БУДИЗАМ

Будизам (Buddha Śãsana - Будино учење) је филозофија и религија настала на

сјеверу Индије у 6. вијеку п. н. е. Учење је добило име по Сидарти Гаутами, односно
његовој духовној титули, Буда (будни). Циљ Будиног учења је пробуђење, односно
ослобођење ума напуштањем мржње и незнања, и достизање нирване, стања највеће среће
и окончања патње. Тренинг којим се ово постиже је племенити осмоструки пут. Неки
заправо сматрају индијског цара Ашоку утемељитељем будизма као религије, пар вијекова
након Буде који је утемељио филозофију.

Будизам се током 45 година Будиног подучавања и вијековима после његове смрти

проширио индијским подконтинентом, а потом и централном, јужном, источном и
југоисточном Азијом. Иако се будизам често доживљава као аполитична религија,
одувијек је вршио знатан политички утицај на државе у којима је присутан. Често се
наводи да историја будизма, за разлику од других религија, не познаје погроме,
инквизиције, религијске ратове, лов на јеретике и спаљивање људи и књига у име одбране
догме. Почетком 20. вијека будизам стиже у Европу и Америку.
Будиста највише има (приближно у милионима) у: Кини (укључујући Тибет) (102),
Јапану (89,5), Тајланду (55,5), Вијетнаму (49,7), Мјанмару (41,6), Шри Ланки (12,5),
Јужној Кореји (10,9), Тајвану (9,2), Камбоџи (9,1) и Индији (7). Процјењује се да у свијету
има између 350 и 500 милиона будиста, што будизам чини једном од великих свијетских
религија. У неким земљама југоисточне Азије, будизам је и данас државна вјера.
Будизам се данас може подијелити у три велике гране: теравада, махајана и
вађрајана. Процјењује се да од цјелокупне популације од 324 милиона будиста
сљедбеници махајане чине 56 процената, тераваде 38 процената, а тантричког, односно
тибетанског будизма 6 процената.

1.1. Историја будизма

Пут будизма почиње половином 6. вијека п.н.е. на граници између сјевероисточне
Индије и јужног Непала, када се поглавару ратничког племена Шакја, краљу Шудходани,
и његовој жени, краљици Маји, родио син Сидхарта. Све што се зна о животу Сидхарте је
из легенди насталих много после његове смрти које кажу да је дјечака одмах по рођењу
посјетио чувени индијски мудрац Асита и прорекао му да ће бити или велики владар или
велики духовни вођа. Одлучан да од свог сина направи великог владара, краљ је Сидхарту
„затворио“ у палату и окружио га изобиљем, чврсто рјешен да се дјечак никад не суочи с
биједом или патњом. Сидхарта се оженио љепотицом Јасодаром и добио сина Рахулу.
Будизам је настао у Индији, одакле се проширио Средњом Азијом, Источном
Азијом и Југоисточном Азијом. У свом највећем успону, будизам се проширио од
Монголије до Малдивских острва, од Балка на сјеверу Авганистана до Балија. Као
последица тога, иако је суштина дарме остала иста, њен спољни облик се знатно
промјенио.
У 3. вијеку прије нове ере, махасангике су се одвојиле од тхера (раних теравадина)
зато што су желеле да укључе читав низ лаичких сљедбеника, док су тхере желеле да се
врате на раније монашко учење. Вријеменом су настале бројне школе и покрети, међу
којима су водећи: теравада, махајана и вађрајана.
Будини нови сљедбеници су на формалан начин позивани да напусте свакодневни
живот следећим ријечима: "Дођи, просјаче! Добро подучавано је учење; слиједи узвишени
пут ка потпуном искорењивању патње." У почетку нису постојале организоване монашке
заједнице, а женама није допуштано да се заређују. Одабрани сљедбеници описивани су
као араханти, термин који се у почетку примјењивао на све аскете, да би касније означавао
само оне који су достигли крајња стања прочишћености.
Како је вријеме пролазило почетна неформална веза у будистичкој заједници
добијала је све одређенију структуру. То је било очигледно већ на првом будистичком
сабору (око 370. године прије наше ере). Монаси су охрабривани да и сами подучавају
дхаму и било им је допуштено да заређују сљедбенике. Кандидати за монаштво морали су
да обрију главу и носе жути огртач којим им је огрнуто само једно раме. Морали су да
исказују поштовање старешини монаху и да три пута дневно објављују своју оданост
трима уточиштима: Буди, дхами (учењу) и сангхи (заједници). Чини се да су у то вријеме
почеле да се граде манастирске зграде (вихара), како би се у њима смјестили монаси на
пропутовању, а биле су нарочито важне током периода монсуна. Могуће је да су проблеми
везани за смештај и путовање кроз опасне крајеве довели до тога да се прекине са
заређивањем жена: није познато када је та пракса престала.
 Сто педесет година након смрти Буде, његово учење се увелико проширило по
цијелој сјеверној Индији. Затим се, у 3. вијеку прије наше ере, индијски цар Ашока из
династије Маурја преобратио у будизам.
У вријеме Ашокиног доласка на престо (272. година прије наше ере) царство
Маурја се проширило на скоро читав потконтинент, обезбјеђујући будизму лако ширење
на огромном пространству. Анализа човјекове ситуације какву је давала ова религија, њен
егалитаризам и углед који јој је пружила чињеница да ју је и сам цар прихватио, давали су
јој знатну предност над осталим вјерским системима тадашње Индије.
Будизам је многе људе привукао својим високим етичким стандардима и
противљењем хиндуистичком систему касти. Ашока је такође сазвао велики
сабор монашке заједнице и потом послао монахе, мисионаре у сусједне земље, па чак и у
далеку Европу. Најуспјешнија од свих је била мисија у Шри Ланки.
Острво је постало будистичко и остало такво све до данашњих дана. Остале мисије
су пренијеле будизам у јужну и западну Индију, Кашмир, јужни дио данашње Бурме и
полуострвски дио Тајланда. Око сто година након овога су Авганистан и планински дио
сјеверне Индије прихватили будизам и њихови монаси и трговци су одатле постепено
ширили своју вјероисповест у средњу Азију и напослијетку у Кину, одакле је она касније
продрла у Кореју и Јапан.
Негдје у 8. вијеку је тибетански краљ послао свога амбасадора у Индију да доведе
монахе и пренесе будистичке списе на Тибет. Након тога, велики број монаха и учитеља
из Индије долази на Тибет и будизам тамо постаје чврсто устоличен. Од тада, Тибет је
једно од најјачих будистичких упоришта.
Oко 12. вијека је будизам постао главна вјероисповест у Бурми, Тајланду, Лаосу и
Камбоџи, углавном захваљујући напору монаха из Шри Ланке.
Индијски будизам је већ у 8. или 9. вијеку био у озбиљном паду. Комплетно је
нестао доласком исламских освајача Индије у 13. вијеку. Тек од средине 20.
вијека будизам је поново почео да расте у Индији. 1956 године се вођа “недодирљивих” у
Индији преобратио у будизам, јер су он и његови људи много пропатили због кастинског
система. Од тада је осам милиона људи прешло у будизам и тај број и даље расте.

Први Западњаци који су постали будисти су вјероватно били Грци који су се

селили у Индију са освајањима Александра Великог у 3. вијеку пре нове ере. Једна од
најважнијих древних будистичких књига, Милиндапанха, састоји се од дијалога између
индијског монаха Нагасене и индијско-грчког краља Милинде. У новијој прошлости
будизам је почео да изазива поштовање Запада пред крај 19. вијека, када су научници
почели да преводе будистичке списе и пишу о будизму. На почетку 20. вијека је неколико
Западњака почело да назива себе будистима, а један или два су се чак и замонашили. 
1929. године изграђен је  калмички будистички храм у Београду, тада први и једини
будистички храм у Европи. Од 1960-их број западних будиста константно расте и данас
они чине малу, али значајну популацију у већини западних земаља.

1.2. Основни појмови будизма

Четири племените истине представљају фундаментални концепт будизма.
Управо њиховим увиђањем Шакјамуни Буда (како се често назива историјски буда,
Сидарта Гаутама) је доживео пробуђење и нирвану. У том смислу тежња и напор да се
четири племените истине схвате, не само на интелектуалном нивоу већ, прије свега, на
интуитивном нивоу, тзв. директним увидом, представљају суштину будистичког учења и
праксе. Сматра се да је управо ово била тема прве проповједи коју је Буда одржао након
што је доживео пробуђење.
 Племенита истина о патњи (пали: дука) — постоји патња у животу свих бића;
 Племенита истина о настанку патње (пали: самудаја) — постоји узрок патње, а
то су везаност и жеља (пали: танха - жеља, жеђ) који настају из незнања
(авидја);
 Племенита истина о престанку патње (пали: нирода) — постоји начин да се
патња превазиђе, а то је ишчезавање и искорењивање везаности и жеље;
 Племенита истина о путу који води до престанка патње (санскрит: марга, пали:
мага) — постоји начин да се елиминишу везаност и жеља, а то је осмоструки
племенити пут.

Када се говори о четири племените истине Буда се често упоређује са љекаром јер
су истине изложене према древном индијском медицинском моделу:
− постоји болест (постављање дијагнозе),
− постоји узрок болести (анализа фактора који до болести доводе),
 − постоји начин да се болест излијечи (констатовање прогнозе и постојања или
непостојања начина за отклањање узрока болести),
− прописивање лијека односно начина да се болест излијечи.

Овакав приступ проблему представља једну од кључних карактеристика у

дискусији будизма у односу на друге религије. Наиме, овиме се избјегава метафизичка
спекулација и потреба за вјером у оно што се излаже. У свакој од четири племените
истине се реферише на појаве и појмове који су у потпуности у домену искуства сваке
особе што јој омогућава да на основу тог искуства да суд о истинитости или
неистинитости предмета расправе.
Чак у будистичким списима Буда управо инсистира на оваквом, емпиријском,
приступу и неослањању на слијепо вјеровање његовим ријечима. Од будисте се очекује да
све изложено не прихвата само на основу вјере у истинитост, већ се инсистира на
активном преиспитивању учења кроз лично искуство и анализу тог искуства јер је, према
Буди, то једини начин да се дође до истинског знања и самим тиме до ослобођења од
патње.
Треба истаћи да би било погрешно рећи да вјера нема никакву улогу у будизму.
Напротив, термин шрада је битан конституент будистичког учења. Овај термин се
приближно преводи као вјера, мада он обухвата самопоуздање, упорност, скромност и
истрајан напор. Иако се Буда противи слијепом вјеровању базираном на ауторитету,
традицији и сл. остаје потреба за одређеном дозом вјере у будистичко учење. У принципу,
шрада је резултат дубоког промишљања и акумулираног искуства.
У контексту четири племените истине ово се прије свега односи на четврту —
повјерење у то да осмоструки племенити пут заиста води ка уништењу везаности и жеље.
Једини доказ дјелотворности осмоструког племенитог пута и будистичког учења у цјелини
је достизање нирване од стране Шакјамуни Буде и, касније, архата (пали: арахат или
арахант — онај који је вриједан; особа која је достигла пробуђење и нирвану али не
самостално, као што је случај са будама, већ слиједећи будино учење). Међутим, пошто не
постоји начин да се објективно и директно провјери да ли су ове особе заиста постигле
ослобођење од патње остаје нам да ту могућност прихватимо као истиниту на основу
повјерења. Иако се у различитим будистичким школама степен и објекти вјере, односно
повјерења, разликују, можемо рећи да је вјера у истинитост осмоструког племенитог пута
заједничка свим школама. На тај начин вјера у будизму игра улогу покретача особе на
путу достизања пробуђења и нирване.
Племенити осмоструки пут (пали: Ariyo aṭṭhaṅgiko maggo; санскрит: Ārya 'ṣṭāṅga
mārgaḥ) је према учењу Готаме Буде пут који води до престанка патње (dukkha) у
човјековом животу. У суштини практичан водич за живљење, заснован на етичкој и
медитативној дисциплини, племенити осмоструки пут је четврти члан групе од четири
племените истине, које су обликовале и покретале развој касније будистичке традиције.
Чауканди ступа у Парку јелена (Сарнат, Индија), гдје је Шакјамуни Буда одржао прву
проповијед о четири племените истине.
Као што само име говори, постоји осам елемената племенитог осмоструког пута и
они су подијељени у три основне категорије:
- мудрост (санскрит: prajñā, пали: paññā)
1. исправно разумјевање,
2. исправна намјера,
- морално понашање (санскрит: śīla, пали: sīla)
3. исправан говор,
4. исправно дјеловање,
5. исправно живљење,
- усавршавање ума (санскрит и пали: samādhi)
6. исправан напор,
7. исправна сабраност,
8. исправна концентрација.

У сваком од ових дијелова племенитог осмоструког пута ријеч „исправан“ јесте

превод ријечи samyañc (санскрит) или sammā (пали), која означава потпуност, складност, а
исто тако носи у себи значење „савршено“ или „идеално“.
Иако су дијелови пута нумерисани, то не значи да су они линеарна серија корака
које неко мора један по један да начини како би напредовао ка просвјетљењу. Умјесто
тога, њих би требало развијати више или мање симултано, онолико колико то допуштају
индивидуалне способности, јер напредак у једном правцу олакшава развој и других
квалитета, тако да се они међусобно допуњују и потпомажу.
 У будстичкој симболици племенити осмоструки пут се често представља Точком
дарме (санскрит: dharmacakra, пали: dhammacakka), чијих осам паока представљају осам
елемената пута.

1.3. Будистичка пракса

Три драгуља (санскрит: त्रिरत्न три-ратна, páli: तिरतन тиратана) су три главна
обиљежја будизма, односно три ствари у којима сваки будиста може наћи уточиште. Стога
су познате и као три уточишта.
То су:
 Буда (пробуђени),
 Дхарма (учење),
 Сангха (заједница).

Пет правила морала

 Не убијај и не поврјеђуј друга жива бића;
 Не кради;
 Не злоупотребљавај сексуална задовољства;
 Не злоупотребљавај говор;
 Не конзумирај алкохол, дрогу и друге супстанце које помућују свијест.

Будистичка медитација представља низ техника којима се развијају свјесност,

концентрација, мирноћа и увид. Будисти упражњавају медитацију као дио пута према
просвјетљењу и нирвани. По будистичком схватању, медитација представија делатност у
којој човјек настоји да превазиђе дискурзивно размишљање, да уништи или спријечи
неповољна душевна стања, те зачне или утврди повољна душевна стања. Суштина
будистичке медитације је у сабраности пажње и свјесности, пажљивости и посматрању.
1.4. Гране будизма
Двије су основне струје у будизму, теравада и махајана. Обје су настале на основу
ранијих традиција, тако да је сасвим тешко прецизније датирати њихов настанак. Раније се
сматрало да је прва школа заснована на канонским текстовима који прилично вјерно
одражавају изворно Будино учење, док је друга изведена из много каснијег материјала.
Данас наука сматра да то није тачно. Вађрајана будизам се понекад сматра трећом групом,
док га неки сматрају тек дијелом махајана традиције.
Махајана се развила као група школа које се могу разврстати у двије главне
културне и лингвистичке категорије: тибето-монголска и сино-јапанска. Теравада будизам
је био конзистентнији; проширио се без значајнијих промјена из Индије на Шри Ланку, а
одатле на југоисток Азије.
Тхеравада је била једна од осамнаест школа у којима се развила хинајана, а
одржала се до данашњих дана. Тхеравада је најстарија постојећа будистичка школа, и кроз
много вијекова била је доминантна религија на Шри Ланки (70% популације) и
континенталним дијеловима Југоисточне Азије (Камбоџа, Лаос, Мјанмар, Тајланд). Такође
се практикује, али у мањем обиму међу мањинама, у областима југоистичне Кине,
Вијетнама, Бангладеша, Малезије и Индонезије. Од скора је популарна у Сингапуру и
Аустралији. Данас тхеравада будиста има око 100 милиона широм свијета, и у прошлим
деценијама тхеравада почиње да „пушта корјене“ на Западу.
Услијед доктринарних разлика, као и критика на рачун опадања духовних мјерила
традиционалиста, у оквиру будизма поникао је нови правац, прозван махајана ("велико
возило“ ка спасењу). Старија школа прозвана је хинајана, или „мало возило“. Махајана је
већи нагласак придавала врлини саосјећајности, и идеалу Бодисатве, као спаситеља,
уместо архата, кога је наглашавала стара школа. Једну од одлика Махајане представљала
је и употреба санскрита, универзалног језика индијских учењака.
Махајанска школа се проширила на сјеверозапад Индије у подручје које је било
под утицајем хеленистичке културе. Такође се проширила и на сјевер, у средњу Азију, у 1.
вијеку, а одатле у 2. вијеку даље у Кину. Преко Манијевог учења је овај облик будизма
извршио утицај на хришћанство, а посебно на његове гностичке струје.
Зен (јапански: зен, кинески: ч'ан, санскрит: дхјана – медитација) је школа махајана
будизма у којој се наглашава упражњавање дарме и искуствене мудрости, ради постизања
пробуђења. Сходно томе, у другом плану су теоретско знање и проучавање списа.
Тибетански будизам (познат и као ламаизам) је посебан облик будистичког учења,
карактеристичан за Тибет и подручје Хималаја, укључујући и Непал, Бутан, сјеверну
Индију, Монголију, сјевероисточну Кину и Русију (Калмикија, Бурјатија и Тува).
Укључује учења три велика „возила“ будизма: хинајану, махајану и вађрајану, као и
елементе тибетанске пребудистичке религије у виду локалних божанстава примљених у
будистички пантеон.
Након што је Народна Република Кина окупирала Тибет 1950-их година,
тибетанске избјеглице и дијаспора су прошириле утицај тибетанског будизма и у многе
западне земље. Од 1959. године је Далај Лама живио у изгнанству, да би се недавно
вратио на Тибет.
Пали канон је збирка списа тхеравада будизма, који су сачувани на пали језику.
Канонска књижевност на пали језику састоји се од „три кошаре“, због чега се такође
назива трипитака (санскрит: трипитака).
Трипитака укључује три збирке:
 Винаја-питака (о „склоповима појавног свијета"), правила монашке дисциплине
 Сута-питака, која се најчешће приписује Буди
 Абхидхама-питака ("о појавама"), систематизација филозофских појмова.

БУДИЗАМ И ХРИШЋАНСТВО

Будизам је једна од свијетских религија која има стотине милиона сљедбеника.

Историјско поље његовог ширења су прије свега биле земље Азије. Међутим, почевши са
крајем 19. вијека у западним хришћанским земљама, касније и у Русији, почела је да се
појављује својеврсна мода на будизам, када су људи који су крштени у васпитани у
хришћанској култури почели себе да називају будистима и активно да шире сопствена
тумачења овог древног погледа на свијет. На ову појаву су скретали пажњу већ и Свети
Николај Јапански и Свештеномученик Философ Орнатски.
У 20. вијеку у Америци и Европи су се појавили и будистички манастири гдје живе
и уче старосједиоци који су у прошлости себе сматрали хришћанима. Овај покрет није
заобишао ни православне земље – Грчку, Србију, Русију.
У савријеменој масовној култури идеје будизма су стекле велику распрострањеност
и популарност, захваљујући чему чак и особе које себе не убрајају у будисте осјећају
одређени утицај ових идеја. Притом, многима бива тешко да одговоре на који начин су те
идеје у вези са хришћанством.
Главна разлика у вјероучењу између хришћанства и будизма представља одсуство
појма Бога Творца у будистичкој доктрини и чак и више од тога, одрицање могућности
постојања Бога од стране будизма. На ово су обраћали пажњу и хришћански Светитељи,
на примјер, Свештеномученик Андроник Никољски који је писао: „Будизам представља
безбожност, јер нема Бога у будизму“.
Ово је највећа и најзначајнија разлика између Православља и будизма. За
православље вјера у Бога представља најважнији темељ. Библија већ у свом првом стиху
показује Бога као првобитни узрок свега што постоји (1 Мојс. 1:1); при чему се постојање
Бога претпоставља као несумњива и апсолутна истина. Ова истина је толико важна да
Црква у чину Побједе Православља објављује као прву тачку: „Онима који одричу
постојање Бога… анатема“.
Будизам је веома толерантан према различитим култовима, спремно признаје
постојање многих богова и духова, штавише, не забрањује својим следбеницима да им се
обраћају молитвом, да им приносе жртве, итд. Будизам је прихватио индијски пантеон,
затим је у свим земљама гдје се ширио, бирао за себе локалне култове и божанства.
Хришћански однос према лажним боговима одлично се може видјети из ријечи
Светог Николаја Српског: „Индија не може више остати при својим безбројним боговима,
који су исто тако немоћни као и људи и потчињени бедама људским, акако је увидео и
објавио Гаутама Буда: ‘Ја хоћу да спасем и људе и богове’, говорио је Буда. Па кад тако
човјек говори о боговима, онда ту и нема богова. И заиста их нема. Индијски богови не
постоје… Један је Бог, свети, вјечити, бесмртни, пречисти, свесилни, свемудри,
свемилостиви. Изван Њега нема другог Бога ни на небу, ни на земљи, ни под земљом.
Индијски богови су демонски призраци, адске авети, без милости и без љубави према
људима. Није да индијски богови не постоје. Постоје они али не као богови него као
демони под именом богова.“
Од ове сурове владавине због који у неким дијеловима Индије до данас приносе
људске жртве таквим „боговима“, Христос и ослобађа човјека. Зато су древни хришћански
мисионари ломили идоле као видљиви симбол тог ослобођења. Будизам не ослобађа
просјечног сљедбеника од власти различитих „богова“ и духова. Свако ко је боравио у
земљама гдје је распрострањена ова религија зна да танани интелектуални закључци
познати из књижица о будизму представљају удио, у најбољем случају, узнапредовалих
будистичких монаха. Огромна већина обичних будиста живи на потпуно исти начин у
„свијету духова“ као и незнабошци земаља до којих нису допрли будистички мисионари.
Дакле, будизам има велику толеранцију према најразличитијим божанствима:
индијским, кинеским, јапанским, корејским, бурманским, вијетнамским, тибетанским и
осталим „боговима“. Све њих будизам прихвата, са свима се мири.
Будизам је нетрпељив само према једином Богу – ономе о коме говоре као
свесавршеном, благом, свемогућем и свезнајућем Творцу. Њега будизам не прихвата и не
жели са Њим да се помири.
Ослаљњајући се на такозване „четири племените истине“ будизма, биће приказане
и друге разлике ове религије од Православља. Нпр. за Буду је полазишна тачка била
признање страдања у људском животу. За узрок страдања он је сматрао жеље и
привезаности. На примјер, човјек који жели да има лијепу кућу страда због тога што не
посједује такав дом, а ако га посједује, страда због страха да га изгуби. Дјелимично се
оваква представа се подудара са хришћанским учењем – заиста, привезаност за пролазне
ствари чини човјека неслободним и несрећним.
Међутим, хришћанин се избавља од привезаности за пролазно ради јачања своје
везе са вечним Богом. Он избегава жеље које су противне вољи Божијој, које удаљавају од
Бога и у себи негује жеље које су угодне Богу и које су у стању да приближе Њему. Чак и
на своја страдања гледа као на нешто што помаже његов духовни раст, што га ослобађа од
власти греха и сједињује са Богом. Буда се, одричући Бога, лишио критеријума за
разликовање корисних и штетних жеља, све помијешао у једно, објављујући да су свака
жеља и свака привезаност уопште страдање, а само страдање – безусловно зло. Чак је
радост и задовољство Буда разматрао као једну врсту страдања. Исправно је примјетио
Преподобни Јустин Поповић: „Будизам сваку појаву пропушта кроз призму очајања“.
Закључак из свега тога је да је неопходно истријебити у себи све привезаности и жеље,
тада тобож човјек излази из сансаре, свијета страдања и достиже нирвану, тј. стање гдје
страдања већ нису могућа. За разлику од хришћанства, будизам учи о неопходности
одсецања привезаности не само за лоше, већ и за добро, говори о гушењу у себи не само
мржње, већ и љубави. Зато будистички текстови хвале онога „ко је овдје избјегао
привезаности и за добро и за зло… онога у коме се угасила жеља да постоји“ и
препоручују: „Медитирај тако да нестане разлика између љубави и мржње“.
 Да би одвратио човјека од привезаности за свијет који је Бог створио, будизам учи
да свет заправо и не постоји – он је илузија, рођена нашом свијешћу. „Свијет је само
нешто што наш ум замисли“ и „све, што постоји у искуству, представља само знак лажне
делатности свести и заправо не постоји никакав свет објеката који се пред нама налази“
(Махајана-шрадхотпада шастра, III). Све ствари су празне, њих заиста и нема, нема ничега
осим празнине – тако учи будизам, желећи са у својим сљедбеницима прекине
привезаност за свијет и живот у овом свијету.
Али то још увијек није довољно, јер је највећа човјекова привезаност – привезаност
ка себи самом. И ето, да би се угушила ова „привезаност“ будизам, уводећи учење
„анатмаваде“, убеђује сљедбенике да ни човјек не постоји.
Сагласно са овим учење, човјеково „ја“, личност – такође представља илузију. Не
постоји никакво „ја“, нема никакве бесмртне душе, постоје само разноврсна спајања
најмањих честица „дхарми“, које се на кратко вријеме, под дејством „закона“ карме тобож
уклапају у такву комбинацију у којој настаје илузија личног постојања.
Почевши са жељом да ослободи човјека од страдања, будизам је објавио принцип
ослобођења који, будући доведен до логичког завршетка открива да, заправо и нема ко да
се ослободи. Будизам је принуђен да објави да нема Бога, нема свијета, нема човјека, јер
то учење добија смисао само ако лиши смисла све остало. Ако претпоставимо да макар
нешто од горе наведеног постоји, онда се будистичко учење лишава смисла.
Хришћанство, насупрот томе, даје смисао и човјеку и свему што га окружује, све
што му је познато из искуства. Како говори Свети Василије Велики: „У ономе што постоји
нема ничега без поретка, ничега неодређеног, ничег узалудног, ничег случајног“. Исто то
и код Светог Николаја Српског: „Хришћанство је све осмислило и изразило у ријечи…
Немогуће је тврдити да само нешто има смисао, а да је остало бесмислено. Ако смисао
постоји, он мора да постоји у свему: у људима, стварима, догађајима, мислима, ријечима,
односима, појавама“.
Постојање Бога даје смисао и свету и човјеку. Бог је створио разумна бића да би
подијелио са њима љубав и блаженство. Међутим, љубав може да се дијели само са онима
ко и сам љуби, немогуће је присилити на љубав. Зато је Бог људима дао слободу, да би
могли да направе избор. И смисао човјековог живота је да се одлучи чему се његово срце
приклања, да ли воли Бога и ближњег више него себе или, слично сатани, стаје на
саморазарајући пут самољубља, егоизма.
 Сваки сусрет или догађај Бог шаље човјеку са одређеним циљем. Господ шаље све
што је неопходно човјеку за спасење, а да ли ће се сам човјек користити тиме, то већ
представља његов избор. Христос говори: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује
глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном“.
Дакле, преовладавајући мотив хришћанског расположења јесте смирење, одсуство
уздања у себе, непрестана нада на Бога, стремљење ка јединству живота у љубави са
Богом. У будизму преовладавајући мотив представља уздање у себе: „Сами светлите себи,
сами чувајте себе. Остављам вас, одлазим, надајући се само на себе самога“, говорио је
Буда, „нема мени сличног ни у свијету људи, ни међу боговима“.
Будизам представља непрестану борбу са животом и његовим стремљењима, док се
хришћанство састоји у оживљавању, уз помоћ љубави, духа људског који умире и издише
у самољубљу, јер љубав представља моћно оружје за уништавање гријехова.

ЗАКЉУЧАК

Будизам је настао у Индији, али се убрзо проширио па данас се верује да има око
500 милиона исповиједника. Има више варијанти Будизма. Једна од најпознатијих је
Ламаизам. Далај Лама је вјерски и свјетовни поглавар Тибета. Вјерује се да се душа Далај
Ламе после његове смрти сели у тијело неког дјечака па се после смрти сви дечаци који се
рађају, загледају ако имају неки особени знак онда се њихово име уписује на цедуљицу и
одлаже. Када умре Далај Лама из те посуде се извлачи једна цједуљица и то је нови Далај
Лама. Он се одводи од свих жена па и од мајке и подвргава се строгој вјерској обуци
након које преузима дужност.