1.

УЛОГА И ЗНАЧАЈ ФИНАНСИЈСКИХ ТРЖИШТА

Финансијски систем се дефинише као систем који преко својих елемената –

финансијских тржишта, финансијских институција и финансијских инструмената
омогућава робно – новачану размјену и преусмјеравање штедње у инвестиције.
Финансијско тржиште, као елемент финансијског система, представља свако мјесто на
коме се сусрећу понуда и тражња за одговарајућом финансијском активом, гдје долази до
дефинисања цијене те активе и у коначници до размјене.
Често се каже да се на финансијским тржиштима тргује финансијским
инструментима, па се каже да се тргује хартијама од вриједности, у суштини ради се о
једном те истом односно хартије од вриједности су исто што и финансијски инструменти.
Финансијски инструмент при настанку представља за једну страну финансијску
активу, а за другу страну финансијску обавезу (дуг‐пасиву), односно финансијски
инструмент је истовремено и финансијска актива и финансијска обавеза (дуг‐пасива).
Хартије од вриједности су имовина особе која их купи, али и обавеза (дуг) за појединца
или предузеће које их продаје (издаје или емитује).

3
 Примарно финансијско тржиште – тржиште финансијске активе и финансијских
обавеза. На њему се, као што је већ речено, тргује финансијском активом или
финансијским инструментима, при чему једна страна купује а друга продаје финансијску
активу, односно финансијске инструменте, она страна која купује финансијску активу,
постаје власник те финансијске активе тј. инструмента, а страна која га је продала први
пут постаје власник, односно, има одговарајућу финансијску обавезу.
Дакле, само на примарним тржиштима кад се финансијским инструментима тргује
први пут долази до настанка финансијске активе и финансијских обавеза, све даље
трговине издатим инстументима су трговине на секундарним тржиштима, гдје
финансијска актива креирана на примарном тржишту мијења власника, другим ријечима,
само је примарно финансијско тржиште и тржиште финансијске активе и тржиште
финансијских обавеза, док на секундарним тржиштима се мијења власништво над активом
која обавезује издаваоца (емитента) финансијског инструмента, који га је издао некада
раније на примарном финансијском тржишту.
Новац је специфична финансијска актива јер је он актива за сопственика новца, а
обавеза је свих осталих да га прихватају у размјени, односно он је универзално средство
плаћања, новац при свом настанку не креира финансијску пасиву по чему је специфичан
финансијски инструмент. Новац је финансијски инструмент који при настанку представља
само финансијску активу и по томе је јединствен.
Да би се на финансијким тржиштима одвијала трговина неопходно је постојање
учесника у промету. Учесници на финансијским тржиштима су: становништво, држава,
предузећа, финансијске институције ‐ емитенти, финансијски посредници, субјекти из
иностранства, берза. Свака категорија наведених учесника има различиту улогу у
функционисању финансијског тржишта и одвијања промета на њему тј. учествује на
тржишту на различит начин.

1.1. Функције финансијског тржишта

Основна улога финансијског тржишта огледа се у томе да би оно дјелујући у
склопу финансијског система требало да обезбједи несметано одвијање привредних
активности омогућујући при томе: лакшу и јефтинију доступност средства за обртни
капитал и ликвидност, повећање производње путем ефикасне алокције штедње у
инвестиције уз постојање низа добрих алтернатива за инвестирање на финансијским
тржиштима, затим повећање извоза због повећаних производних капацитета; а што све
заједно доводи до раста животног стандарда становништва.

4
 Своју основну улогу финансијско тржиште извршава уколико ефикасно обавља
сљедеће функције:
1. функција повезивања,
2. функција смањења трошкова трансакција,
3. функција ефикасне алокације,
4. функција мобилизације,
5. функција развоја,
6. функција откривања – одређивања цијене,
7. функција ликвидности,
8. функција смањења ризика и
9. функција јавности.

Основна функција финансијског тржишта је, као што је наведено, у алокацији

новца и капитала у привреди. Слободна новчана средства се усмјеравају ка оним
емитентима финансијских инструмената за које инвеститори процјене да су поуздани,
профитабилни и перспективни. Цијена финансијских инструмената, која може бити у
форми каматне стопе или курса хартије од вриједности, као и процјена бонитета емитента
од стране инвеститора одређујући утичу на инвестиционе одлуке на финансијском
тржишту. Квалитетним финансијским инстументом, по процјени инвеститора, може се
сматрати онај који има повољан однос између поузданости и очекиваног приноса.
Великим бројем различитих финансијских инструмената, својим организованим
карактером, сигурношћу, једноставним приступом и ликвидношћу, финансијско тржиште
не само да утиче на ефикасну алокацију новца и капитала, у смислу њиховог кретања ка
најквалитетнијим привредним секторима и привредним субјектима, већ оно подстиче обрт
и мобилност новца и капитала недозвољавајући да имају празне ходове тј. обезбјеђујући
њихову сталну пуну упосленост. Тако се посредством развијеног финансијског тржишта
постојећи капитал у привреди максимално ефикасно користи подижући ниво друштвеног
производа тј. материјалног благостања становништва.
Финансијска тржишта, као основни елемент финансијског система, одређена су
финансијским инструментима, као материјалом финансијских трансакција и
финансијским институцијама, као главним учесницима тј. трансакторима на финансијском
тржишту. Упознавање са финансијским инструментима и финансијским институцијама
важно је за добијање реалне слике о развијеном финансијском тржишту на коме се обавља
управљање инвестицијама у хартије од вриједности.

5
 1.2. Врсте финансијских тржишта
Класична подјела финансијског тржишта на основне врсте је:
 новчано тржиште,
 тржиште новчаног капитала и
 девизно тржиште.

Новчано тржиште је дио финансијског тржишта на коме се траже и нуде

краткорочна новчана средства и хартије од вриједности, те самим тим оно омогућује
имаоцу слободног новца да трансформише свој новац у новчане – тржишне финансијске
инструменте који се могу брзо замијенити за новац или друга ликвидна средства.
Ово тржиште се састоји од више специјализованих тржишта и то:
 тржиште краткорочног жиралног новца,
 кредитно тржиште,
 есконтно тржиште,
 ломбардно тржиште,
 примарно и секундарно тржиште и
 тржиште злата и племенитих материјала.

На тржишту новчаног капитала и хартија од вриједности предмет купопродајних

трансакција је искључуво капитал, односно новчана средства дугорочног карактера при
чему се под капиталом сматра укупан новчани износ средстава за инвестирање који се
ставља на располагање на рок дужи од једне године.
Тржиште капитала чине:
 кредитно – зајмовно и депозитно инвестиционо тржиште,
 хипотекарно тржиште,
 тржиште капитала учешћа и
 тржиште акција и зајмовних ефеката односно тржиште дугорочних хартија од
вриједности.

Девизно тржиште представља финансијско тржиште на коме се купују и продају

страна средства плаћања, усклађује понуда и тражња, утврђује девизни курс у оквиру
интервенционистичких тачака и управља девизним националним резервама.
Оно као такво у себи обједињује сљедеће:
 девизно кредитно – зајмовно и депозитно тржиште,
 валутно тржиште,
 девизно тржиште и

6
  примарно и секундарно тржиште.

2. ФИНАНСИЈСКИ ИНСТРУМЕНТИ

Финансијско тржиште представља организовани систем за промет финансијских

инструмената. Финансијске трансакције, са друге стране, могу се дефинисати као
трансакције посредством којих долази до промета финансијских инструмената.
Финансијски инструменти могу да имају форму хартија од вриједности или да проистичу
из депозитних и кредитних односа. Могу бити у облику новца, власничких и дуговних
инструмената.
Потребно је указати на врсте финансијских инструмената у форми хартија од
вриједности на развијеним финансијским тржиштима.
Хартије од вриједности, у основи, представљају документе који доказују неки дуг
или власништво, тј. одређена потраживања. Потраживања из хартија од вриједности могу
бити на приход и на одређени капитал. Основна подјела хартија од вриједности је на
дужниче и власничке. Имајући у виду рок њиховог доспјећа, кроз подјелу на хартије од
вриједности на тржишту новца и хартије од вриједности на тржишту капитала.

2.1. Хартије од вриједности на тржишту новца

Хартије од вриједности на тржишту новца су најликвидније хартије од вриједности

са роком доспјећа до једне године са ниским или без ризика. Оне се сматрају најближим
супститутом новца и често се користе као место за краткорочно инвестирање тренутно
расположивих средстава. Њихов је принос, по правилу, врло близак или једнак стопи
инфлације тако да њиховом куповином инвеститори углавном само одржавају реалну
вредност свог капитала. Најчешће се продају као дисконтне хартије од вриједности код
којих је камата садржана у номиналној вриједности која се исплаћује о року доспјећа.
Хартије од вриједности на тржишту новца појављују се као:
 Краткорочне државне обвезнице служе за краткорочно финансирање
привремених буџетских дефицита или за рефинансирање раније издатих
државних обвезница. Имајући у виду њхову сигурност са обзиром да се на

7
 страни емитента налази државна благајна, за инвеститоре су врло атрактивни
финансијски инструменти.
 Депозитни церификати су потврде о депозиту које издају пословне банке. По
својој суштини су слични ороченој штедњи. Врло су ликвидни и с обзиром да
су депозити пословних банака осигурани, сматрају се сигурним финансијским
инструментом. Депозити су орочени и не смију се подизати до уговореног
датума. У САД депозитни цетификати издају се са роковима наплате до шест
година. Ако је рок орочења мањи говоримо о ЦД-у на тржишту новца. ЦД-и
номиналне вриједности преко 100.000 $ називају се џамбо и нису осигурани од
стране ФДИЦ-а. Умјесто класичних уговорених стопа, ЦД-и могу имати и
приносе везане са перформансе акција тј. неког берзанског индекса.
 Банкарски акцепти или само акцепти су најстарије хартије од вриједности на
тржишту новца. То су писане облигације о исплати позамљених средстава које
зајмопримац издаје банци а она гарантује исплату осталим инвеститорима.
Суштина банкарског акцепта је у томе што банка може да повуче свој капитал и
прије рока доспјећа простом продајом акцепта на секундарном тржишту. Тако
банка може да кредитира одређени посао свога комитента и без трајног
ангажовања својих средстава. Крајњи имаоц о року доспјећа има право на
потраживање у односу на емитента акцепта. Често се користе као инструмент у
међународној трговини.
 Комерцијални записи су краткорочне облигације које издају, по правилу
високо бонитетне корпорације. Они нису гарантовани залогом већ кредитним
рејтингом емитента.
 Федерални фондови представљају обавезне резерве пословних банака на
рачуну централне банке које се могу купити или продати између банака. Банке
са вишком обавезних резерви позајмљују федералне фондове банкама са
мањком обавезних резерви. Рок зајма је најчешће само један дан или током
викенда.
 Уговори о рекуповини често важе само за преко ноћи али могу важити и 30 и
више дана када се зову термински. Банка или брокерско – дилерска кућа, ради
превазилажења краткорочног дефицита у новцу, продаје хартије од
вриједности, које служе као залог, уз обавезу њихове поновне куповине по
нешто вишој цијени у тачно уговорено вријеме.

8
 2.2. Хартије од вриједности на тржишту капитала

Хартије од вриједности на тржишту капитала имају рок допјећа дужи од годину

дана. У њих се убрајају како дужнички тако и власнички инструменти, дакле све врсте
дугорочних обвезница и акција.
Хартије од вриједности на тржишту капитала се појављују као:
 Средњорочне и дугорочне државне обвезнице су ликвидне дуговне хартије од
вриједности чијим се имаоцима полугодишње плаћају каматни купони. Рок
доспјећа средњорочних државних обвезница је, по правилу, између 1-7 година,
а дугорочних државних обвезница између 7-30 година. Неке дугорочне државне
обвезнице могу бити опозиве прије рока њиховог доспјећа.
 Обвезнице локалних државних органа издају федералне јединице, окрузи,
региони, градови, општине и њихови органи и јавна предузећа. Каматни
приходи по основу ових обвезница искључени су из основице за федерални
порез на приход. Обвезнице локалних државних органа могу бити опште, када
их издају владини органи који генеришу пореске приходе, ограничене, када их
издају органи који су ограничени у убирању прихода из којих треба да плате
своје дуговање и осигурање, које су због свог нижег кредитног рејтинга
осигуране од стране посебних осигуравајућих агенција.
 Корпоративне обвезнице издају предузећа и представљају ликвидне уговоре
са обавезом исплате уговорене камате и главнице, о року доспјећа, свакоме ко
их посједује. Рокови доспјећа се крећу до 5 година за краткорочне, 5-10 година
за средњорочне и до 20 година и више за дугорочне корпоративне обвезнице.
Могу бити осигуране, хипотеком или залогом и неосигуране. Могу бити са
купонима и без њих. Са учешћем или без учешћа у профиту предузећа. Свакако,
корпоративне обвезнице су једни од најзначајних финансијских инструмената.
 Хипотекарне заложнице издају владине, или од стране владе спонзорисане,
хипотекарне агенције које откупљују хипотеке од банака и емитују хипотекарне
заложнице које се, уз гаранцију агенција, активно промећу на секундарном
тржишту. Због гаранција федералних агенција, ове хартије од вриједности
уживају високи кредитни рејтинг, попут државних обвезница. Постоје и
хиптекарне заложнице које гарантују приватне осигуравајуће агенције али је
њихов број и њихова популарност још увијек мања.

9
 Обичне акције представљају учешће у власништву предузећа. Оне власницима
обезбјеђују гласачка права на скупштини акционара и учешће у ликвидационој
маси после намирења обавеза предузећа према повјериоцима. Дивиденде се
акционарима могу исплатити тек по намирењу осталих обавеза из текућих
прихода предузећа. Дивиденде могу бити у новцу, акцијама или натури. Акције
се могу дијелити у различитим пропорцијама са циљем да њихова вриједност
буде популарног износа ради веће ликвидности на тржишту. Имаоци обичних
акција, по правилу, имају право прече куповине додатних емисија.
 Префернцијалне акције су условно говорећи, нешто између обвезница и
обичних акција. Имају предност у односу на обичне акције у исплати
дивиденди и намиривању из ликвидационе масе предузећа. Мање су ризичне од
обичних акција али њихови имаоци, ако редовно примају договорене
дивиденде, по правилу, немају право гласа на скупштинама акционара. Приноси
преференцијалних акција су готово увијек унапријед фиксирани и када
предузеће добро послује, мањи од приноса обичних акција. Већина садржи
клаузулу кумулативности, што значи да се евентуалне неисплаћене дивиденде
не губе, већ се кумулирано надокнађују у неком будућем периоду. Могу имати
и клаузулу опозива тј. откупа преференцијалних акција од стране предузећа уз
плаћање тзв. откупне премије њиховим имаоцима. Преференцијалне акције
могу бити партиципативне и флексибилне. Прве обезбеђују, поред уговорене
дивиденде, и учешће у дивидендама на располагању обичним акцијама. Друге
имају уговорене флексибилне дивиденде везане за неку реперну величину
попут неке каматне стопе на државне обвезнице.
 Замјењиве или ковертибилне хартије од вриједности су, по правилу,
обвезнице и преферцијалне акције које могу бити конвертоване у обичне акције
под одређним условима. Једном ковертоване не могу се конвертовати назад, а
може бити прецизиран и период у коме се конверзија може обавити. По
правилу, ковнертибилне хартије од вриједности су опозиве. Сама конверзија се
може посматрати и као емисија обичних акција ради опозива обвезница или
преференцијалних акција. Конвертибилне хартије од вриједности имају две
могуће вриједности, и то вриједност преференцијалних акција или обвезница и
вриједност обичних акција у које могу бити конвертоване. Тиме оне
инвеститорима пружају заштиту од пада вриједности обичних акција простим

10
 одустајањем од конверзије, чиме инвеститори задражавају цијену својих
конвертибилних обвезница или преференцијалних акција.

2.3. Деривати или изведене хартије од вриједности

Постоје хартије од вриједности које су по својој суштини посебне у односу на

друге финансијске инструменте. Оне спадају у групу финансијских деривата, односно
изведених хартија од вриједности, које су на специфицан начин повезани са финансијским
инструментима. Овдје се убрајају:
 Деривати или изведене хартије од вриједности граде своју вриједност из
актива на основу којих су изведене. То су, заправо, ликвидни уговори чија
вриједност директно зависи од вриједности активе која је њихов предмет.
Изведене хартије од вриједности могу бити краткорочне, са роком доспјећа
мањим од годину дана и дугорочне са роком доспјећа преко једне године.
Дакле, по рочности, могу бити хартије од вриједности и на тржишту новца и на
тржишту капитала, због њихове хомогености.
 Опције представљају посебан тип финансијских деривата. То су уговори у
којима њихов издавалац прима на себе обавезу да купцу опције прода – тзв.
куповна или кол опција – или од њега купи – тзв. продајна – одређену активу по
утврђеној цијени у утврђеном року уколико купац опције изрази жељу да то
учини. Алтернативо, издавалац опције купцу може у готовини издати намирење
разлике у цијени уговорене активе. Опције све више користе и као инструменти
стимулисања корпоративних менаџера. Куповином опција може се остварити
добит на основу промјене цијене. Без обзира на врсту опције, потенцијални
губитак своди се на премију, износ који се плаћа за куповину опције (ограничен
ризик).
Најчешћа је подјела опција на основу типа активе на које се односе, односно на
финансијске, робне и реалне. Опције представљају најзначајнији инструмент
хеџинга, помоћу кога се инвеститори штите од различитих врста ризика.
Помоћу опција је могуће смањити, некада и елиминисати ризик промјена
цијена, тржишних индекса, каматних стопа, девизних курсева и тиме повећати
сигурност инвеститора на тржишту.
 Варанти представљају врсту опционог уговора. Врло су слични кол акцијским
опцијама које купцима омогућују да одређени број акција неког предузећа купе
по утврђеној цијени у оквиру одређеног рока. Варанти се најчешће емитују као

11
 додатак обвезницама и преференцијалним акцијама. Они дају право опције
држаоцима ових хартија од вриједности да под унапријед познатим условима
купе одређени број обичних акција предузећа. Варанти се, такође, могу
емитовати и у пакету са обичним акцијама или као посебна хартија од
вриједности која није додата на било коју другу хартију од вриједности.
Разликују се двије врсте варанта, одвојив и неодвојив. Одвојив варант, уколико
је емитован као нпр. додатак обвезници, значи да се може посебно продавати
обвезница, а посебно варанат, а могу се продавати истовремено и обвезица и
варант. Неодвојиви варанти се ријетко емитују. Рок доспјелости варанта је
период у којем се он може искористити. Тај период не може бити дужи од 10
година и током њега се може купити одређени број акција предузећа које је
емитовало хартије од вриједности са варантом. Понекад рок доспјећа варанта
није утврђен, што значи да се он може користити у било ком тренутку. Број
варанта који се могу емитовати уз једну хартију од вриједности варира од
једног па навише, при чему сваки варант може дати право на куповину једне
или више обичних акција. Број акција које се могу купити коришћењем једног
варанта назива се рацио замјене и он мора бити унапријед утврђен. Цијена по
којој се могу купити акције предузећа користећи варант се унапријед утврђује
уговором о емисији. Та цијена се назива цијена опције. Она представља
ефективну цијену која се мора платити за сваку купљену акцију коришћењем
варанта. Цијена опције (извршна цијена) је по правилу утврђена на вишем
нивоу (од 10% – 30%) од текуће тржишне цијене акција у тренутку емисије
хартије од вриједности са варантом.
 Фјучерси су изведени или дериватни финансијски инструменти. Изведени су из
производа који се налази у њиховој основи. По својој суштини су финансијски
производ, без обзира да ли се у њиховој основи налази роба (житарице, кафа,
нафта), каматне стопе, девизе или берзански индекси. Фјучерс уговор је
споразум два учесника у трговини који обавезује једног да, по унапријед
утврђеној цијени, прода предмет уговора другом на дан доспјећа. Фјучерси су
стандардизовани уговори код којих је предвиђена количина основног
инструмента на који се односи рок испоруке, минималан распон цијена и друге
карактеристике, што им омогућује трговање на березама фјучерса. Они, дакле,
представљају уговор у коме се купац и продавац обавезују да изврше промет
одређене активе, по утврђеној цијени у утврђеном периоду у будућности.

12
 Дериватне хартије од вриједности играју значајну улогу у контролисању ризика, тзв.
хенџингу, портфолиа, као значајном дијелу управљања инвестицијама у хартијама од
вриједности.

Датум предаје рада: _____________

Датум одбране рада: _____________

13