FAUST KAO NAUČNIK

Kada u Prologu na Nebu Bog govori o Faustu on pominje kako je ovaj njegov sluga koji
međutim zbrkano služi. On se bavi raznim naukama, uključujući i okultne, međutim bez uspeha.
Ono što Fausta na prvom mestu pokreće ka saznanju jeste stremljenje ka napretku čovečanstva.
U tom smislu, Faust je prosvetiteljska figura, on nastoji da svetlošću razuma, koji je odsjaj
božanskog u čoveku, rasvetli tajne prirode, odnosno da u svoju korist usmeri prirodnu energiju,
da njome ovlada.

Prvi deo tragedije počinje čuvenim Faustovim monologom kroz koji se ukazuje na njegovo
očajanje. „Prostudirao sam, AH!“ uzdah koji izražava njegovo nezadovoljstvo. Učio je filozofiju,
prava, medicinu, a nažalost i teologiju, nažalost upućuje na tadašnju teološku nauku zasnovanu
na spekulacijama koje teško da bi i sam Isus razumeo. Faust je društveno priznat naučnik,
njegovo nezadovoljstvo ne potiče od njegovog statusa. On je nezadovoljan usled toga što vidi da
putem tih nauka „ništa ne možemo znati“. Oseća se da se nalazi u tamnici lažnog znanja, okružen
mrtvim stvarima, daleko je od žive prirode koju je Bog stvorio. Već u toj prvoj sceni pojavljuje
se famulus Vagner, karikatura ograničenog naučnika, koji služi kao jedna vrsta antipoda Faustu,
ali zanimljivo je da mu on upućuje osudu zbog rezigniranosti navodeći da on gleda svet kroz
durbin. Pored svoje ograničenosti, Vagner ispoljava i naučnikčki hedonizam, neutoljivu želju za
saznanjem koja je svrha samoj sebi.

Odlaskom Vagnera, sledi Faustov monolog u kojem on iznosi svoje namere o samoubistvu, o
kojem već godinama razmišlja. Shvata da Bogu nije ravan i to ga muči, saznanje da ne može
nikako drugačije ni doći do Boga. U trenutku kada prinosi kupu sa otrovom ustima čuje hor
anđela koji peva Uskršnju pesmu. Pesma govori o Hristu, iskupitelju ljudskog roda, što pored
same Hristove poruke, upućuje i na hrišćanski kontekst u kojem treba sagledati delo. Tada se
Faust priseti detinjstva, i to sećanje ga zadržava da ne počini ono što je namerio. Detinjstvo u
tom smislu predstavlja neosvešćeno osećanje besmrtnosti, onaj period života kada čovek i dalje
nije dovoljno zreo da pomisli na smrt, te ni nema svest o njoj. To blaženo doba je doba
iracionalnosti. Naučnički, racionalni deo Fausta ovde gubi autoritet. Sećanje, jedna emotivna
uspomena pokazuje se kao mnogo efektnija od godina spekulacija. Odatle i potiče Faustovo
nezadovljstvo – on je čitavog života učio, a na kraju opet ostao budala.

U sceni pred gradskom kapijom, u karnevalskoj atmosferi, Faust se ponovo vraća na razmišljanje
o ljudskoj nemoći. Treba nam ono što ne možemo znati, a s onim što zna čovek ne zna šta će. U
kontrastu su dati Vagner i Faust u toj sceni, Vagner kao čovek čije se ograničene mogućnosti
sada vide iz perspektive njihovog uzroka – on ima ograničene težnje. Faust mu maltene zavidi na
tome, jer nasuprot njemu, u njegovim grudima postoje dve duše, koje ga kontrarno vuku, jedna
ka ovozemaljskim, čulnim uživanjima, druga ka uzvišenom carstvu nebesa. Nakon ovoga Faust
priziva duhove koji obitavaju između zemlje i neba da ga vode u nov, šarolik život. Na ovakav
poziv, Vagner upozorava Fausta, ističući da ti duhovi nose puno zla i štete. Kao prizvan, u tom
trenutku se pojavljuje Mefisto u obliku pudlice.

Povratkom u radnu sobu, Faust doživljava kratak trenutak sreće i mira, koji ipak po prirodi stvari
brzo iščezava, reka protekne, i ponovo smo žedni. Tada se vraća prevođenju Novog Zaveta,
nastavlja od Jevanđelja po Jovanu, dokle je stao sa radom. Zaustavlja se na rečenici „U početku
beše reč“ odnosno logos. Razmišlja kako da prevede reč logos. Odlučuje se za delo, prethodno
odbacujući mogućnosti reč, um i snaga. Faustov izbor može dosta reći o samom njegovom
karakteru, a i smislu čitavog dela. Pojavom Mefista i sklapanjem ugovora, odnosno opklade,
Faust se odriče svoj naučenjaštva, i hrli u svet čulnosti – u vremena huktanje i događaja
kotrljanje. „Samo kroz nespokoj delatni čovek tvori život svoj.“ Faust želi da oseti život, da
prodre u sva ljudska prostranstva, a to mu Mefisto omogućava.

Ključni motiv, koji donekle može da predstavlja ključ u tumačenju celog II dela jeste slika
nestalno-stalne duge. Kapi kroz koje se vrši prelamanje su nestalne, lomljenje svetlosti je trajno –
kroz šaren odraz život nam se daje. Gete smatra da istinu nikada ne možemo spoznati direktno,
već samo u odrazu, kroz simbole, primere, pojedinačne i srodne pojave. Stoga Faust u II delu
postaje reprezentativna figura, predstavnik čitavog ljudskog roda, jer možda se baš pokazuje da
znanje za kojim Faust na početku toliko žudi, dolazi upravo na taj način – spoznavanjem što
većeg broja odraza.