A-B-C MODEL

Pored teorijskih pretpostavki, koje su prethodno opisane, terapijska praksa počiva na

poznatom A-B-C modelu ljudskog ponašanja koji se tiče nekih od mnogobrojnih mogućih
uzroka ljudskog ponašanja. Ovaj model, koji je Elis formulisao rano u svom radu i dopunjavao
tokom godina (Ellis, 1962, 1984b, 1994, 2004a) predstavlja najpoznatiji i najuticajniji deo
njegove teorije. Predstavićemo, najpre, osnovne pretpostavke ovog modela da bismo, zatim,
razmotrili svaki od njegovih elemenata i, konačno, njegov značaj za razumevanje funkcionisanja
pojedinca i interpersonalnih i porodičnih odnosa. Redosled kojim ćemo se baviti ovim temama je
sledeći:
 osnovne pretpostavke A-B-C modela,
 A - aktivirajući događaj,
 B – uverenja,
 C - emocionalne, bihejvioralne i kognitivne posledice,
 D - osporavanje i E - nova racionalna filozofija i nova, funkcionalna osećanja, ponašanja
i kognicije,
 A-B-C model u interpersonalnim odnosima.

Osnovne pretpostavke A-B-C modela

Kao što je već pomenuto, REBT zastupa gledište da fundamentalnu ljudsku karakteristiku
čini evaluiranje koje se sastoji od primećivanja vrednosti stimulusa i odgovaranja na opaženu
vrednost u odnosu na sopstvene ciljeve. Ovo gledište predstavljeno je, u sažetnoj formi, A-B-C
modelom pri čemu A (eng. activating event) označava događaj koji aktivira uverenja osobe, B
(eng. beliefs) označava sistem uverenja osobe, C (eng. consequences) označava emotivne,
bihejvioralne i kognitivne posledice uverenja. Model takođe sadrži implicitne ciljeve osobe (G)
koji se, najopštije gledano, odnose na preživljavanje, postizanje zadovoljstva u životu,
združivanje sa drugima na pozitivan način, ostvarivanje intimnih odnosa sa nekoliko drugih
osoba, razvoj ili održavanja vitalnog apsorbujućeg interesa i profesionalnog angažmana koji je
lično ispunjavajući. Oni obezbeđuju kontekst koji utiče na to kako ljudi primećuju, procenjuju i
interpretiraju svet oko sebe, tj. kakva značenja za njih imaju pojedini događaji i situacije.
Prema A-B-C modelu, u trenutku kada postoji aktivirajući događaj (A), koji je u vezi sa
ciljevima osobe (G), osoba doživljava emocije i ima određene bihejvioralne i kognitivne
tendencije (C), u zavisnosti od sistema uverenja (B), a ne kao direktnu posledicu aktivirajućeg
događaja (A), kako se obično misli. Pošto na događaje koji su povezani sa našim ciljevima ne
ostajemo ravnodušni, C se javlja iz interakcije između A i B, tako da se ponekad koristi formula
A X B = C.
 Na aktivirajući događaj koji sprečava ili ometa postizanje ciljeva osobe, ona može
reagovati samounapređujućim osećanjima, ponašanjima i kognicijama, ukoliko se u evaluaciji
ovog događaja rukovodi racionalnim ili samounapređujućim uverenjima, ili može reagovati
samoosujećujućim osećanjima, ponašanjima i kognicijama, ukoliko se u evaluaciji ovog
događaja rukovodi iracionalnim ili samoosujećujućim uverenjima. Potrebno je, naravno, imati u
vidu da su reakcije osobe pod uticajem drugih značajnih drugih činilaca kao što su, na primer,
biološke tendencije, socijalno naučeni stavovi i sl., a ne samo pod uticajem uverenja. Slede
primeri grafički prikazani figurom 2.

Figura 2: posledice racionalnih i iracionalnih uverenja u vezi aktivirajućih događaja

A – aktivirajući događaj:

“Mogu se zbuniti kada mi budu postavljali pitanja na

sutrašnjoj prezentaciji.”

B - Racionalna uverenja: B - Iracionalna uverenja:

“Želeo bih da se ne zbunim kada mi “Ne smem da se zbunim kada mi

postavljaju pitanja, ali ne mogu da postavljaju pitanja jer, ako se to desi, to
garantujem da se to neće desiti. Ako se to će dokazati da sam glup.”
desi to ne dokazuje da sam glup, već samo
pogrešiv, čak i ako publika misli drugačije.”

C - Emocionalne, bihejvioralne i C - Emocionalne, bihejvioralne i

kognitivne konsekvence uverenja: kognitivne konsekvence uverenja:

- obazrivost (osećanje), - anksioznost (osećanje),

- detaljno pripremanje za prezentaciju
(ponašanje),
- zaključci: “Ako se zbunim pomisliće da se
to desilo zato što sam bio nervozan”, “Ako
se zbunim na jednom pitanju, odgovoriću
ipak na druga” (kognicije)
- preterano, celodnevno pripremanje za
prezentaciju (ponašanje),
- zaključci: “Ako se zbunim, svi će buljiti
u mene, smejaće mi se, i ogovarati me
nakon toga”, “Ako se zbunim, zaćutaću i
uopšte neću moći da nastavim”
(kognicije).

Pomoću A-B-C modela klijent može da stekne uvid da on sam, svesno ili nesvesno, bira
da nepovoljne događaje u svom životu (A), evaluira (B) na način koji ga vodi u emocionalni
poremećaj (C). Takođe, ovaj model ukazuje da on može odabrati da evaluira događaje (A) na
racionalan i samopomažući način (B), što vodi zdravim posledicama (C). Kao što vidimo, model
uključuje gledište da ljudi imaju izvesnu (ali ne neograničenu) slobodu izbora i da su odgovorni
za ono što se nalazi unutar sfere na koju mogu da utiču, tj. za sopstvene reakcije (Dryden, 2003).
Od krucijalne je važnosti podučiti klijenta da uverenja, a ne aktivirajući događaji, uglavnom
determinišu njegove reakcije inače će biti sklon da menjanje događaja, pre nego menjanje
uverenja, sagleda kao rešenje za svoje emocionalne probleme.
Do sada smo razmatrali elemente A-B-C modela kao da je reč o odvojenim procesima.
Tokom terapije korisno je razmatrati A, B i C na ovaj način pošto bi, u suprotnom, klijent mogao
postao konfuzan. Ipak, potrebno je imati u vidu da je REBT teorija, od samog svog početka,
zagovarala princip psihološkog interakcionizma (Ellis, 1956, 1958, 1962, 1994). Ovaj princip
tvrdi da su naša opažanja, zaključci i interpretacije događaja (A), evaluacije kojih se držimo (B) i
osećanja, ponašanja i misli koje proizilaze iz ovih evaluacija (C), međusubno povezani,
delimično sačinjavaju jedni druge, i recipročno utiču jedni na druge, često na veoma kompleksne
načine. Dakle, aktivirajući događaj nije “čisto” opažanje, uverenja nisu samo kognicije, kao što
ni posledice nisu osećanja, ponašanja ili kognicije koji bi bili izolovani jedni od drugih. Iako se
ovi procesi preklapaju oni, ipak, mogu da se razumevaju i proučavaju kao složena ponašanja sa
akcentom na modalitetu koji je najviše angažovan. S obzirom na rečeno, još tačniji načina
predstavljanja A-B-C modela od prethodnog prikazan je figurom 3 (Ellis, McLaren, 1998).

Figura 3: A-B-C model i psihološki interakcionizam

B C

Zadržimo se, kratko, na uticaju koji ovi procesi vrše jedni na druge, bez namere da ovo
pitanje razmotrimo sasvim temeljno. Prethodno smo izložili da u kontekstu ciljeva osobe (G),
aktivirajući događaji (A) utiču na uverenja (B), a oni na posledice (C). Međutim, uticaji unutar
A-B-C modela daleko su složeniji. Ilustrovaćemo ovu tačku sa nekoliko primera.
Ciljevi utiču na aktivirajuće događaje, uverenja i posledice koje će osoba imati u jednoj
epizodi, i obrnuto. Na primer, ljudi kojima je cilj da prežive, i pored toga što su izloženi
gladovanju, opaziće čak i koru drveta kao hranu, verovaće da je čak i ovo loše jelo dobro i
hranljivo, snažno će mu se radovati i aktivno će ga tražiti i pojesti (Ellis, 1994).
Kada se C sastoji od emocionalnog poremećaja (na primer, snažnog osećanja
anksioznosti, depresije, besa, samoosuđivanja i sl.), uverenja obično (ali ne uvek) stvaraju ili
„uzrokuju“ C (Ellis, Dryden, 1997). Ipak, emocionalni poremećaj može ponekad biti podstaknut
snažnim A, na primer katastrofama kao što su zemljotresi ili ratovi ili činiocima u organizmu, na
primer, bolešću, hormonalnim ili biohemijskim činiocima koji mogu „prouzrokovati“ C. Oni su
obično praćeni dodatnim uverenjima. Stoga, ako su ljudi zahvaćeni katastrofom ili dožive snažne
biološke promene i postanu „deprimirani“, njihovi aktivirajući događaji i fiziološki procesi
snažno deluju na njih da stvaraju iracionalna uverenja kao što su: „Ovaj zemljotres se nije trebao
dogoditi! To je strašno! Ne mogu to podneti!“. Ova iracionalna uverenja zatim doprinose ili
podstiču stvaranje njihovih osećanja depresije u C. (Ellis, Dryden, 1997).
Uverenja ne utiču samo na to kako reagujemo, već i na to kako opažamo ili
interpretiramo događaje. Naime, po Elisovom mišljenju: „tzv. “spoljašnja realnost” značajno je
reprezentovana i interpretirana od strane samo-organizujućih ljudskih bića, i moguće je da i ne
postoji “sama po sebi”. Ona je viđena ograničeno i delimično fikcijski” (Ellis, 1994, str. 83).
Čovek, dakle, kreira i konstruiše svoje aktivirajuće događaje.
Posledice utiču na naše aktivirajuće događaje i uverenja. Na primer, ukoliko je osoba u
strahu da će je partner ostaviti, ona će se fokusirati i na male znake u njegovom ponašanju (na
primer, minimalno kašnjenje) koji za nju imaju značenje da će biti ostavljena, i pošto je osećanje
straha neprijatno, ojačaće svoja iracionalna uverenja da bi bilo “užasno” i “nepodnošljivo” ako bi
bila ostavljena.
Razmotrićemo, u nastavku, detaljnije svaki od elemenata A-B-C modela počinjući od
aktivirajućih događaja.

A – aktivirajući događaj

Kao što je već navedeno, ljudi će biti posebno senzitivni na događaje koji su u vezi sa
njihovim ciljevima, tj. one koji vode njihovom ostvarenju ili one koji ih ometaju. Na aktivirajuće
događaje reaguje se usled bioloških ili genetskih predispozicija, ranijeg interpersonalnog i
socijalnog učenja, urođeno predodređenih ili stečenih oblika ponašanja itd. (Ellis, Dryden, 1997).
Elis (Ellis, 1994) je smatrao da su aktivirajući događaji obično sadašnji ili aktuelni događaji ili
misli, osećanja i ponašanja ljudi u vezi sa ovim događajima, ali da oni mogu biti usađeni u
sećanjima i mislima (svesnim i nesvesnim) o prošlim događajima ili zamišljanjima budućih
događaja.
Pošto smo potencijalno sposobni da se fokusiramo na različite događaje u svakom
trenutku, savremeni doprinosi uvode pojam tzv. „kritičkog A“, koji predstavlja specifičnu
komponentu situacije koja kod osobe aktivira uverenja (B) (Dryden, 2002). Tako, na primer,
držanje prezentacije je situacija čiju specifičnu komponentu čini mogućnost da se osoba zbuni
tokom ove aktivnosti. Kritičko A može biti bilo šta o čemu je osoba u stanju da promišlja, tj.
povodom čega mogu biti aktivirana njena uverenja i, posledično, emocionalne, bihejvioralne i
kognitivne posledice. Razmotrimo to detaljnije.

Kritičko A
 Kada opisuju A, klijenti možda govore o širem kontekstu i ne specifikuju komponentu u
vezi koje imaju disfunkcionalna osećanja, tako da je potreban određen stepen veštine i iskustva
terapeuta da bi se ona identifikovala. Kritičko A podrazumeva više stvari (Dryden, 2002).
Kritičko A može biti stvaran događaj ili zaključak / interpretacija. „Stvaran“ događaj je
onaj u vezi koga bi nezavisni opserveri mogli da postignu saglasnost. Međutim, ljudi najčešće
prave različite interpretacije i zaključke u vezi događaja. Reč je o utiscima o stvarnosti, tj. lično
značajnim pretpostavkama koje idu izvan opservabilnih podataka, i koje mogu biti tačne ili
netačne. Tako, kada osoba kaže da je imala prezentaciju pred grupom i da je svima bilo dosadno,
ona jasno ističe nešto što nije aktuelna situacija već ono što je interpretirala ili zaključila.
Zaključci su često povezani lančano (Moore, 1983). Terapeut ima zadatak da pomogne klijentu
da identifikuje najrelevantnije aspekte lanca zaključivanja, tj. one zaključke koji aktiviraju
iracionalna uverenja koja leže ispod njegovog poremećaja.
Kritičko A može biti spoljašnje ili unutrašnje. Kao što kritičko A može biti spoljašnji
događaj koji se stvarno desio, ili zaključak o događaju, ono može biti unutrašnji događaj, ili
zaključak o događaju. Primer stvarnog unutrašnjeg događaja je glavobolja, dok je primer
zaključka o unutrašnjem događaju misao osobe da ovaj bol znači da ima tumor na mozgu.
Ukoliko je osoba anksiozna u datoj situaciji, verovatnije je da je iracionalno uverenje aktivirano
zaključkom, a ne stvarnim unutrašnjim događajem. Pored telesnih senzacija, unutrašnje kritičko
A uključuje fenomene kao što su misli, slike, fantazije, osećanja, sećanja i sl. Između ostalog,
ono može predstavljati i neku evaluaciju koja je činila B, u prethodnoj A-B-C epizodi, koje
osoba dalje evaluira (B2) i doživljava određena osećanja (C2). Ono, takođe, može biti i posledica
(C1) koju osoba na određen način evaluira (B2) i doživljava određena osećanja (C2) što se
naziva sekundarnim emocionalnim poremećajem o kome će još biti reči.
Kritičko A može da se odnosi na prošle, sadašnje i buduće događaje. Kritičko A iz
prošlosti može biti stvaran događaj kao što je, na primer, majčina depresija ali je, češće,
zaključak o prošlom događaju kao što je, na primer, ideja da majčina depresija ukazuje da smo
uskraćeni. Kritičko A vezano za budućnost uvek je, naravno, zaključak. Takođe se mogu
napraviti zaključci o sadašnjim događajima, povezani sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću,
koji će aktivirati uverenja (B) i, posledično, osećanja i ponašanja (C). Tako, na primer, ukoliko je
otac ljut na sina koji se kasno vratio kući (sadašnje stvarno A), mogao je napraviti različite
zaključke o ovom događaju (kritičko A) koji su aktivirali iracionalna uverenja (IB) koja su ga
uvela u bes (C): (a) zaključak u vezi sa prošlošću: “Podseća me na delinkvente koji su me
maltretirali u školi”, (b) zaključak u vezi sa sadašnjošću: “Prekršio je naš dogovor”, (c) zaključak
u vezi sa budućnošću: “Ako to čini postaće kriminalac” (Dryden, 2002).
Da bi se klijentova iracionalna uverenja tačno procenila potrebno je identifikovati
kritičko A koje ih aktivira. Ukoliko je reč o zaključku potrebno je ohrabriti klijenta da
privremeno pretpostavi da je on tačan, iako možemo biti u iskušenju da ga osporimo onda kada
je očigledno iskrivljen.

B – uverenja
 Ljudi se ne zadržavaju samo na opisima onoga što su opazili ili zaključcima u vezi
svojih percepcija, već evaluiraju ono što su opazili ili zaključili kao „dobro“ ili „loše“,
„poželjno“ ili „štetno“ u odnosu na svoje ciljeve. U REBT-u su ove evaluacije poznate kao
„uverenja“ za koja se veruje da su u jezgru osećanja i ponašanja osobe. Dok drugi kognitivno
bihejvioralni pristupi koriste A-B-C okvir da bi svu kognitivnu aktivnost smestili u B, REBT
zagovara da su B evaluativna uverenja, dok su zaključci smešteni u A ili C (Dryden, 2002,
2009). Razlog za to je prepoznavanje da istovetni zaključak u A može da se evaluira na dva
različita načina u B što determiniše prirodu odgovora osobe u C.
Sistem uverenja (B) je sistem pravila, ili propozicija, kojima se osoba rukovodi prilikom
procene aktivirajućeg događaja (A). Kada ih ljudi mnogo puta konstruišu, praktikuju i izjave
samom sebi, oni od njih stvaraju svoje bazične životne filozofije koje im izgledaju apsolutno
istinite, iako mogu biti sačinjene od dogmatskih i pogrešnih pretpostavki (Ellis, 1994). Kao što
princip interakcionizma zagovara, uverenja nisu definisana kao “čista misao” već obuhvataju
osećanja i tendencije ka određenom ponašanju. Dakle, kada čovek zagovara određeno uverenje,
ono gotovo uvek ima značajne kognitivne, emotivne i senzo-motorne komponente. Potrebno je
takođe naglasiti da uverenja i životne filozofije mogu da se konstruišu, dopunjavaju i revidiraju
tokom celog života, kako izvan tako i unutar terapije u kojoj se iracionalna uverenja zamenjuju
racionalnim. Razmotrićemo, najpre, osnovne karakteristike ove dve vrste uverenja da bismo se,
zatim, njima temeljnije pozabavili.

Vrste uverenja
Jedna od najznačajnijih postavki REBT-a ukazuje da ljudi imaju biološki zasnovane
sklonosti da žele da dostignu ciljeve koje su odabrali, i da ne žele da u tome budu ometeni (Ellis,
1994). Mnogobrojne ljudske želje, o kojima je već bilo reči, predstavljaju osnovu kako za
stvaranje racionalnih uverenja tako i za stvaranje iracionalnih uverenja.
Racionalna uverenja predstavljaju evaluacije koje su: (a) fleksibilne i ne-ekstremne, (b) u
skladu sa nalazima iz stvarnosti, (c) logične, (d) funkcionalne, tj. samopomažuće u odnosu na
ciljeve i vrednosti osobe (Ellis, 1994, Dryden, 2002). Kada osoba nešto želi ona može fleksibilno
verovati da je za nju poželjno da ostvari to što želi, ali da do to toga ne mora da dođe. Reč je o
preferencijama koje uglavnom ljudima pomažu da dobiju više od onoga što žele, a manje od
onoga što ne žele. Onda kada osoba dobije ono što želi ili joj se ne desi ono što ne želi slede
neapsolutističke pozitivne evaluacije (na primer, “Dobro je da...”). Slično tome, onda kada osoba
ne dobije ono što želi ili joj se desi ono što ne želi slede neapsolutističke negativne evaluacije (na
primer, “Loše je...”). Ovakve evaluacije su, kao i same preferencije, ne-ekstremne, u skladu sa
nalazima iz stvarnosti, logične i funkcionalne. Elis (Ellis, 1994) ih je smatrao “derivatima”
(prerađevinama) preferencije koji najčešće imaju formu procene nepovoljnosti, visoke
frustracione tolerancije i prihvatanja sebe/drugih osoba/životnih uslova.
S obzirom na rečeno, racionalna uverenja mogu da se definišu kao funkcionalne, logične
i realistične misli i bazične filozofije koje sadrže eksplicitnu ili podrazumevajuću preferenciju i
izvedena evaluativna, atributivna značenja i druge lično značajne pretpostavke, tj. zaključke (u
kojima se, na primer, koristi izraz “ponekad” umesto “uvek” i “nikad”) koji su takođe
funkcionalni, logični i realistični.
Iracionalna uverenja predstavljaju evaluacije koje su: (a) rigidne ili ekstremne, (b) u
neskladu sa nalazima iz stvarnosti, (c) nelogične, (d) disfunkcionalne, tj. samoosujećujuće u
odnosu na ciljeve i vrednosti (Ellis, 1994, Dryden, 2002). U ovom slučaju, kada osoba nešto želi
ona kreira rigidne i apsolutističke zahteve povodom svojih želja verujući da njene želje moraju
biti ostvarene i da joj se, slično tome, ne sme desiti ono što ne želi. Apsolutistički zahtevi
uglavnom ljude ometaju u njihovim ciljevima. Onda kada osoba dobije ono što misli da “mora”
imati ili joj se ne desi ono što “ne bi smelo” da joj se desi slede apsolutističke pozitivne
evaluacije (na primer, “Apsolutno je predivno što...”). Slično tome, onda kada osoba ne dobije
ono što misli da “mora” imati ili joj se desi ono što “ne bi smelo” da joj se desi slede
apsolutističke negativne evaluacije (na primer, “Apsolutno je užasno što...”). Ovakve evaluacije
su, kao i sami zahtevi, ekstremne, u neskladu sa nalazima iz stvarnosti, nelogične i
disfunkcionalne. Elis (Ellis, 1994) ih je smatrao „derivatima“ (prerađevinama) apsolutističkog
zahteva koji najčešće imaju formu užasavanja, niske frustracione tolerancije i globalnog
negativnog vrednovanja i osuđivanja sebe/drugih osoba/životnih uslova.
S obzirom na rečeno, iracionalna uverenja mogu da se definišu kao disfunkcionalne,
nelogične i nerealistične misli i bazične filozofije koje sadrže eksplicitno ili podrazumevajuće
„mora“ ili „ne sme“ i izvedena evaluativna, atributivna značenja i druge lično značajne
pretpostavke, tj. zaključke (u kojima se, na primer, koriste izrazi „uvek“ i „nikad“) koji su takođe
disfunkcionalni, nelogični i nerealistični.
Iako je Elis smatrao da su užasavanje, nepodnošenje i osuđivanje derivati koji proizilaze
iz zahtevnosti, prepoznavao je da ovi procesi mogu ponekad biti primarni (Ellis, 1994, 1995).
Takođe je verovao da su filozofije zahtevnosti i filozofije užasavanja, nepodnošenja i osuđivanja
najverovatnije međusobno zavisni procesi, tj. različite strane „istog novčića“ (Ellis, 1994). Neki
od REBT terapeuta (Wessler, Hankin-Wessler, 1986) tvrde da su užasavanje i globalno
negativno vrednovanje primarniji kognitivni procesi, a da su apsolutistički zahtevi izvedeni iz
njih. Takođe, istraživanja faktorske strukture skale iracionalnih uverenja pokazuju da procesi
globalnog negativnog vrednovanja sebe i drugih nisu izvedeni iz zahteva, već da predstavljaju
jednako primarne i značajne procese (Bernard, 1998). Konačno, sam Elis (Ellis, 2003b) navodi
kako je modifikovao svoja gledišta tokom vremena: „Prethodno sam mislio da dva iracionalna
uverenja – užasavanje i zahtevanje - prirodno idu zajedno i da sačinjavaju jedno kompozitno - i
cirkularno uverenje. Sada mislim da oni NE MORAJU da idu zajedno: da neki ljudi najpre
zahtevaju a da se zatim užasavaju a da se neki ljudi prvo užasavaju a da zatim zahtevaju.
Pretpostavljam da obično zahtevanje dolazi prvo, a užasavanje drugo; ali to ne mora uvek da
bude tako... Nema razloga zašto bi ljudi morali da budu monolitni ili konzistentni u ovom
pogledu“ (str. 30). S obzirom na ovakva gledišta ne čudi što se četiri osnovna iracionalna
procesa u savremenoj REBT literaturi često nazivaju „uverenjima“ a ne aspektima jednog
kompozitnog iracionalnog uverenja (na primer, Dryden, 2002, 2003, 2009).
 Pre nego što se detaljnije pozabavimo racionalnim i iracionalnim uverenjima podsetimo,
najpre, da uverenja mogu da se razlikuju po tome da li se odnose na specifične situacije ili na
opšti kontekst tako da imamo specifična uverenja i jezgrovna koja predstavljaju centralne lične
filozofije koje oblikuju naše viđenje sebe, drugih i životnih uslova (Ellis, 1994). Uverenja takođe
mogu da se razlikuju i po tome koliko su verbalizovana i svesna. Uverenja koja imaju formu
verbalne kognicije relativno lako iskrsavaju u svesti. Ipak, kada su u formi neverbalizovanih,
podrazumevajućih životnih filozofija ona su implicitna i nedovoljna svesna ali obično mogu
postati svesna i biti “prevedena” u verbalnu formu (Ellis, 1994).
Potrebno je naglasiti da je osnovna poenta u samoosujećujućem značenju i snazi sa
kojom ga neko zagovara, a ne samo u rečima koje osoba koristi. Da bi se promenila
disfunkcionalna osećanja i ponašanja potrebno je da osoba promeni značenje koje daje
događajima, a ne samo svoj verbalni iskaz. Iako ćemo u nastavku knjige koristiti punu verbalnu
formu racionalnih i iracionalnih uverenja potrebno je upozoriti, takođe, da klijenti ne
upotrebljavaju uvek “REBT termine” već neke koje imaju isto značenje ali drugačiji verbalni
izraz - na primer, kažu da je nešto “nezamislivo”, što ima značenje “užasnog”, ili da bi da
“propadnu u zemlju”, što ima značenja “nepodnošenja”.

Racionalna uverenja
Postoje četiri vrste iracionalnih uverenja: preferencije, ne-užasavajuća uverenja,
uverenja visoke frustracione tolerancije i uverenja prihvatanja sebe/drugih ljudi/života (Dryden,
2002, 2003).

Preferencije
Po Elisovom (Ellis, 1994) mišljenju, preferencije su u samom jezgru zdravih odgovora
na nevolje u A. Preferencije takođe mogu pomoći osobi u najvećem broju situacija i to zbog
nekoliko razloga (Ellis, 2002):
1. održavaju život ljudi; bez njih ljudi jedva žive i napreduju,
2. motivišu ljude da nastave da žive i da traže veća zadovoljstva i sreću,
3. čine život zanimljivijim nego što bi inače bio i znatno doprinose egzistenciji,
4. omogućavaju otkrivanje novih preferencija i iskustava.
Preferencija ima dve komponente: prva iskazuje šta osoba želi (ili ne želi), a druga
negira ideju da osoba mora da dobije ono što želi (ili da joj se sme desiti ono što ne želi)
(Dryden, 2003). Razmotrimo primer preferencije koji je formulisao Elis (Ellis, 2001a): „Ja bih
najviše voleo da me ti prihvatiš, da mi budeš iskren prijatelj i da me voliš. Ali ja ne moram da
zadovoljim svoje želje. Prema tome, ako me ti ignorišeš, ili ti se ne dopadam, osećaću se
razočarano i biće mi žao. Ali, neću uništiti sebe. Ja neću sada zadovoljiti svoje želje. Ali, biću
spreman da postignem kasnije da me ti prihvatiš, i/ili da me prihvate neki drugi značajni ljudi,
i/ili da sebi udovoljim na različite druge načine, čak i ako me ti ili drugi ljudi nikada ne
prihvatite. Zbog toga što želim tvoje prihvatanje, ali mi ono nije neophodno u apsolutnom
smislu, mogu izabrati mnoge druge načine da zadovoljim svoje brojne osnovne želje“ (str. 26).
 Kada ljudi imaju preferencije da njihovi osnovni ciljevi i vrednosti budu ostvareni, oni
tome teže na zdrav način i retko kada naprave ozbiljne probleme sebi i drugima. Kao što
vidimo, njihove preferencije (bez obzira koliko su jake) uključuju negiranje zahteva i stoga ih, u
trenucima kada nisu ispunjene, vode u zdrava osećanja tuge, nezadovoljstva, razočaranosti,
umesto u nezdrava osećanja depresije, besa, povređenosti i sl.

Antiužasavajuća uverenja
Ukoliko preferencija osobe nije zadovoljena, za nju je racionalno da veruje da je to loše,
ali ne užasno („strašno“, „grozno“ i sl.). Što je snažnija preferencija to je lošije što nije
zadovoljena. Procene nepovoljnosti mogu biti smeštene na kontinuumu od 0 do 99% lošeg ili
nepovoljnog. Precizno govoreći nije moguće postići procenu „100% loše“ jer nema ničeg lošeg
što ne bi moglo biti još lošije (Dryden, 2003).
Antiužasavajuće uverenje ima dve komponente: prva tvrdi da je loše što se pojavio
negativni aktivirajući događaj (A), a druga negira ideju da je užasno i “smak sveta” ono što je
loše (Dryden, 2003). Na primer: “Ako ne položim ispit to će biti loše, ali ne užasno”.

Uverenja visoke frustracione tolerancije

Ukoliko preferencija osobe nije zadovoljena, za nju je takođe racionalno da veruje da je
to teško podneti, ali da nije nepodnošljivo. Zagovaranje filozofije visoke frustracione tolerancije
omogućava osobi da izdrži frustraciju vezanu za blokadu njenih ciljeva, što povećava
verovatnoću da će uspeti da prevaziđe ove prepreke. Reč je o sposobnosti da se podnesu
neugodnosti i teškoće života, uz mogućnost da se još uvek uživa u određenoj količini sreće.
Uverenje vezano za visoku frustracionu toleranciju ima tri komponente: prva tvrdi da je
teško tolerisati negativni aktivirajući događaj, druga negira ideju da je nepodnošljivo ono što je
teško tolerisati, a treća ukazuje da je za osobu vredno da toleriše ovu situaciju (ako je to slučaj)
(Dryden, 2003). Na primer: “Ako se ti ne bi odnosio prema meni na fer način, bilo bi mi teško da
to podnosim, ali bih to učinio, i to bi bilo vredno za mene pošto bi mi pomoglo da razmislim
kako da se zauzmem za sebe kad sam sa tobom”.

Uverenja prihvatanja sebe/drugih ljudi/života

Ukoliko preferencija osobe nije zadovoljena, a neuspeh se može pripisati njoj samoj,
drugim ljudima ili životnim uslovima, za nju je racionalno da to oceni kao nepovoljno ali da
prihvata sebe/druge osobe/životne uslove kao nesavršene i suviše kompleksne da bi legitimno
dobili jednu globalnu ocenu (bilo pozitivnu bilo negativnu). Zagovaranje filozofije prihvatanja
ohrabruje osobu da se nadalje fokusira na ono što je potrebno učiniti da bi se neuspeh ili
neprilika prevazišli.
Uverenje vezano za prihvatanje ima tri komponente: evaluiranje aspekta selfa/druge
osobe/životnih uslova, negiranje ideje da se self/druga osoba/životni uslovi mogu globalno
evaluirati, i tvrdnju o pogrešivosti, kompleksnosti i nemogućnosti ocene celine (Dryden, 2003).
Na primer: “Pogrešio sam što se nisam bolje spremio za ispit, ali ja nisam manje vredan
(“gubitnik” i sl.) zato što sam loše postupio, već samo pogrešivo ljudsko biće koje je suviše
kompleksno da bi dobilo ocenu na osnovu jednog aspekta”, “Prekršio si naš dogovor ali nisi
manje vredan (“đubre” i sl.) zato što si se loše poneo, već samo pogrešivo ljudsko biće koje je
suviše kompleksno da bi dobilo ocenu na osnovu jednog aspekta”, “Ova situacija nije fer, ali to
ne znači da ceo svet nije fer, već da je kompleksno mesto gde se dešavaju i dobre i loše stvari”.

Iracionalna uverenja
Postoje četiri vrste iracionalnih uverenja: zahtevi, užasavajuća uverenja, uverenja niske
frustracione tolerancije i uverenja osuđivanja sebe/drugih ljudi/života (Dryden, 2002, 2003).

Zahtevi
Po Elisovom (Ellis, 1994) mišljenju, apsolutistički zahtevi su u samom jezgru nezdravih
odgovora na nevolje u A. Bez obzira kako su gajena, bukvalno sva ljudska bića imaju urođenu
tendenciju da od svojih snažnih želja kreiraju i konstruišu apsolutističke komande i da stoga
nepotrebno uznemire i remete sami sebe. Kao što je već pomenuto, sklonost kreiranju
apsolutističkih zahteva i drugih iracionalnih uverenja predstavlja biološku tendenciju. Tako, reč
je pre o samostalno kreiranim uverenjima nego o naučenim idejama.
Ukoliko je želja snažna lako ju je pretvoriti u zahtev tako da zahtevi imaju dve
komponente: prva iskazuje šta osoba želi (ili ne želi), a druga iskazuje zahtev („i stoga moram
dobiti ono što želim ili se ne sme desiti ono što ne želim“) (Dryden, 2003). Tako, na primer,
ukoliko osoba snažno želi da je druga osoba prihvati, da joj bude iskren prijatelj i da je voli,
lako joj je da ovu snažnu želju pretvori u zahtev da tako mora i da bude.
U REBT-u su navedene bukvalno hiljade primera iracionalnih uverenja koja mogu da se
jave bilo na situaciono specifičnom, bilo na opštem nivou. Većina njih je povezana sa
zahtevanjem kompetencije i uspeha, ljubavi i odobravanja, fer ponašanja, sigurnosti i komfora.
Iako klijenti često izražavaju svoje zahteve na specifične načine, korisno je razmotriti ih kao
varijacije tri osnovna zahteva:
1. Zahtev usmeren na sebe: osoba veruje da apsolutno mora biti uspešna, kompetentna i
adekvatna i da mora dobiti priznanje od drugih ljudi. U prisustvu negativnih
aktivirajućih događaja različite varijante zahteva prema sebi vode anksioznosti, depresiji,
ljutnji na sebe, stidu, krivici i ponašanjima kao što su odlaganje, povlačenje itd.
2. Zahtev usmeren na druge: osoba veruje da drugi ljudi apsolutno moraju, u svim
okolnostima, da se prema njoj odnose korektno, pošteno, sa ljubavlju i pažnjom. U
prisustvu negativnih aktivirajućih događaja različite varijante zahteva prema drugima
vode besu, povređenosti, pasivno-agresivnom i agresivnom ponašanju itd.
3. Zahtev usmeren na životne uslove: osoba veruje da uslovi u kojima živi apsolutno
moraju biti i ostati dobri, da joj moraju pružiti zadovoljenje njenih želja i da ne iziskuju
od nje da suviše teško radi da bi ih promenila i unapredila. U prisustvu negativnih
aktivirajućih događaja različite varijante zahteva prema životnim uslovima vode
anksioznosti, depresiji, problemima samodiscipline, odlaganju itd.
 Zahtevnost, po samoj svojoj prirodi, vodi iluzornim imperativima i ometa nalaženje
alternativa ili racionalnih rešenja. Ako bi nešto bilo apsolutni imperativ za egzistenciju ili
dobrobit, onda bi bilo besmisleno tražiti alternativni put, kao što za osobu koja umire od žeđi ne
bi imalo smisla da nađe dobar ručak, pošto će biti mrtva pre nego što će biti u stanju da ovaj
obrok konzumira (Ellis, Abrams, Abrams, 2009). Postavljajući zahteve ljudi ekscesivno
lamentiraju nad time što nemaju objekat ili postignuće koje „moraju“ imati i gube mogućnost da
postignu druge ciljeve koji su im dostižni.

Užasavajuća uverenja
Ukoliko zahtevi osobe prema sebi, drugim osobama ili životnim uslovima nisu
zadovoljeni, ona će težiti da veruje da je užasno to što nije dobila ono što smatra suštinskim.
Užasavanje, prema REBT teoriji, može biti smešteno na kontinuumu od 101% do „beskonačno“
lošeg ili nepovoljnog. Ono ima značenje da je nešto gore nego što bi to apsolutno smelo biti i da
ništa dobro ne može da se pojavi u ovoj situaciji.
Kao što vidimo, užasavanje ima dve komponente: prva tvrdi da je loše što se pojavio
negativni aktivirajući događaj (A), a druga transformiše ovu ideju u tvrdnju da je ono što je loše
užasno i „smak sveta“ (Dryden, 2003). Na primer: „Ako ne položim ispit to će biti loše, i stoga je
to užasno“.

Uverenja niske frustracione tolerancije

Ukoliko zahtevi osobe prema sebi, drugim osobama ili životnim uslovima nisu
zadovoljeni, ona će težiti da veruje da je to nepodnošljivo i da to ne može tolerisati. Prema
REBT teoriji, precizno značenje izraza „ja to ne mogu podneti“ je da će se osoba dezintegrisati
ili da nikada neće ponovo doživeti bilo kakvu sreću ukoliko se „strahotni“ događaj desi (što je
veoma redak slučaj). Zagovaranje filozofije niske frustracione tolerancije obeshrabruje osobu da
izađe na kraj sa frustracijom, što povećava verovatnoću da će se povući i neće pokušavati da
prevaziđe prepreke. Reč je o nesposobnosti da se podnesu neugodnosti i teškoće življenja, i
nemogućnosti da se još uvek uživa u određenoj količini sreće.
Uverenje vezano za nisku frustracionu toleranciju ima dve komponente: prva tvrdi da je
teško tolerisati negativni aktivirajući događaj, druga transformiše ovu ideju u tvrdnju da je ono
što je teško tolerisati nepodnošljivo (Dryden, 2003). Na primer: „Ako se ti ne bi odnosio prema
meni na fer način, bilo bi mi teško da to podnosim, stoga to ne bih mogao da uradim.“

Uverenja osuđivanja sebe/drugih ljudi/života

Ukoliko zahtevi osobe prema sebi, drugim osobama ili životnim uslovima nisu
zadovoljeni, ona će težiti da globalno negativno vrednuje sebe/druge osobe/životne uslove u
zavisnosti od toga koga osuđuje u vezi ovog neuspeha. Zagovaranje filozofije osuđivanja
obeshrabruje je, nadalje, da se fokusira na ono što je potrebno učiniti da se neuspeh prevaziđe.
Uverenje vezano za osuđivanje ima dve komponente: evaluiranje aspekta selfa/druge
osobe/životnih uslova i globalno evaluiranje selfa/druge osobe/životnih uslova (Dryden, 2003).
Na primer: „Pogrešio sam što se nisam bolje spremio za ispit, i to dokazuje da sam manje vredan
(„gubitnik“ i sl.)“, “Prekršio si naš dogovor i to dokazuje da si loš čovek (“đubre” i sl.)”, „Ova
situacija nije fer i to dokazuje da ceo svet nije fer“.

Poređenja karakteristika racionalnih i iracionalnih uverenja

Kao što je pomenuto, racionalna uverenja su fleksibilna i ne-ekstremna, u skladu sa
stvarnošću, logična i funkcionalna dok su iracionalna rigidna i ekstremna, u neskladu sa
stvarnošću, nelogična i disfunkcionalna (Ellis, 1994, Dryden, 2002, 2003, 2009).

Fleksibilnost i ne-ekstremnost nasuprot rigidnosti i ekstremnosti:

 Preferencije su fleksibilne stoga što osoba dozvoljava mogućnost da se ne ostvari ono što
želi ili da se ostvari ono što ne želi. Suprotno tome, dogmatični zahtevi su rigidni stoga
što osoba ne dozvoljava mogućnost da se ne ostvari ono što bi „moralo“, ili da se ostvari
ono što „ne bi smelo“.
 Ne-užasavajuća uverenja nisu ekstremna stoga što osoba prepoznaje da postoje stvari
koje mogu biti gore od onih koji procenjuje kao “loše”. Suprotno tome, užasavajuća
uverenja su ekstremna stoga što osoba ne dozvoljava činjenicu da postoje stvari koje
mogu biti gore od onih u vezi kojih se užasava.
 Uverenja visoke frustracione tolerancije su ne-ekstremna stoga što osoba dozvoljava
činjenicu da se nepovoljne stvari mogu tolerisati. Suprotno tome, uverenja niske
frustracione tolerancije su ekstremna pošto osoba ne dozvoljava činjenicu da se
nepovoljne stvari mogu tolerisati.
 Uverenja prihvatanja sebe/drugih ljudi/života su ne-ekstremna stoga što osoba vidi da u
stvarnosti postoje stvari koje joj se sviđaju kao i one koje joj se ne sviđaju. Suprotno
tome, uverenja osuđivanja sebe/drugih ljudi/života su ekstremna pošto osoba vidi sebe i
druge samo kao odraz sopstvenih ili tuđih svojstava, umesto kao kompleksne osobe sa
mnoštvom različitih svojstava. Slično tome, osoba vidi svet samo kao odraz jednog
njegovog aspekta umesto kao kompleksnu mešavinu poželjnih i nepoželjnih svojstava.

Sklad sa stvarnošću nasuprot neskladu sa stvarnošću

 Preferencije su u skladu sa stvarnošću stoga što osoba prepoznaje da ne postoji zakon u
univerzumu koji bi diktirao da ono što ona želi mora da se ostvari (a da ono što ne želi
ne sme da se ostvari). Suprotno tome, dogmatični zahtevi da nešto „mora“ a da nešto „ne
sme“ da se ostvari su u neskladu sa stvarnošću stoga što ne postoji zakon u univerzumu
koji bi diktirao da bi to tako moralo da bude.
 Ne-užasavajuća uverenja su u skladu sa stvarnošću stoga što postoje empirijski nalazi
koji ukazuju zašto bi za osobu bilo loše ili nepovoljno da se neki događaj desi (ili ne
desi). Suprotno tome, užasavajuća uverenja nisu u skladu sa stvarnošću pošto ne postoje
empirijski nalazi da bi to bilo preko 100% loše.
  Uverenja visoke frustracione tolerancije su u skladu sa stvarnošću stoga što osoba
stvarno može podneti ono što je teško podnositi, i voljna je da to učini. Suprotno tome,
uverenja niske frustracione tolerancije su u neskladu sa stvarnošću pošto to znači da bi
se bukvalno dezintegrisala ili da nikada ne bi doživela nikakvu sreću, što je veoma malo
verovatno.
 Uverenja prihvatanja sebe/drugih ljudi/života su u skladu sa stvarnošću stoga što može
da se pokaže da su neki od njihovih aspekata loši što dokazuje da su osoba, kao i drugi
ljudi, pogrešiva ljudska bića (a ne potpuno loša i bezvredna), a svet nesavršen (a ne
potpuno loš i bezvredan). Suprotno tome, uverenja osuđivanja sebe/drugih ljudi/života
su u neskladu sa stvarnošću stoga što ne može da se pokaže da su osoba/drugi ljudi/svet
u potpunosti i zauvek loši i bezvredni.

Logičnost nasuprot nelogičnosti

 Preferencije su logične stoga što iskazivanje želje i negiranje ideje da osoba mora da
dobije ono što želi (ili da ne sme da dobije ono što ne želi) nisu rigidni, tako da ovo drugo
sledi iz prvog. Dogmatični zahtevi su nelogični stoga što zahtev da nešto „mora“ ili da
„ne sme“ da se desi ne sledi logički iz želje.
 Ne-užasavajuća uverenja su logična stoga što iskazivanje nepovoljnosti i negiranje
užasavanja nisu ekstremni, tako da ovo drugo sledi iz prvog. Suprotno tome, užasavajuća
uverenja su nelogična stoga što iz toga što je nešto loše ne sledi da je to užasno.
 Uverenja visoke frustracione tolerancije su logična stoga što iskazivanje da je nešto teško
tolerisati i negiranje ideje da je nepodnošljivo ono što je teško tolerisati nisu ekstremni
tako da ovo drugo sledi iz prvog. Suprotno tome, uverenja niske frustracione tolerancije
su nelogična pošto iz ideje da je nešto teško ne sledi logički da je to nepodnošljivo.
 Uverenja prihvatanja sebe/drugih ljudi/sveta su logična stoga što osoba ne pravi globalnu
ocenu celine na osnovu neopravdane generalizacije ocene njenih pojedinačnih aspekata.
Suprotno tome, uverenja osuđivanja sebe/drugih ljudi/sveta su nelogična stoga što osoba
pravi grešku deo-celina i donosi globalnu ocenu celine na osnovu neopravdane
generalizacije ocene njenih pojedinačnih aspekata.

Funkcionalnost nasuprot disfunkcionalnosti

 Preferencije su funkcionalne stoga što motivišu osobu da se oseća i ponaša na načine koji
uvećavaju mogućnost da ostvari ono što želi i umanjuju mogućnost da se desi ono što ne
želi, kao i da odustane od ciljeva koji su nedostižni i postavi one koji su dostižni.
Suprotno tome, dogmatični zahtevi su disfunkcionalni stoga što vode ljude nezdravim
osećanjima i ponašanjima koja ih ometaju da postignu ono što žele ili da postignu druge
ciljeve koji su im dostižni.
 Ne-užasavajuća uverenja su funkcionalna stoga što ohrabruju osobu da se fokusira na
ono što je potrebno da uradi da bi ostvarila ono što želi (ili izbegla ono što ne želi), a ne
na to kako se oseća dok to radi. Suprotno tome, užasavajuća uverenja su disfunkcionalna
 stoga što vode ljude nezdravim osećanjima i ponašanjima koja ih ometaju da se
fokusiraju na ono što je potrebno da urade da bi izašli na kraj sa nepovoljnom situacijom.
 Uverenja visoke frustracione tolerancije su, slično prethodnim, funkcionalna stoga što
ohrabruju osobu da se fokusira na ono što je potrebno da uradi da bi ostvarila ono što želi
(ili izbegla ono što ne želi), a ne na to kako se oseća dok to radi. Suprotno tome, uverenja
niske frustracione tolerancije su disfunkcionalna pošto vode ljude nezdravim osećanjima
i ponašanjima koja ih ometaju da se fokusiraju na ono što je potrebno da urade da bi
izašli na kraj sa nepovoljnom situacijom.
 Uverenja prihvatanja sebe/drugih ljudi/sveta su funkcionalna stoga što pomažu osobi da
se fokusira na ono što je potrebno da uradi da bi se neuspeh ili neprilika prevazišli,
umesto da besplodno optužuje sebe, druge ili svet. Suprotno tome, uverenja osuđivanja
sebe/drugih ljudi/sveta su disfunkcionalna stoga što vode ljude nezdravim osećanjima i
ponašanjima koja ih ometaju da se fokusiraju na ono što je potrebno da urade da bi se
neuspeh ili neprilika prevazišli.

C – emocionalne, bihejvioralne i kognitivne posledice

Uvek kada se dešava događaj povezan sa ciljevima osobe, koji aktivira njena uverenja,
ona ima tendenciju da se oseća i ponaša na određen način i da ima određene kognicije. U
REBT-u C stoga obuhvata emocionalne, bihejvioralne i kognitivne posledice uverenja (B) u
vezi kritičkog A. Kao što je već pomenuto, emocionalne, bihejvioralne i kognitivne
konsekvence koje slede iz racionalnih uverenja u vezi aktivirajućih događaja su zdrave i
samounapređujuće, dok su emocionalne, bihejvioralne i kognitivne konsekvence koje slede iz
iracionalnih uverenja u vezi aktivirajućih događaja nezdrave i samoosujećujuće (Ellis, 1994).
Ilustrovaćemo to primerom emocionalnog poremećaja (Dryden, 2002).

Ukoliko se pojavi aktivirajući događaj koji ima značenje gubitka, a osoba se

rukovodi racionalnim uverenjima, ona će, najverovatnije, postati tužna (osećanje),
pričati o tome značajnim drugima i težiti oporavljanju nakon perioda tugovanja
(ponašanje), biće sposobna da vidi i negativne i pozitivne aspekte gubitka, kao i da
sebi pomogne i da gleda u budućnost sa nadom (kognicije).
Za razliku od toga, ukoliko se pojavi ovakav događaj, a osoba se rukovodi
iracionalnim uverenjima, ona će, najverovatnije, postati depresivna (osećanje),
povući se u sebe ili pokušavati da okonča depresiju na autodestruktivne načine
(ponašanje), sagledavati samo negativne aspekte gubitka, razmišljati o drugim
gubicima koje je doživela, procenjivati da ne može sebi da pomogne i zamišljati
samo bolove i nedaće u budućnosti (kogncije).

Razlikovanje zdravih i nezdravih

negativnih osećanja, ponašanja i zaključaka
 Pošto su negativni aktivirajući događaji u životu neizbežni od posebne je važnosti
rasvetliti načine na koje ljudi mogu reagovati na njih. REBT ima jedinstveno mesto unutar
kognitivno bihejvioralnog pristupa po tome što pravi razliku između osećanja koja imaju
negativan ton ali uglavnom zdrave efekte, i osećanja koja imaju negativan ton i uglavnom
nezdrave efekte. Elis je, najpre, ove dve vrste osećanja nazivao „odgovarajućim“ i
„neodgovarajućim“ da bi, nakon toga, u upotrebu ušli termini „zdrava“ i „nezdrava“ osećanja
(Ellis, 1994). Osećanja, dakle, nisu „zdrava“ i „nezdrava“ sama po sebi već u odnosu na ciljeve i
vrednosti osobe. Intenzivna nezdrava osećanja kao što su, na primer, depresija i anksioznost,
gotovo uvek su štetna, ali je moguće da imaju biološke korene koji utiču da se pod izvesnim
okolnostima ta osećanja nužno javljaju. Intenzivna zdrava osećanja kao što su, na primer, snažno
osećanje tuge ili kajanja, možda nisu nužan odgovor, ali nose više dobiti nego štete i retko kada
su samoosujećujuća.
Kriterijumi po kojima možemo razlikovati zdrava i nezdrava osećanja su sledeći (Walen,
DiGiuseppe, Dryden, 1992):
1. fenomenološki: kada je postizanje ciljeva osobe ometeno, zdrava negativna osećanja čine
je pobuđenom u vezi toga, dok je nezdrava negativna osećanja vode iskustvu psihičkog
bola i nelagodnosti koje se doživljava kao „patnja“,
2. fiziološki: zdrava negativna osećanja osećanja praćena su manjim brojem znakova
hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema, dok su nezdrava negativna osećanja
najčešće praćena većim brojem znakova hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema,
3. bihejvioralno: zdrava negativna osećanja motivišu osobu da se ponaša na
samounapređujući način koji je potreban da bi dostigla svoje ciljeve, dok nezdrava
negativna osećanja motivišu osobu da se ponaša na samoosujećujući način koji ometa
postizanje ovih ciljeva,
4. kognitivno: zdrava negativna osećanja povezana su sa razmišljanjem koje je
izbalansirano i realistično, dok su nezdrava negativna osećanja povezana sa
razmišljanjem koje je obično ekstremno i nerealistično.
5. razmatranjem uloge osećanja kao socijalnog stimulusa: kada prisustvuju zdravim
negativnim osećanjima ljudi su često skloni da osobi koja ih doživljava pruže empatiju i
podršku, a kada prisustvuju nezdravim negativnim osećanjima često su skloni da
primene kažnjavanje ili da izbegavaju osobu koja ih doživljava.
Svako zdravo negativno osećanje ima svoj korelat u nezdravom negativnom osećanju,
što je prikazano u figuri 4 koja predstavlja malu modifikaciju „leksikona“ koji je ponudio
Drajden (Dryden, 2002). Umesto izraza „zdrava ljutnja“ i „nezdrava ljutnja“ stavili smo izraze
„nezadovoljstvo i iziritiranost“ kao zdrave korelate „besa i ljutnje“ zbog ličnog utiska da je
klijentima na ovaj način lakše objasniti razliku među njima. Pošto klijenti mogu koristiti izraze
za svoja osećanja na veoma različit način od onoga kako se oni koriste u REBT-u, potrebno je
veoma brižljivo napraviti razliku između zdravih i nezdravih negativnih osećanja i razviti rečnik
koji dele terapeut i klijent.
Figura 4: različite vrste zdravih i nezdravih negativnih osećanja

Zdrava negativna osećanja Nezdrava negativna osećanja

Obazrivost ili zabrinutost Anksioznost
Tuga Depresija
Kajanje Krivica
Žaljenje Povređenost
Razočaranost Stid
Nezadovoljstvo, iziritiranost Bes, ljutnja
Zdrava ljubomora Nezdrava ljubomora
Zdrava zavist Nezdrava zavist

Razlikovanje zdravih i nezdravih negativnih osećanja logično sledi iz razlikovanja koje

REBT pravi u vezi racionalnih i iracionalnih uverenja. Zdrava negativna osećanja slede iz
racionalnih uverenja dok nezdrava negativna osećanja slede iz iracionalnih. Pošto su racionalna i
iracionalna uverenja kvalitativno različita onda su i zdrava negativna osećanja i nezdrava
negativna osećanja kvalitativno različita (Dryden, 2009). U razlikovanju ovih osećanja terapeuti
se ne oslanjaju samo na verbalne izraze ovih osećanja. Zamislimo, na primer, da klijent nije
siguran da li doživljava anksioznost ili zabrinutost u datoj situaciji. Klijentu se može pomoći da
identifikuje svoje osećanje preko kriterijuma koji su već pomenuti i koji, između ostalog,
uključuju procenu ponašanja koje prati osećanje (na primer, izbegavanje pretnje kod
anksioznosti, suočavanje sa pretnjom kod zabrinutosti) i zaključaka koji slede (na primer,
precenjivanje negativnosti posledica ukoliko se pretnja ostvari kod anksioznosti ili realistično
procenjivanje ovih posledica kod zabrinutosti).
Detaljno opisivanje kritičkih aktivirajućih događaja, racionalnih i iracionalnih uverenja
vezanih za njih i tipičnih posledica u vidu osećanja, ponašanja i zaključaka prevazilazi opseg i
ciljeve ove knjige. Ipak, u figuri 5 napravljen je sažetak osnovnih zaključaka, koji služe kao
kritičko A, vrste uverenja u vezi ovih zaključaka, i njihovih osnovnih emocionalnih,
bihejvioralnih i kognitivnih posledica koji je zasnovan je na sažetku koji je ponudio Drajden
(Dryden, 2002), ali je skraćen i redukovan.

Figura 5: sažetak zdravih i nezdravih osećanja, ponašanja i kognicija

Zaključak: pretnja / opasnost Zaključak: pretnja / opasnost

Uverenje: iracionalno
Osećanje: anksioznost
Kognitivne posledice: osoba precenjuje pretnju i
potcenjuje svoju sposobnost da se nosi sa njom.
Tendencije ka akciji: osoba fizički ili mentalno
izbegava pretnju, traži razuveravanje
Zaključak: gubitak / neuspeh
Uverenje: iracionalno
Osećanje: depresija
Kognitivne posledice: osoba sagledava samo
negativne aspekte gubitka ili neuspeha, procenjuje da
Uverenje: racionalno
Osećanje: zabrinutost, obazrivost
Kognitivne posledice: osoba realistično sagledava
pretnju i svoju sposobnost da se nosi sa njom.
Tendencije ka akciji: osoba se suočava sa pretnjom i
njome se konstruktivno bavi
Zaključak: gubitak / neuspeh
Uverenje: racionalno
Osećanje: tuga
Kognitivne posledice: osoba je sposobna da vidi i
negativne i pozitivne aspekte gubitka ili neuspeha,
ne može sebi da pomogne (bespomoćnost), zamišlja
samo bolove i nedaće u budućnosti (beznadežnost)
Tendencije ka akciji: osoba se povlači se u sebe,
pokušava da okonča depresiju na autodestruktivne
načine
Zaključak: frustracija / kršenje ličnog pravila
/ pretnja samopoštovanju
Uverenje: iracionalno
Osećanje: bes, ljutnja
Kognitivne posledice: osoba precenjuje stepen loše
namere u ponašanju drugog, vidi sebe kao nepobitno
ispravnu a drugog kao nepobitno lošeg, nesposobna je
da sagleda tuđe gledište.
Tendencije ka akciji: osoba napada drugu osobu
fizički / verbalno / na pasivno-agresivan način,
pomera napad na drugu osobu ili objekat.
Zaključak: neuspeh da se živi u skladu sa
moralnim kodom / destruktivno ponašanje
prema drugima
Uverenje: iracionalno
Osećanje: krivica
Kognitivne posledice: osoba preuzima više lične
odgovornosti nego što to situacija nalaže, pripisuje
manje odgovornosti drugima nego što to situacija
nalaže, ne razmišlja o olakšavajućim faktorima, ne
stavlja svoje ponašanje u opštiji kontekst.
Tendencije ka akciji: osoba beži od svoje krivice,
poriče odgovornost za nedela ili kažanjava sebe
fizički ili uskraćivanjem.
Zaključak: otkrivanje neadekvatnosti ili
slabosti u vezi sebe ili grupe kojoj
pripadamo / drugi nas gledaju sa visine ili
izbegavaju
Uverenje: iracionalno
Osećanje: stid
Kognitivne posledice: osoba precenjuje verovatnoću
da će grupa koja je procenjuje primetiti ili biti
zainteresovana za to što se desilo, precenjuje stepen
neodobravanja koji će dobiti i vremensko trajanje
neodobravanja
Tendencije ka akciji: osoba se sklanja od „pogleda“
drugih i izoluje, čuva „obraz“ napadajući druge koji
su je „osramotili“, ignoriše pokušaje drugih da
poprave socijalnu situaciju.
Zaključak: loš tretman od strane druge osobe
Uverenje: iracionalno
Osećanje: povređenost
Kognitivne posledice: osoba precenjuje stepen
nepoštenosti tuđeg ponašanja, sklona je da misli o
prošlim povredama, smatra da druga osoba treba da
napravi prvi korak da popravi stvari
Tendencije ka akciji: osoba prekida komunikaciju sa
drugim, kritikuje drugog ne otkrivajući povod za
sopstvenu povređenost
sposobna je da sebi pomogne i da gleda u budućnost
sa nadom
Tendencije ka akciji: osoba izražava drugima
osećanja vezana za gubitak ili neuspeh, teži
oporavljanju nakon perioda tugovanja
Zaključak: frustracija / kršenje ličnog pravila
/ pretnja samopoštovanju
Uverenje: racionalno
Osećanje, nezadovoljstvo, iziritiranost
Kognitivne posledice: osoba ne precenjuje stepen
loše namere u ponašanju drugog, ne vidi sebe kao
nepobitno ispravnu a drugog kao nepobitno lošeg,
sposobna je da sagleda tuđe gledište.
Tendencije ka akciji: osoba se ponaša asertivno,
traži (ali ne zahteva) da druga osoba promeni
ponašanje.
Zaključak: neuspeh da se živi u skladu sa
moralnim kodom / destruktivno ponašanje
prema drugima
Uverenje: racionalno
Osećanje: kajanje
Kognitivne posledice: osoba preuzima odgovarajući
nivo lične odgovornosti, pripisuje odgovarajući nivo
odgovornosti drugima, uzima u obzir olakšavajuće
faktore, stavlja svoje ponašanje u opštiji kontekst.
Tendencije ka akciji: osoba preuzima odgovornost
za nedelo, razumeva razloge zbog kojih ga je
počinila, pokušava da popravi ono što se može
popraviti.
Zaključak: otkrivanje neadekvatnosti ili
slabosti u vezi sebe ili grupe kojoj
pripadamo / drugi nas gledaju sa visine ili
izbegavaju
Uverenje: racionalno
Osećanje: razočaranost
Kognitivne posledice: osoba je realistična u vezi
verovatnoće da će grupa koja je procenjuje primetiti
ili biti zainteresovana za to što se desilo, realistična je
u vezi stepena neodobravanja koji će dobiti i trajanja
neodobravanja
Tendencije ka akciji: osoba nastavlja da aktivno
učestvuje u socijalnim interakcijama, odgovara
pozitivno na pokušaje drugih da poprave socijalnu
situaciju.
Zaključak: loš tretman od strane druge osobe
Uverenje: racionalno
Osećanje: žaljenje
Kognitivne posledice: osoba je realistična u vezi
stepena nepoštenosti tuđeg ponašanja, manje je
sklona da misli o prošlim povredama, ne misli da
druga osoba treba da napravi prvi korak
Tendencije ka akciji: osoba kominicira svoja
osećanja drugoj osobi direktno, pokušava da utiče na
drugu osobu da se ponaša na ispravniji način
 Zaključak: pretnja odnosu sa partnerom od
strane treće osobe
Uverenje: iracionalno
Osećanje: nezdrava ljubomora
Kognitivne posledice: osoba vidi pretnju odnosu
onda kada ona ne postoji, veruje da je druga osoba
atraktivnija od nje same i da će je zbog nje partner
ostaviti
Tendencije ka akciji: osoba traži stalno uveravanje
da je voljena, nadgleda partnerovo ponašanje i
osećanja, pokušava da ograniči partnerovo kretanje i
aktivnosti, postavlja testove koje pratner treba da
položi.
Zaključak: druga osoba poseduje i uživa u
nečemu što mi želimo za sebe ali nemamo
Uverenje: iracionalno
Osećanje: nezdrava zavist
Kognitivne posledice: osoba teži da omalovaži
vrednost željene stvari i/ili osobu koja je poseduje /
smišlja kako da dobije željenu stvar bez obzira na
njenu korisnost / smišlja kako da liši drugu osobu
željene stvari.
Tendencije ka akciji: osoba verbalno nipodaštava
osobu kojoj zavidi i/ili predmet svoje želje / oduzima
predmet svoje želje od drugog / kvari ili uništava
predmet svoje želje da ga druga osoba ne bi imala
Zaključak: pretnja odnosu sa partnerom od
strane treće osobe
Uverenje: racionalno
Osećanje: zdrava ljubomora
Kognitivne posledice: osoba ne vidi pretnju onda
kada ona ne postoji, prihvata da partner može videti
drugu osobu kao atraktivnu.
Tendencije ka akciji: osoba dozvoljava partneru da
izrazi ljubav i ne traži uveravanja, dozvoljava
partneru slobodu kretanja bez nadgledanja njegovih
osećanja i ponašanja, dozvoljava partneru da pokaže
zainteresovanost za suprotan pol bez postavljanja
testova
Zaključak: druga osoba poseduje i uživa u
nečemu što mi želimo za sebe ali nemamo
Uverenje: racionalno
Osećanje: zdrava zavist
Kognitivne posledice: osoba iskreno piznaje sebi da
želi to što druga osoba ima / smišlja kako da dobije
ono što želi, ukoliko to iskreno želi / dopušta drugoj
osobi da ima ono što je predmet želje i da uživa u
tome.
Tendencije ka akciji: osoba pokušava da stekne ono
što želi, ukoliko je želja iskrena

Iako smo do sada razmatrali samo razliku između zdravih i nezdravih negativnih
osećanja, REBT zagovara da je takođe potrebno napraviti razliku između zdravih pozitivnih i
nezdravih pozitivnih osećanja. Zdrava pozitivna osećanja slede iz racionalnih uverenja dok
nezdrava pozitivna osećanja slede iz iracionalnih uverenja. Tako, na primer, u zdrava pozitivna
osećanja spadaju zadovoljstvo, radost, oduševljenje i sl. koji se javljaju u prisustvu pozitivnih
aktivirajućih događaja koji ukazuju da su želje koje osoba ima ostvarene. U nezdrava pozitivna
osećanja spadaju, na primer, ushićenost sobom ili drugom osobom i sl. koji se javljaju u
prisustvu pozitivnih aktivirajućih događaja koji ukazuju da su zahtevi osobe ostvareni. Iako su
sva pomenuta osećanja prijatna, ona koja su pozitivna i zdrava pomažu osobi da ostvari svoje
dugoročne ciljeve, dok ona koja su pozitivna i nezdrava obično donose neposredno osećanje
zadovoljstva, ali dugoročno gledano vode lošim posledicama.

Multiple determinante C
Ukoliko napravimo pretpostavku da klijent ima samo jedno osećanje u vezi aktivirajućeg
događaja veoma ćemo pojednostaviti njegova iskustva (Dryden, 2002). Klijenti češće imaju više
osećanja, ili mešavinu osećanja vezana za situaciju u kojoj se njihov problem javlja. Svako od
ovih osećanja ima svoje vlastito kritičko A koje je, kao što je već pomenuto, stvaran događaj ili,
još mnogo češće, zaključak o događaju. Sledi primer.
 Ukoliko klijentkinja veruje da je partner zanemaruje i to evaluira na iracionalan
način, ona će biti besna onda kada se fokusira na sebične aspekte njegovog
ponašanja, povređena onda kada se fokusira na nebrižljive aspekte njegovog
ponašanja, anksiozna onda kada misli o mogućnosti da će je on odbaciti, itd.

Takođe, osećanja i ponašanja uglavnom imaju multiple determinante. Omogućavajući

klijentu da slobodno govori ili ga temeljno ispitujući terapeut može naći da je C rezultat
nekoliko iracionalnih uverenja, često sa spiralnim, lateralnim ili hijerarhijskim vezama (Walen,
DiGiuseppe, Dryden, 1992). Sledi primer.

Anksioznost klijentkinje u vezi predstojećeg stupanja u brak predstavljala je

posledicu nekoliko iracionalnih uverenja od kojih je svako imalo svoje kritičko A.
Tako, jedno uverenje bilo je: „Moram imati garanciju da se udajem za osobu koja će
mi u potpunosti odgovarati, i užasno je i nepodnošljivo to što je nemam“. Drugo
uverenje bilo je „Moram imati garanciju da neću biti sputana u braku, na bilo koji
način, i užasno je i nepodnošljivo to što je nemam“. Ako, s druge strane, razmotrimo
uverenja koja su opštija i bazičnija, vidimo da klijentkinja ima zahtev da joj brak
bude u potpunosti udoban i prijatan, i da mora imati apsolutnu kontrolu nad važnim
stvarima u svom životu.

Sekundarni emocionalni poremećaj

Kao što je već naglašavano, ljudi su samorefleksivni i kontinuirano misle o svojim
mislima, osećanjima i ponašanjima (Ellis, 1994). Tako, osećanja koja osoba ima u prvobitnoj A-
B-C epizodi mogu postati aktivirajući događaj u drugoj A-B-C epizodi, u kojoj njena uverenja
determinišu kako će se osećati u vezi prvobitnog osećanja. Ukoliko se ova osećanja evaluiraju
kroz prizmu apsolutističkih zahteva, i drugih iracionalnih uverenja povezanih sa njima, ona će
biti pojačana i/ili će se stvoriti novi poremećaj. Pojava da ljudi remete sebe u vezi svojih
poremećaja naziva se na različite načine od kojih su najčešći sekundarni emocionalni poremećaj
(Ellis, 1994, Dryden, Yankura, 1993) i meta emocionalni poremećaj (Dryden, 2002). Isticanje
da ljudi sebe često čine poremećenim oko svojih poremećaja, tako što veruju da ne smeju imati
snažna uznemirujuća osećanja, da ne smeju ispoljavati disfunkcionalna ponašanja, i da ne smeju
misliti izvitopereno predstavlja specifičnu crtu REBT-a, pošto se u ovoj terapiji ovaj poremećaj
naglašava više nego u drugim kognitivno bihejvioralnim terapijama.
U kliničkom radu najčešće se susrećemo sa nezdravim negativnim osećanjima u vezi
nezdravih negativnih osećanja. Na primer, klijenti često doživljavaju strah u vezi svog straha,
stid u vezi svog straha, krivicu u vezi svog besa, depresiju u vezi svoje depresije ili pasivnosti
itd. Ipak, može se desiti da klijent ima nezdravo negativno osećanje u vezi zdravog negativnog
osećanja kao kada se, na primer, stidi toga što je tužan (Dryden, Yankura, 1993).
 Kao što vidimo, sekundarni ili meta emocionalni poremećaj takođe se objašnjava preko
A-B-C modela pri čemu, u ovom slučaju, sopstvena emocionalna reakcija (C1) postaje negativni
aktivirajući događaj (A2). Sem mogućnosti da remetimo sebe u vezi naših nezdravih negativnih
osećanja postoji takođe mogućnost da remetimo sebe u vezi zaključaka koje pravimo o ovim
osećanjima koji, u nekim slučajevima, predstavljaju “kritičko A” (Dryden, 2002, Dryden, 2009).
Zamislimo, na primer, da se osoba oseća anksiozno (C1) u vezi ideje da će imati loš govor pred
publikom (A1). Ona može učiniti sebe anksioznom u vezi svoje anksioznosti ili može učiniti
sebe anksioznom u vezi svog zaključka da kada je anksiozna gubi kontrolu nad sobom. U ovom
drugom slučaju ona je više anksiozna u vezi toga što gubi kontrolu nad sobom nego što je
anksiozna u vezi same anksioznosti. Ove dve mogućnosti prikazane su figurom 6 (Dryden,
2009):

Figura 6: primeri nastanka sekundarnog emocionalnog poremećaja

A1: Izvesti loš javni govor A: Izvesti loš javni govor

B1: Iracionalno uverenje B1: Iracionalno uverenje
C1: Anksioznost C1: Anksioznost

A2: Osećanje anksioznosti A2: Gubljenje kontrole (zaključak u vezi C1)

B2: Iracionalno uverenje B2: Iracionalno uverenje
C2: Povećana anksioznost C3: Povećana anksioznost

Pošto osoba opaža svoj sekundarni emocionalni poremećaj (C2), i nešto misli o njemu,
ona može otići na psihoterapiju i ukoliko, na primer, ne uspe da brzo postigne da se oseća dobro,
ona od ovog “neuspeha” može napraviti treći aktivirajući događaj (A3), i takođe kreirati treća
iracionalna uverenja (B3) kao što su, na primer: “Ne smem imati neuspeh u terapiji! Bezvredan
sam ako ne uspem u ovoj važnoj stvari!”. Sa ovim disfunkcionalnim uverenjima ona takođe
kreira treći nivo simptoma (C3) kao što su, na primer, anksioznost i depresija u vezi “nedovoljno
uspešne” terapije. Reč je o tzv. tercijalnim simptomima poremećaja (Ellis, 1994), koje je takođe
potrebno identifikovati i pomoći klijentima da ih prevaziđu. Tercijalni emocionalni poremećaji
odnose se, dakle, na promenu sekundarnih simptoma i u psihoterapiji se javljaju u vidu otpora
terapiji.
U REBT-u, terapeut rutinski razmatra sadašnje primarne simptome, ali takođe traga za
simptomima u vezi simptoma i, takođe, za simptomima vezanim za to kako klijent misli i kako
se oseća u vezi terapijskog procesa. Obično se prvo radi sa sekundarnim (ili tercijalnim)
simptomima, a tek zatim se istražuju primarni. Razlog za ovu proceduru (koja ima izuzetke)
počiva na nalazu da ljudi umeju da postanu toliko preokupirani svojim sekundarnim simptoma
da im je često teško da prevaziđu svoj primarni poremećaj. Sledi primer (Ellis, 1994).
 Klijentkinja (23 god, glumica) bila je u panici da se može desiti da loše glumi (C1),
ali je zatim postala panična u vezi svoje panike i mogućeg zaboravljanja teksta dok
je u panici (C2). Takođe, bila je u panici u vezi mogućnosti da “potroši suviše
mnogo vremena i novca” na terapiji (C3).
Najpre joj je pružena pomoć da uvidi da njena panika u vezi terapije (C3) potiče iz
iracionalnog uverenja (B3): “Ako terapija bude trajala godinama, to će uništiti moju
glumačku karijeru i biće užasno!”. Nakon osporavanja ovog iracionalnog uverenja
došla je do racionalnog da bi, ukoliko bi terapija trajala dugo, to bilo veoma
nepoželjno ali ne i užasno. Zaključila je, takođe, da njena panika u vezi terapije ima
za posledicu produžavanje terapije i da je za nju bolje da izađe na kraj sa njom i da
je zameni odgovarajućom obazrivošću, što je i učinila.
Klijentkinjin sekundarni simptom (C2), panika u vezi njene panike i mogućnosti da
zaboravi tekst poticala je iz iracionalnog uverenja (B2): “Ne smem biti u panici
pošto ću, ako paničim, zaboraviti tekst što će uništiti moju celokupnu karijeru!”.
Nakon osporavanja ovog iracionalnog uverenja uvidela je da nema razloga zbog
koga ona apsolutno ne bi smela biti u panici; međutim, ukoliko se fokusira na tekst, a
ne na paniku, još uvek može glumiti dobro. Uvidela je, takođe, da čak i ako bi njena
karijera glumice bila uništena, ona bi mogla raditi kao model ili bi mogla slediti
drugačije karijere i biti prilično srećna.
Nakon rada na tercijalnoj panici (C3) i sekundarnoj panici (C2), klijentkinja je
započela rad na svojoj primarnoj panici (C1), koja je poticala iz iracionalnog
uverenja (B1): “Moram uvek glumiti dobro i ako ne postanem velika glumica ja sam
kompletan promašaj!”. Osporila je ovo iracionalno uverenje i došla do racionalnog
koje je tvrdilo da bez obzira koliko mnogo želela da glumi dobro i da postane velika
glumica, ona to očigledno ne mora da bude. Stvarno bi bilo loše ako ne bi uspela, ali
to ne bi bio “smak sveta”.
Nakon rada na njenoj panici, panici u vezi panike, i panici u vezi dugačke,
neefikasne terapije, klijentkinja je u značajnoj meri promenila svoju bazičnu
filozofiju užasavanja; retko kada je bila anksiozna u vezi drugih stvari (posebno
ljubavnih odnosa) i funkcionisala je mnogo bolje kao glumica.
D – osporavanje i E – nova racionalna filozofija i
funkcionalna osećanja, ponašanja i kognicije

Kada osoba ima emocionalnu patnju i ponaša se disfunkcionalno (C), nakon nekog
neželjenog iskustva (A), da bi izašla na kraj sa ovom patnjom može pokušati da promeni A, B ili
C – ili sva tri elementa (Ellis, 1994). Tako, ako se osoba oseća depresivno i izbegava socijalne
kontakte nakon što je ozbiljno kritikovana i odbačena od strane osobe čije odobravanje želi, ali i
snažno zahteva, ona može:
 promeniti A tako što će povratiti odobravanje ove osobe ili tako što će ga dobiti od drugih
značajnih osoba u njenom životu,
  promeniti B tako što će zameniti svoje iracionalno uverenje: „Ja apsolutno moram imati
odobravanje „te i te osobe“ ili sam bezvredna osoba!“ sa racionalnim: „Ja bih volela da
dobijem odobravanje „te i te“ osobe, ali ako ga ne dobijem, još uvek mogu prihvatati
samu sebe!“.
 promeniti C tako što će forsirati sebe da ulazi u socijalne kontakte, uprkos svojoj
depresiji, i stoga pomeriti pažnju sa depresije na druge stvari i osetiti izvesno
zadovoljstvo.
REBT pomaže ljudima u menjanju sva tri elementa: A, B i C, kao i u prepoznavanju i
menjanju sekundarnog emocionalnog poremećaja, tj. simptoma u vezi svojih simptoma (C2).
Međutim, neki A ne mogu biti promenjeni, pošto nemamo svemoćnu kontrolu nad njima. Tako,
osoba koja nas je kritikovala može da nastavi da nas kritikuje i odbacuje, a to može učiniti i neko
drugi. Disfunkcionalno C često se može promeniti, posebno ako je reč o izbegavanjima, fobijama
ili kompulzijama, tako što ćemo forsirati sebe da radimo ono što izbegavamo ili da prestanemo
da radimo ono što kompulzivno radimo. Ipak, ponekad je gotovo nemoguće promeniti
disfunkcionalno C bez promene B. Tako, ukoliko je osoba u panici u vezi javnog govora, leta
avionom, pričanja sa osobom koja ju je odbacila i sl., panika može biti toliko remeteća da će je
stopirati u ovim aktivnostima. Tako, rad na posledicama (C) može biti značajno ometen, ili čak
nemoguć, sve dok se ne promene uverenja o datim situacijama (B).
Po Elisovom mišljenju, imamo mnogo veću kontrolu nad B, nego nad A ili C (Ellis,
1994). Ljudi mogu odabrati da sami sebe čine zdravo tužnim, razočaranim, nezadovoljnim ili
nezdravo anksioznim, depresivnim, besnim, kada se susretnu sa različitim nedaćama. Sistem
uverenja relativno je lako istražiti i promeniti Zapravo, mi konstantno rekonstruišemo neka od
naših uverenja u vezi sebe, drugih ljudi i sveta u skladu sa novim iskustvima i razmišljanjem o
njima. Ukoliko radikalno modifikujemo neke od jezgrovnih apsolutističkih zahteva, i time
napravimo značajnu filozofsku promenu, REBT pretpostavlja da ćemo time promeniti mnoštvo
svojih samoosujećujućih osećanja, ponašanja i zaključaka, vezanih za različite situacije u kojima
se ovo uverenje aktivira.
Osnovni cilj preferiranog ili „elegantnog“ REBT-a podrazumeva da klijent postane
svestan svojih apsolutističkih zahteva i uverenja kao što su užasavanje, nepodnošenje, osuđivanje
sebe/drugih/životnih uslova i da im se, uz pomoć terapeuta, suprotstavi na različite načine sve
dok od njih ne odustane i zameni ih racionalnim uverenjima. Suprotstavljanje se odvija u formi
osporavanja koje se, u REBT-u, obavlja na kognitivni, emotivni, imaginativni i bihejvioralni
način. Potrebno je da proces otkrivanja klijentovih iracionalnih uverenja, kao i proces njihovog
osporavanja, bude veoma snažan i energičan (Ellis, 1979b).
Kognitivno ili filozofsko osporavanje počiva na sposobnosti čoveka da misli o svom
mišljenju, idejama i stavovima i podrazumeva dovođenje u pitanje logičke, empirijske i
pragmatičke osnovanosti apsolutističkog zahteva i drugih iracionalnih uverenja. Tokom ove vrste
osporavanja terapeut upućuje klijentu neka od sledećih pitanja: „Gde je dokaz da se nepoželjne
(neprijatne, opasne, nepravedne) stvari vama ne smeju događati?“, „Da li iz toga što nešto
snažno želite nužno sledi da to morate i da dobijete?“, „Da li je to što mislite u skladu sa onim
što vam se događa u životu?“, „Dokle god budete verovali u to što tvrdite, kako ćete se osećati?“,
„Da li vam ovaj zahtev pomaže da ostvarite svoje ciljeve?“, „Ukoliko se vaš zahtev ne ostvari, na
koji način je to po vas stvarno užasno (strašno, grozno) ili nepodnošljivo?“ itd. Terapeut
energično osporava i raspravlja klijentova iracionalna uverenja i uči klijenta kako da samostalno
sprovede ovakvo osporavanje, internalizujući način postavljanja pitanja da bi se suprotstavio
sadašnjim i budućim iracionalnim uverenjima. Sličan efekat može se postići uz pomoć različitih
emotivnih, imaginativnih i bihejvioralnih tehnika, koje se koriste u osporavanju. Klijentu se
može dati instrukcija da se ponaša u suprotnosti sa iracionalnim zahtevima i da se, na primer,
izloži situacijama za koje misli da su „užasne“ i „nepodnošljive“ što vodi uvidu da ih je moguće
tolerisati.
Zbog značaja osporavanja, A-B-C modelu dodaju se elementi D i E (Ellis, 1994). Pod
oznakom D (eng. disputing) podrazumeva se osporavanje koje pomaže klijentima da uvide da su
njihova uverenja logički neodrživa, u neskladu sa socijalnom realnošću i nepraktična, tj. da vode
lošim rezultatima. Pod oznakom E podrazumeva se novi racionalni pogled na stvari i nova,
funkcionalna osećanja, ponašanja i kognicije koji nastaju kada osoba napusti iracionalna i počne
da se rukovodi racionalnim uverenjima.
Dok rade na napuštanju svojih apsolutističkih zahteva klijenti istovremeno zadržavaju
svoje racionalne želje, i traže načine kako da ih ispune. Osim što REBT pokazuje klijentima
kako mogu da napuste svoje samoosujećujuće ideje, osećanja i ponašanja on, takođe, pokušava
da im pomogne da ostvare kreativniji i u većoj meri samoaktualizovani život. Ukoliko klijenti
žele da se samoaktualizuju potrebno je da, najpre, ospore disfunkcionalne stavove koji remete
ostvarenje njihovih ciljeva i vrednosti a, zatim, kada se oni uglavnom uklone, pokušaju da
ostvare svoje želje i preferencije.

A-B-C model u interpersonalnim odnosima

Interakcije i uzajamni uticaji između G, A, B i C, u zdravom i nezdravom funkcionisanju
pojedinca su višestruki, što važi i za interakcije između G, A, B i C u odnosu između dvoje ili
više ljudi. Kada su dvoje ili više ljudi u odnosu, ne samo što kod svakog od njih njihovi vlastiti
G, A, B i C utiču jedni na druge, već ove komponente vrše recipročne uticaje na G, A, B i C
drugih ljudi. Pošto su mogućnosti ovih interakcija gotovo beskonačne usmerićemo se samo na
neke od najznačajnijih kao što su zloćudni krugovi interakcije unutar pratnerskog odnosa (Ellis,
Dryden, 1997), koji su prikazani prikazani figurom 7.

Figura 7: zloćudni krugovi interakcije

Žena
A1 (zaključak): Evo ga, opet pije jer ne može da podnese da
bude kraj mene.
B1: Taj kreten ne bi smeo to da mi radi!
C1: Odbrambena ljutnja (da bi se zaštitilo samopoštovanje),
oduzima flašu partneru

Muškarac
 B2: Ne mogu da podnesem da mi dosađuje!
C2: Ljutnja, viče na partnerku

Žena
A3 (zaključak): On me ne voli.
B3: Strašno je što me ne voli!
C3: Osećanje povređenosti,
mrzvoljno se povlači od partnera

Muškarac
A4 (zaključak): Ponovo sam to učinio.
B4: Ja ništa ne vredim jer ne mogu da
kontrolišem svoj bes.
C4: Osećaj krivice, opijanje da bi ga
zaboravio.

Zloćudni krugovi interakcije nastaju kada disfunkcionalno ponašanje (C), jednog od

partnera, posluži kao aktivirajući događaj (A1) za iracionalno uverenje (B1) drugog partnera koje
ga uvodi u disfunkcionalna osećanja i ponašanja (C1). Ova osećanja i ponašanja služe kao
aktivirajući događaj (A2), za prvog partnera, koji pokreće njegova vlastita iracionalna uverenja
(B2), koja ga vode disfunkcionalnim osećanjima i ponašanjima (C2) što, dalje, služi kao novi
aktivirajući događaj (A3) za drugog partnera i tako dalje „u krug“. Partneri često donose
zaključke o ponašanju onog drugog koji mogu biti tačni ali su često pogrešni i obojeni
disfunkcionalnim evaluacijama. Oni postaju predmet terapijskog rada ali obično tek nakon što su
iracionalna uverenja oba partnera zamenjena racionalnim (Ellis, 1994).
Interakcije između brojnih A, B i C u porodičnom sistemu, gde postoji tri ili više članova,
još su složenije. Svaki član porodice ima svoje sopstvene ciljeve (G), svoje aktivirajuće
događaje (A), unutar i izvan porodice, svoja uverenja (B) o ovim aktivirajućim događajima i
svoje emocionalne, bihejvioralne i kognitivne posledice (C). Članovi porodice takođe stvaraju i
oblikuju organizaciju, ili sistem, koji je entitet sa svojim posebnim karakteristikama. Ovaj
sistem takođe ima ciljeve (G), aktivirajuće događaje (A), pravila, stavove i uverenja (B) i
posledice (C). Članovi porodice ne samo što su pod uticajem G, A, B i C drugih članova, već i
G, A, B i C porodičnog sistema. Takođe, G, A, B i C svakog člana porodice utiče na G, A, B i C
sistema.

Porodica može imati cilj (G) da muž radi a da se žena brine o njihovo dvoje dece.
Međutim, muž može ostati bez posla, duže vreme, što predstavlja negativan
aktivirajući događaj (A). Porodica može zagovarati iracionalno uverenje (B) da muž
treba da radi, dok žena ne sme, što ima za posledicu (C) da je porodica u ozbiljnom
ekonomskom problemu, a muž i žena depresivni pošto ne mogu da izdržavaju
porodicu.

REBT porodični terapeut pokušava da pomogne članovima porodice da uvide kako

bespotrebno uznemiravaju sebe u vezi sistema i da promene vlastite A, B i C ali ih, takođe,
ohrabruje da promene A, B i C samog porodičnog sistema. REBT, dakle, koristi tzv. dvostruki
sistemski pristup tako što: (a) pokušava da pomogne individualnim članovima porodice da se
promene ali, takođe, (b) teži promeni samog sistema tako da njegova disfunkcionalna struktura
vodi manjem broju stresora i ohrabruje manji broj iracionalnih uverenja (Ellis, 1994). REBT
porodični terapeut može pokušati da pomogne porodici da promeni iracionalna uverenja i da ih
zameni preferencijama, izmeni aktivirajuće događaje tako što će rešiti neke praktične probleme i
pomogne članovima porodice da steknu veštine koje bi pomogle da bolje uzajamno funkcionišu,
komuniciraju i sl.
Kao što vidimo, REBT se slaže sa većim delom gledišta sistemskih teorija i važnošću
fokusiranja na celinu, organizaciju i odnose između članova porodice. Ipak, on smatra da se u
ovom fokusu može preterati tako da se zanemaruju aspekti problema individualnih članova
(Ellis, Dryden, 1997). REBT smatra da će osobe sa poremećajem ličnosti, psihozom ili
organskom ili mentalnom deficijencijom, iako mogu biti manje poremećene u funkcionalnoj
nego u disfunkcionalnoj pordici, biti prilično poremećene u bilo kojoj vrsti porodice. Budući da
obično imaju sopstvene genetske i razvojne sklonosti da sebe čine poremećenim, poboljšanje
porodičnog sistema može im pomoći, ali teško da će ih izlečiti (Ellis, 1994). Stoga, REBT
porodična terapija, više od drugih vrsta porodične terapije, naglašava da je potrebno pomoći
ovakvim ljudima da nauče kako da smanje svoj poremećaj i da prestanu da se omalovažavaju u
vezi svojih emocionalnih problema.
Prve važnije knjige koje primenjuju REBT principe na brak i porodične probleme bile su
„Kako živeti sa neurotikom“ (Ellis, 1957b) i „Vodič za uspešan brak“ (Ellis, Harper, 1961).
Nakon toga objavljen je veliki broj članaka i knjiga koji pokazuju kako se REBT može primeniti
u bračnoj i porodičnoj terapiji. Iako je niz studija potvrdio efikasnost REBT-a u tretiranju
individualnih klijenata, još uvek nema toliko istraživanja kada je u pitanju REBT porodična
terapija. Ipak, postoje neki rezultati koji ukazuju da se REBT i kognitivno bihejvioralni pristup
mogu efikasno koristiti kod pomaganja porodici sa emocionalnim problemima (na primer,
Epstein, Schlesinger, Dryden, 1988, Silverman, McCarthy, McGovern, 1992).