Џон Лок

(1632-1704)

Лок је рођен у адвокатској породици, недалеко од Бристола. У 20. години одлази на

Оксфорд, где с посебним афинитетом чита Беконова и Хобсова дела. Лок је наиме био секретар,
лекар и пријатељ лорда Шефтсберија, који је једно време био и канцелар Енглеске. Последњих 15
година живота преселио се из лондонске магле у Есекс, посветивши се филозофији. Иако је Џон
Лок био свестрана личност (лингвиста, природњак, лекар, дипломата) прославио се углавном као
филозофски писац. 1689. године објављује дело Писмо о толеранцији, којим започињање епохе
просветитељства. 1690. излази из штампе и познато дело Оглед о људском разуму. Позната су му
још и дела: Мисли о васпитању, Две расправе о грађанској влади и др.

Заснивање емпиристичке гносеолоије

Као несумњиво најпознатији представник нововековног емпиризма и оснивач

гносеологије као филозофске дисциплине, Џон Лок је и зачетник просветитељског покрета, јер
експлиците пише како „разум мора бити наш највиши судија и водич у свему”. И мада прихвата
Декартово истицање значаја разума у научном истраживању, Лок ипак одлучно одбацује његово
учење о урођеним идејама, славном поставком по којој ничег нема у разуму што претходно није
било у чулима: Nichil est in intellectu, quod antea non fuerit in sensu. Лок тврди: „На искуству се
заснива све наше знање”. Надаље, пошто не постоје урођене идеје, душа је tabulla rasa
(неисписана плоча).

Према Локовој емпиристичкој теорији идеја, идеје могу бити идеје сензације (добијене
преко чула, инспекцијом) и идеје рефлексије (добијене размишљањем, унутршњим искуством или
интроспекцијом). Обе врсте искуства дају само једноставне или просте идеје. Али постоје и
сложене, комплексне идеје: Дух прави те идеје од простих. - Досад смо испитивали оне идеје
које дух прима сасвим пасивно: то су већ поменуте просте идеје, добивене осетом или
рефлексијом. Дух не може ни једну од њих створити сам, у њему не може бити ничега што се
не би састојало искључиво од тих простих идеја. У току примања свих простих идеја дух је
потпуно пасиван, али затим он врши разне радње којима из простих идеја, као материјала и
основе свега осталог, прави друге. Постоје три главне радње духа којима он делује на просте
идеје: 1) Комбиновање више простих идеја у једну сложену; тако се праве комплексне идеје; 2)
Довођење у везу двеју идеја, било простих било сложених, и постављање једне поред друге,
тако да обе видимо одједанпут, али их не спајамо у једну; тако се добијају све идеје релација
(односа); 3) Одвајање једне идеје од свих других које је прате у њеном реалном постојању; то се
зове апстраховање и тако се добивају све опште идеје. Лок, Оглед о људском разуму I, стр. 95.

У вези с њима је и Локово гносеолошко учење о примарним и секундарним квалитетима.

Подстицај за ову дистинкцију Лок је вероватно добио из неких Демокритових фрагмената и неких
Декартових теза. При томе, идеје примарних квалитета су оне које потичу од самих реалних
објеката, а стичу се преко свих чула и рефлексије: величина, облик, број, положај, кретање,
мировање и сл. А идеје секундарних квалитета су „субјективне”, тј. настају деловањем примарних
квалитета ствари на појединачна чула, на пример: боје (на чуло вида), звукови (на чуло слуха),
тврдо-меко и/или хладно-топло (на чуло додира) итд. То ми заправо описујемо како нешто делује
на наш чулни апарат. Тако, док се сви слажу да је лубеница округла и тешка 8,5 кг (примарни
квалитети) - за неке је слатка, за друге киселкаста, за треће горачи и сл. (секундарни квалитети).
Значајна карактеристика Локове емпиристичке теорије идеја јесте то да тек активирањем разума
могу настати сложене или комбиноване идеје, као на пример: идеја простора, времена,
супстанције, релације и сл. Најзад, оваква гносеологија и 30 теорија условиле су тзв.
асоцијационистичку психологију и педагогију, према којој су људи производ васпитања и
друштвених околности.

Либералистичка политичка филозофија

Скоро независно од своје емпиристичке теорије идеја, Џон Лок је у својим списима Две
расправе о влади и Писма о толеранцији, формулисао основна начела либералистичке политичке
филозофије: индивидуализам, поделу власти и толеранцију. Насупрот Хобсу, Лок тврди да
суверенитет не припада појединцима (макар они и краљеви били), већ народима. Надаље, осим
безбедног живота и неповредивости имовине, добра грађанска држава мора обезбедити и
слободу мишљења и вероисповести. Наиме, иако један од зачетника нововековног
просветитељства, Лок сматра да сваки човек верује у неко божанство, па се сходно томе, залаже
за признање и равноправност свих религија. Џон Лок је изричито против апсолутистичке
владавине. Он се залаже за поделу власти, и то на законодавну (парламент, скупштина) и извршну
(влада и краљ).