521

UDC 821.163.41-31.09 Pekiã

KROZ VIZURU POSTMODERNOG: ZLATNO RUNO

BORISLAVA PEKIÃA

Jasmina Lukiã, Metaproza: åitawe ÿanra, Stubovi kulture, Beograd 2001.

Pored velikog izdavaåkog poduhvata koji je obuhvatio skoro ceo poznati

prozni opus Borislava Pekiãa, uz još neke, do sada neobjavqene kwige po-
put wegovih Politiåkih i Filosofskih svezaka (Solaris i Stilos, Novi Sad
2001), znak da naš eminentni pisac zapaÿeno ulazi u fokus interesovawa
predstavqa i interpretativno i struåno tumaåewe, ponuðeno u nekoliko kwiga
objavqenih tokom 2001. godine — Antiåki mit u prozi Borislava Pekiãa Jasmi-
ne Ahmetagiã, Retorika Zlatnog runa Dobrivoja Stanojeviãa i Metaproza: åi-
tawe ÿanra Jasmine Lukiã. Ne raåunajuãi dnevnu kritiku i prikaze, iscrpnije
i obuhvatnije tumaåewe Pekiãevog dela bilo je u posledwih nekoliko decenija
pokriveno sa svega nekoliko studija, a pojavqivawe sve veãeg broja kwiga o we-
mu podatak je koji govori u prilog tezi da ono sve više nalazi svoje mesto u
nauåno-kritiåkoj interpretaciji, naroåito akademske provenijencije.
Studija Jasmine Lukiã ima jasno definisan i razraðen ciq, a taj je da se
roman Borislava Pekiãa Zlatno runo (I—VII) ÿanrovski poveÿe sa proznim
modelom koji savremena kwiÿevna teorija imenuje kao metaprozu u širem zna-
åewu, odnosno kao istoriografsku metaprozu u uÿem znaåewu, tj. ÿanru prisut-
nom u postmodernoj kwiÿevnosti. Wena namera je da, oslawajuãi se na ÿanrov-
ski model metaproze, ukaÿe na znaåajna svojstva Zlatnog runa i tako ga poveÿe
sa poetikom postmodernizma. Smatra da je za ovaj roman od posebne vaÿnosti
obnavqawe interesovawa za priåu i pripovedawe, što istoriografsku meta-
prozu odvaja od modernistiåkog eksperimenta, a za razliku od tradicionalne
realistiåke proze prisutna je i autokritiåka refleksija pišåevih pretpo-
stavki.
Na samom poåetku naglašava åiwenicu da temeqne opozicije u Zlatnom
runu, kao što su racionalno i izvanracionalno, istorija i mit, supostoje kao
dva naporedo postavqena moguãa sveta koja se nalaze u odnosu interakcije, ali
se wihovo tumaåewe ne svodi na zajedniåke parametre, jer polaze od razliåitih
premisa. Iz tog razloga wihovo povezivawe u romanu rezultira uspostavqawem
paradoksalne dvostrukosti, odnosno dvojnosti, koja se pojavquje kao jedno od
kquånih svojstava romana na svim wegovim nivoima, od najšireg idejnog do
formalnog plana. Konstrukcija romana zasnovana je na nizovima meðuzavisnih
opozicija: na idejnom planu baziånu opoziciju åini odnos materijalno — ne-
materijalno, åemu u romanu odgovaraju dve potrage za zlatnim runom: simeonska
za zlatom kao zemnim blagom i tragawe Argonauta za åarobnim runom kao sim-
bolom novog ÿivota. Za ovom slede ostale opozicije kao što su „raåunski" i
„bezraåunski" pogled na svet ili trgovaåki i umetniåki porivi koji se mešaju
kod svih Simeona. Opozicija istorija — mit u osnovi je formalne podele ro-
mana na dva dela (na prvih šest kwiga i VII), a opozicija faktografsko —
fikcionalno destabilizuje pripovedaåku perspektivu u prvom delu romana (I—
VI). Opozicije se oblikuju kroz wihovo istovremeno proÿimawe i suprotsta-
vqawe. Stoga Jasmina Lukiã izdvaja lik kentaura kao simbol dvojnosti, tj. ka-
rakteriståne osobenosti Pekiãevog teksta, a ovaj motiv, pored motiva potrage
i nekih drugih, spada u temeqne motive Zlatnog runa, åijom se obradom autorka
posebno bavi.
522

Jedan od vaÿnih znaåewskih planova koji se uspostavqaju u Zlatnom runu,

a koji ga povezuju sa postmodernom poetikom, kao i sa relativizmom novog
istorizma, predstavqa nemoguãnost smislenog i pouzdanog objašwewa istorij-
skih dogaðaja. Konkretizacija sumwe u pokušaj rekonstrukcije prošlosti re-
zultira wenom slobodnom interpretacijom, koja zavisi od okolnosti u kojima
nastaje. Linda Haån ãe za istorijski kontekst reãi da je vaÿan, ali da „isto-
vremeno dovodi u pitawe samu koncepciju istorijskog znawa. To je još jedan
meðu paradoksima koji karakterišu sve postmoderne diskurse danas". Kwiÿev-
ne tekstove koji se na ovaj naåin vraãaju istoriji imenovaãe kao istoriograf-
sku metaprozu, tj. romaneskni ÿanr koji se oblikuje na bitnim pretpostavkama
postmoderne poetike. Wena odreðewa postmodernizma (u svim oblastima umet-
nosti), zatim svojstava postmodernistiåke poetike kao što je samosvest, tj. sa-
morefleksija koju Linda Haån naziva narcizam forme/pripovedawa, parodi-
ja kao osnovni postupak metaproze, suprotstavqenost realistiåkoj tradiciji,
kritiånost prema modelima oblikovawa, jeziåka struktura teksta i, veã pome-
nuti, koncepti metaproze i istoriografske metaproze — u velikoj su meri po-
sluÿile Jasmini Lukiã da uobliåi postmodernistiåku strategiju åitawa i me-
todološki zasnuje kritiåku analizu romana Zlatno runo. Bitne pretpostavke o
postmodernoj poetici preuzeãe i od Patriše Vo, suprotstavqajuãi stavove o
metaprozi pored navedenih Linde Haån, istovremeno ih dovodeãi u polemiåki
odnos u koji ãe ukquåiti i druge teoretiåare postmodernizma, u najveãoj meri s
anglosaksonskog govornog podruåja (Xon Bart, Frederik Xejmson, Brajen Mak-
hejl, Jan Vat, Robert Skoulz, Dejvid Lox, Luj Montrouz, Masud Zavarzade i
drugi).
Teorijsko utemeqewe postmodernistiåke strategije tumaåewa Zlatnog runa
predstavqa prvi deo studije Metaproza: åitawe ÿanra: ovde nalazimo prva od-
reðewa pojmova koji situiraju navedeni ciq, a vezani su i za problematiku
tekstualne samosvesti, odnos metaproze i realizma, stvarawe moguãih svetova
postmoderne proze i model istoriografske proze, za pitawa koja se sistemat-
ski obraðuju kod mnogobrojnih autora i teoretiåara.
Prema kwizi Linde Haån Narcistiåko pripovedawe (1980) savremena proza
usredsreðena je na samu sebe, utoliko što se, naporedo sa drugim temama, auto-
refleksivno bavi i pitawima vezanim za proces sopstvenog oblikovawa, odno-
sno sopstvene artificijelnosti. Za takve tekstove koristi se nazivom meta-
proza, a ovaj termin ãe, uprkos kolebawima, zadrÿati kao naziv jedne od najzna-
åajnijih pojava u postmodernistiåkoj literaturi. U Poetici postmodernizma L.
Haån ãe svoje interesovawe usmeriti na primere istoriografske metaproze kao
osobenog ÿanra. U prvoj kwizi istiåe novi poloÿaj romana, jer je savremena
metaproza dovela do dubokog preobraÿaja wegove forme i wegovog oÿivqavawa
u novom obliku, naglašavajuãi ulogu parodije kao jednog od osnovnih postupaka
kojima se metaproza sluÿi. Kquå razumevawa porekla i razvoja romana, za raz-
liku od Jana Vata i Eriha Auerbaha, nalazi u parodiji, u „demaskirawu mrtvih
kwiÿevnih konvencija i uspostavqawu novih kwiÿevnih kodova". Smatra da je
pojava metaproze postavila pred savremenu kritiåku teoriju zadatak da redefi-
niše pojam mimeze, koji se mora podjednako odnositi ne samo na oponašawe
objekta, empirijski realnog ili fikcionalnog, veã i na oponašawe samog pro-
cesa oponašawa, odnosno procesa stvarawa teksta, pri åemu razlikuje mimezu
„produkta", karakteristiånu za „tradicionalni realizam", i mimezu „proce-
sa", karakteristiånu za savremenu metaprozu. Metaproza prema L. Haån znaåi
pre svega proširivawe samosvesti na naåin koji ukquåuje i osvešãeni odnos
teksta prema åitaocu, što praktiåno znaåi izjednaåavawe åina pisawa i åina
åitawa. Novu tekstualnu samosvest naziva kwiÿevnim narcizmom i pravi raz-
 523

liku izmeðu dve glavne vrste narcizma: dijegetskog, odnosno pripovednog, i je-
ziåkog narcizma. Prvi se nalazi u tekstovima koji eksplicitno tematizuju sam
proces pripovedawa (npr. Ako jedne zimske noãi jedan putnik Itala Kalvina),
ali nije nuÿno da se åitav roman bavi temom pisawa pa da u wemu prepoznamo
otvoreni dijegetski narcizam. Postupci koji su postali neka vrsta kwiÿevne
konvencije oåuðavaju se uz pomoã parodije, zahtevajuãi od åitaoca da se aktivno
angaÿuje u wihovoj novoj kontekstualizaciji. Ovaj vid intertekstualnosti pre-
poznaje se kao jedan od glavnih oblika otvorenog dijegetskog narcizma. Meta-
proza se koristi razliåitim tehnikama da bi pripovedawe uåinila delom sa-
drÿaja samog romana, a posebno mesto meðu wima dobijaju razliåiti oblici au-
torefleksije i unutrašweg ogledawa/odraÿavawa procesa pripovedawa u struk-
turi same radwe. Jasmina Lukiã smatra da tipologija narcizma Linde Haån mo-
ÿe biti korisna pri konkretnoj analizi metaproznih tekstova.
L. Haån zadrÿava odrednicu romana kao mimetiåkog ÿanra iako neposred-
no suprotstavqa metaprozu i tradicionalni realizam, åega nema kod P. Vo koja
pokazuje da je odnos metaproze prema realizmu vrlo sloÿen. Realistiåki po-
stupci u metaproznom tekstu obezbeðuju inteligibilnost i vezuju åitaoåevu pa-
ÿwu, omoguãavajuãi mu da na poznatom predlošku prihvati nove narativne
strategije. Istovremeno metaproza kritiåki preispituje realistiåke konvenci-
je kako bi samosvesno oblikovala proznu formu koja odgovara savremenom åi-
taocu.
Kada je reå o teoriji metaproze i wenom odnosu prema teoriji moguãih
svetova, J. Lukiã zadrÿava paÿwu na kwizi Brajena Makhejla Postmodernistiå-
ka proza u kojoj se razlika izmeðu moderne i postmoderne proze odreðuje preko
kategorije moguãih svetova. U odreðewu te razlike polazi od dominantnih pita-
wa, utvrðujuãi da je dominanta modernistiåke proze epistemološka, jer u prvi
plan postavqa pitawa koja se tiåu moguãnosti saznavawa prirode sveta kojem
pripadamo, kao i pitawa vezana za naš status u svetu, dok je dominanta postmo-
dernistiåke proze ontološka što u sebe ukquåuje opseg mnogobrojnih pitawa
kao što su šta je svet? koje vrste svetova postoje? šta se dogaða kada se kon-
frontiraju razliåite vrste ili kada su izmeðu wih porušene granice? itd. Jedna
od glavnih implikacija primene semantike moguãih svetova na mišqewe o li-
teraturi jeste moguãnost da se izbegne ideja mimeze koja je, bez obzira na tuma-
åewe, išla na to da poveÿe kwiÿevni tekst sa pretpostavqenim „stvarnim
svetom". Makhejl naglašava da veã sam pristup tekstu koji operiše kategorija-
ma moguãih svetova slabi spoqašwu granicu ili okvir fikcionalne strukture.
Granice fikcionalnog sveta mogu se narušavati na razliåite naåine, a
jedan od wih jeste kontakt izmeðu dva moguãa sveta. Kada su u pitawu svetovi
literature, govori se o raznim vidovima intertekstualnosti, a kada se radi o
granicama izmeðu moguãeg sveta i intertekstualne zbiqe, onda na scenu stupa
tvrdwa Umberta Eka da nijedan moguãi svet ne moÿe biti potpuno autonoman u
odnosu na stvarni svet iz dva razloga: prvo, jer se svaki moguãi svet bar jednim
delom oslawa na realno iskustvo åitalaca, koje „dograðuje" ono što nije eks-
plicitno naznaåeno u tekstu; drugo, što bi potpuno novi svet, bez ikakvih re-
lacija sa našim stvarnim svetom, bio potpuno nedostupan åitaocu.
L. Haån je u svojoj studiji Poetika postmodernizma veliku paÿwu posveti-
la pripovedawu i priåi, kao i istoriji, izdvajajuãi pri tom poseban ÿanr, tj.
one „romane koji su istovremeno naglašeno samo-refleksivni, a ipak paradok-
salno prizivaju istorijske dogaðaje i liånosti", imenujuãi ga kao istoriograf-
sku metaprozu. Iako uglavnom govori o literaturi, naglašava da manifestacije
paralelne istorijskoj metaprozi postoje u filmu, videu, fotografiji, slikar-
stvu, plesu, muzici. U oblikovawu koncepta metaproze L. Haån se po pitawu
524

odnosa kwiÿevnosti i istorije u velikoj meri oslawala na tekstove Hejdna Vaj-

ta, åije tumaåewe istorije koincidira sa tumaåewima novoistoriåara poput
Stivena Grinblata i Luja Montrouza, a ono se temeqi na sumwi u moã jezika da
adekvatno „opiše" svoj predmet i da se metaistorijska paradigma moÿe odredi-
ti kao ironijska. Ista sumwa u moã jezika karakteriše i savremenu metaprozu.
Stoga L. Haån podvlaåi ulogu ironije u postmodernizmu, posebno iz razloga
što ona upravqa kritiåkom interpretacijom prošlosti. Specifiåan odnos
prema istoriji postavqa postmodernistiåke tekstove u paradoksalnu situaciju:
„Postmodernizam … reinstalira ironijski kontekst kao znaåajan, åak determi-
nišuãi, ali dok to åini, on problematizuje sam pojam istorijskog znawa."
„Problematizovawe istorijskog znawa kao interpretacije koja je i sama
uvek nuÿno kontekstualizovana, jedna je od implikacija teze o 'tekstualnosti
istorije', kako to formuliše Montrouz, odnosno teze da prošlost, iako sama
po sebi nije tekstualna, nama nije dostupna osim u formi teksta, kako to for-
muliše Frederik Xejmson" (J. Lukiã).
Postmodernistiåka prozna produkcija dovodi u pitawe granicu izmeðu
fikcionalnog i faktografskog tako što potvrðuje da oblast „åiwenica" (isto-
rijski dogaðaji i liånosti) za nas postoje samo kao tekst, odnosno svaka åiwe-
nica kao takva konstruisana je u okviru nekog sistema predstavqawa.
Da bi se uoåila bitnija svojstva istoriografske metaproze i wen domi-
nantni odnos prema istoriji, trebalo je uporediti ovu vrstu tekstova sa tradi-
cionalnim istorijskim romanom, koji teÿi da minimalizuje ili uåini nevi-
dqivim jaz izmeðu stvarnosti istorije i fikcionalnog sveta romana, za razli-
ku od postmodernistiåke proze, koja wihovu razliku naglašava, intencionalno
narušavajuãi ÿanrovske konvencije. Zanimqiva je Makhejlova tipologija po-
stupaka narušavawa tih konvencija. Prvi tip predstavqa pisawe apokrifnih
istorija u kojima se otvoreno dovodi u pitawe zvaniåna istoriografija: ona se
ili potpuno odbacuje ili se dopuwuje, pri åemu se tada usredsreðuje na zatam-
wene delove prošlosti i slede se narativni obrasci tradicionalnog istorij-
skog romana koji se istovremeno parodiraju. Drugi postupak bazira se na in-
tencionalnoj upotrebi anahronizama u razliåitim oblicima. Za postmoderni-
stiåku prozu karakteristiåno je i uvoðewe fantastiåkih elemenata u istorij-
ski roman, što, po Makhejlu, predstavqa temeqno narušavawe zakonitosti
ÿanra, jer je istorijski roman po definiciji realistiåan. Novu vrstu romana
Makhejl naziva „postmodernim reinterpretativnim istorijskim romanom". I
Brajen Makhejl i Linda Haån naglašavaju iste osnovne karakteristike jedne
nove prakse pisawa, s tim što Brajen Makhejl tu praksu pisawa prepoznaje kao
jedan od moguãih oblika postmoderne proze u kojem se, kroz vraãawe istoriji,
podriva stabilna slika sveta, dok Linda Haån govori o novom romanesknom
ÿanru koji smatra karakteristiånim za sam postmodernizam.
Teorijskim stavovima iznetim u prvom delu studije Jasmina Lukiã je pri-
premila teorijske osnove za kritiåku analizu dela Zlatno runo, grupišuãi is-
traÿivane pojave u dva veãa odeqka.
Prema teorijskim modelima koje opisuje Brajen Mekhejl, koji zavise od
prevlasti epostološke ili ontološke dominante, odnosno pitawa koja domi-
niraju tekstom, Jasmina Lukiã deli romane na dve grupe: u romanima Vreme åu-
da, Hodoåašãe Arsenija Wegovana, Kako upokojiti vampira, Godine koje su pojeli
skakakvci u prvi plan se istiåe pitawe o moguãnosti saznavawa sveta u kojem
ÿivimo, dok je u drugim romanima, kao što su Atlantida i 1999, dominantnije
pitawe u kom svetu zapravo ÿivimo. Romanom Zlatno runo dominira takoðe on-
tološka zapitanost, prisutna u oba formalno opozitna dela romana: osnovno
pitawe sa kojim moraju da se suoåe Wegovani u istorijskom vremenu isto je kao
 525

i pitawe sa kojim mora da se suoåi wihov predak Noemis u mitskom, a to je pi-

tawe smisla ÿivqewa i smisla potrage za novim ÿivotom.
U susretu sa Zlatnim runom åitalac sledi logiku realistiåkog pripoveda-
wa u istorijskom vremenu i paralelnu logiku fantastiåkog, koja se temeqi na
mitskom predlošku. Tako se, kako kaÿe Jasmina Lukiã, gradi „jedna od temeq-
nih metaproznih opozicija o kojoj govori Patriša Vo, opozicija izmeðu graðe-
wa fikcionalnog sveta koji sledi logiku tradicionalnog realizma, i postupka
ogoqavawa te iluzije, kojim se åitaocu skreãe paÿwa na status teksta kao arte-
fakta. Ova opozicija moÿe se pratiti na svim nivoima graðewa strukture u
'Zlatnom runu'." Åitalac takoðe mora raspolagati odreðenim predznawima iz
istorije Balkana, i iz antiåke i biblijske mitologije, kako bi mogao da prati
autorove intencije u tekstu i da dešifruje wegova kquåna znaåewa. Prema ti-
pologiji U. Eka, Zlatno runo spada u otvorena dela, koja projektuju „zatvoreni
model åitaoca", tj. åitaoca koji moÿe da odgovori zahtevima teksta.
Dijaloške relacije doprinose tome da Zlatno runo moÿemo posmatrati
kao primer polifonijskog romana u Bahtinovom znaåewu tog pojma. Istovreme-
no je i dijalogizam karakteristiåna osobina metaproze. U metaprozi se upravo
suprotstavqawem višestrukih, meðusobno neusaglašenih ili opreånih pripo-
vedaåkih pozicija dovodi u pitawe stabilnost jakog subjekta. Iz tog razloga J.
Lukiã stavqa u svojoj analizi naglasak na relacijama meðu pojedinim likovima,
izmeðu pojedinih pripovedaåkih stanovišta i izmeðu pripovedaåa i onih ko-
jima se pripoveda.
Nelinearno, fragmentarno shvaãeno vreme, preklapawe razliåitih para-
lelnih vremenskih planova, naporednost istorijskog (tj. biografskog), karne-
valskog i misterijskog vremena, hronotop sobe salona — neke su od odrednica
pomoãu kojih je moguãe razluåiti postojawe dva moguãa sveta, sveta istorije i
sveta mita, åiji je odnos u osnovi paradoksalan, jer podrazumeva meðusobno is-
kquåivawe i istovremenu meðuzavisnost. No to nisu jedini moguãi svetovi u
Zlatnom runu.
Istorija se zato u Zlatnom runu oblikuje i kao niz moguãih åitawa pro-
šlosti, tj. kao niz moguãih svetova koje postvaraju wegovi junaci. Likovi uz
koje se vezuju pojedini segmenti u romanu raspolaÿu razliåitim enciklopedija-
ma znawa, što je jedan od bitnih preduslova za oblikovawe wegovih respektiv-
nih stvarnosti kao razliåitih moguãih svetova. Wihova predstava o stvarnosti
bitno se razlikuje od slike stvarnosti koju za dato vreme nudi zvaniåna isto-
riografija.
Na osnovnim opozicijama u romanu, kao što su racionalno — iracional-
no, realno — fantastiåko, istorija — mit, priroda — civilizacija, temeqe se
paralelizmi u romanu. Istorijska potraga Wegovana za zlatnim runom bogat-
stva paralela je mitskoj Argonautici, Noemisovo napuštawe Arkadije, odlazak
u Atiku i putovawe na Argu, dobija paralelu u lutawima porodice Wago/Wego-
van prostorima Male Azije i Balkana. Paralelizmi su prisutni na razliåitim
nivoima pripovedawa, a wihova detekcija autorki je posluÿila kako bi uoåila
jedan zanimqiv postupak, karakteristiåan za postmodernizam, a to je mise en
abyme.
Termin mise en abyme prvi je poåeo da upotrebqava Andre Ÿid u svojim
dnevnicima kako bi uputio na jednu vrstu unutrašwe refleksije u tekstu. Pre-
lamajuãi/odraÿavajuãi svojstva celine u okviru jednog od wenih delova, takva
refleksija olakšava uoåavawe formalnih odlika nekog ostvarewa i utiåe na
wegovu jasnoãu. Delenbah naglašava da je Ÿid u ovom kontekstu reå abyme upo-
trebio pre svega kao terminus technicus, upuãujuãi wome na jedan sasvim odreðe-
ni postupak ukrašavawa štitova koji pretpostavqa da se na štit ucrta/upiše
526

wegova umawena replika. Otuda proizilazi i prva definicija mise en abyme

koju daje Delenbah, podvodeãi pod ovaj termin svaku relaciju sliånosti koju ce-
lina uspostavqa sa delom koji ona sama sadrÿi. U kasnijoj analizi pravi raz-
liku izmeðu tri vrste refleksije u tekstu: jednostavna, beskonaåna i paradok-
salna refleksija. On mise en abyme u narativnom tekstu odreðuje kao „iskaz ko-
ji moÿe da upuãuje na iskaz, na iskazivawe, ili na kod priåe". Pri tom je zna-
åajno da iskaz koji u sebe ukquåuje refleksiju uvek funkcioniše barem na dva
nivoa: nastavqa da funkcioniše na nivou priåe, kao i svaki drugi iskaz, ali
se na nivou refleksije pojavquje kao element metaznaåewa koji omoguãava priåi
da ona sama postane sopstvena tema.
Jasmina Lukiã, pored mnogobrojnih primera ove pojave umetawa priåe u
priåu, za koju Brajen Makhejl drÿi da je postupak postmodernistiåke prakse par
exelence jer na najneposredniji naåin istiåe ontološku dimenziju teksta u pr-
vi plan, naroåito podvlaåi scenu sa ãupovima: radi se o napuštawu Moskopo-
qa, kada Simeon Moskopoqski daruje svoja åetiri sina sa åetiri ãupa na koji-
ma je oslikana Argonautika, s tim što akteri ove mitske potrage nose lica
Wegovana. Ova epizoda zapravo funkcioniše kao mise en abyme na više nivoa.
Prvo, sƒm ãup na kojem je prikazana Argonautika u funkciji je ogledala na ko-
jem se reflektuje celina priåe o potrazi za Zlatnim runom, tako da se ovde
moÿe govoriti o jednostavnoj refleksiji. S obzirom na to da su na ãupu, kao
Argonauti, predstavqeni ålanovi Moshopolitove porodice, efekat odraza se
udvostruåuje, jer ãup istovremeno postaje odraz mitske priåe koja se pripoveda
u VII kwizi, i odraz simeonske istorijske argonautike, kojoj je posveãeno prvih
šest kwiga Runa. Ãup signalizira åitaocu vezu izmeðu ta dva dela, åiwenicu
da se oni sami odraÿavaju jedan u drugome. Znaåajno je primetiti da ãup kao
predmet ne ostaje vezan za jedno mesto, veã zajedno sa Simeonima prolazi sve
faze istorijske argonautike, umnoÿavajuãi odraze pojedinih segmenata istorij-
ske priåe u mitskom ogledalu. Konaåno, sama priåa o pravqewu ãupa povezuje se
i sa mnogobrojnim raspravama o umetnosti koje se vode i na drugim narativnim
nivoima, a sve to omoguãava nam da ovu narativnu situaciju prepoznamo kao
primer beskonaåne refleksije.
Pekiã prema istoriji u Zlatnom runu zadrÿava naglašeno ironizovan od-
nos, što je uåinilo da roman ne bude tradicionalno istorijski roman, odno-
sno proza u kojoj se istorija pojavquje kao dominantni modelativni princip
(L. Haån). Naåinom karakteristiånim za istoriografsku metaprozu istorija se
u Zlatnom runu prvo priziva i rekonstruiše kao jedno od uporišta za obliko-
vawe siÿea u romanu, ali se istovremeno dovodi u pitawe pouzdanost svake re-
konstrukcije prošlosti. Ali ni mit ne dobija u Zlatnom runu status „velike
priåe" jer se, sliåno kao što je to bio sluåaj sa istorijom, prizivawe i rekon-
strukcija mita odvijaju paralelno sa wegovim ironijskim persiflirawem i
znaåewskom destabilizacijom.
Postmodernistiåko åitawe Zlatnog runa u ÿanrovskom odreðewu ne limi-
tira wegova „doåitavawa", naglasila je autorka još na poåetku svoje studije,
koja po obimu i obuhvatnosti tema i teorijskih modela pomoãu kojih uspostavqa
navedenu strategiju, predstavqa jedno od retko utemeqenih i iscrpnijih studija
u pokušaju tumaåewa dela Borislava Pekiãa.
Lidija Mustedanagiã