Istorija drame i pozorišta

Studijski program: gluma

Španski zlatni vek: Kalderon, Lope de Vega, Servantes

Pod pojmom Zlatni vek (šp. Siglo de Oro) u španskoj književnosti podrazumeva se doba
Renesanse (XVI vek) i Baroka (XVII). Moglo bi se reći da Zlatni vek počinje 1492. godine, kada
je Antonio de Nebriha (Antonio de Nebrija) izdao prvu gramatiku španskog jezika (Gramática
Castellana), i završava se smrću Pedra Kalderona de la Barke (Pedro Calderón de la Barca),
1681. Servantes, Lope de Vega, Gongora, Kevedo i Kalderon su samo neka od velikih imena
koja su ostavila neizbrisiv pečat u španskoj književnosti.
Godina 1492. višestruko je značajna za Španiju i špansku istoriju i jezik. Pored već pomenutog
izdavanja prve gramatike španskog jezika, te iste godine, pala je Granada, poslednji arapski
bastion na španskom tlu, što je značilo i uspešno okončanje Rekonkiste, i konačno oslobođenje
Iberijskog poluostrva od arapske dominacije. Takođe, 12. oktobra 1492. godine, Kolumbo je
otkrio novi kontinent u službi španskih Katoličkih kraljeva, što je predstavljalo otvaranje nove
epohe u istoriji Španije koja sada postaje kolonijalna velesila.
U okviru ovog perioda ističu se dva kulturna, umetnička i književna pokreta: renesansa u 16.
veku i barok u 17. veku.
Doba baroka u Španiji donosi korenite promene u društvenom i književnom životu Španaca.
Formira se krajem 16. veka, a u 17. veku donosi promene u shvatanju života i odnosu prema
umetnosti. Barok prekida sa renesansnim estetičkim shvatanjem da je umetnost “podražavanje
prirode“. Osnovni moto ove epohe je “Čitaoca treba začuditi“. U baroku dolazi do duboke
promene svih književnih vrsta. Neke od osnovnih karakteristika stila barokne književnosti su:
traganje za novim izražajnim sredstvima kako bi se u citaocu probudio senzibilitet, inteligencija i
divljenje, zamena ustaljenih normi pojedinačnim ocenama, procenama i ličnim hirovima,
dinamična koncepcija života i smrti, slikovito suprotstavljanje ekstremnih elemenata,
izveštačenost, izobilje ukrasa i sklonost komplikovanju.
Barokno stvaralaštvo je imalo jednostranu viziju stvarnosti, neumereno se idealizovala
neravnoteža i često je dolazilo do ekspresionističke deformacije. Aleho Karpentijer je rekao da je
barok kao stil opstao toliko dugo zato što je barokni način razmišljanja bio opšte stanje duha u
hispanskom svetu u XVII veku. U okviru baroknog stila postoje dve tendencije koje se
ispoljavaju početkom XVII veka. To su kultizam i konceptizam, to su pesnički pravci, prvi se
vezuje za maninrizam, izveštačenost, a drugi za stil koji podrazumeva upotrebu metafora, brz
ritam itd.
Pozorište takođe drastično menja svoju prirodu i tehniku mešajući tragične i komične motive,
stvarajući pri tom izrazito špansku dramsku vrstu — tragikomediju ili novu komediju (ili
špansku komediju kako je neki zovu). Takođe se koriste i nazivi nacionalni ili klasični teatar
Zlatnog veka. Njen tvorac je Lope de Vega, najplodniji dramaturg tog doba. Svoju poetiku Lope

1
de Vega će izložiti 1609. godine u delu Nova umetnost pisanja komedija (Arte nuevo de hacer
comedias).
Glavne karakteristike nove komedije su: mešanje komičnog i tragičnog, nepoštovanje jedinstva
vremena i prostora, ugađanje publici — radnja treba da bude vođena u skladu sa verovanjima i
moralnim vrednostima publike, velika tematska raznovrsnost — avanturističke, istorijske,
mitološke, adaptacije književnih dela, urbane teme, ruralne teme, itd, stalni likovi.
Tradicionalni motivi španskog pozorišta u šesnaestom i sedamnaestom veku su motivi ljubavi i
časti, odanost kralju i gospi, prisutni i kod Kalderona, ali i Tirsa de Moline, Lope de Vege... U
središtu pažnje su često pokret i pustolovina, junak luta po svetu, da bi odbranio čast ili osvojio
ljubav.
U remek delu Lope de Vege, Fuenteovehuna, narodna ideologija izbija u prvi plan, i vrednosti
časti i poštenja se zamenjuju vrednostima pobune i zajedničke odgovornosti. Celo mesto tu
prima odgovornost za ubistvo svirepog feudalca koji ugnjetava narod, krši njegova prava i nema
nikakvog obzira. (1619) Melhinger piše da je Fuenteovheuna potvrda realističke objektivnosti
kojoj priliči da se nepravda nazove pravim imenom na pozornici. A nepravda znači zloupotreba
moći, nasilje, silovanje, sramota. Jedan je grand, kraljev namesnik, u selu Fuenteovehuna, lovac
na žene. Devojke koje ga odbijaju stiže njegov bes, jednu otima zajedno sa mladoženjom, na
svadbi, ona poziva zatim narod na pobunu, oni razvratnika uhvate i ubiju. Narodni bes ne može
imati poslednju reč, pa se meša i kralj, on šalje sudiju koji ispituje slučaj, pri ispitivanju svi daju
isti odgovor na pitanje ko je ubica: Fuenteovehuna. Selu se oprašta krivica, sam kralj Ferdinand i
kraljica Izabela.
Melhinger navodi čitanje ovog komada Fasbindera, koje se zvalo Selo u plamenu, gde je rulja na
kraju sa prestola skinula kralja i kraljicu i proždrala ih, u činu gde revolucija postaje orgazam.
Melhinger tvrdi da u tom tekstu, kao i Kalderonovom Zalamejskom sudiji mali čovek iz puka
izrasta u velikog čoveka, a pučka književnost postaje velika literatura.
Lope de Vega je bio miljenik gledalaca iz naroda, dok je Kalderon pretežno bio dvorski pisac, ali
su se i njegova dela prikazivala u narodnim pozorištima, na kolima i u dvorištima.
U Španiji su oko 1570. godine bila popularna pozorišta dvorišta, Coral del Principe i Coral della
Cruz, dvorišta između privatnih kuća, gde su se podizale pozornice.
Napred je bio prostor za žene, koji se zvao casuela, pored deo za savet staraca, gore tavanica za
sveštenstvo, a na obe strane su stajale klupe za narod. Sa terasa okolnih kuća su vlasnici gledali
predstave, ili čak iznajmljivali pozicije. Scenografija je bila jednostavna, zavese su se razmicale i
otkrivale prizore.... Kostimi su bili raskošniji od scenografije, piše Molinari.
Zigfrid Melhinger u knjizi Istorija političkog pozorišta piše da je Zlatni vek pozorišta u Španiji
najčudniji i možda najpolitičniji fenomen u istoriji pozorišta, jer je pozorište bilo besklasno i nije
se ograničili samo na komediju. Zlatni vek je bio vek pučkog pozorišta. U Madridu jeste
postojalo velelepno pozorište na dvoru, ali je osnovano i pozorište dvorište, corral, primitvno kao
pučko pozorište u krčmama, u koje su čak odlazili i plemići jer je to pozorište bilo veselije.

2
Komedije i farse su u to vreme bile metafore egzistencije, to je obeležje baroka, prema
Melhingeru, uverenje da je život san, kao što je rekao Kalderon, ili Šekspir, da smo mi građa od
koje se prave snovi. Komedije postaju tragične, a tragedije komične. 1588. godine je poražena
španska armada, što je uticalo na povredu ili krah nacionalnog ponosa i gubitak samopouzdanja,
tada počinje kriza, koja se reflektuje u pozorištu.
To je vreme promena i vreme skepse, 1600. godine je Đordano Bruno spaljen na lomači.
Lope de Vega je bio dve godine stariji od Šekspira, imao je 26 godina kada je armada poražena.
Melhinger piše da je delio Šekspirove poglede na svet. Delio je mišljenje da je život san, ali nije
bio pesimista, smatrao je da je ovaj život vredan muke, bio je renesansni čovek, Servantes mu se
divio. Živio je sa dve žene, dve porodice, jedna žena je bila glumica.
Duh njegovih komedija je bio vedar, zapleti zamršeni. Melhinger piše da je pronalazač ljubavnih
komedija i da je anticipirao sve što dolazi posle u španskom pozorištu, između ostalih i Lorku,
uveo je erotiku na scenu.
Molinari piše da su u Španiji, kao i u Italiji i Francuskoj, u šesnaestom i sedamnaestom veku
postojale družine putujućih glumaca, koje su prikazivale tekstove zlatnog doba književnosti,
Lope de Vege, Tirsa de Moline, Pedra Kalderone de la Barke. Oni su bili višestrani pisci, pisali
su po porudzbinama dvora i javnih pozorišta, ali i crkvena prikazanja za svetkovine, održavane o
narodnom trošku. Iste družine su prikazivale i i svete i svetovne tekstove.
Sveti tekstovi su prikazivani uz bogate kostime i scenske efekte, bilo je mašina pomoću kojih su
likovi sletali odozgo, ali i odlazili u nebo na kraju.
Naročito su bile popularne Commedia de santos i auto sacramental, dramatizovnai životi
svetaca. Comedia de santos je drama stvarnih lica, a u auto sacramental, religioznim
jednočinkama, alegorijske i stvarne ličnosti su se susretale na metafizičkom prostoru, gde se
izvodio misterij svete nafore, pričešća. Izvodjeni su svake godine u Madridu, o prazniku Corpus
Domini. Prikazivao se u 17. veku uglavnom na kolima sličnim svečanim.
Molinari navodi primer Kalderonovog auta Snovi koji su istina, alegorije o boravku Josifa u
Egiptu i njegovim proročkim snovima.
1682. godine je bilo osam kola i spektakularni elemenat je dobio makroskopske razmere. A auto
sacramental, nastao iz želje da se probudi vera u narodu, razvijao se prema svetovnim oblicima,
aristokratskom pozorištu.
Upravo u jednom auto sacramentalu, najveći dramski pisac Španije, Pedro Kalderon de la Barka,
naznačio je jasno, alegorijom, osnovnu temu svog dela, život je sličann pozorištu, svako u njemu
igra svoju ulogu, kako je i Šekspir pisao. El gran teatro del mundo - Veliki svetski teatar, likovi
su tipovi, Bogataš, Kralj, Seljak, igraju u okvirima naznaka pisca, bivaju nagrađeni ili kažnjeni,
jer su zakoni Dobra i Zla neprikosniveni. U tom komadu se spajaju hrišćansko i političko
pozorište, jer alegorična figura Sveta poziva kralja da odbaci krunu jer će gospod odlučiti da li je
vladao dobro ili loše.

3
To je i tema komada Život je san, svetovno remek delo, u kome Kalderon opisuje kako je jedan
poljski kralj zatvorio sina Sigismunda u tamnicu, jer je pročitao u zvezdama da će mali biti
tiranin, zatim ga je vratio na presto, kraljević se zaista pokazao kao tiranin, pa ga je otac uspavao
i probudio u zatvoru, poverovavši da je sanjao prethodni život na dvoru. Na kraju se kraljević
dokopava prestola, ali je naučio svoju lekciju i postao dobar. Taj odnos između sna i jave
prisutan je često kod Kalderona, i u delima Postojani princ, Čudesni vrač.
Melhinger piše da je ovaj komad parabola o ideji kraljevstva. Nakon što je spoznao privremenost
egzistencije, svake, pa i kraljevske, on može biti dobar kralj.
U to vreme je Kalderon postao upravnik kraljevskog pozorišta, kralj Filip je bio slab, a voleo je
teatar, koji je veličao kralja, kao božjeg namesnika na zemlji.
Kalderon je pisao i drame časti: Zalamejski sudac je reprezentativan komad, 1650. napisan.
Melhinger piše da je ta drama veoma značajan prilog političkom pozorištu, napisana petnaest
godina posle Lopeove smrti, uz polemički obrat Lopeove građe. Realitet tu nije izgubio na snazi,
ali se pojavljuje u čvorištu spiritualističke konstelacije. Lope je bio uronjen u život, dok je
Kalderon posmatrao realitet izvan, sa jakom verom, kroz misao credo quia apsurdum. Vera je
osnova Kalderonovog pogleda na svet, zbog čega Melhinger poredi njega sa Eshilom. To je
teološki i filozofski teatar.
Priča Zalamejskog sudca je kao u FuenteOvehuni, kraljevi namesnici dolaze u jedno mesto,
privlače ih naravno devojke, očevi ih skrivaju, ali se uvek nadje neko ko je dovoljno svirep, da
siluje devojku, a oca veže za drvo. Otac mladića koji se usprotivio nepravdi, poput Don Kihota,
je bogati seljak koji je mogao kupiti plemstvo, ali nije, jer je ponosan što je seljak, izabran je za
sudiju koji treba da sudi sinu koji je ranio kapetana. Zbog takve situacije, pozvan je kralj da
razreši situaciju, odnosno presudu da se zločin kazni i zločinac ubije. Kralj donosi odluku u
prilog sudije, jedno ubistvo je dovoljno.
Kalderonov teatar se, kako piše Melhinger, svuda sudara sa politikom, kao i sa verom, koja je
uvek poslednji čin odbrane. To je slučaj u Postojanom princu koji je Grotovski u svom
siromašnom pozorištu prikazao kao skup duhovnih vežbi o pobedi žrtve nad mučiteljima. U toj
drami, princ odbija da preda grad u ruke neprijatelja, da bi bio oslobođen.

Servantes
Migel de Servantes Saavedra (1547 — 1616) je bio španski pesnik, dramaturg i iznad svega
prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima,
pripada kako renesansi, tako i baroku, odnosno svakako Zlatnom veku španske književnosti i na
neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U svetu je poznat kao autor prvog modernog
romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče. Bio je
svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na
tri kontinenta.
Dramsko delo: Servantes je u periodu od 1580. do 1587. godine intenzivno pisao za pozorište,
nakon toga, na špansku pozorišnu scenu stupio je Lope de Vega i počeo da uvodi korenite
4
promene u celokupnoj koncepciji teatra španskog Zlatnog veka stvaranjem nove komedije. Iz
razdoblja kada su se Servantesovi komadi prikazivali u madridskim pozorištima, sačuvana su
samo dva dela: komedija Alžirske dogodovštine i tragedija Opsada Numansije. To je bilo vreme
kada je u španskom teatru još uvek vladala klasična podela na komediju i tragediju i kada su se
pisci pridržavali klasičnih pravila pri pisanju.
Opsada Numansije je klasična tragedija pisana prema pravilima antičkog pozorišta koja obrađuje
istinit istorijski događaj iz 2. veka pne. koji se desio u doba rimskih osvajanja na Iberijskom
poluostrvu. Ovo delo je bilo otkriveno tek u 18. veku, tačnije, 1784. Numansija je bila grad čiji
su stanovnici, nakon višegodišnje opsade rimskih legija Scipiona Afrikanca Mlađeg, izvršili
kolektivno samoubistvo, da ne bi pali živi u ruke neprijatelju, i time osujetili trijumf rimskih
legija.
Iako se pred kraj života ipak povinovao novim pravilima koje je postavio Lope de Vega u Novoj
umetnosti pisanja komedija (1609), izgleda da nije postojalo interesovanje za Servantesove
komedije u tadašnjim pozorištima. Zato je on odlučio da ih objavi, pa je 1615. godine izašla iz
štampe zbirka njegovih komedija i međuigri „Osam komedija i osam novih međuigri“.
Sudbina zatočenika je obrađena u tri komedije. Alžirske tamnice su kompleksna priča o
španskom roblju u alžirskim tamnicama, borbi za očuvanje vere, rađanju ljubavi između
pripadnika različitih veroispovesti, odnosu između gospodara i njihovih zarobljenika. Srčani
Španac je komedija zasnovana na autobiografskim elementima, a Velika sultanija je izgrađena
na pseudoistorijskim elementima, sa složenim dramskim zapletima punim neočekivanih obrta i
scenskih efekata, što su osnovne karakteristike nove komedije.
U oblasti pozorišta, smatra se da je Servantes najbolji u međuigrama, to su vesele sadržine koje
su obično prikazivane između prvog i drugog čina komedije. Servantesovi entremesi obiluju
scenama iz stvarnog života Španaca onog doba, prikazanih takvima kakvi su bili. Iako ih je
napisao mnogo više, sačuvano ih je samo osam, dva u stihu i šest u prozi. Očigledan je uticaj
Lopea de Ruede i njegovog španskog nacionanog kratkog komada, paso.
Servantes je smatrao da komedija treba da bude „ogledalo ljudskog života, primer običaja i slika
istine“ i to mu je pošlo za rukom u entremesima. Birao je situacije i likove iz realnog života,
opisivao ih je čas ironično, čas satirično, a ponekad blagonaklono, ponekad sa gorčinom, ali
nikad sa zlobom. Teme koje je obrađivao su bile licemerje i ispraznost starih hrišćana (Izbor
kmetova u Daganzu), bračne nesuglasice (Sudija za razvod braka), ljubomora starca oženjenog
mladom ženom (Ljubomorni starac), žene iz najnižih slojeva društva (Lažni Biskajac), tragedija
bivšeg vojnika nesposobnog da se uklopi novonastaloj situaciji (Brižna straža), društvene
predrasude (Pozornica čudesa), pikarske teme (Propalica udovac) lakovernost prevarenog muža
(Pećina u Salamanki).
Servantesova dramska dela se retko izvode kod nas u poslednjim godinama, ali je zato Don Kihot
bio polazište dve predstave u poslednje vreme, iako je prozno delo, u režiji Zlatka Pakovića, i
Andraša Urbana.