OAS IV година

БЕЗБЕДНОСНИ МЕНАЏМЕНТ

презентација 1
 Циљ предмета
• Основни циљ предмета је трострук:

1) да студенти прошире постојећа и стекну нова знања везана

за безбедносни менаџмент.

2) да студентима омогући усвајање адекватних знања о :

- безбедносном менаџменту као научној дисциплини;
- теоријским основама безбедносног менаџмента;
-функцијама безбедносног менаџмента (планирање,
организовање, координација, вођење и контрола); и
- системима безбедносног менаџмента.

3) да се студенти упознају са могућностима практичне примене

безбедносног менаџмента.
 I. Безбедносни менаџмент као научнa
дисциплинa
• Циљ овог поглавља је да се студенти упознају са:

- појмом безбедносног менаџмента као научне дисциплине,

местом безбедносног менаџмента у организацијии и његовим
основним задацима.

- основним значењем менаџмента и безбедности, као и са појмом

управљања безбедношћу организације.

- основним елементима и чиниоцима који утичу на обликовање и

позиционирање безбедносног менаџмента у организацији.

- начинима на који организације могу увести безбедносни

менаџмент у своју структуру.
 1. ПОЈАМ БЕЗБЕДНОСНОГ МЕНАЏМЕНТА

• Историјски посматрано, менаџмент је настао у веома далекој

прошлости и повезан је са способношћу да се са што мањим
улагањима остваре што бољи резултати.

• Поједине облике управљања организацијама које данас

називамо менаџмент налазимо још код старих цивилизација.

• Изградња великих објеката, организација пољопривредне

производње, уређење државних послова, али и припреме за
вођење ратова и одбрану од освајача подразумевали су
организовање, планирање, руковођење и контролу.

• Успешност руководилаца на свим нивоима организовања старих

друштава била је пресудан чинилац који је омогућавао опстанак
и раст цивилизација.
• Сама реч менаџмент потиче од енглеске речи manage, што
значи управљање предузећем или јавним подухватима.

• Мада појава менаџмента сеже у далеку прошлост, почетак

његове шире примене, у савременом значењу, односи се на
период индустријализације.

• Тек је примена индустријских метода у производњи

материјалних добара и појава веће конкуренције на тржишту
условила потребу за проналажењем и применом нових метода и
техника које омогућавају да се тај процес одвија што
рационалније у циљу повећања профита.
• Почетак индустријализације означио је и крупне политичке
промене.

• Стварање великих националних држава, насупрот уситњеним

феудалним државицама, условило је огромно повећање и
усложњавање државног апарата.

• Држава постаје огромна организација са великим бројем

надлежности које практично додирују, у мањој или већој мери,
све области јавног и приватног живота.

• Таква организација, нужно, изискивала је развој посебних

метода и техника које би омогућиле ефикасно функционисање
свих државних органа,што је условило развој менаџмента у тзв.
јавном сектору.
• Подела капиталистичког друштва на јавну и приватну сферу
нашла је свој израз у области менаџмента.

• Међутим, израз менаџмент углавном се користио за делатности

управљања предузећима, док су се за управљање државним
органима, нарочито војском и полицијом, много чешће
употребљавали термини руковођење и командовање, као
посебне функције менаџмента.

• Менаџмент је дисциплина која може бити примењена на

различите организације.

• Менаџмент примењен на предузеће представља менаџмент

предузећа или пословни менаџмент, менаџмент примењен на
образовне институције називамо менаџментом у образовању,
менаџмент у полицији полицијским менаџментом, а менаџмент у
јавним службама јавним менаџментом и слично.
• Практично, колико постоји врста организација, толико може
бити различитих дисциплина менаџмента.

• То, наравно, не значи да је свако поље људске делатности на

које се примењује менаџмент уједно и посебна научна
дисциплина.

• Основни принципи науке менаџмента примењују се на све

области људског рада, док се посебне методе и технике
менаџмента примењују у свакој посебној организацији у
зависности од њене специфичности.

• Основни задатак менаџмента сваке организације јесте да

повећа виталност организације, тј. њену способност
преживљавања у различитим околностима, уз просперитет и
раст организације.
• Менаџмент сваке организације посебну пажњу поклања
безбедности као основном услову опстанка и просперитета.

• Различите организације имају различите безбедносне изазове,

ризике и претње, па се тако ризици којима је изложена држава
као организација у великој мери разликују од изазова којима је
изложено привредно предузеће или културна установа.

• Различити изазови, ризици и претње којима је изложена нека

организација, као и одговорности које организација има према
окружењу у погледу безбедности пресудно утиче на
безбедносни менаџмент, тј. начин на који ће бити донете
одлуке о безбедности.
• Начин на који се менаџмент бави питањима безбедности у
првом реду зависи од општих циљева организације.

• Тако можемо разликовати безбедносни менаџмент у

организацијама којима је пружање безбедносних услуга другим
корисницима основна мисија од безбедносног менаџмента у
организацијама које се баве привредним или друштвеним
делатностима , а безбедносни менаџмент се налази у функцији
очувања и раста организације.

• Поред тога, постоје привредна предузећа која имају велики

значај за безбедност заједнице у којој делују, било због значаја
њихових производа и услуга за нормалан живот, уже или шире
заједнице, било због опасних субјекатаа које садрже њихова
постројења и чијим би се оштећењем изазвале велике
катастрофе.
• У организацијама које се баве пружањем безбедносних услуга
другим корисницима, а то су, пре свега, државне безбедносне
службе, безбедносни менаџмент представља основни, али не и
једини, облик менаџмента пошто такве организације обављају и
читав низ других функција (финансијске, планске, кадровске,
развојне).

• Слична је ситуација и приватним предузећима која пружају

услуге безбедности другим организацијама.

• Менаџмент таквих предузећа мора да води рачуна о опстанку

таквог предузећа на тржишту, његовом развоју и расту,
ризицима, изазовима и претњама с којима се таква предузећа
сусрећу на тржишту, што чини класичан безбедносни
менаџмент сваког привредног предузећа.
• Осим тога, у зависности који нивоа услуга које предузеће
пружа, менаџери тих предузећа учествују у креирању одлука
везаних за безбедност у другим организацијама, што их, на
посредан начин, чини безбедносним менаџерима других
организација.

• Треба нагласити да најважније одлуке које одређују судбину

предузећа доноси менаџерски врх, тзв. топ-менаџмент.
• Под појмом безбедносни менаџмент, у ширем смислу, подразумева
се одлучивање о безбедносним циљевима организационог система,
о начинима и средствима да се избегну неповољни утицаји који
долазе из окружења или самог организационог система, или да се
њихов штетан утицај умањи.

• Безбедносни менаџмент, према томе, означава управљање

ресурсима усмерено ка постизању утврђених циљевa безбедности.

• Ако се дати циљеви испољавају у остваривању и заштити јавних

интереса, онда је безбедносни менаџмент прилагођен тим
циљевима, односно омогућавању безбедних услова за остваривање
задатих циљева организације.

• Када су у првом плану приватни интереси и циљеви, стратегија

безбедносног менаџмента таквог предузећа детерминисана је
економским интересима и профитом.
 2. МЕСТО БЕЗБЕДНОСНОГ МЕНАЏМЕНТА У
ОРГАНИЗАЦИЈИ
• Место безбедносног менаџмента у свакој организацији одређено
је његовом функцијом и задатком.

• Основне функције безбедносног менаџмента јесу:

- процењивање актуелних и потенцијалних безбедносних претњи,
изазова и ризика,
- предузимање мера ради отклањања опасности,
- успостављање организације која ће бити способна да заштити
предузеће, или другу организацију, од свих облика угрожавања,
- контролисање спровођења безбедносних мера и
функционисање система безбедности,
- пружање одговарајућих информација топ-менаџменту или
политичком руководству, и
- израђивање безбедносне анализе у циљу опстанка и раста
организације и пружања пуне сигурности свим запосленима.
• Савремене теорије о пројектовању организације респектују значај
безбедности за успешност пословања, као посебне, али не изоловане
функције менаџмента јер се потреба за безбедношћу налази у свим
функцијама деловања једне организације.

• Управљање свим функцијама организације подразумева анализирање

безбедносне угрожености дате функције и пројектовање мера ради
отклаљања безбедносне претње датој функцији организације.

• Безбедносни менаџмент посебних функција организације, уколико није

реч о безбедносно посебно угроженим или значајним функцијама,
инкорпориран је у општи оперативни менаџмент организационе
јединице и представља део опште организационе и безбедносне
културе.

• На нивоу оперативног менаџмента, безбедносна функција

инкорпорирана је у опште принципе деловања организације и најчешће
се не издваја као посебна организациона целина, већ спровођење
безбедносних мера и процедура представља део операционализације
стратешких планова топ-менаџмента.
• Безбедносни менаџмент сваке организације у великој мери
кореспондира са безбедносном културом.

• У пословним организацијама безбедносна култура представља

део опште и организационе културе.

• Увођење безбедносног менаџмента у једну организацију свакако

је последица познатих опасности које могу угрозити
функционисање и опстанак организације, што представља израз
безбедносне културе топ- менаџмента.

• Међутим, функционисање безбедносних мера и процедура на

нивоу организационих јединица, тј. оперативног менаџмента,
представља део опште безбедносне културе једне друштвене
средине, и у потпуности зависи од мера и активности садржаних
у стратешком менаџменту организације.
• Свака организација има своју културу по којој се разликује и
препознаје.

• Смисао културе организације јесте да се унутар организације

препознају вредности, норме и веровања које ће запослени у
организацији прихватити као своје и по којима ће се
организација препознавати и спољашњем окружењу.

• Прихватање интерног система вредности представља темељни

услов за лојалност организацији, која опет представља
неопходан услов безбедности организације, која се темељи на
одговорном и професионалном понашању запослених.

• Однос свих нивоа менаџмента према запосленима нужно се

рефлектује на понашање запослених и њихово прихватање или
неприхватање вредности и веровања које чине идентитет једне
организације.
• Изградња безбедносне културе јесте неопходан предуслов за
успешно функционисање система безбедности који се
успоставља у једној организацији.

• Безбедносна култура се темељи на лојалности запослених.

• Само лојалан службеник искрено прихвата мере безбедности и

труди се да њиховим спровођењем допринесе развоју и расту
организације.

• Продори које конкуренција или други заинтересовани субјекти

покушавају да остваре према некој организацији, у циљу
умањења њене успешности или потпуног уништења
организације, најуспешније се врше преко запослених у тој
организацији.
• При том, запослени према коме је остварен продор може
несвесно одавати пословне тајне или без пуне свести о
штетности свога деловања, обављати друге послове који су у
директној функцији слабљења или уништавања организације.

• За озбиљнију борбу против неке организације заинтересовани

субјекти најчешће врбују неког запосленог, или више њих, ради
планског и систематског деловања у дужем временском периоду.

• Овакав начин угрожавања неке организације је најопаснији и

доводи до озбиљних последица по ту организацију у дужем
временском периоду.
• У превентивне мере против оваквог деловања конкурентских
организација могу да се сврстају:
- развој лојалности запослених према организацији у којој раде
(што је одговорност свих нивоа менаџмента),
- развој безбедносне културе (што је одговорност свих менаџера
у једној организацији) и, на крају,
- развој система безбедности кроз осмишљавање, примену и
развој мера безбедности (што је одговорност топ-менаџмента и
менаџмента безбедности).

Поред класичних функција менаџмента којима се баве и

менаџери безбедности (планирање, организовање, руковођење
и контрола), прикупљање података, њихова обрада и
достављање топ-менаџменту представљају веома значајан,
можда кључни, задатак менаџера безбедности.
• Они углавном прикупљају податке о конкуренцији, кандидатима
за запошљавање, стању унутар организације, организацијама са
којима се ступа, или се већ налази у партнерском односу и
слично.

• Ова функција менаџмента безбедности има превентивни

карактер јер се правовременим информацијама најлакше може
спречити настајање штетних последица.

• Прикупљање података којима се бави менаџмент безбедности

мора се одвијати у границама закона, из отворених извора, и
без примене забрањених и неморалних средстава, јер би
организација од примене оваквих метода имада више штете
него користи.
 З. ОСНОВНИ ЗАДАЦИ БЕЗБЕДНОСНОГ
МЕНАЏМЕНТА

• Због проблема који представљају нормалне и очекиване појаве

у развојном циклусу сваке организације, избегавање пропасти и
уништења организације као целине, или њених појединих
делова, представља један од основних задатака менаџмента.

• Уништење организације може наступити као последица

деловања изразито неповољних спољашњих околности или као
последица лошег менаџмента.

• Лош менаџмент свакодневне проблеме претвара у нерешива

кризна стања, из којих организација не успева да изађе са
повољним решењима, што, у крајњој линији, доводи до
пропасти саме организације, услед немогућности да обавља
основну функцију због које је настала, нити да пронађе другу
одрживу опцију.
• Добар менаџмент изискује, пре свега, проактиван приступ,
тачније предвиђање проблема и благовремене припреме за
њихово решавање.

• Предвиђање је главни садржај планирања.

• Будућност није могуће предвидети, али то не значи да се за њу

не можемо благовремено припремити.

• Припрема организације за одговор будућим изазовима, поред

планирања, подразумева и адекватно организовање.
• Организациона структура је неопходна за спровођење свих
планских одлука, укључујући и оне које се односе на будућност.

• Организациона структура мора да буде веома флексибилна како

би била способна да се брзо прилагоди и избегне уништење
организације.

• Тако дефинисана организациона структура омогућава

коришћење шанси и избегавање претњи, као и претварање
дотадашњих хендикепа у предности.

• Безбедносни менаџмент треба да омогући контролу над

факторима који могу довести до угрожавања организације или
заједнице која се штити.
• Контролом и праћењем фактора угрожавања постижу се два циља:

- прво, фактор угрожавања се може, у зависности од његове

природе, неутралисати и пре него што се испољи његово штетно
дејство или, уколико то није могуће, могу се адекватним
безбедносним и другим мерама неутралисати штетне последице
деловања фактора угрожавања.

- друго, уколико је фактор угрожавања такве природе да га није

могуће неутралисати, нити избећи штетне последице његовог
деловања (природне катастрофе, велики друштвени потреси,
тероризам и други извори угрожавања који знатно надрастају
капацитете безбедносног менаџмента организације), предвиђање
могућих штетних последица поставља се као неопходно полазиште
топ-менаџменту за доношење стратешких одлука везаних за
очекиване штетне последице.
• Повећање контролабилности и флексибилности организације,
који су важни елементи њене виталности, представља основни
циљ безбедносног менаџмента сваке организације појединачно.

• Флексибилност организације је директно зависна од брзине

добијања информација и она представља способност
организације да благовремено и са минимумом губитака избегне
опасности.

• Контролабилност представља способност организације да

предвиђа могуће изворе угрожавања и сопствене могућности да
на угрожавања адекватно одговори.
• Полазиште за безбедносни менаџмент сваке организације
представљају циљеви које је та организација поставила.

• Безбедносни менаџмент увек мора да се налази у функцији

достизања и очувања вредности које су интересне групе које
воде неку организацију дефинисале као циљеве организације.

• Природно је да се циљеви организације повремено преиспитују

и мењају.

• Промена циљева се веома често дешава управо под утицајем

безбедносног менаџмента, због промена у окружењу које чине
да се неки циљеви не могу постићи, или се не могу постићи без
знатних губитака, што доводи до одлуке топ-менаџмента да се
од неког циља одустане или да се он замени другим циљем.
• Стратешки циљеви организације се веома ретко мењају и они,
по правилу, доводе до крупних промена у стратегији
организације, док се промене на тактичком и оперативном
нивоу дешавају чешће и без већих промена стратегије
организације.

• Безбедносни менаџмент има за циљ заштиту виталних

вредности организације, унапређивање и развој организације и
достизање њених циљева.

• Безбедносни менаџмент не доноси стратешке одлуке, али

умногоме утиче на њихово доношење тако што топ-менаџменту
обезбеђује информације и процене на основу којих се
дефинишу стратешки циљеви и доносе оперативне одлуке од
којих, у крајњој линији, зависи опстанак и развој организације.
• Такође, безбедносни менаџмент има за циљ следеће:
- успостављање и очување организације која треба да пружи
максималну безбедност пословања,
- остваривање циљева организације,
- безбедност запослених и
- очување безбедности средине у којој се обавља пословање.

• Организација је и главна последица менаџмента, а по начину на

који је нека организација устројена, као и по њеном
функционисању може се много шта закључити о квалитету
менаџмента.
• Безбедносни менаџмент утиче двојако на обликовање и
функционисање организација.

• Прво, организације које се стварају ради постизања различитих

циљева (политичких, привредних, финансијских, образовних,
културних, спортских и других) морају приликом дизајнирања
организационе структуре водити рачуна о одрживости
организације и њеној спремности да се суочи са безбедносним
изазовима који могу угрозити њен опстанак.

• Другим речима, организациона структура има задатак да,

између осталог, штити саму себе, у чему безбедносни
менаџмент има пресудну улогу.

• Та улога се огледа у анализирању организационе структуре и

проналажења евентуалних структурних слабости и недостатака
који могу да угрозе постизање пројектованих циљева
организације.
• Организација и процедуре у пословању представљају, пре свега, мере
за спречавање тзв. "пословних ризика”, тј. оних проблема који могу да
угрозе функционисање организације, а тичу се обављања основне
делатности.

• Процедуре којима се, на пример, предвиђа овлашћење за коришћење

печата и потписивање рачуна у неком привредном nредузећу
представљају меру којом се, поред контроле пословања, спречавају и
различити безбедносни проблеми.

• За заштиту организације од, углавном, ванпословних ризика, унутар

организације формирају се посебне организационе целине чији је
задатак пружање безбедности организацији како би могла да достигне
своје циљеве и оствари стратешка опредељења, што без пуне
безбедности пословања, имовине и запослених није могуће.

• Формирање, руковођење и контрола над посебним организационим

целинама које се баве безбедношћу представљају основни задатак
безбедносног менаџмента.
• Ангажовање предузећа која се баве пружањем безбедносних
услуга је веома честа пракса, коју примењују многе
организације, пре свега, из области привреде.

• Међутим, ангажовање предузећа за пружање безбедносних

услуга не искључује постојање сопственог безбедносног
менаџмента.

• Ангажовано предузеће углавном пружа услуге физичко-

техничког обезбеђења, док све остале послове безбедносног
менаџмента обављају менаџери унутар организације.

• Израда планова, анализа, прикупљање и обрада података,

контрола спровођења безбедносних мера и процедура и
контрола рада физичко-техничког обезбеђења убрајају се у
надлежност менаџера безбедности организације која је
ангажовала предузеће за пружање услуга безбедности.
• Оваква пракса је препоручљива из више разлога:

- менаџери безбедности представљају део организације за коју

раде,
- њихова професионална каријера је везана за успех
организације којој припадају,
- као део менаџмента, упознати су са процесом рада у
организацији,
- јасни су им оперативни и стратешки циљеви организације у
чијем дефинисању често и сами учествују,
- по правилу имају веома значајан утицај на дефинисање
стратегије организације, и што је веома важно,
- њихова лојалност се не доводи у питање.
 4. Закључак поглавља
• Ово поглавље даје објашњење основних појмова: менаџмента,
безбедносног менаџмента, безбедносне и организационе
културе, те основних задатака и облика безбедносног
менаџмента у организацији.

• Наглашено је да се израз менаџмент углавном користио за

делатности везане за управљање предузећима, док су се за
управљање државним органима, нарочито војском и полицијом,
много чешће употребљавали термини руковођење и
командовање.

• Начин на који се менаџмент бави питањима безбедности зависи

од општих циљева организације,па се разликују безбедносни
менаџмент у организацијама којима је пружање безбедносних
услуга другим корисницима основна мисија, и безбедносни
менаџмент у организацијама у функцији очувања и раста
организације.
• Поред тога, постоји безбедносни менаџмент у привредним
предузећима која имају велики значај за безбедност заједнице у
којој делују чијим би се оштећењем изазвале велике
катастрофе.

• Место безбедносног менаџмента у организацији одређено је

његовом функцијом и задатком.

• Основне функције безбедносног менаџмента јесу: процењивање

безбедносних претњи, изазова и ризика, предузимање мера
ради отклањања опасности, успостављање организације која ће
бити способна да заштити предузеће од свих облика
угрожавања, контролисање спровођења безбедносних мера и
функционисање система безбедности, пружање информација
топ менаџменту, израђивање безбедносне анализе у циљу
опстанка и раста организације и пружања пуне сигурности свим
запосленима.
• Основни циљеви безбедносног менаџмента сваке организације
су повећање контролабилности и флексибилности
организације,као важних елемената њене виталности.

• Задаци безбедносног менаџмента јесу заштита виталних

вредности организације, унапређивање и развој организације и
достизање њених циљева.

• Безбедносни менаџмент не доноси стратешке одлуке, али

знатно утиче на њихово доношење тако што топ-менаџменту
обезбеђује информације и процене на основу којих се
дефинишу стратешки циљеви и доносе оперативне одлуке.
• У пословним организацијама безбедносна култура представља
део опште и организационе културе.

• Припрема организације за одговор будућим изазовима, поред

планирања, подразумева и адекватно организовање.

• Улога безбедносног менаџмента јесте да анализира

организациону структуру и у њој пронађе евентуалне
структурне слабости и недостатке који могу угрозити постизање
пројектованих циљева организације.
 II ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ БЕЗБЕДНОСНОГ
МЕНАЏМЕНТА
• Циљ овог поглавља је да се студенти:

- упознају са историјским развојем организације и коренима

организационих теорија;

- схвате како је настала идеја о безбедносном менаџменту, али и да

науче основе настанка безбедносних организација;

- упознају са историјом настанка и развоја војске и пoлиције;

- оставаре увид у то како се кроз време стварала свест о потреби

организовања, и то у старом Египту, Грчкој, Риму и средњем веку; и

- упознају се с условима који су довели до стварања модерних

организација, као и савремених теорија организације и менаџмента.
 1. УВОД

• Безбедносни менаџмент још увек није конституисан као посебна

научна дисциплина мада се све више изучава као наставни
предмет.

• Примене различитих метода у организацији, руковођењу и

командовању, планирању и контроли утицале се на организације
које су се бавиле питањима безбедности.

• Од настанка првих држава, питања вођења војски, које су кроз

дуги историјски период биле и једине организације које су се
бавиле питањима безбедности, њихове организације,
руковођења у рату и миру, решавање питања снабдевања и
обуке војске, као и друга била су у центру пажње свих владара
тога времена.
• Искуства која су стицана у управљању, руковођењу и
командовању војском временом су се преносила и на друге
организације, а од 20. века почело је и њихово теоријско
уобличавање.

• Вековима је војска била најбоље организована и вођена

институција у свим државама, што је било сасвим разумљиво
имајући у виду улогу војске.

• Војска је имала два основна циља: одбрану државе од страних

освајача и освајање туђих територија ради територијалног
проширења, пљачкања материјалних богатстава, поробљавања
становништва и друго.

• Због тога су сви владари војсци посвећивали посебну пажњу и

стављали се на њено чело као врховни команданти.
• Први значајни радови о организацији војске и вештини
ратовања везују се за кинеског теоретичара Сун Цу Вуа.

• Његово дело “Умеће ратовања” представљало је полазну основу

многим каснијим теоретичарима и извршило је снажан утицај на
развој војне мисли.

• Праксу организације војске у старом веку развио је Александар

Македонски, чија су искуства у тој области извршила снажан
утицај на Цезара, Фридриха Великог и многе друге војсковође.
• Многе велике војсковође преузеле су од Александра
Македонског организацију војних јединица и штабни начин
вођења војске, што је касније преузето у свим гранама
организације.

• Александар Македонски је поделио војне старешине на оне који

имају способност да планирају битке, али немају ауторитет код
војника, и на оне који имају ауторитет да војнике мотивишу за
борбу и поведу јединицу, али им недостаје способност
планирања.

• Од првих је створен штаб за планирање акција, а други су

остваривали њихове замисли.
• Војне науке су се кроз читаву историју бавиле питањима
организације војске, руковођењем и командовањем,
планирањем, контролом, повећањем ефикасности и другим
делатностима које данас називамо менаџмент.

• Искуства до којих се дошло у организацији војске преношена су

и на друге делатности, тако да можемо рећи да се менаџмент, а
посебно безбедносни менаџмент, као пракса али и као наука
зачео у крилу војних наука.
• Полиција се као посебна организација која се бави питањима
безбедности развила се знатно касније, мада су организације
које су се бавиле очувањем јавног реда и мира и хватањем
криминалаца настале када и држава.

• Међутим, полиција у савременом значењу настаје у време

апсолутне монархије, када долази до диференцијације државног
апарата.

• Тада настаје и пракса организације полиције која се мањим

делом ослањала на искуства из организације војске, а већим
делом на организацију државне управе чији је полиција
саставни део.
• Вандржавне организације које пружају услуге безбедности, иако
вуку порекло од грађанске милиције и различитих облика
самозаштите грађана, представљају производ савременог
друштва и развијају сопствене облике организације и деловања,
у складу са својом улогом, поштујући при том принципе наука
безбедности и менаџмента и прилагођавајући се принципима
организације субјеката које штите.

• Обавештајне и безбедносне службе, у савременом значењу,

настале су када и полиција и оне су последица диференцијације
државног апарата.
• Своју организацију заснивају на принципима организације
државне управе, као део извршиог апарата власти, следећи при
том захтеве који про истичу из специфичне улоге коју ове
службе имају у држави.

• Систем контроле над радом ових служби, као и војске и

полиције, зависи од политичког система и правног поретка
државе којој службе припадају.

• Безбедносни менаџмент као дисциплина наука безбедности, али

и науке менаџмента своје теоријске основе црпи из једних и
других наука.

• Теорије организације представљају главни теоријски извор који

безбедносни менаџмент преузима из наука менаџмента, док
науке безбедности дају основни теоријски концепт на којем се
заснивају сва истраживања и пракса безбедносног менаџмента.
• Безбедносни менаџмент може се поделити на безбедносни
менаџмент јавног сектора и безбедносни менаџмент приватног
сектора.

• У безбедносни менаџмент јавног сектора убрајају се активности:

- парламента, владе, шефа државе, судства, војске, полиције,
обавештајно-безбедносних служби;
- локалне самоуправе и других државних органа;
- на унапређењу безбедности заједнице и одговора безбедносним
ризицима, изазовима и претњама;
- кроз успостављање организације, планирања, руковођења и
контроле над пословима и организацијама; и
- чији је циљ пружање безбедности заједници.
• Безбедносни менаџмент приватног сектора у првом реду
обухвата менаџмент активности привредних и других предузећа
на заштити властитог пословања и запослених.

• У оквире приватног безбедносног менаџмента убрајају се и

активности приватних предузећа која пружају услуге
безбедности, као и различити облици самозаштите коју
организују грађани ради своје безбедности.
 2. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

• Развој човека као мисаоног бића везан је блиско за рад и

организацију рада.

• Теорија еволуције Чарлса Дарвина, издвајање човека из

животињског света и његов развој као мисаоног бића, види као
последицу рада и организације рада.

• Људи су се удруживали ради ефикаснијег обављања послова,

али и заједничке одбране од пљачкаша и пљачкашких похода.
• Потреба за организацијом јавила се онда када су људи почели
да се удружују, развијала се упоредо са настанком племенске
организације и државе, а нарочито са настанком војске и
сличних организација, све до савремених организационих
творевина.

• Многе идеје организације настале у старом веку преношене су,

практичним деловањем, кроз историју, да би се основне
поставке организације тога доба нашле чак и у савременим
теоријама организације.
 2.1. Стари век

2.1.1. Египат

• Древна египатска цивилизација, која је постојала од око 3000.

године пре нове ере до 30. године пре нове ере достигла је
веома висок ниво културе и цивилизације.

• Египатска цивилизација позната је по изградњи пирамида, од

којих је најпознатија Кеопсова, којој је основица дугачка 230
метара, висока 147 метара, а грађена је од камених блокова
тешких по 2,5 тона.

• На изградњи ове пирамиде радило је око 100.000 људи, а камен

је доношен из Асуана, који је од Кеопсове пирамиде удаљен 750
километара.
• Изградња оваквог објекта, и других мањих пирамида,
представљала би и данас огроман грађевински подухват који би
изискивао сложену организацију и ангажовање великог броја
техничких средстава.

• Ангажовање толиког броја људи, који су градили веома

примитивним средствима и организација пребацивања камених
блокова са толике удаљености подразумевало је изузетну
организацију и лидерску вештину оних који су руководили
изградњом таквог објекта.

• Нажалост, не постоје поуздани записи на који начин је грађена

пирамида, и како је била устројена организација помоћу које су
грађене пирамиде, али и други велики објекти, пре свега,
објекти за наводњавање у долини Нила.
• У дешифрованим списима из древног Египта пронађени су
савети за пословање који од свих руководилаца траже јавност у
раду и поштење, наглашавају потребу планирања активности и
саветују сваког лидера да се пре доношења одлуке консултује
са другима, али да одлуку донесе сам и да сам преузме
одговорност за њено извршење.

• Ови савети у великој мери представљају принципе на којима се

и данас заснива лидерство и руковођење организацијама.

• Поред тога, у древном Египту се размишљало и о

централизацији и децентрализацији, питањима која заокупљају
пажњу и савремених мислилаца организације.
 2.1.2. Античка Грчка

• Античка Грчка, која се сматра колевком савремене

цивилизације, подарила је светској баштини многа значајна
дела из области културе, науке, уметности, архитектуре,
организације државе, политике и многих других области.

• Античка Грчка била је робовласничка држава, у којој је

производња била заснована на подели рада.

• Грчки мислилац Ксенофонт је у својим делима показао велико

интересовање за организацију великог поседа.

• Он је поседе делио на два дела: спољашњи и унутрашњи.

• Спољашњи посед обухватао је поља и винограде и пашњаке, а
унутрашњи кућу, подруме, радионице и друге објекте у
непосредној близини куће.

• Сваки део поседа требало је да има свог управитеља, који

располаже другачијим знањима и вештинама, неопходним за
вођење ова два дела поседа.

• Ксенофонтова размишљања оставила су дубок траг у

организацијама оног времена, посебно на организације каснијих
историјских епоха, а многа су актуелна и данас.
 2.1.3. Рим

• Најзначајнија искуства у организацији која потичу из старог

Рима, тичу се организације државе.

• Римско искуство занимљиво је због децентрализоване државне

организације.

• Потреба за децентрализацијом римске државе је последица

огромне територије коју је контролисала Римско царство, које
се протезало на три континента.
• Цар Диоклецијан је увидео да толиким царством није могуће
владати из једног центра, па је власт поделио са своја три
помоћника, а државну територију поделио на 101 провинцију,
провинције су чиниле 1/3 дијецеза, а дијецезе 4 регије царства.

• Диоклецијан је владао источном регијом царства, а помоћници у

остале три регије.

• На челу дијацеза налазили су се викари, а на челу провинција

гувернери.
• Викари и гувернери су вршили цивилну власт и није им била
подређена војска, која је задржала централизовану
организацију.

• Историчари тврде да је било много проблема у функционисању

царства због неразјашњене поделе надлежности између
дијецеза и провинција, и да је то био један од главних узрока
пропасти Римског царства.

• Организација римске војске проучава се и данас као пример

успешног организовања и руковођења војском.

• Многа ондашња искуства примењују се и у савременим

организацијама, а дилеме мислилаца старог Рима по питању
децентрализације актуелне су и данас.
 2.3. Средњи век

• Средњи век је почео падом Западног римског царства 476.

године и трајао до открића Америке 1492. године.

• Означава се као време стагнације науке, културе и

цивилизације јер се вековима ништа ново није дешавало на
плану развоја организације.

• У то време владали су феудални друштвени односи, мале

изоловане државице су биле у сталним сукобима, а црква је
имала највећу моћ и кочила сваки вид друштвеног развоја.
• Таквим друштвима, која су се налазила иза градских зидина,
развој организације и није био неопходан, јер се
пољопривредна производња одвијала вековима на
традиционалан и екстензиван начин, занатство је дуго
стагнирало, све до појаве нових техничких открића, која су,
између осталог, довела до окончања једног доба и настанка
нове историјске ере.

• Развој трговине условио је развој организације и довео до

нових организационих решења.
• У средњем веку јавиле су се и неке идеје организације, па је
тако Николо Макијавели у свом познатом делу “Владалац”
описао организацијску структуру државе као основу моћи
владара и установио нека правила:

- владар мора имати подршку подређених;

- владар и сарадници морају усклађено деловати, са јасним и
прецизним очекивањима од сваког сарадника;
- владар мора имати способности вође и поседовати
харизматични ауторитет и
- владар мора бити визионар способан да препозна опасности у
окружењу.
• Дело Никола Макијавелија представља капитално дело из
области управљања државом, које је и данас актуелно.

• Николу Макијавелија су либерални мислиоци оптуживали за

неморалност и увођење принципа "циљ оправдава средства”,
што је идеолошка основа сваке аутократске владавине.

• Оваква политичка концепција назива се макијавелизам и данас

има изразито негативно значење.

• Међутим, губи се из вида време и услови у којима је Макијавели

живео.

• Макијавели је био секретар Фирентинске републике у време

оштрих политичких сукоба и различитих политичких сплетки,
које су претиле да угрозе сам опстанак Фиренце као државе.
• Жеља Макијавелија да пронађе механизме владања који ће
обезбедити опстанак и развој Фиренце у тим условима сасвим
је разумљива, а његове идеје о начинима владања треба
посматрати у светлу времена у којем је живео.

• Он је посебну пажњу поклањао организацији и начину

функционисања и контроле државних служби које се баве
питањима безбедности.

• Предвидео је систем безбедности са организацијама које

подсећају на савремене системе националне безбедности.

• Посебан значај приписао је службама које се баве

прикупљањем података и које су важне за безбедност државе
и осигурање власти владаоца, у чему се могу наћи и корени
савремених обавештајно-безбедносних система.
• Насупрот Макијавелију, енглески хуманиста, политичар и
дипломата Томас Мор у свом делу “Утопија” описује бескласно
друштво у коме влада правда и нема експлоатације.

• У Моровој идеалној држави главно мерило вредности је рад и

само на основу рада и доприноса заједници одређује се место
појединца у друштву.

• Идеја Томаса Мора о управљању државом руши концепцију

монархије и даје идеје за другачију организацију и вођење
државних послова и привредне организације.

• Безбедност такве државе заснива се на безбедносном концепту

који је најближи савременом концепту људске безбедности.
 3. ПРЕТХОДНИЦИ МОДЕРНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

• Употребом парне машине коју је конструисао Џејмс Бат у 18.

веку почело је доба индустријализације, а фабрике граде са
потпуно другачијем организацијом рада него што је то било у
мануфактури.

• Функционисање Ватове фабрике за производњу парних машина

која је започела са радом 1792. године заснована је на
следећим принципима: планирања рада; увођења агента
продаје; израда специјалних алата да би се повећао квалитет и
брзина производње; утврђивање норматива рада према брзини
производних машина; подела рада по операцијама; плаћање по
учинку и брига за радне услове и стандард радника.
• Према тврђењу данашњих теоретичара менаџмента, да је неко
у то доба успео да систематизује домете те фабрике, била би
рођена наука о менаџменту.

• Идеје Роберта Овена о хуманом управљању људима значајна је

због тога што је он своје идеје спровео у пракси у својој
фабрици.

• Увео је радно време у трајању од осам сати, забрану

запошљавања деце испод десет година старости, систем
обучавања радника у фабрици итд.

• Велику пажњу поклањао је школовању деце и образовању

запослених, тврдећи да се путем образовања могу постићи и до
50 одсто бољи резултати пословања.
 4. Закључак поглавља
• У овом поглављу наглашава се да је од настанка првих држава
питање вођења војске у центру пажње свих владара тога
времена.

• Када се јавила потреба, искуства која су стицана у управљању,

руковођењу и командовању војском временом су се преносила и
на друге организације, а од 20. века почело је њихово теоријско
уобличавање.

• Потреба за организацијом јавила се онда када су људи почели

да се удружују, развијала се упоредо са настанком племенске
организације и државе, а нарочито са настанком војске и
сличних организација, све до савремених организационих
творевина.
• Изградња пирамида у старом Египту престављала би и данас
огроман грађевински подухват који је изискивао сложену
организацију и ангажовање великог броја техничких средстава.

• Ангажовање толиког броја људи, који су градили веома

примитивним средствима подразумевало је изузетну
организацију и лидерску вештину оних који су руководили
изградњом таквих објеката.

• Античка Грчка била је робовласничка држава, у којој је

производња била заснована на подели рада.

• Грчки мислилац Ксенофонт показао је у својим делима велико

интересовање за организацију великог поседа.
• Најзначајнија искуства у организацији која потичу из старог
Рима тичу се организације државе.

• Римско искуство занимљиво је због децентрализоване државне

организације.

• Осим тога, организација римске војске проучава се и данас као

пример успешног организовања и руковођења војском.

• Средњи век је био време феудалних друштвених односа, малих

изолованих државица које су биле у сталним сукобима и
снажног утицаја цркве која је кочила сваки друштвени развој.
• Пољопривредна производња одвијала се вековима на
традиционалан и екстензиван начин, занатства је дуго
стагнирала, све до појаве нових техничких открића, која су
довела до краја средњег века и настанка нове историјске ере.

• Развој трговине условио је развој организације и довео до

нових организационих решења.

• Из тог периода незаобилазно је дело Никола Макијавелија, које

представља капитално дело из области управљања државом, а
и данас је актуелно.
• Он предвиђа систем безбедности са организацијама које
подсећају на савремене системе националне безбедности, а
посебан значај приписује службама које се баве прикупљањем
података које су важне за безбедност државе и осигурање
власти владаоца.

• Употребом парне машине коју је конструисао Џејмс Ват у 18.

веку почело је доба индустријализације, граде се фабрике са
много другачијом организацијом рада него у мануфактурама.

• Идеја Роберта Овена о хуманом управљању људима значајна је

због тога што је он своје идеје спровео у пракси у својој
фабрици.
 III ТЕОРИЈЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
• Циљ овог поглавља је да студенти:
- упознају с историјским развојем теорија организације;

- науче које су организационе теорије постојале, ко су били њихови

основни зачетници и присталице;

- уоче историјски контекст и време у којем су се те теорије развиле,

чиме се стичу могућности ширег сагледавања ситуације, као и сазнања
о томе на који се начин безбедносни менаџмент јавио као основна
потреба сваке организације;

- развијaју критичко мишљењe и способност закључивања у овој

области; и

- разумеју савремене теорије организације, али и савременог

менаџмента које се примењује у организацијама широм света.
 1. УВОД
• Теорије организације настале крајем 19. и почетком 20. века имале
су за циљ да, на научним основама, објасне основна начела
организације и руковођења људима у циљу повећавања
ефикасности производње.

• У том периоду појављују се први радови о структури организације,

начинима руковођења организацијом, односу према запосленима,
начинима награђивања, о времену и простору као факторима који
доприносе успеху организације, и другим питањима која су поједини
аутори сматрали важним за успостављање и функционисање
организације.

• Организационе теорије настале су у периоду великог замаха

индустријске револуције која је довела до поделе рада и стварања
великих индустријских предузећа са производним могућностима
које су до тада биле незамисливе.
• Све то је довело до великих организационих проблема које је
требало решавати у условима све оштрије конкуренције на
тржишту која је претила да уништи оне који се на време не
прилагоде.

• Постојање ефикасне организације која је била у стању да

обезбеди повећање обима производње, уз смањивање цене по
јединици производа била је главна компаративна предност на
тржишту, која је обезбеђивала опстанак и раст предузећа, а
власницима повећање профита.

• У повећању профита и опстанку на тржишту садржани су

основни разлози огромног интересовања за теорију
организације и настанка науке менаџмента.

• Увођење нове технологије у производњу повећало је

производне могућности предузећа, али је као последицу имало
појаву нових безбедносних ризика и претњи.
• Нове машине су отвориле питање заштите на раду, јер су
повреде и смрт радника услед непажљивог руковања машинама
постале све чешће, машине су стварале огромну буку и
вибрације, што је доводило до чешћег обољевања радника и
повећања трошкова због боловања и инвалидности.

• Ниво загађења околине буком, штетним гасовима и отпадним

материјама постајао је све већи, што је довело у питање
еколошку и социјалну одрживост производње.

• Поред тога, пожари, поплаве, крађе (интерне и екстерне),

саботаже, штрајкови, насиље на радном месту и други облици
угрожавања безбедности изазвани људским фактором односили
су огромне суме новца и чак доводили до пропасти предузећа.
• Оштра тржишна борба довела је до нелојалне конкуренције.

• Нови услови привређивања условили су нове облике борбе на

тржишту која је укључивала и многа неморална средства као
што су: субверзије, индустријска шпијунажа, маркетиншке
обмане, обавештајни продори према менаџменту и запосленима
у предузећу и др.

• Тржишна борба почиње да личи на прави рат, многе методе

рада преузимају се од обавештајних и безбедносних служби,
што доводи до потребе да се у предузећима изгради
организација која ће заштитити пословање, опрему, постројења
и запослене од свих облика угрожавања, као и да изгради
капацитете за укључивање предузећа у такву врсту борбе на
тржишту.
• Све ове појаве доводе до потребе да се безбедности пословања
предузећа приступи на научној основи и да се изгради
организација и успоставе процедуре које ће предузеће учинити
способним да се суочи са безбедносним изазовима ризицима и
претњама.

• Ова потреба условила је настанак безбедносног менаџмента

као теорије и праксе, као и укључивање у менаџмент предузећа
посебно школованих стручњака за безбедност, менаџера
безбедности.

• Промене које су настале у привредном животу, довеле су и до

огромних промена на политичком плану.

• Развој индустријске производње, на политичку сцену, доводи

нову друштвену класу - буржоазију, која стиче све већу
финансијску моћ и, наравно, жели да освоји што већи део
политичке власти.
• Сукоб одлазеће феудалне и долазеће буржоаске класе условио
је поделу власти на законодавну, извршну и судску, распад
феудалних друштвених односа, политичке слободе и права,
опште бирачко право и друго.

• Политичке промене условиле су велике промене организације

државе, које је захтевала нова класа на власти.

• У односу на апсолутну монархију у којој је сва власт потицала

од монарха, и која је, следствено томе, имала много
једноставнији државни апарат, либерална демократија захтева
веома сложену организацију државе која укључује институције
законодавне, извршне и судске власти, систем њиховог надзора
и контроле, као и процедуре за остварење грађанске
демократије.
• Национална безбедност такве државе подразумева постојање
веома слаженог система који укључује парламент, владу, шефа
државе, судске органе, органе царинске и финансијске
контроле, органе и организације за деловање у ванредним
ситуацијама, као и класичне снаге националне безбедности:
војску, полицију и обавештајно безбедносне службе.

• Улога савремених система националне безбедности је двојака.

• С једне стране, морају бити спремни да одговоре свим

безбедносним изазовима и претњама, а с друге, да буду
усклађени са политичким системима и тако заштите
демократски карактер друштва које штите.
• Овакве промене доводе до појаве безбедносног менаџмента
јавног сектора или менаџмента националне безбедности.

• Организације, и руковођење људима, представљају производ

друштвених околности и времена њиховог настанка.

• У зависности од времена у коме су настале , али и мотивима и

стручним профилом аутора, теорије организације могу се
поделити на:
- класичне теорије организације,
- неокласичне теорије организације,
- квантитативне теорије организације, и
- савремене теорије организације.
 2. КЛАСИЧНЕ ОРГАНИЗАЦИОНЕ ТЕОРИЈЕ

• Подела друштва на јавну и приватну сферу изазвала је

диференцијацију међу организацијама.

• Разлике измећу појединих организација, привредних, војних,

управних, услужних и других постајале су све израженије.

• Велики технички и друштвени развој условио је много већу

друштвену покретљивост и чешћи прелазак људи из једне у
другу организацију, чиме су преношена и различита искуства и
тиме доприносило развоју теорије о организацији.
• До развоја организационих теорија, сматрало се да успех
организације зависи искључиво од талента руководиоца.

• Подела рада, која је била условљена техничким развојем,

изискивала је научни приступ у организовању привредних
предузећа, али и других организација.

• Знања о организацији често су преношена из војске у

привредне организације, а изразит пример таквог трансфера
знања је примена штабне организације у привреди.
• Класична организациона школа била је владајућа од почетка
20. века до Другог светског рата.

• Иако је традиционална организациона школа превазиђена, још

увек су актуелни одређени принципи (од укупно стотинак) које
су установили аутори који су припадали тој школи.

• Та школа дала је немерљив допринос развоју организације у

привреди и у јавном сектору.
 2.1. Тејлоризам

• Фредерик Тејлор, амерички инжењер и истраживач, сматра се

оснивачем научне организације рада.

• Његово дело “Управљање радионицом” (Shop Management) из

1903. године сматра се првим научним делом у области
организације рада.

• Тејлорово најзначајније дело је “Принципи научног

менаџмента”, објављено 1911. године, у којем је објаснио
научну организацију и yпpaвљање предузећем и дао практична
упутства за њихово увођење у пракси.
• Он је развио функционални систем управљања, који је
подразумевао да свим фазама процеса рада руководе
специјалисти за одређене области, и функционалну
организациону структуру која се заснивала на следећим
начелима :
- специјализација и стандардизација, подела рада између
руководилаца и извршилаца,
- максимална искоришћеност радника,
- јасно дефинисани налози,
- раздвајање умног и физичког рада, и
- прецизно проучавање радних поступака у функцији времена.

• Тејлор је увео стандардизацију метода рада, диференцирани

начин плаћања радника, методе селекције и обучавања
радника.
• Диференцирани начин плаћања подразумевао је увођење
норме, која се одређивала према просечном учинку најбољег
радника.

• Плата раднику је расла или падала у зависности од тога да ли је

норма nребачена или није достигнута, што је доводило до
великих разлика у заради и незадовољству радника.

• Тејлор је организационим проблемима приступао на индуктиван

начин одоздо нагоре, па се због тога сматра теоретичарем
микроорганизације.
• Његова проучавања покрета радника, специјализација
функција, подешеност алата и друго имале су за циљ
искључиво повећање профита.

• Тејлорова теорија је одмах по свом објављивању претрпела

многе критике, али је била веома широко прихваћена у пракси.

• Основне замерке које су упућиване Тејлоровом функционалном

систему руковођења односиле су се на чињеницу да се у сваком
процесу рада појављује више специјалиста који руководе
различитим фазама рада, тако да се не зна ко је главни шеф,
што озбиљно нарушава субординацију као важно начело у
сваком процесу руковођења.
• Поред тога, веома велики недостатак тејлоризма као теорије, и
као праксе, огледа се у недовољном познавању друштвених
наука, испуштању из вида радника као људских бића који имају
своје потребе, очекивања и могућности.

• Нехуман однос према радницима, које је сматрао простим

додацима машинама, и чији је једини задатак да остваре што
већи профит, чини ову теорију не само неморалном већ и
нефункционалном јер људски фактор на крају увек представља
основну вододелницу између успеха и неуспеха неке
организације.

• Ове слабости каснији теоретичари, али и Тејлорови

савременици, покушали су да поправе, али је Тејлорова теорија
била полазна основа за многа даља проучавања у овој области.
 Фајолова теорија административне доктрине

• Анри Фајол, управник рудника на северу Француске и

истраживач, дао је најзначајнији допринос развоју европске
теорије о организацији.

• У својој књизи “Опште и индустријско управљање” из 1916.

године Фајол је поделио пословање предузећа на шест
пословних функција: техничку, комерцијалну, финансијску,
безбедносну, рачуноводствену и административну.

• Фајолова подела актуелна је до данашњих дана и многи аутори

који се баве питањима организације и управљања полазе од
ове Фајолове поделе, која је у пракси организације предузећа
постала незаобилазна.
• Издвајање безбедности као посебне пословне функције предузећа
поставило је темеље проучавању безбедносног менаџмента, као и
увођењу посебних организационих целина у предузећа која се баве
заштитом пословања.

• Фајолова теорија није значајна само за организацију предузећа, већ

за општу теорију организације, пошто је он желео да успостави
теорију која се односила на опште руковођење организацијама.

• Наиме, Фајол је заступао становиште да се процеси управљања и

руковођења одвијају у свакој организацији и свакој делатности на
истим принципима, само прилагођени конкретној делатности.
• Ову своју тезу доказивао је у пракси пошто је и сам користио
многе методе војног руковођеља које је успешно примењивао
на организацију предузећа.

• Полазећи од овог става Фајол установио 16 начела и 5 функција

руковођења који су примењиви на све организације.

• Фајол је установио 5 функција руковођења које, свака за себе,

представља посебан и међусобно условљен скуп послова, и то:
- планирање,
- организовање,
- командовање,
- координација, и
- контрола.
• Према Фајоловом мишљењу, сваки руководилац мора створити
план акције пре него што почне са било каквим деловањем.

• Неопходан услов за свако деловање је организација.

• Органзација се може посматрати и као средство и као циљ

планирања.

• Све што је планирано и организовано спроводи се путем доделе

задатака - командовања.
• Команде морају бити јасне и прецизне да би биле спроводиве.

• Сваки рад на планирању, организовању и додели задатака мора

бити усклађен, односно координиран.

• На крају, целокупан рад мора бити контролисан.

• Резултати контроле омогућавају да се установи у којој су мери

извршени задаци, какав је квалитет обављених послова, да ли
постоје организациони пропусти, што све чини основу за
планирање следећег циклуса рада.

• Фајол је увео линијски систем руковођења у индустрију,

односно препознао примењивост овог, у основи војног система
руковођења и на друге организације.
• Фајол је детаљно разрадио линијски систем руковођења, тј. дефинисао
основне принципе на којима се он заснива, чиме се Фајол с правом
сматра творцем линијске организационе структуре.

• Посебну пажњу посвећивао је анализи организационих нивоа у

линијској организационој структури и одређивању броја руководилаца
и извршилаца на сваком организационом нивоу, чиме се доприноси
оптимализацији система руковођења.

• Линијска организациона структура и на њој заснован систем

руковођења, са чврстом хијерархијом, једностарешинством и
субординацијом представља изузетно ефикасан систем руковођења
нарочито у кризним ситуацијама када треба обезбедити брзо и
беспоговорно извршавање налога, што је карактеристично за војну
организацију, али своју примену налази и у свим другим
организацијама.
• Основна слабост линијске организационе структуре, и на њој
заснованог система руковођења, садржана је у чињеници да ни
најспособнији руководилац не може добро познавати све области
рада у својој организацији.

• Ова слабост линијске структуре превазилази се тако што

руководилац именује своје саветнике за сваку област рада који му
помажу у руковођењу, чиме се долази до линијско-штабне
организације, која је у делима каснијих теоретичара организације
детаљно разрађивана.

• Фајол је централизовану организациону структуру сматрао

природном и бавио се организацијом предузећа као целине, а на
организационе проблеме гледао је одозго надоле, због чега се
сматра теоретичарем макроорганизације, за разлику од Тејлора,
који је имао обрнут приступ у проучавању организационих
проблема.
 2.3. Гантова теорија стимулације

• Хенри Гант је такође био инжењер и са Тејлором је радио на

неколико заједничких пројеката.

• Гант је преиспитивао Тејлорову теорију и напустио одређене

основне поставке на којима се заснивала Тејлорова теорија.

• Систем диференциране стопе у плаћању радника први је

исључен пошто је Гант сматрао да нема довољну мотивациону
снагу.

• Уместо тога, сваки радник који пребаци дневну норму добијао

би посебну стимулацију.
• Уведена је и додатна стимулација за предрадника који је
добијао посебну надокнаду за сваког радника који би пребацио
норму, и додатну стимулацију ако би сви радници пребацили
норму.

• Такав систем стимулације био је далеко ефикаснији пошто је

мотивисао руководиоце да посебну пажњу посвете обуци
радника и њиховом стимулисању на бољи рад, чиме се
умногоме доприносило и квалитету производње.

• Гант је у теорији организације и руковођења постао познат по

табеларном систему за планирање производње, који је по њему
добио назив гантограм.

• Гантограм је постао изузетно коришћено средство у свим

областима планирања и послужио као основа за нова табеларна
средства која се користе у планирању.
 2.3. Емерсонова теорија линијско-штабне
организације

• Херингтон Емерсон је био Фајолов сарадник.

• Бавио се проучавањем Тејлорових и Фајолових поставки

организационе структуре и уочио основне слабости Тејлорове
функционалне и Фајолове линијске организационе структуре.

• Покушавајући да искористи добре стране и отклони недостатке

једне и друге организационе структуре, Емерсон је поставио
линијско-штабну организациону структуру, која је укључивала
Тејлорове "линијске" и Фајолове "функционалне" руководиоце.
• Емерсон је пошао од става да је руководилац, чак и
најспособнији, немоћан да у сложеној организационој структури
донесе оптималну одлуку без сарадника који поседују
специјалистичка знања.

• Он је прихватио Фајолово схватање штаба, дајући му одређена

овлашћења у односу на ниже организационе нивое.

• Фајол је разрадио однос између линијских и штабних функција.

• Линијски руководилац задржава искључиво право доношења
одлука, чиме се задржава јединство командовања, али одлуку
доноси на бази предлога и претходних анализа штабних
стручњака за поједина подручја.

• На тај начин, штабни стручњаци обезбеђују квалитет одлука,

својим предлозима и анализама, а с друге стране, помажу да се
одлука главног руководиоца спроведе у живот онако како је он
замислио.
• Штабни стручњаци немају компетенције да доносе извршне
одлуке, већ да дају предлоге и савете у складу са својим
експертским знањима и постављају захтеве у складу са донетом
одлуком и издатим наређењима, у односу на ниже
организационе нивое.

• Тиме је Емерсон знатно проширио схватање штаба у односу на

Фајолово схватање и допринео томе да линијско-штабна
организациона структура буде општеприхваћена у многим
организацијама.

• Штабна организација је, такође, веома широко прихваћена у

војном организацијама свих земаља.
 2.4. Веберова теорија бирократије
• Макс Вебер је познатији као социолог и творац "идеалног типа
бирократско-монархијске организације" са три типа власти:
легални, традиционални и харизматски.

• Бирократију је Вебер везивао за легални тип власти, која се

служи бирократијом ради остваривања својих циљева.

• Вебер је бирократију посматрао као нарочити тип социјалне

организације.

• Он сматра да је свака организација у модерном друштву нужно

бирократска, јер подразумева одвојеност друштвених елита и
непосредних извршилаца послова у организацијама које су
посредоване бирократским апаратом, тј. администрацијом која
обавља управне послове за рачун друштвених елита.
• Према Веберовом мишљењу, основна начела по којима
функционише бирократски апарат су:

- утврђена службена подручја надлежности у оквиру сваке

управе која су одређена унапред датим правним правилима,

- строга хијерархија службених положаја са чврсто утврђеним

системом односа претпостављених и потчињених,

- управљање се врши помоћу писаних докумената који се трајно

чувају, што условљава проширење административног апарата,

- службама руководе специјалисти који треба да поседују

стручно и широко ошпте образовање.
• Веберова теорија бирократије имала је снажан утицај на развој
штабне организације као облика уређења односа у управним
структурама, а тај утицај је био посебно снажан у САД и
Западној Европи.

• Вебер се посебно бавио односом између службеног положаја и

личности функционера који обавља тај положај, при чему је
уочио разлику између функције и службе и положаја и држаоца
положаја у штабно организованим управним структурама.
• О тим односима Вебер је закључио да:
- сваки положај предвиђа одређено материјално поље
надлежности;
- положаји су организовани на бази хијерархије;
- положаји се попуњавају слободним избором;
- кандидати за упражњене положаје бирају се на основу
формалног образовања које доказују дипломом или се врши
њихов избор на основу класификационих испита, а веома често
на основу једног и другог критеријума;
- функционери на положајима подвргнути су строгој контроли;
- положај је једино занимање држаоца положаја и положај
nредставља каријеру.
• Напредовање зависи од времена проведеног у служби и успеха
у послу, а најчешће од једног и другог.

• Унапређење директно зависи од мишљења претпостављеног.

• Поред тога, Вебер је покушао да дефинише ауторитет у

руковођењу и он разликује три типа ауторитета: законити,
традиционални и харизматски.
• У вези са односом претпостављени - потчињени, чувена је
Веберова реченица да "углед чиновника зависи од његове
способности да заповест на којој инсистира претпостављени, а
која њему изгледа погрешна, спроведе, на одговорност
налогодавца, савесно, и то тако као да одговара његовом
сопственом уверењу".

• Вебер је веровао да је предност бирократске организације у

њеној техничкој премоћи над било којом другом организацијом.

• Веберова теорија бирократије претрпела је читав низ

негативних критика зато што запоставља човека као личност и
претвара га у оруђе које мора да извршава задатке на основу
унапред прописаних правила и процедура.
• Критике Веберове теорије могу се сажети у неколико основних
ставова:
- замена циљева - процедуре постају саме себи циљ;
- бирократска организација делује демотивишуће на људе јер је
довољно постићи стандард који је често веома низак;
-производ ове организације је типично бирократско понашање –
следи правила и не критикуј, што руководиоци често
злоупотребљавају, производећи много правила ради сопствене
заштите;
- бирократска организација је механичка и ту је човек као
људско биће потпуно неважан;
- бирократска организација полази од претпоставке да се
окружење не мења;
- руководиоци имају превише моћи итд.
• Данас се о бирократизованости неке организације може
закључити на нивоу поделе рад на основу функционалне
специјализације, количини ауторитета заснованог на
хијерархији, броју правила којима се регулишу односи на свакој
хијерархијској лествици, развијености система поступања и
понашања у свакој ситуацији, степену формализације
службених односа, колико је селекција кадрова везана за
техничке способности, а не за креативност и др.

• Може се закључити да је проучавање бирократије веома важно

са становишта безбедносног менаџмента пошто се класичне
безбедносне организације, пре свега, војска и полиција,
убрајају у највише бирократизоване институције у људском
друштву.
• Сви социолози који су се бавили проучавањем војске и цивилно-
војних односа, у првом реду Јежи Вјатр и Семјуел Хантингтон,
истичу бирократизованост као једну од основних
карактеристика војне организације.

• Војска у све односе са другим институцијама ступа са својом

бирократском структуром, формалне везе у војсци доминирају
над персоналним, војска има сопствени систем вредности
релативно независан од система вредности који важи у другим
организацијама.

• Све ове карактеристике војне организације важно је познавати

због планирања учешћа војске у заједничким акцијама са
другим снагама безбедности, као и због доделе мисија војсци на
државном нивоу.
• Бирократска организација је нужна за војску и полицију, па и за
вандржавне безбедносне организације због изражене потребе
за високим нивоом ефикасности који се подразумева код ових
служби.

• Војска је организација чија је основна намена успех у оружаној

борби, који је немогуће постићи без јединствености акције и
стриктног извршавања наређења претпостављених од стране
потчињених и строго дефинисаних и формализовани:х правила
понашања.

• Због тога се спремност на беспоговорно извршавање наређења

сматра највећом војничком врлином.
• Слични односи владају и у полицији, али је ниво бирократизованости
мањи у мери у којој то допушта природа полицијског посла који:
изискује, посебно у криминалистичкој полицији, већи степен
креативности службеника, али у границама закона и строго прописаних
интерних правила.

• Вандржавне службе безбедности, такође, морају имаrи велики степен

бирократизованости, јер је поштовање прописаних безбедносних
процедура нужно за успешно функционисање ових предузећа.

• Послови физичко-техничког обезбеђења посебно изискују стриктно

придржавање правила, хијерархију и контролу.

• Бирократизованост се једино у оквиру обавештајно-безбедносног

сектора појављује као сметња успешном извршавању задатака, јер
успех безбедносниХ, а нарочито обавештајних акција и операција,
зависи од креативности службеника коју бирократски односи спутавају.
 3 . НЕОКЛАСИЧНЕ ОРГАНИЗАЦИОНЕ ТЕОРИЈЕ

• Снажан раст индустријске производње и стварање великих

предузећа, развој државне управе и других организација
условио је, поред критика класичне теорије, развој нових
приступа и тражење решења за нове организацијске творевине.

• Нове теорије полазе од човека као субјекта организације,

његових психолошких особина, могућности, жеља и аспирација.

• Класичне организационе теорије као примарни циљ сваке

организације истичу профит, док се на раднике гледа само као
на додатак машини.
• Овакав техницистички приступ код теоретичара класичне школе
условљен је, између осталог, и њиховом професионалном
усмереношћу, јер су већином били инжењери.

• Нове приступе у теорији организације развили су индустријски

психолози и социолози.

• Они нису до краја одбацили класичне теорије, већ су њихове

главне поставке применили уз уважавање социопсихолошких
законитости.

• Због тога говоримо о неокласичној или теорији хуманих односа.

 3. 1. Елтон Мејо

• Елтон Мејо је био најпознатији представник бихевиористичке

теорије, познате и као теорија хуманих односа.

• Мејо је посебну пажњу посвећивао задовољењу социјалних

потреба радника, добрим односима између менаџера и радника,
као и добрим односима између самих радника.

• Мејо је истицао да запослени представљају важан чинилац

сваке организације и, за разлику од Тејлора, сматрао да су
машине додатак радницима, а не обратно.
• Према мишљењу Меја, управљање треба да, поред решавања
организационих и техничких проблема, буде усмерено и на
разумевање личних проблема радника, чиме се могу избећи
многе конфликтне ситуације које ометају процес рада у
организацији и организацију чине мање успешном.

• Познат је експеримент који је Мејо са групом својих сарадника

извео у Western Electric Со.

• Тим експериментом је недвосмислено показано да групе

радника које раде у бољим социјалним условима - који
подразумевају нематеријалну стимулацију као што је: групна
интеракција у раду, кооперација, висока мотивација социјалне
средине и самоостварење - постижу много боље резултате од
других група где такве стимулације нема.
• На почетку 20. века огроман технолошки напредак омогућио је
велико повећање продуктивности рада, међутим, такав
напредак у производњи био је праћен великим социјалним
тензијама које су умањивале ефикасност нових технологија.

• Ти разлози довели су до потребе да се организацији и

руковођењу приђе на нов начин, што чини основу
бихевиористичких теорија (реч бихеворизам потиче од енглеске
речи behaviour, што значи понашање).

• Бихевиористичке теорије полазе од понашања, подстицања и

развоја као основних предуслова доброг руковођења и добре
организације.
• Тежиште бихевиористичких теорија је на учењу о променама у
понашању у функцији промена организационе структуре и на
процесима прилагођавања променама у социјалној средини до
којих доводи технолошки развој и промене организационих
структура.

• На тај начин, руководиоци могу да сагледају "људску димензију

управљања", да понашању радника приступе као важном
фактору успеха организације и да у том погледу планирају
промене организације.

• У оквиру бихевиористичких теорија развила су се два теоријска

концепта: концепт организационог понашања и концепт
организационог развоја.
• Концепт организационог понашања је усмерен на учење о
понашању, мотивацији управљачким стиловима, комуникацији,
лидерству и процесу доношења одлука.

• Концепт организационог развоја усмерен је на управљање

променама које се дешавају у организацији, са аспекта
социјалних проблема које те промене могу са собом донети.

• Основни циљ је да се промене програмирају тако да их

запослени прихвате и брзо снађу у новом организационом
окружењу.
• Оба теоријска концепта полазе од става да су људи критичан
фактор успеха сваке организације, и да без познавања
понашања људи, њихових жеља и очекивања није могуће добро
вођство.

• Добра стратегија руковођења и обликовања организације

подразумева познавање, праћење и утицај на односе међу
људима у организацији.

• Основни циљ ових теорија јесте успостављање такве

организације која ће омогућити људима да се осећају
задовољним и пруже боље резултате рада.
• Бихевиористичке теорије нису заживеле у пракси због велике
економске кризе тридесетих година 20. века, када је
предузећима више одговарао класичан управљачки модел
заснован на бирократским односима и стиловима руковођења
зато што такав модел обезбеђује већу ефикасност организације
у кризним временима и ситуацијама.

• Иако нису доживеле практичну промоцију, ове теорије су

извршиле снажан утицај на теорију менаџмента, јер практично
свака модерна теорија о организацији и управљању укључује
људско понашање као важан елемент успеха организације.
 3.2. Мери Фолет

• Мери Паркер Фолет је као и Елтон Мејо теоријски дограђивала

класичну организациону школу, уводећи у њу елементе људских
односа и организационе структуре.

• Мери Фолет је позната по свом дефинисању управљања у

четири основна става:
• управљање је вештина да се циљеви остваре уз помоћ других
људи,
• непосредни предмет управљања и његово средство за рад јесу
информације,
• управљање је покретачка снага сваке организације,
• у основи управљања налази се интелектуални рад са
примесама физичког рада.
• Мери Фолет је прихватала Тејлорову тврдњу да радници и
руководиоци имају исти циљ као чланови исте организације,
али да вештачка подела на надређене и подређене замућује то
партнерство.

• Она је чврсто веровала у тимски рад и моћ групе која остварује

синергијске ефекте јер тек људи који делују у оквиру неке групе
могу да развију и остваре своје таленте.

• Мери Фолет је прва у теорије о организацији и управљању

увела факторе окружења као што су политика, економија и
биологија.
• Овај модел проширио је појам руковођења далеко изван
граница једне организације, уводећи у појмове организације и
руковођења знатно шири скуп односа, од којих су неки
интерног, неки екстерног, а неки мешовитог карактер а.

• Проширењем и развијањем овог концепта настао је читав низ

различитих теорија о руковођењу и организацији.
 3.3. Оливер Шелдон

• Оливер Шелдон је као и Елтон Мејо истицао потребу другачијег

односа према радницима у организацији, али је свој теоријски
приступ обликовао тек након објављених резултата Мејовог
експеримента.

• Шелдон је истицао значај проучавања међуљудских односа и

мотивације за успех сваке организације, поред, наравно,
техничко-технолошких услова рада.

• Резултати Шелдонових разматрања могу се груписати у

неколико закључака:

- радни систем је исто толико друштвени колико и техничко-

технолошки,
- радник се може економски мотивисати, али су исто толико важни
психолошки и социјални чиниоци мотивације који умногоме могу
утицати на укупан ниво мотивисаности радника,

- група има велики утицај на понашање појединца приликом

извршавања задатка,

- организацијом се мора руководити демократично,

- повећање човековог задовољства утиче на повећање

ефикасности,

- партиципација радника је веома важна за функционисање

организације, па су због тога веома важни канали комуникације
који треба да буду вертикално и хоризонтално повезани.
 4. КВАНТИТАТИВНЕ ТЕОРИЈЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

• Средином 20. века настају теорије које настављају и продубљују

истраживања чинилаца организације и руковођења које су
уважавале и класичне и бихевиористичке теорије руковођења.

• Нове теорије и даље проучавају промене организационе

структуре, хуманизацију руковођења и управљања, а посебну
пажњу поклањају комуникацији и односу појединих делова и
целине организације.
• Међутим, за разлику од класичних и бихевиористичких теорија
које се одликују квалитативним приступом теорији
организације, и то само у организационим системима,
теоретичари касног 20. века залажу се за општи квантитативни
приступ изучавању управљања у свим системима.

• У последњих тридесетак година у квантитативним теоријама

организације заступљена је општа теорија система и
кибернетски приступ као последица уласка савременог света у
доба тзв. “информатичке револуције".

• Теоретичари су своја истраживања организације и руковођења

вршили на моделима, а не на стварним организацијама.
• На тај начин, конструисани су модели управљања у појединим
областима људске делатности, а њиховим истраживањима
дошло се до закључка да постоје заједничке карактеристике и
опште законитости управљања у најразноврснијим системима.

• Постојање заједничких особености у свим управљачким

системима омогућава трансфер знања из једне области у другу.

• Квантитативне теорије, премда углавном почивају на

елементима кибернетике могу се, према приступу, поделити на:
кибернетске, системске и ситуационе.
 4. 1. Теорија система као теорија организације

• Идеја о системима потиче још из античког периода, а у модерној

науци јавља се код Честера Бернарда у његовој књизи
“Организација и управљање” из 1948. године.

• Исте године Винер је објавио књигу “Кибернетика”, у којој је

дефинисао кључне термине улаз, процес, излаз и повратна веза и
представио шему која се и данас користи у приказивању суштине
система.

• Каснији аутори, Каст и Розенцвајг, објашњаваjу особине

организациjе као отворен систем који из околине црпи материјал,
енергију и информације да би их трансформисао кроз процесе
дајући околини излаз у облику производа, услуга и слично.
• Теорија система као теорија организације полази од чињенице да
организације нису природни системи, већ системи створени
деловањем човека.

• То су отворени системи који комуницирају са околином, а

подсистеми се организују као организационе јединице са
међусобним функционалним везама и везама са другим системима.

• Ова теорија омогућава да се организације посматрају као целине са

својим подцелинама, тј. подсистемима, њиховом структурном
повезаношћу, функционалним везама, унутрашњом интеракцијом
између елемената система и њиховом интер акцијом са окружењем.
• Посебно значајна обележја система, са становишта управљања
системима јесу: интеракција, ентропија, регулација, хијерархија,
функционалност, стање, кретање и понашање система.

• Интеракција подразумева размену информација, материје и

енергије између система и окружења.

• Размена између система и окружења одвија се преко улазних и

излазних величина.
• Преко улазних величина, окружење које и само представља
систем или скуп система делује на систем, а преко излазних
величина система, делује на окружење.

• Улазне величине се приликом проласка кроз систем

трансформишу у излазне величине система.

• Та трансформација се може кретати од безначајне до потпуне, у

зависности од врсте система и величине која се трансформише.
• У безбедносном менаџменту улазне величине су најчешће
информације или неповољни утицаји из окружења, док су
излазне величине реакције система, или његових појединих
делова.

• Улазне величине за, на пример, систем безбедности неке банке

могу бити опште стање криминала на подручју на којем она
делује, ранија искуства са криминалним нападима, климатски
услови, политичке прилике, стање објеката у којима се врши
делатност, стање службе обезбеђења и слично.

• Процес би у том случају била израда процене угрожености

банке и оперативног плана мера на основу улазних података, а
излаз би био ново стање система безбедности банке.
• Ентропија система представља меру његове дезорганизације,
нереда и хаоса.

• Сви системи природно теже ентропији, а успешно управљање

системима, између осталог, подразумева и држање ентропије на
прихватљивом нивоу, кроз предузимање мера за њено
спречавање.

• Супротан процес ентропији је адаптација, којом се систем

одржава у равнотежи кроз прилагођавање условима окружења.

• Ентропија расте под утицајем спољашњих, али и унутрашњих

сила, окружење често делује на систем тако да га угрожава и
дезоријентише.
• Важну улогу у спречавању уништења система има безбедносни
менаџмент који представља организован подсистем чији је
једини задатак да спречи уништење система деловањем
спољашњих и унутрашњих сила.

• Регулација система подразумева постизање циљева система,

компарацијом жељених, улазних и излазних величина.

• У безбедносном менаџменту под регулацијом подразумевамо

праћење остваривања унапред одређеног нивоа безбедности
организације у светлу мера које се предузимају, и промене у
систему мера, уколико се не постигне одговарајући ниво
безбедности.
• У оцени система безбедности мегамаркета, на пример, полазимо
од процене угрожености објекта и пословања различитим
изворима угрожавања, као што су: ситна крађа (shop lifting),
крађа од стране запослених, насиље на радном месту,
проневера, штета настала од пожара или елементарних
непогода, акције конкуренције усмерене на нарушавање
пословања и друго.

• Приликом процене ризика, утврђује се прихватљив губитак од

сваког облика угрожавања и према томе се оцењује ефикасност
појединих безбедносних мера.

• Тако, прихватљив губитак од ситних крађа је два одсто, од

крађе запослених 0,5%, а од пожара или продора конкуренције,
с обзиром на последице, утврђује се нулта толеранција.
• Уколико губици од крађе не прелазе прихватљив губитак, или
уколико имају тенденцију стагнације или пада, у техничке мере
заштите и физичку заштиту неће се улагати нова средства.

• Уколико је ситуација другачија, па утврдимо раст губитака или

њихов прелазак прихватљиве границе, анализа стања система
безбедности и примена нових мера, биће неопходна.

• Хијерархија означава да је сваки систем вертикално

структуриран, другим речима, сваки систем представља део
већег система, а сам се састоји од подсистема, који сваки за
себе представља посебан систем.

• Систем безбедности једног мегамаркета, на пример, представља

део система безбедности ланца тих мегамаркета који
функционише по истим принципима, а безбедност мегамаркета
представља део безбедности предузећа које је власник ланца
мегамаркета.
• Даље, систем безбедности тог предузећа представља део
система безбедности, града, региона и државе у којој делује, а
ако је реч о мултинационалној компанији, онда њен систем
безбедности представља део ширег система међународне
безбедности.

• Та чиненица веома је важна са становишта израде процене

безбедности и креирања плана мера безбедности, јер увек
треба имати у виду окружење у којем систем делује и његову
одговорност према системима чији је део или који су његови
делови.
• Функционисање система је збир активности свих његових
елемената који заједничким деловањем дају резултанту
деловања система.

• Стање система представљају сви подаци о прошлости и

садашњости система на основу чега се може закључити како би
се систем могао понашати у будућ ности.

• На основу ових индикатора системи се могу међусобно

упоређивати али се може вршити и анализа стања система у
различитим временским интервалима.
• Кретање система подразумева промену стања система у току
времена.

• Промене система настају под дејством улазних величина, али и

процеса који се одвија унутар самог система.

• Приликом кретања систем се трансформише и другачије

понаша.

• Управљање системима подразумева њихово довођење у

пожељно стање или одржавање у постојећем стању у условима
озбиљне претње по опстанак система.
 4.2. Кибернетски приступ

• Кибернетика се бави проучавањем општих законитости управљања

и самим управљањем у различитим системима.

• Кибернетика је једна од најмлађих наука настала средином 20. века

и у најопштијем смислу се може дефинисати као наука о
оптималном управљању сложеним динамичким системима, ради
постизања одређених циљева од стране тих система.

• Управљањем се одређују циљ и начин управљања ради одржавања

стабилности система у условима сталних промена, спречавања
његове дезорганизације и постизања жељеног циља.

• Функционални садржај кибернетског управљања представља

процес који се састоји од добијања почетних информација о
систему којим се управља и средини која га окружује и доношења
одлуке и постављању задатака систему којим се управља.
• Орган руковођења контролише излазне величине и пореди их
са жељеном величином.

• Постављени циљ постиже се интервенцијом на улазне

величине, тачније тиме се обезбеђује стабилност система,
спречава његова дезорганизација и распадање и обезбеђује
функционисање у условима сталних промена и утицаја из
окружења.

• Кибернетика се бави и проучавањем регулационих уређај а који

функционишу на принципу повратног дејства.

• Процес регулације у кибернетичком смислу јесте процес у којем

се унапред задата вредност неке величине у динамичким
системима временом одржава у одређеним границама
дозвољеног одступања.
• Кибернетско управљање представља процес у којем се прикупљају
почетне информације о организацији којом се управља и средини која
је окружује, и постављању задатка организационим целинама којима се
управља и организацији као целини.

• Кибернетско управљање постиже се везом између управљачких

структура, органа непосредног руковођења и непосредних
извршилаца.

• Орган руковођења контролише излазне величине, пореди их са

жељеном величином, после чега се обављају неопходне интервенције
на улазне величине како би се добиле одговарајуће вредности излазних
величина.

• На тај начин, обезбеђује се преживљавање организације у сложеним

условима окружења, обезбеђује се да организација оствари циљеве
због којих је створена, да буде функционална и флексибилна.
• Кибернетски модел управљања често је примењиван у
безбедносном менаџменту.

• Могућност успостављања мерљивих величина и модела за

њихово праћење је веома примамљива за менаџере
безбедности, посебно због могућности да се интервенцијом на
улазне величине остварује жељени ниво безбедности.

• Кибернетски модел је примењив посебно на управљање

системом безбедности привредних предузећа и локалних
заједница.

• Наиме, предузећа и локалне заједнице имају већи ниво

контролабилности, по својој природи, и постоји велики број
појава угрожавања безбедности које имају одређени праг
толеранције.
• Губици од крађе у неком предузећу, на пример, могу се
толерисати до неког нивоа који неће угрозити опстанак
предузећа, али се не може толерисати пожар, јер пожар може у
потпуности да уништи предузеће.

• У локалној заједници ситнији прекршаји јавног реда и мира могу

се толерисати до одређеног нивоа јер не представљају озбиљну
претњу безбедности заједници, али код тежих облика
криминалног понашања постоји "нулта толеранција", и појава
оваквих облика криминала изискује радикалне промене у
систему.

• То излази изван оквира кибернетског управљања, јер

претпоставља структурне промене, уместо ситнијих
интервенција на улазним величинама.
ХВАЛA НA ПАЖЊИ!