SEMINARSKI RAD IZ FILOZOFIJE

Platon

Učenik Profesor
Milan Labudović Milica Novović

1
SADRŽAJ

Biografija ……………………………………………………………………………………3
Teorija ideja ……………………………………………………………………………….4
Teorija saznanja………………………………………………………………………….5
Država ……………………………………………………………..………………………..6
Platonova psihologija…………………………………………………………………8
Značaj i uticaj Platona……………………………………………………………….9
Reference………………………………………………………………………………….10

2
 BIOGRAFIJA
Platon je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u
istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata , te je osnovao Akademiju - prvu instituciju
takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj
iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki
te ideje nazvati pretečom totalitarizma.
Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere.  Pravo
Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od
učitelja gimnastike zbog širokih pleća. . Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca
Kratila.
U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407 pne. kome je ostao vjeran učenik
do njegove smrti 399. godine st. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uvjerenju bio
ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije
nikada obavljao.
Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u
Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura I nauka ostavile su na Platona snažan
utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru.
Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u
južnu Italiju i na.Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim
radom pitagorejaca. Odatle je krenuo na Sirakuzu gde je vladao Dionisije Stariji tu se Platon
sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je
Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu
se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku,
a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki
Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu.
Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vježbalištu koje se nazivalo
Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem. Tako se Platonova
škola prozvala Akademija i tako su riječi "Akademija" i "gimnazija" dobile značenje koje
imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke
koji su trebali da ostvare njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u
Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion
da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će
novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi
ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u
svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se
sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s
Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je
Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu
da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u
opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se Atinunastavio je sa svojim političko-
pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio
sahranjen u Akademiji.

3
 TEORIJA IDEJA
Napisao je puno dijaloga. Neki nose imena po učesnicima i slavnim sofistima kao “Fedon”,
“Protagora”, “Gorgija”, “Parmenid”, “Teetet” a drugi po temi ili prilici u kojoj su održani, kao
“Država”, “Zakoni”, “Sofist”, “Gozba”. Svaki dijalog posvećen je jednom pitanju koje Sokrat
raspravlja zastupajući Platonove stavove, Platon je želio da novim argumentima osnaži
Sokratov stav o jednom ispravnom etičkom poretku i jednoj istini. U tu svrhu smislio je
ontološku podjelu stvarnosti gdje je vidljivoj stvarnosti dodao posebnu nevidljivu i duhovnu
stvarnost – Svijet Ideja.

Ideje su za Platona nepromjenljivi, objektivno postojeći entiteti, u kojima su smešteni ispravni

odgovori na pitanja o pojedinim predmetima mišljenja. One su i modeli prema kojima su
stvorene stvari i njihovim saznanjem saznaje se istovremeno i suština stvari. Za Platona
ideje nisu samo pojmovi u razumu, već nešto što realno postoji, izvan razuma.
Odnos Ideja i stvari, Platon je pokušao da približi i našoj mašti kroz alegoriju poznatu kao Mit
o pećini. U njemu on opisuje ljude privezane u pećini tako da uvek gledaju u njenu
unutrašnjost. Iza njih je vatra, a nešto ispred nje promiču razne stvari. Ljudi su u stanju da
vide samo sjenke tih stvari na zidu ispred sebe i ne znaju za drugo. Međutim, ako se neko
od njih oslobodi i izađe iz pećine viđeo bi stvari u svijetlu sunca, što bi potpuno promijenilo
njegovu sliku svijeta. Sjenke na zidu više za njega ne bi bile prave stvari. Za Platona, ova
priča o izlasku iz pećine govori o mogućem usponu čoveka od svijeta čulima opažljivih stvari
do Svijeta Ideja.
Ideje se ne mogu saznati čulima, pošto su nevidljive, nego su shvatljive samo umu. Da bi
došli do neke ideje moramo prvo ispitati sve mogucnosti vezane za neko pitanje.Tek tako se,
pomoću dijalektike, možemo približiti ispravnom pojmu o nekoj stvari, čime istovremeno
saznajemo njenu Ideju. Ono što nas najviše interesuje je da saznamo šta je pravda, vrlina,
znanje, ljepota i usmjerimo vlastiti život. Da je takvo saznanje moguće, Platon dokazuje
preko primjera matematike, u kojoj imamo posla sa brojevima ili idealnim geometrijskim
oblicima kojih nema u prirodi i čulnom iskustvu, a ipak su saznatljivi sa potpunom tačnošću.
Osim toga, Platon smatra da kada otkrivamo svrhe koje otkrivaju suštinu nekog predmeta,
odnosno, kada otkrivamo zašto je dobro da taj predmet bude baš onakav jeste, mi koristimo
isključivo um. Predmeti mogu biti dati preko iskustva, ali njihove svrhe su poznate samo
umu. Rekonstruisati taj božiji plan koji povezuje stvari je zadatak filozofije, a stvari, koje su
se ponegde pokvarile i ispale iz božanskog plana treba popraviti u skladu sa njim.
Najviša Ideja koja određuje taj plan je Ideja Dobra i ona obuhvata sve ostale ideje. Ispod nje
su Ideje istine, znanja, lepote, pravde, vrline; ispod ovih su ideje matematičkih oblika, a
najniže Ideje su Ideje o materijalnim stvarima.
Mi možemo da saznajemo svet Ideja zato jer su sve ideje već sadržane (urođene) u duši,
iako ih ona nije odmah svesna. Međutim, potreban je napor mišljenja da bi osvestile ideje
koje su već bile u nama. Po Platonu dok učimo polako se sećamo ideja koje postoje u našoj
duši. To je istovremeno i argument za besmrtnost duše, jer ona sadrži ideje koje nisu
dobijene putem iskustva. Duša izvorno pripada svetu ideja i zbog toga je besmrtna.
U kasnom dijalogu Timaj, Platon opisuje Boga kome svet ideja služi kao model da po njemu
oblikuje svet.
U Idejama se nalazi Platonov argument protiv relativizma sofista. Odbacujući taj relativizam,
Platon je filozofiji dao oblik razložne rasprave u kojoj se maksimalno osvetljavaju sve strane
nekog problema. Jedan primer takve rasprave je i dijalog “Država”.

4
 TEORIJA SAZNANJA
Saznanje je put do istine. Ali pošto postoje dva svijeta gde se nalazi istina? Saznanje istine
zahtjeva da se odredimo u odnosu na privid. Istinito saznanje može biti samo ono koje
prevazilazi privid pa samim tim i pojavnost i promjenu koje su varljive. Kao kod Parmenida
saznanje istine ide za onim vječnim i nepromenljivim, koje se jedino može saznati mišljenjem
(noesis) u vidu poimanja, obrazloženog saznanja dok je na drugoj strani - mnjenje (doxa)
kojim se služimo u saznanju pojava vidljivog sveta opažanja. Dvojnoj cjelini stvarnosti -
svijetu ideja i svijetu prolaznog - odgovaraju i dvije vrste ljudskog saznanja. Mišljenje kao viši
oblik saznanje može biti znanje o idejama - ili umsko znanje i razumsko znanje kao znanje o
matematičkim oblicima ili nižim umnimn stvarima. Platon dijeli i drugu vrstu saznanja,
mnjenje na vjerovanje o konkretnim stvarima i pojavama i nagađanje o sjenkama i odrazima
bića. Toj strukturi saznanja odgovaraju i 4 stepena stvarnosti: ideja, (ideja kruga), predstava
- matematička predstava kruga, pojava - pojedinačni predmet koji ima oblik kruga i sjenku
tog predmeta.
Duša je nosilac saznanja ali se saznanje u odnosu na nju pojavljuje kao sećanje -
(anamnesis). Ljudska duša je po Platonu besmrtna i kao takva boravila je u carstvu ideja
gde je neposredno posmatrala istinu. Rođenjem duša pada u tijelo ali i u zaborav (amnesis)
onoga što je gledala. Vidljivi opažajni svijet stvari podsjeća je na ideje, uzore i uzroke onoga
što sada može viđeti. Saznanje nije ništa drugo nego prisjećanje na sadržaje koje je ona
znala prije spajanja sa tijelom i životom u ovom pojavnom svijetu. Tako duša može pronaći
znanje u sebi samoj ili kako je Sokrat govorio poroditi znanje iz sebe same.
Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od
Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i "čovjeku kao mjeri svih stvari"
– Platon utvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje,
koje je relativno, promenljivo i podložno djelovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt
tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja
nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti
predmet istinskog saznanja.
Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo
poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze
stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od
najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan
element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom
crtom na dva osnovna dela: područje mnenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja
jeste nagađanje a predmet takvog saznanja jesu "slike" ili "senke", a zatim "i odrazi u vodi i
na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo" dakle očigledno
sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi
se verovanje, čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi "živa
bića oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće" Najviši stupanj znanja
jeste umno saznanje, a njihov predmet saznanja jesu pranačela. To s
Platonove forme ili ideje. "Razumsko saznanje" i "umno saznanje" zajedno čine gornje
područje "linije znanja" koje se naziva znanost  i čiji saznajni predmeti jesu doslovno = ono
umno..

5
 DRŽAVA
U Državi započinje rasprava o tome šta je pravednost: svi govore o tome da treba živeti i
postupati pravedno, ali zna li neko šta je zapravo pravednost? Sokrat, koji vodi dijalog u
ovom spisu, preporučuje da se prvo ispita šta je pravednost onako kako ona postoji u državi,
jer će tako ona ista slova pravde videti "ispisana krupnije i na većoj tabli", pa će se onda
lakše preći na utvrđivanje pravde i kod pojedinca, "tragajući za sličnošću većeg u obliku
manjeg". Iz ovoga se jasno vidi da je Platon smatrao kako i za pojedinca i za državu važi
jedan isti apsolutni moralni zakon: on nije smatrao da je država neki organizam koji treba da
se razvija bez poštovanja moralnog zakona, kao arbitar u pitanjima ispravnog i pogrešnog,
nego da ona u svemu mora biti ustrojena u skladu s opštim moralnim načelom.
Država postoji da bi služila potrebama ljudi. Ljudi se moraju oslanjati na pomoć i saradnju
drugih ljudi u proizvodnji životnih potrepština. Zato se ljudi okupljeni na jednom mestu kao
saradnici "i to zajedničko stanište mi nazivamo državom". Tako Platon smatra da država
nastaje iz ekonomskih potreba ljudi. Međutim, neće svi ljudi raditi sve poslove, nego će
svako obavljati ono za šta je sposoban: tako nastaju različita zanimanja, jer svako treba da
doprinosi zajednici na različite načine. Ali porastom stanovništva postojeće područje postaće
nedovoljno, i zato će mu se morati pripojiti malo teritorije od suseda. Tako poreklo rata nalazi
Platon u demografsko-ekonomskim uzrocima.
Savršena država mora biti pravedna. Za razliku od sofista, koji smatraju da je svaka
"pravda" samo izraz onoga ko je trenutno na vlasti (monarha, tiranina, oligarha, demosa), pa
da je prema tome svaki zakon istovremeno i pravedan i nepravedan, Platon ustvrđuje –
dosledno se pridržavajući svoje teorije ideja kao bivstvujućih opštosti – da pravednost po
sebi mora postojati. Država koja sadrži u sebi takvu pravednost mora, prvo, biti takva da
zadovoljava interese svih, a ne samo jednog dela društva i, drugo, ne može se zasnivati na
odlukama većine, nego onih koji poseduju istinsko umno znanje.
Platonova etika je socijalna, tj. ne radi se o sreći pojedinca, nego o sreći čoveka po sebi,
odnosno o sreći svih ljudi. Ta se pak sreća može postići samo u idealnoj – savršenoj državi,
kakvu nam opisuje Platon u svojoj Državi. Zbog toga je njegova etika usko povezana s
politikom. Životne prilike u idealnoj državi moraju biti uređene po načelu moralne određenosti
pojedinca. Zato prema tri dela duše moraju biti u državi tri staleža:
1) vladari ili upravljači (umni deo duše), koji određuju zakone i načela uprave;
2) vojnici ili čuvari države (voljni deo duše), koji paze na sprovođenje zakona i štite državu
od neprijatelja;
3) zanatlije – zemljoradnici i zanatlije (nagonski deo duše), koji stvaraju materijalna dobra.
Država postaje savršena pravednošću, a ona se sastoji u tome da svaki od tri staleža vrši
savesno svoju dužnost i to odvojeno od druga dva staleža. Raspored ljudi među tri staleža
nije zasnovan na poreklu ili ma kakvoj njihovoj spoljašnjoj odlici, već isključivo na njihovoj
sposobnosti saznanja, odnosno na njihovom talentu.
Vladari (upravljači) države biraju se već u najranijoj mladosti među decom iz staleža čuvara.
Oni će biti školovani ne samo u oblasti muzike i gimnastike (kao i ostala dva staleža), nego i
u matematici i astronomiji. Njima matematika nije potrebna da bi se osposobili za izvođenje
proračuna (kao trgovci), nego za shvatanje umnih stvari, da bi mogli da se okrenu od
"nastajanja ka istini i bitku". To je sve uvod u dijalektiku, u kojoj se kandidat počinje
obučavati oko tridesete godine života, i kojom čovek započinje otkrivanje čistog bitka, čisto
umnim saznanjem, bez ikakve pomoći čula, sve dok se ne dođe do dobra po sebi. Tako se
budući vladar uspinje preko svih lestvica "linije spoznaje". Nakon pet godina izučavanja
dijalektike, kandidat se vraća među čuvare države, da bi stekao neophodno životno iskustvo
i da bi se dokazao suočen sa različitim iskušenjima. Nakon petnaest godina, kada napuni
pedeset godina života, on postaje upravljač države, i to ne zato što bi to hteo, nego po

6
nuždi, te uređuje državu i njom upravlja koristeći kao uzor samo dobro po sebi, istovremeno
vaspitavajući nove naraštaje budućih vladara. U Sedmom pismu Platon kaže (a to je njegova
čuvena teza o filozofima-vladarima): "Ljudski rod se neće rešiti nesreća sve dok rod onih koji
se ispravno i istinski bave filozofijom ne dođe na vlast ili dok oni koji imaju vlast ne počnu da
se istinski bave filozofijom".
Ustav Platonove države je aristokratski i u mnogim aspektima, svakako s današnjeg
stanovišta, totalitaran: vlast pripada najboljima, umnim ljudima koji poseduju vrlinu –
filozofima. Prva dva staleža stvaraju porodicu čuvara. Pojedinac se u takvoj državi sasvim
gubi. Država upravlja čitavim životom građana, ukida se privatno vlasništvo, rađanjem i
vaspitavanjem dece upravlja takođe država. Prema načelima eugenike, brak građana biće
pod nadzorom države, posebno među dva viša staleža. Brak služi tome da se dobije najbolje
moguće potomstvo, koje će odgajati država. Porodice nema, već postoji zajednica žena i
dece. To načelo sprovedeno je samo za prva dva staleža. Treći pak stalež prepušten je sam
sebi. On je izvršio svoju dužnost ako je stvorio materijalnu podlogu i ako sluša čuvare, ali ne
učestvuje u državnoj upravi. Istovremeno, međutim, u idealnoj državi oba pola su
ravnopravna: Platon priznaje da su žene fizički slabije od muškaraca, ali zato tvrdi da su po
umnim sposobnostima sasvim jednake s njima. Stoga su i ženama dostupna sva zanimanja,
čak i rat, a dobro osposobljene žene biće uključene u službene dužnosti čuvara države.
Pošto je u idealnoj državi celokupno obrazovanje zasnovano na načelima istine i dobra, u
njoj ne može biti mesta za epske pesnike i dramatičare. Platon naravno nije slep za
lepote Homerovih epova i Sofoklovih tragedija: upravo zato što se pesnici služe lepim
jezikom i slikovitim predstavama, oni i jesu tako opasni. A opasni su s etičkog stanovišta,
zbog načina na koji govore o bogovima, zbog načina na koji slikaju svoje raspojasane likove
i slično. Platon dopušta da bi u državu možda trebalo pustiti neke pesnike, ali samo one koji
stvaraju primere dobrih moralnih likova.

7
 PLATONOVA PSIHOLOGIJA

Platonova psihologija ne predstavlja sistematski razrađenu i dosledno izvedenu

celinu iz koje bi bile povučene sve nužne implikacije. Dodatnu teškoću
predstavlja činjenica da je ovo svoje učenje Platon velikim delom izložio kroz
"mitove" (uglavnom u Fedonu, Državi i Fedru). Premda se nikako ne može reći
da je Platon te mitove smatrao pukim fantazmima, ne može se sa sigurnošću
utvrditi ni to koliko ih doslovno treba uzeti niti s kolikim stepenom ozbiljnosti. Čini
se sigurnim ustvrditi da je Platon bio nepokolebljiv spiritualist: duša se jasno
razlikuje od tela kao čovekov najdragoceniji posed. Dalje,
iz ontološkog dualizma (tj. "podele" na čulni svet i carstvo ideja) dosledno sledi
psihološki dualizam: duša se određuje kao "kretanje koje samo sebe može
pokrenuti" ili kao "izvor kretanja", pa je stoga iznad tijela i upravlja njime.
Ustanovljujući psihološki dualizam, međutim, Platon nije uspio da objasni ono
najvažnije: međusobnu interakciju duše i tijela.
U Državi nalazimo učenje o trodjelnosti duše. Prema tom učenju, dušu čine
sljedeća tri: umni dio, voljni dio i  nagonski dio. Umni dio
razlikuje čovjeka od životinje: to je najviše formalno načelo duše, besmrtno i
srodno božanskom. Dva druga "dijela" duše su podložna propadanju, a od njih je
plemenitiji voljni dio, i on bi trebalo da bude saveznik uma, mada se sreće i kod
životinja. Umni dio duše smešta se u glavu, voljni u grudi, a nagonski ispod
pojasa.
Platon tvrdi da je duša besmrtna. Po ovom drugom shvatanju, međutim,
proizlazilo bi da su voljni i nagonski delovi duše na neki način odvojivi od
razumnog dela i podložni propadanju. Njegova psihologija ostala je nedorečena i
nezaokružena. To se zapravo može reći za cijelo Platonovo učenje
o besmrtnosti duše, koje nije dosljedno izvedeno. Treba, ipak, imati na umu da je
Platonov glavni interes bio etički: on naglašava da je umni dio duše onaj koji
treba da upravlja cjelinom i da u njoj deluje kao vozar. Naime, u Fedru se duša
poredi sa zapregom: umni deo duše je vozar, a voljni i nagonski deo su
dva konja, od kojih je onaj voljni dobar, a drugi je rđav, pa ga vozar često mora
umirivati i usmeravati bičem. Dakle, cela Platonova psihologija nastala je na
osnovu iskustvene činjenice da u čoveku istovremeno deluju sukobljeni porivi.

8
-

9
 REFERENCE

https://sh.wikipedia.org/wiki/Platon

http://kif.filozofijainfo.com/platon-teorija-ideja/

https://hrestomatija.files.wordpress.com/2013/12/antic48dka-platon-teorija-ideja.pdf

10