Alber Kami: „Stranac“

-„Stranac” je roman kojim je Alber Kami postigao prvi veliki uspeh na koji je uticaj izvršila filozofija
egzistencijalizma, a najviše, njegova filozofija apsurda.
-Tema: Prikaz besmislenog i apsurdnog života, čovekova otuđenost i život kao besmisleno postojanje
-Pitanje na koje Kami traži odgovor jeste kako opravdati postojanje u svetu bez smisla, tj. kako prihvatiti
vlastitu bespomoćnost u životu koji je ništa drugo nego niz apsurda. Roman se sastoji od dva dela romana: prvi
deo se odnosi na Mersoov život pre zločina, a drugi deo prikazuje Mersoov život u zatvoru.
-U romanu je pripovedač ujedno lik Merso. Roman je pisan u prvom licu, no događaji se iznose objektivno
-Merso govori o sebi kao o nekome drugom i ne trudi se da osmisli svoj život u okviru nekog zadatog sistema
vrednosti jer njegov život je potpuno iskren, jednostavan i monoton.
-Merso je mladi francuski službenik, a u romanu se opisuje njegov život od trenutka kada je saznao za smrt
majke do iščekivanja vlastite smrti zato što je bez razloga ubio Arapina. Odnos Mersoa sa majkom je vrlo
površan, nema potrebe za stvaranjem ikakvih bližih odnosa, a on u tome ne vidi nedostatak i problem, dok drugi
oko njega to vide kao problem. Živeo je sa njom, a kada više nisu imali zajedničkih tema za razgovor odveo ju
je u starački dom. Na sahrani se umalo onesvestio jer mu je smetalo jako sunce. Tada nije plakao nego je
razmišljao o tome kako je njegova majka pre smrti pokušala da vodi život onako kako je htela. Ljudi ga zbog
toga osuđuju jer njegova „hladna“ reakcija nije uobičajena u svetu u kom se očekuje da se na pogrebima plače.
Devojku Mariju upoznaje istog dana i sa njom je išao u bioskop da gledao komediju. Mersoov svet čine i
prijatelji – problematični Remon, Selest kod koga se hrani i Salamano sa psom. Ni prema njima ne zauzima
kritički stav – pomaže Remonu da napiše pismo devojci i osveti joj se. Jako je pasivan, on njih ne smatra
prijateljima dok oni njega smatraju, nije mu stalo ni do koga, u potpunosti je lišen potrebe za međuljudskim
odnosima, ne želi nikome da se poveri, jer smatra da je sve to uzaludno i suvišno. Ravnodušan je po pitanju
ženidbe i vezivanja kad ga devojka pita. Ne želi da napreduje u poslu jer bi to podrazumevalo promenu
njegovih navika, a on se navikao na ustaljene aktivnosti i ništa ne bi voleo da menja. Ne veruje u Boga, čini se
da sve što mu se događa na prvi pogled prihvata ravnodušno. Kada Remon poziva njega i Mariju da provedu
vikend na obali mora, čini se da Merso polako počinje da se otvara, da pokazuje svoja osećanja. Taj process je
prekinut ubistvom koje je Merso počinio. Remon I on su šetali plažom, naišli na grupu Arapa koji su hteli da se
fizički obračunaju sa Remonom. Merso tada reaguje smireno I pribrano, uzima pištolj od Remona, ali je onda
potpuno nejasno zašto kreće sam da šeta plažom zjanući da mu sunce smeta. Kada vidi Arapina u daljini
doživljava pomračenje svesti, nije bio u potpunosti svestan svojih postupaka. Arapin je izvadio nož, a Mersoa je
u tom trenutku zaslepelo sunce – to ubistvo je splet nesrećnih okolnosti.
- Na suđenju zbog ubistva Arapina tužilaštvo naglašava njegovu bezosećajnost koju potkrepljuje tvrdnjom da
nije plakao za majkom i da je istog dana našao devojku Mariju. Od njega se traži da se pokaje za svoj zločin, ali
on to odbija jer ne želi da se pokori društvenim konvencijama i tako nešto učini samo zato što se to traži od
njega. Iskreno kaže da zbog zločina oseća zadovoljstvo, a ne žaljenje; odbija da prikrije svoja osećanja i stavove
koji se ne poklapaju sa onim što se od njega očekuje, a društvo se zbog toga odmah oseća ugroženo. Merso
priznaje samo istinu i za tu istinu i umire, a pritom besramno prikazuje svoju „golotinju“ – sebe samog pred
društvom i zato biva osuđen kao „stranac“ u svetu navika, običaja, dvoličnosti i konvencija.
-Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u
svojevrsnoj pobuni (sukobu sa sveštenikom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano.Nesumnjivo je
da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže
najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja. Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan
upornošću da će se moliti Bogu za njega, što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut životu a ne nebu.
Svoj gnev je izlio na sveštenika, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo odbacio,
pasudio, a na kraju žalio i molio za njega. U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na
kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života.On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao
majka u domu.Oko nje se gase životi, osetila je blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova
preživi. Sukob sa sveštenikom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom: i ona se u tome domu koji liči na
zatvor borila protiv smrti i usamljenosti. Sada je Merso mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da
je ona to doživela u odnosu na društv,o kao i on sada, kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je
Merso smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru.
-Od društva je otuđen jer je ravnodušan prema institucijama društva i ponašanju koje društvo nameće kao
očekivano. Ne prihvata pravila društvene igre, lišen je iluzija porodice, ljubavi, rada, prijateljstva, morala,
države i zakona, vere i religije, a u sve te iluzije građansko društvo je srećno uljuljkano.
-Možda je ono što se nekima čini kao krajnja bezosećajnost zapravo istinska osećajnost, oslobođena zadatih
normi ponašanja i društvene glume. Merso je inteligentan, ravnodušan, smiren, hladan, ili neko ko ne želi da
laze, glumi i ko ne pristaje na ono što od njega traži društvo?
- Ovde vidimo dve perspective: perspektivu čoveka koji je spoznao apsurd i perspektivu ljudi koji još uvek žive
u iluziji.
-Merso je prekršio pisani zakon, nije imao ni jedan pošteni razlog za zločin, reagovao je na fizičke podsticaje i
sunce. Sudilo mu se za ubistvo, a tužilac ga optužuje i da je loš čovek zbog odnosa prema majci. On je prekršio
sve što je društvo od njega očekivalo. Nije hteo da bude licemeran (nije hteo da plače na majčinom grobu ako
nije imao potrebu za to, nije smatrao da je brak potvrda kvaliteta nečije veze). Merso je vikao na sveštenika jer
ne želi još jedan apsurdan svet poput ovoga u kojem je živeo kao stranac. Sveštenik odlazi sa očima punih suza
a Merso, ispražnjen i oslobođen straha, priželjkuje samo da bude što više gledalaca na njegovom pogubljenju I
da ga dočekaju sa povicima mržnje. Želi da društvo do kraja zadrži svoj stav prema njemu, da budu iskreni u
mržnji, nerazumevanju, osudi i odbacivanju, a ne da ga licemerno žale.

“Mit o Sizifu” je ogled o apsurdu, tačnije o čovekovoj nemogućnosti da životu odredi smisao i u njemu postavi
čvrste i nesumnjive vrednosti. Čovek traga za smislom, harmonijom i jasnoćom, uprkos besmislenom svetu
odvojenom od Boga i svih večnih istina i vrednosti. On traži izvesnost i sigurnost. Jedinstvo sa svetom i
sigurnost u smisao i vrednosti života ranije je davala religija, ali ona u tome više ne uspeva.
Apsurd se javlja kada se potrebe za apsolutom i jedinstvom suoče sa činjenicom da se svet ne može svesti na ma
koji racionalan i razuman princip.

U Sizifu Kami vidi apsurdnog heroja koji je živeo svoj život do krajnjih granica, mrzeo smrt i bio osuđen na
besmisleni posao (metafora savremenog čoveka). Ono što Kamija zanima jesu Sizifove misli kada postane
svestan svoje beznadežne situacije. U trenutku kada Sizif spozna uzaludnost svog posla i izvesnost svoje
sudbine, on je u poziciji da shvati i apsurdnost svoje situacije i dosegne stanje zadovoljstva, prihvatanje i prkos.
Zato zaključuje da se može zamisliti da je Sizif srećan. On je pobedio Bogove koji su ga kaznili tako što je
prihvatio svoju sudbinu i nije pokazao slabost, već prezir.
 Мотиви и ликови Корена

Доласком на свет човек, ма колико био самосвојан, живи и своју судбину али и судбине многих
који су му били претходница. У крви која тече њиховим венама, у идејама којима осмишљавају свој
живот, па и у отпорима према наслеђу, продужавају своје трајање претходници. Према тим законима
животних корена, потомци нису ослобођени особина својих предака. Генерације једна другој предају
опште вредности, али свака генерација прима обележја времена коме припада. Српски мит
карактеристичан је за прву коренску генерацију коју чине Василије, Лука Дошљак, Ката, родитељи
старца Николе и Стеве Чађевића. Другу генерацију чине Аћим, Никола, Стева Чађевић и професор
Андра, срески начелник и Чакаранац. Ова генерација није могла, а није ни желела да се ослободи
легенди и митова из прошлости, али је у тај систем уградила и неке своје вредности као што су култ
земље и култ власти. Трећу генерацију чине Ђорђе, Симка, Вукашин, Тола Дачић и слуга Мијат. И они
примају етичке вредности дефинисане култовима националне митологије и споро их освежавају новим
квалитетима. Култ мушког, култ ножа, кул наионалне чистоте и култ својине ни у њиховој свести не
губе своју улогу.

АЋИМ КАТИЋ

- присталица радикалске политике, борац за народна права и сеоски газда

- старешина патријархалне задруге, патријархални деспот кога сви поштују и чија је реч
неприкосновена
- карактеришу га егоистични нагони за продужењем врсте; жели потомство које ће достојно
наставити његову лозу и продужити славу породице Катић
- осећај моћи му даје његов велики посед, који је први муж његове мајке Кате стекао секиром и
ножем; хајдук Василије је био Карађорђев четовођа, истакао се у првом српском устанку, борбен,
храбар, окрутан
- биолошки отац му је Лука Дошљак (човек без порекла и имена), а духовни Василије
- трагично искомплексиран због незнатног порекла; зато што му је отац слуга и воденичар, осећа
страх ол сопствене безначајности
- Аћим осећа стид због чињенице да је његов отац Лука човек чији се корени не знају и осећа страх
од сопствене безначајности
- упушта се у беспоштедне политичке борбе и обрачуне како би стекао славу и поштовање и
угушио у себи комплекс ниже вредности због оца Дошљака
- жели да својом величином избрише сећање на биолошког оца; да буде корен и стабло породице
Катић
- жели да буде као Василије са којим није у крвном сродству јер је Василије одлучан, неустрашив
и надалеко познат
- његови ставови изграђени су на основама националне митологије, а понашање је обликовано по
моделу хајдучког харамбаше какав је био Василије, први муж његове мајке
- Аћим има у себи извесне црте хајдука и јунака устаничке Србије
- сматра да су Срби током ропства чували свој национални идентитет и нису дозволили продор
европске грађанске цивилизације
- има два сина-Вукашина и Ђорђа; као патријархални деспот мисли да има право да трасира
њихову будучност и да бира њихове животне путеве
- Вукашину је наменио каријеру политичара, желео је да постане образовани радикал и настави
тамо где је он стао
- зато га шаље у Париз на школовање у традиционалној народној ношњи, али не жели да та Европа
наруши његову свест о националној култури и традицији
- када је Вукашин послао прву фотографију из Париза, где је у модерном европском оделу, Аћим
је завапио: Европа ми уништи сина!
 - на Бадње вече Вукашин долази у очев дом да би раскинуо све везе које га спајају са Катићима:
одабрао је супротну политичку опцију и намерава да се ожени Олгом, ћерком Аћимовог
политичког непријатеља, либерала Тошића
- жели да ишчупа своје корене, али га они прате свуда; то је део његовог живота и њега самог
- Аћим се разочарава и одбацује Вукашина, тако да се празник који предвиђа да цела породица
буде на окупу претвара у разарање породичне слоге
- његова политичка начела су од пресудног значаја чак и у односу према вољеном сину Вукашину
- побуну у Прерову не води увређени политичар, него увређени отац; тиме доказује своје право
политичким противницима, а у првом реду свом сину
- другом сину Ђорђу је наменио улогу сеоског газде и богаташа који ће створити велику породицу
- сам му је одабрао жену Симку, ћерку надничара, јаку и здраву жену способну да рађа
- али и ту је Аћим доживео разочарење: његов син је стерилан и импотентан, не може да створи
потомство које ће наследити породично име
- када Симка роди Адама, Аћим зна да то није његов унук; у том тренутку жели да нестане, да
побегне из куће од срамоте
- према Адаму осећа мржњу: радост због рођења мушког детета је већа, али је и бол због рођења
туђег мушког детета јачи
- у себи има дубоко укорењену мржњу према политичким противницима, прихвата Адама с
једином жељом да му ту исту мржњу усади у срце
- слика решетки на прозору има симболично значење: представља Аћима оптерећеног митским
мишљењем, које није у складу са временом у коме живи

ЂОРЂЕ КАТИЋ

- успешан трговац, обузет стицањем и богаћењем

- насупрот пословној умешности стоји његова немоћ, јаловост и импотенција
- пословна снага и енергија насупрот стерилности и импотенцији
- увећао је посед Катића, његови сандуци су пуни дуката, али му је срце празно
- личи на Луку Дошљака и тиме Аћима стално подсећа на оца кога жели да заборави
- оптерећен је комплексом ниже вредности, због односа Аћима према њему (никада му Аћим није
показао да га воли)
- обузет бесом и болом због немогућности да оствари потомство
- због своје слабости малтретира жену, опија се, лута
- брачна постеља је терет и мука за обоје (однос са Симком)
- кукавица, слабић
- мучи га сумња у женину верност, осећај инфериорности, завист, љубомора
- завиди надничару Толи Дачићу на великој породици, али у разговору са њим не жели то да
призна
- смењивање свести и подсвести, разума и страха, његов страх од немогућности да остави
наследника иза себе доводи га до лудила
- страх да ће остати без порода изазива кошмарне снове и жељу да имање уништи
- последњи вапај за наследником: наговара жену да из односа са другим мушкарцем роди дете
- кад се Адам роди у њему се јавља сумња у очинство (преиспитивање, посматрање Адама)
- гаји нејасна осећања према Адаму, али га прихвата из страха да епидемија заразне болести не
однесе и његов живот
- богати се на несрећи других

ВУКАШИН КАТИЋ

- интелектуалац са европским образовањем

 - представник модернијег концепта живота и друштвених односа
- разара Аћимов укорењени патријархални и национални мит
- принципијелан, етичан, начела су му светиња
- дуго је размишљао под очевим утицајем, али се са одласком у иностранство одвојио од
породичних митова и легенди, јатагана, хајдучије и радикализма
- раскид са Аћимом на Бадње вече је вишеструк: и политички и лични; одабрао је супротну
политичку опцију и жену коју Аћим не прихвата
- осећа притисак успомена, свестан је да не може да ишчупа своје корене јер су они дубоко
усађени у њему

СИМКА КАТИЋ

- нови тип патријархалне жене са села

- кћи надничара, пристаје на брак са сином газде, иако јој он не доноси срећу
- по свему је изнад Ђорђа
- физички лепа, заносна, жељна нежности и љубави
- током исповести у манастиру откривају се најтананији преливи њене душе
- разумом спутава своје нагоне и жеље
- изражен матерински нагон: замишља да купа дете...
- ужаснута мајчиним предлогом да по цену преваре роди дете
- не жели да се врати међу надничаре који би јој се подсмевали

ТОЛА ДАЧИЋ

- послушан катићки слуга и надничар

- спокојан, миран и срећан у сиромаштву, испуњен чињеницом да има пуно деце
- осећа се супериорнијим над газдом јер зна колико је Ђорђев живот празан без деце
- безгласни дијалози са Богом - утеха и побуна
- поносан је што је својом мушком снагом наставио катићку лозу

КУЛТ МУШКОГ

- мотив страха од гашења породичног имена и жеља за продужењем лозе у мишком потомку имају
корене у менталитету и историјској судбини
- муж је бранилац породице, хранитељ, ратник
- Женско је добро само кад је стока.
- Ћосићеве јунакиње су јаче од својих мужева (Ката и Симка)
- радост због рађања мушког потомка је већа, али када је дете туђе и бол је јачи
- Аћимово размишљање о Адаму, осећања након његовог рођења
- Аћим ће прихватити Адама из страха од искорењивања, који је јачи од свих осталих мисли
Meša Selimović: “Derviš i smrt”

-Tema ovog romana Meše Selimovića je tragična sudbina Ahmeda Nurudina u sistemu zločinačke vlasti.
Poruka je borba protiv nasilnog oduzimanja slobode nevinim ljudima. Sigurno je da udela u svemu tome ima i
piščeva životna priča, u liku Nurudinovog brata Haruna prepoznaje se nesrećni stradalnik Šefkija Selimović.
-Ahmed je živeo u siromašnoj, ali srećnoj porodici, studirao je I imao je devojku koju je voleo. Njegov
bezbrižni život prekinuo je rat u koji je otišao zbog patriotskih pobuda. Iz rata se vratio razočaran, prazan i
svestan da je to besmisleno ubijanje nedužnih.
-Ahmed Nurudin se, u trenutku susreta sa pravom ljubavi, pokolebao i izgubio i ljubav i sebe za ceo život.
Naime, jedina žena koju je voleo je udata za drugog. Iako je imao priliku sa njom da pobegne, odustaje, povlači
se, pokazuje slabost I strah. Tako je i izgubio prvu priliku da pronađe lični spas.
-Sledeći Nurudinov korak bio je okretanje veri i molitvi. Kako mu i samo ime kaže, bio je ,,svetlo vjere“, temelj
i krov tekije. Ona mu je dugo pružala utočište, tiha, čista i topla, štitila ga ja je mirom. Kao šejh I derviš, on je
bio autoritet, poštovan i zaštićen od surovosti realnog sveta izvan tekije. On je verovao da je svet uređen po
principima vere I morala, da su pravila iz Kurana obavezujuća za sve. Verovao je u snagu i moć svete reč i
punih dvadeset godina “vernijih” od njega nije bilo. Nije znao da je život širi i veći od svakog pravila.
Verovatno bi tako i okončao život da, iznenada, nije progledao onog trenutka kada mu je vlast zarobila
nedužnog brata Haruna.
-Moto ,,biti kriv bez krivice“ obeležio je čitavo delo Meše Selimovića. Kada u romanu derviš oseti blizinu smrti
uhapšenog brata, po prvi put ne nalazi oslonac u rečima Kurana, opada autoritet svete knjige i njegova životna
staza zauvek se menja.
-Vlast u romanu možemo okarakterisati kao ,,veliki mehanizmom u kojem zlo rađa zlo“. Potresen nepravdom,
Ahmed Nurudin krenuo je ka tadašnjim moćnicima, nadajući se da se sa njima može govoriti otvoreno i ljudski.
I do tada su se oko njega dešavale nepravde, ali je Ahmed pred njima ćutao, žmurio. Tek kad se svileni gajtan
pojavio iznad glave derviševog brata, derviša je zapljusnulo opasno svetlo. Pobuna, za koju i sam kaže da je
trebalo davno da je čini, sada ga je izvela na brisani prostor.
-Tako se nesrećni derviš prvo uputio kod kadije Ajni-efendije, ali ga je tamo dočekala kadinica. Njena ga je
pojavala izložila neočekivanom gorkom problemu. U njemu je oživelo neželjeno sećanje na ženu koju je
dvadeset godina zaboravljao. Pitao se ,,zašto se budi kada mi je najmanje potrebno?“ Selimovićev derviš je na
početku svog preobražaja, ali još uvek nije spreman da naudi drugom čoveku kako bi spasao brata (na šta ga
kadinica nagovara).
-Preobražaj Ahmeda Nurudina je usko povezan sa razočaranjem koje je osetio nkon posete muselimu. Budući
da mu je ljubav bila slabija od moralnih načela, nije smeo da pita za brata, i odatle odlazi kod muselima.
Međutim, muselim kao predstavnik sudske vlasti samo zna za princip naređenje-izvršenje i sličnog je mišljenja
kao Andrićev Karađoz. Smatra da je svako kriv ko se našao zatočen u tvrđavi i arogantno odbija da sasluša
derviša. Nakon ove posete, Ahmedu se prvi put javlja begunac Ishak, koji simbolizuje njegovu pobunu,
promenu i ponovno rađanje. On je Nurudinova suprotnost, njegova prigušena, tamna, pobunjena ličnost. On je,
zapravo, psihološka zamena za brata, za onaj deo koji je Ahmedu predstavljao oslonac i spas, a koji mu sada
nedostaje da bi kompletirao svoju ličnost.
-Još jednom je derviš otišao kod kadije, ali je ponovo naišao na nezainteresovanost za svoj problem, pa mu je
ostao još jedan očajnički put do mogućeg spasa. Upućuje se muftiji, predstavniku duhovne vlasti, ne bi li mu
vera bar na ovaj način nekako pomogla. I dok je u duši muselima i kadije besnelo ideološko načelo, kod muftije
je ljudska ravnodušnost bila uzrok tragičnosti Ahmedovog brata Haruna.
-U svim posetama Nurudin je video samo bezličnu stranu sultanske pravde, niotkuda pomoći ili bar ljudske reči
samilosti. Sizifovska borba Ahmeda Nurudina, koji moli, a zna da mu nema pomoći, svakako zaslužuje
poštovanje, jer se u njoj vidi čežnja za dostojanstvom čoveka. Kada je uvideo da je njegova zgrada vere bila
samo ,,zidanica na pesku”,da dopuštaju ubijanje nevinih ljudi,on bira put osvete. Besmisao je u tome što se
pravda može postići samo nepravednim sredstvima.
-Mržnja ga je naterala na osvetu, svrgava vlast i sam postaje kadija. Želja za vlašću je samo drugo lice
Nurudinove potrebe da ovlada životom i upravlja prilikama. Mržnja postaje nova Nurudinova zidanica koja mu
vraća samopouzdanje i sigurnost i za koju veruje da će odoleti i najjačim potresima. Dobijanje kadijskog zvanja
dodatno ga uverava da je na strani zla pronašao spas za kojim je toliko tragao. Tako se Selimovićev junak
uključuje u igre koje nisu primerene njegovoj prirodi, sam se zapliće u sopstvene zamke i postaje oličenje
tragičnosti. Sudbina je htela da probuđeni derviš zapečati i svoj život tragičnim pečatom.
-Vlast ga je naterala da izgubi i svoju poslednju uporišnu tačku, svoju zlatnu pticu, simbol sigurnosti i sreće,
svog prijatelja Hasana, i tako se još jednom uveri da je sve što je godinama gradio bila samo ,,zidanica na
pesku”. Nesrećni derviš pripadao je redu neodlučnih, kolebljivih, slabih i rastrzanih ljudi. Iako je sebi obećao da
nikada nedužnog čoveka neće poslati u zatvor, a samim tim u smrt, gazi svoje reči potpisujući nalog za hapšenje
svog najboljeg prijatelja Hasana.Time je postavio znak jednakosti između sebe i onih koji su mu ubili brata.
Poništio je sebe kao vernika, pravednika, čoveka i postao je izdajnik i gubitnik.
-Odbija da pobegne sa optuženim Hasanom, nema snage da oda Mulu-Jusufa vlastima i prihvata smrt kao
spasenje. Dok ispisuje svoju životnu priču, svodi računicu u kojoj dominiraju porazi,padovi i razočarenja,
shvata da mu je život prošao u praznini, da je propustio prilike koje su gam ogle odvesti putem sreće. Cenio je
postupak Mule-Jusufa koji je šansu za život dao nepokolebljivom borcu, slobodoumnom, pravednom Hasanu.
-Zato njemu kao jedini spas preostaje smrt, poslednja lađa na koju će se ukrcati, a koja je najvaljena kao Katul-
ferman, što znači da će biti zadavljen u tvrđavi. Stezanje kruga koji ga obavija sve vreme na kraju se završava
stezanjem kružne vrpce oko njegovog vrata. Ovaj simbolički završetak pokazuje da ga je ubio krug iz kojeg je
bezuspešno pokušao da se izdvoji.
 ВИЛИЈАМ ШЕКСПИР: „ХАМЛЕТ“
- Главна идеја Хамлета јесте прича о данском краљевићу Хамлету који тражи освету против стрица који
је убио његовог оца и оженио његову мајку заузевши престо. Како би успео у својој намери, претвара
се да је луд. Али Шекспир додатно компликује радњу, суочавајући читаоце с бројним дилемама; је ли
Хамлет заиста видео духа својега оца, сноси ли и његова мајка кривицу за очево убиство, је ли
Офелијина смрт случајност или самоубиство. На тај начин трагедија добија додатно значење јер се
постављају морална питања, попут оног најважнијег: има ли Хамлет право да убије краља и на тај
начин освети оца?
- Због постављених питања, трагедија се уклапа у раздобље ренесансе у којем је написана, у време које
одговаре на питања о људском разумевању и поимању света, али се уједно и разликује од осталих
драма због тога што радња добија неочекиване обрте, а Хамлетова освета, стално се одлаже.
- Због тог одуговлачења и одлагања главног догађаја, нагласак није на самој радњи драме него на
унутрашњој дилеми главног лика јер Хамлет никако не може да буде сигуран да је Клаудије кривац за
убиство његовог оца. То се види већ на почетку драме појавом духа која представља и прву дилему у
драми.
- Трагедија је написана у пет чинова. Први чин је увод у драму у којем се најављује непосредна трагедија
(„нешто је труло у држави Данској“); у другом чину одвија се заплет радње која достиже свој врхунац
у трећем чину с Хамлетовом представом Мишоловка. У четвртом чину догађа се преокрет у радњи,
сплетком везаном за Хамлетово убиство, а у задњем чину је расплет радње, која се завршава убиством
свих главних ликова.
- Сижејни чвор драме представља освета очевог убиства и дилема око моралности самога чина.
- Хамлет је трагедија освете и њен образац је у ствари одговор на питање: због чега Хамлет толико
одуговлаччи са осветом, и разлог његове неодлучности.
- Хамлет је сложен до противречности и суштински недокучив лик. У драми има алузија на Хамлета пре
убиства оца. Био је то ведар младић, кога су сви ценили и волели. И сам Фортинбрас на крају одаје
част Хамлетовој величини.Али, сада је другачији: усамљена фигура, у црнини, меланхолик, филозоф...
Оно што налазимо код њега сада су склоност ка размишљању, осећајност, одвратност према женама
као последица понашања његове мајке и Офелије, духовитост, интелигенција, способност за искрено
дивљење другима, склоност за самоиспитивање и самооптуживање и високоразвијена морална свест.
Он мења “маску” понашања зависно са ким разговара (управо зато што сви у драми носе “маске”:
Клаудије се смеје, понаша се као да се ништа није догодило; Офелија глуми када отац то од ње захтева;
два Хамлетова „пријатеља“ показују се као непријатељи и они који му, у ствари, заједно са Клаудијем
раде о глави. То је једно велико позориште у драми, где сви глуме, и сви говоре лажи. Занимљивоје да
глумцима у позоришној трупи која изводи тзв. мишоловку, Хамлет даје упутства да говоре што
једноставније, природније, и јасније).
- И чувени монолог „бити или не бити”, носи судар различитих вредности. С једне стране, овај монолог је
постављање питања о освети. Подвлачећи Хамлетову неодлучност, питање освете јесте питање
опстанка, како физичког, тако и етичког, које је рекло би се у овом монологу истакнуто у први план.
Питање освете није само физички чин, оно је ће га обележити највише на духовном плану. Хамлетова
дилема је дата у моменту када је Хамлет већ изнутра промењен, али није уверен у догађаје о којима је
говорио Дух. Он ће и потврду истинитости саме сумње у Духове речи потражити тек након њега.
- Новост коју је Шекспир уградио у свој образац трагедије освете је и Хамлетова усамљеност. Једини он
на двору је у црнини, сви бљеште у својим ношњама, он је сам на двору пуном људи. . Хамлет је сам.
Ова усамљеност је последица Шекспирове концепције: освета мора бити лични задатак, иначе не би
било личне недоумице. Он у драгим људима не види поуздано залеђе за акцију над којом толико
оклева. Они у које је веровао, Офелија, али и Розенкранц и Гилденстерн доводе га у ситуацију да
промишља о њима као о својим непријатељима. Све ове особине хамлетовских дилема у књижевности
се називају хамлетвоштином.
- Клаудије, Хамлетов стриц и највећи непријатељ, убица рођеног брата, изузетно је сложен лик. Он није
само негативан лик већ је и потпуна противтежа Хамлетовом лику. Тамо где је Хамлет неодлучан,
Клаудије је човек од акције, одлучан, вешт беседник, опасан и бритке памети.

ИВО АНДРИЋ: „ПРОКЛЕТА АВЛИЈА“

-Проклета авлија је роман, објављен 1954.год. Иво Андрић је на њему радио пуних 26 година.
-Роман Проклета авлија је истовремено психолошки (описује унутрашње немире јунака), филозофски
(бави се питањима правде, одговорности, кривице, казне и односом појединца и власти), историјски
(осликава судбину Џем-султана) и модернистички (прстенаста композиција, прича у причи, позиција
наратора).
-Тема: трагична судбина паметних, племенитих и способних људи у времену у коме неука, необразована
и охола власт није разликовала криве од недужних
- Проклета авлија се налази крај Стамбола, али не поседује ништа од лепоте стамболских пејзажа. У њој
су затвореници осуђени на физичко и психичко мучење. Авлија је симбол неправде, место на коме
страдају невини, испаштају паметни и духовно моћни. Мотиви кривице и казне присутни су у судбинама
главних ликова у роману.
- Проклета авлија се јавља као болно сећање фра-Петра који се игром случаја нашао у њој. Нашао се у
Цариграду у време кад је полиција трагала за неким фратром. Власт је помислила да је он тај фратар и
затворила га у Проклету авлију. Његова кривица била је у томе што се нашао на погрешном месту у
време када власт није разликоала кривце од недужних. Представници власти казнили су га
двомесечним боравком у паклу Проклете авлије. Тај боравако се дубоко урезало у његово памћење и он
је о догађајима и људима које је тамо срео причао до краја живота. Чак и када се доказало да је био
недужан, он није пуштен на слободу, већ је прогнан у Акру.
-Латиф-ага је управник Проклете авлије; има парадокса у имену - Латиф на арапском значи нежан,
пријатан, леп
-У раној младости оштроуман, бистар, живахан, волео је књиге, музику и игру. Изненада наступа драстична
промена: радозналост прераста у бес, запоставља таленате и вештине, напушта школу, дружи се са
коцкарима и пијаницама, и долази у сукоб са законом.
-Латиф-ага је начинио грешку тиме што се кретао ивицом која дели праведнике од злочинаца; било је
питање тренутка када ће склизнути са те ивице. На тај начин је себе онемогућио да сам бира своју
будућност, већ је отац изабрао уместо њега. Да би га спасао, отац преко својих веза успева да га запосло као
полицајца. Након запослења у полицији немилосрдно се окомио на свет скитница, лопова и пијаница, коме
је сам припадао; радио је предано и вешто, светећи се на тај начин за свој промашени живот. Успех у
служби довео га је га до управника Проклете авлије.
-Он је двострука личност: на једној страни је свиреп и зло, ужива у мучењу и психолошком малтретирању
затвореника до потпуног душевног слома; на другој страни је пуни сажаљења и обазривости.
-Сматра да у Авлији нема невиних. Сви заточеници су скривили по нешто, макар и у сну.Своје право да
кажњава доживљава као сопствено кажњавање због грешке у младости. Он је недужни заточеник
Авлије, који ће до краја остати унутар њених зидова.
- Ћамил је несрећни младић мешовитог порекла, свима крив због чињенице да су његови родитељи
припадници супротстављених народа. Зато га је средина казнила самоћом, био је одбачен током свог
одрастања. Грци и Турци су у њему видели оличење онога што највише мрзе. Ћамил је покушавао да
буде срећан, али после љубавног разочарења одлучује да се повуче у свет књига, историје и проучи
судбину Џем-султана у коме је препознао паралеле са сопственом животном причом. Године самоће
учиниле су да он изгуби појам о реалности, а власт, неписмена и необразована, окривила га је због
поседовања књига из којих је само могла да прочита реч султан. Његова кривица састојала се у томе
што је био писмен, паметан, а власт се управо таквих људи плашила. Ћамил је оптужен за припремање
побуне против власти и послат је у Проклету авлију. Стражари су од њега тражили да призна своју
кривицу. Тако је једне ноћи нестао и његова даља судбина није позната. Несхваћен, сувишан и
двоструко крив, Ћамил је најтрагичнија жртва Проклете авлије.
-С друге стране, прави кривци и злочинци у роману нису добили заслужену казну.
-Власт према фра-Петру, Карађозу и Ћамилу није имала милости.
-Ако хоћеш да сазнаш каква је једна држава и њена управа, и каква им је будућност, гледај само да
сазнаш колико у тој земљи има невиних људи по затворима, а колико преступника на слободи.