Структурна економска политика подразумева комбинацију монетарне ригидности и фискалне

флексибилности.
• Oвај тип економске политике динамизира развој производње у регионалном и производно-
структурном смислу.
• То је економска политика која је оријентисана на повећање производње, и у основи је
политика дугог рока.
• Током осамдесетих година двадесетог века најчешће се писало о структурној економској
политици.
• Популарност овог облика економске политике треба везати за неуспехе мнонетарно-девизних
прилагођавања која променама девизних курсева и каматних стопа нису успеле да земље
дужнике ослободе кризе.
• Мере структурне економске политике су: • субвенције и дотације, • државни откуп неких
производа, • подржавање истраживачко-развојних активности, • пореске олакшице, • јавни
радови, • регионалне олакшице, • дестимулисање непотребног увоза, • стварање резерви за
отклањање тржишних дефицита, итд.
• Вођење структурне економске политике подразумева прилагођавање појединих индустријских
сектора захтевима тражње, односно преференцијама потрошача, прилагођавање релативних
цена производних фактора, увођење нових пропулзивних технологија, промену географских
локација производње.
• У условима озбиљних поремећаја, тржиште није способно да обавља ефикасну алокацију
производних ресурса.
• По овом тумачењу, тржишне деформације су интензитета који спутава оптималну алокацију
ресурса.
• Посебан облик структурне економске политике је политика дерегулације. Политика
дерегулације подразумева јачање тржишних законитости и постизање што веће тржишне и
производне флексибилности.
• Као најчешће коришћене мере и инструменти у контексту ове политике спомињу се смањење
јавних субсидија, дерегулација и реприватизација. Материјалну основу дерегулације омогућили
су проналасци у области информатике, телекомунакција и транспорта.
• Кључни циљ дерегулације је повећање ефикасности и конкурентности. Смисао структурне
политике се темељи не само на економским, већ и много ширим друштвеним размишљањима.
• Структурна економска политика је усмерена на динамизирање стопе привредног раста.
• Посебна димензија структурне политике односи се на међународни аспект привређивања и
неопходност убрзања и јачања интернационалних токова роба, капитала, технологије и
финансија
. • Овде теба навести и настојања савремене државе да на најразличите начине повећа
ефикасност јавног сектора.
 • По правилу, струкутрна економска политика је дугорочног карактера. На кратак рок, она
настоји да истакне флексибилност тржишта и да ублажи испољавање најразличитијих шокова.

Fiskalnu politiku sprovodi Vlada Republike, odnosno Ministarstvo finansija. Cilj fiskalne politike je
upravljanje javnim prihodima i rashodima na nivou države, sa idejom da oni budu uravnoteženi.
Fiskalna politika može biti ekspanzivna i restriktivna, u zavisnosti da li se ide na smanjenje poreskih
stopa i porast javne potrošnje, odnosno porast kamatnih stopa i smanjenje javne potrošnje.
• Osnovni ciljevi fiskalne politike podudaraju se sa osnovnim ekonomskim ciljevima društva, a to
su:
– visoka (puna) zaposlenost,
– niska i stabilna inflacija,
– održiva platnobilansna pozicija
– visok i stabilan privredni rast.
• Fiskalna politika može imati i druge ciljeve kao što su
– smanjenje ekonomske nejednakosti,
– smanjenje regionalnih razlika,
– unapredjenje životne sredine i dr.
• Ciljevi fiskalne politike se ostvaruju kroz javne prihode, javne rashode, fiskalni deficit i javni
dug
• Uticaj fiskalne politike na privredu zavisi kako od ukupnog (konsolidovanog) nivoa navedenih
varijabli tako i od njihove strukture:
– u slučaju prihoda bitna je podela na prihode od direktnih i indirektnih poreza, fleksibilnih
i nefleksibilnih poreze i dr.
– u slučaju rashoda bitna je podela na rashode za nabavku roba i usluga i transfere, tekuće i
kapitalne rashode i dr.
– u slučaju javnog duga relevantne su podele na unutrašnji (mogućnost istiskivanja
privatnog sektora) i spoljni javni dug (koristi se strana štednje), dug nominiran u
domaćoj i stranoj valuti i dr.
• Fiskalna politika utiče na:
– tražnju (povećanje, smanjenje i promena strukture),
– likvidnost privrede (deficit-povećanje, sufiicit –smanjenje likvidnosti)
– supstituciju roba i faktora prozvodnje usled promene relativnih cena (efekat supstitucije)
– promenu realnog dohotka gradjana i preduzeća, koja utiče na promenu njihove tražnje i
spremnosti za radne i preduzetničke napore (efekat dohotka)
• Prva dva mehanizma deluju na tražnju, treći deluje na ponudu, a četvrti na ponudu i tražnju
• Prva dva mehanizma deluju u kratkom roku i makroekonomske su prirode dok druga dva deluju
u dugom roku i mikroekonomske su prirode.

• Fiskalna politika kao nova oblast, tj. disciplina, nastala je posle –velike ekonomske krize,
tridesetih godina prošlog veka.
• Glavni doprinos dao John Majrand Kejnz
• Fiskalna politika je savremena politika koja je vođena instrumentima i merama, kako javnih
prihoda, tako i javnih rashoda, da bi se postiglo ostvarenje određenih fiskalnih, ekonomskih i
socijalno-političkih ciljeva.
• Fiskalna politika je značajna komponenta ekonomske politike.
• Bruto društveni proizvod je materijalna osnova za ukupnu potrošnju, odnosno proizvodnju, ličnu
i opštu potrošnju u jednoj državi i kao takav on je i okvir za javne finansije, za njihovu
alokativnu, distributivnu i stabilizacionu ulogu, tj. budžetsku politiku.
• Ciljevi fiskalne politike su zadovoljavanje ličnih, zajedničkih i opštih potreba kao i
poboljšavanje životnih i radnih uslova, preraspodela dohotka i imovine, stabilizacija koja je
usmerena na očuvanje tj ostvarenje pune zaposlenosti, stabilnost cena i uravnoteženje platnog
bilansa zemlje, ekonomski rast usmeren na investicije, poboljšanje strukture radne snage i dr.
• Alokativna funkcija (alocira resurse na javni i privatni sektor, kao i unutar javnog sektora).
• Distributivna funkcija (preraspodela nacionalnog dohotka na prekvalifikacije, pomoć za slučaj
nezaposlenosti, oporezivanje zarada, poreske olakšiće, subvencije i dotacije).
• Stabilizaciona je funkcija upravljanja privrednim ciklusima radi sprečavanja neravnoteže u
privredi. (sprečiti oscilacije u privredi i inflacije).
• Ekonomska i fiskalna politika zajedno rade na uspostavljanju ravnoteže privrede, samo je
pitanje kojim sredstvima obavljaju taj zadatak.
• Pojam i vrste instrumenata i mera fiskalne politike (to su akti, zakoni i propisi, mere i aktivnosti
koje preduzimaju subjekti fiskalne politike i njihovi organi radi ostvarivanja ciljeva te politike).
Ekspanzivne – podstiču ponudu i tražnju i razvoj privrede, deluju na povećanje proizvodnje
povećanje potrošnje, zaposlenosti i izvoza.)
Sistemske mere fiskalne politike kao automatski stabilizator (ugrađene u fiskalni sistem jedne
zemlje i deluju automatski kad se pojavi neravnoteža).Tu spadaju progresivno oporezivanje,
kompenzacije za nezaposlenost i subvenicije u poljoprivredi. Ograničene su efikasnosti i
kombinuju se sa……
Diskrecione mere fiskalne politike – smišljene od strane državnih organa, povremeneo se
primenjuju i tiču se promene poreskog sistema, ili nekog poreza, povećanja javnih rashoda.
Uslovi privređivanja za privredne subjekte moraju biti relativno trajni, bez čestih promena.
 • Progresivno oporezivanje
• Subvencije kao mera ekonomske politike
(restriktivne – smanjuju ponudu i tražnju i privrednu ekspanziju).
• Monetarna politika je – skup propisa kojima se od strane države uređuju institucionalni i
organizacioni uslovi i poslovi sa novcem.
• Skup zakonskih propisa o emitovanju, cirkulaciji i povlačenju novca iz opticaja, upravljanje
količinom novca i likvidnošću privrede.
• Tako se uređuje rad banaka, centralne i poslovnih banaka, bankarsko poslovanje, platni promet,
berzansko poslovanje i funkcije novca, kapitala.
• Monetarna politika obuhvata instrumente i mere emitovanja količine novca u primarnoj emisiji,
obavezne rezerve poslovnih banaka, kreditnu multiplikaciju i politiku otvorenog tržišta.
Monetarnu politiku sprovodi Centralna banka
Poreski sistem Crne Gore čine sledeći poreski oblici:
 1. Akcize - Saznaj više
 2. Carine - Saznaj više,
 3. Porez na dodatu vrijednost - Saznaj više,
 4. Porez na dobit pravnih lica - Saznaj više,
 5. Porez na dohodak fizičkih lica - Saznaj više,
 6. Porez na nepokretnosti - Saznaj više,
 7. Porez na promet nepokretnosti - Saznaj više,
 8. Porez na premije osiguranja - Saznaj više,
 9. Porez na upotrebu putničkih motornih vozila, plovnih objekata, vazduhoplova i letilica -
Saznaj više,
 10. Porez na promet upotrebljavanih motornih vozila, plovnih objekata, vazduhoplova i letilica -
Saznaj više,
 11. Doprinosi za obavezno socijalno osiguranje (penzijsko- invalidsko, zdravstveno i osiguranje
od nezaposlenosti) - Saznaj više,
 12. Republičke takse (administrativne, sudske, registracione) - Saznaj više,
 13. Naknade za korišćenje prirodnih dobara od opšteg interesa (za šume, vode, rudno bogatstvo,
morsko dobro) - Saznaj više, i
 14. Lokalni porezi (prirezi, naknade, takse i dr.) - Saznaj više.

U Zakonu o budžetu i fiskalnoj odgovornosti je prepoznat pojam primici kojim se definišu sva
primanja budžeta. Primici obuhvataju: • tekuće prihode (poreze, doprinose, takse, naknade i ostale
prihode); • primitke od prodaje imovine; • primitke od otplate kredita; • donacije i transfere; •
pozajmice i kredite (domaće i inostrane); • druge prihode, u skladu sa zakonom.
Direktne poreze, koji terete privrednu sposobnost obveznika pogađajući neposredno (direktno) njegovu
imovinu ili prihode, čine:
 • porez na dobit pravnih lica, • porez na dohodak fizičkih lica, • porez na nepokretnost, • porez na
upotrebu putničkih motornih vozila, plovnih objekata, vazduhoplova i letilica i • porez na premije
osiguranja.
Indirektni porezi, koji se naplaćuju u vezi s radnjama proizvodnje, potrošnje ili razmjene dobara, dijele
se na: • porez na dodatu vrijednost, • akcize, • carine, • porez na promet nepokretnosti i • porez na
promet upotrebljavanih motornih vozila, plovnih objekata, vazduhoplova i letilica.
Država se može zaduživati radi: • finansiranja potrošnje državnog budžeta u skladu sa godišnjim
zakonom o budžetu; • otkupa i refinansiranja državnog duga; • održavanja likvidnosti budžeta; • zaštite
od rizika zaključivanjem svop ugovora i ugovora o kupovini derivata; • finansiranja drugih potreba u
skladu sa zakonom.

Ekonomska klasifikacija je podjela rashoda po ekonomskim kategorijama izdataka. To su sljedeće vrste

izdataka, prikazane uz procenat učešća u ukupnom budžetu za 2015. godinu:
Tekući izdaci: • Bruto zarade • Ostala lična primanja • Rashodi za materijal • Rashodi za usluge •
Rashodi za tekuće održavanje • Kamate • Renta • Subvencije. Ostali izdac: Transferi za socijalnu
zaštitu: • Prava iz oblasti socijalne zaštite • Sredstva za tehnološke viškove • Prava iz oblasti penzijskog
i invalidskog osiguranja • Ostala prava iz oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja,
Transferi institucijama, pojedincima, nevladinom i javnom sektoru, Kapitalni izdaci, Krediti i
pozajmice, Otplata dugova i obaveza iz prethodnog perioda, Rezerve.
Budžet je finansijski plan baziran na godišnjim procjenama primitaka i izdataka. Budžet se donosi za
fiskalnu godinu i važi u godini za koju je donesen. U Crnoj Gori je fiskalna godina jednaka
kalendarskoj godini, odnosno počinje i završava kada i kalendarska godina. Budžet sadrži tekući
budžet, kapitalni budžet, transakcije finansiranja, budžete državnih fondova i rezerve (tekuća i stalna).
Budžetom se iskazuju godišnji izdaci i godišnji primici, po izvorima iz kojih potiču. Tekući budžet je
plan namijenjen za finansiranje ili unapređenje redovne djelatnosti, kao i izdataka koji se ponavljaju i
odnose na jednu fiskalnu godinu. Kapitalni budžet je plan koji se odnosi na period od godinu dana ili
na period duži od godinu dana kojim se povećava vrijednost nefinansijske imovine, a obuhvata sticanje
infrastrukture, građevinskih objekata, zemljišta i opreme od javnog, odnosno opšteg interesa (na
državnom i lokalnom nivou). Budžet državnih fondova je procjena godišnjih primitaka i izdataka
Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja Crne Gore, Fonda za zdravstveno osiguranje Crne Gore,
Zavoda za zapošljavanje Crne Gore, Fonda za obeštećenje i Fonda rada. Transakcije finansiranja su
primici od pozajmica, emitovanih hartija od vrijednosti i otplate kredita i izdaci za dospjelu otplatu
glavnice duga po osnovu kredita i emitovanih hartija od vrijednosti i neizmirenih obaveza iz
prethodnog perioda. Jedan od bitnih budžetskih principa, što je prepoznato i kao zakonska norma, jeste
da izdaci moraju biti uravnoteženi sa primicima

Budžetski gotovinski suficit, odnosno deficit predstavlja razliku između prihoda i rashoda budžeta.
Ukoliko su prihodi veći od izdataka, kažemo da imamo budžetski suficit a u suprotnom imamo
budžetski deficit. Kada se izračunava budžetski gotovinski suficit po međunarodnim standardima vrše
se određene korekcije na strani prihoda i rashoda, što je detaljno precizirano zakonom. Suština tih
korekcija je da se sagleda razlika između: • strukturnog - dugoročnog deficita ili suficita, koji je rezultat
ekonomske realnosti u zemlji, odnosno kapaciteta države da obezbijedi adekvatno finansiranje javnih
poslova i • cikličnog suficita ili deficita, koji nastaje uslijed obezbeđenja jednokratnih uplata - prodaje
imovine, donacija ili pozajmica i jednokratnih isplata vezanih za otplatu dugova ili velike kapitalne
projekte.

Monetarni sistem je ključni dio finansijskog sistema i predstavlja skup zakonskih propisa vezanih za
novac i novčani opticaj jedne zemlje i skup institucionalizovanih i organizacionih rješenja u pogledu: •
novčanih instrumenata, • novčanih odnosa među privrednim subjektima, • mehanizama regulisanja
novca, • načina usmjeravanja privrednih tokova i • uloge tržišnog mehanizma u monetarnoj oblasti. U
većini savremenih država osnovna monetarna institucija jeste centralna banka. Pored centralne banke u
monetarne institucije ubrajaju se i poslovne banke. Emisiona ili centralna banka je specifična bankarska
institucija, koja je u vlasništvu ili pod jakim nadzorom i uticajem države. Savremena centralna banka
posjeduje privilegije u društvu i monopol da izdaje novčanice. U Crnoj Gori, osnovna monetarna
institucija zove se Centralna banka Crne Gore. Osnovni cilj Centralne banke Crne Gore je podsticanje i
očuvanje stabilnosti finansijskog sistema, uključujući podsticanje i održavanje zdravog bankarskog
sistema i sigurnog i efikasnog platnog prometa

Antiinflacijska politika
skup mjera koje poduzima vlada jedne države u okviru opće ekonomske politike kako bi suzbila
inflaciju. Kombinacija mjera antiinflacijske politike ovisi o uzroku.'karakteru inflacije. Za
suzbijanje inflacije nastale viškom agregatne potražnje prema agregatnoj ponudi primjenjuje se
restriktivna monetarna politika (ograničavanje stope rasta monetarnih agregata, kamata, deviznog
tečaja) i restriktivna fiskalna politika (politika poreza, carina i ostalih davanja, politika državnih
rashoda i dr.) u odgovarajućoj kombinaciji. To je ortodoksni antiinflacijski program, s neizbježnim
recesijskim posljedicama u određenom razdoblju. Troškovna inflacija i na njoj temeljena inercijska
inflacija (inflacijska očekivanja) suzbija se mjerama heterodoksnog programa, a svodi se na
uvođenje sidra (zamrznut ili utvrđen rast) za plaće, cijene, neke monetarne agregate i devizni tečaj.
Borba protiv inflacije recesijom obično rezultira smanjenjem proizvodnje, zaposlenosti i potrošnje.
Zbog toga se sve više primjenjuje politika dohodaka - kontrola plaća i cijena, dobrovoljne
smjernice, porezna politika i strategija jačanja tržišta. A. p. obično se rabi kao sinonim za
stabilizacijsku politiku, odnosno njezin je najvažniji i najsloženiji dio. jer niti jedna ekonomija nije
trajnije uspjela održati punu zaposlenost, stabiinc cijene i slobodna tržišta (rada. novca, deviza,
kapitala i dr.).
Спољнотрговинска политика представља скуп активности којима једна земља регулише област
размјене роба и услуга са иностранством, употребом различитих мјера и инструмената, а све са
циљем унапређења конкурентности привреде на свјетском тржишту и укључивања у
међународну подјелу рада. Dva osnovna modela spoljnotrgovinske politike su liberalizam i
protekcionizam
• Izbor odgovarajućeg modela spoljnotrgovinske politike može zavisiti od države sa kojom se trguje,
sektora privrede, vremena u kome određeni režim važi
• Dva osnovna modela spoljnotrgovinske politike razlikuju se po trgovinskim merama koje države
uspostavljaju u trgovini sa drugim državama
• Trgovinske barijere se uspostavljaju radi zaštite domaće privrede, nadzora nad domaćim tržištem,
ostvarivanja budžetskih prihoda i sl.
• Najveći zagovornici slobodne trgovine i liberalističkog pristupa u kreiranju spoljnotrgovinske politike
su, po pravilu, najrazvijenije države, nekada Velika Britanija, danas SAD, koje su najkonkurentnije u
svetskoj privredi
• Kada se kreira spoljnotrgovinska politika jedne zemlje onda se prelazi na fazu njene primene
(implementacije) kako bi se ostvarili ciljevi proklamovani u toj politici
• Primena podrazumeva korišćenje brojnih instrumenata koji toj spoljnotrgovinskoj politici stoje na
raspolaganju
• Osnovna klasifikacija instrumenata spoljnotrgovinske politike, prema načinu njihovog dejstva na
spoljnu trgovinu, deli sve instrumente u četiri velike grupe: 1. Carinske mere; 2. Necarinske mere; 3.
Instrumente promocije spoljne trgovine; 4. Mere zabrane trgovine (političke mere);
• Carinske i necarinske mere su najznačajnije od nabrojanih grupa, jer imaju regulatornu ulogu i
određuju spoljnotrgovinski režim jedne zemlje
• Carine su dugo bile dominantni instrumenti koji su regulisali spoljnu trgovinu jedne zemlje, ali usled
multilateralnih trgovinskih pregovora pod okriljem GATT-a, ovi instrumenti su polako izgubili na
značaju, zbog znatnog multilateralnog smanjenja carinskih stopa
• Postoje i mere koje nemaju regulatornu funkciju već imaju za cilj promociju (unapređenje) spoljne
trgovine jedne privrede, pa ih nazivamo i instrumentima promocije spoljne trgovine
• One deluju preko primena marketinških i finansijskih instrumenata, jer se smatra da će se davanjem
informacija o jednoj zemlji, njenim proizvodima i stvaranjem pozitivne slike (imidža) u inostranstvu
poboljšati prodaja domaćih proizvoda na stranim tržištima
• Mere zabrane trgovine sa inostranstvom kao instrument spoljnotrgovinske politike nemaju svoje
ekonomsko opravdanje
• Ove mere predstavljaju instrument spoljne politike koji koristi ekonomska sredstva za postizanje
političkih ciljeva u inostranstvu (političke mere u spoljnoj trgovini)
• Tipične mere u ovoj grupi su bojkot, embargo i ekonomska blokada
• Nekada se političke mere ne moraju sprovoditi merama zabrane već naglom eskalacijom carine,
dozvoljena je trgovina sa određenom privredom ali su carine enormno visoke, što nazivamo carinskim
ratom

•Platni bilans; Sumarni pregled svih transakcija koje rezidenti jedne zemlje obave sa 

ostatkom sveta za određeno vreme (godinu dana).
• Transakcije se odnose na razmenu dobara, usluga i finansijske aktive 
(podrazumeva plaćanje), kao i na poklone, pomoći i druge oblike
transfera (ne podrazumevaju plaćanje).
• Rezidenti znači preduzeća, pojedinci i vladine agencije, uključujući i 
građane na privremenom boravku u inostranstvu.
• Međunarodne transakcije se dodatno razvrstavaju na transakcije koje se  registruju na :
1. Tekućem računu 2. Finansijskom računu  3. Kapitalnom računu

•Na tekućem računu se registruju sve transakcije u vezi sa uvozom i izvozom robe i 
usluga, kao i tekući dohoci od rada (u inostranstvu) i kapitala (npr. zaradjena 
kamata na obveznicu strane države koju poseduje domaći rezident) i druga 
direktna plaćanja poput donacija i poklona.
Jednosmerni transferi: doznake, pomoći stranih vlada i agencija,  grantovi za istraživanja,
•Strane direktne investicije vs. Portfolio investicije (Direktne investicije 
podrazumevaju investiranje u značajan udeo u vlasništvu sa ciljem 
preuzimanja kontrole; Portfolio investicije za cilj imaju finansijski  prinos u okviru šireg portfolija).
•Posledica direktnog investiranja su prihodi od investicija, koji su u 
domenu tekućeg računa, za razliku od samih investicija koje pripadaju  finansijskom računu.
Tekući račun i kapitalni & finansijski račun se po pravilu međusobno 
uravnotežuju. Kada je jedan u suficitu, drugi mora biti u deficitu. Svaki 
disbalans se mora pokriti iz zvaničnih rezervi. 
•Suficit tekućeg računa znači da izvoz dobara i usluga, prihod od 
investicija i transferi prevazilaze uvoz dobara i usluga i odlive po 
osnovu prihoda stranih rezidenata po osnovu investicija i transfera ka  inostranstvu. 
•Deficit tekućeg računa znači da su izvoz i odlivi veći od izvoza i priliva 
novca i da mora biti finansiran zaduživanjem (priliv kapitala – kapitalni  račun potražuje).
 Platni bilans jedne zemlje se sastoji iz tekućeg bilansa i kapitalnog bilansa.
 Nefinansijske usluge –saobraćaj, osiguranje, usluge putnicima i putovanja
 Prihod od investicija – prihod koji je ostvaren od vlasništva svake finansijske imovine.
 Uključuje kamate, dividende od portfolio investicija, ali isključuje prihode od inkorporativnih
preduzeća
  +(-) direktne investicije +(-)portfolio investicije +(-)drugi dugoročni kapital +(-)drugi
kratkoročni kapital +(-)neto greške i omaške +(-)stavke dopune (counterpart) +(-)ukupne
promene u rezervama = kapitalni bilnas
 drugi kapital-rezidulna grupa koja nije uključena u direktne i portfolio investicije
 - drugi dugoročni kapital - obuhvata bankarske zajmove, hipoteke, instrumente koji nisu
negocijabilni, sa rokom dospeća od preko 1 godine
 -drugi kratkoročni kapital – finansijska imovina sa rokom dospeća koji je kraći od 1 godine
 Sve ekonomske transakcije koje rezidenti jedne zemlje obave sa inostranstvom u odredjenom
vremenskom periodu, najčešće u toku jedne godine, se dele na potražne (credit) i dugovne
(debit).
 Kreditne transakcije razultiraju iz plaćanja stranaca domaćim rezidentima, knjiže se na potražnu
stranu i označavaju predznakom+.
 Dugovne transakcije, rezultiraju iz plaćanja domaćih rezidenata prema inostranstvu, knjiže se na
dugovnu stranu i označavaju predznakom-
 Uvek kada se nešto izvozi iz zemlje, vrednost te stavke se knjiži na potražnoj strani bilansa
plaćanja i rezultira prilivom deviza.
 Uvek kada se nešto uvozi u zemlju, vrednost te stavke se knjiži na dugovnoj strani u bilansu
plaćanja i rezultira smanjenjem deviza u zemlji.
 Trgovinski bilans pruža potpuniji uvid u trgovinsku razmenu zemlje sa svetom budući da pored
robe obuhvata i celokupnu trgovinu uslugama.
Suština je da zemlja utvrđuje fiksni paritet svoje valute prema nekoj čvrstoj valuti (obično je to zemlja
sa kojom ima najveći udeo spoljnotrgovinske razmene), pri čemu je dozvoljeno da nivo dnevne
oscilacije domaće valute u odnosu na utvrđeni paritet ne bude veći od ±1%. Ako zbog tržišnih
okolnosti (povećane ponude ili tražnje za devizama) dođe do tendencija da devizni kurs probije tu usku
barijeru, onda je centralna banka dužna da interveniše na deviznom tržištu (ponudom ili tražnjom
deviza) i tako spreči odstupanje deviznog kursa od zacrtanog pariteta. Postoji mišljenje da fiksni
devizni kurs deluje povoljnije na međunarodnu razmenu nego fluktuirajući devizni kurs, jer ne postoji
rizik deviznog kursa, odnosno da će doći do značajnih pomeranja kursa u budućnosti, što privrednicima
koji učestvuju u međunarodnoj trgovini daje prostora da prave dugoročne planove. U režimu fiksnog
deviznog kursa, centralna banka može da obavlja funkciju zajmodavca u krajnjoj instanci prema
domaćem bankarskom sektoru, što je veći stepen slobode u odnosu na valutni odbor. Međutim, zbog
činjenice da centralna banka stalno ima obavezu da vodi računa o stabilnosti kursa, ona zbog toga gubi
mogućnost da se bavi diskrecionom monetarnom politikom u smislu prilagođavanja referentne kamatne
stope privrednim ciklusima. Drugim rečima, zbog čvrstog vezivanja valute za drugu valutu, zemlja sa
fiksnim kursom mora da prilagođava svoje kamatne stope kamatnim stopama zemlje za čiju se valutu
vezala.
Fiksni kurs uvek ostaje fiksan (dokle god centralana banka ima deviznih rezervi da ga brani), a
neravnoteže u neusklađenosti između većeg uvoza i manjeg izvoza moraju da se reše realnim putem, tj.
povećanjem konkurentnosti domaće privrede, što se postiže ili povećanjem produktivnosti ili
smanjenjem troškova rada, odnosno nadnica. U teoriji, to se zove realno prilagođavanje, koje
predstavlja težu varijantu prilagođavanja, koja duže traje da bi se postigla, ali gledano dugoročno,
zdravija je za ekonomiju jer je nastala na realnim osnovama. Međutim, za razliku od fiksnog kursa,
fleksibilni (fluktuirajući) devizni kurs ne nameće tako restriktivne mere prilagođavanja, odnosno
poboljšanja konkurentnosti privrede. Drugim rečima, u režimu fleksibilnog kursa, državi je dovoljno da
dopusti deviznom kursu da depresira, odnosno da izgubi vrednost prema inostranoj valuti, i
konkurentna pozicija zemlje je postignuta istog trenutka. To se dešava jer depresijacija poskupljuje
inostrane proizvode domaćim potrošačima, dok istovremeno pojeftinjuje domaće proizvode inostranim
potrošačima, utičući na taj način da uvoz opadne, a izvoz poraste nakon depresijacije. Ovakvo
prilagođavanje se naziva nominalno prilagođavanje, ono se mnogo brže postiže, ali i mnogo kraće traje
ako depresijacija kursa ne da rezultate. Takođe treba reći da centralna banka nema obavezu da
interveniše na domicilnom deviznom tržištu, odnosano da brani fleksibilni devizni kurs, čime čuva
svoje devizne rezerve. Osnovna karakteristika slobodno fluktuirajućeg deviznog kursa je da se on
formira potpuno slobodno na deviznom tržištu, usled delovanja fundamentalnih ekonomski sila,
odnosno bez ikakvih intervencija centralne banke. Slobodno fluktuiranje kursa primenjuju zemlje čije
su valute konvertibilne, kao što su SAD, EMU zona, Japan, Velika Britanija, Kanada, Australija,

Konvertibilnost valute predstavlja sposobnost jedne valute da se relativno lako zameni za drugu valutu
ili za zlato. Da bi jedna valuta mogla postati konvertibilna iza nje mora da stoji stabilna privreda, platni
bilans ne sme da pokazuje veći i dugotrajniji deficit. Za konvertibilnost valute potreban je i određeni
stepen političke stabilnosti u zemlji. Ukoliko zemlja proglasi svoju valutu konvertibilnom, a za to nisu
ispunjeni uslovi, nacionalna privreda trpi štete od takvog čina, što može dovesti do gubljenja poverenja
u datu valutu i suspenzije konvertibilnosti.Za nacionalnu privredu je bolje da ima stabilnu
nekonvertibilnu valutu, nego konvertibilnu, a slabu.

U početku se pod konvertibilstnošću podrazumevala slobodna zamena papirnog novca za zlato ( zlatna
konvertibilnost).Danas se sa pojam konvertibilnosti odnosi na sposobnost jedne valute da bude
zamenjena za drugu valutu (devizna konvertibilnost).

Konvertibilnost može biti potpuna i ograničena, tj. unutrašnja i spoljašnja. Pod potpunom
konvertibilnošću podrazumevamo neograničenu sposobnost da jedna valuta može da se zamenjuje za
druge valute. Ograničena konvertibilnost podrazumeva da postoje ograničenja u razmeni nacionalne
valute jedne zemlje za valute drugih zemalja.

Spoljna konvertibilnost predstavlja mogućnost nerezidenta da valutu neke zemlje može slobodno da
zameni u druge valute po službenom kursu.Ova konvertibilnost je samo za tekuće transakcije , na
temelju čl. VIII Statuta MMF-a, po kojemu su sve članice dužne da otkupe devize stečene na osnovu
robno- uslužne razmene među tim zemljama. Unutrašnja konvertibilnost predstavlja pravo rezidenata
date zemlje da mogu slobodno da razmenjuju svoje domaće valute za valute drugih zemalja za tekuća
plaćanja. I kod spoljne i kod unutrašnje konvertibilnosti postoje , ili mogu postojati, različiti stepeni te
konvertibilnosti zavisno od mera deviznog i robnog režima, te od propisa koji regulišu kretanja kapitala
( transfer kapitala).
Nominalni efektivni devizni kurs – podrazumjeva da se vrijednost valute posmatra u odnosu na više
stranih valuta, a ne samo prema jednoj valuti. Realni efektivni devizni kurs podrazumjeva odnos cijena
u domaćoj zemlji sa cijenama u stranim zemljama iskazan u istoj novčanoj jedinici.

Devizno tržište je mesto na kome se susreću ponuda i tražnja, odnosno vrši kupoprodaja stranih valuta.
Ono nije fizički ni prostorno ograničeno nego postoji svuda gde se vrši razmena valuta.To su veliki
finansijski centri poput Njujorka, Londona, Pariza, Frankfurta i oni imaju odlučujuću ulogu u
obrazovanju cena valuta-kupovnih i prodajnih deviznih kurseva.

Osnovna svrha deviznog tržišta je omogućavanje i olakšavanje medjunarodne trgovine i

medjunarodnog kretanja kapitala. Danas se za sva medjunarodna finansijska tržišta može reći da su i
devizna tržišta. Na ovim nestruktuiranim tržištima ekspanzija poslovanja je enormna, tako da se dnevni
obim trgovanja procenjuje na preko 1600 milijardi dolara.

Devizno tržište predstavlja uredjen skup odnosa na kome se putem organizovanog finansijskog sistema
sučeljavaju ponude i tražnje deviznih sredstava. Na taj način dolazi do formiranja deviznih kurseva,
kao cene deviznih sredstava, na osnovu kojih se obavlja kupovina odnosno prodaja stranih sredstava
plaćanja.

Medjutim najveći broj kupovina i prodaja deviza na medjubankarskom tržištu potiče iz sledećih
razloga:

• Hedžinga, odnosno kupovine i prodaje stranih sredstava plaćanja u cilju minimizacije nastanka rizika
od gubitka usled promene vrednosti deviznog kursa,u odnosu na osnovnu valutu i
• Špekulacija, odnosno držanja odredjene valute u portfelju uz očekivanje porasta kursa radi ostvarenja
profita