ИСПИТНА ПИТАЊА ИЗ МУЗЕОЛОГИЈЕ II

1. Елементи музеологије као дисциплине и Кодекс професионалне етике

2. Етичка дефиниција музеја и у чему се огледа етичност музеја
3. Посета музеју – врсте посетилаца и врсте посета
4. Употреба података о учесталости и врстама посета музеју
5. Специфични резултати музејских анкета и статистике
6. Служба за истраживање публике у Лувру
7. Фундаментална истраживања публике у музејима
8. Однос: музеј – публика
9. Дефиниција и обележја изложбе
10. Дискурс изложбе и улога посетилаца
11. Хронолошка, географска и таксономична структура изложбе
12. Техничка, материјална, тематска, уметничка, локализована и конфронтирајућа структура
изложбе
13. Експонати као основни елемент изложбе
14. Текстови уз изложбу: наслов, кратак натпис, информативни текст
15. Текстови уз изложбу: легенде, додатни текст
16. Писано окружење изложбе
17. Аналогна музеографија: собе епохе, диораме
18. Аналогна музеографија: реконституције, реконституисани декори
19. Сценографија и стилови изложбе
20. Мобилијар као елемент сценографије
21. Макете као елемент сценографије
22. Осветљење као елемент сценографије
23. Мултимедијални аспекти изложбе
24. Водичи
25. Евалуација изложби
26. Научни и културни пројекат музеја
27. Фазе израде научног и културног пројекта музеја
28. Научна функција музеја и истраживање у музеју
29. Каталог
30. Рад истраживача у музеју
31. Тилденови принципи тумачења
32. Привремене изложбе
33. Посете са водичима
34. Музеји и деца
35. Адолесцентска публика
36. Културне активности у музеју
37. Периферне активности у музеју
1./2. ELEMENTI MUZEOLOGIJE, KODEKS PROFESIONALNE
ETIKE, ETIČKA DEFINICIJA MUZEJA, ETIČNOST MUZEJA

Свако информационо занимање подразумева 9 елемената: знање, вештину, систем

напредовања, етички кодекс, законске регулативе, професионалну културу (култура опхођења
са људима и стварима које се чувају), аутономију, права и обавезе и мисију.

Професија музеолог се још увек профилише, није још увек потпуно прихваћена као професија.
Друштво музеолога је 1990. донело кодекс професионалне етике који каже да је музеологија
наука која се базира на сакупљању, чувању, истраживању и презентовању грађе. Постоји много
злоупотреба у музеологији – карактер сталне поставке, изложбена политика, политика
куповине... Етичким кодексом, који је скуп правила понашања, одговара се на питање шта радите
и за кога. Музеји се све више окрећу корисницима, којима шаљу поруке преко својих фактора.
Етичност се огледа у избору поруке коју ће музеј понудити публици, познавању профила
корисника и у одређеном дидактичком утицају.

Музеј је било која организована активност која је правилно регулисана која се бави културним
наслеђем и има задатак да прикупља, чува, истражује и презентује јавности првенствено тро – и
дводимензионалне, али и остале информације. Артефакти су важни као информација. Музеји
имају артефакте који имају поруке које нису доступне посетиоцима. Музеј мора да познаје
профил корисника да би знао какву поруку да им пошаље и да има дидактички утицај.

3. POSETA MUZEJU – VRSTE POSETILACA I VRSTE POSETA

Pri obnovi muzeologije krajem 20. veka, dovelo se u pitanje vidjenje muzeja koji je
iskljucivo usmeren na zbirku i predlozeno je da se publika i njen dozivljaj stavi u centar
muzejskog pristupa. Kome se obraca muzej? Kojoj publici? Kako zainteresovati publiku za
muzej? Sta joj ponuditi da vidi i kako? Toliko pitanja koja su iskrsla poslednjih 30-40 godina
podstakla su stvaranje niza studija i istrazivanja i pojavu novih vrsta usluga u muzejima.
Knjiga Pjera Burdea i Alena Darbela „Ljubav prema umetnosti“ je izasla 1969. godine
i izazvala pravu kontroverzu u muzejskom svetu. Buduci da je to prva sistematska studija
umetnicke publike u Evropi, ucinila je ociglednim postojanje diskriminatorskog karaktera
kulture i obrazovanja koji mnogo vise utice na ucestalost poseta nego nivo prihoda. Kao
sociolozi, Burdije i Darbel analiziraju ucestalost poseta muzejima i motivaciju posetilaca kroz
socijalno-profesionalne kategorije, po nivou obrazovanja, prihoda i mestu porekla.
U svetu muzeja, najjednostavnije se uocava nekoliko kategorija posetilaca:

1. Siroka publika – ova kategorija je vrlo opsta i heterogena, ona obuhvata skoro sve
tipove publike
2. Skolska publika – tu se pravi razlika izmedju dece i adolescenata
3. Uceni ljubitelji (erudite)

Svaka od ove 3 kategorije publike razlikuje se po vrsti posete: individualna, grupna, uz

animaciju; i zahteva zasebne muzejske aktivnosti. Kako bi muzej uspesno ispunio zadatke, on
mora da poznaje tj. da odredi i izabere publiku kojoj se obraca. Da bi ti zadaci bili potpuno
2
ispunjeni, rukovodioci muzeja treba da postignu da muzej obidje sto vise raznovrsnih
posetilaca.

4. UPOTREBA PODATAKA O UČESTALOSTI I VRSTAMA POSETA

MUZEJU

Tokom dugog perioda broj posetilaca muzeja nije interesovao nikoga, cak ni kustosa.
Kustos je smatrao da je ispunio misiju tako sto je otvorio izlozbene sale za publiku i predstavio
zbirke u njima. Srecom brojni rukovodioci u oblasti kulture i kustosi muzeja shvatili su da
muzeja ispunjava zadatke – ne samo kada je otvoren za publiku, vec kad ga ta publika cesto
posecuje. Muzej bez posetilaca nije muzej.
Povecano interesovanje za publiku izuzetno se izrazava u statistickim studijama o
posecivanju muzeja. Cifre se sada objavljuju godisnje, u vecini evropskih i americkih zemalja,
a u brojnim studijama se analizira znacaj poseta. Naravno, sve je veci uticaj ekonomije na
kulturu, pa za neke pojedince te cifre mogu da predstavljaju meru efikasnosti muzejskih
institucija. Politicka nadlezna tela i sponzori isto tako su zainteresovani za te cifre kako bi
izmerili uticaj finansijskih sredstava koja dodeljuju muzejima.

Podaci o ucestalosti poseta muzejima mogu da se koriste na razlicite nacine:

• Za posmatranje i analizu godisnjih varijacija broja posetilaca; sagledavanje uticaja

privremenih izlozbi; procenu efekta odredjene muzejske izlozbe; akcijske medijske
promocije itd.
• Za proucavanje cirkulacije posetilaca tokom razlicitih sezona u nekom muzeju, gradu,
oblasti
• Za procenu znacaja muzeja
• Za uporedjivanje sa brojem poseta muzejima u drugim zemljama i oblastima
• Za uporedjivanje broja poseta muzejima s brojem poseta drugim kulturnim delatnostima
i institucijama

5. SPECIFIČNI REZULTATI MUZEJSKIH ANKETA I STATISTIKA

Kvantitativna studija publike muzeja zasniva se pre svega na anketi: uzorak posetilaca
se ispituje da bi se identifikovale socioloske karakteristike. Takav pristup koristili su Burdije i
Darbel, dva francuska sociologa. Njihova anketa je obuhvatila 6 evropskih zemalja –
Francusku, Italiju, Spaniju, Holandiju, Grcku i Poljsku. Publika je analizirana prema glavnim
sociodemografskim varijablama i ima karakteristike koje je vrlo lako porediti u svim ovim
zemljama. Evo sta je pokazala anketa:

• Preimucstvo obrazovnih slojeva drustva – prvi zakljucak je sasvim ocigledan: upravo

osobe iz obrazovanih slojeva drustva posecuju muzeje umetnosti. Kako raste nivo
obrazovanja posetilaca, tako raste i broj njihovih poseta muzeju – sto znaci da je
posecivanje muzeja skoro iskljucivo stvar obrazovnih slojeva drustva.
3
 • Uticaj skolovanja – skola je prvi odlucujuci cinilac posete muzeju – osobe iz tih grupa
nastavljaju da posecuju muzeje i posle skolovanja, dok broj pripadnika nizih i srednjih
klasa rapidno pada.
• Nivo prihoda ne predstavlja odlucujuci cinilac kada je rec o poseti – iako se vecina
posetilaca slaze da su cene ulaznica prikladne, mozemo postaviti pitanje da li porodicni
prihod to moze podneti; postoji li specifican uticaj na ritam poseta zbog dodatnih
troskova kao na primer prevoz.
• Uticaj turizma nije tako veliki kakvim se zeli predstaviti – kada su Burdije i Darbel
obavljali ovu anketu, cinilo se kao da je posecivanje muzeja dosta nezavisno od turizma.
Ali ne i vreme poseta: u vreme odmora, narocito preko leta – znacajno se povecava
poseta muzejima.

Mnoge novije studije dopunile su, aktuelizirale i prosirile podatke koje su dobili Burdije i
Darbel. Njihovi rezultati ne dovode u pitanje glavne zakljucke inicijalne studije, ali ipak
omogucavaju da se utvrdi kako je slika posetilaca mnogo sarolikija jer su i kategorije muzeja
koje su uzete u obzir – dosta razlicite. Te studije omogucavaju i da se proceni rastuci znacaj
turizma.
Burdeov cilj bio je pre svega socioloskog karaktera, tj. Da u glavnim crtama opise
publiku muzeja umetnosti u Evropi. Isto tako je moguce teziti ka tome da se mnogo preciznije
upoznaju posetioci neko odredjenog muzeja, sto se cini pomocu boljeg usredsredjenja diskursa
muzeja na vrstu publike koja ga uglavnom posecuje.

6. SLUŽBA ZA ISTRAŽIVANJE PUBLIKE U LUVRU

Sluzba je osnovana 1998. godine. Од 1860. улаз у Лувр био је бесплатан. Улаз се
наплаћује од 1. јануара 1923, а од 1979. води се евиденција бесплатних улазака. Задатак
службе је да детаљно, систематски и ажурно процени посетиоце. До 1994. податке је
водило рачуноводство. Анкете показују да је број посетилаца константан (5-6 милиона
годишње), 70% су странци. Прати се колико има посетилаца, колико је продато улазница
а колико је било бесплатних улазака (трећина), које је крило Лувра било посећеније (има
их три), ко посећује музеј, које су поставке најпосећеније, колики је значај вредних
збирки, колики је утицај на начин живота у Паризу... Сваког петог дана деле се упитници
који се, на сва три улаза, попуњавају 4 сата. Годишње се одштампа и прегледа 500.000
упитника. Лувр је затворен само за Божић.

7. FUNDAMENTALNA ISTRAŽIVANJA PUBLIKE U MUZEJIMA

Ova istrazivanja i studije ponasanja posetilaca muzeja sprovode psiholozi, pedagozi i

drugi kongivisti; manje je vazno videti ko je taj posetilac – bitno je saznati kako se on ponasa,
4
kako prihvata izlozbu, kako njegov sociokulturoloski kontekst utice na njegovu recepciju. To
se obavlja analizom protoka posetilaca, ispitivanjima javnog mnjenja u muzeju i izvan njega,
kvalitativnim studijama itd. Istrazivanja ponasanja posetilaca fundamentalna su istrazivanja
kojima se nastoji upoznati posetilac, dok je evaluacija izlozbi primenjeno istrazivanje
namenjeno poboljsanju funkcionisanja samih izlozbi.

Sredstva ispitivanja koja se primenjuju u okviru studija ponasanja su:

• Upitnik koji posetilac treba da popuni posle posete (a nekad i pre i posle)
• Razgovor prema utvrdjenoj listi pitanja
• Direktno vizuelno ili zvucno posmatranje tokom posete, bez znanja posetioca ili u
dogovoru s njim
• “uhodjenje” pomocu multimedijskih sredstava
• Video snimanje posete

Ova istrazivanja uce nas par stvari: ona najpre mogu biti usmerena na motivaciju posetilaca:
zasto su odlucili da posete muzej? Razlozi mnogu da budu mnogostruki i onaj koji iskaze
posetilac nije nuzno jedini. Uglavnom se razlikuju posete s “namerom” (posetilac je zeleo da
poseti izlozbu/muzej) i “slucajne” posete (posetilac iskoristio okolnosti, dobru priliku).
Ponasanje posetilaca privilegovana je tema istrazivanja: posmatra se i analizira kako se
posetilac krece tokom izlozbe, koji smer sledi, koje predmete gleda, koliko vremena trosi, koje
tekstove cita itd. U studiji Verona i Levastera iz 1983. godine izdvajaju se 4 vrste posetilaca
prema strategiji njihovog kretanja: mravi, skakavci, leptiri i ribe. Druge studije pokazuju da
posetilac pogleda 50-60% predmeta srednje velicine, a procita manje od 40% tekstova.
Drustvenost u muzejima je takodje predmet brojnih studija. Posto je napustena ideja da
se poseta u muzeju odvija licem u lice izmedju coveka i dela, sada se sve vise posmatraju
interakcije izmedju posetilaca, bilo da zajedno posecuju muzej ili ne – svakako utice na njihovo
ponasanje i percepciju diskursa izlozbe.

8. ODNOS: MUZEJ - PUBLIKA

Predusretljivost prema publici predstavlja obavezu za muzej ako on zeli da ispune
funkcije koje mu je drustvo dodelilo:
• Fizicki prijem – uredjen prostor i udobnost
• Moralni prijem – muzej treba da bude otvoren i gostoprimljiv a ne bunker ili
hram, tvrdjava znanja i lepote samo za one koji “umeju da cene”
• Intelektualni prijem – poruka, diskurs prijemciv za najveci deo posetilaca

Prostori za prijem su poslednjih godina postali bitno pitanje kada se renovira muzej; treba da
budu prostraniji, holovi otvoreniji i prijatniji. Prvi kontakt posetioca sa muzejem je kljucan.
Briga za posetioca treba da vlada u celom muzeju – od uputnih tekstova, pomaganja oko
orijentisanja, lakog pronalazenja pogodnosti u vidu toaleta, garderobe, klupa, fotelja i drugih
usluga: kafeterija, knjizara i prodavnica. Odgovarajuci su uputni signali, mali planovi, naslovi
sala i istaknuti propisi o sigurnosti. Druga obavestenja za posetioce imaju formu zabrana:
zabranjeno dodirivanje predmeta, pusenje, fotografisanje itd. Istina je da publika u tom pogledu
reaguje kao da je preduslovljena, tako da bi bilo dobro da se ogranice zabrane koje muzej cine
sumornim i depresivnim.
5
 Jos uvek previse muzeja odaje utisak da su rezervisani za elitu. Otvaranje muzeja ka
publici moze da se postigne najpre kroz odgovarajucu arhitekturu, siroko otvorenu ka spolja,
ka gradu – jer mnogo muzeja su brizljivo skriveni tako da se posetilac oseca izolovanim, a ni
prolaznik ne moze da vidi unutrasnjost muzeja.
Otvaranje se takodje postize kroz direktan odnos muzeja prema publici: posetioci treba da se
primaju “kao zvanice” i da se ne smatraju nametljivcima. Osoblju za nadzor poveren je prijem,
oni informisu posetioce, upucuju ih. Nude se razlicite vrste pomoci tokom posete: posete s
vodicima, animacije, audio-vodici i centri za dokumentaciju. Svecana atmosfera takodje
doprinosi tome da poseta bude prijatnija.
Sama koncepcija izlozbi je sacinjena sa teznjom da se ucine pristupacnim ciljanoj
publici – ne obracaju se sve izlozbe sirokoj publici; neke mogu biti osmisljene za erudite, neke
za decu i adolescente. Ali sama izlozba svojim muzeografskim pristupom, tekstovima i
scenografijom mora biti u skladu sa odabranom opcijom.

9. DEFINICIJA I OBELEŽJA IZLOŽBE

Žan Avalon definiše izložbu kao sredstvo koje proizilazi iz rasporeda stvari u nekom
prostoru sa namerom da su te stvari reprezeneti raznih društvenih tema.
Izložba je javno predstavljanje umetničkih dela, dokumenata i predmeta koji se odnose
na određenu temu. Izložbu čini:

1. SREDSTVO - izloženi predmeti ne pripadaju klasičnim jezicima; svaka izložba je

nosilac znanja sama po sebi
2. RASPORED STVARI - artefakti stoje u korelaciji jedni sa drugim, ne stoje samo
jedan pored drugog
3. PROSTOR - svaka izložba je trodimenzionalna i u njenom središtu je čovek kao
posmatrač
4. BITNA NAMERA – predstavljanje je osnovna svrha
5. ŽELJA DA SE STVARI UČINE DOSTUPNIM - omogućiti publici da dopre do
smisla izložbe
6. BRIGA DA SE POKRENE INTERESOVANJE ZA DRUŠTVENE TEME – publika
da bude smeštena u svim socijalnim dimenzijama

Izložba je sredstvo komunikacije i treba da predstavlja određeni diskurs, ona je nosilac

značenja. Suštinska osobina medija izložbe jeste to što je bitna uloga ostavljena posetiocu, da
sam izgradi njen smisao.

10. DISKURS IZLOŽBE I ULOGA POSETILACA

Izložba poseduje sopstveni diskurs koji se ne iskazuje implicitno kroz izložene predmete
niti ga čine samo propratni tekstovi uz predmete. On je sačinjen udruživanjem verbalnih i
neverbalnih elemenata, koji mogu biti vizuelni, zvučni a nekad se odnose i na čula mirisa,
dodira i ukusa. Njihovo povezivanje je nosilac smisla izložbe – diskurs izložbe je nepoznat i
6
nasuprot tekstu, on se ne uči u školi. Potrebno je približiti taj diskurs posetiocu od detinjstva
kako bi što veći broj posetilaca koristilo prednosti muzeja. Ukoliko se ne primeni takav pristup,
onda se svodi na mali broj ljudi posvećenih tom određenom diskursu i prenose ga samo u
odabrani društveni krug, i oni ostaju jedini korisnici tih prednosti.

11/12. STRUKTURA IZLOŽBE (sve vrste)

Struktura izložbe je najbitnija stavka jer od nje zavisi da li će i kako posetilac shvatiti
smisao izložbe. Pri izgradnji strukture, autoru su na raspolaganju brojne mogućnosti; ono što
će izabrati suštinski zavisi od diskursa izložbe, od smisla koji joj želi pripisati, jer je upravo
struktura najuočljivija za posetioca. Postoje različiti pristupi i sasvim su legitimni, ali njih treba
svesno birati, a muzeografija i scenografija treba da doprinesu tome da odabrana opcija bude
uočljiva za posetioca.
Hronološka struktura predstavlja redosled koji prati tok vremena. Takav pristup je
najrasprostranjeniji u istorijskim muzejima i muzejima lepih umetnosti, mada tu opciju često
biraju i muzeji prirodnih nauka.
Geografska struktura predstavlja organizaciju prema zemljama, oblastima, gradovima... U
Italiji većina arheoloških muzeja je topografski strukturirana: arheološki dokumenti su
predstavljeni po lokalitetima otkrića.
Taksonomična (klasifikaciona) struktura predstavlja izlaganje eksponatsa prema
klasifikacijama na rod, vrstu ili jedinku; mnogi arheološki muzeji organizovani su prema
kulturama, materijalima ili tehnikama. Muzeji organizovani prema klasifikacionim
kategorijama pre su sačinjeni za stručnjake i erudite nego za široku publiku.
Tehnička struktura se naročito koristi u muzejima nauka i tehnika, ali je često susrećemo i u
muzejima primenjene umetnosti (gde se npr. dele na slikarstvo, vajarstvo itd.) i arheološkim
muzejima.
Materijalna struktura je podela artefakata u zavisnosti od materijala koji su sastavljeni: kamen,
staklo, metal, drvo itd; ove kategorije su prisutne u muzejima svih vrsta. Ovu organizaciju
opravdava činjenica da svaki materijal ima specifične uslove čuvanja.
Tematska struktura je osnovni princip organizacije u muzejima prirodnih nauka (način ishrane,
porođaj, odbrana...), arheologije (zanati, vatra, umetnost, smrt,...), etnografije (životna doba,
sobe zasebno, rudnici, radovi na polju,...) itd.
Umetnička struktura je uglavnom podela artefakata po umetničkim epohama – renesansa,
romantizam, impresionizam, moderna itd.
Konfrontirajuća struktura je stavljanje 2 raznorodna predmeta jedno pored drugih.
Lokalizovana struktura je organizovanje oko dokumenata ili predmeta od velikog lokalnog
značaja, oko neke originalne mape ili remek-dela zlatarstva.

Većina muzeografskih pristupa kombinuje više opcija.

13. EKSPONATI KAO OSNOVNI ELEMENTI IZLOŽBE

Izlozba koristi najraznovrsnije predmete: dela i autenticne predmete, reprodukcije,

makete, tekstove, fotografije, crteze, filmove, videe itd. Svi oni cine elemente, osnovne jedinice
diskursa izlozbe. Kanadski muzeolog Dankan Kameron je prvi objedinio te elemente pod
nazivom exhibit, dok je Andre Devale predlozio njegov francuski ekvivalent za pojedinacne
7
elemente pod nazivom expot (eksponat). On daje definiciju eksponata: “Eksponat je sve sto
jeste ili sto moze da bude izlozeno, bez obzira na njegovu prirodu – bilo da je rec o original ili
reprodukciji, predmetu u 2 ili 3 dimenzije, umetnickom objektu, prakticnom predmetu,
skulpturi, slici, masini itd.”
Izrazom “realne” ili “istinske” stvari, Kameron oznacava predmete koji su predstavljeni na
izlozbi zato sto su oni sami takvi, a ne slika, symbol necega drugog. Medjutim, razliku izmedju
“realnih stvari” i drugih eksponata tesko je precizno uspostaviti. Manje je za izlozbu znacajna
sama priroda predmeta od uloge koja mu je pripisana.
Anketa sprovedena medju posetiocima jedne izlozbe u Marseju pre par godina pokazala
je da je vise od polovine ispitanika u prvi plan istaklo ono sto ocekuju od jasnoce teme i ideje
izlozbe. Retki su kustosi i muzeografi koji ne smatraju kako izlozba treba da ima smisla. Za
neke se taj smisao podrazumeva, on je implicitan: dovoljno je pokazati predmete, s
minimumom informacija – kako bi se posetiocu omogucilo da shvati i utvrdi smisao onoga sto
vidi. To se naziva „muzeologija predmeta“.
Za druge, sam autor eksplicitno gradi smisao izlozbe. Predmeti, sami po sebi, ne nose znacenje
– oni ne govore nista, oni su polisemicni; vec sama izlozba i njen autor daju smisao izlozbi. To
se naziva „muzeologija ideja.“

14/15. TEKSTOVI UZ IZLOŽBU (sve vrste)

Studije su pokazale da posetioci pročitaju jedva trećinu tekstova na izložbi, i to uglavnom opšte
tekstove: nazive sala i osnovne informacije o postavki. Autori moraju da nastoje da poboljšaju
čitljivost i privlačnost tekstova, ali i da u isto vreme budu svesni kako će posetilac opet samo
jedan deo toga pročitati. Odvajanje tekstova na kategorije omogućava da se bolje odreaguje na
ove kontradiktorne zahteve; razlikuju se prema ulozi na izložbi, formi, dužini, tipografiji,
teškoći itd. Kategorije ne bi smele da se uzimaju kao pravila jer postoji ogromna raznovrsnost
u dokumentima – zavisno od vrste izložbe, uloge i značaja tekstova za nju kao i ličnosti autora
tekstova.

Naslov – odnosi se na naziv sale ili naslov cele izložbe; to je tekst od samo nekoliko reči koji
ima, koliko informativnu (precizira temu izložbe), toliko i uputnu ulogu (omogućava posetiocu
da se orijentiše na prostore koje ga zanimaju da pogleda). Veličina slova i tipografija
omogućavaju da se tekst vidi iz daljine i da se obuhvati jednim pokretom oka; svi posetioci
treba da ga pročitaju.
Kratak natpis – ova vrsta teksta je značajna, ali često zanemarena. Natpis je dosta kratak,
rezimira sadržaj prostora i objašnjava naslov; treba da omogući posetiocu da shvati opšti diskurs
izložbe.
Informativni tekst – pruža osnovno obrazloženje određenog izložbenog prostora; ograničene
je dužine, ima naslov i podeljen je u pasuse koji su međusobno neovisni, dakle nije potrebno
čitati jedan za drugim da bi se shvatio teskt.
Legende – nalepnice koje se odnose na svako delo ili predmet i dokumentuju ga. Nosioci
minimalnih informacija: naziva/naslova, autora, datuma i mesta. U nekim slučajevima se mogu
naći naznake o funkciji, ekologiji ili tehnici realizacije; nekad je potrebno navesti i informacije
o muzeju ili o osobi koja je pozajmila/poklonila taj predmet. Neke legende mogu biti opširnije,
sa naznaka i objašnjenjima za jedan predmet ili čak grupu predmeta. Ne moraju nužno svi
predmeti na legendi biti propraćeni legendama.
8
Dodatni tekst – ovi tekstovi su mnogo duži i teži, namenjeni zainteresovanoj publici. Nisu
izloženi kao drugi tekstovi, već ih treba pronaći na adekvatnom mestu, u nekoj vitrine ili kutiji.
Takvi tekstovi su strukturirani na poseban način i mogu biti propraćeni ilustracijama, sadrže
dodatne informacije, preciznije, kontroverzna pitanja, biografije ličnosti, informacije
istorijskog karaktera itd.

Svi tekstovi su uglavnom određene veličine, a za svaku kategoriju muzeograf određuje srednju
i maksimalnu dužinu.

16. PISANO OKRUŽENJE

Pod pisanim okruženjem spadaju vodiči, katalozi, brošure, odvojeni listovi itd. Muzej ih stavlja
na raspolaganje publici i te publikacije dopunjavaju same tekstove na izložbi.
1. Naučni katalog zbirki – posvećen je stručnjacima i eruditama; pripada kategoriji
naučnih pulikacija i deo je naučne funkcije muzeja.
2. Popularna dela – radovi van zbirki, ne spadaju ni pod kataloge niti publikacije koje se
koriste u muzeju. Odnose se uglavnom na teme bliske građi muzeja i izrađuju ih ili sami
muzeji ili spoljni izdavači.
3. Vodič muzeja – drugačije nazvan sažeti katalog, dobar kao opšti uvod u posetu. To nisu
prosti opisi predmeta, već istinska prezentacija diskursa izložbe. Jasno je i pristupačno
široj publici ali ne treba da bude osmišljeno da se koristi tokom posete muzeju već pre
ili posle.
4. Prospekti/brošure/odvojeni listovi – opisuju opstu organizaciju muzeja, plan
izlozbenih sala, dodatnih prostorija itd. Ovi dokumenti su namenjeni koriscenju u toku
posete muzeju i njima se lako rukuje, prakticnog su formata i dostupni na vise jezika
ako je neohodno.
5. Katalozi privremenih izložbi – imaju razlicite oblike; cesto je to jednostavna brosura
koja prikazuje tematiku izlozbe ali najcesce sadrzi opisnu belesku, po mogucnosti i
ilustracije svakog predstavljenog predmeta; neretko im je i veliki broj stranica i skupe
su. Za naucni tim koji je osmisljava, izlozba je i prilika da se produbi tema i publikuje
sinteza.
6. Didaktičke brošure – publikacije mahom namenjene deci i adolescentima, sve cesce
se objavljuju u okviru obrazovnih usluga muzeja; dostupne u nekoliko verzija
prilagodjenih razlicitim uzrastima.
7. CD-romovi – odnose se na tematiku muzeja ili izlozbe; moze biti reci o jednostavnom
prenosu tradicionalnih publikacija na kompakt disk ali se pojavljuju i originalni
proizvodi gde se koriste hipertekstualne prednosti CD-roma.

17/18. ANALOGNA MUZEOGRAFIJA: sobe epohe, diorame,

rekonstitucije, rekonstitu. dekori

Po Remonu Monpetiju, analogna muzeografija je „metod izlozbene postavke po kome se

posetiocima prikazuju originalni predmeti ili reprodukcije, izlozene u odredjenom prostoru na
takav nacin da njihova celovita povezanost oblikuje sliku“. Monpeti govori o postavci na kojoj
bi trebalo izjednaciti razlicite nacine prezentacije sa scenografskim vestinama.

9
Forme analogne muzeografije:

1. SOBE EPOHE – ovaj sistem prezentacije objedinjuje predmete i umetnicka dela u

enterijerima koji predstavljaju rekonstituciju ambijenta odredjene epohe; trebalo bi da
bude rezervisan za muzeje umetsnosti. Ova ideja zaceta je u SAD-u pocetkom 20. veka
na Eseks institutu u Salemu, Kalifornija i takav scenografski stil, uprkos ociglednim
nedostacima, rasprostire se sirom Severne Amerike; dok u Evropi ona vise uoblicava
same rekonstitucije i nikada nije primenjena u muzejima umetnosti.
2. DIORAME – rec je o trodimenzionalnoj rekonstituciji prirodnog okruzenja. Diorama
oznacava vrstu slike u 3 dimenzije na kojoj su osobe i elementi pejzaza na razlicitim
planovima i s bocnim osvetljenjem koje istice reljefnost. Diorame su tokom 19. veka
sluzile da predstave vojske, bitke i seoske scene. Diorama udruzuje trodimenzionalne
elemente u prvom planu, a dvodimenzionalni dekor u pozadini; privlace paznju
posetilaca jer stvaraju iluziju o stvarnoj sceni koja se posmatra s prozora. Mogu biti
izradjene u prirodnoj velicini, ali su najcesce umanjene.
3. REKONSTITUCIJE – jedna od vaznih karakteristika regionalne etnografije; obicno se
rekonstruise enterijer za koji se prikupe delovi namestaja i razne stvari iz odredjene
epohe, lutke koje nose staru odecu ili su prikazane kako koriste neka orudja, razliciti
predmeti iz te epohe itd. Rekonstrukciju cine autenticni predmeti, a reprodukcije i dekori
su elementi isticanja.
4. REKONSTITUISANI DEKORI – oni se razlikuju od same rekonstitucije zbog
cinjenice da skoro i nema autenticnih elemenata. Obicno su to arhitektonske celine
zgrada, ulica, sela itd. koje se reprodukuju na vise ili manje veran nacin, koriscenjem
autenticnih ili slicnih materijala. Ti dekori, kroz koje se posetioci krecu – doprinose
stvaranju ambijenta, ali su stvarni predmeti uglavnom prikazani na klasican nacin, u
vitrinama. Zorz Anri Rivijer je krajem 20. veka odredio nov stil prezentacije sa sledecim
karakteristikama:

• Povezivanje rekonstitucija enterijera

• Prezentacija muzejske celine u vitrinama
• Stvaranje zagasite atmosvere pod vestackim osvetljenjem
• Strogo biranje elemenata
• Postolja sto diskretnija
• Ograniceni i hijerarhijski postavljeni izlozeni tekstovi
• Sistematsko koriscenje diorama i panorama na kraju svakog odeljka izlozbe

19. SCENOGRAFIJA I STILOVI IZLOŽBE

Scenografija objedinjuje cisto formalne i materijalne aspekte izlozbe: panoe, boje, vitrine,
osvetljenje… Uloga scenografije u muzeografskom pristupu siroko nadilazi cisto dekorativni
aspekat jer potpuno ucestvuje u razradi smila izlozbe kod posetioca. Elemente kao sto su boja
zidova, panoa, prirodno i vestacko osvetljenje, stil vitrina itd. autori izlozbe mogu da koriste
kako bi pojacali znacenje: na primer, kroz izbor boja i kroz promenu tonova prati se diskurs
izlozbe, isticu se njeni posebni delovi, oznacavaju se veze i razlike.

10
Stilovi izložbe

Vrlo raznoliki scenografski pristupi osmisljeni su tokom 20. veka. Cak i muzeji umetnosti, u
kojima je prezentacija uglavnom od onih najjednostavnijih, upoznali su i jos uvek upoznaju
razlicite scenografske stilove. Po izboru, otkrivamo u njima uglavnom:

• Prirodno zenitno osvetljenje ili precizno osvetljenje na osnovu usmerenih zraka

• Zagasitu i zatvorenu atmosferu u nokturnom stilu
• Bele i pastelne boje
• Minimalisticko kacenje predmeta, bez ukrasa
• Klasicno uramljivanje ili bez ukrasa

Zid je jedan od bitnih elemenata scenografije, njime se bavi tim za koncepciju muzeja. Za
scenografiju, zid je istovremeno i podrska i razdvajanje i vodic; zid vodi pogled i napredovanje
posetioca. Pri uredjenju izlozbenih sala se vise ne vodi racuna samo o razboritom koriscenju
arhitektonskih struktura. Postoje brojna resenja igre sa strogim prostorima, oni se mogu
podeliti, modulirati u 3 dimenzije i ograniciti a da se posetiocima ne nametne odredjen nacin
kretanja.

20. MOBILIJAR KAO ELEMENT SCENOGRAFIJE

Pod mobilijar spadaju vitrine i panoi. Vitrina je simbol muzeja – ona sklanja, stiti od
kradje i ostecenja i pokazuje (istice i osvetljava) predmete koje sadrzi. Medjutim, vitrina uvodi
i jednu prepreku – razdvajaju se predmeti i posetilac. Za neke autore to je nedostatak koji ih
podstice da sto vise izbegavaju stavljanje u vitrinu; posetilac treba mentalno da se saobrazi sa
muzejem. Za druge, vitrina je neophodan element za muzejsku postavku eksponata.
Razdvajanje, odvojenost muzejskog predmeta od njegovog okruzenja neosporno je:
muzej nije deo realnog. Ali za nas, upravo ulazak predmeta u muzej izaziva to razdvajanje,
vitrina samo pojacava taj efekat i cini ga uocljivim za posetioca. Nema sistematskog resenja:
postavljanje vitrina treba da ostane pravilo kada je ona neophodna zbog konzervacije ili kada
je neophodno na poseban nacin istaci vrednost nekog eksponata. U drugim situacijama, vitrina
se pokazuje kao nepogodna za odabrani muzeografski pristup: uzimanje predmeta u ruke cak
moze i da se podstice.
Tipovi, oblici i stilovi vitrina su bezbrojni. Mozemo razlikovati vitrine kao deo
namestaja, odvojene ili one koje su deo struktura ili pregradnih zidova; ove druge su manje
fleksibilne, ali su estetski bolje integrisane. Uprkos njihovom imenu, vitrinu nisu neophodno
od stakla; cesto se prave od peksiglasa, koji je mnogo gipkiji. Sto se osvetljenja tice, ono je sada
najcesce integrisano u vitrine, precizno osvetljenje na osnovu usmerenih halogenih zraka,
opticka vlakna kada to zahteva konzervacija izlozenih predmeta.
Scenografski mobilijar nisu samo vitrine. Panoi, postolja, razliciti komadi namestaja
dopunjuju postavku i doprinose njenoj raznovrsnosti tako sto se izbegavaju monotone vitrine
postrojene u jednoj liniji. Scenograf odredjuje estetsku liniju celine, ali muzeografija zadrzava
prvenstvo.

11
21. MAKETE KAO ELEMENT SCENOGRAFIJE

U muzeologiji, maketa je trodimenzionalna umanjena reprodukcija neke zgrade, stanista,

lokaliteta, broda, predmeta. Ona je didakticno sredstvo, od prvorazrednog znacaja i za
mnogostruku upotrebu:

• Cini da neki element, koga nema u muzeju, bude prikazan u 3 dimenzije

• Na sinteticki nacin vizuelizuje prostornu celinu razlicitih mesta, zgrada i struktura, koje
bi posetilac tesko zamislio da nema makete
• Omogucava da se rekonstruise i posetiocu prikaze jedna ili vise zgrada koje su poznate
samo po planu ili arheoloskim ostacima
• Koristi boje i teksture koje sluze da se vizuelizuju razlicite faze izgradnje neke zgrade
ili nekog urbanistickog prosirenja grada

Stil maketa je izuzetno raznovrstan, kao i materijali od kojih su sacinjene: gips, drvo, plastika,
karton... Neke su od prirodnog drveta, ili obojenog u belo, dok su druge napravljene u mnogo
vise naturalistickom stilu, posebno kada se nastoji naciniti privid postojana povrsina ( pomocu
tekstura i boja), postaviti vegetaciju, naseliti maketu osobama, zivotinjama, vozilima da bi bila
zivotnija i stvarnija.
Makete su krhke, narocito one kojima se nastoji izazvati iluzionisticki efekat. Stavljanje pod
stakleno zvono je resenje koje se cesto usvaja, ali je nepogodnost takve postavke distanca
izmedju posetioca i makete, kao i to sto se narusava vidljivost.
U nekim aspektima, maketa je bliska diorami i rekonstituciji. Ona se od njih razliuje po tome
sto je celovit eksponat, nezavisan, bez ijednog autenticnog elementa; uglavnom je predvidjeno
da se moze pogledati sa svih strana, moze se obici.

22. OSVETLJENJE KAO ELEMENT SCENOGRAFIJE

Svetlost i razliciti modaliteti osvetljenja sustinski su bitan element postavke. Zbog

mnogostrukih mogucnosti i isticanja vrednosti eksponata, svetlost je znacajno sredstvo
komunikacije; ona doprinosi tome da izlozba dobije odredjeni ambijent i ucestvuje u samom
stilu izlozbe. Medjutim, svetlost takodje moze uveliko da naskodi integritetu izlozenih
elemenata.
Koriscenje svetlosti za isticanje vrednosti eksponata varira prema prirodi samih predmeta
(materijal ili trodimenzionalna forma), znacenju koje se daje predmetu i odabranom stilu
scenografije. Postoje 4 vrste postupanja sa svetloscu u salama i na eksponatima:

1. Centalno (zenitno) ili bocno (lateralno) prirodno osvetljenje

2. Vestacko osvetljenje ambijenta
3. Precizno osvetljenje pomocu malih projektora
4. Osvetljenje vitrina pomocu optickih vlakana

12
Pri zenitnom prirodnom osvetljenju, svetlost prodire kroz staklenike s krova i osvetljava salu i
predmete kroz filtere ili druga sredstva koja sprecavaju bilo kakav direktan prodor suncevih
zraka. Ovaj sistem, osobito pozeljan za slike i skulpture, daje blagu i jednoliku svetlost koja ne
menja hromatiku dela. Prirodna svetlost moze da se koristi i kao bocno osvetljenje, kroz vrata
i prozore. Pored konzervacije predmeta izlozenih prirodnoj svetlosti, rocito se nadziru odsjaji
koje ova vrsta osvetljenja cesto stvara.
Zbog konzervacije, moraju se vrlo slabo osvetliti najosetljiviji predmeti (papir, platno).
U takvim situacijama prednost se daje optickim vlaknima; ona mogu dati do te mere ujednaceno
osvetljenje da i ne naslucujemo postojanje izvora svetlosti. Medjutim, ona moze da se koristi i
na vrlo precizan nacin, sa tankim snopom svetlosti, od samo nekoliko milimetara.

23. MULTIMEDIJALNI ASPEKTI IZLOŽBE

U sadasnjem znacenju, izraz “multimedija” oznacava tehnologiju koja na istoj podrsci ukljucuje
digitalne podatke razlicite prirode (zvuk, tekst, fiksne ili pokretne slike) I koja se moze koristiti
na interaktivan nacin. Nove tehnologije su u modi i vecina projekata o stvaranju ili obnavljanju
muzeja sadrzi znacajan segment multimedija i odgovarajuca finansijska sredstva; u tom
pogledu treba biti razuman i sacuvati utoliko kriticniji duh.
Ipak je sasvim jasno da se multimedija moze pokazati kao neophodno sredstvo za
prezentaciju odredjenih vrsta dokumenata i tema. To se najvise odnosi na izlozbe i muzeje
videoumetnosti i umetnosti spektakla.
Postavljanje multimedijskih interaktivnih pultova u tok izlozbe, najpre sa tastaturom, zatim sa
taktilnim ekranom, predstavlja prvi nacin I ostaje najsesci vid koriscenja tehnologija u
muzeografskoj postavci. Oni su usmereni na razlicite ciljeve:

• Obezbedjivanje bogatih cinjenicnih informacija o izlozenim predmetima

• Prosirivanje znacenja izlozbe dodatnim informacijama, koje prevazilaze sam znacaj
izlozenih predmeta
• Predlaganje upitnika posetiocima u obliku kviza, koji treba da ih podstakne na
razmisljanje, kako bi oni sami objedinili primljene informacije, zabavljajuci se u potrazi
za odgovorima
• Ponuditi druge oblike igara, pre namenjenih deci i adolescentia, koristeci vise sve
mogucnosti multimedija i na zabavan nacin podsticuci interesovanje mladih posetilaca

Medjutim, malo posetilaca koristi takve usluge. Prvi razlog je duzina ponudjenih “programa”;
cesto je za prolazak kroz kompletnu sekvencu potrebno i vise od 20 minuta, a studije pokazuju
da retko koji korisnik ode do kraja.
Zapping (prim.prev. otarasiti se nekoga, osloboditi se necega; u modernom zargonu oznacava
izbegavanje gledanja televizije) je nesumnjivo svojstven interaktivnim tehnologijama
zasnovanim na ekranu; treba to imati u vidu i ne nadati se da ce posetilac posvetiti vise paznje
i marljivosti multimediji nego televizijski gledalac. Taktilni ekran jos pojacava taj efekat.
Nije ista stvar s multimedijalnim interaktivnim pultovima namenjenim da posetiocu
pruze dodatne informacije tipa “saznaj vise”; doduse, oni su posveceni narocito zainteresovanoj
publici, od koje se zahteva mnogo duze vreme konsultovanja. Takvi proizvodi obiluju
kvalitetnim i raznovrsnim slikovnim i zvucnim ilustracijama. Zapravo je rec o enciklopedijskim

13
programima koji ne mogu da se konsultuju ni stojeci ni u prolazu kroz samu izlozbu; ti pultovi
su prvenstveno smesteni u direktno izdvojene prostore izlozbe i snabdeveni su sedistima.
Sva ova razmatranja ne objasnjavaju zasto velika vecina posetilaca ignorise, namerno
ili slucajno, prisustvo interaktivnih multimedijalnih pultova. Ocigledno bi bilo potrebno
usavrsiti takvu vrstu studija i prilagoditi ih posetiocima po njihovom uzrastu: bez sumnje,
mladje generacije su prijemcivije za takav oblik komunikacije od starijih.
Prividno neprihvatanje ekrana u muzeju ne znaci da treba napustiti nove tehnologije u okviru
muzeja, jer kao sto je vec receno – nove tehnologije i, posebno multimedija, predstavljaju velike
prednosti i nude izuzetne mogucnosti za muzeografa i scenografa. Medjutim, suvise cesto su
multimedijalna sredstva postavljena u okvir muzeografske koncepcije bez saradnje sa
muzeografima. Saradnja izmedju autora izlozbe i stvaralaca multimedijskog proizvoda najcesce
se ogranicava na to da se odredi sadrzaj CD-roma, a uopste se ne vodi racuna o tome da se
multimedija integrise u muzeografski pristup.

24. VODIČI

Neki posetioci vole da budu vodjeni kroz izlozbeni lavirint jer se osecaju manje izgubljeno nego
tokom individualne posete. Poseta s vodicem, bilo da je ljudsko bice ili elektronski vodic – za
njih je idealno resenje. Medjutim, za druge posetioce vodici predstavljaju stegu koju uopste ne
cene.
Poseta s vodicem je kulturna praksa koja nije iskljucivo vezana za muzeja. Svaka poseta je
osobena; vodic priprema posetu u skladu sa grupom koju prima: siroka publika odraslih,
strucnjaci, preduzeca, grupe zena i vremenom kojim raspolaze. Skolske posete su jos
specificniji primer. Poseta s vodicem je sredstvo komunikacije i narocito je cene osobe koje ne
posecuju cesto muzej; ona je takodje i izuzetno uspesno sredstvo animacije: to je izuzetna
prilika da se, na vodicev poziv, posete zbirke stalne muzejske postave, narocito ako je poseta
vezana za neku odredjenu temu koju posetioci otkrivaju.
Za neke druge posetioce, pak, audiovodic je sjajna zamena za posetu s pravim vodicem;
drugima on zamenjuje legende i tekstove. Audiovodic je mobilno sredstvo, pomalo podseca na
telefon i posetilac ga nosi tokom posete i iz njega se na zahtev emituju komentari na
posetiocevom jeziku. Komentar moze biti ekvivalent legende koja prati i dokumentuje neki
predmet, a moze biti i mnogo opsirniji informativni tekst. Prva generacija audiovodica je
posetiocu nametala fiksni tok posete i odredjivala njen ritam, dok danasnji aparati su mnogo
pogodniji jer posetilac moze po njegovoj volji da odredjuje put kroz izlozbu. U drugim
primerima, audiovodic je u obliku slusalica i komentar se automatski preko infracrvenih zraka
pokrece kada se posetilac zaustavi pored neke vitrine.
Audiovodic ima vise prednosti: komentari su na vise jezika, po izboru posetioca, ekonomski su
isplativiji od pravih vodica i poseta je ugodnija jer posetilac slusa ono sto zeli u ritmu koji zeli.
Medjutim, zbog vise nedostataka njegova upotreba je ogranicena: visoki troskovi, lako lomljiv
sistem, nedovoljan broj raspolozivih audiovodica, posetioci teze vise slusanju komentara nego
posmatranju predmeta i nosenje slusalica je dodatni neugodan efekat.
Kao i pri poseti sa pravim vodicima, ne moze se smatrati da audiovodic zamenjuje
muzeografska didakticka sredstva, a narocito ne tekstove: tekstovi predstavljaju integralni deo
izlozbe, isto kao i scenografija.

14
25. EVALUACIJA IZLOŽBI

Istrazivanja publike, statistike o cirkulaciji posetilaca i ispitivanja javnog mnjenja ne

sluze mnogo onima koji osmisljavaju neki muzej ili izlozbu. Iako studije o ponasanju
omogucavaju da se priblizimo psihologiji posetilaca, ipak nam preostaje da radimo s „modelom
publike“, sa zamisljenom publikom. Dakle potrebno je prevazici takvu vrstu pristupa i razviti
sistematska istrazivanja o vrednosti i uspesnosti izlozbi, narocito onih didaktickih.
Uzimanje u obzir reakcije posetilaca je vec stara navika (knjiga utisaka, zapazanje
ponasanja posetilaca, uocavanje problema posetilaca itd.), ali evaluacija muzeja omogucava da
se to cini mnogo sistematicnije i preciznije. Muzejska evaluacija podrazumeva analizu publike,
njene prakse, njenih opazanja i ocekivanja koje potom sluze za realizaciju izlozbi.

Postoje 3 kategorije evalucije koje se razlikuju po periodu, odnosno trenutku u kojem se

sprovode:

1. PRETHODNA – odnosi se na temu izlozbe. Zasniva se na sprovedenoj anketi i

razgovorima sa posetiocima kako bi se upoznale njihove predsave i ocekivanja, njihovo
poznavanje teme. Dakle, prikupljanje informacija se sprovodi mnogo pre same
koncepcije izlozbe. Uglavnom se pitanja postavljaju na licu mesta, posetiocima koji su
dosli da posete muzej ili neku izlozbu jer oni su potencijalni posetioci sledece izlozbe.
Izuzetno je znacajno da se saznaju predstave posetilaca o buducim temama izlozbe: one
su odredjujuce zbog nacina na koji ce biti primljen i shvacen sadrzaj izlozbe na osnovu
prethodnih saznanja. U praksi se prethodna evaluacija sprovodi tako sto se posetiocu
postavljaju pitanja, prvo na neformalan nacin a zatim i na osnovu liste pitanja.

2. FORMATIVNA – tokom realizacije izlozbe potrebno je testirati razlicite elemente

izlozbe (audiovizuelne, interaktivne, manevarske, panoe, animacije itd.) ili samu
strukturu izlozbe; sredstva za to su opservacija i razgovor.
Postoji vise nacina izrade opservacija:
• Praćenje: usresredjeno je na osobe. Posetilac se prati tokom cele posete –
njegovo kretanje na planu izlozbene sale, meri se vreme posete, trenuci
zaustavljanja, citanja itd.
• Istinski diskurs izložbe: onaj koji stvara sam posetilac dok se krece kroz izlozbu;
redosled koji on odredjuje u onom sto mu je ponudjeno. Ovaj nacin opservacije
je pokazao da posetilac retko sledi tok koji je predvideo autor izlozbe.
• Fiksna tačka: usresredjena je na mesto; otkriva se ponasanje svih onih koji
prodju odredjeni deo prostora ili ispred odredjenog dela izlozbe. Sluzi za
ponovno procenjivanje efekta odredjenog rasporeda.

Razgovor uglavnom dolazi posle opservacije; postavljaju se pitanja publici dok izlaze sa
izlozbe. Razgovor je ili neposredan ili delom usmeren; princip je da se ispitanik pusti da
slobodno govori ili da se razgovor sprovede na osnovu liste pitanja na koja bismo zeleli da
dobijemo odgovore.

3. ZBIRNA – koristi ista sredstva kao i formativna. U ovom slucaju evaluira se

funkcionisanje konacnih elemenata izlozbe, do narednih poboljsanja. Kada je izlozba

15
 otvorena za publiku, mozemo da analiziramo njenu recepciju i uticaj na posetioce; takva
evaluacija moze dovesti do modifikovanja odredjenih elemenata izlozbe.

Evaluacija ne mora biti ovako podrobna; potrebno je dosta sredstava. Ali ako je i samo
sistematska – moze biti uspesna i poucna. Nije nuzno da je sprovode strucnjaci za evaluaciju i
psiholozi: sustina je u umecu da se saslusaju posetioci, da se osecaju opusteno i da se uzmu u
obzir njihova gledista o izlozbi; nije neophodno sve testirati.
Postoje 2 glavna preduslova za uspesnu evaluaciju - prvi je da se odredje ciljevi i svrha izlozbe,
a drugi je minimum znanja i umeca Treba odabrati dobra sredstva evaluacije kako bismo dobili
odgovore na pitanja koja smo postavili. Zavisno od toga kolikos se evaluira sadrzaj, evaluacija
je posebno pogodna za muzeje sa obrazovnom tematikom koji omogucavaju posetiocima da
steknu precizna saznanja i da realizuju aktivno ucenje. Muzeji nauka i tehnika i muzeji
prirodnih nauka najredovnije se pozivaju na aktuelnu evaluaciju, iako se poziv upucuje i
muzejima drugih tipova.

26. NAUČNI I KULTURNI PROJEKAT MUZEJA

Први пут је француска влада 1992. потписала да ниједан музеј не може бити обновљен
ни изграђен, ако нема научни и културни пројекат. Научни и културни пројекат (НКП) ради се за
4 или 5 година и треба да прикаже план музеја; исказују се приоритети. Кад држава прихвати
НКП, дужна је да финансира музеј. Откако је менаџмент важнији у музејима, тако су важнији НКП
(у задњих 20 година). Кључни елемент НКП је отвореност за јавност. За израду пројекта
потребно је: темељно познавање музеја и његових збирки, познавање публике, познавање
средине у којој се делује, познавање концепције културне политике и државе и креативност.

Важно је имати стратегију и бити селективан. Циљеви морају бити јасни и прецизни, и морају
бити мерљиви. Спровођење пројекта ограничено је на 3-5 година. Израда пројекта заснива се на
збирци, публици, окружењу и згради. Пресудна је политика музеја према публици. То је
највидљивији доказ да музеј ради. Научни део пројекта односи се на чување и истраживање
збирке. Културни део односи се на дидактичке акције (анимација, популаризација).

27. FAZE IZRADE NAUČNOG I KULTURNOG PROJEKTA MUZEJA

I. Фаза биланса – постојеће стање музеја: врста музеја, стање зграде, стање збирке,
опремљеност. Врши се и анализа постојеће публике: образовни ниво, врсте посета; стање
особља.
II. Фаза осмишљавања – питања: шта желимо да саопштимо, коме се обраћамо, какав је
смисао збирки које поседујемо, шта желимо да истакнемо, шта наши артефакти казују
публици која нема посебно знање
III. Анализа средине и публике: Важно је анализирати политику власти, културну праксу
становништва, туристичку политику града у ком је музеј и урадити детаљну анализу публике.

16
 Сваки музеј поставља циљеве на 3 нивоа: на локалном плану (привући публику), на
националном (како успети и бити прихваћен) и на међународном (како бити познат)
IV. Избор конкретних активности – музеј не може да задовољи разнородне публике у исто
време
V. Саветовање са сарадницима – потребно је правилно распоредити особље. За сваки циљ,
потребан је одређени тим. Музеји никад немају довољно научника да врше истраживања.
VI. Фаза формализације – писање пројекта
VII. Фаза валоризације

28. NAUČNA FUNKCIJA MUZEJA I ISTRAŽIVANJE U MUZEJU

Naucno istrazivanje spaja sve misije muzeja. Ono podrzava funkciju predstavljanja tako
sto obezbedjuje cinjenice i elemente za tumacenje koji omogucavaju da se napravi izlozba, da
se razradi njen diskurs, da joj se dodeli znacenje; neophodno je za funkciju cuvanja.
Naucna funkcija ima ulogu povezivanja didaktickih zadataka i misije ocuvanja bastine. Muzej
nece biti ni spomenik, ni skola, ni istinsko mesto zadovoljstva predmetima ukoliko aktivnosti
ne zasniva na dubokom poznavanju zbirki i njihovog konteksta.
Muzejsko istrazivanje moze da se posmatra s dva gledista koja su istog znacaja:

•Stavljanje sredstava za istrazivanje tematike i muzejskih zbirki na raspolaganje spoljnim

istrazivacima
• Sprovodjenje i objavljivanje sopstvenih istrazivanja
U velikim muzejima s brojnim timovima kustosa, istrazivacki radovi mogu da se sprovode
potpuno nezavisno, ali najcesce zbog nedostatka sredstava – muzejske naucne aktivnosti se
realizuju u saradnji sa spoljnim saradnicima: univerzitetskim istrazivacima, drugim muzejima,
istrazivackim centrima, laboratorijama za restauraciju i naucnicima.
Svaki muzej treba da prilagodi aktivnosti svojoj velicini i sredstvima; to je narocito
ocigledno kada je rec o istrazivanju. Stoga mali muzeji koji ne raspolazu osobljem i sredstvima
neophodnim za vodjenje istrazivanja, uglavnom treba da brinu o tome da zbirke otvore za
spoljne istrazivace i da im obezbedi odgovarajucu dokumentaciju o zbirkama.
Povezivanje u mrezu jedan je od nacina na koje muzeji srednje velicine i mali muzeji
mogu da saradjuju; oni tako zajednicki koriste dokumentacijske i naucne izvore kako bi bolje
ispunili naucnu misiju. Mreza moze da bude u formi zajednickih kataloga, izdanja, razmene
informacija, saradnickih anketa i zajednickih privremenih izlozbi.
Cak i najveci muzeji imaju interesa da saradjuju sa spoljnim saradnicima, bilo da je rec o drugim
muzejima ili univerzitetima. Njihovi ciljevi i organizacija su razliciti, ali njihovi interesi se
ukrstaju. Muzej, kao i svaka druga istrazivacka ustanova, ima zadatak da prikazuje rezultate
istrazivanja sto brojnijoj publici, da ih popularise. Popularisanje podrazumeva i publikacije i
svaku drugu formu predstavljanja, narocito u okviru funkcije animacije.
Kada je rec o infrastrukturi, muzejska naucna funkcija moze da se odvija na razlicitim
mestima:

1. Biblioteka – mnogi muzeji imaju biblioteku dela koja se odnose na tematiku muzeja. One
mogu biti zajednicke i za vise muzeja jednog grada ili povezane sa univerzitetskim i
opstinskim bibliotekama; na taj nacin one grupisu usluge koje nude istrazivacima.

17
2. Dokumentacioni centar – po mogucnosti spojen sa bibliotekom; on objedinjuje celokupnu
dokumentaciju, arhive, dokumente o nabavci, inventare o muzejskim predmetima, ali i sve
druge vrste dokumenata za koje se smatra da ce biti zanimljivi istrazivacima i da ce im
pomoci pri rasvetljavanju muzejskih zbirki.
3. Laboratorije – u vecim muzejima, one obezbedjuju minimalnu opremu neophodnu za
tekuce odrzavanje, restauraciju predmeta i sredstva za njihovo proucavanje ali pruzaju i
dobru priliku istrazivacu da adekvatno i u detalje ispita predmete koje zeli da ukljuci u rad.
4. Studijski kabinet – usluga koja se stavlja na raspolaganje istrazivacima (posebno spoljnim)
kako bi im se omogucilo da po svojoj volji ispituju muzejske predmete; on moze da bude
deo laboratorije.

29. KATALOG
Katalog, odnosno svojevrsni inventar muzejskih predmeta, neophodno je sredstvo za
naucnu i didakticku valorizaciju zbirki. Naciniti ga, pravna je i moralna kustosova obaveza.

Katalog je pre svega administrativni popis zbirki na osnovu koga se periodicno proverava
stanje zbirki, da se potvrdi njihovo poreklo i na taj nacin potvrdi legalnost. Popis je cesto
ustanovljen prema hronoloskom redosledu, u skladu s trenutkom kada je predmet uvrsten u
zbirku. Cesto se desava da inventar nije redovno vodjen, da ga je neophodno revidirati ili
ujednaciti norme katalogizacije, te se tada sprovodi retroaktivno inventarisanje. U muzejima
koji su davno nastali, cesto nailazimo na vise sistema inventarisanja. Upravo je automatizacija
inventara najadekvatniji trenutak da se on revidira i da se ujednace prakse.
Katalog predstavlja prvi nivo naucne dokumentacije i objedinjava odatke koji se odnose
na razlicite oblasti:

• Identifikacija predmeta
• Lokalizacija predmeta
• Vise ili manje detaljan opis
• Stanje konzervacije, obrada i eventualna restauracija

Katalog je cesto dopunjen fototekom koja sadrzi klisee predmeta iz zbirki.

Inventarni popisi treba da sadrze osnovne informacije koje ce biti korisne za sve
istrazivace. Suvisni detaljni opisi, pored toga sto brzo postaju odbojni i dovode do opasnosti da
se inventar zatvori, sadrze suvise fragmentarne informacije, koje istrazivaci suvise tesko
koriste; ono sto zanima istrazivace uglavnom se ne podudara s detaljisanjem nametnutim tokom
katalogizacije, te postoji opasnos da istrazivac dobije samo deo relevantnih informacija.
Muzejske zbirke su vrlo cesto raznorodne. Kada muzej nema na raspolaganju kustosa koji je
dovoljno strucan za odredjenu oblast, treba potraziti pomoc spoljnih strucnjaka.

Razvoj informatike i njeno sirenje u razlicitim formama dostupnim i za najmanje

ustanove omogucava da se planira potpuna automatizacija muzejskih inventara, njihovo
povezivanje u mrezu i dostupnost putem interneta. Izuzetno velika raznovrsnost muzeja i
njihovih inventara doveli su do pojave brojnih i vrlo raznorodnih baza podataka koje su
upotrebljive samo pri upravljanju zbirkama unutar muzejske ustanove, a cesto su i
nekompaktibilne izmedju vise muzeja. Uprkos tome, automatizovani inventari ipak postoje i
18
dosta vrede jer su cesto bili prilika da se iznova osmisli i reorganizuje sam inventar. Pri
automatizaciji inventara sa listica ili iz registarskih knjiga, ne treba potpuno odbaciti
prevazidjene kataloge: oni su istorijski vredni i dokumentuju poreklo i razvoj zbirki; zbog toga
ih treba sacuvati.
Razliciti muzejski softveri, nacinjeni u saradnji sa strucnjacima, sve su prilagodjeniji
potrebama muzejskih ustanova. Oni koriste sve prednosti razvoje novih metodologija u pogledu
upravljanja bazama podataka. Zamenili su teske sisteme, slabo prilagodjene raznovrsnosti
zbirki i inventara, koji se primenjuju u velikim muzejima od osamdesetih godina. U projektima
kao sto su Info-Muse („nacionalna virtuelna zbirka“, baza koju je kreiralo Drustvo muzeja
Kvebeka, Kanada) i AICIM (Informatizovani pristup zbirkama muzejskih ustanova, Belgija)
koriste se dobrobiti tehnoloskog napretka, kao sto je digitalizacija slika i ogromni kapaciteti
memorijskog skladistenja kako bi se obogatile tekstualne baze podataka slikama,
reprodukcijama predmeta, dokumentima itd.
Tradicionalni katalozi na listicima moraju se konsultovati u samom muzeju. Idealno,
oni su smesteni u sali za dokumentaciju i stavljeni na raspolaganje publici (barem istrazivacima
i eruditama). Medjutim, cesto i nisu direktno dostupni, da bi se izbegla premestanja i izmene
listica. Velike ustanove, ali i one skromnije, redovno objavljuju stampane kataloge zbirki –
opisne metodoloske kataloge koje se odnose na celinu predmeta. Katalog koji objedinjuje
predmete po redosledu njihove nabavke je takodje znacajan, ali on ne ispunjava iste funkcije.
Na CD-ROMu moze biti snimljen ceo muzejski inventar ili njegov deo: on omogucava mnogo
bogatiju slikovnu dokumentaciju. Na kraju, pristup preko interneta predstavlja jedan od
aktuelnih pravaca tehnoloskog funkcionalnog razvoja kataloga. Takav nacin sirenja prevazilazi
naucnu funkciju i tezi tome da katalog bude dostupan siroj publici.

30. RAD ISTRAŽIVAČA U MUZEJU

Muzej treba da podsice pristup istrazivaca sopstvenim zbirkama. One objedinjuju

izvornu gradju: treba da budu stavljenje na raspolaganje publici kroz izlozbe ali i da budu
dostupne istrazivacima za njihova proucavanja. Istrazivac treba da ima pristup svim
predmetima koji se cuvaju u muzeju, a ne samo onima koji se izlazu za publiku; ovi poslenji se
ponekad izuzimaju sa izlozbe da bi bili izbliza ispitani I da bi se na njima izvrsile eventualne
analize. Postoji vise resenja da se istrazivacima olaksa pristup predmetima koji se nalaze u
depou.
• Najjednostavniji i najcesci nacin jeste da se u blizini prostora za skladistenje stavi na
raspolaganje mala laboratorija ili studijski cabinet, u kojima istrazivaci mogu po volji
postavljati predmete koje trenutno proucavaju i koji su povuceni iz depoa; kompletan
inventar i efikasno skladistenje su neophodni uslovi za brzu indetifikaciju i lokalizaciju
predmeta. Kompaktni depoi, opremljeni pokretnim policama za slaganje predmeta, su
najpogodniji po iskoristenosti prostora; obicno su depoi isuvise mali.
4. Zorz Anri Rivijer je predlozio udvajanje izlozbenih prostora u kojima bi strucnjaci
mogli naci izlozene predmete koji ih interesuju. Medjutim, sale za istrazivace vise ne
zadovoljavaju strucnjake – oni u njima ne nalaze iscrpan skup predmeta koji ocekuju
da vide, ali ni siroku publiku.

19
 5. Depoi koje je moguce posetiti cine trece resenje, mnogo ekonomicnije i nesumnjivo
mnogo uspesnije od udvajanja izlozbenih prostora. Takvi specijalno opremljeni depoi
dostupni su za publiku, najcesce na zahtev, a predmeti su u njima predstavljeni bez
prekomernih ukrasa, na policama ili visecim resetkama koje imaju najvecu mogucu
izlozbenu povrsinu, gde je pretrpanost najsvedenija.

Naucna aktivnost u muzeju ne ogranicava se na proucavanje predmeta zbirke. Ona se udvaja

aktivnoscu na terenu koja moze da bude, u odredjenim vrstama muzeja I odredjenim
razdobljima, izuzetno velika:

• Veliki arheoloski muzeji su vodili i jos uvek vode znacajna iskopavanja koja su deo
opstih arheoloskih istrazivanja, ali koja mogu da obogate muzejske zbirke. Vecina
zemalja je donela zakone koji zabranjuju izvoz kulturnih dobara tako da predmeti
otkriveni tokom iskopavanja sada ostaju u zemlji porekla, izuzev u slucaju privremenim
izlozbi
• Muzeji istorije prirode su oduvek imali tradiciju i misiju naucnih istrazivanja jer su
tragali za novim zivotinjskim i biljnim vrstama.
• Etnografska ispitivanja na nasim teritorijama kao i u dalekim zemljama, cine znacajan
deo naucnog rada koji vode muzeji etnografije i etnologije. Nekada smatrani radnim
dokumentima, svedocanstva i informacije dobijene tokom tih ispitivanja mogu sada biti
uvrsteni u muzejske zbirke kao nematerijalna bastina.
• Centri za savremenu umetnost predstavljaju istrazivacku aktivnost na polju
umetnickog stvaralastva, s ciljem da se identifikuju stilovi i izuzetne licnosti, da se
analizira proces stvaranja, postave izlozbe i da se u javne zbirke uvrste neka od
najznacajnijih dela.

Svi muzeji, ma kakvi da su njihovi interesi i velicina, mogu da sprovode istrazivanja na

terenu. Njihov cilj: dokumentovanje i proucavanje tematike muzeja, povecanje zbirki i podrska
didaktickih misija muzeja. Sva dokumentacija prikupljena tokom istrazivanja treba da bude
deponovana u dokumentacionom centru muzeja. Posle razumnog perioda dokumentacija treba
da bude stavljena na raspolaganje spoljnim istrazivacima.
Ipak, nemaju svi muzeji istrazivacke aktivnosti u oblasti muzeologije. Medjutim, doprinos
muzeja na tom polju znacajan je jer on izvodi istrazivacke aktivnosti iz konkretnog zivota
muzeja. Neki muzeji imaju dugu tradiciju muzeoloskih istrazivanja i specijalizovali su se za to:
Muzej narodnih vestina i obicaja, Grad nauka i industrije, Muzej etnografije u Nojšatelu,
Alimentarijum u Veveu (muzej ishrane) itd.

31. TILDENOVI PRINCIPI TUMAČENJA

Koncept tumacenja bastine teoretski je obradio Frimen Tilden pedesetih godina, u

konktekstu americkih nacionalnih parkova. On je definise kao obrazovnu aktivnost koja treba
da razotkrije znacenje stvari i njihove odnose kroz koriscenje originalnih predmeta kao i kroz
licno iskustvo, pre nego kroz poznavanje na osnovu pukih cinjenica. Medjutim, prvobitno
tumacenje pre svega je zasnovano na direktnom odnosu izmedju tumaca/vodica/animatora i
publike.

20
 1. Svako tumacenje koje povezuje ono sto je izlozeno ili opisano s nekim elementom
posetioceve licnosti ili iskustva – bice neplodno
2. Sama informacija ne cini tumacenje – tumacenje je otkrice zasnovano na informaciji
3. Tumacenje je umetnost koja kombinuje mnoge druge, bilo da je gradja koja predstavlja
naucne, istorijske ili arhitektonske prirode; svaka umetnost moze da proucava
4. Glavna svrha tumacenja nije instrukcija vec provokacija
5. Tumacenje treba da nastoji da predstavi celinu, a ne deo; jer ono treba da se obraca
celom coveku.
6. Tumacenje upuceno deci ne treba da bude razblazeno predstavljanje za odasle, vec bi
trebalo da sledi potpuno razlicit pristup; neophodan je odvojen program

32. PRIVREMENE IZLOŽBE

Privremene izlozbe cine privilegovana sredstva za privlacenje posetilaca, za

povecavanje njihovog interesovanja, podizanje ugleda i sirenje pozitivne slike.
Privremene izlozbe uglavnom traju od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Neki muzeji
planiraju svake godine samo po jednu izlozbu koja se produzava na jedanaest ili dvanaest
meseci; tako je u Muzeju etnografije u Nojšatelu, gde je malo sala za stalne postavke.
Privremene izlozbe mogu da traju i koju godinu, kao sto je u Muzeju Dofinoa u Grenoblu i u
Parku naucnih avantura u Mons-Frameriju, gde im privremene izlozbe traju i po 3 godine.
Medjutim pitanje je da li mozemo takve izlozbe smatrati privremenim.

Svrhe privremenih izlozbi su brojne i ponekad kontradiktorne; one siroko nadilaze

stroge interese animacije:

• Obezbedjivanje rotacije zbirki – muzeji redovno postavljaju privremene izlozbe na

teme koje se odnose na njihove zbirke; one vode tome da se publici pokazu,
privremeno, predmeti koji se uglavnom ne izlazu. Sopstvene zbirke muzej najcesce
dopunjuje pozajmicama iz drugih muzeja.
• Isticanje nekog pitanja i obnavljanje znanja o odredjenoj temi – u tom smislu,
privremena izlozba ucestvuje u naucnoj funkciji muzeja. Povodom izlozbe, sprovode se
istrazivanja o odredjenom periodu, temi, predmetu, i stara se da se prikazu glavni
rezultati na samoj izlozbi i u katalogu.
• Ozivljavanje interesovanja za muzej – potrebno je iznova povecati interesovanje
posetioca koji vec ima dobar odnos prema muzeju, kako bi u njega ponovo dosao.
Privremena izlozba predstavlja jedno od sredstava da se taj cilj ostvari.
• Stvaranje raznovrsne publike – mnogi kustosi nastoje da prosire publiku na kategorije
koje retko posecuju muzej – i u pogledu godina, kulturnog i drustveno-ekonomskog
nivoa. Izmedju ostalog, to bi trebalo da bude jedna od stalnih preokupacija odgovornih
u muzeju. Privremena izlozba je najcesce korisceno sredstvo za ostvarivanje tog cilja:
svojim karakterom privlaci posetioce, omogucava da se diskurs muzeja otvori ka novim
podrucjima i da zainteresuje novu publiku.
• Povecanje finanskijskih prihoda – ulaznice za privremenu izlozbu uglavnom su skuplje
od ulaznica za stalnu postavku, retko je pristup besplatan, dok je broj posetilaca mnogo
veci; privremene izlozbe predstavljaju znacajan udeo u muzejskim prihodima.
21
 Privremene izlozbe cesto postavlja sam muzej; tako on moze na najbolji nacin prikazati
vrednost zbirki, obezbediti njihovu rotaciju i istaci tematiku. Medjutim, mozemo postaviti i
izlozbu koja dolazi spolja, koju je prvo postavio drugi muzej ili druga kulturna organizacija.
Takva izlozba se uglavnom iznajmljuje, to jest muzej koji je prima ucestvuje u troskovima
osmisljavanja i postavke. Troskovi privremenih izlozbi ne prestaju da rastu; da bi se one
prikazale u 4 ili 5 razlicitih gradova, povecava se broj potencijalnih posetilaca, te se srazmerno
i dele troskovi. Takav pristup omogucava da se postave prestiznije izlozbe, koje pre svega
obuhvataju mnogo znacajnija dela, kao i to da se osmisli atraktivnija scenografija, mnogo
spektakularnija i skuplja.

Privremene izlozbe mogu da igraju i znacajnu ulogu u ozivljavanju muzeja i privlacenju

publike. Medjutim, one mogu da se pokazu i kao opasni neprijatelji kada tokom mnogih godina
pokrecu sve kadrovske i finansijske resurse ustanove, u projektu cija je jedina svrha sopstveni
uspeh. Prvobitni cilj je izgubljen iz vida i privremena izlozba, metaforicki receno, moze da ubije
muzej: odredjena politicka vlast ili odredjeni sponzor, vise zainteresovani za ponavljanje
medijskih dogadjaja, zanemaruju finansiranje stalnih muzejskih aktivnosti.

33. POSETE S VODIČIMA

Posete s vodicem je kulturna praksa koja nije iskljucivo vezana za muzej, jer je on samo
jedno mesto, medju mnogim drugima, na kojem se takva aktivnost animacije moze sprovesti.
Svaka poseta je osobena i rezultat je vise cinilaca: izlozbe u cvrstom smislu reci, licnosti vodica,
osobina grupe posetilaca, vreme koje se odvoji za posetu i samo odvijanje posete. Zapravo,
vodic priprema posetu u skladu s vremenom kojim raspolaze i grupom koju prima: siroka
publika odraslih, strucnjaci, preduzeca, grupe zena itd. Deca i adolescenti se vode kao dve
zasebne grupe i mozda najbitnije ciljne grupe.
Poseta s vodicem je sredstvo komunikacije, narocito je cene osobe koje muzej ne
posecuju cesto ili kojima je muzej zbog njihovog kulturnog prtljaga nije blizak. Ona je i
izuzetno uspesno sredstvo animacije: to je izuzetna prilika da se, na vodicev poziv, posete
zbirke stalne muzejske postavke, narocito kada je poseta vezuje za odredjenu temu koju
posetioci otkrivaju. Moze biti i poseta koje se odvijaju u satima kada je muzej uglavnom
zatvoren (nocne posete), poseta koje se organizuju za odredjenu ciljnu grupu ili posete-
predavanja, kada je vodic strucnjak za datu oblast.

Na izvestan nacin, poseta s vodicem predstavlja posebnu priliku, jedinstveno tumacenje

izlozbe:

• Ona se ne oslanja na tekstove izlozbe, vec sopstvena sredstva gradi u obliku komentara
(cesto anegdotskog karaktera) o izlozenim predmetima
• Vodic bira eksponate na koje skrece paznju grupe i koje komentarise
• Moze se desiti da vodicevo tumacenje bude dosta razlicito od onog koje zagovara sam
autor izlozbe

22
To je nacin da se drugacije sagleda tematika izlozbe: posetilac moze da izgradi i licno citanje
izlozbe tako sto ce razmotriti razlicita gledista. Neki suvise brbljivi i mastoviti vodici
pretrpavaju govor o izlozbi cinjenicama koje nemaju nikakve veze s njom, a da ne ogvorimo o
pribliznim procenama i naucnim pogreskama kojima su nakicene ovakve posete; vodici mogu
da sarmiraju posetioce, a da njihovo izlaganje nema nikakve veze sa izlozbom.
Muzejima koji su sustinski usmereni na animaciju, narocito namenjenu skolskoj publici,
moze se desiti da individualna poseta bude zanemarena ili da funkcionise lose. Tada bivaju
ugrozene individualne ili porodicne posete, a odgovorni u muzeju mogu biti dovedeni u
iskusenje da odbijaju da primaju individualne posetioce kako bi se iskljucivo posvetili grupama,
jer su one toboze mnogo znacajnije. Ukoliko se ne usvoji stroga forma – da se grupe prihvataju
samo ako unapred zakazu sastanak, onda je resenje da se grupe posete s vodicima organizuju u
precizno vreme ili da posetilac mora sacekati da se oformi dovoljno velika grupa kako bi se
zapocela poseta.

Medjutim, ankete publike pokazuju sledece: koliko je posetilaca koji prednost daju posetama s
vodicima, toliko je i onih koji prednost daju slobodnoj poseti po sopstvenom ritmu. Muzej bi
trebalo da ponudi najveci moguci izbor razlicitih oblika posete.

34. MUZEJI I DECA

Sa tradicionalnog stanovista, muzej nije napravljen za decu: oni najcesce smetaju jer su
nemirna, glasna, postavljaju niz pitanja i neretko trce po galerijama. Ukratko, njihova zivahnost
nekompaktibilna je sa smrtnom tisinom i mirom koji vlada u muzejima. Neki muzeji su
predvideli muzeografiju i dodatnu signalizaciju namenjenu najmladjima, dok u nekim
muzejima su njima posvecena cela odeljenja, sa odvojenom izlozbom.
Najcesce se prijemom dece bavi specijalna sluzba muzeja – obrazovna. Ovu sluzbu je
prvobitno osnovao Zorz Sal u Francuskoj 1949. godine za vise nacionalnih muzeja. Tu se
okupljaju pedagozi, predavaci i osoblje strucno za osmisljavanje animacija prilagodjenih
uzrastu grupa kojima se obracaju, da bi ih docekali i animirali razlicitim seansama. Sadrzaj
animacija odredjuje se u saradnji sa odgovornim strucnjacima za odredjenu oblast muzeja.
Znacaj i status obrazovne sluzbe razliciti su od jednog do drugog muzeja: veliki muzej moci ce
da raspolaze s dosta velikom obrazovnom sluzbom dok u nekom malom muzeju, cesto samo
jedan kustos osmisljava animaciju i prijem grupa mladih. U muzejima srednje velicine nastoje
da oforme zasebnu obrazovnu sluzbu, sto znaci da se priznaje posebnost i znacaj takvih
aktivnosti. To takodje znaci da muzej prihvata odgovornost za obrazovanje mladih i to
primenjuje u praksi.
Osoblje obrazovne sluzbe docekuje grupe mladih koji dolaze u posetu u okviru skolskih
aktivnosti i pod vodjstvom predavaca. Ono moze da prima i grupe mladih koji ne dolaze u
okviru nastave i da za njih organizuje zasebne aktivnosti: pokreti mladih, udruzenja, volonterski
rad na raspustu itd. Obrazovne i naucne aktivnosti tako bogate po i iskustvu i poducavanju, nisu
same po sebi manja razonoda ili odmor.
Cesto se formalno skolsko obrazovanje suprotstavlja obrazovanju koje pruza muzej i koje se
oznacava kao neformalno. Pokusaj da se napravi cas u muzeju porice ne samo konkretnu i
izuzetnu dimenziju mesta, vec i potpunu i izuzetno znacajnu interakciju koji bi ucenik mogao
da uspostavi sa umetnickim delom. Praksa i razum pokazuju da ne treba preterivati u tom
suprotstavljanju; kada decu na izlozbu dovedu odrasli koji ih usmeravaju, neformalni karakter

23
muzejske izlozbe se ublazava, narocito ako je poseta pripremljena u razredu i ukljucena u
skolski program.
Pedagoske animacije grupisu vrlo razlicite aktivnosti kojima je zajednicko to da cine
posrednika izmedju skolske grupe i predmeta; to je sustinska osobina obrazovne sluzbe: ona
obezbedjuje eksplicitnu funkciju posredovanja. Ona razradjuje diskurs – u najrazlicitijim
formama i sto zabavnijeg karaktera – pomocu koga dete usvaja predmet iz bastine, cini mu se
bliskom tematika izlozbe i otklanjaju se poteskoce s tekstovima.
Posredovanje moze da se ogranici na posetu s vodicem, prilagodjenu uzrastu i ocekivanjima
mladih. Ona se odvija u izlozbenim salama. Najcesce se predlazu i mnogo specificnije
aktivnosti koje udruzuju interaktivnost i rukovanje. Nekoliko primera:

• Prostor za animaciju s „predmetima za rukovanje“ (interaktivno sredstvo pomocu koga

posetilac otkriva naucni princip, cinjenicu i njeno osobito svojstvo) u vezi sa
odredjenom naucnom temom u muzejima nauke i tehnike
• Licno eksperimentisanje i proizvodnja predmeta; najcesci primer – pravljenje
praistorijske keramike
• Kreativne radionice
• Izlozbe decijih radova u muzejskim galerijama
• Dramske aktivnosti koje oslikavaju odredjenu kulturu ili na scenu postavljaju odredjeni
istorijski dogadjaj
• Ekoloski izleti u prirodi, pod pratnjom animatora ili istrazivaca muzeja
• Prikupljanje uzorka iz prirode, arheoloskih iskopina ili etnografske ankete na terenu –
takodje pod nadzorom odgovornih strucnjaka

Svrha razlicitih aktivnosti koje se predlazu deci nije samo sticanje znanja o naucnom sadrzaju
muzeja. Kroz njih treba navesti dete da se zblizi s muzejom, diskursom izlozbe, da ga usvoji.
Tako muzej vise nije spoljni organizam koji je odbojan, vec sastavni deo zivota deteta.
Valja spomenuti i da su neki muzeji potpuno posveceni deci, koji nose i takvo ime – deciji
muzeji; oni su odbacili bilo koju drugu tematiku da bi sve resurse ulozili u prijem sasvim mladih
posetilaca (uglavnom od 3-12 godina) i u osmisljavanje izlozbi i osobitih pedagoskih aktivnosti,
cesto u saradnji sa drugim muzejima.

35. ADOLESCENTSKA PUBLIKA

Za muzej, adolescenti su publika koju je tesko zavesti. Isuvise opterecen simbolima

autoriteta, dosta odbojan i prekomerno akademski, muzej ne privlaci mlade od 12 do 18 godina
i retke su ustanove koje razvijaju osobenu politiku komunikacije sa adolescentima.
Istovremeno, neki se cude i obeshrabruju zbog cinjenice da mladi uopste ne posecuju muzeje i
da se ne interesuju ni za sta. Takvo kontradiktorno ponasanje pre svega se odvija u muzejima
umetnosti i istorije. Muzeji nauka i tehinka, muzeji drustva, muzeji koji nastoje da izloze nove
teme - mnogo su vise i vec odavno ukljucili mladu publiku u muzeografske pristupe, animacije
i politiku prijema.
I prema Tamari Lemeriz, takva politika donosi plodove:“ Ono najznacajnije sto nam podaci
otkrivaju jeste cinjenica da ipak ima adolescenata u muzejima. Mladi nisu uopste odsutni,
stavise broj poseta mladih srazmeran je broju poseta odraslih, a ponekad i visi.“

24
Autorka otkriva vise cinilaca koji pospesuju ucestalost poseta adolescenata muzejima:
• Adolescenti uglavnom mnogo cesce posecuju muzeje u velikim urbanim centrima
• Politika podrske saradnje muzeja i skole utice na procenat poseta srednjoskolaca
• Kada je rec o slobodnim posetama, ponuda mladima da budu aktivni ili da procenjuju
eksponate je element koji snazno utice na prisustvo mladih u muzeju
• Politika komunikacije prilagodjena i usmerena ka mladima preko skolskih i nastavnih
mreza, te razlicitih udruzenja – takodje je isto tako uspesna

I u ovim ciniocima su interaktivnost, ucesce, simulacija i identifikacija glavna sredstva

aktivnosti, ciji uticaj moze da se ocekuje tek na dugi rok.
Svetska federacija prijatelja muzeja pokrenula je pre nekoliko godina program „mladi
prijatelji“, ciji je cilj da se starijim adolescentima i mladjim odraslima pruzi mogucnost da se
organizuju u posebne sekcije prijatelja muzeja i realizuju aktivnosti animacije usmerene ka
publici adolescenata.
Neki muzeji su se specijalizovali za pedagosku animaciju; oni znacajan deo prostora, visoke
budzete i veliki broj strucnog osoblja posvecuju prijemu grupa dece i adolescenata, u skolskom
ili izvanskolskom okviru.

36. KULTURNE AKTIVNOSTI U MUZEJU

Kulturna animacija se razlikuje od obrazovne sluzbe i namenjena je odraslima.

Kulturnim aktivnostima nazivamo one aktivnosti koje nemaju ambiciju da budu sistematicne i
metodicne kakve su aktivnosti obrazovanja. Kulturna ponuda je precizno odredjena i
fakultativna aktivnost; lepo je i dobro osmisljena da bi prenela saznanja a da se ne tezi
iscrpnosti, prema samim zbirkama.
Animacije namenjene odrasloj publici mogu biti najraznovrsnijih oblika:

• Poseta s vodicem – najklasicnija forma kulturne aktivnosti; znacajna za kulturnu

animaciju narocito kada omogucava neobicnu i nelinearnu posetu (nocne posete)
• Predavanja – muzej moze ponuditi publici najsiri moguci izbor predavanja o onome sto
se dotice tematike koju on razvija u izlozbama i istrazivanjima. Cesto je pozeljno da se
predavanja organizuju u godisnjim ili visegodisnjim ciklusima
• Kolokvijumi – pre svega se obracaju strucnoj publici, ali nisu zbog toga nista manje
uspesno sredstvo da se pokaze vitalnost muzeja, kako kod sire publike tako i kod
strucnjaka. Teme kolokvijuma su zbirke, muzeologija, uticaj muzeja na lokalni kulturni
zivot itd.
• Susreti – susreti sa umetnicima, kriticarima, istrazivacima i drugim licnostima – prilika
su za publiku da otkrije, u novom i prijatnom svetlu, muzejske zbirke i teme kojima se
bavi muzej
• Radionice – neki muzeji organizuju radionice za odrasle o prakticnim otkricima u
oblasti umetnosti, nauke, prirode, arheologije itd.
• Izlazak muzeja izvan zidova – animacija moze da zadje i izvan zidova muzeja: setnja
gradom, razlicite manifestacije, ucesce u festivalima, ulicnim predstavama, tematske
noci itd.
• Ulazak neobicnih aktivnosti u muzej – odnosi se na desavanja kao sto je Noc muzeja i
sl.
25
 • Koncerti – vrlo cesto se organizuju u muzejima: kamerna muzika, klasicna muzika, ali
takodje i savremena, rok, narodna... mogu biti uvece organizovani u muzejskim salama,
konferencijskim ili u amfiteatru, zavisi cime raspolaze muzej.

37. PERIFERNE AKTIVNOSTI U MUZEJU

Od pre tridesetak godina kafeterije, restorani i prodavnice zauzeli su znacajno mesto u
muzeju. Posetiocima je neophodno da utole zedj i da se odmore tokom posete, narocito kada je
poseta dugacka. Kafeterije i restorani doprinose ugodnijoj poseti, tome da boravak posetioca u
muzeju bude mnogo prijatniji i da bude uneta posebna zivost u muzejsku ustanovu. S tog
stanovista, ali i iz ekonomskog interesa – pozeljno je da takve usluge budu dostupne u
muzejskom holu, ispred ulaza u sale ili cak izvan muzeja. Na taj nacin u muzej se dovodi i nova
publika, ona se s njim zblizava; deo nje ce se nesumnjivo vratiti u muzej. Uloga animacije bice
utoliko uspesnija ukoliko je restoran prijatan i na glasu po atmosferi, dekoru i kuhinji.
Muzejske prodavnice nude uglavnom razlicite artikle koji su u vezi sa zbirkama i izlozenim
temama: knjige, razglednice, razlicite publikacije, igre, CD-romovi, reprodukcije slika, plakati,
modna oprema itd. Doprinose animaciji muzeja i privlace posetioce.

26