Светозареви

"СУСР ТИ
 Р. Зиројевић СВЕТОЗАРЕВИ СУСРЕТИ 1975–1985

Издавач:
МАРКСИСТИЧКИ ЦЕНТАР „СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ" СВЕТОЗАРЕВО
Уредник
ирецезент:
ЗОРАН МОРАВЧЕВИЋ
Редакциони одбор:
ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ, МИЛОРАД МИЛОШЕВИЋ, СТАНИМИР .

СТАНКОВИЋ, НИКОДИЈЕ ТРИФУНОВИЋ, РАДОЈИЦА ЗИРОЈЕВИЋ,

ВЕРОЉУБ ТАНАСКОВИЋ, ЗОРАН МОРАВЧЕВИЋ
Ликовни уредник
СЛОБОДАН ШТЕТИЋ
Фотографије:
ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ СВЕТОЗАРЕВО
Тираж:
1000 примерака
Штампа:
„Нови пут" Светозарево, Светозарево 1985. године
 Зиројевић

Светозареви сусрети.
.

1975/85
ACTAHAK M PA3BOJ
|
 ТУВОД

Светозар Марковић (1846–1875) припада оној плејади мислилаца чије су

идеје и дело покретали друштвене токове напред и трасирали путеве будућнос-
ти. Са његовим учењем догађало се оно штоје била честа судбина великих људи,
што је време више одмицало, дело је постајало актуелније и све се потпуније у
пракси потврђивало.
Зато и данас, када је друштвена мисао далеко одмакла од Светозаревог
времена, када-се развила богата и разноврсна социјалистичка пракса, када се на-
лазимо и пред епохом „постиндустријског друштва", намеће се питање како
овај младић за само десетак година друштвено-политичког деловања, имао то-
је
лико талента, снаге и енергије да тако снажно усталаса масе и покрене генераци-
је у борбу за човека достојан живот. Следбеници су умели да оплемењују и обога-
ћују визију свога учитеља и учине оне судбоносне кораке ка остваривању једна-
кости, слободе и равноправности међу људима, које је Светозар само визионар-
ски наслућивао.
У овом кратком прегледу назначићемо само оне садржаје којим су се рад-
ници Јагодине и Светозарева подсећали и подсећају на свог великог претходника
и суграђанина, одужујући
ра Марковића.
се на тај начин, бар делимично, имену и делу Светоза-

Светозареве вечери

Први организовани облик подсећања радничке класе Србије на Светозара

Марковића биле су „Светозареве вечери". Познато је да су почеле да се организу-
ју одмах након његове смрти, иако сачувани документи датирају 20 година кас-
није.
Тако је Главни одбор Српског занатлијског радничког савеза 1895. године,
поводом двадесетогодишњице смрти Светозара Марковића, одржао помен у
Београду. Почасни гости Одбора били су јагодински социјалисти Андра Банко-
вић и Тоша Стојановић." Том приликом
тозара Марковића, од које је
је
сачувано
штампана литографија са ликом Све-
само неколико примерака, међу њима и
једна у Завичајном музеју у Светозареву.
Главни одбор је преко свог органа „Занатлијски савез" препоручио мес-
ним одборима у унутрашњости да организују Светозареве вечери са пригодним
програмом, што су управе у Нишу, Крагујевцу и неких другим градовима
твариле.2
и ос-

Неколико година касније, у фебруару 1902. године „Радничке новине" су

обавестиле да Београдско радничко друштво врши припреме за обележавање
двадесет петогодишњице смрти Светозара Марковића. Истовремено суизвести-
ле да је 24. фебруара, у Радничком дому
у Београду, организовано Светозарево
вече. Програм који је тада изведен заслужује да буде поменут. После поздравне
речи Николе Величковића, иначе родом из Јагодине, о лику Светозара Маркови“
ћа говорио је Димитрије Туцовић. Иза тога, у културном делу, рецитоване сусо-
цијалне и родољубиве песме наших песника и изведена дела озбиљне музике.
Делегати Друштва јагодинских радника на овој свечаности били су Таса
Петковић, сестрић Светозара Марковића, и Благоје Николић.» Они ће бити ини-
цијаторида се и у Јагодини одржи Светозарево вече, о чему 9. марта извештавају
„Радничке новине". Из њих, такође сазнајемо да јеу 14 часова, тога дана по-
ложен венац на гроб Светозара Марковића, са посветом: „Светозару Марковићу
5
– јагодински радници". О његовом животу
и делу говорили су председник Друш-
тва јагодинских радника Јован Недељковић, делегати Главног одбора из Бео-
града, Димитрије Туцовић и Триша Кацлеровић. Затим су прочитани поздравни
телеграми великошколаца социјалиста, Савеза грађевинских радника и Уд-
ружења трговинских помоћника
ним програмом.“
из са
Београда. Увече је одржан концерт пригод-
Две године касније, у фебруару 1904, социјал-демократи су поново прире-
дили „Светозарево вече" у Јагодини, као и његови поштоваоци
у
вима у Србији, у којима је била активна Социјал-демократска странка.)
другим градо-
Светозареве вечери у Јагодини имале су две основне карактеристике. Прва
се огледала у неговању и ширењу идеја Светозара Марковића, а друга у прикуп-
љању добровољних прилога за подизање његовог спомен-дома, у коме би се
окупљали радници и организовали свој друштвени и политички живот.
Нажалост, ова друга идеја није реализована, јер су прикупљена средства нестала
у вихору првог светског рата. Тек данас мисао о спомен-дому Светозара Марко-
вића у Светозареву постаје поново актуелна.
на
Сећања Светозара Марковића, изражена у случним манифестацијама И
садржајима, организују се све до 1914. године. Након тога се гасе најпре због
првог светског рата, а касније и због отпора реакционарног режима према свакој
прогресивној мисли, посебно према социјалистичкој и комунистичкој.
Па ипак, Збор Народног фронта слободе, организован 3. маја 1936. године
у Јагодини, снажно је манифестовао сећање на Светозара Марковића. Тога дана
удружена опозиција, у којој је деловаџа и Комунистичка партија Југославије, ор-
је
ганизовано иступила против режима и захтевала либералније законе, слободне
изборе и слободу штампе. Поворка од око 6000 људи прошла је градом, носећи
заставе, међу којима и црвене. Пред споменицима Светозара Марковића и Видо-
сава Трепчанина одата су признања њиховој борби за развој социјалистичког и
радничког покрета.
Јагодински збор је „навео министарство унутрашњих послова да распи-
сом од 9. маја 1936. године забрани све акције у земљи које носе назив „Фронт
Народни" или „Фронт Народне Слободе", што потврђује да је Збор Народног
фронта слободе у Јагодини представљао једну од најмасовнијих акција прогре-
сивних снага у овом крају, коју је водила Комунистичка партија Југославије“.

2. Социјалистичко Светозарево

Дужно признање личности и делу Светозара Марковића почиње да се

ода-
је у социјалистичкој Југославији, већ од 1946. године, када дотадашња Јагодина
добија социјалистичко – Светозарево име, а идеје Светозара Марковића постају
познатије јавности.
Градски народни одбор Јагодине, на ванредној седници од 7. септембра
1946. године, покреће иницијативу да град добије Светозарево име. Министар-
ство унутрашњих послова НР Србије, уз сагласност Министарства просвете,
одобрилоје овај захтев. Под бројем 30536 од 20. септембра 1946. године, донело
је Одлуку о промени назива града Јагодине у Светозарево „у знак сећања на Све-
тозара Марковића, првоборца за демократска права... који је увелико допринео
буђењу народне свести и ширењу напредних идеја, који је грађанин Јагодине,
живео у Јагодини и сахрањен на јагодинском гробљу“.
Два дана касније у Светозареву је одржана главна југословенска свеча-
ност, посвећена стогодишњици рођења Светозара Марковића, на којој је одато
достојно признање „великом борцу за слободу и независност српског народа, лу-
чоноши социјализма у Србији и на Балкану, неимару братства и јединства
јужнословенских народа". На великом народном збору, у присуству око 20.000
грађана, споменик Светозару Марковићу, у име владе НР Србије, открио
нистар Петар Стамболић. Споменик је је ми-
изграђен као велики бетонски стуб, на чи-
јем се врху налази бакља.

6
 Стогодишњица рођења Светозара Марковића обележена је у свим репуб-
ликама. У Крагујевцу су грађани, носећи црвене заставе, у свечаној поворци,
присуствовали откривању спомен-плоче на згради штампарије
у којој су штам-
пани листови чији је сарадник био Светозар Марковић. Тих дана загребачка
штампа је писала: „Појава Светозара Марковића, одлучног борца, способног по-
литичара, сјајног агитатора и најталентованијег новинара и публицисте револу-
ционарног покрета Србије седамдесетих година прошлог вијека, има све карак-
теристике оних значајних бунтовника и бораца, има карактеристике оних вели-
ких и свијетлих појава које у историјском развитку једног народа представљају
значајну снагу у борби за остварење нових и праведнијих друштвено-политичких
односа. Уносећи први код нас социјалистичке идеје са системом и увјерењем, ту-
мачећи први пут друштвену стварност код нас, Светозар је уједно и практично
дјеловао да се организује наш социјалистички покрет")
Тако је наша социјалистичка заједница, у својим првим социјалистичким
корацима почела да посвећује дужну пажњу Светозару Марковићу, иако ће про-
ћи нешто дуже времена да се и марксистичка наука заинтересује за изванредно
дело овог мислиоца. Практична тражења самоуправних решења, нарочито
штини, била су природни савезник за шире научно интересовање
покушаје и стремљења Светозара Марковића.
за у оп-
мисли, идеје,

Значајан подстицај за целовитије упознавање са

учењем Светозара Марко-
ивћа представљало
је објављивање његових сабраних списа, што је учинила изда-
вачка кућа „Култура“, 1960. године. У предговору Петра Стамболића изнете су
неке идеје које јасније указују на социјалистичку оријентацију и значај опуса Све-
тозара Марковића, посебно на дубину анализе тадашњег српског друштва и мо-
гућност његовог социјалног преображаја.
Објављивање сабраних списа подстакло
је
многе научне раднике да почну
целовитије да изучавају мисао и дело Светозара Марковића, па је од тада до да-
нас о њему одржано више научних скупова, објављено преко 500 научних саоп-
штења
и
транству.
написано неколико докторских дисертација, међу којима неке и у инос-

3. Биста у завичају
У октобру 1966. поводом сто двадесетогодишњице рођења Светозара
Марковића, поново ће се у граду његовог имена окупити радни људи и грађани
Поморавља
и представници друштвено-политичког и културног живота Србије.
Откривајући спомен-бисту Светозару Марковићу испред новоотвореног Дома
културе, Милојко Друловић, секретар Централног комитета СК Србије, изгово-
рио је и ове мисли: „Налазећи
волуционар пре више од
се у ватри оштре политичке борбе, као борац
и ре-
једног века, Светозар Марковић... је рекао и ове речи,
које сада добијају филозофски смисао „од савремености до будућности може да
буде врло далеко". Поучне су и данас те Светозареве речи. Остварени резултати
борбе леже често и читав век далеко од учесника, од борбе. Револуцију нико није
видео на почетку. И ово наше време је борба. А будућност о којој данас сањамо
је негде испред нас.. Родоначелник револуционарне социјалистичке мисли
пленио својим идејама најнапредније духове тадашњих нараштаја. Идеје његове
је
носиле су деценијама читаве потоње генерације чији домашај траје до данас...
Сам против свију, како је он говорио, сам против династичког терора, монархи-
је. бирократије, трговачке буржоазије, буржоаске интелигенције, против свега
што
је власт, сила и новац, као и предрасуде... на овим генерацијама је
објективног проучавања његовог дела, политичке и инспиративне вредности ње-
задатак
гових идеја, његовог утицаја на развитак револуционарног покрета у доцнијем
периоду..."9)
Књижевник Антоније Исаковић наставиће лирски топло: „Овај град крај
Мораве носи његово име, а ову земљу на Моравама носиле су деценијама његове
идеје... пошао је из земље расутих села, излоканих друмова, малих варошица, где
су калдрма и ћерамида значиле већ неку цивилизацију. Из земље где су домаћин-
ства сама себи и сапун кувала... где су од гвожђа углавном правили ватраље, ма-
7
 шице и ножеве. Његове речи нису паале на пусту земљу, оне су се плодиле кроз
најбоље... генерације... Он је био човек од речи, али таквих речи које су дело и ко-
је су непрестано делотворне..."!0
Ето, из такве Србије пошао је Светозар Марковћ и као 27-годишњи мла-
дић стигао у Марксову Интернационалу поставши њен коресподент
за Балкан.

ров,

Милојко Друловић, сек ретар ЦКСК Србије, говори о

ра Марковића
животу и делу Светоза-

8
 4. Признање следбеника

„Трећи велики догађај посвећен Светозару Марковићу, који је у социјалис-

тичкој Југославији имао општедруштвени карактер, било је обележавање стого-
дишњице његове смрти. Тим поводом друштвено-политичке организације и
Скупштина СР Србије, научне, културне и друге установе и организације усвоји-
ле су јединствен програм, тако да је 1975. година протекла у наглашеном одава-
њу почасти родоначелнику социјалистичке мисли у нас. На основу републичког
програма израђени су и програми у општинама СР Србије. Саставни део репуб-
личког програма представљале су манифестације које су се одвијале у општина-
ма Зајечар, Крагујевац и Светозарево.
У програму Републичке конференције ССРН Србије, со обележавању стого-
дишњице смрти Светозара Марковића стоји ова порука: „Као великан соција-
листичке мисли својом непоколебљивошћу и социјалистичким уверењем из-
вршиоје изузетан, прогресиван, идејни утицај у Србији. Његово дело чини пре-
кретницу у политичком и идеолошком развоју ондашњих друштвених снага, а
револуционарност основних идеја учвршћује га међу најзначајније личности Ср-
бије у 19. веку..."
Из богатог садржаја програма издвајамо неке делове: Издавање целокуп-
них дела Светозара Марковића, издавање репринта листова „Јавност“ и „Глас
јавности", објављивање друге свеске „Начела народне економије", организовање
научних скупова, одржавање академија и отварање изложби. Програм се у цели-
ни реализовао, изузев издавања целокупних дела Светозара Марковића, али
остала обавеза Српске академије наука и уметности да
је
овај поао у догледно вре-
ме обави.
У општини Светозарево програм је био разноврстан, садржајан и добро
припремљен, а у његовом остварању учествовали су Скупштина општине, друш-
твено-политичке организације, организације удруженог рада, месне заједнице и
установе културе. Обележавање је почело свечаном академијом, 29. марта 1975, у
присуству гостију из СР Србије, региона Шумадије и Поморавља и суседних оп-
штина. О Светозару Марковићу говорио је друг Петар Стамболић, члан Пред-
седништва Централног комитета СКЈ, који је, између осталог, рекао: „У неколи-
ко година своје друштвене и политичке делатности Светозар Марковић је заорао
тако дубоку браздуда је извршио пресудан утицај на стање духова свога времена
и утиснуо неизбрисив печат не само тадашњим, већ и много каснијим политич-
ким збивањима у Србији. Његова мисао је надахњивала генерације бораца
цијализам све до данашњих дана, предсказујући истовремено и тежак пут борбе
за со-

до његовог остваривања..." Излагање друга Стамболића штампано

ној публикацији, која садржи низ нових компоненти за је у посеб-
разумевање идејних смер-
ница и путева којима се кретала мисао Светозара Марковића.
У септембру исте године је отворена изложба „Документи о животу и раду
Светозара Марковића", а Театар „Јоаким Вујић" из Крагујевца извео је драмски
текст „Светозар“, аутора Слободана Павићевића.

и
Један од централних догађаја у обележавању стогодишњице смрти вели-
ког мислиоца. било је организовање научног скупа „Светозар Марковић еко-
номске науке", управо на дан кад је Јагодина добила Светозарево име. У току
дводневног рада поднето је 15 научних саопштења. У неким су први пут детаљ-
није анализирани поједини погледи и оцене Светозара Марковића о различитим
економским питањима, паје исти изазвао значајно интересовање научне и шире
јавности.
После скупа вођени су разговори о потреби оснивања сталне манифеста-
ције која би целовитије изучавала стваралаштво Светозара Марковића, пореди-
ла га са садашњим временом и научним достигнућима и
дала подстицаја, не са-
мо за трајно изучавање његовог опуса, већ и свој прилог развоју савремене еко-
номске науке. Тако је коначно обликована идеја о оснивању „Светозаревих сусре-
Ta”.
9
 П „СВЕТОЗАРЕВИ СУСРЕТИ"

1. Од идеје до реализације

Од првих замисли да се у Светозареву установи трајно обележавање и

подсећање на личност, мисао и дело Светозара Марковића, до њеног остварења
прошло је неколико година.
Иницијативу је дао Економски факултет из Ниша, односно његов Инсти-
тут за економска истраживања. Институт је писмом од26. маја 1973. године оба-
вестио Скупштину општине Светозарево о одлуци Научног већа да „истражи и
изучи економске идеје Светозара Марковића, јер се 1975. навршава сто година од
његове смрти". У писму се, даље, образлаже предлог о организовању научног
симпозијума, на коме би се разматрало политичко и економско учење Светозара
Марковића.) Предложено једа се симпозијум одржи у Светозареву. У исто вре-
ме, да би симпозијум добио што значајнији научни ниво, Институт је успоставио
сарадњу са Српском академијом наука и уметности. Већ 28. маја одржан је зајед-
нички састанак, на коме су ближе утврђена организациона питања и о теме
ма ће се расправљати на симпозијуму. Тада је предложено да то не буде једини
који-

научни скуп; него да се настави са трајним изучавањем личности и дела Светоза-

ра Марковића.
Након неколико месеци, независно од овога, Републичка конференција
ССРН Србије упутила је 21. марта 1974. године писмо општинским конференци-
јама у Србији, у коме их обавештава да је формиран Републички одбор
лежавање стогодишњице смрти Светозара Марковића. Са писмом је достављен
за обе-

и предлог програма, у коме се инсистирало да добије што шири карактер. На ос-

нову ове сугестије формиран је Одбор Општинске конференције ССРН Светоза-
рево који је израдио свој план о обележавању ове годишњице. На седници 19.
септембра Одбор јеприхватио организацију научног скупа и идеју о континуира-
ном изучавању стваралаштва Светозара Марковића.
Закључено је да научни скупови у Светозареву буду тематског карактера и да
се на њима повезују Светозарева схватања са савременом науком и самоуправ-
ном праксом, са посебним нагласком на усавршавање и даљи развој самоуправ-
них друштвених односа у општини Светозарево. Преовладало је мишљење да би
том циљу најбоље послужило да
се усвоји једна радна тема о самоуправи и раз-
матра њен развитак од Светозара Марковића до данас. Сваке наредне године би
се научно третирале различите стране и аспекти самоуправе и самоуправљања,
као на пример: самоуправа у економским пословима, политички облици самоуп-
раве, развој локалне самоуправе, самоупрва у школском систему и друге. Касни-
је се од ове идеје одустало у том смислу што се у изучавању живота и дела Свег'
тозара Марковића не би стално обрађивала питања о самоуправи, него и други
проблеми савременог друштва.
У складу са одлукама Одбора за обележавање стогодишњице смрти Све-
тозара Марковића, у Светозареву је формиран Организациони одбор научног
скупа „Економска мисао Светозара Марковића“. На првом састанку, 22. децем-
бра 1974. године, за председника Одбора јеизабран академик др Душан Чалић из
Загреба, а за чланове: др Обрен Благојевић, дописни члан САНУ из Београда, др
Миодраг Николић, професор Универзитета у Нишу, Александар Аврамдвић, за-
меник председника Скупштине општине Светозарево, Верољуб Танасковић, дип-
ломирани инжењер и Радојица Зиројевић, дипломирани социолог, сви из Свето-
зарева. Организациони одбор је
преузео стручно вођење научног скупа.!%)
По завршетку рада научног скупа „Економска мисао Светозара Маркови-
ћа" Скупштини општине Светозарево је предложено да донесе одлуку о форми-
рању „Светозаревих сусрета". Они би имали задатак несамо да негују научно-ис-
траживачки рад о Светозару Марковићу него и да издају зборнике са научних
скупова, обезбеђују културно-уметничке програме, организују расправе о поједи-
ним актуелним научним и друштвеним питањима и слично. На основу овог
предлога, на седницама Скупштине општине 17. фебруара и Скупштини Самоуп-
10
равне интересне заједнице за
културу, 26. марта 1976. године донета је
одлука ла
се формирају „Светозареви сусрети", као „трајна научна и културно-уметничка
манифестација, посвећена имену и делу првог социјалисте у Србији и на Балка-
ну, Светозару Марковићу". Обављање припремних послова за остваривање
садржаја „Светозаревих сусрета" поверено је у целини Клубу смаоуправљача
„Светозар Марковић" (данашњи Марксистички центар) при Радничком универ-
зитету у Светозареву. Неке делове програма остварују културне и просветне ор-
ганизације у општини.
У складу са донетим одлукама, изабран је Савет „Светозаревих сусрета“
на делегатском принципу, састављен од представника друштвено-политичких
организација СР Србије, скупштине СР Србије, Извршног већа СР Србије, Југос-
лавенске академије знаности у умјетности, Српске академије наука и уметности,
Скупштине општине Светозарево и организација удруженог рада из Светозаре-
ва. На првој седници, маја 1976. године, Савет је донео одлуку о избору и сас-
8.
таву осталих органа самоуправљања, па су од овог дана и званично почели ра- са
дом „Светозареви сусрети".

2. Садржај

Научни скуп „Светозареви сусрети" има задатак да изучава животни пут и

дело Светозара Марковића, да доприноси популарисању и даљем изучавању ње-
говог стваралаштва, али и да га пореди са праксом и теоријом нашег социјалис-
тичког друштва. Јер, у прошлости, а понекад и данас, Светозаревом стваралаш-
тву приписиване су наглашене идеалистичке и утопистичке црте, или се његова
целокупна активност углавном сводила на публицистичко и идеолошко делова-
ње, па се игнорисао његов научни рад. На „Сусретима“ се расправља и
ним савременим питањима науке и о доприносу и међусобном културном
о
значај-

зближавању средина
у
којима је живео и радио Светозар Марковић.
Истовремено, замисао оснивача била је
да се на научним скуповима прате
и изучавању поједине области Светозаревог дела, будући да се бавио готово
свим кључним друштвеним питањима свога времена. У том смислу, „Сусрети“,
на јединствен начин прилазе изучавању мисли и
идеја једног научника и револу-
ционара, да би се у догледно време, из многобројних аспеката тог стваралаштва,
могла да сагледа целовита баштина коју је оставио Светозар Марковић. Анализа
прилога са научних скупова, у целини и појединачно, као и број аутора и њихово
тематско опредељење, сведочи да су од почетка постали општејугословенска ма-
нифестацијља која обједињује напоре научних радника свих наших народа
родности у изучавању Светозаревих дела. Тај циљ ће остваривати и
на-
у будућнос-
и
ти.
Треба поменути још један разлог за
постојање „Светозаревих сусрета“. То
је настојање да изучава континуитет развоја револуционарног покрета у
ово кра-
ју, чији су носиоци били ближи и даљи следбеници Светозара Марковића, Ди-
митрија Туцовића и српске социјал-демократије, а касније и носиоци идеја и
Та револуционар-
праксе Комунистичке партије и Савеза комуниста Југославије.
на нит представља богатство и понос људи овог краја, али и залогу да се она на-
ставља и даље обогаћује.
Сви ови елементи потврђују да „Сусрети“ представљају прави начин вра-
ћања дугова овом великану, и то не само због њега и према њему, него, у првом
реду, због данашњих и
будућих генерација и у име њих. О томе сведоче и бројна
мишљења научних, културних, јавних и политичких радника из
свих крајева на-
ше земље, који су до сад присуствовали „Сусретима“ и често истицали њихову
научну и културну мисију и значај за општину и шире.
„Светозареве сусрете" чине четири тематске области: То је – културно-
-уметнички део, који обухвата приказ вредности и достигнућа на овом пољу, пре
свега оних средина у нашој земљи
У том циљу остварена
у и плодна сарадња,
којима
је разноврсна
је
живео и радио Светозар Марковић.
нарочито са Београдом,
п
Новим Садом и Крагујевцем, а нешто скромнија са Зајечаром и Панчевом. За-
пажени су зајенички наступи песника из ових градова, организовање ликовних и
историјских изложби, затим – гостовања Београдске филхармоније, Београдског
Новог
драмског позоришта и Балета и Опере Српског народног позоришта из
Сада. Приредбе овог карактера омогућиле су бројним посетиоцима да упознају
врхунска културна достигнућа, а међусобни контакти уметника радника
тури – да подстичу нове идеје и омогућују ширење културнихобјављивање
и
вредности.
у кул-

Другу област чини издавачка делатност, у првом реду збор-

ника са научних скупова, а затим и пригодних материјала и публикација. Крајем
1978. године покренута је библиотека „Посебна издања“ у којој су објављене две
књиге „Револуција и револуционари на делу" академика Душана Недељковића и
Самоуправа
у грађанској и социјалистичкој мисли Србије професора др Мирос-
лава Ђорђевића. У овој библиотеци објављиваће се дела оних аутора
краја, или
која буду
озбиљније те-
потпуније обрађивала историју радничког покрета овог
оријски фундирала актуелна питања нашег савременог друштвено-економског и
политичког система. Најзад, објављиваће се радови и студије који буду целови-
тије третирали и свестраније обрађивали стваралаштво Светозара Марковића.
Предвиђено
зивом „Свеске“.
је
Оне
покретање још једног облика издавачке делатности, под на-
ће презентовати расправе са појединих тематских скупова,
трибина и разних стручних састанака који су везани за унапређивање садржаја
рада „Светозаревих сусрета".
Научним скуповима обично претходе разговори о актуелним питањима,
1977. расправ-
у
којима учествују научни, политички и културни радници. Тако се
љало о удруживању пољопривредника у организације удруженог рада и о начину
стицања и расподели дохотка у њима, а 1978. године, о теоријским основама и
првим резултатима реформе усмереног образовања. 1979. је организован „округ-
ли сто“ на коме су анализирани досадашњи садржаји „Светозаревих сусрета“,
а
1982. тежиште је било на будућем развоју ове научне манифестације.
Вредност оваквих разговора огледа се нарочито у томе што доприносе
конкретним решењима и дају одговоре на питања која намеће наша самоуправ-
на пракса у појединим областима. Пошто у разговорима учествују заинтересова-и
ни представници удруженог рада, они омогућују широке демократске контакте
размену мишљења.
Од 1977. године почео
Светозару Марковућу, на
је
коме
да се расписује конкурс за научно стваралаштво о
могу да учествују научни и стручни истраживачи
до 30 године живота. Имао је циљ да заинтересује младе научне радника
Марковића, али без већег успеха.
за
Паралелно
изу-
с
чавање живота радаи Светозара
њим, установљен је и конкурсза најбоље темате о Светозару Марковићу ученика
завршне фазе усмереног образовања светозаревачких школа.

3. Повеља „Светозар Марковић“

Обележавајући тридесетогодишњицу социјалистичког имена и сто триде-

сет година од рођења Светозара Марковића, друштвено-политичке организације
и скупштина општине Сетозарево донеле су 21. септембра
1976. годинње одлуку
о додели Повеље „Светозар Марковић" Јосипу Брозу Титу, председнику Соција-
листичке Федеративне Републике Југославије и председнику Савеза комуниста
Југославије.
У образложењу за доделу Повеље, између осталог, стоји: „Животни пут
Јосипа Броза Тита, од Кумровца преко Загреба, Беча, Москве и Београда до Њу-
јорка, Лусаке, Алжира, Хелсинкија и Коломба, посвећен је
борби за национално
и социјално ослобођење, за политички, економски и друштвени преображај ју-
гословенске заједнице, за разумевање међу народима и државама, за
несврста-
ност и вечну слободу човечанства.
Тај пут је исковао непоколебљивог комунисту, храброг и прекаљеног рево-
луционара, доследног следбеника Маркс-Енгелсове мисли, неуморног државни-
ка, регрута лењинистичке поруке човечанству и стратега револуције да се речи
12
преточе у дело, да дело посане неотуђиво право човека. Овај делегатски скуп
радничке класе и радних људи Светозарева својом Повељом изражава љубав
према дечаку са Сутле и металском шегрту, указује поштовање раднику и проле-
теру, заточенику монархистичких казамата, зачетнику борбе против реакције, си-
ле и тамновања, веснику и истраживачу: неслућених предела сутрашњице.
Тито нас је учио како да подижемо земљу из пепела и заосталости. Његова
личност и дело су узор следбеницима у фабрикама, на њивама, у школама
и
границама. Тито нас је научио да непоколебљиво бранимо свој пут у социјали-
на

зам.
Под Титовим вођством исковали смо братство и јединство народа и на-
родности Југославије. Поносимо се што су радници преузели фабрике, што
хотку одлучују његови ствараоци, поносимо се о до-
слободом избора, договора и уд-
руживања, слободом речи и критике, што смо на своја плећа примили одговор-
ност и гранитом утемељили самоуправљање за пример свима..."

Јосип Броз Тито, председник СФРЈ, прима повељу „Светозар Марковић“

14
 Интегрални текст Повеље гласи:
„Теби, драги'наш друже Тито, човеку, борцу и другу за све што си као ко-
муниста, војсковођа револуције и државник учинио да давни снови Светозар
Марковића постану наша јава.
Светозар, који је веровао и указивао на снагу народа, пао је покошен бо-
лешћу пре јуриша.
Ти си ту снагу народа пробудио
и за
ни Тобом остали смо да усправни останемо
повео нас у јурише без краја. Предвође-
сва времена.
Твоја и наша истина, друже Тито, постаде светионик наде видљив
који се боре за слободу, равноправност, мир и бољи живот.
за све

Светозар је први на балканској ветрометини схватио Марксове мисли и

први под овим поднебљем исказао да
ње друштвених супротности.
је самоуправа једина могућност за решава-
Ту Марксову мисао Ти си оживотворио откривајући неслућене путеве бу-
дућности. Захваљујући Теби, радничка класа
ствене судбине.
је преузела у своје руке кључеве соп-
Ти си, друже Тито, наше народе и народности
мио. Ти си нас повезао с пријатељима широм света
у
и,
борби сјединио и збрати-
захваљујући Теби, име Ју-
гославије на свим језицима значи исто што и слобода и независности, исто што и
борба за мир и разумевање међу народима и државама.
Теби,

драги наш друже Тито,

неимару наше јаве,
на дан Светозаревог рођења,
захвални
за све што си нам дао
и дајеш,
за непоколебљиву веру у човека
и у самоупрани социјализам,
дарујемо ове речи
љубави и поноса.
Светозарево, 21. септембра 1976. године"

Ратко Гаћић секретар Општинског

комитета СКС Светозарево, образ-
лаже доделу Повеље „Светозар Мар-
ковић“
15
–
Ш ОСНОВНЕ ТЕМЕ НАУЧНИХ СКУПОВА

Није нам циљ да дајемо свестранији приказ садржаја научних скупова, јер
су сви радови објављени у посебним књигама, а
поједини – делимично или
лини – објављени су у дневној штампи и стручним часописима. Уместо тога на-уце-

значићемо само основне теме које су биле у центру расправе на сваком научном

_–
скупу посебно.

1. Светозар Марковић и економске науке

1.1. О револуционарном преображају друштва

Први научни скуп бавио се питањима економске мисли Светозара Марко-

вића, чије богатство идеја и разноликост економских питања која је обрађивао,
представљају, с обзиром на услове и време у коме је живео, изванедно значајан
допринос развитку, не само економске науке, него и подстицај друштвених про-
мена и револуционарних збивања
носилац ослободилачке акције у нас. Светозар
друштвеног
је, као оригиналан мислилац и
преображаја народа показао соција-
листичку перспективу коју ће остварити генерације после њега. „Сваки народ
жели да свесно управља својим развитком, који жели да живи као људско друш-
тво... мора знати законе друштвеног развитка и мету којој тежи друштво, склоп-
љено механичко, несвесно, и куда треба да тежи ако жели срећу и напредак".!5)
Овако егзактно и објективно изнета потреба мењања света и човека, по-
тврђује основни Светозарев став о дубокој ангажованости за нове друштвене,
савременим језиком речено, социјалистичке и самоуправне односе.
Социјализму је.био подређен и Светозарев друштвено-економски програм
који је уједно представљао израз и одраз стремљења широких народних маса Ср-

и и
бије у борби за остваривање социјалне правде једнакости у друштву. „Практич-
ни смисао социјализма, за унутрашњи спољни развитак српског народа садржи
се у овоме: социјални преображај изнутра, на основу народног суверенитета и
Турској и федерација на Балканском полу-
општинске самоуправе; револуција.у
острву".

Радмило Богдановић,
председник
Скупштине општине Светозарево,
поздравља учеснике научног скупа
„Светозар Марковић
уке“
и
економске на-
 Овај програм Светозар је
настојао да спроведе у дело уз помоћ својих ис-
томишљеника – социјалиста, који се, по револуционарном виђењу будуће улоге
Србије на Балкану и њеног унутрашњег „друштвеног склопа“, може сматрати
актуелним и за нашу народну револуцију и социјалистичку изградњу. Он је
зао на дубоко заснованим начелима марксизма и друштвено-класној улози на-
почи-

родних маса од капитализма ка комунизму. Светозар је

схватао да јекуцнуо час
за решавање „источног питања", али не на начин и по мери великих сила. него
тако како одговара поробљеним народима
утадашњој Турској.
Светозар је дубоко веровао у снагу народа и знао да нема другог избора
до револуционарног мењања постојећих односа и ослобађања потчињених наро-
да. Његови ставови, изречени о овим питањима, неодољиво подсећају на мисли
из „Комунистичког манифеста" о социјализму као новој сили која кружи Евро-
пом.
Унутрашњи развитак ослобођених земаља треба да почива на народном
суверенитету и општинској самоуправи, где би се власт над људима преобразила
у бригу о људима, њиховом заједништву, слободном удруживању и општем ду-
ховном уздизању. За Остваривање ове историјске законитости потребан јеслобо-
дан развој сваке личности, подизање народне свети, или, како је Светозар често
истицао, „свеукупна умна сила народа“.

Др Тихомир Влашкалић отвара науч-

ни скуп „Светозар Марковић и еко-
номске науке“

1.2. Економске основе самоуправе

На основу критике постојећих друштвено-економских односа, Светозар

Марковић износисвоје виђење самоуправе, нарочито њене економске и политич-
ке аспекте. Он јасно говори о значају поделе рада и повећању народног богат-
ства, али се бори против поделе на најамне раднике и капиталисте. Уместо тога,
заговара радничке произвођачке асоцијације, које ће омогућити претварање рада
из нужде и терета у човеково задовољство. Он није против крупне производње.
Напротив, опширно говори о њеним предностима, али је очигледно против ка-
питалистичких односа у производњи, а за успостављање нових, у којима радни-
ци не би добијали милостињу за
свој рад, него би били власници средстава за
производњу, односно „сами своје госе".'7)
17
 Према томе, Светозар Марковић се може сматрати претечом идеја само-
управљања
у нашој земљи, јер је на више места разрадио, или бар назначио, кон-
цепт самоуправе и самоуправљања. Он инсистира на повезивању човековог дела
и праксе са историјом и на општој променљивости и непрекидности друштвеног
развоја. „Историја траје непрекидно... и сваки нови строј друштва мора се... ос-
лањати на прошлом строју".18)
Подела друштва на класе је изазвала класну борбу – која је нарочито ош-
тра у економској сфери. Томе је разлог приватна својина, која је у одређеним пе-
риодима нужна, али ће бити 'укинута и тек тада ће моћи да се оствари пуна де-
мократија. Уколико се друштво више развија, утолико су друштвени односи све
потпуније свесно дело човека, што опет утиче на ширење људских видика, слобо-
де и независности. Маркс употребљава скоро исте речи кад говори о генетичкој
суштини човека.

1.3. О својини

Остваривање социјалистичког друштва не може се замислити без промене

власника својине, која, уместо пруватне, треба да постане задружна, општинска,
државна, заједничка, једном речи – друштвена. У том смислу, Светозар оштро
полемише са саговорницима приватне својине, јер није решила основна питања
човекове егзистенције и награђивање према уложеном раду. Заједничка својина
омогућава контролу свих учесника
у послу. Онје далеко ефикаснија од контроле
приватних власника, јер се „сваки члан асоцијације покорава упливу најсаврше-
нијег и можда најјачег од свију личних покретача – упливу јавног мњења".
Друштвена, односно заједничка својина, тврди даље Светозар Марковић,
зауставила би уситњавање земљишних поседа и омогућила усавршавање земљо-
радње. „Са ишчезавањем приватног посредника ишчезава и његово друго лице –
фармер... радник постаје у исто време и власник главнине и управљач целог по-
сла и власник производа, тј. он сједињава, разуме се,
не појединце, већ – у задру-
зи – и надничара и фармера")

Селимир Марковић председник Оп-

штинске конференције ССРН Свето-
зарева, поздравља учеснике научног
скупа „Самоуправа у делима Свето-
зара Марковића и Савремена југос-
ловенска пракса“
 Међутим, заједничком својином може се и недомаћински пословати, због
зега Светозар упућује критике на рад неких њему савремених задруга у Србији
које су се затварале и – на тај начин „наивним средствима настојале да спрече
продирање индустријске производње. Уместо тога, прави је и главни основ целе
друштвене организације де се рад... узме као основ државног уређења... и да рад-
шику осигура сва материјална средства за свестрано развијање") Према томе,
под задружном својином не треба схватити само начин производње већ и начело
асоцијације, на чему се може заснивати и реформисати народна привреда.-Под
друштвеном производњом „ваља дакле разумети не само удружени рад и капи-
тал, него – што је најважније: удружену љубав и узајамност свију чланова; уд-
ружено уверење да су сви чланови задруге обавезни да помажу један другог у
свакој прилици,да сваки својом снагом користи свима у
задрузи, а не њима да се
користи" 22) Асоцијација није сама себи циљ, него први корак за увећање благос-
тања сваког члана и благостања народа. На тај начин, удружени рад, узајамност
и солидарност, постају основа целокупне друштвене организације која се најпот-
пуније остварје у самоуправи. „Народ, и само народ, има право да располаже
својим животом и имањем... да уређује како ће се вршити заједнички послови... и
да бира личности којима ће извршавање поверити".2)

2. Самоуправа у делима Светозар Марковића

2.1. Самоуправа и традиционално друштво

На овом научном скупу аутори су настојали да Светозарево схватање са-

моуправе повежу са развојем савременог југословенског друштва, односно да од-
говоре на питање које су трајне вредности Светозаревог дела
значајне за данаш-
њу самоуправу. Јер, Светозарево
без
и данашње
обзира на
време
неке
се
скоро
противречности,
не могу ни поредити,
налазимо виђење
али у Светозаревом делу,
будућег света и постављање питања на која тек савремено човечанство настоји
да нађе практичне одговоре. За Светозара је, када је реч о самоуправи, централ-
но питање – како широке народне масе да постану носиоци, субјекти политичког
и бирок-
живота, што би била најбоља брана апсолутизму, политичкој самовољи
ратизацији чиновништва. Кроз самоуправу би малобројна радничка
љаштво тадашње српске кнежевине могли да се одупру експлоатацији, корупци-
и
класа
|
се-

ји и самовољи чиновничког и полицијског апарата.

Неколико аутора настојало је да што потпуније објасни питање односа са-
моуправе и традиционалних друштава, и да оцене колико самоуправно одлучи-
вање може да се заснива на тековинама традиционалних друштвених заједница.
У овом смислу посебно је био интересантан и илустративан реферат проф. Јоси-
па Жупанова, у коме разматра данас врло актуелну тему о развоју земаља „тре-
ћег света" у правцу социјализма, нарочито оних у којима још преовлађује „тра-
диционално друштво". Зато се поставља питање
јалистичког и традиционалног друштва, другим
– каква је релација између соци-
речима – да ли традиционално
друштво треба да буде „темељито разорено у судару с индустријализмом, па тек
„да се на његовим рушевинама почне градити ново, социјалистичко друштво или,
бити основи-
пак, традиционално друштво, односно неки његови елементи, могу
ца модерном социјалистичком друштвеном развоју".) У реферату се истиче да
Светозар Марковић није некритички прихватио све устнове српског традицио-
налног друштва, нити
твени систем. Он их
је
је
сматрао да се оне могу без измена уклопии у нови друш-
посматрао као „друштвено-културне узоре за оргнизацију
нових асоцијација у смислу да би нове економске и политичке асоцијације треба-
ло темељити на неким битним начелима старе задружне асоцијације".
У даљем излагању аутор је дао исцрпне приказе Светозаревих мишљења о
задружним организацијама и одговорио на питање
као основа за
да ли су оне, и у којим усло-
аутентичну људску заједницу која
вима, могле реално да послуже
се састоји од слободно удружених појединаца, а коју Маркс назива асоцијацијом.
19
Ако се имају у виду Марксове критике идиличних сеоских заједница и каснији
развитак теорије и праксе социјализма, тешкоје,сматра проф. Жупанов, извући
закључак да теза о изградњи социјализма на основу традиционалних вредности
и институција може издржати марксистичку теоријску анализу.

У време рада научног скупа „Самоуправа у делима Светозара Марковића“

Др Милета Марковић је и
свој реферат посветио односу самоуправе
штинског система, објашњавајући њихову повезаност у социјалистичком само-
скуп-

управном друштву. У револуционарним захватима долази до нових односа, до

односа слободних и равноправних људи, у којима народ уништава „сва права и
привилегије које су постале силом" и врши друштвени преображај у циљу успос-
тављања нових односа. На основу тога др Марковић закључује да Светозар не
жели враћање на примитивне друштвене облике, већ указује „на будуће друштве-
не структуре које показују континуитет, уздизање и перфекцију друштвених од-
носа с повезаношћу суштине и законитости друштвеног развоја". 25) У том окви-
ру, држава треба да се заснива на народном суверенитету и на начелима самоуп-
раве и избора. „Самоуправа је – каже Светозар Марковић једини пут да народ
постаје заинтересован и усмерен на опште ствари толико да навикне да управља
својим пословима". 26) То ће допринети одумирању државе из друштвеног живо-
та и упућивати људе у политичко и друштвено одлучивање, а то је једна од он-
совних карактеристика самоуправе. Ослобођење грађана од туторства државе
омогућава стваралачку иницијативу за решавање заједничких проблема.

20
 Душан Петровић-Шане отвара науч-
ни скуп „Самоуправа у делима Све-
тозара Марковића
ловенска пракса“
и
савремена југос-

2.2. Национално ослобођење и друштвене револуције

Својим идејним и политичким деловањем Светозар Марковић је допри-

нео сазревању мисли о ослобођењу и уједињењу јужнословенских народа. Он се
оштро супротстављао „великој замисли" о стварању јужнословенског царства, у
коме би доминантну улогу имала Србија, пошто му је била страна свака хегемо-
нистичка концепција. Светозар је захтевао уништење Аустро-угарске државе, као
основног предуслова за'ослобођење и револуционарно деловање народа и
држава на Балкану. „Српски народ нема другог изласка до револуције... која би
се завршила уништењем свију држава што данас смећу да ти народи не могу да
се уједине као слободни људи и равноправни радници, као савез општина – жупа-
нија – држава – како им најумесније буде". 27) На жалост, ове смеле и далеко-
сежне идеје Светозара Марковића тешко су допирале до тадашње српске јавнос-
је
ти, а званична политика га прогонила и осуђивала. Но, велики познавалац ње-
говог живота и дела, немачки историчар Херман Вендел, схватио је од коликог
историјског значаја и какве далекосежне поруке носи дело Светозара Маркови-
је
ћа, па пише: „Утицај великог мислиоца продирао је стварно, и после његове
смрти, и у ширину и у дубину..., ни један Југословен, ни пре ни после њега, није
са таквим далекосежним погледом обухватио свет да би генерацијама које дола-
21
зе указао нове путеве". 28) Светозар Марковић никада није сагледавао улогу Ср-
бије изоловано и независно од сложених друштвено-историјских услова осталих
балканских држава, чиме се издигао изнад свих великосрпских, великохрватских
и великобугарских политичких тенденција. Његова мисао превладавала
ствене противречности и стално стремила новим видицима, да
је
соп-
би била круниса-
на концепцијом о федерацији југословенских социјалистичких република, сло-
бодних и равноправних народа, на темељима братства и
јединства.

2.3. Самоуправљање и развој слободне личности

Неколико реферата су, иако разнолики по тематици, инвентивношћу и

оригиналним приступом делу Светозара Марковића, допринели потпунијем раз-
умевању његових идеја, поставили неке проблеме и дотакли се питања која
траже одговоре и још детаљније изучавање његовог стваралаштва.

СВЕТОЗОРЕВИ СУСРЕТИ '76

чазччши СКУП
СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА
„сапочпРава У ДЕЛИМА.
и СпВРЕМЕНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРИКСИ

Председништво научног скупа

Тако академик Душан Чалић посебно анализира схватање Светозара Мар-
ковића о међусобном односу појединих. личности као услова који олакшвају или
отежавају развој савремене самоуправне друштвене свести. Аутор посебно на-
глашава да је Светозар Марковић правилно сагледао корене „потрошачке пси-
холгије“", која разара моралност у друштву, води неједнакости и неправди међу
људима. 29) „Тек начело личне слободе и друштвене равноправности ограничава
оно себично породично начело. Стављајући развитак свију личности у друштву
као идеал сваком члану, дабогме, не уништава се породица, само се ограничава
штетан уплив тога начела“. 30)
„Ове мисли можемо само акцептирати као своје – наглашава академик Ча-
лић у анализи истог проблема – али нашег доба. Јасно, и у постављању циљева
смо идентични, што је битно за формирање друштвене самоуправне свести...".
Да би ове ставове што свестраније приказао, академик Чалић наводи бројне по-
зитивне али и негативне примере из
праксе, који актуелношћу заокупљају нашу
пажњу, јер различити облици друштвене свести понекад негативно делују на раз-
витак осталих елемената друштвене структуре, нарочито производње и произ-

22
залних односа. Све док постоје тако различите и самоуправном друштву често
супротстављене свести, тешко је омогућити развој свесног бића“. У том развоју
ош највећег значаја су васпитање и образовање, лични примери,
зи материјалне егзистенције и производни процеси.
а пре свега усло-

Професор Вера Пилић, већ у почетку свога реферата, настоји да одговори

== питање које је „нужне мере" Светозар Марковић сматрао да треба предузети
ла би се остварила самоуправа у свим својим видовима. Но, аутор иде и даље,
=2стојећи да прикаже „континуитет наше мисли о остваривању и победи идеје о
изградњи самоуправног друштва... а самим тим и идеје разотуђења човека и на-
рода, односно развој теорије самоуправљања у њеном интегралном виду, од
за у
првих зачетака до савремености, којој је она била оживотворена у нашој прак-
си, или је дата у виду циљева које се определило наше самоуправно друштво".
31)
Аутор се посебно задржава на текстовима Светозара Марковића који се
односе на процес дезалијенације и могућности ослобођења човека и друштва,
као и штетног нарастања бирократије, чија моћ не дозвољава јачање и развој са-
моуправе.
Борба за остваривање циљева за које се определила наша револуција
ше самоуправно друштво, наставља аутор, потврђује исправност идеја Светоза-
и на-

ра Марковића о тешкоћама
личности. „Њих је за нестајање експлоатације и за остварење слободе
јасно видео, у тадашњим условима, Светозар – претеча и лу-
чонашана путу за који су се одавно определиле напредне снаге нашег друштва.
Зато се стално намеће питање, како је Светозар Марковић могао у свој систем
идеја уградити... те камене темељце које зовемо изворима и врелима марксизма,
на којима ће се моћи и морати напајати и будуће, а не само садашње генерације“.
32)

Поглед на дворану у време одржавања научног скупа

Светозар Марковић
јим делима сучељавао
је, по мишљењу проф. Стојана Томића, у многим сво-
традицију и револуцију и у њима налазио „обрасце поли-
тичког понашања и је
организације савременог друштва". У време турске валдави-
не, српско становништво повезивала групна, територијална и политичка уза-
а
јамност и одговорност, то је једноставно учвршћивала породична задруга која
је оградила сваку личност од друштвених болести" и, заједно са општином, би-
ла, „највиталнији облик социјалног и политичког груписања српског народа,
много виталнији од сваке државне и војне организације". 33)
23
 Аутор, даље, објашњава какве је штетне последице, по Светозаревом
мишљењу, имало формирање бирократског апарата, чиновништва и гломазног
судства, који су „кварили народ и сламали онај човечански понос – да је стидно
робовати..., достојанство човеково мерили су тиме колико је ко признат код
власти..., неправди су дали законски облик... 34)
На
крају, аутор извлачи шири закључак из учења Светозара Марковића:
којим путем треба да иде свака револуција и које јој опасности прете да пође
странпутицом
и изда вољу народа у бољи живот. А то се увек догађа кад се зане-
маре све оне вредности које су кроз векове одржавале заједништво народа и
уместо њих нуде „господарска и ћифтинска решења". 35)

3. Положај и улога сељаштва у друштвено-економском развоју наше земље

3.1. Село у Србији пре једног века и данас

Историјску улогу сељаштва у развитку нашег друштва наука није целови-

то изучила, а да и не говоримо о многим контроверзним ставовима о друштве-
ним и историјским интересима и односу сељаштва према радничкој класи. Та ди-
лема ни до данас научно није пречишћена, мада је
ово питање већ у другој поло-
вини прошлог века нашло место у програмима социјалдемократских партија у
тадашњим југословенским замељама,
да би – постављено на нов начин – добило
истакнуто место у савременим условима и југословенским оквирима. Отуда
природно што се многи аутори и на овом научном скупу осврћу на тај проблем, је
га
осветљавајући са различитих страна и нудећи не само научне, него врло често,
и практичне путоказе за решавање појединих питања
савременог села и сељаш-
тва.
Данашња Социјалистичка Република Србија не може се поредити са Срби-
јом пре 100 година, па то нећемо ни чинити. Али, илустрације ради, изнећемо не-
колико података које у свом реферату наводи академик проф. Обрен Благојевић,
који могу да послуже да се схвати тај грандиозни развој. О њему се, понекад, не
води довољно рачуна када се посматрају и анализирају успеси развоја и преоб-
ражаја нашег савременог друштва, посебно достигнућа и напредак села.
При крају прошлог века, у Србији
је обично живело 15-20 чланова.
је
било око 35.000 кућних задруга, у којима

Слободан Глигоријевић, члан Савез-

ног извршног већа Скупштине СФРЈ,
отвара научни скуп „Положај и уло-
га сељаштва у друштвено-економ-
ском развоју наше земље од Светоза-
pa Марковића до данас“
 Данашње сеоско домаћинство има у просеку 4 члана. Од 1893 – 1902. се-
је на једном хектару производио 7 до
љак
мет. центи кукуруза, а 1975. године 25 мц
13 метричких центи пшенице
или 5 – 19
пшенице, или 47 мц кукуруза. „Према
Државопису Србије, у 1866. години на 12.215.576 становника долазило
је 50.142
плуга, 35.635 рала, 14.360 коњских и 112.991 воловских кола“... односно на 100
становника4 плуга, 3 рала и 9 воловских кола. ...„Ето таква је била „опремље-
вост“ сељачких газдинстава у селима уже Србије у којима данас ради 56.000
трактора и 2.000 комбајна“", не рачунајући иста средства у друштвеном сектору.
36)

3.2. Светозар Марковић о селу и сељаштву

Светозар Марковић је велики део свога стваралаштва и енергије уложио у

тражење начина за превазилажење мукотрпног рада и тешког друштвено-еко-
нвомског положаја сељаштва. Полазио је од становишта да се њихов положај
може променити општим напорима друштва, револуционисањем друштвено-
-економских односа, образовањем сељаштва и његовим ослобођењм, „ниског
ступња цивилизације“.
Светозарпо сваку цену настоји да сачува радништво и сељаштво Србије
од свих беда које рађа капиталистичко друштво, које ове друштвен класе доводи
на најнижу друштвену лествицу. Зато инсистира на социјализму, заснованом на
свим предностима и
са новом садржином.
позитивним тековинама старог задружног удруживања, али
Полазни принцип Светозара Марковића је био да земља треба да припад-
не ономе ко је обрађује, да се спречи даље пропадање сељака на тај начин што
приватна својина треба да постане општинска, или – савременим језиком речено
– друштвена. Светозар износи многе предности крупне пољопривредне произ-
водње, па су ове ставове истицали многи референти. Он иде још један, значајан,
корак даље, везујући социјализацију пољопривреде за учешће сељака у друштве-
ном и политичком животу уопште. То је изразио у добро познатој максими: „Пи-
тање о хлебу то је питање о самоуправи", што сведочи колико се Светозар зала-
гао и чинио да сељак и радник постану господари свога, не само економског, не-
го укупног друштвеног живота.

3.3 Савремено југословенско село

Светозарева гледишта о „путевима унапређења друшвено-економских од-

носа на селу показују да је добро познавао степен развијености производних сна-
га и продукционих односа
разовни ниво..." 37).
у и
својој земљи, њен историјски развој и културни об-

Зато се поставља питање колики је развој достигло савремено југословен-

ско село, каквим производним снагама располаже и како унапређује продукцио-
не односе. Од решавања овог питања умногоме зависи и пут развоја југословен-
ског друштва у целини. Наиме, производња хране у светским оквирима добија
нов значај, па многе земље велики увозници прехрамбених производа, воде огор-
чену борбу да сачувају независност своје спољне политике. У томе тешко успева-
ју, пошто извозници, поред економских, постављају и политичке услове за извоз
хране. Наше савремено село губи стара обележја, пољопривреда постаје занима-
ње, а не начин живота, као раније. Уз напредак у повећању пољопривредне про-
изводње, земљорадник данас остварује само 60% дохотка пољопривредног рал-
ника. Ако се овоме дода да је продуктивност рада на индивидуалним газдинстви-
ма пет пута мања од продуктивности у друштвеном сектору пољопривеле, по-
стаје јаснија релативно мала заинтересованост за пољопривредна занимања и
остајање људи на селу.
Будућност наше пољопривреде није само у великом броју рукукоје ће об–
рађивати земљу или гајити стоку, него у модернизацији пољопривредне произ
25
 Након полагања венца на споменик Светозара Марковића
водње, чврстом и сигурном повезивању индивидуалног и друштвеног сектора,
повећању продуктивности рада, нарочито на индивидуалним газдинствима, ук-
рупњавању пољопривредних парцела и складном планирању
у овој области. То,
даље, подразумева остваривање одговарајућег дохотка пољопривредника, бар
до нивоа просечних доходака осталих радника. Уз ово је потребна одговарајућа
организација пољопривредника
и стална друштвена помоћ, јер се пољопривред-
ници нису ни до сада организовали сами а ни убудуће неће се моћи организовати
мимо и независно од друштва. О овом последњем водила
се бурна дискусија и
настојало се да се не само научно објасне достигнућа и процеси у савременом се-
26
лу, него и да се траже и сугеришу адекватне политичке акције које би требало
предузимати за јачање пољопривреде и њене репродукционе способности. Изво-
сећи само део запажања о могућностима унапређења пољопривредне произвол-
у
ње у нашем друштву, може се тврдити да удружени рад, који су својој визији
дефинисали класици марксизма као асоцијацију непосредних произвођача, изво-
ди земљораднике из вековне анонимности и омогућује им да се, у друштвено-
-гекономским односима, дужностима и правима, – а посебно у самоуправном и
политичком одлучивању –изједначе са радницима. То је основна аксиома прева-
зилажења двојства и „проклетства рада" савременог човека.

3.4. Сељаци – индустријски радници и друштвени положај мешовитих

домаћинстава

фактора
Лењин
који
јеометају
на једном месту написао: „Пресељавања су један од најважнијих
сељаке да „обрасту маховином"“, коју је историја исувише
на њих нагомилала..."
Ова Лењинова мисао јасно упозорава да је покретљивост становништва,
чак и оног које најтеже и најболније подноси новине и промене, саставни део
привредног и друштвеног развоја сваке земље, а обим и структура теЗато покретљи-
вости означавају темпо смањивања пољопривредног становништва. је овај
процес историјски нужан и друштвено користан, јер условљава распадање друш-
твених, економских, породичних, културних и моралних односа који су
били ка-
рактеристични
вања. Убрзава
за
се
аутархични, натурални, затворени начин живљења
додир стварних вредности појединих култура – што
и привређи-
благород-
но делује на интеграцију друштва у целини – и доприноси укључивању свих
његових делова у савремене токове цивилизације. Ми смо сведоци обимне про-
сторне и професионалне покретљивости становништва у нашој земљи, како из-
међу појединих области производње, тако и између појединих рејона.
Најзначајнија су два облика покретљивости пољопривредног становниш-
тва: одлазак са газдинства и из села (просторна покретљивост) и запошљавање
привредно активних лица изван газдинства, уз остајање да се живи на селу
(про-
фесионална покретљивост). У оба случаја највише учествује омладина, тако да
многа газдинства остају без наследника у пољопривредној производњи, што не-
миновно води смањењу пољопривредног становништва. Од 1949. до 1970. године
индивидуално пољопривредно газдинство је напустио контингент становништва
већи него што је био целокупан природни прираштај становника индивидуалних
пољопривредних газдинстава. Почетком 1949. на индивидуалним газдинствима 1970. године
у Југославији је живело 12,705.000 становника, а почетком
11,988.000. У истом периоду прираштај становника индивидуалних пољоприв-
редних газдинстава износио је 3.755.000, што значи да је пољопривредно занима-
ње у овом времену напустило 4,424.000 лица, односно 669.000 више од природног
прираштаја. Истовремено се одвијало стално запошљавање лица изван газдин-
а на крају
става, које је у почетку посматраног периода износило 670.000,
1.420.000 особа. Већ ови подаци указују на специфичну структуру не само инди-
видуалних газдинстава у нас него и на структуру запосленог особља у друштве-
ној привреди, јер данас око 37% свих запослених има двојно занимање,
Таква домаћинства
те се у
имају
ширем смислу могу сматрати сељацима – радницима.
два основна извора прихода: из радног односа појединих чланова ивећи од пољоп-
производње. Зато је природно што је тај приход у просеку код ме-
ривредне
шовитих него код пољопривредних газдинстава, чак у просеку за 1,3 пута, а гро

тог прихода формира се на основу рада изван пољопривреде.

27
 3.5. Улога интелигенције у селу

За даљи културни и друштвени развитак савременог села није довољно

мо унапређење технологије производње и решавање комуналних питања, јер се-
са-
ло све више постаје извориште, место где се ствара културно благо али
ћи и пробирљивији „потрошач“ културних вредности. и све ве-
Зато се од интелектуалаца, који треба да буду носиоци и творци најзначај-
нијих културних достигнућа, нарочито
уселу, очекује да буду предводници
ховног преображаја сеоских средина. Оне се више не могу задовољавати фолкло-
ду-
ристичко-наивним елементима културе, како се понекад, упрошћено и данас,
гледа на потребе и духовни ниво пољопривредног становништва.
Професор Стипе Шувар објашњава да
је Светозар Марковић настојао да
заосталу, патријархалну Србију смести у развијену Европу и да њену будућност
што тешње повеже са прошлошћу, из које настоји да до максимума извуче сва
позитивна и поучна искуства. Да би се ишло
ти, потребноје у сусрет социјалистичкој будућнос-
обезбедити умни развитак сваког појединца,
а то није у стању би-
ла да уради тадашња интелигенција коју Светозар назива париском, бирократ-
ском, чиновничком, господственом, потпуно одвојеном од хтења и потреба на-
родних.
Супротно оваквом односу и втаву према народу, интелигенција |
мора да у
новом, социјалистичком, друштву изгуби своје привилегије, да се стопи с наро-
дом и да има стварну предводничку, авангардну улогу. Потребно једа буде по-
средник између науке, културе, просвете и сељачких маса, како би те тековине
распрострла
у народ. Јер, „шта помажу савети које народ већином не може ни да
чује, а и кад их чује, већином не може да их врши, јер мора да мисли: на многе
прече ствари". За то образовани људи морају делом да служе за пример народу.
Износећи ове аргументе и оцене Светозара Марковића
о задацима, месту
и улози интелигенције у друштву, др Шувар на више места наглашава да су Све-
тозарева гледишта инспиративна
љају наша надахнућа.) и за наше време и да и данас могу да представ-

4. Педагошке идеје Светозара Марковића

иваспитно-образовни систем
4.2. Светозарева критика српског школства

Светозар Марковић оштро критикује васпитање и образовање свога вре-

мена, почев од односа ученика и учитеља, круте поделе предмета, учења „наи-
зуст" – до нетрпељивости
и неповерења између васпитаника и
васпитача и недос-
татка моралног и политичког образовања младих генерација. „Државна система
– која се у Србији развијала – ишла
јенепрекидно на то да угуши сваки самос-
тални развитак личности... да угуши ону политичку свест коју хоће да развија
српска револуција... држава је начинила од народа машину, па шта сад тражи од
школе и омладине". Зато млади нису у могућности
да
реално сагледају свој по-
ложај, нити могу да прихвате бреме животног позива који их очекује.
Најчешће
су морали да уче бесмислене фразе напамет, у противном, сле-
дила је физичка казна. Светозар правилно уочава да наставници нису искључиви
кривци за такво образовање и васпитање, него и друштвени односи
у
којима су
васпитавали и образовали. Неслободно друштво није у могућности да обезбеди
слободан развитак личности. Овај проблем може да реши самоуправа, која људе
ослобађа туторства бирократије, а тиме омогућава и школи да врши стварну
људску ослободилачку функцију. Деетатизација школе и данас је
актуелно пита-
ње, чије решење захтева нове односе између друштва и школе који треба да омо-
гуће стварно укључивање ученика у решавање свих животних питања са којима
се школа суочава. И даље, заједо са осталим чиниоцима да учествују у
решавању
питања уже и шире друштвене средине
у
којој живе.
28
 Родољуб Чолаковић отвара научни
скуп „Педагошке идеје Светозара
Марковића MH
васпитно-образовни
систем у Југославији"

4.2. Место и улога васпитања у нашем друштву

Васпитање и образовање, по својој природи, даје драгоцен допринос људ-

ском ангажовању, деловању и мењању услова властитог живота. Зато је оно сас-
тавни део неопходних услова у којима се формира личност. У савременом југос-
ловенском друштву питање васпитања и образовања истовремено је и питање
развоја самоуправљања, али и кључни елеменат развоја производних снага. Оту-
да се поставља питањеда ли је васпитно-образовни систем усаглашен с интере-
сима удруженог радаи да ли – и колико – утиче на бржи развој самоуправљања.

Испред споменика Светозара Марковића

 Досадашње реформе школства у нашој земљи захватиле
једине делове или аспекте школског система, али не и систем су,
углавном, по-
у целини, па је ра-
зумљиво што су у њему садржани остаци грађанског школског система и што
још није у довољној мери постао интегрални део удруженог рада и самоуправ-
љања. Овим се не негирају велики резултати наше просвете, него указује на она
питања која имају далекосежан значај, не само за ефикаснији
просветни систем
већ и за бржи и свестранији друштвени
развој.
Једно од таквих питања јеи доследна примена и изградња јединства вас-
и
питања образовања. Овај појам садржи неколико елемената: елиминисање под-
војености и изолованости „школских ступњева", заједнички обухват образовања
деце, омладине и одраслих, превазилажење подвојености школа за такозвану
нормалну и ометену децу и најзад, настајање „отворене школе", у коју могу у
сваком периоду свог радног века да се укључе сви радни људи.
Друго значајно питање које омогућује остваривање јединства васпитно-
-образовног система представља повезивање школе и удруженог рада у целини,

____-_____

7 __
СВЕТОЗАРУ маркОВИЋу —
___ — ya
(пилАОи.
УЧИНИ
iaON·OBy
3.
1 оа

___ __ HBC TRA Зугослеве нових

мало

Испред споменика Светозара Марковића

што је још Светозар Марковић изразио следећим речима: „Школа треба
да раз-
зита у детету способност и вољу
за
рад... и да се навикне радити...", наглашавају-
Ћи ла је основни смисао васпитања и образовања
да сједињује човекову актив-
=ост у области рада и личног живота. Зато је перманентно образовање
постало
;
„жова производна снага друштва" једном стечено знање није више у могућности
за задовољи и прати усавршавање процеса рада, па се морају стицати нова ис-
туства. Класични школски систем не може да испуни овај захтев, јер је, својом
концепцијом, у основи одвојен од рада, затворен и тешко се прилагођава
твеним друш-
променама.
Трећу димензију јединственог васпитно-образовног система можемо
да
тагледао у односу друштва и просветних радника, о чему су изречена многа кон-
троверзна мишљења, очему и данас постоје различити приступи. Једно
=0- просветни радници још нису економски равноправни са је
сигур-
радницима из уд-
руженог рада, што значи да није довршен процес слободне размене рада. А то
значи да сви радни људи не обезбеђују на јединствен начин свој
друштвени по-
ложај и егзистенцију. Но, без обзира на ово, постоји више захтева које треба
да
=спуни просветни радник да би могао да обавља свој суптилан и одговоран по-
со. То су: добра стручност и флексибилност у преношењу знања, високи морал-
ви лик, искреност, реалистичност
у
третирању одређених питања и спремност
се тешкоће примером превладају; најкраће образовни радник
мора у свом пози-
да
зу да се понаша стваралачки и хуманистички.

4.3. Образовање као чинилац изградње личности

самоуправљача

Појединац, као друштвено биће, све више захтева да учествује у свим про-
цесима заједничког живота, почев од процеса производње
до
политичког одлучи-
зања. Самоуправљање подстиче самоделатност људи, чиме се убрзавају законо-
мерности друштвеног развоја и они га, као самоделатне личности, сазнају. То
повратно делује на човеково потпуније овладавање условима свога живота
воја и на мењање природних и друштвених околности. Овај процес практично
бесконачан и подразумева нова сазнања и стално образовање људи. Самоуправ-
и је
раз-

љач је позван да, са осталим члановима друштва, што потпуније овлада услови-
ма оптималног развоја производних снага и самоуправних друштвених односа.
То значи да сваки произвођач треба да обавља свој део
друштвеног рада са ста-
у
новишта друштвеног интереса, који је и његов лични укључен. С друге стране,
сваки самоуправљач се мора односити према другоме као према самосталној
личности која настоји да најбоље обави свој посао. Да би се такав однос међу
са-
моуправљачима успоставио, сами као личности морају непрестано
Ју. То је стална дужност и задатак образовања и васпитања у да
се изграђу-
самоуправном
друштву.“

5. Светозар Марковић о радништву и друштвено-историјска улога радничке

класе

Полазну основу
за разумевање ставова и мишљења Светозара Марковића
о улози и положају радничке класе представља развој револуционарног
покрета
у Европи његовог времена, али и реални животни токови тадашње заостале Ср-
бије у којој се једва могла да наслути снага наступајућег „радничког сталежа“.
Живот Светозара Марковића почео је две године пре велике буржоаске револу-
ције у Европи, а завршио се
четири године након Париске комуне. У том раздоб-
љу радничка класа је од магловитих и само наговештених визија социјализма
преко Комуне дошла до његове реалности и до практичних сазнања да
се
соција-
лизам може градити и изграђивати као друштво које нуди човеку потпуно друга-
чије перспективе од свих дотадашњих. Зато ће ови догађаји пресудно утицати на
животну преокупацију Светозара Марковића, који ће настојати да и у балкан-
ским просторима нађе могућност
за
остваривање социјализма. Инсистирао је на
31
тесној међусобној повезаности револуције, самоуправљања
и
демократског
цијалистичког преображаја српског друштва. Такође је сматрао да је револуција
со- и
сложен друштвени процес у коме се мењају економски односи и политичка и
друштвена надградња. Наша народноослободилачка борба и револуција, као и
многе друге социјалистичке револуције потврдиле су Марковићево становиште
о повезаности национално-ослободилачке и социјално-ослободилачке компонен-
те, јер су спољна и унутрашња слобода неразлучиве и узајамно се допуњују.)
Трећи чинилац револуционарног процеса представља остваривање демок-
ратских и људских права и слобода појединаца у друштву. Револуција се не може
до краја испољити ако истовремено не обезбеђује слободу човека у слободној на-
ционалној и социјалној заједници. Носиоци револуције су сви радни људи града
и села, али по схватању Светозара Марковића, у њој нема места лумпенпролета-
ријату и другим декласираним друштвеним елементима, јер они никада не могу
бити носиоци здраве друштвене мисли, те заједно са госпоштином
не
могу пред-
стављати ослонац засоцијалистичке снаге.)

Милован Филиповић, секретар Оп-

штинског комитета СКС Светозаре-
во, поздравља учеснике петих „Све-
тозаревих сусрета“

Слично револуцији, Марковић свестрано посматра и самоуправу као по-

везаност унутрашње и спољне политике: „Што је народ слободнији, тј. што су
му већма ујамчени услови за умни и материјални развитак, он све већма постаје
свеснији и независнији, он све више одбацује туторе и почиње да врши сам своје
послове"), Суверенитет народа најпотпуније се остварује кроз самоуправу која
истовремено представља најефикаснију запреку „бирократском поретку и гос-
поштини". Самоуправа је
основ политичког и друштвеног преображаја Србије, у
чему лежи стварна могућност испољавања радних маса. Друштвени напредак у
социјализму ослобађа човека експлоатације и омогућује свим људима да осете и
доживе срећу.%) Зато у економској основи социјалистичког друштва Марковић
тражи друштвени облик својине који ће омогућити ослобођење рада и његово
постављање као мере вредности човека у друштву. За ово
је, поред економских
услова, потребан свестран развој личности, њена морална снага, образовање, те
је њихово формирање један од првих задатака социјалистичких друштава. Све
то потврђује самосталност социјалистичке мисли Светозара Марковића, доказу-
је снагу његовог талента и визионарство које је својствено само изузетним лич-
ностима.“%)
Да би се ови циљеви што пре остварили, Светозар је покушао даорганизу-
је ралничку класу Србије у социјалистичку партију, јер су дотадашње странке би-

32
ле монархијске и нису штитиле радничке интересе. Зато 26. јуна 1870. године пи-
ше о програму нове партије, која треба, после оснивања, да изради план будуће
организације српског друштва и разради начин његовог практичног остварива-
ња 47)

Бранко Микулић отвара научни скуп

„Светозар Марковић о радништву и
друштвено-историјска улога раднич-
ке класе“

5.1. Формирање и стасање Комунистичке партије Југославије

Оснивачки конгрес КПЈ представља један од најзначајнијих догађаја у ис-

торији револуционарног радничког и комунистичког покрета у Југославији. Ње-
говим одржавањем створени су повољнији услови за свестраније друштвено и
политичко деловање авангарде радничке класе, која ће кроз свој стваралачки од-
нос према марксизму стално богатити револуционарна искуства и идејно усме-
равати социјалистичку револуцију и изградњу самоуправних односа.
Но, такво револуционарно, оргинално и самосвојно стасање комунис-
тичке партије Југославије пролазилоје кроз многобројне противречности и теш-
коће, које су се огледале како у унутрашњој идејној диференцијацији, тако и у
борби за очување своје смосталности у међународном комунистичком покрету.
Осим тога требало је предводити оружану револуцију и социјалистичку изград-
њу и стално водити рачуна да се не скрене са марксистичке линије, одупирати се
хегомонизму, империјализму и различитим претензијама свих врста“). Нведене
чињенице морају се узети у обзир ако се жели да одговори на питање – како
мали и релативно неразвијени раднички покрет у неразвијеним срединама могао
је
да постане и остане предводник у остваривању циљева социјалистичког самоуп-
равног друштва. Многи аутори су исцрпно анализирали и објаснили то делова-
ње, превазилажење унутрашњих противречности и политичко и организационо
јачање комунистичке партије Југославије између два рата, пратећи најзначајније
догађаје и одлуке, анализирајући садржај докумената и ставова који представља-
ју својеврсна средочанства о срастању Пртије и народа и потврђујући њену снагу
као покретача, организатора и носиоца социјалистиче револуције и народноос-
лободилачке борбе. Изграђујући такву линију, данас СКЈ више није класична
партија која се бори за власт него за људе које предводи у биткама за промену
друштвених услова, за пунију и свестранију слободу и људско достојанство.

33
 5.2. Страдање народа Југославије у П светском рату

Југославија спада у земље које су у другом светском рату дале највише

људских жртава и претрпеле огромне материјалне штете. Окупатори и домаћи
издајници су у време окупације истребљивали становништво и вршили најгнус-
није злочине које је историја запамтила Југославија јеу рату дала 1.706.000 жрта-
ва, од чега 304.540 војних и-1.401.450 цивилних. Њихова просечна старост била
22 године. Осим тога, за рад је онеспособљено 425.000, а заробљено 1.700.000 ли- је
ца. Насилно је пресељено 400.000 људи којимаје у току рата практично онемогу-
ћено привређивање. Читаве генерације нису могле да се школују. Све ово имало
је
тешко последице за друштвени, економски, културни и политички развој после
рата“
Упоредо са масовним истребљењем народа, окупатор
ску пљачку материјалних добара. Уништено је је
вршио системат-
35,5% индустрије, преко 50% по-
љопривреде и сточног фонда, а тешко је страдало занатство, саобраћај и друге
привредне гране. Посебан вид материјалне штете огледао се у пљачки национал-
ног блага непроцењиве историјске вредности, као што су музеји, школе, библио-
теке, културни споменици, манастири, па чак и болнице.
Процењено је
да је укупна материјална штета Југославије у другом свет-
ском рату износила 9.145.000.000 долара. Она је
стварно далеко већа ако се узме
у обзирда се у току рата није могла да остварује нова вредност и да се економ-
ска основа људске егзистенције стално сужавала.
Очигледно
је
да су људске и материјалне жртве Југославије биле огромне,
што је веома неповољно утицало на поратни развој, али је и сведочанство
граничној оданости слободи и спремности да се о
без-
она по сваку цену брани и очува.

5.3. Плурализам интереса и остваривање демократије

је
Тешко наћи значајније питање
и циљ
свог настанка до данас постављало и тежило да
који
га
је себи друштво, такорећи од
оствари, као што је слобода и
демократија. Још теже је наћи друштвени поредак који се
није китио атрибутима
демократије. Нажалост, у пракси је ситуација другачија, јер је мало друштава ко-
ја су се реално. приближавала прокламованим принципима
ратском развоју“) ослобдном и демок-
Животни токови пракса све више потврђују да је смаоуправни социјали-
и
зам данасједини реалан пут који води људској слободи и слободном развитку
сваког појединца, као услова слободног развитка
фесту истакли класици марксизма.
засве, како су то још у Мани-
Угословенска револуција, од својих почетака до данашње фазе самоуправ-
ног развоја, постављала је
питања демократског развоја као свој императив. Са-
моуправна демократија разликује се и по начину конституисања исвојој суш-
по

тини од грађанске и од класичне социјалистичке демократије из које је израста-

ла. Тиме она не губи својекласно обележје нити се лишава друштвених сукоба,
али тражи услове и форме самоуправног и слободног превазилажења постојећих
противречности и сукоба интереса. „Пролетеријат ни у мислима не може из-
ражавати властиту повијесну праксу, а да при том не мисли искуство револуцио-
нарног збивања свијета у цјелини. Он
универзала класа – мисли и јеи као субјект и као објект револуције
дјелује из кризе свијета, из отуђености човјека... Ради
тако на њиховој радикалној преинаци, на конституцији заједнице која. ће се... об-
нављати као човјекова унутрашња потреба за другим као за другом").
Самоуправна демократија није резултат политички изражених различи-
тих интереса друштвене основе, него облик конституисања одлучујуће моћи рад-
ничке класе. У сложеним и различитим условима и интересима Савез комуниста
представља мобилизаторску, моралну и организациону политичку снагу револу-
ције. Он доприноси појединцима даактивно учествују у обликовању свога друш-
з4
твеног живота, као основне претпоставке за обликовање новог заједништва и но-
зе свести о њему. Тиме појединац све изразитије показује своје праве вредности и
опредељења и потпуније се испољава као стваралачко и слободно биће самоуп-
равне праксе.
Ослобађајући човека егоизма и индивидуализма, подруштвљавањем до-
хотка и услова живота, самоуправљање омогућава и обогаћује смисао његовог
живљења и уместо „заједнице“ егоистичких појединаца, настаје заједница људ-
ских могућности – асоцијација произвођача.

6. ЈАВНОСТ У УЧЕЊУ СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА И ДАНАС

6.1. Светозар Марковић о јавности

Одређујући јавност као демократску тековину социјализма и суштину со-

цијалистиче демократије, Светозар Марковић јој даје задатак контроле и уч-
вршћења саме суштине социјалистичког друштва. По његовом мишљењу, друш-
твени послови најбољесе уређују и општа народна воља најпотпуније долази до
изражаја уколикосе изнесе „на јавност оно што народ тишти
ку; што треба одмах, без одлагања решити и у извесном тренут-
показати како ваља то решити у ко-
рист народну..."52, На тај начин образује се јавно мњење, које има одсудан ути-
цај на решавање свих питања народног живота.

Радомир Алексић, председник СО

Светозарево.

Супротно постављеним начелима: слободи јавног деловвања и пуној кон-

троли јавних, пре свега државних послова, Светозар открива и анализира зашто
у тадашњем друштву
у Србији (па и у капитализму уопште) постоји стална боја
зан од јавности и настојање да се државни послови склоне од демократског суда
широких народних маса. У таквом друштву једна група, један друштвени слој
остварује своје интересе економском експлоатацијом и политичким обесправљи-
вањем произвођача. Политичке одлуке се доносе углавном у центрима власти
који настоје да остану затворени пред јавношћу. „Представници народа одлучују
у 'народном духу" само утолико што су присвојили мандат извршиоца политич-
ке воље народа. Међутим, они не исказују вољу народа, нити своје одлуке фор-
мирају у слободној јавној дискусији"“9 па такво друштво нужно производи и оза-
коњује неранвноправност и неслободу. Такав поредак заслужује критику, коју

35
често није у могућности да искаже сам народ непосредно, па у таквим условима
Светозар Марковић захтева од социјалиста, уколико желе да се зову стварним
заступницима народа, да се боре за истинску економску, политичку и социјалну
слободу
и једнакост. Носилац политичког ума, сматра Марковић не може да бу-
де било који 'сталеж' на власти него свеколики радни народ, па је први задатак
социјалиста и социјализма борба за остваривање власти радника и сељака и јав-
ности у управљању свим заједнички пословима.
У социјализму као друштву заједнице рада Светозар захтева прво уређење
унутрашњих, другим речима економских питања, као основних и одлучних за
свеукупно устројство система, а онда и политичких, која су изведена из ових пре-
тходних. Друштвене супротности извиру из приватен својине и стално се у њој
обанвљају, те је њено укидање нужан услов за остваривање заједнице произвођа-
ча, констатује Светозар и образлаже: „Може демокрација укинути све монополе
и привилегије и отворити најпотпунију слободу рада и слободу утакмице,
друш-
тво ће се опет непрестано цепати на огромну већину најамничара и мањину ка-
питалистаи, разуме се, доћи ће до тога да у том друштву неће бити ни "слободе
рада“ ни "слободе утакмице“, нити икакве друге слободе што је замишља демок-
рација. Већина ће морати просто да се продаје богаташима
и да ради по ваздан
само да би мањина могла раскошно живети. То је неизбежни природни закон
друштва основаног на приватној својини, то је "природни закон' тога друш-
Taa”),
Насупрот друштву чији је основни циљ да, макар и силом, очува интересе
мањине и да обезбеди привид демократске већине и опште воље, Светозар ут-
врђује да је сврха заједничког живота задовољавање разноврсних људских потре-
ба, што се може остварити у првом реду ако се стално унапређује производња.
Уколико се друштво заснива на раду, нестаће супротности које карактеришу
сва
класна уређења, па ће моћи да се оствари произвођачка заједница, односно асо-
цијација. Асоцијација се управо одликује тиме што не остварује власт над поје-
динцем него му омогућује пуну иницијативу и слободу, а слободан човек по сво-
јој суштини настоји да што више ради, производи и напредује. На тај начин се
међу људима успоставља однос активне сарадње, равноправности и узајамности.
Светозарево стално залагањеза јавност рада у свим друштвеним послови-
ма настаје на основу слике уређења Србије тога времена – оне затворене, тајно-
вите са ситним чиновницима
велом тајанствености
и и бирократама, који своје послове желе да заогрну
тајности, где се већ почињу уочавати сви бирокртски еле-
менти отуђености политичког, културног, социјалног и духовног живота Србије
тога доба. На тим искуствима Марковић је развио своју идеју јавности која није
само „негација монархизма, бирократизма, културне и институционалне затво-

Лазар Мојсов, председник Председ-

ништва ЦКСКЈ отвара научни скуп
„Јавност у учењу Светозара Марко-
вића и данас"
рености. Она је превазилажење таквог стања новим стањем у коме преовлађују
=зементи општих интереса, колективних жеља и народних потреба; знања, кул-
туре, истине и аутентичности; отворености врлине")
Овакво свестрано и широко схваћено значење јавности Светозара Марко-
зића има неколико димензија. Професор др Томислав Јантол наводи и образ-
лаже три и то просветитељску, критичку и регулативну. Просветитељска фун-
кпија остварује се у објашњењу научних закона друштвеног развитка. Њу народ
треба да прихвати и практично оствари. Критичка компонента јавности огледа
се у бескомпромисној критици и борби против „ненародне државе" (капиталис-
тичке) и њене тлачитељске улоге. Таквој држави треба одрећи легитимност, што
представља пут у револуционарну промену друштвених односа. Трећа, регула-
тивна функција јавности најтеже се остварује и то тек онда када се „укине стари
социјални поредак", да би се изградио нови. Изградња новог социјалног систе-
ма, тј. социјализма не може се препустити „природном току ствари", него се мо-
ра смишљено усмеравати добро организованом активношћу
листа.
и акцијама соција-

Испред споменика Светозара Марковића

На овај начин, сматра професор Јантол, Светозар Марковић дефинише

улогу авангарде у усмеравању револуционарне енергије народа и у обликовању
револуционарних процеса и односа. У томе улога јавности посебно долази до из-
ражаја јер обликује и формира револуционарну свест-и народну вољу. Светозар
то изражава следећим ставом: „Да се образује неки нови облик, неко ново уређе-
ње друштва,треба да је народу већ познат у главноме тајоблик; или бар да у на-
роду има снажне покретачке мањине која има поверење народа и која је толико
снажна и способна да уме дати правац народном покрету, (подвукао РЗ) организо-
вати револуцију и утврдити сталан пут друштвеном преображају. Ако тога нема
– револуција ће се распасти у бесмислену борбу којом ће се користит поједине
партије на штету народа...) У револуционарном процесу, дакле, социјалисти не
могу да се послуже неком постојећом доктрином него треба да остварују начела
37
социјализма проверавајући их у револиционарној пракси конкретне друштвене
заједнице и конкретном облику друштвене организације. „У овом ставу Свето-
зар отвара хоризонте дијалектичког поимања социјализма, као синтезе револу-
ционаре „научне“ идеје и друштвено-хиеторијског процеса у којем револуцио-
нарна енергија народа, предвођена „водитељима“ револуционарног јавног миш-
љења (социјалистима – или, како бисмо сувременим рјечником рекли, класном
авангардом), изграђује нову заједницу. У самоизградњи нове друштвености на-
род развија и властито „свјесно биће", тј. Нове навике, схваћања, моралитет. Јав-
ност је при томе нужно средство самоизградње, јер се у медију дискурзивне јавне
комуникације освјештавају увјети и формира воља ка новом начину друштвеног
живота,"
Академик Јован Ђорђевић инсистира на функционалном
значењу јавности
код Светозара Марковића. На многим местима Светозар истиче важност јавног
рада скупштине и скупштинских тела, као и на јавност рада судских органа, по-
себно судског(и то кривичног) процеса. У његово време то је истовремено значи-
ло критику институционалне затворености и одвојености скупштине
однарода и
још оштрију критуку тадашњег бирократизованог судства које је било подређе-
но утицају и мешању државе, посебно полиције. Јавност рада стога је означавала
одбрану достојанства и права човека и очување интереса друштвене заједнице,
на које су непрестано насртали и сужавали их бирократизовани чиновнички апа-
рат и тадашњи „представници народа". У обнародовању закона и у слободном |
изражавању мисли и објављивању уметничких, књижевних и политичких дела
Светозар (у тадашњим условима) налази двоструку одбрану од самовоље
мовлашћа владајућег слоја – јер се на тај начин омогућује подизање и са-
народне
'

свести и остварује увид у права и дужности народа.

Очигледно
је да Светозар Марковић у многим доменима антиципира сав-
ремене расправе о социјализму
и јавности. За њега јавност произилази из саме
суштине социјализма као друштвено-историјског процеса, јер кроз сучељавање
теорије и праксе омогућује самоизградњу револуционарног субјекта, обезбеђује
изношење различитих – плуралистичких мишљења
и интереса грађана и кроз
анализу и критику појединих ставова остварује услове за демократско опредеље-
ње
и а
устројство заједнице на основу воље већине, не уског слоја владајуће класе
или по њеној вољи устројене државе.)

6.2. Савременици и следбеници Светозара Марковића о јавности

И Васа Пелагић, истакнути социјалиста и просветитељ свога доба,

поклања
посебну пажњу јавности. Поред општинске самоуправе, као основе народног
живота, као израза народне демократије, други битан моменат
дак и слободу појединаца
и за срећу, налре-
заједнице, за Пелагића је управо слобода штампе као
„најузвишенија и најсветлија буктиња ума људског"), која служи развијању чо-
века и народа, прихватању напредних идеја и јачању међународне солидарности.
По Пелагићевом мишљењу, штампа има вишеструку моћ,
јер служи
пре пречишћавању разних појмова и ствара тачно јавно мјење о неком питању.
нај-
Затим уочава и региструје негативне појаве, чијом се критиком бори за њихово
отклањање. Слобода штампе не сме бити ограничена, јер једино на, тај начин
може да тежи истини
и објективности. Зато се Пелагић свим својим бићем бори
против било каквог облика цензуре, али истовремено уочава могућност злоупот-
ребе од стране штампе који треба спречити, посебно поједине клевете и изноше-
ње идеја које би представљале издају народа.“
"Свако ко критички мисли дужан
љевима, односно да „укаже људима све
је да да служи човековим и народним ци-
главне узроке из којих се развија свака
друштвена несрећа и међународна мржња, па затим да укаже и на начин како ће
људи и народи... живети срећно, напредно, разумно и солидно.)
Очигледно
је да Пелагић (да занемаримо његов пренаглашени просвети-
тељски приступ и теорију природног права) у суштини јасно уочава вредност об-
разовања и доброг информисања појединаца за напредак народа и друштва. Он

38
зепрестано подвлачи да предмет информисања треба да буде суштина народног
живота, економске, социјалне, политичке и културне чињенице: дакле, они дога-
Naj и појаве од којих зависи развој појединаца и друштвене заједнице као целине.
Неколико година касније, суоснивач и каснији секретар Српске социјалдемо-
кратске странке, Димитрије Туцовић, посветиће питању јавности још значајнију пажњу,
дајући јој специфично. класно обележје. Туцовић, који је дубље од Пелагића продро

И.
у суштину и законе друштвене науке, наглашава да социјалистичкој револуцији прет-
води целовита теоријска, идејна и културна припрема. Зато се залаже за формира-
ве социјалистичке јавности и њених институција у Србији, остварујући тако непо-
средну везу и међузависност између теорије научног
шијализма и културе револуционарне праксе радничке класе. „Туцовић јесуптил-
BOM анализом буржоаске идеологије и на њој засноване науке дошао до стано-
вишта да она није била у стању да схвати суштину историјског и револуционар-
ног превратничког момента у покрету пролетаријата, његову унутрашњу живу
силу историје.) Зато у ширењу марксистичке теорије и социјалистичке пропа-
ганде полази од јединства теорије и класне борбе, наглашавајући да се у самом
процесу класне борбе теорија најпотпуније проверава у пракси. „Када би се по-
литички догађаји и цео наш политички живот више обрађивао с гледишта исто-
ријског материјализма, онда би се и избор градива могао боље изршити
би обрада, такве новине, најуспешније радиле на своме циљу. Социјалистичка и
таква
критика друштвених и политичких односа разликује се од осталих по своме гле-
дишту, и само тако она развија класну свест и револуционише главе, чему соци-
јалистичко новинарство и треба да служи.)

у у
У информисању јавности Туцовић подједанко поклања пажњу стању Ср-
бији свога времена као и револуционарним збивањима
и погледима Европи, па
и шире. Зато је наглашавао потребу коришћења стечених искустава других рад-
ничких покрета, чиме се штеди огромна енергија, избегава непотребно лутање и
спречавају многобројне грешке, које би се без таквог искуства нужно јављале. Но
искуство других не може се механички преносити, него увек треба водити рачуна
о условима у којима је настајало и о констелацији социјалистичких и класних
снага које су га обликовале.
Социјалстичка – радичка јавност мора да се заснива на истини, на интег-
ралном приказивању друштвено-историјских оквира и односа. Јавни ставови и
оцене треба да буде засноване на доказима, документима и чињеницама јер
једи-
но такви доприносе уздизању класне свести пролетеријата у борби
цијализма, сматра Туцовић.
запобеду со-
Од Светозара Марковића до Димитрија Туцовића, у релативно кратком
али историјски значајном периоду, нарочито у развоју и стасању радничке класе
и обликовању социјалистичких идеја, појавиће се више социјалистичких листова
и часописа који су више или мање успешно сагледавали друштвене токове и ис-
товремено одражавали развитак самог друштва, његова стремљења, дилеме, суп-
ротности и на основу свега тога тражили излаз из постојеће ситуације. Уколико
је бројчано расла радничка класа и уобличавала се њена класна свест, уколико
њено политичко деловање и организовање бивало плодотворније, утолико су и
је
разни социјалистички листови и часописи више добијали своје класно обележје и
тако повратно утицали на просвећивање, политичко организовање и револуцио-
нарно сазревање саме радничке класе.
О том периоду,
о настајању, развоју и нестајању многих листова и часопи-
са у Србији тога времена исцрпно пише Миодраг Жико Аврамовић, анализирају-
ћи посебно друштвени значај и домет оних гласила која је оснивао Светозар
Марковић, као и оних који су следили ту Светозареву социјалистичку оријента-
цију.5

као што је
издавања напредне штампе лите настављена и
условима монархистичког режима у Краљевиатуре угославији, је којојнај-
тежим Традиција у

добро познато, владала оштра цензура, па су комунистички листови и

i
је,
часописи могли да се издају само илегално. У раду „Илегална комунистичка
штампа у Србији између два светска рата" др Милан Весовић %) усредсређује
пажњу
на обим и дубину захвата појединих питања којима
су
се та гласила бави-
39
ла. При томе не заборавља да истакне и анализира садржај резолуције Оснивач-
ког конгреса КПЈ под називом „Организација партијске штампе", којом су ут-
врђени задаци и циљеви издавачке делатности Партије.
Ова штампа није само информисала пролетаријат о друштвеним, економ-
ским или политичким збивањима, него је била покретач многобројних акција и
мобилизатор чланства, радничке класе и радничког покрета у целини и што
посебно значајно, служила за преношење директива и била спона имеђу руковод-
је
ства и базе чланства Партије и радничког покрета у целини. Њен је утицај био
значајан јер је могла да изнесе на јавност и оне проблеме које легална штампа,
због цензуре, није била у могућности.
Богато искуство КПЈ у предратном периоду на илегалним издањима до-
шло
је до пуног изражаја у току рата и народноослободилачке револуције. У рат-
ним условима, у условима фашистичког и националног поробљавања, информи-
сање о стварним токовима и догађајима добија прворазредно значење. Нису ви-
ше била довољна само такозвана обавештења, него и објашњења када, како и са
којим циљевима треба да се организује конкретна борба против непријатеља, од-
носно, да се формира народноослободилачка војска и органи народне власти.
Ову тему разрадили су академик проф. др Леон Гершковић у раду „Политичка
информираност маса као увјет револуционарне народно-ослободилачке акције“)
и др Венцеслав Глишић у раду „Штампа народноослободилачког покрета Срби-
је од 1941. до 1944. године и њен утицај у јавности"!
Ин
него свеу ормисање у народнодрлободилачкој
а комуникација
борби није било посебан сектор,
међу људима, почев од сазнавања конкретног ста-
ња и конкретних појава, до упућивањана акцију и организовања културно-умет-
ничког живота на одређеним територијама. Она је окупљала најјаче теоријске
снаге Партије, па је привлачила и оне читаоце који нису били на линији народно-
ослободилачког покрета. Народ је схватио да у тој штампи бујају нова стремље-
ња и да иза ње стоје нове револуционарне снаге које су у могућности да битније
измене и револуционишу свеколике друштвене и политичке односе.

6.3. Јавност у социјалистичком самоуправном друштву

Слобода информисања јесуштинска компонента свих фаза јавног опште-

ња и комуникације међу људима. „Уколико је слобода избор делатности, циља,
средстава и начина реализације тога циља, уколико јевредност избора у сазнању
друштвених односа и процеса, онда је очигледно да без довољне информисанос-
ти нема ни сазнања, ни избора, ни свесног деловања. Само потпуност информа-
је
ција... У стању да обезбеди постављање више реалних могућности, да укаже на
квантитативне и квалитативне предности сваке од понуђених алтернатива, да
омогући избор оптималне алтернативе". Расветљавање и саопштавање истине
је смисао и циљ информисања у нашем самоуправном социјалистичком друш-
тву. Обезбеђивање истинитих информација није само право грађана као приват-
них личности, да би били заштићени од лажи и дисквалификација, него и суш-
тинска потреба развоја демократских односа. Зато револуционарна мисао, поред
чињеничког увек мора да садржи још једну компоненту, а је
то визија идеалног –
могућег. Самоуправља-
и
будућег те она у суштини представља синтезу реалног и
чи морају да се међусобно обавештавају о друштвеним јавним пословима, чи-
ме самоуправљање постаје ослобађајући процес сазнајног и делатног повезива-
ња радних људи кроз све друштвене пресеке и односе.
Међутим у новије време и у нашем друштву и шире све се више и на научном и
на политичком плану поставља питање суштине, значаја и домета информисања.
Другачије речено, поставља се питање колико се у пракси нашег друштва оства-
рују прокламовани принципи слободе информисања
Ово из разлога штоје и слободе јавности.
очигледно да информација може да постане снажно
средство за стицање моћи и управљања, фактор владања и отуђивања, али
реална могућност човекова самоослобађања, развијања свих његових потенција-
је и

ла, самопотврђивања као свесне, стваралачке личности. Многи аутори управо су

40
азстојали да одговоре на наведену дилему. Простор не дозвољава улажење у ни-
вежсе и суштину свих одговора, који су међусобно били различити, често и поле-
жички, па су и садашњост и
будућност сацијалистичког самоуправног друштва и
могућност информисања сагледавани у различитим тоновима.) Развој науке и
технике створио јенеограничене могућности за међуљудско повезивање, за ширу
резмену идеја, искустава и мишљења. Зато су и опасности од злоупотребе и ма-
зипулације информацијама постале изузетно велике. Каква је перспектива соци-
зелизма, као и других друштвених система, којим ће путем поћи, да ли ће се ос-
тварити прогресивне, општечовечанске вредности, остављајући човеку као суб-
јекту да властитом активношћу утиче на
своју перспективу и токове друштвеног
живота, или ће се злоупотребом информисања распиривати мржња, фалсифико-
зати истина, искривљивати чињенице и ефикасно, без примене физичке силе,
зршити подјармљивање човека, појединих класа, па и читавих народа“
Наше социјалистичо самоуправо друштво
је још увек оптерећено различи-
тим сукобима и противречностима, међу којима су многе класног карактера, на-
слеђене из грађанског система. Иако се оно заснива на друштвеном власништву
= самоуправљању као основном продукционом односу, у њему су се, више или
мање задржали и елементи приватне својине, неуједначене и у неким деловима
неразвијене материјалне основе раде, идејне нехомогености и врло различити
облици људске свести и циљева којима појединци или групе теже. Зато у нас про-
кламовани принцип јавности, као једно од основних демократских начела, доби-
ја посебну специфичну тежину, као елеменат за изградњу самоуправне свести,
интереса и свеколике културе. Антибирократска природа нашег друштвеног уре-
ђења непрестано долази
усукоб са поступцима и тенденцијама које ограничавају
јавност друштвених послова што у савременим условима добија све израженије
облике. Бирократија своју активност настоји да обавља далеко од очију јавности,
онемогућујући друштвену контролу
и јавну друштвену одговорност, како би нај-
лакше задржала материјалне привилегије, заташкавала самовољу
и нерад
иочу-
зала монопол у одлучивању.
Принцип јавности нужно подразумева захтев да појединац сноси друштве-
ну одговорност за сваки свој јавни акт, дело, рад, ангажованост. У оној мери у
којој развој самоуправљања
и
у пракси постаје општа ствар, утолико је и сваки
појединац као носилац дела опште воље, инстинскији субјект и учесник у облико-
вању свеколиких друштвених односа. Но, према мишљењу неких аутора, још
увек није успостављена подједнака одговорност радника у удруженом раду и
оних изван сфере материјалне производње, поготову носилаца јавних функција.
Како је то могуће7 Одговор није сувише тежак, с обзиром да се радников рад мо-
ра прво да верификује на тржишту; затим међу самим радницима и најзад у уп-
рављачкој структури, док се критеријуми „изван сфере материјалне производње
мистификују, а одлуке се често доносе изван увида и контроле јавности. Тако се
повећава моћ, а смањује одговорност појединаца и ужих група. Други вид избје-
гавања одговорности је„пребацивање“ формалне одлуке на гласачку машину са-
моуправљача. На тај се начин умјесто критичке и креативне јавности, обликује
привидна псеудо-јавност... 70), У пракси се ограничава јавна критика и обавешта-
вање југословенске јавности, нарочито ако долази из друге републике, другог ре-
гиона и слично, поготову ако није по вољи и у интересу појединих моћника, чије
је присуство све израженије у неким друштвеним срединама
ма реткосе и заједницама. Вео-
јавно криткују а само изузетно „помињу имена одговорних за многе
промашаје... који скупо коштају друштвену заједницу. На против, често се скри-
вају од јавности носиоци негативних појава у својој средини и шире... Учестала
саопштења, која одговорни органи власти и самоуправљања обелодањују са сед-
ница, индикатор су и огледало сужавања јавности њиховог рада и дерогирања
делу овог уставног начела, које има класну супстанцу""),
на
Зато се све ургентније поставља питање да су
ли постојеће институције со-
цијалистичке самоуправне демократије погодан оквир за обликовање и испоља-
вање стваралачког јавног мњења икакав је стварни утицај самоуправног јавног
мњења на формулисање и обликовање политике. Постављање ових питања ис-
товремено потврђује да се наша јавност не мири са неодговорношћу и
потпуну индивидуалну и колективну одговорност у одлучивању и управљању
да захтева

41
друштвеним пословима и друштвеним процесима. Животни је
интерес организо-
ваних социјалистичкх снага јачање и даље демократизација одговорности пред
јавним мњењем. „Сваки јавни радник морао би, пре свега, осећати одговорност
пред јавношћу самоуправљача која му је дала право одлучивања. Свака полити-
ка морала би се потврђивати у консензусу јавности"2),

6.4. Делегатски систем и јавност

Развој социјалистичког самоуправног друштва подразумева, превази-

лажење класних сукоба и интереса усклађивање између општег, посебног
диначног. Основа активности свесне друштвене личности јесте реалност њеног
и поје-
испољавања
у разним сферама и областима стваралаштва и осигуравање јавнос-
ти о свим проблемима и могућностима друштвеног развоја, када је њена актив-
ност битна за јачање друштвених односа. Јавност рада у делегатском систему
треба да обезбеди плурализам самоуправних интереса. Између појединих једини-
ца одлучивања морају да се успостављају вишеструке везе које се у пракси поне-
кад и прекидају, али оне по свом карактеру доприносе учвршћивању делегатских
односа и испољавању плурализма самоуправних интереса. Зато је однос између
делегатског система и јавности вишедимензионалан, сложен и међусобно услов-
љен. Самоуправљање све више зависи од развоја делегатског система, а овај од
информационог, али и обрнуто; самоуправни систем битно утиче на делегатски,
а делегатски – на информациони.
Овом међузависношћу и могућношћу изражавања различитих интереса
делегатски систем превазилази грађански индивидуализам и соцреалистички ко-
лективизам, који су приказивани као основ човековог политичког деловања у
претходним друштвима. Његова полазна тачка је артикулисање интереса и мо-
гућности стварних делатних људи и њихово обликовање
у самоуправној пракси.
Производ плуралних интереса и циљева огледа се у решењу које превазилази
сваку појединачност и парцијалност, али које садржи максимум
начних захтева, који – као што је и таквих поједи-
познато – нити морају, нити се увек супротстав-
љају заједничким циљевима самоуправних субјеката.
У демократији самоуправних интереса зачињу се нове димензије јавног
представљања и истинског јавног мњења. Делатни човек и његови самоуправни
интереси постају носилац и креатор јавног мишљења и јавног деловања,
а само-
управна јавност, облик заједништва које има своју основу у друштвеној својини
и темељним вредностима социјалистичке самоуправне асоцијације. 73) Међутим,
у пракси још увек постоји доста упрошћено схватање
о значају јавности за ефи-
касно функционисање делегатског система. Тежиште се обично ставља на пренос
информација и квалитет тога преноса одозго надоле и обрнуто, од базе ка деле-
гатским телима одлучивања. Уствари много је значајнији садржај, временски ок-
вир и домет информације која треба да допре до свих делова друштва. Информи-
сање дакле није довољно само као процес него и као осмишљен садржај, прила-
гођен стварним потребама и интересима самоуправних субјеката. Без тога човек
нужно остаје у позицији посматрача
у којој, пре или касније, постаје свестан даје
и и
немоћан, осамљен отуђен.
Хтење задатак делегатског система је да се преко делегација и делегата уд-
ружени рад појави као непосредни учесник
у читавој линији и на свим Кивоима
процеса одлучивања и управљања; од иницијатива преко предлога и разраде ал-
тернатива, до одлучивања и контроле над извршавањем одлука. Тако делегатски
систем постаје платформа усклађивања плураризма самоуправних интереса де-
легатског одлучивања.
Од овако постављеног диља до наше самоуправне праксе постоје очиглед-
не квалитативне и квантитативне разлике, које потврђују да смо тек почели да се
приближавамо правом схватању улоге, значаја, обухвата и садржаја информиса-
ња. Пробоји на том путу и ка томе циљу нису лаки. Борба за остваривање само-
управне информисаности суочава се с многобројним противречним интересима,
конзервативним отпорима, остацима очуваних и израслим облицима нових при-

42
вилегија у располагању информација и тежњи за њиховим монополисањем. За
суштинске револуционарне преображаје у овладавању информацијама и разбија-
њу свих облика привилегија у информисању потребни су
време, знање, искуство
и изграђивање нове свести људи. Но тачно је
и друго – пасивно одношење и то-
лерисање постојећих слабости и недостатака и равнодушан однос према њима,
прете да закоче и оне процесе који су информисању дали новији, демократскији
правац и смисао. Овај процес може се наставити уколико револуционарно мења-
ње обухвата и садржине информисања добије још значајну подршку у стварној
акцији прогнесивних снага, утемељеним на интересу и потребама удруженог ра-
да и самоуправљања.

6. 5. Савез комуниста Југославије и јавност

На активан однос најширих народних маса према питањима друштвеног

живота и политике мора да рачуна свака напредна политичка партија. Већ рани-
је је истакнуто да је овом питању, од свог оснивања даданас Комунистичка пар-
тија Југославије, односно Савез комуниста Југославије, поклањао изузетну
пажњу. У односу према јавности заправо се увек огледао степен демократије и
дијалектика развоја самог Савеза комуниста. Јавност је само предпоставка ос-
тваривања владајуће идеологије Савеза комуниста као идеологије радничке кла-
се Југославије. Она се на тај начин најуспешније дистанцира и води борбу про-
тив непролетерских, немарксистичких,бирократских као и свих других соција-
лизму и самоуправљању супротстављених идеја и праксе, чиме доказује витал-
ност и властиту снагу и оправдава назив авангарде радничке класе. Јавност-у
деловању Савеза комуниста Југославије представља чинилац масовне иниција-
тиве народа у борби за остваривање самоуправљања као свог властитог живота.
Буржоаско-партијско одношење према јавности је супротно претходном.
Та супротсност произилази из непомирљивих сукоба између буржуја и пролете-
ра, између буржоаске демократије и демократије радништва. У том систему јав-
ност се парцијализује, дели на привилеговани и потчињени део, све у интересу
владајуће групе, класе, или партије.
У процесу дијалектичког кретања друштва, дакле и у условима постојања
класне свести у нас, деловање Савеза комуниста битно утиче на формирање
друштвене јавности, али се истовремено бори и против оних јавности које желе
да наметну и озваниче грађанске, бирократско-догматске или неке друге антиса-
моуправне струје. Та борба није увек довољно ефикасна, не толико због могућ-
ности и снаге антисоцијалистичких струја да на јавност изнесу своја схватања, а
још мање због њихове пријемчивости за
широке народне слојеве. Неефикасност
у благовременом и свестраном обавештавању јавности произилази из још увек
постојећих унутрашњих слабости или отпора који се јављају у самим редовима
Савеза комуниста, односно у његовом руководству. Најдрастичнији пример так-
вог неблаговременог информисања јавности били су познати непријатељски до-
гађају и покушај контрареволуције на Косову у пролеће 1981 године 74). Такве
појаве објективно сужавају ауторитет и утицај авангарде на формирање друш-
твене јавности, воде слабљењу комунистичке одговорности и дисциплине међу
чланством. Без јавне и демократске комуникације са народом отвара се простор
деловању свим несоцијалистичким снагама, од оних које су носиоци сепаратиз-
ма, национализма, унитаризма, па до оних које покушавају организовање отва-
рене контрареволуције.
Затварање извора производи затварање и парцијализацију система јавног
информисања, што даље најчешће постаје извор многобројних и разнородних
неспоразума, трзавица и уопште непожељних односа међу разним друштвеним,
политичким и самоуправним субјектима. То паралише ентузијазам и стваралат-
ки елан, пасивизира радне људе и
у крајљој линији слаби свеукупну позицију ор-
ганизованих социјалистичких субјеката и снага.
Начин и квалитет организације деловања Савеза комуниста Југославије
на јавност даје авангарди радничке класе могућност и снагу формирања сошија-
43
листичке самоуправне јавности која ће се, онда, својом унутрашњом самосвешћу
лакше одупирати и борити против свих облика и видова испољавања носилаца
реакционарних хтења и схватања. С друге стране, тако обликована самоуправна
јавност доследније помаже борбу Савеза комуниста за остваривање нових рево-
луционарних продора у промишљању и покретању друштвене праксе напред. За-
то се усмеравање друштвене јавности од стране Савеза комуниста не може тума-
чити као наметање његове идеологије и политике народним масама, него као ин-
терес радничке класе и народа чији је Савез комуниста нераздвојни део, који
добијају научно-идејно обликовање
равање јавности зато мора да се у теорији и пракси Савеза комуниста. Усме-
заснива на спознаји и овладавању законитости-
ма друштвених кретања и њиховом специфичном конкретно-историјском обли-
ковању и испољавању
ња.
у условима југословенског социјалистичког самоуправља-

7. МОРАЛ У УЧЕЊУ СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА И ДАНАС

7.1. Светозар Марковић о моралу

Светозар Марковић се бавио моралом у оквиру разраде једног ширег

схватања света, друштва и човека. Он јасно прави разлику између научног
лигиозног приступа моралних појава. Док религија вербално заповеда
и ре-
морал-
утврђујући
ност, наука и практично учи појединца како да постане моралан,
стварне за
чињенице морално деловање. Иако неразрађена и са данашњих науч-
них становишта у неким деловима превазиђена, Светозарева полазна становиш-
та садрже у основи тачно одређену улогу науке у објашњавању моралног фено-
мена.)
По Светозаревом схватању морал се у основи формира у пракси, путем
навика и осећања задовољства када се ради у сагласности са навикама, односно
незадовољства уколико је појединац приморан да делује супротно устаљеној на-
се оства-
вици. Зато је навикавање значајан чинилац за морално понашање, којебез
рује васпитањем. „Човек који је навикнут да поступа морално чини то напре-
који ће увек
зања воље и из задовољства те тако стиче чврст моралнисе крактер,
лако одупре другим
учинити да поступа морално. Такав човек је у стању да
инстинктима или потребама. Тако се првобитни инстинкт оплемењује и уч-
вршћује његов утицај, па се морална свест простире на све ширу друштвену за-

Митја Рибичич, члан председништва

ЦКСКЈ отвара научни скуп „Морал
у учењу Светозара Марковића и да-
нас“
јелницу, да би на крају обухватила цело човечанство".79)
Светозар у етици полази у основи од истих идеала од којих су полазили
његови славни учитељи и савременици, Чернишевски и Маркс а то су: оствари-
вање истинске људске заједнице слободних, моралних и равноправних личности.
Зато Светозар етику сагледава у улози еманципатора друштва и човека. Његова
теоријска подлога за тумачење морала налази се у Дарвиновом делу „Порекло
врста". Биолошка основа друштвености је у нагону за самоодржањем, сматрају
и Дарвин и Светозар Марковић. Но инстинкт друштвености, образлаже даље
Светозар, тек је клица, могућност моралности. За стварну моралност потребна
је морална свест и савест која је резултат свеопштег човековог развоја. Из тога
даље следи критеријум моралности, који по његовом мишљењу гласи „ради да
се друтшвени инстинкти свију људи, као год и твоји, развију до највећег ступња
савршенства“." Овим ставовима Светозар се истовремено и удаљује од Дарви-
на. Његово хуманистичко усмерење у етици све више је долазило до изражаја
уколико се више бавио актуелним друштвеним питањима и критичким преиспи-
тивањем савремених друштвених појава и односа. То се сагледава и из чињенице
да једно поглавље „Начела народне економије". посвећује утицају морала на ус-
пешност производње. У њему констатује да је за друштво морална она радња ко-
ја користи развоју, благостању и те
срећи, са тог аспекта оштро критикује немо-
ралност капиталистичке експлоатације и на њој заснованог богаћења.
Но, Светозар ипак није до краја успео да објасни суштину капиталистичке
неморалности. Капиталиста није неморалан и бездушан према раднику својом
"природном вољом“ (на чему Светозар инсистира), него економском нуждом –
конкуренцијом и борбом за повећање капитала – из чега непрестано произилази
не само супротстављање капиталсита раднику, него и човека човеку, који, без об-
зира да ли припада владајућој или експлоатисаној класи, у основи мора да се по-
наша као егоистични појединац.79)
животу
Светозар објашњава
разликујемо
и хијерархију људских потреба. „Ми у свакидашањем
предмет за живот, предмете који служе за угодност и пред-
мете који служе за раскош...".7% Марковићевом материјализму одговара ставља-
ње материјалних потреба и добара за њихово задовољење као основ за формира-
ње других потреба и из њих изведених вредности. Зато он сматра да је најзначај-
нији корисно-производнирад који се заснива на знању, васпитању и образовању,
јер он задовољава основне појединачне и друштвене потребе.

Верољуб Танасковић, председник со

Светозарево поздравља учеснике на-
учног скупа „Морал у учењу Светоза-
ра Марковића иданас“
45
 На основу ширих научних санзања о суштини човека Светозар закључује
само у
да је могуће спојити етичке принципе индивидуализма и алтруизма, али нестаје
коме се лично добро поклапа са добром заједнице, у коме
друштву у
класни антагонизам и експлоатација међу људима.З9 На овом месту он у размат-
ставља у међусобну
рање морала уводи класну компоненту, или ближе речено, Међусобном
зависност устројство (класног) друштва и његов морал. борбом
класа пропада постојећи класни систем и кроз друштвену револуцију настаје но-
ви, у коме се развија и нови морал. Нови морал, заједно са изградњом новог
између личне и
друштва развија се до највишег ступња постизањем равнотеже
друштвене среће и напретка.
По свему изложеном или бар назначеном, очигледно је да је Светозар
Марковић поставио основ за савремено схватање морала, који је у знатној мери
и данас прихватљив. Овај револуционар није своје схватање морала само пропо-
ведао „него је по њему стварно и живео, жртвујући све, па и сам живот, за опште
друштвено добро, а пре свега за добро потлачених"!

7.2. Морални проблеми социјалистичког самоуправног друштва

Савремено друштво, капиталистичко као и социјалистичко, без обзира на

њихову суштинску међусобну разлику, имају три идеала као основни друштвнеи
однос и основну моралну норму коју свако на свој начин жели да оствари. То су
слобода, једнакост и јединство. Те основне вредности
За су постале практични про-
буржоазију су ови циљеви практично ре-
грам за данашњу људску заједницу.
ализованијер она доказује да свак има право да делује, да постоје велике могућ-
ности, а колико ће ко од могућег остварити, зависи искључиво од његове умеш-
нсоти, сналажљивости и иницијативе. Пролетаријат, напротив, сматра да се тре-
ба и даље борити да се понуђене могућности преточе у праксу, да постану ствар-
ни принципи одношења људи у друштву. Јер, људи заиста нису ни подједнако
слободни, ни једнаки ни равноправни и вођени својим интересима различто

Испред споменика Светозара Марковића

 схватају садржаје прокламованих циљева. Зато тек коначно укидање класних
разлика, класне борбе и класних интереса омогућује изједначавање садржаја и
обима јединства слободе и равноправности људи у друштвеној заједници. То ће
астовремено докинути супротности између појединачног и општег, ужег и ши-
рег, између појединаца и колектива.
Досадашња пракса и капиталистичког и социјалистичког система, па и
овог нашег самоуправног, више или мање је удаљена од прокламованих друш-
твених и моралних циљева и вредности. Проблеми, противречности и странпу-
тице који су последњих година кулминирали
у нашој друш гвеној заједници усло-
виле су живи интерес најширих народних маса да докуче шта се заправо збива,
одакле такви нагли стресови и противречности“ Куда се креће савремени морал,
да ли су напуштени морални принципи, морална чврстина
је и та чистота оружане ре-
голуције7 Доживљаваме ли моралну кризу
и којим чиниоцима
на“ Зашто немамо довољно успеха у надвладавању и превазилажењу човекове
криза изазва-

И
(друштвене) отуђености и како се она рефлектује на савремени морал најзад,
да се зауставимо на ових неколико проблема, постоји ли и да ли се развија савре-
мени социјалистички самоуправни морал који би означавао стварни помак ка
друштву пуне слободе, равноправности и једнакости“ Питање се може постави-
ти и на следећи начин: ако постоји криза морала, чему она води – суноврату у
прошлост или налажењу излаза ка истинској људској заједници“ „... Кризни исхо-
ди не падају нужно у смијер свјетског пропадања; штавише, из кризних ситуаци-
ја углавном и произилазе повијесни помаци, при чему није посве развидно да су
они само кризом изазвани, а не кризом исхођени. Све то припомаже да
обично поистовећује с апостериорним облицима
у
се криза
којима судјелује те да се схва-
ћа као „изворном кризом" изазвано стање и догађање. Криза је често преломно
стање, превирање,са непознатим исходом и тек се накнадно открива њена усмје-
реност, њен значај, њени токови и домети; да ли је водила напретку или назатку,
да ли је била инструктивна или деструктивна."

У време рада научног скупа „Морал у учењу Светозара Марковића и лана“

<
 и
На постављена друга питања, која су се нашла у средишту интересовања
учесника научног скупа „Морал у учењу Светозара Марковића и данас" чула су
се међусобно различита мишљења и виђења, како о савременим моралним диле-
мама, још више о могућностима и перспективи моралног преображаја друштва.
Понуђени одговори посебно су интересантни с обзиром на моралне домете и
перспективу самоуправног социјализма. Било је тврдњи да наше друштво нема
изграђен властити систаем моралних вредности, преко ставова да те вредности
не могу бити битно другачије од других друштава, до јасно изнетих закључака
да социјалистичко самоуправно друштво, и поред очигледних проблема и про-
тивречности које се у њему изражавају, има конституисане моралне претпостав-
ке свога савременог и будућег развоја.
Без обзира на понуђене одговоре, очигледно
је да је у послератном развоју
Југославије изузетна пажња поклоњена политичкој и самоуправној изградњи
друштва, док је занемарена изградња моралног живота појединаца. Остали су
доминантни грађански морални односи, који се темеље на рационалном утили-
таризму, са великим примесама традиционалног морала. Утилитаризам
леда у жељи поседовања, жељи за се
новцем, зарадом, како би се побегло од сиро-
ог-
маштва. Али ово још није капиталистички морал, који поред претходних свој-
става садржи морални императив дисциплинованог, стручног рада и реда („осе-
ћај дужности према позиву"). Ова наша садашња економска криза показује да је
уместо стварне жеље за „капиталом“ (развојем) доминирала похлепа за брзом
добити. Капитализам је имао велику историјску улогу што је створио огроман
вишак рада, који је од појединачних потреба постао општа потреба, што
је
љујући строгој дисциплини капитала кроз које су прошле многе генерације, раз-
захва-

вио општу радиност као својство појединца и генерација. Капитал живи од рада,
стваралаштва, деловања, високог степена одговорности. Последице које су у но-
вије време избиле на видело у нашем друштву сведоче да у нас нису баш доми-
нантни наведени принципи, пре свега рад и одговорност. Примена норме рада
захтева да водећи субјекти друштва преузимају само оне дужности које могу до
краја спровести и да у складу са бројем обавеза буде усклађен њихов квантум
права.) Принцип праведности може да постане стабилизациони елеменат систе-
ма у развоју уколико радни људи имају уверење да им не може припадати више
него штоје њихово право. У противном, нема самоконтроле из личног уверења
па се на тај начин принцип рада тешко остварује као морално друштвено мери-
ло и начело.
Неки носиоци друштвеног положаја, и не само они, очигледни су примери
непоштовања мерила рада. Они настоје да доминирају у систему, остварјући
своје интересе и бенифиције, награде и признања. Тако битно утичу на друштве-
ни развој, јер у име одређене друштвене компетенције, или базе, настоје да нека
хтења путем закона претварају у обавезне правне и моралне норме понашања.
На основу овога су неки аутори изводили закључак да многи који се нађу у ситју-
ацији одлучивања, који имају политички, научни, или други ауторитет, обично
заборављају на критеријуме „једнако право за једнак рад", да се код њих јавља
редукција морала, а основно животно правило своде на имање и поседовање. У
таквим условима губи се могућност практичног остваривања социјалистичког
морала,у коме се за остваривање интереса самоуправљача, поред осталог, мора
да реализује и њихово стварно учешће у свим процесима и елементима политич-
ког одлучивања. У противном, настаје неодговорност и равнодушност, развијају
се групно-својинске и егоистичке карактеристике и интереси, управо
на носиоце монополистичких снага у друштву." Најкраће, све је очигледнији
о угледу

раскорак између нормативног и стварног.

Насупрот овоме, неки аутори тврде да су противречности између ствар-
ног живота и нормативно регулативног односа увек постојале и да се оне не мо-
гу искоренити. „И тај раскорак мотивише развитак... односно стално јачање по-
зиције и одговорности радног чвоека у целини односа друштвене репродукци-
је...".39. Људи наиме увек желе да остваре боље, хуманије, напредније. Од овог
законитог тока самоуправних односа било
радним организацијама јер
је доста одступања која почињу већ у
се исте стављају у позицију самоизолације, региона-
лизације, чак се и унутар себе разбијају на изоловане и међусобно затворене де-
48
лове. Уместо самоуправљања све више долази до изражаја административно-

и –
-државна принуда тако је настао специфичан сукоб између идејно-програмских
опредељења саме друштвене праксе. То потврђује да у друштвенус вест „нису у
довољној мери дубоко продрле промене које се одигравају у друштвеном бићу
нашег базичног продукционог односа, и у том смислу промене у друштвеној сво-
јини и то, у мери у којој се врше друштвене трансформације у државно својин-
ским и групно својинским односима".9% Друштвена својина још увек више доми-
нира као својинска компонента, а мање као однос овладавања условима, сред-
ствима и резултатима рада од стране непосредних произвођача.

7.3. О кризи морала у социјализму

Револуционарни покрет увек је суочен с моралним дилемама и проблеми-

ма. Зато је у њему питање моралне одговорности практично увек присутно. Мо-
рал, по правилу, долази нарочито у жижу научног и практичног интересовања у
периодима прелаза једног начина друштвеног
је у другу. Људи се тада више међусобно не
живота
у други, једне организаци-
могу да односе на стари начин, а но-
ви облици моралних и других правила понашања нису ни тако јасни, ни тако по-
уздани као раније: Зато се јавља двоструки морал; заклињање у уначела и соција-
листички друштвени однос на речима, а често супротно понашања пракси.
„Неодговорност се очитује прије свега као наопак, негативан однос према раду,
према истакнутим друштвеним вриједностима, као што је друштвено власниш-
тво друштвени и опћи интереси, небрига за друге, одсутност солидарности, јед-
ном речју општа клима неодговорности, површности и небриге"%. Индивидуа-
лизам нашем грађанину је толико нарастао да се свесно ставља изнад интереса
заједнице, признавајући само себе за мерило свих вредности. То сведочи о посто-
јању моралне кризе нашег друштва данас. Али то није криза чије превазилажење
тражи радикалну промену друштва, односно постојећег система; није дакле реч
о оној друштвеној ситуацији када широке масе више неће по старом, него о томе
да су због незнања или из објективних разлога онемогућене да делују по новом.
Оне, напротив, захтевају примену моралног односа који је својствен овом, дакле
самоуправном друштвеном систему, али стари методи онемогућавају или спре-
чавају морални препород самоуправних токова. Масе постају свесне да су биле
усмераване ка формалним и формализованим питањима и циљевима, без довољ-
но стварне моћи и утицаја за креирање практичних самоуправних токова, а са
друге стране осећају да сносе најдрастичније последице и тешкоће такве ситуа-
ције.
Ако социјализам, као друштво рада, значи укидање искоришћавања,
из његове суштине нужно произилази, онда би рад требало да буде основна вред-
ато

ност и мерило за обезбеђивање егзистенцијалних потреба за појединца, односно

базни чинилац за настанак других друштвених вредности и моралних норми.
Друштво које ту вредност не реализује не може се сматрати социјалистичким“).
И обрнуто, рад је више социјалистички, слободнији, људскији уколико је
транији, тј. уколико се у њему човек јавља и као произвођач и као управљач. Док
свес-

у овој теоријској поставци нема спора, неслагање наших аутора (и шире у друш-
тву) настају приликом одговора на питање на који начин исказати резултат рада,
како правично, сагласно радном одприносу вредновати рад и исказати га у до-
хотку. Закон о удруженом раду, као главни мотив и мерило за успешан рад узи-
ма доходак. Но доходак, може да настаје и на законит и моралан начин, дакле,
на основу рада, а може да има своје изворе и поред и мимо рада, тј. нелегално и
неморално. „Доходак и екстрадоходак, бољи услови привређивања могу бити ре-
зултат рада тог колектива али и монопола, административних мера,био различитих
врста волунтаризма, локализма итд."%. Уколико би рад стварно највиша
вредност, онда би многобројни нерадници били слабо награђивани, а не, како се
скоро по правилу дешава, на исти начин као и добри радници. „Присвајање ма-
теријалне користи без рада, нерадом, лошим радом, неспособношћу, кримина-
лом, непоштовањем норми, није ништа друго већ искоришћавање добрих савес-
 них, способних и дисциплинованих радника. То је дакле и класно питање, борити
се против искоришћавања, да рад буде човеку мерило – то је револуционарно...
Велика је илузија очекивати измену стања непрестаним реорганизацијама, но-
вим и новим прописима, уместо радикалним променама моралне свести и прак-
се..."%, Уколико би рад постао мерило, тј. основна морална норма, онда би то
била и расподела према раду, чиме практично престаје искоришћавање међу љу-
дима. Међутим, тешко је остварити расподелу према раду у за
нас данас, бар из два
разлога. Први је што постоје неоправдане разлике у доходцима једнак рад и
а
једнак учинак у различитим привредним гранама, други, што се смањују распо-
ни за различит рад унутар истих грана и радних организација. И једно и друго
потврђује да постоји неравноправни положај појединих привредних грана у на-
шем привредном систему.
Ова испреплетаност узрока и последица које су довеле до потешкоћа и
кризних ситуација указују на нужност радикалног мењања друштвених односа,
нужност промена у одлучивању
у политичком систему, нужност практично храб-
ријег приступа реафирмацији проверених моралних вредности наше социјалис-
тичке револуције. У томе смислу садашња криза друштва може да буде и инспи-
ративна прекретница
цију.
за његову још доследнију самоуправну и људску еманципа-

7.4. Рад и морал у социјализму

Садашње друштвено стање захтева обнову, успостављање и остваривање

оних циљева и вредности које су садржане у суштини социјалистичког самоуп-
равног односа и човеку као субјекту властитог самопотврђивања
Маркса је човек самоделатно, биће праксе, а његова суштинаје и развоја. За
рад. У условима
отуђеног друштва и приватне својине човек се не потврђује него отуђује и пори-
че своју људску суштину. Сви други облици отуђења могу да се изведу из овог
основног. Зато политичко отуђење, сви извори моћи одлучивања, сви облици ма-
нипулација и мајоризација у политичком животу у крајњој линији имају изво-
риште у сфери рада. Зато се поставља питање како превладати различитост ин-
тереса појединаца, односно супротност између рада и присвајања, из којих изви-
ру и друге друштвене супротности и противречности. Од практичног одговора
на ово питање зависи будућност социјализма. „Социјализам је процес социјали-
зације, подруштвљавања. Како је тај процес могућ Уз економску, политичку,
друштвену, доминацију „класе рада“. Уз сваки други облик доминације, на дјелу
је овај или онај облик присвајања туђега. Која је повијесна задаћа, смисао и но-
вум могуће социјалистичке политике и етике7 Да друштвено легализира оно
што
је у бити рада садржано – његову одлучујућу моћ. То је једини начин и мо-
гућност да моћ не буде раду и заједници извањска и да се извањски оправдава
(легитимира), већ да буде органска, то значи моћ оне сфере по којој и јесу човјек
друштво-и друштвено. У процесу успостављања такве моћи дати су критеријуми
моралнога..."%,. Кључ нашег системаје зато да свачији материјални и друштве-
ни положај морају да зависе од резултата сопственог рада што је и основни кри-
теријум моралног просуђивања и понашања. То је истовремено и једини могући
начин за ослобађање човека у његовом стварном животу и конкретним друштве-
ним условима. „Уколико социјалистичка револуција врши радикални преврат у
начину производњеи присвајања, утолико подруштвљава присвајање... утолико
она ствара материјалне и друштвене... претпоставке једнакости изведене из рада.
Ова једнакост... није бише резултат присвајања туђег него властитог
рада. Такву
једнакост не бисмо могли назвати ни праведност ни равноправност, већ радноп-
равност... Ако бисмо увјетно говорили о социјалистичком моралу, онда би то
био онај морал и она етичка позиција која је изведена из радноправности и која
за њу „ради“. Отуда овакав морал и овакву етику можемо назвати и етиком ра-
да. Она, с једне стране ради на превазилажењу постојећег стања и морала, јер

револуционарно-делатна јер а
укида приватну својину и приватно присвајање, са друге – она је активистичка,
успоставља нове односе и нове људске вредности у
друштву.
50
 Од превазилажења постојеће кризе до активитета и морала заснованог на
не објашњавају
ралу, следи одговарајући друштвени процес који неки аутори
+20 прост ангажман свих и свакога, него као промишљено, организовано друш-
били „друштвено ан-
твено усмеравање. И до сада смо, по њиховом мишљењу, Сми-
гажовани“, али то није почесто давало одговарајуће резултате, напротив.
сао усмеравања огледа се у коришћењу
иканалисању
народа као трајног „погонског горива“ револуције“. није
свеукупне радне енергије
У њему се садашњост пре-
Комунистичко ангажовање стога пуки активизам и про-
обраћа у будућност.
извољно деловање, већ спознаја законитости друштвено-историјског
коме се делује и истовремено промишља чин за што успешнији
контекста
и делотворнији
у
рад убудуће. У пракси, се међутим, још догађа да политички (и
други, па и пар-
тијски) моћници своју актуелну
ћег. Обрнуто, истински ангажман
моћ
је
замењују за проницање у
законитости буду-
креација која се не мири са постојећим, већ у
садашњем свету и покрету открива могућности сутрашњег.

7.5. Социјалистички морал и расподела према раду

У основном теоријском ставу, идејној и програмској оријентацији и про-

кламованим вредностима, социјалистички морал и расподела према раду треба-
ло би да чине јединство и основу за изградњу социјалистичке друштвености
и ху-
манизацију односа у самоуправној заједници. Зашто се
у пракси ове две вреднос-
ти међусобно неретко супротстављају“
Већ сам принцип расподеле према раду не значи једнакост, односно неки
потпуни егалитаризам. Социјалистички морал поставља питање
једнакости нај-
више због тога што израста из друштвене основе у којој је још увек очигледна
класна и социјална неједнакост. Он је зато и облик друштвене побуне против те
неједнакости, која нестаје уколико се друштвене неједнакости превладавају
јед-
накошћу. Расподела према раду је револуционарно средство и
тичке једнакости и услов за остваривање моралних погледа о друштву једнакос-
пут до комунис-

ти. За то је потребно да се успешно бранимо од честих замки уравниловке које у

данашње време опадања реалног животног стандарда добија све више пристали-
ца. Она дестимулише квалификован
продуктивности; чиме се и стручан рад и води оправдању друштвене
постојећи социјалистички мора вештачки и упрошћено
имају и
супротставља економији. Негативне економске последице уравниловке
шире социјалне импликације које се огледају у опадању
ћању производње и одлагању пута ка друштву изобиља и пуније
продуктивности и пове-
човечности и
слободе, што има за последицу и негативне моралне ефекте.
Изједначавањем
друштвене
у
неједнакости
оскудици уравниловка
заговарајући
експлоатацију
једнаку
и
не укида него и сама репродукује
награду
погађа саму
за неједнак рад, што пред-
човекову суштину и мора-
ставља својеврсну класну
литет. Зато се уравниловка никада не може у социјалистичком самоуправном да
друштву добровољно да оствари, те иза њене практичне примене увек мора
стоји неки облик друштвене принуде.
Расподела према друштвеном положају односно друштвеном статусу јача
обично у оним раздобљима када се повећава друштвена и политичка моћ бирок-
ква-
ратије. И она означава присвајање туђег рада, јер се заснива на
формалним
лификацијама.и месту на хијерархијској лествици, а не на стварном човековом по својој
ангажовању и доприносу друштвеном развоју. Зато је оваква расподела
природи нехумана и неморална.
Већ смо на неколико места нагласили да практично остваривање соција-
која укида
листичког морала почиње са успостављањем расподеле према раду,
социјалне диференцијације и својинске монополе. „Изједначавањем односа пре-
пози-
ма средствима производње, сваки појединац и свака организација долазе у
до-
цији да у расподели друштвеног производа учествују искључиво према свом
заједничког рада. А то значи да материјални положај чове-
приносу резултатима
ка не зависи више од социјалног статуса, већ од резултата његовог индивидуал-
ног и заједничког рада". Управо могућност да свако слободно
одређује услове
своје егзистенције представља одлучујући корак на путу друштвеног ослобођења
51
 човека. Истина, те су могућности у данашњем социјализму различите због инте-
лектуалних, физичких и других разлика међу људима и због друштвене поделе
рада у којој једни обављају једноставније, а други сложеније послове. Но те се
разлике, при повећању продуктивности, постепено смањују и у друштву високог
степена задовољавања људских потреба практично нестају, чиме ишчезавају по-
следњи остаци најамних односа
и неједнакости међу људима
морална изградња асоцијације произвођача. и
чиме се
довршава

7.6. Уместо закључака

Научни скуп „Морал у учењу Светозара Марковића

иданас“
је научним језиком и научним аргументима о једном кључном моментурасправљао
ног југословенског друштва – о узроцима садашње кризе и о трагању савреме-
је за
излази-
ма из исте. Понуђено више одговора и прогноза о стању данашњег моралног
духовног здравља, понекад „подкрепљиваних" ијаким емотивним и
Морални погледи и етички ставови Светозара Марковићанабојима.
представљали
су у овој расправи драгоцену основу за разматрање савремених етичких питања
и дилема, а Светозареве идеје нису биле
интересантне само са становишта једне
историјске доктрине него су биле џодстицајне и за расправе о свеукупним
ним питањима наше савремености и будућности. морал-
Чињени
су напори да се укаже на изворност нашег револуционарног по-
крета и тражени излази из садашњих дилема
уискуствима наше властите зајед-
нице и њених досадашњих теоријских и практичних остварења. Научни
радници
су најчешће позивали Савез комуниста да ефикасније и организованије поведе
идејну битку за самоуправљање.
Неки аутори су опширно елаборирали потребу увођења
кодекса етике
друштвено-политичких радника јер би то, по њиховом мишљењу,
покренуло
ралну одговорност од највиших државних, партијских и самоуправних органа
мо-
наниже, што би веома позитивно утицало на заоштравање свеукупне
ности у друштву. Кодекс би обухватио не само професионалне носиоцеодговор-
јавних
функција него и све друге који обављају одређене друштвено-политичке функци-
је, И на крају, да се поново вратимо основној теми
научног скупа, која би се
могла да формулише
и као питање да ли је у нашем данашњем југословенском
друштву потребна морална обнова и шта би она значила. Предпоставља
ли
враћање нечему прошлом
– је
што постепено нестајало из нашег живота или ход
ка новом – другим речима шта и у ком смислу треба обнављати“
Ако се данас чини да смо удаљенији од
то

него јуче, значи да постоји

прокламованих вредности више
морална криза, а тиме и потреба моралне обнове. На-
рушавање друштвене својине, продор ситносопственичких и конформистичких
идеја и схватања
и свакојаких уплитања и продора националистичких, бирократ-
ских и других несамоуправних снага, очигледно упозорава на постојање озбиљ-
ног расцепа између прокламованих принципа и циљева и грубе друштвене зби-
ље. Уместо располагања друштвеним као својим, све
је очигледније располагање
и газдовање друштвеним
ће нашег система.
као ничијим, што врши јак удар на саму суштину
Зато се питање моралне обнове може поставити и као задатак Савезу ко-
и би-

муниста да својом теоријском спознајом и идејним ауторитетом превлада са-

дашњу ситуацију. На који ће начин убудуће предводити и
не снаге народа и у самоуправљању стечено искуство,
усмеравати нагомила-
да их, без обзира на сва ис-
кушења доведе до заданог циља. Савладавање свих отпора и сужавање економ-
ско-социјалног и идејно-политичког простора свим антисоцијалистичким хтењи-
ма предпоставља прекретницу у развоју друштва и у опстојању револуционар-
ног покрета и његове авангарде. Зато морална обнова тражи „регенерацију рево-
луционарне моралне свести", концентрацију колективне воље
и енергије на на-
стављање револуције. Друштвено историјски процес ослобођења рада, који у нас
не траје од јуче, треба још храбрије наставити јер
52
је то истински збиљски процес
моралне обнове и гарант опстанка и будућег развоја југословенског социјалис-
тичког самоуправног друштва.
Десетогодишње постојање Светозаревих сусрета потврдило је потребу
њиховог постојања. Нису само дали допринос изучавању дела Светозара Марко-
вића, него су чинили и чине подстицај разматрању разноврсних актуелних науч-
них и културних питања наше савремености.
Још једном се потврдило да Светозарева научна мисао не представља са-
мо део историје радничког покрета и социјализма, него ла је и данас присутна и
подстицајна у нашој науци и пракси.
Бављење Светозаревим стваралаштвом тако се организовано продужава и
шири. Многи научни радници, учесници на „Светозаревим сусретима" истицали
су да Светозареве визије у данашњим оквирима и
условима, у разноврсним об-
лицима и начинима богате праксе настајања и развоја социјалистичких друшта-
ва, добијају на својој актуелностии значају.
Отуда природна потреба за поновним враћањем и преиспитивањем савре-
у
мености својим изворима, да би се сигурније крочило у будућност. Светозареве
идеје су један од таквих драгоцених, непресушних извора које умногоме чине
окосницу и за збиљско промишљање будућности.
Зато Светозареви сусрети настављају своје ангажовање у том правцу – у
част имена и дела лучоноше социјализма на Балкану и у име бољег и људскијег
данашњег и сутрашњег живота у социјализму.
ПОЗДРАВНЕ РЕЧИ
СА НАУЧНИХ
СКУПОВА
«
доње

А
рДЈВИЕ

отаг

ae

FRENK

ka

a
ње

ср

ње
–
Др ТИХОМИР ВЛАШКАЛИЋ,
председник ЦК СКС
Драгарице и другови,
пријатну дужност и задовољ-
—
Имам
ство да отворим научни скуп „Свето-
зар Марковић и економске науке" и да
поздравим његове учениснике.
Дозволите ми да овом приликом
подсетим да се стогодишњица смрти
Светозара Марковића, изузетне лич-
ности и великана српског социјалис-
тичког покрета, обележава у нашој Ре-
публици током читаве ове године на
начин који одговара значају његовог
рада и дела. Скуп исправња недовољ-
ну истраженост
у
оцени улоге и значаја
личности Светозара Марковића и ње-
говог доприноса социјалистичком по-
крету Србије и Југославије.
(Он
откри-
ва сву актуелност његових идеја у да-
нашњем времену наше борбе за развој
самоуправљања и учвршћења равноп-
равности југословенских народа и на-
родности.
Ствар је историчара и научника да
истраже, објасне и оцене све аспекте и
вредности теоријских идеја и радова
Светозара Марковића. Овај скуп то чи-
ни на прави начин и представља кру-
пан неопходни допринос осветљавању
једног дела његове активности и рада.
Други, и следећи научни скупови и ра-
дови којих ће још бити у овоме граду,
треба да пруже целовит поглед на уло-
гу и дело ове крупне личности наше
историје.
Када је реч о економским погледима
Светозара Марковића и њевом допри-
носу економској науци, мислим да је
од посебног значаја метод којим се
служио у приступу економској теорији,
начин на који се користио њеним оп-
штим законима и закључцима и сми-
сао који је налазио у оружју научних
истраживања и закључака. Није био ни
догмата ни прагматичар, ни усамљени
академски учењак. Био је
у овој облас-
ти револуционар. који је дубоко схва-
тао суштину Марксове тезе да задатак
науке и научника није само у томе да
се објасни свет, већ да се мења. За Све-
тозара Марковића наука уопште, па и
економска наука, треба да буде у
служби и у функцији друштвеног про-
греса – а то значи да служи интересима
и бољем животу радничке класе и
рдног човека уопште.
По генези својих теоријских идеја и
схватања и методолошком поступку
који је примењивао, Светозар Марко-
вић је био марксиста. Познавање Мар-
ксове економске теорије и других еко-
номских дела тадашње прогресивне
је
социјалистичке оријентације онко-
ристио за изучавање привредне исто-
рије своје земље, за дубоку критику та-
дашњих друштвено-економских одно-
са у Србији и за формилисање економ-
ског програма једне социјалистичке
трансформације друштва свога време-
на.
Данас је очигледно – и доказано- да
је Светозар Марковић својим економ-
ским идејама и погледима далеко пре-
вазишао доба у коме је живео. Но, не-
зависно од тога, независно од чињени-
це да је и у тако кратком животу оства-
рио готово невероватан опус економ-
ских и других студија и радова, конач-
но, независно и од неизбежних ограни-
чености неких погледа које је притис-
кало време заосталости друштвене
средине у којој је живео и деловао –
Светозар Марковић је у наше време
унео становиште и поруке о томе как-
ва је улога, какве су могућности и
друштвена очекивања -од економске
науке.
Када се данас подсетимо на соција-
листички развој нашег друштва, на ис-
куство из двадесетпетогодишње борбе
за развој самоуправљања, на нова оп-
редељења Устава и Х Конгреса Савеза
комуниста Југославије, на целину са-
моуправне трансформације нашег
друштва, коју управо остварујемо,
мислим да нема погоднијег тренутка
за подсећање и позив на (Светозара
Марковића и његов однос према еко-
номској науци и њеној улози и могућ-
ностима у социјалистичком преоб-
ражају друштва.
У данашње време
иу нашим услови-
ма те су могућности огромне, а
допри-
носи могу бити драгоцени за бржи раз-
вој самоуправних продикционих одно-
са југословенског друштва и развој и
богаћење ризнице марксистичке науке
уопште.
Верујем да је најважнија претпостав-
ка за пунији допринос наше економске
науке развоју самоуправљања, и цели-
ни друштвеног прогреса управо ова
коју је Светозар Марковић у свом
57
–
личности спајао и неговао: страст на-
учника и опредељење револуционара у
служби интереса радничке класе и из-
градње друштвених односа заснованих
на раду и самоуправљању.
Ја не видим да има вишег и племени-
за
тијег циља и смисла науку и науччи-
—
ке.
Поздрављајући још једном све учес-
нике овог еминентног научног скупа,
честитајући домаћинима града Свето-
заревог имена на идеји и организацији
његовој, дозволите да прогласим науч-
ни скуп „Светозар Марковић и еко-
номске науке" отвореним.
ДУШАН ПЕТРОВИЋ – ШАНЕ
председник Савезне конференције
ССРН
Дозволите ми да вас у име Савезне
конференције ССРНЈ најсрдачније по-
здравим и пожелим успешан рад. На-
учни скупови, уопште говорећи, имају
за све нас велики значај, јер они под-
стичу прогресивну мисао и акцију. По-
себно се то може рећи за научне мани-
фестације које су посвећене великану
наше ревелуционарне прошлости —
Светозару Марковићу. Оно што је
створио и оставио нам у наслеђе Све-
тозар Марковић представља трајну
вредност.
Светозар Марковић изузетно много
је учинио на ширењу напредне мисли
на тлу тадашње заостале Србије. Ис-
товремено дао је значајан допринос
разради неких крупних друштвених
питања у области марксистичке науке,
пре свега државе и самоуправе, нацио-
налног питања, бирократије, положаја
радничке класе и сељаштва и др. У ње-
говом стваралаштву највише места за-
узима питање самоуправе. Разумљиво
је што његове идеје о том питању по-
буђују баш данас велико интересовање
свих нас који изграђујемо социјалис-
тичко друштво на основама самоуп-
рављања. Свакако, било би неисториј-
ски и ненаучно поистовећивати тадаш-
ње проблеме самоуправе са данашњим
нашим самоуправљањем. За Светозара
Марковића јесамоуправа била пре све-
га политички облик увлачења маса у
друштвени живот и главно средство у
,
борби против монархистичког апсолу-
тизма, полицијског насиља и чинов-
ничке самовоље у тадашњој српској
58
Кнежевини. У том смислу, Светозаре-
ва мисао о самоуправи била је
револу-
ционарна. Првобитна акумулација ка-
питала у Србији вршила се
преко бога-
тих сељака, трговаца, али и преко чи-
новника и бирократије који су заузима-
ли високе положаје у полицијском и
државном апарату. За неразвијену и
малобројну радничку класу као и за
масе заосталог и беспомоћног сељаш-
тва самоуправа је
била једина алтерна-
тива у борби против безобзирне ек-
сплоатације, самовоље и корупције чи-
новничког апарата и бирократије. Сас-
вим је јасно да конкретна решења о са-
моуправи, кроз која је Светозар поку-
шавао да назре будуће социјалистичко
друштво, нису – и не могу бити – ника-
кав рецепт за данашњи свет. Уоста-
лом, тако нешто је било потпуно стра-
но и самом Светозару. Он је био мар-
ксиста, а не догматичар који измишља
решења за све услове и све времена. А
оно што је трајно у његовим схватањи-
ма о самоуправи, и што може да буде
заједничко са данашњим самоуправ-
љањем, то је да само широке радне ма-
се могу бити прави носиоци прогре-
сивних промена у развитку друштва,
да је основни проблем сваке револуци-
и
је – њих покренути
у акцију.
Светозар је живео у време бурних
догађаја у Европи и напајао се учењем
које су, као историјску поуку из тих ве-
ликих покрета маса, изложили оснива-
чи научног социјализма. Његово
стварно гледање на карактер самоуп-
раве види се из његових коментара о
Париској комуни. На једном месту он
каже да су се париски радници, у
ри, борили за право да могу сами уре-
ства-
ђивати своје односе и стварати услове
у којима ће сваки члан друштва разви-
јати све своје способности као човек,
грађанин и радник. За сваку праву ре-
волуцију је пре свега питање ширине
учешћа масакоје је носе. Тако је било у
време сељачких буна, француске рево-
луције, октобарске, кинеске, југосло-
венске, вијетнамске и сваке друге рево-
луције, тако је и у свим одлободилач-
ким и другим народним покретима,
који су последњих деценија захватали
читаве континенте и отворили ново
поглавље
у развитку људске цивилиза-
ције. На том путу великих историјских
кретања – на путу класних борби
цијализма, ми видимо и осећамо лик ии со-
мисао Светозара Марковића.
 Данас, када на основу Устава, нових
односа у удруженом раду и делегат-
ског система, милиони радних људи
наше земље узимају непосредну одго-
горност за материјална и друштвена
кретања, проблем учешћа маса у рево-
луцији добија сасвим нову димензију.
Од постављања и решавања тог про-
блема, у ствари, све више зависи даљи
развитак социјализма код нас. Уоста-
лом,то је питање око којег се данас ок-
реће цео прогресивни свет и раднички
покрети у том свету. Право радних љу-
ди и народа да сами одлучују о својој
судбини и њихова непосредна одговор-
ност и заинтересованост за резултате
рада, то је данас основна покретачка
снага, то је нова објективна друштвена
и економска законитост без које је не-
могуће замислити развитак.
Научи скупови о Светозару Марко-
вићу значајни су и са становишта јед-
ног посебног проблема о којем научни
радници треба увек да размишљају. То
је проблем односа науке и праксе. Да-
нас се циљеви друштвеног развитка не
могу замислити без прожимања теори-
је и праксе, без научног истраживања
праксе, али ни без сталног проверава-
ња науке у пракси. Научно-технолош-
ка револуција уноси нове елементе у
односе производње и друштва. Соција-
листичко самоуправљање је свакако
ствар ангажовања милиона људи, али
оних који овладавају сазнањима
изводњи и друштву. Само на о про-
тај начин
радни човек постаје стварно слободан.
Прогресивна мисао, спојена са акци-
јом милиона, постаје снага која мења
свет. Зато је наша велика обавеза да
савремену научну мисао стално унап-
ређујемо, да чинимо увек нове продоре
у законитости друштвеног и матери-
јалног кретања.
Да ли ми довољно користимо науч-
не потенцијале којима располажемо“
Свакако не. Мислим да ћемо их много
боље користити ако се организујемо
како треба, ако се усмеримо на праве
проблема човека и друштва, ако се
смело хватамо у коштац са свим што
још увек спутава наш развитак. Мора-
мо стално подстицати научно ствара-
лаштво, али и захтевати резултате.
Ставимосе, за тренутак, у услове у ко-
јима је живео и радио Светозар Марко-
вић. Колико је много урадио за тако
кратко време свог живота! Колико је
било доследности и одважности у ње-
говој научној
ко
и политичкој борби
у
тешким временима једне заостале
та-
балканске кнежевине! Данас, када со-
цијалистичко самоуправљање пружа
најшире могућности за развитак науч-
не мисли, лични пример Светозара
Марковића мора нам бити пред очима.
Не ради се само > обавезама које има-
мо према себи самима. Југословенско
искуство је данас широко присутно у
свету. Наша наука још 'није довољно
учинила дасе то искустово синтетизује
и представи свету како треба. Истовре-
мено, дужни смо да пратимо и изуча-
вамо искуства других народа и зема-
ља. И у том погледу су пред нашом на-
уком велике обавезе.
Све ово указује да су наше друштве-
не науке, исто тако и само друштво, на
прагу једне нове епохе. То захтева да
оне буду критичне према себи самима,
да стално преиспитују своја полазиш-
та, методе и резултате и да их унапре-
ђују у марксистичком смислу.
По
својој концепцији, а и првим ре-
зултатима, научни скупови који се ов-
де одржавају обећавају да ће се добро
развијати. Уверен сам да ћемо зајед-
ничким напорима постићи да „Свето-
зареви сусрети" свеке године буду све
успешнија афирмација марксистичке
мисли и науке.
Још једном најсрдачније вас по-
здрављам и желим вашем скупу успе-
шан рад.
Овим проглашавам Научни скуп
„Самоуправа у делима Светозара
Марковића и савремена југословенска
пракса“ отвореним.
Др СЛОБОДАН ГЛИГОРИЈЕВИЋ,
члан СИВ Скупштине СФРЈ
Другарице и другови, имам пријатну
дужност и част да отворим научни
скуп „Положај и улога сељаштва у
друштвено-економском развоју наше,
земље од Светозара Марковића до да-
нас" и да поздравим све његове учесни-
ке.
Ово је трећи научни скуп који се
одржава у Светозареву, у оквиру „Све-
тозаревих сусрета", што као чињеница
обавезује да се иницијаторима, органи-
заторима, као и свим учесницима у
овом послу, још једном ода признање
и изрази захвалности.
59
 Од Светозара Марковића до данаш-
њег времена постоји континуитет
туелности тематике, којом у
ак-
се бави и
овај научни скуп. Реч је о проблемима
ј
теорије и праксе у борби за социјалис-
тичко друштво, изградњу социјалис-
тичког начина производње. Разумљиво,
је да истраживања на овом подручју
користе резултате научног рада из пре-
тходног периода и друга искуства која
постоје у свету и код нас, а дело Свето-
зара Марковића, његова револуцио-
нарна акција, социјалистичка мисао,
његови радови, а посебно све оно што
се у њима односи на село и сељаштво,
на развој производних снага и подук-
ционих односа у пољопривреди и на
селу у нашој земљи, заузима у овом
погледу кључно место.
Колосалне промене доживело
је
ло и сељаштво у односу на прошлост,
се-
посебно за последње три деценије. Од
победе социјалистичке револуције
у
гославији до данас, релативно се сма-
Ју-
њио број сеоског становништва. Дого-
диле су се и промене у самој структури
овог становништва, економске, соци-
јалне, образовне и друге. Модерна тех-
ника и технологија заузимају све зна-
чајнији простор у пољопривреној про-
изводњи код нас. Дошло је до наглог
пораста примене механизације, као и
до масовне замене запрежне механич-
ком у обради земљишта. Данас
у Југос-
лавији преко 200.000 трактора користе
само индивидуални пољопривредни
произвођачи. Спега науке и праксе до-
вела је, на огромном простору, до ви-
соких приноса основних пољопривред-
них култура: пшенице, кукуруза, сун-
цокрета и других, до светског нивоа
продуктивности рада.
у
Имајући виду све те квалитативне
промене које су остварене у друштве-
но-економским односима на селу, као
и резултате остварене у развоју пољоп-
ревреде уопште, знамо исто тако да је
пред нама јошувек огроман простор и
раздаљина које наше друштво у свом
развоју мора да савлада на путу даљег
развоја социјализма, на путу оствари-
вања социјалистичког начина произ-
водње у друштву као целини.
Пољопривредно становништво
представља још увек око 38% укупног
становништва. Активно становништво
је око 47 одсто укупног становништва
Југославије, (према стању 1971. год.)
Исто
тако, у структури вредности на-
60
ционалног дохотка Југославије, инди-
видуални сектор пољопривреде учес-
твује данас се око 12 одсто, а то су по-
даци из 1975. године.
Када се све ово има у виду, може се
схватити значај које резутате научних
истраживања
у сфери друштвених нау-
ка могу и треба непрекидно да дају
укупној активности на решавању зада-
така из области друштвено-економ-
ског развоја, реализовању концепције
слободног удруженог рада, удружива-
ња рада и средстава пољопривредној
у
производњи – на тај начин и друштве-
но-економског пребражаја пољоприв-
реде, заснованог на самоуправним
цијалиситчким продукционим односи-
со-
ма.
Бројни аутори и веома разноврсни
наслови прилога за овај научни скуп
сведоче о комплексном обухвату и
приступу третирању питања положаја
и улоге сељаштва
у у
нашој земљи, ве-
ликом историјском раздобљу од Све-
тозара Марковића до данас. Данашњи
научни скуп, који се одржава у години
Титових и наших јубилеја, по значају
тематике, садржани проблема, броју
радова, одзив учесника, теоријском до-
приносу који треба да дљ – саставни
је
део напора које научни радници
шој земљи чине
ног социјализма.у у на-
изградњи самоуправ-
На
крају, да још једанпут поздравим
све учеснике Ш научног скупа у окви-
ру. манифестације „Светозареви сусре-
ти" и пожелим вам успешан рад. До-
зволите ме да прогласим научни скуп
„Положај и улога сељаштва у друш-
твено-економском развоју наше земље
од Светозара Марковића до данас",
отвореним.
РОДОЉУБ ЧОЛАКОВИЋ
члан Савета Федерације
Другарице
и другови,
Желео бих прије свега, да захвалим
организаторима скупа посвећеног пе-
дагошким идејама Светозара Марко-
вића, што су ме почаствовали позивом
да, на почетку његова рада, кажем не-
колико ријечи. Чиним то са великим
задовољством, колико због односа
према тој изузетној личности наше ис-
торије, толико због проблематике која
ће се на овом скупу расправљати. За
последњих неколико година написано
–
~
је много о Светозару Марковићу, о дје-
лукоје је оставио, а које је због његове
свирепе преране смрти остало недов-
ршено. Па ипак, оно и данас живи и
врши свој утицај, и то не само као нео-
туђиви дио наше културне баштине,
вего, често, као непосредан подстицај
за друштвену акцију. Таквог су карак-
тера неке педагошке идеје Светозара
Марковића о којима ће овај скуп рас-
прављати. Друштвени тренутак је
поручен за такву расправу. У току је
као
нова етапа у даљем преображају нашег
школства, у коме се чине напори да се
оно у још већој мјери саобрази карак-
теру и потребама нашег самоуправног
социјалистичког друштва, да се оно
интегрише као његов неодвојиви дио.
То значи да оно, по свом васпитном и
образовном циљу, буде социјалистич-
ко и модерно. Социјалистичко, тј.
да у
њему буде акцент на човјеку и развија-
њу његових стваралачких снага, као и
његове свијести о могућностима и не-
опходности стварања услова за очовје-
чење људског живота на нашој плане-
ти. Скок из царства нужности у цар-
ство слободе (Енгелс) је почетак праве
људске историје (Маркс). Модерно,
наше школство мора бити – по својој
тј.
организацији, наставним плановима и
програмима, унутрашњем животу
школе, методу рада – окренуто ХХТ ви-
јеку. То значи оспособљавати младо
покољење не само да се послије за-
вршеног школовања што успјешније
укључи у удружени рад, него да буде
кадро да се у току свог радног вијека,
без потреса, преквалификује или до-
квалификује. Стога, модерна школа
мора првенствено да развија ствара-
лачке способности личности и да учи
како се најефикасније осваја знање,
што је неопходно да би се ишло у ко-
рак с бурним развитком свих наука, и
било способно да користи у пракси њи-
хове резултате.
За минулих 30 година учињено
је
мало у области просвјете у нашој зем-
не
љи. Није мјесто ни прилика да се наво-
де бројке. Оне би недвојбено потврди-
ле какве је значајне резултате дала де-
омкратизација школства продужењем
обавезног основног школовања, отва-
рањем нових врста и ступњева школа
итд. То је све битно измијенило квали-
фикациону структуру становништва
СФРЈ, проширило могућности бољег
коришћења савремене технологије у
привреди, ријечју, огромно доприније-
ло подизању продуктивности рада, по-
већању материјалног стандарда радних
људи и задовољењу разноврсних њихо-
вих потреба. Истовремено, то је ство-
рило објективну основу за даље преоб-
ражавање нашег школства, јер то, осим
смишљених и јасном циљу устремље-
них напора, изискује и знатна матери-
јална средства. Морамо те издатке
схватити као инвестицију у људе, у чов-
јека, у онај чинилац продуктивних сна-
га наше земље којим ће се не само ум-
ножити њена материјална добра, него
унаприједити развитак самоуправљања
у нашем друштву. У борби за даљи пре-
ображај нашега школства, у духу ус-
мјереног образовања, биће отпора ви-
ше него икад раније од стране конзер-
ватнивних снага. Оне су и раније
пружале отпор свакој промјени у нашој
школи, свему што је значило напушта-
ње рутине и тражења нових путева у
васпитању образовању младог поко-
и
љења. Садје тај отпор још жешћи. То
је и разумљиво. Чине се први озбиљни
кораци да се из школе изагна господ-
ски дух. То је схватање да је школова-
ње начин да се човјек спасе „проклет-
ства" физичког рада, који је не само
слабије плаћен, него и друштвено ниже
вреднован од умног рада, макар то био
и обичан писарски посао. То
је
ње да школовање води у друштвену
схвата-
елиту, међу одабране предодређене да
врше значајније друштвене функције.
То схватање физичког рада као нечег
нижег, чак понижавајучег, вуче свој
корјен из далеке прошлости, из робов-
ског друштва. Одржало се кроз многе
вијекове и различите друштвено-еко-
номске формације и живо је, ево и да-
нас, у свијести не малог броја људи на-
ше социјалистичке заједнице. Нећемо
тај отпор ни брзо ни лако сломити, али
га морамо сламати ради социјализма,
ради човјека.
Илузорно је очекивати да социјали-
зам могу успјешно изграђивати, као
своје властито дјело, људи стручно „и
политички необразовани. То никако не
значи да их треба држати под тутор-
ством бирократије док они не достигну
одређени ступањ те образованости.
Мјерачза њега није и не може бити от-
кривен. Напротив, изградња самоуп-
рављања као новог друштвеног одно-
са, у коме је радничка класа доминан-
тна снага друштва, мора започети са
61
онаквим људима како је дато друштво
наследило, са њиховом квалификацио-
ном структуром и ступњем политичке
свијести. Али, истовремено треба чини-
ти све да се стручни и образовни ниво
радних људи стално подиже и осавре-
мењује, а њихова политичка свијест
развија. У том неопходном друштве-
ном
раду, у борби за формирање грађа-
на социјалистичког друштва, важна
улога припада школи. Кроз њу органи-
зовано пролазе сви млади и то у узрас-
ту кад се стичу навике и усвајају норме
понашања од значаја за цио потоњи
живот појединца. Отуда свјесним соци-
јалистичким снагама нашег друштва не
може бити свеједно какав ће дух вла-
дати у нашим школама, јер од тога за-
виси каква ће нам бити смјена, какви
ће се стручњаци уливати у привреду,
каквог моралног лика и понашања.
Сви бисмо жељели да нам школе дају
што више физички здравих, високок-
валификованих и висококвалитетних
стручњака разних профила, друштвено
активних, солидарних, који ће улазити
у битке које данас водимо са знањем
бораца, да је то настављање револуције
борбе за равноправно мјесто у међуна-
родној размјени рада, како не бисмо
више плаћали данак онима који раде
организованије, продуктивније и про-
изводе јевтиније. То не може доћи са-
мо од себе, за то се мора борити. Мора-
мо :изагнати господски дух из наших
школа ради човјека. Малограђани и БРАНКО МИКУЛИЋ
филистри уплашили су се усмјереног
образовања
и надали су дреку како не-
ко хоће да им дјецу натјера-да буду
„прости радници“. За њих је физички
рад понижење, проклетство, кога се
треба спасавати по сваку цијену, чак и
онда кад је само он, физички рад, при-
лика за размах стваралачких моћи по-
јединаца. Они не могу да схвате да
комбиновање физичког и умног рада
је
пут за формирање складне и цјеловите
личности на темељу њених склоности и
способност, личности која ће се, разви-
јајући своје стваралачке снаге, и лично
потврђивати и друштвено максимално
доприносити
у било којој области рада,
физичкога или умнога, док та разлика,
као остатак класнога друштва, буде по-
стојала. Стога морамо сламати отпор
усмјереном образовању, доследно изго-
нити из школе конзервативно и рутин-
ско, све оно што отежава стварање ус-
лова и могућности за формирање свјес-
62
них и за сваку битку способних гради-
теља свог властитог живота. На том
крупном друштвеном задатку морају се
ангажовати све социјалистичке снаге.
Њега не може рјешавати само школа,
иако је њена улога у том прворазредна.
То није никакав експеримент Hero
нужност наше социјалистичке изград-
је још давно започета етапа про-
ње. То
цеса ликвидације остатака буржоаског
друштва у нашим школама. Колико ће
она трајати, тешко је предвидјети, али
је сигурно да неће бити кратка. Треба
мијењати унутрашњи живот школе ка-
ко би у њој било што мање досадног
поповања, а што више праксом саме
школе створених навика и усвојених
знања и норми понашања. Треба ства-
рати у школи друкчију атмосферу, из-
борити се за узајамно повјерење на-
ставник-ученик, истјеривати из школе
страх, треба стварати повољније услове
за формирање наставничког кадра да
бисмо
за тај позив, а не ухљебље, при-
вукли младе способне људе.
Све
су то задаци који се не могу рије-
шити
од данас до сјутра и за чије су рје-
шење потребне озбиљне студије и знат-
на средства, али их морамо рјешавати
са пуном свијешћу да су они дио наше
борбе за самоуправни социјализам,
бржи материјални и културни развитак
за
наше земље.
председавајући Председништва ЦК
КЈ
Другарице и другови,
Уз велико поштовање за
име дјело
човјека и борца, чија мисао и борба и
служе као подстицај нашем окупљању,
имам веома пријатну дужност и задо-
вољство да означим почетак рада на-
учног скупа „Светозар Марковић о
радништву и друштвено-историјска
улога радничке класе“.
Тематско одређење скупа и вријеме
његовог одржавања чине наш разговор
веома инспиративним.
Листајући историју лако уочавамо
да је веома мало људи, који су – у он-
дашњим условима – успјели да напи-
шу и учине колико је,
у тако кратком
свом животу, написао и учинио Свето-
зар Марковић.
Живио је, школовао се и радио у
вријеме формирања револуционарног
–
~
радничког покрета у Европи, када се,
дакле, социјализам, као научни поглед
на свијет, тек изграђивао. У његово
вријеме изашао је тек први том Мар-
ксовог „Капитала“. Све што је током
студија у Петрограду и Цириху нау-
зио, ослањајући се на темељне постав-
је
ке марксизма, Светозар Марковић
разрађивао у својим дјелима, настоје-
ћи да то, као и своју практичну актив-
ност на ширењу идеја социјализма у
Србији, прилагоди тадашњим прили-
кама своје земље.
О Светозару Марковићу и његовом
дјелу, посљедњих година је често гово-
рено и већ много написано. Сви смо
сагласни да језа оцјену значаја Свето-
заревог дјела битна чињеница да је
Марковић био један од рјетких лучо-
ноша прогреса, први пропагатор идеја
научног социјализма у Србији и, без
имало двојбе, носилац најпрогресивни-
јих идеја свога времена. Храбро се
рио за ничим спутану слободу личнос-
бо-
ти, националну слободу и равноправ-
ност народа. „Треба уважити – казао
Крлежа – да су његове политичке ди-
је
јагнозе биле и остале видовите, те би и
данас, из социјалистичке перспективе,
било тешко открити неке нове форму-
ле за анализу његове „Србије на исто-
ку“.
Усвојивши материјалистички по-
глед на свијет, Светозар Марковић
цјелокупном свом раду
је
полазио од
у ремени ултраљевичари. Данас више
економских законитости, као основног
чиниоца свих социјалних збивања и
друштвеног развоја. Његове мисли, на
примјер, о организацији рада, продук-
тивности, расподјели и удруживању
рада, представљају зачетке политичке
економије социјализма код нас.
Политички погледи Светозара Мар-
ковића садрже елементе визионарства
истинског револуционара и интерна-
ционалисте. Његова теза да – у завис-
ности од специфичности и нивоа раз-
витка појединих народа – постоје, не
само различити путеви у социјализам,
већ и различите форме социјалистич-
ког друштва, има актуелан значај и у
савременим условима.
Проблем радништва у опусу Свето-
зара Марковића заузима једно од од-
лучујућих мјеста. Наравно, није тешко
данас доказивати да се радничко пита-
ње не исцрпљује у „народној сиромаш-
тини", нити да непостојање „ни индус-
трије ни варошког радничког сталежа"
не значи да се „рјешење радничког пи-
тања" може тражити изван „класног
сукоба капиталисти-пролетаријат“.
Схватајући класне односе у том време-
ну и бивајући често у ситуацији да во-
јује „сам против свију", Светозар Мар-
је истицао захтјев да „сваки рад-
ковић
ник постане потпун власник своје рад-
не „снаге“. Тиме и тако он је из-
ражавао интересе радника у односима
са капиталистима. А то што, са данаш-
ње временске дистанце, у учењу Свето-
зара Марковића можемо препознати и
извјесне заблуде, које су дуг вијеку у
коме је живио, са своје стране могу
упућивати на закључак да је Светозар
социјалне проблеме осмишљавао при-
мјерено властитом времену.
Управо та околност нагони да се у
овом времену, са пуном озбиљношћу,
приђе питању друштвено-историјске
улоге радничке класе. Јер, оно има ог-
роман теоријски значај, а незаобилаз-
но је и у дневним политичким биткама
за све праведнији и светлији жив
човјека. Не ради се о потреби одбаци-
вања ефемерних, тобаже теоријских
мудролија о радикалној гзмјени рево-
луционарног субјекта, о, „историјској
превазиђености" улоге радничке класе
и о њеном супституисању неком дру-
гом социјалном групацијом, рецимо,
интелигенцијом, за што се залажу сав-
нико, ко жели да се његово мишљење
озбиљно узме у обзир, не доводи у пи-
тање историјску извјесност циљева
радничког покрета, улогу радничке
класе и све политичке, економске, со-
цијалне, моралне и друге консеквенци-
је које су неминовне у законитом кре-
тању на историјском путу развоја људ-
скогдруштва.
То нас чини још обавезнијим да сав-
јесно и одговорно испитамо садашње
и процјенимо будуће основе структуи-
рања радничке класе, као и друштве-
но-економске оквире њених садашњих
и будућих борби и настојања. Промје-
не у бићу радничке класе су битне. и
очигледне, а наша сазнања о њима још
нису потпуна. Полазећи од тога треба
се прихватити истраживања о којима
говоримо.
овог скупа.
У томе је изузетан значај и
За југословенско социјалистичко са-
моуправно друштво то има и посебан
значај. Јер, развијамо друштво у коме
је процес порадничења захватио мили-
–
оне људи у свим областима рада и
стварања, изграђујемо и јачамо соција-
листички самоуправни и политички
систем у коме се радничка класа и сви
радни. људи и грађани организују као
власт. То је онај процес – који ће, зна-
мо, дуго и трајати – у коме радничка
у
косежност Светозареве мисли, јавног
деловања и политичког рада, као и
снага којом
је
утицао на развитак рево-
луционарног радничког покрета, упра-
во траже да се и даље научно осветља-
ва и проучава његово животно дело и
његов револуционарни пут

—
класа, доводећи цијело друштво сво- У Светозаревом
ју позицију, укида себе и ствара услове делу, без обзира на
за, како је писао Енгелс, скок “из цар-
ства нужности у царство слободе. Ци-
неке противуречности, садржана
је ви-
зија будућег света који ће почивати на
јела и непатворна истина
о свему томе,
и о самој себи, најјаче је оружје у рука-
друштвеној својини, самоуправљању,
комунама, најширим демократским
правима, социјалној правди и једна-
ма радничке класе. Штоје сазнање дуб-
ље и темељитије, то ће и оружје бити
кости. До такве заједнице, сматра Све-
ефикасније. тозар, може се стићи народном револу-
Увјерен да ће и ови Сусрети томе до- цијом и социјалистичким преоб-
принијети, проглашавам Пете „Свето- ражајем, поступним мењањем друш-
зареве сусрете" отвореним и желим тва и човека, а таква се заједница на
вам много успјеха
у раду.
Балкану може успоставити као федера-
тивна заједница равноправних
и брат-
ских народа који на овом простору
ЛАЗАР МОЈСОВ, председник Пред- једно живе, да би се успешно одбрани- за-
седништва ЦК СКЈ ли од пенетрације великих сила и њи-
хових сфера утицаја. Из тог општег
ла посматрано, а рођено у обренови-уг-
Другарице и другови, ћевској заосталој и сиромашној Срби-
Пријатна ми је дужност и задовољ- ји, Светозарево дело
је у оно доба има-
ство да отворим овогодишњи скуп, по- ло снагу новог импулса револуционар-
свећен Светозару Марковићу, једном ном мењању друштвено-економских
од протагониста научног социјализма односа и читавог начина мишљења у
и претечи идеје самоуправљања
у
шој земљи, човеку изузетне духовне,
политичке и личне смелости, бритког
на- процењивању политичких прилика и
социјалних противречности. То су он-
дашњи властодршци веома добро осе-
ума и оштрог пера. Његове најплодни- тили и оштро
је мисли и најпрогресивније тежње већ се супротставили Свето-
зару, прогонима, хапшењем, забрањи-
су добиле потврду у револуционарним вањем листова које је издавао и анате-
остварењима радничке класе Србије и мисањем написа које је објављивао.
свих народа и народности наше земље, Светозар је још у раним студен-
у њиховој социјалистичкој, самоуправ- тским данима схватио да се акција за
ној и федеративној заједници – Југос- ново друштво, засновано на самоупра-
лавији. Његове идеје и дело, ево већ ви и општинској заједници, за преоб-
шесту јесен узастопно, инспиришу
учне сусрете овде у Светозареву.
на- ражај мисли у Србији свог времена и
свести свог народа, који је тежио ис-
Следећи Маркса, у времену у коме тинској слободи, не може водити без
су се тек назирали обриси класних и јавног писменог и усменог деловања,
ослободилачких сукоба који су. обе- без јавног претресања друштвених
лежили читаву нашу савремену епоху, прилика и државних послова. Отуд у
Светозарева аналитичка и критичка учењу и деловању Светозара Маркови-
мисао, у непрекидном трагању за мо- ћа појам јавности има вишеструки зна-
гућностима реалних социјалистичких чај и улогу. То је основни метод Свето-
друштвених промена на нашим про- заревог политичког деловања и сред-
сторима, осветљавала је многа питања ство критичког сагледавања стварнос-
значајна и за каснији развој социјалис- ти. Јавност је, даље, Светозарева нај-
тичке теорије и револуционарне прак- моћнија полуга пропагирања нових со-
се нашег радничког покрета. Његови цијалистичких идеја и васпитавања на-

је су
најзрелији концепти превазишли ог- рода у духу социјалистичких вреднос-
раничености времена
у коме живео и ти. Коначно, јавност је за Светозара
значајни су и за поједина савремена битан услов да се у новој „социјалис-
идејно-политичка разматрања. Дале- тичкој заједници" оствари заједниш-
64
–о
тво људи, то јест, основни начин ус-
клађивања општих, посебних и поједи-
начних интереса и демократског регу-
лисања заједничког живота људи.
Због тога је Светозар и био изузетно
активан и ангажован публицист. Гото-
во да није било значајније друштвено-
-економске теме тога доба које се Све-
тозар није латио на страницама број-
них листова, које је сам покретао и
уређивао или је у њима само сарађи-
вао. Треба се само подсетити назива
низа листова у којима је он са својим
борбеним порукама иступао, да би се
сагледао овај велики допринос који је
Светозар дао не само развоју соција-
листичке мисли и пропагирању соција-
листичких идеја, већ и развоју штампе
и публицистике у Србији.
Светозареву веру у потребу и снагу
јавног разматрања тадашњих прилика
и пропагирања социјалистичких идеја,
симболишу
јима
је и
стајао
називи неких листова ко-
на челу, каошто
су „Јав-
ност" и „Глас јавности". У том смис-
лу, јавност је у рукама Светозара, као
врсног новинара и публицисте, била
поуздано оружје за критички обрачун
са противнародним и израбљивачким
режимом. Социјалистичкој штампи
Светозар је као прворазредни задатак
поставио најоштрију критику „нена-
родне државе", њеног социјалног по-
ретка и тлачитељске улоге. Јавност
за Светозара, као ватреног заговорни-
је
ка социјалистичких идеја, такође била
и средство упознавања народа
јама социјализма. Зато је Светозар
са
иде-
тражио од социјалиста да народу об-
јасне начела која произилазе из „науч-
них закона" друштвеног развоја, то
јест да политички просвећују масе.
Светозар је уочио да се друштвени
преображај не може извршити у јед-
ном тренутку, већ поступно. А за такав
преображај неопходно је наоружати
народ свешћу, знањем и идејама. Отуд
су реч и дело револуционара, са својом
просветитељском и критичком компо-
нентом, имали веома важну улогу у
Светозаревом програму – они су били
један од најзначајнијих услова за фор-
мирање револуционарне свести и воље
народа.
Јавност политичког одлучивања и
улога јавног мнења у учењу Светозара
Марковића конципирани су
као нераз-
лучива компонента и претпоставка ос-
тваривања самоуправљања радних ма-
са, демократских права и слобода поје-
динаца и социјалистичког преоб-
ражаја. Они обухватају сложени и ви-
шесмерни процес јавног претресања и
разматрања, кроз који чланови друш-
тва утврђују заједничке потребе и ин-
тересе, начин и средства њиховог ос-
тварења и политички обликују зајед-
нички живот. Јавност је иманентни
елемент самоуправне демократије, ко-
ја се, по начину конституисања и по
својој суштини, разликује како од
буржоаске тако и од „просветитељске“
демократије.
У капиталистичком друштву јавност
је монопол поседничке класе, средство
јавног обрачунавања ради очувања и
проширења појединачних и заједнич-
ких интереса приватних власника,
буржоаске класе и њених савезника и
то под плаштом општег интереса. У
Светозаревој заједници рада јавност је
опште добро, које почива на јавно ор-
ганизованом раду, и средство сазнава-
ња и усклађивања појединачних, по-
себних и општих интереса и долажења
до заједничких одлука, уз уважавање
објективних законитости друштвеног
развитка.
У овом асоцирању на Светозарево
време и његове идеје за преображај та-
дашњег друштва и употребу јавне речи
и јавне политичке активности у циљу
стварања повољних услова за раднич-
ку и самоуправну демократију, долази-
мо и до значајних асоцијација које нас
упућују на услове у којима сада делује-
мо, после историјских пробоја које смо
уи
учинили
изградњи
револуцији, социјалистичкој
у развоју самоуправљања.
У нашем социјалистичком друштву
јавност се заснива на друштвеној сво-
јини над средствима за производњу,
удруженом раду и социјалистичком са-
моуправљању. Она је битан елеменат
самоуправне демократије, право и мо-
гућност радних људи и грађана да из-
разе своју вољу, уобличе одлуке и ук-
ључе се у механизам самоуправљања и
друштвеног одлучивања. Додуше јав-
ност самоуправног друштва је
кроз де-
легатски систем већ укључена у процес
одлучивања, али самоуправна демок-
ратија обухвата и шире процесе и то-
кове јавног изражавања, иницијативу
ставова и интереса радних људи и
гра-
ђана, њихових организација и заједни-
ца и уопште њиховог јавног друштве-
ног дијалога.
–
С обзиром да самоуправљање
прет-
поставља активну улогу сваког поје-
динца у уређивању услова и начина
живота и рада у друштву, отуд
је
по-
себно значајно да се обезбеди јавност
информисања у функцији делегатског
—
у
одлучивања матичним ћелијама про-
изводње, заједничког живљења
тичког деловања. Развој укупних и поли-
друштвених односа, без сумње проши-
рује просторе и домете јавности, као
што и јавност са своје стране значајно
подстиче развој социјалистичке само-
управне демократије.
Јавни политички послови, као друш-
твена категорија у социјалистичком
друштву имају своју класну утемеље-
ност. Они су потреба, право и обавеза
радничке класе и свих радних људи,
без обзира да ли тај појам посматрамо
у ширем смислу, као јавно разматрање
укупних друштвених послова и доно-
шење друштвених одлука, или у ужем
смислу, као јавно информисање. Јав-
ност друштвеног рада и политичке
власти, а посебно делатност јавних
гласила, представљају зато област од
посебног интереса за радничку класу,
али не као сила изнад друштва или
трансмисија власти, већ као саставни
део и неопходна компонента у актив-
ности субјективних социјалистичких
снага. Тиме је и одређен шири друш-
твени значај улоге средстава информи-
сања у самоуправном социјалистич-
ком друштву и новинара као активних
друштвено-политичких радника. Но-
винар – друштвено-политички радник
у средствима информисања није ни по-
ни
сматрач арбитар у друштвеном раз-
воју, већ одговорни и активни чинилац
социјалистичког друштвеног преоб-
ражаја. Његова информација не сме
бити ни неутралистички одраз неких
појава у друштву, ни приватно просу-
ђивање о њима, већ стваралачка
тичка креација.свих чинилаца инфор-и
кри-
мисања. Новинар се по основном са-
держају професије мериторно укључује
у јавно деловање, али он истовремено
мора подстаћи и омогућити учешће
других чинилаца јавности, стварајући
услове да се и они изразе као активни
и одговорни учесници информисања.
и
Ипак, данас је радни човек још увек у
већој мери пасивни прималац, него ак-
тивни стваралац информације и суб-
јект који утиче на њен ток и садржај.
66
Савез комуниста
у целини,и у свакој
средини посебно, као водећа идејно-по-
литичка снага, има посебну одговор-
ност за развој система јавног инфор-
мисања,за социјалистичку усмереност
и класну садржину информисања
и ње-
гово оспособљавање за самостално и
одговорно учешће у остваривању и
развијању самоуправних односа.
Штампа, радио и телевизија на своме
развојном путу, све успешније оствару-
ју своју улогу у нашем друштву,
тежећи да искажу интересе радничке
класе, радних људи и грађана. Наша
средства информисања, шта више, по-
кушавају одговорити и на многа отво-
рена друштвена питања, на која у ши-
рим оквирима још нису дати одгово-
ри. У томе понекад имају више, а поне-
кад мање успеха.
Уочљиво
је, уз. извесна колебања и
различите негативне утицаје, да се све
ређе срећу схватања која полазе од
грађанског концепта штампе и посмат-
рају јавна гласила као снагу изван и из-
над друштва. Међутим таквих појава
је било и биће их и даље, као у недав-
ним полемикама
о одговорности
у
зи са објављивањем појединих инфор-
ве-
мација, третираних као „сезнације“,
када су избили на видело покушаји да
се јавна гласила издигну на ниво пар-
тнера Партији, на снагу изван система
и на неку врсту „друштвене савести“
У афирмацији свих битних вреднос-
ти нашег друштва наша средства ин-
формисања треба да буду истрајна и
стваралачка. Превише је чекање на
сигнале са стране, али и повођења за
оним парцијалним појавама и интере-
сима које на ширем друштвеном и еко-
номском плану сада настојимо да от-
клонимо. Отуд се дешава да из поли-
тизираних уских интереса, путем јав-
них гласила, а под плаштом плурализ-
ма самоуправних интереса, избијају и
појаве плурализма политичких интере-
са.
Стваралачка критика је несумњиво
присутна и у јавном информисању,
али још заостаје за стварним кретањи-
ма и захтевима развоја самоуправног
социјалистичког друштва. Критика и
одговорност се не спајају увек, већ се
појединачно осветљавају и то у служби
одређених интереса, било да се ови
желе очувати или задобити. А друш-
твена критика управо мора бити у ма-
тици оних стваралачких настојања ко-
о
~
јима се на марксистичким основама
проширује и продубљује наша теориј-
ска мисао и разобличава свако прикри-
вање антисоцијалистичких и антиса-
моуправних садржаја.
Пред намаје зато стални задатак да
непрекидно улажемо напоре да јавно
информисање истински постоје и ег-
зистира као саставни део политичког
система социјалистичког самоуправ-
љања, да изражава његов друштвени
карактер, демократичност и утемеље-
ност у радничкој класи и народу.
Овај научни скуп о јавности у учењу
Светозара Марковића, уз остале циље-
ве, кроз дубљи ретроспективни увид и
идеје овог социјалистичког мислиоца,
треба да допринесе оваквој друштве-
ној улози и функционисању јавног ин-
формисања, али и да буде подстицај
укупном развоју демократичности, јав-
ности и одговорности у нашем соција-
листичком самоуправном друштву.
МИТЈА РИБИЧИЧ, члан Председ-
ништва ЦК СКЈ
„Где има много лекара, ровито је
здравље,
где има много моралиста, слаб је мо-
рал,
где има много беседника, сумњиво
поштење. је
Можда бисмо ове сликовите речи
Момчила Настасијевића могли упот-
ребити као верну илустрацију наше
преовладавајуће праксе расправљања
о нашој друштвеној ситуацији, која и
те како захтева озбиљну расправу
о
роцима садашњег духовног здравља и
уз-
моралног стања, поштења југословен-
ског друштва, па и као прво упозорење
како бисмо разматрању те значајне те-
ме пришли не морализовањем, мудро-
вањем и слаткоречивошћу, него на на-
чин који приличи саветовању које носи
име Светозара Марковића, човека про-
дорне мисли и оштрог пера, ретког да-
ра и оштроумља.
Захваљујем вам што сте ми повери-
а
ли задатак да одржим уводну реч, ис-
товремено вам се унапред извињавам
уколико не будем испунио ваша очеки-
вања онако како то овако значајна те-
ма заслужује. Осим тога, ја нисам на-
учник теоретичар, боље речено недо-
вољно познајем целокупни стваралач-
ки фонд Марковићеве' социјалистичке
мисли и етике да бих из њега знао
одабрати све оно што је прожето и
што одаје његово схватање моралнога,
све оно богатство његове револуцио-
нарне мисли која нас води, подстиче и
је
која нам упутство за акцију и сада, у
нашој бици за социјализам и даљи
привредни, културни и политички на-
предак нашег друштва. Јер сврха ску-
пова – какви су и „Светозареви сусре-
ти" – није да се на њима само цитирају
мисли и дела великих мислилаца
волуционара о поједином друштвеном
и ре-
проблему, већ да се у њиховој ствара-
лачкој критичкој мисли покуша прона-
ћи упутство за садашње наше стање, за
мењање друштва и света. Чињеница,
која не важи само за мене него и за
ћину мојих колега из највишег партиј-
ве-
ског извршног органа, јесте, да смо ми
претежно политичари-практичари, а
не марксисти-теоретичари, иако би ово
друго, у садашњој борби против наше
највеће слабости прагматизма и
таризма могло најбоље да нам помог-
волун-
не у утврђивању стварне руководеће
улоге радничке авангарде. Та улога
по мом мишљењу, у садашњем све-
је,
људском самоуправљачком покрету
исто тако историјски неопходна
дао зпе аџа поп као што је и соп-
она била и
пре четрдесет година у условима вели-
ког народно-социјалног покрета југос-
ловенских народа.
Поновио бих
да је штетан ускогруди
практицизам с форумским начином
политичког рада, са спајањем партије
са извршним управним, политичким и
пословним структурама, с превладава-
јућим морализовањем и директивама
шта треба база да ради, с тенденција-
ма масовне партије на власти а не Са-
веза комуниста унутар и на челу фрон-
та социјалистичких снага, авангарде у
друштвеном па и стабилизационом по-
крету маса итд. Такав практицистички
стил рада је наша највећа слабост и
највећа опасност, јер води у отуђивање
радничке авангарде од своје класе и
народа.
Уверен сам даје то тако посебно за-
то што више није ту Тито са својим ис-
танчаним слухом за расположење ма-
са, што није више ту Кардељ
генијалним способностима
са
за
својим
анализу
наших друштвених законитости и од-
ређивање главних праваца развоја со-
цијализма, што полако ишчезава онај
67
 ред марксиста-друштвених радника,
револуционара који су имали огромно
ии
искуство и знања који су уживали ог-
ромно поверење углед у народу, код
радничке класе, свих народа и народ-
ности Југославије. Многи су се посеб-
но бавили и истраживали подручје со-
цијалистичке етике, морал наше рево-
луције, поменућу само Кидрича, Вла-
ховића, Зихерла, Бакарића.
Уз те руководеће личности Савеза
комуниста Југославије, у процесу из-
градње социјализма, појавила су се но-
ва имена младих друштвених радника,
истраживача, филозофа, политолога,
социолога који су богатили наш „мо-
рални" марксистички фонд. То је вео-
ма значајно за данашње услове, када
немамо више маркантних личности,
када морамо радити колективно, у ти-
и
мовима када треба да имамо повере-
ње у младу генерацију друштвених
радника, мислилаца, активиста и ис-
траживача који анализирају данашње
стање и траже одговоре на нове про-
блеме и дилеме.
Мислим
да сте паметно и правилно
поступили што сте овогодишње „Све-
тозареве дане" повезали с проблемима
социјалистичке етике и морала.
Прво, зато јер морални погледи и
етички ставови Светозара Марковића
нису интересантни само за истражива-
че прошлости, већ могу послужити и
као подстрек нашој активности за да-
нас и сутра;
друго, треба да укажемо на изворе
наших властитих погледа и изворност
нашег револуционарног покрета, тре-
ба да учврстимо поверење
у снагу на-
шег властитог марксистичког фонда;
и треће, етика, морал јесте данас те-
ма на свим подручјима, а поготово у
идејној бици Савеза комуниста за са-
моуправљање. Не смемо то подручје
препустити самотоку или туђим идеј-
|
ним схватањима.
Због тога ћу своје излагање подели-
ти на три дела: у првом ћу покушати
да представим етичке принципе Свето-
зара Марковића, у другом да истакнем
константу односа југословенског рад-
ничког покрета у погледу моралних
вредности, а у трећем делу говорићу
данашњим условима
и о
приликама, мо-
ралу данашњег дана и нашим настоја-
њима
да напори за економску, поли-
тичку и друштвену стабилизацију јача-
ју морално понашање друштва
68
и поје-
динаца у њему. Кад је реч о друштву,
се речи Ривароле
присећам да постоји
само један морал да та реч нема
и
множину, а је реч о јепојединцу,
када по-
менућу речи да само морал-
Шилера
но изграђен човек сасвим слободан.
1
Светозар Марковић, човек готово
чудесне плодотворности и један од
учитеља нашег револуционарног и
радничког покрета, најављивач наше
социјалистичке револуције, у кратком
раздобљу свог стваралаштва својом
критичком анализом разоткривао је
слабости друштвених прилика овог
времена и визионарском снагом детер-
минирао читав низ полазишта
градњу бољих односа међу људима,
за
из-
народима и у свету. Та његова пола-
зишта, као и она која су створили дру-
ги носиоци ране социјалистичке мисли
на нашем тлу, међу осталим: Васа Пе-
лагић – у Босни и Херцеговини и Ср-
бији, Иван Цанкар – у Словенији, Ва-
сил Главинов – у Македонији и други,
у већој или мањој мери и у различи-
тим нијансама утицали су на развија-
ње прогресивне и револуционарне мис-
ли и праксе у нашем простору, без об-
зира на то да ли је марксистичка ана-
лиза неке његове идеје или претпостав-
ке одбацила или их је, пак, касније
пракса демантовала.
Говорећи о Светозаревом учењу о
моралу и посматрајући га као Марксо-
вог савременика немамо претензије да
прецизирамо меру утицаја Марксових
и Енгелсових моралних схватања и
етичких начела Интернационале на
њега. Светозар сам морално чврст и
етички чист, заступа темељни став
Марксовог и Енгелсовог „реалног ху-
манизма" о неодложности удружива-
ња у коме је слободан развитак сваког
за
појединца услов слободног развитка
све, како стоји у Манифесту Комунис-
тичке партије. Етичка мисао и морал-
но опредељење Светозара Марковића
мерљиви суотуда и Марксовом, данас
опште познатом, формулацијом кате-
горичког императива (из 1844. године)
„да се сруше сви односи у којима
век унижено, угњетено, напуштено, је
чо-
презрено биће". И ништа се
у том ас-
пекту не мења, независно од тога што
Светозару сама та Марксова формула-
ција можда и није била позната.
–
је
Неоспорно да је један од фунда-
менталних принципа и постулата мар-
ксистичке етике и револуционарног
етичко-класног морала који гласи „,...
радничка класа... захтева да обичниза-
кони морала и правде, којима поједин-
пи треба да се руководе у међусобним
односима, буду врховни закони
у
сима међу нацијама" (из Инаугуралне
одно-
адресе међународног радничког уд-
ружења). Тај је принцип уграђен у
Марковићево поимање идентитета
правде и моралности, као и у сопстве-
на разматрања националног питања,
федерализма и националног ослобађа-
ња, понајвише тиме што је афирмисао
њихову присну унутрашњу артикули-
саност „радничким поштењем" однос-
но „радничким питањем", што је за
Светозара идентично, како у нацио-
налним тако и у међународним разме-
рама.
Тим и другим моралним погледима
и етичким ставовима, Светозар Мар-
ковић је неизбрисиво обележио своје
доба, непрестано усмеравајући прогре-
сивне снаге времена ка епохи соција-
листичке будућности – тада још дале-
кој. Оставио је дубок траг својим неу-
морним пропагирањем социјалистич-
ких и комунистичких моралних идеја и
принципа, нарочито својом бритком,
прецизном, консеквентном и разарају-
ћом критиком династичких и бирок-
ратских узурпација и приватизације
политичких и друштвено-економских
установа, унижавања народа и њего-
вих самоуправних традиција, срозава-
ња људске личности и обезвређивања
људског достојанства, критиком при-
ватне својине, експлоатације и беспри-
мерног присвајања, бедног стања се-
љаштва и варошког пролетаријата, бе-
лог терора, националне романтике,
шовинизма и хегемонистичких претен-
зија „народних династија" понижавају-
ћег положаја жена у српском друштву,
школских прилика и неприлика, цензу-
ре итд., итд. С друге стране, револуци-
онарна мисао и дело Светозара Мар-
ковића означавају епоху тиме што це-
локупним Светозаревим опусом доми-
нира категорички императив да се
„привредном раднику" и „радном на-
роду" саобразе сви друштвени, поли-
тички, економски и културни услови,
како би се омогућио њихов хуман, сло-
бодан и универзалан развитак.
Укратко, окосницу Светозаревог
етичког социјализма чине: врховни
принцип неприкосновености људског
достојанства, захтев да свако живи од
резултата свога рада, имајући у виду
интересе целог друштва, и да „радни
народ" сам управља својом сопстве-
ном судбином.
За разумевање Светозаревог концеп-
та моралности у домену економских
односа и процеса битне су формулаци-
је његових Начела народне економије:
„Морална је радња она која је корисна
за цело друштво, а моралан је човек
онај који се у свакој својој радњи уп-
равља по том начелу. Према томе, у
економским одношајима: Сваки је
обавезан да ради оно што је за друш-
тво корисно (у смислу производње), а
не само оно што њему доноси хасну
или добит. Без овакве узајамности ра-
да и услуга не може бити никад народ-
ног благостања“.
Данас, скоро 110 година после смрти
Светозара Марковића, рационално јез-
гро Светозаревих порука препознат-
љиво је сваком нашем савременику.
Сконцентрирано Ha самоуправљање
„радног народа" и „привредног радни-
ка", то јест радника који привређује,
рационално језгро Светозареве етичке
теорије мудро нас поучава неким про-
стим истинама о пресудности произ-
водног рада у животу сваког од нас по-
себно и наше социјалистичке самоуп-
равне заједнице као целине. Речје, дак-
ле, о битној и чврстој претпоставци ре-
волуционарног успостављања KOH-
кретно историјског идентитета правде
– као принципа и вредности, и морала
– као сфере дужности (одговорности) и
врлине.
П
Овогодишњи Светозареви сусрети"
подударају се с обележавањем стого-
дишњице смрти Карла Маркса, утеме-
љивача научног социјализма, творца
теоријске и политичке авангарде рад-
ничке класе и оснивача првог међуна-
родног радничког удружења. Светозар
Марковић био је члан руске секције
Марксове интернационале и њен ват-
рени следбеник у нашим друштвено-
-историјским просторима. Сагледава-
јући Марковићево дело уверавамо сеу
снагу утицаја Интернационале на њега
69
–
и у изванредну оданост и отвореност
Светозара Марковића Марксовим ре-
волуционарним погледима. Он и по
цену живота застуна и брани соција-
листичку алтернативу, уједно страсно
се залажући за социјалистичке и кому-
нистичке моралне норме које су пале
на плодно тло револуционарних по-
крета и збивања тадашњег и каснијег
доба.
Марксов и Енгелсов животни опус
представљају онај основ на коме
наш раднички покрет, наша комунис-
и је
тичка партија градила своју стратегију
и тактику, стратегију припремања и
остваривања социјалистичке револу-
ције, тактику борбе радничке класе за
већи утицај и социјалну правду. Од по-
себног су значаја многи преводи Мани-
феста Комунистичке партије на наше
језике. Он је до данашњих дана остао
први и најзначајнији документ свет-
ског комунистичког покрета, из којег
и авангарда радничке класе Југослави-
је стварала свој теоријски и акциони
основ, свој раднички морал.
Јосип Видмарјечинилац
исувише значајан
записао да је морал
људског
ха и људског живота да би у уметности
остао неисказан. Интересантно
највећи словеначки писац и драмати-
је је
да
чар Иван Цанкар употребио управо
морални изазов Комунистичког мани-
феста приликом стварања своје, на све
светске језике преведене, новеле о слу-
ги Јернеју. Литерарни историчар Иван
Пријатељ је назвао ово Цанкарево де-
ло препјевом Комунистичког Мани-
феста, а Кардељ је у њему видео умет-
нички потресну слику друштвених
прилика
у којима раднику није призна-
то право на минули рад.
Код нас се марксизам ширио
цирао условима припремања, извође-
у
и
апли-
ња и развијања југословенске соција-
листичке револуције. Али није реч о
једноставној апликацији класичних
марксистичких поставки на наше при-
лике, већ је реч о стварању властитих
програмских основа у земљи у којој
с
једно живе многи пролетерски народи,
бројне мањине, реч јео заједници ви-
ше религија, заједници која је култур-
но хетерогена, привредно заостала, с
различитим степеном а углавном не-
довољно развијеном политичком тра-
дицијом и великим утицајем спољних,
претежно неповољних и хегемонистич-
ких фактора. У таквим условима тре-
70
је
бало развијати и јачати моралну
гу југословенске заједнице и раднич-
сна-
ких народа и народности, створити ко-
хезиони уједињавајући покрет – народ-
них и радничких маса, наћи заједнички
социјалистички циљ – племенитије од-
носе међу људима и народима. КПЈ је
ова
и
у себи пронашла моћ
сложена питања.
одговоре на
сва
У овој, стогодишњој борби за слобо-
ду и демократију југословенског наро-
да нема двојбе да НОР представља
наш први и највећи морални чин. Уз
велике жртве смо зауставили страхо-
вити (братоубилачки рат, исковали
братство међу народима и јединство
радних људи Југославије, са биткама
на Сутјесци и Неретви. Њих је Мијато-
вић приликом јубилеја назвао најхума-
нијим биткама у другом светском ра-
ту. Разоткрили смо велику лаж и дока-
је
зали ко је носилац борбе за слободу,
АВНОЈ-ем смо остварили идеју о рав-
са
ноправној заједници наших народа и
народности и заувек прекинули туђе
газдовање а истовремено онемогућили
ду-
деловање оних снага којима је у инте-
ресу било да подстичу распламсавање
националне, социјалне и верске мржње
и сукоба на нашем тлу.
После партизанске победе, која је
уједно и победа наше аутентичне соци-
јалистичке револуције с водећом уло-
гом радничке класе и радних људи у
Југославији, поставили смо две пара-
леле: Социјалистичко самоуправљање
на унутрашњем плану и политику не-
сврстаности у нашим односима
том.
све-са
Са социјалистичким самоуправља-
њем од првих радничких савета до
тава и Закона о удруженом раду, од
УС-
Програма СКЈ пре 25 година до про-
грама дугорочне економске стабилиза-
ције градили смо алтернативу разли-
читим моделима државног социјализ-
ма и стаљинизма. Мислим да је
то био
други највећи морални чин у савреме-
за-
ној историји Југославије. То је
један од
најзанчајних доприноса који је код на-
ших народа и у свету поново будио ве-
ру у социјализам, у комунизам, у ње-
гов хумано лице.
Принципи нашег социјалистичог мо-
рала у чијем је центру императив осло-
бађања човека и његовог рада,
водиља и на подручју међународних
наша
су
односа и сарадње. Политика и филозо-
фија несврстаности, која има своје ко-
=
рене у НОР и коју организовано води-
мо већ више од две деценије, садржи
збир највиших моралних вредности
формираних кроз историју човечан-
ства. С политиком несврстаности, с
новим равноправним односима међу
—
народима, земљама и државама ми
смо поставили алтернативу блоковској
подели света, трци у наоружавању, ра-
товима, хегемонизму великих и малих
народа, аутархичном затварању екони-
мија и граница нудећи мир, пријатељ-
ство и отварање система те
сарадњу на
свим подручјима као једини могући
приступ решавању отворених пробле-
ма у савременом свету. Принципи по-
литике несврстаности утврђују високе
етичке вредности у односима међу на-
родима, као што су слобода, равноп-
равност, праведни политички и еко-
номски односи, поштовање разлика и
особености народа – малих и великих,
развијених и неразвијених. Политика
несврстаности јесте, како је Тито ре-
као, савест човечанства, она је под-
стрек и морална инспирација народи-
ма и покретима који се боре за слободу
и независност
и
за срећнију будућност.
Светски покрет несврстаности на-
зваћу трећим великим моралним чи-
ном који је створила Титова Југосла-
вија заједно с већином човечанства
савременог света.
Ш следио.
НОР, самоуправљање и несврста-
ност, то су три главне тековине наше
револуције на којима се испољавају
морални принципи нашег социјалис-
тичког друштва. Због тога су оне данас
највише на удару свих противсоција-
листичких конзервативних снага код
нас, и у свету око нас. „Баук комуниз-
ма" не кружи данас само Европом него
читавим светом, али се регистар про-
тивкомунистичке хајке сто пута пове-
ћао и стекао нове могућности и димен-
зије, будући да су унутрашње против-
речности у појединим социјалистич-
ким земљама постале очигледне и од
пресудног значаја за афирмацију соци-
јализма као светског процеса. Тако
разноврсније шематске варијанте
„марксизма“ –
заједно с прагматичким
варијантама емпиризма – постају об-
јективно савезник антикомунизма. Оне
су неуспешан пропагатор моралних
вредности социјализма и комунизма;
блокови, хегемонизам, ратови, ауток-
ратски режими, култ личности итд. –
све то више ради за добро доминације
такозваног „слободног“ капиталистич-
ког света, него за продор социјалис-
тичког преображаја.
У Словенији је група некад младих
ичтелектуалаца – окупљених око „Но-
ве ревије" – из овог проширеног регис-
тра антикомунистичке идеологије и
пропаганде извела „нову“ тезу да
пешна само она револуција која про-
је ус-
падне. Они, наиме, траже да револуци-
ја истовремено с ликвидацијом експло-
ататора уништии радничку авангарду.
Свака победничка партија постаје, по
њиховом мишљењу, неизбежно стаљи-
нистичка. Пишу, да се стаљинизам у
нас родио, такорећи, 10. маја 1945. го-
дине, на сам дан партизанске победе.
је
Од тада – кажу – владала партија ко-
ја се бирократизовала, гушила ствара-
лаштво, организовала стаљинистичке
процесе, постала репресивна снага.
Другим речима, треба одрубити главу
радничкој класи, узети јој водећу усме-
равајући снагу у данашње јако поош-
трено и неизвесно време светске и на-
ше економске кризе, у време тешких
међународних прилика и
у етапи борбе
наше радничке класе за нове продоре у
друштву, политици и привреди. Није
тешко погодити куда би словеначки
народ и југословенско друштво повела
таква усмереност уколико би је неко
Када говоримо о данашњом друш-
твеној ситуацији у нашој земљи, изгле-
да као да се такмичимо ко ће црње и
безизлазније да је представи. Склони
смо често да кажемо да никад раније
није било више нерада, самовоље, не-
законитости, кршења норми поштења
и морала. Поводом таквих дефетис-
тичких оцена нашег стања требало би
да се сетимо можда речи Грамшија, из-
говорених у условима веома тешке
кризне ситуације италијанског народа.
Цитирам: „Крајње је смешно дирљиво
јадиковати што стварност није таква
као што бисмо ми желели, кукати због
нај- онога што се није десило и што се по-
правити не може. Комунисти треба да
размишљају хладно и мирно: ако се
све распада, треба све да се обнови све
док партија не обухвати читаву рал-
ничку класу, док не постане душа
ља читавог радног народа. Револуција
и
во-
захтева да се „ради“, а не да се о њој
п
–
=
у је
и
расправља, потребан
свакој фабрици,
рад партије у
свакој кући“.
Није довољно само критичко сагле-
давање друштвене етварности; ако по-
стоји само то, онда се комунисти губе
у високим таласима свеопштег нерасо-
ложења због економских и других теш-
коћа. Комунисти морају бити способ-
ни да покрећу огромну свенародну
енергију за мењање постојеће непо-
вољне стварности. Из поверења у наше
властите снаге расте нова морална и
стваралачка снага и самоуправљање
доживљава нови полет.
Укидањем друштвене владавине
власника капитала југословенска рево-
луција је поткопала снагу друштвених,
ИДеОЛОШКИХ ои
политичких извора
мржње и шовинизма међу нашим на-
родима. Самоуправљање омогућује и
тражи да сваки народ самостално и су-
верено располаже целокупнимм ви-
шком рада као материјалном основом
свог суверенитета и развојем. Као што
је у односима између појединих радни-
ка у данашњим условима, када објек-
тивно нисмо још у стању остварити
принцип комунистичке расподеле пре-
ма потребама, најморалнији соција-
листички принцип расподеле према ре-
зултатима рада, тако је тај исти прин-
цип најморалнији и у односима између
самоуправних и друштвено-политич-
ких заједница, па и република и покра-
јина народа и народности, наравно, уз
наглашену социјалистичку солидар-
ност. Друштвено договарање једино
на тим принципима спречава могуч-
ност политичких конфликата и нацио-
налистичких лицитација и притисака,
отварајући перспективе даљег развоја
најсиромашнијих делова земље и
бржег развоја наше југословенске фе-
деративне заједице као целине; соли-
дарна помоћ појединцу и појединим
деловима друштва који својим радом
нису могли обезбедити своју перспек-
тиву, па и помоћ приликом елементар-
них и других несрећа потврђивала се
кроз читав послератни период као но-
ва морална и високо хумана особина
наших људи и друштва
Истовремено са свим штоу је
целини.
прогре-
су
сивно наш развој пратили и рециди-
ви старих бирократских, догматских
односа. „Етика југословенских кому-
ниста није само у супротности према
моралу преживелих класа – феудалном
и буржоаском – него и према догмат-
72
ском и етатистичком технократском
прагматизму"“, записао је Ариф Тано-
је
вић. „За једне бог, за друге је профит
а за треће је ауторитет догме, техничке
рационалности или државне силе до-
бро и критериј свих вредности и врли-
на". Вељко Влаховић је на Конгресу
СК
говорио, да смо развијали државну
свест уместо друштвене свести, држав-
ну вољу уместо друштвене воље,
државну моћ уместо моћи радних љу-
ди. Додао бих – државну и групну сво-
јину уместо друштвене својине, про-
фит уместо друштвеног дохотка, буџет
уместо слободне размене рада, уместо
расподеле према раду плаћање стечене
позиције у друштву.
Застоји у развитку самоуправљања,
последица снажних отпора етатистич-
ке свести и снага, проузроковали
југословенском друштву бујање правасу у
која не произлазе из рада, права без од-
говорности, потрошачки менталитет,
социјализацију губитака, живљење и
покушај обезбеђивања перспективе на
рачун туђег рада, прагматизам као
грабљење за тренутним привредним
користима и привредни волунтаризам,
који је политика жеља без реалног по-
крића у резултатима удруженог рада и
у којем су средства друштвене репро-
дукције везана за државни и банкарски
апарат. Последица такве еуфоричне
развојне политике јесте данашња
.
спољна и унутрашња неликвидност ју-
гословенске привреде и државе.
Програмом стабилизације конкрет-
није су опредељени садржаји нове ета-
пе наше револуције, етапе нашег ау-
тентичног самоуправног пута
у соција-
лизам, у њу смо закорачили Уставом,
ЗУР-ом и Кардељевим правцима раз-
воја политичког система социјалистич-
ког самоуправљања. Савез комуниста
своју историјску стратешку улогу неће
остварити уколико он не буде полазио
од тековина наше револуције, од по-
стигнутих резултата и искуства нашег
социјалистичког самоуправог друш-
тва, уколико његов рад не буде прожет
етиком удруженог рада и самоуправ-
ног поверења у народне масе, уколико
се не буде ослањао на снаге рада
изна-
ња, уколико не буде придобио за ста-
билизацијски покрет југословенске
радничке
и народне масе. Он своју уло-
гу неће остварити уколико изгуби везу
са светским плебејским народним ма-
сама и уколико више не буде у првим
–о
~
редовима светског несврстаног покре-
та и борбе за мењање постојећег међу-
=ародног економског поретка. Савез
комуниста треба да зна зашто се бори
али и против кога, зашто и какве отпо-
ре може да очекује у тој бици. Од Фо-
жефбаховог тумачења треба прећи на
Марксово мењање света. Овај свет не
може мењати партија сама, ма како би-
ла масовна партија која ради у име
своје радничке класе. Њена је историј-
ска одговорност да као партија људи,
које свесно повезује њихова одлучност
да се боре за историјске интересе рад-
ничке класе, – ствара услове у друштву
– конкретне услове, да постану ти ин-
тереси свест и материјална снага на-
претка. Само пролетаријат као класа
истине може преокренути своју несло-
боду у слободно друштво, само учеш-
ће најкреативнијих интелектуалних
снага може користити достигнућа на-
учне и технолошке револуције за обез-
беђивање економског и друштвеног на-
претка. Мобилизација свих наших сна-
је
га рада и знања једини гарант наших
даљих победа у једном прелазном пе-
риоду, пуном противречности и неиз-
весности. У садашњој етапи, од наше
победе у бици за економску и политич-
ку стабилност Југославије зависи
не
са-
мо морално здравље наше самоуправ-
но опрагизоване заједнице него и наша
независност, безбедност, социјални
мир код куће и углед у свету. Само мо-
рално изграђени људи могу бити сло-
бодни, а то значи и одговорни а само
слободни и одговорни могу остварити
Марковићеву, „цељ моралности раз-
витка друштва до највећег савршен-
ства“.
ДОКУМЕНТАЦИЈА
–
САВЕТ „СВЕТОЗАРЕВИХ
СУСРЕТА" У ПРВОМ САЗИВУ (ОД
1975–1979)
АВРАМОВИЋ АЛЕКСАНДАР, пред-
седник Већа месних заједница
СО Светозарево
АНЂЕЛКОВИЋ МИРОСЛАВ, дирек-
тор Културног центра Светоза-
рево
АШАНИН ЖИВКО, радник ФКС
БЛАГОЈЕВИЋ др ОБРЕН, дописни
члан САНУ и професор универ-
зитета
БОШКОВИЋ ДОБРИВОЈЕ, заменик
секретара ИК Председништва
ЦК СК Србије
БОГДАНОВИЋ РАДМИЛО, председ-
ник СО Светозарево
ВЕТНИЋ САВО, директор Завичајног
музеја Светозарево
ГАЋИЋ РАТКО, секретар Општин-
ског комитета СКС Светозарево
ДЕЈАНОВИЋ МИОДРАГ, стручни са-
радник РК ССРН Србије
ЂОРЂЕВИЋ др МИРОСЛАВ, профе-
сор Факултета политичких наука
Београд
ЂОРЂЕВИЋ СТОЈАН, директор РНУ
„Нови пут", Светозарево
ЖИВАНОВИЋ МИЛОШ, председник
Друштвено-политичког већа СО
Светозарево
ЗИРОЈЕВИЋ РАДОЈИЦА, дипл. соци-
олог и секретар „Сусрета“
ЈЕРЕМИЋ МИЛАН, председник ОО
СУБНОР-а Светозарево
МАДИЋ СИНИША, секретар СИЗ
културе Светозарево
МАРКОВИЋ ДРАГУТИН, члан ЦК
СКЈ
МАРКОВИЋ
др МИЛЕТА, саветник
Сабору СР Хрватске
у
МАРКОВИЋ СЕЛИМИР, председник
ОК ССРН Светозарево и пред-
седник Савета „Светозаревих
сусрета"
МИЛЕНКОВИЋ МИЛЕНКО, члан
РК Савеза социјалистичке омла-
дине Србије
МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛУТИН,
председник Конференције Савеза
синдиката ФКС
МИЛОШЕВИЋ МИЛУТИН, потпред-
седник РК ССРН Србије
НАКИЋ ДРАШКО, директор ФКС
НИКОЛИЋ
др МИОДРАГ, професор
Економског факултета Ниш
ПАНТИЋ ДРАГАН, председник рад-
ничког савета „Елмоса“, Свето-
зарево
ПАУНОВИЋ НИКОЛА, делегат Већа
репблика и покрајина Скупшти-
не СФРЈ
ПИЛИЋ
др ВЕРА, професор Економ-
ског факултета Београд
ПОПОВИЋ ВЛАДЕТА, дипл. правник
ФКС
СИМИЋ ЈОВАН, директор Образов-
ног центра „Вељко Влаховић"
Светозарево
СТЕФАНОВИЋ МИША, председник
Радничког савета „Ресава“
СТЕФАНОВИЋ ПЕТАР, директор РК
„Београд“, Светозарево
СТОШИЋ МИЛАДИН, директор Гим-
назије Светозарево
ТАНАСКОВИЋ ВЕРОЉУБ, дипл.
инж. ФКС
ТРАЈКОВИЋ МИЛОРАД, директор
Народне библиотеке Светозаре-
во
УРОШЕВИЋ ДРАГИША, дипл. инж.
ФКС
ФИЛИПОВИЋ МИЛОВАН, председ-
ник Општинског већа (Савеза
синдиката Светозарево
ЧАЛИЋ
др ДУШАН, академик. и члан
Савета Федерације
ЏЕЛЕТОВИЋ мр ЈАВОРКА, профе-
сор Педагошке академије Свето-
зарево
ШАРЕНАЦ НОВАК, дипл. инж. „Ел-
MOC”
ИЗВРШНИ ОДБОР
„СВЕТОЗАРЕВИХ СУСРЕТА"
Аврамовић Александар
Анђелковић Мирослав
Ветнић Саво
Ђорђевић др Вићентије
Ђорђевић Стојан
Зиројевић Радојица
Мадић Синиша
Милошевић Радивоје
Павловић др Вукашин
Танасковић Верољуб
Џелетовић мр Јаворка
77
–
ПРОГРАМ. „СВЕТОЗАРЕВИХ
СУСРЕТА" 1975. ГОДИНЕ
НЕДЕЉА, 21. СЕПТЕМБАР
19,00: Свечано отварање изложбе „До-
кументи о животу и раду Свето-
зара Марковића"
—
– Галерија Културног центра
19,30: Позоришна представа Слобода-
на Павићевића „Светозар“,
режија Душана Михајловића
(Театра „Јоаким Вујић" Крагује-
вац)
– Мала сала Културног центра
ПОНЕДЕЉАК, 22. СЕПТЕМБАР
8,30: Полагање венца на споменик
Светозара Марковића
10,00: Свечани почетак научног скупа
„Светозар Марковић и економ-
ска наука"
Поздравна реч: др Тихомир
Влашкалић, председник ЦК СК
Србије
– Сала Комерцијалне зграде
ФКС
15,30: Обилазак споменика Светозара
Марковића
16,30: Свечана додела награда из Фон-
да „Светозар Марковић"
ставак рада научног
и
на-
скупа
20,00: „Суђење Светозару Марковићу
и његовим политичким следбе-
ницима". Избор и позоришна
адаптација Растко Тадић
УТОРАК, 23. СЕПТЕМБАР
8,00: Посета Индустрији каблова
(обилазак погона и разговор с
представницима Фабрике)
10,00: Наставак рада научног скупа
13,30: Посета Галерији самоуких ли-
ковних уметника
14,30: Пријем код председника Скуп-
штине општине
78
16,30: Завршно заседање научног ск
па
ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР
НАУЧНОГ СКУПА „СВЕТОЗАР
МАРКОВИЋ И ЕКОНОМСКЕ
НАУКЕ"
Аврамовић Александар
Благојевић др Обрен
Зиројевић Радојица
Николић др Миодраг
Танасковић Верољуб
Чалић др Душан, председник
САДРЖАЈ НАУЧНОГ СКУПА
Т
Поздравна реч
Радмила Богдановића, председника
Скупштине општине Светозарево
Др Тихомира Влашкалића, пред-
седника ЦК СКС
Академика Душана Недељковића,
представника Српске академије на-
ука и уметности
Академика Душана Чалића, пред-
ставника Југославенске академије
знаности и умјетности
Др Драгослава Јанковића, ректора
Универзитета у Београду
П Ток научног скупа
1. Светозар Марковић о ревоцули-
онарном друштвено-економском
развитку Србије и Балкана
Академик Душан Недељковић:
Светозар Марковић о револуци-
онарном друштвено-економском
развитку Србије и Балкана и „ја-
сан програм" првих социјалиста
у Србији
Др Данчо Зографски: Економске
прилике у Македонији и одраз
идеја Светозара Марковића на
социјалистички покрет у Маке-
донији
Академик Душан Чалић: Бирок-
ратизам и изградња социјализма
Мр Љубица Симаковић: Схвата-
ња Светозара Марковића о бит-
ним факторима друштвеног при-
вредног и политичког развитка
2. Економске основе схватања со-
цијалистичке самоуправе у дели-
ма Светозара Марковића
Професор Радивој Давидовић:
Светозар Марковић о самоуп-
рављању произвођача као битној
основици социјализма
Др Мирослав Ђорђевић: Еко-
номско-друштвене основе поли-
тичких погледа Светозара Мар-
ковића
Др Љубиша Крстић: Светозар
Марковић и социологија (еконо-
мија) самоуправљања
Др Миодраг Јовановић: Свето-
зар Марковић о самоуправним и
државним финансијама
. Светозар Марковић и економске
науке у његово време и данас
Др Обрен Благојевић: Светозар
Марковић и економска наука ње-
говог времена
Др Вера Пилић: Светозар Мар-
ковић и саврмена политичка еко-
номија
Мр Катарина Станковић: Еко-
номско-теоријска схватања Све-
тозара Марковића
Др Данило Марковић: Светозар
Марковић о раду
Др Миодраг Николић: Светозар
Марковић
трије
о
улози развоја индус-
Мила Коругић: Светозар Марко-
вић и задружне организације у
Србији (принципи и услови ни-
цања)
Жарко Илић: Светозар Марко-
вић и задружне организације у
Србији (узроци пропасти)
ПРОГРАМ „СВЕТОЗАРЕВИХ
СУСРЕТА" 1976. ГОДИНЕ
ПОНЕДЕЉАК, 20. СЕПТЕМБАР
19,00: Сусрет песника MH
JIHKOBHHX
стваралаца из Београда, Новог
Сада, Панчева, Зајечара, Крагу-
јевца и Светозарева
– Хол Гимназије „Светозар
Марковић"
УТОРАК, 21. СЕПТЕМБАР
18,00: Отварање изложбе „Збор На-
родног фронта слободе"
– Галерија Културног центра
„Светозар Марковић"
18,30: Свечана седница Општег сабора
Општине Светозарево
– Мала сала Културног центра
„Светозар Марковић“
19,30: Концерт Београдске филхармо-
није
– Мала сала Културног центра
„Светозар Марковић"
СРЕДА, 22. СЕПТЕМБАР
8,30: Полагање венаца и цвећа на
гроб Светозара Марковића
10,00: Свечани почетак научног скупа
„Самоуправа у делима Светоза-
ра Марковића и савремена ју-
гословенска пракса“
Поздравна реч: Душан Петро-
вић – Шане, председник Савезне
конференције ССРНЈ
Cana Комерцијалне зграде
–
Индустрије каблова „Моша Пи-
јаде"
|
19,30: Оскар Давичо: „Песма“ – Бео-
градско драмско позориште
– Мала сала Културног центра
„Светозар Марковић"
ЧЕТВРТАК, 23. СЕПТЕМБАР
9,00: Наставак научног скупа
– Сала Комерцијалне зграде
Индустрије каблова
16,30: Завршно заседање научног ску-
па
–
~
ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР
НАУЧНОГ СКУПА „САМОУПРАВА:
У ДЕЛИМА СВЕТОЗАРА
МАРКОВИЋА И САВРЕМЕНА
ЈУГОСЛОВЕНСКА ПРАКСА"
Аврамовић Александар
Благојевић др Обрен
Ветнић Саво
Ђорђевић др Вићентије
Зиројевић Радојица
Мадић Синиша
Николић др Миодраг
Пилић др Вера
Танасковић Верољуб
Чалић др Душан, председник
САДРЖАЈ НАУЧНОГ СКУПА
—
Повеља
и поздравна реч
Повеља Светозар Марковић
Реч Ратка Гаћића, секретара ОК
СКС у Светозареву
Уводна реч Селимира Марковића,
председника ОК ССРН у Светоза-
реву
Поздравна реч Душана Петровића
– Шанета, председника Савезне кон-
ференције ССРНЈ
П Ток научног скупа
Др Јосип Жупанов: Социјализам и
традиционализам
Марковића у дјелу Светозара
Др Коста Н. Милутиновић: Свето-
зар Марковић претеча самоуправне
социјалистичке Југославије
Др Обрен Благојевић: Идеја и прак-
са финансијске самоуправе
Др Данило Ж. Марковић: Схвата-
ње Светозара Марковића
о „зајед-
ничкој" својини као економској ос-
нови социјалистичког друштва
Др Душан Чалић: Друштвена сви-
јест и самоуправно друштво
Др Вера Пилић: Нужне мере за ос-
тварење Светозареве самоуправе и
циљева нашег самоуправног друш-
тва
Др Станиша Н. Костић: Револуцио-
нарна схватања Светозара Марко-
вића у вођењу народноослободи-
лачких борби и успостављању само-
управног социјализма
80
Др Љиљана Т.
Словић: Самоуправ-
но организовање друштва као об-
лик борбе против бирократије
Др Милета М. Марковић: Самоуп-
равни елементи скупштинског сис-
тема у учењу Светозара Марковића
Др Љубиша Крстић: Учење мар-
ксизма и Светозара Марковића о
суштини својине
Др Бранислав Вранешевић: Идеје
Светозара Марковића о самоупра-
ви и војвођанска Нова омладина
Др Јанко Плетерски: (Светозар
Марковић о Словенцима и о феде-
рацији
Др Живомир Спасић: Војна мисао
Светозара Марковића
Др Стојан Томић: Елементи поли-
тичке културе у дјелима Светозара
Марковића
и
саврмена политичка и
самоуправна пракса
“
ПРОГРАМ „СВЕТОЗАРЕВИХ
СУСРЕТА" 1977. ГОДИНЕ
СРЕДА, 21. СЕПТЕМБАР
11,00: Трибина „Друштвено:економ-
ски положај пољопривреде, ус-
лови стицања, и расподеле до-
хотка"
Уводна излагања: дипл. инж.
Милован Стефановић, председ-
ник Задружног савеза Србије;
дипл. инж. Ратко Алексић, из
Светозарева
– Сала Окружног суда, Марша-
ла Тита 80
17,30: Отварање изложбе „Портрети у
самоуком сликарству Србије"
Уводна реч: Радмило Богдано-
вић
– Галерија самоуких ликовних
уметника
19,00: Отварање изложбе „Тито y
Средњем Поморављу"
Уводна реч: Ратко Гаћић
– Галерија Културног центра
„Светозар Марковић"
19,30: Ораторијум „Јама“ (сценска ви-
зија музичке поеме за солисте
и оркестар)
рецитаторе, хор
Суделују: Хор, Балет и Оркес-
тар Српског народног позориш-
та Нови Сад
– Мала сала Културног центра
„Светозар Марковић"
ЧЕТВРТАК, 22. СЕПТЕМБАР
9,00: Полагање венаца и цвећа на
гроб и споменик Светозара
Марковића
10,00: Отварање и почетак рада науч-
ног скупа „Положај и улога се-
љаштва у друштвено-економ-
ском развоју наше земље од
Светозара Марковића до данас"
Поздравна реч: др Слободан
Глигоријевић, члан Савезног из-
вршног већа Скупштине СФРЈ
– Сала Комерцијалне зграде
ФКС,
12,30: Завршетак рада прве седнице
Научног скупа
12,45: Полазак на заједнички излет у
Каленић
20,00: „Црвени људски глас", руковет
револуционарне поезије
Аутор Ђорђе Радишић, књижев-
HHK
Редитељ Петар Говедаровић
Учествују: Чланови Аматерског
позоришта из Светозарева
Уводна реч Ђорђа Радишића
– Мала сала Културног центра
„Светозар Марковић“
ПЕТАК, 23. СЕПТЕМБАР
9,00: Наставак рада Научног скупа
13,15: Завршетак друге седнице Науч-
ног скупа
13,30: Посета Галерији самоуких ли-
ковних уметника
16,30: Наставак рада Научног скупа
19,00: Седница Организационог одбо-
ра Научног скупа
ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР
НАУЧНОГ СКУПА „ПОЛОЖАЈ И
УЛОГА СЕЉАШТВА У
ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКОМ
РАЗВОЈУ НАШЕ ЗЕМЉЕ ОД
СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА ДО
ДАНАС"
Благојевић др Обрен
Зиројевић Радојица
Марковић др Милета
Милошевић Богомир
Николић др Миодраг
Радић др Михаило
Ранђеловић др Видан
Станић Раденко
Чалић др Душан, председник
САДРЖАЈ НАУЧНОГ СКУПА
—
Поздравна реч
Радмила Богдановића, председника
СО Светозарево
Др Слободана Глигоријевића, чла-
на Савезног извршног већа Скуп-
штине СФРЈ
Ток научног скупа
Др Обрен Благојевић: Село у Срби-
ји пре једног века и сада
Др Франц Розман: Југословенска
социјалдемократска партија
(ЈСДС) и сељачко питање
Др Саво Чукановић: Удруживање
земљорадника и погледи Светозара
Марковића на сељаштво и задруге
Др Стојан Томић: Идеје и институ-
ције о сељаштву (у дјелима Свето-
зара Марковића)
Др Живомир Спасић: Аграрно пи-
тање у програмској концепцији
Светозара Марковића
Др Миодраг Николић: Светозар
Марковић и социјализација пољоп-
ривреде
Др Вера Пилић: Путеви унапређе-
ња друштвено-економских односа
на селу у Светозаревом делу и на-
шим опредељењима данас
Др Видан Ранђеловић: Од задруга
сељачке самопомоћи из периода
о
Светозара Марковића до самоуп-
равних организација удруженог ра-
да. :
Раденко Станић, дипл. инж.: Погле-
ди Димитрија Туцовића на аграрно
питање и неки савремени проблеми
села данас
Др Милета Марковић: Уставно-
-правни положај месне заједнице,
посебним освртом на њену улогу ус
селу
Др Станиша Костић: Слободне асо-
цијације самоуправних комуна и
месних заједница (1963–1973)
Др Урош Милојевић: Однос између
града и села у дјелима Светозара
Марковића
Др Душан Чалић: Радници-сељаци
и друштвени развој СФРЈ
Др Стане Крашовец: Сељаци-ин-
дустријски радници
Др Михаило Радић: Остваривање
концепције удруженог рада у нашој
пољопривреди – од Светозара Мар-
ковића до садашњег остварења
Мр Катја Ваднал: Наше удружива-
ње
Др Прокопије Миленковић: Основ-
на организација коопераната као
облик нових продукционих односа
на војвођанском селу
Богомир Милошевић: дипл. инж:
Задругарство на подручју Шумади-
је и Поморавља и идеје Светозара
Марковића
Петар Ћосић, дипл. инж.: Искуства
у удруживању земљорадника
њи у Аза-
Мр Ружа Фирст – Дилић: Сељачка
–
| обитељ "од произвођачке заједнице
“до потрошачке заједнице
Др Стипе Шувар: Србија као сељач-
ка земља и улога интелигенције у
дјелу Светозара Марковића
Др Владо Пуљиз: Социјална репро-
“ дукција индивидуалних господар-
става
Др Јосип Дефилипис: Нека оби-
љежја стјецања и расподјеле дохот-
"ка код мјешовитих домаћинстава
Др Владимир Стипетић: Компара-
тивна анализа висине и приноса
пшенице и кукуруза (Пошта Свето-
зару Марковићу)
Др Лазо Антић: Здравствено и пен-
зионо осигурање индивидуалних
пољопривредних произвођача
Тихомир Борзан идр Вјекослава
Косановић: Информисаност у фун-
82
кцији самоуправних односа на селу
Др Драгољуб Симоновић: Распада-
ње установе кућне задруге у Запла-
њу у послератном периоду
ПРОГРАМ „СВЕТОЗАРЕВИХ
СУСРЕТА" 1978. ГОДИНЕ
ЧЕТВРТАК, 21. СЕПТЕМБАР
10,00: Трибина „Прва искуства рефор-
ме усмереног образовања"
Референти: Будимир Павловић,
просветни саветник,
Јован Симић, професор и Мила-
дин Стошић, професор
– Сала Окружног суда, Марша-
ла Тита 80
19,30: Армагедон или друга смрт
(трагедија у два дела)
Аутори текста: Дејан Ђурковић
и Мирослав Јокић
Редитељ: Градимир Мирковић
Сценограф: Владимир Маренић
Костимограф: Биљана Драго-
вић
Композитор: Зоран Христић
–Спортска дворана „Младост“
ПЕТАК, 22. СЕПТЕМБАР
9,00: Полагање венаца и цвећа на
гроб M споменик (Светозара
Марковића
10,00: Отварање и почетак рада науч-
ног скупа „Педагошке идеје
Светозара Марковића и васпит-
HO- -образовни систем у Југосјла-
BHJH”
Поздравна реч: Родољуб Чола-
ковић, члан Савета Федерације
– Сала Комерцијалне зграде
ФКС
12,30: Завршетак рада прве седнице
Научног скупа
13,00: Полазак у посету Манастиру
Манасија
19,30: „Тито – застава нашег времена“
рецитал
Аутор текста: Ђорђе Радишић,
књижевник
 Учествује: Београдски камерни
оркестар
Диригент: Ангел Шуров
Солисти: Јордана Јовановић,
сопран, Никола Митић, бари-
тон, Јован Милићевић, драмски
уметник
– Мала сала Културног центра
„Светозар Марковић"
СУБОТА, 23. СЕПТЕМБАР
9,00: Наставак рада Научног скупа
13,00: Завршетак друге седнице Науч-
ног скупа
13,15: Посета Галерији самоуких ли-
ковних уметника
16,30: Наставак рада Научног скупа
19,00: Седница Организационог одбо-
ра Научног скупа
ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР
НАУЧНОГ СКУПА „ПЕДАГОШКЕ
ИДЕЈЕ СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА
И ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНИ
СИСТЕМ У ЈУГОСЛАВИЈИ"
Безданов др Стеван
Зиројевић Радојица
Марковић др Милета
Николић др Миодраг
Пилић др Вера
Поткоњак др Никола
Чалић др Душан, председник
САДРЖАЈ НАУЧНОГ СКУПА
Поздравна реч: Радмила Богдано-
вића, председника СО Светозарево
Родољуба Чолаковића, члана Саве-
та Федерације
П Ток научног скупа
Др Вера Пилић, професор универ-
зитета, Гледишта Светозара Мар-
ковића о
образовању и васпитању
као део целине његових напредних
схватања
Др Станиша Костић, професор уни-
верзитета, Светозар Марковић као
критичар српског школства
Др Коста Милутиновић, професор
универзитета, Светозар Марковић
и школске реформе Стојана Нова-
ковића
Др Никола Поткоњак, професор
универзитета, Светозар Марковић
о ауторитарној школи и наставнику
као изразу бирократско-чиновнич-
ког духа и морала
Др Лазар Пејић, доцент, Образова-
ње као фактор друштвеног и при-
вредног развоја у делу Светозара
Марковића
Др Душан М. Савићевић, професор
универзитета, Образовање одрас-
лих као чинилац развоја у социјал-
ној филозофији Светозара Марко-
вића
Др Стеван Безданов, професор уни-
верзитета, Сједињавање образова-
ња с производњом у педагошким
погледима Светозара Марковића и
у садашњим токовима социјалис-
тичког самоуправног преображаја
васпитања и образовања
вији у Југосла-
Др Миодраг Николић, пшдбна
универзитета, Актуелност погледа
Светозара Марковића на образова-
ње радника као услова за развој
производних снага |
Др Живомир Спасић, доцент, Ути-
цај покрета Светозара Марковића
на побуне средњошколске омлади-
не у Србији седамдесетих година
деветнаестог века
Др Раде Делибашић – Утицај идеја
Светозара Марковића на развитак
школства у Црној Гори од 1870. до
1941. годин
Др Франц Стрмчик, професор уни-
верзитета, Борба просветних радни-
ка између два рата за више стручно
образовање
Др Мирослав Радовановић, доцент,
Васпитно-образовна делатност
Др Милош Алексић, професор уни-
верзитета, Производни односи, об-
разовање и самоуправна моћ одлу-
чивања
Др Љубомир Крнета, професор
универзитета, Две деценије реализа-
ције осмогодишњег обавезног шко-
ловања у Србији
Др Перо Шимлеша, професор уни-
верзитета, Јединственост као једна
од битних ознака социјалистичког
одгојно-образовног система
Др Душан Чалић, ажадемик и про-
фесор универзитета, Образовање,
фактор изградње луг "ности самоуп-
рављача
Др Милета Маркоџић: Перманен-
тно образовање и удружени рад
Мр Милан Ратковић: Вертикално-
83
 -гранско интегрирње образовања и
научно-истраживачког рада
Др Крсто Килибарда, професор
универзитета: Школа као чинилац
развоја људског достојанства омла-
дине
Др Милица Бергант, професор уни-
верзитета: Нова времена, нови про-
блеми породичног васпитања
цијализације младих
и со-
Др Митра Шароска, професор уни-
верзитета: Образовање и еманципа-
ција жена у недовољно развијеним
републикама и у покрајини Косово
у Југославији
Др Стојан Томић, професор универ-
зитета Социјалне (не)једнакости и
временско-трошковна дистанца У
школско-образовном систему
Професор Барка и др Лазо Антић:
Друштвено-економски положај об-
разовних радника
САВЕТ „СВЕТОЗАРВИХ СУСРЕТА"
У ДРУГОМ САЗИВУ
(од 1979–1983)
БЛАГОЈЕВИЋ др ОБРЕН, делегат
САНУ
БОГДАНОВИЋ РАДМИЛО, делегат
ОК ССРН Светозарево
БОШКОВИЋ ДОБРИВОЈЕ, делегат
ЦК Србије
СК
ВЕТНИЋ САВО, делегат ОК ССРН
Светозарево
ВЛАШКОВИЋ РАДОСЛАВ, делегат
ОК ССРН Светозарево
ВРАНИЋ ВЛАДАН, делегат OK
ССРН Светозарево
ГВОЗДЕНОВИЋ ЉУБИША, делегат
ОК ССРН Светозарево
ДЕЈАНОВИЋ МИОДРАГ, делегат РК
ССРН Србије
ДЕНИЋ ЗОРАН, делегат ОК ССРН
Светозарево
ЂОРЂЕВИЋ
др МИРОСЛАВ, делегат
Универзитета у Београду
ЖИВАНОВИЋ МИЛОШ, делегат ОК
ССРН Светозарево
ЖИВАНОВИЋ ДРАГОЉУБ, делегат
РК ССО Србије
ЗИРОЈЕВИЋ РАДОЈИЦА, делегат ОК
ССРН Светозарево
ЈАНИЋИЈЕВИЋ ДАМЉАН, делегат
ОК ССРН Светозарево
ЈОВАНОВИЋ МОМИР, делегат ОК
ССРН Светозарево
84
ЈОКСИМОВИЋ МИЛЕТА, делега'
Већа Савеза синдиката Србије
КНЕЖЕВИЋ АЛЕКСАНДАР, делегат
ОК ССРН Светозарево
ЛАЗАРЕВИЋ ЖИВОЉУБ, делегат
ОК ССРН Светозарево
МАРКОВИЋ ДРАГУТИН, делегат
Скупштине РЗ Шумадије и По-
моравља
МИЛЕНКОВИЋ ДРАШКО, делегат
ОК ССРН Светозарево
МИЛОШЕВИЋ МИЛУТИН, делегат
РК ССРН Србије
НИКОЛИЋ др МИОДРАГ, делегат
Универзитета у Нишу
ПЕТКОВИЋ ВИТОМИР, делегат
Скупштине СР Србије
ПЕТРОВИЋ СВЕТОМИР, делегат ОК
ССРН Зајечар
СИМИЋ ЈОВАН, делегат ОК ССРН
Светозарево
СИМИЋ СВЕТОМИР, делегат ОК
ССРН Светозарево
СПАСИЋ др ЖИВОМИР, делегат
Универзитета у Крагујевцу
ТАНАСКОВИЋ ВЕРОЉУБ, делегат
ОК ССРН Светозарево
ТРАЈКОВИЋ МИЛОРАД, делегат ОК
ССРН Светозарево
УРОШЕВИЋ ДРАГИША, делегат ОК
ССРН Светозарево
ФИЛИПОВИЋ МИЛОВАН, делегат
ОК ССРН Светозарево
ЧАЛИЋ др ДУШАН, делегат ЈАЗУ
ИЗВРШНИ ОДБОР
Ђорђевић др Вићентије
Зиројевић Радојица
Мадић Синиша
Милошевић Милорад, председник
Миљковић Миодраг
Пауновић Милан
Станковић Станимир
Танасковић Верољуб
Трифуновић Никодије
 ПРОГРАМ „СВЕТОЗАРЕВИХ
СУСРЕТА" 1979. ГОДИНЕ
ПЕТАК, 21. СЕПТЕМБАР
17,00: Отварање изложбе „Раднички
покрет на подручју општине
Светозарево 1815–1941".
– Поздравна реч: Драгослав
Јанковић, професор универзите-
та
20,00: „Огњиште", позоришна пред-
става
– Учествују чланови Народног
позоришта из
Зајечара
СУБОТА, 22. СЕПТЕМБАР
9,00: Полагање венца на споменик
Светозара Марковића
10,00: Отварање и почетак рада науч-
ног скупа „Светозар Марковић
о радништву и друштвено-исто-
ријска улога радничке класе"
Поздравна реч: Бранко Мику-
лић, председавајући |Председ-
ништва ЦК СКЈ
Конгресна сала Хотела „Јагоди-
на"
13,15: Завршетак рада прве седнице
Научног скупа
16,30: Наставак рада Научног скупа
19,15: Завршетак друге седнице Науч-
ног скупа
НЕДЕЉА, 23. СЕПТЕМБАР
8,30: Наставак рада Научног скупа
13,30: Завршетак рада Научног скупа
ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР
НАУЧНОГ СКУПА „СВЕТОЗАР
МАРКОВИЋ О РАДНИШТВУ
ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈСКА
И
УЛОГА РАДНИЧКЕ КЛАСЕ"
Ђорђевић др Вићентије
Зечевић др Миодраг
Благојевић др Обрен
Зиројевић Радојица
Ратковић др Радослав, председник
Спасић др Живомир
Чалић др Душан“
САДРЖАЈ НАУЧНОГ СКУПА
1 Поздравна реч
Милована Филиповића, секретара
ОК СКС Светозарево
Бранка Микулића, председавајућег
Председништва ЦК СКЈ
П Ток научног скупа
Др Ране Ловренчић, професор уни-
верзитета, Светозар Марковић
цијални покрети у Европи
и со-
Др Иван Перић, професор универ-
зитета, Хисторијска заснованост и
сувремена актуелност идеја Свето-
зара Марковића
Др Радослав Ратковић, професор
универзитета Светозар Марковић о
држави, револуцији и самоуправља-
њу
Др Мирослав Ђорђевић, професор
универзитета, Настанак самоуправ-
не мисли у социјалистичким погле-
дима Светозара Марковића
Др Љиљана Словић, доцент, Свето-
зарева схватања O остваривању
класних интереса пролетаријата У
пролетерској држави
Др Вера Пилић, професор универ-
зитета, Светозар Марковић о друш-
твеној улози и положају радништва
и савремене концепције
Др Љубица Симаковић: Анализа
положаја радничке класе у списима
Светозара Марковића и њена улога
у револуционарним кретањима из
аспекта саврмености
Др Данило Марковић, професор
универзитета Схватања Светозара
Марковића о ослобођењу рада
Др Вићентије Ђорђевић, Светозар
Марковић и организовање соција-
листичке партије у Србији
Др Живомир (Спасић, ванредни
професор универзитета, Непосред-
ни утицај Светозара Марковића на
политичку активност радника војне
фабрике у Крагујевцу
Др Коста Милутиновић, професор
универзитета „Раденик“ Светозара
Марковића, први социјалистички
лист у Србији
Др Милисав Обрадовић, Утицај
учења (Светозара Марковића на
19. у
стварање радничког покрета сред-
њем Поморављу крајем и почет-
ком 20. века
Др Обрен Благојевић, дописни члан
САНУ
Положај радничке класе и критике
радног законодавства у делима
српских социјалиста с почетка овог
века
Др Гордана Влајчић, професор уни-
верзитета, Коминтерна и проблем
односа револуције пролетаријата
према националном питању у
љевини СХС од 1919–1923. године
кра-
Др Ибрахим Карабеговић, Допри-
нос босанско-херцеговачког раднич-
ког покрета стварању јединствене
партије југословенског пролетари-
јата
Др Франце Кресал, Улога оснивач-
ког конгреса КП Словеније
Др Станиша Костић, професор уни-
верзитета, Улога радничке класе и
КПЈ
у спречавању фашизацијеи на-
ционалсоцијализације Југославије
Др Милан Милутиновић, Рад и
стваралаштво као морална. вред-
ност у НОР и социјалистичкој рево-
луцији
Др Томислав Жугић, Људске и ма-
теријалне жртве народа Југославије
у другом светском рату
Др Зоран Лакић, Политичка плат-
форма НОР-а и масовне антифа-
шистичке организације у Црној Го-
ри устаничке 1941. године
Др Јован Мирић, професор универ-
зитета, Плурализам интереса и де-
мократска конституција заједнице
Др Душан Чалић, академик, Осло-
бођење рада као процес изградње
социјалистичког друштва
86
Др Мирослав Радовановић, доцент,
Радничка класа и самоуправно
класно друштво
Др Руди Ризман, Критика доктрине
о „Социјалистичкој нацији"
Др Андрија Стојковић, професор
универзитета, Марксистичко-лењи-
нистичко и неомарксистичко схва-
тање слободе и ослобођења рада
Мр Спасоје Бјелица, Начин репро-
дукције радничке класе у Војводини
и изграђивање система друштвене
селекције
Др Драган Ничић, професор уни-
верзитета, Титова мисао и дело у
борби против бирократије и бирок-
ратизма у друштву прелазног пери-
ода.
ПРОГРАМ „СВЕТОЗАРЕВИХ
СУСРЕТА" 1981. ГОДИНЕ
ПОНЕДЕЉАК, 21. 09. 1981.
10,00 Трибина
„Информисање у општини Све-
тозарево“.
Сала Окружног суда, М. Тита 80.
19,30 Рецитал
„Кад би свака земља имала Ти-
та“
Мала сала Културног центра.
"УТОРАК, 22. 09. 1981.
10,00 Почетак рада научног скупа
„Јавност у учењу Светозара
19,30
Марковића
Опера
и данас"
„Севиљски берберин"
Мала сала Културног центра.
СРЕДА, 23. 09. 1981.
8,30 Наставак рада научног скупа.
ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР
Др Душан Чалић, академик
Др Обрен Благојевић, академик
Др Радослав Ратковић, професор уни-
верзитета
Др Вера Пилић, професор универзите-
та
Др Живомир Спасић, професор уни-
верзитета
Др Вићентије Ђорђевић
Радојица Зиројевић
–
~
=
НАРНЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧ-
САДРЖАЈ КЕ АКЦИЈЕ
Др Венцеслав Глишић
ШТАМПА НАРОДНООСЛОБОДИ-
Реч Радомира Алексића, председника ЛАЧКОГ ПОКРЕТА СРБИЈЕ
Скупштине општине Светозарево 1941–1944. И. ЊЕН УТИЦАЈ У ЈАВ:.
Реч Лазара Мојсова, председника НОСТИ 5

Председништва ЦК СКЈ Др Здравко Лековић

Др Томислав Јантол, професор универ- МАРКСИСТИЧКО СХВАТАЊЕ
зитета СЛОБОДЕ И СЛОБОДА ШИРЕЊА
ЈАВНОСТ – ДЕМОКРАТСКИ МЕДИЈ ЈАВНИХ ИНФОРМАЦИЈА

и
РАДНИЧКЕ ВЛАСТИ
Др Душан Недељковић, академик
ПРОБЛЕМ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОГ
У СВЕТОЗАРА МАРКОВИ-
Ћ Др Војислав Мићовић
Др Јован Ђорђевић, академик
ИДЕЈА И ЗНАЧАЈ ЈАВНОСТИ У
ЛУ СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА
ДЕ-
Др Вићентије Ђорђевић
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ
Мр Владимир ПавићевићИ ЈАВНОСТ
САДРЖАЈ, КАРАКТЕР И ЗНАЧАЈ
ЈАВНОГ РАДА СВЕТОЗАРА МАРКО-
ВИЋА
Др Живомир Спасић, професор уни-
верзитета
УЛОГА ПИСАНЕ РЕЧИ НА СТРА-
НИЦАМА „ЈАВНОСТИ" СВЕТОЗА-
РА МАРКОВИЋА
Др Станиша Костић, професор универ-
зитета
ЈАВНОСТ ИНФОРМАЦИЈА У ДОБА
СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА
Миодраг – Жико Аврамовић
МАРКОВИЋЕВСКА СОЦИЈАЛИС-
ТИЧКА ШТАМПА У СРБИЈИ ОД
1871. ДО 1895. ГОДИНЕ
Др Милета Марковић
СЛОБОДА ШТАМПЕ И СИСТЕМ
ИНФОРМИСАНОСТИ У ДЕЛИМА
ВАСЕ ПЕЛАГИЋА
Др Добросав Бјелетић, професор уни-
верзитета
ТУЦОВИЋЕВИ ПОГЛЕДИ НА УЛО-
ГУ ЈАВНОСТИ У ПОЛИТИЧКОЈ
БОРБИ
Др Љубица Симаковић, доцент
„КРАГУЈЕВАЧКИ РАДНИК" И
ЦАЈ ИДЕЈА СВЕТОЗАРА МАРКОВИ-
УТИ-
ЋА НА РАДНИЧКИ ПОКРЕТ
ГУЈЕВЦУ
У КРА-
Др Милан Весовић
ИЛЕГАЛНА КОМУНИСТИЧКА
ШТАМПА
У
СВЕТСКА РАТА
СРБИЈИ ИЗМЕЂУ ДВА
Др Леон Гершковић, академик
ПОЛИТИЧКА ИНФОРМИСАНОСТ
МАСА КАО УВЈЕТ РЕВОЛУЦИО-
Др Матко Мештровић
САМОУПРАВНОСТ ИНФОРМИРА-
ЊА И СОЦИЈАЛИСТИЧКА ДРУШ-
ТВЕНОСТ
ИНФОРМАЦИЈА - ДРУШТВЕНА
МОЋ – САМОУПРАВЉАЊЕ
Др Јован Мирић, професор универзи-
тета
ЈАВНОСТ И ОДГОВОРНОСТ
ЛИТИЧКОМ СИСТЕМУ СОЦИЈА-
У. ПО-
ЛИСТИЧКОГ САМОУПРАВЉАЊА
Др Илија Вуковић, професор универзи-
тета
ЈАВНОСТ РАДА И ЈАВНО МЊЕЊЕ
Др Франце Врег, професор универзите-
та
ЈАВНОСТ И САМОУПРАВНА ДЕ-
МОКРАТИЈА
Др Стојан Томић, професор универзи-
гета
САМОУПРАВНИ КОЦЕПТ ЈАВНОС-
ТИ
Др Душан Чалић, академик
ЈАВНОСТ КАО БИТАН ЕЛЕМЕНАТ
СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ САМОУПРАВ-
НЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Др Милан Недељковић
ЈАВНОСТ КАО ФАКТОР ЈАЧАЊА
ДРУШТВЕНЕ МОЋИ РАДНИЧКЕ
КЛАСЕ У САМОУПРАВЉАЊУ
Миливој Татић
ЈАВНО МЊЕЊЕ И ПЛУРАЛИЗАМ
САМОУПРАВНИХ ИНТЕРЕСА
Др Драгомир Драшковић, професор
универзитета
ЈАВНОСТ РАДА САВЕЗА КОМУ-
НИСТА И УТИЦАЈ ЈАВНОСТИ НА
РЕВОЛУЦИОНАРНЕ ДРУШТВЕНЕ
ПРОМЕНЕ
Др Иван Шибер, професор универзитг-
та
ПСИХОЛОГИЈСКИ АСПЕКТИ ЈАВ-
НОГ МЊЕЊА И САМОУПРАВНО
ДРУШТВО
Стеван Вребалов
ДРУШТВЕНИ СИСТЕМ ИНФОРМИ-
САЊА
>
87
–
~
=
a:
А
Крајновић
АЛНА ПИТАЊА ПРОВЕДБЕ
И ДАЉЊЕ РАЗРАДЕ ДРУШТВЕНОГ
СИСТЕМА ИНФОРМИРАЊА
САВЕТ „СВЕТОЗАРЕВИХ СУСРЕТА
У ТРЕЋЕМ САЗИВУ

Мелита Сингер
ДРУШТВЕНИ УТЈЕЦАЈ НА ИНФОР.
МИРАЊЕ
С ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ
НА ФУНКЦИЈУ ИНФОРМИРАЊА
У
~
· Др ДУШАН ЧАЛИЋ, делегат ЈА-
ЗУ из Загреба
ДЕЛЕГАТСКОМ СИСТЕМУ 9. Др Мирослав Ђорђевић, дел. Уни-
Бранислав Скулић верзитета у Београду
ОСТВАРИВАЊЕ
И РАЗВОЈ ИНФОР-
МИСАЊА У ДЕЛЕГАТСКОМ СИС-
о . Др Милорад Божић, дел. Универ-
зитета у Нишу
ТЕМУ . Др Љубица Симаковић, дел. Уни-
Др Радосав Бошковић лФф+

верз. у Крагујевцу
САВРЕМЕНЕ ПОТРЕБЕ КОРИШЋЕ- . Др Душан Недељковић, делегат
ЊА ИНФОРМАЦИЈА САНУ
Др Јован Марјановић, професор уни- о . Добривоје Бошковић, делегат
верзитета ЦКСКС
СОЦИЈАЛИСТИЧКИ САВЕЗ, ИН- 4 . Вита Петковић, дел. РК ССРН Ср-
ФОРМИСАЊЕ
И
Др Михаило Бјелица
ЈАВНО МЊЕЊЕ
о.
бије
Ђорђе Радишић ДЕЛ. РК ССРН
.
МЕЂУРЕПУБЛИЧКО КОМУНИЦИ- Србије
РАЊЕ о . Славенко Терзић, дел. Већа Савеза
Др Лазо Антић синдиката Србије
ИНФОРМИСАЊЕ
ДЕЛАТНОСТИМА
У ДРУШТВЕНИМ ~ Ф . Тахимир Делић,
бије
дел. РК ССО Ср-
Др Бранимир Марковић =
. Ђорђе Костић, дел. МК ССРН из

У
СТАТИСТИКА И ДРУШТВЕНИ о
Крагујевца
СИСТЕМ ИНФОРМИСАЊА УС- о. Милан Драговић, дел. Скупштине
ЛОВИМА САМОУПРАВЉАЊА СРС
Др Мате Ореч, п р универзитета 13. Милутин Милошевић дел. Скуп-
САМОУПРАВНЕ ИНТЕРЕСНЕ ЗА- штине СРС
ЈЕДНИЦЕ У ОБЛАСТИ ИНФОРМИ- делег. ОК ССРН из Светозарева
САЊА – ВИД ПОДРУШТВЉАВАЊА . Радослав Јовановић
ОВЕ ДЈЕЛАТНОСТИ . Милорад Милошевић
Др Мухамед Нухић . Милорад Трајковић
ЈАВНОСТ УДРУЖЕНОГ РАДА, ИН- . Драгослава Сабљић
ФОРМАЦИЈА УДРУЖЕНОГ РАДА И . Верољуб Танасковић
ТРАДИЦИОНАЛНО НОВИНАР. . Јоваџ Симић
CTBO . Јаворка Џелетовић
Др Душан Ђукић . Милош Живановић
ЈАВНОСТ РАДА И ИНФОРМИСА- . Момир Јовановић
НОСТ КАО БИТАН ЕЛЕМЕНТ
МОУПРАВНЕ СТРУКТУРЕ ОРГА-
СА- . Радомир Лукић
. Милутин Милосављевић
НИЗАЦИЈА УДРУЖЕНОГ РАДА . Милован Филиповић
Др Антун Климент, професор универ- . Станиша Симић
зитета . Градимир Обрадовић
УЛОГА ПОСЛОВНИХ ПИСМЕНИХ . Лазар Тишма
·
КОМУНИКАЦИА У РАЗВОЈУ ИН- . Драгица Трбјешанин
ФОРМАЦИЈСКОГ СИСТЕМА РАД- . Аница Јовановић
НЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ (од 1983–1987) . Мирјана Моравчевић
. Радомир Крстић
. Радивоје Милосављевић
. Милашин Ђурђевић
. Радојица Зиројевић
. Секретар „Сусрета“
–
ИЗВРШНИ ОДБОР „СВЕТОЗАРЕ- ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР:
ВИХ СУСРЕТА“
– Ш САЗИВ
. Др Мирослав Ђорђевић
Др Вера Пилић
Др Љубица Симаковић
с. . Др Вићентије Ђорђевић – Београд .
зФивемА

Др Душан Чалић
. Драган Стојановић, председник Др Првослав Ралић
о. Радован Матић Др Радослав Ратковић
+. Станимир Станковић .
Секретар „Сусрета“
A
. Ратко Вучуровић .

о . Милорад Милошевић САДРЖАЈ НАУЧНОГ СКУПА

. Анђа Вуковић
о. Никодије Трифуновић Шоздравна реч
4 . Секретар „Сусрета
Танасковића, председника
BONJGG
С
ПРОГРАМ „СВЕТОЗАРЕВИХ
СУСРЕТА" Митје Рибичича, члана Председниш-
1983. ГОДИНЕ
тва ЦК СКЈ
ПТок научног скупа
LJ

ПРВИ ДАН Др Радомир Лукић, академик

21. СЕПТЕМБАР СХВАТАЊЕ МОРАЛА СВЕТОЗА-
РА МАРКОВИЋА
10,00 Промоција студије др. Миросла- др Станиша Костић, професор уни-
ва Ђорђевића верзитета
„Самоуправа у грађанској и со- ПОЛИТИКА, МОРАЛ И ЕТИКА У
цијалистичкој мисли Србије" ДОБА СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА
Мр Адам Нинковић
ДРУГИ ДАН ЕТИЧКИ ПОГЛЕДИ СВЕТОЗАРА
МАРКОВИЋА
22. СЕПТЕМБАР
на споменик
Др ЖИВОМИР СПАСИЋ, професор
9,00: Полагање венца Универзитета
Светозара Марковића ЕТИЧКИ АСПЕКТИ И УТИЦАЈ
10,00: Отварање и почетак рада науч- ИДЕЈА СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА
ног скупа „Морал у учењу Све-
тозара Марковића и данас“
У ЈАГОДИНИ ДО КРАЈА 19. ВЕКА
Др Андрија Б. К. Стојковић, профе-
Поздравна реч: Митја Рибичич, сор универзитета
члан Председништва ЦК СКЈ БОРБА ИЛИ УЗАЈАМНОСТ -
Конгресна сала Хотела „Јагоди- АНТРОПОЛОШКО-ЕТИЧКИ И
на" СОЦИЈАЛНИ ЗАКОН
14,00: Завршетак рада прве седнице на-
учног скупа
(Светозар Марковић и сукоб соци-
16,30: Наставак рада научног скупа јалдарвинизма и апсолутног аксио-
19,00: Завршетак друге седнице Науч-
лошког универзализма)
Др Душан Ђукић
ног скупа НЕКИ ЕТИЧКИ ФАКТОРИ ПРО-
ТРЕЋИ ДАН ИЗВОДЊЕ У РАЗМАТРАЊИМА
СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА
23. СЕПТЕМБАР Др Видак Вујачић
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ КАОЕВО-
8,30 Наставак рада Научног скупа ЛУЦИОНИСТА
14,30: Завршетак рада Научног скупа Др Олга Козомора, професор уни-
верзитета
МОРАЛ У ДЕЛУ СВЕТОЗАРА
МАРКОВИЋА
И ДАНАС
–
=
Др Александар Тодоровић, профе- Др Боро Петковски
сор универзитета ИНТЕРАКЦИЈСКА ИСПРЕПЛЕ-
СОЛИДАРНОСТ У
ДЕЛИМА СВЕ-
ТОЗАРА МАРКОВИЋА И СОЦИ-
ТАНОСТ СТАЊА У БАЗИЧНОМ
ПРОЈЕКЦИОНОМ ОДНОСУ И
ЈАЛИСТИЧКОМ САМОУПРАВ- МОРАЛНИХ САДРЖИНА ДРУШ-
НОМ ДРУШТВУ ТВЕНЕ СВЕСТИ

—
Др Никола Цветковић Др Живко Марковић, професор уни-
ЕТИЧКО У НАЈРАНИЈИМ КЊИ- верзитета
ЖЕВНО-ПОЕТИЧКИМ ПОГЛЕДИ- МОРАЛ VV CAMOYIIPABHOM
МА СВЕТОЗРА МАРКОВИЋА
ЉУБИЦА СИМАКОВИЋ, др ДРУШТВУ И РАСПОДЕЛА ПРЕ-
МА РАДУ
МОРАЛНИ ОДНОСИ ИЗМЕЂУ Др Никша Милошевић, професор
МУШКАРЦА
И ЖЕНЕ
ЊЕ СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА
И СХВАТА- универзитета
САМОУПРАВНО ОДЛУЧИВАЊЕ
Др Анте Човић – ПРЕСУДНИ ЧИНИЛАЦ СОЦИ-
ЕТИКА, МОРАЛ И СУВРЕМЕ- ЈАЛИСТИЧКОГ МОРАЛА У УД-
НОСТ РУЖЕНОМ РАДУ
Др Звонко Леротић, професор уни- Мр Владимир Павићевић
верзитета МОРАЛ НЕПОСРЕДНИХ ПРОИЗ-
НЕКИ ПРОБЛЕМИ МОРАЛНЕ ИЗ- ВОЂАЧА У ПРОЦЕСУ РЕПРО-
ГРАДЊЕ ДРУШТВА ДУКЦИЈЕ СОЦИЈАЛИСТИЧКИХ
Др Милета Марковић ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКИХ ОоД-
ЕЛЕМЕНТИ ДРУШТВЕНОСТИ И НОСА ПРОИЗВОДЊЕ
ЗАЈЕДНИШТВА У МОРАЛУ Др: Слободан Вукићевић, професор
Др Јован Мирић, професор универ- универзитета
зитета РАВНОПРАВНОСТ ЖЕНЕ - МО-
ЕТИКА РАДА – РАД ЕТИКЕ
Ратко Божовић али ПИТАЊЕ СОЦИЈАЛИЗ-
Др Никола Балог, професор универ-
ОДНОС МОРАЛА И ЉУДСКИХ
ПОТРЕБА зитета
Др Крсто Килибарда, професор уни- АКТУЕЛНА ПИТАЊА ЗАКОНА,
верзитета ПРАКСЕ И МОРАЛА У ОБЛАСТИ
ОДГОВОРНА ХРАБРОСТ
ЛУЦИОНАРНА СКРОМНОСТ
И РЕВО- ПОЉОПРИВРЕДЕ
Др Лазо Антић
Др Момчило Стојковић, професор ПОСЛОВНИ МОРАЛ ГРАДИТЕ-
универзитета ЉА СТАНОВА
ПРАКСА И МОРАЛНЕ ВРЕДНОС- Др Мирослав Радовановић, профе-
ТИ У СОЦИЈАЛИЗМУ сор универзитета
Др Душан Чалић, академик ЕМАНЦИПАТОРСКЕ ХУМАНИС-
ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКА ОД- ТИЧКЕ НАУКЕ И ЕМАНЦИПА-
ГОВОРНОСТ КАО ЕТИЧКА НОР- ТОРСКА ХУМАНИСТИЧКА КУЈЛ-
МА ТУРА
Др Антон Перенич Зденка Марковић
О МОРАЛНОСТИ ОБЛИКОВАЊА УНИВЕРЗИТ, НАУКА И МОРАЛ
ПРАВНОГ СИСТЕМА
Др Звонимир Шепаровић, професор
универзитета
ДУБОКА КРИЗА ОДГОВОРНОС-
ТИ И МОРАЛА ДАНАС
Др Славнко Подменик
УНАС

КРИЗА МОРАЛА – АЛИ КАКВОГ

И ЧИЈЕГ
Др Јоже Штер
КРИЗА МОРАЛА
Матевж Кривиц
ДА ЛИ ТРЕБАМО КОДЕКС ЕТИ-
КЕ ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКОГ
РАДНИКА

90
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
 1
– 5 Завичајни музеј Светозарево, Фонд Светозара Марковића 3–9
6 Саво Ветнић, Раднички покрет у Светозареву 1815–1941 (у рукопису)
7 Службени гласник НР Србије од 23. 9. 1946. год.
8 Исто, страна 4
9 Исто, страна 4
10 Исто, страна 4
Из Програма РКССРН Србије о обележавању
вића, страна 5.
стогодишњице смрти Светозара Марко-
12 Из излагања Петра Стамболића, страна 9
13 Из писма Економског института из Ниша од 26. маја 1973. године
14 Из записника са седнице Организационог одбора, одражане 22. 12. 1974.
15 Светозар Марковић, Изабрани списи, ГУ, страна 242
16 Исто, страна 243
17 Светозар Марковић, Начела
народне економије, свеска 1, страна 42
18 Светозар Марковић, Сабрани списи, страна 414
19 Светозар Марковић, Начела народне економије свеска П, страна 37
20 Исто, страна 38
21 Исто, страна 104
22 Исто, страна 100
23 Светозар Марковић, Сабрани списи, страна 59
24 Др Јосип Жупанов, Социјализам и традиционализам у дјелу Светозара Марковића, у
књизи Самоуправа у делима Светозара Марковића и савремена југословенска пракса,
Светозарево 1977, страна 31–33
25 Др Милета Марковић, Самоуправни елементи скупштинског система у учењу Светоза-
Марковића, у наведеној књизи, страна 126
26 Светозар Марковић, Сабрана дела, страна 294
27. Светозар Марковић, Србија на истоку, страна 221
28. Наведено према професору др Кости Милутиновићу, Светозар Марковић, претеча са-
моуправне социјалистичке Југославије, у књизи, Самоуправа у делима Светозара Мар-
ковића..., страна 44
29. Види опширније:др Душан Чалић, Друштвена свијест и самоуправно друштво, у наве-
деној књизи, страна 75–-80.
30. Светозар Марковић, Сабрани списи, ТУ, страна 120
31. Др Вера Пилић, Нужне мере за остваривање Светозареве самоуправе и циљева нашег
Баннаудржиног друштва у књизи Самоуправа у делима Светозара Марковића..., страна
8
32. Исто, страна 90
33. Светозар Марковић, Србија на Истоку, страна 25
34. Исто, страна 75
35. Др Стојан Томић, Елементи политичке културе у дјелима Светозара Марковића
ремена политичка и самоуправна пракса, у књизи Самоуправа у делима Светозара
и сав-

. Марковића..., страна 197–202

36. Види опширније: Др Обрен Благојевић, Село у Србији пре једног века и сада, у књизи
Положај и улога сељаштва у друштвено-економскомском развоју наше земље од Свето-
зара Марковића до данас, Светозарево, 1978, страна 20
37. Др Вера Пилић, Путеви унапређења друштвено-економских односа на селу у Светоза-
ревом делу и у нашим опредељењима данас, у истој књизи, страна 118
38. Види опширније: Др Стипе Шувар, Србија као сељачка земља и улога интелигенције у
Светозара Марковића, у истој књизи, страна 339–346
39. дјелу
Светозар Марковић,
зли списи, ТУ, страна 114 и 116
40. Види опширније: Др Љубомир Крнета, Две деценије реализације осмогодишњег обавез-
ног школовања у Србији, у књизи Педагошке идеје Светозара Марковића у васпитно-
-образовни систем у Југославији, Светозарево 1979, страна 201 – 213
41. Види опширније: Др Душан Чалић, Образовање, фактор изградње личности самоуправ-
љача, у истој књизи, страна 229 – 235
42. О овим питањима опширније расправља Др Радослав Ратковић у реферату Светозар
Марковић
о држави, револуцији и самоуправљању, који је поднео на У научном скупу у
Светозареву, 1979. године
43. Светозар Марковић, Целокупна цела, УП, Београд, 1892, страна 34
44. Светозар Марковић, Српске обмане, страна 4
45. Др Данило Марковић, Схватања Светозара Марковића о ослобађању рада, реферат
Ж.

на У научном скупу..., 1979. године

46. Видети опширније: Др Вера Пилић, Светозар Марковић о друштвеној улози и положају
ош иштва и савремене концепције, реферат на У научном скупу..., нарочито стране 12 –
47. О овоме расправља опширније др Вићентије Ђорђевић у реферату Светозар Марковић

92
и
У научном скупу....
и образовање социјалистичке партије у Србији, који је поднео на

и
1979. године
48 Види опширније у рефератима: др Гордана Влајчић, Коминтерна проблем односа ре-
волуције пролетаријата према националном питању у краљевини СХС; др Ибрахим
Карабеговић, Допринос босанскохерцеговачког радничког покрета стварању јединстве-
не џартије југословенског пролетаријата; др Франц Кресал, Улога оснивачког конгреса
Комунистичке партије Слобеније; др Станишта Костић, Улога радничке класе и КПЈ у
фашизације и националсоцијализације Југославије и др Руди Ризман, Кри-
спречавању 1979. го-
тика доктринео социјалистичкој нацији, који су поднети на 5 научном скупу...,
дине
49 Подаци су узети из реферата др Томислава Жугића, Људске и материјалне жртве наро-
1979. годи-
да Југославије у другом светском рату, који је поднео на 5 научном скупу...,
не.
50 Посебну пажњу различитим схватањима слободе посветио је др Андрија Стојковић у
реферату Марксистичка и неомарксистичка схватања слободе и ослобођења рада, који
је поднео на 5 научном скупу..., 1979. године
51 Види опширније: др Јован Мирић, Плурализам интереса и демократска конституција
10.
заједнице, реферат на 5 научном скупу..., нарочито стране 7 –
52 „Јавност“, год. 1 број 1, страна 1, Крагујевац 1873.
53 Др Томислав Јантол „Јавност – демократски медиј радничке власти", у Зборнику радо-
ва Светозар Марковић и јавност Светозареви сусрети, Светозаревио 1982, страна 25
54 Светозар Марковић „Социјализам или друштвено питање, Сабрани списи ТУ, „Култу-
ра", Београд 1965, страна 354
55 Академик Јован Ђорђевић: Идеја и значај јавности у делу Светозара Марковића, у
Зборнику радова Светозар Марковић јавност, страна 43
56

57
Srb
14
Марковић: Социјализам или друштвено питање, Сабрани списи ТУ, страна
Др Томислав Јантол, наведени рад, у Зборнику Светозар Марковић
и јавност, страна
32. Опширније и на странама 30 и 31
58 Осим цитираних радова, о различитим аспектима схватања јавности и дометима учења
Светозара Марковића
Светозара у тој области, поднели су саопштење на Научном скупу „Јавнос-
Марковића и данас (Светозарево 22. и 23. септембра 1981. и следе-
ту у учњеу
ћи аутори: академик Душан Недељковић „Проблем јавности и јавног мњења
ра Марковића", др Вићентије Ђорђевић „Светозар Марковић и јавност", мр
у Светоза-
Владимир
Павићевић „Садржај, карактер и значај јавног рада Светозара Марковића", проф др
Живомир Спасић „Улога писане речи на страницама „Јавности“ Светозара Маркови-и
ћа", проф. др Станиша Костић „Јавност информација у доба Светозара Марковића"
проф. др Љубица Симаковић „Крагујевачки радник" и
утицај идеја Светозара Маркови-
ћа на раднички покрет у Крагујевцу". У њима су целовито анализирани Светозареви
ставови о значају јавности за свеукупни развитак друштва. 112
59 Васо Пелагић: Изабрана дијела, „Веселин Маслеша" Сарајево 1971, књига ], страна
60 Види опширније у раду др Милете Мраковића „Слобода штампе и систем информиса-
ња у делима Васе Пелагића", Зборник радова Светозар Марковић јавност, страна
и 108

до 114
61 Васо Пелагић: Изабрана дјела, књига ], страна 205
62 Др Добросав Бјелетић, Туцовићеви погледи на улогу јавности у политичкој борби, у
116. Опширније и на странама
Зборнику радова Светозар Марковић и јавност, страна
117 – 122.
1, страна 398
63 Димитрије Туцовић, Сабрана дела, Рад, Београд 1980, том
64 Види опширније у Зборнику Светозар Марковић и јавност, страна 93 – 105
65 Наведени Зборник, страна 139 – 149 151 – 157
66 Види опширније у Зборнику Светозар Марковић и јавност, страна
67 Исто, страна 159 – 166
68 Др Здравко Лековић, Марксистичко схватање слободе и слобода ширења јавних инфор-
мација, у Зборнику Светозар Марковић и јавност, страна 169
69 Већина научних саопштења на Научном скупу „Светозар Марковић јавност"
и била
је
посвећена могућностима и домашајима слободе јавности у социјализму.
ла запажена излагања др Здравка Велковића, др Матка Мештровића,
Посебно
су
др Војислава Ми-
Томића и др
би-

ћовића, проф др. Јована Мирића, проф др. Франца Врега, проф др. Стојана
Драгомира Драшковића. Види опширније у Зборнику радова Светозар
Марковић и јав-
ност, страна 167 – 266
70 Проф др. Јован Мирић, Јавност и одговорност у политичком систему социјалистичког
Зборнику Светозар Марковић и јавност, страна 206 и
207
самоуправљања, у
 211 и
71
VN, др Илија Вуковић, Јавност рада и јавно мњење, у истом Зборнику, страна
2
5

72 Проф др. Франце Врег, Јавност и самоуправна демократија, у истом Зборнику, страна
225
73 Ову тематику опширније су обрадили проф др. Стојан Томић у раду Самоуправни кон-
цепт јавнсти (наведени Зборник, страна 229 – 250), Миливој Татић, у раду Јавно мњење
и плурализам самоуправних интереса, страна 267 – 276 и,Мелита Сингер у раду Друш-
твени утицај на информирање, с посебним освртом на функцију информирања
гатском систему, страна 321 – 331
деле-
у
74 Види опширније у раду проф др. Драгомира Драшковића, Јавност рада Савеза кому-
у
ниста и утицај јавности на револуционарне друштвене промене, наведеном Зборнику,
страна 277 – 288 и у раду проф др. Јована Марјановића, социјалистички савез, информи-
сање и јавно мњење, страна 355 – 366
|

75 Види опширније: академик Радомир Лукић, Схватања морала Светозара Марковића, у

Зборнику Морал у учењу Светозара Марковића
рево, 1984, страна 25 – 28
и
данас, Светозареви сусрети, Светоза-
76 Исто, страна 28
Светозар Марковић, Сабрани списи, Култура, Београд 1960, том 1, страна 314
78 Види опширније о схватању морала у учењу Светозара Марковића: мр Адам Нинко-
вић, Етички погледи Светозара Марковића, у цитираном зборнику, страна 45 – 46.
79 Светозар Марковић, Сабрани списи, том Ш, страна 55
80 Исцрпну анализу Светозаревог учења о моралу изнео је
проф др. Андрија Стојковић у
саопштењу Борба и (или узајамност-биолошки, антрополошко-етички и социјални за-
кон, у наведеном Зборнику, страна 71 – 84
81 Академик Радомир Лукић, Схватање морала Светозара Марковића, у наведеном Збор-
нику, страна 28
ı

Олга Козомора, Мрал у делу Светозара Марковића и данас, у наведе-

|

82 Види: проф. др.

ном Зборнику, сттана 99 – 111
83 Др Анте Човић: Етика-морал-сувременост, у Зборнику радова „Светозар Марковић о
моралу", страна 159.
84 Упореди: Професор Др Звонко Леротић. Неки проблеми моралне изградње друштва:
професор др Јован Мирић, Етика рада-рад етике; професор др Звонимир Шепаровић,
Дубока криза одговорности и морала данас у нас: др Бора Петковски, Интеракцијска
испреплетеност у базичном продукционом односу и моралних садржина друштвене
свести и проф др Светозар Живорада, Неки узроци хетерономије морала
деном Зборнику, страна 165 – 173, 183 – 202, 259 – 281 и 331 – 346
у
нас, у наве-

Др. Звонко Лероитћ, наведени рад, страна 167

Исто, страна 170 и 171.
Види опширније: др Милета Марковић, Елементи друштвености и заједништва у мора-
лу, у наведеном Зборнику, страна 175 – 182.
Др Боро Петковски, Интеракцијска испреплетеност стања у базичном продукционом
односу и моралних садржина друштвених свести, страна 332.
Исто, страна 340.
Проф. др Звонимир Шепаровић, Дубока криза одговорности и морала данас
веденом Зборнику, страна 262.
нас,
уна- у
Др Јоже Штер, Криза морала, у наведеном Зборнику, стр. 298.
Исто, страна 300.
Исто, страна 308.
Проф. др Јован Мирић, Етика рада – рад етике, у наведеном Зборнику, страна 188.
Исто, страна 190.
Ово мишљење најпотпуније је дошло до изражаја у цитираном саопштењу проф. др Јо-
вана Мирића. Види наведени рад и Зборник, страна 192 и 193.
Проф. др Живко Марковић, Морал у самоуправном друштву
наведеном Зборнику, страна 350.
и
расподела према раду, у
Ова идеја најпотпуније
је
изнета у саопштењу Матевжа Кривица под насловом Требамо
ли кодекс етике друштвено-политичких радника. Види опширније у наведеном Зборни;
ку, страна 313 – 330.

94
~
=
Садржај

—to
ТУВОД
Светозареве вечери .
ae Гуо о
..... 2...
1.
www ка зе 5

И2... ... 7... Ре

2...
A
e w
ww w
и у а

2. Социјалистичко Светозарево 6
3.
4.
Биста у завичају
Признање следбеника ...........
.......
штети у
2...
зе
7
9

П „СВЕТОЗАРЕВИ СУСРЕТИ"
l. Oj neje no peanMa3auHje
..... и а овекоји 1053 не о а ју

је» кожа а зе
а 10:

........... 5... 0...

2. Садржај , же 36 ЊЕ ruma акт ЈЕ Ед за 11

e
+ = » з з a» aj ly о 'BRYPF 6 DR M

3. Повеља „Светозар Марковић" 12

Ш ОСНОВНЕ ТЕМЕ НАУЧНИХ СКУПОВА

1. Светозар Марковић и економске науке
1.2. Економске основе самоуправе |... ...............
.......... le RR
16

иу
M
RIM M WM 8
BK 17
1.3. O СВОЈИНИ.
2. Самоуправа у
« « s»

делима Светозара Марковића

У« #%

и
M

А кока и а они BOS ње ко а

BIBER WR
WR 18
19

и друштво.............
RR Uk Bek GR a MB 800 Bi Bi #

2.1. Самоуправа и традиционално 19

2.2. Национално ослобођење друштвене револуције 21
2.3. Самоуправљање
3.
ЗОМВЕ
и
развој слободне личности
...............
Положај и улога сељаштва у друштвено-економском развоју наше
22

24
данас. ..................
»
«5 у
ка је
воз ЖЕ живо MiM a NOP KO AUN M
MiB 4 W
MoM RE GR E RL
R.REB M 3

3.1. Село у Србији пре века иједног 24

3.2. Светозар Марковић о селу и сељаштву
3.3. Савремено југословенско |... село ..................
............
3.4. Сељаци – индустријски радници и друштвени положај мешовитих 2... ..
25
25

домаћинстава. WO ad
3.5. Улога интелигенције у селу
4.
„а «

ва
2... ......... 2... 2...
шоа. k s

Педагошке идеје Светозара Марковића и васпитно образовни

5

4 MMI R 4 о ВОД 8 u која 8. 3 аб и & 27

28

СИСТеМ, шоа на и
„8 BOR BL: 28

..........
=; ia у 5,

ду а ЕМ а # RW3 а 6, 3 Зи ај 8 ба GW 0 # Bi Mi Mi &

4.1. Светозарева критика српског школства RS 28

...............
RMMAAR
4.2. Место и улога васпитања у нашем друштву 29
4.3. Образовање као чинилац изградње личности самоуправљача
5. Светозар Марковић о радништву и друштвено-историјска улога
_..... 31
радничке класе « 4 8 33 31

и
мо: жож

....,..
ковао
»
ЕН+
NIAW MIA»
MR RM BO У ко A MR M 09

5.1. Формирање стасање Комунистичке партије Југославије

5.2. Страдање народа у П Светском рату
....................
............
34

...........
5.3. Плурализам интереса и остваривање демократије 34
6.
6.1.
Јавност у учењу Светозара Марковића и данас
Светозар Марковић о јавности =...
35
35 ..............
6.2. Савременици и следбеници Светозара Марковића јавности 38
о ...........
_.....
а 66. а
6.3. Јавност у социјалистичком самоуправном друштву 40
6.4.
6:5.
Делегатски систем и јавност
СКЈ и јавност ко, ка Марковића
арх га KMR
5 REM
42
BB 43
|.

:.......... ке

...
M а, 4. 0 4 8 а зе
а M OR во

7. Морал у учењу Светозара ИДАНАС WM Ed BR 44 *]s

s BR E M
а

7.1. Светозар Марковић о моралу 44

.....
..................
7.2. Морални проблеми социјалистичког самоуправног друштва 46

................
7.3. О кризи морала у социјализму 49
7.4. Рад и морал у социјализму 50
7.5.
7.6.
Социјалистички морал и расподела према раду
Уместо закЈучка. . из : ји %, i
.ко воз <
збио
5
51
52 .............
ж
а о: а

о 8 WPs (ко је са
 a
ПОЗДРАВНЕ РЕЧИ СА НАУЧНИХ СКУПОВА
Др Тихомир Влашкалић
Душан Петровић-Шане ............................
............................
57
58
.......
................. је
Др Слободан Глигоријевић „dB ie 0908 da у је
(BO %i Ka M M #
| % 59

..................
#%

Родољуб Чолаковић 60
Бранко Микулић
Лазар Мојсов ..............
win Bb wač је
Зара B 30 се
3180

64
6 62

Митја Рибичич
............... ej le % all ак кара 67

...... a.
b MW ЖЕ ок ко

.'. u,
ДОКУМЕНТАЦИЈА
Савет „Светозаревих сусрета у првом сазиву . 77
Извршни одбор „Светозаревих су. и
аквашвичаничинаниикиа 77
год... ....... vo.
С

Програм „Светозаревих сусрета 1975.

...........
..........
78
Програм „Светозаревих сусрета" 1976.год... . 79

|...
Програм „Светозаревих сусрета" 1977. год.

...............
во
Програм „Светозаревих сусрета" 1978. год.

s...
82
Савет „Светозаревих сусрета" у другом сазиву
Програм „Светозаревих сусрета" 1979. год.
Програм „Светозаревих сусрета" 1981. год.
.......,,,......
..........
. 84
85

|... ............
86
Савет „Светозаревих сусрета"у трећем сазиву 88
Програм „Светозаревиих сусрета" 1983. год. 89
ИЗВОР И ЛИТЕРАТУРА