Жан Данијелу

ЦРКВЕНИ ОЦИ И ЈЕДИНСТВО ХРИШЋАНА*

На почетку овог предавања не могу да се не сетим да је у замисли зачетника

ових патристичких конгреса постојала жеља да се хришћани сусретну, свакако да
би унапредили патристичка истраживања, али и да би се код Отаца пронашли
елементи заједничке традиције. Управо је то васељенско становиште на првом
конгресу, када су околности биле неповољније од садашњих, изазвало неприлике.
Данас, у години када се одржава концил и скуп "Вера и поредак" у Монтреалу, у
зближавању хришћана знатно се напредовало. Можемо сматрати да су оксфордски
конгреси бар мало допринели томе, и то је награда за његове осниваче.
Хтео бих на почетку овог предавања најпре да отклоним једну заблуду. Она
би била у томе што доба Отаца замишљамо као неко савршено време, када су
хришћани живели у непомућеном миру. Рекао бих да би они, ако би о томе
сведочили, само отежали нашу патњу, јер бисмо чезнули за најмлађим добом
Цркве, неумитно исквареним под погубним дејством времена. Ако црквени Оци
могу да помогну зближавању хришћана, то је зато што код њих наилазимо на исте
невоље као код себе. Како је написао Престиж (Prestige): "Истина је да је проблем
уједињења у данашње време неизмерно отежан питањима од животног значаја за
Цркву и институције, која се нису постављала у петом веку... То проблем чини
тежим, али га не чини суштински другачијим". 11] Оци нам тако наводе разлоге за
страх, јер нам показују да опасност од поделе постоји откако је Цркве - рекао бих,
откако је Божијег народа; али нам наводе и разлоге за наду, јер нам показују да је
кроз историју подела била превазиђена - што значи да се и данас може превазићи. 
Људима различитих менталитета тешко је да живе заједно у јединству вере
и љубави. Већ на почетку примећујемо тај проблем код хришћана пореклом из
јудаизма и оних пореклом из паганства. Прва претња расколом јесте први
антиохијски сукоб, далека најава оног из IV века, који умало да раздвоји Петра и
Павла. Овај сукоб влада кроз читаву историју раног хришћанства.
Јудеохришћанству ће у прво време бити веома тешко да се не изједначи са
хришћанством у целини и да се помири са чињеницом да се поред њега у јединству
вере појављује једно хеленско хришћанство. А хеленском хришћанству ће бити
веома тешко да славећи победу не осуди јудеохришћанство, како због његових
испосничких начела, тако и због богословских израза. 
Осим расне, постоји и интелектуална разноликост. Доба Отаца пресецају
снажне мисаоне, књижевне и философске струје, које се одражавају на егзегетске
методе и богословске систематизације. Постоји платонска традиција, која истиче
пре свега устројство људског духа у појмовном свету и слави узвишеност духа.
Постоји и стоичка традиција, која више пажње посвећује улози духа у васиони. Те
1?[1]
Prestige, Fathers and Heretics, London repr. 1948., 177. 

1
ће антропологије у Александрији и Антиохији поставити темеље различитим
христологијама, а те ће различите христологије бити узрок сукоба који ће на крају
поделити Цркву. Постојање више богословља, које би требало да представља
богатство Цркве, довешће тако до њене поделе.
Постоји и различитост обичаја. Један од првих раздора, који умало да
подели Цркву, односио се на разлике у датуму ускршње службе, а по мом
мишљењу и један и други потичу од апостолског доба. Виктор је умало искључио
из јединства (??????) Цркве квартодецималне. Навешћу један мање познат пример:
у Кападокији на крају IV века, увођење сиријског обичаја да за време бденија
псалме певају наизменични хорови, умало је изазвало раскол. Тако музика, која би
требало да спаја срца, понекад може да их раздваја. То је, у ствари, један од разлога
што је Атарвије, срдити неокесаријски епископ, захтевао да се Василије искључи
из његове општине: "Ти обреди нису постојали у време Григорија (Чудотворца)",
говорио је он. "Али ни те литаније, које ви певате сада са толико жара", одговорио
је Василије, и додао: "Све вам дозвољавамо. Нека само остану на снази битни
прописи. Не одбацујте ипостаси" (Epist. 207, 4). 
Василије је овде изговорио једну важну реч. Што се тиче оправданих
разлика, ове се могу допустити. Али, треба сачувати суштину, ???????????.
Питање обичаја важно је само ако се односи на веру. "Црквени поредак битан је за
јединство Цркве само у мери у којој је битан за црквено учење", добро је приметио
Престиж (Prestige).[2] Невоља је у томе што су они управо и често неразмрсиво
испреплетани. Сву снагу треба напрегнути да се раздвоје те две области, које
захтевају сасвим супротна решења. Постоји област оправданих разлика, које се
морају прихватити - у њима и јесте богатство саборности. Али, постоји и
???????????, што припада суштини поруке и институције, и око чега треба
постићи јединство. 
Те ??????????? јесу начела вере - поставили су их Апостоли, утврдило
Свето Писмо, а пренели Оци. Она су заједничко добро читаве Цркве. Зна се да је та
тема драга Светом Иринеју Лионском: "Црква, која испуњава цео свет и
непоколебљиво чува апостолско предање, проповеда код свих исту веру - сви
исповедају истог Бога и верују у исту икономију Оваплоћења Син Божијег и
спознају исти дар Духа, извршавају исте заповести, чувају исти облик
организовања, чекају исти повратак Господов да донесе исти спас свим људима"
(Adv. haer. III, 2, 1). 
С друге стране, то јединство је праћено културним разликама. Језици света
могу бити различити, али је снага предања иста. "Цркве основане у Германији нити
верују нити проповедају другачије од оних које су основане у Шпанији, Галији, на
Истоку, у Египту, Либији или било где у свету" (Adv. haer. I, 10, 2). Василије ће
исто тако говорити: "Не постоји селеукијска вера, цариградска, зелска, лампсашка,
римска; и садашња се не разликује од некадашње, већ је иста вера. Пошто смо је
примили од Бога, крштени смо; пошто смо крштени, верујемо" (Epist. 251, 4). На
другом месту додаје: "Оно што су говорили Оци, говоримо и ми" (Spir. Sanct. 7). 
Подвлачим ове Василијеве речи. Веру, јединствену у различитим изразима,
примили смо од Отаца. Овде се јавља први вид улоге које Оци имају у стварању
јединства. Оци овде још нису узвишени сведоци вере. Сведоци су они који су нас, у
било којој месној Цркви, родили за живот у Христу. Тако то схвата Василије. У

2
расправи "О Светом Духу" он пише: "Што се мене тиче, ако лично треба да
посведочим, задржавам израс "са Духом", као наслеђе примљено од човека који је
дуго живео служећи Богу и који ме је крстио и увео у свештеничку службу" (Spir.
Sanct. 27).
Исто начело срећемо и код Григорија Ниског. У делу "Против Евномија" он
пише: "Нека нико не покушава да ме убеди да је оно што исповедамо потребно
доказивати очигледним примерима. Довољан доказ онога што говоримо јесте то
што имамо предање које су нам оставили Оци (????????), као наслеђе (??????)
преношено са колена на колено (??? ??????????), почев од Апостола преко
светитеља који су живели један за другим" (III, 2, 98; Jaeger, 84). У "Писму
Евстатији, Амвросији и Василиси", године 382, пише: "Сетите се Светих Отаца,
којима вас је поверио ваш блажени отац, и који су нас, милошћу Божијом, сматрали
достојним да сачувамо наслеђе (???????). Не померајте границе које су ваши очеви
поставили, не презирите народни говор просте керигме и немојте давати предност
разноврсним учењима. Држите се древних начела (??????? ?????) вере" (Epist. 3;
Pasquali, 27). 
Али, ако би питање поделе зависило само од разлика у менталитету, које се
изроде у супарништво међу заједницама, било би релативно лако решиво. Озбиљне
тешкоће јављају се управо када више није реч само о разноликости, већ о
супротностима које се односе на само тумачење Предања и Светог Писма. Јер,
Свето Писмо и Предање морају се тумачити. А самим тим је неминовно да се
различита тумачења супротстављају. Али, између онога што проистиче само из
различитости израза и онога што произилази из разилажења у вери, није лако
повући границе. Ту влада огромна пометња. Видимо како се међу хришћанима рађа
сумња. Једни друге проглашавају јеретицима. 
На такво стање наилазимо још од настанка Цркве. Срећемо га у III веку у
расправама о јединству Бога и природи Сина и Духа. Расправе између Иполита и
Тертулијана са једне стране, а Каликста и Праксеја са друге, пример су огромне
пометње у којој је тешко разликовати шта се заснива на два богословска приступа,
а шта дотиче суштину вере. На крајуIII века, између Дионисија Римског и
Дионисија Александријског отпочиње значајна тринитарна расправа која најављује
сукобе IV века. 
Хтео бих за тренутак да се задржим на месту које ми се у овим расправма
чини најтежим зато што је у исто време стање најнејасније и у расправама
учествују највећи црквени Оци: Атанасије, Василије, оба Григорија, Дамаскин,
Мелетије. Овде видимо да се Оци у правом смислу суочавају са проблемом. То је
доба када су Дамаскин Римски и Петар II Александријски у заједници са
отпадничким антиохијским епископом Павлином, док су Василије Кесаријски и
Григорије Назијански у заједници са Мелетијем. То је доба када Василије мора да
раскине са људима којима је био веома близак: са Евстатијем Севастијским због
његовог учења о Светом Духу, са Аполинаријем Лаодикијским због његове
христологије. У једној таквој пометњи, где се више не зна где је граница између
кривоверја и допустивих разлика, нико није сигуран да га неће оптужити за јерес. 
У таквој пометњи заједнице се стварају и раскидају сасвим произвољно.
Према изразу из тог времена, подиже се "олтар против олтара" у истом граду.
Године 382. Григорије Ниски пише Евстатији, Амвросији и Василиси: "У чему

3
грешимо и зашто нас мрзите? Шта значе ти нови олтари (???????????) подигнути
против нас? Зар ми проповедамо према неким другим Библијама?" (Epist. 3;
Pasquali, 26)Василије разоткрива те "игре", чија је жртва Црква: "Они то играју игре
против Цркве Божије, оптужујући људе или дајући им за право према властитом
нахођењу. Евстатије је пролазећи кроз Пафлагонију срушио олтаре Василија
Пафлагонијског и обавио службу на својим столовима. Сада пак преклиње
Василија да га прими у своју заједницу. Анатемисао је преподобног Елпидија (из
Сатале) јер је био у заједници са амасијским епископом, а сада моли овога да га
прими у своју заједницу" (Epist. 251). Исход свега тога јесте да вера губи углед код
пагана: "Како ћемо иначе поднети то што нам се пагани смеју? Иста су веровања и
исте Свете Тајне. Зашто други поглавар долази на чело друге Цркве? Видите ли,
кажу, како је код хришћана све надахнуто таштином?"[3]
Како поступити у тој драми? Василијев пример је карактеристичан. Он се
нашао између две опасности: непопустљивост би га навела да из заједнице
искључи људе који су у ствари правоверни, а помирљивост да у њу прими
кривоверне, што значи да увећа пометњу. Јер, треба тежити миру у Цркви, али се
он може постићи само у јединству вере. Али, шта се заснива на јединству вере, а
шта на разликама у богословљу? Василије је спреман да у заједницу прими Галате,
ученике Маркела Анкирског, да би се допао Дамаскину. Али, онда ће га за јерес
оптужити ученици Евстатија Севастијског. И обрнуто, због непоколебљиве
оданости Мелетију, за аријанизам ће га осумњичити Петар Александријски, и то у
Дамаскиновом присуству. Василије више не може да издржи. Пише Петру једно
учтиво, али одлучно писмо. 
У тој ситуацији јављају се два захтева, који и даље остају правила при
истраживању истине. Први је да се иде што је могуће даље у позитивном тумачењу
мишљења оног другог. Атанасије нам управо за то даје пример када пружа руку
омиусианцима, Василију Анкирском и Мелетију Антиохијском, признајући да је
њихова вера здрава, мада у свом изразу та вера истиче страну проблема супротну
од оне која је њему ближа. 
Насупрот томе, не треба чинити никакве уступке када је реч о истини, већ
веровати да постоји једно тумачење речи и, према томе, не мирити се са тим да се
не може доћи до јединства у том истинитом тумачењу речи. Јер, ако се може
погрешити из охолости и непопустљивости, може се погрешити и због слабости и
одустајања. Не постоје само богословске разлике. Постоје и питања која се тичу
вере. Постоји истраживање истине. Али, оно се може вршити у оквиру јединства. 
Григорије Назијански има диван текст о томе: "Нека нико не помисли да
тврдим како је сваки мир пожељан. Знам добро да, као што је сукоб понекад
најбоље решење, договор може бити најгоре. Речју, мислим да не треба бити ни
попустљивији ни непопустљивији него што приличи, па онда или повлађивати
свима из слабости или одвајати се од свих због строгости. Јер, слабост је
неделотворна, а ревност неприступачна. Када је оно што нас мучи само сумња и
неоправдан страх, стрпљење је боље од пренагљивања, а попустљивост од
надмености. Боље је и корисније да останемо у истом телу и прилагодимо се једни
другима као његови удови, него да се одмах узајамно осуђујемо и раздвајамо и
раздвајањем рушимо поверење, да бисмо потом, као насилници а не као браћа,
редом изрицали казне" (Orat. 6, 20; P.G. 35, 748-749).

4
 Црквени Оци су се до краја упустили у те борбе и из њих изашли као
победници. Због тога они за нас остају узор. Тиме што су најпре пропатили ради
јединства, заслужили су да постану узвишени сведоци вере. Из тог разлога они
представљају посебан ауторитет. Стога, нарочито од V века, њихове ће се речи
наводити на Саборима. Теодорит, после Кирила Александријског, саставља
антологије на ту тему. У делу "Еранисти" он пише: "Заиста, мора и планине их
бескрајно раздвајају, али даљина их не спречава да буду сложни: све их је, наиме,
водила иста благодат Духа. Могао бих још да ти наведем и речи славних
заштитника вере Диодора и Теодора. Видео би да су писали на исти начин као и
претходни." На другом месту каже: "Различити језици нису међу њих унели и
различита веровања, јер су они били врело благодат Духа и захватали воду са истог
извора" (Epist. 151; P.G. 83, 1141 D).
Међутим, ако је за Оце јединство Цркве пре свега јединство вере, оно се
мора и изразити повезивањем у љубави. Наравно, свака месна Црква, ????????,
пошто има апостолско наслеђе, јесте изворна Црква. Али, она не може да живи без
стварних веза са другим Црквама. Василије то истиче у свом "Писму епископима
приморским", то јест оним са острва у Егејском мору. Они су овако расуђивали:
"Живимо у приморју; до нас не досежу зла која погађају друге; какве бисмо
користи имали од заједништва (????????) са њима?" (Epist. 203, 3). У ствари, ове су
заједнице сматрале да ће се издвајањем заштити од заражавања новим грешкама.
Држале су се древних обичаја. 
Василије им је овако одговорио: "Бог је морем раздвојио острва од копна,
али је ујединио у љубави становнике острва са становницима копна. Имамо само
једног Господа, само једну веру, само једну наду. Чак иако сматрате да сте глава
свеколике Цркве, глава не може рећи ногама: нисте ми потребне... Што се нас тиче,
свесни смо своје слабости и тражимо вашу сарадњу (????????). Знамо да ћете нам,
мада нисте присутни телом, бити од велике користи, у најтежим приликама, због
помоћи које ће нам ваше молитве пружити... Иако бисмо ми, синови оних очева
који су утврдили да ће помоћу малих обележја (??????????), знамења (???????)
наших веза кружити с једног краја земље на други и да ће свако свакоме бити
суграђанин и рођак, како бисмо могли сада да се издвојимо из васељене
(?????????), зар се не бисмо стидели своје усамљености, зар не бисмо сматрали да
је штета раскидати јединство (???????)" (Epist. 203, 3).
Василије је овде изговорио једну реч чије бих богатство садржине хтео да
истакнем - реч ????????. Она потиче из Хипокритове медицине где означава радно
јединство делова и тиме има шире значење од речи ?????????. Григорије Ниски је
дивно објашњава: "Онај који зна да је Христос глава Цркве, нека пре свега
размишља о томе да свака глава има исту природу (???????) и исту суштину
(?????????) као и тело којим управља и да постоји усаглашеност (???????) сваког
уда са целином, јер се заједничким деловањем врши са-учествовање (?????????)
делова у односу на целину" (Perfect. Christ.; Jaeger 197). ???????? означава
неопходност сарадње главе и удова да би се обезбедило здравље целог тела. Али,
то јединство мора да добије и конкретан израз. Василије подсећа на обичај да се у
знак тог јединства деле мали "карактери", вероватно плочице са урезаним
натписом. На другом месту он још боље објашњава шта значи то општење међу
Црквама: "Питајте своје очеве, и они ће вам рећи да су ?????????, ако су и биле

5
раздвојене даљином, биле ипак иста Црква по осећањима и да их је водила иста
мисао. Сталне су биле везе међу народима; сталне посете у које су међусобно
одлазили свештеници; и сами су пастири један према другоме били надахнути
таквом љубављу да је свако свог колегу сматрао учитељем и водичем у служби
Божијој" (Epist. 204). Василије подсећа да је и он сам примио писма из Јерменије,
Ахаје, Илирије, Галије, Шпаније, Италије, Африке. Постоји јединство епископа на
целој земљи. Зашто се издвајати из те заједнице? Она се Василију чини тако
драгоценом да је, ако он сам представља сметњу, спреман да се уклони (Epist. 204,
7). 
Из ове Василијеве мисли закључујемо колико је важно општење међу
Црквама. Василије има обичај да се обраћа другим Црквама ради помоћи у невољи.
Зна се да је тражио помоћ од Атанасија и Петра Александријског. Све ово изражава
дубоку свест о томе колико је важна солидарност у заједници епископа у читавој
Цркви. Епископи треба да помажу онима који су у невољи. Василије овде показује
да је истински наследник традиције из првих векова. Знамо за преписке које су се
у II веку водиле поводом ускршње расправе. Евсевије нам је сачувао преписку са
краја II века, коју је Дионисије Коринћанин водио са критским и понтским
епископима о питањима као што је енкратизам. На крају III века имамо преписку
Дионисија Римског и Дионисија Александријског. У време Антиохијског сабора
262. године водиле су се многе преписке да би се решио спор око Павла
Самосатског. Епископска заједница представља тако један од најактивнијих
елемената црквеног живота у првим вековима. Зато се Василије непрестано позива
на њу. 
Он подсећа Дамаскина да је то помагање традиционално: "Ми тиме не
чинимо ништа нечувено, већ оно што је било уобичајено блаженим и побожним
људима у стара времена, посебно вама. Јер знамо, сећање на то се сачувало
захваљујући Оцима који су нам приповедали и писмима која се још чувају код нас,
да је блажени епископ Дионисије писао нашој кесаријској Цркви да помогне и
пошаље новац за откуп оне наше браће коју су (Персијанци) заробили... Ето зашто
се више не либимо да вам пишемо, да тражимо вашу заштиту, да вас преклињемо
да нам помогнете, да пошаљете неке од вас који саосећају са нама да призову
отпаднике и васпоставе пријатељство међу Црквама Божијим" (Epist. 70). 
Дакле, значајна црта црквених Отаца јесте то што нам показују да јерадосно
прихватање разлика, заједничко и искрено истраживање истине, братско општење у
љубави, успело да превазиђе поделе, које су могле да разбију јединство Христовог
тела. Уистину, рекли смо то на почетку наводећи Престижа (Prestige), садашње
стање је теже. Али, пример Отаца буди у нама наду да би запрепашћени свет могао
једнога дана препознати траг живога Бога у дивном призору обновљеног
јединства. 
 
 
 
са француског превео Јовица Микић