ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ СРБИЈЕ

Душан Ћирковић

ПРВА ХРЕСТОМАТИЈА

3. ПОЛИТИКА ЗАШТИТЕ НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА

1. Мултикултурне политике у Србији
Демографски посматрано, Србија је неспорно мултикултурна држава. Према попису из 2002, удео нац. мањина је
13,47%. Та чињеница није била увек нормирана, нпр. деведесетих у Уставу Србије (1990.) сем права употребе
матерњег језика нису се помињала никаква колективна права мањина. Такође, у законодавству њихов положај
није био уређе системским законом. Србија се тек након 2000. год. приклалња мултикултурализму у пуном
капацитету. Етнокултурне групе (националне и верске заједнице) су дуготрајне заједнице који желе настоје да
очувају историју, културне обичаје и систем веровања који се разликују од већинског ст.
Први корак регулисања овог питања било је потписивање и ратификација Оквирне конвенције за заштиту
националних мањина од стране СРЈ 2001, а 2002. је усвојен Закон о заштити права и слобода националних
мањина (1. системски закон у области заштите н.м) којом се дефинише нац. мањина као група становништва које
су у дуготрајној и чврстој вези са територијом државе и поседују обележја као што су језик, култура,
национална или етничка припадност, порекло или вероисповест, по којима се разликује од већине
становништва. Најзначајнија новина овог закона је право на формирање самоуправних тела националних
мањина (данас су носиоци њихове културне аутономије Национални савети националних мањина). Најновија
решења из ове области нуди Закон о нац. саветима нац. мањина (2009).

Посебни закони који уређују положај н.м. деле се у две групе: Закони са члановима о културним правима и
антидискриминационе одредбе, а другу унапређење политилких права н.м.

2. Самоуправа националних мањина

Право н.м регулисано је Уставом РС (члан 75), Законом о заштити права и слобода националних мањина и
Законом о националним саветима националних мањина.
1. закон: Право на самоуправу се одређује као право на културну аутономију н.м. која је персоналног типа
(односи се на све на ком год делу територије да живе). Национални савети као правна лица (15-35 чланова, 4 год.
мандат) представљају остварења културне аутономије н.м (15 нац мањина је 2002-2003. основало своје савете).
Први избори за савете одржани су на основу Правилника о начину рада скупштина електора за избор савета
н.м.
Мањкавости закона: Неполитичке орг. су скрајнуте у процесу електорског гласања који је фаворизовао кандидате
политичких партија н.м; национални савети нису финансирани све до 2004; институције као потпора самоуправама
постојале су само на папиру (Влада Србије је 2004. године основала Савет Републике Србије за националне
мањине чији су чланови председник Владе, министар за људска и мањинска права, министар за државну управу и
локалну самоуправу, министар културе, министар просвете и спорта, министар вера, министар правде, министар
унутрашњих послова, председници националних савета и председник Савеза јеврејских општина Србије који има
положај председника националног савета, а Уредбом о Савету РС за нм 2009, прецизирају се начин рада, састав и
надлежности овог Савета.)
2. Закон: Пропусте закона о заштити права и слобода нм надокнадио је Закон о нац саветима нац мањина, којом су
Нац савети добили законску основу за делатност, спорни део који се тиче електорског система допуњен је новим
решењем – могући су и непосредни избори за Нац савете (први избори 2010, 16 нац мањина изабрало такоо савете,

1
а Хрвати, Словенци и Македонци су путем електорских скупштина). Недостатак овог закона је остављање
могућности учешћа политичким орг. н.м. на изборима за Нс.
3. Језик, култура, информисање и образовање припадника националних
мањина
Језик и култура националних мањина
Законом о заштити права и слобода националних мањина, на територији јединице локалне самоуправе, језик и
писмо нм може бити у равноправној службеној употреби (судски и управни поступци, комуникација са органа са
јавним овлашћењима са грађанима, употреба језика на гласачким листићима...) уколико је проценат припадника нм
у укупном броју 15% према последњем попису.
Са овим одредбама није био усаглашен Закон о службеној употреби језика и писма све до 2010. године, што је
задавало проблеме у примени, а искорак је био Закон о изменама и допунама закона о службеној употреби
језика и писма 2010, којим је прецизирано и регулисано право припадника нм да се обрате не само локалним и
покрајинским, већ и републичким органима на свом језику и да на истом добију одговор; такође, називи јединица
локалне самоуправе добијају могућност да се њихови називи исписују на језику нм, према њиховом правопису.
Законом о заштити права и слобода нм и жзаконом о нац саветима нм регулисано је право оснивања посебних
културних, уметничких установа, које су самосталне у раду.

Информисање и образовање припадника националних мањина

Право нм на информисање гарантовано је Уставом, Законом о заштити права и слобода нм, Законом о националним
саветима нм и Законом о јавном информисању.
Данас у РС, право на информисање, осим српског, остварује се на још 14 језика нм (путем посебних мањинских
медија, редакција за језике мањина при јавном сервису, нпр подлистак у новинама итд). Највећи број медијских
производа има у Војводини, 145. Углавном се финансирају из републичког, АП или буџета локалне самоуправе.
Право на образовање гарантовано је Уставом, Законом о заштити права и слобода ннм и посебни закони: Закон о
основама система образовања и васпитања (2009), Закон о основној школи (2009), Закон о средњој школи (2003),
Закон о високом образовању -.
Да би се настава одржала на језику нм, потребно је да се пријави најмање 15 ученика.

Верска права
РС је и вишеконфесионална држава. Закон о црквама и верским заједницама (2006) уређује право вероисповести.
Овај закон привилегује традиционалне цркве и верске заједнице. Такође, у Регистар цркава и верских заједница се
не може уписати верска организација која носи назив или део назива већ уписане организације (нпр, Румунска
православна црква је имала проблем због СПЦ).

4. Политичка представљеност националних мањина – подстицаји и

ограничења
Политичка представљеност националних мањина
Законом о изменама закона о избору народних посланика РС (2004) предвиђено је да у расподели мандата
учествују и странке националних мањина које добију мање од 5% укупног броја гласача (али је и даље било
потребно 10000 потписа за предају листе; РИК је покушао да смањи на 3000, али такву одлуку је суспендовао
Уставни суд). Два недостатка формуле природног прага су да при просечној излазности, природни праг од 0,4%
већина нм не може да пређе, а други недостатак је то што тај природни праг наводи на етниччку и идеолошку
хомогенизацију, јер се политичка неуједињеност скупо плаћа на изборима (што је у супротности са оним што би
требало да представља демократски вишестраначки систем)

2
Присуство мањинских партија у представничким институцијама: подстицаји и
ограничења
Фактори који утичу на присуство мањина у представничким институцијама: постоје културолошки
подстицаји (дискурзивни опортунитети) који се односе на схватања грађанства, националних идентитета,
мањинских права и припадања. Већа интегрисаност мањина у друштво могу да подстакну веће укључивање
припадника мањине у грађанске партије пре него у етничке. Један део аутора истиче дискриминацију као
ограничење за политичку мобилизацију нм, а други део истиче да би у таквим околностима било више политичког
ангажовања како би се супрутставило нападима и националистичким дискурсима.
Са друге стране су институционални подстицаји који одређују отвореност политичког система према мањинским
странкама. Кандидовање мањинских партија зависи у великој мери од процене исплативости ангажовања. Фактори
који би то олакшали су нижи трошкови кампање, мањи бр потписа, олакшани услови за регистровање мањинске
партије итд... Најчешће се тврди да је пропорционални систем најбољи за мањине.

5. Културолошки и институционални оквир представљања мањина у

Србији
Устав из 1990. дефинише државу као државу свих њених грађана, а Устав из 2006. дефинише је као државу српског
народа, док мањине имају колективна права (културна аутономија). Културна аутономија је остварила позитивне
ефекте у смиривању националних тензија, док је са друге стране формирање националних савета створило јасне
границе између етничких група, што за последицу има додатно везивање националних мањина за своје етничке
партије. Тиме се мањине подстичу да се политички ангажују као посебне групе са посебним интересима.
Мањинске партије (са изузетком СДА Санџака) су се најчешће узимале учешћа на изборима. Главни канал
коминикације за мањинске странке су медији на језицима нм, а право за њихово оснивање и управљање имају нац
савети нм иако углавном немају капацитете да искористе то право. У том смисллу у најбољем положају је
мађарска нм, а у најгорем ромска нм.
Најбројнија етничка група су Мађари (3,53%), па Роми (2,05%), Бошњаци (2,02%), а остали заједно 5,29%. Највеће
шансе за учешће у политичком животу без институционалних подстицаја (резервисана места, нижи изборни праг...)
имају Мађари и Бошњаци. На политичку заступљеност утиче и изборни систем. Према Закону о изменама и
допунама Закона о избору народних посланика (2004) странке нм добијају мандате и када освоје мање од 5% и
морају да пређу природни праг (1 мандат=бр гласова за већинске листе+бр гласова мањинске листе / 250). Највећи
недостатак је што тај праг могу да пређу само најбројније нм.
2020. је на предлог СВМ изменама Закона о избору народних посланика коригован природни праг, применом
система највећег количника – количници свих листа нм увећавају се за 35%. Истим законом предвиђено је да за
кандидовање листе РИК мора да утврди да ли је основни циљ представљање интереса мањина. РИК добија право
да одлучује да ли подносилац листе има положај мањинске странке. Да би се странка регистровала као мањинска,
потребно је да у свом Програму наведе као основни циљ представљање интереса одређене нм.
Локални избори: Већински систем: 1992. (двокружни већински систем са једномандатним изборним јединицама),
1996 (исто), 2000 (једнокружни); Пропорционални систем: 2004. (са једном изборном јединицом, 3% изборни
праг, Хер-Нимејерова формула), 2008, 2012. и 2016. (природан изборни праг и Д’Онтова формула) и 2020.
(кориговани природни праг, а у односу на парламентарне изборе се не увећава количник партија нм које пређу
праг од 3%).

6. Заступљеност мањина у Народној скупштини

Ко учествује?
Највећи бр. мањинских листа (10) кандидовало се 1997. и 2008, најмањи бр. 1993, 2007, 2012. и 2020, а 2000. и 2003.
(када је примењен пропорционални систем са једном изборно јединицом и 5% праг)с у у потпуности изостале.

3
Ко осваја мандате?
Резултати показују да мандате освајају само странке мађарске, бошњачке и албанске нм. Највећи број посчаника а
мањинских листа изабран је 2020. због измена изборних закона.
1992. год мађарска ДЗВМ је остварила 9 мандата, а укупан бр је био мањи због бојкота бошкачких (СДА) странака
које су добиле 1 место. Исте године албанска нм због две изборне листе остаје без посланичких места. Странке ове
3 нм тек 2020. остварује ниво представљености пропорционалан броју у укупном становништву. Ромске партије
освајају мандате само 2007. године
Индекс репрезентације рачуна се дељењем процената освојених мандата и процената мањине у укупној
популацији (Индекс 0 говори да није уопште представљена, а индекс 1 указује на пропорционалност парламента и
друштва).

Међуетничке коалиције
Деведесетих није било међуетничких коалиција што је била последица јасно издефинисаних етничких граница и
велике етнификацијске политике. Прве такве коалиције јављају се 2012, када је формирана листа „Све заједно: БДЗ,
ГСМ, ДЗХ, Словачка странка – Емир Елфић“, која осваја један мандат. На наредним изборима је било две такве
листе: Листа националних заједница и Коалиција свих народа и народности, којима бирачи нису указали поверење.
Прва коалиција са већинским партијама формирана је 2000. када се ДОС-у придружило чак 7 мањинских партија,
где ДОС осваја 176 мандата (64,8%), а одатле 11 припада мањинским странкама (СВМ-8, ДЗВМ-1 и СДП-2)
2003. странке нм јављају се на 3 коалиционе листе: ДС, Заједно за толеранцију-Чанак-Каса-Љајић (4,2%, недовољно
да се пређе праг, могуће због тога што је тек 20 дана пред изборе формирана коалиција) и Самостална Србија-Др
Владан Батић. Коалиција Самостална Србија чију је основу чинила Демохришћанска странка Србије и којој је
пришао Демократски покрет Румуна такође није прешла цензус. На листи ДС су нм освајале мандате 2007. (4),
2008. (5), 2012 (1) и 2016 (1).
2012. на листи СНС имамо 4 мањинске странке – Бошњачку народну партију, Демократску партију Македонаца,
Ромску партију и Покрет влашког уједињења, од којих прве 3 добијају по 1 мандат.

Локални избори
Већински изборни систем (1992, 1996, 2000.), пропорционални (2004, са једном изборном јединицом, Хер-
Нимерејева формула и изборни праг 3% и само они су одржани самостално, а остали истовремено са
парламентарним председдничким итд; 2008, за мањинске странке природан изборни праг и Д’Онтова формула).
Пропорционални систем и смањивање изборног прага допринели су повећању политичке партиципације нм. До
2004. учествовале су мађарска, бошњачка, албанска, ромска, хрватска, бугарска, турска, влашка и буњевачка
мањина. Од 2004. и словачка, румунска, црногорска, македноска, руска, русинска и грчка нм.
2016. учествовало је чак 15 нм, а деведесетих их је највише било на изборима 1996. (9).
Без обзира на изборне услове, мађарска, бошњачка и албанска нм редовно освајају већину гласова, у општинама
где њихова нм чини већину становништва. Мађарска нм има традиционално већину у 7 општина: Ада, Бачка
Топола, Бечеј, Кањижа, Мали Иђош, Сента и Суботица, а од партија најдоминантнија је СВМ. Бошњачка у 4
општине: Нови Пазар, Сјеница, Пријепоље и Тутин, а гласови се деле између СДА, СДП, БДЗ и Демократске
партије Санџака. Албанска у 3 општине: Медвеђа, Прешево, Бујановац, а партије су ПДД, ДПА, ДУД. Док је код
мађарске нм СВМ успео да се наметне као доминатна партија, код бошњачке и албанске нм партије постаје све
више фрагментиране.

4. ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ И ПАРТИЈСКИ СИСТЕМ СРБИЈЕ

7. Политичке странке у уставном систему РС
Постоје 2 врсте устава држава које се тичу питања странака: прва група не помиње уопште странке у уставу јер
се оне подразумевају као израз права грађана на синдикално и политичко удруживање (већина устава). Друга група
устава регулише постојање странака, чији се даљи рад регулише законом (Србија, постсоцијалистичке земље).

4
Устав РС прихвата најлибералнији систем настанка политичке странке – систем пријаве, а не систем одобрења.
Оснивање је слободно и саставни је део оставривања права на слободу политичког, синдикалног и сваког другог
удруживања. Судијама Уставног суда, судијама, тужиоцима, заштитнику грађана, полицији и војци је забрањено
чланство у странкамаЗакон политичку странку дефинише као организацију слободно и добровољно удружених
грађана образовану ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана
и учешћа на изборима. Оне својим основним општим актом, према начелу самоорганизовања уређују циљеве и
организацију. Дозвољено је оснивање странака само на територијалном принципу (забрана оснивања на
функционалном, радном, принципу у предузећима и институцијама).
До доношења Закона о политичким странкама (2009) било је потребно само 100 потписа, а од тад 10000
пунолетних грађана, а за нм 1000.
Пријава за упис подноси се органу надлежном за послове управе, доставља се записник са оснивачке ск, акт о
оснивању, изјаве оснивача, програм и статути, акт о избору заступника... Непотпуне пријаве се одбацују, такође
уколико вређа јавни морал, или ако постооји странка са истим називом. Орган има рок 30 дана да одбаци, у
противном странка је регистрована.
Престанак рада – самостална одлука, фузија са другим ст, судска забрана - након чега надлежно лице мора да
обавести орган управе. Забрана деловања (надлежност Уставног суда) – позивање на насилно рушење уставног
поретка, кршење људских и мањинских права, национална и верска мржња; такође и да ли је статут странке
сагласан са Уставом – мора да се усклади, да се поново поднесу пријаве, 10000 потписа, оверене изјаве чланова,
иначе се брише из регистра.

8. Финансирање политичких странака

Закон прецизира ово у 2 аспекта: финансирање редовног рада и финансирање трошкова изборне кампање.
Средства из јавних извора (буџет) добијају за оба наведена аспекта (0,105% пореских прихода за финансирање
парламентарних странака). Приватни извори – чланарина (статут), прилози (физичко лице може дати за једну
календарску годину прилог од 20 просечних плата), наследство, легат, приход од имовине.
Забрањено финансирање од стране страних држава, страних приватних и физичких лица, анониминих дародаваца,
јавних установа и предузећа, верских заједница, приређивача игара на срећу, приватних предузећа која врше јавне
услуге.... Посебно је забрањено давање обећања или стављања у изглед било какве привилегије или личне користи
дародавцу политичке странке, као и давање прилога политичком субјекту преко трећег лица и прикривање
идентитета даваоца прилога и износа прилога. – ако се нешто од овога деси, странка је дужна да то пренесе на
рачун буџета РС у року од 15 дана.
За трошкове изборне кампање буџети РС, АП, ЛС издвајају 0,07% пореских прихода буџета (и ванредни и
редовни избори) – 20% од тога дели се једнако листама, а 80% након избора сразмнерно броју мандата. Приватно
– ф.лице 20 просечних плата, правно лице 200 просечних плата. За ово се прави посебан рачун у банци, а
непотрошена средства морају да се уплате у буџет – 30 дана од резултата Агенцији за борбу против корупције
странке достављају извештај о прикупљеним и утрошеним средствима.

9. Утицај законских решења из 1990. и 2009. на динамику политичког

организовања
27. јула 1990. основано је првих 5 странака: СПС, ДС, Српска светосавска странка, Народна радикална странка и
Странка самосталних привредника и сељака.
Од успостављања до ограничавања вишестраначја: законска решења из 1990. и 2009.
године
Пад Берлинског зида 1989. симбол је покретања промена и транзиције социјалистичких држава ка либералнијем
моделу – укидање монопартизма, нове странке, реформисање ком. партија. Српска политичка елита је преживела
промене прилагођавањем у нови систем (делом и због подељености опозиције, 77 странака основано, 56 уписано у
регистар).

5
Првобитни предлог СКС да се нове партије укључе у политички дијалог и грађење заједничких ставова у оквиру
Социјалистичког савеза радног народа отпао је на IX Конгресу СКС 1989, када је наглашено да СК не полаже
права на политички монопол. Закон о политичким организацијама је усвојила делегатска скупштина (оснивање
– 100 пунолетних, оснивачи, назив, циљеви, привремени орган и овлашћено лице за подношење пријаве; забрањено:
малолетници, позивање на насилно рушење уставног поретка, позивање на верску, националну и расну
нетрпељивост; решење 30 дана).
Реформа нормативног оквира (2009) за оснивање странака десила се због потребе за хармонизацијом прописа у
процеу придруживања ЕУ, ОЕБС-у итд. Успостављено је 2 типа странака: грађанске и мањинске. Раст до тада око
30 странака по години, 2009 је смањен на око 5 годишње. 3 разлога реформе: Постојање два регистра, републичког
и савезног (већина странака је основана за време СРЈ), брисање неактивних странака које су само формално
постојале из регистра (487 странака у републичком и 137 у савезном регистру) и трећи мотив замишљен као део
ширег сета прописа из политичког система (закон о бирачком списку, избору одборника и посланика, изборној
комисији...). Новине: појам политичка организација замењен појмовима политичка странка и странка
националне мањине. Политичка странка дефинисана је као организација слободно и добровољно удружених
грађана основана ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и
учешћа на изборима). Странка нм – орг. чије деловање је посебно усмерено на представљање и заступање
интереса једне нм и заштиту и унапређење права те нм у складу са уставом и законом, а што мора да буде уређено
оснивачким актом те странке.
Учешће на изборима, предлог броја потписа за оснивање (5000 и 500 за нм), уређивање поступка оснивања и
подношења документације за упис у регистар, предлог закона о поступку спајања, удруживања и престанка рада
странака (на 8 година обнављање уписа у регистар осим ако немају освојене мандате) главне су новине. И поред
неслагања парламентарних странака са Уставним судом по питањима повећавања броја потписа и поступком
престанка рада странака, главно очекивање законодавца је у највећој мери испуњено - кроз нови регистар је прошло
123 (74 мањинске) странке, 8 је у међувремену избрисано и крајем јуна 2020 у регистру постоји 115 странака.
Тешкоће при формирању странке доводе до појаве трговине странкама – 8 странака је променило име и уступило
инфрструктуру (Шапић-Од ПУЛС-а СПАС, Тадић од Зелених Србије СДС, Ђилас од Зелене еколошке странке
ССП...). Постоје и злоупотребе са мањинским партијама због мањег изборног прага.

10. Утицај контекстуалних фактора и промена изборног система на

динамику политичког организовања
Зашто настају нове партије у Србији?
Према теорији стратешког уласка Герија Кокса, партије ће ући у изборно такмичење само ако је вероватноћа
победе довољно велика да оправда трошкове. Три групе објашњења се своде на сличну основу – партије настају
ако су трошкови уласка мали, а вероватноћа да се придобије подршка бирача и мандата у представничким телима
велика.
Ове претпоставке не важе у потпуности у Источној Европи јер се партије од 1990. развијају као организације са
слабим везама са изборном базом, малим значајем чланства, доминантном улогом лидера; постоји ниска
идентификација са партијама, ниска легитимност партија – све ово показује да партијски систем у РС није
институционализован. Странке нису последица постојања снажних друштвених и историјских импулса, већ врста
алатке која омогућава испуњавање политичких амбиција (освајање власти или представљање идеја).
Период 1991-1999: Савезни и републички регистри , просек 22,5 партија; 15,5 само републички (60,5% имало
седиште у београдским општинама).
Период 2000-2008: Савезни регистар минималан број; 30,67 републички (51,1% „београдских“, због
децентрализације и партијског организовања нм).
Број од 446 партија од 675 регистрованих које су се у 30 година такмичиле на 3 нивоа бар једно, (савез, република,
локал) показује да је у великом броју случајева било речи о изборним авантуристима са малим шансама, али било
је и амбициозних оснивача са циљем да се укључе у политички живот.

6
Изборне реформе од успостављања вишестраначја: Двокружни већински систем (1990), пропорционални (9
изборних јединица, 5%цензус, Д’Онтов систем, 1992), +29 изборних јединица (1997), Србија једна изборна јединица
(2000), 3% цензус (2020). Током 90-их, када већи број изборних јединица омогућава политичким субјектима да се
боре за гласове на националном нивоу, након 2000. и увођења једне изборне јединице (и дебеоградизација
странака, 5% цензус) велики број новооснованих актера се окреће локалним изборним утакмицама, зато што су
ту имали највеће шансе. Но, након пооштравања услова регистрације 2009. локални избори се враћају у ритам пре
2000.
Закључак: На динамику политичког организовања у претходних 30 година стога су испреплетано утицала три
фактора: нормативни услови који су регулисали оснивање, регистрацију и брисање странака, контекстуални
фактори (близина расписивања избора, демократизација и децентрализација) и инситутуционални фактори
(изборни систем).

11. Развој политичког плурализма у Србији

1. Фаза развоја партијског система Србије – од оснивања првих партија до пада Милошевића (1990-2000), 2. фаза
демократске транзиције и владавине ДОС-а (2000-2008), 3. фаза изборне победе про-европске Србије (2008-2012),
4. фаза повратка снага старог режима на власт (2012-2019)

Симболички значајни датуми: 6. јануар 1989 - оснивање Српске народне обнове (Мирко Јовић председник) као
прве опозивионе странке у Социјалистичкој Републици Србији и 27.7.1990 - оснивање СПС.
Први део транзиције, 1990-2000: За разлику ид других посткомунистичких друштава, у Србији опозиција није
наметнула поделу на комунисте (стари режим) и анти-комунисте (реформске снаге) и није успела да искористи
играње на националну карту (Милошевић то превентивно ради кроз догађање народа и анти-бирократску
револуцију). Милошевић је преузео улогу заштитника српског народа као неко ко реагуује на изливе сепаратизма
и национализма Словенаца и Хрвата, али и српског национализма (СПО). Први избори 1990, већински систем –
СПС 46%, 194 мандата; СПО 16%, 19 мандата; ДС 7%, 7м; Демократска заједница војвођанских Мађара 8 мандата.
За СПС економске теме нису биле битан део идентитета (играли на карту страха од промена), а успех је почивао на
популарности Милошевића. СРС је имала улогу кооперативне опозиције која је погодовала СПС-у. Избори 1992.
СРС осваја чак 22% (6% од СПС-а), али избори 1993. утврђују власт СПС-а (36%).
Због доминације националних тема, а у потрзи за адекватном тактиком борбе против режима, унутар ДС-а јављају
се сукоби: први 1992. када се издваја група која оснива ДСС (због неслагања око ДЕПОС-а и сарадње са СПО) и
други 1994. кад је Мићуновића заменио Ђинђић на челу странке.
У међувремену су нашли механизме борбе – 1996. коалиција Заједно (СПО, ДС, ГСС) осваја локане изборе на
много места (БГ, НС) – протести због непризнавања резултата од стране режима, који на крају попушта. Тиме је
пронађен модел за ванинституционалну борбу и одбрану резултата.
Избори 1997 – Бојкот ДСС, ДС, ГСС, само СПО улази у парламент (настају сукоби у коалицији заједно). СРС
улази у владу са СПС (црвено-црна коалиција).
Присутније су биле националне и вредносне теме, насупрот економским.
ДОС кандидат Војислав Коштуница побеђује у првом изборном кругу на превременим изборима 2000, што је
потврђено и на парламентарним изборима (2/3 мандата)

12. Партијски систем Србије након 5. октобра

Јавља се брза и дубока подела и фрагментација партијског система настала је као плод ривалстава унутар ДОС-а
и непостојања консензуса о многим питањима (статус КиМ, однос са ЦГ, реституција). То доводи и до повратка
СПС-а на првим изборима после 2000.
Проблеми владајуће већине у првим годинама: Удаљавање црногорског руководства и отежан избор за председника
Србије због уставног цензуса од 50% изашлих бирача (Србија није имала председника, а СРЈ није функционисала
због подељености ЦГ странака о будућности земље). Настају сукоби између ДСС и ДС који ојачава снаге старог

7
режима. Истовремено се јављају проблеми тешке економске ситуације, потреба да се земља врати у међународне
организације, криминалне групе, отуђени центри моћи у војсци и полицији.
Децентрализација: СПС и СРС против децентрализације због могућности појаве сепаратизма, ДСС за
децентрализацију (као део решења за опстанак КиМ у Србији) и ДС, ГСС, ЛСВ, Г17 за (као средство економског
развоја).
ЦГ и КиМ: СПС,СРС- повратак на пређашње стање; ДОС-преговори са Приштином и Подгорицом; Г17 и
Демохришћани (Батић) за одвајање ЦГ од Србије.
Изручење Милошевића и Хашки трибунал: ДСС напушта владу због тога 2001, мандати ДСС противправно
одузети; сукоб ДСС и ДС (републичка власт под контролом ДС вс савезни ниво под контролом ДСС).
Насупрот вредносних питања, странке су се у великој мери слагали око економских питања- повећање тржишног
утицаја. Разлике настају тек након првих ефеката приватизације и укључивање синдикалне сцене блиске СПС и
СРС (СРС имао уцењивачки потенцијал – није предодређен за владање јер нема коаллициони потенцијал, али
утиче на политичку сцену).
Парламентарни избори 2003- након убиства Ђинђића, ванредног стања и полицијске акције „Сабља“, и избора
Зорана Живковића за премијера.

13. Партијски систем Србије 2003-2007. – балансирање између сукоба и

сарадње
Парламентарни избори 2003- ДОС већина (ДСС 22% ДС 14% Г17 13%) СРС 82 мандата, СПО/НС и СПС по 8%,
Толеранција (мањинске, либереалне ГСС и леве СДУ странке) 4%.
ДОС се дели на 3 групе: Реформску ДС, конзервативнију ДСС и економски либералну Г17.
Формирана је мањинска влада ДСС/СПО-НС/Г17 (уз подршку социјалиста, што изазива тензије на обе стране
због непринципијелне коалиције). СРС се позиционирала као антисистемска сттранка, настављач Милошевићеве
политике.
Тадић изабран за председника 2004, а бирачи ДСС-а кажњавају због сарадње са социјалистимаа и радикалима
(кандидат ДСС Маршићанин био на 4. месту). Као и у осталим транзиционим режимима, бирачи се групишу на
два пола – оних са захтевом веће улоге државе и оних тржишно оријентисанијих. Ипак, економске теме су биле
маргинализоване (сведене на корупционашке афере), а лустрација није спроведена.
Ипак, почели су преговори са Приштином 2006. (РС нуди више од аутономије, а мање од независности, а Албанци
само независност). Паралелно са тим одвијао се процес осамостаљења ЦГ. По убрзаном процесу, са учешћем свих
странака договорен је текст Устава, као баланс између тада најјачих политичара – Тадића и Коштунице. Ипак
незадовољство одређеим решењима довело је до стварања ЛДП-а из ДС крајем 2005.
Превремени избори 2007 – Радикали највише, ДС 22%, ДСС 16,6%, Г17 6,8%, СПС 5,6%, ЛДП(ГСС, СДУ, ЛСВ)
5,6%. Влада – ДСС, ДС, Г17 – 6 месеци и сукоби на релацији ДСС-ДС.

14. Партијски систем Србије 2007-2012.

Године расплета
Период 2004-2008. обележава поларизовани плурализам, а врхунац поларизације је у време председничких и
парламентарних избора на релацији ДСС-ДС. Основна питања пост-Милошевићеве Србије око којих се водила
борба су – питања територијалне организације државе, основних вредности друштва, исхода транзиције и
спољнополитичке оријентације (Сва питања су испреплетена и без хијерархије: КиМ, Хаг -> Чланство у ЕУ->
најважнији спољнополитички циљ и симбол успешне транзиције).
Блокада европских интеграција због неизручења Младића и Караџића и одбијање Ахтисаријевог плана за Ким
доводе до поларизације на евроскептичне и националне и проевропске политичке сцене (подела на Евро/Косово
центричне странке – ДС и СРС). Остале линије расцепа – регионализам-централизам, вредносни расцеп
традиционалисти-модернисти, „српски евро-капитализам“-„аутохтони српски нео-социјализам.“

8
Председнички избори 2008 – Тадић ДС (подржао Г17 и мањинске странке), Николић СРС, Мркоњић СПС, Веља
Илић НС (подржао ДСС), Јовановић ЛДП. Други круг Николић и Тадић – тесна победа Тадића за око 100000 гласова
(подржан гласачима ЛДП, и врв трећином ДСС/НС/СПО).
Косово проглашава независност неколико недеља после избора, седи митинг Косово је Србија и предлог
скупштинске Резолуције о заштити територијалног интегритета РС у односима са међународним
организацијама коју предлаже СРС (подела министара по овом питау) – Коштуница враћа мандат народу.
Парламентарни избори 2008 – За европску Србију (ДС, Г17, ЛСВ, СДП) 38%, СРС 29%, ДСС 11%, СПС7%, ЛДП
5%. СПС/ЈС/ПУПС улази у владу са ДС (потписана и декларација о помирењу) и обе странке настоје да се
„социјалдемократизују“ на основу имиџа. Овим се кренуло од некадашњег поларизованог плурализма ка
умеренијем плурализму.

Друга смена власти

СНС –Дистанцирање од Шешеља било је присутно у СРС још пре 2008. Странка није имала коалициони потенцијал
и као таква никада не би могла да дође на власт, чак и када су им горуће (националне) теме ишле на руку, а Николић
зато прави „радикале који могу да добију изборе“. Убрзо је постало јасно да ће највећи део радикала да промени
страну – утисак је био дда се СРС превише радикализовала, а и друге странке су једва чекале да се реше проблема
званог СРС, као и тајни преговори ДС са руководством СРС (разлози брзог трансфера у СНС). Ово је потврдило
прелазак у умерени поларизам. Тако ДС и СНС долазе у центар са својих полова, покушавајући да буду што
свеобухватније. Двери и ЛДП заузимају крајње упражњене полове. ДСС одлази на традионалистички пол сцене
везујући се само за питање КиМ, СПС се полако враћа идеолошким коренима (игра на карту југоносталгије,
антиглобализма и враћа иконографију) Г17 постаје УРС.

15. Партијски систем Србије после 2012.

Избори 2012.
Влада Мирка Цветковића (ДС, Г17, СПС) издржала је цео мандат, иако није имала најбоље резултате у економији
(јавни дуг се удвостручио, стопа незапослености порасла за 10%, просечна плата пала на 333е са 409), Европским
интеграцијама и стању демократије (прејак утицај Тадића који је онемогућавао нормалан рад извршне власти).
Успостављене су и гранични прелази са КиМ.
Кампању су обечежила економска питања, а и ДС и СНС су се обраћале средњем бирачу. СПС наставља са
реидеологизацијом и тезом да је Србији потребна социјална правда, економски суверенизам и одбацивање ММФ-
а.
Парламентарни: СНС 26%, ДС 24%, СПС 14%, ДСС 7%, ЛДП 6,5, УРС 5%. Због лоших односа ДС и УРС, Дачић
формира владу под својим патронатом – СНС/СПС/УРС.
Председнички: Николић побеђује Тадића у другом кругу за 660000 гласова.
Економска питања су постала примарна јер је СНС желео да раскине са СРС традицијом, а проевропске странке
се нису осећале угодно на терену КиМ вс ЕУ. Идентитетна питања постају важна су била битна крајњим странкама
(ДСС, ЛДП, СРС, Двери).

Владавина СНС кроз континуиране изборне кампање

Први велики испит био је спровођење Бриселског споразума и интегрисање институција са севера КиМ под
управу Приштине.
Економске теме доминирају – борба против корупције и хапшење Мишковића (подиже рејтинг напредњацима на
40%). Наратив о пљачкашкој приватизацији камен темељац СНС идеологије. УРС иступа из владе 2013, а
Радуловићу и Лазару Крстићу поверена еконосмска министарства као експертима који означавају јавну
потрошњу као највећи проблем и заговарају рестриктивније политике – како је већ раније уведен солидарни
порез на плате у јавном сектору, ове политике не наилазе на подршку у влади, па Радуловић прелази у опозицију
(ДЈБ).

9
Ванредни парламентарни избори 2014 – напредњаци желе да потврде повећање подршке: СНС 48%, СПС 14%,
ДС 6%, СДС/ЛДП/ЛСВ 6%. У парламент није ушла ниједна евроскептична партија (СРС. ДСС, Двери – збирно 10-
15%) чиме је смањена репрезентативност парламента.
Вучић у овом сазиву постаје премијер и СНС преузума важне полуге моћи, свест о СНС доминацији.
Мигрантска криза створила је идеју стабилократије – власти у Бриселу нагласак стављају за стабилно и
кооперативно функционисање земаља западног Балкана, насупрот до тада примарним питањима демократије и
људских права.
Ванредни избори 2016. показују да СНС влада преко производње криза и медијске тензије, жеље да се профитира
над разједињеном опозицијом и да АВ учествује као најпопуларнији политичар у кампањи. СНС мање мандата
сличан бр гласова, СПС 11% (ПУПС прешао у СНС), ДС 6%, СДС/ЛСВ/ЛДП 5%, СРС 8%, Двери/ДСС 5%, ДЈБ 6%;
СНС осваја и Војводину и централне БГ општине. Контроверзе: РИК утврдио у први мах да Двери/ДСС фали 1 глас
за цензус; Сава Мала, рушење кућа у изборној ноћи.
Председнички избори 2017 – АВ, Јанковић, Бели; Президенцијализација политичког система (обједињавање
улоге председника и председника странке владајуће већине; Тадић исто, али са мање утицаја). СНС ставља све
политичке и друштвене институције под својом контролом. Медији, независна и регулаторна тела под контролом
СНС. Фридом хаус 2018 – Србија је делимично слободна земља.

16. Партијски систем Србије и изазови популизма и антипартизма

Садашња фаза развоја партијског система: упитан демократкски карактер друшта, систем са предоминантном
партијом, атомизована опозиција, повећање идеолошке хетерогености власти и опозиције.
СНС заузима широк идеолошки простор – про-европске и умереније верзије радикалских идеја. Идеолошке
контрадикторности унутар СНС се негују и промовишу поделом улога – зна се који министри промовишу које
идеје. СНС овиме добија могућност да се врати у одређеној мери старим радикалским идејама, а са друге стране
оваква позиција је важна због могућности пасивизације опозиције (за СНС је важно да она буде подељена, нпр око
КиМ и ЕУ).
Популизам и СНС: наступају из позиције „покрета незадовољних“, који обећава обрачун са корупцијом,
значајно умањење трошкова, промену менталитета и штедњу у јавном сектору. СНС наступа као странка
обичног народа и говори против отуђене елите коју чине Г17 и ДС, тајкуни који су се обогатили у сумњивим
приватизацијама (Мишковић) позиционирајући се као странка која брани демократски режим од узурпатора који
су преварили народ.
„Непријатељи“- Међународна заједница и народи региона: ЕУ интеграције, али и критика Брисела, о утицајним
државама (Немачка и Аустрија) говори се у суперлативима; помирење и регионална сарадња али и критика
Хрватске због положаја Срба. Због ове слојевитости, настаје подела улога – министри обично покрећу вербалне
сукобе, а Вучић наступа као помиритељ, док су према опозицији подједнако ратоборни. Критике надомешћују
позивањем на власт већине и подршку народа. Напади на медије и оптужбе да су финансирани из иностранства
итд...

Двери наглашавају културно-вредносне ставове као примарне (православље, традиција, породица), за разлику од
других десничарских партија (које идентитет граде на навионализму, еврсоскептицизму, питању КиМ итд, иако
Двери и то подржавају, али не као примарно). Наратив о елитама које намећу вредности супротне народном и
већинском уверењу. Популизам се очитује у чињеници да Двери критикују не само владајуће странке, већ цео
партијски и страначки систем.
ДЈБ – нагласак на транспарентности и одговорности (меритократија), образовању, стручности. Не може се рећи
да је популистички покрет.
Бели – симбол антипартизма и презира ка политичарима
Саша Јанковић – први изабрани заштитник грађана, пажњу јавности привукао сукобом са владом након афере
Савамала, јер је покушао да натера надлежне органе да спроведу истрагу. Ново неполитичко лице (ДС подржао).
Након тога основао ПСГ.
Ндмбгд –леви популизам.

10
Утицај популизма на партијски систем у РС
Изузетан степен неповерења у политичке актере и уверење у отуђеност и корумпираност политичких и
економских елита, изузетно сужен идеолошки простор омогућавају да „танке“ популистичке идеологије не делују
неразвијено.
У односу на Мађарску и Пољску, случај СНС је додатно интригантан јер покушава да избегне идентитетна питања
као основну линију препознавања и јер је формално про-европске оријентације.
У СНС постоји заиста добро осмишљен програмски баланс (и ЕУ и популизам и старе идеје), а то јој олакшава
чињеница да заузимају центар политичке сцене (велику подршку бирача), чињенице да је опозиција подељена и
медијска доминација.
Двери се највише уклапају у модел савремених популистичких странака – странка нове деснице, православне
вредности и анти-имигранстски ставови. На другом страну спектра је ндмбгд. ДЈБ се ту не сврстава јер се не позива
на народ, нити има анти-елитистичке ставове.

Могући правци даљег развоја

ПСС је у почетним фазама пратио очекиване фазе и био упоредив са другим источноевропским системима, а у
каснијој фази јавила су се одступања која се могу повезати са влашћу СНС. Партијски систем је након
плурализације је требало да се консолидује плуралистичка демократија. Ипак, добили смо једну доминантну
странку и атомизацију опозиције.
Позиција СНС омогућена: Легитимитетом добијеним од међ. заједнице, доминација над медијским системом и
одсуство дебата, производња послова за страначко запошљавање., стање опозиције.
4 могућа сценарија:
1. Стабилократски status quo – Средњорочна непроменљивост ситуације – Ако СНС задржи стабилократски
оквир у коме Брисел и Вашингтон виде поузданог партнера (преговори са Приштином).
2. Радикализација напредњака – уколико се консолидује опозиција или ако СНС буде суочен да испуни нешто
око КиМ, па СНС одустане од сарадње са међународном заједницом и склизне ка старим позицијама.
3. Стварање новог ДОС-а – Опозиција би морала да створи широку коалицицју, критикује Вучића и поистовети
га са Милошевићем
4. Две колоне – опозиција подељена на 2 блока, традиционалистички и модернистички. У зависности од тога где
СНС падне на испиту, КиМ или ЕУ, то би снажило један од блокова, а биирачи би били мотивисанији за идеолошки
хетерогеније коалиције

ДРУГА ХРЕСТОМАТИЈА

1. НАРОДНА ИНИЦИЈАТИВА И РЕФЕРЕНДУМ

17. Појам полунепосредне демократије и народна иницијатива
Појам полунепосредне демократије
Непосредна демократија је примена идеје демократије као директне владавине народа. Постоји када се припадници
једне политичке заједнице окупљају на јавном месту и одлучују о јавним пословима (V и IV век пне, еклесије у
Атини). Са становишта савремених држава, непосредна демократија је у домену утопије (немогуће је сабрати све
грађане да врше јавне послове). Ипак, она је могућа у малим територијалним јединицама (локалне самоуправе)
– Пример неколико швајцарских кантона који имају мали број становника и у којима је највиши кантонални орган
Landsgemeinde (скуп свих пунолетних грађана који 1 годишње усвајају кантоналне законе и бирају функционере
и посланике).
Замена јој је данас представничка демократија, коју критикују теорије друштвеног уговора и народне
суверености као облик отуђивања суверености од свог носиоца. Да би се ублажила представничка демократија,

11
примењује се: императивни мандат, опозив, кратко трајање мандата итд. Временом је развијено је још облика
одлучивања грађана у оквиру представничке демократије: народна иницијатива, референдум, народни вето и
плебисцит. Према садржини радње их делимо на оне у којима народ предлаже доношење аката(народна
иницијатива) и оне у којима народ доноси акте (референдум).

Народна иницијатива
Народна иницијатива је овлашћење одређеног дела бирачког тела да покрене поступак за промену устава или за
доношење закона – доносилац тих аката има обавезу да по предлогу бирача поступи. Она присиљава парламент
да одлучује о закону који бирачи предлажу, омогућавајући народу да добије законодавство какво жели. Има два
облика:
1. Проста/неформулисана иницијатива – подносиоци општим изразима означавају циљ закона који желе, а
парламент сачињава формални текст.
2. Формулисана иницијатива – Устав Италије предвиђа овај облик: ова иницијатива је у припремљен предлог
закона по члановима.
Закон је усвојен ако га изгласа парламент, а ако га не усвоји, предлог иде на народно гласање (а може и директно
на народно гласање). Ови модели постоје у Швајцарској (у кантонима); ипак она не постоји код њих у савезном
законодавству, али са друге стране ако је народна иницијатива формулисана као припремљени предлог по
члановима за промену устава, о томе се непосредно изјашњавају грађани, а савезни парламент може да предложи
противпредлог.

18. Референдум
То је установа помоћу које грађани непосредно изражавају своје мишљење о мерама власти које је предузела или
које намерава да предузме. Уколико је референдум уставна обавеза, ззакони које је усвојио парламент су коначни
кад их усвоји бирачко тело (опције за или против).
Према предмету: уставотворни, законодавни, административни, финансијски и референдум у области
међународних односа и међународног права.
Према времену: Претходни (претходи акту државе – Устав Италије којим је промењен облик владавине и устав)
и накнадни (после акта државе, али без чије потврде и нема тог акта – Уставотворни референдум који је предвиђао
Устав РС 1990) .
Према дејству: Конститутивни (потврђује) и аброгативни (одбацује).
Према правном основу: обавезни (предвиђен уставом, акта нема без пристанка бирачког тела) и факултативни
(кад га захтева одређени проценат бирачког тела, одређени бр држава чланица, одређени број посланика или шеф
државе).
Према обавезности одлуке: обавезујући и саветодавни (само се даје мишљење, а парламент одлучује о усвајању)
Арбитражни референдум –неки орган (шеф државе по правилу) износи на арбитражу спор између њега и
парламента или између домова.
Акт усвојен на референдуму има исту правну снагу као акт усвојен у представничком телу. Услови успешног
референдума: Први услов је да бирачи могу слободно да се изразе (кампања мора да буде слободна); други је да
бирачи буду квалификовани, компетентни (да располажу одређеним знањима и обавештењима – Слободан
Јовановић одсуство ових способности назива „моралном сметњом“ за спровођење референдум); и посебан услов
је начин на који је питање постављено (не сме бити двосмислено, мора бити једноставно, нпр република или
монархија, а не нпр закон од 50 чланова).

19. Народни вето и плебисцит

Народни вето
Подврста законодавног референдума којом бирачи укидају важење постојећег закона. Закон доноси парламент,
али може да се примењује само ако после одређеног времена народним ветом он не буде поништен као да никада

12
није ни донесен (вето на закон има повратно дејство). За то је потребна већина уписаних бирача, а не само
гласалих. Монтескје ово назива власт спречавања (јер нема никакве креативне власти).

Плебисцит
Право народа да одлучује о себи самом. Танка је разлика са референдумом:
Референдум може бити уставотворни или законодавни, а плебисцит народно гласање којим се изражава поверење
или неповерење према једном човеку у чијим је рукама државна власт, тако што се одобравају његови акти или
им се изражава противљење.
Референдум је право бирачког тела да се изјасни о некој нормативној мери, а на плебисциту се изјашњавају о
питањима као што су: облик владавине, присаједињење територије, поверење једном лидеру итд (ствари у вези са
структуром, статусом и обликом државе).
Референдум: за или против једног решења; Плебисцит: за или против једног човека (пр Де Гол).
У аутократским системима на бираче се врши јак притисак да следе вољу предлагача плебисцита. И кад је
политички и уставни поредак у основи демократски, ауторитарне личности склоне су да користе референдум као
плебисцит за потврду свог ауторитета.

20. Народна иницијатива и референдум у РС

Народна иницијатива и референдум су облици изражавања суверености грађана. Устав Републике Србије из 2006.
године задржао је решење из претходног Устава из 1990. године – „Сувереност потиче од грађана који је врше
референдумом, народном иницијативом и преко слободно изабраних представника“ Постоје народна иницијатива
за доношење закона (30000 потписа) и промену Устава (150000).
Питања која не могу бити предмет референдумског одлучивања: Обавезе из међународних уговора, закони који
се односе на људска и мањинска права и слободе, порески и други финансијски закони, буџет и завршни рачун,
увођење ванредног стања и амнестија, као и питања изборних надлежности Народне скупштине.
Обавезан референдум: Захтев већине укупног броја народних посланика или 100000 бирача, ако се односи на
промену Устава (одлука је важећа ако ју је подржава већина изашлих бирача; непрецизиран цензус), о промени
граница РС, оснивање, укидање и спајање АП, локална самоуправа (оснивању, промени и укидању јединице
локалне самоуправе претходи референдум на њеној територији).
Факултативни реф. Скупштина може расписати о сваком питању из њене надлежности, осим наведених изузетака.
АП и локалне самоуправе могу их користити у питањима из њихове надлежности.

2. ИЗБОРНИ СИСТЕМ СРБИЈЕ

21. Појам и значај изборног система
Бирање изборног система је за сваку демократију једна од најважнијих одлука, јер једном успостављени системи
трају доста дуго јер се интереси, понашања и активности политичких актера устаљују.
Чест пример конституисања једног изборног система су „политичка трансплантација“ неког изборног модела
који служи као узор, као и промоција оног система од стране политичких актера у коме би имали највише користи
– тежња да се обезбеди политичка предност је често пресудан фактор у бирању изборног система.
Уже значење изб. сист –начин изражавања опредељења грађана за странке и кандидате, што се претвара у места
у парламенту (погоднији за проучавање последица које производе системи). Шире значење (распрострањено у
земљама са кратком изборном традицијом) – све што се тиче изборног процеса, од изборног права до организације
избора (користан за упознавање свих фактора који делују у изборном процесу). Уређење активног и пасивног
бирачког права, кандидати, кампање, изборне јединице, гласачки листићи, финансирање, претваеање ггласова у
мандате – све су то елементи сваког изборног система.
Истраживање избора резултира са 2 дијаметрална виђења: Максималистичко саму судбину демократије везује
за изборе, а минималистичко им придаје споредну улогу – ниједно виђење није добро, нпр сви проблеми развоја
демократије се не могу решити само реформом изборног система, а минималистичке нису добре јер у земљама у
транзицији већи значај демократичности политичког система придају решавању проблема развијености и

13
социјалних сукоба, политичкој култури, партијским конфликтима, различитим облицима изборне корупције, што
изборне реформе може потиснути у други план.
Изборни систем је у суштини скуп приннципа и процедура којима се гласови преводе у мандате. То је веома
сложен подсистем политичког система у коме се бирају функционери. Отуда важност изборног система на низ
других подсистема (страначки пре свега).
Нема демократске државе без изборне демократије. Одсуство прецизних и кодификованих норми изборног права
отвара простор за пристрасност, арбитрарност, произвољност у изборном процесу (одлука бирача може бити
фалсификована новцем, силом, влашћу и манипулацијама). Изборно право је шири појам од изборног система.
Изборни систем се уређује уставом (утврђује демократске принципе који гарантују слободне изборе, број
посланика, карактер мандата, поступак опозива...), законима који уређују највећи део изборног система (изборне
јединице, гласање, утврђивање резултата, расподелу мандата, евиденција бирача...), посебан нормативни корпус
(упутства, закључци, правила којим се одређују рокови, процедуре., све што није уређено законом...).
Уставима се често прописује да морају бити усвојени посебном квалификованом већином која даје већи
легитимитет (не треба да буду производ владајуће странке). Странка која има већину која „подешава“ правила
изборног закона руши смисао легалности парламентарне законодавне државе. У том случају изборни закони су
само механизми којима већина узурпира власт, потчињава мањину, претвара је у трајног губитника и укида
парламентарну државу. Изборни закони су демократски само ако свакоме дају једнаке шансе да буду већина, власт
(зато мора бити ствар што ширег страначког политичког консензуса).
Бројне међународне орг. изграђују стандарде који су основ за вредновање демократског капацитета националног
изборног система – та међународна нормативна улога представља подстицај за унификацију појединих елемената
изборног система.

22. Елементи изборног система

Изборне јединице, кандидовање, пребацивање гласова у мандате, бирачко право и евиденција бирача, изборна тела,
кампање, престанак мандата, заштита бирачког права. Ови делови се не могу посматрати изоловано,немогуће је
анализирати поједине елементе независно једне од других и зато њихова повезаност и условљеност изборима дају
„системски“ карактер.
Избори нису само пуко гласање, јер попуњавању листића и расподели мандата претходи много активности, а
резултат избора производи низ последица по заједницу. Могу послужити као средство за стицање трајније позиције
моћи ради остваривања политичких интереса, али и за темељне промене (обележје држава у транзицији).
Изборно управљање - креирање и чување институционалног оквира у коме се одвија гласање, 3 нивоа: прављење
правила, примена правила и решавање спорова о правилима:
1. Прављење правила – стварање процедура изборне утакмице; Истраживачи избора углавном се концентришу
на део правила којим се регулише изборно такмичење и расподела места у парламенту, а остале аспекте изборних
правила често запостављају, сматрају их традиционалним.
2. Примена правила – координација администрације на различитим нивоима која ствара институционални
оквир за изборно такмичење. Административна ефикасност је најподложнија грешкама збоог великог броја
задатака који морају да се обаве у прецизним терминима, укључености великог броја људи на различитим нивоима
орг, комплексне логистичке активности (додатно отежано у федералним државама због сложене државне
структуре, а у транзиционим демократијама неизграђеном локалном самоуправом и неистренираном
администрацијом, тј технички неспособном или политички сумњивом)
Изборни процес мора бири јаван и транспарентан, како административна ефикасност и политичка неутралност
не би биле угрожене.
3. Решавање спорова – без решавања конлфликата у вези са изборним процесом и резултатима, нема ни
процедуралне легитимности, нема ни изборног система, ни изборног управљања.

23. Генеза изборног система РС

Доношењем Устава РС 1990, напуштен је принцип делегирања као основ за конституисање представничких тела,
уведено је вишестраначко надметање. До данас, изборно право Србије је претрпело бројне измене (изборни

14
систем). Генеза изборног система од 1990. до данас не разликује се од других посткомунистичких земаља (честе
промене изборних правила, оспоравање резултата, расцепи).
Први страначки конститутивни избори за Народну скупштину РС 1990: Двокружни већински систем, опште
и једнако бирачко право и тајни избори, 100 потписа за кандидатуру у изборној јединици (једномаднатној), 250
изборних јединица и посланичких места, мандат добија онај ко је добио апсолутну већину (и 50% излазност) –
други круг уколико нису испуњени услови (2 првопласирана кандидата, не гледа се излазност, проста већина). За
овакав систем била је само СПС, остале партије биле за пропорционални (сем Нове демократије која је била за
мешовити).
СПС са око 45% осваја 80% мандата. Мањинске странке (Мађари, муслимани) имале су релативно онолики број
посланика колика је висина удела ових мањина.
Избори за Веће грађана Савезне скупштине СРЈ 1992: Социјалисти РС и ЦГ предложили су мешовити систем:
половина пропорционалним системом, половина већинским, цензус 5%, Д`Онтова формула. – Бојкот опозиције.
Округли сто власти и опозиције – подстакнуто санкцијама, кризим политичких институција, протестима
опозиције; Тачка спотицања – број изборних јединица (опозиција хтела једну). Спор је разрешио тадашњи
председник владе Милан Панић – 9 изборних јединица, 5% ценз, Д`Онтова формула – ово је изгласано као
изборни закон и по њему су одржани ванредни избори 1992. и 1993.
На предлог ДПС-а измењен је закон о броју изборних јединица за Веће грађана СРЈ – ЦГ се од једне дели на 7
изборних јединица. СПС уместо 9 уводи 29 малих изборних јединица којом се смањује пропорционална
представљеност (јер се бирало мање од 10 посланика по јединици). Бојкот опозиције.
После 5. октобра 2000, на предлог СРС, РС постаје 1 изборна јединица. 2001. на изборима није се приметио погубан
ефекат увођења 1 јединице (ДОС се састојао од 24 странке). Након цепања ДОС-а, на изборима 2003. по први пут
нису у Скупштину ушле мале (мањинске пре свега) странке.
Реформе до 2020: Посланици могу да свој мандат ставе на располагање политичкој странци која га је предложила
за место посланика – тиме они постају страначки везани мандати – То је укинуто након одлуке Уставног суда и
притиска са стране. Ипак, листе су остале затворене за бираче. Мера везана за повећања бр. жена – Закон о
локалним изборима 2002. (захтевао 30% мање заступљеног пола), Закон о избору народних посланика 2005. је
усвојио то исто решење, а изменама Закона су поткрепљене додатним гаранцијама 2011.
2011-2020. није било измена изборног система. Пропали преговори на ФПН-у опозиције и власти, бојкот.
Изненадно снижавање изборног цензуса на 3% - стварање привида демократског легитимитета, контрола над
парламентом; циљ реформе је осигурати довољно, али не и превише плурализма који режим не би могао да поднесе.
Увећан је удео представника мање заступљеног пола на изборним листама (на сваких 5 места по двоје) – то
може да се злоупотреби тако што би се посебно у локалним скупштинама кандидаткиње за одборнике ставиле нпр.
на 4. и 5. место, као и 9. 10. Друго апсурдно решење: повећање гласова мањинским партијама са резултатом мањим
од 3% за 35% (тиме би партије са 3-3,5% имале мање мандата од оних са испод 3%).
Важећи изборни систем Србије у нормативном смислу уређен је разуђеним системом норми које су садржане у
Уставу РС, Закону о избору народних посланика, Закону о избору председника Републике, Закону о локалним
изборима, Закону о политичким странкама, Закону о финансирању политичких активности, и низом
упутстава и правила Републичке изборне комисије. Председник се бира непосредно, двокружним изборним
системом; Одборници пропорционални систем, једна изборна јединица, 3%. Изборе за посланике расписује
председник Републике (од расписивања до одржавања 45 – 90 дана), мандат четворогодишњи.

24. Изборно право и евиденција бирача

Изборно право РС – активно и пасивно бирачко право, постављање питања грађана кандидатима,
обавештавање о активностима кандидата итд.
Евиденција – врши се преко бирачких спискова које воде локални органи. Општи бирачки списак води се
компјутерски. Бирач може бити уписан само на једном месту у бирачки списак, према пребивалишту (на захтев
бирача може бити уписано и боравиште). Расељена лица се пријављују у месту у коме су пријављени са тим
статусом. У бирачки списак се уносе и држављани који привремено бораве у иностранству према последњем

15
пребивалишту (уписују се о подаци о боравишту у иностранству). Решењем општинског органа, бришу се лица која
су умрла или променила пребивалиште.
Дан након расписивања избора, грађани могу да врше увид, могу да траже упис, брисање, измену, допуну или
исправу бирачког списка. Најкасније 15 дана пре избора, Министарство задужено за управу закључује бирачки
списак доставља решење РИК-у, који укупан број бирача објављује у Службеном гласнику.
2012. је израђен централни јединствени бирачки списак у електронском облику и омогућено је по први пут
гласање према месту боравишта.
25. Изборни органи
РИК и Бирачки одбори – Чланови и заменици чланова не могу бити рођаци, супружници, кандидати (или се орган
распушта, а избори понављају). Рад им је јаван.
1. РИК - председник и 16 чланова које именује Скупштина на предлог посланичких група, а у проширеном
саставу има и по једног представника подносиоцца изборне листе. Секретара исто бира скупштина из редова
стручних радника скупштинске службе, а у раду учествује без права одлучивања. Сви имају заменике дипломиране
правнике. Мандат органа је 4 год, а функција је старање о законитости избора и техничкој припреми (да лли је
листа поднета у складу са законом, утврђује и објављује резултате)
2. Бирачки одбори – Председник и најмање 2 члана (исто има проширени састав). Бирачки одбор непосредно
спроводи гласање на бирачком месту, обезбеђује правилност и тајност гласања, утврђује резултате гласања
на бирачком месту и обавља друге послове одређене законом и правилима РИК-а.

26. Изборне јединице и кандидовање

Изборне јединице
Једна изборна јединица – смањена репрезентативност Скупштине због мале представљености појединих
општина и округа; деперсонализованост представника и јачање странака (смањена комуникација са бирачима);
Отежана комуникација РИК-а са преко 8000 бирачких одбора.ж

Кандидовање
Кандидати за посланике предлажу политичке странке, страначке коалиције и групе грађана. Подношење
кандидатуре врши се преко изборне листе, чије име се одређује према имену странке, може садржати и име и
презиме носиоца листе (кога одређује предлагач – овлашћено лице које предаје изборну листу и задужено је за
комуникацију са РИК-ом). Носилац листе може бити кандидат истовремено за посланика и за други орган
(председник Републике нпр).
Предлагач доставља РИК-у: потврду о изборном праву за сваког кандидата на изборној листи, писану изјаву
кандидата да прихвата кандидатуру, потврде о пребивалишту кандидата, писану сагласност носиоца листе,
овлашћење лица које подноси изборну листу, уверење о држављанству, судски оверених 10.000 потписа бирача
(бирач може подржати само 1 листу). РИК проглашава листу, или ако нема све елементе налаже листи да за 48 сати
отклони недостатке. РИК листе и кандидате у Службеном гласнику.

27. Изборна кампања – представљање кандидата

Изборни закон у погледу обавеза медија препознаје важност принципа равноправног приступа медијима, а
Закон о електронским медијима потврђује општу обавезу „заступљености без дискриминације“.
Од медијских сервиса захтева се бесплатно и једнако представљање свих потврђених изборних листа
(специјализоване емисије за представљање). Општа начела изборних и медијских закона додатно рарзрађује
подзаконски акт регулаторног тела за електронске медије. Правилник Регулатора разликује 3 врсте медијских
садржаја током кампање: новинско извештавање, бесплатна промоција кроз програме представљања и
плаћено оглашавање. Јавни сервиси су обавезни да осигурају бесплатно и једнако време за све, а приватни
одређују обим предизборног програма али ако се одлуче на могућност бесплатног престављања, мора бити под
једнаки условима (исто је и за плаћено рекламирање). Свакодневно информисање мора бити објективно и не сме
бити дискриминаторско.

16
Главни пропуст правне регулативе изборне комуникације – неспречавање већих победничких шанси оних
учесницима који имају више финансијске моћи; главни разлог пропуста су недостаци у примени закона (нема
органа који би кажњавао медије) – постоји ипак Надзорни одбор који формира Скупштина и чије одлуке нису
обавезујуће (2020. формиран). Регулаторно тело за електронске медије је тако практично једини државни орган
који надзире и санкционише функционисање медија.
РЕМ је једини орган који може да кажњава кршење медијских обавеза током кампање: изрицање опомене
(повреда обавезе), упозорења (тешка повреда обавезе), привремене забране објављивања програмског садржаја
у трајању до 30 дана (нарочито тешка повреда) и одузимање дозволе за емитовање (настављање неизвршавања
законских одредби или прописа)
Ипак, указивања да је РЕМ најслабија карика медијског система довело је до тога да је у кампањи за изборе 2020.
године РЕМ вршио надзор, али тако да је уз телевизије са националном фреквенцијом пратио и две кабловске
телевизије које немају националну покривеност, притом не мерећи тоналитет (позитиван, неутралан, негативан)
и стварајући парадоксалну ситуацију у којој се негативно извештавање о појединим кандидатима и изборним
листама представља као њихова заступљеност у медијима.
РЕМ не само да није успео да спречи утицај новца на медијску слику изборних учесника, ни утицај партија на
власти на њихову већу присутност, већ ни да обезбеди равноправно представљање свакодневних активности
изборних учесника, а понајмање да омогући грађанима да од медија добију реалну слику понуђених политичких
решења за друштвене проблеме и њихове остваривости
уместо изборних обећања, самохвала изборних учесника и оптуживања ривала, чак у отворено корипћење говора
мржње.
28. Изборни дан – гласање
Гласање се обавља на бирачким местима која морају да обухватају 100-2500 бирача. На бирачком месту и 50
метара од њега забрањено је истицање симбола странака, коришћење телефона. Непоштовање правила може бити
разлог за распуштање бирачког одбора и понављање избора на том месту.
Гласање траје од 7 до 20 часова, а продужава се у случају да је било прекинуто дуже од 1 часа (због нарушавања
реда). Бирач гласа на месту где је уписан у извод из бирачког списка (најкасније пет дана му се доставља
обавештење о дану, времену одржавања и адреси бирачког места). Гласа се једном и лично. Гласачки листић
припрема и оверава РИК, штампају се да једном месту на хартији заштићеној воденим жигом, садрже број, назив
листе и име носиоца листе. У општинама где је у службеној употреби и језик националних мањина, листићи се
штампају и на тим језицима. Општинска управа стара се о уређивању бирачких места и припрема за сваки
бирачки одбор потребан број кутија (провидна) са прибором за печаћење и прибором за писање.
РИК је обавезна да сваки одбор буде снабдевен материјалом (гласачки листићи, збирна изборна листа, извод из
бирачког списка, потврде о изборном праву и образац записника о раду одбора).
Бирачки одбор у присуству првог бирача проверава гласачку кутију, уписује у контролни лист који потписују и
чланови одбора и први бирач, кутија се печати и контролни лист се убацује у кутију.
Бирач долази, показује идентификациони документ, члан одбора га заокружује у изводу из бирачког списка и
објашњава поступак гласања, посебном лампом му се проверава кажипрст десне руке, а специјалним спрејом
обележава кажипрст као знак да је већ гласао.
Слепа, инвалидна или неписмена лица имају право да доведу лице које ће уместо њега да обави гласање, а што
се у записник уноси посебно.

29. Утврђивање резултата и расподела мандата

Утврђивање резултата избора, да ли је листа прешла изборни праг и колико ће имати посланика.
1. Прва фаза на бирачким местима – утврђују се неупотребљени листови који се стављају у посебан омот и печате.
Затим се утврђује на основу извода број бирача који је гласао на бирачком месту. Потом се отвара кутија и
проверава контролни лист (ако га нема, обуставља се поступак). Након тога се одвајају важећи од неважећих
(више заокружених листа) листића што се уноси у записник, и број гласова за сваку листу. Ако има више листића
од бирача, одбор се распушта и понавља се гласање на том месту.

17
Записник о раду одбора потписују сви његови чланови, штампа се у 6 примерака (један РИК-у, један на јавни
увид, 4 листама). Најкасније 18 часова од затварања бирачког места се записник и остали материјал доставља РИК-
у који материјал чува 4 године.
2. Друга фаза – РИК утврђује резултате избора; утврђује укупан број бирача уписаних у бирачки списак, број
бирача који су гласали, неупотребљене листиће, неважеће листиће, важеће листиће, број гласова за сваку листу
– у року од 96 часова од затварања б места (и објављује у Службеном гласнику), а подносиоци могу пријавити лице
које ће да присуствује статистичкој обради података.
Од 2020. цензус је 3%, а до тада 5%. Мандати се деле системом највећег количника (број гласова се дели са свим
бројевима од 1 до 250; мандати мањинских странака увећавају за 35% (сваки количник се множи са 1,35).
Изборне листе су затворене и бирачи не могу да утичу на њих.

30. Престанак мандата – поновни избори

Уставом је загарантован слободан мандат посланика (гласање према савести) чиме је уставотворац желео да
спречи прелетање у странке и узурпирање мандата од било кога. Тиме су желеле да се спрече ситуације као када
је ДОС искључио 45 мандата ДСС. Ипак Уставом из 2006. је у ствари слободни мандат постао везани страначки
мандат (све до 2011. посланик је могао да преда мандат странци са чије листе изабран, тзв институт бланко-
оставки).
После критика из Европе и одлука Уставног суда о неуставности института бланко-оставки, довели су до измена
Закона о избору народних посланика 2011, којима је укинут тај институт и прецизирано да оставка мора бити
оверена од стране надлежног суда, да се лично подноси предсенику Скупштине.
Изборни закон предвиђа престанак мандата: подношењем оставке, изрицањем казне затвора (на 6 месеци
најмање), ако је судском одлуком лишен пословне способности, ако преузме функцију неспојиву са фјом
посланика, губитком држављанства, престанком пребивалишта у РС, смрћу. У овим случајевима, РИК
додељује мандат првом следећем кандидату са листе.

31. Финансирање избора

2 аспекта: финансирање изборних органа и подносилаца изборних листа. Захтев за доделу средстава са укупним
трошковима подноси РИК. Закон о финансирању политичких активности је прецизирао начин прикупљања и
трошења новца за кампању.
Трошкови кампање: рад са бирачима и чланством, организовање скупова, штампање пропагандног материјала,
политичко оглашавање, истраживање јавног мњења...
Финансира се из буџета РС у висини 0,07% пореских прихода РС,0,07% расхода буџета територијалне аутономије
и расхода буџета општине; од тога 20% у једнаким износима се додељује подносиоцима листа 5 дана од
проглашења листа, а ако не освоји 1% (0,2% за мањине) дужан је да врати средства; 80% се додељује листама
након избора, сразмерно броју мандата. Расподелу средстава врши Министарство финансија РС и органи
надлежни за финансије територијалне аутономије и локалне самоуправе.
Подносилац листе се може финансирати и из приватних извора – појединачно физичко лице до 20 просечних
месечних зарада, а правно лице 200. Да би се избегле манипулације, подносилац мора да именује лице одговорно
за финансијско пословање и контакт са Агенцијом за борбу против корупције.

32. Заштита изборног права

Бирачи, кандидати и подносиоци листа имају право да поднесу приговор РИК-у због повреде изборног права (у
року од 24 часа од када је извршена повреда). РИК је обавезна да у року од 48 часова донесе решење и достави
подносиоцу којим га усваја или поништава.
Подносилац 48 часова од пријема решења може да поднесе жалбу Управном суду. Ако га суд прихвати, изборна
радња се понавља за најкасније 10 дана.
Санкције: до 3 године члановима изборних органа који су мењали број гласова; гласање 2 пута, одузимање
листића, позивање бирача на одговорност (захтев да каже за кога је гласао) – новчане казне или затвор до годину

18
дана, а за чланове бирачког одбора 3 месец-3 год. Кршње изборне тишине 100-600 х за организације и 10-40 х за
појединце, истицање симбола странке у близини бирачког места 10-400 х, коришћење телефона 10-30 х...

3. ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ИЗБОРНОГ ПРАВА

33. Избори за посланике 1990
Први вишестраначки избори, заједно са председничким после пет деценија једнопартизма. Србија је била једина
република претходне СФРЈ која је прво усвојила Устав примерен карактеру представничке демократије, па онда
одржала изборе (последња одржала, практично последња у посткомунистичким државама). У том мандатном
периоду избио је и грађански рат.
СКЈ од једине и владајуће и једине партије постаје само један од учесника политичког процеса. Политичке странке
настајале су постепено из опозиционих интелектуалних, књижевних и уметничких кругова.
Опозиција је захтевала само расписивање избора, па тек онда доношење устава – матрица у посткомунистичким
земљама према којој су комунисти били углавном потпуно потучени на изборима. Ипак, на референдуму је
одлучено да ипак буде прво буде усвојен устав.

Страначки модели изборног система

Расправа о моделу поларизовала је политичку сцену на присталице већинског и пропорционалног система у
зависности од партијских интереса.
1. СПС био за већински: једноставан је, грађани директном вољом бирају народне представнике и конституишу
владу, јача се однос између представника и грађана, јасна парламентарна већина која би изабрала стабилну владу,
могу се кандидовати независни кандидати; експерименти са парламентарним фракцијама би произвела слабу
нефункционалну владу у прекретним тренуцима и у озбиљним политичким проблемима.
СПС тада је наследила инфраструктуру СК, 400.000 чланова, кадрове, финансијска средсва, искусан и образован
партијски апарат. Имали су на челу најпопуларнијег политичара и по изборним јединицама довољно угледних
појединаца у својим редовима.
2. Остале странке биле су за пропорционални систем (сем Нове демократије која је била за мешовити) –
праведнији систем, од парламента ствара реалну слику интереса различитих група, подстиче формирање
коалиционих влада које би биле корисније у тој ситуацији у којој је била Србија.
Партије опозиције нису имале одговарајућу организациону структуру, медијски ограничене на деловање у главном
граду, биле су свесне да само пропорционални систем, једна изборна јединица и што нижи праг могу да смање
дисперзију њихових ионако малобројног бирачког тела.
Незванични предлог опозиције: 11 јединица, 222 посланика, један посланик на 30.000 бирача, гласање за листу у
целини са могућношћу изражавања преференције за пооједине кандидате – овим великим изборним јединицама где
би се бирало преко 10 посланика очивале пропорционалност броја гласова.

Делегегатска скупштина није уважила предлоге опозиције и изгласала је: двокружни већински изборни систем,
250 јединица на којима се бирао по 1 посланик. Услови за кандидатуру: 18 година, пребивалиште и држављанство
и 500 потписа. Мандат иде оном кандидату који освоји највише гласова на 50%излазности (иде се у други круг са
прва два кандидата уколико ово није обезбеђено). Опозиција критикује овај предлог, најављује бојкот и
захтева:предизборна кампања 3 месеца најмање, једнаки услови у медијима, 2 сата вечерњег тв сучељавања,
округли сто, 50 потписа за кандидата; власт: 100 потписа за кандидата, омогућено представљање кандидата на
свим радио и тв програмима.

Резултати избора
Излазност 71,5%. СПС имао кандидате у свим јединицама, СПО у 237, ДС у 177; ¼ кандидата из група грађана;
кандидати углавном били интелектуалци.

19
Уписано у бирачки списак: 7.044.797 бирача, тако да би требало да свака јединица има 28.180 бирача (толерантно
одступање +-10%), али свега 42% јединица је било у том распону, што наводи да се приликом конструисања
јединица радило о џеримандерингу, мешањем урбаног и руралног становништва.
Анкетна истраживања показују да су у првим вишестраначким изборима социјалисти имали више присталица
(32%) у чисто руралним подручјима од својих ривала СПО (28%) и Демократске странке (12%). У мешовитим
насељима број присталица био је изједначен (око 13%), док су у градовима (СПО 36%, СПС, 34%) и великим
градовима (СПО 23% - СПС 21%) имали незнатно мање гласача.
СПС 46% и 194 посланика, СПО 15% и 19, ДС 7,4% и 7....

Политичке последице већинског изборног система

Од 53 партије, 44 су самостално истакле кандидате, а 9 је учествовало путем заједничких кандидата. Кандидати 14
партија освојили су места у парламенту. Опозиционе партије предложиле су заједничке кандидате у свега 61
јединици заједничке кандидате (48 у Војводини). Дошло је до натпредстављености СПС-а и потпредстављености
опозиције. Није формирана стабилна влада, у том периоду промењене су 2 владе, а мандат је прекинут 1992.
превременим изборима. Мањинске странке су добро прошле – Мађарска и муслиманска мањина су прошле добро
па не можемо говорити о потпредстављености (сем Албанаца који су бојкотовали изборе).

34. Избори за посланике 1992.

Грађански рат, ванинституционална акција потпредстављене опозиције, бојкот избора за Савезну скупштину СРЈ
од стране опозиције.

Округли сто власти и опозиције

Добрица Ћосић (председник СРЈ) и Милан Панић (премијер СРЈ) донели су Резолуцију о организовању Округлог
стола како би се постигао консензус око изборног система.
Опозиција је била за то да Округли сто има надуставни карактер, који ће донети изборни закон, док је власт била
за то да сто буде место где ће се постићи договор, којим ће се странке обавезати да тај договор преточе у закон.
Било је предвиђено да у раду учествују Савезна и републичке владе и 17 странака са представницима у обе
скупштине. Бојкот СДА (Србија), Савез реформских снага (ЦГ), Демократска коалиција (Албанци).
Прихваћен је пропорционални систем, а нови проблем избио је око броја изборних јединица, а Савезна влада је
пресекла сукоб предложивши 9 изборних јединица. Изборни праг 5%, Д`Онтова формула.

Закон о избору народних посланика

Пропорционални систем, бирање посланика на основу изборних листа, име листе према имену странке + име
носиоца, 9 јединица (22-29 посланика, Београд 46), гласање за листу у целини ( 1/3 мандата неке листе додељивала
се кандидатима према редоследу, а остатак су распоређивале странке).

Резултати избора
Већински систем није редуковао број партија, напротив, њихов број је порастао у односу на 1990. (49 је истакло
своје кандидате у некој од јединица, а само СПС, СРС, СПО и Савез комуниста – покрет за Југославију су истакли
самостално).
ДЕПОС – коалиција главних опозиционих странака, истакла кандидате у свим јединицама. 55 Група грађана
(највише у Нишу, 17).
4613 кандидата, мушкарци 85%, радници 16,6%
Излазност 69%, 10 партија стекло парламентарни статус.
СПС 28,8% и 101 посланик, СРС 22,6 и 73, ДЕПОС 17 и 50, ДС 4,2 и 6.

20
Последице пропорционалног система
Овај систем је, изненађујуће, редуковао број парламентарних странака више него већински систем, а разлог је
величина изборне јединице и дејство висине изборног прага, као и одсуство шире коалиције (опозиционе странке
рачунале да могу саме да стекну парламентарни статус). Смањена је диспропорција гласова и представљеност
партија је била боља. Недостаци овог система: ДС имао више гласова од војвођанских Мађара, а имао је мање
мандата, Српска опозиција (Ројалисти и Народна странка) имали су 130.000 расутих гласова и нису добили ниједан
мандат, Група грађана Аркан освојила мандат са 3500 гласова... Радикали су прва опозициона странка са више од
милион гласова.
Социјалисти уз подршку радикала праве мањинску владу, која је била нестабилна и са мандатом од 10 месеци.
Избили су и први сукоби избмеђу радикала и социјалиста у Савезној скупштини око Венс Овеновог плана за прекид
рата у БиХ, који су радикали одбацили и крећу међусобна оптуживања и свађе. Милошевић расписује превремене
изборе.

35. Избори за посланике 1993.

Пропорционални систем, први пут су законски елементи били познати годину дана пре избора, први пут нису
одржавани заједно са савезним или неким другим. Атмосфера санкција, рата, изолације, хиперинфлације...

Резултати избора
84 листе, од тога 36 Групе грађана, остало партије и коалиције: СПС, СРС, ДС, ДЕПОС, ССЈ, НКПЈ, ДСС – поднеле
су кандидационе листе у свим изборним јединицама.
Раст апстиненције – изазност 61/3%; број кандидата повећан, више од 20 се такмичило за мандат; број женских
кандидата порастао за 3%; Раст радника међу кандидатима, 23%.
8 партија (7 листа) стекло парламентарни статус.
Снажење партијске идентификације (Групе грађана од 200.000 1992. сада освајају 17.500, ниједна не осваја
парламентарни статус).
СПС убедљив, 22 мандата више него прошли пут 36% и 123 посланика; ДЕПОС други, 16% и 45; СРС дебакл,
преполовљен број 13,3% и 39; ДС највећи раст, 11,6% и 29; ДСС се издвојио из ДЕПОС-а, 5,1% и 7. Мањинске:
ДЗВМ 5 посланика, Коалиција Албанских партија 2 посланика.

Политичке последице
Ниједна партија није освојила апсолутну већину, формирана је прва коалициона влада СПС и Нове демократије
(из ДЕПОС-а). Није дошло до апсолутне пропорционалности мандата, а број странака се смањивао. Стабилизовале
су се СПС, СПО, СРС, ДС, ДЗВМ.
Нова демократија је правдала своју подршку СПС-у програмом реконструкције монетарног система и
антиинфлационих мера. СПС-у је фалило 3 места за формирање владе, 6 посланичких места колико је имала Нова
демократија, наплаћено је са два министарска портфеља који су припали Новој демократији.
У владу је укључен и ЈУЛ, без верификације бирача, један број нестраначких личности, Милан Беко као
потпредседник (посланик ДС у претходном сазиву) који се успоротивио одлуци Зорана Ђинђића да не уђе у владу
(СПС хтео владу са ДС). Прва влада са целим мандатом.

36. Избори за посланике 1997

Повећање броја изборних јединица са 9 на 29 (4-5 посланика), мимо воље и договора са опозицијом бојкот
опозиције; СПО је учествовао.
Резултати избора
Апстиненција расте, излазност 57,47%; број кандидата преполовљен (2533); број жена опао поново за 3%; промене
у структури и занимању су занемарљиве.

21
Коалиција СПС-ЈУЛ-НД 34% и 110 посланика – слабији рејтинг ове коалиције од прошлих избора је резултат
напуштања тврде националне политике и промовисање мировног Дејтонског споразума; СРС 28% и 82 посланика
– била је прави победник ових избора, преузела је гласове СПС-а. СПО 19% и 45.

Политичке последице
Опозиција се окреће ванинституционалним средствима политичке борбе. СПС покушава да направи владу са
СПО која тражи велики број министарских места. Након неуспеха преговора са СПО, влада је формирана са СРС,
а влада је добила назив „влада националног јединства“. Међутим, у јавности се формирала слика о крњем
легитимитету скупштине, што се одразило на изборе 2000.

37. Избори за посланике 2000.

Након савезних председничких избора у октобру које је добио Војислав Коштуница. Спорења око резултата првог
круга били су повод за масовне демонстрације и којима је практично извршен преврат и на савезном и на
републичком нивоу.

Промене изборног закона

Ослабљени социјалисти прихватају захтев о једној изборној јединици. Такав модел у садејству са природним
изборним прагом (број гласалих подељен на 250) назива се чист пропорционални систем. Ипак, задржан је
законски изборни праг од 5%. Сама измена има више чин политичког тријумфа коалиције ДОС и детронизације
целокупног институционалног аранжмана успостављеног под влашћу социјалиста, него потпуне изборне реформе.

Резултати и последице избора 2000.

Излазност од 57,72% била је незнатно већа од прошлих, али драстично мања од савезних председничких два
месеца раније (72,5%).
ДОС (14 странака) освајају 64% и 176 посланичких места (ДСС и ДС по 45, ГСС, СДП и НД по 9, Нова Србија 8,
Демохришћанска странка Србије 7, СВМ и ЛСВ 6...)
СПС 13,5% и 37 (преливање у ДОС, афере, разочарање чланова што на петом конгресу није дошло до програмских
и кадровских промена у врху странке)
СРС 8,5 % и 23 – слична ситуација као са СПС; преливање дела гласова у ССЈ.
ДСС се брзо издвојио у посебну посланичку групу. Влада је повукла доста непопуларних потеза – покрећући
процес транзиције велики број људи остаје без посла, изостаје обећавана помоћ из иностранства за покретање
привреде са којом је ДОС наступао у кампањи. Мандат је прекинут убиством премијера Зорана Ђинђића.

38. Избори за посланике 2003.

19 листа; куриозитет – носиоци три листе били хашки оптуженици (Милошевић, Шешељ, Павковић). Последица
распада ДОС-а, неуспелих избора за функцију Председника Републике Србије, за коју су се надметали
дојучерашњи коалициони партнери. Иста изборна правила као и на претходним.

Резултати и последице
СРС највећи успех, 27,6% и 82 посланика. Успех лежи у незадовољству економском и социјалном политиком владе
и одсуству консолидације СПС-а. Критичари Ђинђића и Живковића, активни у скупштинским расправама,
принципијелни основним програмским начелима.
ДСС 17,7% и 53 посланика – лошије него што се оччекивало, због напуштања ДОС-а; ДС 12,6% и 37; Г17 11,5% и
34; СПО/НС 7,7% и 22; СПС 7,6% и 22настављен тренд осипања.
Странке националних мањина у коалицији Заједно за толеранцију остале су ван парламента.
Због разлика ДСС, ДС, Г17 и СПО/НС које су испољене претходних година, није формирана влада иако су имали
довољну већину. СПС-у је тако порастао уцењивачки потенцијал, која је на овај начин желела да се рехабилитује

22
и која је подржала владу из поменутог демократског блока, али без ДС. Ова влада издржала је пун мандат: усвојен
Устав 2006, процес преговора са ЕУ је започео, приватизација се ближила крају, отпочели су преговори о
„коначном статусу“ КиМ.

39. Избори за посланике 2007.

Укинут праг за листе националних мањина – учествовало је 5 њихових коалиција и 1 група грађана Бранко
Павловић „Зато што мора боље“ уз озбиљан наступ ромских партија. 5 од 6 прешло природни изборни праг
(16.000) – једна мађарска, бошњачка, албанска и две ромске

Резултати и последице
СРС остаје најутицајнија партија појединачно 29% и 81 посланик. ДС остварила велики успон, највећи који је
нека странка остварила од 1990 (скоро је дуплирала бр гласова) 23% и 64 посланика. Коалиција око ЛДП (ЛСВ,
Грађански савез, Социјалдемократска унија) прешла је праг и добила 15 посланика.
ДСС/НС/ЈС уз подршку Српског демократског покрета обнове (крило СПО) 16,8% и 47 посланика.
Г17+ 6,93% - велики коалициони и уцењивачки потенцијал. СПС 5,73% и 19. СПО није прешао цензус, криза
странке није превазиђена. Карић и Покрет снага Србије нису прешли цензус (иначе, Карић је имао добре резултате
на председничким изборима пре тога, али када је угашена БК тв, власт покренула истраге а лидер странке побегао
из земље, странку су и гласачи напустили). Демократска иницијатива Небојше Човића +Социјалдемократија
Карићева парастранка+ ПУПС нису прешле цензус.
ДСС је након четворомесечног преговарања са ДС-ом о влади дао ДС-у упозорење давањем подршке Томиславу
Николићу на место председника скупштине, а због чега је покренута кампања у медијима против ДСС-а. На крају
је састављена коалициона влада од пет странака.

40. Избори за посланике 2008.

Борис Тадић уз образложени предлог Владе (уставно овлашћење) распушта скупштину, јер Влада није бише
имала јединствену и заједничку политику. Истовремено и локални и покрајински одржани.
Политички и нормативни оквир
Превремени избори, 17 месеци од претходних. Размимоилажења у Влади долазе у вези датума председничких
избора. Одлука ДСС/НС да не дају подршку Тадићу у другом кругу председничких избора начела је конфликте
између коалиционих партнера, а сукоб се пренео на питање КиМ (Аргумент ДСС-а) и ЕУ (аргумент ДС-а) и тако
је престао период кохабитације од непуне 4 године. Изборна правила су била иста као и у претходним циклусима.
Карактеристично за овај циклус је што се по први пут могла применити одредба Устава по којој је посланик могао
да стави на располагање мандат својој странци у оквиру које је добио мандат (оцењено у стручним круговима
као суспендовање слободног мандата).

Резултати и последице
22 листе (чак 10 националне мањине)од којих је 8 ушло у парламент, 3137 кандидата; све листе испоштовале су
законску одредбу по којој на листи мора бити најмање трећина мање заступљеног пола. Главна питања, наметнута
референдумска атмосфера: ЕУ, КиМ...
Уобичајен одзив бирача, победа листе За европску Србију (102 мандата), наставак раста броја гласова радикала
(78), лош изборни резултат коалиције окупљене око премијера Коштунице (30) и позиције коалиције СПС-ПУПС-
ЈС (20) да буду „језичак на ваги“ за формирање парламентарне већине и владе, ЛДП (13)– главни су резултат избора
2008. године. Постизборни савез СПС и ДС је највећи резултат ових избора.

23
 41. Избори за посланике 2012.
Општи избори, вољом ДС-а који је био уверен у победу на основу истраживања јавног мњења.

Политички и нормативни оквир

Дисбаланс у страначком систему у корист евроинтегриста у односу на суверенисте: Влада ДС и СПС и сукоб у
СРС. Маја Гојковић је пред изборе напустила СРС и основала Народну странку, а Томислав Николић напушта СРС
и оснива посебну посланичку групу из које ће настати СНС, а која ће СРС-у узети чланство, бираче и утицај.
Влада није схватила размере глобалне економске кризе која је од 2008. захватила САД и већи део држава ЕУ и
проширила се на цео свет – пад животног стандарда. Доминација шефа државе, јачање контроле над медијима,
проблеми у раду независних тела.
Косово проглашава независност, Србија смањује улогу ОУН у решавању косовског питања и прихвата мисију
ЕУ на КиМ. Хашком трибуналу испоручени Младић и Караџић. Тек на крају мандата владе, 2012. Србија добија
статус државе са којом ће се разговарати о чланству.
Изборна правила иста као и претходних циклуса, а једина промена односила се на расподелу мандата – мандати се
додељују према редоследу на листи, а не како странка самостално одреди (свако треће место припада мање
заступљеном полу).

Резултати и последице
18 листа учествовало (11 стекло парламентарни статус, од тога 5 мањинских). Карактеристика ових избора било је
стапање кампања за локалне, покрајинске, парламентарне и председничке изборе, а која је почела 2010. СНС и
НС су поднеле петицију за расписивање превремених парламентарних избора, а Николић је ступио у штрајк
глађу.
Мања излазност него на претходним, 57,8%. – разлог: пад стандарда, разоарање у изборну понуду, кампања „белих
листића“.
СНС добија изборе 24% и 73 посланика, пораз коалиције окупљене око ДС 22% и 67, значајан раст СПС 14,51%
и 44, СРС ван парламента, појава Двери које остају ван парламента (4,33%); Ушли су и ДСС, ЛДП, УРС. Странке
мањина су освојиле очекивани број места. Полемику је изазвала листа која је формално заступала влашку
националну мањину, уписана као Ни један од понуђених одговора, а која је стекла парламентарни статус.
ДС је могао да остане на власти и поред лошег изборног резултата. Међутим, Тадић је охрабрен победом у првом
кругу председничких избора одбио захтев коалиционих партнера за формирање Владе и парламентарне већине, а
одлуку је одложио до краја другог круга председничких избора – Изгубио је и на председничким изборима и
партнере за формирање владе. Владу је формирао СНС са СПС и УРС, Николић је постао председник, Дачић
премијер.

42. Избори за посланике 2014.

Иако у владајућој већини није било сукоба и иако је она имала комотну већину за спровођење реформи, расписани
су ванредни парламентарни избори. Одлука је пала након истраживања јавног мњења које је показивало раст
подршке напредњацима и тада првом потпредседнику владе Александру Вучићу. Одржани су заједно са изборима
за скупштину града Београда и локалним изборима у 4 општине.

Политички и нормативни оквир

Преговори у Бриселу са Приштином у октобру 2012, са циљем нормализације односа. 2013. потписан је
Бриселски споразум којим се Србија обавезала на укидање српских институција на северу КиМ који није ни de
facto ни de jure био под контролом Приштине. Заузврат је предвиђено оснивање Заједнице српских општина
помоћу које би преостали Срби задржали одређени степен аутономије а све то због одржавања локалних избора на
северу по косовским законима. Бриселским споразумом имплицитно су признате косовске институције, закони

24
и устав, а српски званичници добили су као награду 20. децембра 2013. датум за отварање преговора о чланству у
ЕУ тиме формално започевши преговоре о приступању ЕУ.
Тадића мења Ђилас, а Николић је препустио управљање СНС-ом Вучићу.
Оптимизам напредњака: одмах након формирања Владе створена је радна група која је имала задатак да испита 24
спорне приватизације, а краје м 2013 су завршене предистражне радње у свим предметима и подигнуте оптужнице;
2013. Почело је суђење Мишковићу за утају пореза и незаконито извлачење новца из путарских предузећа; решен
је случај убиства Ћурувије; подигнуте су оптужнице у афери Агробанка.
Економска политика није дала резултате – јавни дуг се повећао, број запослених је пао, рационализација државне
управе није спроведена (страначко запошљавање), застој у реализацији великих инфраструктурних пројеката
(Јужни ток). Због овога је спроведена реконструкција Владе, кључне економске ресоре преузеле су нестраначе
личности Лазар Крстић и Саша Радуловић. Радуловић као министар привреде заговарао је реформску политику
која је доживела пораз јер ниједан од 4 закона на којим је инсистирао није ушао у парламентарну процедуру.

Резултати и последице
Кампања је трајала кратко, у њој су доминирале страначке вође па су „гласачи знали за кога су гласали, а тек после
избора сазнаће и то за шта су гласали“. Релативно ниска излазност (53%) и велик број пропалих гласова,
доминација напредњака (48% и 158) и солидан резултат коалиције око СПС-а (13,49% и 44), изборни бродолом
демократа (6% и 19) и улазак у парламент листе окупљене око Бориса Тадића (5,70% и 18), тектонски поремећаји
на српској страначкој сцени у облику губитка парламентарног статуса ДСС-а, ЛДП-а и УРС-а, останак ван
парламентарних клупа свих странака које се противе уласку Србије у ЕУ и добар резултат листа националних
мањина само су неке од карактеристика резултата ових избора. Само 7 прешло цензус (3 мањинске), а било је скоро
700.000 бачених гласова. Евроскептици ДСС, Двери и СРС са укупно више 10% остале су без парламентарног
статуса. Дачић и Вучић ротирају улоге премијера и првог потпредседника.

43. Избори за посланике 2016.

Иако је и овај сазив имао комотну већину, и овај сазив је трајао мање од 2 године. Разлог треба тражити у процени
Вучића да због најављених реформи, отпуштања у јавном сектору и даље нормализације одмоса са Приштином
напредњацима опада подршка и да је боље да се продужи за још 4 године док је подршка још стабилна. Расписани
су заједно са покрајинским и локалним.

Политички и нормативни оквир

Највећи учинак владе био је на пољу фискалне консолидације, јавни приходи и расходи су ускађенији. Међутим,
консолидација буџета је извршена пре свега уштедама на расходној страни, смањењем пензија и плата виших од
25.000 дин, чиме је терет консолидације пребачен на тиме додатно осиромашене грађане, а уштеде на другим
пољима нису вршене. Реформа администрације, јавних предузећа није урађена и тако је према проценама
Фискалног савета укупна уштеда „поједена“.
Инфлација је била ниска, незапосленост у благом паду, јавни дуг је растао да би на крају 2015. износио 77% БДП
(61% на крају 2013), поплаве 2014, одустајање Русије од Јужног тока. Европска комисија је у извештају за 2015.
годину област борбе против корупције оценила као једну од најлошијих, изостали су епилози у вези 24
приватизације. Изостало је формирање Заједнице српских општина. Контрола медија и скидање неких емисија
скинуте су са програмских шема, покренута је афера „Плагијат“ против Малог и Шапића, пад хеликоптера и
повратак Војислава Шешеља нису угрозили популарност Вучића.
Кључни успеси владе: Спољнаполитика; Балансирана спољна политика и успешно избегавање увођења санкција
Русији, спречено чланство Косова у УНЕСКО, хумано понашање за време мигрантске кризе. Нормативни оквир
био је исти као и пре.

25
Резултати и последице
Такмичило се 20 листа (8 мањинских), 7 грађанских и 5 нм ушло. СНС коалиција (СПО, НС, Покрет социјалиста,
ПСС, СНП, Самостални ДСС, ПУПС...). Доминирају економске теме (нова радна места, успех реформи,
подстицаји предузетницима), КиМ сем код једног броја десничарских партија ишчезава из дискурса. Још једна
лидерска кампања, неравноправан третман опозиције и власти итд.
Доминација напредњака (48% и 131), релативно добар СПС (11% и 29), скок радикала (8,10% и 22), улазак
коалиције Чеда-Борис-Чанак (5% и 13), ДС (6% и 16), Велики успех Радуловићевог ДЈБ (6% и 16), улазак ДСС-
Двери (5% и 13) у парламент.
Излазност мало већа од претходних (56%), мањи број бачених гласова.

44. Избори за посланике 2020.

Избори расписани за 26. април, али због ширења корона вируса, десетак дана након расписивања, уведено је
ванредно стање. Ово су први избори организовани после пуне четири године од претходних. Због ситуације са
корона вирусом нека правила су у ходу мењана нпр. овера потписа омогућена је и у општинским и градским
управама, а не само код јавних бележника. Бојкот већег дела опозиције (први од 1997). По укидању ванредног
стања, за датум је одређен 21. јун. Одржани су заједно са локалним и и покрајинским.

Политички и нормативни оквир

Две владе, прва на челу са Вучићем, друга са Брнабићевом од 2017. Назадовање демократије, негативни извештаји
Европске комисије о напретку Србије у погледу владавине права, правосуђа и демократије, негативна оцена
Фридом хауса и осталих које РС убрајају у хибридни режим. Рушење на подручју планираном за БГ на води у
изборној ноћи 2016, под фантомкама, полиција одбија да изађе на терен, а извештај Заштитника грађана утврдио је
да је акција координисана. Вучић 2017.постаје председник, а на тим изборима према извештајима ОЕБС-а и
домаћих посматрачких мисија, било је бројних неправилности – неуравнотжено медијско извештање, притисак на
јавни сектор (обавезно фотографисање листића), кампање против јавних личности који би се одважили на критику.
Кампања „Будућност Србије“ као одговор АВ на протесте који су били највише мотивисани једнаким приступом
у медијима. Све мање дијалога у парламенту, што доводи до напуштања парламента од стране опозиције и
окретање ванинституционаној борби. Разговори на ФПН-у за побољшање изборних услова и одбијање опозиције
која проглашава бојкот. Нормативни оквир промењен је само неколико седмица пре расписивања избора изменама
Закона о избору народних посланика, Закона о локалним изборима – Цензус је смањен на 3%, удео
представника мање заступљеног пола повећан је са 33% на 40% и количници мањинских партија су се увећавали
за 35%, што би значило да би мањинска партија са 2,5-3% имала више мандата имала више од оне са 3-3,5%. Током
ванредног стања 91% извештаја времена национални медији посветили су државним званичницима. Кампања СНС
преко Зума и лајва на Инстаграму.

Резултати и последице
21 листа (4 мањинске). Рекордно ниска излазност (48,93%), доминација напредњака, солидан СПС, улазак СПАС-
а, велики број бачених гласова (14 листа испод цензуса), најмања излазност у БГ (38%), највећа на КиМ (57,85%).
Одличан резултат мањинских партија СВМ 9 мандата, Академик Муамер Зукорлић 4, СДА и Албанска
демократкска алтернатива по 3 – укупно 19. СНС контролише више од ¾ парламента.

4. ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

45. Председник републике - појам и еволуција
Шеф државе је као орган претходио парламенту и обављао истовремено све државне функције (апсолутна
монархија), а помагао му је узак круг световних и духовних великодостојника (из овога ће касније произаћи влада).
У председничким системима председник врши целокупну извршну власт, а у државама са гипком поделом власти
имамо бикефалну егзекутиву (председник и влада).

26
Шеф државе који се не бира је монарх, а онај који се бира је председник републике.
Облици монархије кроз време: Сталешка (слаба власт монарха, ослабљена сталешким скупштина тако да је он био
само феудални господар, сизерен а не суверен), апсолутна (неограничена власт монарха, његова власт је суверена,
његова воља је закон а грађани су поданици 15-18. век) и уставна (дуалистичка – постоји парламент али нема
парламентаризма, монарх поставља министре који су одговорни њему; Парламентарна – влада и министри су
одговорни парламенту, монарх је формални шеф извршне власти али је његова улога симолична).
Председник у председничком систему има овлашћења приближна оним која има монарх у дуалистичкој монархији;
у парламентарном систему се по правилу бира од представничког органа (симболично), има мањи углед и утицај,
као и удео у власти од парламентарног монарха; појавом мешовитих система председник постаје и стварни вршилац
извршне власти.
У савременим државама разликујемо моноцефалну (шеф државе је шеф владе, има извршну власт), бицефалну
(влада има стварну извршну власт а шеф државе је симболичан) и мешовиту извршну власт (влада води
националну политику, али у вршењу неких функција се придружује и председнк).
Устав из 1990. уредио је извшну власт као бицефалну (Влада и председник) при чему председник припада оној
слабијој грани.
46. Председник републике - Избор и мандат
Непосредан избор, тајно гласање. Изборе расписује председник Народне скупштине, 90 дана пре истека мандата
председника. Ако му се мандат продужи због ратног или ванредног стања, избори се расписују тако да се одрже
три месеца по престанку тог стања. Гласају сви пунолетни, пословно способни грађани.
Кандидата може да предложи странка, коалиција или група грађана (ГГ морају бити основане од стране најмање
10 бирача чији потписи морају бити оверени у суду). Предлог кандидата подноси се РИК-у најкасније 20 дана пре
дана предвиђеног за гласање – Име и презиме кандидата, пребивалиште, занимање, ЈМБГ, назив предлагача,
писмена изјава кандидата да прихвата кандидатуру, уверења о држављанству и изборном праву, потврда о
пребивалишту, потписи бирача (10.000), коалициони уговвор (за коалиције) и споразум о оснивању групе грађана
(за ГГ).
РИК утврђује листу најкасније 15 дана пре гласања и објављује у Сл. Гласнику, и утврђује редни бр. кандидата
жребом или према редоследу проглашавања кандидатуре.
Предлагач може повући предлог до дана утврђивања листе за избор, предлог коалиције странака сматра се
повученим када и последња странка која је у коалицији није писмено повукла предлог, а предлог ГГ је повучен ако
већина оснивача однесе судски оверене изјаве РИК-у; и сам кандидат може одустати до дана проглашења листе.
Изборе спроводе органи надлежни за изборе за народне посланике; гласа се заокруживањем редног броја кандидата;
РИК је дужан да у року од 96 од затварања бирачких места објави резултате у Сл. Гласнику.
Није потребан цензус излазности – изборе добија кандидат са већином гласова. У други круг се иде уколико нико
не освоји већину (15 дана од дана првог гласања) и иду прва два кандидата.
Мандат председника је 5 година (2 мандата дозвољено), а почиње од дана полагања заклетве у Народној
скупштини. Престанак мандата: истеком времена на које је изабран, оставком или разрешењем.
Председник РС има имунитет као и народни посланици – имунитет неповредивости и неодговорности.
Председник не може да врши ниједну другу јавну или професионалну функцију.

47. Замењивање, овлашћења и акти председника Републике

Замењивање председника
Када је председник спречен да обавља своју дужност или му мандат престане пре истека времена, мења га
председник Народне скупштине (најдуже 3 мес) који је дужан да распише изборе. До тада он обавља све
председничке фје, сем права на суспензивни вето.

Овлашћења и акти
Због непосредног избора, овлашћења председника РС већа су од овлашћења шефа државе у парламентарном
систему.

27
Председник представља државу – обавља послове из области односа РС са другим државама, додељује одликовања
и признања и даје помиловања
Председник оличава стабилну и неоперативну егзекутиву – проглашава законе указом, предлаже мандатара за
састав владе.
Председник има овлашћења у два степена нужде: ванредном (угрожен опстанак државе или грађана, најдуже 90
дана) и ратном стању. Ванредно стање проглашава заједно са премијером и председником скупштине, ако она није
у стању да се састане. У оба случаја могу се доносити акти contra constitutionem (одступања од људских и
грађанских права), у случају ванредног стања такву одлуку доноси влада, а у случају ратног стања председник
Републике, председник скупштине и премијер.
Суспензивни вето – уведен Уставом 1990, ограничен на 7 дана – без образложења председник могао да врати
усвојен закон на поновно разматрање. Уставом из 2006. је додатно оснажен – најкасније 15 дана од изгласавања (7
за оне усвојене по хитном поступку) председник је дужан да донесе указ о проглашењу или да га врати на поновно
одлучивање ако сматра да закон није у складу са Уставом, ако је у супротности са међународним уговорма, ако
није испоштована процедура за доношење (закон се изгласава већином од укупног броја посланика)... Не може се
вратити на поновно одлучивање закон потврђен на референдуму.
Распуштање скупштине – на предлог Владе (није обавезан), уколико одбије ужан је да у року од 72 сата донесе
указ о захтеву владе; такође, дужан је да је распусти уколико у року од 90 дана од конституисања она не изабере
Владу.
Председник доноси указе (проглашавање закона, распуштање Скупштине, даје одликовања, поставља и опозива
амбасадоре), одлуке (расписује изборе за посланике, предлаже мандатара, помиловања, именује функционере у
Генералном секретаријату председника), наредбе и наређења (одбрана).

48. Службе, престанак мандата и одговорност председника Републике

Генерални секретаријат
Средсва за рад овог тела и председника обезбеђују се у буџету РС. Ово је служба која пружа стручну и техничку
подршку, а на њеном челу је генерални секретар кога именује председник. Шеф кабинета и саветници председника
такође извршавају послове који повезани са функцијом и надлежностима председника. Радна тела дају предлоге,
мишљења и подносе стручне анализе.

Права по престанку мандата

Право на почасни назив „бивши председник републике“, право да присуствује државним свечаностима, да прима
плату у износу плате председник док не нађе запослење до 6 месеци, а ако се не запосли, онда има право на 80%
плате председника док се не запосли. Пензија не може бити мања од 80% плате председника. Право на
канцеларијски простор, саветника, секретара, службени аутомобил на онолико времена колико је трајао његов
мандат, обезбеђење једну годну по престанку мандата. Право на дипломатски пасош.
Ова права не припадају разрешеном председнику, осим ако скупштина не одлучи другачије.

Положај и одговорност
Шеф државе у монархији не подлеже ни политичкој ни кривичној одговорности. У председничким системима
(моноцефална егзекутива) није политички одговоран (не може бити смењен пре остека времена на које је изабран).
Када шеф државе власт добија на непосредним изборима, не може одговарати пред парламентом јер потичу са истог
демократског извора (непосредне воље бирача), а може одговарати само пред бирачима уколико постоји установа
опозива.
У председничком систему шеф државе подлеже кривичној одговорности, а у парламентарном систему
одговорност председника пред парламентом реализује се као одговорност Владе.
У уставном систему Републике Србије председник може политички одговарати само због повреде Устава.
Поступак за разрешење председника Републике због повреде Устава може да покрене Народна скупштина на
предлог најмање једне трећине народних посланика. Да ли је председник Републике повредио Устав одлучује

28
Уставни суд најкасније у року од 45 дана од кад је поступак разрешења покренут. Уколико Уставни суд донесе
одлуку да је председник Републике повредио Устав, њему аутоматски неће престати мандат. Да би он био разрешен,
о томе треба да се изјасни Народна скупштина, односно за његово разрешење мора да гласа две трећине народних
посланика. Уколико је Уставни суд својом одлуком утврдио да председник није повредио Устав, поступак
разрешења се обуставља. Недостатак установе премапотписа додатно је оснажио функцију председника.

ТРЕЋА ХРЕСТОМАТИЈА

1. НАРОДНА СКУПШТИНА
49. Положај и уставна позиција Народне скупштине

Положај и надлежности Народне скупштине РС

У процесу дезинтеграције СФРЈ, Србија је прва од република покренула процес реформи на уставан начин. Уставом
из 1990. Србија је конституисана као „демократска држава свих грађана... заснована на слободама и правима човека
и грађанина, на владавини права и социјалној правди“. Устав је промовисао организацију власти на принципу
поделе власти, уз поштовање политичког плурализма и равноправности својинских облика, а Устав из 2006. је у
основи задржао ову организаџију власти.

Уставна позиција Народне скупштине

Устав 2006. промовисао принцип поделе власти дефиницијом да: „Уређење власти почива на подели власти на
законодавну, извршну и судску“. Устав је одредио делокруг рада Народне скупштине: једнодомно представничко
тело, 250 посланика изабраних на непосредним изборима тајним гласањем, са мандатом од 4 године и
имунитетом неодговорности и неповредивости. Устав је тип изборног система, начин избора, поступак
расподеле мандата и образовање изборних јединица препустио изборном закону.
Изборне надлежности скупштине, које је одредио Устав: Избор владе, контрола и одлука о престанку мандата
Владе и министара; Избор и разрешавање судија Уставног суда; избор председника Врховног касационог суда,
председнике судова, све јавне тужиоце и судије; Гувернера НБС; Заштитника грађана; друге функционере
утврђене законом.
Додатне надлежности: Доноси и мења Устав, одлучује о промени граница, расписује републички референдум,
ратификује међународне уговоре, одлучује о рату и миру и проглашава ванредно стање, надзире рад служби
безбедности, доноси законе и друге опште акте, даје сагласност на статут АП, даје амнестију, усваја буџет и
завршни рачун, усваја стратегију одбране.

50. Однос скупштине и председника

Председник се бира на непосредним изборима, мандат 5 година (2 мандата); он скупштини предлаже мандатара
за састав Владе, на основу парламентарне већине; указом проглашава законе; предлаже кандидате за председнике
и судије Уставног суда; даје помиловања; одликовања; руководи оружаним снагама и проглашава непосредну
ратну опасност.
Највеће полемике по питању организације власти РС: Право председника на суспензивни вето, право распуштања
скупштине и овлашћења у области ванредног и ратног стања. – Постоје тврдње које кажу да Устав омогућава
председнику на тај начин вршење уставотворне и законодавне власти, што ремети равнотежу власти;
критиковано је одсуство установе премапотписа и право председника да у ванредним ситуацијама доноси уредбе
којима може суспендовати људска права – све ово доводи до оцене да је Устав осигурао супериорност
председника над скупштином, али доста оваквих критика биле су базиране на идеолошко-партијским ставовима.
Критике Устава 1990 – изостанак установе премапотписа (уравнотежења односа између председника и Владе).

29
Председник је одређен као републички орган који руководи оружаним снагама у миру и рату; имао је овлашћење
о утврђивању и проглашавању непосредне ратне опасности или ратног стања (ако скупштина не може да се
састане). Ово је такође критиковано као узурпација овлашћења извршне власти, али је ова идеолошки обојена
критика превидела да је за поступање председника у таквим ситуацијама готово увек потребна сагласност Владе,
као стварног извршног органа. Са друге стране, рат је фактичко, а не правно стање и у том смислу свако
прибављање премапотписа било би у условима савременог ратовања опасно по безбедност земље, јер би спречили
правовремену акцију одбране.
Распуштање скупштине: Према Уставу из 1990, председник је могао према образложеном предлогу Владе да
распусти скупштину (аутоматски престаје и мандат Владе), а нови избори би били одржани у року од 60 дана.
Критика је наглашавала превласт извршне над законодавном влашћу, али су критичари опет занемарили да то
суштински не иницира председник, него Влада којој тада престаје мандат (уставотворац је тако заправо заштити
позицију скупштине).
Ова питања су потенцирана у време Милошевића, иако су ове функције употребљене први пут након убиства
Ђинђића (2003.) - није био изабран председник, а Наташа Мићић тадашњи председник скупшине и в.д. председника
Републике је неуставно прогласила ванредно стање).
Овакво идеолошко читање уставних одредби, довело је до затирања институције председника; ово је посебно било
видљиво за време Владе Зорана Ђинђића, која је потпуно маргинализовала институцију председника
Републике због уских страначких интереса – ово је довело до институционалне кризе, када Србија није имала
председника у периоду 2003-2004 после неколико неуспешних изборних циклуса.
Устав 2006. је појачао институт суспензивног вета, права распуштања скупштине, права у случајевима ратног и
ванредног стања – може да врати скупштини закон на поновно разматрање (у року од 15 дана, 7 за закон по хитном
поступку) – већина од укупног броја посланика мора да поново изгласа укупном већином посланика – уколико га
скупштина поново изгласа, председник је обавезан да га прогласи (уколико то он не уради, урадиће председник
Народне скупштине).

51. Однос Народне скупштине и Владе

Влада одговара скупштини која је бира већином од укупног броја посланика. Влада је непосланичка (за разлику
од Устава 1990. који је дозвољавао мешовиту Владу).
Скупштина располаже пуним капацитетом и инструментаријом за контролу рада Владе: посланичка питања,
интерпелације, гласање о поверењу Влади. Гласање о неповерењу: потребно најмање 60 посланика за
иницијативу, гласању може да се приступи тек 5 дана од дана подношења предлога, а одлука је донета ако је за њу
гласала већина од укупног броја посланика (али она остаје на дућности до избора нове Владе).
Влада: овлашћења у погледу извршавања закона из Народне скупштине; може доносити уредбе (прецизирање
извршавања закона). Предлаже просторни и план развоја, буџет и завршни рачун. Законодавна иницијатива –
најјачи инструмент утицаја на скупштину (Влада предлаже законе или се изјашњава о нечијем предлогу). На
предлог Владе председник може да распусти скупштину, али тиме престаје и њен мандат (тиме се спречава
злоупотреба извршне власти).

52. Конституисање и распуштање Народне скупштине

Конституисање Народне скупштине
Нови сазив скупштине почиње првом конститутивном седницом, коју сазива председник скупштине из
претходног сазива, а тако да се она одржи најкасније 30 дана од проглашења коначних резултата избора. Првом
седницом председава најстарији посланик, а помажу му 4 најмлађа посланика из 4 изборне листе са највећим
бројем мандата.
Тада се врши верификација посланичких мандата, избор председника и потпредседника, именује се Генерални
секретар, образују се посланичке групе.

30
Верификација мандата – врши је трочлана комисија коју бира скупштина већином присутних. Председавајући
констатује којим посланицима су верификовани, а који захтевају даљу проверу; скупштина је конституисана када
се верификују мандати најмање 2/3 посланика. Након потврђивања се полаже заклетва.
Председника предлаже по правилу скупштинска већина; предлози се предају председавајућем, који их дистрибуира
свим посланицима, након чега следи претрес. Гласа се јавно или тајно, а председник постаје онај који добије
већину од укупног броја посланика. Потпредседници се бирају по истом поступку (према неписаном правилу, пази
се на заступљеност опозиције). Када су они изабрани, на предлог председника скупштине именује се генерални
секретар скупштине и образују се посланичке групе и радна тела скупштине.

Распуштање скупштине
4 ситуације: 1. је факултативна, а 2,3 и 4. су обавезујуће.
1. Председник може да распусти на образложење Владе: Милошевић 1992, 2003. када је Влада Зорана Живковића
остала без скупштинске већине, 2008. када је Тадић распустио скупштину због недостатка јединствене политике.
2. Председник распушта ако у року од 90 дана од конституисања не изабере Владу
3. Председник је распушта ако скупштина изгласа неповерење, а не изабере нову Владу у року од 30 дана
4. Ако председник Владе поднесе оставку, а скупштина у року од 30 дана не изабере нову Владу.
Не може бити распуштена ако је проглашено ванредно стање, ако је покренула поступак изгласавања неповерења
Влади.
Распуштена скупштина решава само неодложне послове: решавање мандатно-имунитетских, материјално-
статусних питања посланика.

53. Карактер слободног мандата

Посланици уживају слободни мандат, мада Устав не саджи експлицитну одредбу којом се он гарантује, али Устав
не предвиђа могућност опозива посланика.
Посланици не представљају само бираче изборне јединице у којој су изабрани, већ све грађане РС.
1992. важило је правило да мандат престаје иступањем из политичке странке (до тада су често биле активиране
бланко оставке – кандидати су потписивали оставке стараначким лидерима приликом номинације, а оне би биле
активиране накнадно, када би се посланик нпр сукобио са руководством странке, а оставке би биле верификоване
већином у административним одборима), а од 1997. искључењем из странке (радикали су ово испословали путем
изборног закона, јер је из СРС иступила одређена група посланика која је формирала своју посланичку групу која
им је тако узела мандате), као и у случају брисања странке из регистра.
2001. је ДСС-у ДОС одузео мандате на основу важећег изборног закона, због иступања из коалиције.
2006. Уставом РС је мандат постао везани, страначки мандат: „Народни посланик је слободан да, под условима
одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци са чије листе је изабран за
народног посланика“, чиме је доведено у питање уставно начело да ниједан орган или организација не могу
присвојити власт од грађана. Након критика од стране Венецијанске комисије Савета Европе, 2011. су изменама
Закона о избору народних посланика укинуте бланко оставке, а ново законско решење предвиђа да се оставка
оверава код надлежног суда и подноси лично председнику Народне Скупштине у року од 3 дана од овере.

Стицање и престанак мандата

Парламентарни мандат се стиче чином избора, а верификацијом се формално-правно уобличава промовисање
посланика као носиоца јавне фје.
Верификација- конститутивна седница; потврђивање се врши у року од 30 дана од дана одржавања избора.
Уверење РИК-а је правни основ номинације посланика коју врши трочлана Комисија, именована од стране
скупштине; Комисија проверава веродостојност уверења и издаје легитимацију посланику на основу које ужива
имунитетска и друга права.
Законом о народној скупштини установљено је полагање заклетве након доношења одлуке о потврђивању
мандата.

31
Мандат може бити продужен док траје ванредно или ратно стање, док иначе траје 4 године.
Престанак мандата: губитак држављанства, пословне способности или пребивалишта, као и у сличају
правоснажне пресуде на безусловну казну затвора од најмање 6 месеци.

54. Имунитет посланика – сукоб интереса

Парламентарне привилегије – имунитет
1. Имунитет неодговорности – материјални, штити посланика за изражено мишљење и гласање у скупштини
(говор, мишљење, глас, гестикулација); не може имати кривичну одговорност за ове радње. Апсолутан је, посланик
је трајно заштићен за своја излагања и гласање у скупштини. Ипак, ово не искључује дисциплинске мере које
прописује Пословник, а не може уживати заштиту за мишљење изречено изван скупштине (па чак и да је идентично
са оним из скупштине) – у таквим ситуацијама се може применити правило о процесној заштити парламентарне
неповредивости (посланик не може бити доступан надлежним органима, сем ако му скупштина не ускрати
имунитет неповредивости).
2. Имунитет неповредивости – забрана притварања, лишавања слободе и вођења кривичног поступка без
одобрења скупштине. Изузетак је ако се посланик затекне у вршењу кривичног дела за које је запрећена казна
затвора дужа од 5 година. Није апсолутан, делује привремено –стварањем баријере за покретање поступка; али по
истеку мандата, посланик је доступан свим органима као и сви други грађани.
Имунитетска заштита је детаљно уређена Пословником: Процедура почиње захтевом надлежног органа
председнику скупштине за покретање поступка, а који пресденик скупштине шаље Одбору за административно-
буџетска и мандатно-имунитетска питања који доноси одлуку, обавештава посланика и извештај доставља
скупштини.
Ситуације када се посланик не позове на имунитет: Скупштина га активира; Против посланика се може водити
само поступак само за оно дело које је било предмет разматрања у Одбору или скупштини.

Неспојивост и сукоб интереса

На основу непрецизних одредби о неспојивости, било је могуће у претходним сазивима да посланици истовремено
обављају функцију посланика СРЈ или СЦГ, а истовремено да имају одборничке фје у локалним самоуправама.
Нови Устав изричито је утврдио раздвајање јавних фја – посланик не може истовремено да буде члан владе,
одборник или посланик у покрајинској ск.
Законом о агенцији за борбу против корупције обухваћени су између осталог и посланици – према њему,
обавезни су да на почетку и крају мандата пријаве имовину и приходе (као и приходе брачног друга).
Агенција за борбу против корупције бави се санкционисањем сукоба интереса. Поступак може покренути
Агенција, орган јавне власти који је изабрао функционера, као и на основу пријаве физичког и правног лица.
Предвиђене санкције су новчане или затворске (6 месеци-5 година за непријављивање имовине).

55. Скупштински функционери – председник и потпредседници

1. Председник: Кандидата може да предложи најмање 30 посланика, а посланик потписом може подржати само
једног кандидата. Предлози се подносе председавајућем који отвара претрес. По завршеном претресу, утврђује се
листа по азбучном реду. Избор може бити путем јавног (прозивком) или тајног гласања (гласачки листићи).
Двокружно гласање, победник је онај са већином гласова од укупног броја посланика.
Председник скупштине: „Први међу једнакима“- у стварности посланичке групе могу остваривати утицај преко
њега; у јавности он учествује у политичкој пропаганди партије којој припада. Задовољавање обе стране (већине и
опозиције) није само ствар посланичких одредби, него и вештине.
Представља скупштину, сазива и председава седницама, утврђује годишњи програм рада, стара се о примени
пословника. Мења председника Републике у случају привремене или трајне спречености да обавља функцију,
све до избора новог (пр. Наташа Мићић) – замењивање може да траје највише 3 месеца.
2. Потпредседник: идентичан поступак за избор као за председника, 30 посланика предлаже кандидате, али може
да предложи онолико кандидата колико се бира. Јавно гласање (прозивка) или тајно. Посланик може гласати за

32
онолико кандидата колико се бира потпредседника скупштине. За потредседника су изабрани кандидати који
добију већину од укупног броја посланика (постоји и други круг ако нису изабрани у првом кругу).
3. Генерални секретар – предлаже га председник скупштине; има 2 заменика.
Функционерима мандат: бирају се на 1 легислатурни период; мандат престаје и оставком и разрешењем.

56. Одбори у Народној скупштини

Одбори и комисије су помоћна радна тела скупштине. Задатак им је да убрзају и олакшају скупштинску
расправу (да олакшају посланицима учешће у расправи за које нису професионално квалификовани). Број
посланика у појединим скупштинским телима одређује се сразмерно броју посланика одређене политичке групе у
скупштини, а о листи кандидата за чланове парламентарне одборе посланици одлучују у целини јавним гласањем
и већином гласова од укупног броја.
Постоје стални и анкетни одбори и комисије.
1. Стални одбори: Према важећем пословнику, образовано је 19 сталних одбора (сваки по 17 чланова сем Одбора
за контролу служби безбедности који има 9) и Одбор за права детета као посебно радно тело којим председава
председник Народне скупштине.
Одбори: За уставна питања и законодавство, за обрану и унутрашње послове, спољне послове, правосуђе државну
управу и локалну самоуправу, људска и мањинска права и равноправност полова, КиМ, европске интеграције,
дијаспору и Србе у региону...
Седницама одбора могу присуствовати сви заинтересовани посланици, научници, повереници Владе... зато се о
времену одржавања обавештавају посланици 3 дана пре одржавања (по правилу се одржавају понедељком). Одлуке
се доносе простом већином чланова одбора.
Одбор претреса предлога закона, усваја одлуку коју ће у форми извештаја известилац одбора поднети
скупшштини.
2. Анкетни одбори: образују се ради сагледавања стања у одређеној области и прикупљања информација и
чињеница о појединим појавама и догађајима како би се посланицима олакшало доношење одређене одлуке.
Пословник изричито прописује да анкетни одбор не може да врши истражне и друге судске радње. Анкетни одбор
има права да тражи од државних органа, организација, грађана и других изјаве, податке, исправе и обавештења,
који су неопходни за рад одбора. Рад одбора се завршава подношењем извештаја скупштини и предлогом мера.
Одбор престаје са радом даном одлучивања о његовом извештају у Народној скупштини. Раду ових одбора могу да
помогну научници и стручњаци у одређеним областима.
Слабости: Обично страначки ставови доминирају над стручним; Владини ресори често одборе доживљавају као
конкуренцију и често одбијају њихове предлоге иако су чланови одбора често компетентнији; отвара се питање
надлежности јер структура одбора углавном прати министарства Владе; извештаји нису јасни, углавном се своде
на став владиног представника.

57. Посланичке групе

Облик политичког организовања у оквиру скупштине; формирају се после конституисања новог сазива. Према
Пословнику, посланичку групу мора образовати најмање 5 посланика, а сваки мра бити члан само једне
посланичке групе; Пословник предвиђа да група има председника, заменика и чланове парламентарне групе, а
групама је остављена могућност да одреди једног члана који ће представљати групу по одређеној тачки дневног
реда.
Модалитети креирања састава посланичке групе: образовање од стране једне политичке партије; од више
партија (предизборна коалиција или постизборни договор о заједничком клубу); од посланика различитих
партија или независних посланика.
Акт о формирању посланичке групе потписују сви посланици који желе да буду чланови одређене посланичке
групе и у акту се назначује ко је председник и заменик председника посланичке групе. Акт се доставља
председнику скупштине, који о томе обавештава скупштински састав.
Пословником је омогућена промена састава посланичке групе и приступање нових чланова посланичкој групи,
што је довело до праксе трансфера посланика – ово је довело до бројних предлога који су били усмерени на

33
прецизирање одредби пословника: Тако се предлаже да се пословником одреди период за конституисање
посланичких група на почетку сваког сазива, а да се после забрани формирање нових посланичких група; по
аутоматизму посланик би изгубио и места у одговарајућим одборима и остатак мандата би морао да проведе као
независни посланик.

58. Парламентарни календар Народне скупштине

Легислатура започиње одржаавањем конститутивне седнице (верификација, избор председника, потпредседника
и чланова радних тела) коју сазива председник претходног сазива тако да се она одржи 30 дана од коначних
резултата избора.
Од увођења вишестраначја било је 12 легислатура (`91,`92,`93,`97,`01,`04,`07,`08,`12,`14,`16,`20), а само 3 су
издржале пун мандат.
1. Редовна заседања: има их 2 и трају најдуже 90 дана, прво започиње првог радног дана у марту, а друго у
октобру.
2. Ванредна заседања – на захтев 1/3 посланика или Владе са унапред утврђеним дневним редом чији се ред и
редослед не могу мењати без одобрења подносиоца захтева.
Три дана у недељи – уторак, среда и четвртак од 10-18ч се одржавају седнице у којима се врши претрес, а
председник скупштине одређује Дан за гласање кад се исцрпи расправа по свим тачкама дневног реда.

Седнице Народне скупштине

О припреми и сазивању седница стара се председник скупштине, који припрема предлог дневног реда, а при
чему му помаже Колегијум Народне скупштине (председник и потпредседник + председници посланичких
група). Правило је да посланици добију обавештење о седници 7 дана пре одржавања.
Дневни ред утврђује скупштина којој је потребно више од половине посланика (126). Седнице су по правилу јавне,
а јавност може бити искључена ако скупштина одлучи тако на захтев Владе, скупштинског одбора или посланика
(минимум 20 посланика мора да потпише предлог). Медији имају слободан приступ седницама и свим
скупштинским материјалима, како би јавност била упозната са радом скупштине.
Кворум: седница може почети само ако је 1/3 (84) посланика присутна, или се одлаже за наредни дан, а једном
успостављени кворум не мора бити одржан и касније. Кворум за одлучивање је апсолутна већина посланика (126).
Сви учесници у расправи, осим чланова Владе и предлагача одређеног акта, ограничени су у времену свог
излагања. Правило је да укупно време за расправу траје 5 сати и оно се распоређује између посланичких група
сразмерно њиховој снази. Свака посланичка група утврђује број и редослед својих говорника. Правило је да први
реч добије посланик који је члан најмање посланичке групе, а затим редом посланици све до највеће групе.
Редослед излагања на седници утврђује председник Народне скупштине, водећи рачуна да се наизменично чују
аргументи „за“ и „против“ предлога. Међутим, посланици који стављају приговор у погледу примене
Пословника добијају реч одмах. Исто правило важи за народне посланике и представнике посланичких група који
имају право на реплику (2 мин), у случају да се неко увредљиво изрази о његовој личности или респективној
политичкој групи.
Мере које изриче председник ск уколико дође до повреде реда: опомена и одузимање речи и , као и новчане казне.

59. Модели гласања у Народној скупштини и законодавни поступак

Модели гласања у Народној скупштини
Јавно (електронски, дизање руку и прозивка) и тајно (гласачки листићи); посланици се изјашњавају за или против
предлога, или се уздржавају од гласања.
1. Електронско – убаци се идентификациона картица и гласа се путем тастера.
2. Дизање руку – када електронско није у фји, или када скупштина тако одлучи (прозивањем по азбучном реду)
3. Гласачки листићи – тајно гласање, 250 листића; прати комисија која се састоји од председника посланичких
група.

34
Законодавна процедура
Најсложенија процедура у представничкимм телима, централна фја парламента.

1. Редован законодавни поступак

Процес се обавља по фазама: предлагање, расправа и гласање. Прво читање предлога закона (начелни претрес)
– одвија се у оквиру расправе о закону у начелу; друго читање – у оквиру расправе о појединостима и расправе
о амандманима; пре доношења скупштинске одлуке, предвиђено је да надлежни одбор изврши техничку
редакцију предлога закона.
У прве две године прве легислатуре поднето је убедљиво највише аката на разматрање (4.200 и 2.800) и то
првенствено од неовлашћених предлагача (због неразумевања нове позиције представничког тела). У предлагању
доминира Влада, а у току претходног сазива, усвојено је 97% предложених закона од стране Владе, пет закона
усвојено је на предлог гувернера НБС и 5 на предлог владајуће странке, а ниједан предлог од стране опозиције.
Право предлагања закона: сваки посланик појединачно, Влада, Скупштина АП и 30.000 бирача; НБС и
Заштитник грађана имају право предлагања из своје области. Предлог мора бити поднет у форми у којој се закон
доноси (а не у форми нацрта или става). Право законодавне иницијативе подразумева и право на подношење
амандмана (измену и допуну предлога). Подносилац амандмана не може да поднесе више амандмана на исти члан
предлога закона.
Сваки предлог закона и амандмана се упућује председнику скупштине који је дистрибуира осталим посланицима,
одборима и Влади. Влада је и привилегован предлагач и прва може да се изјасни о другим законским предлозима
(чиме може спречити изгласавање закона који би био супротан њеним циљевима).
Предлог закона може се уврстити у дневни ред у року не мањем од 15 дана од подношења захтева. Пре расправе
га разматрају влада и одбори; када га прихвате у начелу, дужни су да се изјасне да ли га прихватају у целини или
са изменама.
Расправа: Предлагач, известилац надлежног одбора (1 обраћање, 5 мин), заступник посланичке групе (20
мин), народни посланици према пријави за реч (наизменично за и против предлога), председник и чланови владе
немају ограничења. Прво иду расправе у начелу, па расправе о појединостима и на крају се о предлогу одлучује
у целости након расправе. На крају се закон шаље Председнику.
Расправе су јавне, а на предлог Владе, одбора или 20 посланика јавност може бити искључена.

2. Хитна процедура за усвајање закона у Народној скупштини

Подносилац мора писмено да образложи свој предлог разлозима који указују на штетне последице уколико закон
не би био донет по хитној процедури. Подноси се по правилу најкасније 24 сата пре одржавања седнице. Изузетно,
допуштено је и на дан седнице ако је Влада предлагач и ако присуствује најмање 126 посланика. Одлучује се
већином присутних.

60. Поступак усвајања буџета

Буџетска функција:
1. Планирање трошкова од стране егзекутиве
2. Парламентарна дебата и одобравање
3. Трошење – коришћење одобрених средстава од стране егзекутиве
4. Полагање рачуна представничком телу о утрошеним средствима.
Буџетска иницијатива: само Влада – подноси предлог Закона о буџету са детањним образложењем; претрес и
правила у начелу, појединостима и целости. Најзначајнија фја у скупштини за усвајање буџета је Одбор за
финансије. Председник скупштине одређује дан за гласање о предлогу буџета у појединостима и целини, а гласање
се може спровести без чекања завршетка расправе о осталим тачкама дневног реда. Законом о буџетском систему
РС уређује се планирање, поступак припреме и доношења буџета, односно Закона о буџету (доноси се за сваку
фискалну годину, и њиме се одобравају расходи, приходи, задуживања итд). Уравнотежење буџета се доноси
путем ребаланса буџета, чиме се мењају нпр планирани приходи или расходи (по истом постуку као закон).

35
Постоје општи део закона (садржи текуће приходе и расходе), посебни (планови за коришћење средстава
директних буџетских корисника) и образложење (образложње општег дела и опис програма) – на основу овога
скупштина има потпун увид и процењује да ли Влада проводи приоритете за које је добила поверење.
Скупштина није потпуно аутономна у поступку усвајања буџета као у редовној законодавној процедури посланици,
партије и посланичке групе, по правилу не располажу релевантним подацима и механизмима којима би могли
парирати предлогу Владе.
За сваку буџетску годину изгласава се и Закон о завршном рачуну буџета: (примања, приходи, издаци и расходи
корисника буџета и финансијски резултат Републичког буџета тј суфицит или дефицит). Влада и овде има
ексклузивно право законодавне иницијативе. Када се обједине сви приспели извештаји завршних рачуна корисника,
Влада припрема нацрт закона до 20. јуна, а предлог достава скупштини најкасније до 15. јула.

61. Посебни поступци у Народној скупштини

За доношење плана развоја, просторног плана, доношења аутентичног тумачења закона и изузетно приликом
доношења других општих аката.
1. План развоја и просторни план – Влада је ексклузивни предлагач и мора да поднесе документе са детаљним
образложењем; не могу бити донети по хитном поступку. Предлоге ових аката обавезно разматрају Одбор за
привреду, регионални развој, приватизацију и економске односе са иностранством и Одбор за саобраћај,
инфраструктуру и телекомуникације.
2. Доношење аутентичног тумачења закона – не предлаже само Влада, али право предлагача је ограничено на
подношење иницијативе чију оправданост оцењује Одбор за уставна питања и законодавство.
3. Усвајање уставних закона и усвајање акта за промену Устава – 150.000 бирачча, 1/3 посланика, председник
Републике и Влада су предлагачи. Предлог за промену Устава подноси се у писаном облику и с образложењем,
након чега Одбор за уставна питања и законодавство утврђује да ли је он поднет од стране овлашћеног предлагача
и у прописаном облику.
4. Доношење закона путем референдума – Народна скупштина може одређена питања да изнесе на референдум, а
обавезна је да то уради на захтев 100.000 бирача.

62. Посланичко питање и интерпелација

Посланичко питање
Основни инструмент и средство парламентарне контроле, којом посланици индивидуално врше контролу Владе,
постављајући питања Влади или надлежном министру и скрећући пажњу на одређене проблеме. Питање се
завршава одговором министра и не претвара се у расправу. Погодно је за посланике опозиције.
Последња измена у Пословнику прави разлику између посланичког питања и посланичког питања у вези са
актуелном темом.
1. Посланичко питање поставља се у усменој (не више од 3 мин, на које Влада одговара одмах или у року од 8
дана у писаној форми, или 30 дана ако се захтева опширнији одговор) или писаној форми (прослеђује се преко
председника скупштине до Владе између две седнице). Одговор се доставља свим посланицима, а ако садржи
тајну може се искључити јавност. Посланик након тога може да коментарише најдуже 3 мин и да тад постави
евентуално допунско питање. После одговора на допунско, посланик се изјашњава 2 мин.
Сваки последњи четвртак у месецу у периоду од 16.00-19.00 прекида се рад по дневном реду и посвећује се
постављању посланичких питања.
2. Посланичко питање у вези са актуелном темом – Председник скупштине може на предлог посланичке групе
најмање једном у месецу да одреди дан када ће поједини министри одговарати на посланичка питања у вези са
неком актуелном темом. Предлог за ову врсту питања упућује се председнику ск у писаној форми и да ту наведе
прецизно тему и министра који ће да одговара. Уколико више група поднесе предлоге, председник ск одређује
према редоследу пристизања. Питања постављају сви посланици, почев од представника предлагача, пријављених
представника посланичких група (почевши од најмањих) и на крају народни посланици према пријавама.

36
Приметан је тренд опадања посланичких питања – разлози: изборни систем (слаба комуникација посланика са
грађанима у пропорционалном систему); партијско дисциплиновање владајуће већине; опозиција необучена за
коришћење овог средства; статистика која показује да мали број питања добије одговор.

Интерпелација
Интерпелативни захтев са циљем претресања одређеног питања које је у вези са радом одређеног министра или
владе у целини, упућује се било конкретно министру, било Влади.Устав 2006. је из пословничке претворио у
уставну норму. Може је поднети најамање 50 посланика
Захтев мора бити образложен, јасан и прецизан.
Одбор за уставна питања и законодавство може захтев вратити предлагачу ако интерпелација није у складу са
уставним процедурама и оставити им рок од 15 дана да се отклоне недостаци. Влада је дужна да одговори у писаној
форми у року од 30 дана. Ако се не изгласа одговор Владе или министра на којег се интерпелација односи одмах се
гласа о неповерењу Влади или члану Владе.

63. Гласање о неповерењу Влади

Најефикаснији механизам контроле Владе – уређен уставом, прецизиран пословником. Подноси га група од
најмање 60 посланика, у писаној форми и образложен аргументима зашто се Влада или неки министар позивају на
одговорност (дакле може се позивати и на колективну и на индивидуалну одговорност Владе).
Процедуре су кратке, предлог се ставља на прву наредну седницу. Оваква седница почиње излагањем представника
предлагача, а наставља се одговором који даје председник или одговорни министар. Одвија се по поступку
предвиђеном за начелну расправу о предлогу закона; одлука се доноси апсолутном већином (126). Ако није
изгласано неповерење, потписници предлога не могу поднети нови у року од 180 дана.
Такође, Влада може покренути поступак, односно питање свог поверења, али само колективно и о томе не одлучује
скупштина, већ само констатује оставку.

64. Избор и разрешења јавних функционера

Скупштина бира: Владу, гувернера НБС, Савет гувернера НБС, Зашитника грађана, Повереника за инфо од
јавног значаја, председника, потпредседника и чланове Савета Државне ревизорске институције.
1. Судије и председник Уставног суда – Кандидате предлаже председник Републике, а у скупштини се гласа
тајно или јавно ако тако одлучи ск; по поступку који је предвиђен за кандидата за председника Владе.
2. Функционери из области правосуђа (који се бирају 1. пут на фју) –Кандидате предлаже Високи савет судства,
чијих 8 изборних чланова бира скупштина – 6 сталних судија. 2 угледна правника и један из АП, а још га чине
председник Врховног касационог суда, министар за правосуђе и председник надлежног одбора Народне скупштине.
3. Омбудсман -2005. установљен. Бира га скупштина на предлог Одбора за уставна питања; 5 год мандат
4. Гувернер НБС – скупштина бира на предлог председника Републике; бира се на 6 година, без ограничења броја
мандата; у истом поступку се бира и Савет НБС (5 год); Бира и чланове и директора већа Агенције за борбу
против корупције (5 год).
5. 9 чланова Савета Регулаторнох тела за електронске медије – предлог даје надлежни скупштински одбор,
одбор скупштине АП, српски универзитети....
6. Повереник за ннфо од јавног значаја – предлаже га надлежни одбор за информисање, 7 год мандат.

65. Омбудсман
Омбудсман је институција која штити грађане од незаконитог и неправилног рада управе (у име парламента
контролише примену закона од стране органа јавне управе и јавних служби), обухватајући полицију, затим управу
затвора, војне органе, као и јавне службе, посебно у области просвете, здравства, социјалног старања и слично, ради
заштите човека и његових права.
Код нас због независности судова не контролишу рад судства, док у Шведској нпр и судови подлежу контроли.

37
Његова овлашћења су претежно упозоравајућа, васпитна, откривајућа, а изузетно наредбодавна и репресивна.
Главни инструмент његовог деловања су препоруке органима управе, обраћање јавности изношењем уочених
недостатака у њиховом раду и подношењем изештаја о раду праеламенту. Снага ове институције је у личном
ауторитету носиоца, а не у формалним овлашћењима. Интервенција омбудсмана долази у обзир тек кад се исцрпе
могућности за примену других правних средстава. Предмет омбудсманове контроле је превасходно рђава управа,
инструмент је за заштиту од ситних и крупних неправди, шиканирања, спорости у решавању, некоректном односу
према појединцима и сл.
Бира га парламент између личности (правника) са доказаним врлинама (храброст, одважност, мудрост). Мора
бити политички неутрална личност. Иако је орган парламента, у раду је потпуно независан од њега.
По правилу је монократски орган (један члан) ; постоје специјализовани омбудсмани (за неку област) и
омбудсмани општег типа(за све области друштвеног живота). Најмоћније средство деловања омбудсмана је
његово обраћање јавности путем средстава јавног обавештавања и подношењем извештаја парламенту, којом
приликом износи повреде закона, неправилности и грешке које је уочио у раду управе и јавних служби.
У РС је за целу територију предвиђен 1 Заштитник грађана од 2005, Фје: штити права грађана и контролише
законитост и правилност рада органа државне управе. Не контролише скупштину, председника, Владу, Уставни
суд, судове јавниих тужилаштава, што значи да само штити права грађана од повреда (актом, радњом,
нечињењем) органа управе. Бира га скупштина на предлог одбора за уставна питања, има 4 заменика. ) Услови:
да је дипломирани правник; 2) да има најмање десет година искуства у обављању правних послова значајних за
надлежност Заштитника грађана; 3) да има високе моралне и стручне квалитете; 4) да има запажено искуство у
заштити права грађана.
Ужива имунитет као посланик. Заштиту грађана остварује по притужби грађана или сопственој иницијативи.
Он потом упућује препоруку органу како да уклони недостатке. Најјаче средство је извештај који подноси
парламенту са подацима о уоченим недостацима и предлози за побољшање. Појединачна овлашћења: подношење
иницијативе Влади или ск за измену или допуну закона; даје мишљење о предлозима закона; покреће поступак пред
Уставним судом за оццену уставности и законитости закона којим се уређују питања слобода и права грађана;да
јавно препоручи разрешење функционера који је одговоран за повреду права грађана.

2. ВЛАДА
666. Влада – појам и порекло
Појам и порекло
Влада је орган извршне власти, али за разлику од шефа државе она је карактеристична само за парламентарни
систем власти (бицефална извршна власт). Историјски, први пут се јавља у Енглеској, где је монарх због обрачуна
са парламентом окупио сараднике (министре) који су му одговарали за рад. Да би обезбедио подршку парламента,
министре је почео да бира из редова парламентарне већине, а то је заправо покренуло удаљавање од монарха и
везивање министарске одговорности за парламент, чиме је настала одговорност министара пред парламентом. У
XVIII беку је то убрзано, јер је Џорџ први знао само немачки језик и зато није присуствовао расправама својих
министара. У феудализму министри су имали приватноправну функцију, а јавноправни карактер долази тек са
преображајем феудалне у апсолутну монархију.
Влада је скуп највиших функционера који се налазе (по правилу) на челу појединих ресора управе, а притом Влада
одржава јединство рада министара и одређује општи правац државне политике, да организује и контролише рад
свих ресора.

67. Влада - Избор и састав

Владу образује парламент. Ипак, у парламентарним земљама, шеф државе обично скупштини предлаже
мандатара за састав владе; када парламент изабере владу, он јој тиме изражава поверење, посредно или
непосредно (или гласањем за предлог мандатара за састав владе, или када је састав владе већ одредио шеф
државе). У оба случаја јој може изгласати и неповерење.

38
Влада се образује од политичке већине у парламенту – једностраначка/хомогена (ретко за парламентарни
систем) и коалициона/вишестраначка.Може бити и концентрациона (свестраначка) – у ванредним ситуацијама;
у том случају, опозиција не постоји. Владе могу бити и неутралне, нестраначке владе тзв. владе „Народног
јединства“- најчешће за извлачење из кризе. Посебан облик концентрационих су чиновничке владе – чине је
чиновници на највишим местима у државној управи који због таквог положаја не припадају ниједној странци (у
условима парламентарне кризе која настаје нпр. распадом коалиција; врше власт до нових избора). Експерстска
влада – не настаје као последица кризе, већ настојања да се у владу укључе превасходно стручни људи; тако да
експертске владе имају демократску легитимност, насупрот чиновничким.
Према (не)припадности министара парламенту – посланичке, мешовите и непосланичке. Посланичке – постоје
када је обавезно правило да члан владе буде посланик (ВБ). Сматра се да ова врста има још јачи положај од
непосланичке владе, јер су њени чланови прошли демократску верификацију на изборима. Мешовита је када не
постоји обавеза да чланови владе буду у исто време чланови парламента, али када такав случај и не би сметао.
Непосланичка – Устав Пете фра републике, према Де Голу – не може се у исто време бити и контролор и
контролисани, јер министар треба да парламенту одговара за рад – дакле ако је члан парламента изабран за
министра, мора у кратком року да поднесе оставку у парламенту.
Састав: председник владе/премијер и министри одређених ресора (или без портфеља). По броју чланова: мале
(Швајцарска, СРЈ) испод 20, средње (ФРА) 20-40, велике (ВБ, СССР) преко 40 чланова.
У ФРА постоје две форме рада владе: Министарски савет (под председништвом шефа државе) и кабинетски
савет (под премијером).
На челу владе је премијер/председник владе/први министар; његова оставка је оставка целе владе. Министри имају
двоструку надлежност: политичку (као чланови владе) и административну (у којој мери руководе министарским
департманом). У том погледу постоје министри без портфеља (не руководе министарским департманом) и
департмански министри задужени за један министарски департман. Правило је да су дужина мандата владе и
парламента једнаки.
Подела департмана на кабинетске и некабинетске – Кабинети су ужа тела у оквиру владе која доносе најважније
одлуке (британски кабинет – инострани и унутрашњи послови, буџет, трговина).

68. Влада - Овлашћења и акти

Влада као извршни орган има самостална овлашћења само у парламентарном систему (у председничком је она
неформални орган шефа државе, а у скупштинском је формални орган који у име парламента обавља извршну
власт).
Класична овлашћења: Влада је орган који извршава законе парламента и одлуке судова, доношењем уредби и
других општих аката којима се прецизира примена закона. Такође, доноси акте именовања, овлашћивања итд
(индивидуални акти). Законодавна иницијатива, амандман на предлог закона, учешће у претресу, право вета
и спровођење публикације закона такође.
После Првог св. рата, на уштрб парламента постаје незаобилазни чинилац у законодавној власти. Највећи број
законских предлога, временом, све више је потицао из владе, тако да је парламент сведен на орган који усваја
политику владе. Због тога појединци предлажу да се она више не означава као извршна, већ „активна“ власт, јер
је данас она далеко од своје некадашње улоге пасивног извршиоца закона. Влада је орган који доноси одлуке,
предвиђа, даје план националне привреде и утврђује предлог буџета.
Акти владе су одмах по хијерархији испод устава и закона: аутономне уредбе – акти који регулишу друштвене
односе, а доноси их орган извршне власти; извршне уредбе – прецизирање извршавања закона. Делагирано
законодавство – случај када парламент уступа (на основу устава) влади законодавна овлашћења, али само када
устав то допушта: доношењем закона о пуним властима/хабилитацији (којим се влада овлашћује да уреди неку
област), или доношењем оквирних закона (парламент направи скелет закона, а детаљније уређивање препушта
влади) – у оба случаја владина уредба има законску снагу.

39
 69. Одговорност владе и министарска одговорност
Политичка одговорност пред парламентом; влада је одговорна парламенту и постоји док ужива његово поверење.
Двојака је: солидарна (влада као колективитет) и индивидуална (министарска одговорност); контролна функција
парламента је поред законодавне фје његова основна фја. Средства реализације одговорности: посланичко
питање, интерпелација и гласање о неповерењу (о томе има горе).
Министарска одговорност (појединачна) може бити: Политичка – разрешавање неког министра са дужности,
због незадовољства његовим радом (дакле не због незаконитости његовог рада). Кривична одговорност – када на
службеној дужности учини дело кажњиво по кривичном законику (мито, издаја), што треба разликовати од
кривичне одговорности министра као приватне личности. Материјална – одговорност за штету нанесену његовом
незаконитом радњом.
Влада Републике Србије
Активни део егзекутиве, бира је Народна скупштина којој одговара за рад, има овлашћења уобичајена за владу у
парламентарном систему

70. Избор Владе у Народној скупштини

Председник Републике предлаже скупштини мандатара за састав Владе пошто саслуша мишљење свих
представника изабраних изборних листа., док је према одредби Устава из 1990. морао да саслуша само
представника већине (то је било само формално, јер је и тада разговарао са свим представницима). Од увођења
пропорционалног система и формално је морао да разговара са свим представницима изабраних партија.
Мандатар излаже програм, отвара се претрес, гласање (обично тајно) минимум 126 гласова. Број министара
одређује скупштина на предлог мандатара. Полагање заклетве.
До сада су само две владе биле једностраначке (већински систем), биле су и две мањинске; до Устава 2006, све
Владе су биле мешовите (чланови владе у исто време посланици), по броју ресора биле су средње.
Мандат је у просеку од `91 до данас (15 влада) је трајао непуне две године – само су владе Мирка Марјановића
и Мирка Цветковића издржале пун мандат. Превремене изборе често изазивали ратови, сецесије, избеглице,
санкције... Траје 4 године и пре времена може да престане: изгласавањем неповерења, оставком премијера,
распуштањем скупштине – та влада врши до избора нове узак круг функција (не може да предлаже законе и да
доноси своје акте).

71. Овлашћења, састав и организација Владе Србије

Овлашћења: Извршава законе скупштине, располаже законодавном иницијативом (предлаже готово све законе),
као правно лице заступа РС (врши права и обавезе које Република има као оснивач јавних предузећа, располаже
имовином РС), надзире и усмерава рад органа управе, надзире уставност и законитост општих аката АП,
општина, градова и Града Београда (дужна је да обустави њихова извршења).
Састав: председник, 1 или више потпредседника, ресорни министри и министри без портфеља. Чланови не
могу да буду посланици, функционери у органима АП, општине, града, Града БГ, не могу вршити дужност где се
може јавити сукоб интереса.
Организација: Премијер представља и усмерава и координира Владом (дакле не може да даје обавезна упутства
министрима). Потпредседник усмерава рад органа управе у областима које му одреди преседник Владе; Први
потпредседник га замењује у случајевима одсутности или спречености. Министар обавештава Владу о свему што
је битно за његов ресор и одговоран је председнику Владе, Влади и скупштини за спровођење програма Владе. Све
одлуке Влада доноси на седницама, већином гласова. За владу у целини стручне послове обављају Генерални
секретаријат Владе који води Генерални секретар и Службе Владе које води директор или министар без
портфеља. Усклађивање ставова органа државне управе обавља се у радним телима.

40
 72. Законодавни поступак у Влади Србије и акти Владе
Законодавни поступак
Влада доминира законодавним поступком: најактивнији предлагач и има право да се прва изјашњава о предлозима
других предлагача.
Нацрт се припрема и доставља у облику правних одредаба са образложењем. Образложење: правни основ за
доношење акта, разлог за доношење (проблеми које решава и циљеви који треба да се постигну), процена
потребних финансијских средстава, у случају повратног дејства закона треба да образложи општи интерес,
разлог за хитни поступак, преглед важећег акта чије се одредбе мењају. Уз Нацрт се достављају и Изјава и
Табела о усклађености прописа са прописима ЕУ. Доставља се и изјава са којим стратешким документом је
предлог акта усклађен (стратегија, акциони план и др.), анализа ефеката закона (на кога утиче, трошкови који
настају привреди и грађанима) за чији изостанак је потребно посебно образложење. Јавна расправа је обавезна
када се посебно мења правни режим у некој области или ако је то питање које посебно занима јавност.
О нацрту предлагач прибавља мишљење Републичког секретаријата за законодавство и Министарства
финансија. Мишљење Министарства спољних послова је потребно ако се тиче односа РС са иностранством,
Министарства правде ако се прописују кривична дела, од органа државе на које се питање односи итд. Генерални
секретаријат Владе оцењује да ли су испуњени услови за улазак нацрта у процедуру, а ако их одобри, шаље их
једном од 4 одбора Владе: за правни систем и државне органе, привреду и финансије, јавне службе и за односе са
иностранством – након њиховог закључка Влада након расправе на седници може да измени предлог или нацрт и
пречишћени текст и као акт шаљу скупштини.
Влада одређује члана који је представља на седници, и Влада може стручно лице које је учествовало у изради да
пошаље да учествује у раду надлежног скупштинског одбора.
Ако амандмане на предлог Владиног акта поднесу и други предлагачи, Генерални секретаријат их доставља
надлежном министру, да у сарадњи са Републичким секретаријатом за законодавству припреми за Владу
предлог мишљења о амандманима.

Акти Владе
Општи и појединачни акти: уредбе (разрађује услове за спровођење закона), пословник (начин рада Владе), одлуке
(оснивање предузећа, установе), закључке (организација, метод рада Владе, смернице за министарства), решења
(именовања и разрешења и друга питања од појединачног значаја), меморандум о буџету (циљеви јавних
финансија и макроекономсе политике), стратегије развоја(утврђуује стање у некој области и прописује мере) и
декларације (саопштава став о неком питању).

3. ОБЛИЦИ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈЕ

73. Деконцентрација и децентрализација
У унитарним државама, државну власт врше државни органи као централни орган (за разлику од федрације).
Унитарна држава може бити децентрализована и централизована. Деконцентрација је инструмент којим се
постиже потпуна подређеност нецентралих органа централним у унитарној држави и којим се тиме успоставља
централистичко уређење. Децентрализација је инструмент помоћу којег се нецентралним органима оставља
извесна аутономија у смислу управне власти (не и политиче/власти одлучивања).
Разлика између деконцентрације и децентрализације – у првом су послови државне управе у рукама државних
органа, а у другом случају недржавних органа. Проблем деконцентрације: и за најситније проблеме се треба
обратити центру, који често нема слуха за потребе грађана; спорост. Карактерише је хијерархија
административне власти – пример деконцентрације власти су Окрузи који су формирани у РС.
Деконцентрација и концентрација: концентрација је обављање управних послова у самом седишту централних
органа; деконцентрација је обављање управних послова преко екпозитура, тј. организационе јединице централног
органа коме су подређене (дакле у питању је суштинска, иако не физичка централизација, тј. преко локалног

41
посредника који ради у корист државног органа). Стога је деконцентрација само ублажавање централизма (зато
се некад назива административна/бирократска децентрализација).
Децентрализација – послови државне управе се преносе на локалне органе које су непосредно изабрали грађани.
Њу установљава држава законом и њоме су обухваћени само одређени послови из државне управе, док општу
власт задржава држава. Може бити функционална и територијална. Функционална се састоји у признавању
одређеним јавним службама одређени степен независности у управљању и руковођењу.

74. Територијална децентрализација

Шире значење: Територијални колективитети (грађани настањени у њима) који у оквиру закона самостално
управљају у сфери локалних послова, назависно од централне власти; Може бити локална самоуправа и
регионална територијална аутономија, у којима нема преношења државних послова, већ самоуправног
обављања послова.
Уже значење: децентрализација је облик децентрализације управе, па се стога она назива локална управа;
државни послови се врше као пренесени, туђи послови.
Локална самоуправа – управљање становништва локалним пословима, локални самоуправни ентитети;
Локална управа – вршење послова централне управе од стране локалних органа.
Територијална аутономија – јединице које су географски веће од локалних јединица, које имају аутономију у
области законодавства. Њени закони важе само на њеној територији и имају слабију правну снагу од државних.
Децентрализација државне управе се проучава у управном праву, а територијална децентрализација локална
самоуправа и територијална аутономија) у уставном.

75. Појам локалне самоуправе

Локална самоуправа – облик одлучивања и управљања локалним заједница на ужим државнимм територијама
путем локалних органа. Овиме се остварује политичко право грађана на самоодлучивање о локалним пословима.
Власт има ограничену независност на ограниченом делу територије који потпада под општу надлежност државе.
Важни чиниоци: површина територије, број људи, границе локалних интереса; мерила која спајају те чиниоце:
хомогеност, комплементаност, гравитација у одређеним институцијама (болница, универзитет итд) и финансијски
капацитети. Најбоље би било да „меру“ локалне јединице одреди само становништво, али о томе одлучује држава
на основу интереса и у консултацијама са респективним локалним ст.
Док се у држави води висока политика, у локалним заједницама се решавају животна питања грађана и локални
представници треба да буду фокусирани само на локалну ситуацију и интересе. Локална самоуправа је ближе
народу и омогућује његово непосредно учешће у власти.
Основна обележја:
1. Круг самоуправних послова – одређује се у закону о локалној самоуправи методом набрајања тих послова
(систем енумерације) или методом претпоставке надлежности – сви који нису државни (систем генералне
клаузуле). Европска повеља о локалној самоуправи (која дфинише основне елементе локалне самоуправе): пуна
слобода локалним заједницама у стварима које нису искључене из њихове надлежности, уставотворац и
законодавац се приликом одређивања локалних послова придржавају одређених мерила итд...
2. Непосредно или посредно (преко представништва) одлучивање – Европска повеља: савети или скупштине
изабране тајним гласањем на слободним изборима итд (посредно) и референдуми и зборови (непосредно) који
више погодују локалним јединицама од државе. Носиоци локалних фја морају да имају услове за слободно вршење
дужности, могу да одређују сопствену управну структуру (која не сме да буде у супротности са општим законским
актима једне државе).
3. Организациона и персонална самосталност локалних институција – зависи од односа државе и самоуправе:
потпуна самосталност локалне самоуправе (марксизам), потпуна несамосталност (централизоване државе, само
локални ниво државне власти), мешовити систем (у неким пословима су самосталнији, а у неким подвргнути
државном утицају).

42
4. Располагање финансијским средствима – средства из државног буџета (која држава може да контролише) и
она која припадају изворно локалним јединицама.
5. Заштита уставом прокламованог права на локалну самоуправу – обезбеђује је држава преко својих органа
(редовних и посебних уставних судова) –право на правна средства да би се обезбедило слободно обављање
задатака.
6. Право на удруживање и повезивање са истим локалним јединицама у различите облике савеза – ради
обављања конкретних задатака или обављања опште међусобне сарадње.
Данас је локална самоуправа углавном потиснута: због ширења улоге савремене државе, стварања великих
политичких странака које немају интереса за локалну политику, премештање многих некадашњих локалних
послова на државне органе у држави благостања, зависност од финансија државе, сужавање њене нормативне
самосталности због јачања државне регулативе.

76. Јединица локалне самоуправе у РС

Јединице локалне самоуправе
Закон о локалној самоуправи: локална самоуправа је право грађана и укупност органа и институција јединица
локалне самоуправе. Локална самоуправа се остварује у општини, граду и граду Београду. Пошто све три
јединице (општина, град, БГ) лс обављају исте фје, правилније је говорити о 3 врсте општине (јер све имају изворне
надлежности општине, која је основна јединица). Оне обављају послове државне управе које им је поверила
Република.
1. Општина – основна територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа, која врши преко својих
органа сва права и дужности и која има најмање 10.000 становника. Уставно и законски зајемчен самостални круг
овлашћења, право на бирање органа, извори прихода којима самостално располажу, заштита самоуправног
статуса. РС – 150 општина.
2. Град – више од 100.000 ст, економски, административни, географски и културни центар ширег подручја.
Постојање више општина у оквиру града водило би дуплирању послова, конкуренцији у надлежностима... има и
комуналну полицију. РС – 23 града.
3. Град Београд – посебна јединица. Законска обавеза је да буде подељен на општине (ефикасност и
економичност). Статутом града се одређују послови из надлежности БГ које врше градске опшштине, а БГ може
укинути неку општину.
О оснивању, укидању и промени територије претходи саветодавни референдум на њеној територији. Територија
за коју се оснива јединица локалне самоуправе је природна и географска целина, економски повезан простор, који
поседује развијену и изграђену комуникацију међу насељеним местима, са седиштем као гравитационим центром.
Статут – највиши правни акт јединице лс. ЛС имају имовину и као правна лица могу оснивати предузећа.

77. Надлежности и финансирање локалне самоуправе

Надлежност општине
2 врсте:
1. Самоуправна/изворна надлежност – послови у којима општина ужива аутономију у односу на државу и стога
је важно одредити њене границе. Овде важи систем законске енумерације. Послови (комунални послови) у овој
надлежности су од непосредног значаја и интереса становништва и ближе се одређују статутом. Према закону,
груписано је 39 група послова.
2. Поверена/децентрализована надлежност – поверени послови су државни пословви, за чије је обављање
надлежна држава, која има уставно овлашћење да јединици лс повери обављање неког посла и да јој да уз то да
средства за обављање. То се може поверити када се испуне одређени кадровски, технички и организациони услови.
Систем генералне клаузуле важи овде. Општина обавља као поверене поједине послове инспекцијског надзора
из области просвете, здравства, рударства, промета робе и услуга, пољопривреде, водопривреде и шумарства,
заштите животне средине и др. Средства обезбеђује Република или АП, у зависности ко их је поверио.

43
Финансирање ЛС
Обавља се из буџета самоуправе и буџета Републике, и лс има релативну финансијску аутономију.
1. Изворни приходи – општинске административне таксе, локалне комуналне таксе, боравишне таксе, накнада за
коришћење грађевинскох земљишта, самодопринос уведен за територију општине и др.
2. Уступљени јавни приходи – порези остварени на њеној територији (одређени облици пореза на доходак
храђана, порез на наслеђе и поклон,, на пренос апсолутних права и др).

78. Органи јединице ЛС

1. Скупштина општине – представнички орган, одборници (19-75), избор на 4 год. Одборник има имунитет, не
може бити позван на кривичну одговорност због изнесеног мишљења на седници ск (али обухвата само гаранције
неодговорности, а не и неповредивости одборника). Конституисана је избором председника ск (сазива седнице,
по потреби, а најмање једном у 3 месеца) и секретара (који је изабран од стране председника, мора да има завршен
правни, положен стручни испит и 3 године стажа). Председник се бира из редова одборника, на предлог најмање
1/3. Секретар се стара о обављању стручних послова – сазивање и одржавање седница скупштине и руководи
административним пословима. Скупштина одлуке доноси већином гласова присутних, а потребно је да
присуствује већина од укупног броја.
Скупштина града – не више од 90 одборника, а БГ има 110.
Избор одборника: листе странака, коалиција или ГГ. Услови: 30 оверених потписа за сваког кандидата са листе,
мора имати најмање 1/3 кандидата од укупног броја одборника, међу свака 3 кандидата мора по једна жена.
Кандидат: пунолетан, пребивалиште. Расписује председник Народне скупштине, а спроводе локална изборна
комисија и бирачки одбор. Цензус 3%, националне мањине имају мандате и без тога, а резултате утвђује изборна
комисија путем система највећег количника (Д`Онтов), свака изборна листа узима онолико мандата колико на њу
отпада таквих количника. Ако две листе добију исте количнике на основу којих се даје 1 мандат, он иде оној листи
која има више гласова. Подносилац листе најкасније у року од 10 дана од резултата доставља изборној комисији
податке о кандидатима којима су добили мандате, у супротном изборна комисија додељује мандате кандидатима
са те листе по њиховом редоследу на листи.
Уставни суд је одлуком маја 2010. утврдио да одређивање редоследа одборника након избора нису у сагласности
са Уставом као ни бланко оставке (морају да буду личне – исто као у народној скупштини).
2. Председник општине (градноначелник) – њега (предлаже га председник СО из редова одборника) и заменика
(предлаже га кандидат за председника из редова одборника) бирају на 4 године одборници СО тајним гласањем ,
већином од укупног броја. Њима тада престаје одборнички мандат.
Он је са једне стране инокосни извршни орган (представља и заступа општину), а са друге стране председник
Општинског већа као колегијалног тела (сазива и води седнице и одговоран је за законитост рада већа). Може
бити разрешен на исти начин на који је изабран, на предлог 1/3 одборника (на 6 месеци ако га СО не разреши), а
тиме би престао и мандат заменика и мандат већа.
3. Општинско веће – колегијални извршни орган општине. Чланови: председник општине, заменик, чланови
већа (не више од 11, нису одборници), које такође бира СО. Веће предлаже акте и одлуке из надлежности СО,
непосредно их извршава, надзире рад општинске управе.
4. Општинска управа – носилац управне фје (извршна фја). Извршава одлуке СО, председника и већа,
припремање нацрта прописа СО председника и већа, обављање стручних послова за органе општине, управни
надзор над извршавањем аката СО. Може бити јединствен орган или подељен у више управа за поједине области
(општине преко 50.000 ст). Начелник је на челу (дипл. Правник, 5 год искуства у струци, положен испит за рад у
органима управе), бира га Општинско веће на 5 година. Акт о организацији управе доноси СО на предлог већа,
а акт о унутрашњем уређењу управе доноси начелник. У БГу се за обављање послова економског развоја у
Градској управи поставља градски менаџер, а у области урбанизма градски архитекта – поставља и разрешава
их градоначелник.

44
 79. Непосредно учешће грађана у обављању послова у општини
1. Грађанска иницијатива – број потребних потписа се утврђује статутом, али не може бити мањи од 5% бирача.
Овим се предлаже скупштини лс доношење аката којима се уређује неко питање из њене надлежности. СО је дужна
да одржи расправу и у року од 60 дана достави образложени одговор.
2. Збор грађана – сазива се за део територије ЛС утврђен статутом. На збору се већином гласова присутних усвајају
захтеви и предлози, на које СО мора да одговори у року од 60 дана.
3. Референдум – факултативни (на иницијативу СО) и обавезни (на иницијативу 10% од укупног бр бирача),
расписује их СО. Овако донесена одлука је обавезна.
3. Месна заједница и други облици месне самоуправе – облик сталног учешћа у непосредном обављању
послова. Оснивају се пре свега у селима ради задовољења потреба ст, али може и у градским насељима (кварт,
четврт, реон). Њени послови се утврђују актима месне заједнице који су у складу са статутом ЛС. СО јој може
поверити вршење одређених послова који су у њеној надлежности.

80. Однос Републике и јединице локалне самоуправе

Република (Влада, министарства) врши надзор уставности и законитости:
1. Влада је дужна да обустави од извршења општи акт несагласан Уставу.
2. Надлежно министарство покреће поступак за оцену уставности и законитости статута пред Уставним судом.
3. Министарство надлежно за лс може да укаже СО да њен општи акт није у сагласности са уставом, како би
преузела мере, у супротном покреће поступак пред Врховним касационим судом.
4. Министарство лс обавештава СО да акт није у сагласности са законом и предлаже мере, ако их не испуне
министарство поништава акт.
5. Влада на предлог надлежног министарства лс може распустити СО лс ако: не заседа дуже од 3 месеца, не изабере
шредседника општине и веће у року од месец дана од конституисања, не донесе статут или буџет у предвиђеном
року. Председник Народне скупштине расписује изборе, а послове обавља привремени орган састављен од
председника и четири члана који образује Влада.
6. Влада именује привремени орган и када се не спроведу избори или се не конституише СО.

81. Заштита локалне самоуправе, сарадња, симболи

Заштита
1. Орган лс може да пред Уставним судом покрене поступак за оцену уставности и законитости закона и др
општих аката који повређују право на лс.
2. Уставносудска заштита права на лс – право жалбе Уставном суду ако се појединачном радњом државног
органа онемогућава вршење надлежности.
3. Заштитник грађана – може се установити у лс како би контролисао поштовање права грађана
4. Савет за међунационалне односе – оснива се у мешовитим срединама, чине га представници српског народа и
националних мањина (ниједан део не сме да има већину). Национално мешовите средине – 5% од укупног броја
мора да буду припадници нац мањине. Одлуке се доносе консензусом, а ставове и предлоге достављају СО која
мора о томе да се изјасни у року од 30 дана.

Сарадња и удруживање јединица локалне самоуправе

Јединица лс, као и њени органи и службе и предузећа могу да сарађују са другим јединицама лс (слободно), као и
са лс у другим државама (Уз сагласност Владе, у оквиру спољне политике РС). Могу сарађивати и са НВО,
хуманитарним и др. орг. Могу се оснивати и асоцијације градова и општина које заступају интересе свог
чланства пред државним органима (посебни у поступку доношења закона и др аката).

45
Симболи и празници јединице локалне самоуправе
Израз идентитета је њено право. Симболи (грб и застава) и празник се доносе самостално и у складу са законом.
Симболи морају одговарати историјским и стварним чињеницама и не смеју се вређати општи и државни
интереси, национална и верска осећања и јавни морал, у супротном надлежно министарство може да одбије
предлог, а ако се не изјасни у року од 60 дана, сматра се да је дата сагласност. Симболи се могу истицати само уз
државне симболе.

82. Правна природа управних округа РС

Да би се разумело шта је управни округ, полази се од 2 уставна начела: Први: данас се све фје државне власти врше
на једном месту, у Републици, од стране републичких органа власти, који могу поверити вршење појединих
послова АП или општинама. Друго начело: Локална самоуправа и територијална аутономија су потпуно одвојене
од државе и државне власти, штавише, државна власт је ограничена правом грађана на покрајинску аутономију и
локалну самоуправу.
Управни округ – установа директно везана за државу; то је подручје на којем се обављају одређени послови
државне управе ван седишта министарстава, чије седиште одређује Влада (29 у РС, БГ нема управни округ).
Дакле они су експозитуре, само физичка дислокација (врше државну власт само на подручју управног округа)
државне управе (министарства која врше власт на целој територији).
Послови: управни надзор, решавање у првостепених и другостепених управних поступака (кад су првостепени
поверени нпр општинском органу), стручни надзор над предузећима, установама. Начелник управног округа –
одговоран Влади (која га поставља на 4 год), остварује сарадњу са општинским, градским или покрајинским
органима, прати остваривање планова рада окружних подручних јединица и стара се о условима за њихов рад;
прати рад запослених у окружним
подручним јединицама. Тако су управни окрузи први степен вршења државне управе, а министарства други.
Управни окрузи су тако јединице административне деконцентрације, а не локалне самоуправе (које би се налазиле
изнад општина као локалних јединица првог степена). Њихови послови нису поверени послови државе локалној
самоуправи, већ су спуштање послова државе на подручне органе. Ови органи нису изабрани, већ постављени
од стране министра или Владе, којима су у потпуности потчињени.
Не мора свако министарство да их формира, зависе од посебности округа у коме се формира. Он није уставна
категорија, ни облик територијалне организације, већ унутрашња ствар организовања министарстава.
Савет управног округа усклађује однос окужних подручних јединица и општина и градова, чине га начелник
управног округа и председдници општина и градоначелници.

83. Појам територијалне аутономије

Грчке речи „autos“ = сам и „nomos“ = закон – својство територијалне заједнице да у овиру државе (унитарне или
федералне) доноси и извршава сопствене законе (а у мањем обиму и извршавање државне власти). Судска
аутономија по правилу није подручје аутономног делокруга јединица територијалне аутономије (изузетак пр.
Северна Ирска у УК ВБ и Северне Ирске).
Територијална аутономија у основи није уставна него законска категорија (постоје и устави који предвиђају
аутономне јединице, али делокруг препуштају закону да га ближе одреди). Подложне су уставотворној власти
државе – држава може да их укине на исти начин на који их је конституисала (мада је негде потребан њихов
пристанак, нпр Аландска острва у Финској).
У федерацији се делокруг федерације и федералних држава уставом разграничава, а у држави са територијалном
аутономијом се аутономним јединицама делокруг додељује државним законом. Законодавна надлежност је у
корист државе у унитарној држави (изузетак у Уставу Шпаније 1978 и устав СФРЈ 1974), тј она мора бити одређена
само системом енумерације, мора бити изричита и конкретна (изузетак Закон о аутономији Северне Ирске 1920,
којим је законодавна надчежност одређена генералном клаузулом; Аландска острва у Финској, Мадера у
Португалу).

46
Зконодавни органи територијалне аутономије су слабије правне снаге од државних и простор важења им је ужи
(само на деловима државне територије којима је дата аутономија). Али имају јачу правну снагу од аката лс.
Законодавно тело државе, највиши судски орган или Уставни суд могу укинути законе који нису усклађени са
државним.
За разлику од федералних јединица, централна власт има овлашћења контроле законитости аутономних јединица,
а негде постоји посебан орган централне државе који оличава државну сувереност (нпр гувернер на Аландским
острвима и Северној Ирској) и који има надзорну улогу, а такође и нису представљене у централним државним
органима (чиме се приближавају положају јединица локалне самоуправе).
Гаранцију аутономног статуса пружа законодавно тело државе или уставни суд.
Други облици аутономије које не треба мешати са територијалном:
1. Персонална – самосталност персоналне групе (националне, верске, професионалне) у управљању својим
пословима.
2. Културна – право националних или етничких група на развијање своје културе и језика преко самостално
образованих институција, независно од територије на којој су настањени.
3. Институционална – право појединих институција (нпр. факултет) да уживају самосталност у оснивању, раду,
управљању.
4. Регионална економска аутономија – облик територијалне аутономије у области привреде.
5. Разликовање појма аутономија у међународном праву – у овом смислу, аутономија постоји када раније зависна
територија добије право да својим унутрашњим пословима управља преко органа које бира становништво, с тим
што ке контролише одређена страна држава или међународна орг.

84. Искуства територијалне аутономије у уставној пракси

Разлози конституисања територијалних аутономија – решавање етничке сложености, давањем аутономног
статуса националним мањинама и другим колективитетима, историјским територијалним јединицама, географски
хомогеним подручјима. Територијалне аутономије карактеристичне су за унитарне државе (изузетак Југославија,
СССР). Најправилнији облик примене је када је цела државна територија прекривена мрежом аутономних
јединица које имају једнак положај (Шпанија, 17 аутономних заједница) Најнеправилнији облик примене је када
се заводи асиметрично државно уређење (када се не заводе на целој територији него само на делу), јер онде где
нису конституисане грађани имају мања права.
1. У теоријском сммислу, територијална аутономија је најчистије постављена у Италији.
2. Разлози увођења: етничко-језички, географско-територијални, економски, културно-историјски.
Ситуације: под унутрашњим или спољашњим притиском или као последица „реалне друштвене конституције“.
3. Нема територијалне аутономије без аутономног вршења законодавне фје
4. Систем власти је по правилу заснован на истом моделу система централне државне власти.
5. Тамо где постоје друштвени основи, територијална често апсорбује у себи језичку и културну аутономију.
6. Нема територијалне без финансијске аутономије као материјалне основе.
7. Аутономне јединице не учествују у раду централних органа (изузетак нпр СФРЈ), а и када су симболично
представљени, они не образују други дом у парламенту.
8. Јединице територијалне аутономије се налазе под надзором државе. Држава санкционише: укидањем закона
јединице или распуштањем њених органа.
9. Сем Италије и Шпаније, увек уносе асиметрију у државно.
10. У суштини, територијална аутономија је компромисни облик државног уређења; Аутономија је уведена у
државама у којима територијални колективитети нису били толико јаки да изборе статус федералне јединице, али
су били довољно јаки да се изборе за територијалну аутономију. Централна државна власт, у интересу очувања свог
јединства и јединства државног подручја је била присиљена да једном свом делу „подари“ законодавну аутономију,
а да њено вршење подведе под свој надзор. У државама с таквим обликом државног уређења ниједан од његова два
субјекта није задовољан оним колико је добио.

47
 85. Територијална аутономија у РС
Само на делу територије, а не на целој територији. Две покрајине АП КиМ и АП Војводина. Обележје Устава је
да број АП није закован у Уставу , отворена је могућност образовања нових, укидања или спајања. То се може
извршити по поступку за промену Устава (без обавезног уставотворног референдума). Предлог за оснивање,
укидање или спајање утврђују грађани на референдуму, у складу са законом. Устав предвиђа да се територија
аутономних покрајина и услови промене граница одређују законом.
У РС статус АП не одудара од појма територијалне аутономије (за разлику од СФРЈ). Њихова аутономија се састоји
у самосталном обављању њиховог делокруга (који обухвата изворне – аутономне надлежности покрајине и
поверене послове које РС поверава АП) преко органа који бирају грађани АП.
Изворне надлежности:
1. Програмска овлашћења: АП преко својих органа уређује просторно планирање, развој и изградње објеката.
2. Буџетска овлашћења: обухватају доношење буџета и завршног рачуна АП. АП има изворне приходе за
финансирање своје надлежности и за обезбеђивање средстава јединицама лс за обављање поверених послова. Врсте
и висина прихода се одређују законом (буџет АП Војводине мора да износи најмање 7% у односу на буџет РС).
3. Нормативна овлашћења: то су овлашћења за доношење одлука и општих аката у складу са уставом и законом,
којима се уређују питања у области пољопривреде, водопривреде, просвете, спорта, културе... АП одређује симболе
и начин коришћења. Одлуке и општи акти морају бити у складу са уставом и законима Републике. Статут је
највиши облик овог овлашћења, доноси је њена ск, уз сагласност Народне ск.
4. Извршна: извршавање државних и покрајинских општих аката.
5 Организациона: за образовање органа, организација, служби и уређивање њихове организације и рада.
2 кључна елемента за одређивање суштине аутономије:
1. Обим аутономног делокруга – поверени делокруг АП се одређује законом, а тада се дају и средства за вршење
тих послова. Ипак, поверени послови не одређују само у једном закону који би нпр били блок надлежности АП,
јер би тада такав један закон, уз статут АП практично чинио њен устав у материјалном смислу и подстицао би
сепаратизам.
2. Покрајински органи преко којих се обављају изворни и поверени послови. Покрајинску скупштину чине
посланици, који се бирају на време од четири године, на непосредним изборима тајним гласањем, у складу са
одлуком скупштине аутономне покрајине. С обзиром на то да у аутономним покрајинама живи становништво
мешовитог националног састава у скупштиини аутономне покрајине обезбеђује се сразмерна заступљеност
националних мањина, у складу са законом.
Да би се избегли како сепаратизам, тако и централизам, уведена су 2 уставна института УСтавом 2006:
1. Надзор над радом органа АП – само надзор уставности и законитости: може да се покрене поступак пред
Уставним судом. Недостатак ове одредбе је што њоме није одређен рок у којем Уставни суд треба да донесе
одлуку.
2. Заштита покрајинске аутономије: остварује се пред Уставним судом; Право жалбе ако се појединачним актом
државног органа онемогућава вршење надлежности АП; Право покретања поступка за оцену уставности и
законитости закона и општих аката РС.
Статут је највиши правни акт АП, уставна је категорија. АП Војводина је донела Статут 1991, па 2009, па 2014.
Статут 2009. је увео и нову номенклатуру покрајинских аката (у којој је карактеристично разликовање између
покрајинских скупштинских одлука и одлука), укинуо разлику између конститутивног, српског народа и
националних мањина (све их је подвео под израз „националне заједнице“, које у укупном становништву АП
Војводине чине бројчану већину или мањину), поистоветио називе појединих покрајинских органа с државним
органима (Влада), пресликао организацију власти из Устава Републике Србије на покрајинске органе и односе
између њих.
Несагласност статута са Уставом: одредба о територији АП, одредбе о равноправности националних заједница у
АП Војводини, при чему изразом „национална заједница“ не може бити обухваћен српски народ, као конститутиван
народ у својој држави, одредба о Новом Саду као главном административном центру АП Војводине, одредба о
Војвођанској академији наука и уметности, одредба о Влади АП Војводине као носиоцу „нормативне власти“ у њој,

48
одредба о Влади АП Војводине као носиоцу „извршне власти“ (јер носиоци власти у унитарној држави могу бити
само државни органи)... Скоро 2/3 није важило из устава 2009, па је нов донет тек 2014.
АП КиМ – још пре ступања на снагу Устава Србије 1990, укинути су Скупштина САП Косово и њено Извршно
веће, јер нису поступали у складу са Уставом и угрожавали су сувереност Србије. Права дужности прешли су на
Народну ск СР Србије. Проблеми: Албанци стварају паралелне институције у том периоду, 144 Албанских делегата
у скупштини САП Косова доносе „Устав републике Косово“. Рат и цивилна и војна управа УН, 2008. једнострано
проглашење. Устав РС из 2006. – КиМ има суштинску аутономију, у оквиру суверене државе Србије. Такође
Устав каже да ће се аутоноомија уредити посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену
Устава.

4. ВЛАДАВИНА ПРАВА И СУДСКА ВЛАСТ

86. Начела и институције владавине права

1. Легитимност власти: Државна власт и њени органи треба да буду демократски установљени, треба да буду
израз пристанка народа на слободним и непосредним изборима где су све странке имале једнаке могућности.
Суверен је грађанин, који сувереност преноси на представништво. Обухвата: општост изборног права
(неискључивање појединих категорија), једнакост избора (једнак глас), непосредност избора (народне
представнике не бира посебно тело), слобода избора (без притисака), тајност избора.
2. Подела власти: Начело поделе власти афирмисало се као реакција на свевлашће и концентрацију
власти код једног, често и јединог државног органа.
3. Независност судства: у вези са претходним начелом; у рад суда се не могу мешати законодавна и управна
власт. Независност судства значи и независног судију, који се обезбеђује посебним системом избора и сталношћу
судија, које би требало да бирају стручни судијски колегијуми. Иако по правилу управни спорови и оцена
законитости управних аката подлежу судској контроли, данас је то све више поверено Уставним судовима.
4. Уставност и законитост (начело легалитета): суштина правне државе. Право влада над државом, државна
власт му је потчињена. Ово нчело значи да се грађани не покоравају личној вољи других људи, него безличним
правилима која важе за све грађане подједнако. Аристотел и ЖЖ Русо: од владавине човека је боља владавина
закона. Посебно важно је да управна власт због склоности бирократизацији и аутократским методама, буде
ограничена вољом грађана израженом у законима које доноси представништво тих грађана.
5. Уставна јемства људских и грађанских права: људске и грађанске слободе су истовремено средство
ограничавања државне власти и основ целокупног правног поретка. Ово је неприкосновена сфера у коју
државна власт не сме да задре. ЉП су природна неотуђива права која припадају човеку као људском бићу. Устав
их гарантује, а закони не смеју да у њих задиру (сем на прописивање начина њиховог остваривања). На основу
односа појединца и државе, појединац може бити њен поданик (полицијска држава, пуна послушност управној
власти) или грађанин (правна држава, права и дужности грађанина).
6. Слобода привреде и привредне активности: привредни систем треба да се одвија на основу саморегулисања
– слободно деловање тржишта и његових законитости, а закони државе могу само подстицати деловање економских
закона.

87. Судска власт, суд и судије

Грана власти која решава спорове о праву. У њеној надлежности је да ауторитативно каже шта су закон, право и
правда и да изриче (понегде и примењује) санкције. Дакле њен задатак је да оснажи и санкционише начело
легалитета. Судска власт обухвата две ствари: власт тумачења права (често и стварања) и власт доношења извршне
одлуке. Пресуђена је ствар код које је одлуком судије завршен спор, стога има снагу правне, законске истине.
Законодавство одређује општа правила, а судство их примењује на посебне случајеве. Судска пресуда, сматра
Слободан Јовановић, "налази се већ садржана у закону, одакле судија има само да је извуче", дакле она није
слободна, него везана правом.

49
Разлика судског и управног примењивања закона на посебне случајеве: судска власт, наиме, "примењује законе
само онда кад се примењивање одвојило од извршења као засебно питање" (С. Јовановић). Применити закон значи
претходно решити питање да ли тај посебан случај потпада баш под тај закон, а о чему може да се јави различито
мишљење, спор. Две врсте спорова за која је надлежна судска власт: Када се приватна лица не слажу у тумачењу
оних законских прописа који уређују њихове међусобне односе и када власт треба да казни кривца за повреду
правног поретка.
Судску функцијју (отклањање спорова између припадника једне државе) некада су вршили монарси, а у Средњем
веку била је основна фја парламента, а једна од највећих тековина савремене државе је њено издвајање и
осамостаљивање од законодавства. Данас је независност и самосталност судства срж уставне државе. Сем Енглеске,
суд постаје самостални државни орган који фју врши на основу закона тек после Фра револуције, а до тада су
постојали само судови једнаких састављени од припадника истог сталежа.
Деле се на опште и специјалне судове. Општи се деле на грађанске (приватноправне парнице) и кривичне (пресуде
за кривична дела). Према функционалној надлежности, делимо их на два или више степена: првостепени (одлуке у
неким случајевима нису коначне), другостепени (апелациони – одлучује по жалбама; некада може бити и
првостепени за крупније предмете) и често трећестепени (врховни или касациони; не решава спорно питање, него
одлучује о законитости пресуде).
Специјални: трговачки, привредни, војни, управни (посебно значајни; законитост управних одлука), радни,
социјалног осигурања, царински, порески, аграрни, полицијски, малолетнички...
РС: судови опште (општински, окружни, апелациони и Врховни касациони који је највиши) и посебне (привредни,
преивредни апелациони, прекршајни, виши прекршајни и Управни суд) надлежности.
Независност судије: обезбеђивање непристрасности судије; у апсолутној монархији није могла да постоји зато што
је правда изрицана у име краља који је могао да одбије извршавање судске одлуке и јер је доступност ове фје
зависила од богатства оног ко је тежио за њом.
Начин избора: коцка, избор од стране парламента (највише оспоравано) уз саветодавно учешће колегијума судија
или на основу успеха у посебним школским установама.
Јемства положаја судије: сталност, напредовање у судијској хијерархији и обезбеђивање дисциплинског режима
судија

88. Уставна начела о судовима

Реткост је да устави садрже организационе норме о судовима, већ је то поверено законима. Уставом се најчешће
одређују питања избора и разрешења судија, надлежност и организација највишег суда у земљи.
1. Судска власт је посебна државна власт: врши се на начелу самосталности и независности, јединствена на целој
територији РС (само у држави, а не и у АП и ЛС).
2. Самосталност и независност судова: Самосталност – судови су посебна врста државних орхана, за која важе
посебна правила. Независност – слобода од утиацаја са стране на судске одлуке. Суд решава спорове на основу
правних норми а не на основу арбитрарности, тако је суђење законито само ако су одлуке суда сагласне са законом.
Тако да су судови само под законом, а не под законодавном влашћу. Ипак, њихова независност зависи и од
квалитета законодавства – што закони остављају мање простора дискреционом понашању судија приликом њихове
примене, утолико су могућности за притисак на судију мање. Средства за отклањање ових случајева су жалба у
инстанционом поступку и ванредни правни лекови. Када судија сматра да неки закон није у складу са Уставом,
прекида поступак, и покреће поступак пред Уставним судом за оцену уставности и законитости.
Независности суда (реалној независности) одговара независност судије (персонална) која може бити позитивна и
негативна: Позитивно изражена, она значи да судија стоји само под законом, а негативно изражена она значи
независност судије од сваке власти која је ван закона.
3. Обавезност судских одлука: Одлуке суда не могу бити предмет вансудске контроле (одлуку може преиспитати
само надлежни суд). Помиловање и амнестија су изузеци.
4. Зборност суђења – када суд суди у већу (мин 3 судије), може се постићи већа објективност. Законом се може
одредити и да суди судија појединац, а то се догађало у парницама мање вредности, лакшим кривичним делима,
неким ванпарничним стварима и др.

50
5. Учешће грађана у суђењу (систем пороте) – два система пороте: англосаксонски, у коме учествују два одвојена
тела, лаици који одлучују о чињеничним а професионалне судије о правним питањима; мешовити систем (код нас),
судије-поротници одлучују равноправно са професионалним судијама.
6. Јавност суђења: то значи да поред странака у суђењу могу присуствовати и трећа незаинтересована лица у
неодређеном броју. Користи: гаранцуја против злоупотребе слободног судијског уверења, да се јавност увери у
исправност суђења, да што шири круг грађана сазна садржину прописа.
7. Сталност судијске фје: Судија, када је једном изабран, обавља своју фју стално, не подлежући поновним
периодичним изборима. Ово је штит независности судијске независности, али и и логична последица судске
независности, јер избор судија на одређено време, искуство је то показало, негативно утиче на судијску
независност. Сталност обухвата и њену непокретност (непомеривост) судије – без сагласности судије, он не може
бити премештен или упућен у други суд (сем у случају укидања суда или дела његове надлежности). Сталност
судијске функције не мора значити да се судија бира доживотно. То начело значи да су једном изабране судије
непокретне и да им функција може престати само кад наступе разлози који су утврђени у уставу или закону. Устав
РС утврђује да је судијска фја стална, изузев у случају првог избора за судију кад се бира на 3 годинен. Сталност
судија је повезана са њиховим избором, који мора бити поверена компетентном телу које је способно да процени
својства кандидата, а у већини земаља се то тело зове високи савет судске власти.
8. Судијски имунинтет – слобода мишљења у пресуђивању (материјално правни) и заштиту од притварања за дела
учињена у вршењу фје (процесно правни). Устав РС: Судија не може бити позван на одговорност за изражено
мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од
стране судије и не може се покренути поступак без одобрења Високог савета судства.
9. Неспојивост судске фје – са другим државним или јавним и професионалним фјама. Устав РС: забрањено је
политичко деловање судија, а закон уређује који су послови иил иприватни интереси неспојиви. Закон о судијама:
не може бити у органима извршне власти, јавним службама, органима покрајинске аутономије и јединицаЛС,
политичкој странци, било којим јавним или приватним плаћеним послом, да даје правне савете...

89. Избор и разрешење судија у Републици

Устав разликује 2 начина избора: Орочени мандат је када се на фју бира први пут, тада га бира Народна скупштина
на предлог Високог савета судства (3 год), а други начин је када се судија бира трајно у истом или другом суду када
га бира Високи савет судства (који одлучује о избору судија у други или виши суд). Будући да је и приликом другог
избора Високи савет судства ограничен на оне кандидате који су прошли први мандат (које је бирала скупштина),
примедба је да ће Скупштина, тј страначка политика одређивати профил судијског кадра.
Избор председника Врховног касационог суда и председнике судова: На предлог Високог савета судства,
председник ВКС се бира на 5 год од стране Народне скупштине и не може се више бирати, а председнике на 4
године.
Услови за судију: држављанин, правни факс, правосудни испит, одређено радно искуство, стручност (теоријско и
практично знање), оспособљеност(вештина примена знања), достојност (моралне особине). Избор оглашава ВСС,
у року од 15 дана се пријављује на оглас за избор, подносе се докази о испуњавању услова. Подаци и мишљења се
прибављају од органа и организација у којима је радио у правној струци. При избору се води рачуна о националном
саставу становништва, познавање стручне правне терминологије на језику националних мањина који је у службеној
употреби у суду.
Устав РС престанак фје: на захтев судије, наступањем уаконом прописаних услова, разрешењем, ако није трајно
изабран
Закон, престанак фје: на захтев, завршетком радног века, кад изгуби радну способност, кад је разрешен (осуђен за
кажњиво дело безусловног затвора од најмање 6 месеци, нестручно вршење фје, тежак дисциплински прекрша)ј
кад не буде изабран на сталну фју.
Одлуку о орестанку фје доноси ВСС, а правоснажна постаје када је потврђена у поступку опо приговору или
истеком рока за изјављивање приговора.

51
Престанак рада председника Врховног касационог и председника судова пре времена: на захтев, разрешење,
наступањем уаконом прописаних разлога за престанак судијске фје. Одлуку о прастанку фје доноси Народна ск, на
предлог Високог савета судства.
Особље, поред судија: судијски помоћници, приправници, државни службеници и намештеници.

90. Високи савет судства

Уставом из 2006, постао је уставна категорија, до тада био законска. Устав га одређује као независан и самосталан
орган који обезбеђује независност и самосталност судова и судија. Што се тиче правне природе овог органа,
најближе његовој суштини је одредити га као администратора судског система (система судова). Чланове бира
посредно или непосредно Народна скупштина, којој подноси и годишњи извештај о раду, чиме се доводи у питање
независност овог органа. Три члана: председник Врховног касационог суда, министар надлежан за правосуђе,
председник надлежног одбора Народне скупштине + 8 чланова које бира Народна скупштина (6 судија са сталном
фјом а од тога 1 из АП и још 2 угледна правника са 15год стажом, од тога један адвокат и један професор правног).
Изборни чланови: Мандат траје 5 год, уживају имунитет. Губитак фје: ако фју не врше у складу са Уставом и
законом, осуђен за кривично дело на безусловну казну затвора, осуђен за дело које га чини недостојним за вршење
фје.
Губитак фје за чланове по положају: трајни губитак радне способности, оставка, истек мандата, разрешење или
када им престане својство на основу кога су изабрани (нпр престанком судијске фје).
Седнице се одржавају са најмање 6 присутних чланова; против одлуке може се изјавити жалба Уставном суду.

91. Јавно тужилаштво у РС

Самостални државни орган који гони (подиже оптужнице и изводи пред суд) учиниоце кривичних и других
кажњивих дела и преузима мере (правна средства). Иако независан орган, потчињен је праву и правном поретку,
јер своју фју врши на основу Устава, закона, ратификованог међународног уговора. Јавно тужилаштво РС чине:
Републичко јавно тужилаштво (највише), апелациона јавна тужилаштва, виша јавна тужилаштва, основна јавна
тужилаштва и јавна тужилаштва посебне надлежности (за организовани криминал и ратне злочине).
Инокосни је орган којим руководи јавни тужилац. Његов заменик мора да поступа према његовим упутствима, а
број заменика утврђује Државно веће тужилаца уз сагласност надлежног министра. Особље: тужилачки помоћници,
приправници, и други државни службеници .
Организација: организационо јединство и вертикална повезаност (хијерархија) свих нивоа (нижи јавни
тужилац/тужилаштво је подређен непосредно општем). Деволуција – кад виши јавни тужилац уз образложење
преузме све радње нижег. Супституција – кад виши овласти нижег да поступа у ствари из надлежности другог
нижег када је он спречен.
Избор свих јавних тужилаца: Народна ск, којој су одговорни (јавни тужиоци су одговорни и Републичком јавном
тужиоцу). Републичког јавног тужиоца бира НС на предлог Владе по прибављеном мишљењу надлежног одбора,
на 6 год и могу бити поново бирани, а остали јавни тужиоци не могу бити поново бирани. Заменици који се бирају
први пут на 3 године, бира их НС на предлог Државног већа тужилаца, а за трајно обављање их бира Државно веће
тужилаца. Стандарди „стручност“, „оспособљеност“ и „достојност“ имају исто значење као код избора за судије, с
тим што се код избора јавног тужиоца они везују за јавнотужилачку функцију
Услови избора: Држављанин РС, правни, правосудни испит и да је достојан фје, број година у струци. Избор
оглашава ДВТ, коме се подносе докази о испуњености услова за избор, а ДВТ прибавља и мишљења и податке од
органа и организација где је радио.
Имунитет: нема одговорности за изнето мишљење, не могу се лишити слободе без одобрења одбора Народнс ск.
Неспојивост: забрана политичког деловања, приватни интереси и фје (извршна власт, јавне службе, странке)
неспојиве са њиховом фјом.
Престанак фје Републичког јавног тужиоца: ако није поново изабран, ако сам затражи, наступањем законом
прописаних услова, разрешењем (на предлог Владе, на предлог ДВТ) – Одлуку о престанку доноси НС.

52
Престанак фје јаввних тужиоца и заменика: лични захтев, завршетак радног века, губитак радне способности,
разрешење (осуђени на 6 месеци, нестручно вршење фје, тежак дисциплински прекршај.

92. Државно веће тужилаца

У односу према тужилаштву је као Високи савет судства према судству. Обезбеђује самосталност јавних тужилаца.
Према Уставу, надлежан је превасходно за статусна питања заменика јавних тужилаца. Закон о јавном тужилаштву
предвидео је да ДВТ може да покрене поступак за разрешење јавног тужиоца и заменика, на које они могу
одговорити приговором. Одлука државног већа тужилаца којом су утврђени разлози за разрешење постаје
правоснажна када је потврђена у поступку по пприговору или истеком рока за изјављивање приговора.
Избор чланова ДВТ је на НС, којој се подносе и годишњи извештаји, због чега је у питање доведена његова
независност.
Структура и број чланова: по моделу Високог савета судства; 11 чланова, састав чине Републички јавни тужилац,
министар за правосуђе, председник надлежног скупштинског одбора + 8 изборних чланова (које бира НС – 6 су
јавни тужиоци или заменици и 2 угледна правника са стажом 15 год један адвокат а други професор правног).
Мандат 5 година за изборне чланове, који могу бити поново бирани, али не узастопно.
Имунитет као јавни тужиоци,о којем такође одлучује одбор НС.
Престанак мандата: члановима по положају када им престане фја на основу које су постали њени чланови, а
изборним члановима: губитак радне способности, оставка, истек мандата, разрешење (фју не врши у складу са
Уставом и законом, кривично дело са безусловном казном затвора, кривично дело које га чини недостојним за
вршење фје; одлуку доноси ДВТ).
Седнице се одржавају када је присутно најмање 6 чланова, одлуке се доносе већином свих чланова.

93. Уставна концепција и генеза уставног суда

Уставни суд у Уставу РС од 2006.
Штити уставност и законитост, ограничава државну власт. Србија има Уставни суд још од 1963, али његов статус
је промењен 2006, јер је држава постала самостална. Овај орган је претрпео највеће промене у новом Уставу. Он
није „суд“ иако садржи ту реч у имену – јер функцију контроле уставности и законитости и заштитника људских
и мањинских права заснива на методологији, тј. правилима и поступцима који су слични поступању редовних
судова опште и посебне надлежности.
Устав је поред неприкосновених права појединаца најефикасније средство ограничења државне власти. Уставна
владавина сублимирана је у класичној формули „владавина права, а не човека“. Претпоставнке такве владавине су
постојање чврстог устава (писаног по правилу) и државног органа који гарантује његово поштовање. Орган који
гарантује његово поштовање је Уставни суд, чијим се постојањем прави јасна разлика између обичних и уставног
закона (устава)-обични закони морају бити сагласни уставном закону, а контролу те сагласности врши уставни суд.
Суштина идеје конституционализације државне власти је да се 3 гране власти раздвоје и подведу под уставносудску
контролу.
Друга Југославија је била прва међу социјалистичким земљама која је увела уставни суд 1963 – један федерални и
шест републичких уставних судова.
Устав из 2006. је задржао схему државних органа Устава Србије из 1990, проширујући је новим органима
(Заштитник грађана, Високи савет судства и Државно веће тужилаца...), а највише промена је претрпео Уставни
суд, који је дефинисан као самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и
мањинска права. Он није суд у материјалном смислу јер не решава редовне судске спорове, него посебне уставне
спорове, ти спорови нису спорови између странака него између правних аката.
Уставна концепција Уставног суда састоји се од организационе (састав и избор чланова) и функционалне
(надлежност) компоненте.

53
 94. Састав Уставног суда Србије
1. Организациона: Састав суда – питање је његове величине – Уставотворци се не руководе сразмером броја судија
и величине државе (броја бирача), јер нпр Уставни суд РС има исти број судија као и Италија(15) која има око 7
пута више ст. Зато је много основаније да се величина доведе у везу са надлежношћу суда (већа надлежност већи
бр), а оправдање за велики бр у РС је због његове уставне надлежности да одлучује о уставним жалбама грађана
(против појединачних радња и аката државних органа, када су исцрпљена сва правна средства).
Избор судије – у РС, свака од три гране власти бира трећину судија. Народна скупштина бира "својих" пет судија
на основу листе од десет кандидата коју јој предложи председник Републике, а председник Републике именује
"својих" пет судија на основу листе од десет кандидата коју му предложи Народна скупштина. На општој седници
Врховног касационог суда пет судија Уставног суда именују се на основу листе кандидата које на заједничкој
седници предложе Високи савет судства и Државно веће тужилаца. Захтев: истакнути правник, 40 год, 15 год стажа;
један мора бити из АП. Председника уставног суда (уставна категорија) бирају све судије на предлог најмање 3, 3
године мандат, могућност реизбора.
Мандат судија траје 9 год, највише три пута. Два обележја: неспојивост са другим јавним фјама (сем проф на
правном, и деловање у културно-уметничком, хуманитарном, спортском или другом удружењу, без накнаде), и
имунитет носиоца фје (једнака са посланичком).
Престанак фје: истек времена, на захтев, законски услови за пензију, разрешење (кад повреди одредбу о
неспојивости, изгуби радну способност, казна затора, осуђен за дело које га чини недостојним за вршење фје.)

95. Надлежност Уставног суда Србије

2. Функционална: надлежност уставног суда је основно питање везано за његово функционисање. Њом суд врши
контролу уставности или законитости општих правних аката. Уставни суд деполитизује ствари које имају
политичке елементе. Надлежност се може груписати у неколико група послова: општа нормативна контрола
уставности или законитости (сагласност закона и других општих аката, међународних уговора, статута, општих
аката организација са Уставом и сагласност подзаконских аката са законом), сукобу надлежности између државних
органа, органа територијалне аутономије и органа локалне самоуправе, забрана рада пол странака, удружења
грађана, верских заједница, уставна жалба, посебне жалбе предвиђене Уставом, одлучивање о повреди Устава од
стране председника Републике. Може се оцењивати уставност и законитост и по престанку важења неког општег
акта, ако се његове последице осећају и у садашњости. Може оцењивати и закон који председник Републике још
није прогласио указом, а на предлог 1/3 посланика (за онај на снази потребно је 25 посланика), добра ствар за
опозицију – смисао је да се спречи да неуставни закон ступи на снагу (ипак наш Уставотворац није разумео логику
овог института, јер код нас закон може да ступи на снагу и без оцене Уставног суда).
Одлука (закон) АП у који Влада сумња, не може да ступи на снагу док Уставни суд не донесе оцену о њему (пропуст
је што ниј одрешен рок).
Хијерархија правних аката РС: Устав, са Уставом су изједначена општеприхваћена правила међународног права
(општа правна правила формирана током времена у међународној пракси – начело неинтервенције, суверене
једнакости држава итд – когентне норме, обавезне), испод њих су потврђени међународни уговори, па закони,
подзаконски акти – нижи морају битти у складу са вишим.
Хијерархија подзаконских аката према доносиоцу: подзаконски општи акти државних органа, АП, јединица
локалне самоуправе, акти организација са јавним овлашћењима.
Кад решава сукоб надлежности, Уставни суд поступа као конфликтни суд, обухвата сукобе: судова и других
државних органа, републичких и покрајинских/локалних, покрајинских и локалних (у оквиру АП), различити
органи АП и различите јединице лс. Покреће се захтевом који подноси једна или обе стране у сукобу.
Изборни спорови – спорови који настану из непосредних избора, које врше бирачи. Уставни суд је надлеан кад
законом није одређена надлежност судова (нпр због неправилности). Покреће се захтевом неког бирача, кандидата
за председника републике, посланика, предлагача кандидата.
Кривична надлежност: забрана рада политичкох странака, синдикалних орг, удружења грађана или верских
заједница. Прва 3 – деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење људских права, изазивање
расне националне или верске мржње; Верска заједница:ако деловање угрожава право на живот, психичко и физичко

54
здравље, права деце, на имовину, јавну безбедност, подстиче нетрпељивости. Разлог због кога има ову надлежност
је зато што су наведене орг израз уставне слободе удруживања и слободе савести и зато што су разлози за њихову
забрану наведени у Уставу а не у закону. Покреће се на основу предлога Владе, Републичког јавног тужиоца или
органа задуженог за упис у регистар ових орг.
Уставна жалба; услови за њено коришћење: може се изјавити против појединачних аката или радњи државних
органа, али не против закона директно (јер се до стварне повреде људских права долази тек појединачним актом
или радњом), кад се тим актима или радњама повређују људска права, ако су исрпљена друга правна средства.
Закон о Уставном суду је проширио могућности за изјављивање уставне жалбе – може се изјавити и ако нису
исцрпљена правна средства. Покреће га лице које сматра да су му ускраћени људска права и слободе, државни
органи и други надлежни органи.
Жалбе Уставном суду (није уставна) – жалба на одлуку о потврђивању мандата посланика, против одлука Високог
савета судства о престанску судксе фје, престанка фје јавних тужилаца и заменика, жалба органа АП ако државни
или локални орган онемогућавају вршење надлежности АП, жалба органа општине. Разлика од уставне жалбе је
што се директно доставља суду, а не тек кад се исцрпе сва средства.
Разрешење председника Републике: о повреди Устава суд одлучује у року од 45 дана од покретања поступка за
разрешење у Народној скупштини на предлог најмање трећине посланика. Кад Уставни суд одлучи да је повредио
Устав, разрешава се одлуком скупштине гласовима 2/3 посланика, дакле Уставни суд даје мишљење које формално
не обавезује Народну ск. Покреће НС.
Правни поступак за обављање надлежности Уставног суда се уређује законом (Устав уређује само питање
покретања поступка пред судом, дакле не уређује у целини). Разлика између предлога и иницијативе: Предлог може
поднети уставом (и законом) овлашћени предлагач и кад је поднесен, поступак за оцену уставности и законитости
је покренут. Иницијативу за оцену уставности или законитости нема само заинтересовани, већ је она право сваког,
а на основу ње Уставни суд доноси одлуку ("решење") хоће ли или неће покренути поступак. Пропуст: док се
органима територијалне аутономије и орханима локалне самоуправе даје овлашћење за покретање поступка за
оцену уставности или законитости, органима АП се то овлашћење сужава само на законе и друге опште акте којима
се повређује право на покрајинску аутономију. Ток поступка регулисан законом, а ту је најважнија јавна расправа
(најважнија).
Уставни суд доноси решења, одлуке и закључке. Кад Уставни суд у спору о уставности и законитости општих аката
утврди да није сагласан, акт престаје да важи даном објављивања одлуке у Службеном гласнику.

96. Оцена уставне позиције Уставног суда

Надлежношћу Уставног суда покривени су, практично, сви облици повреде Устава, законима и другим општим
правним актима, појединачним правним актима, чак и радњама, као и они који долазе од стране недржавних
колективитета, какве су политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана и верске заједнице.
Посебне гарантије обезбеђене су подели надлежности између државних органа, државе, на једној, и њених
територијалних јединица, на другој страни, територијалних јединица међусобно, као и људским и мањинским
правим. Дејство одлука Уставног суда је добро постављено, а предвиђено је да извршење одлуке одреди закон (што
је овај и учинио). Највећа мана уставних одредаба о Уставном суду је њихова недопустиво лоша редакција и, што
је још горе, недовољно познавање, чак и незнање, теорије и праксе уставних судова у свету од стране редактора
Устава. Тешко да ће на основу оваквог текста Устава Уставни суд моћи да се без проблема конституише и да по
конституисању функционише. Ту ће кад-тад бити неопходно ново редиговање уставних одредаба, а дотле би помоћ
могао да пружи квалитетан Закон о Уставном суду (на жалост, пропуштена је прилика да се такав закон донесе).
Највећа препрека оживотворењу ове уставне институције у пракси је непостојање друштвене свести о њеном
значају, упркос четири и по деценије постојања Уставног суда у Србији. Уставност и законитост у хијерархији
друштвених вредности не заузимају високо место, чему на руку иде понашање политичара пре свега у сектору
извршне власти, која је најмоћнија грана власти. У најгрубљем облику то се изразило у нефункционисању Уставног
суда због тога што нема довољан број судија за рад суда. Једном је тај период трајао годину и по дана, а тренутно
траје преко годину дана. За судије су досад ретко били бирани афирмисани правни стручњаци, посебно у области

55
уставног права.29 Безимене судије тешко да могу да успоставе ауторитет Уставног суда. На Уставни суд су вршени
притисци, посебно од стране политичких странака, а председник суда и судије су често и пре доношења одлуке
Уставног суда излазиле у јавност са властитим мишљењем о предмету спора, сврставајући се на једну или
другустрану у спору. Са таквом свешћу о Уставном суду ова институција, и кад је нормативно најбоље постављена,
у пракси неће дати задовољавајуће резултате. Драстичан резултат овакве свести је постојање Уставног суда само у
тексту Устава, а не и у животу Устава. У свету уставности тако нешто је непојмљиво, било о којем државном органу
да је реч, а посебно кад је реч о оном који треба да бди над поштовањем Устава.

56