Техника говора

У овом чланку позабавићемо се техником говора у уметности рецитовања.

Техника говора у рецитовању подразумева читав низ елемената као што су: дикција,
акценти, дисање, лакоћа израза, такође простор и микрофон. Сваки од ових елемената
мора бити добро изведен и припремљен како би рецитација била успешна.

Дикција подразумева добру артикулацију, разговетност, јасноћу говора, речи које се

јасно изговарају и добро чују, акценатску и мелодијску правилност. Без добре
дикције нема добре рецитације. Од рецитатора се очекује култивисан глас, изванредна
чујност, разумљивост и изражајност. Дикција инсистира с једне стране на природном,
реалистичком говорењу, а са друге стране на остварењу првенствено ритмичке
структуре текста.

Показало се на такмичењима рецитатора да је лош акценат велика препрека. А

акцентовање није тешко научити. У том смислу је веома важно усвојити основне
законитости када је у питању прозодија односно проблем акцента и дужине. Потребно
је познавати основна правила стандардне акцентуације српског језика и руководити се
њима у говору. Морамо научити следеће чињенице: акцентовање је истицање одређених
делова речи у говору; речи имају свој акценат и своју дужину; акценат има своје
трајање, може бити кратак и дуг и има своју мелодију – силазну или узлазну.
Приликом рада на песми треба одредити акценте речи. Најпре треба одредити место
(слог) на коме је реч акцентована, затим трајање наглашеног слога и најзад
мелодију. Учење акцента приликом рецитовања није никакав баук. Сваки иоле
талентован рецитатор може да научи да бар песму коју рецитује изговара правилно,
ако већ има потешкоће са тим у свакодневном говору.

Рецитовање подразумева другачији ритам дисања од оног у глуми или обичном говору.
Оно је условљено темпом говора, мелодијском структуром, логичким акцентима у
рецитацији, распоредом пауза, разним говорним фигурама и емотивним ангажовањем.
Треба пажљиво разрадити мапу дисања (економија у дисању) како говорник не би
остајао без ваздуха ако се нађе пред дужим говорним низом који мора изговорити као
целину. Треба се чувати празнина у ритму или сувишних пауза. Нормално дисање
подразумева кратке и дуге удисаје на логичним местима, тамо где има довољно
простора за то, да би се могло наставити даље. И дисање има своју логику. Дишите
„помоћу мисли“, према логици и природи текста.

Дугим вежбањем долази се до јасноће израза, до спонтаности, до тога да песма клизи

са језика. Гете је истицао врлине рецитације, наглашавајући да текст треба тако
научити и говорити као да долази из срца. Рецитатор треба да стане пред публику
потпуно ослобођен, а никако заробљен песмом, да проговори лако и сугестивно и да
постигне лакоћу израза.

У битне ствари спада решавање питања простора, звука, микрофона. Рецитатор мора да
добаци гласом до последњих редова, али наравно, без вике, без појачавања гласа
противно природи песме. Рецитатор је у пракси често суочен са проблемом чујности и
простора. Зато рецитатор мора унапред да рачуна на евентуалну појаву тих проблема и
да се адекватно припреми односно увежба. Никако не треба почети са изведбом песме
док се не подеси микрофон на висину која одговара рецитатору. У крајњем случају,
рецитатор ће то урадити сам. После тога се одмакне, „проба“ микрофон, начини паузу
и почне са рецитовањем.