskom šatoru svoga gospodara. On,
vredan u svom veličanstvu, posmatra neimare koji s pesmom grade
krovove zlatne.«
— Je li da je to odličan opis pčela na poslu. »Neimari koji s
pesmom grade krovove zlatne!« Prosto ih vidiš kako rade, i imaš
stihove koji ne lupetaju koješta. Njegova svetost i njegova milost. E,
ja bogme ne bih radio nijedan od ta dva posla. Koliko je vera?
— Na celom svetu?
— Možeš početi od nas. Ovde u našoj zemlji znam da imamo
rimokatolike i episkopovce...
— Dve vrste! — upadoh mu u reč. — Bar dve vrste episkopovaca.
— To je tri. Pa metodisti i baptisti i...
— Tri metodista!
— E, ti broj.
Poslušam ga, ali nikako da se setim baš svih.
154
 — U svakom slučaju, — rekoh najzad — najmanje ih petnaest.
— Petnaest — ponovi on zamišljeno. — I ne obožavaju čitavu
gomilu raznih bogova, kao oni stari narodi?
— O, ni u kom slučaju!
— Samo onog jednog jedinog?
— Onog jednog jedinog.
Onaj iz Virdžinije položi ruke na unkaš, nasloni se na njih i
zagleda u divan, otvoren predeo.

— Jedan bog i petnaest vera — reče zamišljeno. — To je zbilja

lep broj vera za samo jednog boga.
Takvo uprošćavanje, iako njemu sasvim jasno, bilo mi je nešto
tako novo da sam prsnuo u smeh. Moj smeh mu očigledno izgledao
bučniji i življi no što je trebalo, pa se okomi na mene, kao da sam
nekako izopačio smisao njegovih reči.
— Ja nisam pobožan. To znam. Ali nisam ni nepobožan. A i to
znam.
— I ja to znam, prijatelju moj.
— Misliš li da treba da bude petnaest vrsta dobrih ljudi? — upita
oštro i nepomirljivo, ali nimalo povišenim glasom. — Nema ih
petnaest. Nema ni dve. Samo je jedna vrsta. A kad je sretnem,
poštujem je. Nisu me ni molitve ni propovedi ikada ulovile i naterale
da se sramim samog sebe, nego jedno-dvoje koje sam znao i koji mi
nikada nisu solili pamet. Imali su lepše mišljenje o meni no što sam
zaslužio, pa me to nateralo da se ponašam bolje no što sam po
prirodi hteo. Jedanput me nateralo da ostavim devojku na vreme da
ne izgubi svoj dobar glas. Dakle, to je jedno što nikada nisam učinio.
A ako ikada imadnem sina, ili nekog do kog mi je stalo, voleo bih da
155
dobro zna jedno-dvoje dobrih ljudi... muškaraca, ili žena... radije
žena.
Opet se zagledao u brda iza zgrada ranča Duboki Potok.
— Što se tiče popova, — nastavi i oštro odmahnu rukom kao da
ih odbacuje od sebe — valjda neki imaju i pravo da ti kažu da budeš
dobar. Biskup ove ovde pokrajine ima pravo. Ali nešto ću ti reći:
šeprtlja lekar je zlo, i šeprtlja advokat je zlo; ali sakloni me šeprtlje
popa.
Opet je stvar uprostio, ali ovog puta se nisam smejao. Mislio
sam da bi stvarno trebalo oštro kažnjavati šeprtljanje s čovekovom
dušom. Ali njegov vatreni zanos i slika onog najdubljeg u njemu kog
je time otkrio odjednom iščeznuše.
— Šta kažeš na onu priliku tamo? — otegnu, privlačan i trom kao
obično, pokazujući rukom ispred sebe.
Tek tada, na jednoj ograđenoj livadi kojoj smo prilazili, ugledam
to što je on nazvao »onom prilikom«. U stvari, prilika na Zapadu
znači što god hoćete u određenom trenutku — ponuda da vam
prodaju neki rudnik, prolom oblaka, čaša rakije, parobrod. Ovog
puta je značila nekog neznanca u crnom odelu i očigledno
svešteničkog držanja, koji bi u tom bistrom vazduhu zapeo za oko
svakom pažljivom posmatraču već na kilometar-dva.
— Mislio sam da ga nisi zapazio — odgovori Onaj iz Virdžinije
na moj uzvik čuđenja. — Da, on me naveo na ovaj razgovor malopre.
Izgleda da je još jedan od onih misionara koji dolaze da preobrate
nas jadne kauboje.
Činilo mi se da sa sto koraka osećam silovitu ličnost tog čoveka.
Izbijalo je to iz njegovog hoda — bolje rečeno, oholog, krupnog
koraka — kojim je špartao pored potoka. Ruke zaturio na leđa i kao
da nešto čeka, nezadovoljno čeka.
— Da, očigledno je misionar — završi Onaj iz Virdžinije odlučno,
pa poče da peva, odnosno unjkavo zavija, s glavom šaljivo
okrenutom uvis:

»U Karolini živi jedan krupan crnja,

velik kao ovo dete i pravi alamunja,
156
 A zovu ga Gavran Džim.
Ali tako ga zovu bela gospoda.

A ja ga bogme bijem kad god se pruži zgoda,

da bi videla bela gospoda da takvo crno štene
ne sme da lunja ulicom i sablažnjava mene.«

Putanja kojom smo jahali ka zgradama na ranču zaokrenu za

ugao livade, a Onaj iz Virdžinije nastavi drugom kiticom:

»Velika je on budala i glup kao vo;

u koledžu nije bio, pa zato vam to.
Ali nisam ni ja bio,
već sam tuda prolazio
i onako dobro na vrata povirio.«

Počeo je treću strofu, ali odjednom umuknu. Neki konj je

njisnuo odmah iza nas.
— Trampase, — reče, ne osvrnuvši se — stigli smo kući.
— Izgleda tako.
Trampas je jahao na nekih desetak koraka iza nas.
— I dede da mi vratiš moj laso, koji si jutros uzeo umesto svog.
— Ne znam baš da je to tvoj laso.
Trampas to reče tako vešto da su reči imale sasvim suprotno
značenje.
Ako je hteo da izazove raspravu, prevario se. Ruka Onog iz
Virdžinije munjevito polete i za trenutak sam pomislio isto što i
Trampas. Ali Onaj iz Virdžinije samo pruži Trampasu laso koji je
skinuo sa sedla.
— Skloni ruku s revolvera, Trampase. Da sam hteo da te ubijem,
već bi ležao tamo gde smo bili pre devet dana. Evo ti tvoj laso. Zar
si mislio da ga neću poznati? To je jedini na ovom ranču koji još nije
omekšan kako treba. Ili si možda mislio da ću zapaziti... i praviti se
lud?
— Ne gubim svoje vreme na razmišljanje o tebi. Ako...
Onaj iz Virdžinije prepreči konja preko putanje.
157
 — Pričaš suviše rano pošto si se dočepao bezbednosti,
Trampase. Nisam ti jutros rekao da mi daš taj laso, jer sam bio
zauzet. Više nisam vođa kauboja; i hoću taj laso.
Trampas se osmehnu i prepodobno odgovori:
— E, pošto je moj laso u tebe, ovaj mora da je tvoj.
Priđe na konju i uze laso koji mu Onaj iz Virdžinije pružio,
skinuvši sporni laso sa svog sedla. Ako je mislio da skuje ljigavu,
neuhvatljivu uvredu, to uzimanje tuđeg lasa bila je najuvredljivija
sitna podvala u celom kraljevstvu goveda. A te sitne podvale dovode
do krupnih metaka. Trampas tobože opravda tu zamenu.
— Posle onog tora od lasa koji smo morali napraviti jutros, —
objasni podrugljivo — lasa su ležala razbacana po zemlji, pa sam u
žurbi...
— Izvinite — reče neki krupan glas iza naših leđa — jeste li
slučajno videli sudiju Henrija?
To je onaj časni gospodin na livadi došao do ograde. Pošto se
okrenusmo k njemu, važno nastavi, gledajući nas zapovednički
buljavim očima.
— Prema njegovom odgovoru na moje pismo, sudija Henri
nesumnjivo očekuje moj dolazak ovamo. Došao sam iz Fetermana,
tačno po planu koji sam mu javio, a on je odsutan... odsutan celog
dana.
Onaj iz Virdžinije namesti se popreko sedla, da bi bolje
razgovarao. Jednom dugačkom, ravnom nogom oslonio se na
uzengiju, a drugu komotno savio preko sedla. Bio je sušta učtivost.
— Sudija je često odsutan celu noć, gospodine.
— Ne verujem da će to večeras biti slučaj. Mislio sam da možda
znate nešto o njemu.
— I sam sam bio odsutan, gospodine.
— O! Valjda na odmoru?
Sveštenik je bio rumen i bucmast. Njegov oštar pogled bio je
otvoren, čvrst i neustrašiv, ali njegov osmeh suviše me podsećao na
minule dane, kad se vratimo u školu posle božićnjeg raspusta, pa se
nastavnici rukuju s nama i kažu: »Roberte, Džone, Edvarde, milo
mi je što svi izgledate tako dobro! Odmorni i spremni da opet date
sve od sebe, siguran sam!«
158
 Taj osmeh nije baš prijatan čak ni dobrim, pitomim đačićima, a
Onaj iz Virdžinije bližio se tridesetoj.
— Nije bio odmor ovog puta, gospodine, — odgovori, namestivši
se u sedlu. — Eno sudija dolazi kolima, na vreme da vam odgovori
na sve što želite da ga pitate.
Konj koraknu napred, ali ga on naglo zaustavi. Njegov laso ležao
je na zemlji. Znao sam da je Trampas sasvim u redu otišao za tog
razgovora, a činilo mi se i da je laso stavio preko zadnjeg dela sedla
njegovog sopstvenika. Da li je hteo da laso padne, pa da ga ovaj
mora dići sa zemlje? Bila je to još jedna od onih neuhvatljivih sitnih
podvala i sasvim je uspela, ako je hteo da njome seca sopstvenika
lasa. Nekoliko stotina koraka ispred nas, Trampas poče bučno
uzvikivati kaubojske povike. Da li je time hteo da najavi svoj dolazak
onima kod kuće, ili je to bilo ruganje? Onaj iz Virdžinije sagnu se s
konja, zamahnu rukom i diže laso, pa ga nekako pažljivo okači za
sedlo. Ali sav je pobledeo od jarosti.
Sveštenik se opet javi od ograde, pohvaljujući ga, ali s onim
čvrstim, nameštenim osmejkom ponovo na licu.
— Dižete taj konopac kao da ste veoma vični tome.
— To je deo našeg posla, gospodine, pa nastojimo da ga gledamo
kao i svako drugi svoj — otegnu blago Onaj iz Virdžinije.
Ali to ne probi misionarev oklop; njegova nadmoćnost bila je
veoma debela.
Nastavismo put, a časni gospodin udari prečicom preko livade
put kuće sudije Henrija. Njegova snažna, diktatorska leđa delovala
su zbilja upečatljivo. Za njega ne biste mogli reći drugo do da je
energičan, iskren i odlučan čovek, pun najboljih namera. Ali bez
obzira na njegovu veru, već sam sumnjao da li je baš on
najpogodniji da uspešno zaseje njeno seme na tim novim, divljim
poljima. Više mi je ličio na one baštovane koji su pozvani da
održavaju stare staze i loze u drevnoj krutosti. Divio sam se što je
prevalio toliki put da bi došao ovamo, sa svojim oštrim, kratko
potkresanim sedim brkovima i crnim, dobro očetkanim odelom.
Podsećao me na jaku lokomotivu koja je zapala na usponu pa
nemoćno brekće.

159
 Dotle je Onaj iz Virdžinije jahao pored mene, tako nem od silne
jarosti da to uopšte nisam zapazio. I taj misionar došao mu povrh
Trampasa, pa prosto da iskoči iz kože. Ali ja to nisam znao i
bezazleno se našalih.
— Hoće li nas taj pop spasti? — upitah, i prosto poskočih od
njegovog glasa:
— Ne pričaj toliko! — prasnu, iskalivši svu jarost na meni.
— Ko je pričao? — vrisnuh ja isto tako gnevno. — Ne pokušavam
ja da te spasem. Nisam ti ja uzeo laso.
Sasuvši mu to u lice, poteram konja u kas. Ali on potera svog
konja uporedo sa mnom. Pogledam ga i vidim da se grči od nemog
smeha, pa konja vratim na korak. On se uozbilji i uspravi u sedlu.
— Baš ti hvala, — reče, položivši ruku u dugačkoj rukavici od
jelenske kože na grivu mog konja — što si me trgnuo iz moje
gluposti. Sad ću biti spokojan kao ptica... što god uradili da uradili.
Čovek, — izjavi zamišljeno — svaki odrastao čovek, treba da ima
mnogo živaca. Kao što čuva sve što mu vredi, tako treba da čuva i
njih i da ih ne gubi.
Time se u potpunosti izvinio.
— Sto se tiče spasenja, došao sam dovde: neko — nastavi,
zaokruživši rukom put sunca na smiraju i planina — mora da je
stvorio sve ovo, to znam. Ali znam i još nešto što bih tome rekao u
lice: ako ne mogu da učinim išta dovoljno dugo i dovoljno dobro da
bih zaslužio večno blaženstvo, ne mogu da učinim ni išta dovoljno
dugo i dovoljno rđavo da bi me prokleo. Mislim da igra pošteno s
nama, ukoliko uopšte igra, i ne razbijam glavu o drugim svetovima.
Kad dođosmo do štala, pretvori se u spokojnu pticu kao što je to
obećao i osećajno nastavi:
»Sunce je od blata sa samog rečnog dna; od trulog panja mesec,
kao što svako zna; zvezde kao ženske oči, blistaju u tamnoj noći.
svetlost da se nađe, kad mesec ne izađe.«
Ako rečima hoćemo da sakrijemo misli, možda to još bolje
možemo učiniti koprenom pesme. Koliko god je živaca izgubio,
bogme ih je opet našao i bio utoliko sposobniji da se obračuna s
Trampasom, kad do tog obračuna dođe. Došlo mi da celu stvar
iznesem sudiji, ali nekako mi se činilo da to ipak ne spada u posao
160
jednog običnog gosta. Naš misionar je tada već nešto govorio sudiji
Henriju pred vratima kuće.
— Valjda objašnjava da ga čekao — primeti Onaj iz Virdžinije,
skidajući sedlo dok sam ja još otkopčavao kolan svoga sedla. — A
sudija ne izgleda kao da je baš mnogo neutešan zbog toga — dodade
suvo.
Pogledah na tu stranu. Sudija mi mahnu u znak pozdrava,
sedeći na kolima punih gostiju koje je očigledno izveo na izlet na ceo
dan.
— Gospođica Moli Vud je na kolima! — uzviknuh, uzvraćajući
mahanje.
— Jeste — odgovori kratko Onaj iz Virdžinije. — Ja ću se
pobrinuti za tvoje sedlo. Ti idi i upoznaj se s društvom.
Prihvatih tu uslugu. Time je hteo da kaže kako se nada da je sada
sve u najboljem redu između nas, posle onog nedavnog praskanja.
Tako ga privremeno prepustih njegovim konjima i torovima, i
Trampasu i vođi kauboja, i neposrednim pitanjima koja je trebalo
da reši.

161
 XIX

Doktor Mek Brajd se izvinjava

Na velikim kolima s tri reda sedišta vozili su se sudija i gospođa

sudinica, Moli Vud, i dvoje neznanaca, jedan gospodin i jedna
gospođa. Izgledali su veoma raspoloženi. Ali kad se primakoh
dovoljno blizu da razaberem reči razgovora, do ušiju mi najpre
dopre završni deo sveštenikove zvonke rečenice:
— ... više prilike da se uzdignu čestim slušanjem propovedi.
— Jeste, nesumnjivo, gospodine.
Sudija Henri me (gotovo mi se učinilo) nekako naročito toplo
pozdravi što sam svojim dolaskom prekinuo taj razgovor.
— Dozvolite mi — reče — da vas upoznam s časnim doktorom
Aleksandrom Mek Brajdom. Doktore, ovo je još jedan gost kome se
otprilike sada nadasmo — srdačno objasni moj domaćin ko sam.
Ostali su još onaj gospodin i njegova supruga, iz Njujorka, pa se
na kraju i njima poklonih. Ali nisam uspeo da prekinem razgovor.
— Može se reći da smo se nas dvojica već upoznali — primeti
doktor Mek Brajd.
Gledao me buljavim, odlučnim očima, pa mi pade na pamet da
bi on, ukoliko u raju imaju policajce, bio u najmanju ruku komandir
čete. Ali on nije mislio da bude neprijatan. U njegovoj glavi
prepunoj pitanja manje vezanih za ovozemaljski život, jednostavno
nije bilo mesta i za ljubaznost.
— Zapazio sam da je vaš prijatelj veoma vešt jahač — nastavi. —
Baš sam govorio sudiji Henriju da bih voleo kad bi ti tako vešti
jahači mogli da dojašu nedeljom u crkvu. To jest, u crkvu koja je
prave vere, gde bi imali priliku da često slušaju propovedi.
162
 — Jeste — reče sudija Henri. — Bilo bi to dobro.
Gospođa Henri promrmlja nešto o kuhinji i ode u kuću.
— Pre no što sam preduzeo ovaj svoj put — opet će doktor Mek
Brajd, ne puštajući nas ostale iz ruku — obavestili su me da ću naći
pust i uglavnom bezbožan kraj. Ali niko mi nije stavio na znanje da
ću se od Medisin Boa voziti četiri stotine pedeset kilometara a da
neću naići ni na jednu crkvu ikoje vere.
Sudija objasni da ih je bilo nekoliko daleko levo i desno od
njega.
— Ipak, — dopusti sudija — sasvim ste u pravu. Ali ne smete
zaboraviti da je ovo najnoviji kraj jednog novog sveta.
— Sudijo, — javi se sudinica došavši na vrata — kako možeš da
držiš goste napolju na nogama svojim pričanjem?
To uistinu veoma uspešno prekinu razgovor. Dok je naše
društvance ulazilo u kuću, osmehujući se i učtivo nudeći jedno
drugom pravo prvenstva kao svi novi poznanici, sudija me zadrža
iza svih koliko da mi tužno šapne:
— Ostaće punih nedelju dana.
Gospođa Henri nas počastila tako dobrom večerom da mi je
ostala u sećanju, a njen muž se trudio da jedemo u najboljem
raspoloženju. Sipao je pričice poput vina i brzo bi nas zagrejao
njima, ali za stolom je sedeo i doktor Mek Brajd i povremeno
izbacivao svoje teško ha-ha, koje je, kako mi gospođica Moli Vud
šapnula, izazivalo »tako strašne šupljine«. Pitali smo se da li to
razmišlja o svojoj propovedi? Rekoh joj da sam u sobi vođe kauboja
video kako je iz torbe izvadio čitav snop toga.
— Bože! — zgranu se ona. — Zar će nam svako veče držati
propoved?
Mislio sam da neće, da je samo birao odgovarajuću propoved za
ovu priliku.
— Hoće da napravi što snažniji utisak — primeti ona. — Valjda i
oni imaju svojih slabosti, kao mi ostali — reče, pa vanredno
pronicljivo i prijatno dodade: — Znate, kad sam ga prvi put čula,
njegov glas učinio mi se srdačan. Ali ako dobro slušate, videćete da
je samo ratoboran. Nikad vam stvarno ne priđe njime. Celo vreme
je na svom uzvišenju i drži na oku bojno polje.
163
 — Ovde će naći jednog okorelog neznabošca.
— Sudiju Henrija?
— Ni u kom slučaju! Onog divljaka kog vi krotite. Čuvao je vašeg
kao oči u glavi.
Ona ostade spokojna.
— O, što se tiče toga da ga krotim! Ali, ne izgleda li vam bistar?
Odjednom mi nekako bi jasno da ona neće da ga ukroti. Ali šta
hoće da učini? On se zajapurio pri pomisli na nju tog popodneva.
Nikakva pomisao na njega nije nju navela da se zajapuri te večeri.
Bučan smeh ostalog društva skrenu mi pažnju da je sudija došao
do kraja svoje priče o »Jedinom preživelom«.
— I tako se — završi — svi raziđoše ljuti kao zolje što nije bilo
pokolja.
Gospodin i gospođa Ogden — gosti iz Njujorka — razdragano su
hvalili priču, a doktor Mek Brajd, valjda pola minuta docnije,
poklopi veselost svojim »ha-ha« kao kakvom kamenom pločom.
— Ni u kom slučaju neću moći izdržati sedam propovedi —
šapnu mi gospođica Vud.
— Kad je već reč o pokoljima, — obratih se žurno stuženom
društvu za stolom — i sam sam nedavno izbegao jedan.
Sudija je došao do kraja snage.
— O, pričajte nam! — zavapi molećivo.
— Najozbiljnije, gospodine, mislim da smo bili na rubu
poprilično krvave nesreće, ali vaš izvanredan čovek okrenuo sve na
šalu i izvukao nas zdrave i čitave.
To usredsredi njihovu pažnju na mene, pa im ispričah sve što
sam doživeo, od onog popodneva u Dakoti kad sam prvi put ušao u
vagon na kraju teretnog voza: kako sam smesta osetio da nešto ne
valja, čim je Onaj iz Virdžinije šutnuo kuvara s voza; kako je crni
mehur pobune rastao pred mojim očima svakog časa našeg
putovanja; i kako ga, kad je pretio da se rasprsne i izazove ko zna
kako teške posledice, Onaj iz Virdžinije bocnuo šalom, pa je samo
prsnuo u bezopasan smeh.
Očima su pratili moje kazivanje: gosti iz Njujorka, zato što se
tako nešto ne događa na obalama Hadsona; gospođa Henri, zato što
164
je bila moja domaćica; gospođica Vud me pratila iz nekog svog
razloga — nisam mogao da vidim njene oči; više sam da
pažljivo sluša dela i opasnosti čoveka kog nije marila da ukroti. Ali
oči sudije i misionara uistinu se netremice upiljile u mene sve do
kraja; i obojica smesta iznesoše sasvim suprotna mišljenja.
Sudija Henri lako udari pesnicom po stolu.
— Znao sam! — uzviknu.
Zadovoljno se zavali na stolici. Ukazao je poverenje svome
čoveku, a njegov čovek se pokazao dostojnim tog poverenja.
— Izvinite, molim vas — reče doktor Mek Brajd.
To svoje »izvinite, molim vas« izgovarao je tako da mu čovek
maltene uopšte nije mogao oprostiti.
Sudija ga čeka.
— Jesam li dobro razumeo, da su ti... ovaj... kauboji pokušali da
se pobune, a da u tom svom pokušaju nisu uspeli zato što su uvideli
da su manje vešti u laganju nego čovek kog su hteli da zbace s
položaja vođe?
Ja započeh odgovor.
— Druge su se vrednosti, gospodine, ispoljile i istakle time što
vi nazivate njegovim laganjem i...
— A kako da to nazovem, ako ne laganjem? Nadmetanjem u
varanju u kom ih on, priznajem, nadmašio.
— To je njihov način da...
— Izvinite, molim vas. Njihov način da lažu? Da li se u tome
klanjaju Svevišnjem?
— O, — šapnu mi gospođica Vud — dignite ruke od njega.
Sudija pokuša.
— E-e, doktore... — poče, ali na tome nekako i ostade.
Gospodin Ogden mu junački priteknu u pomoć.
— I sami ste rekli onu pravu reč, doktore. U pitanju je
nadmetanje, shvatate li? Isprobavanje snage, bez obzira kojim
sredstvom.
— Jeste — reče gospođica Vud nenadano. — I nije da Džordž
Vašington nije mogao da slaže, kao što to stoji u onoj priči. On to

165
jednostavno nije hteo. Da se latio toga, nimalo ne sumnjam da bi
slagao mnogo bolje no engleski guverner Kornvalis.
— Ha-ha, gospođice! Izvlačite pronicljiv zaključak iz vaših
knjiga.
— Meni je slučaj jasan — nastavi Ogden. — Ljudi su bili
mrzovoljni. Taj vođa kauboja bio je u manjini. Namamio ih na
takmičenje u izmišljenim pričama i sam izmislio najbolju. Kad su
uvideli da su je primili kao suštu istinu od početka do kraja... e, to
bi, bogme, i mene nateralo da oborim glavu — završi. — Posle toga
ne bih mogao da budem ozbiljan buntovnik.
Doktor Mek Brajd pređe na najdublji bas.
— Izvinite, molim vas. Ne mogu da prihvatim takvo gledište,
gospodine. U našoj zemlji rasprostranjena je izvesna lakoumnost,
koju moram osuđivati. Ma kako vi to ublažavali, na kraju imamo
sliku borbe među ljudima u kojoj laganje odlučuje ko je
najsposobniji. Bilo bi bolje, mnogo bolje, ako je do toga moralo doći,
da su pošteno izvukli revolvere i tako rešili spor. Ima zala gorih od
rata.
Doktor je sevao očima po nama, pun pravednog gneva. Mislim
da niko od nas nije zadrhtao; a ukoliko je do toga i došlo, bilo je to
od drugog, a ne od straha. Gospođa Henri smesta povede razgovor
o pecanju pastrmki i tako nas srećno vrati s ruba koje god provalije
smo se, izgleda, našli. Doktor Mek Brajd je poneo svoj pribor za
pecanje. Vatreno skrenu na taj sport, pa ga uveravasmo da će u
brzacima na zapadnim padinama Krivonogih planina naći obilje
lovine. Tako završismo večeru u pažljivo očuvanim dobrim
odnosima.

166
 XX

Sudija prelazi preko pojedinosti

— Imate li takvih poseta često? — upita Ogden sudiju Henrija.

Naš domaćin častio nas je rakijom u svojoj kancelariji, a doktor
Mek Brajd, dok smo pušili odvojeno od dama, otišao u svoju sobu u
kući vođe kauboja da se pripremi za službu božiju koju je ubrzo
trebalo da održi.
Sudija se nasmeja.
— Dođu s vremena na vreme tokom godine. Volim kad biskup
dođe. I momci to uvek vole. Ali bojim se da im naš prijatelj neće biti
baš mnogo po volji.
— Valjda ne mislite da će...
— O, neće. Ćutaće. U stvari, oni su mnogo pristojniji no on,
samo što on to ne može da uvidi. Podneće ga. Ali što se tiče ikakvog
dobra koje će on učiniti...
— Sumnjam da išta zna o prirodnim naukama — primetih ja,
razmišljajući o doktoru.
— O prirodnim naukama! On još ne zna ni šta je hrišćanstvo.
Imao sam mnogo gostiju, ali nijednog... — sudija ne dovrši rečenicu.
— Cela tajna leži u tome kako se čovek ponaša prema drugima. Čim
se ponaša kao prema braći, spremni su da ga priznaju... ako to
zaslužuje... svojim starešinom. U tom je sva suština hrišćanstva, a
to naš misionar nikada neće znati.
Neko dosta oštro zakuca na vrata kancelarije i mislim da smo se
svi uplašili da je doktor Mek Brajd. Ali kad sudija Henri otvori vrata,
ugledasmo Onog iz Virdžinije kako stoji u mraku.

167
 — Dakle! — uzviknu sudija srdačno i širom otvori vrata. —
Najzad si se vratio.
— Došao sam da podnesem izveštaj.
Dok su se rukovali, Ogden me gurnu laktom.
— To je taj? — šapnu.
Klimnuh glavom.
— Onaj što je šutnuo svog kuvara s voza?
Opet klimnuh glavom, a on se ljubopitljivo zagleda u Onog iz
Virdžinije, ispitujući njegovo lice i stas.
Sudija Henri, smesta demokratičan, predstavi ga Ogdenu.
I čovek iz Njujorka hteo je da bude demokratičan.
— Vi ste taj o kom sam tako mnogo slušao — reče srdačno.
Ali prisnost nije isto što i jednakost.
— Onda ste u boljem položaju no ja, gospodine, — odgovori Onaj
iz Virdžinije veoma učtivo. — Da vam podnesem izveštaj sutra? —
obrati se sudiji, gledajući ga ozbiljno.
Na mene uopšte nije obratio pažnju. Došao je poslovno svome
poslodavcu.
— Da, sutra ćeš mi reći šta je bilo s govedima. Ali uđi za trenutak.
Hoću nešto...
Onaj iz Virdžinije uđe i skide sombrero.
— Sedi — nastavi sudija. — Imao si neprilike... nešto sam čuo o
tome.
Onaj iz Virdžinije sede, ozbiljan i naočit. Ali sombrero zadrža u
ruci, držeći ga neprestano za obod. Pogleda Ogdena, pa mene, pa
svog poslodavca. Videlo se da mu je neprijatno. Pitao sam se da li
će njegov poslodavac zahtevati da svoj podvig ispriča pred nama
stranim, i na um mi pade jedan bengalski tigar kog sam jedanput
gledao u cirkusu.
— Imao si izvesne neprilike — ponovi sudija.
— E, bilo je trenutaka kad im je, možda, došlo da imaju neke
bubice. Dobri su to momci — odgovori on polako i jedva primetno
se osmehnu.
Izraz zadovoljstva na sudijinom licu ojača.
— Je li Trampas dobar momak.
168
 Ali ovog puta se bengalski tigar ne osmehnu. Gledao je
netremice u svog poslodavca.
Sudija nekako brzo pređe na sledeću tačku.
— Ali doveo si ih sve natrag, koliko sam razumeo, zdrave i čitave,
bez ijedne ogrebotine?
Onaj iz Virdžinije obori pogled u sombrero pa ponovo pogleda
u sudiju, blago.
— Morao sam se rastati od svog kuvara.
Nismo mogli izdržati; Ogden i ja prsnusmo u smeh. Iako u
neprilici, čak ni Onaj iz Virdžinije ne uspe da zadrži osmejak koji se
polako raširi njegovim licem.
— Mislim da znate za to — promrmlja.
Pogleda me nekako prekorno. Znao je da sam to ja pričao kao
kakvo đače.
— Samo hoću da kažem — reče Ogden umirujući — da znam da
s tim ljudima ne bih umeo izići na kraj.
Onaj iz Virdžinije malko se odobrovolji.
— To nikada niste ni pokušali, gospodine.
Sudija je ostao ozbiljan, ali se jasno videlo da je sve zadovoljniji.
— Sasvim dobro — reče. — Morao si se rastati od svog kuvara.
Kad ja nekom dam da zapoveda, taj i zapoveda. Pojedinosti toga ne
spadaju na mene. To je uvek njegova stvar. Razumeš li?
— Hvala vam.
Onaj iz Virdžinije shvati da sudija hvali kako je obavio svoj
zadatak. Ali mislim da uopšte nije zapazio —što meni ubrzo bi jasno
— da ga poslodavac opet samo iskušavao, pruživši mu priliku da se
žali na sabrata u poslu i diže samog sebe.
Htede da ustane.
— Još nisam završio — reče sudija. — Dolazim na to pitanje.
Jedno me zanima... pošto sam već slučajno čuo šta je bilo. Mislim
da je Trampas doznao nešto čemu se nije nadao.
Ovog puta ga Onaj iz Virdžinije nije razumeo, kao ni ja. Igrao se
sombrerom, vrteći ga u ruci.
— Mislim na Robertsa — objasni sudija.

169
 Blesak likovanja sevnu licem južnjaka, davši mu surov izgled, za
taj munjevit časak. Razumeo je i nije mogao obuzdati toliko
odgovora. Ali ništa ne reče.
— Znate, — objasni sudija meni — prošle nedelje sam morao
pustiti mog dosadašnjeg vođu kauboja Robertsa. Njegova žena ne
bi izdržala još jednu zimu ovde, a ponudili su mu dobro mesto blizu
Los Anđelosa.
Bi mi jasno. Bi mi jasno štošta. Bi mi jasno zašto je kuća vođe
kauboja bila prazna da bismo se doktor Mek Brajd i ja tamo
smestili. I bi mi jasno da je sudija uistinu bio vrlo vešt. Ja ništa
nisam rekao o sadašnjim odnosima između Trampasa i Onog iz
Virdžinije, ali on je to sam pogodio. Zato je onako naglasio da se ne
meša u »pojedinosti«. Očigledno je pažljivo pratio podstrujanja na
svom ranču. Znao je da je Trampas izgubio moćnog prijatelja u
Robertsu. A to mi bi najjasnije, taj konačan čin, da Trampas više
nema štita iza kog bi se sklonio. On i Onaj iz Virdžinije stajali su
uistinu na ravnoj nozi.
— I tako, — nastavi sudija meni — evo me u vrlo nezgodno
vreme bez vođe kauboja. Izuzev, — reče, a videh kako mu osmeh
zaigra u očima pre no što se okrenu Onom iz Virdžinije — izuzev ako
ti ne pristaneš da primiš to mesto. Hoćeš li?
Videh kako južnjak stegnu obod sombrera koji je vrteo u ruci.
Držao ga je mirno, a zatim ga napipa i drugom rukom i polako ulubi
mekani gornji deo. To mu je značilo sve: priznanje, viši položaj,
bolju platu, zasebnu kuću, i — možda — korak bliže devojci koju je
želeo. Ne znam šta bi sve rekao sudiji da su bili sami, ali sudija je
odlučio da to učini pred nama, od početka do kraja. Znoj je izbijao
na čelu Onog iz Virdžinije, a oči oborio s lica poslodavca.
— Hvala vam — uspe najzad da kaže.
— E, sad mi je mnogo lakše! — uzviknu sudija, smesta ustavši.
Užurbano i raspoloženo nastavi Ogdenu i meni:
— To je odlično. Našao sam se u izvesnoj neprilici, pa mi sad
jedna briga manje. Oslobađa me mnogih pojedinosti — dodade u
šali Onom iz Virdžinije, koji je takođe ustao. — Počni odmah. Preseli
se iz spavaonice. Gospodi neće smetati da spavaš u svojoj kući.

170
 Tako veselo pusti svog novog vođu kauboja da ode. Ali novi vođa
kauboja, pošto iziđe na vrata, okrenu se i mrko reče:
— Nastojaću da vas zadovoljim.
Samo toliko i ode u mrak. Ali ipak je bilo dovoljno svetlosti da
sam, gledajući za njim, video kako je ruku položio na vratnice visoke
do ramena i preskočio ih kao na krilima. Nešto docnije do nas dopre
klicanje u spavaonici. Očigledno je »odmah počeo«, kako mu sudija
rekao. Izneo je svoju sreću sabraći kaubojima i to je bio njihov
odgovor.
— Voleo bih da znam da li i Trampas kliče? — reče Ogden.
— Hm! — odgovori sudija. — To je jedna od pojedinosti od kojih
perem ruke.
Znao sam da to u potpunosti i misli. Pošto je već doneo odluku
i uistinu imenovao Onog iz Virdžinije svojim pomoćnikom, znao
sam da će se, kao mudar vojskovođa, pouzdati u tog pomoćnika da
vodi računa o svom poslu.
— E, — nastavi Ogden ljubopitljivo — niste li mu Trampasa
stavili tačno na milost i nemilost?
Sudiji se dopade taj izraz.
— Tačno tamo sam ga i stavio! — izjavi zadovoljno. — A evo
doktora Mek Brajda.

171
 XXI

U stanju greha

Predstojeća grmljavina već se navukla na misionarevo čelo.

Uskoro će mnogi biti na njegovoj milosti i nemilosti. Ali za nas je još
imao nešto sunca.
— Iskreno mi žao što kuću okreću tumbe — reče važno. — Ali
čini mi se da je tamo najbolje mesto za moju propoved.
Pomenu da stolove treba maknuti u stranu i stolice okupiti u
trpezariji, gde će se oluja uskoro sručiti na skup vernika.
— Osam i trideset? — upita.
U to je vreme trebalo da počne služba božja, a dotle je ostalo još
samo dvadeset minuta. Bacismo ostatak cigara i odosmo da
damama ponudimo pomoć. To dame zasmeja. Nismo im bili
potrebni. Sve je bilo spremno u trpezariji.
— Zamolile smo kuvara da nam pomogne — reče mi gospođa
Ogden. — Uprkos kauboja, još vidim svoju zemlju.
— U kuvaru? — upitah dosta glupo.
— Ne! Nemam ja Kineza. Nego u dužini cigara posle večere.
— Da ste vi pušili, — odgovorih — večeras bi vam izgledale
sasvim kratke.
— Trljate so u ranu — reče gospođa. — Mi nismo imale drugo do
doktora Mek Brajda.
Sada ćemo se naći u istom čamcu! — uzviknuh saosećajno.
— Je li već najavio predmet propovedi? Imam ja citat za njega
— reče Moli Vud, pridruživši se nama. Diže se na prste i šaljivo
šapnu: — »U brzopletosti svojoj rekoh: ,Svi ljudi su lažovi’.«
172
 Veselo se nasmejasmo u trpezariji prepunoj stolica.
Ostavih dame i odoh u spavaonicu kauboja. Čuo sam ono
klicanje, ali ljubopitljivost me vukla da vidim kauboje i kako su to
primili. Naoko nije bilo ničega naročitog. U spavaonici je bilo veoma
bučno. Spremali su se u crkvu — češljali se, brijali i doterivali, živo
pričajući i ponekad sočno psujući.
— E, ja sam hrišćanin, u svakom slučaju — izjavi jedan.
— Ja sam valjda mormon — primeti drugi.
— Ja pripadam Pitijinim vitezovima — reče treći.
— Ja sam musliman — javi se četvrti. — Nadam se da neću čuti
išta što bi me sablaznilo.
Nastavili su sa svojim šalama. Ali Trampas nije učestvovao u
tome. Ležao je na krevetu i čitao novine, uopšte ne pokušavajući da
se pravi raspoložen. Dok sam ga posmatrao, Scipio veselo uđe na
vrata.
— Nemoj da si tako stidljiv — pecnu me. — Valjda znaš nas
devojke.
Pomogao je Onom iz Virdžinije da prenese svoje stvari iz
spavaonice u brvnaru vođe kauboja. Njemu je pripao bivši krevet
Onog iz Virdžinije.
— A nadam se da će mi spavanje na njemu doneti i delić njegove
sreće — reče Scipio. — Trebalo je da si bio ovde kad nam to rekao,
onako mirno kao i uvek. E, — primeti, malko uzdahnuvši — čoveku
mora da je vrlo prijatno kad se prijatelji raduju njegovoj sreći.
— Naročito Trampas — primetih ja. — Sudija zna za to —
dodadoh.
— Zna, je li? Šta kaže? — živo će Scipio i brzo me odvuče iz
spavaonice.
— Kaže da se to njega ne tiče.
— Ništa drugo nije rekao? — upita Scipio, nekako uzbuđeno. i
neobično ljubopitljiv. — Ništa nije nabacio? Baš ništa?
— Baš ništa. Rekao je da neće da zna i da ga nije briga.
— Kako je to doznao? — oštro će Scipio. — Ti si mu rekao! —
pogodi smesta. — to nikada ne bi učinio.

173
 Drmnu palcem na Onog iz Virdžinije, koji se za trenutak
pokazao na osvetljenom prozoru kako je uređivao svoju novu sobu.
— On nikada ne bi rekao — ponovi Scipio. — I tako mu sudija
ništa nije nabacio — promrmlja, klimajući glavom u mraku. —
Dakle, sve je prepustio njemu. Uostalom, nimalo čudno od njega,
kad čovek malo bolje promisli. Samo se nisam nadao... e, mislim da
bi me mogao iznenaditi kad god bi to hteo.
— Sada ti iznenađuješ mene — rekoh u čudu. — O čemu to
govoriš?
— Pa, o njemu i Trampasu.
— Kako? Zar se nešto već dogodilo? — upitah, izgarajući od
ljubopitljivosti kao on do malopre.
— Nije; još nije. Ali dogodiće se.
— Zaboga, čoveče! Kada?
— Čim Trampas učini prvi potez — odgovori Scipio nehajno.
Uvredih se. Onaj iz Virdžinije očigledno se poverio Scipiju.
— Da, raspalio sam i otvoreno ga pitao — nastavi Scipio. —
Unosili smo njegov kofer na vrata i više nisam mogao izdržati, pa
sam morao pitati. »Bogme si dobio Trampasa baš gde treba.« Eto,
to sam mu rekao. A on otvori usta i reče mi. Za to znam.
Scipio umuknu. Meni nije hteo da kaže šta to zna.
— Nisam ni mislio — rekoh uvređeno — da je toliko zlobe u tebi.
— Nije to zloba! — uzviknu on, smejući se razdragano.
— A šta je, po tvom mišljenju?
— On bi rekao da je obazrivost — odgovori Scipio, pa se uozbilji.
— Suviše je silno da bih ti rekao. Pustiću da vidiš kako će se dogoditi.
Otvori oči, ništa više. Otvori oči. Gotovo bih voleo da to ni sam ne
znam.
Od te Scipijeve obazrivosti i moje sasvim ljudske ljubopitljivosti
nisam bio baš najbolje raspoložen da primim k srcu reči jedne
propovedi. Ipak, iako me Scipio nemilosrdno ostavio da tapkam u
mraku, nisam bio sasvim siguran koliko, u stvari, želim da »otvorim
oči«. Zato nije nikakvo čudo što je doktor Mek Brajd održao molitvu
i pročitao odlomak iz Svetog pisma a da uopšte ni reči toga nisam
čuo. Tek kad sam video da otvara rukopis svoje propovedi,
174
odjednom sam se setio da sedim tako reći u crkvi i ponovo počeo da
razmišljam o propovedniku i njegovom skupu vernika. Mi smo,
razume se, sedeli u prednjem redu, ali kako mi stolica bila do zida,
lako sam video kauboje iza nas. Bili su savršeno pristojni. Ako je
gospođa Ogden očekivala revolvere, napadno držanje i tome slično,
mora da se veoma razočarala. Izuzev lica uštavljenog suncem i
vetrom i izraza očiju, bili su to obični prosečni mladići s brkovima i
bez brkova, kakve biste mogli videti, recimo, i u Denberiju, u
Konetikatu. Čak se i Trampas mirno uklopio u opštu spokojnost.
Onaj iz Virdžinije ni u kom slučaju nije ličio na nekog iz Denberija,
odskačući od ostalih i po stasu i po liku, ali oči je bogzna kako čedno
držao na doktoru Mek Brajdu.
Misionar nije izabrao predmet propovedi koji je gospođica Vud
pomenula. Odlučio se za jedan drugi psalam, a kad nam iznese šta
je izabrao, ne usudih se da ikoga pogledam. Zapretila mi opasnost
da ispadnem mnogo nepristojniji no kauboji. Doktor Mek Brajd je
dubokim glasom najavio: »Postali su sasvim prljavi; nijedno od njih
ne čini dobra, ne, nijedno.« Izrazom očiju jasno nam pokaza da se
prisutni ne izuzimaju od toga. Citat ponovi, pa razveze propoved, ne
dajući nam od samog početka ni trunke nade u spasenje.
Već sam i ranije često slušao sve to, ali tu pred tim kaubojima
ispalo je još manje na svom mestu, još nakaradnije neumesno — kao
da vam neko kaže: »Dozvolite da vas nagovorim da volite žene« i
pruži vam suvi kostur neke žene. Kaubojima reče da ne samo što ne.
mogu učiniti ikakvo dobro no da im ne bi pomoglo ni da to
pokušaju. Staviše, ne samo što im čestita dela ne bi koristila nego
čak i kad bi prihvatili tu određenu veru koju im je iznosio kao
neophodno potrebnu za spasenje, to ih ipak ne mora spasti. Njihovi
gresi su stvarni uzroci što su prokleti, ali iako se čuvaju greha, ipak
mogu završiti u paklu. Tako im je predodređeno ne samo pre no što
su se rodili već pre no što je i Adam stvoren. Pošto im je sve to rekao,
pozvao ih da veličaju onoga koji je tako odredio. Čak i prokleti
moraju uzdizati onoga ko ih je stvorio samo zato da budu prokleti.
To je na moje rođene uši snagom rasuđivanja dokazao tim
kaubojima. Kamen po kamen zidao je crni podrum svoje vere,
zatvarajući pogled na njen divni park i sunčani vrt. Nije im izneo
njenu blistavu prošlost, kako je nekada bila plemenita tvrđava
175
dobra, kako je krepila pokolenja njihovih predaka. Ne; govorio je o
gnevu, a nijedanput o ljubavi. Dobro sam znao da je biskup držao
kauboje jednostavnim pričanjem o njihovim određenim tegobama i
iskušenjima. A kad pokleknu, govorio im o opraštanju i pružao
ohrabrenje. Ali doktor Mek Brajd nijedanput nije pomislio na život
tih beskućnika. Kao on sam, kao celokupni ljudski rod, i oni su bili
samo nevidljive čestice prašine u vasioni; kao on, i oni treba da se
osećaju ništavni, da ih sagori moćni oganj njegove vere. Tako im
nije pružio nimalo slasti svoje vere, no samo njenu gorčinu, strašnu
i neumoljivu. Vera mu je bila sve i svja, a jadni ljudski rod samo
gorivo za njen oganj.
Očigledno sam ja više žalio što je tako ubio svaku mogućnost da
učini nešto korisno no sami kauboji. Oni su se samo dosađivali. Pre
trista godina uplašili bi se, ali ne u ovom dobu električne struje.
Video sam kako je Scipio obuzdao osmejak kad je došlo do učenja o
prvobitnom grehu. »Znamo istinitost toga«, rekao je doktor Mek
Brajd, »po teškim nevoljama i nedaćama kojima su novorođenčad
podložna, i po tome što ih smrt snađe pre no što su kadra da greše.«
Ipak sam znao da je doktor Mek Brajd dobar čovek, a znao sam i da
jednom neuviđavnom misionaru maltene ne bi smetalo ni da je baš
i rđav.
Rekoh da su se kauboji dosađivali, ali zaboravio sam Onog iz
Virdžinije. Isprva se njegovo držanje moglo pripisati običnoj
pristojnosti. Čovek može da gleda s poštovanjem u propovednika, a
da u sebi krši svih »Deset božjih zapovesti«. Ali kad je počela
propoved, video sam po njegovim očima i licu da je stvarno prati.
Posmatrajući kako ta njegova pažnja svakim minutom sve više
raste, propoved mi je brzo prošla. Nije propustio ni jednu jedinu
reč. Na kraju je netremice gledao u propovednika. Da li ga ovaj
preobratio. ili izazvao njegove zamerke? Nisam mogao verovati da
ga preobratio. Tako je proleteo sat vremena a da to gotovo nisam ni
opazio.
Pošto se sve završilo, svoje mišljenje izrazismo svako na svoj
način. Propovednik je bio ljubazan i govorio da je otvorio put
učenjima koja će nam, nada se, usaditi u srce. Neko vreme je
razgovarao o pecanju pastrmki i glasinama o ispadima Indijanaca
severno od mesta kuda će poći. Jasno se videlo da na svoju ličnu
176
bezbednost uopšte ne misli. Ubrzo nam zažele laku noć. Ogdenovi
su slegnuli ramenima i bilo im je smešno. Tako su oni to primili.
Doktor Mek Brajd je suviše teško počivao na plećima sudije Henrija
da bi sudija mogao da slegne ramenima. Kao jedna od vodećih
ličnosti u pokrajini, primao je svakog ko mu dođe. U želji da održi
dobre odnose sa svima, a i zato što je bio dobrodušan, dočekivao je
dobrodošlicom raznorazne putnike. Tu su nezaposleni kauboji
nalazili konak i obrok za sebe i svoje konje, a misionari su i pre
nailazili na gostoljubiv prijem na ranču Duboki Potok.
— Izgleda da ću ga morati izvesti na pecanje — reče sudija tužno.
— Da, dragi moj, — prihvati sudinica — moraćeš. A ja ću morati
da ga služim čajem šest đana.
— Inače bi moglo ispasti da ste neprijatelji vere — nabaci Ogden.
— Otprilike tako — othuknu sudija. — Mogu da podnesem
većinu ljudi. Ali slonovi me ubijaju.
Tako doktora nazvasmo »Jumbo«, pa ja odoh put svoje sobe.
Mišljenja u spavaonici kauboja bila su slična, ali mnogo
slikovitija. Momci su legali u krevet. Uprkos vrlo pristojnom
držanju na službi božjoj, nije im se dopalo što im rekao da su
»postali sasvim prljavi«. Lako se čoveku rugati; to su i oni umeli.
Obratiše se meni, po nekoliko u isti mah, kao u kakvoj operi.
»Slušajte, verujete li vi da bebe idu u pakao?« »Koješta, dabogme
da ne veruje.« »Ama, i nema nekog drugog sveta.« »Je li?« »Ko ti
je to rekao?« »Isti onaj koji je popu rekao da smo svi proklete
vucibatine.« »E, ja ostajem mormon.« »A ja više ne bežim od
iskušenja.« »Tako je!« »Bolje je dobiti po tikvi posle bogovskog
provoda, nego posle nikakvog života.« I tako dalje. Nisu bili baš
obrazovani, a ipak bih voleo da ih doktor Mek Brajd čuo. Jedan
momak dosta dobro izrazi svoju prirodnu dušu: »Kad bih slučajno
doznao šta su mi predodredili da radim, uradio bih baš suprotno,
baš da im pokažem!«
A Trampas? A Onaj iz Virdžinije? Oni nisu učestvovali u tome.
Onaj iz Virdžinije otišao je pravo u svoj novi stan. Trampas je ležao
u krevetu, budan, i nabusit kao i pre.
— Vera ga obuzela ovog puta — primeti Scipio meni.
— A njegovog novog vođu kauboja? — upitah ljubopitljivo.
177
 — Hm! Samo bi ga pokvarila. Otvori oči, ništa više. Otvori oči.
Scipio nije dozvolio da ga ispitujem, pa odoh, u mraku, na
počinak.
U brvnari nije gorela svetlost.
Soba Onog iz Virdžinije bila je u mraku i tiha, a jasno sam čuo
da doktor Mek Brajd spava, još pre no što sam ušao k njemu. Ići na
pecanje s njim, pomislih, svlačeći se. Sebično reših da to
zadovoljstvo sasvim prepustim sudiji. Ubrzo zaspah, uprkos
doktorovom struganju. Iz sna me trže neki udarac o moj krevet —
nešto nimalo prijatno te noći. Mora da sam seo u krevetu. Čuh kako
mi Onaj iz Virdžinije mirno reče da mu je žao što me nehotice
uznemirio. To me uznemiri još mnogo više. Ali on ne nastavi put
spavaonice kauboja, kao što sam to uzbuđeno pomislio. Nije imao
mnogo odeće na sebi i u onoj polutami izgledao mi je viši no inače.
Zatim razabrah da se nagnuo nad doktorom Mek Brajdom.
Sveštenik iznebuha sede u krevetu.
— Naoružan sam — reče bunovno. — Čuvaj se. Ko si?
— Možete ostaviti revolver, gospodine. Osećam kao da će mi se
duša osvedočiti. Osećam kao da ću dobiti saznanje.
Upotrebljavao je neke izraze iz misionarevog rečnika.
Zbunjenost u kojoj me Scipio ostavio pretvori se ni u šta prema ovoj
koja me sada obuzela. Da se živ čovek može skameniti, pretvorio bih
se u rudaču pod pokrivačima. Doktor ustade, upali lampu i nađe
neku knjigu, pa obojica odoše u sobu Onog iz Virdžinije.
Zabezeknuto sam slušao bodrenja na putu ka svevišnjoj svetlosti
koje je odande dopiralo. Posle izvesnog vremena, doktor se vrati,
ugasi lampu i legne. Bio sam veoma budan, ali sam gotovo opet
zaspao kad vrata zaškripaše i Onaj iz Virdžinije stade pored
doktorovog kreveta.
— Jeste li budni, gospodine?
— Šta? Šta je to? Šta je?
— Izvinite, gospodine. Neprijatelj me pobeđuje. Osećam manji
unutrašnji otpor prema grehu.
Lampa se upali, pa čuh još bodrenja u susednoj sobi. To je
trajalo valjda pola sata. Pošto se doktor vrati u krevet, učini mi se
da čuh kako uzdahnu. To poremeti moju pribranost u mraku, ali
178
zarih lice u jastuk, a doktor ubrzo ponovo zahrka. Neko vreme sam
mu zavideo što ima tako dobar san. Mora da sam i sam zaspao, jer
me ovog puta probudila svetlost lampe kojom mi zasijao u oči pošto
se treći put vratio iz sobe Onog iz Virdžinije. Pre no što ugasi lampu,
pogleda na sat, pa upitah koliko je sati.
— Tri — odgovori on.
Više nisam mogao zaspati, pa sam ležao i zurio u mrak.
— Strah me da budem sam! — čuh nešto docnije Onog iz
Virdžinije iz susedne sobe. — Strah me.
Nastade kratak tajac, a zatim on vrlo glasno viknu: — Gubim
želju za čistim mlekom božje reči!
— Šta? Šta je to? Šta?
Doktorov krevet oštro krcnu kako se on odiže na njemu i
oslušnu, a ja zarih lice duboko u jastuk.
— Strah me! Strah me! Greh mi više nije gorak u trbuhu.
— Hrabro, dobri čoveče moj.
Doktor opet ustade, upali lampu i ode s njom u susednu sobu,
zatvorivši vrata za sobom. Ovog puta se dugo zadrža. Videh kako
prozor postepeno posive; zatim počeše da se pokazuju rubovi
nameštaja; a napolju se oglasi zvonka pesma kosova u pozdrav zori.
Tome se pridružiše zvuci kokošaka i nestrpljivih kopita u štali, pa
neka krava prođe, bučno dozivajući svoje tele. Zatim prođe neki
čovek, veselo zviždeći. Iako se hladno sivilo u koje sam zurio kroz
prozor izbistrilo i poprimilo topliji izgled, doktor je i dalje marljivo
pomagao svom štićeniku u susednoj sobi. Razabirao sam tek
poneku reč, ali po sve ređim primedbama Onog iz Virdžinije bilo mi
jasno da ga onaj greh u trbuhu manje uzbuđuje. Da, tog puta se
stvar otegla. Ali pokazalo se da je to uistinu bio poslednji put. Iako
nam nekakva nesreća neminovno pretila, ja sam ubrzao ono što se
stvarno dogodilo.
Već se sasvim razdanilo. Pogledah na sat i videh da je šest.
Proveo sam oko sedam časova u svom krevetu, a doktor je proveo
oko sedam časova van svoga. Vrata se otvoriše i on uđe sa svojom
lampom i knjigom. Kao da je malko drhtao, a videh kako čežnjivo
pogleda krevet. Ali Onaj iz Virdžinije dođe za njim baš kad je već
sasvim ugasio nepotrebnu lampu. Bili su upečatljiv par onako u
179
donjem rublju: Onaj iz Virdžinije sa svojim mišićavim nogama kao
u trkačkog konja i doktor sa svojim stomakom i nogama mlitavim
od sedenja.
— Vi ćete uskoro na doručak i damama, gospodine, — reče Onaj
iz Virdžinije čedno. — Ali nekako ću ubiti ovaj dan bez vas. A večeras
opet možete pustiti svog kurjaka na mene.
Još jedanput je sve bilo uzalud. Lice sam duboko zario u jastuk,
ali sam puštao zvuke kao kokoška kad snese jaje. Doktoru sasvim
iznebuha puče pred očima, baš kao da ga neko tresnuo jajetom
posred čela.
Pokuša da govori pribrano.
— Ovo je sramota. Vopijuća sramota. Nikada u životu nisam...
— reči mu zapeše u grlu, a lice još jače pocrvene. — Nikada u
životu...
Reči mu opet zapeše u grlu, jer sam ja, gledajući ga kako
pokušava da bude dostojanstven onako u crvenim gaćicama do
kolena, puštao zvuke kao desetak kokošaka. Onaj iz Virdžinije
odjednom ne mogade više izdržati. Odjuri u svoju sobu i sede na
pod, držeći se za stomak. Doktor smesta zalupi vrata za njim, a
mene uhvati pravo ludilo smeha. Suze smeha natapale su mi jastuk
i pitao sam se hoće li doktor doći i ubiti me. Ali on ne obrati ni
najmanju pažnju na mene. Čuo sam kako se Onaj iz Virdžinije valja
po podu u svojoj sobi, a i kako se doktor razjareno umiva valjda
korak od moje glave. Ležao sam sasvim mirno, okrenut na drugu
stranu, jer stvarno nisam smeo da ga pogledam. Čuvši besni bat
njegovih cipela put vrata, usudih se da gvirnem. On je odlazio, sa
svojom torbom u ruci. I dalje sam ležao, mlitav i izlomljen od
smeha, nemajući snage ni da se pokrenem, niti da išta mislim, a
Onaj iz Virdžinije otvori vrata svoje sobe. Umio se, obukao i
uozbiljio, ali đavo mu još blistao u očima. Još nisam video nekog
tako neodoljivo privlačnog.
Moje misli opet proradiše.
— Eto šta si uradio — rekoh. — Spakovao je svoju torbu i otišao.
Više neće spavati ovde.
Onaj iz Virdžinije brzo pogleda na vrata.

180
 — Ama, odlazi od nas! — uzviknu. — Upravo je poterao svoje
konjče i taljige!
Okrenu se k meni i ozbiljno se zagledasmo jedan u drugog zbog
tog krupnog događaja. Učini mi se da opazih jedva primetnu senku
nelagodnosti na licu novog, odgovornog, pouzdanog vođe kauboja
sudije Henrija. To je bilo prvo delo koje je učinio na svom novom
položaju. Još jedanput pogleda za misionarom.
— E, — izjavi jogunasto — ja, bogme, neću trčati za njim.
Ponovo se okrenu meni.
— Misliš li da sudija zna šta se dogodilo? — upitah. On zavrte
glavom.
— Sve su roletne još navučene na prozorima — odgovori, pa
zastade. — Baš me briga — izjavi prkosno, poput kakvog dečaka od
deset godina. Kao pokajnički se osmehnu i dodade: — Bio sam
veoma pažljiv prema njemu celu noć.
— O, dabogme, veoma pažljiv! Pogotovo kad si mu ponudio da
pusti svog kurjaka.
Ushićeno poskoči, pa priđe i sede na rub moga kreveta.
— Uglavnom sam mu govorio veoma učeno — reče. — Znaš, ide
mi to od ruke kad se onako dobro upnem. Da, govorio sam mu zbilja
učeno. Dobar deo toga nisam ni sam razumeo!
Poče otvoreno uživati u svom podvigu. Ispalo je mnogo bolje no
što je očekivao. Ustade i zagleda se preko predela koji se kupao u
blistavoj svetlosti.
— Doktor je već onamo na raskršću — primeti. — Dobiće
doručak na susednom ranču.
Vrati se, opet sede na moj krevet i otvori srce.
— Nikad se nisam pravio da sam bolji od drugih. Čak ni pred
samim sobom. Moje misli ne umeju da lunjaju okolo i prave
poređenja. I ne bi me čudilo ako bi mi pamćenje obratilo isto toliko
pažnje na zlobu koju sam sam pokazao kao i na... kao i na ono
ostalo. Ali da čovek mora sedeti kao nemo jagnje i pustiti da mu neki
neznanac čitav sat govori da je stoka i svinja, i to neposredno pošto
je učinio nešto što bi oni koji znaju šta je bilo nazvali dosta poštenim
delom...
— Trampas! — uzviknuh i protiv volje.
181
 Biva trenutaka kad čovek tako dobro pogodi nešto a da mu to
uopšte niko nije kazao.
— Je li ti Scipio...
— Nije. Ni reči. Nije hteo da mi kaže.
— E, znaš, sinoć mi se motale po glavi i džagale me iznutra neke
misli. A nijedna od njih nije bila baš hrišćanska, da tako kažem.
Nimalo se ne stidim toga. Od krvi sam i mesa. Ali pošto je sudija...
e, čuo si ga. I tako, kad sam otišao posle tog razgovora i video kako
se položaj promenio...
Neki korak napolju zaustavi ga naprečac. Više se ništa nije
moglo pročitati s njegovog lica, jer je sam Trampas stao na otvorena
vrata.
— Dobro jutro — reče Trampas, ne gledajući nas.
Bio je nabusit kao i juče.
Mi otpozdravismo.
— Izgleda mi da sam zakasnio da ti čestitam na unapređenju —
nastavi on.
Onaj iz Virdžinije pogleda na sat.
— Tek je šest i trideset — odgovori.
Trampas se smrknu još više.
— Valjda svakom treba čestitati kad dobije bolje mesto.
Ovog puta ga Onaj iz Virdžinije potkači.
— Dabogme. A ja ne zaboravljam koliko dugujem tebi zbog toga.
Trampas bi rado otišao.
— Nisam došao ovamo da se izvinjavam — odbrusi prezrivo.
— Kad ti se učinilo da ti to potrebno? — dočeka Onaj iz
Virdžinije nepokolebljivo.
Trampas kao da uvidi da ga to nikuda ne vodi. Iziđe otvoreno s
onim za šta je došao.
— O, znam da nemam nikakvog sudiju za leđima. Čuo sam da
ćeš danas isplaćivati ljude, pa sam došao po svoje dane.
— Misliš da odeš od nas? — upita novi vođa kauboja. — Šta si
nam zamerio?
— O, ne treba mi niko za leđima. Snaći ću se i sam. Tako otkri
da očekuje da će ga protivnik otpustiti. To bi iz mene izbilo i
182
poslednju trunku velikodušnosti koju bih možda imao u srcu. Ali ja
nisam bio Onaj iz Virdžinije. On premesti noge, malko se zavali i
zasmeja.

— Vrati se svom poslu, Trampase, ako ti je to jedina zamerka.

Tačno je da mi je upalila sreća. Ali, možda, nam je dvojici upalila
ovog puta.
To je bilo ono što je Scipio više voleo da vidim rođenim očima.
Boj više nije bio čovek na čoveka. Nekakvo praštanje nije dolazilo u
obzir. Ali Onaj iz Virdžinije nije hteo da se koristi svojim položajem
da bi smrvio protivnika.
Trampas promrmlja nešto nerazgovetno i ode, a Onaj iz
Virdžinije zaključi i naš prisni razgovor.
— Zakasnićeš na doručak — reče mi, pa i sam ode.
Dame su bile sklone da se sablažnjavaju, ali u sudije nije bilo ni
senke toga. Pošto sam ispričao sve do kraja, udario je pesnicom o
sto, ovog puta nimalo lako.
— Učinio bih ga general-potpukovnikom, kad bi na ranču bilo
takvog položaja! — izjavio je oduševljeno.
Gospođica Moli Vud tada nije rekla ni reči. Ali posle podne je,
na svoju želju, išla na pecanje, a Onaj iz Vrdžinije dobio u zadatak
da je prati. Ja sam jahao s njima, neko vreme. Nisam mislio da
ostanem treći u njihovom društvu. Onaj iz Vrdžinije suviše se
dopadljivo doterao, a opazio sam da mu viri iz džepa.
Nameravao sam da pecam sam kad tu knjigu bude vraćao.
Ali gospođica Vud je majstorski otvoreno pričala dok smo jahali.

183
 — Čula sam sve o vama i doktoru Mek Brajdu — reče. — Kako
ste to mogli učiniti, a sudija polaže toliko poverenja u vas?
Njemu bi milo.
— Mislim — odgovori — da ne bih mogao da budem tako dobar,
kad ponekad ne bih bio i rđav.
— Gle, eno jednog tvora! — uzviknuh ja, opazivši tu životinjicu
kako kaska rubom šipraga ispred nas.
— O, gde je? Nemojte da ga vidim! — ciknu Moli.
Na tu njenu duboko žensku primedbu, Onaj iz Virdžinije
pogleda je s takvim osmehom da bih ja, da sam bio devojka, pustio
da radi sa mnom što god hoće na licu mesta.
Ali to kao da ne ostavi takav utisak na tu gospođicu. Odnosno,
bolje rečeno, što god osetila da osetila, svoja osećanja je sasvim
prirodno zadržala u sebi i pravila se da nije zapazila izraz koji je
preleteo licem Onog iz Virdžinije.
A docnije, dok sam sedeo sam i pecao, čuh njegov glas:
— Imate li nešto drugo da mi kažete?
— Imam — odgovori ona lako i obazrivo. — Hoću da vam kažem
da mi se još nijedan muškarac nije dopao više od vas. Ali nadam se
da će se dopasti!
Takav odgovor nije mogao da mu pruži baš bogzna kakvu utehu.
Ali on se nepokolebljivo nasmeja.
— Nemojte se kladiti na tu nadu! — reče odlučno.
Više nisam mogao da razaberem šta govore. Do mene su
dopirala samo njihova dva glasa izmešana sa žuborom brze vode.

184
 XXII

»Šta je to rasler?«

Za ono vreme što su bili odvojeni, ona je prikupljala snagu. A

zatim su joj Ogdenovi došli kao pojačanje. Snažno su joj vratili
sećanje na Istok, pa je te misli sasvim obuzele. Oni uopšte nisu bili
ni najmanje svesni svoje krupne uloge. Ali ona ih je koristila svesno,
odnosno maltene svesno. Družila se s njima; razgovarala o životu
na Istoku; otkrila da imaju zajedničke poznanike i često ih unosila
u razgovor. Mislim da nije ni najmanje preterano ako kažem da je
vodila određenu bitku — čak pravi rat. A možda je bio dobar znak
za Onog iz Virdžinije (da je to samo znao) što se devojka latila
saveznika. Okružila se i opijala Istokom, kao nekim
protivsredstvom, da tako kažem, kojim je suzbijala čaroliju
crnokosog konjanika.
A njegove snage, kao što već pomenuh, bile su raštrkane.
Unapređenje koje je dobio oduzelo mu je vreme za udvaranje.
Postao je vođa kauboja. Sudiji Henriju je rekao: »Trudiću se da vas
zadovoljim.« Posle one navale uzbuđenja koje su te reči i prikrile i
izrazile, obuzela ga nepokolebljiva želja da to dokaže i na delu. Da,
zadovoljiće sudiju Henrija!
Nije znao koliko ga je već zadovoljio. Nije znao da je sudija u šali
govorio da je u nedoumici koji mu od dva prva dela njegovog novog
vođe kauboja miliji: ona predstava s misionarom, ili ona
velikodušnost prema Trampasu.
— Dobrota je nešto veliko u svakom čoveku, — rekao je sudija —
ali posebno mi godi što je moj vođa kauboja tako razborit.

185
 — Ja sam mu veoma zahvalna sa svoje strane — rekla je gospođa
Henri.
Bogme mu je celo društvo bilo blagodarno. Svima je veoma
mnogo značilo što su se oslobodili doktora Mek Brajda posle svega
jedne večeri, umesto posle još šest.
Ali Onaj iz Virdžinije više uopšte ne bi nasamo sa svojom
ljubljenom. Dok je bila na ranču Duboki Potok, imao je tako mnogo
posla po pašnjacima da je maltene nije ni video. Da bi nesreća bila
još veća, ona navika ptica u pogledu svog jata rastavi ih još mnogo
više. Moli reši da otputuje na Istok s Ogdenovima. Ukazala joj se
tako divna prilika da putuje s prijateljima, umesto sama!
Svi u Medveđem Potoku bili su tako zadovoljni Molinim radom
da su je svesrdno nagovarali da ode na odmor. Predavanja mogu
početi i s izvesnim zakašnjenjem. Tako je ona otišla odande.
Onaj iz Virdžinije krio je svoj jad u ono nekoliko trenutaka
pozdravljanja s njom.
— Ne, neće mi biti potrebne nikakve knjige — reče — dok se vi
ne vratite. Sad je upravo obrnuto! — dodade, praveći se veseo.
— Šta je upravo obrnuto?
— Ama, prošlog puta sam ja otišao na put, a vi ste ostali.
— Tačno! — priznade ona, pa ga poslednji put ogrebe. — Ali vi
ćete biti zauzeti više no ikad — reče — i nećete imati vremena da
tugujete za mnom!
Mogla ga je raniti, a to je i znala. To niko drugi nije mogao. Zato
ga i ranjavala.
Ali i on njoj dade nešto da pamti.
— Sledeći put — primeti — nijedno neće ostati. Ići ćemo zajedno.
Gledao je nimalo nasmejano. Bio je to pogled pun tih reči, pa joj
docnije u vozu oboje dolazilo u pamet i zamišljeno je sedela,
primičući se Beningtonu a slušajući njegov glas i gledajući njegove
oči.
Kako je ta devojka mogla plakati što je morala reći Semu Benetu
da ne može da pođe za njega, a zatim se prema drugom udvaraču
ponašati tako kao prema Onom iz Virdžinije? To vam ne umem
objasniti, jer nikada (kako sam već rekao) nisam bio devojka.

186
 Benington raširenih ruku dočeka svoju pustolovnu kćerku.
Utrkivali su se ko će joj više ugoditi. Poznata lica i poznata mesta
dočekivala su je dobrodošlicom. Debeli ćurani raznih veličina
zaređaše. Iako je debeli ćuran životinja koja je kadra da poprimi
najraznovrsnije oblike — ponekad je to šampanjac i jarebice, a
ponekad kolači i sok od ribizla — ispod svake maske poznaćete tog
istog ćurana. Devojka iz Medveđeg Potoka susretala ga na svakom
koraku.
Benetovi u Husičkim Vodopadima pružili su joj zbilja krupan
primerak toga — večeru (možda bi trebalo da kažem banket) sa
dvadeset četiri gosta. A Sem Benet je, razume se, više puta izveo u
šetnju kočijama.
— Hoću da vidim husički most — rekla bi ona.
A kad dođu na to dobro znano mesto, uzvikne:
— Što je divno!
Posmatrajući lepu dolinu uzvodno i nizvodno, postala bi setna.
— Što je crkva prirodna — nastavi.
A pošto pređu preko oba mosta, opet uzvikne:
— Eno one drage kapije s vratarevom kućicom!
Ili, dok se voze dolinom uzvodno pored Malog husika, kaže:
— Zaboravila sam da je ovde tako lepo i samotno. Ali ipak
nijedna šuma nije tako zanimljiva kao one u kojoj možeš naići na
nekog medveđa, ili lopatara.
A drugom prilikom, pošto joj se oteo uzvik oduševljenja zbog
pogleda s Antonijevog vrha:
— Divno je, divno, divno — rekla je, sve slabije i slabije, i ponovo
utonula u setu. — Vidiš li ono mestašce tamo? Ne ono s drvećem...
onu golu tačku koja izgleda tako smeđa i topla na suncu. S nešto
komonike, to bi mesto bilo kao jedno koje znam na Medveđem
Potoku. Samo što vazduh ovde, razume se, nije tako bistar.
— Ne zaboravljam te — reče Sem. — Sećaš li se ti mene? Ili je:
daleko od očiju, daleko od srca?
Tako je obnovio svoje udvaranje. Ona odgovori da nikog ne
zaboravlja; da će se uvek vraćati, kako oni nju ne bi zaboravili.

187
 — Uvek vraćati! — uzviknu on. — Govoriš kao da ti sidro
popušta.
Da li je popuštalo? U svakom slučaju, Sem nije uspeo u svom
udvaranju.
Ona stara gospođa u Danbartonu držala je Moli za ruke i dugo
je posmatrala.
— Mnogo si se promenila — reče najzad.
— Godinu dana sam starija — odgovori devojka.
— Koješta, draga moja! — uzviknu baka. — Koji je?
— Nikoji! — uvredi se Moli.
— Onda ne treba da odgovaraš tako glasno — primeti baka.
Devojka odjednom sakri lice u ruke.
— Ne verujem da ikoga mogu voleti, — reče — izuzev same sebe.
Ta stara gospođa, koja je u mladosti napravila kniks pred
čuvenim generalom Lafajetom, poče da miluje oborenu glavu svoje
unuke, shvatajući je vrlo dobro. A pošto je shvatila, nije pokušavala
da je ispituje. Setila se svoje mladosti, pa samo tiho i s ljubavlju
hrabrila Moli.
— Veoma sam stara — reče. — Ali to nisam zaboravila. Bili su
protiv njega zato što je bio siromašan. Ali bio je hrabar i lep i volela
sam ga, dušo moja. Samo je trebalo da sam ga više volela. Obećala
sam mu da ću razmisliti. A on je potonuo zajedno sa svojim brodom.
Baka je govorila vrlo toplo i prigušeno, s mnogim prekidima.
— I tako sam tada znala — nastavi. — Da sam... da... možda bih
ga izgubila; ali to bi bilo posle... ali, eto! Dokle god možeš, nemoj se
udati! Ali kad više ne možeš izdržati, ne slušaj drugo do to; jer, mila
moja, znam da bi tvoj izbor bio dostojan Starkovih. E... daj da vidim
njegovu sliku.
— Ama, bako! — zgranu se Moli.
— Znaš, neću se praviti natprirodnom, — reče baka — ali učinilo
mi se da si jednu sliku zadržala kad si nam sinoć pokazivala snimke
predela sa Zapada.
To je bilo sasvim tačno. Moli je donela dosta snimaka iz
Vajominga da pokaže svojim prijateljima kod kuće. Ali te slike,
izuzev jedne, nisu predstavljale nikakav određen lik. Bili su to
188
snimci predela i skrđivanja goveda i drugih događaja vezanih za
život na rančevima. Imala je ona nekoliko slika mladića, ali je samo
jednu od njih ponela sa sobom. Bakina pronicljivost je u neku ruku
opčinila devojku. Poslušno ustade i ode po tu sliku Onog iz
Virdžinije. Na njoj je bio ceo, u punoj kaubojskoj gizdavosti — kožne
nogavice, opasač i revolver, a u ruci laso.
Niko od njene porodice nije je video, niti ma i naslućivao da
postoji. Donese je iz svoje sobe na spratu i dade baki.
— Sveti bože! — uzviknu starica.
Moli je ćutala, ali oči joj postadoše borbene.
— Zar se tako... — poče baka. — Sveti bože! — promrmlja,
gledajući sliku razrogačeno.
Moli je i dalje ćutala.
Baka polako diže oči i zagleda se u nju.
— Zar se takav čovek usudio...
— On uopšte nije takav. Jeste, baš je takav — reče Moli.
Htede da zgrabi sliku, ali je baka izmaknu.
— E, — primeti — valjda ima dana kad nikog ne ubije.
— Još nikoga nije ubio! — uzviknu Moli i nasmeja se.
— Da li ozbiljno... — poče starica.
— Gotovo bih mogla... ponekad. Prosto je divan.
— Dušo moja, zaljubila si se u njegovu nošnju.
— Nije u pitanju njegova nošnja. I nisam se zaljubila. Cesto nosi
drugu odeću. Obuče se kao i svako drugi u gradu.
— E, u tom slučaju mislim da bi bilo bolje da se tako slikao.
Ovakav se ne bi mogao pokazati ovde. Ni sama ga ne bih smela
primiti.
— To mu ni na pamet ne bi palo. Ama, govoriš kao da je divljak.
Starica je neko vreme pažljivo ispitivala sliku.
— Lice mi izgleda dobro — primeti najzad. — Je li zbilja tako lep,
mila moja?
Još je lepši, mislila je Moli. I ko je i kakvi su mu izgledi za
budućnost, upitala je baka zatim. Vrtela je glavom na Moline
odgovore; a vrtela je glavom i na njeno odlučno tvrđenje da nije
zaljubljena u tog mladića. Ali na rastanku starica reče:
189
 — Bog te blagoslovio i čuvao, dušo moja. Neću pokušavati da
upravljam tobom. Upravljali su mnome... — rečenicu završi
uzdahom. — Ali ne strahujem za tebe... odnosno, ne baš mnogo.
Nikada nisi učinila ništa što ne bi bilo dostojno Starkovih. A ako ćeš
se udati za njega, učini to pre moje smrti, da bih ga mogla primiti
dobrodošlicom tebe radi. Bog te blagoslovio, mila moja.
Pošto je devojka otputovala natrag u Benington, baka je
pomislila: »Ista je kao i mi ostale. Hoće muškarca koji je muško.«
Starica nikom drugom u porodici nije rekla šta je doznala. Bila je
odana duša i devojkino poverenje čuvala je kao svetinju.
»Osim toga«, zaključi u sebi, »ako čak ni ne mogu išta učiniti
s njom, kakvu bi tek zbrku oni napravili! Jednostavno bismo posle
toga čuli da je odbegla za njega.«
Tako Molina najbliža porodica uopšte nije videla tu sliku, niti je
od nje išta čula o tome. Ali onog dana kad je ona otišla put
Medveđeg Potoka, dok su uveče sedeli bez nje i razgovarali o njenoj
poseti, gospođa Bel primeti:
— Mama, kako ti je izgledala?
— Bolje no ikada, Saro. To užasno mesto kao da joj prija.
— O, jeste, prija. Učinilo mi se...
— Da?
— O, da je nekako zamišljena.
— Zamišljena?
— Znaš, čini mi se da je nešto muči.
— Hoćeš da kažeš da misli na nekog muškarca — reče Endru Bel.
— Nekog muškarca, Endru?
— Jeste, mama, Sara to uvek tako kaže.
Mogu reći da Sarine pretpostavke nisu baš obradovale njenu
majku. A glasine su tako čudne da iz zlobnog spoljnjeg sveta uskoro
dopre jedna neodređena i stravična reč — jedna od onih za koju se
nikako nije moglo utvrditi odakle je potekla. Neko je rekao Endru
Belu da je čuo da se gospođica Moli Vud verila za jednog
— Zaboga, Endru! — zgranula se njegova žena. — Šta je to
rasler?

190
 Te reči nije bilo ni u jednom rečniku, a usmena objašnjenja
njenog značenja bila su protivrečna. Neki čovek u Husičkim
Vodopadima rekao je da je prolazio kroz Čejen i čuo kako tim
izrazom u pohvalnom smislu nazivaju one koji su snalažljivi i
napreduju u životu. Drugi je smatrao da je to neka vrsta konja. Ali
najstrašnije tumačenje bilo je da je rasler kradljivac goveda.
E, u stvari su sva ta tumačenja bila tačna. Ta reč je nekako
napredovala u carstvu goveda, kupeći na svom putu mnoga
značenja. Ali u Beningtonu je nakupila još više značenja. Za svega
nekoliko dana pričalo se da se Moli verila za nekog kockara, nekog
kopača zlata, nekog odbeglog drumskog razbojnika, nekog
meksičkog razbojnika; a gospođa Flint je strahovala da se udala za
nekog mormona.
Ali Moli i njen »rasler« izjahali su u šetnju duž Medveđeg
potoka ubrzo pošto se ona vratila. Nisu se ni venčali i verili, a ona
mu je pričala o Vermontu.
— Nikada nisam bio tamo — reče on. — Nikada nisam udario na
tu stranu.
— Po čemu ste odlučivali na koju ćete stranu?
— Po izgledima da se probijem u životu. Cini mi se da sam bio
ambiciozniji no moja braća... ili nemirniji duh. Oni su ostali na
farmama. Ali ja sam otišao. Kad sam se vratio posle šest godina, bilo
mi je već dvadeset. Njihov razgovor vrteo se još oko istih stvari. Bili
su to već ljudi od dvadeset pet i trideset godina... a ipak su samo
sedeli i razgovarali o istom, kao nekada. Pričao sam mami šta sam
video ovde-onde, a ona je volela da sluša; sve do svoje smrti. Ali oni
drugi... e, kad sam uvideo da im čitav svet u svinjama i ćurkama, s
nešto malo lova na sitnu divljač, jednog jutra sam stavio šešir na
glavu i rekao da ću ih ponovo posetiti kad opašem pedesetu, da
vidim da li su našli neki nov predmet razgovora. Ali oni to nikada
neće naći. Moja braća kao da ne žele ikakve prilike u životu.
— I sami ste izgubili dosta prilika — primeti Moli Vud.
— To je tačno.
— A ipak mi se ponekad čini — reče ona — da znate mnogo više
no što ću ja ikada znati.

191
 — Ama, dabogme da znam — odgovori on sasvim jednostavno.
— Zarađivao sam hleb od svoje četrnaeste. A to znači od Meksika do
Britanske Kolumbije. Nikad nisam ni ukrao ni prosio ni jedan jedini
cent. Ne bih hteo da vi znate ono što ja znam.
Gledala ga, i slušajući ga, i misleći na svoju baku.
— Više neću gubiti prilike — nastavi on. — A vi ste mi najbolja
koju imam.
Njoj nije bilo krivo što je Džordži Tejlor baš tada dogalopirao i
pridružio se njima. Ali Onaj iz Virdžinije ljutito je opsovao u sebi. A
za te šetnje više se ništa ne dogodi.

192
 XXIII

Razne tačke

Ljubav je bila zavejana snegom mnogo nedelja. Pre tog zastoja

nije tekla ni glatko ni džombasto, bar naoko. Ili uopšte nije tekla, ili
je tekla kao podstruja, duboko i potajno. Za njihovih šetnji na
konjima, za njihovih razgovora, ljubav je bila nema, bar što se tiče
reči, jer se Onaj iz Virdžinije latio teškog zadatka ćutanja i
strpljivosti. Zatim, kad mu je zima sprečila posete Medveđem
Potoku i privremeno nije bilo rada na ranču, ni odgovornosti da mu
misli i krv zaokupe delima, latio se mnogo lakšeg zadatka. Umesto
Šekspira i romana, na stolu u njegovoj brvnari često su ležali
otvoreni školski udžbenici, pa su mu časovi prolazili u učenju i
pisanju. Mnogo listova hartije ispisao je raznim vežbama, a gospođa
Henri pomagala mu savetima i ispravkama.
— Ubrzo ću se i sama zaljubiti u njega — rekla je sudiji. — Vreme
je da se malko zabrineš.
— Uopšte se ne plašim toga — odbrusio je on. — Sad ga zanima
samo jedna jedina žena na ovom svetu.
— Uopšte ga ne zaslužuje, — izjavila je sudinica — ali on to
nikada neće uvideti.
I tako je sneg padao, svet se mrznuo, a učenje i pisanje
napredovali. Ali to nije bio jedini slučaj učenja u toku na ranču
Duboki Potok dok je ljubav čamila zavejana.
Jednog jutra Scipio le Mojn ušao je u dnevnu sobu Onog iz
Virdžinije — istu onu u kojoj se doktor Mek Brajd onako srčano rvao
s grehom celu noć.

193
 Onaj iz Virdžinije sedeo je za pisaćim stolom. Oko njega
otvorene knjige; pod šakom dopola ispisana hartija; prsti umrljani
mastilom. Obuzelo ga učenje sa svih strana, moglo bi se reći. Ali ni
traga toga nije bilo u njegovim očima. Pogled upro u prozor i gledao
nekud daleko preko smrznute prerije.
Vođa kauboja i ne mrdnu kad Scipio uđe, pa se taj šaljivdžija
osmehnu i zaključi u sebi: »Pred očima mu slika Medveđeg
Potoka.« Ali u isti mah uvide da to nije tačno. Onaj iz Virdžinije
gledao je nešto stvarno, pa Scipio ode prozoru da i sam pogleda.
— Dakle, — reče pošto je video — kada će otići od nas?
Vođa kauboja je i dalje posmatrao dvojicu konjanika kako jašu
jedan pored drugog. Iako sitni u daljini, jasno su se isticali na snegu.
— Šta misliš, kada će otići od nas? — ponovi Scipio.
— On — promrmlja Onaj iz Virdžinije, neprestano gledajući
daleke konjanike, pa opet: — on.
Scipio prisno objaha jednu stolicu. On i Onaj iz Virdžinije dobro
su se upoznali nakon svog prvog susreta u Medori. Bili su ptice iz
veoma sličnih jata, pa je Onaj iz Virdžinije često sasvim otvoreno
razgovarao sa Scipijom. Otuda je Scipio razumeo ona dva sloga koje
je Onaj iz Virdžinije izgovorio, baš kao da je izgovorio i rečenice koje
su ležale između toga.
— Hm! — primeti. — E, jedan će biti samo dobitak, a drugi neće
biti neki gubitak.
— Jadni Mali! — reče Onaj iz Virdžinije. — Jadna budala!
Scipio nije bio tako sažaljiv.
— Ne, — uporno će — ja ga ne žalim. Svaki čovek s dovoljno
godina da mu dlake rastu po licu trebalo bi da prozre Trampasa.
Onaj iz Virdžinije opet pogleda na prozor, ponovo posmatrajući
Malog i Trampasa kako jašu u daljini.
— Mali voli životinje — reče. — Pripitomio je onog konja Pedra
kog je kupio čim je primio prvo platu. Pripitomio ga je čudo jedno.
Kad čovek voli životinje, uvek kažem da ima izvesnog dobra u sebi.
— Jeste — priznade Scipio preko volje. — Jeste. Ali oduvek sam
mrzeo budalu.
— Ovo ovde je mnogo okrutan kraj, — nastavi Onaj iz Virdžinije,
— mislim, prema životinjama. Promisli samo! Promisli šta radimo
194
sa stotinama i hiljadama teladi! Oborimo ih, žigošemo, zasečemo,
rovašimo im uši, pustimo, pa prelazimo dalje. Tako mora biti,
razume se. Ali ja kažem ovo: ako čovek može da pritišće usijano
gvožđe na telad i nožem odseca komadiće s njih, pa i dalje u srcu
zadrži ljubav prema životinjama, taj čovek ima izvesnog dobra u
sebi. A takav je Mali. Ali pušta da ga Trampas hvata u šake, pa će
obojica otići od nas.
Onaj iz Virdžinije opet pogleda preko nepreglednog belog
prostranstva, ali jahači su zamakli iza nekih brežuljaka.
Scipio je sedeo ćutke. Nikada nije tako razmišljao o ljudima i
životinjama, ali kad mu to drugi izneo, video je da je tačno.
— Čudno — primeti najzad.
— Šta to?
— Sve skupa.
— Ništa nije čudno, — izjavi Onaj iz Virdžinije — izuzev braka i
munje. Ta dva događaja još me mogu iznenaditi.
— Svejedno je čudno — uporno će Scipio.
— E, raspali, da čujem.
— Ama, Trampas. Prljavo se poneo prema tebi. Ti pređeš preko
toga. Mogao si ga otpustiti, ali ti ga pustiš da ostane i zadrži posao.
To je dobrota. A zlo se iz toga rađa, bez uvijanja. Zlo pravo iz dobra.
— Mnogo si zabasao od staze — primeti Onaj iz Virdžinije.
— E, na koju stranu?
— Sever, jug, istok i zapad. U prvom redu: nisam mislio da
Trampasu učinim ikakvo dobro time što ga nisam ubio, a već triput
zamalo da ga ubijem. Nisam mislio ni da Trampasu učinim neko
dobro time što sam pustio da zadrži posao. Ali ja sam vođa kauboja
na ovom ranču. I mogu sedeti i svakome u brk reći: »Tu pakost
nisam učinio.« U drugom redu: nije se zlo izrodilo iz neke do
nego iz Stavi njega gde god hoćeš i uvek će biti isto. Stavi
ga pod moj nadzor, da bar malo mogu da pratim njegove poteze.
Otkako smo ti i ja naišli na onu ubijenu aberdinsku žutu kravu, koja
je još bila topla kad smo došli do nje, možda si zapazio da više nismo
našli krava koje su tako naprečac otegle papke. Vrlo malo je falilo
da i uhvatimo toga koji je ubio tu kravu a njeno tele prebacio u svoj
čopor. Nije bio ni deset minuta ispred nas. Ništa ne možemo
195
dokazati; a on to zna isto tako dobro kao mi. Ali naše krave su
prestale da otežu papke naprečac. A Trampas se sprema za
promenu mesta boravka. Čim rančevi u proleće počnu da primaju
nove kauboje, Trampas će nas ostaviti i zaposliti se na nekom od
njih. A možda će naše krave opet početi da stradaju, pa ćemo morati
da preduzmemo odlučnije mere... možda.
Scipio je razmišljao.
— Voleo bih da znam kako je to kad ubiješ nekog čoveka? —
reče.
— Ama... to te uopšte ne smeta... kad je zaslužio da ga ubiješ.
Zatim: Trampas će odvesti Malog sa sobom, što je bogme zlo za
Malog. Ali to sam ja ovako dugo održao Malog van zla. Da sam
otpustio Trampasa, utoliko bi pre pobunio Malog.
Scipio se opet zamisli.
— Znao sam da će Trampas pokupiti prnje i otići — reče. — Ali
nisam mislio na Malog. Po čemu to misliš?
— Tražio je povišicu od mene.
— Ne zaslužuje ni onoliko koliko sada dobija.
— Trampas mu je rekao drukčije.
— Kad čovek nema svojih misli, — reče Scipio — trebalo bi da
nekako pazi od koga ih uzajmljuje.
— To je sasvim tačno — potvrdi Onaj iz Virdžinije. — Jadni Mali!
Pričao mi o svom životu. Tužna je to priča.
A nikada se neće opametiti. Bilo mu je kasno da se opameti kad
se rodio. Znaš zašto traži veću platu? Gotovo svaki cent šalje na
Istok.
— Ne vidim šta će on Trampasu — zamišljeno će Scipio.
— O, kako zgodno oruđe jednog dana.
— Ne baš mnogo zgodno — primeti Scipio.
— E, Trampas misli da ga izvežba. Znaš kad bi ti hteo da
postaneš lopov od zanata... tražio bi nekog zgodnog poverljivog
mladog saučesnika da primi svu kaznu, a ti da uzmeš ostalo.
— To nije tačno! — uzviknu Scipio ljutito. — Ja nikom ne
podvaljujem.
Videvši izraz na licu Onog iz Virdžinije, prsnu u smeh.
196
 — E, — uzviknu — ovog puta si me uhvatio na brzinu.
— I meni se čini. Ali to ozbiljno mislim što se tiče Trampasa.
Scipio ubrzo ustade i opazi započetu zadaću na pisaćem stolu
Onog iz Virdžinije.
— Trampas je seljakalo — reče.
— Trampas je gad — ispravi Onaj iz Virdžinije.
— Gad! Tako je. Ja sam seljakalo. Ponekad bih voleo da se
smirim.
— To je lako — reče Onaj iz Virdžinije.
— Tako je, kad si našao s kim — primeti Scipio, pogledavši
udžbenike sa šeretskim izrazom u izbledeloplavim očima. — Malko
znam da računam, — reče — ali pisanje mi nekako na moju ruku.
— I ja imam svoje shvatanje o tome — primeti Onaj iz Virdžinije
bezazleno, a Scipijeve oči još više zablistaše.
— Sto se tiče mog zemljopisa, — nastavi — sasvim lunja po
šipragu. Je li Benington prestonica Vermonta? I kako se piše
mladoženja?
— Poslednja tačka — viknu Onaj iz Virdžinije, zavitlavši jednu
knjigu za njim — nikada ne daj da te dobrota i pokvarenost sekiraju,
jer nikada nećeš umeti da ih oceniš.
Ali Scipio je izbegao knjigu i pobegao. Putem reče u sebi:
»Svejedno, mora da se isplati kad se čovek stvarno zaljubi.« Ostali
u spavaonici zapazili su da je tog popodneva bio neobično ćutljiv.
Kako je izleteo iz brvnare vođe kauboja pustio je unutra tako
hladan dah zime da Onaj iz Virdžinije ode da pogleda termometar,
koji je dobio na dar za Božić od gospođe Henri. Bilo je dvadeset
ispod nule. Nabacivši drva na vratu, vođa kauboja sede i zamisli se
nad životom Malog: nad njegovom beskorisnom i jadnom
prošlošću, i beskorisnom jadnom budućnošću. Zavrte glavom nad
sumornim pitanjem: Ima li ikakvog izlaza za Malog?
»Možda ti oni«, razmišljao je, »koji su te blagoizvoleli doneti na
ovaj svet duguju i mogućnost da živiš. Ali to ne čini svet odgovornim
za tebe. Svet te nije rodio. Mislim da ljudi pomažu onima koji
pomažu sami sebi. Sto se tiče vasione, posao joj suviše naveliko da
bi mogla paziti na svaki komad koji izbaci. Da, tužno je to, jer Mali
je dobar prema svom konju.«
197
 Uveče Onaj iz Virdžinije dovede Malog u svoju sobu. Obično je
znao šta treba da kaže; obično je lako sređivao misli; a pošto ih tako
sredi, reči naviru same po sebi. Ali gledajući Malog, prosto nije znao
kako da počne, Na njegovom licu nije bilo ni traga neke
pokvarenosti; ali ni traga neke snage, isto tako; ničega u očima,
obliku nosa, ili brade, što bi ulivalo neku nadu. Ceo njegov lik
rasplinjavao se u nešto neobrijano, osrednje vrednosti i bez svoga
»ja«. Bio je to lik poput hiljade drugih. Posmatrajući tog
izgubljenog psa, njegove mutne, tužne oči, Onaj iz Virdžinije oseti
koliko je slučaj beznadan.
Ali nekako mora početi.
— Ko zna kolika je temperatura — reče. — Uzmi lampu i
pogledaj na termometar, na desnoj strani prozora.
Mali uze lampu.
— Nikad nisam upotrebljavao tako nešto — reče, ipak gledajući
termometar.
Onaj iz Virdžinije smetnuo je s uma da Mali ne zna da čita.
Pogleda sam i vide da je dvadeset dva ispod nule.
— Ovaj duvan je dosta dobar — primeti, pa Mali napuni lulu.
— Danas sam levo uvo morao istrljati snegom — reče Mali. —
Zamalo da se smrzne.
— Pomislio sam da je dosta hladno tamo gde si ti jahao — reče
vođa kauboja.
U očima izgubljenog psa sinu iskrena zabezeknutost.
— Nismo te videli tamo napolju — reče.
— E, ubrzo će prestati mraz — odgovori vođa kauboja — i svi
ćemo se dobro zagrejati radom. Biće posla na sve strane. A voleo bih
da znam nekoga s puno posla u štali. Bogme bih voleo, tebe radi.
— Zašto? — upita Mali.
— Zato što bi ti taj posao najbolje odgovarao.
— Mogu da zaradim više... — poče Mali i umuknu.
— Dolazi vreme — reče Onaj iz Virdžinije — kad će mi biti
potreban neko ko ume da se sprijatelji s konjima. Biće mi potreban
da vodi brigu o nekim naročitim konjima koje sudija hoće da uzme.
Sudija Henri bi za to platio pedeset mesečno.
— Mogu da zaradim više — opet će Mali, ovog puta tvrdoglavo.

198
 — Pa, jeste. Ponekad čovek i može... mislim, kad ne vredi toliko.
Ali to obično ne traje dugo.
Mali ćuti.
— I sam sam više zarađivao — nastavi Onaj iz Virdžinije.
— Sada zarađuješ mnogo više — reče Mali.
— To je tačno. Ali mislio sam na vreme kad sam lunjao po svetu,
menjajući posao i dižući rusvaj po varoši čim zaradim neku paru.
Tada nisam vredeo pedeset mesečno, pa ni dvadeset pet. Ali neke
noći sam znao odneti mnogo više na kartama.
Mali razrogači oči.
— A zatim učas ostanem švorc, časteći društvo i devojke.
— Ja ne razbacam baš uvek... — poče Mali i opet umuknu.
Onaj iz Virdžinije znao je da misli na novac koji šalje na Istok.
— Posle izvesnog vremena — nastavi — zapazio sam nešto zbilja
čudno. Novac koji sam lako zaradio a zaslužio, odlazio je kako
je i dolazio. Nisam se upinjao ni kad sam ga dobio, ni kad sam ga
potrošio. Ali novac koji sam zaradio u znoju i koji sam
zaslužio... e, na taj novac sam, bogme, počeo i paziti. Sada imam
ušteđenu paru na sigurnom mestu. Kad bi samo jedanput osetio
kako je to prijatno...
— I osetio bih — upade mu u reč Mali — da sam tvoje sreće.
— Koja je moja sreća? — upita Onaj iz Virdžinije strogo.
— E, da sam ja zauzeo zemljište duž potoka koji nikad ne
presahne i upisao se na njega u zemljišne knjige, pa da sam video
kako mi vrednost tog zemljišta raste a da ni prstom nisam mrdnuo...
— A zašto nisi mrdnuo prstom? — prekinu ga oštro Onaj iz
Virdžinije. — Ko ti nije dao da zauzmeš zemljište? Nije li se ono
pružalo pred tobom, okolo-naokolo na sve strane, najveća i
najočiglednija prilika kud god pogledaš? Tada sam ja mrdnuo
prstom, ali ti to nisi učinio.
Mali je tvrdoglavo ćutao.
— Ali pustimo to — nastavi Onaj iz Virdžinije. — Neka mi sutra
i uzmu zemlju, ipak će mi ostati novac u banci. Zato, znaš, što sam
morao dobro zapeti da ga skupim. Uvideo sam za šta sam sposoban,
pa se smirio i latio toga. E, to i ti možeš. Jedina je nevolja u tome da
čovek nađe šta mu leži. Što se tiče tebe, to smo našli. Ako

199
jednostavno rešiš da radiš to što umeš i pripitomiš one konje za
sudiju, i sam ćeš imati novca u banci.
— Mogu da zaradim više — bandoglavo ponovi izgubljeni pas.
Onom iz Virdžinije dođe da drekne: »Onda, napolje!« Ali
umesto toga, ostade ljubazan do kraja.
— Još je sneg na zemlji — reče — i još će dosta proći dok ne ode.
Razmisli malo, pa mi javi ako se predomisliš.
Posle toga Mali se vrati u spavaonicu, a Onom iz Virdžinije bi
jasno da mu Trampas tako dobro usadio u dušu nezadovoljstvo da
to više niko ne može iščupati. Ta sitna pobeda zla jedva se mogla
smatrati nekakvom pobedom nad Onim iz Virdžinije. Ali svi ljudi
hvataju se za slamke. Od onog prvog časa, kad je Onaj iz Virdžinije
jednom jedinom rečju zatvorio usta Trampasu u kafani u Medisin
Bou, Trampas je pokušavao da se osveti bez ikakve opasnosti po
samog sebe. Pri svakom sledećem sukobu s Onim iz Virdžinije,
samo je doživeo poniženje naočigled drugih. Zato je sada, u tim
ledenim zimskim danima na ranču Duboki Potok, izvesnim drskim
šepurenjem u hodu jasno pokazivao svoje mišljenje da je nekako
vratio milo za drago time što je u Malom izazvao nezadovoljstvo.
Da, zatrovao je tog izgubljenog psa. U proleće, kad je susednim
rančevima trebalo još kauboja, obistini se predviđanje Onog iz
Virdžinije — Trampas ode na »bolji posao«, kako se trudio da
naglasi, a s njim odjaha i poslušni Mali na svom konju Pedru.
Ljubav više nije bila zavejana snegom. Planinske staze otvorile
su se dovoljno da bi njima prošle pouzdane noge ljubavnog ata —
onog konja zvanog Monte, ali dužnost se isprečila na put ljubavi.
Umesto da krene put Medveđeg Potoka, vođa kauboja morao je da
jaše na druge strane, pune teškog rada, budnosti i savetovanja sa
sudijom. Kradljivci goveda osmelili su se, a zima je raštrkala goveda
širom prostranih pašnjaka. Zato Onaj iz Virdžinije, umesto da ode i
vidi se s njom, napisa pismo svojoj ljubljenoj. Bilo je to njegovo prvo
pismo.

200
 XXIV

Pismo s poukom

Pismo koje je Onaj iz Virdžinije napisao Moli Vud bilo je, kao
što sam već rekao, prvo koje joj ikada poslao. Mislim da je, možda,
malko sumnjao u svoju veštinu sastavljanja takvog pisma, malko
strahovao da bi u takvom jednom podužem delu njegovog pera
mogle da se uvuku greške koje bi je suviše napadno podsetile na
njegovo oskudno obrazovanje. Umeo je da napiše poslovno pismo o
govedima, ili marvenim vagonima, ili čemu drugom vezanom za
njegov posao, tako sažeto i jasno da je sudija poverio tri četvrtine
tog dopisivanja svome vođi kauboja. »Piši ranču Sedamdeset šest«,
rekao bi sudija, »i reci im da naša kola s namirnicama ne mogu
krenuti na skrđivanje dok«, i tako dalje, ili: »Piši u Čejen: ako će
održati sastanak u drugi ponedeljak, ja ću«, i tako dalje. Zatim bi
Onaj iz Virdžinije bez po muke napisao te dopise.
Ali tu prvu poruku svojoj ljubljenoj nije napisao nimalo lako.
Mislim da je moram svrstati u takozvane spisateljske Najpre
je završio olovkom, pa posle prepisao mastilom. Taj prvi rukopis
olovkom bio je tako umrljan gumicom i išaran raznim umecima da
se jedva mogao pročitati. Duševno stanje pisca dok ga sastavljao
sasvim ćete shvatiti, bez ikakvog drugog opisivanja, po maloj
upadici koja se dogodila negde oko sredine pisma.
Vrata se otvorila i Scipio proturio glavu.
— Hoćeš li ti doći na ručak? — upitao je.
— Idi do đavola — odgovorio je Onaj iz Virdžinije.
— Bogo mili! — uzviknuo je Scipio prigušeno, pa zatvorio vrata
i otišao.
201
 Istini za volju, moram reći da sumnjam da bi se tog pisma ikada
latio, a kamoli dovršio i poslao, da ga nije spopalo teško razočaranje.
Celu zimu je očekivao onaj dan kad će zakucati na vrata svoje
ljubljene i čuti kako mu kaže da uđe. Celu zimu je birao kuda će je
izvesti u šetnju. Maštao je o sunčanom popodnevu, skrovitom
šumarku, steni podno koje će sesti, žuboravom izvoru i izvesnim
svojim rečima koje će je najzad osvojiti i priljubiti njene usne na
njegove. S tim zapretanim ognjem u sebi odbrojavao je dane,
precrtavajući ih na kalendaru svako veče tako oštro da je jedared-
dvared slomio olovku. Zatim je, kad se staza konačno otvorila,
morao odgoditi taj sastanak, odgoditi na neodređeno vreme, na ko
zna koliko dana ili nedelja. Zato je stegnuo olovku i dobro
pritiskujući njome na hartiju tražio utehu u pisanju njoj.
To pismo, s poštanskom markom i njenom adresom na kovertu,
krenu na put ka Medveđem Potoku. Bio je to dugačak i krivudav
put, pa je stiglo na cilj tek nakon dvadesetak dana. Najpre ga neko
poneo na izvesno raskršće i predao u poštanske kočije. U tim
kočijama je kasnilo, došlo do pošte i tamo čekalo da poštanski
službenik započne, nastavi, završi i oporavi se od partije pokera
zalivene s dosta rakije. Zatim je nastavilo put, došlo do određenog
raskršća, pa ga opet neko odatle poneo u Medveđi Potok. Ali
doživljaji tog pisma nisu bili nikakvo čudo u to vreme u Vajomingu.
Moli Vud pogleda adresu na kovertu. Još uopšte nije videla
rukopis Onog iz Virdžinije, ali ga smesta poznala. Zatvori vrata i
uzbuđeno sede da pročita pismo.
Ranč Duboki Potok
5. maja 188........

Veoma mi žao zbog ovoga. Nisam mislio da će ovako ispasti.

Nadao sam se da ću doći k Vama otprilike u ovo vreme ili i ranije.
Proleće je došlo rano ove godine. Snega je nestalo na pašnjacima s
ovu stranu planine i tamo gde sunce ugrabi priliku da ceo dan upire
u zemlju već je ozelenelo i ima dosta cveća. Vidi se kako se njiše i
isprepliće na vetru. Jasike u podnožju južnih padina već su dobro
napupele i ubrzo će i njihovo lišće igrati kao cveće sada. Mislio sam
da s Vama pogledam sve to a u tome bih više uživao no u ovome što
sada moram da radim. Voda je visoka ali prešao bih preko nje. Sto
202
se tiče snega na vrhu planine, jedan čovek mi je rekao da niko ne
može proći tuda bar još nedelju dana, zato što je on to upravo
učinio. Nije li šaljiv? Trebalo je da ste videli jata ptica koje su
doletale kad se proleće javilo. Ali videli ste ih na Vašoj strani
planine. Ali sada ne mogu doći gospođice Vud. Imam pune ruke
posla kog moram uraditi a sudiji Henriju su sada potrebne četvore
oči. Ne bih cenio samog sebe baš mnogo kad bih ga ostavio da
udovoljim svojoj želji.
Ali dani će otopliti kada dođem. Nećemo morati da se vratimo
oko pet a moći ćemo i sjahati i sedeti. Sada bismo mogli sedeti samo
vrlo kratko. Ukoliko mi bude jasno kada ću moći da dođem
nastojaću da Vam to javim, ali mislim da će biti ovako. Mislim da
ćete jednostavno videti da dolazim, jer imam dosta toga da uradim
a niko ne zna koliko će to trajati. Nemojte verovati vestima o
Indijancima. Sire ih urednici novina da bi vojsku zadržali ovde.
Prijatelji tih urednika dobiju ugovore da vojsku snabdevaju
govedinom i senom. Indijanci ne dolaze u naseljena mesta kao što
je Medveđi Potok. Sve je to maslo urednika i političara.
Ništa se nije dogodilo što bi vredelo da Vam ispričam. Pročitao
sam onog Otela. Niko ne bi trebalo da zapiše tako nešto. Da li znate
je li to istina? Video sam još gori slučaj dole u Arizoni. Čovek je ubio
svoje dete i ženu ali tako nešto ne treba zapisati lepim jezikom i dati
da drugi čitaju. Pročitao sam i Romea i Juliju. Jezik je lep ali Romeo
nije muško. Sviđa mi se njegov prijatelj Merkucio koji pogine. On je
muškarac. Da je Julija bila njegova ne bi bilo ikakvih gluposti ni
nevolja.
E gospođice Vud voleo bih da Vas vidim danas. Znate li šta
mislim da bi Monte uradio ako bih izjahao na njemu i pustio uzde?
Došao bi pravo pred Vaše vratnice jer je mnogo pametan konj.
Verovatno sedite s Džordžom Tejlorom i svom onom decom ovog
časa. Zatim će Džordž porasti i pomagati ocu ali tada će Vam doći
čiča Hjuijevi blizanci i drugi kojima će Vas snabdevati sa svih strana
da ih učite veliko A i malo a. Ovde nema ništa novo. Samo telad i
krave i kokoške nose jaja što njima izgleda velika novost kad god ga
snesu. Jesam li Vam ikada pričao o kokoški Emili koju smo imali
ovde? Bila je mnogo preduzimljivija od ijedne kokoške koju sam
ikada video ali nije umela da misli kako treba i nije htela da stvori
203
porodične veze. Stalno se upinjala da učestvuje u porodičnim
vezama drugih i preuzimala brigu o tuđim pilićima i cverglićima i
ćurićima i jedanput o štencima, a mislila je da je maltene svašta jaje.
Jedanput ću Vam pričati o njoj. Umrla je jednog dana bez
porodičnih veza dok sam joj pravio kuću u kojoj bi držala školu.
(»Bezobraznik!« uzviknu Moli i sva se zajapuri, sedeći onako sama
s pismom svog dragog u ruci.)
Doći ću čim ugrabim prvi slobodan dan. Biću uglavnom sto
pedeset kilometara od Vas kad ne budem još dalje, ali prevaliću sto
pedeset kilometara za jedan jedini sat a Monte je kadar da to uradi.
Pošto Vas tako dugo nisam video pomiriću se i s tim jednim jedinim
satom s Vama ako ne mogu drukčije. Evo Vam jedan cvet koji sam
upravo uzbrao. Poljubio sam ga ovog časa. To je zasad najbolje što
mogu.
Moli spusti pismo u krilo i zagleda se u cvet. Odjednom skoči i
pritisnu ga na usne, ali posle izvesnog vremena odmaknu što dalje
od sebe ruku u kojoj ga držala.
— Ne — reče uzbuđeno. — Ne, ne, ne.
Opet sede.
Prošlo je neko vreme pre no što je pismo pročitala do kraja.
Zatim opet ustade i stavi šešir na glavu.
Gospođa Tejlor se u čudu pitala kuda li devojka tako žuri. Ali
ona nikuda nije žurila. Posle pola sata vratila se sva zajapurena od
brzog hodanja, ali u duši isto onako uznemirena kao kad je krenula.
Ujutro u šest pogleda kroz prozor i vide Monta vezanog pred
Tejlorovim vratnicama. O, da je došao prethodnog dana, da ga našla
kad se vratila iz one svoje brze šetnje!

204
 XXV

Put izgubljenog psa

Onaj iz Virdžinije nije imao čak ni sat vremena za svoju

ljubljenu. Ali nije ni prevalio sto pedeset kilometara da bi je video.
Posao po kom je krstario okolo slučajno ga doveo dovoljno blizu da
bi je za čas video, pa to i učini, maltene u prolazu. Morao se smesta
vratiti izvesnoj skupinici ljudi.
— Jeste li dobili moje pismo? — upita
— Juče!
— Juče! Poslao sam ga pre tri nedelje. Ipak, dobili ste ga. Ovo
ne može da bude onaj sat vremena s vama koji sam pomenuo. I to
će doći, možda vrlo brzo.
Nije mogla da mu išta kaže. Osećala je olakšanje, ali i nešto
poput bola.
— Danas ne važi, — nastavi on — izuzev utoliko što mi važno kad
god vas vidim. Ali ovo nije onaj sat koji sam pomenuo.
Ono ostalo što su na brzinu rekli jedno drugom tako rano ujutro
ispričaću na drugom mestu. Vreme je pokazalo da je ta poseta bila i
te kako važna, iako su je oboje primili olako u ono nekoliko minuta
koji su učas proleteli. Vratio joj je dve knjige koje mu odavno
pozajmila i kod Tejlora ostavio konja kog joj je doveo da jaše. Na
rastanku joj dade kitu cveća. Ode, a ona ga je posmatrala kako jaše
pored gustog grmlja duž potoka. Grmlje se rumenilo od divljih ruža,
a poljske ševe, nevidljive u travi poput skrivenog zbora, iznebuha su
uzletale i širile svoju pesmu praznim prostranstvom. Zemlja i nebo
bili su blagonakloni, da je mogao da ostane; a možda mu i deo
njenog srca bio blagonaklon. I tako, posmatrala ga je kako odlazi na
205
Montu, rastrgnuta hladnim glasom razuma i toplim šapatom
ljubavi, osujećujući samu sebe, optužujući samu sebe, neodlučna.
Zato su njoj sledeći dani svi odreda bili neveseli, a njemu ispunjeni
dobro obavljenim poslom i nasmejanom čežnjom.
Jednog dana kao da se ukaza zatišje, kao da nastade predah
koliko da provede bar onaj jedan sat s njom. Odjaše iz logora ka
Medveđem Potoku. Put ga vodio pored Ćuvikovog potoka. S onu
stranu potoka prostirao se Balamov prostrani ranč, a ubrzo ugleda
i samog Balama na toj obali. Za trenutak zaustavi Monta,
posmatrajući šta to Balam radi.
»Baš to su mi i pričali«, reče mrko u sebi.
Balam je doveo nekoliko konja na vodu i svom snagom ih šibao
korbačem zato što nisu hteli da piju. Ta slika tako ga zaokupila da
nije ni video kako Mali prilazi putanjom.
— Dobro jutro — pozdravi Mali nekako usiljeno.
Ali Onaj iz Virdžinije otpozdravi vrlo prijateljski.
— Bojao sam se da te neću stići tako brzo — reče Mali. — Ovo je
za tebe.
Svom nedavnom vođi kauboja pruži veoma izgužvano pismo.
Bilo je od sudije. Nije došlo pravo, nego veoma postepeno, prelazeći
iz džepa u džep trojice kauboja. Pročitavši ga i videvši da se sadržaj
odnosi na Balama, smrknu se. Dobio je nova naređenja, pa ne može
da poseti svoju ljubav.
— Zdravo, Mali! — doviknu Balam preko potoka.
Onom iz Virdžinije malko klimnu glavom. Nije se znao s njim,
iako je dobro znao ko je.
— Evo pisma za tebe od sudije Henrija — reče Onaj iz Virdžinije
i pređe preko potoka.
Pre mnogo nedelja, rano u proleće, Balam je uzajmio od sudije
Henrija dva konja, obećavši da će ih odmah vratiti. Ali sudija je,
razume se, pisao vrlo učtivo. Nadao se da će mu oprostiti što ga
podseća na taj »mali dug«.
Pročitavši pismo do kraja, Balam zažali što konje nije vratio
ranije. Sudija je bio ugledniji no on u pokrajini. Nije mu ostalo
drugo do da oprosti što ga podsetio na taj »mali dug« — ali bio je
gotov da se na nekoga odmah istrese.
206
207
 — Dakle, — reče, razmišljajući glasno od ljutine — sudija hoće
da ih vratim do tridesetog. E, danas je dvadeset četvrti, pa još ima
dosta vremena.
— Danas je dvadeset sedmi — primeti kratko Onaj iz Virdžinije.
To je bila velika razlika! Neće baš tako lako stići na Duboki
Potok do tridesetog! Balam je zaostao tri dana u tom mesecu. Svi
dani su jednaki, pa često izgube i samo ime u spokojnom
prostranstvu carstva goveda. Konji nisu bili čak ni na pašnjaku kod
kuće. Balam je bio gotov da na nekom iskali bes. Odjednom zapazi
datum na sudijinom pismu. Pruži ga Onom iz Virdžinije i šakom
lupi po hartiji.
— Šta ti bi da mi ovo doneseš sa dve nedelje zakašnjenja? —
izbrecnu se.
E, kad je lupio šakom po hartiji, Mali je pogledao Onog iz
Virdžinije. Ali južnjak i ne mrdnu — samo se promeni izraz u
njegovim očima. Progovori blago i učtivo kao i uvek, objasnivši da
mu Mali upravo predao to pismo.
— Aha — reče Balam.
Pogleda Malog. Kako je on to postao glasnik?
— Opet radiš na Dubokom Potoku? — upita.
— Ne radim — odgovori Mali.
Balam se ponovo okrenu Onom iz Virdžinije.
— Kako misliš da te konje vratim na Duboki Potok do
tridesetog?
Onaj iz Virdžinije leno se zagleda u Balama.
— Ja nemam šta da mislim — otegnu tromim govorom svog
rodnog kraja. — Neki sudijini prijatelji iz Njujorka dolaze da švrljaju
po Kotlini — dodade. — Konji su za njih.
Balam ljutito zagunđa i pomisli na onih šezdeset-sedamdeset
dana koji su prošli otkako je sudiji rekao da će konje odmah vratiti.
Pogleda preko u Malog, u hladovini jednog stabla, pa iako zabrinut,
nagonski zapazi kako dobrog konja jaše. Tog konja je već jedared-
dvared video. Ali nešto mora učiniti. Sudijini konji bili su daleko na
otvorenom pašnjaku, a mora ih naći i doterati. Biće dobro ako mu
to pođe za rukom do mraka, a možda uzme i deo sledećeg dana.

208
 Balam zovnu jednog svog kauboja i oštro mu izdade naređenja,
naglašavajući pojedinosti i da bezuslovno mora žuriti. Dotle se Onaj
iz Virdžinije ovlaš naslonio na svog konja, s jednom rukom
prebačenom preko sedla, pa slušao i razumeo, ali se naoko
osmehivao. Kauboj ode da osedla konja i krene u poteru po
prostranim pašnjacima, a Balam nastavi da ispreže konje.
— Dakle, više ne radiš na Dubokom Potoku? — upita Malog. Na
Onog iz Virdžinije uopšte ne obrati pažnju. — Radiš za Guščije Jaje?
— Ne radim — odgovori Mali.
— Možda za Peščano Brdo?
— Ne — opet će Mali.
Balam se naceri. Zapazi da žuta kosa Malog strči kroz rupu u
sombreru i da su pantalone Malog stare i dotrajale. Mali je vrlo rado
prihvatio priliku, koja se slučajno ukazala, da za skromnu nagradu
odnese to pismo Onom iz Virdžinije. Ali više nije imao ni taj novac.
Putem je prošao kroz Suvu Kosku, a u Suvoj Koski igrali su poker.
Novac Malog prešao je u Trampasov džep. Ali ipak nije ostao bez
igde ičega na svetu — još je imao svog odličnog konja Pedra.
— Dobro ti to konjče — reče Balam preko Ćuvikovog potoka.
Svog konja tresnu po gubici, jer nije prišao na vodu kao onaj
drugi konj.
— Nisi otkačio štrangu — primeti Onaj iz Virdžinije, pokazujući
rukom.
Balam otkači štrangu koju je zaboravio, pa ponovo raspali
konja, dosledan samom sebi. Životinja zbunjeno priđe vodi, držeći
glavu visoko, frčući i usplahireno gazeći sitnim koracima.
Onaj iz Virdžinije posmatrao je to, nem i mrk. Nije imao prava
da se meša u postupke drugoga prema svom konju.
— Dakle, napustio si skrđivanje — nastavi on Malom.
Mali klimnu glavom i iskosa pogleda Onog iz Virdžinije.
Onaj iz Virdžinije znao je da su ga oterali zato što je spavao za
noćnog skrđivanja.
Balam ponovo pogleda konja Pedra.
— Ej, Mali! — viknu, jer je Mali krenuo. — Zar više ne voliš
ručak? Mora da je već gotov.

209
 Mali pređe preko potoka i skinu sedlo. Prihvati Balamovu
ponudu da svog mustanga boje jelenske kože pusti na Balamov
pašnjak. To je bio jedini zeleni komad, a sve ostalo žuto, izuzev tamo
gde se Ćuvikov potok, obrubljen topolama, vijugao pustinjom u
daljinu poput beskrajne zelene zmije. Onaj iz Virdžinije takođe
pusti konja na pašnjak. Morao je ostati tu na ranču dok ne nađu
sudijine konje.
— Gospođa Balam je još na istoku — reče Balam, vodeći ih put
trpezarije.
Hteo je da Mali ruča s njim, pa nije mogao da isključi Onog iz
Virdžinije, iako bi to rado učinio.
— Jesi li video neke Indijance? — upita.
— Koješta! — odgovori Mali, prezirući glasine koje su se širile
okolo.
— Idu u suprotnom pravcu — primeti Onaj iz Virdžinije. — Kažu
da su ih videli u Krivonogim planinama.
— Voleo bih da znam šta imaju da traže van svog rezervata? —
ljutnu se Balam. — Bilo u Krivonogim planinama, ili drugde.
— O, samo su krenuli u lov i kao u goste svojim prijateljima na
Južnom rezervatu — objasni Mali. — S njima su i žene i deca.
— E, ako oni u Vašingtonu ne zadrže i njih i njihove žene i decu
tamo gde im je mesto, — planu Balam — mi u pokrajini Vajoming
uzećemo stvar u svoje ruke.
— Skupljaju nekakve potpise — reče Mali. — Hoće da te potpise
pošalju u Vašington. Ali ti Indijanci ne prave nikakvu štetu.
— Ne prave štetu? — dreknu Balam. — Jesu li belci oterali onu
junad sa ranča O.K.?
Balamova shvatanja sa Istoka često su odnosila prevagu nad
godinama života na Zapadu. I sama pomisao na večito natezanje
političara i čovekoljubaca u Vašingtonu oko pitanja Indijanaca uvek
ga dovodila do besa. Razjareno je špartao po sobi dok je govorio i
razjareno stao pored prozora. Napolju je blistao sunčani dan bez
ijednog oblačka na nebu. Balamov pogled pređe preko prerije i
zaustavi se na bledoj plavkastoj crti koja se pružala u daljini duž
ruba žutog prostranstva. Tamo su počinjale Krivonoge planine.

210
Negde tamo bili su i crvenokošci. Krstarili su po dubokoj zabiti
stena i borovih šuma — svom zabranjenom tlu.
Ručak je bio gotov, pa sedoše za sto.
— A, valjda, ćeš i tvrditi — nastavi Balam, još udarajući po
crvenokošcima — da Indijanci neće ubiti belca ako ga nađu daleko
od ikakve pomoći? Ti miroljubivi Indijanci su baš najgori u celoj toj
papazjaniji.
— To je tačno — prihvati povodljivi Mali, baš kao da je uvek i
sam bio istog mišljenja. — Neki čovek krenuo put Dubokog Potoka
pre tri nedelje. Neki lovac; dosta star i s crvenom košuljom na sebi.
Jednog njegovog konja uhvatili su za skrđivanja prošlog utorka. O
njemu samom ni traga ni glasa.
Neko vreme je ćutke jeo, očigledno preturajući nešto po svojoj
detinjastoj glavi. Najzad ojađeno reče:
— Radije bih se uzdao u jednog od tih Indijanaca, nego u
Trampasa.
Sasvim nakrivivši debelu, okruglu, sitnu glavu, Balam ostavi
kašiku (otvorio je konzervu grožđa) i stade se podrugljivo i zlobno
smejati pravo u lice svom gostu.
Gost pojede zrno grožđa, pa videvši da ga prozreo, uzvrati
nekako jadnim osmjekom.
— Slušaj, Mali, — reče Balam, još nakrivljene glave — koja ti
poslednja cifra računa u banci?
— Ne služim se bankama — promrmlja momče.
Balam stavi još grožđa na tanjir Maloga, pa iz džepa izvuče
cigaru i gurnu je svom gostu.
— Šibice su ti za leđima — dodade.
Kao priseti se pa i Onom iz Virdžinije dade cigaru, ali mu se
smuči jer je južnjak stavi u džep i zapali lulu.
Balam pođe sa svojim gostom, Malim, kad ovaj krenu ka
pašnjaku da osedla konja i ode.
— Imaš li laso? — upita gosta dok su skidali prečage s kapije.
— Za njega mi laso nije potreban. Mogu da jednostavno odem
pravo pred Pedra. Ti ostani tu.

211
 Sakrivši oglav za leđa, Mali krenu ka obali potoka gde je
mustang stajao u hladovini i švićkao repinom. Prilazio mu,
neprestano tepajući, dok najzad ne stavi ruku na njegovu
crnpurastu grivu, dosta tamniju od same boje kože. Pedro okrenu
glavu k njemu, kao da nešto očekuje, a on ispuni njegovo očekivanje
i dade mu krišku hleba.
— Jede to, je li? — reče Balam preko prečaga kapije.
— Voli so na njemu — odgovori Mali. — Dede, da-aj, hajde! I ne
znaš da ću ti staviti oglav, je li? Otvori usta! Voleo bi da se praviš da
nisi ničiji konj i živiš u miru? Ili bi možda više voleo da držiš kafanu?
Pedro je očigledno uživao u tom pričanju i svom izbegavanju da
primi đem. Pošto ga primi i Mali zakopča oglav, Pedro se pomiri sa
sudbinom pa pođe za Malim put kapije. Na kapiji, Mali se okrenu i
pruži ruku.
— Da se rukujemo! — reče, a mustang mirno diže desnu prednju
nogu i položi je na gospodarevu ruku.
Zatim ga gospodar zagolica po labrnji, a on je nabra i položi uši,
kao da će ga ugristi za ruku. Jasno se videlo da zna tu igru i uživa u
njoj.
— Daj drugo kopito — reče Mali, pa se konj i gospodar rukovaše
levom. — To sam ga ja naučio — dodade kauboj ponosno i s
ljubavlju. — Slušaj, Pedro, — nastavi Pedru na uvo — je li da si ti
najbolje konjče na celom svetu? Kako? E, vidi ti njega! Ne turaj nos
gde mu nije mesto! Više nemam hleba.
Uštinu mustanga za gubicu koju je delimično gurnuo u njegov
džep.
— Prava ženska maza! — primeti Balam podrugljivo. — Šteta što
ovo nije Njujork, znaš, jer tamo mnogo traže bezopasne konje. Deca
ih zovu đi-đi.
— On nije nikakav đi-đi — uvredi se Mali. — Uradiće posao bolje
od ijednog kaubojskog konja na tvom ranču. Možeš ga okrenuti na
podolarcu. Uzde ne moraš ni taknuti. Okači ih na prst i samo
zaljuljaj telom, a on će se okrenuti.
Balam je znao to, a znao je i da je mustangu tek četiri godine.

212
 — E, — reče — u Suvoj Koski još nije bilo nijednog cirkusa ove
godine. Možda bi kupili karte da vide Pedra. Dobar je bar za tako
nešto.
Mali se snuždi. Onaj iz Virdžinije mrko je pušio. Opet se odvijalo
nešto što mu nije bilo po volji, ali u šta nije smeo da se meša.
— Pokušaj s cirkusom — uporno će Balam. — Promeni plan da
trošiš gotovinu u varoši, pa umesto toga zaradi neku paru.
Nemajući ni plana koji bi promenio, ni gotovine koju bi
potrošio, Mali se još više snuždi.
— Koliko tražiš za to konjče? — upita Balam.
— Ni za sto dolara ne bih dao ni onaj komadić suvog blata na
njegovim leđima — izjavi Mali smesta, nadmeno gledajući u nebo.
Ali Balam pogleda Malog.
— Tebi poklanjam to blato, — reče — a za konja ti dajem trideset
dolara.
Mali se stručnjački nasmeja i krenu put sedla.
— Dajem ti trideset dolara — ponovi Balam, diže jedan kamičak
i zavitla ga u potok.
— Koliko kažeš da je do Suve Koske? — primeti Mali.
Sagnu se i kao pregleda pojačanje na sedlu, što je bilo sasvim
suvišno jer se Pedro nikada nije bacao.
— Nećeš morati da pešačiš — reče Balam. — Prenoći ovde, a
ujutro ćeš se lepo odvesti kolima koja će ići po poštu.
— Da pešačim! — izbrecnu se Mali. — Do Suve Koske je trideset
osam kilometara. Pedro će me odneti tamo za tri sata a da uopšte
neće znati da me odneo.
Metnu sedlo na konja.
— Hodi, Pedro, — reče.
— Hodi, Pedro! — podrugnu se Balam.
Zavlada ćutanje.
— Jok, gospodine, — promrmlja Mali, marljivo zakopčavajući
kolan. — Sto dolara je poslednja cena.
Sada se Balam stručnjački nasmeja, a Mali se uspravi i izazovno
okrenu k njemu.
— Dakle, — reče — koliko daješ?
213
 — Trideset dolara — odgovori Balam, gledajući nekuda u nebo,
kao što je to Mali gledao.
— Ne govori koješta — prigovori Mali.
Sad je on ispipavao koliko bi mogao dobiti, a to je Balam i hteo.
— Ama, dabogme, trideset — reče, kao iznenađen što taj iznos
mora pominjati tako često.
— Mislio sam da ćeš se okaniti te prve cifre, — primeti kauboj —
jer možeš jasno videti da uopšte ne pali.
Balam se pope na ogradu i sede.
— Baš ne kukam za tvojim Pedrom — nastavi ravnodušno. —
Samo mi se učinilo da nemaš ni prebijene pare, pa bi hteo da dođeš
do izvesne gotovine i nekako provučeš dok ne nađeš posao i uzmeš
ga natrag.
Desni palac zakači za džepić prsluka.
— Ali ne kukam za njim — ponovi. — Ostao bi ovde tačno onako
kako si ga ostavio, razume se. Ne bih ga prodao drugome. Zašto tako
stoji? Oho!
Balam se odjednom uspravi, kao da je otkrio nešto veoma
važno.
— Šta oho? — upita Mali, na oprezu.
Balam je nabrao obrve i ispitivački piljio u Pedra. I dalje držeći
palac zakačen za džepić prsluka, pruži prst na konja. Mali se
naroguši, smatrajući da je tako škrt znak prstom nepravda prema
Pedru.
— Šta je s tom njegovom prednjom nogom? — upita Balam.
— Kojom nogom? — izbrecnu se Mali. — Ništa joj ne fali!
Balam siđe s ograde, pa odmereno priđe, ne skidajući oči s
Pedrove noge. Rukom pređe po levoj prednjoj nozi. Uspravi se i
pljucnu.
— Hm! — reče zamišljeno, pa kao tužno dodade: — Tome se
čovek uvek može nadati kad konja gone dok je još suviše mlad.
Mali polako pređe rukom po nozi kojoj je Balam zamerio.
— Čemu se može nadati? — podrugnu se. — Da će dobro jesti?
E, on dobro jede.

214
 Onaj iz Virdžinije dozvoli sebi da se nasmeje i tako glasno izrazi
saosećanje.
— Istegnuta — nastavi Balam, uzdahnuvši. — Od okretanja na
mestu dok su mu kosti bile još mekane. Da.
— Istegnuta! — izbrecnu se Mali uvređeno. — Hodi, Pedro; ti i
ja istegnućemo se put varoši.
Uhvati za unkaš i vinu se u sedlo, a konj pojuri u galop.
— O-ji! Ej-ej, jip, jip! — dreknu Mali kaubojski povik što ga grlo
nosi.
Gonio je Pedra u širokom luku da pokaže kako je brz, projurio
je pored Balama, pa u oblaku prašine iščeznuo putanjom duž leve
obale potoka.
Gledajući za njim, Balam se zlobno nasmeja. Video je pastrmke
kako tako jure kad ih iznenadi udica koja im se zarila u usta. Znao
je da će se Mali razmetati svojim konjem, a znao je i da će potreba
za novcem nadjačati njegovu ljubav prema Pedru. Zovnu jednog
kauboja, upita nešto o brani na ulazu u klisuru, odakle se pružao
glavni kanal za navodnjavanje, primeti nešto o dugoj suši, pa ode
vratima svoje trpezarije gde ga Mali, kako je to i očekivao, dočeka.
— Slušaj, — reče momče — misliš li ti da se tako govori o zbilja
dobrom konju?
— I šeprtlja bi videla da je noga istegnuta — odgovori Balam.
Ali pogleda Pedrove lepo izvajane plećke, a divio se i njegovoj
bujnoj grivi i repu, tamne u poređenju s ostalom žućkastom dlakom,
kao i razmaku između njegovih očiju.
— E, i sam znaš — zakuka Mali — da uopšte nije istegnuta, kao
što znaš da ni tvoja noga nije od pluta. Ako hoćeš da kažeš da mu
desna noga nije baš pod konac, mogu ti reći da je takav i došao na
svet. To uopšte ne igra neku ulogu, jer nije slaba. Isprobaj ga.
Zdrava je i čvrsta kao čelik. Nikada se ne spotakne. I uopšte se ne
baca. Dobar je i pametan.
Gospodar potapša mustanga, a on diže kopito da se opet rukuju.
Razume se da Balam nije ni mislio da je noga istegnuta. Tobože
nepristrasno htede da poveruje izjavama Malog koliko god je
moguće.
— Ta noga će možda izdržati još dve godine rada — primeti.
215
 — Bolje pokloni svog konja, Mali, — otegnu Onaj iz Virdžinije.
— Je li ovo tvoj pazar, prijatelju? — upita Balam, nakrivivši
glavu na Onog iz Virdžinije.
— Pokloni ga, Mali, — opet će južnjak leno. — Noga mu
slomljena. Gospodin Balam tako kaže.
Balam ga streljao očima u nemoćnom besu. Ali Onaj iz
Virdžinije ozbiljno je posmatrao Pedra. I njemu je bilo krivo. Ipak
nije smeo da se meša. Već je prekoračio pravilo u takvim
slučajevima. Mnogo bi voleo — i iz dobrih i iz rđavih pobuda, iz
pakosti i iz milosrđa — da pokvari Balamov pazar, da ponudi
razumnu, pa i nerazumnu cenu za Pedra i sam kupi konja. Ali to nije
smeo. Kod opklada u kartanju, u svim pogađanjima oko konja i
sličnim poslovima, čovek mora da se sam brine o sebi, a pametniji
posmatrači moraju svoju pamet zadržati za sebe i ćutati.
Te večeri Mali opet dobi cigaru. Rastao se od Pedra za četrdeset
dolara, jedno prugasto meksikansko ćebe i par mamuza. Svlačeći se
u spavaonici kauboja, reče Onom iz Virdžinije:
— Bogme ću kupiti Pedra natrag od njega čim skuckam prve
pare.
Onaj iz Virdžinije rasejano zagunđa. Razmišljao je da će morati
da žuri da bi konje doveo sudiji do tridesetog, a peklo ga i
razočaranje i čežnja za Medveđim Potokom.
U praskozorje Mali sede u svojim ćebadima na podu spavaonice
za kauboje i vide ostale spavače sklupčane ili izdužene na krevetima.
Dolazak novog dana još im nije poremetio ujednačeno disanje.
Pažljivo priđe vratima i vide kosove koji su doletali da šetaju i
čavrljaju po prljavim i izgaženim torovima. Onamo od topola
neprestano je dopiralo blago gukanje nevidljivih divljih golubova
koji su dozivali jedni druge. Na golom grebenu bregova s onu stranu
potoka počivao je mesec, već izbledeo od nove svetlosti koja se
razlila nebom. Pedro je stajao na pašnjaku, kod same kapije. Kauboj
polako zatvori vrata i sede na stepenicu pred njima. Iz džepa izvuče
novac i poče ga prevrtati po ruci, ne nalazeći nikakvu utehu u njemu
baš tada. Vrati novac u džep, pa navuče čizme i ode na pašnjak.
Tamo poslednji put popriča sa svojim mustangom, čisteći s njega
sasušeno blato u kom se valjao i milujući njegovu grivu. Pošto su
jutarnji zvuci sve jače dopirali s drveća i prerije, Mali pogleda put
216
spavaonice da proveri da li je iko izašao. Zagrli konja oko vrata i
glavu nasloni na njega. Za trenutak se njegovo beznačajno lice ozari
osećanjem koje nikada nije dao da drugi vide. Čvrsto stegnu konja
koji mu bio miliji no iko drugi na svetu.
— Zbogom, Pedro, — reče — zbogom.
Pedro je očima tražio hleb.
— Nemam, — reče njegov gospodar tužno — više nemam. Znaš
da bih ti dao da imam. Ti i ja nismo se nadali ovome, je li, Pedro?
Zbogom!
Opet zagrli mustanga i ode do kapije, ali se vrati.
— Zbogom, konjiću moj, mili moj konju, moj mali, mali Pedro
— zajeca i suze mu potekoše po mustangovom vratu.
Rukom obrisa oči i vrati se u spavaonicu. Posle doručka on i
njegova oprema odoše put Suve Koske, a Pedro je sa pašnjaka mirno
posmatrao kako odlazi. Konji se moraju pokoravati crnim udarcima
sudbine još više no ljudi. Mustang je prestao da pase da bi
posmatrao prolazak kola za poštu, ali njegov gospodar u kolima nije
smeo da pogleda na tu stranu.

217
 XXVI

Balam i Pedro

Pošto je morao da čeka sudijine konje, Balam ode u svoju

kancelariju tog suvog, blistavog jutra i pročita devet brojeva novina
koje su se nakupile i koje nije dospeo da pročita. Zatim izjaha na
šančeve, i napokon se srete sa svojim kaubojem. Vodio je konje, ali
se dobro namučio dok ih uhvatio. Balam požuri kući i pozva Onog
iz Virdžinije. Nešto je odlučio.
— Slušaj, — reče — oni konji dolaze. Kojim si putem mislio na
sudijin ranč?
— Najkraći put je pravo preko Krivonogih planina — odgovori
vođa kauboja blago.
— Mislim da si u pravu. Vreme je ručku. Krenućemo odmah
posle ručka. Do zalaska sunca stići ćemo na prelaz preko Malog
mutljaga, a sutradan i na Duboki potok, pa prekosutra na cilj. Mogu
li kola proći klisurom Dubokog potoka?
Onaj iz Virdžinije osmehnu se.
— Mislim da ne mogu, a da i dalje liče na kola.
Balam naredi da osedlaju Pedra i jednog tovarnog konja, da
vežu sudijine konje, koji su se pokazali veoma divlji, i sve zajedno
oteraju u jedan tor. Setio se izvesnih političkih događaja koji će
ubrzo okupiti ugledne ljude u Čejen, a sudija Henri je bio zbilja
ugledniji od Balama.
To što će lično dopratiti konje, malko će ublažiti samo
zakašnjenje. Osim toga, dobro će mu doći i da se vidi s nekim iz
Njujorka, posle sedam meseci bez ikakve bliže veze s tom

218
prestonicom, izuzev preko nedeljnog koji je sa
zakašnjenjem od osam dana dolazio na ranč Ćuvikov Potok.
Pređoše preko Ćuvikovog potoka, pa preko dobro utabane
putanje za Suvu Kosku i udariše pravo u nenastanjen kraj koji je
odmah odatle počinjao, kao more od žala. A kao što samotan jarbol
na kom se ne blista jedro strči na horizontu i pusto more čini još
praznijim, tako se jalovim tlom pružila dugačka siva crta ograde,
valjda kilometar od njih, omeđujući Balamovo zemljište s te strane
potoka i još jače ističući pustoš tog kraja. Tu nije bilo nikakvog
samotnog potoka obrubljenog topolama ili vrbacima da pruži
zelenu crtu preko sumornog žutog prostranstva, ni goveda poput
tačaka u daljini, niti ičega da se kreće po tlu, niti ijedne ptice u
neizmernom vazduhu. Onaj iz Virdžinije zatvori poslednju kapiju,
pogleda prijatno drveće ranča koje im ostalo za leđima, pa nastavi
u jednoredu preko alkalnog tla ničije zemlje.
Bilo je petoro konja. Balam je jahao na čelu, na Pedru, zdepast i
ukočen u sedlu, ali čvrst kao stena i malko nagnut napred, po svom
običaju. Iza njega išao je jedan sudijin konj, riđa, uporno se
odupirući konopcu na kom ga Balam vodio. Za njim se gegao
Balamov mudri tovarni konj, s lakim tovarom hrane i logorske
opreme za dva dana. Bila je to jedna matora kobila koja je još mogla
da beži kad je to htela, ali su je godine naučile da to ne radi, pa se
držala staze, ne zadajući nikakve muke Onom iz Virdžinije koji je
išao za njom. I on je sedeo čvrst kao stena, a ipak se vešto povijao
otimanju divljeg konja kog je vodio, kao što se čelična opruga povija
i zateže i vraća na svoje mesto.
Tako su tek polako napredovali, pa kad su se konačno ispeli na
poslednju dosadnu uzvišicu i pogledali niz dugačku padinu
ispucanog i sprženog tla koje se spuštalo do prelaza na Malom
mutljagu, s njegovim jednim jedinim stablom i nekoliko kržljavih
grmova, ona tanka, neprestano plava daljina do koje je pogled
dopirao i u koju su tako dugo zurili potamnela je u ljubičastu boju i
jare je sasvim nestalo iz pustinjskog tla. Konji su dugo pili mutnu
žućkastu vodu, a i ljudi su je pozdravili, iako je bila alkalna i mlaka.
Naložili su vatricu; posle večere pušili samo malo i ćutke, pa se uvili
u ćebad prostrtu na jednom glatkom mestu pored vode.

219
 Sudijina dva konja vezali su na najbolju travu koju su našli, a
ostale pustili slobodno da nađu pašu gde god mogu. U praskozorje
Onaj iz Virdžinije lati se spremanja doručka. Balam odjaše na riđi
da dovede konje koje su pustili. Otišli su daleko, pa kad se valjda
dva sata docnije vratio s njima, jahao je na Pedru. S Pedra je lio znoj,
a iz usta mu curila krvava pena. Onaj iz Virdžinije vide da mora da
je imao muke da dotera konje, pogotovo pošto im je doveo divljeg
riđu za vođu.
— Da si ostao na njemu, umesto što si prešao na Pedra, bili bi
mirniji — reče vođa kauboja.
— Baš pametan savet u pravi čas — podrugnu se Balam. — Sad
bih i ja umeo da to kažem tebi.
— Umeo bih da ti to kažem i kad si krenuo — odgovori Onaj iz
Virdžinije, podgrevajući kafu za Balama.
Balam je besno pričao o odvratnom ponašanju konja. Našao ih
kako kaskaju očigledno natrag put Ćuvikovog Potoka, s onom
matorom kobilom na čelu.
— Ali brzo sam joj pokazao kojim putem treba da ide — reče,
terajući ih na vodu.
Onaj iz Virdžinije opazi da kobila malko ćopa i da joj putišni
zglob rasečen, kao udarcem kamenom ili oštrom petom čizme.
— Mislim da se neće žuriti da putuje, izuzev kad je to potrebno
— nastavi Balam. Sede i durnovito natoči kafu. — Bićemo srećni ako
se večeras dočepamo Dubokog potoka.
Nastavi s doručkom, razmišljajući naglas, svog druga radi. Ali
drug ne stavi nikakvu primedbu, radije je ćutao no da se izloži
neprijatnosti razgovora s čovekom tako obuzetim osvetoljubivošću.
Čak ga nije ni slušao baš mnogo pažljivo. Prao je posuđe, motao
ćebad i kretao se po logoru spokojno i dobroćudno kao i uvek,
spremajući sve za polazak.
— Već je šest, — reče Balam, sedlajući konje — a mi nećemo
krenuti bar još deset minuta.
Priđe Pedru.
— Dakle, još ti do izvođenja, je li? — uzviknu, jer konj ustuknu
od oglava. — Evo ti za tu tvoju krvavu gubicu! — prasnu i nabi mu
đem u usta, a Pedro odskoči i prope se.
220
 — E, još nisam video da se Pedro tako ponaša — primeti Onaj iz
Virdžinije.
— Koješta! — izbrecnu se Balam. — Svi su isti. Svaki kučkin sin
samo vreba priliku da te umlati. Neki te zbace, neki prevale pod
sebe, a neki maznu prednjim nogama. Mogu se pretvarati i godinu
dana, ali mustang je čovekov neprijatelj. Čim ugrabi zgodnu priliku,
raspaliće svom snagom. Ako izvučeš živu glavu, budi uveren da za
to ne moraš zahvaliti njemu.
Balam zaćuta, vezujući stvari za sedlo.
— Moraš ih držati u neprestanom strahu — nastavi. — Druge
nema da bi čovek ostao čitav. Tog Pedra je ona budala hranila,
hranila iz ruke, i milkila kao kakvu prokletu mazu, i šta je time
postigao? Ama, uzjoguni se kad misli da mu zgodna prilika i jutros
reši da neće goniti konje u logor. Više mu to neće pasti na pamet.
— Gospodine Balame, — reče Onaj iz Virdžinije — kupiću tog
konja od tebe i skinuti ga s tvog vrata ovog časa.
Balam zavrte glavom.
— Nećeš to učiniti ni ovog časa, niti ijednog drugog — odgovori.
— Ja slučajno hoću tog konja za sebe.
Onaj iz Virdžinije više ništa nije mogao. Slušao je kako kauboji
prete nepokornom mustangu: »Umiri se, inače ću te kao Balam!« i
sada sasvim razumeo puni smisao tih reči.
Dotle je Balam poveo Pedra na potok da se još jedanput napije
vode pre no što krene preko vrelog bezvođa. Konj se malko ustezao,
a Balam se okrenu i ošinu ga bičem preko očiju. Nastade cimanje i
opiranje. Onaj iz Virdžinije već u sedlu, čekao je. Vreme je prolazilo,
ali još nije bilo ikakvog izgleda da će najzad krenuti put Dubokog
Potoka.
— Neće ići za tobom dokle god ga mlatiš po glavi — otegnu Onaj
iz Virdžinije na kraju krajeva.
— Misliš li da me možeš naučiti o konjima? — izbrecnu se
Balam.
— E, zbilja izgleda da ne mogu — odgovori Onaj iz Virdžinije
leno.
— Onda to nemoj ni pokušavati, dokle god konj nije tvoj,
prijatelju dragi.
221
 Južnjak se opet zagleda u Balama.
— U redu — reče istim blagim glasom. — I nemoj me nazivati
svojim prijateljem. Tu grešku si već dvaput učinio.
Putem nije bilo nimalo hladovine, od samog početka, pa nisu
mogli požuriti. U prvih nekoliko sati nestalo je iz staklastog jutra i
poslednjeg traga svežine. Još jedan dan beskrajnog užasnog sunca
pritisnuo je svet svojim ognjem. Bledi lanac Krivonogih planina
približavao se, ali njegove tvrde vrele padine i raseline nisu pružale
i malo nade u neku svežinu. Ličile su na obične mrlje suvog i pustog
tla. Između dvojice putnika ne bi ni reči razgovora. Kauboj nije imao
šta da kaže, a Balam se durio, pa su ćutke podnosili jedan drugog i
napor ubistvenog puta.
Posle izvesnog vremena počeše se penjati pobrđem, pa ravnicu
izgubiše s očiju. Zatim je opet ugledaše u svom njenom beskrajnom
prostranstvu, daleku i deo prošlosti, a neke svrake doleteše im u
susret iz novog kraja u koji su ulazili. Popeše se kroz redak šumarak
mrtvih stabala, golih i belih, pa nešto više naiđoše na uzanu crtu
vlažnog tla, koja im prelazila put i završavala se ustajalom barom u
jednom vrbaku. Skrenuše, da napoje konje, pa pored bare ugledaše
krug pepela i neke motke, a do toga nešto nalik na velik kavez od
vrbovog pruća.
— Indijanski logor — primeti Onaj iz Virdžinije.
S onu stranu bare videli su se tragovi pet-šest konja. Nisu vodili
na stazu no među stene, nekim svojim putem.
— Otprilike od pre nedelju dana — reče Balam, gledajući logor i
tragove. — Deo onog društva koje je krenulo u lov.
— Produžili su u goste svojim prijateljima — dodade Onaj iz
Virdžinije.
— Da, na Južnom rezervatu. Koliko nam, po tvom mišljenju, još
ostaje do Dubokog Potoka?
— Pa, — odgovori Onaj iz Virdžinije, računajući — od prelaza na
Malom mutljagu ima blizu žezdeset kilometara, a mislim da smo
prevalili oko dvadeset sedam.
— Otprilike tako nešto. Podne je — primeti Balam, oštro
zaklopivši sat. — Odmorimo se ovde do dvanaest i trideset.

222
 Pošto dođe vreme da nastave put, Onaj iz Virdžinije zamišljeno
pogleda planine.
— Moraćemo dobro požuriti da bismo večeras prošli kroz
klisuru — reče.
— Znaš šta — doseti se Balam. — Vezaćemo sudijine konje
jednog za drugog i goniti ih pred nama. Tako ćemo ići brže.
— Mogli bi nam pobeći — prigovori Onaj iz Virdžinije. — Mnogo
su divlji.
— Bogme, od mene neće pobeći — izjavi Balam, prihvatajući to
rešenje. — Mi smo prvi ove godine preko ovog dela staze — primeti
ubrzo.
Saputnik je to već zapazio, pa se složi s njim. Nije bilo ijednog
traga koji nije prezimio tu. Nešto docnije staza zavi u sparnu guduru
bez iole promaje, koja kao da je privlačila sunčeve zrake okomitije
no drugde. Riđa izabra to mesto da se pokuša dočepati slobode.
Odjednom sunu sa staze, vukući za sobom svog tupavijeg druga.
Ostavivši Onog iz Virdžinije s matorom kobilom, Balam odjuri pred
njih, jer je Pedro bio brz. Oba konja vratiše se u skoku niza strmen,
ali učas pređoše na drugu stranu i popeše se mnogo više pre no što
ih je iko mogao stići. Mesto je bilo vrlo nepodesno za takvu igru,
strane gudure izbrazdane strmim vododerinama, načičkane
isturenim stenama i zakrčene čvornovatim borovima koji su rasli
vodoravno iz okomka. Onaj iz Virdžinije pritekao je u pomoć, ali je
konja koristio mnogo razboritije. Držao se što ravnijeg tla i nastojao
da preduhitri begunce pre no što krenu novim pravcem, a Balam se
upinjao da ide u stopu za njima, okrećući se na mestu čim se oni
okrenu, jašući pravo uza strmen i vraćajući se isto tako pravo na
mesto odakle je krenuo. Čim oseti da Pedro iole popusta, zabije
mamuze u njega i natera da se i dalje napreže. Hteo je da pošto-poto
stigne i uhvati na strmim padinama ta dva konja koji su slobodno
jurili pašnjacima mnogo nedelja, pa i sada bili bez ikakvog tereta na
sebi, i onako bandoglav i razjaren nikako nije hteo da uvidi da mu
sav trud uzalud. Tvrdo je rešio da tera svoje do kraja. Onaj iz
Virdžinije uskoro dođe do zaključka da je najpametnije da se kreće
polako i sprečava divlje konje da umaknu natrag niz jarugu, štedeći
svog konja beskorisnog zamaranja. Video je da se Pedro kupa u
znoju, da je otvorio usta i neprestano se spotiče, ali i dalje galopira.
223
Kauboj je skupinu držao na oku, polako goneći tovarnog konja pred
sobom i posmatrajući postupke riđe, koji je nesumnjivo vodio celu
gužvu. Izbio je do ruba gudure i uzalud tražio neki prolaz preko
okomitih litica na okolnu zaravan. Ubrzo uvide da tu nema puta,
okrenu se i vrati u guduru, pa uza drugu stranu, izmičući sve više
jer je Pedro dvaput pao pri tom ponovnom silaženju. Tada riđa
pokaza dovitljivost uistinu opakog konja. Onaj iz Virdžinije vide
kako se zaustavi i poče da rita svog druga koliko god je mogao od
kratkog konopca koji ih vezivao. Konopac se smaknu, pa obojica,
sasvim slobodni, dođoše do ruba gudure, i nestadoše. Ostavivši
tovarnog konja Balamu, Onaj iz Virdžinije pojuri za njima. Izbi na
prostranu visoravan iza koje behu isturene strme planine. Begunci
su u lakom kasu išli ka planinama. Malo je išao za njima, pa se
osvrnuo. Ne ugledavši Balama, pričeka ga, znajući da konji neće
bežati tako brzo kad dođu na dobru pašu i vodu.
Sjaše i sede na zemlju, gledajući onamo odakle je Balam trebalo
da dođe. Najzad ugleda tovarnog konja, a za njim i Balama. Pošto
priđoše, Balam sjaha i drškom korbača tako strašno udari Pedra da
se drška slomi. Diže prebijeni komad sa zemlje da bi nastavio da ga
udara njime.
Videvši mustangovo jadno stanje, Onaj iz Virdžinije primeti:
— Ja bih tog konja ostavio na miru.
Balam se okrenu k njemu, ali onako sav van sebe kao da ga
uopšte nije čuo. Južnjak primeti kako mu lice sasvim belo i
izobličeno, kao u ludaka. Drška korbača pade na zemlju.
— Pravio se da je umoran — reče Balam, gledajući Onog iz
Virdžinije staklastim očima.
Žestina jarosti koja ga spopala delovala je na njega poput
napada neke opake bolesti.
— Namerno me izdao — nastavi nekim suvim, kreštavim
glasom. — Sad je sasvim svež.
Okrenu se konju koji se ljuljao na nogama i hripao sklopljenih
očiju. Nemajući bič, zgrabi mlitavu glavu konja i poče je tresti iz sve
snage. Onaj iz Virdžinije trenutak ga posmatrao, pa uzeo da to
spreči. Balam kao da uvide da time konju ne nanosi neki stvaran

224
bol, pa prestade. Opet se polako okrenu i zagleda preko visoravni za
beguncima koji su se još videli.
— Moraću uzeti tvog konja — reče. — Moj me izdao.
— Nećeš ni pipnuti mog konja.
Njegove reči kao da opet ne dopreše baš sasvim do Balamovog
mozga, tako mu jarost otupila moć shvatanja. Uopšte ne
odgovorivši, uzjaha Pedra. Iznemogli mustang nesvesno krenu, a
Onaj iz Virdžinije zbunjeno se zagleda za njima. Balam kao da nije
nameravao da ikuda ode, pa ubrzo zaustavi konja. Odjednom se
nečega lati. To što je radio bilo je čudno i nešto sasvim novo. Onaj
iz Virdžinije posmatrao ga nekoliko trenutaka, ništa ne shvatajući.
Odjednom mu sinu sav užas toga, ali bilo je dockan. U isti mah s
krikom gnušanja i tigrovskim skokom da spreči Balama, zversko
nedelo bi gotovo. Pedro se skljoka na zemlju i ostade nepomičan,
izvaljen na bok. Balam se zaglavio pod njim, ali se izvukao i ustao
pre no što je Onaj iz Virdžinije stigao tamo. Konj diže glavu i
nemoćno ga pogleda.
Osveta se poput groma sruči na Balama. Onaj iz Virdžinije
tresnu ga na zemlju, diže i opet tresnu na zemlju, diže i pesnicama
osu po njegovom licu. Balam se branio, snažan poput vola, ali mu
to uopšte nije pomoglo. Rukama je štitio oči od tih udaraca pravde
koji su pljuštali po njemu kao maljem. Slepo poče tražiti revolver.
Onaj iz Virdžinije zgrabi ga za tu ruku, savi je unatrag, zavrnu i diže
uvis. Balamu se učini da mu iščašio ruku, pa grozno zavrišta od
mržnje i bola. Najposle uspe da izvuče revolver, ali Onaj iz
Virdžinije istog časa zgazi čizmom i revolver i ruku koja ga držala.
Ponovo ga diže i tresnu preko Pedrovog sedla, gde ostade, izubijan,
nemoćan i krvav.
Osveta je došla i prošla. Balam i Pedro ležali su nepomično. Oko
njih tišina i mir, poput nemih svedoka.
— Ako si mrtav, — progovori Onaj iz Virdžinije — milo mije.
Stajao je i posmatrao Balama i Pedra opružene nasred otvorene
visoravni. Uneke opazi da ga Balam gleda. Bilo je to ono prazno
zurenje očiju, bez ikakvih misli ili osećanja, samo čulo vida, gotovo
stravično u svojoj odvojenosti od vlastitog bića. Ali dok je
posmatrao te oči, biće se vrati u njih.

225
 — Nisam te ubio — reče Onaj iz Virdžinije. — E, više ti ništa neću
učiniti... ako te to može utešiti.
Ravnodušno pregleda Balama, poput nekog ko je najmljen u tu
svrhu.
— Nije mnogo povređen — izjavi glasno, kao da je u pitanju neki
bezimeni nastradali. Zatim primeti Balamu:
— Mislim da bi to izbacilo iz koloseka za dosta dugo nekog ko
nije tako žilav kao ti. Idem da donesem vode.
Kad se vratio s vodom, Balam je sedeo i pogledom nešto tražio
oko sebe. Sunce blesnu po revolveru na zemlji, pa ga Onaj iz
Virdžinije uze.
— Malko se uprljao — primeti, pregledavši revolver. — Ali još će
služiti sasvim dobro.
Pedru se pomalo vraćala snaga. Bio je mlad konj, pa ni bol ni
preterano jahanje nisu mogli da ga slome baš dugo, ili ozbiljno.
Nekako ustade, teturavo ode matoroj kobili i stade pored nje, utehe
radi. Kauboj mu priđe. Pedro malko ustuknu, ali kao da oseti da je
u prijateljskim rukama i umiri se. Jasno se videlo da će ubrzo moći
da ide polako, ako ga niko ne jaše, i da će opet biti vrlo dobar konj.
Prekinuli ili ne prekinuli poteru za beguncima, tu nikako nisu mogli
ostati, da ih noć zatekne bez hrane i vode. Sunce je još bilo visoko
na nebu. Onaj iz Virdžinije nije znao šta ih još čeka do mraka, pa o
tome nije ni razbijao glavu. Jedino je rešio da vreme iskoristi što
bolje i zadrži položaj koji je preuzeo i u pogledu Balama i u pogledu
Pedra. Skinu sedlo s Pedra i zbaci tovar sa kobile. Na kobilu stavi
Balamovo sedlo, pa na njega smesti i zaveza njen raniji tovar, što
mu nije bilo teško jer je tovar bio lak. Zatim priđe Balamu, koji je
još sedeo na zemlji.
— Mislim da možeš putovati — reče Onaj iz Virdžinije. — A to
može i tvoj konj. Ako ideš sa mnom, jahaćeš svoju kobilu. Ako ne
ideš, tvoj konj ide, a ti ćeš primiti pedeset dolara za njega.
Balam ostade ravnodušan na tu dobru ponudu. Ne pogleda
Onog iz Virdžinije, niti išta reče, no ustade i poče da traži nešto po
zemlji. Onom iz Virdžinije takođe je bilo sasvim svejedno hoće li
Balam nešto reći, ili neće. Videvši ga kako traži po tlu, završi što je
hteo da mu kaže.

226
 — Tvoj revolver je u mene i vratiću ti ga kad tome dođe vreme.
Sada idem.
Balamov mozak sasvim se izbistrio. Iako je video da će ostatak
tog puta biti maltene neizdržljiv, nije imao kud. Pogleda kauboja
kako se hladnokrvno sprema da krene i vezuje konopac Pedru oko
vrata da bi ga vodio, pa pogleda planine kuda su begunci nestali,
prosto ne verujući da je mogao zapasti u takvu nevolju. Onaj iz
Virdžinije pomognu mu da se onako izubijan popne na kobilu, pa
tri konja ponovo nastaviše put u jednoredu. Polako zađoše u
planinu. Nestalo je one beskrajne pustinje, pa pređoše preko nekog
potočića, gde izgubiše trag begunaca. Onaj iz Virdžinije sjaha, da bi
video kuda su konji skrenuli. Nađe da su otišli uz padinu pored
potočića.
— Neki čovek je logorovao ovde u poslednjih mesec dana —
primeti, šutnuvši krpicu crvenog flanela. — Neki belac sa dva konja.
Naši konji otišli su gore po njegovom starom tragu.
Balamu još nije bilo lako da progovori, pa je ćutao. Ali se seti da
je Mali pomenuo nekog lovca koji je krenuo put Dubokog Potoka.
Tri sata su pratili trag begunaca preko mekšeg tla, penjući se
neprestano. Najzad prođoše izvor-dva gde se blato još nije složilo u
otisku kopita. Zatim prođoše kroz ugao jednog borika, pa niz
nenadanu strmen obraslu jasikama i na lepu zelenu livadu. Tu su
begunci mirno pasli pored potoka, ali čim ih ugledaše, ponovo
krenuše obalom vode. Poteri nije ostalo drugo do da ih drže na oku.
Potok je imao pritoke, pa se širio, stvarajući dolinu za sebe. Nad tom
dolinom, na prvoj zaravni planinskog lanca, počinjali su borovi,
pružajući se gustom neprekidnom šumom preko grebena i kotlina
sve do samih najviših vrhova.
— Ovo je srednji krak Dubokog potoka — reče Onaj iz Virdžinije.
— Ponovo ćemo izbiti na pravi put na mestu gde se oni spajaju.
Ubrzo ugledaše stazu divljači duž potoka. Ako vodi tako i dalje,
begunci će sigurno nastaviti njome pravo u klisuru. Tamo neće
imati kud do da idu napred i iziđu u svoj kraj, gde će sami po sebi
otići sudijinoj kući. Glavno je bilo da se dočepaju klisure pre mraka.
Zađoše u stalnu senku, jer, iako je s onu stranu potoka još blistao
dan, sunce je zašlo za grebene odmah iznad njih. Svežina ispuni
vazduh, a tišinu, koja je u toj dubokoj dolini sa sve gušćom senom
227
nekako suviše bila naglašena, remetile su ptice. Nisu to bile ptice
pevačice, nego ćudljivo jato suvih brbljivih posmatrača koji su se
dozivali i graktali kroz borove, ljubopitljivo ispitivali uljeze, neko
vreme leteli nad njima, pa ponovo odleteli u šumu. Putnici
zaokrenuše za lakat potoka i naiđoše na malu močvaru, a negde iz
sredine te močvarice diže se jedan lešinar. Zaplovi svojim crnim
krilima u vazduh i poče da kruži okolo-naokolo, ali ne odlete. Kako
prelete preko staze, nešto ispade iz njegovih kandži, neka krpica
crvenog flanela. Jašući tuda, i jedan i drugi konjanik pogledaše je u
prolazu.
— Voleo bih da znam da li ovde ima dosta jelena i srna? — reče
Onaj iz Virdžinije.
— Mislim da ima — odgovori Balam, najzad progovorivši.
Putnici su se nekako čudno izmirili.
— Gotovo sve ove planine pune su divljači — nastavi Onaj iz
Virdžinije. — Kraj još nije dovoljno dugo naseljen da bi pobegle.
I tako su uz put pričali i po prvi put se radovali što su zajedno.
Sunca je nestalo s planinskih vrhova, kad se dolina s onu stranu
potoka najzad proširila u dugačku široku livadu. Staza kojom su išli
pošto su prošli kroz onizak vrbak pored vode vodila je među guste
borove koji su tu po prvi put dopirali do samog potoka. Dvojica
jahača iziđoše iz vrbaka i videše kako ćudljivi begunci skrenuše iz
doline, odoše uz padinu i zađoše u šumu.
— To moramo sprečiti — reče Onaj iz Virdžinije i pusti Pedrov
konopac. — Evo ti revolver. Drži se staze i ulogori onamo dole, —
objasni, pokazujući prstom gde se drveće spuštalo do vode — dok ja
ne vratim one konje. Možda ću se zadržati i duže.
Odgalopira uz otvorenu padinu i uđe u borik, izabravši tačku
iznad mesta gde su begunci nestali.
Balam sjaha i diže revolver sa zemlje. Skinu konopac s Pedrovog
vrata i polako ga potera ka rubu šume. U šumi je već bilo mračno.
Balamu bi jasno da će tu morati da prenoće, jer se taj deo staze kroz
borove mogao pružati i dosta daleko, pa ko zna kad bi izišli i našli
drugo pogodno mesto za logor. Pedro se oporavio i odjednom
nekako uznemirio. Zazirao je kad nije čak bilo ni kamička na stazi i
najzad se oštro okrenuo na mestu. Balam je mislio da će pojuriti
228
natrag putem kojim su došli, ali konj je stajao nepomično i
usplahireno dahtao. Opet ga je terao napred, iako se konj više puta
okretao. Ali kad zađoše na nekoliko koraka od šume i Balam sjaha
da bi se ulogorio, konj frknu, jurnu u vodu i tamo stade. Balam se
zabezeknu i krenu da ga vrati, ali Pedro kao da pomahnita. Ode u
dubinu, očigledno nameravajući da prepliva na drugu stranu. Bojeći
se da mu ne umakne na livadu s onu stranu i time još više oteža
njihov položaj, Balam izvuče revolver i opali ispred konja, misleći
da ga tako okrene natrag. U isti mah s plamenom koji sevnu u
sumraku, puče mu pred očima šta je Pedru — Indijanci. Ali bilo je
već kasno. Njegova ozleđena ruka ukočila se i pokvarila mu gađanje,
pa vide kako se Pedro prevali u vodu, ali ipak ustade i nekako se
izvuče na suprotnu obalu. I sam požuri za njim i opazi da mu slomio
nogu.
Nije mu bio potreban nikakav tumač za glasove onih tobožnjih
sovuljaga koje su ih pratile poslednji sat jahanja i znao je da je
Pedrov oštriji nagon osetio opasnost koja je vrebala u šumi. Ono što
se dogodilo s lovcem čiji se konj vratio bez njega, moglo se — i još
se može — dogoditi i njemu, pa se seti krpice koja je ispala iz
lešinarovih kandži kad su ga uznemirili pri gozbi. »Miroljubivi«
Indijanci još su se nalazili u tim planinama, a izvestan broj njih u
potaji se šunjao uporedo s njim već čitav sat i sad ga čekao u šumi u
koju su mislili da će ući. Bili su suviše oprezni da bi upotrebili puške,
ili se pokazali, strahujući da su ti jahači samo deo veće skupine koja
ide za njima, pa će čuti pucanj i uhvatiti ih na delu. Zato su, u
bezbednosti među borovima, mislili da hitnu nečujni laso i svuku
belca s konja dok prolazi između drveća.
Balam pogleda preko vode u zlokobnu šumu, pa u Pedra, kog je
najpre izmrcvario, a sada upropastio, i kom je verovatno dugovao
život. Konj je mirno ležao na zemlji, gledajući zelenu livadu po kojoj
se hvatao sumrak. Valjda ga rana još nije bolela dok se odmarao na
zemlji, a njegov mozak po svoj prilici nije shvatao taj konačni
udarac zle sudbine. U svakom slučaju, Pedro nije pokazivao nikakav
znak bola, a svoju prijateljsku i dobroćudnu gubicu i dalje je držao
okrenutu ka livadi. Balam ponovo opali i ovog puta pogodi pravo u
metu. Pedro se prevali, razmrskanog mozga. To je bila najbolja
nagrada koja mu ostala.
229
 Balam se vrati matoroj kobili i okrenu od srednjeg kraka
Dubokog potoka. Jurnu preko široke livade, pa preko jednog
grebena i probi se po mraku do one stare staze — koju uopšte ne bi
ni napustili da nije bilo njega i njegove bandoglavosti. Rasedla
umornu kobilu pored Dubokog potoka, na ulazu u klisuru, i veza je
za laso da tako pase i pije vodu, a sam se šćućuri pod jedno drvo, ne
paleći vatru da se ne bi odao. Tu dočeka svetlost dana. Seti se Onog
iz Virdžinije u šumi. Ali šta bi ijedan od njih mogao učiniti za onog
drugog ako bi ostao da ga traži među borovima? Ako se kauboj vrati
na ugao šume, krenuće po Balamovom tragu, ili produžiti drugim
putem. U svakom slučaju, sastaće se na mestu gde se potoci spajaju.
Ali tamo se nisu sastali. Balam više nije imao hrabrosti da
nastavi put ranča Duboki Potok. Da se pojavi bez konja, da se sretne
sa sudijinim gostima, onakav kakav je izgledao posle batina koje je
za kaznu dobio od Onog iz Virdžinije, da donese vest o sudijinom
omiljenom vođi kauboja — ne, to ni u kom slučaju ne može učiniti.
Balam ne ode dalje od izvesne brvnare, pa tamo prenoći i napisa
sudiji pismo. Sopstvenik brvnare odnese to pismo. I tako, pošto
raširi vest koja će odmah pokrenuti traganje za Onim iz Virdžinije,
i sudiji sastavi rečenice koje će najjednostavnije objasniti da se
razboleo, pa nije hteo da bude na teretu u njega, Balam okrenu kući
sam. Kad se najzad ponovo dočepa Ćuvikovog Potoka, izgled mu
više nije bio onako upadljiv. A Mali ga čekao!
Izgubljeni pas je na neki način uspeo da skupi gotovine. Bio je
veseo zbog tog trenutnog miga sreće.
— I tako sam se vratio, znaš — reče. — Računao sam da što pre
povratim Pedra kad sam ga ono prodao tebi.
— Zakasnio si, Mali, — odgovori Balam.
Mali se zabezeknu.
— Valjda nisi prodao Pedra? — uzviknu.
— Oni Indijanci, — reče Balam — napali me na putanji kroz
Krivonoge planine. Napali mene i Onog iz Virdžinije. Ali nisu
uhvatili.
Balam zavrte okruglom malom glavom u znak da se to spasao
samo zahvaljujući svojoj nadmoćnoj pameti. Onaj iz Virdžinije bio
je glup, pa su ga Indijanci uhvatili.

230
 — I ubili su tvog konja — završi Balam. — Ostani i ručaj s
momcima.
Pošto ruča, Mali tužno odjaha. Bio je tako siguran da će opet
jahati i pričati s Pedrom, sa svojim prijateljom kog je naučio da se
rukuje.

231
 XXVII

Prabaka Stark

Izuzev stolice i kreveta, sve u brvnari bilo je maltene spakovano.

Pod je bio go, sa zidova skinute police. Samo je onaj mali portret
pretkinje još visio na svom mestu, kao poslednji znak jednog bivšeg
doma. Ta minijatura, na ogolelim daskama zida, i njena praunuka,
ljutita devojka s rukom na poklopcu jednog otvorenog sanduka, bile
su same u toj praznini: ona na zidu, mila i spokojna, ona kod
sanduka, mila i mrka. Ta slika bila je poslednje njeno blago koje je
trebalo da spakuje pre polaska na put. U svakoj sobi koju je nazivala
svojom, još od detinjstva, živela je i ta slika i posmatrala je, ne baš
sasvim prisno, ne baš sasvim nasmejano, ali nežna u svojoj
nameštenosti iz kolonijalnog doba kao kakav presovani cvet. Onako
duguljasto-okrugla, plave, ružičaste i lanene boje, u vremešnom,
lepom okviru od pozlate, neodoljivo je ispunjavala svaku sredinu s
nečim poput lanjske lavandule. Sve do prethodnog dana, pored nje
je visila indijanska ratna kapa plemena Vrana, poput gizdavog
malog slapa perja; s druge strane visili su luk i tobolac sa strelama;
ispred nje na podu, krzno srebrne lisice; nad vratima raširili se
rogovi gorskog jelena; pred vratima prostrta medveđa koža. Tako je
ta udobna brvnara bila uređena, puna graničarskog bogatstva; a
ipak su gosti redovito zastajali pred onom sličicom.
Spokojno blistajući na tamnim daskama brvnare tog letnjeg
dana, to dragoceno nasledstvo posmatrao je sve do samog kraja. Oči
Moli Vud zaustaviše se na slici svoje pretkinje iz Baningtona, iz
hiljadu sedam stotina sedamdeset sedme. U njima blesnu nešto
poput čelika dok su se gledale tako same u toj sobi koju je ostavljala
zanavek. Više neće predavati deci u Medveđem Potoku, u
232
Vajomingu; vraća se kući u Benington, u Vermontu. Kada dođe
vreme da predavanja opet počnu, biće tu nova učiteljica.
To je bila krupna posledica poslednje posete Onog iz Virdžinije.
Rekao joj da će uskoro doći za svoj čas s njom. Od toga časa ona je
rešila da pobegne. Bežala je od svog rođenog srca. Više nije smela
da se sretne sa svojim zavodljivim, nepokolebljivim udvaračem.
Čeznula je za njim i zato ga više nikada neće videti. Njena baka u
Danbartonu, niti iko drugi ko je znao nju i njenu porodicu, nikada
neće moći da kažu da se udala za nižeg od sebe, da je ukaljala ime
porodice Stark! Zato je pisala Onom iz Virdžinije, opraštajući se od
njega i želeći mu sve najbolje na svetu. Pošto je bila svesna da mu
oduzima to sve najbolje na svetu, pismo nije bilo baš lako napisati.
Ali pazila je da bude veoma ljubazna. Da, bilo je to sasvim ljubazno
saopštenje. A sve zbog one značajne posete kad joj vratio dva
romana i

— Kako vam se dopadaju? — upitala je tada, a on se polako

osmehnuo. — Niste ih pročitali? — uzviknula je.
— Nisam.
233
 — Mislite mi reći da niste imali vremena?
Onda je Moli izgrdila svog kauboja, a on je slušao s očiglednim
uživanjem, kao, u stvari, svaku njenu reč uopšte.
— Ama, zakasnilo je — kazao joj pošto je gradnja prestala. — Da
sam jedan od vaših đačića u ovoj školi u Medveđem Potoku, mislim
da biste me mogli naučiti da volim takvo cifranje. Ali ja sam
odrastao i mnogo velika neznalica.
— Utoliko gore po vas! — rekla je Moli.
— Nije tako. Veoma mi milo što sam odrastao. Inače ne bih
mogao da doznam ono što ste me vi naučili.
Ona je čvrsto zatvorila usta i pogledala na drugu stranu. Na
njenom pisaćem stolu bilo je pismo iz Vermonta. »Ako mi smesta
ne kažeš čim se odlučiš«, pisao je lukavi pošiljalac pisma, »ne nadaj
se da ćeš više ikada progovoriti i jednu jedinu reč sa mnom.
Najozbiljnije, Moli Vud, nešto mi je sumnjivo. Zašto ga više uopšte
ne pominješ? Sto bi bilo uzbudljivo da dovedeš jednog pravog
pravcatog kauboja u Benington! Svi bismo došli na ručak. Iako mi,
razume se, sada poznato da mnogi od njih umeju da se ponašaju
zbilja izvanredno. Ali, da li bi nosio revolver za stolom?« I tako
dalje, u tom smislu. U pismu je bilo i najnovijeg trača i šala od kuće.
Odgovarajući na njega, Moli je prešla preko onih mestimično
detinjastih delova.
— Doneo sam vam nekoliko cvetova kaktusa koje ste želeli —
rekao je Onaj iz Virdžinije. Devojka se gotovo trgla od njegovog
glasa. — Doveo sam vam dobrog konja kog sam pripitomio za vas, a
Tejlor će ga paziti dok mi ne bude potreban.
— Mnogo vam hvala, ali neću...
— Mislim da mi ne možete zabraniti da Tejloru uzajmim konja.
A bogme ćete se razboleti učeći decu ako ne izlazite i na vazduh. Do
viđenja... do onog drugog puta.
— Da, uvek postoji drugi put — odgovorila je ona što bezbrižnije.
— I uvek će postojati. Zar to niste znali?
— Ona je ćutala.
— Ponekad me uhvati očajanje, — nastavio je on — ali
oslobodim se toga. Rekao sam da ćete se zaljubiti u mene. I sami
ćete naučiti ono što ste mene naučili. Sada vas ništa ne pitam; neću
234
da mi išta kažete. Ali uopšte neću odustati dokle god više ne bude
onog »drugi put«, no »zanavek« za vas i mene.
Zatim je otišao, ne dotaknuvši čak ni njenu ruku. Još dugo pošto
je odjahao sedela je na stolici i posmatrala cveće koje joj doneo, one
žute čašice kaktusa. Najposle je ljutito ustala, zgrabila to cveće,
odnela ga otvorenom prozoru — a zatim, ipak, pažljivo metnula u
vazu.
Ali danas je raskrstila s Medveđim Potokom. Vraća se kući.
Krajem nedelje polazi. Kad mu njeno oproštajno pismo dođe u ruke,
ona više neće biti tu. Učinila je svoje.
Medveđi Potok, onako dobrosusedski, onako prijateljski,
zbunila je i ožalostila ta njena nenadana odluka. Samo jedno od njih
bilo je strogo prema Moli, i to njena prva komšinica i najljubaznija
prijateljica. Devojka je svakodnevno dolazila u kuću gospođe Tejlor,
kao rođena kćerka, pa joj ta gospođa održala slovo.
— Kad sam pošla za Tejlora, — poče, sedeći i gledajući kako Moli
pakuje Roberta Brauninga i Džejn Ostin u sanduk — pošla sam za
njega iz ljubavi.
— Da li biste više voleli da ste se udali radi novca? — upita Moli,
marljivo poslujući, oborene glave.
— Suviše dobro znate i njega i mene, dete, da biste me tako nešto
pitali.
— Znam da sam kod kuće videla mnoge koji uopšte nisu mogli
da imaju drugi razlog što su se uzeli. A izgledali su i sasvim
zadovoljni.
— Možda i jesu, jadne neznalice!
— I tako nikada nisam bila načisto kako da ja izaberem.
— Načisto ste vi i te kako, dušice. Zar mislite da vas ne znam! Pa
kad Tejloru ponekad dođe i kaže mi da sam ono najbolje u njegovom
životu, a ja njemu kažem da nije samo ono najbolje, no ono jedino
u mome... on i naša deca... e, prosto se složimo da bismo sve
ponovili isto onako kako je i bilo, kad bismo imali priliku.
Moli nastavi da marljivo posluje.
— I zato hoću — reče gospođa Tejlor — da svaka devojka do koje
mi stalo zna svoju sreću kad joj dođe. Jer i sama sam maltene rekla
Tejloru da neću!
235
 — Ako moja sreća ikada dođe, — odgovori Moli, leđima
okrenuta prijateljici — smesta ću reći: »Hoću!«
— Onda ćete to reći u Beningtonu sledeće nedelje.
Moli se brzo okrenu.
— E, bogme, hoćete. Zar mislite da će on ostati ovde, a vi u
Beningtonu? — upita iskusna žena i zavali se na stolici.
— On? Bože! Ko je pa taj »on«?
— Dete, dete, danas ste prgavi, jer ste ljuti na samu sebe. Ljuti
ste na samu sebe od časa kad vam ušlo u glavu da napustite ovu
školu i nas i sve skupa ovako nepotrebno. Niste bili pravedni prema
njemu. A zašto to, ne mogu da odgonetnem ni za živu glavu. Šta ste
to odjednom otkrili? Ako nije bio dovoljno dobar za vas, ja... Ali,
bogme, gubite čoveka i po, Moli. Kad takav čovek ostane veran
jednoj devojci, uprkos svim prilikama koje mu se pružaju, njena
sreća je došla.
— Moja sreća! Razna su shvatanja o sreći.
— Shvatanja!
— Bio je veoma ljubazan.
— Ljubazan!
Gospođa Tejlor planu i bez ikakvog okolišenja sasu na Moli svu
svoju jarost.
— Ljubazan! Tu reč vi ne biste trebalo da upotrebljavate, draga
moja. Nimalo ne sumnjam da umete da je napišete. Ali mislim da
više od toga uopšte ne znate o njoj. Deca mogu da nauče šta ona
znači od nekih nas ostalih, koji, možda, nisu baš tako pismeni.
— Gospođo Tejlor, gospođo Tejlor...
— Moram da idem, dušice. Pošto vam neuglačanost izgleda veća
od samog dijamanta, bolje je da se vratite u Vermont. Valjda ćete
tamo naći učeniji govor od ovog mog.
Dobra domaćica iziđe krupnim koracima i vrati se u svoju
brvnaru, ostavivši ljutitu devojku među svojim sanducima. Uzalud
se bacila na posao oko njih. Ubrzo morade da nešto prepakuje, a
pošto to završi, nekoliko predmeta koji su bili u sanduku pre tog
preslaganja više nisu mogli da stanu unutra. Očajnički pokuša da ih
smesti u preostali prostor, slažući ih poput domina. Ali pritiskač za
hartiju, kožnu torbu za akta i dve zlosrećne knjige nigde da ugura.
236
Odjednom ih spusti na pod i uspravi se, još puna ljutitog bunta,
očiju i obraza još zažarenih od ujeda dugo suzbijane istine. Tamo,
na zidu, još je visila sličica njene ćutljive pretkinje, pa devojka upre
pogled u nju. Kao da je molila prabaku Stark, preko onog ponora od
stotinak godina koji ih je rastavljao, da joj pomogne i uteši je.
Devojka s kosom boje lana na zidu i ona s istom takvom kosom
među sanducima gledale su jedna drugoj pravo u oči neko vreme i
kao razgovarale, pa se praunuka ponovo vrati poslu. Ali posle
nekoliko površnih pokušaja ovde--onde, duboko uzdahnu i priđe
otvorenim vratima. Šta vredi da sve završi danas kad svejedno mora
čekati tu još maltene nedelju dana? Taj prvi nalet marljivosti
razvejao je sa zidova i poda brvnare sve one sitnice koje su je činile
tako prijatnom, pa je ostala gola i hladna. S onu stranu puta leno je
pasao njegov konj, onaj kog je »pripitomio« za nju. Ode k njemu,
uhvati ga i dovede pred svoje vratnice. Gospođa Tejlor vide kako
uđe u brvnaru, pa ubrzo iziđe spremljena za jahanje. Posmatrala je
kako devojka lako i brzo osedla konja — onako kako je on naučio.
Gospođa Tejlor vide i kako oštro ošinu konja, pa se gorko osmehnu
na svom prozoru, a konj i jahačica odgalopiraše u divnu sunčanu
samoću.
Konju je to šibanje bilo nešto sasvim novo, pa pošto ga i treći
put ošinu, u čudu okrenu glavu da vidi šta joj je. Ali ona ne obrati
pažnju na to ništa više no na uzvišice i cveće preko kojih ju je sam
po svojoj volji nosio, uzda opuštenih na vratu. Nosio je tlom koji je
znala napamet — visoravan Kukuruza litica, ćuvik Vraninog srca,
Vestfalov prelaz, Gornja klisura; preko otvorene prerije, kroz
šumarke, borike i komoniku, sve nemo i spokojno i blistavo na
suncu. Poneki rančer pozdravi je, pitajući se u čudu da li ga
zaboravila; jedared prođe pored nekoliko kauboja s malim čoporom
goveda, pa i oni blenuše za njom. Medveđi potok se sužavao,
planinske litice njegove klisure bivale su sve bliže, njegovi mali
slapovi počeli su se penušati u senci usred belog dana, a konj
odjednom naćuli uši. Pošto nije upravljala njime, koristio je priliku
da se vrati svojoj kući. Iako je tek malo odmakao — u stvari tek
krenuo — tom stazom koja je vodila na ranč Duboki Potok, već ga
njiskom pozdravio jedan prijatelj s Dubokog Potoka. Pošto
otpozdravi njiskom i ubrza korak, Moli se trgnu iz misli. Šta će

237
Monte tu? Vide vranca kog je i sama znala, osedlanog, s uzdama na
zemlji, kako ih jahač pustio kad je sjahao. Jedan hladan izvor
žuborio je iza sledeće stene, pa je znala da konj njenog udvarača
čeka dok se on napije vode. Pritegnu uzde, ali ih opet opusti. Bilo bi
smešno da sada okrene konja i pobegne. Smelo obiđe oko stene i
ugleda ga na izvoru. Jedna ruka do lakta u izvoru, drugu savio pored
glave, a lice mu palo na kosu ploču stene tako da je videla samo
njegovu crnu razbarušenu kosu. Njen konj frknu i trgnu glavom
uvis. Ona brzo pogleda Monta, kao da će ga nešto pitati. Tada vide
da mu dlaka sva ulepljena od znoja i prašine i opazi bele krugove
oko njegovih očiju. Skoči s konja i otrča nepomičnom jahaču. Krv iz
rane pozadi njegovog ramena umrljala je mekanu flanelsku košulju,
pružajući se nadole ispod opasača, a celo njegovo snažno telo ležalo
je mlitavo i žalosno nemoćno.
Dodirnu ruku pored njegove glave, ali joj se ne učini ni topla, ni
hladna. Potraži bilo, onako kako je videla da to lekari rade, ali nije
znala da li samo uobražava da ga ne oseća, ili ga stvarno ne oseća.
Dvaput je veoma pažljivo tražila i čekala otkucaj, napregnuto
iščekujući. Sagnu se i diže njegovu drugu ruku iz vode. Kad joj
najzad prodre u svest da je ruka hladna kao led, jasno vide kako se
mrlja kod ramena kog je pokrenula ovlaži svežom krvlju. Skljoka se
na kamenje i čvrsto uhvati za njega. Stežući rukama dva hladna
kamena, sedela je uspravno pored njega, razrogačenih očiju, i
glasno mrmljala: »Ne smem se onesvestiti; neću se onesvestiti«, a
konji su je gledali, naćulenih ušiju.
U tom okruglastom proširenju jaruge sunce je toplo blistalo.
Visoka crvena litica bila je topla, borovi u toploj kopreni i mrljama
zelenila; izvan senke preko Medveđeg potoka pela se strma,
mekana, svetložuta padina, topla i visoka do neba, a Medveđi potok
žuborio je preko kamenog korita treperavog na suncu. Dva konja na
stazi još su posmatrali izvor i drveće i onu urednu plavokosu
devojku kako ukočeno poput kipa sedi pored mlitavog, izvaljenog
tela u flanelskoj košulji i kožnim nogavicama. Njeno lice odjednom
živnu.
— Ali krv je tekla! — uzviknu, kao da govori konjima, svojim
drugovima u tome.

238
 Primaknu se k njemu, pa ruku zavuče ispod njegove košulje na
srce.
Učas skoči, otrča njegovom sedlu i poče da traži nešto. Zatim
brzo ode svome sedlu, uze pljoskicu i vrati se k njemu. Tu je hladna
voda koju je tražio, pa njome umi njegovo čelo i natopi ranjeno
rame. Triput pokuša da ga makne i namesti da leži udobnije, ali bio
joj suviše težak, pa odustade od toga. Sede uz njega, diže njegovu
glavu i nasloni je na sebe. Tako vide i krv koja je tekla iz prednje
strane ramena, ali više ne pomenu ono o nesvesti. Otcepi nekoliko
traka od svoje haljine, natopi ih u izvoru i pritisnu na obe strane
njegove rane. Da bi ih lakše kvasila i ponovo stavljala, izvadi svoj
džepni nožić pa košulju raseče i maknu s rana. Kvaseći i ispirajući
rane, gledala je njegove trepavice, dugačke, mekane i guste, ali one
se ne pomeriše. Opet pokuša rakijom iz pljoskice, ali ne uspe, jer je
još bila suviše nežna. Pogled joj pade na pepeo nedaleko od izvora.
Vreme još nije raspršilo nagorele ostatke vatre koju su on i ona
jedanput naložili tu da skuvaju kafu i isprže pastrmke. Ona opet
naloži vatru. Pošto se vatra razgore, napuni šoljicu svoje ploske
vodom iz izvora i stavi je da se greje. Zatim se opet vrati da kvasi
njegovu glavu i rane. Hladna voda zaustavila je krvavljenje. Pošto
se voda ugreje, u nju usu rakije. Na rubu očajanja što je tako
nemoćna, silom mu otvori usta i u njih linu gutljaj vruće vode i
rakije.
Gotovo istog časa oseti kako on zadrhta, dolazeći k sebi. Njegove
tamne oči otvoriše se, gledajući u nju. Posmatrala ga mirno i nemo,
ali u njegovom pogledu blistalo je neko daleko spokojstvo, pa se u
čudu pitala je li moguće da je ne pozna. Gledala je tu unutrašnju
bistrinu njegovog vida, ne usuđujući se ni da diše. On ubrzo
progovori, polako, ali isto onako daleko i bez ikakve veze s njom.
— Mislio sam da su me našli. Očekivao sam da će me ubiti.
Zastade, a ona mu dade još onog vrućeg pića. Popi to, i dalje
ležeći i gledajući je kao da uopšte nije svestan ni gde je, ni s kim je.
— Osetio sam da me ruke dodiruju. Mislim da nisam bio mrtav.
Znao sam za njih čim su počeli, ali se nisam mogao braniti.
Opet zastade.
— Veoma je čudno gde sam ja bio. Nije. Veoma je prirodno.

239
 Ponovo utonu u sebe, ležeći s očima još uperenim pravo u nju
onako nepomičnu.
Poče je obuzimati veći strah od tog živog čoveka pored nje nego
kad je to bilo njegovo telo s rukom hladnom kao led. Skupi hrabrost
i tiho, gotovo šapatom, zovnu ga po imenu.
U njegovim očima javi se nešto bliže.
— Ali stalno ste bili vi — nastavi. — I sada ste vi. Ne smete
ostati...
Izdade ga snaga, pa zatvori oči. Sedela je i negovala ga, a kad
opet dođe k sebi, zabrinuto reče:
— Ne smete ostati. I vas bi ubili.
Ona ga pogleda nekako gnevno, pa dohvati njegov revolver, u
kom su bile samo prazne, čađave čahure. Izbaci čahure, uze šest
metaka iz njegovog opasača, pa revolver napuni i sklopi.
— Molim vas, uzmite ga — reče on, prisebniji ali još zabrinutiji.
— Ne isplati se da mene čuvate. Pogledajte me!
— Zar se vi predajete? — upita ona, pokušavajući da bude
podrugljiva.
Opet sede pored njega.
— Nema smisla da oboje...
— Bolje štedite snagu — upade mu ona u reč.
On pokuša da se uspravi.
— Lezite! — naredi ona.
On pokorno leže i poče se osmehivati.
Videvši to, i ona se osmehnu i nenadano uze njegovu ruku u obe
svoje.
— Slušajte, prijatelju, — reče — niko vas neće ubiti, a neće ubiti
ni mene. Popijte još malo rakije.
— Mora da je podne — reče kauboj, pošto je povukla ruke od
njegove ruke. — Sećam se da je bio mrak kad... kad... kad se sećam.
Valjda su se bojali da idu za mnom tako blizu naseljenika. Inače bi
bili ovde.
— Morate se odmoriti — primeti ona.
Nakida mekanih vrhova četinara i metnu ih pod njegovu glavu,
pa ode konjima. Otkopča kolane, skide oglave, napoji ih i veza na
240
pašu. Najzad, da bi uradila sve što iole može, rasedla konje, pa
podsedlice odnese k njemu. Ali on ih odgurnu od sebe. Sedeo je
naslonjen na stenu, očigledno ojačao, i zamoli je da mu donese
hladne vode. Glava mu gorela, a opaljeno lice zapalilo se
tamnocrvenim ognjem.
— Samo sedam kilometara! — reče ona, kvaseći njegovo čelo.
— Da, moram je držati da se ne ljulja — odgovori on, mahnuvši
rukom put litice.
Ona kaza da je pokuša držati da se ne ljulja dok ne stignu kući.
— Da, — ponovi on — samo sedam kilometara. Ali otima se da
se okrene.
Pomalo shvatajući da ga hvata nesvest, pogleda od stene k njoj,
pa natrag, škiljeći očima od naprezanja.
— Držaćemo je zajedno — reče ona. — Morate se popeti na svog
konja.
Odveza maramu s njegovog vrata i veza je za svoju, da bi
napravila zavoj za njegovu ruku. Bilo joj potrebno još zavoja, pa
otrča smotuljku odeće iza njegovog sedla i iscepa jednu čistu
košulju. Iz košulje ispade neka maramica. Uze i nju, razmota je i
ugleda početna slova svog imena u uglu. Seti se te maramice. Pred
oči joj dođe njihovo prvo viđenje, ona nabujala rečica, zaglibljene
kočije, neznani konjanik koji je izneo na svom konju na obalu i
otišao a da mu nije zahvalila — ceo taj prvi doživljaj onog prvog
dana kad je stigla u taj novi kraj — i bi joj jasno kuda joj nestala tog
dana ta maramica na koju je već sasvim zaboravila. Pažljivo je
smota i vrati među njegovu odeću. Bilo je dosta zavoja i bez nje.
Ništa mu ne reče, ali on pogrešno protumači kako ga pogledala kad
se vratila da mu previje rame.
— Ne boli me baš tako mnogo — reče (iako mu oštar bol
privremeno izbistrio glavu, pa je uspeo da liticu drži da se ne
okreće). — Ne smete uludo trošiti svoje sažaljenje.
— Nemojte uludo trošiti svoju snagu — odgovori ona tiho.
— O, već bih se mogao dosta dobro boriti! — izjavi on.
Ali se zaljulja dok joj pokazivao kako je jak, pa mu ona reče da
je, uprkos svemu, još samo dete.

241
 — Da, — odgovori on polako, gledajući za njom dok je išla da
dovede njegovog konja — valjda isto ono dete koje je htelo da
dohvati mesec.
Spuštajući se oprezno u sedlo, sa stene kuda mu ona pomogla
da se popne, primeti:
— Vi morate da budete muško do kraja ove papazjanije.
Videla je kako je stegao zube i snagom volje gonio svoje
onemoćale mišiće da ne klonu. On je jahao, a ona koračala pored
njega da bi ga pridržavala, vodeći svog konja za sobom levom
rukom. I stalno mu odbrojavala daljinu — koliko su napredovali,
koliko im još ostaje puta, pa usputne znake kojima su prilazili i koji
su ostajali za njima; prošli su ono drvo sa gnezdom zolja; prošli su
izgorelu brvnaru; topole na prelazu su na vidiku. On je ćutao, držeći
se za unkaš sedla, naginjući se sve više na ruke sklopljene oko njega;
a baš pošto pređoše preko prelaza, nemo pade, skliznuvši na travu
jer ga ona ipak koliko-toliko pridržavala. Ali od toga mu rana opet
prokrvavi, a ona nije smela da ga ostavi i ode po pomoć. Dade mu i
ostatak rakije iz pljoskice i vode koliko god je hteo.
Pošto se oporavi, uspe da se osmehne.
— Vidite da ne vredi da me čuvate — reče pokunjeno.
— Još nam ostaje samo nešto više od kilometra — odgovori ona,
hrabreći i njega i sebe.
Nađe jednu kladu, jedno oboreno deblo, pa nekako otetura s
njim donde. Sa klade mu nekako pomože da se uzvuče u sedlo, pa
opet nastavi da korača pored njega, pričajući mu, skrećući mu
pažnju na korake koje su prevalili. Išli su tako valjda pola kilometra,
on nem, stežući unkaš svom snagom i mišića i volje, a ona
koračajući pored njega i hrabreći ga da izdrži; ali on odjednom
progovori:
— Sad vas moram ostaviti, gospođice.
Isprva nije shvatila što time hoće da kaže.
— Umaći će nam — nastavi Onaj iz Virdžinije. — Moram vas
zamoliti da me izvinite, gospođice.
Njen udvarač je već dugo nije oslovio sa »gospođice«.
Usplahireno ga pogleda, a on pokuša da okrene Monta i odjaše. Ona
uhvati konja za oglav.
242
 — Morate me odvesti kući — reče, brzo se dosetivši jadu. —
Strah me Indijanaca.
— Ama, vi... ama, otišli su. Eno beži. Gospođice... onaj konj...
— Nema ništa — odgovori ona odlučno, čvrsto držeći njegove
uzde i ubrzavši korak. — Ne dolikuje jednom gospodinu da izvede
jednu gospođicu u šetnju na konju, a zatim je ostavi.
On se pomiri sa sudbinom.
— Bogme ću vas odvesti kući. Onaj riđa je ušao onamo pored
kaljuge, a sudija Henri mi neće zameriti.
Gledajući prikaze, jahao je i buncao, a devojka je ćutala, samo
pazeći da mu riđa opet ne dođe u glavu. Pričao je sve više, a ona sve
više žurila, slušajući ga kako bi otklonila onu njegovu namisao da se
vrati, vešto izmišljajući pitanja da bi ga zaokupila. Kad ga najzad
dovede pred svoje vratnice, držala ga, u neku ruku, potčinjenog
svojoj volji. Verno je odgovarao na njene prepredene izmišljotine,
na sve što joj u toj nevolji padalo napamet. Tako ga uvede i u svoju
brvnaru, gde pokorno sede na stolicu, buncajući sasvim bez veze.
Zatim — čak ni tu ne nađe pomoć pri ruci. Bila je sigurna u pomoć
Tejlorovih, ali odjuri tamo i nađe njihovu brvnaru zaključanu i tihu.
To je značilo da su se i roditelji i deca nekuda odvezli kolima. Možda
ne bi bila srećnije ruke ni u sledećih suseda, ako bi od jahala onaj
kilometar do njihove kuće. Ponovo zbrkanih misli, ne znajući šta da
radi, vrati se u svoju brvnaru i vide da se on već promenio. Bolest ga
sasvim ščepala. Njegovo lice više nije bilo onakvo kakvim ga
ostavila, a iz celog tela tog divnog gipkog jahača, iz svake njegove
crte izbijala je nemoć, pa su njegove mamuze i revolver i kićene
kožne nogavice ličile na pravo ruglo spoljne gizdavosti.
Posmatrajući ga, jasno i odlučno reši šta će. Pomože mu do svog
kreveta i položi na njega. Njegova glava nemoćno klonu na jastuk, a
mlitave, iznemogle ruke ostadoše kako ih ona ostavi. Zatim, među
svojim sanducima i pred onom plavom i lanenom i zlatnom sličicom
onako samoj na zidu, svuče odeću s njega. Bio je hladan, pa ga pokri
do brade, i namesti jastuk. Iz sanduka izvadi svoje grimizno i crno
ćebe Navaho Indijanaca i takođe prostre po njemu. Više ništa nije
mogla učiniti za njega, pa sede pored kreveta, čekajući. Među
mnogim i mnogim mislima koje su prolazile njenom glavom, seti se
nečega što joj poodavno bezbrižno rekao: »Kauboji ne žive dovoljno
243
dugo da bi ostareli.« Gledala je njegovu glavu na jastuku, ozbiljnu i
snažnu, ali ipak glavu divne, neistrošene mladosti.
Čuvši daleko zvonce kola na putanji, iziđe i ode u susret svojim
susedima koji su se vraćali kući. Zgranuto su je slušali, pa dotrčali
njenom krevetu. Tejlor odjuri da pronese glas o Indijancima i
dovede doktora, koji je stanovao trideset sedam kilometara od njih.
Dve prijateljice opet ostadoše same, kao što su bile same tog jutra
kad se ljutnja isprečila između njih.
— Poljubi me, dušo, — reče gospođa Tejlor. — Sad ću ja voditi
brigu o njemu... a tebi je potrebno da se malo pobrineš o sebi.
Ali kad se vrati iz svoje brvnare sa svim melemima i lekovima
koje je imala, dočeka je buntovnica, samostalna kao i uvek. Moli
uopšte nije htela da čuje da štedi snagu i odbila je da ide u ijednu
drugu sobu dokle god lekar ne dođe. Onda će, možda, doći vreme
da razmisli o odmaranju. Tako su domaćica i devojka zajedno
isprale čovekove rane, previle ih čistim zavojima i učinile ono malo
što su znale — što je, u stvari, baš i bilo potrebno. Zatim su sedele i
posmatrale ga kako se meškolji i mrmlja. Očigledno više nije buncao
o Indijancima i riđi, niti o ičemu nedavnom, izuzev svome poslu. Taj
deo provlačio se kroz sve što je izmišljao, ili ponovo doživljavao, na
tom svom beskrajnom lutanju po nestvarnom svetu snova. Iz te
zbrke događaja i imena, često nerazgovetne ali ponekad začudo
jasne, slušateljke su ovde-onde mogle da uhvate vezu po onome što
su same znale. Na primer, stalno se obraćao Montu, a Moli je čula i
svoje ime, ali uvek kao »gospođica Vud«, uvek s puno poštovanja, a
često je i odgovarao nekome sa »gospođice«. Kod tih odlomaka
otkrivenja gospođa Tejlor se uzdržavala od ikakvih primedaba, ali
je gledala Moli Vud izrazito prekorno. Kako je noć odmicala, bivalo
je kratkih predaha ćutanja, pa se budne čuvarke zavaraše nadom da
groznica jenjava. A kad Onaj iz Virdžinije mirno sede u krevetu i
pokuša da skine zavoj, gledajući pravo u gospođu Tejlor, ona brzo
ustade, priđe mu i upita kako se oseća.
— Diži se, tvore, — reče on — i kaži im da si lažovčina.
Dobra gospođa zinu u čudu, a zatim ga zamoli da legne. On
posluša, pokoravajući se onim čudnim dvostrukim shvatanjem
bolesnika u bunilu, pri tom ipak mrmljajući »lažovčino«, »tvore« i,
na kraju, »Trampas«.
244
 Čuvši to ime, gospođi Tejlor puče pred očima, pa se okrenu
Moli. Vide kako se devojka bori da obuzda smeh zbog njegovih reči.
Ali kako je taj smeh pretio da pređe u bolan napad živaca, gospođa
Tejlor povede Moli gore--dole po sobi, neprestano govoreći, da bi
joj zaokupila pažnju.
— Možete i doznati šta je u stvari — reče. — On bi mi prebacio
što vam govorim o tome, ali šta smeta kad je to već odavno prošlo?
A to nikada ne biste čuli iz njegovih usta. Moli, dete, kažu da bi ga
Trampas ubio kad bi smeo, a sve zbog vas.
— Uopšte nikada nisam ni videla Trampasa — odgovori Moli,
gledajući netremice gospođu Tejlor.
— Niste, mila moja. Ali pred mnogo ljudi... Tejlor mi je pričao o
tome... Trampas je uvredljivo govorio n vama, a on je pred njima
svima naterao Trampasa da kaže da je lažovčina. To je on učinio kad
ste vi bili maltene strana među nama i kad još nije počeo da se toliko
viđa s vama. Trampas je valjda jedini neprijatelj kog je ikada imao
u ovom kraju. Ali on nikada ne bi dozvolio da to doznate.
— Ne, — šapnu Moli — to nisam znala.
— Stive! — viknu bolesnik gorko i molećivo. — Stive!
One nisu znale ko je to — kao što nisu znale ni šta ga tako
potreslo, koja je to duboka unutrašnja struja osećanja koju više nije
mogao da krije, jer više nije vladao sobom.
— Ne, Stive, — reče zatim i nešto promrmlja. — Nije tako! —
dreknu, pa prigušeno i lukavo dodade: — Stive, lagao sam zbog tebe.
Noć je odmicala, pa gospođa Tejlor posavetova:
— Trebalo bi da legnete, dete. Već izgledate kao da bi i vama
lekar dobro došao.
— Baš zato ću ga i čekati — odgovori Moli odlučno.
Lekar najzad dođe i reče da će sve skupa trajati ili dugo — ili vrlo
kratko. Pohvalio je njihovo lečenje čistom vodom. Rana je, srećom,
visoko na ramenu i zasad ne pokazuje neke znake upale. Ne nalazi
nikakvog drugog rđavog znaka, a srce i snaga bolesnika su kao u
retko kog čoveka. Svaki sat koji prođe vodi ih bliže konačnom
saznanju, a dotle — dotle će on, lekar, ostati tu, dokle god može.
Morao je da odgovara na mnoga pitanja. Prašnjavi kauboji dojašu,
slušaju ga, pa na odlasku kažu: »Nemojte pustiti da nam umre,
245
doktore!« A sudija Henri je poslao čoveka sa Dubokog Potoka da
javi da će platiti sve troškove svakog lečenja i svih lekova koji bi
pomogli njegovom vođi kauboja. Ceo kraj bio je duboko zabrinut i
saosećajan. Njihove dobre želje zvonile su u Molinim ušima i
sjedinjavale se u jednu jedinu koja se stalno ponavljala: »Nemojte
pustiti da nam umre, doktore!« Vojska je uhvatila Indijance koji su
to učinili. Krišom su došli s jednog rezervata na jugu, pa isprva
lovili, a zatim krali. Pošto je onaj zapretani duh digao glavu u možda
jednom ili dvojici mladih i slavoljubivih, odvažili su se i na ovo u
planinskoj zabiti, pa možda ubili i jednog lovca, čije su telo vojnici
našli.
— Po svoj prilici više neću biti ovde kad on ozdravi — odgovori
Moli hladno.
Lekar obazrivo reče: »Aha!« i dodade da će joj Benington biti
velika promena posle Medveđeg Potoka.
Ali gospođa Tejlor izrazi drukčije mišljenje, na što devojka reče:
— Ostaću ovde dokle god sam potrebna. Negovaću ga. Hoću da
ga negujem. Učiniću za njega sve što mogu! — uzviknu žestoko na
kraju.
— A to će biti taman ništa, dušice, — odgovori gospođa Tejlor
oštro. — Ni godinu dana negovanja nije ni prineti jednom jedinom
danu ljubavi.
Devojka iziđe da se prošeta — za neko vreme nije imala šta da
radi u ranjenikovoj sobi — ali ne ode daleko. Gospođa Tejlor vide
kako se okrenu, priđe ogradi pašnjaka i zagleda se u ona dva konja
— onog kog je Onaj iz Virdžinije »pripitomio« za nju, i njegovog
Monta. Za to vreme jedan čovek dođe po lekara. Susedi su koristili
njegovu posetu Medveđem Potoku, a u tome što ode s tim čovekom,
iako je obećao da će se brzo vratiti, gospođa Tejlor vide povoljan
znak za ranjenika. Održa reč što je moguće tačnije, vrativši se nakon
šest sati. Ranjeniku veoma vedro pokloni pažnju, sasvim suvišnu, i
više radi toga da bi udovoljio onima oko njega. Izrazi mišljenje da je
sve čak bolje no što se mogao i ponadati, tako brzo. Na početku su
petog dana. Rana izgleda sasvim dobro, više nije bilo bunila, a i
groznica je malko popustila dok je on bio odsutan. Veruje da je
opasnost prošla, pa će (ukoliko se ne desi nešto nepredviđeno)
čovekova duboka, žilava snaga opet doći na svoje mesto. Mora da
246
nadoknadi mnogo krvi i biće potrebno da ga neguju više nedelja —
tri, četiri, pet — ni sam ne zna tačno koliko. Sledećih nekoliko dana
mora imati potpun mir. Ne sme ni govoriti, niti čuti išta što bi ga
moglo uznemiriti. Zatim će doći vreme za čavrljanje, pa postepeno
i za posete — što pre to bolje, reče lekar. I tako ode, a sutradan posla
nekoliko bočica lekova, s ponovnim upozorenjem da strogo paze da
se rana ne uprlja, a on će navratiti naksutra.
Tom prilikom zateče dva bolesnika. Moli Vud, puna pravdanja i
negodovanja, ležala je u krevetu u gospođe Tejlor. Nemajući baš
mnogo da radi i lišena snažne podrške brige i delanja, snaga je
sasvim iznenada izdala, pa joj glas spao na šapat. Ali čim se
probudila iz dugačkog sna, pošto je gospođa Tejlor odlučno,
maltene strogo, uzela u ruke, opet je progovorila svojim prirodnim
glasom, pa je lekar, kao glavno sredstvo, u izvesnoj meri izgrdio, a
gospođa Tejlor uživala slušajući ga. Lekar čak nabaci nešto o
osionosti snažnih živaca i slabašnom telu, što se gospođi Tejlor
izvanredno dopalo. Sto se tiče ranjenika, ponaša se kako treba.
Nakon nedelju dana možda će moći da ga premeste u prijatniju
sobu. Zasad mu je, uz čistoću i svež vazduh, dovoljno dobar svaki
hambar.
— Zbilja smo srećni što imamo tako pametnog lekara u ovom
kraju — primeti gospođa Tejlor pošto je doktor otišao.
— Nesumnjivo — reče Moli. — Rekao je da je moja soba hambar.
— Vi ste je učinili takvom, dušice. Ali bolesnici ne zapažaju baš
mnogo.
Ipak, čovek može verovati, a da ne pogreši baš mnogo, da bolest
ne samo što ne otupi no mnogo češće naoštri dar zapažanja — bar u
onih koji su po prirodi pronicljivi. Nekoliko dana docnije, kad se
Moli po drugi put izvezla na vazduh sa gospođom Tejlor, ta gospođa
joj reče da je bolesnik zapazio.
— A nisam smela da mu kažem išta što bi ga moglo uznemiriti,
— objasni — pa... pa mu jednostavno nisam rekla pravo stanje
stvari. Rekla sam da se pakujete da biste malo posetili svoje kod
kuće. Nisu vas videli već dosta dugo, rekla sam. A on pogledao one
sanduke nekako zamišljeno.
— Nije potrebno da njega premeštamo — reče Moli. —
Jednostavnije je da premestimo moje sanduke. Mogla bih izneti
247
neke svoje stvari, znate, dok on mora da bude tamo. Mislim... znate,
ako lekar kaže da soba treba da je prijatnija...
— Da, dušice.
— Sledeći put pitaću lekara — reče Moli — da li smatra da sam...
sposobna... da prostrem jedno krzno na jedan pod.
Tih dana Moli se obično zajedljivo odnosila prema lekaru. Ali on
to uopšte nije zapažao, rekavši joj, kad je došao: »Ama, dabogme!
Odlično!« I da će biti od velike koristi ako može da se karta s njim,
ili mu čita naglas, ili pruži neku drugu laku razonodu, pod uslovom
da to bolesnika ne navede na razgovor ili ga zamori. Tako ona
odnese karte tamo i ponovo se, nekako neočekivano bojažljivo, nađe
oči u oči s tamnoputim čovekom kog je spasla i negovala. Više nije
bio onako tamnoput, nego uredan, obrijane brade, kose i brkova
podšišanih i zaglađenih. Sedeo je poduprt jastucima i čekao nju.
— Bolje vam — poče ona, nesigurno.
— Jeste. Naredili su mi da ne govorim — odgovori južnjak,
osmehujući se.
— O, dabogme. Molim vas da ne govorite... bar ne danas.
— Neću. Samo ovo, — reče, a ona kao da uplašeno ustuknu —
hvala vam za ono što ste učinili — završi jednostavno.
Nežno primi ruku koju joj pružio, pa se u tim odnosima latiše
karata. Ona pobedi, pa ponovo pobedi. Pošto i treći put pobedi,
ostavi karte i prigovori mu da namerno gubi.
— Nije namerno — odgovori on i pogleda sanduke. — Ali misli
mi lutaju. Valjda ću sledeći put dovoljno ojačati da ih usredsredim
na karte.
Mnoge je prizvuke slušala u njegovom glasu, ali sad prvi put ču
tugu.
Zatim su se još malo kartali, pa ona reče da je dosta za početak.
— Idete? — upita on.
— Pošto malko uredim ovu sobu, da nije tako prazna. Valjda
nisu hteli da diraju moje stvari.
Moli se ponovo sagnu nad sanduke spremljene za Vermont.
Izvadi medveđe krzno i prostre po podu. Razne sitnice i ukrasi
vratiše se na svoje ranije mesto. Police oživeše knjigama, a na kraju
donese cveća u vazu na stolu.
248
 — Više je kao nekada — primeti Onaj iz Virdžinije, ali tužno.
— Šteta — reče Moli — što ste morali doći u onaj nered.
— A vaši vas čekaju — kaza on.
— O, posetiću ih posle — izjavi Moli, nameštajući medveđe
krzno malko ravnije.
— Smem li da vas nešto upitam? — zamoli Onaj iz Virdžinije
tako umiljato da sva porumene i zagleda se u njega u nekom strahu.
— Sve na šta vam mogu odgovoriti — odobri ona prigušeno.
— O, razume se. Jesam li vam ja rekao da me ostavite i jeste li vi
napunili moj revolver i ostali? Je li to bilo stvarno? Nekako mi se
mešalo po glavi.
— Bilo je stvarno — odgovori Moli. — Šta sam drugo mogla
uraditi?
— Baš ništa... jer ste vi takvi! — uzviknu on. —
Glava mi bila u velikom darmaru; a ona, vaša mala prabaka
preko na zidu, ona... ali nekako ne mogu da baš sasvim uhvatim šta
je bilo — reče i zbunjeno pređe rukom preko čela — e, glupo je sve
skupa! — završi gotovo srdito.
Pošto je ona otišla iz brvnare, ležao je vrlo mirno i posmatrao
onu sličicu na zidu.
Sledeći put bio je u sasvim drugom raspoloženju i karte ga nisu
zanimale ni najmanje.
— Vaši će se brinuti gde ste — reče.
— Mislim da im neće smetati ako malo zakasnim — odgovori
Moli. — Pogotovo kad čuju zašto sam zakasnila.
— Nemojte da vas ja zadržavam, gospođice, — otegnu on. Moli
zinu u njega, ali on nastavi, polako i s istom pritajenom oštricom u
glasu: — lako nikada neću zaboraviti. Kako bih mogao zaboraviti
išta od svega onog što ste učinili... i bili? Da nije ni bilo ičega ovoga,
ama, imao bih dosta da pamtim! Ali molim vas da ne ostanete,
gospođice. Recimo da sam imao izvesnog prava kad ste me našli
maltene mrtvog, ali sad se oporavljam, znate... i to, bogme, brzo!
— Ne razumem, zaista ne razumem — reče Moli — zašto tako
govorite!

249
 Ponekad kao da je zapadao u izvesno raspoloženje da joj govori
»gospođice«, što ona nije volela, ali nije mogla sprečiti.
— O, bolesnici su ćudljivi. A vi znate da sam vam zahvalan.
— Molim vas da više ne govorite o tome, inače ću otići još danas
popodne. Ja neću da idem. Još nisam gotova. Mislim da će biti bolje
da vam nešto čitam.
— Ama, dabogme. To ste se zbilja dobro dosetili. E, sad vam
najbolja prilika koju ćete ikada imati da me obrazujete. Da li biste
hteli da sada pokušate s onom gospođice? Biće drukčije kad
vas slušam.
To reče tiho i pokorno.
U nedoumici šta je, u stvari, time hteo da kaže — kao što je to
često bivalo kad joj govorio na izgled ozbiljno — Moli poče da čita
isprva malko, ali ubrzo s oduševljenjem kojim je gospođica
Ostin uvek ispunjavala. Čitala je, ne dižući oči s knjige, i stavljala
poneku kratku primedbu, a kad je završila jednu glavu tog živahnog
klasičnog romana, videla je da njen učenik spokojno spava. O tome
nije bilo nikakve nedoumice.
— Učinili ste nešto najzdravije za njega, dušice, — rekla je
gospođa Tejlor. — Ako počne da ga drži budnog, uzmite nešto teže.
Ne bi se moglo reći da je to njeno mišljenje bilo baš mnogo
saosećajno.
Ali pokaza se da gospođici Ostin nije zamerio zbog nejasnoće.
Kad se Moli sledeći put pojavi na pragu sobe Onog iz Virdžinije,
pokunjeno joj reče:
— Izgleda da sam duduk.
Zamoli je da mu oprosti, pa nastavi:
— Kad sam se probudio, bilo me sramota samog sebe ravno pola
sata.
Tog dana nije mogla sumnjati da u stvari ne misli ono što govori.
Bio je opet spokojan. Pokazao joj koliko se kaje ne samo time što
nije pomenuo one svoje neobične reči koje su je tako uznemirile no
i samim ćutanjem.
— Baš me raduje što ste došli — reče.
Videvši kako prilazi polici s knjigama, snebivljivo nastavi:
250
 — Sto se tiče te knjige znate... znate, postupci i govor takvih
ljudi su iznad mene. Ali mislim, — reče veoma ponizno — ako biste
mi čitali nešto o nečemu, ne bih... mogao bih ostati budan.
— Nešto o nečemu? — upita Moli, ne shvatajući ga.
— Ama, jeste. Šekspir. Engleski kralj se bori, a tu
je i njegov sin prestolonaslednik. Bogme, mora da je bio momak i
po, ako je to sve istina. Samo što je voleo da lunja po varoši s mnogo
vetropirastim društvom. Izvodili su i pljačkali građane. A njegovom
ocu bilo krivo što se druži s takvim ološem. Bilo je to sasvim
prirodno... taj deran i njegov stari! Ali i deran se pokazao muško.
Ubio je jednog velikog borca na protivničkoj strani, koji je takođe
bio momak i po... i bilo mu žao što je morao to da uradi.
Onaj iz Virdžinije oduševljeno zastade.
— Razumem gotovo sve to — objasni. — Pa onaj debeljko koji je
svakog zasmejavao. I on je bio strašno prirodan, samo što ljudi
obično nisu tako debeli. Ali onaj princ... e, ta je igra kamen stanac,
gospođice! Imate li tako nešto?
— Mislim da imam — odgovori ona. — Cini mi se da vidim šta bi
se vama dopalo. Ona poče da čita.
O drugoj pesmi koju mu je pročitala imao je još bolje mišljenje.
— I kratka je — reče kauboj. — Ali poslednji deo pada.
Moli smesta zatraži da kaže zašto.
— Nije trebalo da vojnik kaže generalu da je ubijen — objasni
kauboj.
— A šta je trebalo da mu kaže, volela bih da znam? — upita Moli.
— Ama, baš ništa. Ako je vojnik mogao da odjaše iz bitke sav
izrešetan mecima i javi svom generalu da su zauzeli varoš... to je bilo
dosta junački, znate. Ali ta budalaština na kraju... molim vas da to
ponovo pročitate.
Moli pročita:
»‘Ranjen si!’ ‘Ne,’ vojnik će ponosno, svoje ljute rane znade,
‘ubijen, gospodine!’ izusti i s osmehom mrtav pade.«
— »Ne, ubijen, gospodine« — otegnu Onaj iz Virdžinije ljupko,
jer se već toliko oporavio da je oživela i ona ćudljiva podrugljivost u
njemu. — E, čovek koji je bio toliko junak da učini ono što je on
učinio, znate, pao bi mrtav a da to uopšte ne pomene.
251
 Nijedna Molina slatka prijateljica nikada nije tako osporavala
reči gospodina Brauninga. Oduševljeno su se okupljale oko njegovih
stihova, diveći mu se utoliko više ukoliko su ga manje razumele.
Moli se zamisli nad tim sasvim novim pogledom o vojniku.
— Znate, on je bio Francuz — doseti se.
— Francuz — promrmlja kauboj ozbiljno. — Nikada nisam znao
nijednog Francuza, ali možda su oni kadri da učine i takvu glupost.
— Ali zašto bi to bila glupost? — uzviknu ona. — Njegov vojnički
ponos... zar ne shvatate?
— Ne.
Moli se s uživanjem unese u raspravljanje. Nagnula se ka svom
kauboju i blistavih očiju ispitivala njegove oči. Podnimila se na ruku
naslonjenu na koleno, pa joj krilo došlo koso. Pesnik Brauning se
sasulja i pade na. pod, ali ona ga ne diže. Kauboj je polako razvijao
svoje .shvatanje muške srčanosti i skromnosti (iako nije upotrebio
tako zvučne izraze), pa je Moli zaboravila na sve i slušala ga, a on
zabravio sebe i svoju urođenu stidljivost i raspričao se. »Toga se
nikada ne bih setila!« uzviknula bi čuvši ga; pa ubrzo opet: »Tako
nešto nikada mi nije došlo u glavu!« Njen um se oduševljeno otvorio
tim novim pogledima koji su dolazili tako jednostavno i neposredno
iz njegovog uma. Vratili su se Brauningu, ali Onaj iz Virdžinije, iako
ga je zanimao, osećao je netrpeljivost prema njemu.
— Uobražen je — reče jedared-dvared.
— E, evo nečega — živo će Moli — što mi nikada nije bilo jasno.
— O, bože! — promrmlja ranjenik, osmehujući se. — Je li
kratko?
— Vrlo kratko. Molim vas, slušajte pažljivo.
Pročita mu dvanaest redaka o draganu koji je u sumrak odveslao
na jedno žalo, prešao preko jednog polja, pa kucnuo na jedan prozor
i draga ga pustila unutra.
— To je još najbolje od svega — primeti Onaj iz Virdžinije. — Tu
nema ničega nejasnog.
— Ali čekajte — reče devojka brzo. — Evo kako su .se rastali:
»Iza rta odjednom se plima zapeni, nad planinskim lancem
sunce se pokaza; i smesta se pred njim prosu zlatna staza, a čežnja
za svetom ljudi javi u meni.«
252
 — To je vrlo, vrlo istinito — promrmlja Onaj iz Virdžinije,
oborivši oči od njenog ispitujućeg pogleda.
— Jesu li se posvađali? — upita ona.
— Ni u kom slučaju!
— Ali?
— Mislim da je mnogo voleo.
— I sigurni ste da se nisu posvađali?
— Namrtvo siguran, gospođice. On će se vratiti pošto odigra još
koju partiju.
— Partiju?
— Da. Ova je pesma kamen stanac, gospođice!
— E, ne vidim zašto mislite da je toliko bolja od nekih drugih.
— Ne bih vam umeo baš objasniti — odgovori čovek. — Ali taj
pisac zbilja zna nešto.
— Milo mi je što se nisu posvađali — reče Moli zamišljeno.
Poče joj se dopadati da pobija njena mišljenja.
Zavoji su ga žuljili, pa ih morala namestiti. To im skrenu
razgovor s književnosti na Vajoming i Moli upita da li je ikada pre
bio ranjen? Samo jedanput, odgovori on.
— Imao sam sreću da ne upadam u gužve — reče. — Mrzim ih.
Ako čovek mora da bude ubijen...
— Valjda nikada... — upade mu u reč Moli. — E, — dodade brzo
— nemojte mi reći ako...
— Ne bi me iznenadilo ako sam udesio jednog od onih
Indijanaca — reče on tiho. — Ali nisam čekao da vidim! Tog dana
zamalo da dokusurim i jednog belca. Mučio je jednog konja.
— Mučio? — ponovi Moli.
— Ubijao ga. Neću vam pričati o tome. Bolelo bi vas kad biste
čuli tako nešto, ali konji... Zar ne ovise o nama? Zar nisu nešto poput
dece? Nisam tog čoveka baš tako strašno udesio. Mogao je da
nastavi put maltene odmah. Ama, i samoj bi vam došlo da ga
ubijete!
Tako je Onaj iz Virdžinije govorio, i ne sluteći kako deluje na
devojku. A ni ona nije bila svesna onoga što upija od njega dok joj
je spontano iznosio samog sebe za tih rasprava o knjigama iz dana
253
u dan. Ali gospođa Tejlor je bivala zadovoljna. Ta ljubazna domaćica
ponekad pređe preko puta da bi videla da li nešto treba pomoći,
poviri na prozor i tiho se vrati kući. U brvnari, među svim onim
sitnim ukrasima koji su opet zauzeli svoje nekadašnje mesto, sede
ono dvoje: rumena, živahna devojka koja milo priča, ili čita naglas,
i onaj ozbiljan, još iznuren džin na krevetu, s očima neprestano
uperenim u nju.
Više nikada nije pomenuo, ni njoj ni gospođi Tejlor, njen
odložen put kući, a Moli je skretala sa svakog razgovora koji bi
mogao dovesti do toga. Ali u časovima kad nije imao posete i sam
ležao u tišini, često je snuždeno posmatrao njenu sobu, one sitne
nežne drangulije, slike iz njenog rodnog kraja, sve one tanane znake
koji su kazivali odakle je i ko je ona. Brzo se oporavljao, pa mu
poslednji glasnik sudije Henrija doneo odelo i poštu sa Dubokog
Potoka, uz mnoge tople pozdrave, a vratio se s vestima o njegovom
oporavljanju i kad će smeti na vazduh. Otud ga Moli nađe kako je
čeka u veoma dopadljivoj flanelskoj košulji i sa svilenom maramom
vezanom oko vrata, i reče joj da se raduje što se opet može
upristojiti.
Došla je da mu određeno vreme čita, pa ga ogrnula onim
grimiznim i crnim ćebetom Navaha išaranim ševuljičastim
divljačkim šarama. Tako je sedeo u naslonjači, slabašno zavaljen, ali
sasvim spokojan. Na njegovom krilu ležalo je jedno od pisama koje
je glasnik doneo. Iako je bila usred knjige koja mu sasvim
zaokupljala pažnju — njegovo ćutanje i rasejanost
tog prepodneva zaustaviše je, pa mu prigovori da ne sluša.
— Tačno — priznade on. — Mislim na nešto drugo.
Pogleda ga, s izrazom onog straha koji je već znao.
— Moralo je doći — nastavi. — A danas vidim sve mnogo jasnije
no što mi to polazilo za rukom otkako... otkako mi se glava izbistrila.
I moram vam to reći... ako mogu, ako ikako mogu!
Zaćuta, gledajući je netremice, jednom rukom stežući
postranicu naslonjače.
— Obećali ste... — promuca Moli.
— Obećao sam da ćete se zaljubiti u mene — upade joj on u reč
strogo. — Obećao sam to samom sebi. Prekršio sam to obećanje.

254
 Ona nesvesno zatvori i preblede.
— Vaše pismo došlo mi ovamo — nastavi on, opet blago.
— Moje... — poče Moli.
Sasvim je zaboravila na to pismo.
— Pismo koje ste mi napisali da mi kažete zbogom. Napisali ste
ga nedavno... nema još ni mesec dana, ali meni je to davno, davno
u prošlosti.
— Nikad vam nisam dala na znanje... — opet će Moli.
— Lekar je — upade joj on u reč ponovo, ali ovog puta veoma
blago — naredio da moram imati mir. Valjda ste mislili da bi me to...
— Oprostite mi! — zavapi devojka. — Zaista je trebalo da vam
kažem ranije! Uistinu nemam opravdanja!
— Zašto da mi kažete ako vam je više odgovaralo da ne kažete?
Pisali ste mi. I govorite — reče, digavši pismo — da nikada nećete
moći da se odužite za dobrotu, ali ispalo je sasvim obrnuto. Ja se
vama nikada neću moći odužiti ni na koji način! Ni na koji način na
ovom svetu!
Zato sam mislio da jednostavno otkaskam natrag na Duboki
Potok i pustim vas da odete, ako nećete da mi kažete zbogom. Video
sam vaše sanduke. Gospođa Tejlor je suviše čestita da bi umela da
laže kako valja, pa me nije mogla prevariti. Znao sam da odlazite
zanavek od trenutka kad sam ugledao te sanduke. Ali sad je došlo
vaše pismo, pa izgleda da nemam kud do da progovorim. Dosta sam
razmišljao, ležeći u ovoj sobi. A... danas... mogu da kažem o čemu
sam to razmišljao. Ne bih vas mogao usrećiti.
Zaćuta, ali ona ne odgovori. Glas mu pao ispod šapata, a ipak se
svaka reč jasno čula. Ona okrenu glavu, odjednom obnevidela od
suza.
— Jednom sam mislio da je ljubav zbilja sve — nastavi on. — I
mislio sam, ako bih uspeo da se zaljubite u mene, da biste me mogli
naučiti da budem manje... manje... više vaše vrste. A mislim da bih
vam mogao pružiti dosta dobru ljubav. Ali to ne pomaže u onim
sitnim, bednim začkoljicama života iz dana u dan, koji čine slogu ili
trzavice među dvoje vezanih tako strašno zajedno. Ova gospođa
Tejlor... ona ne zna za išta bolje no Tejlor. Ona ne traži ništa što joj

255
on ne bi mogao pružiti. Njeni prijatelji odgovaraju njemu, a njegovi
njoj. A kad sam sanjao o vama u mom domu...
Zatvori oči i duboko uzdahnu. Najposle ponovo pogleda u nju.
— Ovaj kraj nije za jednu damu — othuknu. — Hoćete li
zaboraviti i oprostiti što sam vam dosađivao?
— O! — zavapi Moli. — O!
Rukama pokri oči, pa ustade i ostade tako s rukama na očima.
— Zbilja sam vam morao reći sve to, je l’te? — procedi kauboj s
mukom.
— O! — zavapi Moli opet.
— Jasno sam izneo sve onako kako je u stvari — nastavi on. —
Trebalo je da sam od početka video da nisam od one vrste koja bi
vas održala srećnom.
— Ali, — zagrca Moli — ... ali ja... vi treba da... molim vas
pokušajte da me održite srećnom!
Klonu pored njegove naslonjače i sakri lice na njegova kolena.
On se nemo sagnu i jednom je rukom obgrli a drugom poče
milovati njenu kosu, koja ga uvek ushićavala. Najzad šapnu:
— Pobedili ste me. Kako da se borim protiv ovoga?
Ona ništa ne odgovori. Grimizni i crni nabori ćebeta Navaha
padoše po njima. Ni jednom jedinom rečju, pa čak ni pogledom,
nisu se to dvoje zarekli na vernost jedno drugom u tom prvom
novom času. Njena plavokosa glava dugo je počivala na njegovom
ramenu, a njegova crnokosa naslonila se na nju. U potpunoj tišini
sobe gledala ih mala prabaka Stark iz svog okvira, ružičasta, plava i
boje lana, ne baš sasvim prisna, ne baš sasvim nasmejana.

256
 XXVIII

Nema sna iz kog se valja probuditi

Još dugo pošto je ona otišla, sedeo je on nepomično, zavaljen u

naslonjači. Netremice je gledao otvoren prozor i sunce napolju.
Posmatrao je njihanje lišća na zelenim topolama. Šta mu je ono
rekla kad je odlazila? Rekla je: »Sad znam koliko sam bila
nesrećna.« Te mile reči poče ponavljati u sebi, nekako strahujući da
ih ne izgubi. Ponekad zamalo da mu izmaknu, ali ih brzo opet uhvati
i drži... a onda...
»Još sam dosta slab«, reče u sebi. »Mora da sam bio mnogo
bolestan.«
Iznuren od rane i groznice, i nehotice zatvori oči. Eno topola
opet, njišu se i njišu, a oseti i svež, prijatan vazduh sa prozora. Vide
kako jači nalet vazduha pokrenu pepeo u velikom kamenom
kaminu.
»Spavao sam«, primeti u sebi. »Ali ona je, bogme, bila ovde.
Bila je. Sigurno. Uvek mora da ode svakog dana jer lekar kaže« ... —
ama, čitala je! — uzviknu glasno. —
Eno te knjige na podu.
»Aha, ipak sam te upecao!« nastavi u sebi. »Ali što me strah
samog sebe! ... Baš si budala. Dabogme da je tako. Nikakva groznica
ne bi ti mogla dati ovakvo osećanje.«
Neko vreme gledaše kamin, pa jelenske rogove, pa pogledom
pođe put police s njenim knjigama, ali se zaustavi pre no što dođe
do njih.
»Bolje da se preslišam pre no što pogledam«, opet će u sebi.
»Imao sam čudo svakakvih priviđenja. A... a, recimo... ako me to
257
moja bolest opet varala... voleo bih da umrem. I umro bih! Dakle,
da vidimo. Ako je na podu« (krišom pogleda da bi to
proverio), »znači da mi ona čitala kad se sve dogodilo, a u tom
slučaju morala bi biti praznina među knjigama, u gornjem redu, na
levoj strani. Gornji red, levo«, ponovi i oprezno pogleda tamo.
»Tačno!« uzviknu u sebi. »Sve je tako!«
Pogled mu pade na prabaku Stark.
»Strašno ličite na nju«, šapnu u sebi. »Zbilja strašno ličite na
nju. Smem li vas poljubiti, gospođo?«
Povodeći se, ustade iz naslonjače. Ćebe Navaha skliznu s
njegovih ramena. Postepeno, nesigurno, uspravi se. Pridržavajući
se rukom za zid, polako i često zastajkujući, ode okolo do suprotnog
zida. Dođe do slike i nežno usnama dotaknu čelo gospođe pretkinje.
— Obećavam da ću pružiti sreću vašoj devojčici — šapnu.
Zamalo da padne dok se saginjao do portreta, ali se zadrža i
oprezno ostade na mestu, dršćući.
»Gde ti snaga?« izbrecnu se u sebi. »Mora da ti kolena klecaju
od radosti.«
Vrata se otvoriše. Bila je to ona. Donela mu ručak.
— Sveti bože! — uzviknu ona usplahireno, pa spusti poslužavnik
na sto i jurnu k njemu.
Pomognu mu da se vrati u naslonjaču i opet ga pokri. Nije mu
se dogodilo nikakvo zlo, ali ona ga u strahu stegla obema rukama.
On se ubrzo pokrenu i vatreno je poljubi.
— Biću dobar — šapnu.
— Moraš da budeš dobar — reče ona. — Bio si tako bled!
— Govoriš tiho kao ja — odgovori on. — Ali nemamo nikakvog
sna iz kog bismo se mogli probuditi.
Dali se ona predala tog dana svom kauboju, svom divljaku? Je
li zauvek postala sasvim njegova? Da li je oganj Onog iz Virdžinije
tako istopio njeno srce da u njemu nije ostalo nijedne pukotine?
Tako bi ona mislila da joj je ijedna misao došla u glavu. Ali u
njegovom zagrljaju tog dana misli su se izgubile u nečem
božanstvenijem.

258
 XXIX

Poruka Beningtonu

Neko vreme su čuvali svoju tajnu, odnosno bar su uživali u onoj

posebnoj radosti svog uverenja da niko na svetu, osim njih, ne zna
to što se njima dogodilo. Ali mislim da je jedna osoba umela da čuva
tajnu čak i bolje no to dvoje zaljubljenih. Gospođa Tejlor baš nikome
nije rekla ni jedne jedine reči o tome. Ali niko u celom Medveđem
Potoku nije bio tako veseo i blažen kao ona. One čudnovate strogosti
koju je pokazivala u dane kad je Moli pakovala svoje stvari sasvim
je nestalo. Sada je bila beskrajno ljubazna i u svemu ugađala svojoj
»dušici«. Iako je, kao domaćica, gospođa Tejlor bila čvrst pobornik
tačnosti za obede i svoju decu kažnjavala kad zakasne bez nekog
valjanog i ubedljivog opravdanja, Moli više uopšte nije prekoravala
ni jednom jedinom rečju.
— A to nije zato što nisi njena mama — prigovori Džordž Tejlor
gorko. — I ona je ranije dobivala grdnju. A sad grdiš samo nas. Evo
je, taman kad smo mi pri kraju! Zar joj nećeš reći?
— Džordže, — odgovori njegova majka — kad ti budeš spasao
život jednog čoveka, imaćeš prava da nešto kažeš.
I tako je Moli veoma neredovito dolazila da jede, a njene
primedbe da joj sat ne valja nisu nailazile ni na kakav odgovor. Pa
ipak neko ko je bio tako strog kao gospođa Tejlor nije mogao i da
postane sasvim mekan kao pamuk. Jedan događaj je uvek i
bezuslovno izazvao znake neprijateljstva u njoj. Kad god vidi da je
stiglo pismo sa poštanskim žigom Beningtona, pripreti tom pismu
pesnicom.

259
 »Šta znači porodični ponos?« rekla bi u sebi. »I Tejlor bi mogao
da bude član Sinova rata za nezavisnost, ako bi to hteo. Volela bih
da znam da li je već rekla svojima.«
A kad su odlazila pisma upućena Beningtonu, gospođa Tejlor je
svako pismo pažljivo zagledala, kao da bi koverat trebalo da postane
providan pred njenim očima i oda njoj svoju veliku tajnu, ako je
ima. Ali ta pisma nisu imala nikakvu veliku tajnu koju bi odala, sve
do jednog dana — da, jednog dana gospođa Tejlor prosto da se
rasprsne od uzbuđenja, kao što to često biva u onih koji čuvaju neku
tajnu. To njeno uzbuđenje izazvala su tri pisma: jedno upućeno u
Benington, jedno u Danbarton, a treće — to je bilo ono
najuzbudljivije — takođe u Benington, ali adresa nije bila napisana
brižljivim rukopisom male učiteljice. Muška ruka pažljivo je ispisala
te jasne, pravilne suglasnike i samoglasnike.
»Došlo je!« uzviknu gospođa Tejlor u sebi. »Sam je pisao njenoj
majci.«
Onaj iz Virdžinije uistinu je pisao njenoj majci, a evo kako se to
dogodilo.
Ranjenik je ozdravio. Vreme mu nije još sasvim povratilo snagu
— to će steći tek posle mnogo kilometara jahanja na Montu na
svežem vazduhu. Ali dovoljno je ojačao da bi snagu. Kad
bolesnik dođe do te tačke, izvukao se iz opasnosti.
Išetao je sa svojom negovateljicom. Po savetu lekara, nekoliko
puta su šetali, najpre samo pet minuta, a tog dana punih pet
kilometara.
— Ne, nisam se umorio — reče on. — Bojim se da bih mogao
propešačiti još toliko.
— Bojiš se?
— Jeste, zato što to znači da se mogu vratiti na posao. Došao je
kraj ovome što smo nas dvoje imali zajedno.
Umesto odgovora, ona se nasloni na njega.
— Vidiš li! — uzviknu on. — Sve donedavno morala si me
pridržavati da se ne srušim. A sada...

260
261
 Neko vreme su ćutali.
— Nikad ranije nisam bio stvarno bolestan — nastavi on najzad.
— Bar se ne sećam tako nečeg. A da mi je iko rekao da ću u
tome...
Više ništa ne reče, jer se ona podiže na prste i nije mogao da
govori.
— Koliko je to trajalo? — upita je zatim.
Ona mu kaza.
— E, kad bi moglo da bude zanavek... ne. Ne zanavek sa samo
ovoliko nas. Opet bih se razboleo od toga! Ali ako bi moglo da bude
zanavek sa nas dvoje samo i nikog drugog da nam smeta. Ali ne bi
bilo pravo prema tvojoj majci da ovako i dalje nastavimo. S pravom
bi se ljutila na mene.
— O! — uzviknu devojka. — Neka ostane ovako.
— Ne pošto je odem. Tvojoj majci moramo reći.
— Izgleda tako... zar ne možemo... o, zašto iko mora da zna?
— Tvoja majka nije »iko«. Ona je tvoja majka. Osećam se veoma
odgovoran prema njoj za ono što sam uradio.
— Ali ja sam to uradila!
— Jesi li sigurna? Tvoja majka neće tako misliti. Pisaću joj još
danas.
— Ti! Pisaćeš mojoj majci! O, tada će se sve tako promeniti. Oni
će svi...
Moli ućuta pred slikama Beningtona koje joj navreše na oči. U
bajku koju je proživljavala sa svojim kaubojem provališe glasovi
sveta. Čula ih kako dopiru iz daljine. Videla je oči Beningtona
uperene u čoveka pored nje. Zamišljala je uši Beningtona kako
hvataju svaku njegovu reč, ocenjujući njegovo obrazovanje. Pred
nju se isturiše posete koje će morati da učine. Ono zvonjenje na
vrata, pa čekanje u gostinskoj sobi da domaćica siđe sa sprata i
izgovori svoje unapred pripremljeno čestitanje, a pri tom potajno
ispituje izgled Onog iz Virdžinije, i kako stoji i kako sedi. Na rukama
će imati gradske rukavice, umesto onih dugačkih kaubojskih od
jelenske kože i ukrašenih rojtama. Kako će moći da vide njegovu
dušu, pod urednim crnim kaputom i prslukom? Za tih kratkih
zvaničnih poseta, šta li će otkriti od onoga što ona zna o njemu? Od
262
onoga zbog čega se ona tako ponosi njime? On će govoriti kratko i
jednostavno, a oni će kazati: »O, dabogme!« i »Ovde mora da vam
je sve tako drukčije no u Vajomingu!« — a zatim, pošto odu i vrata
se zatvore za njima — sasvim će ga potceniti, a nimalo razumeti.
Zašto da se izloži tome? Do toga uopšte ne treba da dođe!
E, čak ni neprijatelj ne bi baš mogao reći da je Onaj iz Virdžinije
neke slabe građe, pa je Molino strahovanje za utisak koji će ostaviti
na Benington bilo uglavnom suvišno. Trebalo je da zna da će se on
zbilja truditi kako bi ostavio što bolji utisak, ali će to činiti isključivo
nje radi, da bi je opravdao u očima njenih prijatelja što se udaje za
njega. Van toga bilo mu je savršeno svejedno šta će reći ili misliti
tetka Džejn i ujka Džozef. Mogu ga ispitivati koliko god ih volja.
Sudija Henri će jemčiti za njega.
To bi on rekao svojoj ljubljenoj da mu iznela svoja strahovanja.
Ali ona ih nije iznela, a on ih, po svojoj prirodi, nije mogao ni
naslutiti. Ne znam koja bi korist bila od toga da mu otvoreno rekla
šta je muči, izuzev što je uistinu korisno da oni koji se vole ne kriju
išta jedno od drugog. Ali ne verujem da bi on uspeo da umiri njena
strahovanja, a pouzdano znam da ona ne bi mogla sprečiti da on
piše njenoj majci.
— E, dobro — reče ona najzad, uzdahnuvši. — Ako misliš da tako
treba, reći ću joj.
Taj njen uzdah, da se dobro razumemo, nije bio samo zbog onih
dalekih glasova koji će se dići čim njena vest dopre do njih. Došao
je i otuda što se opraštala od bajke koju je morala napustiti, što je
odlazila iz onog vilinskog kraja u kom su blisko živeli samo on i ona,
nesputani, ne vodeći računa ni o čemu drugom.
— Da, ti ćeš joj reći — kaza njen dragi. — A i ja joj moram reći.
— Oboje? — upita devojka.
Šta će on reći njenoj majci? Kako će njena majka primiti pismo
kakvo će joj on napisati? Recimo da napravi neku gramatičku
grešku? Neće li rečenice od njega u ovom času — pisane rečenice —
dići još jednu prepreku njegovoj dobrodošlici u Beningtonu?
— Zašto joj ne pošalješ poruku preko mene? — upita ona.
On zavrte glavom.

263
 — Njoj se ovo neće dopasti ni ovako ni onako — odgovori. —
Moram joj se sam obratiti. Inače bi ispalo da se izvlačim.
Moli vide koliko je tačan njegov nagon u tome, pa jedan
plamičak sunu uvis iz žari njene ljubavi i ponosa njime. O, kad bi
oni samo znali da je on takav kad ga čovek upozna! Nije se usudila
da mu kaže svoje strahovanje u pogledu tog pisma koje će napisati
njenoj majci. Nije se usudila, jer — e, jer joj malo nedostajalo
poverenja u njega. Bojim se da je to bilo u pitanju. I taj greh se
osvetio samoj njoj. Tog dana, i mnogih sledećih, blistava radost
njene ljubavi bila je pomućena i pod senkom; sve zbog jednog malog
nedostatka poverenja; a njegova radost, puna poverenja, bila je
poput kristala.
— Reci mi šta ćeš joj pisati — reče ona.
— Neću da ti kažem — odgovori on, osmehujući se.
— Zar mi pismo nećeš pokazati kad ga završiš?
— Neću — opet će on, pa je vragolasto pogleda. — Pokazaću ti
sve ostalo što napišem drugim ženama.
Stegnu je u zagrljaj i pritisnu na njene usne svoj dugi poljubac.
— Hajde da to svršimo zajedno — predloži pošto su se vratili u
sobu u kojoj je ležao, u sobu koju mu je ona dala. — Ti sedi na jednoj
strani stola, a ja ću na drugoj, pa se latimo posla; i ubrzo ćemo to
urediti.
— O, bože! — uzviknu ona. — Da, valjda će tako biti najbolje.
Sedoše svako na svoje mesto. Mastionica je stajala na sredini,
između njih. Pored oboje stavila je hartije, maltene dovoljno za
predsedničku besedu. A pera i olovaka bilo je napretek. Nije li to bio
glavni stan učiteljice u Medveđem Potoku?
— Zašto ga najpre ne napišeš olovkom? — uzviknu ona, digavši
pogled s prazne hartije pred sobom.
Njegovo pero kretalo se polako, ali bez zaustavljanja.
— Mislim da to nije potrebno — odgovori on, sav nagnut nad
hartiju. — O, do đavola, eto mrlje!
Iscepa hartiju na sitne komadiće i baci u kamin.
— Suviše si je napunila — primeti, pa uze mastionicu i izli malko
mastila kroz prozor.

264
 Ona je izgubljeno sedela i nikako da počne. Da ga je čula da
opsuje, ne bi joj smetalo. Nekako je uživala kad on opsuje, jer u tom
njegovom psovanju nije bilo ničega uvredljivog. Prosto je
čudnovato kako jedna te ista reč zvuči mnogo gore iz usta jednog
čoveka no iz usta drugog. Ali nije ga čula. Misli su joj lutale po kršu
iskidanih rečenica. Svaka misao koju počne naiđe ili na prazninu, ili
na neki kameni bedem. Tako je sedela, čas zureći u neumoljivo
praznu hartiju pred sobom, čas u razne predmete u sobi. Dok je tako
sedela i gubila vreme, preko puta nje nagnula se ona crnokosa glava
a njegovo pero teklo je iz rečenice u rečenicu.
Zapazi da je on gleda, zajapuren i ozbiljan. Ona čudna boja
morske vode, kojoj nikako da nađe ime, blistala je u njegovim
očima. Savijao je svoje pismo.
— Zar si već gotov? — začudi se ona.
— Jesam — odgovori on veoma tiho. — Sad se osećam nekako
pošteniji.
— Možda ću nešto moći da učinim večeras kod gospođe Tejlor
— primeti ona, gledajući svoju hartiju.
Na hartiji je bilo nekoliko precrtanih reči. Uspela je samo toliko.
U tom zadatku pisanja pisma, kauboj je sasvim nadmašio učiteljicu!
Ali te noći, dok je on tvrdo spavao na svom krevetu, ona je
budna sedela u svojoj sobi kod gospođe Tejlor.
Tako je, sutradan, gospođa Tejlor uzviknula: »Došlo je!« pa su
pisma krenula put poštanskih kočija.
Dan pre no što se Onaj iz Virdžinije vratio svome poslu na ranču
sudije Henrija, on i Moli objaviše svoju novost. Šta je Moli rekla
gospođi Tejlor i šta je gospođa Tejlor rekla njoj, uopšte nije važno
nama, iako je bilo i te kako važno njima.
Ali gospodin Mek Lin je slučajno svratio sasvim rano ujutro, da
svog prijatelja upita za zdravlje.
— Line, — počeo je Onaj iz Virdžinije — neće biti nikakva šteta
ako ti doznaš sat-dva pre ostalih. Ja sam...
— Bože! — uzviknuo je gospodin Mek Lin prijateljski. — Svi
znaju to još od onog dana kad te našla na izvoru.
— Tada nije bilo tako — izbrecnuo se Onaj iz Virdžinije.
— Bože! Svi znaju to odavno.
265
 — Hm! — primetio je Onaj iz Virdžinije. — Nisam znao da je ovaj
kraj tako pun torokala.
Gospodin Mek Lin se veselo nasmejao zaljubljenom prijatelju.
— E, — rekao je — to će obradovati gospođu Mek Lin. Rekla mi
je već poodavno da ti čestitam. Trebalo je da spremim čestitku i
sipnem je tebi čim ti kažeš.
Lin se oženio otprilike godinu dana ranije, pa zauzvrat izneo i
svoju novost:
— Očekujemo jedno malo Meklinče dole na Potkresanoj Zovi.
Nadam se da ćeš i ti to očekivati jednog dana.
— Da, — promrmljao je Onaj iz Virdžinije — i ja se nadam.
— A mislim — primetio je Lin — da ti i ja više nećemo mešati
tuđu decu.
On i Onaj iz Virdžinije ćutke se rukovali, shvatajući jedan
drugog vrlo dobro.
Onog dana kad se Onaj iz Virdžinije rastao od Moli, osim tuge
opraštanja s njom snuždile ga i vesti koje je čuo. Kradljivci goveda
osmelili se. Nestajalo je i konja i goveda, pa je svako počeo sumnjati
maltene na svakoga.
— Mislim da će neko ubrzo morati da preduzme nešto — reče
dragan.
— Ti? — upita ona brzo.
— Po svoj prilici ću i ja upasti u to.
— Šta ćeš morati da uradiš?
— Ne znam. Reći ću ti kad se vratim.
Tako se rastao od nje, ostavivši joj više poljubaca no reči u
sećanju.
A šta se u međuvremenu dešavalo u Beningtonu i u
Danbartonu? Ona tri pisma koja su samo svojom spoljašnošću
onako uzbudila gospođu Tejlor, izazvala su svojim sadržajem
mnogo uzrujavanja.
Setimo se da je Moli pisala svojoj majci i svojoj baki. Najpre se
latila pisma majci. Pisala ga tri i po sata, na punih jedanaest strana,
sa dodatkom na dvanaestoj. Pismo baki napisala je u svega deset
minuta. Ne mogu vam objasniti zašto je to pismo baki bio
266
neuporedivo bolje od onog majci, ali uistinu je tako. Doduše, starica
se trgla čim je počela da ga čita, jer njenu vezu s kaubojem nije
smatrala nečim ozbiljnim.
— C-c-c-! — uzvikuje starica glasno u svojoj spavaćoj sobi. — On
je uopšte ne zaslužuje!
Ali neke rečenice na kraju nateraše je da zastane i dugo sedi
sasvim nepomično. Strogost na njenom licu postepeno pređe u
nežnost.
— Ah, bože, — reče, uzdahnuvši — da je brak tako jednostavan
kao ljubav!
Polako siđe u prizemlje i iziđe u baštu. Dugo je šetala stazama
obrubljenim šimširom.
»Ali, ako je našla veliku ljubav«, reče najzad u sebi.
Vrati se u spavaću sobu, otvori jedan stari pisaći sto i pročita
neka stara pisma.
Ujutro joj dođe pismo iz Beningtona. Jadna gospođa Vud
napisala ga sva van sebe. Čim se malo povratila od zaprepašćenja
pošto je pročitala jedanaest stranica i dodatak kćerkinog pisma,
majka je sama brzo napisala osam stranica najstarijem članu
porodice. Jadnu gospođu zbilja treba razumeti. U prvom redu, Moli
je celu prvu stranicu sročila u izričitoj milosrdnoj želji da majku
pripremi. Otuda je taj deo bio sasvim zbrkan i delovao je kao što to
obično deluju primedbe sračunate da nešto iznesu obazrivo.
Gospođi Vud se od toga samo mutilo u glavi i spopao je neki mučan
strah.
— O, bože, Saro, — zavapila je — dođi ovamo. Šta li ovo znači?
A zatim, sa starijom kćerkom kao pojačanjem, okrenula je tu
prvu stranicu i na početku druge našla šta to znači.
— Divljak s noževima i revolverima! — zakukala je.
— E, mama, ja sam ti to stalno govorila — odgovorila je njena
kćerka Sara.
— Šta je vođa kauboja? — uzviknula je majka. — I ko je taj sudija
Henri?
— Izabrala je sebi nekakvog višeg slugu — objasnila je Sara. —
Ako se dozvoli da dođe i do venčanja, sumnjam da ću moći da
prisustvujem tome.
267
 (Tu pretnju iznese i Moli, a šta se iz toga izrodi doznaćete na
određenom mestu.)
— Izgleda da mi je i on sam pisao — rekla je gospođa
Vud.
— On ne zna bolje — primetila je Sara.
— Koješta! — uzviknuo je Sarin muž docnije. — Bilo je to vrlo
čestito od njega.
Tako je sve u Molinoj rodnoj kući prenerazila njena odluka.
Uzalud su bila sva njena mnogobrojna uveravanja o opštem ugledu
koji njen kauboj uživa i njegovim lepim izgledima za budućnost. U
prvim mukama očajanja, gospođa Vud je napisala onih osam ne baš
mnogo promišljenih stranica Molinoj baki.
»C-c-c!«, zgražala se baka u sebi čitajući ih.
Izraz njenog lica bio je mnogo stroži tog dana.
»Čovek bi pomislio«, primeti, »da je devojku jednostavno oteo!
Ama, viđala se s njim već tri godine!«
Nastavi da čita, ali ubrzo prsnu u smeh, spuštajući pismo na
krilo. Gospođa Vud je u pismu ponovila onaj svoj izliv o divljaku s
noževima i revolverima.
»Bože!« uzviknu baka u sebi. »Bože, što je Lizi budala!«
Sede i pametno odgovori gospođi Vud da ima malo više
poverenja u svoju rođenu kćerku, a između ostalog podseti je da je
i sam general Stark nosio i noževe i revolvere, po službenoj
dužnosti, ali da ih povremeno i skidao, kao, po svoj prilici, i taj
mladić u Vajomingu. »Biće najbolje da mi pošalješ to pismo koje Ti
napisao«, završi. »Pošto ga pročitam, umeću da Ti kažem svoje
mišljenje.«
To njeno pismo ne uteši gospođu Vud baš naročito, a njenu
kćerku Saru prosto razjari.
— Sto je starija, to je i nastranija — planu Sara.
Ali pismo Onog iz Virdžinije poslaše u Danbarton, gde ga stara
gospođa vrlo pažljivo pročita.
Evo šta je Onaj iz Virdžinije rekao neznanoj majci svoje
ljubljene:
Poštovana gospođo,

268
 Ako Vam je Vaša kćerka gospođica Vud ikada rekla da je ovde
spasla život jednom čoveku kog su Indijanci ranili, znajte da je to
isti onaj koji Vam sada piše. Mislim da Vam nije mogla reći pravo
stanje o tom događaju jer samo ona u celom ovom kraju smatra da
nije učinila bogzna šta. Zato Vam to moram ukratko ispričati. Takav
podvig bio bi nešto veliko i za jednu devojku ovde sa Zapada, ali
tome se niko ne bi mogao nadati od devojke s odgojem gospođice
Vud.
»Hm!« ljutnu se baka u sebi. »E, bio bi u pravu da njen odgoj
nije bio više u mojim rukama no u Lizinim.«
Nastavi da čita pismo.
Prosto sam izdisao kad me ona našla. Tada ništa nisam znao, a
ona me trgla natrag iz groba. Moglo se dogoditi da Indijanci i nju
ubiju ali je nisam mogao nagovoriti da me ostavi. Iako je u meni
osamdeset šest kilograma sama me digla sa zemlje gotovo bez
ikakve moje pomoći, jer tog dana nije bilo snage u meni. Isprala mi
ranu i povratila me svojom rakijom. Pre no što je uspela da me
odvede kući počeo sam buncati ali ona me nekako zadržala na konju
i mudro zagovarala pa sam je slušao i nisam sasvim pobenavio dok
me nije smestila u krevet. Lekar kaže da bih svejedno umro da me
ona nije negovala onako dobro. Zato sam je još više zavoleo iako
sam pre toga mislio da je već volim svom ljubavlju na ovom svetu.
Ali tome nema kraja, pa moja ljubav prema njoj raste i dok Vam ovo
pišem.
A sada gospođo Vud žao mi je što vas ova vest neće obradovati.
Znam da je nikada ne biste dali za čoveka kao što sam ja jer nisam
školovan i ne mogu se pohvaliti da sam od bogatih roditelja. Voleo
bih kad bih Vam mogao reći nešto bolje o sebi, ali od istine neću da
bežim.
Potičem iz stare engleske porodice koja se doselila u Virdžiniju
a imam i škotsko-irske krvi u sebi po prabaki koju je moj praded
doveo iz Kentakija. Uvek smo ostali na istom mestu kao farmeri i
lovci ne napredujući dalje od toga i veoma jednostavni. Borili smo
se kad je trebalo, pod komandom generala Džeksona i u Meksiku a
moj otac i dva brata poginuli su u ratu šezdeset četvrte. U našoj
porodici je uvek bio jedan sin koji je odlazio od kuće a ovog puta
sam to bio ja. Dojadilo mi tutorisanje .starije braće. Ali sada dobro
269
napredujem i na pragu sam sasvim obezbeđenog života a nisam ni
suviše star i veoma sam jak jer mi zdravlje izdržalo sve što sam
preturio preko glave. Ona više neće predavati deci kada pođe za
mene. Voleo bih da Vam ovu vest što više olakšam gospođo Vud. Ne
volim prazna obećanja koja sam tako često slušao. Svakome u Vašoj
porodici reći ću sve što hoće da me pita, a sudija Henri reći će Vam
kakav glas uživam. Prošao sam kroz dosta gužvi u životu ali Vam
mogu reći da nikada nikoga nisam ubio ni iz želje za ubijanjem ni iz
koristoljublja i nisam od tih jer više volim mir. Živeo sam u mestima
gde je bilo takozvanih sudova i advokata ali čestit čovek je bio jedini
zakon na sedamsto kilometara uokrug. Nisam njoj pričao o tome ne
zato što me sramota toga ali mnogo je koječega suviše mračnog za
devojku kao što je ona.
Hoću da Vam kažem kako znam da volim gospođicu Vud. Više
nisam dečak i žene mi nisu nešto novo. Čovek koji je krstario okolo
kao ja sretne mnoge žene na svom putu i ide dalje ali zaustavio sam
se kad sam naišao na gospođicu Vud. Tome je već tri godine ali
nisam otišao dalje. S kojim pravom je takav kao što je on hoće za
ženu reći ćete. To sam i ja sam sebi rekao pošto mi spasla život. Bilo
je teško da dođem do te tačke i držim se toga a ona oko mene po ceo
dan. Ali rekao sam samom sebi tri godine si joj dosađivao svojom
ljubavlju i ako pustiš da joj tvoja ljubav dosađuje ne voliš je kao što
treba i treba da se povučeš nje radi koja ti spasla život. Nisam znao
šta ću sa svojim životom posle toga ali sam računao da mogu otići
nekud i raditi što više i tako sam joj gospođo Vud rekao da ću je
ostaviti na miru. Ali ona je rekla ne. Biće joj teško da se navikne na
čoveka kao što sam ja...
Starica više nije mogla da čita. Ustade i ode pisaćem stolu u kom
su počivala ona njena sopstvena požutela pisma. Spusti glavu na
njih a suze joj nemo potekoše.
— O, bože, — šapnu — o bože! A to sam ja izgubila!
Svojoj devojčici u Medveđem Potoku napisa sutradan. To pismo
iz Danbartona dođe kao melem na nemilosrdne udarce koje je Moli
dobijala. Glasovi iz daljine javljali su se u sve većem broju, a svi,
osim tog bakinog, oštro su je osuđivali. Bili su to bolni udarci iz dana
u dan, a nikoga da ih svojim poljupcima odagna. Više nije bilo čak

270
ni glasa od njenog ljubljenog. Znala je samo da je otišao u zabit po
svom zadatku.
Taj zadatak odveo ga daleko.
Preko Kotline, u skrovitu osamu Sovuljaginog potoka, pored
šiljatih grebena Vašakija, preko prevoja u Gros ventre, pa kroz
poslednju prepreku planinskih vrhova u pogranični predeo
istočnog Ajdaha. Tamo sam se, na njegov poziv, sreo s njim i tako
učestvovao u delu njegovog zadatka.
Nisam imao vodiča koji bi me odveo k njemu. Naveo mi jednu
malu stanicu na pruzi i znake po kojima ću se odatle upravljati na
svom putu. Da sam verovao u znamenja, zabrinulo bi me nebo
prekriveno teškim crnim oblacima kad sam krenuo na konju od one
stanice. Ali živeo sam u gradovima i dimu, pa mi je Ajdaho, čak i po
kiši, bio veoma prijatan.

271
 XXX

Štala na visoravni

Kad najzad ugledah prvi znak na svom putu, samotni šumarak

topola, mrk i nejasan na kiši koja je rominjala i valjda nešto više od
kilometra iza dalekih zgrada ispred njega, obradovah se odmoru.
Izuzev kratkog predaha za ručka, jahao sam od šest ujutro, a tada je
bilo šest posle podne. Zgrade ranča u kojima je trebalo da prenoćim
bile su u ruševinama — i brvnara i štala i tor. Ipak mi i posle
dvanaest sati neprekidnog jahanja kroz pust kraj sasvim odgovaralo
i telu i duhu da jedem i spavam u samoći.
Tu daljinu ubrzo prevalismo. Kako smo prilazili, sve jasnije sam
zapažao koliko su zgrade oronule, a neko nespokojstvo poče da mi
kvari dobro raspoloženje. I oni konji oko tih zgrada, svi naćuljenih
ušiju i zagledani u nas — i oni su bili nekako čudni; ali je to dolazilo
od potpune tišine? Te oronule zgrade kao da su odjednom suviše
naglasile tišinu koju sam dotad voleo. Vrata štale otvoriše se i neki
ljudi iziđoše. Ostadoše na mestu, takođe posmatrajući moj dolazak.
Kad sam došao do njih, bilo ih je još više. Ni sam ne znam zašto sam
se osećao onako neprijatno, pa pokušah da ih pozdravim tobože
sasvim spokojno.
Rekoh im da se nadam da će unutra biti mesta za još jednog te
noći. Neki odgovoriše na moj pozdrav, ali na to o mestu za još
jednog niko ne odgovori. Pošto se uverih da neke od tih čudno
mirnih ljudi znam od ranije, iz štale iziđe Onaj iz Virdžinije.
Ugledavši ga, smesta mi laknu.
— Tu sam, kao što vidiš! — uzviknuh.
— Da, vidim — odgovori on.
272
 Oštro se zagledah u njega, jer sam u njegovom glasu osetio istu
onu čudnu tuđost kao u svemu oko mene. Ali on je gledao svoje
drugove.
— Ovaj gospodin je u redu — reče im.
— Možda je tako, — primeti jedan, kog sam sasvim pouzdano
već video na Dubokom Potoku — ali nije trebalo da stigne večeras.
— Pa ni sutra — dodade drugi.
— Pa ni prekosutra — ubaci treći.
— Valjda nijedan od vas još nikada nije došao negde ranije —
otegnu Onaj iz Virdžinije.
— O, ne mislimo da te sumnjičimo za saučesništvo — odbrusi
jedan, smejući se nekako hladno.
— Čak ni kad se setimo kako ste ti i Stiv bili nerazdvojni —
dobaci drugi.
Ako je to trebalo da bude neka šala, njemu nije bila nimalo
šaljiva. Videh kako mu neki grč prelete licem i sav se zajapuri.
Obrati se meni.
— Mislili smo da ćemo završiti ranije — reče. — Baš mi žao što
si došao večeras. Znam da bi više voleo da ovo ne vidiš.
— Hoćemo da nam kaže kako je došao ovamo — umeša se jedan.
— Ako se opravda, može slobodno otići.
— Mogu slobodno otići! — uzviknuh ljutito, ali me njihovi
osmesi umiriše. — Gospodo, — nastavih — ne znam zašto vas moje
kretanje tako zanima. Prosto mi laska vaša pažnja! Smem li da
uđem pod krov i tamo se opravdam?
Moje pitanje je bilo nešto najprirodnije na svetu, jer je kiša
počela da lije kao iz kabla. Ipak je prošlo izvesno vreme dok jedan
od njih najzad ne odgovori:
— Može i da uđe.
Onaj iz Virdžinije ništa ne reče, ali prođe pored mene u štalu.
Tamo su sedela neka dvojica jedan do drugog, a treći ih čuvao.
Ugledavši ih, odjednom mi bi jasno na šta sam nabasao, pa Onom
iz Virdžinije promrmljah:
— Sutra ćete ih obesiti.
On oćuta.
273
 — Dajemo ti da triput pogađaš — reče neki čovek iza mene.
Ali to mi nije bilo potrebno. Setih se onog šumarka topola, crnog
i zloslutnog. Na petnaest kilometara uokrug nije bilo drugih stabala
dovoljno visokih. To je, dakle, bio posao kog je Onaj iz Virdžinije
onako kratko pomenuo u pismu. Pogledam po svim kutovima štale,
ali ne opazim nijednog drugog zarobljenika. Nekako sam očekivao
da ću ugledati Trampasa i strahovao da ne ugledam i Malog.
Poštenje jadnog budalastog Malog nije odolelo iskušenjima tog
pograničnog kraja, pa se odvojio od svojih starih prijatelja. U
poslednje vreme često sam slušao na Dubokom Potoku da treba
razbiti izvesnu bandu kradljivaca konja i goveda, koji su krali u
jednoj pokrajini pa to prodavali u susednoj, znajući gde da se
sakriju u planinama između njih. I tako je došlo do obračuna.
Udružili su se, krenuli na dugačak pohod, i evo ih tu. Pod vođstvom
Onog iz Virdžinije uspešno su izvršili zadatak, ali nešto docnije no
što su to očekivali. A evo i mene tu, nešto ranije no što je trebalo, pa
sam tako stigao i da budem očevidac tog poslednjeg čina. Moje
slučajno prisustvo izgledalo je sasvim razumljivo, ali pošto sam im
sve izložio, jedan od njih dobroćudno reče:
— I tako nas vidiš ovde, a mi vidimo tebe. Ko zna ko je više
iznenađen, ti ili mi?
— To je teško reći — odgovorih, što veselije. — Kao što je teško
reći kome je neprijatnije, vama ili meni?
— O, nama uopšte nije neprijatno. Samo izvoli da ostaneš. Ali
mislim da ne možeš izvoleti da odeš. Ne može izvoleti da ode, je l’
te?
Po odgovoru na licu svakog od njih bilo je jasno da to ne mogu
izvoleti.
— Sve dok ne svršimo posao — primeti jedan.
— Ništa ne mora videti — dodade drugi.
— Ujutro spavaj duže — preporuči mi treći.
Nisam želeo tu da ostanem. Mogao bih se nekako ulogoriti
odvojeno od njih pre mraka, ali bio sam nemoćan pred njihovom
sasvim suvišnom opreznošću. I ne pokušah da ih upitam kakav bih
špijun, po njihovom mišljenju, mogao da budem, i koga bih mogao
da zovem u pomoć u tom pustom kraju i otmem zarobljenike. Njima
274
je bilo važno jedino to što sam se pojavio suviše rano. Opet
pogledam zarobljenike. Uistinu ih bilo samo dvojica. Jedan žvaće
duvan i povremeno priča sa stražarom, kao da je sve u redu. Onaj
drugi tupo sedi i ćuti, ukočenog pogleda. Ali lice mu se trza i opazim
kako neprestano vlaži suve usne. Dok sam tako posmatrao
osuđenike čije pogubljenje su mi preporučili da prespavam ujutro,
onaj što je žvakao duvan mirno mi klimnu glavom.
— Ne sećate se mene? —upita.
Bio je to Stiv! Stiv iz Medisin Boa! Onaj veseljak Stiv iz moje
prve večeri na Zapadu. Brada mu promenila lik pa ga otud nisam
odmah poznao. Sedeo je tu osuđen na smrt. Neko zaprepašćenje,
ledeno i bolno, oduzelo mi moć govora.
Njega nisu mučila takva slabićka osećanja.
— Jeste li bili u Madisin Bou u poslednje vreme? — upita. — Od
onda je već prošlo podosta vremena.
Složih se s njim. Želeo sam da mu kažem nešto prirodno i
ljubazno, ali reči mi zapele u grlu. Stojao sam zbunjen i u neprilici,
jalovo zapažajući da onaj ćutljivi ima na sebi sivu flanelsku košulju
kao moja. Stiv me posmatrao pa u mom džepu ugledao novine koje
sam poneo iz voza i na koje sam olovkom zapisao neke izdatke.
Upita me da li bih mu uzajmio novine za neko vreme. Dadoh ih vrlo
rado, moleći ga da ih zadrži koliko god hoće. Onako u neprilici,
preteram u želji da mu ugodim.
— Uopšte ih ne morate ni vratiti — reknem. — Te beleške nisu
nimalo važne. Molim vas da ih zadržite.
On me pogleda i osmehnu se.
— Hvala — odgovori. — Neće mi biti potrebne dalje od
sutrašnjeg jutra.
Poče da pregleda naslove.
— Smatraju da će Džejk sigurno pobediti na izborima — reče
svom drugu, koji ništa ne odgovori. — E, frimontski srez zbilja
mnogo duguje Džejku.
Ostavim ga zanesenog u vesti iz tog kraja.
Više puta sam video mrtvace, neke čak izmrcvarene nasilnom
smrću, pa čovek i ogugla na to. Ali nadam se da nikada više neću
biti u društvu ljudi koji čekaju da ih ubiju. U ovo vreme sledećeg
275
dana ona siva flanelska košulja biće zakopčana na lešu. Do kog časa
će Stiv žvakati duvan? Ubrzo uspem da se oslobodim tih misli, ali
zamolim da mi dozvole da noćim negde drugde i predložim susednu
brvnaru. Po izrazu njihovog lica videh da sam time samo pojačao
nepoverenje koje su osećali prema meni. Rekoše da brvnara suviše
prokišnjava, pa ću biti suvlji ako spavam tu. Jedan me otvoreno
upita:
— Ako si mislio da prenoćiš u ovoj štali, zašto si promenio
mišljenje?
Kako da im kažem da se užasavam svake veze s onim što oni
rade, iako znam da se pravda može samo tako izvršiti u tom kraju?
Njihovi zdravi kaubojski živci nisu bili tako prefinjeni.
Ali Onaj iz Virdžinije shvati me u izvesnom pogledu.
— Zbilja mi žao što se sekiraš — reče.
Tada zapazih da on nije ni približno onako spokojan i miran kao
ostali.
Posle dvanaest sati jahanja, moje kosti vapile su za odmorom.
Raširim ćebad na nešto slame u zasebnoj pregradi i umotam se u
njih. Ipak sam ležao, svakog časa sve budniji. Uzbuđenost je sasvim
odagnala svaki umor iz mene. Oni su neko vreme sedeli i dogovarali
se, oprezno šapućući, izazivajući moju ljubopitljivost baš time što
nisam mogao da razaberem šta govore. Jesam li to jedared--dvared
čuo da su pomenuli Trampasa i Malog? Nisam bio siguran. Čuh
kako šaputanje prestade i oni se raziđoše. Čuh kako čizme bacaju na
zemlju. I čuh kako se javi i raste ujednačeno disanje u snu u tišini
štale. Jedan po jedan zaspaše, a ja sam i dalje ležao budan. Napolju
je kiša jednolično pljuštala, a negde u štali kapala je kroz neku rupu.
Hladan nalet vazduha ponekad uleti unutra, donoseći sobom oštar
vonj mokre komonike.
Ubrzo mi kroz zatvorene očne kapke odjednom sinu svetlost, a
odmah zatim naglo se ponovo sklopi mrak. Greškom su zamahnuli
fenjerom u moju pregradu i našli mene. Jedinog mene nisu hteli da
probude. Čuh korake i tihi razgovor po štali, a ubrzo počeše da izlaze
napolje. Bleskovi novog dana uđoše na vrata, odvodeći moje misli
onom šumarku topola. Ležao sam, sve ledenijih ruku i nogu. Sada
će se ono dogoditi. Pitao sam se kako će to uraditi. Jedan očevidac
opisao mi takav slučaj, ali to su učinili s mosta i bila je samo jedna
276
žrtva. Hoće li jutros jedan morati da čeka i gleda kako onaj drugi
prolazi kroz to?
Do mene dopre miris dima, zatim i zveket limenog posuđa.
Sasvim sam zaboravio na doručak, koji je jedan od njih kuvao u
suvom zaklonu štale. Bio je sam, jer su razgovor i koraci dolazili
spolja, a čuo sam i kako konje teraju u tor i sedlaju. Zatim zapazim
da je kafa gotova, pa ih kuvar zovnu unutra. Jedan uđe, zatvorivši
vrta za sobom. Ostali se povedoše za njim, jer sam svakog puta kad
otvore vrata video kako svetlost dana blesne u štalu i čuo glasnije
pljuštanje kiše. Zatim zvuk umine a svetlosti nestane kako vrata
zatvore. Tako je to išlo dok jedan najzad grubo ne reče da vrata
ostave otvorena zbog dima. Od koga se kriju, upita. Od begunaca
koji su umakli? Svi se nasmejaše na tu šalu, pa vrata ostadoše
otvorena. Tako sam doznao da je bilo još kradljivaca osim ove
dvojice koje su zarobili. To pruži malo više opravdanja njihovim
sumnjama o meni i mojoj žarkoj želji da noćim negde drugde. Ništa
ih nije koštalo da me zadrže, a hteli su da izbegnu svaku mogućnost
ma i najmanjeg rizika. Zaključio sam da svi mora da sede za
doručkom zajedno — oni koji moraju platiti glavom i oni koji ih
moraju ubiti. Uopšte nisam čuo da je Onaj iz Virdžinije išta rekao.
Ali čuo sam Stivov glas. Raspravljao je s onima koji su ga zarobili o
raznovrsnim okolnostima tog zarobljavanja.
— Sećate li se jednog plasta sena? — upita. — Čak onamo gore
na južnoj pritoci Gros ventra?
— To je bilo u četvrtak posle podne — primeti jedan. — Padala
je kišica.
— Jeste, padala je kiša. Tada smo vas prevarili. Ja sam ležao
gore na izbočini litice i javljao vaše kretanje.
Nekolicina se nasmejaše.
— Mislili smo da ste tada preko na Razlivenom potoku.
— Računao sam da ste tako mislili, po pravcu kojim ste krenuli
od plasta. U subotu smo vas gledali kako ste nam okrenuli leđa gore
na Razlivenom potoku. Lepo smo se sakrili među drveće s onu
stranu Zmijske reke. I tada smo vas prevarili.
Oni se opet nasmejaše na svoj račun. Slušao sam ljude kako s
većom netrpeljivošću raščlanjavaju partiju vista.

277
 — Da li da krenemo put Ajdaha? — nastavi Stiv. — Ili da se
prebacimo natrag preko Razvođa? Ni sami nismo znali kuda da se
okrenemo! A kad smo vas naveli na onaj čopor konja za koji ste
mislili da je onaj koji tražite... e, bili smo jako društvo! — uzviknu,
prvi put s primesom gorčine u glasu.
— Ništa nije jače od svoje najslabije tačke — primeti Onaj iz
Virdžinije, progovorivši tek tada.
— Dabogme! — odgovori Stiv.
Rekao je to tako kratko i odsečno da sam pretpostavljao da
smatra da se ta najslabija tačka odnosi na njega. Ali ostali mi
dokazaše da sam to pogrešno protumačio.
— Tako je — reče jedan. — Najslabija tačka mu je ona gde
konopac pukne, ili društvo poklekne, kad dođe do stani-pani. A ti si
se vezao s nikakvim ortakom, Stive.
— Sasvim si u pravu — priznade zarobljenik, opet spokojan i
ravnodušan.
— Trebalo je da se odvojiš od njega, Stive.
Nastade ćutanje.
— Da — potvrdi zarobljenik mrko. — Sedim ovde zato što je
jedan od nas zabrljavio.
Opsova tog brljivka.
— Upropastio je sve skupa kad je potpalio onu svoju blesavu
vatru — dodade.
Opet je ogorčeno psovao brljivka, a ostali su mrmljali jedan
drugom raznorazne »Šta sam ti rekao!«
— Ti nikada ne bi naložio tu vatru, Stive, — primeti jedan.
— To sam rekao čim smo spazili onaj dim — dobaci drugi. —
Rekao sam: »To nije Stivovo delo, to loženje vatre i otkrivanje svog
položaja.«
Sinu mi da Stiva obasipaju pohvalama.
— Dosta je nezgodno da budala umakne, a tebe uhvate — nabaci
treći.
Zatim kao da su čekali. Osećao sam nešto čudno u tom
poslednjem delu razgovora.
— O, je li umakao? — reče zarobljenik najzad.
278
 Opet su čekali. Javi se nov glas, promuklo:
— Ja sam naložio tu vatru, momci.
Bio je to onaj zarobljenik u sivoj flanelskoj košulji.
— Dockan, Ede, — rekoše mu ljubazno. — Ne umeš da lažeš kako
treba.
— Čemu se smeješ, Stive? — upita neko.
— O, onome što zapažam.
— Hoćeš da kažeš da je Ed dosta sporo podržao tvoju igru? Sala
je na tvoj račun, Stive. Nije trebalo da psuješ tog što je naložio vatru,
ako si hteo da poverujemo da je tu. Ali Malom ne bismo učinili neko
zlo, čak i da smo ga uhvatili. Njega treba samo dobro uplašiti, pa će
se vratiti poštenom životu, što mu je u naravi kad nije sa
Trampasom.
— Uhvatili ste Eda i mene — odgovori Stiv tvrdo. — To bi trebalo
da vas zadovolji u jednom skupljanju.
— E, mi mislimo drukčije, Stive. Pošto nam je Trampas umakao,
ovo ostaje nedovršeno.
— Dakle i Trampas je umakao, je li? — primeti zarobljenik.
— Jeste, Stive. Trampas je umakao... ovog puta; i Mali s njim...
ovog puta. Znamo to maltene kao da smo ih videli kad su otišli. I
milo nam što je Moli na slobodi, jer će opet naložiti vatru, ili učiniti
neku drugu glupost sledeći put, pa ćemo tog puta uhvatiti
Trampasa.
Njihov razgovor prešao je na drugo, pa sam ležao i razmišljao o
čarkanju koje se odvijalo ispod površine tog šegačenja. Da, šala je,
kako su se to oni izrazili, bila na Stivov račun. Izgubio je bod u toj
igri s njima. Oni su igrali da doznadu imena. On je, kao viteški
kradljivac, igrao da sakrije imena. Između nekoliko mogućih
saučesnika, oni su mogli samo da nagađaju Trampasa i Malog. Zato
je on pogrešio kad je psovao onoga koji je naložio vatru. Bar su oni
tako smatrali. Veoma su pronicljivo rasuđivali da čovek psuje samo
onoga ko je odsutan. A slagao sam se s njima da Ed nije umeo da
laže kako treba. Trebalo je da smesta primi na sebe sramotu što su
ih uhvatili. Ako je Mali učinio tu grešku, onaj drugi je nesumnjivo
Trampas, jer su njih dvojica bili nerazdvojni kao pas i gospodar.
Trampas je Malog odmamio od dobra i učio ga zlu. Dođe mi u glavu
279
da je Onaj iz Virdžinije, posle one jedne jedine primedbe, ćutao za
sve vreme tog prepredenog raspravljanja.
Zatim čuh kako se obratiše drugom zarobljeniku.
— Zašto ne doručkuješ, Ede.
— Ne daj se, Ede. Pogledaj Stiva kako slatko jede!
Ali izgleda da Ed nije hteo da doručkuje. Limeno posuđe je
zvečalo dok su ga kupili i pakovali.
— Popij bar ovu kafu — navali jedan. — Ugrejaće te.
Učini mi se kao da će mene pogubiti. Sav se sledih zajedno s
onim zarobljenikom.
— Ako smo svi gotovi, mislim da krenemo.
To je opet bio glas Onog iz Virdžinije, sasvim drukčiji od ostalih.
Čuh ih kako ustadoše i navukoh ćebe preko glave. Osećao sam bat
njihovih koraka kako su izlazili, prolazeći pored moje pregrade.
Slama na kojoj sam ležao, a koja je strčala i u samu štalu, pomerila
se, kao da nešto teško drljaju preko nje.
— Pazi, iščašićeš Edu ruku — reče jedan nekom drugom, dok su
koraci polako izlazili napolje.
Čuh kako drugi koji je išao za njima reče:
— Jadan Ed nije mogao da proguta svoju kafu.
Napolju počeše da sedaju na konje. Topot kopita gubio se u
daljinu, pa oko štale najzad zavlada tišina, remećena samo
dosadnim, jednoličnim padanjem kiše.

280
 XXXI

Topole

Ne znam koliko dugo sam ostao tamo sam. Onaj iz Virdžinije

najposle se vrati. Stojeći kod mojih nogu, za trenutak mi pogleda
pravo u oči, pa pogled okrenu u stranu. Još ga nisam video takvog
kao tada, čak ni kad smo naišli na leš Henka i njegove žene u Crnoj
klisuri. Sve dotad nismo imali prilike da razgovaramo nasamo.
— Izgleda da kiša još pada — počeh posle izvesnog vremena.
— Pada. Kišovito je vreme.
Zagledao se na vrata, gladeći brkove.
Ja ponovo progovorih.
— Koliko je sati?
Zamišljeno je gledao svoj sat.
— Dvanaest minuta do sedam.
Ustadoh i počeh se oblačiti.
— Vatra se ugasila — reče on, pa složi novu gomilicu granja na
pepeo.
Ubrzo se okrenu i upitno me pogleda, sa šoljom u ruci.
— Za mene nije potrebno — odgovorih.
— Čeka nas dugačko jahanje — napomenu on.
— Znam. Imam dvopeka u džepu.
Pošto navukoh čizme, priđoh vratima i zagledah se u oblake.
— Izgleda da bi se mogli razići — rekoh.
Izvadih sat iz džepa.
— Koliko je sati? — upita on.
281
 — Dvanaest i četvrt... stao mi sat.
Dok sam navijao sat, on kao da je gledao na svoj.
— Dakle? — upitah.
— Sedam i deset.
Nameštao sam sat, a on polako reče:
— Stiv je svoj redovito navijao. Noćas sam ga morao čuvati do
dva.
Govorio je kao u nekom transu, bar mi je tako ostalo u sećanju.
Opet se zagledah u oblake i beskrajno prostranstvo ravnice na
kiši. Pobrđe na istoku kuda je trebalo da krenemo bilo je žućkasto.
Preko sivkastozelene komonike klizile su bezoblične mrlje svetlosti
— to još nije bila sunčeva svetlost, nego mesta gde su se oblaci
istanjili, a lutajuće struje topline polako su prolazile okolnim
vazduhom. Posmatrajući nebo i zemlju, pogled mi pade na onaj
daleki šumarak topola. Isparenja kiše plovila su oko njega i bio je
uistinu daleko, ali sam se vratio unutra i počeo da savijam svoju
ćebad.
— Jesi li se predomislio? — upita od vatre Onaj iz Virdžinije. —
Čeka nas pedeset dva kilometra jahanja.
Zavrteh glavom, u neprilici što nisam mogao da sakrijem od
njega koliko sam utučen.
On ispi šolju vruće kafe, pa posle toga utonu u misli, sedeći
pored vatre. Ubrzo pređe rukom preko čela, zatvorivši oči. Opet
napuni šolju, popi kafu i odjednom ustade, kao da se otresa nečega
što ga muči.
— Hajde da se spakujemo i izgubimo odavde — reče.
Naši konji bili su u toru, a oprema u oronuloj nekadašnjoj
brvnari tog zabitnog mesta. Dok sam sedlao konja, on ćutke pokupi
opremu. Ćutke je smestismo na naša dva tovarna konja, uvezasmo
unakrst i pritegnusmo krute, mokre konopce. Ubrzo uzjahasmo
konje, a kad okrenusmo na putanju, osvrnuh se da još jedanput
pogledam štalu u kojoj sam prenoćio.
Onaj iz Virdžinije opazi to.
— Zbogom zanavek! — reče umesto mene.
— Nadam se, tako mi svega!

282
 — Takođe — priznade on.
To su bile prve reči od srca koje smo izgovorili tog jutra.
— Ovo će valjati — rekoh, pružajući mu svoju plosku.
Obojica dobro otpismo, pa nam od toga i onih reči od srca bi
lakše.
Čitav sat izbegavali smo pravi razgovor, pričajući o vremenu, i
koječemu, a za sve to vreme u vazduhu oko nas i u svakom slogu
koji smo izgovorili jasno se osećalo ono što smo gurali od sebe. Ali
sad smo se udaljavali od toga, ostavljali to u štali za nama,
oslobađali se te more iznoseći je u razgovoru na svetlost dana. Već
sam osećao izvesno olakšanje.
— Ovo je prvi put što si to učinio? — rekoh.
— Jeste — odgovori on. — Nikada ranije nisam morao da to
učinim.
Jahao je pored mene, pogleda oborenog u unkaš sedla.
— Mislim da ja to nikada ne bih mogao uraditi — nastavih.
— Ja bih to uradio ponovo još ovog časa — reče on prkosno.
— O, nisam tako mislio. Ovde je to u redu. Nema drugog izlaza.
— Uradio bih to ponovo isto onako od početka do kraja još ovog
časa. Baš isto onako.
— Ama, i ja bih... ako bih to uopšte i mogao uraditi.
Još sam mislio da njihovu pravdu opravdava preda mnom.
On ništa ne odgovori, neprestano gledajući pravo u sedlo. Ali
opet pređe rukom preko čela, namrštivši se i zatvorivši oči.
— Voleo bih da sam siguran da bih se ponašao kako treba ako bi
me osudili na smrt — primetih.
Palo mi na pamet — na koga bih ličio? Da li bih mogao čitati
novine i zanimati se za sreske izbore i raspravljati o predstojećoj
smrti kao da sam izgubio partiju karata? Ili bi morali da me izvuku
napolje? Onaj jadnik u sivoj flanelskoj košulji...
— Bilo je neprijatno u štali — rekoh glasno.
Stresao sam se od jeze pri pomisli na to.
On i treći put pređe rukom preko čela, pa pokušah da izrazim
izvesno saosećanje.
— Bojim se da te boli glava.
283
 — Neću da neprestano gledam Stiva — promrmlja on.
— Stiva! — zgranuh se. — Ama, on... ama, držao se zbilja
izvanredno, koliko sam ja video. Pošto je to već moralo da bude. Bilo
je...
— O, jeste, Ed... Misliš na njega. Sasvim sam ga zaboravio.
Dakle, Ed ti se nije dopao?
Pogledam ga belo.
— Nije moguće da...
Opet me prekinu, nasmejavši se maltene razjareno.
— Ne moraš se sekirati zbog Stiva. Ostao je na visini do kraja.
Šta li se, onda, dogodilo da neprestano vidi Stiva — da mu vid
tako prelazi preko onoga od čega sam ja još drhtao? Šta li ga to tako
potresa? Očigledno se sve više uzbuđivao, a ja se smirivao. Ali više
ništa nisam upitao, pa smo neko vreme jahali ćutke. Neprestano je
mrko preturao nešto po glavi, stalno gledajući unkaš svoga sedla.
Najzad nastavi s onom tvrdom ravnodušnošću koja me već
iznenadila.
— Dakle, Ed te dirnuo u srce! Nema groznica i tome slično.
— Nesumnjivo nismo pravljeni na isti kalup — odbrusih mu.
On pređe preko toga.
— I bilo bi ti prijatnije — nastavi — da se ponašao isto kao Stiv.
Valjda je zbilja bilo neprijatno kako je Ed to primio. A nisi ga video
kad je došlo vreme za posao. Dakle, evo kako je to: čovek može da
bude okoreli zločinac da ga prosto moraš ubiti; ali ipak i on pripada
ljudskom rodu, pa ne voliš da se baca okolo i hvata te za noge i
pokazuje goli strah. Nekako te sramota zbog toga. Tako te Ed dirnuo
u srce, a Stiv ti uopšte nije zadao muke!
Podrugljivo me posmatrao, ali se učas rastuži.
— Obojica su bili zlikovci — nastavi tužno. — Ali da je i Stiv
izigravao kukavicu, bilo bi mi mnogo lakše.
Zastade, kao da razmišlja o tome, pa dodade:
— A Stiv jednom nije bio zlikovac.
Glas mu zadrhtao, pa sam osećao duboko uzbuđenje koje ga je
obuzimalo pošto je sve prošlo i više nije imao šta da radi do da
razmišlja. Njegovo gledište bilo je sasvim jednostavno: moraš
284
umreti hrabro. Ne učiniš li tako, nekako si izdao svoj rod i ne
zaslužuješ ni najmanje sažaljenja. Stivovo savršeno držanje osvojilo
ga toliko da je čak zaboravio prezir koji je osećao prema onom
drugom čoveku.
Ali još nije završio sa svojim izlaganjem. Vratio se na onu misao
o osuđenikovom pomaganju dželatu da to što lakše podnese.
— Lako upravo do kraja — nastavi, prelazeći u mislima po
jutrošnjim događajima. — Ama, pokušao je da mi da tvoje novine.
Nisam...
— Bože sačuvaj — upadoh mu u reč. — Uopšte mi nisu potrebne.
— E, primio je smrt isto onako prirodno kao život. Kao pravi
čovek. Kao što to i sam želim da primim.
Ponovo pogleda slike u mislima.
— Nije bilo nikakvog izmotavanja, — nastavi — ni poslednjih
reči. Jednostavno je rekao momcima zbogom, kad smo njegovog
konja doveli pod granu... Ne moraš biti tako gadljiv — prekori me.
— Neću ulaziti u potresnije pojedinosti.
— Znam da sam kukavica — priznadoh, smejući se nekako
usiljeno. — Nikada se ne guram da bih blenuo kad je neko povređen
na ulici. Ja pobegnem.
On razmisli o tome.
— To nisi mislio sasvim ozbiljno — reče. — Ne bi baš tako
govorio o guranju i blenjenju da imaš lepo mišljenje o onima koji
blenu. Blenjenje nije hrabrost, nego tričava ljubopitljivost. E, nisi ti
morao da uradiš ovako...
Pružio je ruku da bi pokazao, ali mu ruka pade, umuknu i naglo
zaustavi konja.
Živci mi poskočiše poput opruga od te naglosti i pogledam kuda
on gleda. Nedaleko ispred nas, one topole. Kako smo jahali i pričali,
zaboravili smo na njih. Sad su bile isturene oko stotinak koraka od
nas, a put nas vodio pravo kroz njih.
— Hajde da ih obiđemo — predloži Onaj iz Virdžinije.
Pošto ih obiđosmo i ponovo dođosmo na stazu, on nastavi:
— Ti nisi morao da uradiš tako nešto. Ali čovek izvršava svoje
obaveze... pa mislim da bi ih i ti izvršio.

285
 — Nadam se da bih — odgovorih. — Kako je s Edom?
— On nije bio čovek, iako smo sve dosad mislili da jeste. Stiv i ja
počeli smo juriti goveda na ranču Bordo, severno od Čejena. Tada
smo bili nerazdvojni... i na poslu i u varoši. Pre šest godina. Stiv je
jednom imao mnogo dobrih strana.
Mora da smo jahali puna tri kilometra pre no što ponovo
progovori:
— Verovatno nisi zapazio Stiva? Mislim, kako se ponašao prema
meni? — upita, ali ne sačeka odgovor. — Stiv mi nije rekao ni reči,
od početka do kraja. Izbegavao je to. A video si kako je prijateljski
razgovarao s ostalim momcima?
— Kada su oni otišli? — upitah.
— Bogme je prazno sada — odgovori on, smeškajući se.
— Nisam znao da to osećaš — primetih.
— Da to osećam! — uzviknu on. — Otišli su na železničku
stanicu. Trojica su svedoci u nekom suđenju u Ivenstonu, a sudija
Henri hoće da naši momci dođu u Medisin Bou. Stiv me izbegavao.
Je li mislio da sam ga izdao?
— Šta ako je i mislio? Nisi ga izdao. I tako niko ne ide na
Vetrovitu reku, osim tebe?
— Ne ide. Jesi li zapazio da Stiv nije hteo da nam išta kaže o
Malom? To je bilo pošteno. I sam bih tako uradio.
Neprestano me vraćao na taj razgovor.
Sunce je već toplo sijalo po dva-tri minuta zaredom, a probeli
plavetnila otvarali se u velikim belim oblacima koji su plovili, sretali
se i rastajali, poput ispruženih ruku, polako pletući čaroliju sna nad
danom posle besanog noćnog nevremena. Prostrani oblici tla
sunčali su se i sušili, a nigde ni žive duše, ni ptice ni životinje. Ja
sam se sve više smirivao, ali za Onog iz Virdžinije nije bilo mira.
Rasuđivao je naglas i bivao sve tmurniji.
— Imaš prijatelja — nastavi — i u svemu se slažete. Radite
zajedno, terate kera zajedno, onako bratski, i odgovarate jedan
drugom od neba do zemlje. Zatim ga jednog dana zatekneš kako
stavlja svoj žig na tuđe tele. Kažeš mu jasno i glasno da se s tim ne
slažeš i da se nikada nećeš ni složiti. E, on nastavi po svome, jer mu
izgleda udarilo u glavu da se brzo obogati i postane velik čovek u
286
pokrajini. I prolaze godine, pa ti postaneš vođa kauboja na ranču
sudije Henrija, a on... visi onamo među topolama. Šta može da
traži? Ko je tako odredio? On ne može da kaže: »Eto ti mog starog
prijatelja, kog ja nikada ne bih izdao.« Može li to reći?
— Ali on to nije rekao — pobunih se.
— Nije. Samo me izbegavao.
— Slušaj — rekoh. — Uzmimo da je, dok si ga čuvao, šapnuo:
»Pusti me« ... da li bi ga pustio?
— Ni u kom slučaju! — uzviknu Onaj iz Virdžinije vatreno.
— Pa šta, onda, hoćeš? — upitah. — Šta si hteo?
Nije umeo da mi odgovori — ali video sam da ni ja nisam
odgovorio njemu, pa nastavih:
— Jesi li hteo odobrenje od čoveka kog ćeš obesiti? To bi ipak
bilo malo previše.
Ali sad ga mučilo nešto drugo.
— Stiv nije izdao Malog — reče zamišljeno. — Greška Malog
stala ga je života, pa ipak nije hteo da uhvatimo...
— Brkaš pojmove — upadoh mu u reč. — A dosad još nisam čuo
tako nešto od tebe. I nije bila greška Malog.
On živnu.
— Nego čija? — upita.
— Onoga ko je uzeo budalu u njihovo društvo.
— Tačno — priznade on. — E, Trampas je uzeo Malog, a Stiv ni
njega nije hteo da oda.
Opet pokušah, rekavši:
— Svi su bili u istom čamcu.
Ali uzalud sam dokazivao. On se izgubi u magli osećanja. Znao
je, strasno znao da je učinio pravo, ali ćutanje njegovog starog
prijatelja prema njemu ostavilo je ujed koji nikakvo rasuđivanje nije
moglo ublažiti.
— Rekao je zbogom ostalim momcima, ali meni nije.
Što god mu dokazivao da dokazivao po zdravom razumu, on se
ipak držao svoga stava. Ponovo je prošao tim krugom, do pravdanja
samog sebe:

287
 — Jesam li to ja njega napustio? Nije li on napustio mene onog
dana kad sam mu otvoreno izneo svoje mišljenje o krađi teladi? Ja
sam ostao isti. On se promenio. Čovek s kojim sam se družio nije
onaj onamo u topolama. Doduše, ime mu isto. I isto telo. Ali drukčiji
je... a ipak mu ostalo sećanje. Sećanje nikada ne možeš promeniti!
Zajeca. To je bio prvi put da sam čuo tako nešto od njega, pa i
nehotice skrenuh konja uz njegovog i rukom ga obgrlih oko ramena.
Tek što ga dodirnuh, uzbuđenje ga sasvim savlada.
— Stiv mi je bio velik prijatelj — promuca.
Tako smo, u stvari, zamenili mesta. Početkom tog jutra on je bio
čvrst, a ja ubijen. Sad sam ja pokušavao da umirim i utešim njega.
Bio sam toliko pametan da ćutim, a on mi ubrzo stegnu ruku, ne
gledajući me. Uvek se veoma stideo svake osećajnosti. Poče da tapše
svog konja po vratu.
— Monte paripe, — reče — ti misliš da si pametan, ali mnogo je
toga što uopšte ne razumeš.
Zatim poče nov razgovor sa mnom.
— Nekako je tužno to s Malim — primeti.
— Vrlo tužno — rekoh.
— Znaš li o njemu? — upita.
— Znam da u duši nije rđav, da ima mnogo dobroga u sebi i da
nije sposoban da bude konjokradica.
— Tako je. To je sasvim tačno. Trampas ga je odveo dublje no
što njegovom rastu odgovara. Onamo na Istoku možeš da budeš
osrednji i živiš. Ali ako nešto pokušaš ovde na Zapadu, moraš to
uraditi Moraš deliti karte moraš krasti i ako
tvrdiš da si brz na revolveru, moraš biti brz, jer si javno iskušenje i
neki čovek neće odoleti da pokuša dokazati da je brži. Moraš
prekršiti svih Deset zapovesti ovde na Zapadu, a Mali je
trebalo da ostane u Bruklinu, jer će ostati novajlija do kraja života.
Ne znaš o njemu? Pričao mi je svoj život. Oca se ne seća, a kao da je
mogao polagati pravo na trojicu-četvoricu. Izgleda da svoju majku
nije mnogo zanimao ni pre ni posle rođenja. Trčkarao je okolo, pa
je u osamnaestoj godini našao mesto u nekoj bakalnici. Ali neka
devojka s kojom je išao uzimala mu celu platu i stalno tražila još, pa
je bakalin jednog dana uhvatio Malog kako diže pare iz fioke i
288
izbacio ga naglavce. Nije bilo nikoga s kim bi se pozdravio, jer je ta
devojka rekla da mora u selo, svojoj tetki. Tako se Mali vrzmao oko
bakalnice i na rastanku poljubio bakalinovu mačku. Rekao mi da je
hranio tu mačku, a ona mu sedela na krilu i prela. Sada šalje novac
toj devojci. Ovaj kraj nije za Malog, jer će ostati upadljiv novajlija
do groba.
— Možda će se vratiti poštenom životu posle ove gužve — rekoh.
Ali Onaj iz Virdžinije zavrte glavom.
— Trampas ga drži u šaci.
Nebo se sasvim zaplavelo a zemlja osušila i otoplila. Počeli smo
da vijugamo i da se penjemo uz padine pobrđa, a razgovor smo
iscrpeli i ćutali. Na prvom potoku dugo smo počinuli preko
podneva, pa sam spavao na goloj zemlji. Tako sam tvrdo spavao da
u prvi mah nisam mogao da dođem k sebi kad me Onaj iz Virdžinije
probudio. Razbudio me onaj šumarak topola, malen i dalek na
ravnici podno nas.
— Neće nas posmatrati još dugo — reče Onaj iz Virdžinije, kao u
šali.
Ali znam da nam obojici laknulo kad smo ubrzo zatim zašli u
strmiji kraj i među njegovim uvalama i okukama izgubili ravnicu s
očiju. Otkrio sam da on nije spavao. Objasnio je da je tovare na
konjima valjalo namestiti bolje, a zatim pokušao da upeca neku
pastrmku. Ali njegov rasejani pogled odao mi pravi razlog tome —
njegove oči govorile su o Stivu, bez obzira na ono što je on govorio.
Trebaće mu vremena da ponovo dođe k sebi.

289
 XXXII

Staza sujeverja

Tog dana nismo prevalili pedeset dva, pa ni četrdeset dva

kilometara, jer me pustio da spavam. Rano se ulogorismo, pa
pokušasmo da pecamo, ali ništa ne upecasmo. On je primio to
sasvim vedro, obećavajući pastrmke sutra kad se popnemo na veću
visinu među planine. Više uopšte nije pominjao, niti prilazio onom
što ga mučilo. Ali dok sam sedeo i pisao svoj dnevnik, otišao je svom
konju Montu i čuo sam kako povremeno govori tom prijatelju.
Sutradan skrenusmo na jug sa takozvane Konantove staze, put
prečice kroz Tetonske planine, koju je malo ko znao. Išli smo duž
Kučkinog potoka, u kom je bilo tako mnogo pastrmki da smo pecali
i išli natenane, pa smo bar konji i ja uživali. Oni su imali dobru pašu
i hladovine po već bogatim šumama, a meni je bio dovoljan
planinski vazduh i same planine kad riba nije htela da grize. Išli smo
istim putem kojim je išla potera za kradljivcima. Uz put video sam
otiske mnogih konjskih kopita, zamrljane kišom ali nedavne. To su
bili tragovi konja onih koje sam video onamo u štali.
— Pozna se Montov trag — reče Onaj iz Virdžinije. — Jedini je
potkovan u zadnje noge. Nekoliko je staza odavde dole do mesta
odakle smo došli.
Uspeli smo se na dugačku, široku i glatku stenu koja je blagom
kosinom ulazila u malu klisuru sa strane poviše nas, ali spreda,
kuda je trebalo da mi prođemo, pela se tako strmo da smo sjahali i
vodili konje. Tako smo došli na sledeću planinsku visiju, otvoreniju
i obraslu komonikom, gde se tragovi kopita isprani kišom opet
pojaviše u mekšem tlu.
290
 — Neko je prošao ovuda posle kiše — doviknuh Onom iz
Virdžinije.
On je još bio na steni, koračajući iza tovarnih konja.
— Posle kiše! — uzviknu začuđeno. — Tome još nema ni dva
dana.
Dođe i pregleda otiske nogu.
— Neki čovek i konj — reče, mršteći se. — Ide istim pravcem
kojim i mi. Kako nas je prošao a da ga nismo videli?
— Jedna od onih drugih staza — podsetih ga.
— Da, ali malo ko zna te staze. Dosta su nezgodne.
— Nezgodnije od ove kojom mi idemo?
— Ne baš mnogo; ali otkud on to zna ijednu od njih? I zašto nije
išao Konantovom stazom, koja je otvorena i laka i samo nešto duža?
Jedan čovek i konj. Nije mi jasno ko je i šta traži ovde.
— Možda neki kopač zlata — nabacih ja.
— Samo je jedno društvo kopača zlata bilo ovde, i tvrdili su da u
ovom kraju nema zlata.
Ponovo uzjahasmo, ne rešivši tu zagonetku. To je mučilo Onog
iz Virdžinije očigledno više nego mene. Zašto da čovek vodi brigu o
svakom putniku koji lunja planinama?
— I ovo je čudno — primeti Onaj iz Virdžinije.
Jahao je ispred mene i zaustavio se, gledajući u stazu.
— Vidiš li? — upita me.
Ja ništa nisam zapazio.
— Ama, stalno hoda pored konja; ne jaše ga — objasni
zamišljeno.
E, mi smo, razume se, uzjahali na početku bolje staze posle one
strme stene, a to je bilo pre dobrih pola kilometra. Ipak nađoh
sasvim prirodno objašnjenje.
— Vodi tovarnog konja — rekoh. — Siromašan je lovac, pa hoda.
— Tovarni konji obično nisu potkovani u prednje i zadnje noge
— primeti Onaj iz Virdžinije.
Sjaha i prstima dodirnu otiske.
— Nema ni četiri sata kako su napravljeni — reče. — Ovaj potes
je u senci oko jedan, a sunce ih nije ispeklo.
291
 Nastavismo stazom. Iako mi nije izgledalo išta naročito da
čovek hoda i neko vreme vodi konja — i sam sam to često činio da
bih protegnuo noge — ipak sam počeo da shvatam nedoumicu Onog
iz Virdžinije o tom putniku čiji se trag pojavio na našoj stazi na po
puta, kao da je pao s neba. Podsetio sam samog sebe da je došao
drugom stazom na onu prostranu, golu stenu i izbio na naš put, i da
siromašni lovci često imaju samo jednog konja na kog natovare svu
svoju imovinu i tako ga vode po planinskoj zabiti. Ali nekako se
poljuljalo spokojstvo koje me obuzelo pošto nam s očiju nestalo
onih topola dole na ravnici. Onaj iz Virdžinije odjednom zaustavi
konja, a ja usplahireno uzviknuh:
— Šta je?
Gledao je u stazu, pa se polako okrenuo u sedlu i netremice
zagledao u mene.
— Dva su — reče najzad.
— Dva šta? — upitah.
— Ne znam.
— Moraš znati da li su dva konja, ili dva čoveka — rekoh gotovo
ljutito.
Ali on ne odgovori, sedeći ukočeno u sedlu i ponovo
posmatrajući tlo. Njegovo ćutanje prosto me ubijalo, pa nestrpljivo
obodem konja da sam vidim šta ga tako opčinilo. Na stazi ugledam
otiske nogu dva čoveka.
— Šta kažeš na to? — upita Onaj iz Virdžinije. — Nekako smešno,
je li?
— Vrlo čudno — odgovorih, ne znajući kako da to objasnim.
Tu nije bilo stene po kojoj bi čovek koračao pa prešao na mekše
tlo. Ti drugi otisci bili su još zagonetniji od onih prvih. Pred oči mi
dođe neprijatna slika mrtvaca u sivoj flanelskoj košulji.
— Dvojica su, kao što vidiš, s jednim konjem i jašu na smenu.
— Dabogme! — uzviknuh uzbuđeno, pa nastavismo nekoliko
koraka po tragu.
— Eto ti — reče Onaj iz Virdžinije, pošto otisci pokazaše da je u
pravu. — Onaj prvi je uzjahao. Sveti bože, šta li je to?

292
 U šumi sasvim blizu nas odjeknula je neka lomljava, pa smo se
obojica naglo okrenuli i ugledali jednog jelena kako beži.
Zagledasmo se, osmehujući se kiselo i ispitujući jedan drugog.
— Jednogodac, je li? — upitah.
— Jeste, običan jednogodac.
Neko vreme smo jahali i živo pričali o jelenima. Pitali smo se da
li ćemo naići na još kojeg tako blizu staze. Ali reči nam ubrzo
zamreše. Zašli smo u pravi vrtlog planinskih vrhova, s oštrim i golim
šiljcima, a nešto niže na njima blistale su poljane snega. Tamo gore
je bio još beli dan, dok se dole među našim borovima i proplancima
hvatao suton. Oni sveži otisci kopita konja i sveži otisci nogu čoveka
stalno su se pružali pred nama. Pratili smo ih između drveća i preko
proplanaka, po ravnom tlu i po strminama. Dakle, nema ni četiri
sata kako su tu došli! A možda i mnogo manje? Možda iza neke
okuke naiđemo na one koji su ih napravili? Počeh da očekujem to.
Mašta se ponovo neprijatno poigra sa mnom, pa da bih se toga
oslobodio, uzeh da ubeđujem samog sebe: ako jašu na smenu, znači
da ih hodanje zamara, kao mene, ili svakog drugog čoveka. Osim
toga, tu je i konj. Tim mislima borio sam se protiv uobraženja da
neka viša sila pravi te otiske neposredno ispred nas i da tu tobože
nikoga i nema. Ali uobrazilja je bila jača on mog ubeđivanja samog
sebe. Bilo me ipak sramota da Onog iz Virdžinije upitam da li je isti
konj služio u oba pogubljenja onamo u topolama. Razmišljao sam o
tome. Isti konj — ili je, možda, omča svukla obojicu osuđenika u isti
mah, na isti znak? To je bilo sasvim moguće, pa otuda ovi ljudi
ispred nas. — Jesam li podetinjio? Trgoh se iz tih misli i rekoh
samom sebi da budem pametan. U tom duševnom razglabanju
mimo mog razuma, krila se opasnost mnogo gora od detinjastog
straha koji je ono izazivalo. Podsetih samog sebe da sam odrastao
čovek, u svojoj dvadeset petoj godini, i da ne smem da samo
izgledam odrastao, no i da se tako ponašam.
— Mislim da tebe nije strah mraka? — rekoh glasno, i mimo
volje.
— Šta kažeš?
Trgoh se; ali to se samo javio Onaj iz Virdžinije iza mojih leđa.
— Ništa — odgovorih u neprilici. — Sve je hladnije ovde gore.
293
 Ubrzo zatim mnogo mi laknu. Dođosmo do mesta gde se staza
opet pela tako strmo da smo morali sjahati i voditi konje. To su
učinila i ona dvojica koja su tuda prošla pre nas. Posmatrajući otiske
njihovih čizama, zapazih nešto što me nagna da smesta progovorim:
— Jedan od njih je mnogo teži no onaj drugi.
— Nadao sam se da to neću morati da ti kažem — odgovori Onaj
iz Virdžinije.
— Uvek si brži od mene! E, moje znanje ipak napreduje.
— Dabogme. Izvežbaćeš se kao pravi Indijanac ako tako
nastaviš.
Prijala mi ta šala, pa se osmehnuh samom sebi gazeći uza
strmen. Iziđosmo na ravniji potes, ostavivši klisuru dole iza leđa, i
ponovo uzjahasmo. Peli smo se poslednjom blagom padinom put
ruba velike kotline okružene planinskim vrhovima, a Onaj iz
Virdžinije opet se našali.
— Kilogrami je uzjahao, — primeti — a Grami pešači.
Osvrnem se i pogledam ga, a on mi klimnu glavom, nameštajući
izbledelu crvenu maramu oko vrata. Zatim hitnu kamen na
tovarnog konja koji je zaostajao na stazi.
— Vrag ti odneo tu žutu kožu — otegnu konju. — Možeš
posmatrati predeo i sa vrha.
Bio je tako prirodan, sedeći nehajno u sedlu i psujući svojim
blagim glasom, da se nasmejah pri pomisli na priviđenja koja su me
opsedala. Nestade dvojice mrtvaca koji jašu jednog konja kroz
planine i vratih se u stvarnost.
— Misliš li da ćemo stići ove pred nama? — upitah. — Ne bih
rekao. Idu otprilike istom brzinom kao i mi. — Grami treba da je
brži u pešačenju.
— Uzbrdo, da. Ali Kilogrami se prosto sasulja nizbrdo.
Izbismo na rub kotline. Prostirala se pred nama poput kakve
džinovske činije tla — stene, šume, proplanci i potoci.
Visoki planinski vrhovi behu istureni kao tornjevi oko nje,
veličanstveni i goli, obasjani zracima sunca na zalazu. Posmatrali
smo taj gornji svet, puštajući konje da se izduvaju.

294
 Među crnim stenama na toj visini prostirali su se nanosi snega,
ali za pola sata spustićemo se do zelene trave i šuma. Pogledah dole,
obojica pogledasmo dole, ali naše prethodnike ne ugledasmo.
— Ipak mora da su se ulogorili negde u ovoj kotlini — reče Onaj
iz Virdžinije, pažljivo posmatrajući tamne borove. — Nisu išli ovom
stazom tek onako.

295
 Hladan nalet vetra dunu odozdo između stena gde smo stajali,
pa zakovitla uvis. Iza jednog ugla donese sa sobom lepršav komad
novina, koji zape za rub stene pored mene.
— Šta kažu poslednje vesti? — upita Onaj iz Virdžinije.
Sjahao sam i uzeo taj list.
— Izgleda mnogo zanimljivo — čuh kako otegnu. — Bio bi red
da mi kažeš zašto si tako iskekečio oči?
— Da — odgovori mu moj glas, a činilo mi se kao da to olako
govori neki neznanac pored mene. — Dabogme! Veoma je
zanimljivo — rekoh, podražavajući ga. — Mislim da su ovo zbilja
poslednje vesti. Biće najbolje da ih sam pročitaš.
Smeškajući se, pružih mu novine. Gledao sam ga pravo u lice, a
u glavi kao da su mi jurili oblaci.
Videh kako očima spokojno preleće po naslovima.
— Dakle? — upita, pošto ih pregledao s obe strane. — Ne
razumem šta te tako uzbudilo. U frimontskom srezu spremaju
izbore. Vidim da hoće Džejka...
— Moje su — upadoh mu u reč. — Moje novine. To sam ja
olovkom pisao po njima.
Mislim da se ni mikroskopom ne bi mogla zapaziti neka
promena u izrazu njegovog lica.
— O, — primeti, držeći novine i gledajući ih ravnodušno — hoćeš
da kažeš da su ovo iste one koje si uzajmio Stivu, a on hteo da da
meni da ih vratim tebi. I to je tvoje žvrljanje po njima.
Još ih neko vreme držao ispitivački, kao što čovek drži neki
ugovor o kom treba da kaže poslednju reč.
— E, sad si ih dobio natrag, u svakom slučaju — primeti i pruži
mi novine.
— Samo jedan deo! — uzviknuh i dalje olako.
Kako sam uzimao novine, njegova ruka slučajno dodirnu moju.
Bila je hladna kao led.
— Još nisu pročitali ostatak — objasni spokojno. — Nemoj ih
baciti! Bilo bi šteta, pošto su se tako potrudili da ih vrate.
— Tako je — potvrdih. — Ko zna kome dugujem zahvalnost:
Kilogramima, ili Gramima?
296
 Tako smo se i dalje šalili, spuštajući se u prostranu kotlinu. U
raskvašenom tlu po kom je pola dana tekla voda kako se sneg topio,
jasno su se videli otisci kopita i čizama.
— Ako je u pitanju potera za novinama, — primeti Onaj iz
Virdžinije — više ih neće baciti ovuda.
— Ukoliko padne mrak — rekoh ja.
— Dotle ćemo se već ulogoriti. Možda ćemo videti njihovu vatru.
Nismo videli njihovu vatru. Spustili smo se u hladnoj tišini,
odmičući sve dalje od onih stena nalik na gljive a prilazeći mrkim
šumama. Sjahasmo pored jednog potoka. u zaklonu dvaju stena.
Naleti nekog ledenog vetra brisali su dole preko oštrih čuka, bučno
šumeći kroz borove, kao kad se uzburkani talasi razbijaju o žalo. Ali
nama je bilo prijatno u šatoru. Te večeri razapeli smo šator i rado
sam se zavukao pod njega, da više ne gledam planinske vrhove.
Strčali su iznad stena iza kojih smo se ulogorili, crni i preteći na
pozadini zvezdanog neba. Ti vrhovi, pa borovi i vetar u njima, suviše
su avetinjski delovali na mene te noći. Čim smo oprali posuđe posle
večere, zavukli smo se u šator, našem fenjeru i kartama.
— Baš je ugodno — primeti Onaj iz Virdžinije dok smo se kartali.
— Onaj vetar ne dopire ovamo.
— I pušenje je ugodno — rekoh ja.
Igrali smo partiju za partijom valjda čitav sat, govoreći samo o
kartama.
— Biće mi prosto milo kad se izvučemo iz ovih planina — reče
Onaj iz Virdžinije najzad. — Nekako su suviše velike.
Borovi su sasvim prestali da huje, ali ta tišina bila je isto onako
stravična kao njihova buka pre toga.
— Ipak, možda one i nisu baš krive — nastavi. — Biva trenutaka
kad je i prerija strašno velika.
Ubrzo dođosmo do kraja partije, pa on reče:
— Daj da vidim te novine.
Sedeo je kao da ih čita od reči do reči, a ja sam nameštao ćebad
da bi mi bilo što toplije. Pošto i dalje nije dizao pogled s novina,
spremih se i zavukoh među svoju ćebad da spavam.
— Uskoro ćeš morati da staviš novu sveću u fenjer — primetih.

297
 On ostavi novine.
— Uradio bih to ponovo — poče. — Sve skupa isto onako od
početka do kraja. On je znao zakon ovog kraja i znao je s čim se igra.
Nema razloga da mene okrivljuje što je takav zakon. Diraš li u tuđa
goveda, snosićeš posledice, a to je Stiv dobro znao od samog
početka. Je li hteo da primam sudijine pare, a ovamo mu
podvaljujem? Mora da se mnogo promenio od onog Stiva kog sam
ja znao ako je to očekivao. Ne verujem da je to očekivao. Dobro je
znao da bi ga spasla samo sudska porota. Lopovi drže porote u šaci
u džonsonskom srezu. Uradio bih to ponovo, baš isto onako.
Plamen na izdisaju poskoči u fenjeru, pa utonu u plavkast sjaj.
On prekinu taj razgovor sam sa sobom, kao da će urediti svetlost,
ali to ne učini. Ćutke ostade da sedi, jedva vidljiv u polutami,
posmatrajući samrtne trzaje plamička u fenjeru. Ništa nisam umeo
da mu kažem, a verovao sam da sam ponovo osvaja svoj duševni
mir. Naizgled se držao tako prirodno da sam zaboravio onaj ledeni
dodir njegove ruke, i ne sluteći koliko ga vrtlog osećanja i sada
odvlačio od zdravog razuma.
— Sećam se, jedanput u Čejenu — nastavi.
Ispriča mi kako je sa Stivom posetio tu varoš jednog Dana
blagodarenja za dobru žetvu.
— Bili smo još novajlije tada — reče.
Rasprede o onome što su razuzdano izvodili, o pustolovinama
koje su tražili i stvarali u savršenom drugarstvu obesne mladosti.
— Stiv i ja gotovo uvek smo lovili u par u tim nekadašnjim
mangupskim godinama — objasni.
Zađe na iskonsko pričanje o polu, onako kako bi to pričao neki
jelen ili tigar. Govoreći jednostavno i prirodno, kao kad čovek
govori o godišnjim dobima, ili Smrti, ili ijednoj drugoj stvarnosti, u
tome nije bilo ničega skarednog. Ali bilo bi skaredno ako bih ja to
ponovio. Odjednom prekinu te uspomene na Stiva i sebe, iziđe iz
šatora i čuh kako vuče jednu kladu na vatru. Pošto plamen sunu
uvis, na platnu šatora ukaza se njegova senka i senka klade na kojoj
je sedeo kao da će mu srce presvisnuti od jada. A sve vreme sam
mislio da gospodari samim sobom, da se opravdao pred samim
sobom što mu Stiv nije rekao zbogom.

298
 Mora da sam zaspao pre no što se vratio u šator, jer se samo
sećam da sam se probudio i ugledao ga u njegovim ćebadima pored
mene. Nestalo je senki vatre, a siva, hladna svetlost praskozorja
nejasno se nazirala na platnu šatora. Spavao je nemirno, čela
izbrazdanog bolom. Poče da mrmlja i odjednom se silovito trže.
— Ne! — dreknu. — Ne! Baš isto onako!
Probudih se, razrogačenih očiju.
— Šta je? — upita oštro.
Polako je dolazio k sebi. Pošto se najzad vrati u stvarnost, sede
i zagleda se pravo u moje oči. Gledao me uplašeno, a reči koje
izgovori bile su pravo iz njegovog košmara.
— Biće najbolje da odeš od mene. Ovo nije tvoja muka.
Nasmejah se.
— Ama, koja ti je muka?
— Misliš li da bismo se mogli otarasiti njih ako skrenemo na
drugu stazu? — upita on, i dalje netremice zureći pravo u moje oči.
Taman zaustih da mu u šali odgovorim da je Grami dobar pešak,
kad se u daljini razleže tutnjava kopita i on zgrabi pušku i izlete iz
šatora. Kad i ja iziđoh s puškom, ugledah ga na steni, napregnutog
i na oprezu. Ali iz sivila samo uplašeno dotutnjaše naša tri konja.
Galopirajući preko oborenih stabala i čistine, dođoše do svog druga
vezanog za laso. Zaustaviše se pored njega i valjda mu rekoše šta su
videli, jer se sva četiri okrenuše na istu stranu i zagledaše u
tajanstveno praskozorje. I mi smo naprezali i oči i uši, a cev moje
puške bila mi ledena u ruci. Ne videsmo drugo do praskozorje,
zagonetno praskozorje koje se probijalo i probijalo između crnih
borova i preko sive čistine kotline. Iznad nas strčali su planinski
vrhovi, i oni još bez sunca, a za leđima žuborio potok.
— Valjda neki medved — rekoh najzad.
Njegov čudni pogled opet se upilji u mene, pa pređe na konje.
— Oni osete i ono što mi nismo kadri da osetimo — reče, vrlo
polako. — Možeš li mi dokazati da i ne vide ono što mi nismo kadri
da vidimo?
Stresoh se od neke jeze, pa i nehotice uplašeno pogledah onamo
kuda smo osmatrali. Ali jedan konj poče da pase i sinu mi razborita
pomisao.
299
 — Ipak mu je dosadilo to što vidi — rekoh, pokazujući rukom na
njega.
Preko lica Onog iz Virdžinije prelete osmeh.
— Mora da nije mnogo zanimljivo — primeti.
Pošto svi konji počeše da pasu, dodade:
— Nije im nimalo pokvarilo apetit.
Latismo se spremanja svoga doručka. Sav strah od aveti koji
sam dotad osećao iščile pred stvarnom opasnošću s kojom sam se
suočio. Duševni potres zbog Stiva izjedao je Onog iz Virdžinije. I
sam je bio svestan toga i borio se svom snagom da se iščupa iz te
muke, ali je polako gubio bitku. Ličio mi na junačkog plivača protiv
koga su se udružili vetar i struja. A u ovoj zloslutnoj osami nije bilo
drugog da mu dobaci konopac, osim mene. Iako se snažno otimao,
voda ga ipak stalno vukla u dubinu.
— Cini mi se da sam blebetao u šatoru? — reče, ispitujući me.
Dobacih mu konopac.
— Jeste — odgovorih spokojno. — Košmar... rđava probava...
previše čitanja novina pred spavanje.
On uhvati konopac.
— Tačno! — uzviknu. — Sanjao sam zbilja glup san za odraslog
čoveka. Prosto se ne bih nadao tako nečem od mene.
— O, nije to nešto naročito. I meni se dešavalo posle otegnute
večere jastoga i šampanjca.
— Da, otegnuto! — promrmlja on. — Sve što se otegne, škodi —
primeti i pogleda iza mene. — Stiv se vratio...
— U tvom košmaru od jastoga — ubacih ja.
Ali on promaši taj konopac.
— Jeste — odgovori, ispitujući me očima. — I pružio mi one
novine...
— Uzgred budi rečeno, gde su te novine? — upitah ljubopitljivo.
— Potpalio sam vatru njima. Ali kad sam ih uzeo od njega,
pretvorile su se u revolver uperen u moje grudi. A onda Stiv
progovori: »Misliš li da si zaslužio da živiš?« upitao me, a ja planuo
i skresao mu sve što mislim o njemu. Mora da si me čuo, je li?
— Milo mi što nisam. Tvoj rečnik je ponekad...
300
 On se nasmeja.
— O, i ja tumačim sve što se dešava isto onako kao ti. Kad bismo
izneli svoja objašnjenja, bili bi maltene blizanci.
— Znači da su konji videli medveda?
— Možda medveda. Možda... — poče, ali ga struja opet uhvati.
— Šta ti misliš o snovima?
Više nisam imao nijedan konopac.
— Slabi... živci — rekoh bespomoćno.
Ali on snažno zapliva sam.
— Možeš smatrati da sam nikakav čovek, — reče — ali ja znam
da sam nikakav. Trebalo bi da je potrebno nešto više no... e, i drugi
ljudi su izgubili prijatelja. Krvne osvete i ratovi presekli su tušta i
tma veza. A ako je jedan stari komad novina kadar da me pobrka u
glavi... sramota me što sam ga spalio. Sramota me što sam bio takav
slabić.
— Svaki čovek izgubi živce — kazah mu.
Moji konopci pretvorili su se u slamke, pa sam se upinjao da
smislim neki izlaz za sledeće sate.
Završismo s doručkom i krenusmo da uhvatimo konje. Dok smo
ih terali put logora, uvideh da mi Onaj iz Virdžinije priča o
duhovima.
— U tri i trideset ujutro videla je svoju odbeglu kćerku kako stoji
s bebom na rukama, ali kad se pokrenula, svega je nestalo. Posle su
doznali da je mlada majka umrla u Nogalesu tačno u to vreme. Onda
je ona poslala po dete i sama ga odgojila. Znao sam obe onamo u
mom rodnom kraju. Veruješ li u to?
Ništa ne odgovorih.
— Ni ja ne verujem — izjavi on. — I slušaj! Vreme u Nogalesu
razlikuje se od onog u Ričmondu tri sata. Tada nisam znao tu
pojedinost.
Znao sam da će doći k sebi čim se izvučemo iz tih planina, ali
čak su i mene ubijali ti nemi vrhovi, iako nisam imao nekog Stiva
koji bi me progonio u snu.

301
 — Njena kćerka i ona mogle su da razmišljaju jedna o drugoj
svom snagom baš tog časa — nastavi. — Ali Stiv je mrtav. Gotov. Ti
sigurno ne veruješ da ima ičega posle toga?
— Voleo bih da mogu da verujem — kazah mu.
— Ne, ja sam sasvim načisto s tim. Raj me nikada nije zanimao
baš naročito. Ali kad bi postojao neki svet snova pošto čovek ode...
Zaćuta i okrenu oči od mojih, koje je tako pažljivo ispitivao.
— Mnogo je mraka kud god pokušaš da staneš nogom — reče —
i mislio sam da sam prestao da uludo razbijam glavu o tome. Znaš,
— poče, pa lasom vešto uhvati jednog konja, a dotle njegova
uobrazilja ponovo pozlati onaj divni zdrav razum u njemu — izgleda
da u mnogim odraslim ljudima za koje bi čovek rekao da su bogzna
kako pametni spava jedan dečak... onaj mališa iz njihovog
detinjstva... koji se još boji mraka. I sam si juče pomenuo mrak. E,
ovaj doživljaj probudio je tog mališu u meni, pa nikako da tu malu
prokletinju ponovo uspavam! Stalno mu govorim da će opet
svanuti, ali on samo dreči i drži se za mene.
Negde daleko u kotlini odjeknu slab zvuk, pa se obojica
ukočismo na mestu.
— Ćuti! — šapnu on.
Ali bilo je kao da posmatramo svitanje; više ništa ne čusmo.
— Ubili su onog medveda — primetih najzad.
On ne odgovori, pa ćutke osedlasmo konje. Nismo žurili, ali
mislim da smo u najviše pola sata i spremili svoje stvari i vezali ih
na tovarne konje. Pucanj nije bio nešto novo tamo gde je divljači
napretek, a ipak mi taj pucanj, kako smo jahali, u mislima već
drukčije zvučao no drugi. Možda u to danas ne bih verovao, da nije
bilo onoga što se posle dogodilo. Da bismo se ulogorili sinoć,
skrenuli smo sa staze. Zato smo sada išli duž potoka neko vreme, pa
udarili prečicom kroz šumu. Tako naiđosmo na tragove naših konja,
kada su galopirali natrag put logora pošto su se uplašili. Vrlo jasno
smo videli rupe koje su nogama iskopali u vlažnom i sabijenom
tepihu borovih iglica.
— Ali ovde nije bilo nikog drugog osim njih — primetih.
— I ne pokazuju nikakav znak da se sećaju da ih tu nešto uplašilo
— reče Onaj iz Virdžinije.
302
 Uskoro zatim izbismo na mali proplanak.
— Ovde su pasli — objasni Onaj iz Virdžinije, pokazujući jasne
znake toga na sve strane. — A ovde mora da su se uplašili — nastavi.
— Ostani s konjima dok ja malo pogledam okolo.
Ostanem, a naši konji se, bogme, nimalo ne uznemiriše što su
opet na tom mestu. Kad konja ponovo dovedete tamo gde se
nedavno sreo s nekom divljom zveri, njegove uši i nozdrve obično
se veoma uznemire.
Onaj iz Virdžinije stao je i rukom mi davao znak da dođem k
njemu.
— Evo tvog medveda — reče kad stigoh do njega. — Na dve noge,
kao što vidiš. I imao je svog konja.
Ostao je kolac za koji je konj bio vezan na pašu.
— Izgleda kao Grami — rekoh, posmatrajući otiske čizama.
— Jeste Grami. A Grami je mnogo želeo još jednog konja, da bi
on i Kilogrami mogli da putuju kao gospoda.
— Ali izgleda da Kilogrami nije bio s njim.
— O, Kilogrami je kuvao kafu negde onamo kad se ovo dogodilo.
Nijedan od njih nije ni slutio da će neki drugi konji lutati ovuda po
mraku, inače bi obojica došli.
Okrenu se i pođe našim tovarnim konjima.
— Zar nećeš potražiti taj logor da bi bio siguran?
— Više volim da najpre budem siguran. Mogu nas očekivati u
tom logoru.
Izvuče pušku ispod noge i metnu je preko sedla, poluodapetu.
Ja učinih isto, pa oprezno nastavismo put u malo drukčijem pravcu.
— Još ćemo nešto otkriti — primeti Onaj iz Virdžinije. — Grami
je imao dobru zamisao, ali mislim da je posle grdno pogrešio.
Već smo ionako sasvim dosta otkrili, pomislih. Grami je došao
da dovede njihovog jedinog konja. Ugledao je još tri druga na
proplanku i pokušao da jednog uhvati, ali mu to nije pošlo za
rukom. Samo ih je oterao onamo kuda nije smeo da pođe za njima.
— Mali nikada nije umeo da sam lasom uhvati konja — primetih.
Onaj iz Virdžinije razvuče lice u osmejak.

303
 — Mali? E, Mali zvuči isto tako dobro kao Grami. Ali to nije
greška koju mislim da je napravio.
Znao sam da mi neće reći na šta to misli, pa ga nisam ni pitao.
U proteklih dvadeset minuta, pošto je imao nešto da radi, opet je
došao k sebi. Vratio se na zemlju iz onog opasnog predela uobrazilje
kuda ga rukom zvala utvara Stiva. Samo u očima ostalo ono pitanje
koje je bol utisnuo u njih, pa sam samog sebe pitao da li bi mu taj
njegov nekadašnji prijatelj, na izgled tako hrabar i društven, zadao
taj udarac u poslednjem času da je znao koliko će ga ta rana otrovati.
Izbismo na jedan greben odakle smo mogli da gledamo dole.
— Uvek valja jahati po visokim mestima kad su u blizini ljudi
čije namere ne znaš — primeti Onaj iz Virdžinije.
Tako smo neko vreme jahali po grebenu. Odjednom on skrenu
nadole i maltene nas smesta dovede na stazu.
— Tako je — reče. — Pogledaj.
Na stazi se video veoma svež trag konja. Ali sada je to bio trag
konja u galopu, bez ikakvih otisaka čizama pored njega. Više
nikakve čizme ne bi mogle da idu uporedo s njim. Tog dana jahač je
jurio putem. Tog istog konja natenane su jahali u planine
prethodnog dana. Ko jaše na njemu? Na to pitanje nije bilo
pouzdanog odgovora. Ali ko ne jaše na njemu? Krenusmo natrag
stazom, natrag u srce te kotline obrubljene visokim vrhovima nalik
na oštre zube iskežene na nebo bez ijednog oblačka, s vilicama od
bleštavog snega.
— Uplašio se nas — reče Onaj iz Virdžinije. — Nije znao koliko
je nas došlo ovamo gore. Tri konja moglo bi značiti i još desetak
drugih negde u blizini.
Vratismo se po stazi među borove i posle izvesnog vremena
naiđosmo na njihov logor. Tada mi bi jasno koju je ono grešku Mali
napravio. Vratio se posle svog neuspelog pokušaja i onom drugom
rekao da je video tuđe konje. Trebalo je da to zadrži za sebe, jer je
smesta valjalo bežati, a dvojica ne mogu da beže na jednom konju.
Ali to je bila poslednja greška jadnog Malog. Ležao je tamo pored
njihove ugašene vatre, setnog lica kao u izgubljenog psa okrenutog
put neba, a bujne žute kose zamršene kao i uvek. Dobio je metak s
leđa. Mi mu zatvorismo oči.

304
 — Nije bio zlikovac po duši — primeti Onaj iz Virdžinije. — Ali
svaku stvar moraš uraditi dobro u ovom kraju.
Ne otkrismo ni najmanjeg traga, ni najmanjeg znaka koji bi
odao onog drugog čoveka. Nađosmo mesto gde smo Malog ubrzo
mogli pokriti zemljom. Kako ga odigosmo, ugledasmo one novine
koje je čuvao za potpalu. Doneo ih iz šumarka topola koji su on i
onaj drugi posetili posle nas, da bi se uverili u sudbinu svojih
prijatelja — ili, možda, u nadi da dođu do još jednog konja.
Očigledno su uspeli da umaknu sa samo jednim konjem kad ih
potera iznenadila. Cele novine bile su tu, izuzev onog lista koji sam
ja digao sa staze — cele, pa i nešto više, jer je na njima stajalo nešto
ispisano olovkom, što ja nisam napisao i što isprva nisam razumeo.
Misleći da bi to mogao da bude neki trag, pročitah te reči naglas:
»Zbogom, Džefe. Nisam mogao govoriti s tobom a da ne
ispadnem beba.«
— Ko je Džef? — upitah, pogledavši Onog iz Virdžinije.
Ali u isti mah i shvatih o kome je reč. Stajao je pored mene poput
kamenog kipa, pa polako pružio ruku i uzeo novine. Ukočen i dalje,
buljio je u te reči.
— Stiv me zvao Džef, — progovori najzad — valjda zato što sam
s Juga. Niko drugi me nije tako zvao.
Polako savi tu poruku iz mrtvih, koju je doneo jedan mrtvac, i
smota je u kabanicu iza svog sedla. Neko vreme je stajao, čela
oborenog na sedlo. Vrati se i zagleda u lice Malog.
— Voleo bih da mu mogu zahvaliti — reče ganuto. — Voleo bih
da mogu.
Prenesosmo Malog i pokrismo ga zemljom, pa na to metnusmo
nekoliko borovih grana. Zatim nastavismo put i do podne dobro
odmakosmo stazom kroz Tetonske planine. Ali pred nama su se
stalno pružali oni tragovi kopita konja u trku koji je sve više
odmicao ispred nas kako su sati prolazili. Sledećeg popodneva
opazismo da su se izgubili i više se uopšte ne vratiše na stazu.

305
 XXXIII

Usedeličina nesanica

Negde na istočnom podnožju Tetonskih planina nestalo je onih

otisaka kopita. Povukle su se u planinsko skrovište, kuda su vodile
mnoge krivudave životne staze.
Isto onako tajanstveno kako je on iščezao, glasine se munjevito
raširile celim krajem. Kao da nije bilo nikoga ko je tu vest prvi
doneo. Jednostavno se obrela tamo jednog dana, prolazeći šapatom
od usta do usta. Na Dubokom Potoku i na Medveđem Potoku, i
svuda drugde na sve strane, pre no što su ljudi uopšte progovorili,
nekako su potajno znali da više niko neće videti Stiva i Eda i Malog.
Jahači su se sretali na putu i zaustavljali konje da popričaju o tom
događaju i njegovom uticaju na uzgajanje goveda. U kafanama po
varošima ljudi su odvodili jedan drugog u stranu i mrmljali o tome.
Tako je to došlo i do ušiju Moli Vud, u početku neodređeno i
sasvim bezazleno.
Izjahala je u šetnju sama, a neki sused je srete.
— Dobro jutro — pozdravi je. — Nije li vam dosadno tako samoj?
Pošto mu ona bezbrižno odgovori, on nastavi, u najboljoj
nameri:
— Ubrzo ćete opet imati društva. On je završio svoj posao. Voleo
bih da ga završio E, do viđenja.
Moli se zamisli nad tim rečima. Ne bi umela reći zašto su tako
čudno delovale na nju. Po svom vermontskom odgoju, sama nije
mogla da nasluti šta je u stvari. Ali izvesno podozrenje obuzelo je
pošto se vratila s jahanja.

306
 Sutradan u školi doznade šta je u stvari. Za odmora zapazi kroz
otvoren prozor da se deca igraju jedne nove igre. Do ušiju joj dopre
grlato cičanje od oduševljenja.
— Skoči! — naredi neki dečak. — Skoči!
— Neću da skočim — odgovori drugi dečak usplahireno.
— Rekao si da ćeš skočiti — zagrajaše deca. — Je li da je rekao
da će skočiti! Jeste, rekao je. Sad skoči, brzo!
— Ali ja neću da skočim — reče onaj dečak tako plačno da Moli
iziđe da vidi šta to rade.
Bob Karmodi stajao je na ogradi, naslonjen na deblo drveta koje
je tu raslo, s omčom oko vrata. Konopac su prebacili preko jedne
grane nad njim, a četvorica dečaka ushićeno su držali kraj konopca.
Ostali su živo posmatrali šta se dešava i nagovarali Boba da skoči.
Tri devojčice pljeskale su i skakale gore-dole od uzbuđenja.
— Ama, deco! — uzviknu Moli zgranuto.
— Pomolio se bogu i sve ostalo — zagrajaše svi uglas. — On je
rasler i hoćemo da ga linčujemo. Skoči Bobe!
— Ja neću da...
— Ih, kukavice, nećeš da primiš šta si zaslužio!
— Pustite ga, deco, — naredi Moli. — Mogli biste ga zbilja
povrediti.
I tako razbi tu igru, na opštu žalost mladog pokolenja
Vajominga.
— Rekao je da će skočiti — uveravao je Henri Dou.
— Rekao je da će biti Stiv — objasni Džordan Tejlor. — Ali Stiv
se nije uplašio.
Zatim živo ispriča učiteljici sve o Stivu i Edu, a ona ga ukočeno
gledala.
— Obećao si tvojoj mami da nećeš reći — prekori ga Henri Dou,
pošto je sve ispričao. — Sad si nagrabusio — dodade, zloslutno
klimajući glavom.
Tako je devojka iz Nove Engleske doznala šta je njen dragi
kauboj uradio. Nikome ne reče ni reči o tome; svoju muku zadrža u
sebi. On nije bio tu da se brani. Možda je, u neku ruku, bilo i bolje
što nije bio tu. Ali Moli Vud je proživljavala zbilja crne časove.
307
 Prilikom one posete Danbartonu, kad je njena baka, čim je
ugledala njegovu sliku u kaubojskom odelu, uzviknula: »Valjda ima
dana kad ne ubija ljude«, ona je u najboljoj veri i smejući se
odgovorila: »Uopšte nikoga nikada nije ubio!« Docnije, dok je ležao
u njenoj brvnari teško ranjen i ona ga brižljivo negovala, sva se
stresla od strahovanja kad su jedanput pričali o tako nečem. Možda
je na svojim mnogim lutanjima i uradio to u samoodbrani, ili radi
narodne pravde. Ali tu je pomisao brzo gurnula od sebe, natrag u
one dane dok ga još nije ni videla. Ako se to ikada dogodilo, neka
ona ne zna da se dogodilo. Zatim su pisma iz Beningtona,
uzvraćajući zlim na njegovo otvoreno i iskreno izlaganje o sebi
njenoj majci, iskoristila to njegovo pismo kao oružje protiv njega.
Njena sestra Sara navodila je izvode iz tog pisma. »On očigledno
ponosno kaže«, pisala je Sara, »da nikada nije ,ubijao iz
zadovoljstva ili koristoljublja’. Navodim njegove reči, a možeš
zamisliti kako je to strašno delovalo na mamu. Čestitam ti, draga
moja, što si izabrala tako obazrivog zaštitnika.«
Tako joj pisala njena rođena starija sestra, a pisma od ostale
rodbine pominjala su isto pitanje. Morala se pomiriti s tim
saznanjem koje su joj nametnuli. Ali ipak, ipak je sve to bilo pre no
što se ona upoznala s njim. Bilo je daleko, bez pojedinosti i
objašnjenja. Tada je bio tek momčić. Nesumnjivo je morao braniti
sopstveni život. Podnosila je bol tog saznanja utoliko lakše što je
sestrin ton digao u odbranu svog kauboja.
Ali sada!
U svojoj brvnari, sama samcata, posle ponoći, ustade s kreveta
po kom se nespokojno prevrtala, pa upali sveću i stade pred njegovu
sliku.
»Lice mu dobro«, rekla je njena baka posle izvesnog pažljivog
posmatranja. Te reči bile su joj u pameti. Stajao je pred njom, ceo
na toj slici: mamuze na čizmama, kožne nogavice s rojtama,
smotani laso u ruci, revolver o pasu, gruba flanelska košulja, i
marama vezana oko vrata — i njegove ozbiljne oči, zagledane u nju.
Uzbudi je taj susret s njima, čak i na slici. Njene misli davale su im
život. Kao da oseti kako iz njih izbija ljubav, a zatim nešto poput
prekora. Dugo ga posmatrala, pa odjednom oštro pljesnula rukama,

308
ugasila sveću i vratila se u krevet, ali samo da se i dalje prevrće po
njemu.
— Nekako ste bledi, dušice, — reče joj gospođa Tejlor nekoliko
dana docnije.
— Može biti.
— I uopšte ne jedete.
— Bogme, jedem.
Moli se povuče u svoju brvnaru.
— Džordže, — viknu gospođa Tejlor — smesta ovamo.
Može izgledati strogo — ja mislim da je bilo strogo. Pošto se
gospodin Tejlor vratio kući te večeri, Džordž je dobio dobre batine
zbog neposlušnosti.
— A mislim — rekla je gospođa Tejlor svom mužu — da je izišla
taman na vreme da Bobu Karmodiju spase glavu.
Sutradan se gospođa Tejlor lati nemogućeg. Ode preko u
brvnaru k Moli Vud. Devojka je bezvoljno pozdravi, pa domaćica
polako sede i pogleda po udobnoj sobi.
— Veoma lep dom, dušice, — reče — da je zbilja dom. Ali nimalo
ne sumnjam da ćete i svoj pravi dom udesiti nešto slično ovome.
Moli ne odgovori.
— Ne znam ni sama šta ćemo raditi bez vas — opet će gospođa
Tejlor. — Ali ne bih htela da je drukčije ni za ceo svet. Mislim da će
se on ubrzo vratiti.
— Gospođo Tejlor, — odgovori Moli smesta — molim vas da mi
sada ništa ne govorite. Ne mogu izdržati — zajeca i ojađeno briznu
u plač.
— Ama, dušice, ja...
— Ne, ni reči. Molim vas... inače ću izići napolje.
Žena ode devojci, pa je zagrli. Ali kad suze prođoše, ne bi
nikakve koristi od njih. Nije to bio pljusak koji razvedri nebo —
svaki pljusak ne razvedri nebo. Gospođa Tejlor je gledala bledu
devojku i videla da joj ne može pomoći da povrati svoj duševni mir.
— Naravno, — reče mužu pošto se vratila neobavljenog posla —
nije ni čudo što se oseća tako strašno.
— Zbog čega? — upita Tejlor.
309
 — Ama, znaš zbog čega isto tako dobro kao i ja. A sa svoje strane
mogu reći da se nadam da nikada nećeš morati da učestvuješ u
nekom vešanju.
— E, — odgovori Tejlor blago — ako bih morao, morao bih, i tu
nema druge.
— E, ja ne želim da nas to snađe. Ali ona jadna devojka prosto
se pojede zbog toga.
— Šta kaže?
— Muka je u tome šta ništa ne kaže. Neće da govori, a ne da ni
meni da govorim, nego samo sedi i sedi.
— Idem ja da govorim s njom — reče čovek.
— Dakle, Tejlore, mislila sam da imaš više mozga. Ne bi uspeo
da ubaciš ni jednu jedinu reč. Ali, ipak, ubrzo će se razboleti ako se
na neki način ne otarasi te sekiracije.
— Šta ona hoće da ovaj kraj uradi? — upita Tejlor. — Zar očekuje
da bude kao Vermont, a ovamo...
— Nema pomoći onome što ona očekuje — upade mu žena u reč.
— Ali volela bih da možemo pomoći
Ipak, to nisu mogli; a pomoć dođe s druge strane. Sutradan
sudija Henri naiđe tuda svojim kolima. Dobra gospođa Tejlor
smesta mu iznese svoju brigu. Sudija se zamisli.
— Moram li se mešati u to? — upita.
— Jeste, sudijo, morate — odgovori gospođa Tejlor.
— Ali zašto da ne pošaljem njega ovamo kad se vrati? Oni će to
jednostavno urediti između sebe.
Gospođa Tejlor zavrte glavom.
— To bi samo još više pogoršalo celu stvar — reče odlučno. —
Oni se zasad ne smeju sresti.
— Dobro — pristade sudija, uzdahnuvši. — U redu, žrtvovaću
svoj princip kad ste tako uporni.
Sudija Henri je sedeo i razmišljao, čekajući kraj nastave.
Pošto se nastava završi i devojka ode u svoju brvnaru, pokuca
na njena vrata, sasvim načisto sam sa sobom šta će joj reći i
spreman, kako se to u sebi izrazio, da svoj karakter žrtvuje za stvar
istinske ljubavi.
310
 — Dakle, — poče odmah bez ikakvog okolišenja — dogodile su
se izvesne mračne stvari.
Ona ništa ne odgovori, pa sudija nastavi:
— Ali ne smete nas pogrešno shvatiti. Suviše nam je stalo do vas
da bismo dozvolili tako nešto.
— Sudijo Henri, — reče Moli Vud, takođe bez ikakvog okolišenja
— jeste li vi došli da mi kažete da odobravate linčovanje?
— Linčovanje u smislu spaljivanja crnaca na javnom mestu na
Jugu, ne odobravam — odgovori sudija. — Linčovanje u smislu
vešanja kradljivaca goveda na skrovitom mestu u Vajomingu,
odobravam. Mislim da vidite izvesnu razliku u tome?
— U načelu je isto — primeti devojka, kratko i suvo.
— O... sveti... bože! — uzviknu sudija polako. — Žao mi je što ne
možete da vidite razliku, jer ja mislim da je vidim. A mislim da imate
isto toliko pameti koliko i ja.
Sudija je bio i veoma ozbiljan i veoma dobroćudan u isti mah.
Jadna devojka bila je veoma napeta, pa otuda i nehotice gruba.
— Koja je razlika u načelu? — upita oštro.
— E, — reče sudija spokojno i zamišljeno — šta vi
podrazumevate pod načelom?
— Nisam mislila da ćete se igrati rečima — planu Moli. — Ja
nisam neki advokat.
Čovek manje iskusan no sudija Henri osmehnuo bi se na to i
među njima bi planuo rat bez konca i kraja, praveći od jednog zla
dva. Ali sudija je znao da svakoj njenoj reči sada mora posvetiti
punu pažnju.
— Nisam imao nameru da se igram rečima — odgovori iskreno.
— Znam veštinu izbegavanja pitanja postavljanjem pitanja sa svoje
strane. Ali ja ne želim da izbegavam išta na šta hoćete da vam
odgovorim. Ako mi možete dokazati da nisam u pravu, molim vas
da to i učinite. Ali, — primeti sudija, osmehnuvši se tek sada — hoću
da i vi budete pošteni prema meni.
— A u kom pogledu nisam poštena?
— Hoću da i vi sa svoje strane pokažete isto toliko dobre volje
da ja vas izvedem na pravi put, koliko ja pokazujem da vi izvedete
mene. Zato kada upotrebite takvu reč kao što je načelo, morate mi
311
pomoći da vam odgovorim i reći na koje to načelo mislite.
Najiskrenije vam kažem da uopšte ne vidim ni najmanju sličnost
načela u spaljivanju crnaca na Jugu na javnom mestu i vešanja
konjokradica u Vajomingu na skrovitom mestu. Smatram to
spaljivanje dokazom da je Jug poluvarvarski, a ovo vešanje
dokazom da je Vajoming čvrsto rešio da postane civilizovan. Mi ne
mučimo svoje zločince kad ih linčujemo. Mi ne pozivamo
posmatrače da uživaju u njihovim smrtnim mukama. Mi ne bacamo
tako odvratnu ljagu na svoju zemlju.
Svoje zločince pogubimo na najbrži i najtiši način. Mislite li da
je načelo isto?
Moli ga pažljivo slušala.
— Način je drukčiji — priznade.
— Samo način?
— Tako mi izgleda. Oba prkose zakonu i redu.
— Zar baš oba? Sad se približavamo načelu.
— Pa, jeste. Obični građani uzimaju zakon u svoje ruke.
— Najzad, eto načela! — uzviknu sudija. — Sad mi recite još
nešto. Iz čijih ruku uzimaju zakon u svoje ruke?
— Iz ruku sudova.
— Šta je stvorilo sudove?
— Ne razumem kako to mislite.
— Kako su nastali sudovi?
— Po Ustavu.
— Kako je nastao Ustav? Ko ga stvorio?
— Valjda narodni predstavnici?
— Ko je stvorio narodne predstavnike?
— Valjda su ih izabrali, ili imenovali, ili tako nešto.
— A ko ih izabrao.
— Razume se da ih narod izabrao.
— Nazovite ih običnim građanima — reče sudija. — Dopada mi
se vaš izraz. Vidite, od njih potiče zakon. Oni su izabrali
predstavnike, koji su sastavili Ustav, koji je ustanovio sudove. Eto
vam celog aparata. To su ruke u koje su obični građani stavili zakon.
Dakle, kako vidite, oni u najboljem slučaju samo uzimaju natrag
312
ono što su jednom dali. E, sad uzmimo vaša dva slučaja za koja
kažete da su u načelu isti. Ja mislim da nisu isti. Naime, na Jugu
izvuku crnca iz zatvora u kom čeka da ga po zakonu obese. Jug
nikada nije tvrdio da bi ga zakon pustio na slobodu. Ali u Vajomingu
je zakon već dve godine puštao kradljivce goveda i konja na slobodu.
Mi smo na velikoj muci, pa pokušavamo da tu svoju muku malko
olakšamo dok civilizacija ne dođe ovamo. Zasad smo van njenog
područja. Sudovi, odnosno porote u čije ruke smo predali zakon, ne
dele pravdu. To su smežurane, veštačke ruke napravljene samo reda
radi, bez ikakvog života u njima, bez ikakvog stiska. One ne mogu
da drže kradljivce goveda. Pa kad vaš običan građanin uvidi to, i
uvidi da je pravdu predao u mrtve ruke, mora da tu pravdu uzme
natrag u svoje ruke, gde je jednom na početku svega i bila.
Nazovite to primitivnim, ako hoćete. Ali to ni u kom slučaju nije
zakonu, nego, baš naprotiv, zakona... osnovno
utvrđivanje ljudi koji upravljaju sami sobom, na čemu počiva naše
celokupno društveno uređenje. Eto vam načela, gospođice Vud,
onako kako ga ja vidim. E, možete li mi pomoći da vidim išta
drukčije?
Ona to nije mogla.
— Ali možda ste još ostali pri svom mišljenju? — upita sudija.
— Sve mi je tako strašno — odgovori ona.
— Jeste, a strašna je i smrtna kazna. Strašan je i rat. I možda
ćemo se jednog dana osloboditi toga. Ali ništa nije tako strašno kao
što bi to bile krađe i ubistva koji bi se nesmetano odvijali.
Pošto je sudija otišao put Dubokog Potoka, više niko ne pomenu
taj predmet Moli. Ali njeno lice se nije odmah razvedrilo. Po ćutanju
u koje je zapadala jasno se videlo da se još nije smirila u sebi. A
ponekad je noću stajala pred slikom svoga dragana, posmatrajući
ga i s ljubavlju i sa zebnjom.

313
 XXXIV

»Da odgovara njenom prstu«

Sledeći put sam došao u dodir s Onim iz Virdžinije kad mi pisao

da mu kupim i pošaljem dva prstena.
Ubrzo posle onog pogleda u mračnu stranu carstva goveda,
vratio sam se preko Vašaklija i Rolinsa kući na Istok. Stiva i Malog
nisam mogao da zaboravim i valjda ih nikada neću ni zaboraviti.
Onaj iz Virdžinije dotakao se toga onog dana kad sam odlazio
od njega. Opazio je da se nekako pogledom opraštam od prerije i
planina.
— Vratićeš se opet — reče. — Da je podignut nadgrobni
spomenik svakom čoveku koji je jednom uživao u slobodi ovde,
video bi bar po jedan maltene kad god mrdneš glavom. To je mnogo
tužnije no groblje... ali svejedno ga voliš.
Njegove tuge je nestalo — bar iz onog neposrednog raspoloženja
kad mi pisao za prstenje. Razume se, duboko u njemu bilo je i tuge
kao i radosti. Drugovao je sa Stivom, a Malog je pokrio zemljom.
Pogledao je život očima čoveka, sasvim izbliza, a niko sa iole srca ne
može proći kroz to i ne poneti tuge u duši do groba. Ali tu tugu retko
kad otvoreno pokazuje. Ona počiva u njemu, obogaćujući njegovu
vedrinu i čineći ga boljim drugom svojim bližnjima.
Poslao mi je veseo nalog, pošto je živeo daleko od mesta gde bi
mogao kupiti prstenje. Nije mogao da dođe čak na Istok da bi
nabavio što je želeo. Bilo je prstenja u Čejenu, a još veći izbor u
Denveru. Posao bi mu dozvolio da ode u jedan od tih gradova. Ali
on je rešio da ima prstenje s Istoka. Ono mora da bude iz najboljeg
mesta u zemlji, jer ništa drugo ne bi bilo dovoljno dobro »da
314
odgovara njenom prstu«, kako se to on izrazio. Burma je bila nešto
sasvim jednostavno. Neka bude dobra, ništa više: što čistije zlato, s
njenim i njegovim početnim slovima imena, i dan, mesec i godina
venčanja, urezani s unutrašnje strane.
Dan su već odredili. Došli su i do te tačke. Biće to treći jul. Zatim
će šezdeset dana i noći mladoženja biti slobodan od obaveza na
Dubokom Potoku, slobodan da svoju nevestu vodi kud god ona
odredi. A ona je to već odredila.
Oni glasovi iz sveta ne samo što su je naljutili već je i posle te
ljutine ostala jedna čvrsta odluka. Njena sestra neće imati priliku ni
da dođe, ni da ne dođe na venčanje. Da je njena majka bar
odgovorila na pismo Onog iz Virdžinije, možda bi malko popustila.
Ali jadna gospođa se pokazala nesposobna u tome, kao i u svim
ostalim osetljivim trenucima u svom životu: poslala je poruke —
ljubazne poruke, doduše — ali ipak samo poruke. Ako je taj
postupak zaboleo Onog iz Virdžinije, to niko na svetu nije znao,
ponajmanje devojka u čijem srcu je taj postupak ostavio jedno
hladno, smrznuto mesto. Reći ćete da to nije bilo baš najpogodnije
raspoloženje za venčanje. Da, smrznuta mesta u srcu uopšte nikada
nisu pogodna. Ali sama Molina priroda kaznila je zbog toga. Kroz
sve te dane njene tople sreće provlačila se jedna hladna struja,
poput onih koje ometu savršeno uživanje plivača. Devojka je bila
samo upola onako srećna kao njen verenik, ali to je duboko u sebi
krila od njega — krila do onog konačnog, žestokog časa obračuna
njene prirode s njom— koji je morala da ima s njom pre no što je
kazna prestala i ono smrznuto mesto se najzad otkravilo u njenom
srcu.
Tako je, u međuvremenu, donela svoju odluku protiv
Beningtona. Neće se venčati u Vermontu, nego u Vajomingu.
Nikakvi glasovi iz sveta neće šaputati, nikakve oči iz sveta neće
posmatrati kad se ona svečano zakune njemu na ljubav i vernost do
groba, a i on njoj. Tu zakletvu izgovoriće i burmu primiti na prst u
ovom divljem carstvu goveda, gde ga prvi put ugledala kad je ujahao
u nabujalu reku i na svom konju izneo je na obalu. Ovo otvoreno
nebo blistaće dole na njih i gaziće po ovom graničarskom tlu. Svet
će doći drugi po redu.

315
 Posle mesec dana s njim pored voda i klisura, mesec dana u
kojima će zaći u planinsku divljinu dublje no što je ikada imao pravo
da je odvede, mesec dana pod šatorom, a ponekad pod zvezdanim
nebom, i sami sa svojim konjima — posle takvih mesec dana,
odvešće ga ona svojoj majci i Beningtonu. Videće i njena baka u
Danbartonu i ponovo imati priliku da izjavi da su Starkovi uvek više
voleli čoveka koji je pravi muškarac.
I tako će s unutrašnje strane burme stajati urezan treći jul. O
onom drugom prstenu, vereničkom, razmišljao je Onaj iz Virdžinije
dugo i s uživanjem, u potpunoj tajnosti. Čak je uzeo i tačnu meru
njenog prsta a da to ona uopšte nije ni slutila. Ali to je bio završni
potez u njegovoj zamisli.
Nekako u vreme kad je počeo da razmišlja o tom vereničkom
prstenu, slučajno je doznao od gospođe Henri nekoliko starih
shvatanja o dragom kamenju. Sudinica je često pratila sudiju na
putu po vrletnim planinama, pa je ponekad morala koristiti i ruke
da bi se uspentrala uza strme stene. Jednog dana, kad je i Onaj iz
Virdžinije išao s njima da bi pomogao da označe izvesne granične
uglove njihovog ranča, gospođa Henri je skinula svoje prstenje kako
se ne bi izgrebalo o stene. On je bio odmah iza nje, pa mu dala
prstenje na čuvanje dok se ne popnu uza strmen.
— Vidim da gledate moj topaz — rekla je kad joj vraćao prstenje.
— Da sam mogla da biram, izabrala bih rubin. Ali rodila sam se u
novembru.
Ni najmanje je nije razumeo, ali ga njene reči veoma zaokupile.
Tek pošto su se spustili pet-šest kilometara niz planinu, ponovo je
progovorio. Delimično je odgonetnuo šta bi njene reči morale da
znače, ali je hteo da bude sasvim siguran, pa se latio da to ispipa od
nje. Po prirodi zatvoren u sebe i stidljiv, pribegao je lukavstvu.
— I muškarci nose prstenje — počeo je. — Neki momci na ranču
imaju prsten na ruci. Ne vidim išta rđavog u tome da muškarac nosi
prsten. Ali ja ga nikad nisam nosio.
— E, — odgovorila je gospođa, još ne sluteći da se latio
ispipavanja — možda su ti momci zaljubljeni u neke devojke.
— Nije, gospođo. Nisu zaljubljeni u neke devojke... bar dvojica
od njih. Odneli su ih na kartama. I vole da im sijaju na prstu. Još
nisam video da neki muškarac nosi topaz.
316
 Gospođa Henri više nije imala šta da kaže.
— I sam sam se rodio u januaru — nastavio je Onaj iz Virdžinije
veoma zamišljeno.
Gospođa ga pogledala i smesta shvatila na šta on to cilja.
— To je veoma skupo što se tiče prstenja — rekla je. — Za januar
je dijamant.
— Dijamant — promrmljao je Onaj iz Virdžinije, sve
zamišljeniji. — E, ne smeta, jer ja ne bih nosio prsten. A novembar
je... kako ono rekoste, gospođo?
— Topaz.
— Da. E, drago kamenje je nešto zbilja lepo. U španskim
samostanima ponekad naiđete na krupne primerke. A mislim da
nisu od stakla. I tako imaju neki kamen za svaki mesec u godini, za
svih dvanaest meseci?
— Jeste — odgovorila je gospođa Henri smeškajući se. — Za
svaki mesec u godini. Ali tebi je potreban opal.
Pogledao je i pocrveneo.
— Oktobar je opal — dodala je smejući se veselo, jer je rođendan
gospođice Vud bio petnaestog oktobra.
Onaj iz Virdžinije pokunjeno se osmehivao, sav zajapuren.
— Nimalo ne sumnjam da vrlo dobro umeš da ispipavaš
muškarce — rekla je gospođa Henri. — Ali nama je to savršeno
prozirno... bar kad su u pitanju osećanja.
— E, žao mi — primetio je on ubrzo. — Neću da joj dam opal.
Nisam sujeveran, ali neću da joj dam opal. Da joj to da njena majka,
ili tako neko, e, u redu. Ali ne od mene. Razumete li, gospođo?
Gospođa Henri je razumela tu tananu crtu u tom divljaku i
radovala se što mu smesta može otkloniti strahovanje u pogledu
opala.
— Ništa se ne sekiraj zbog toga — rekla je. — Kažu da opal donosi
nesreću, ali to ne važi za one koji su se rodili u njegovom mesecu.
Smatra se da tada ne samo što ne donosi nesreću nego, baš naprotiv,
posebnu sreću. Neka bude prsten s opalom.
Zatim je otvoreno pitao mnogo toga o prstenju, pa mu ona
pokazala svoje i savetovala ga o samoj izradi. Rekla je da nema
317
nekog posebnog običaja u pogledu prstena kakvog je on želeo da
pokloni svojoj izabranici. Kamen može da bude po ukusu verenice,
ili verenika, ali veoma je lepo da izabere kamen onog meseca u kom
se verenica rodila.
Veoma je lepo, razmišljao je Onaj iz Virdžinije, ali ne i baš
sasvim dovoljno za njega. Misli mu zaokupilo to predanje o dragom
kamenju, pa u svojoj ljubavi ubrzo dođe na zamisao koju i ostvari.
Gotov prsten bio je sa opalom, ali okružen sa četiri mala
dijamanta. Tako je dragi kamen njenog meseca spojio sa svojim, da
bi njihovu ljubav neraskidivo vezao u jedno.
Meru njenog prsta uzeo je jednog dana pošto je zima minula i
trava opet ozelenela. Opleo joj prsten od mladih vlati trave i stavio
na njen prst. Zatim je i sebi opleo takav prsten. Pošto su to prstenje
od trave nosili neko vreme na prstima, zamolio je da se zamene. Tu
svoju uspomenu nije poslao meni, nego pažljivo izmerio veličinu.
Tako joj prsten bio taman po meri, a onaj blistavi plamen koji je
sevao iz opala uzbuđivao ga kad god ga pogledao na njenoj ruci.
Bližio se kraj juna, pa mu se činilo da njena burma, koju je
sigurnosti radi nosio na lančiću oko vrata, blista unutrašnjim
ognjem rumenijim čak i od onog u opalu.
Tako postepeno dođe i drugi jul. Moli je kaznila samu sebe, jer
je svim srcem želela da je majka pored nje u tom času, ali je bilo
dockan da to ispravi.

318
 XXXV

Sa zlobnim predumišljajem

Pošto izbiše na poslednji greben dugačkih povijaraca, vereniku

i njegovoj verenici ostadoše još osamnaest kilometara u ravnoj crti
do varoši pred njima. Podno njihovih nogu kao da se raširi
zemljopisna karta: nigde ni žive duše, niti ikakve životinje, no samo
lik predela sa svojim žilama i bojama, čvorugama i ravninama,
prostran i spokojan na blistavom suncu. Ugledali su ga pošto su
odjednom došli na kraj visoravni po kojoj su još od jutros jahali tako
savršeno poravnati da glava nijednog konja nije izbila ispred onog
drugog.
— Sto je divno! Što volim ovaj kraj! — šapnu devojka. — Ali i
tako je veliko!
Za trenutak se nasloni na svog verenika. To je duša tražila
zaštitu. Danas je u toj prostranoj lepoti, tom iskonskom miru,
osećala nešto gotovo stravično. Oni mali, prijatni, zeleni brežuljci
njenog rodnog kraja dođoše joj pred oči. Zatvori oči i vide Vermont:
jedna seoska ulica, i pošta, i jedna stara prednja vrata uokvirena
bršljanom, i svoju majku kako bere žute ruže s jednog grma.
Ču neki zvuk i brzo otvori oči. Njen verenik okrenuo se u sedlu i
posmatrao nekog jahača kako im prilazi. Vide ruku Onog iz
Virdžinije u izvesnom položaju i znade da mu revolver spreman. Ali
jahač ih samo stiže i prođe pored njih na grebenu padine.
Čovek je samo jedanput klimnuo glavom Onom iz Virdžinije, a
Onaj iz Virdžinije samo jedanput njemu, i već se spuštao putem ka
ravnici. Moli Vud ga nije znala, ali je videla njegove oči kad je

319
klimnuo njenom vereniku, pa je znala, čak i bez revolvera, da to nije
neprijateljstvo na prvi pogled.
Bogme, i nije bilo neprijateljstvo na prvi pogled. Mržnja koja se
kupila punih pet godina pogledala je iz njegovih očiju. Moli upita
verenika koji je taj.
— O, — odgovori on olako — jedan čovek s kim se ponekad
sretnem.
— Je li mu ime Trampas? — upita Moli Vud.
Onaj iz Virdžinije pogleda je iznenađeno.
— Ama, gde si ga ti videla?
— Uopšte ga nisam videla do sada. Ali sam znala da je on.
— Bože! Nikad mi nisi rekla da umeš da čitaš tuđe misli — našali
se on, smeškajući se vedro.
— Znala sam da je Trampas čim sam mu ugledala oči.
— Bože! — ponovi njen verenik peckajući je dobroćudno. —
Moram dobro paziti na svoje oči kad ih ti gledaš.
— Verujem da je on izvršio ono ubistvo — reče devojka.
— Čije misli sada čitaš? — otegnu verenik nežno.
Ali njegovo šaljenje nije moglo da je skrene s tog razgovora.
Drhtavo uze njegovu ruku u svoju, koliko god je moglo da stane u
njenu ručicu.
— Znam nešto o onoj... onoj... prošloj jeseni —promuca,
izbegavajući da govori određenije. — I znam da si samo uradio...
— Ono što sam morao — dopuni on veoma tužno, ali i odlučno.
— Jeste — potvrdi ona, ne ispuštajući njegovu ruku. — Valjda
je... linčovanje... — gotovo šapnu tu reč — jedini izlaz. Ali kad su oni
morali platiti glavom samo zato što su krali konje, izgleda veoma
nepravedno da ovaj ubica...
— Ko to može dokazati? — upita Onaj iz Virdžinije.
— Ali ti to znaš.
— Znam ja mnogo toga u svom srcu. Ali to nije i dokaz. Našli
smo samo leš i otiske kopita... a ostalo je nagađanje.
— Čak ga nisu ni uhapsili! — uzviknu devojka.

320
321
 — Nisu. On je pomogao šerifu u tom srezu da pobedi na
izborima
Moli okuša sreću da uđe u onaj zatvoreni deo svoga verenika.
— Videla sam... — poče nesigurno — malopre, videla sam šta si
uradio.
On se vrati dobroćudnom peckanju.
— Sasvim ćeš me uplašiti ako nastaviš da viđaš svašta.
— Spremio si revolver za njega.
— Ama, i meni se čini. Bilo je to sasvim nepotrebno.
Onaj iz Virdžinije opet izvadi revolver i zagleda se u njega, vrteći
glavom kao da se čudi sam sebi. Sedeo je na svom konju Montu i
posmatrao svoj revolver. Pokaza joj zvečarku sklupčanu pored
jednog grma komonike.
— Hoću li je pogoditi? — upita.
— Retko kad promašiš — odgovori ona, boreći se da bude
raspoložena.
— E, kažu da venčanje pobrka neke ljude.
Nanišani i metkom raznese zmiju.
— Možda je još rano za brkanje! — primeti, pa odmereno ispali
još tri metka u zmiju. — Mislim da je to dovoljno.
— Zar prvi metak nije bio dovoljan?
— O, bio je, što se tiče zmije.
Jednu nogu prebaci ispod unkaša sedla, po kaubojskom običaju,
pa očisti i ponovo napuni revolver.
Ona opet priđe onom zatvorenom delu u njemu.
— Je li te... je li te Trampas viđao u poslednje vreme? — upita
bojažljivo.
— Nije. Bogme se zbilja dugo nismo videli. Ali mislim da mu
nisam nedostajao.
Odgovorio joj uistinu blago. Ali je opet odbio, pa ona okrenu
glavu i iz oka obrisa suzu.
On potera konja pored nje i poljubi je u obraz.
— Nisi ti jedina koja ume da čita misli — reče vrlo nežno.
Ona ga grčevito zagrli i spusti glavu na njegove grudi.
322
 — Mislio sam — nastavi on — da će način na koji smo se
dogovorili da se venčamo biti najdivniji od svih.
— I jeste najdivniji — reče ona tiho.
On polako iznese svoje misli, kao da ona uopšte ništa nije rekla.
— Nikoga da bulji u nas, nikakvog petljanja, ni viceva i pantljika
i svečanih šešira, nikakvih ljubopitljivaca i žagora kad najviše želiš
da ništa ne čuješ i ništa ne kažeš.
Umesto odgovora, ona se još jače privi uz njega.
— Samo biskup Vajominga da nas venča, a posle toga čak ni on.
Zbilja sam mislio da bi to bio najbolji način od svih koje sam dosad
video.
Opet zastade, a ona ništa ne reče.
— Ali izostavili smo tvoju majku.
Ona ga iznenađeno i brzo pogleda. Kao da je njegovo srce čulo
vapaj njenog.
— To nije ni najmanje pravo — reče on. — Sasvim je pogrešno.
— Ona uopšte ne bi mogla da dođe ovamo — reče devojka.
— Trebalo je da mi odemo tamo. Ne znam kako ću moći da joj
pogledam u oči i zamolim da mi oprosti.
— Ali nisi ti to uradio! — uzviknu Moli.
— Jesam. Zato što se nisam usprotivio. Nisam ti rekao da
moramo k njoj. Promašio sam, misleći samo na svoja osećanja.
Znaš... a to ti nikad dosad nisam rekao... tvoja majka me stvarno
uvredila. Kad si ti rekla da ćeš me uzeti, posle svih godina što sam
te čekao, i ja joj pisao ono pismo i izneo joj sve o sebi, i da moja
porodica nije kao tvoja, i... i... sve ostalo što sam joj rekao, znaš,
zabolelo me što mi nijednom reči nije odgovorila, izuzev poruka
preko tebe. Govorio sam joj o svojim nadama i svojim manama.
Rekao sam joj više no što sam ikada rekao tebi, jer je ona tvoja
majka. Hteo sam da mi oprosti, ako može, i oseti da ću možda ipak
moći da se pošteno brinem o tebi. Bilo je već dovoljno zlo što je
njena kćerka otišla od kuće da uči decu ovde u Medveđem Potoku.
A na to se još i ja umešam i od jednog zla napravim dva. Promašio
sam, misleći samo na svoja osećanja.
— Ali to nije tvoje delo! — ponovi Moli.

323
 Onako duboko osećajan, izložio je celu stvar samo kao muku
njene majke. Poštedeo je bola da sama prizna, ili poriče, svoju
muku.
— Jeste, moje je delo — reče opet. — Da dignemo ruke?
— Od...? — upita ona ne shvatajući ga.
— Ama, od onoga kako smo to zamislili. Zamislili su... e, zamisli
su zamisli. Mrsko mi da menjamo, ali još više mrzim da uvredim
tvoju majku. Odnosno, da to više mrzim, u svakom slučaju.
Dakle, možemo promeniti, ako hoćeš. Još nije kasno.
— Promeniti? — promuca ona.
— Mislim, možemo sada otići tvojoj kući. Večeras možemo
krenuti poštanskim kočijama. Tvoja majka može da bude na našem
venčanju. Možemo se vratiti i završiti u planinama, umesto da
počnemo u njima. Znaš, samo promenimo red.
Jedva je skupio snage da te reči uopšte izgovori, a ipak je govorio
kao da navaljuje da ona pristane. Bilo bi to odricanje na koje nije
smeo ni da misli. Da odgodi svoje venčanje, to blaženstvo na pragu
kog se našao posle tri godine odane borbe za njega, i svoje svadbeno
putovanje koje je pripremio; a pred očima mu planine, šume i
klisure kuda je mislio da ode s njom pošto ih biskup venča; u osamu
gde će osim njih biti samo divlje životinje. Njegovi konji, njegov
šator, njegova puška, njegova pecaljka, sve to čeka ga u varoši,
spremno da sutra krenu. Spremio je mnogo poslastica da bi joj bilo
što prijatnije. E, kad je mogao da čeka tri godine, može pričekati i
još malo. To neće biti ono što mu srce najviše želelo; biće
»ljubopitljivaca i žagora« — ali može da pričeka. Doći će i čas kad
će konačno moći da bude sam sa svojom mladom. I zato je govorio
kao da navaljuje da ona pristane.
— Ne! — uzviknu ona. — Ne, ne i ne!
Odlučno odgurnu to od sebe. Neće dozvoliti takvu žrtvu s
njegove strane. Za četiri nedelje svejedno idu njenoj majci. Da ga
njena porodica toplo primila — ali oni to nisu učinili. U svakom
slučaju, već su suviše zagazili, kasno je. Reče svom vereniku da neće
da ga čuje, da će sama odgalopirati u varoš ako još pomene ma i
jednu reč o tome. Njega radi, duboko će sakriti samoću i bol koji joj

324
zadao odbivši da s njom podeli svoju nevolju sa Trampasom, iako
to svi ostali znaju.
I tako se zajedno polako spustiše niz padinu, rastežući te
poslednje kilometre da što duže traju. Njihovi konji su na mnogim
šetnjama naučili da idu jedan pored drugog, pa su tako išli i sada.
Na jednom devojka, mila i zamišljena, u pristalom sivom jahaćem
kostimu; na drugom čovek, sa kožnim nogavicama, opasačem s
mecima i revolverom, i u flanelskoj košulji, ozbiljno zagledan u
daljinu oštrim pogledom kauboja.
Pošto je vrlo jasno pročitao misli verenice, verenik prekinu svoj
najdraži običaj. Držao se pravila da nijednoj ženi nikada ne govori
rđavo o ijednom čoveku. Svađe muškaraca nisu za ženske uši. Po
njegovom shvatanju, dobre žene treba da znaju samo deo života
muškaraca. Proveo je mnoge godine van zakona, pa mu bogato
poznavanje zla učinilo da utoliko više ceni bezazlenost. Ali danas
mora odstupiti od svog pravila, pošto joj dobro pročitao misli.
Govoriće rđavo o jednom čoveku jednoj ženi, jer je njegova
uzdržljivost zabolela — i nije li daleko od svoje majke, i veoma
osamljena, ma on ne znam šta učinio? Ispričaće joj povest svoje
svađe, što bezbrižnije i što površnije.
Poče zaobilazno. Ne reče joj: »Kazaću ti šta je u stvari. Videla si
kako sam se spremio za Trampasa, jer sam spreman za njega svakog
časa već punih pet godina.« Poče iz velike daljine, po svojoj
ukorenjenoj opreznosti — onoj opreznosti iskonskog divljaka i
usavršenog diplomate.
— Bogme je čudo razlike između muškaraca i žena — primeti.
— Jesi li sasvim siguran u to? — odbrusi ona.
— Je li da je to prava sreća? ... Što je i jednih i drugih, hoću da
kažem.
— Ne znam baš da je sreća. Mašine bi verovatno mogle da
svršavaju sve teže poslove za nas, i bez vaše pomoći.
— A ko bi izmislio mašine?
Ona se nasmeja.
— Ne bi nam bile potrebne one goleme, bučne stvari koje vi
radite. Naš svet bi bio nežan.
. — O, bože!
325
 — Šta hoćeš da kažeš time?
— O, bože! Idi, Monte! Nežan svet pun žena!
— Smatraš li muškarce nežnim? — upita Moli.
— E, nešto je čudno u tome. Jesi li ikada naišla na neki vic o
tastovima? Isto je toliko tastova koliko i tašti; ali o kom su vicevi?
Moli se nije dala.
— To je zato što muškarci pišu šaljive listove — odgovori. —
Čuješ li, Monte? Muškarci ih pišu. E, ako bi žene pisale neki šaljiv
list, valjda bi bio nežan.
Smejući se, ona diže ruke od tog boja, a on nastavi:
— Ali zar se stvarno ne bi začudila kad bi videla nekog tasta da
diže dževu po kući? Sto se tiče nežnosti... Jedanput sam morao da
spavam u sobi do one u kojoj su neke gospođe održavale sastanak
za borbu protiv alkohola. O, bože! E, nisam mogao da dobijem
drugu sobu, a ujutro se gazda hotela bogzna kako izvinjavao. Reče
da ga nimalo ne čudi što njihovi muževi baš loču.
Onaj iz Virdžinije ne odole sopstvenim izmišljotinama i veselo
prasnu u smeh zajedno sa svojom verenicom.
— Da, pravo je čudo razlika između muškaraca i žena — reče. —
E, sad uzmimo onog tamo i mene.
— Trampasa? — upita Moli, smesta se uozbiljivši.
Pogleda putem ispred njih i opazi Trampasa, još na vidiku na
putu u varoš.
Onaj iz Virdžinije nije hteo da ona bude ozbiljna — koliko god je
to moguće.
— Ama, jeste — odgovori, široko mahnuvši rukom put
Trampasa. — Uzmimo njega i mene. On nema baš najbolje mišljenje
o meni. A kako da ga ima? I mislim da ga nikada neće ni imati. Ali
videla si malopre kako je to bilo između nas. Nismo nimalo ličili na
ženski sastanak za borbu protiv alkohola.
Morala se nasmejati njegovom šaljivom poređenju. I bila je sva
srećna, jer je u načinu na koji joj pričao o Trampasu osetila nešto
što je više nije isključivalo. Tako je počeo svoje izlaganje, postepeno
i olako, trudeći se i glasom i rečima da je ne uznemiri. Svojim
šaljivim obrtima pretvarao je ružnoću toga u draž.

326
 — Da, nije imao nimalo lepo mišljenje o meni. Takav je jedanput
bio i neki čovek u dolini Džona Deja, a naišao sam i na još jednog
sličnog u Kanadu de Oru. Uvek se nađe poneki takav ovde-onde, ali
Trampas je sve prešišao. Oni drugi uvek su se izjasnili jasno i
glasno... pa im čovek i zatvori gubicu na čistom vazduhu.
Znaš, morao sam se predstaviti Trampasu pre dosta vremena,
još mnogo pre no što sam tebe uopšte ugledao. Bila je to obična
glupost. Jedno malo objašnjavanje o kartama u vreme kad sam
imao običaj da svoj novac i slobodno vreme trošim poprilično
vetropirasto. Bože, što sam ludovao! Ali nekako me služila sreća na
kartama, naročito u pokeru. A Trampas naišao na mene jedne
večeri, i valjda sam mu izgledao nekako balav. Bilo mu krivo da gubi
paru takvom balavcu, pa je to i rekao, na svoj način. Morao sam se
otvoreno predstaviti, i tako je smesta uvideo da baš nisam izrastao
uludo.
E, mislim da mu to bilo utoliko više krivo što sam se predstavio
na javnom mestu, na očigled dosta sveta, a on nekako ostao bez reči.
Otuda to njegovo rđavo mišljenje o meni, što je ostao bez reči. I tako
momci nastavili da se kartaju.
Ja sam gotovo i zaboravio na to. Ali Trampas ima mnogo dobro
pamćenje. Zatim... mnogo kasnije, znaš... dođe mu da se živ poždere
zato što mi sudija Henri dao da s njim i nekim drugim momcima
otpratim goveda u...
— Bilo je nešto pre toga — upade mu u reč devojka. — Nešto pre
toga? Ama...
— Zar se ne sećaš? — opet će ona, stidljivo a ipak živo. — Ne
sećaš se?
— Bogme se ne sećam!
— Kad smo se prvi put upoznali?
— E, to čuvam u glavi... kao i ovo.
Iz džepa izvadi njenu maramicu, koju je digao s ruba nabujale
reke i poneo za uspomenu kad je ono izneo iz zaglibljenih
poštanskih kočija.
— Tada se nismo baš upoznali — reče ona. — Bilo je to na onoj
igranci. Još te nisam videla, ali Trampas je govorio nešto odvratno

327
o meni, a ti si rekao... rekao si: »Ustani, tvore, i reci im da si
lažovčina.« Kad sam to čula, mislim... mislim da sam bila gotova.
Moli se sva zajapuri.
— Zaboravio sam to — promrmlja Onaj iz Virdžinije, pa oštro
upita: — Od kog si to čula?«
— Gospođa Tejlor...
— Aha! E, jedan muškarac nikada ne bi ispričao tako nešto
jednoj ženi.
Moli se pobedonosno nasmeja.
— A ko je to rekao gospođi Tejlor? — upita.
Videvši da nema kud, on se osmehnu.
— Izgleda mi da su muževi neka posebna vrsta muškaraca —
odgovori da bi se nekako izvukao. — E, pošto već znaš i taj slučaj,
bio je to drugi potez u našoj igri. Trampas je smatrao da nemam
prava da mu branim da priča što god hoće o jednoj devojci koja mi
je bila niko i ništa... tada. Ali sve žene treba da su nešto jednom
muškarcu. I tako sam se ponovo morao izjasniti Trampasu na
očigled sveta, pa je ispalo baš kao kad smo se ono kartali. Opet nije
znao šta da mi odgovori. I njegovo mišljenje o meni srozalo se još
niže! E, nisam uspeo da to njegovo mišljenje popravim. Bilo je
ovoga i onoga i koječega drugog... i sama uglavnom znaš sve te
docnije zavrzlame... a danas sam ga prvi put ugledao posle onoga
što se dogodilo jesenas. Izgleda da i taj deo znaš. On zna da ne mogu
dokazati da je bio s onim društvom konjokradica. A ne mogu
dokazati ni da je ubio jadnog Malog. Ali zna i da je sasvim malo falilo
da ga uhvatim i da sam mu za neko vreme pokvario lopovski posao.
I tako, zar je neko čudo što nema lepo mišljenje o meni? Ali da sam
doživeo ovih svojih dvadeset devet godina i ostao bez ijednog
neprijatelja, uprkos svim prilikama koje sam imao, smatrao bih da
sam promašio život.
Završio je svoje izlaganje. Poverio joj ono o čemu nikada ranije
nije govorio, pa je bila sva srećna što mu utoliko bliža. Umanjilo je
to onaj izvestan strah koji se provlačio kroz njenu ljubav prema
njemu.
Sledećih nekoliko kilometara ćutao je, a njegovo ćutanje bilo joj
dovoljno. Vermont iščile iz njenih misli i Vajoming joj više nije bio
328
onako pust. Sasvim su zašli na zemljopisnu kartu koja se prostirala
pred njima, pa to više nije bila karta, nego tlo s rastinjem i
ljubopitljivo učlovljenim prerijskim kučićima i ponekom pticom u
letu preko njega. Posle izvesnog vremena ona upita:
— O čemu razmišljaš?
— Računao sam. Uzmeš li u satima, izgleda sasvim kratko.
Uzmeš li u minutima, naraste u popriličnu gomilu. Dvadeset puta
šezdeset je hiljadu dvesta. Pretvori to u sekunde, i dobiješ
sedamdeset dve hiljade sekundi. Sedamdeset dve hiljade. Još
sedamdeset dve hiljade sekundi do našeg venčanja.
— Sekundi! Kad čovek samo pomisli da je došlo do sekundi!
— Ja razmišljam o tome. Brišem po šezdeset komada svakog
minuta.
Takvim brisanjem vreme nestaje. Promicali su kilometri, a na
licu iskonske divljine pojaviše se prve brazgotine tek iščeprkanih
kanala za navodnjavanje i prve žičane ograde. Zatim naiđoše
brvnare i poneko polje, predstraže nastanjenog kraja. Dotad
slobodan put dobi određene granice, zatvoren s obe strane
neprekidnim nizom bodljikave žice. Dugačka perjanica prašine koja
je dolazila onamo od istoka obeležavala je put poštanskih kočija. U
njima je, verovatno, i biskup, za čiju posetu su i odredili svoje
venčanje. Dan je još bio pun jare i sunca, ali ona velika svakodnevna
senka već je krenula od podnožja Krivonogih planina put varoši.
Ubrzo naiđoše i na građane. Neki su ih znali i klimnuli glavom, a
neki nisu i samo su zurili u njih. Zaokrenuvši iza ugla na glavnu
ulicu varoši, sa hotelom, bankom, apotekom, trgovinom svim i
svačim, i sedam kafana, dočeka ih bučan pozdrav. Tri prijatelja —
Medeni Vigin, Scipio le Mojn i Lin Mek Lin — želeli su da popiju
poneku u zdravlje Onog iz Virdžinije, ako njegova verenica — hoće
li joj to smetati? Razvukli su usta od uva do uva i stajali sa
sombrerom u ruci, ali Onaj iz Virdžinije vide neki drugi cilj iza
njihove razdraganosti.
— Bićemo mnogo dobri — reče Medeni Vigin.
— Dosta dobri — reče Lin.
— Dobri — reče Scipio.
— Koji je iskren? — upita Moli, radujući se što su ih dočekali.
329
 — Nijedan! — odgovori Onaj iz Virdžinije. — Prosto me hvata
strah kad se setim izvođenja svojih starih prijatelja.
— Strah te što si veren — odbrusi gospodin Mek Lin. — Ali
uvideo sam da venčanje vraća čoveku hrabrost.
— E, imaću poverenja u vas — reče Moli. — Odvešće me u hotel,
a posle možete piti u njegovo zdravlje koliko god hoćete.
Osmehnuvši se, ona okrenu konja da nastavi put. On pusti svog
konja da krene s njenim, ali se osvrnu prijateljima. Scipio zaškilji
izbledeloplavim očima i reče ono zbog čega su sva trojica i izišli na
ulicu pred njih.
— Nemoj promeniti odelo.
— O! — pobuni se Moli. — Sav je od prašine i ne liči na
mladoženju.
Ali Onaj iz Virdžinije shvatio je smisao Scipijevog
Bezazlena Moli nije obratila iole više pažnje na te
reči no prosečni čitalac kad čita neko remek-delo i uopšte ne zapaža
da je stil različit od onog u dnevnim novinama. To je Scipio i hteo,
ne želeći da je uznemiri.
Tako ona u hotelu poljubi svog verenika i pusti ga da ode, uopšte
i ne pomislivši na Trampasa. U svojoj sobi otključa kofere koji su je
tamo čekali i presvuče se u haljinu.
Venčano odelo i druga odeća dostojna jednog prosvećenog
kauboja kad dođe u varoš bili su takođe u hotelu, u njegovoj sobi,
spremni da ih Onaj iz Virdžinije obuče na sebe. Samo se pomalo
zeleni i neprekaljeni kauboji šepure na javnim mestima sa
mamuzama i oružjem. Onaj iz Virdžinije odbacio je te detinjarije
pre dosta godina. Njegova odeća na ulici bila je sasvim neupadljiva.
Samo mu lice i držanje odskakalo od drugih kad je bio u varoši. Ali
Scipio mu je rekao da ne promeni odelo, pa iziđe s revolverom o
pasu. Ubrzo se pridruži trojici prijatelja.
— Hvala — reče. — Pre podne je prošao pored nas.
— Ne znamo šta sprema — reče Vigin.
— Izuzev da se muva okolo — reče Mek Lin.
— I naliva, — reče Scipio — što me podseća...

330
 Odšetaše u kafanu jednog prijatelja, gde su, na žalost, sedele
neke budale. Ali čovek ne može baš uvek videti koliko je neko glup,
na prvi pogled.
Bilo je to sasvim umereno slavlje.
— Živeo — promrmljali su tiho Onom iz Virdžinije.
— Živeli — odgovorio je on tiho, okrenuvši glavu od njih.
Ali njihove oči sretoše se za trenutak, kako su stajali i premeštali
se s noge na nogu jedan pored drugog, nekako u neprilici, pa se
Scipio rukova s mladoženjom.
— Jednog dana — reče, kuckajući prstom samog sebe po
grudima.
U svom skitničkom srcu počeo je zavideti čoveku koji je sebe
mogao navesti da se oženi. Opet klimnu glavom i nazdravi.
— Živeo.
Stajali su kod tezge, puni osećanja, lišeni reči, srca obuzetog
uspomenama i ljubavlju. Svi su zajedno preturili dosta grubosti
preko glave, pa im bilo neprijatno što su tako osećajni.
— Pritisla žega — reče Vigin.
— Još je gore na Potkresanoj zovi — reče Mek Lin. — Moj mali
dobija zube.
Reči opet presušiše. Promeniše položaj, pogledaše u čaše,
pročitaše natpise na bocama. Rekoše poneku gazdi kafane o
njegovom poslu i ukrasima po zidovima.
— Lepa glava — primeti Mek Lin.
— Krupan matori ovan — potvrdi gazda. — Sam sam ga ulovio
na Sivom biku jesenas.
— Jesenas je bilo dosta divljih ovaca u Tetonima — reče Onaj iz
Virdžinije.
Na tezgi je stajala jedna sprava u koju su dokone mušterije
mogle da ubacuju petake. Novčić poskakuje po nizu klinčića i na
kraju upada u jednu od nekoliko raznih rupa na dnu. Čovek može
odneti i desetostruki ulog, ali to se obično nije događalo. Trojica
prijatelja i mladoženja malko su ubacivali petake neko vreme,
menjajući krupniji novac kad im zaliha izdala.

331
 — Jesi li išao na ovce u Tetone? — upita gazda Onog iz
Virdžinije, znajući da je gonio konjokradice.
— Jeste — odgovori Onaj iz Virdžinije. — Dede mi još deset
petaka.
— Jesi li nalovio koliko si hteo? — nastavi gazda.
— Nije me služila sreća — reče Onaj iz Virdžinije.
— Mislim da je neki tvoj prijatelj ovde u varoši — primeti
kafedžija.
— Je li rekao da je moj prijatelj?
Kafedžija se nasmeja. Onaj iz Virdžinije posmatrao je još jednog
petaka kako poskakuje po klinčićima.
Medeni Vigin iziđe s otvorenom ponudom mladoženji.
— Preuzećemo stvar u svoje ruke — reče.
— Niko, ili svi zajedno — reče Lin.
Ali Scipio je ćutao. Bio mu je odan u dlaku koliko i oni. ali je
dublje znao svog prijatelja. »Nemoj promeniti odelo« bila je, po svoj
prilici, prva i poslednja pomoć koju će moći da mu pruži u tome.
Ostalo mora da bude onako kako takve stvari uvek i moraju da
budu, između čoveka i čoveka. Ali onoj drugoj dvojici prijatelja
činilo se da je ovaj slučaj nešto sasvim posebno, van uobičajenog
kalupa. Zato su izišli s ponudama da se umešaju.
— Čovek se ne ženi svakog dana — opravda se Mek Lin. —
Jednostavno ćemo ga odjuriti iz varoši.
— Uštedećemo ti posao — navali Vigin. — Samo reci.
I kafedžija dodade svoj glas.
— Otrezniće se kad prenoći u šikari. Više neće blebetati.
Ali Onaj iz Virdžinije ništa ne reče. Stajao je i igrao se petacima.
— Misli na nju — promrmlja Mek Lin.
— O kom bih drugom i mislio? — odgovori južnjak veoma
snuždeno. — Ona je odgojena sasvim drukčije! — promrmlja.
Razmišljao je neko vreme, a ostali su saosećajno čekali.
Kafedžiji sinu nova zamisao.
— Ja sam vršilac dužnosti gradonačelnika ove varoši — reče. —
Strpaću ga u buvaru i držati tamo dok se ti ne venčaš i odeš.
— Samo reci — ponovi Medeni Vigin.
332
 Scipio pogleda kafedžiju i zavrte glavom valjda pola santimetra.
Kafedžija zavrte glavom isto toliko. Razumeli su jedan drugog.
Došlo je do tačke kad nije bilo drugog izlaza, izuzev onog drevnog i
večnog između čoveka i čoveka. Samo ono osrednje mnoštvo laća se
zakona u tim ličnim pitanjima.
— Dakle, pričao je o meni? — reče Onaj iz Virdžinije.
— Rakija je pričala — objasni Scipio.
— Mislim da bi pobegao glavom bez obzira — reče Mek Lin —
da je kadar da misli o svom opanjkavanju.
— Koje ne želimo da ti pomenemo, — reče Vigin — ukoliko to ne
zatražiš.
Neke od prisutnih budala prišle su da slušaju taj zanimljiv
razgovor. Kad god se više od šestoro nađe na okupu, obično je među
njima i jedna budala, a u tom društvu bilo je najmanje dvadeset
ljudi.
— Ovaj kraj dobro zna — reče jedna budala, bogzna kako željan
da bude važan — da čovek ne udara žig na tuđu telad.
Onaj iz Virdžinije leno ga pogleda.
— Hvala — reče — za tvoje potvrđivanje mog karaktera.
Budali bi milo. Onaj iz Virdžinije okrenu se svojim prijateljima.
Rukom polako zaturi sombrero na potiljak i zamišljeno se počeša
po glavi.
— Milo mi što imaš revolver sa sobom — nastavi presrećna
budala. — Znaš šta Trampas tvrdi za onaj tvoj posao u Tetonima?
Tvrdi kad bi se sve znalo o ubistvu Malog
— Popij jednu na moj račun — upade mu u reč kafedžija. — Biće
ti svežija vest.
Gurnu mu bocu. Budala se pokunji.
— To blebetanje je napravilo krug pre no što je došlo do nas, —
reče Scipio — inače bismo mu stali na kraj. Ima prijatelja u varoši.
Onaj iz Virdžinije zbunjeno se namršti. Ova varoš znala je da je
jedan čovek nabacio da je on kradljivac i ubica, a znala je i da to on
zna. Ali slučaj je bio zbilja nešto posebno. Može li izbeći da se sretne
s tim čovekom? Poštanske kočije će uskoro krenuti na jug put
železničke pruge. Danas je već predložio verenici da uhvate te

333
kočije. Da li bi, nje radi, mogao da ne odgovori neprijatelju koji
blebeće, i ode? Sam nije čuo tog neprijatelja.
U to razmišljanje ponovo se umeša ona budala.
— Naravno, ovaj kraj ne veruje Trampasu — reče. — Ovaj kraj...
Ali ne dospe da svoju mudrost izrekne do kraja. Negde u
zadnjem delu zgrade, kuda se izlazilo među prazne konzerve i u
pozadinu varoši, nešto se pokrenu i Trampas banu među njih,
hrabar od rakije.
Sve budale upadljivo se istakle. Jedan je ležao na podu, kako ga
Onaj iz Virdžinije oborio kad je pokušao da ga uhvati za ruku. Drugi
su se nosili s Trampasom, pa njegov metak udario u tavanicu pre no
što su uspeli da otmu od njega revolver.
— Hajde, hajde! — umirivali su ga. — Uopšte ne misliš šta
govoriš.
Sipao je bujicu mržnje i uvreda, a Onaj iz Virdžinije ipak je i
dalje mirno stajao kod tezge i mnogi su ga u čudu gledali.
— Ne bih dozvolio ni pola tog vređanja — promrmljaše neki
onima oko sebe.
Onaj iz Virdžinije i dalje je mirno čekao, dok su budale
pokušavale da urazume Trampasa. Ali niko živ ne može se isprečiti
između čoveka i njegove sudbine. Trampas se odjednom ote od njih.
— Tvoji prijatelji spasli su ti život — viknu, sipajući pogane
pogrde. — Dajem ti do sunčevog zalaska da se tornjaš iz varoši.
Smesta zavlada potpun muk.
— Trampase, — progovori Onaj iz Virdžinije — neću gužve s
tobom.
— To nikada nije hteo — reče Trampas prezirno onima oko sebe.
— Izbegava već pet godina. Ali sad sam ga doterao u tor.
Neki iz njegovog društva osmehnuše se.
— Trampase, — opet će Onaj iz Virdžinije — jesi li siguran da
zbilja misliš to što si rekao?
Trampas zavitla bocu rakije, koja prolete vazduhom i tresnu
kroz prozor iza leđa Onog iz Virdžinije.
— To je bilo suvišno, Trampase, — reče on — ako ostaješ pri
onom drugom.
334
 — Tornjaj se odavde do sunčevog zalaza, ništa više — izbrecnu
se Trampas, okrenu i iziđe na zadnja vrata kafane, kako je i ušao.
— Gospodo, — obrati se Onaj iz Virdžinije posmatračima —
znam da ćete mi svi izići ususret.
— Dabogme! — uzviknu kafedžija srdačno. — Nećemo dozvoliti
da se iko drugi meša.
Onaj iz Virdžinije klimnu glavom društvu i iziđe na ulicu.
— Strašna je sramota — othuknu Scipio — što to nije mogao
odgoditi.
Onaj iz Virdžinije išao je ulicom, na muci sam sa sobom.
»Jedno nikako da rešim«, reče u sebi nespokojno.
Glasine su letele ispred njega, ali kako on naiđe, razgovor
prestane i čekaju da prođe. Zatim gledaju za njim i opet glasno i
razgovetno nastave. Tako je mali vrtlog ćutanja stalno pratio
njegove korake.
— Ne sekira se mnogo zbog toga — reče jedan, pošto ništa nije
pročitao s lica Onog iz Virdžinije.
— Možda će dosta sekirati njegovu devojku — primeti drugi.
— Ona neće ni znati, — ubaci treći — dok ne bude gotovo.
— Neće joj reći?
— Ja joj ne bih rekao. To nije za žene.
— Možda je tako. E, bilo bi mi milije da je Trampas već pre
ubijen.
— Kako će ti se svideti da i dalje živi? — upita jedan iz
protivničke strane, na kog su takođe sumnjali da krade goveda.
— Mogao bih odgovoriti na tvoje pitanje, kad bih imao tuđe
teladi na koju bih hteo da udarim svoj žig.
To izazva i smeh i ćutanje.
Tako je varoš pričala, čekajući zalaz sunca.
I dalje hladan i zatvoren u sebe, Onaj iz Virdžinije zastade na
kraju varoši.
»Više bih voleo da sam bolestan, nego ovako neodlučan«, reče
u sebi, gledajući u daljinu. Gorko se osmehnu na svoj račun.
»Mislim da bih se i razboleo od toga — ali nemam vremena.«

335
 Onamo u hotelu sedi njegova verenica, sama, daleko od svoje
majke, svojih prijatelja, svoje kuće, čekajući da se on vrati, ne
znajući šta je u stvari. Pogleda na zapad. Između sunca i blistavog
grebena planina još se prostirao komad neba, ali senka koja se
pružala od podnožja planina već je došla na po puta do varoši.
— Još oko četrdeset minuta — reče glasno. — Ona je odgojena
sasvim drukčije.
Duboko uzdahnu, okrenuvši se i pošavši natrag u varoš.
Koračajući s noge na nogu, nije ni znao koliko je i sam nesrećan.
»Ona je odgojena sasvim drukčije«, ponovi u sebi.
Biskup Vajominga srete se i pozdravi s njim pred poštom.
Njegovo samotno srce zaigra od toplog i čvrstog stiska prijateljske
ruke. Biskup vide kako mu oči odjednom zablistaše, kao da će suze.
Ipak ne bi ni suza niti ičeg otvorenijeg, no samo:
— Milo mi što vas vidim.
Ali glasine su došle i do biskupa, pa je i sam bio veoma zabrinut.
— Šta to čujem? — upita bez ikakvog okolišenja.
Onaj iz Virdžinije otvoreno pogleda u oči svešteniku.
— Ne znam ništa više o tome no vi — odgovori. — I reći ću vam
što god me pitate.
— Jesi li rekao gospođici Vud? — upita biskup.
Mladoženja obori oči, a izraz na biskupovom licu smesta
postade i pronicljiviji i nespokojniji. Pošto opet diže pogled,
biskupu dođe da ga zagrli. Dodirnu njegovu mišku, kao bratu, i reče:
— U velikoj si nevolji.
Mladoženji glas samo što ne zadrhta.
— Danas hoću da učinim više no ijednog dana otkako znam za
sebe.
— E, smesta idi i reci joj — odgovori biskup.
— Samo će je uplašiti i ništa više.
— Smesta idi i reci joj.
— Mislio sam da ćete mi reći da pobegnem od Trampasa. Znate,
to ne mogu učiniti.
Biskup je znao. Otkako je delovao u toj divljini još se nije suočio
s takvim slučajem. Znao je da je Trampas zlo u tom kraju, a da je
336
Onaj iz Virdžinije dobro. Znao je da je kradljivaca goveda — raslera
— sve više i da bivaju sve drskiji; da mnoge mlade slabiće vode u
propast; da svoje ljude postavljaju na odgovorne položaje i drže u
šaci porote; da su otvorena opasnost Vajominga. Njegovo srce bilo
je s Onim iz Virdžinije. Ali tu je bilo jevanđelje koje je propovedao,
u koje je verovao, i po kom je nastojao da živi. Stajao je i gledao u
zemlju, prelazeći prstom po jednoj obrvi. Voleo bi da uopšte nije čuo
ni jednu jedinu reč o svemu tome. Ali on nije bio od onih koji će
izbegavati svoju odgovornost hrišćanina i vojnika u službi crkve.
— Jesam li u pravu — upita polako — ako verujem da me
smatraš iskrenim čovekom?
— Ja to uopšte ne smatram. Ja to znam.
— Ja bih pobegao od Trampasa — reče biskup.
— To nije sasvim pošteno, gospodine. Svi znamo da vi morate
da radite ono što drugima govorite da rade. A vi to i radite,
gospodine. Uvek govorite samo kao čovek i nikad sebe ne uzdižete
iznad drugih. Umete da sami osedlate svoje konje. I video sam kako
ste nenaoružani ušli u onu tarapanu na Beloj reci kad su ona druga
dva popa zaždila i kidala da spasu svoju kožu. Proklete hulje!
Biskup smesta osudi takve izraze o svojoj braći po mantiji, iako
se nije slagao ni s njima ni s njihovim učenjem.
— Svako može da bude oruđe proviđenja — završi.
— E, ako je tako, — reče Onaj iz Virdžinije — proviđenje koristi
oruđa koja ja ne bih taknuo ni motkom od tri metra. Ali, da ste vi na
mom mestu, gospodine, a ne biskup, da li biste pobegli od
Trampasa?
— Ni to nije sasvim pošteno! — uzviknu biskup, osmehujući se.
— Jer tražiš da primim tuđa ubeđenja, a ipak ostanem ja.
— Jeste, gospodine. To tražim. Tako je. To nije rešenje. Izgleda
da nas dvojica to ne možemo rešiti.
— Ako ti Sveto pismo, — reče biskup — za koje verujem da je reč
božja, išta znači...
— Znači mi, gospodine. Našao sam lepih istina u njemu.
— »Ne ubij« — navede biskup. — To je jasno.
Na to se Onaj iz Virdžinije osmehnu.

337
 — Veoma je jasno meni, gospodine. Objasnite to i Trampasu, pa
neće biti ubijanja. Tako to ne možemo rešiti.
Biskup opet svesrdno navede:
— »Osveta je moja, ja ću vratiti, kaže Gospod.«
— A šta je s oruđima proviđenja, gospodine? Ama, tako to
nećemo rešiti. Ako se tako latite Svetog pisma, brzo ćete se pobrkati,
gospodine.
— Prijatelju moj, — reče biskup iz dubine svog toplog, poštenog
srca — dragi moj prijatelju... idi odavde za ovu jednu noć. On će
promeniti mišljenje.
Onaj iz Virdžinije zavrte glavom.
— On ne može promeniti svoju reč, gospodine. Odnosno, bar ja
moram ostati tu dok to ne uradi. Ama, dao sam mu da odluči. Dao
sam mu da bira. Većina ljudi ne bi progutali ono što sam ja progutao
od njega u onoj kafani. Zašto ne zatražite od da ode iz varoši?
Dobri biskup nije imao kud. Od sveg lupanja glavom o zid,
najteže je kad jedan hrišćanin koji se drži propisa hrišćanstva mora
da lupa o celokupni nagon čoveka.
— Ali ipak ste mi u nečemu pomogli — nastavi Onaj iz Virdžinije.
— Idem da joj kažem. Odnosno, ako mislite da će joj to koristiti, reći
ću joj.
Biskupu se učini da vidi poslednju mogućnost da ga gane.
— Tebi je dvadeset devet godina — poče.
— I nekoliko meseci — dopuni Onaj iz Virdžinije.
— A bilo ti četrnaest kad si pobegao od svoje porodice.
— E, dosadilo mi, znate, da mi starija braća zapovedaju od jutra
do sutra.
— Da, znam. Tako je tvoj život bio samo tvoj punih petnaest
godina. Ali više nije samo tvoj. Dao si ga jednoj devojci.
— Jeste, dao sam ga njoj. Ali moj život je samo deo mene. Dao
bih joj dva moja života... pedeset... hiljadu mojih života. Ali ne mogu
joj dati... ni njoj niti ikome drugom i na nebu i na zemlji... ne mogu
dati svoj... svoj... nikada nećemo to rešiti, gospodine! Reči ne vrede.
Do viđenja.
Onaj iz Virdžinije čvrsto stegnu biskupu ruku i ode od njega.
338
 — Bog ga blagoslovio! — reče biskup za njim.
Onaj iz Virdžinije otključa svoju sobu u hotelu, u koju je smestio
šator, ćebad, samare i raznorazni pribor za njihovo svadbeno
putovanje u planine. Kroz prozor vide planine, modre od senke, ali
neke topole daleko na ravnici ispred varoši još su blistale na suncu.
Iz opreme brzo izvadi revolver, obrisa ga i napuni. Zatim iz futrole
uze revolver koji je pre podne isprobao i proverio. Taj, prema svom
običaju kad je odlazio u neku opasnost, gurnu spreda između
pantalona i košulje. Revolver koji nije isprobao stavi u futrolu, neka
ga svi vide o njegovom pasu. Opet pogleda kroz prozor i vide da su
planine i dalje modre. Ali one topole više nisu bile na suncu. Senka
je prešla preko njih, bliže gradu. Od onih četrdeset minuta, petnaest
je već prošlo.
»Biskup nije u pravu«, reče u sebi. »Nema smisla da joj
kažem.«
Krenu put vrata baš kad ona uđe na njih.
— O! — uzviknu devojka i jurnu k njemu.
On opsova, držeći je čvrsto u zagrljaju.
— Budale! — prasnu. — Budale!
— Tako mi je bilo strašno dok sam te čekala — reče ona,
naslonivši glavu na njegove grudi.
— Ko ti je to morao reći? — upita je oštro.
— Ne znam. Neko je samo došao i rekao mi.
— Loše smo sreće — promrmlja on, milujući je. — Loše smo
sreće.
— Htela sam da istrčim napolje da te tražim — nastavi ona. —
Ali nisam! Ćutala sam u sobi dok mi nisu rekli da si se vratio.
— Loše smo sreće. Mnogo loše — ponovi on.
— Zašto si se toliko zadržao? — upita ona. — Ne mari, opet si sa
mnom. Gotovo je.
Obuze ga i ljutnja i tuga.
— Mogao sam znati da će ti neka budala reći.
— Sve je prošlo. Ne smeta.
Stegnu ga još jače u zagrljaj, pa pusti i zagleda se u njega.
— Šta ćemo sada? — upita. — Šta sada?
339
 — Sada? — ponovi on. — Sada ništa.
Gledala ga u nedoumici.
— Znam da ti je mnogo gore — nastavi polako. — Znao sam da
će biti tako.
— Ali gotovo je! — uzviknu ona ponovo.
Sad je on gledao u nedoumici. Poljubi je.
— Zar si mislila da je gotovo? — upita jednostavno. — Još
moramo čekati neko vreme. Voleo bih da ne moraš čekati sama. Ali
nećeš čekati dugo.
Gledao je u pod i nije video kako se sreća na njenom licu sledi i
pređe u zbunjen strah.
— Učinio sam sve što sam mogao — nastavi. — Bar tako mislim.
Znam da sam se trudio. Pustio sam da mi pred svima kaže ono što
mi još nijedan čovek nije rekao, niti će mi ikada reći. Stalno sam
mislio na tebe... svom snagom, inače bih ga valjda ubio na mestu. I
dao sam mu priliku da se predomisli. Dao sam mu dvaput. Govorio
sam mirno, kao što sada govorim tebi. Ali on je ostao pri svome. I
mislim da zna da je suviše preterao pred drugima da bi mogao preći
preko svoje pretnje. Sad će morati da ide do kraja.
— Do kraja? — ponovi ona, jedva čujno.
— Jeste — odgovori on vrlo blago.
Upiljila se u njega razrogačenih očiju.
— Ali... — promuca s naporom — ali ti?
— Spremio sam se — reče on. — Zar si mislila... ama, šta si ti
mislila?
Ona ustuknu korak od njega.
— Šta ćeš ti... — poče i obema se rukama uhvati za glavu. — O,
bože! — zavapi. — Ti ćeš...
On koraknu k njoj i htede je zagrliti, ali ona se odbi uza zid,
nemo buljeći u njega.
— Neću dozvoliti da me ubije — reče on tiho.
— Hoćeš da kažeš... hoćeš da kažeš... ali možemo otići! — zavapi
ona. — Još nije kasno. Možemo otići van njegovog dohvata. Svako
zna da si hrabar. Šta je on tebi? Možemo otići, a on neka ostane
ovde. Ići ću s tobom kud god hoćeš. U koju god kuću hoćeš, u
340
planine, samo da nismo ovde. Zajedno ćemo otići iz ovog užasnog
mesta i... i... molim te poslušaj me! — zavapi uplašeno, pružajući
ruke k njemu. — Molim te!
On uze njene ruke u svoje.
— Moram ostati ovde — odgovori tiho.
— Ne moraš, ne moraš, ne moraš — zaokupi ona, grčevito
stežući njegove ruke. — Nije to sve na svetu. Nije sve u tome da
čovek hladnokrvno proliva krv. Promisli malo šta to znači. Promisli
da će ti ostati u sećanju! Ama, za tako nešto vešaju ljude! To je
ubistvo!
On pusti njene ruke.
— Neću da čujem tu reč — reče strogo.
— A možeš da biraš! — uzviknu ona ošamućeno, kao za sebe, kao
da govori sama sa sobom. — Spremaš se na to, a možeš da biraš!
— On je birao — odgovori Onaj iz Virdžinije. — Saslušaj me.
Čuješ li me? — upita, gledajući njene obamrle oči.
Ona klimnu glavom.
— Ja ovde radim. Ja ovde pripadam. Ovo je moj život. Kad bi
ljudi došli do zaključka da sam kukavica...
— Ko bi došao do zaključka da si kukavica?
— Svi. Moji prijatelji bi me žalili i bilo bi ih sramota, a moji
neprijatelji bi se šepurili i govorili da su to oduvek znali. Više ne bih
smeo da pogledam u oči ni prijateljima ni neprijateljima.
— Kad bi im objasnio...
— Ne bih imao šta da im objašnjavam. Delo bi govorilo samo za
sebe.
— Postoji i jedna viša hrabrost no što je strah od mišljenja onih
oko tebe — reče devojka iz Nove Engleske.
Njen verenik s Juga zagleda se u nju.
— Dabogme da postoji — reče. — Nju ti i pokazujem ovim
opiranjem tvojoj hrabrosti.
— Ali ako ti znaš da si hrabar, i ako ja znam da si hrabar, o, mili
moj, mili moj, šta nas briga za svet? Koliko je veća hrabrost da čovek
ide svojim putem...

341
 — Ja i idem svojim putem — upade joj on u reč. — Zar ne shvataš
kakav čovek mora da bude? Nisu u pitanju ni prijatelji ni neprijatelji
što ovo moram uraditi. Ako neki čovek kaže da sam lopov i ja to
čujem, zar mogu dozvoliti da se širi tako nešto o meni? Zar svom
sopstvenom poštenju ne dugujem nešto bolje od toga? Zar da se
zavučem u neki ćošak i milujem svoje poštenje i šapućem mu:
»Nemoj plakati! Ja znam da ti nisi lopov?« Ne, draga moja, ni u
kom slučaju! Ono što ljudi kažu o meni nije samo njihova stvar.
Samim tim što bih dozvolio da to i dalje govore, dokazao bih da
samog sebe ne cenim dovoljno da bih se zaštitio od njihovog
opanjkavanja i kaznio ih zbog toga. I bio bih, bogme, jedna budala.
Ona je pobledela kao krpa.
— Zar ne shvataš kakav čovek mora da bude? — ponovi on.
— Ne mogu da to shvatim — odgovori devojka, nekim glasom
maltene ni nalik na njen. — Ako bi to trebalo da shvatim, ne mogu.
Hladnokrvno prolivati krv. Kad sam čula za ono jesenas... ono
ubijanje onih kradljivaca goveda... neprestano sam ponavljala
samoj sebi: »Morao je to uraditi. Bila je to njegova dužnost za opšte
dobro.« U dugim noćima bez sna pomirila sam se s tim da je
Vajoming drukčiji od Vermonta. Ali ovo... — šapnu i strese se od
jeze — ... kad pomislim na sutra, na tebe i mene, i na... Ako to uradiš,
ne može da bude nekog sutra za tebe i mene.
Od tih reči i on poblede.
— Hoćeš da kažeš... — poče, ali ga glas izdade.
I nju je glas izdao, pa samo okrenu glavu.
— Ovo bi bio kraj? — upita on najzad.
Ona jedva primetno klimnu glavom.
Stajao je, a ruka mu malko drhtala.
— Hoćeš li mi pogledati u oči i reći to? — zamoli s mukom.
Ona ostade nepomična.
— Možeš li mi pogledati u oči? — upita on nežno.
Njegova nežnost nagna je da se okrene, ali ne uspe da otkravi
onu ledenu odlučnost. Gledala ga preko bezdanog ponora svog
očajanja.
— Dakle, zbilja je tako? — opet će on.

342
 Pokuša da mu odgovori, ali nemade snage.
On pogleda na prozor i vide samo senku. Modre planine sasvim
su potamnele. Odjednom čvrsto stegnu ruku.
— Dakle, zbogom — reče tvrdo.
Ona se baci pred njega i grčevito mu obgrli noge.
— Mene radi! — zavapi. — Mene radi!
On se sav strese. Devojka oseti kako mu noge zadrhtaše u
njenom zagrljaju, pa diže pogled i vide kako je oči sklopio od muke.
Najzad ih otvori, gledajući je odlučno, pa joj bi jasan njegov
odgovor. Skloni njene ruke sa sebe i diže je na noge.
— Više nemam prava da te poljubim — reče tupo.
Brzo ode, da ga čežnja za njom ne bi pokolebala, a ona ostade
sama.
Nije se ni zaljuljala, ni pala, no ostala ukočeno na nogama. A
zatim — izgledalo joj samo časak i izgledalo joj večnost — ču u
daljini jedan pucanj, pa još dva uzastopce. Kroz prozor vide kako
ljudi trče. Okrenu se, odjuri u svoju sobu i baci se na pod.
Trampas se povukao u samoću posle onoga u kafani, ostavivši
za sobom svoj Za njegovu bučnu i javnu pretnju već su
znali svi, s kraja na kraj varoši, a večeras će verovatno znati i svi s
kraja na kraj sreza. Jahači će poneti tu vest kao poslasticu u daleke
brvnare rasejane po tom prostranstvu, a u prvi mrak i poštanske
kočije poneće je na jug — i vest o ishodu toga. Do mraka će sve biti
gotovo. Posle pet godina bliži se i kraj — pre mraka. Trampas je
ustao tog jutra uopšte ne misleći na tako nešto. Sećanje na to jutro
bilo mu tako čudno — izgledalo mu tako daleko, utonulo u nepovrat.
Razmišljao je kako je doručkovao. Kako će večerati? Večera će doći
posle onoga. Neki ljudi već večeraju, jer ih ne čeka to što čeka njega.
Srce mu se stegnu i sledi pri pomisli na njih, bezbrižne i raspoložene
s tanjirima i šoljama kafe na stolu.
Pogleda planine i vide sunce nad njihovim grebenima, i senku
koja se pruža od njihovog podnožja. A iza njega bilo je jutro u koje
se više nikada ne može vratiti. Jasno ga video; njegove misli pružale
su se poput ruku da ga još jedanput dodirnu, da ponovo budu u
njemu. Veče koje se bližilo nije mogao da vidi; njegove oči i njegove
misli nisu smele da ga pogledaju. Svom neprijatelju dao je do zalaza
343
sunca. Nikako mu nije bilo jasno kako je došlo do toga. Seti se
njihovog prvog susreta — pre pet godina, u Medisin Bou, i onih reči
koje su smesta izazvale njegovu mržnju. Ne, bilo je to i pre no što su
išta rekli jedan drugom; kad su se njihovi pogledi sreli. Iz očiju
svakog neznanca gleda ili prijatelj, ili neprijatelj, čekajući da se
pokaže. Ali kako se dogodilo da mu pet godina mržnje ovako
podvale, odjednom, danas? Od jesenas se spremao da se jednom
osveti tom čoveku koji se nekako uvek isprečavao na njegovom
nepoštenom putu i otimao mu plen iz ruku. Ali kako se dogodilo da
je izabrao baš ovakav način da se osveti, oči u oči? Znao je mnogo
boljih načina; a sad ga sopstvena nepromišljena izjava uhvatila u
klopku. Te njegove reči bile su poput vrata koja su se zatvorila oko
njega da bi doslovce izvršio svoju pretnju, sa svedocima pri ruci da
vide da će to stvarno i uraditi.
Trampas ponovo pogleda sunce i senku. Imao je do zalaza
sunca. Srce u njemu obrtalo je to tako: je u svojoj jarosti
dao taj sve kraći rok milosti. Ali nije se usuđivao da ode iz varoši
naočigled celog sveta, pošto je ceo svet čuo šta je rekao. Čak i njegovi
prijatelji napustili bi ga ako bi to uradio. Da li bi — stvarno se
pozabavi time — da li bi mogao udariti pre određenog časa? Ali to
mozganje bi uzalud. Čak i ako bi ga prijatelji mogli sakriti posle
takvog dela, neprijatelji bi ga našli i nesumnjivo bi platio glavom.
Njegova sopstvena zamka stezala se oko njega.
Iziđe na glavnu ulicu i podalje ugleda Onog iz Virdžinije kako
stoji i razgovara s biskupom. Odšunja se između dve kuće i opsova
obojicu. Ta slika ipak mu koristila, vrativši izvesnu toplinu jarosti u
njegovo očajno srce. Uđe u jednu kafanu i popi nekoliko rakija.
— Da sam u tvojoj koži: — reče kafedžija — ne bih se usudio da
toliko pijem.
Ali Trampasovi živci bili su maltene neosetljivi na piće, pa popi
još nekoliko rakija nadušak i ode. Ubrzo naiđe na neku svoju
sabraću u krađi goveda i krenu s njima ulicom.
— E, još malo — rekoše mu oni.
Njemu se učini da još nije čuo nešto tako jezivo
— Da, — izvali nekako — još malo.

344
 Njihova razdraganost izgledala mu strašna i srce mu jedva
izdrža od muke.
— Da popijemo po jednu za tvoj uspeh — predložiše oni.
S njima uđe u drugu kafanu. Ugledavši nekog čoveka
naslonjenog na tezgu, tako se trže da to oni zapaziše. Zatim opazi da
je to neki neznanac kog nikada u životu nije video.
— Učinio mi se kao Mali — izlete mu, iako bi više voleo da je
pregrizao jezik no to rekao.
— Mali je miran gore u Tetonima — reče jedan prijatelj. — Ne
treba da misliš na njega. Živeo!
Pljesnuše ga po leđima, pa on ode od njih. Razmišljao je o svom
neprijatelju i svojoj mržnji, goneći svoju jarost poput konja na
izmaku snage, crpeći hrabrost iz rakije koju je popio. Ugleda Vigina
kako se šetka s Mek Linom i Scipijom. Pazili su da njegovi prijatelji
ne bi izveli neku podvalu.
— Dajemo ti čisto polje — reče Vigin.
— Ova trka neće biti nameštena — reče Mek Lin.
— Videćemo se na kraju — reče Scipio.
Prođoše pored njega. Ličili su mu na aveti.
Trampas pogleda zidove i prozore kuća. Jesu li stvarni? Je li on
to hoda ovom ulicom? Nešto se promenilo. Pogleda na sve strane,
svuda osećajući tu promenu i pitajući se šta je u stvari. Odjednom
shvati: sunce je sasvim zašlo za planinu. Brzo izvuče revolver.
Predostrožnosti radi, Onaj iz Virdžinije nije izišao na prednja
vrata hotela. Išao je iza kuća i jedanput zastao. Na grudima je osetio
burmu koja mu visila o lančiću oko vrata. Uhvati je u ruku, izvuče
iz nedra i pogleda. Učas je skide s lanca i izmahnu rukom da je baci
što dalje od sebe. Ali, ne baci je, no poljubi, zajecavši, i gurnu u džep.
Zatim iziđe na ulicu, na oprezu. Vide ljude ovde-onde, a oni ga
pustiše da prođe kao i pre, bez reči. Vide i svoja tri prijatelja, koji
mu takođe ne rekoše ni reči. Samo se okrenuše i pođoše za njim na
izvesnom odstojanju, jer su znali da je Mali dobio metak s leđa. Onaj
iz Virdžinije ubrzo zauze položaj da mu niko ne može prići drukčije
do spreda. Pogled na planine razdirao mu srce, jer je tamo mislio da
ode sutra.
— Sunce je već dosta davno zašlo — ču samog sebe.
345
 Neki vetar odnese mu rukav s ruke. On smesta odgovori vatrom
i vide kako Trampas posrnu naglavce. Vide kako Trampas diže ruku
sa zemlje i opet se oprući. Ovog puta ostade da leži, nepomično.
Tanak pramen dima izlazio je iz cevi revolvera na zemlji, pa i on
pogleda svoj revolver i vide kako dim izlazi iz cevi.
— Mislim da je to sve — reče glasno.
Prilazeći Trampasu, ipak ga držao na nišanu. Trenutak zastade,
opazivši da se ruka na zemlji pomakla. Dva prsta zaigraše, pa se
umiriše. To je bilo sve. Onaj iz Virdžinije stajao je i gledao dole u
Trampasa.
— Oba moja su pogodila — reče, opet glasno. — Njegov mora da
je prošišao mnogo blizu moje ruke. Rekao sam joj da neću biti ja taj.
Gotovo nije ni zapazio da se ljudi kupe oko njega i čestitaju mu.
Neko mu drmusao ruku, pa vide da je to Scipio, u suzama. Gledajući
Scipijevu radost, srce mu bi poput olova. Dođe mu da prijateljima
ispriča svoju muku, ali ipak oćuta.
— Ako me iko traži oko ovoga, — reče — naći će me u hotelu.
— Ko će te tražiti? — upita Scipio. — Trojica nas videli smo mu
revolver u ruci — reče, pa dade oduška svom divljenju: — Bio si tako
hladnokrvan! Tako brz!
— Videćemo se docnije, momci, — reče Onaj iz Virdžinije
utučeno i ode.
Scipio je u čudu gledao za njim.
— Čovek bi pomislio da je on nadrljao — reče Mek Linu.
Onaj iz Virdžinije ode u hotel i stade na prag sobe svoje verenice.
Ona je čula njegove korake, pa je ustala i stajala. Gledala ga pravo u
oči, malko otvorenih usta, nepomična i nema.
— Hoću da ti kažem — reče on. — Ubio sam Trampasa.
— O, hvala bogu! — uzviknu ona i polete mu u zagrljaj.
Dugo su ostali zagrljeni i bez reči, a šta su posle šaputali, ljubeći
se, nije važno.
Tako se njena savest iz Nove Engleske borila do kraja, i na kraju
podlegla ljubavi. A sutradan, s biskupovim blagoslovom, i
najtoplijim osmehom gospođe Tejlor, i burmom na njenoj ruci,
Onaj iz Virdžinije ode sa svojom mladom u planine.

346
 XXXVI

U Danbartonu

Za njihov prvi svadbeni logor odabrao je jednu adicu. Mnogo

nedelja unapred je razmišljao o tom mestu i čvrsto se odlučio za
njega. Pošto je tako rešio, ta slika ga je pratila i budnog i u snu.
Mnogo puta je sam došao na tu adicu, u sva godišnja doba, ali u ovo
određeno vreme godine najviše je voleo. Cesto je posle celog dana
napornog jahanja skretao po više kilometara ovamo, da bi se tu
ulogorio, da bi pored izvesne stene na obali adice upecao pastrmke
za večeru, i zaspao slušajući žubor vode s obe strane svog ležaja.
Toliko je puta dolazio na tu adicu i tako mnogo časova proveo u
sanjarenju u njenoj zanosnoj lepoti, da je već nekako smatrao
svojom. Ona nije pripadala nijednom čoveku, jer se nalazila u
dubini nepremerene i iskonske divljine. Tu nikada nije logorovao ni
s jednim čovekom, niti i s kim drugim podelio prisno ushićenje koje
mu to mesto pružalo. Otuda je mnogo nedelja smišljao da je dovede
tu posle venčanja, tog istog dana, i pokaže joj i s njom podeli svoje
borove i svoju stenu gde peca ribu. Reći će joj neka udahne prvi
izistinski dah planine, posmatraće s njom kako logorska vatra trne,
i s njom slušati žubor vode koja se razdvaja oko adice.
Pre te svadbene zamisli nije ni slutio koliko ga ta adica osvojila.
Znao je da voli da ode tamo, i to sam, ali tako je retko kad ispitivao
samog sebe, svoje misli i svoja osećanja (izuzev kad je nešto trebalo
uraditi) da je tek preko ljubavi prema njoj otkrio i svoju ljubav
prema tom mestu. Ali o tome joj nije rekao ni reči. Pošto je dokonao
da je tamo odvede, čuvao je svoju adicu da je ona sama vidi, kako se
ne bi previše oduševila, a zatim razočarala.

347
 Otuda ona poče da ga ispituje kad su odjahali već tako daleko da
su se kuće varoši smanjile na tačke iza njihovih leđa, a kapije pobrđa
bivale sve bliže. Nadala se da će naći logorište što dalje od varoši.
Može da jaše koliko god je potrebno kilometara. Uopšte nije
umorna. Bilo bi dobro da jašu dok ne nađu neko lepo mesto
dovoljno duboko u osami. Je li on već odredio gde će logorovati?
Pošto joj odgovori samo klimanjem glave i ćutanjem, bi joj jasno da
će tek docnije doznati šta misli i namerava.
Uđoše na kapiju pobrđa, idući obalom rečice gore među
bregove. Više nije bilo onih isturenih žičanih ograda i dobro
ugažene prašine. S ponekog uzvišenja ponovo se pružao pogled na
polja i kuće dole na preriji. Ali kako su kilometri i časovi promicali,
radovali su se što su i s puta i oko njih nestajali tragovi ljudi. Ali još
su udisali topli vazduh prerije i miris komonike, a ne borova.
Mrkožuti brežuljci između kojih su se peli još nisu bili pokriveni
šumama. Dvaput su se olabavili konopci na tovarima, na
strminama, pa je on skočio i pritegnuo ih, da konji ne nažulje leđa.
A dvaput je i rečica pored koje su išli prolazila kroz klisure, pa su se
neko vreme rastali od nje. Pošto se drugi put vratiše na njenu obalu,
on joj skrenu pažnju da je voda najzad postala sasvim bistra. Njoj je
voda celo vreme izgledala bistra, čak i na preriji iznad varoši. Ali sad
vide da teče sjajna i treperava, pa znade da se tlo promenilo u
planinsko. Nešto niže, voda je još nosila jedva primetnu senku
alkalija i nije bila tako blistavo prozirna. Oko njih prostirala se
potpuna osama, pa su retko kad govorili, a i tada sasvim prigušeno.
Počeše da prolaze pored kutaka i rtova pogodnih za logorovanje, s
drvima i vodom pri ruci, i pašom za konje. Više puta je na takvim
mestima pomislila da će se sigurno zaustaviti, ali on je nastavljao da
jaše ispred nje (staza je bila uzana da bi jahali uporedo) dok najzad,
kad se tome uopšte nije nadala, ne zaustavi konja i rukom nešto
pokaza.
— Šta? — upita ona bojažljivo.
— Borovi — odgovori on.
Ona pogleda i vide adicu i vodu koja je obuhvatila i
namreškanim i glatkim površinama. Sunce je blistalo
crvenkastozlaćanim sjajem po borovima, a senka stene za pecanje
pružila se preko malog zaliva mirne vode i peščanog žala. Na tom
348
početnom rumenilu sunca na zalazu onaj pašnjak ličio je na
smaragd, još netaknut suvim dahom leta. On pokaza gore u visoke
planine kojima su prišli, pa mesto gde rečica vodi među njihove
prve nabore.
— Sutra ćemo biti među njima — reče.
— Znači, — upita ona tiho — noćas ovde?
On klimnu glavom, a ona se zagleda u adicu i shvati zašto se nije
zaustavio ranije. Nijedno mesto pored kog su prošli nije bilo tako
božanstveno kao ovo.
Tu je bilo širine da jašu uporedo, pa jedno pored drugog
dojahaše do prelaza i pređoše preko, goneći tovarne konje pred
sobom dok ne dođoše do onog zaklonjenog kruga. Tu joj On pomože
da sjaše na mekani sag borovih iglica. Uzajamno osetiše kako dršću,
pa ona za trenutak sakri glavu na njegove grudi. Zatim pogleda
okolo po drveću, i obalama, i rečici, i on ču da šapuće kako je divno.
— Raduje me — reče, držeći je i dalje u zagrljaju. — Maštao sam
da će se ovako dogoditi. Samo što je još lepše no u mojim snovima.
Pošto ga ona ćutke stegnu rukama, završi:
— Hteo sam da ovde vidimo svoj prvi zalazak sunca, i svoj prvi
izlazak sunca.
Ona zažele da mu pomogne da skine tovare s konja, da spremi
logor zajedno s njim, da njoj prepusti loženje vatre i kuvanje. Reče
mu da ne zaboravi obećanje da će je naučiti kako da izukrsti i
pritegne konopce oko tovara, i kako da namesti samar, i kako da
razapne šator. Zašto prvi čas ne bi bio sada? Ali on odgovori da će
to obećanje ispuniti posle. Ove večeri uradiće sve sam. Ona neka
ode dok ne spremi logor za njih. Reče joj da pregleda adicu, ili uzme
svog konja i odjaše preko na pašnjak, odakle će videti okolna brda i
kako su zatvoreni sa svih strana.
— Čitav svet je daleko odavde — reče on.
Ona posluša i ode da luta po njihovom skrovištu; i neka se ne
vrati, rekao joj, pre no što je zovne.
Čim ona ode, smesta se lati posla. Tovare i sedla skinu s konja i
pusti ih na pašu s onu stranu rečice. Najpre razmota šator. Dugo je
u mislima video gde će ga razapeti i kako će izgledati onako beo pod
zelenim granama okolnih borova. Tlo je bilo ravno na mestu koje je
349
odabrao, bez kamenja ili žila, i pokriveno debelim slojem opalih
iglica borova. Ako naiđe vetar, ili pljusak kiše, granje nad njima je
gusto, a sa tri strane štite ih visoke stene i gusta šikara. Odseče
kočiće za šator, i prednju motku, pa nategnu konopac, koji je na
jednom kraju vezao za kočić zabijen u zemlju. Pošto konopac odignu
šator na određenu visinu iznad zemlje, omota ga oko jednog bora i
čvrsto zaveza. Zatim raširi strane i zadnji deo šatora i pričvrsti ih
kočićima, ostavivši prednju stranu otvorenu, da bi videli vatru i deo
rečice iza nje. Naseče mladih vrhova borovih grana i posu ih u
debelom sloju po šatoru, da bi pod bio mekan, pa preko tog sloja
prostre bizonovo krzno i ćebad. Kod glave stavi urednu vreću s
njenim stvarima, a za svoju napravi zaklon od izukrštanih oblica i
šatorskog krila iza prvih borova. Vatru naloži tako da dim ide od
drveća i šatora. Pored vatre stavi pribor za kuvanje i namirnice, pa
u zaranke spremi njihovu prvu večeru. Poneo je mnogo namirnica,
ali desetak minuta je bacao udicu i upecao dovoljno pastrmki. Kad
ona najzad, na njegov zov, dojaše preko rečice, nije imala drugo do
da sedne i lati se bogate večere koju je on spremio. Sedeli su
zajedno, posmatrajući kako se zaranak gasi i ustupa mesto blagom
sutonu. Poslednja večernja rumen utrnu na nebu, a kroz modrinu
koja zatim nastupi polako se javiše prve zvezde, sjajne i daleko
jedna od druge. Posmatrali su kako se prostor između njih
popunjava drugim zvezdama i kako plamen i žar njihove vatre
bivaju sjajniji. Zatim je on posla u šator, dok ne opere posuđe i ne
pregleda konje, da ne bi odlutali sa pašnjaka. Pošto je mrak već neko
vreme sasvim ovladao, ponovo se pridruži k njoj. Sve je bilo onako
kako je to unapred video u mislima: borovi na svetlosti sunca na
zalazu, logorska vatra koja trne, pa žubor vode kako teče pored
obala adice.
Otvor šatora bio je okrenut ka istoku, pa su sa ležaja posmatrali
svoj prvi izlazak sunca. U mislima je i to jutro unapred video:
buđenje, tihi i neumorni žubor vode, dan koji osvaja, rečica onamo
pred njihovim očima, i osećanje da je svet daleko od njih. Tako je
sve i bilo, izuzev što joj opet šapnu:
— Lepše je no u mojim snovima.
Videše kako se sunčeva svetlost javi na vrhu jednog brega, a
ubrzo se pokaza i samo sunce pa toplina poteče u vazduh, polako
350
ispunjavajući zelenu osamu. Dalga duž obala adice zatreperi na
suncu.
— Idem da se okupam — reče on, pa ustade i ostavi je u šatoru.
Ovo je njegova strana adice, kazao joj sinoć, a ona druga je njena
i tamo joj uredio mesto da se kupa. Pošto on ode, ona krenu između
drveća i stena ka vodi i nađe to mesto. I tako, s adicom između njih,
kupali su se u hladnoj rečici. Pošto se vrati, zateče je kako marljivo
posluje u logoru. Plavi dim vatre dizao se uvis i lebdeo u mirnom
vazduhu, a ona je spremala njihov doručak. Pretekla ga jer se dugo
zadržao oko oblačenja i brijanja. Pogleda mu u oči, bistre kao rečica
u koju je skočio, pa mekanu svilenu maramu koju je pažljivo vezao
oko vrata.
— Ostanimo ovde zauvek! — uzviknu, trčeći mu u susret.
Dugo su sedeli za doručkom, udisali jutarnji vazduh pun daha
zemlje, šumske vlage i borova. Posle doručka nije je mogao sprečiti
da mu pomogne da sve operu i spreme na mesto. Zatim je, po svim
pravilima putovanja po planinama, bilo vreme da sve spakuju i
krenu pre dnevne žege. Ali najpre su oklevali bez ikakvog razloga,
izuzev što su u tim časovima tako uživali da ništa ne rade. A zatim,
kad je on s izvesnim naporom ustao i izjavio da mora da ode i dotera
konje, ona je upitala zašto? Zar ne bi bilo bolje da ovde peca, kako
bi bili sigurni da će imati pastrmki za ručak? lako je znao da bi tamo
gde bi se zaustavili za ručak napecali isto toliko pastrmki koliko i tu,
iskoristi tu priliku da se još zadrže.
Ona ode s njim do njegove stene i sede da posmatra kako peca.
Stena je bila visoka, viša od njega kad se sasvim uspravi. Isturena
gotovo do pola rečice, pa se voda penušala oko nje i padala u omanje
jezerce. Upeca nekoliko pastrmki, ali sunce se već dobro ispelo, pa
posle izvesnog vremena bi jasno da riba više neće da se diže.
On je ipak i dalje, ćutke bacao udicu, a ona sedela i posmatrala.
S onu stranu rečice, konji su leno tumarali i ležali na pašnjaku. On
najzad, s izvesnim uzdahom, reče da bi možda trebalo da krenu.
— Trebalo? — ponovi ona tiho.
— Ako mislimo da nekud stignemo danas — odgovori on.
— Zar je potrebno da nekud stignemo? — upita ona.
Njeno pitanje ispuni ga bujicom radosti.
351
 — Znači da nećeš da menjamo logor danas? — upita. Ona zavrte
glavom.
On ostavi pecaljku, pa dođe i sede pored nje.
— Veoma me raduje što ćemo krenuti tek sutra — reče
prigušeno.
— Nećemo krenuti sutra — odgovori ona. — Ni prekosutra. Niti
ijednog dana, dokle god ne moramo. Nema lepšeg od ovoga! —
uzviknu, pružajući ruke i adici i rečici.
On je zagrli.
— Osećaš za ovo mesto isto kao ja — reče gotovo šapatom. —
Nisam se smeo ni nadati da će nas biti dvoje tako zaljubljenih u
njega.
Dok su tako sedeli pored jezerca, neka divlja životinjica dopliva
nizvodno oko stene. Nije ih opazila, niti je slutila da su tu. Sedeli su
nepomično, posmatrajući kako njena budno isturena glavica prolazi
kroz penušave vrtloge, pa u jezerce i na suprotnu obalu. Tamo
životinjica iziđe na komadić peščanog žala, okrenu sivu glavicu i
šiljatu crnu njuškicu levo-desno, ne videći da je neko gleda, pa poče
da se valja po toplom, suvom pesku. Pošto se tako valjala neko
vreme, ustade, dobro se strese i otkaska.
Onda mladoženja otvori dubine svog stidljivog srca.
— Ja sam kao taj mališan — reče sanjalački. — Često sam i sam
radio isto tako.
Polako pruži noge i ruke i izvali se na leđa, položivši glavu na
njeno krilo.
— Kad bih znao njegov životinjski jezik, mogao bih razgovarati
s njim — nastavi. — On bi mi rekao: »Hodi da se valjamo po pesku.
Šta vredi da se sekiraš? Koja ti korist od toga što si čovek? Hodi da
se valjaš po pesku sa mnom.« To bi on rekao.
Onaj iz Virdžinije zastade.
— Ali, — nastavi — muka je u tome što ja imam obaveze. Kad
bismo ti i ja mogli da zaboravimo na obaveze zanavek!
Opet zastade, pa ponovo nastavi, sanjalački i leno.
— Kad sam logorovao ovde, često mi dolazila želja da se
pretvorim u zemlju, u vodu, u drveće, da postanem deo ovog svega,
da se sasvim pretopim u ovo. Da se više nikada ne odvojim. Zašto
352
to? — upita, gledajući u njene oči. — Šta je to? Ne znaš ni ti, ni ja.
Baš me zanima da li bi se svako tako osećao ovde?
— Mislim da ne bi baš svako — odgovori ona.
— Da, samo oni koji osećaju stvari koje ne mogu da izraze
rečima. Ali ti si to osetila!
Diže ruku i nežno je pomilova.
— Ti osećaš ovo mesto. I to ga čini... čini tebe i mene ovakvim
kakvi smo sada... lepšim nego u mojim snovima.
Uzdahnu, beskrajno spokojan i srećan, i kao da se još više
priljubi uza zemlju. Ležao je tako i govorio joj, kao što nikada
nikome nije govorio, čak ni samom sebi. I tako je ona doznala tajne
njegovog srca njoj sasvim nove: njegove dolaske tu, šta su mu oni
značili i zašto je ovaj kutak izabrao za njihovo svadbeno
logorovanje.
— Nisam ni slutio — reče — kako čovek može čeznuti za... za
ovim... a da uopšte ne zna šta ga to muči.
I pošto završi, ostade da leži ispružen svom dužinom, sav
smiren. Gledala ga i divila se toj promeni koja ga obuzela poput
sunčevog rođaja. Je li ovaj sanjalački dečak isti onaj čovek od pre
dva dana? Izgledalo joj neizmerno daleko, a ipak je prošlo samo dva
dana od onog predvečerja kad je ustuknula od njega onako
divljačnog i neumoljivog. Sad je u mislima mogla da gleda taj crni
čas, ali nije mogla da govori o njemu. Videla je kako mu razaranje
blista u očima poput britkog čelika. Jesu li to iste ove oči? Je li ovaj
momčić s crnokosom glavom na njenom krilu isto ono stvorenje s
kim ljudi nisu smeli da se igraju, čija je ruka znala kako da seje
smrt? Kuda je iz ovog dečaka iščileo taj čovek? Gledajući ga,
izgledalo joj da mu danas ne može biti više od devetnaest godina.
Čak ni kad su se prvi put sreli — one večeri kad je bio onakav
ugursuz — nije joj izgledao tako mlad. Tu promenu stvorili su
njihovi časovi na adici, ispunivši njegovo lice bezazlenošću.
Tako je došao i ručak i popodnevni odmor. Posle podne ona je
htela da prošetaju po obližnjim šumama, ili uzvodno uz rečicu. Ali
kako su rešili da će tu logorovati nekoliko dana, on se lati da mesto
bolje uredi. Napravi grubu klupu i sto; oko šatora naslaga visok
zaklon, za slučaj nevremena; i naseče i složi gomilu drva za vatru.

353
Tako ih obezbedio, pa su šest dana i noći ostali tu, a i dani i noći bili
su im suviše kratki.
Jedanput im njegov zaklon od granja dobro došao, jer se posle
podne razularilo nevreme. Vetar je savijao borove i harao adicom,
zavladala je tama, crni oblaci tutnjili su od grmljavine, a blistavi
gromovi udarali su nedaleko od njih. Kiša je probila kroz granje
borova i lila po šatoru. Ali on je unutra maknuo sve da se ne dotiče
cirade, da kiša ne bi probila, pa se voda slivala u šanac koji je
iskopao oko šatora. Sedeći u šatoru i posmatrajući bujicu i blistave
munje, ona zapazi da je zabrinuto gleda i smesta odgovori na to.
— Nije me strah — reče. — Ne bih žalila ni da nas grom ubije
ovako zajedno.
I tako su sedeli i posmatrali dok oluja nije prošla, osećajući se
kao dečak i devojčica zato što su zajedno.
Kad su najzad morali da krenu s adice, nisu se konačno rastali
od nje. Vratiće se tu da provedu poslednju noć pre povratka u varoš.
Staviše, poput dvoje dece obećaše jedno drugom da će tu doći svake
godine na dan svog venčanja, verujući kao deca da će to moći i da
ostvare. Ali docnijih godina uistinu su više puta došli na tu adicu da
proslave svoj venčani dan i svakog puta su jedan drugom govorili:
»Lepše je no u našim snovima.«
Trideset dana nisu videli nikoga osim jedno drugo na svetlosti
sunca i sjaju logorske vatre. A kad su ćutali, svuda je vladala tišina,
osim ako je vetar šumeo u borovima, ili neka voda žuborila blizu
njih. Ponekad su u predvečerja nailazili na jelene, ili srne, a
jedanput joj s ruba šume u kojoj su stajali sakriveni, pokazao
medveda kako se učlovio sa nekom trulom kladom u šapama. Nije
mu dala da ubije medveda, niti ijednu drugu životinju koja im nije
bila potrebna. Vodio je u planine po stazama i kroz klisure, kroz
šume kuda je malo ko prošao i duž sve užih i plićih rečica do samog
njihovog izvora, jezera podno planinskih grebena, punih pastrmki i
okruženih bogatim livadama s visokom travom i šarenim
mnoštvom divljeg cveća, a nad njima vrletni visovi golih stena i
snega.
Logorovali su na mnogo mesta, ostajući negde po nekoliko
dana, a negde samo jednu noć, istražujući zajedno visoku zabit i
duboko uživajući u svojoj ljubavi. Ponekad, kad je poslovao oko
354
njihovih konja, ili pažljivo bacao svoju smeđu veštačku muvu
pecajući ribu, ona ga posmatrala očima punijim ljubavi no
razumevanja. Možda ga nikada nije u potpunosti razumela, ali
njena puna ljubav prema njemu bila joj sasvim dovoljna. On je nju
voleo svom snagom muškarca. Cesto joj ushićeno govorio: »Mogao
bih umreti od sreće«, a ipak je ona njega volela više od toga. On se
vratio k njoj pošto je ispalio metke, kadar da joj kaže zbogom — a
ona nije mogla da ga pusti da ode. U onom poslednjem iskušenju
koje je došlo do belog usijanja, ona se odrekla, a on je ostao pri
svome. Ipak je nalazila više nego dovoljno, uprkos uzdahu koji se
ponekad probijao kroz njenu sreću dok ga posmatrala očima
punijim ljubavi no razumevanja.
Dugo nisu mogli da govore o onom strašnom predvečerju uoči
njihovog venčanja, ali planine su ih zbližile u svemu ostalom na
svetu i u njihovom životu. Na kraju su jedno drugo voleli dvostruko
više no u početku, zbog tih naknadnih tajni koje su međusobno
poveravali i delili. Njegove muške reči i misli pružale su joj dotad
neznano uživanje, a njemu je bilo još veće uživanje što se oslobađao
one zatvorenosti u sebe, koju mu samotni život nametnuo. Ni slutio
nije da je imao toliko toga nakupljenog u sebi, toliko toga što dotad
uopšte nije došlo do izražaja. Nisu hteli da idu u Vermont i ostave
te planine, ali dođe dan kad su morali da okrenu leđa svom
sanjarenju. Tako ponovo iziđoše na preriju, veoma bliski
međusobno. Još ih samo predstojeći put odvajao od Beningtona.
— Kad bi mogao, — reče ona smejući se — kad bi samo mogao
da odjašeš kući takav.
— Na Montu i s revolverom? — upita on. — Tvojoj majci?
— Mislim da bi se mama oduševila tobom tako na konju.
Ali on reče:
— Ona se upravo boji da se ne pojavim ovakav.
— Nešto sam otkrila — reče ona. — Ti više voliš da se oblačiš no
ja.
— Bogme, volim — priznade on, razvukavši usta od uva do uva.
— Ali to nemoj reći mojim prijateljima. Kazali bi da me ženidba
promenila. A tek kad vidiš šta sam spremio naročito za Benington,
bićeš... ama, imaćeš još više poverenja u svog muža.

355
 To se i ostvarilo. Pošto je obukao jedno određeno odelo, ustala
je i oduševljeno ga poljubila.
— Benington će se razočarati — reče on. — Ipak neće videti neki
cirkus s Divljeg zapada. A neće videti ni nekog mamlaza u jevtinom
gotovom odelu.
Pogleda se u ogledalo s neskrivenim uživanjem.
— Kako si to izabrao? — upita ona. — Kako si znao da ti baš tvid
najbolje odgovara?
— E, malo sam posmatrao. Nekada sam prezirao ljude s Istoka
zato što se nose drukčije no mi na Zapadu. Tada sam bio još vrlo
mlad, odnosno ne baš ni tako vrlo mlad koliko vrlo... koliko onakav
kakvog si me videla kad si tek došla u Medveđi Potok. Čovek sa
Zapada je dobra stvar. On to uglavnom i zna. Ali još mnogo toga
treba da nauči. A to uglavnom ne zna. Zato sam počeo da
posmatram sudijine goste s Istoka. Naročito onog gospodina
Ogdena, iz Njujorka... znaš, onog što je bio tamo kad sam morao da
presedim celu noć s onim popom. Njegova odela najviše mi se
dopala. Zbilja su mu dobro stojala, a nimalo napadna. Tako sam
nešto naučio, pa kad sam znao da ću se oženiti tobom, poslao sam
svoju meru na Istok... i sad smo krojač i ja dobri prijatelji.
Benington se verovatno razočarao. Nije bilo nimalo uzbudljivo
kad su videli da iz vagona izlazi samo neki visok čovek s uobičajenim
slamnim šeširom i u odelu od škotskog tvida, dosta boljeg kroja no
većina u Beningtonu. A njegov razgovor — kad je uopšte i govorio
— izgledao je sasvim dobar da ga čovek primi u kuću.
Gospođa Flint se osvetila, razglasivši okolo da joj milo što je
Moli odbila jadnog Sema Beneta. Mnogo je bolje uspeo u životu bez
nje. Oženio se miraždžikom gospođicom Van Skuner, iz porodice
druge po bogatstvu u Troju, pa su sa svojim ujedinjenim
bogatstvom srećno živeli u najluksuznijoj kući u Husičkim
Vodopadima.
Ali većina u Beningtonu ubrzo počeše govoriti da Molin kauboj
ume da se ponaša kao pravi gospodin i sa svakim razgovara na
ravnoj nozi. Dođe vreme kad prestadoše da ga nazivaju kaubojem i
izjaviše da je Moli vanredno pametno izabrala muža. Ali to je bilo
tek docnije.

356
 Jesu li ova mlada i mladoženja uživali u poseti njenoj porodici?
E... e, trudili su se svim silama. Svi su se trudili svim silama, čak i
Sara Bel. Rekla je da ne nalazi nikakvu zamerku Onom iz Virdžinije;
rekla je to Moli.
Njen muž Sem bio je određeniji. Rekao je Moli da je srećna žena.
A jadna gospođa Vud je sedela na sofi i obazrivo i bojažljivo
razgovarala sa svojim novim zetom, pa rekla Moli da je prosto
iznenađuje kako je dobar. I nesumnjivo je zgodan; jeste, vrlo lep.
Smatrala je aa će zavoleti i njegov južnjački naglasak. O, da! Svi su
se trudili svim silama; a ako ste ikada u životu došli u položaj da
živite s izvesnim brojem ljudi koji su se svi trudili svim silama, ne
moram vam reći koliko je to bestraga božanstveno.
Zatim mlada i mladoženja odoše da posete onu staru baku u
Danbartonu.
Njihov dolazak u Benington protekao je ovako: Sem Bel ih
dočekao na stanici, a gospođa Vud u gostinskoj sobi, gde je zagrlila
i poljubila svoju kćerku, a zetu pružila ruku. Svojim držanjem uspeli
su da to porodično slavlje ispadne jedno od najtužnijih, na očigled
komšiluka.
— A pošto si ti bila prisutna, draga moja, — rekao je Sem Bel
svojoj Sari — uopšte se nije osećalo da nedostaje mrtvački kovčeg.
Ali u Danbartonu to bi sasvim drukčije. Srce stare gospođe
naučilo je mnogo lepšem. Put od Beningtona do Danbartona traje
dobar deo dana, pa su se dovezli pred bakine vratnice posle podne.
Baka je bila u svojoj bašti i brala neko avgustovsko cveće. Čim oni
iziđoše iz kočija, baka doviknu:
— Dušo, dovedi mog unuka ovamo, pa ćete posle u kuću.
Moli stisnu muževljevu ruku.
— Znala sam da će biti divna — šapnu.
Polete baki u zagrljaj, ostavivši njega da dođe za njom. On je
polako prilazio, sa šeširom u ruci.
Starica mu pođe u susret, ispružene ruke i malko dršćući.
— Dobro dušo, unuče, — pozdravi ga. — Bogme si visok, nema
šta. Odmakni se malo, da te dobro pogledam.
Onaj iz Virdžinije posluša, zajapurivši se od crne kose upravo do
ogrlice.
357
 Zatim se njegova nova rođaka okrenu svojoj unuci i dade joj
jedan cvet.
— Zakiti ga ovim cvetom, dušo, — reče. — I mislim da shvatam
zašto si htela da se udaš za njega.
Posle toga dođe devojka i odvede ih u njihovu sobu. Ostavši
sama u bašti, baka se spusti na jednu klupu i neko vreme ostade da
sedi, onemoćala od uzbuđenja.
U njihovoj sobi na spratu, Moli sede na koleno Onog iz
Virdžinije, stavi mu cvet u rupicu kaputa, pa nasloni glavu na
njegovo rame.
— Nisam znao da bake umeju da budu takve — reče on. — Misliš
li da ih mnogo kao ona?
— O, ne znam — odgovori mlada. — Tako sam srećna!
Za čaja, i u toku večeri, baka nastavi svoju zamisao. Isprva je
uglavnom sama govorila. I nije postavila pitanja o Vajomingu suviše
rano. Došla je na to na svoj način i doznala šta je zanimalo. Taj
razgovor nače preko generala Starka.
— Eno ga — reče, pokazujući na porodični portret. — Mora da
mu ponekad nije bilo baš lako. Tada je Nju Hempšajer bio pun
divnih mladića. Ali danas su većina otišli da traže sreću na Zapadu.
Volela bih da znam da li je i nađu?
— Nađu je, gospođo. Svi koji su valjani.
— Ali ne možete svi biti... kako se to kaže... kraljevi goveda.
— Tome je upravo došlo vreme, gospođo. I spremamo se za
promenu... neki od nas se spremaju.
— A kakva je to promena i kada će doći do nje?
— Kad prirodna paša izda — objasni on. — Već dugo sam video
da to dolazi. A ako nas kradljivci nateraju da oteramo goveda,
oteraćemo ih. Ako nas ne nateraju, imaćemo velike ograđene
pašnjake i seno i štale spremne za zimu. Ono što utrošimo na
poboljšanja, više ćemo nego uštedeti na platama. Dobro sam se
spremio za te nove uslove. Osim toga, kad sam zauzeo svoje
zemljište, izabrao sam mesto gde ima uglja. Uskoro će to biti
potrebno novoj železnici.
Tako je starica doznala više o mužu svoje unuke u jedno veče no
porodica u Beningtonu za celo vreme njegovog boravka s njima.
358
Pomenuvši Vajoming i budućnost Vajominga, navela ga da govori.
Živo su je zanimala pitanja Zapada: navodnjavanje, Indijanci,
šume, pa se on raspričao o tome, otkrivajući joj svoje bogato
zapažanje i oštroumno rasuđivanje. Sasvim je zaboravio svoju
stidljivost. Ona je poslala Moli u krevet i čitav sat ga slušala. Zatim
mu pokazala neke stare predmete kojima se ponosila.
— Jer — reče — i mi smo učestvovali u stvaranju naše države. A
sada idi Moli, inače ćete me oboje smatrati dosadnom babom.
— Ja mislim... — poče on, ali nekako ne umede da izrazi svoju
misao i stidljivost ga odjednom ponovo obuze.
— U tom slučaju, unuče, — reče starica — mislim da me moraš
poljubiti za laku noć.
Tako ga otpremi njegovoj ženi i većoj sreći no što je ijedno od
njih osećalo otkako su ostavili planine i došli na Istok.
— Dobar je — reče baka tiho samoj sebi, klimajući glavom.
Njihova poseta Danbartonu bila je sama sreća i naknada za
tmurne dane u Beningtonu. Starica je pružila mnogo utehe i saveta
svojoj unuci u četiri oka, a kad je došlo vreme da odu, ispratila ih na
prednji ulaz i neko vreme držala i njegovu i njenu ruku u svojima.
— Bog vas blagoslovio, mili moji, — reče im. — A kad sledeći put
dođete, dečja soba će biti spremna.
I tako se desilo da je baka, pre svog odlaska s ovog sveta, držala
na rukama prvo od njihove brojne dece.
Sudija Henri na Dubokom Potoku spremio je svoj svadbeni dar.
Zbog sve većih poslova u Vajomingu, često je morao da odlazi
daleko od ranča, pa je Onog iz Virdžinije uzeo za ortaka. Kad su
kradljivci na kraju krajeva preovladali, prisiljavajući vlasnike
goveda da ili odu, ili dožive propast, Onaj iz Virdžinije preduhitrio
je taj krah. Goveda su oterali u Montanu. Zatim je, hiljadu osamsto
devedeset druge, došlo do rata oko goveda. Pošto su svoje ljude
postavili na odgovorne položaje i postali sopstvenici i nekih novina,
kradljivci su upropastili i sami sebe, jer u tom upropašćenom kraju
više nisu imali šta da kradu.
Ali železnica je došla i pružila jedan krak pruge do zemljišta s
ugljem Onog iz Virdžinije. Dotle je on već postao ugledna ličnost, s
krupnim udelima u mnogim i raznoraznim poslovima, i mogao je
359
pružiti svojoj ženi sve, pa i više no što je to ona tražila ili želela.
Ponekad su joj nedostajali oni dani u Medveđem Potoku, kad su ona
i on jahali zajedno, a ponekad je govorila da će ga toliki rad ubiti.
Ali izgleda da ga nije ubio. Njihov najstariji sin jaše konja Monta; a,
onako u strogom poverenju, mislim da će njegov otac doživeti
duboku starost.

360
 VISTER OVEN

Vister Oven (1860—1938) rođen je u

Filadelfiji (SAD). Studirao je u SAD,
Engleskoj i Švajcarskoj. Diplomirao je na
Harvardskom univerzitetu 1882. godine s
najboljom ocenom iz muzike. Posle povratka
iz Pariza, gde je kao muzičar postigao zavidan
uspeh, studirao je i pravo u Filadelfiji. Pošto
je stekao svestrano obrazovanje i mnogo
putovao, u svet književnosti je ušao najpre s
kratkim pričama iz života zapadnjaka da bi se
kasnije posvetio pisanju romana, pored
ostalog, i onih iz kaubojskog života. Godine
1902. objavio je roman »Onaj iz Virdžinije«,
koji štampamo pod naslovom »Prerijski
jahač«. Ovim romanom koji već preko
šezdeset godina ubrajaju među najbolja dela
kaubojskog žanra, kao i nizom svojih drugih
romana, autor je ušao u red pisaca kao što su
Kipling, Stivenson, Henri Džems...

361