PRINCIP EKONOMIJE ELEKTRIČNE ENERGIJE: REGULACIJA I

DEREGULACIJA
Geoffrey Rothwell and Tomas Gomez. January 2003.

VEŽBANJA POGLAVLJE 5: Konkurentna tržišta električne energije

VEŽBE:

5.1 Determinisanje otpremanja na Pooloco tržištu

Tabela 5.1 predstavlja ponude koje operater tržišta dobija od proizvođača da bi se
usaglasila projektovana potražnja od 1000 MW, određivanje koji proizvođač bi trebalo da bude po
rasporedu i početna cena tržišta.

Tabela 5.1. Ponude proizvođača

Proizv. Količina(MW) Cena($/MWh)
A1 250 10
A2 100 16
A3 100 21
A4 50 30
B1 200 12
B2 50 21
B3 50 24
C1 150 14
C2 100 20
C3 100 25
D1 200 23
E1 50 22
5.2. Određivanje otpremanja zasnovanog na fizički bilateralnim ugovorima

Tabela 5.2 predstavlja fizičke količine ugovorene između kupca i prodavca sa utvrđenom
snagom i trajanjem. Ukoliko ugovori sa firmama imaju prioritet otpremanja nad ne-firminim
ugovorima, i dugoročni ugovori imaju prioritet nad kratkoročnim ugovorima, određuje se koja
transakcija bi trebalo da bude na redu od strane sistemskog operatera u sledećem satu kada je
projektovana potražnja 1.000 MW. Ukoliko bi ugovorene cene određivale prioritet u otpremanju,
kao na Poolco tržištu, koji bi bili primarni ugovori I koja bi bila tržišna cena? Zbog ekonomske
efikasnosti, pretpostavka da je potražnja neelastična i da je tržište konkurentno (ugovorene cene
odražavaju prave marginalne cene proizvodnje), koliki se gubi od socijalnog blagostanja zbog
bilateralne trgovine u poređenju sa centralizovanim tržištem?

Tabela 5.2. Bilateralni ugovori

Proizvođač Distributer Količina Firma ili Trajanje Cena
(prodavac) (kupac) (MW) ne-firma (sati) ($/MWh)
E c 200 F 18 12
A g 150 N 24 20
M a 100 F 24 16
B f 100 N 4 10
D d 150 F 48 25
F a 250 F 48 14
L k 50 N 16 27
C e 100 F Ne 13
G h 50 N 4 15

5.3. Tržišni prihodi proizvođača i dugoročna ravnoteža kapaciteta

Ako uzmemo u razmatranje sistem sa 6.000 sati godišnje koji nije u vršnom opterećenju i
2.000 sati u vršnom opterećenju, odgovarajuće funkcije potražnje su:
𝑄
 𝑃𝑜𝑓𝑓𝑝𝑒𝑎𝑘 = 25 − (1000 ), i
𝑄
 𝑃𝑝𝑒𝑎𝑘 = 65 − (1000 ),

pri čemu je P cena ( $/MWh ) a Q je količina ( MWh).

Sistem proizvodnjea sastoji se od dve vrste proizvođača (svaka jedinica 100 MW)

 Proizvođač tip l: Totalni kapacitet je 10.000 MW, marginalna cena je 15 $/MWh,

a fiksna cena po MW je 70.000 $/godišnje.
 Proizvođač tip ll: Totalni kapacitet je 10.000 MW, marginalna cena je 22 $/MWh,
a fiksna cena po MW je 56.000 $/godišnje
 (1) Izračunati kratkoročnu nabavku i ravnotežu potražnje kada nije u vršnom i kada je u
vršnom opterećenju.
(2) Izračunati neto godišnje prihode po MW za svaki tip proizvođača: prvo, pod
pretpostavkom da je poslednja prihvaćena ponuda određuje tržišnu cenu; a drugo, pod
predpostavkom da potražnja formira tržišnu cenu.
(3) Izračunati, koja bi trebalo da bude konfiguracija kapaciteta sistema da bi se osigurala
dugoročna ravnoteža, ukoliko potražnja određuje tržišnu cenu. Treba obratiti pažnju na
to da na konkurentnom tržištu sa slobodnim ulazom i izlazom, neto godišnji prihodi
(nakon plaćanja kapitalnih i ne kapitalnih ulaza) za svakog proizvođača bi bili jednaki
nuli. Proizvođači su u stanju da tačno pokriju svoje fiksne troškove kratkoročnim
operativnim profitom, tako da nema potrebe za podsticajem za ulaz ili izlaz.

5.4. Profiti proizvođača sa i bez ugovora o razlikama

Proizvođači sa kapacitetom od 150 MW i marginalnom cenom od 20$/MWh prodaju svoju
energiju ponudama na Poolco tržištu. Prošlogodišnje kliring cene na tržištu su bile 50$/MWh
tokom vršnog opterećenja (25% od ukupnog perioda), 30$/MWh tokom konstantnog opterećenja
(50% celokupnog perioda) i 10$/MWh ispod konstantnog opterećenja (25% od ukupnog perioda).

(1) Ukoliko je totalni kapacitet proizvođača dostupan tokom cele godine, izračunati
,,varijabilne profite’’ (prihodi minus marginalni troškovi, ignorišući fiksne
troškove) koje bi proizvođač ostvario od prodaje energije snabdevaču ukoliko bi
ponuda bila usklađena prema krajnoj ceni.
(2) Na osnovu toga, proizvođač pravi ugovor o razlikama (CFDs) sa potrošačem za
ovu godinu ugovarajući konstantnu količinu od 100 MW po ceni od 30 $/MWh.
Međutim, ovogodišnje najviše i najniže tržišne cene (zahvaljujući višku
hidroelektričnih resursa) bile su ograničene na 35$/MWh i 25$/MWh. Izračunati
ovogodišnje varijabilne profite. Koliko bi se ovi profiti promenili ukoliko
proizvođač ne bi napravio ugovor?
(3) Uzimajući u obzir isti ugovor, sada predpostavimo da najviše I najniže tržišne cene
se povećaju na 55$/MWh i 35$/MWh.Sledeće, izračunajte varijabilne profite
proizvođača ukoliko se raspoloživi kapacitet proizvođača smanji na 75MW tokom
cele godine. Kako će se ovi profiti menjati ukoliko proizvođač ne bi napravio
ugovor?

5.5. Izračunavanje vrednosti ekspanzije prenosa između dve zone

Dve zone A i B nisu električno povezane. Zona A ima potražnju od 3400 MW i krivu
ponude koja se povećava za 0,01$/MWh za svaki proizvedeni MWh. Početna cena na tržištu u
zoni A je 34$/MWh (tačka gde se krive ponude i potražnje presecaju na slici 5.4). Zona B ima
potražnju od 2300MW, i krivu proizvodnje koja se povećava za 0,02$/MWh na svaki proizvedeni
MWh. Početna cena na tržištu u zoni B je 46$/MWh (videti sliku 5.5). Ovde je potražnja potpuno
neelastična, na primer tamo gde ne postoji ponuda od potraživačke strane.

Studija ekspanzije prenosa proučava ekonomsku fleksibilnost veze između A i B.

Pretpostavke studije su:

(1) Međusobna veza će biti izgrađena vodovima od 230kV,

(2) Svaki vod 230kV ima kapacitet prenosa od 300MW i troškove investicije od
110000$/km,
(3) Razdaljina između A i B je 150km,
(4) Očekivano trajanje opreme je jednako tridesetogodišnjem periodu pozajmice,
(5) Realna rata popusta je 10%,
(6) Veza bi radila na maksimalnom kapacitetu transfera tokom 980 sati godinišnje pri
čemu su uslovi proizvodnje i potražnje u zonama A i B prema gore navedenom.

Pod ovim pretpostavkama, levelizovani trošak po MW/h veze između A i B jednak je

6$/MWh (videti poglavlje 3 za izračunavanje levelizovanog troška investicije).

(1) Odredi optimalni kapacitet prenosa voda.

(2) Ukoliko su jedino linije od 300MW tehnički fleksibilne za dalekovode između A
i B, odrediti koliko takvih linija (od 300MW svaka) može biti ekonomski
opravdano.
(3) Izračunaj dobit koju bi učesnici na tržištu (proizvođač A i B i kupac A i B) ostvarili
od nove veze. Višak koji ostvari proizvođač je jednak prihodima manjim od date
krajnje cene snabdevanja. Potrošački višak se dobija kao razlika između onoga što
je potrošač spreman da plati (sa neelastičnom potražnjom, ova vrednost je
postavljena visoko, na primer 250$/MWh) i tržišne cene (Pogledaj Poglavlje 2 za
definiciju i izračunavanje potrošačkog i proizvođačog viška). Izračunaj zakupninu
koju je dobio vlasnik veze. Da li je zakupnina dovoljna da isplati sve troškove
investiranja? Napraviti moguću šemu zasnovanu na dobiti učesnika na tržištu, da
bi odvojili investicione troškove koji nisu povraćeni od zakupnine.
 Slika 5.4. Kriva proizvodnje (SA) i neelastična potražnja (DA) u zoni A

Slika 5.5 Kriva proizvodnje (SB) i neelastična potražnja (DB) u zoni B

5.6. Izračunavanje nodalnih cena u sistemu sa 3 čvora

Prenosni sistem predstavljen na slici 5.6 povezuje
 Proizvođača 1 sa marginalnim cenama proizvodnje od 25$/MWh i kapaciteta
1500MW,
 Proizvođača 2 sa marginalnim cenama proizvodnje od 45$/MWh i kapaciteta
750MW, i
 Opterećenje 3 od 1200 MW
 Tri voda nemaju gubitke i imaju jednaku dužinu i otpornost i imaju maksimalni kapacitet
prenosa 1000 MW svaka. Da bi smo transportovali snagu iz jednog čvora u drugi, paralelnim
putanjama protok u svakoj putanji je obrnuto proporcijalan otporu putanje. Što znači, da ako je
otpor jedne grane duplo veći od otpora druge grane, protok snage na grani sa manjim otporom bi
imao duplo veći protok od grane sa većim otporom. (radi se o otporu na koji nailazi protok snage
u putanji). Izračunajte cene energije u tri prenosna čvora, na primer nodalne cene, u sledećoj
situaciji (zapamtite da se nodalne cene izračunavaju u svakom čvoru sistema, kao minimalno
uvećanje celokupnog sistema krajnje cene pri snabdevanju povećane potražnje kod konkretnog
čvora).

(1) Svi proizvodni kapaciteti su dosputni.

(2) Kapacitet proizvođača broj 1 se smanjuje na 900 MW zbog prinudnog prekida rada.
(3) Svi proizvodni kapaciteti su dosputni ali prenosni kapaciteti grane između čvora 1
i 2 se smanjuje na 300MW. Takođe, izračunajte trošak zbog zagušenja voda.

Slika 5.6. Prenosni sistem sa tri čvora

REŠENJA VEŽBANJA:

5.1. Određivanje rešenja na Poolco tržištu

Po rasporedu proizvođač sa najnižom cenom ponuđuje prvi a onda sledi sledeći najniži dok
potažnja ne bude pokrivena. Tako da tržišni opretarer preuređuje tabelu 5.1 od najniže do najviše
ponuđene cene. Tabela 5.3 predstavlja ponudu.

Tabela 5.3. Ponude proizvođača poređane od najniže do najviše cene.

Proizvođač Količina (MW) Akum. kol. (MW) Cenа ($/MWh)
A1 250 250 10
B1 200 450 12
C1 150 600 14
A2 100 700 16
C2 100 800 20
B2 50 850 21
A3 100 950 21
E1 50 1000 22
D1 200 1200 23
B3 50 1250 24
C3 100 1350 25
A4 50 1400 30

U tabeli 5.3 poslednja jedinica koja ispunjava zahtev je E1. Njena ponuđena cena je jednaka
22$/MWh, što dostiže početnu cenu tržišta. Proizvođači D1, B3, C3 i A4 nisu prihvaćeni.

Referenca: Vežba se oslanja na Fox-Penner, P. Electric Utility Restructuring: A Guide to the

Competitive Era, 1st ed. (Public Utilities Reports, Inc., April 1997) (pp. 188).
5.2. Određivanje rešenja na osnovu bilteralnog ugovora
Prema pravilima o prioritetu zasnovanim na firmama i dužini trajanja ugovora, operater
sistema dostavlja prioritetne narudžbine koje su predstavljene u tabeli 5.4. U toj tabeli najviši
dispečerski prioritet je predstavljen sa 1, a najniži prioritet 6.
U tabeli 5.4 poslednji ugovori koji zadovoljavaju potražnju od 1000 MW su ugovori B-f i
G-h sa istim prioritetom. Operater sistema bi trebao da odbaci najniže ugovore, zato što je
potražnja bila niža nego što je očekivano. Uobičajeno pravilo za aukcije, je da se proporcijonalno
dodeli neophodo snabdevanje među vezanim dobavljačima, kada snabdevanje prevazilazi
potražnju. U ovom slučaju 100 MW bi bilo dodeljeno između ugovarača B-f (100 MW) i G-h (50
MW). Ugovor B-f bi bio zadužen za 66,7 MW a ugovor G-h za 33,3 MW.
Ako bi ugovori bili zaduženi prema cenama, dobavljačka kriva bi bila kao u tabeli 5.5.

Tabela 5.4. Ugovori po redosledu prioriteta

Proizvođač Oblast Prioritet
F a
D d
M a
E c
A g
L k
B f
G h
C e
Količina (MW) Akum.kol (MW)
1 250 250
1 150 400
2 100 500
3 200 700
4 150 850
5 50 900
6 100 1.000
6 500 1.050
van 0 1.050

Tabela 5.5 Ugovori po redosledu cena

Proizvođač Oblast Cena Količina (MW) Akum.kol (MW)
B f 10 100 100
E c 12 200 300
C e 13 Van 300
F a 14 250 550
G h 15 50 600
M a 16 100 700
A g 20 150 850
D d 25 150 1.000
L k 27 50 1.050
 Jedini ugovor koji ne bi bio dodeljen je L-k. Početna cena na tržištu bi bila 25$/MWh koja
bi bila određena poslednjom transakcijom.
Poređenjem tabela 5.4 i 5.5, bilateralna trgovina ne uzima 33,3MW po ceni od 10$/MWh,
i 16,7MW sa ugovora G-h po ceni od 15$/MWh, ovi MW se zamenjuju sa 50MW sa ugovora L-
k po 25$/MWh. Socijalno blagostanje se izračunava tako što se suma potrošačkog viška sabere sa
proizvođačkim viškom (videti Poglavlje 2 za detalje). Pod bilateralnom trgovinom, 50MW
ugovora L-k predstavlja socijalno blagostanje (potrošački višak) od (h-27)$/MWh*50MW, ovo
je zamenjeno socijalnim blagostanjem (potrošački višak + proizvođački višak) od [(h-10)$/MWh*
33,3MW+ (h-15)$/MWh*16,6MW]. Ovde h visoka vrednost dodeljena na cenu koju je potražnja
spremna da plati. Tako je gubitak socijalnog blagostanja povezan sa bilateralnom trgovinom
obzirom na centralizovanu trgovinu je

[(h-10) $/MWh* 33,3MW + (h-15)$/MWh* 16,6MW ] - [(h-27)$/MWh* 50MW] =

27$/MWh*50MW-10$/MWh* 33,3MW-15$/MWh*16,6MW= 766,7$/h

Referenca: Ovo vežbanje se bazira na Fox-Penner (1997, pp 192).

5.3. Tržišni prihodi proizvođača i dugoročna ravnoteža kapaciteta
5.3.1. Kratkoročno snabdevanje i uravnoteženost potražnje u periodu najveće i najniže potrošnje

Za vreme niže potrošnje, potražnja, data funcijom potražnje

𝑄
𝑃𝑜𝑓𝑓𝑝𝑒𝑎𝑘 = 25 − ( )
1000
je snabdevena totalnim kapacitetom (10 000MW) proižvođača tip 1 od 15$/MWh. U satima
najveće potražnje, potražnja, data funkcijom potražnje

𝑄
𝑃𝑝𝑒𝑎𝑘 = 65 − ( )
1000
zauzima potpuni kapacitet proizvođača oba tipa (20 000 MW) i tržište se formira na 22$/MWh
ako je prihvaćena poslednja ponuda proizvođača ona koja formira tržišnu cenu. Inače, ako cenu
formira ponuda potraživača, tržište se formira na 45$/MWh. To može da se vidi na slici 5.7 gde
potražnja u vreme niže potrošnje preseca krivu snabdevanja pri ceni od 15$/MWh i količinu od 10
000 MW. Vrh potražnje je veći od vrha snabdevanja. Tako da jedno od rešenja je 45$/MWh za
količinu od 20 000 MW.

Slika 5.7. Kratkoročna tržišna ravnoteža u vršnim i ne vršnim satima

5.3.2. Neto godišnji prihodi po MW za svaki tip proizvođača

Ako pretpostavimo da poslednja prihvaćena ponuda proizvođača formira tržišnu cenu,

onda se godišnji neto prihodi izračunavaju na sledeći način.
 Godišnji neto prihodi po MW Proizvođača tip I =
6000h (15-15)$/MWh + 2000h ( 22-15 )$/MWh – 70000$/MW = -56000$/MW
  Godišnji neto prihodi po MW Proizvođača tip II =
2000h (22-22)$/MWh – 56000$/MW = - 56000$/MW
Kao što je prikazano u odeljku 5.2.1.1, ukoliko je svakom proizvođaču isplaćena
marginalna cena za energiju u svakom periodu, oni će imati manjak u iznosu fiksne cene po jedinici
kapaciteta. U našem primeru, vršna proizvodnja je proizvođač tipa II, i oba proizvođača će imati
manjak od 56000$/MWh. Sa druge strane ukoliko je tržišna cena uslovljena ponudom potražioca,
onda će godišnji neto prihod biti izračunat kao
 Godišnji neto prihodi po MW Proizvođača tip I =
6000h (15-15)$/MWh + 2.000h (45-15)$/MWh – 70.000$/MW = -10000$/MW
 Godišnji neto prihodi po MW Proizvođača tip II =
2000h (45-22)$/MWh – 56000$/MW = -10000$/MW
Oba tipa proizvođača nisu u stanju da pokriju njihove fiksne troškove. Ovo će
prouzrokovati ispad kapaciteta proizvođača i buduću stalnu potražnju.

5.3.3. Konfiguracija kapaciteta sistema za osiguravanje dugoročne ravnoteže

Pod dugoročnom ravnotežom, godišnji neto prihodi za svakog proizvođača bi bili jednaki
nuli. Proizvođči bi mogli tačno da pokriju svoje fiksne troškove sa kratkoročnim operativnim
profitom i onda ne bi bilo potrebe za ulaz ili izlaz. Stoga sledeće dve jednačine su zadovoljene

 Godišnji neto prihodi po MW Proizvođača tip I =

6000h (Poffpeak – 15)$/MWh + 2000h (Ppeak – 15)$/MWh - 70000$/MW = 0
 Godišnji neto prihodi po MW Proizvođača tip II =
2.000 h (Ppeak - 22)$/MWh – 56000$/MW = 0
Iz poslednje jednačine dolazimo do zaključka da je Ppeak = 50$/MWh, i zamenom ove
vrednosti u prvoj jednačini dolazimo do toga da je Poffpeak = 15$/MWh. Uzevši u obzir
odgovarajuću funkciju potražnje, nova konfiguracija kapaciteta je sledeća.
Za vreme sati najveće potrošnje,
Ppeak = 65 – ( Q/1000 ) = 50 => Q = 15000MW

pun kapacitet proizvođača oba tipa proizvođača je jednak 15000MW. Tako zaključujemo da je
pun kapacitet proizvođača opao sa 20000MW na 15000MW. Za vreme potrošnje van vršne,
Poffpeak = 25 – ( Q/1.000 ) = 15 => Q = 10000MW

potražnja van vrhunca je snabdevena sa 10000 MW proizvođača tipa I za 15$/MWh. Kao

posledica, za vreme dugoročne ravnoteže, kapacitet proizvođača tipa II smanjuje se sa 10000 MW
na 5000 MW, dok kapacitet proizvođača tipa I ostaje na 10000 MW.

Referenca: Dugujemo zahvalnost za pomoć u pisanju, profesoru Shmuel Oren sa Kalifornijskog

univerziteta, Berkli.
5.4. Profiti proizvođača sa i bez ugovora o razlikama
5.4.1. Promenljivi profiti bez ugovora o razlikama

Promenljivi profiti proizvođača se proračunavaju kao razlika prihoda cene na tržištu i

promenljive cene proizvodnje. U matematičkom smislu,

𝜋𝑖𝑑 (𝑝) = 𝑄𝑖𝑑 (𝑝) × (𝑝 − 𝑀𝐶 ) , gde je

𝑝 – cena na tržištu,
𝜋𝑖𝑑 (𝑝) – promenljivi profiti proizvođača 𝑝 u periodu i dana d,
𝑄𝑖𝑑 (𝑝) – količina proizvodnje koja je isplanirana po ceni 𝑝 u periodu i dana d, prema ponudi
dostavljenoj od proizvođača, i
𝑀𝐶 – marginalni trošak proizvodnje jednog MWh (pretpostavlja se da je konstantan).

Ovde, promenljivi profiti su izračunati u nastavku.

(1) Za vršne vrednosti po (p) satima, proizvođač ponuđuje čitav kapacitet po marginalnoj ceni,
pa je 𝜋𝑝 = 150𝑀𝑊 ∗ (50 − 20)$⁄𝑀𝑊ℎ = $4,500/ℎ .
(2) Za konstantne vrednosti po (f) satima proizvođač ponuđuje svoj čitav kapacitet po
marginalnoj ceni, pa je 𝜋𝑓 = 150𝑀𝑊 ∗ (30 − 20)$⁄𝑀𝑊ℎ = $1,500/ℎ .
(3) Za umanjene vrednosti po (v) satima, proizvođač ponuđuje svoj čitav kapacitet po
marginalnoj ceni , međutim nije prihvaćena jer je ponuđena cena $20/MWh veća od
rezultantne cene tržišta od $10/MW, pa je 𝜋𝑣 = 0.
Stoga, ukupni godišnji profit je

𝜋 = 8760ℎ ∗ $(0.25 ∗ 4,500 + 0.5 ∗ ,1500)⁄ℎ = $16.425.000.

Naravno, ukupni profiti bili bi jednaki razlici promenljivih profita i fiksnih troškova.

5.4.2. Varijabilni profiti sa ugovorom o razlikama

Ugovor o razlikama (CfD) garantuje cenu i kvantitet između proizvođača i kupca i štiti
proizvođača od niskih profita u slučaju manjih od očekivanih cena na tržištu, i takođe štiti kupca
od visokih cena u slučaju viših od očekivanih cena na tržištu.
Pod ugovorom, varijabilni profiti proizvođača su izračunati kao profiti ciljanog tržišta
(prihod po tržišnoj ceni umanjen za vrednost proizvodnih troškova, tj. profiti bez ugovora) minus
kompenzacija koju proizvođač mora da prosledi kupcu ako je cena na tržištu veća nego cena
definisana ugovorom, ili obrnuto kad je cena na tržištu niža:
𝜋𝑖𝑑 (𝑝) = 𝑄𝑖𝑑 (𝑝) × (𝑝 − 𝑀𝐶 ) − (𝑝 − 𝑃𝐶𝑖𝑑 ) × 𝑄𝐶𝑖𝑑 , gde su

𝑃𝐶𝑖𝑑 – ugovorna cena za period opterećenja i dana d

𝑄𝐶𝑖𝑑 – ugovorni kvantitet za period opterećeja i dana d.
 Ova jednačina može se napisati i kao:
𝜋𝑖𝑑 (𝑝) = (𝑄𝑖𝑑 (𝑝) − 𝑄𝐶𝑖𝑑 ) × (𝑝 − 𝑀𝐶 ) + (𝑃𝐶𝑖𝑑 − 𝑀𝐶 ) × 𝑄𝐶𝑖𝑑 ,

Ovde, drugi sabirak tj, ((𝑃𝐶𝑖𝑑 − 𝑀𝐶 ) × 𝑄𝐶𝑖𝑑 ) predstavlja fiksni ex-ante profit pre prodaje jer on
zavisi jedino od ugovora. Ovi profiti se mogu odrediti kao:

𝜋0 = $(30 − 20)⁄𝑀𝑊ℎ ∗ 100𝑀𝑊 = $1.000/ℎ.

Prvi sabirak varijabilnih profita tj. (𝑄𝑖𝑑 (𝑝) − 𝑄𝐶𝑖𝑑 ) × (𝑝 − 𝑀𝐶 ), zavisi od zahteva tržišta i da li
strategija ponude proizvođača može uticati na obračunske tržišne cene. Pretpostavljamo da se ovo
ne dešava i da na profite ne utiče strategija licitiranja. Tako da ovi profiti se izračunavaju kao:

(1) Za vršne vrednosti po satima, proizvođač ponuđuje svoj totalni kapacitet od 150MW po
marginalnoj ceni od $20/MWh, što je prihvatljivo jer je tržišna cena $35/MWh, pa je 𝜋𝑝 =
(150 − 100)𝑀𝑊 ∗ $ (35 − 20)⁄𝑀𝑊ℎ = $750/ℎ (podsetimo se da je ugovorni kvantitet
100MW).
(2) Za konstantne vrednosti po satima, proizvođač ponuđuje svoj totalni kapacitet po
marginalnoj ceni, pa je 𝜋𝑓 = (150 − 100)𝑀𝑊 ∗ $ (25 − 20)⁄𝑀𝑊ℎ = $250/ℎ.
(3) Za umanjene vrednosti po satima, proizvođač ponuđuje svoj totalni kapacitet po
marginalnoj ceni, ova proizvodnja nije prihvaćena jer je ponuđena cena $20/MWh veća od
rezultujuće tržišne cene od $10/MWh pa je 𝜋𝑣 = (0 − 100)𝑀𝑊 ∗ $ (10 − 20)⁄𝑀𝑊ℎ =
$1.000/ℎ. Primetimo da se ovi rezultati mogu shvatiti na sledeći način. Zbog ugovora,
proizvođač kupuje iz fonda 100MW po ceni od $10/MWh i prodaje po ugovornoj ceni
$30/MWh. To je bolja solucija nego da proizvede 100MW za $20/MWh. Stoga, varijabilni
profit u ovom slučaju je 100MW*$(30-10)/MWh=$2,000/h tj. 𝜋𝑣 + 𝜋0 = (1.000 +
1.000)$/ℎ .
Ukupni godišnji profit je:

𝜋 = 8.760 ∗ (0.25 ∗ 𝜋𝑝 + 0.5 ∗ 𝜋𝑓 + 0.25 ∗ 𝜋𝑣 + 𝜋0 )

= 8.760ℎ ∗ $(0.25 ∗ 750 + 0.5 ∗ 250 + 0.25 ∗ 1.000 + 1.000)ℎ
= $13.687.500

Ukoliko proizvođač nije ispunio ugovorne obaveze u periodu niskih cena, profit bi bio:

𝜋 = 8.760ℎ ∗ $(0,25 ∗ 2.250 + 0,5 ∗ 750ℎ) = $8.212.500

Dakle, ugovorom se proizvođač ograđuje o 100MW proizvodnje po manjim cenama od

očekivanih. U suprotnom isto važi: profit proizvođača je prigušen ugovorom ukoliko bi cene tržišta
bile veće od očekivanih. Međutim, bitno je istaći da je glavni cilj ovih ugovora minimizacija rizika
u različitim situacijama, o trošku viših profita koji se ne bi realizovali u željenim uslovima.
Primetimo da ukoliko bi kvantitet u ugovoru bio 150MW umesto 100MW, postojalo bi
veće ograničenje i profit proizvođača bi porastao u odnosu na ugovorenih 100 MW. Tako bi profit
bio jednak $16,425,000; s tim da bi ugovor pružio totalno ograničenje na niske tržišne cene.
5.4.3. Varijabilni profiti ugovorenih razlika, više cene od očekivanih i kvantitet izvan granica
ugovorenog

Fiksni deo profita nastavlja da bude $1.000/h kao što je prethodno izračunato.Varijabilni
deo se dobija u nastavku.

(1) Za vršne vrednosti po satima, proizvođač ponuđuje svoj totalni kapacitet po marginalnoj
ceni, pa je 𝜋𝑝 = (75 − 100)𝑀𝑊 ∗ $ (55 − 20)⁄𝑀𝑊ℎ = −$875/ℎ (jer je kapacitet
ograničen na 75MW).
(2) Za konstantne vrednosti po satima, proizvođač ponuđuje svoj totalni kapacitet po
marginalnoj ceni, pa je 𝜋𝑓 = (75 − 100)𝑀𝑊 ∗ $ (35 − 20)⁄𝑀𝑊ℎ = −$375/ℎ.
(3) Za umanjene vrednosti po satima, proizvođač ponuđuje svoj totalni kapacitet po
marginalnoj ceni, ali ona nije prihvatljiva, pa je 𝜋𝑣 = (0 − 100)𝑀𝑊 ∗
$ (10 − 20)⁄𝑀𝑊ℎ = $1.000/ℎ. Kako je objašnjeno u prethodnom delu, u ovim satima
proizvođač ne proizvodi energiju. On kupuje ugovoreni kvantitet, 100MW, sa tržišta po
ceni od $10/MWh i prodaje kupcu po ugovorenoj ceni od $30/MWh. Stoga je 𝜋𝑣 + 𝜋0 =
$2.000/ℎ .
Ukupni godišnji varijabilni profit je
𝜋 = 8.760ℎ ∗ $(−0,25 ∗ 875 − 0,5 ∗ 375 + 0,25 ∗ 1.000 + 1.000)ℎ = $7.391.250.
Ukoliko proizvođač nije napravio ugovor, profit bi bio:
𝜋 = 8,760ℎ ∗ $(0.25 ∗ 2,625 + 0.5 ∗ 1,125)ℎ = $10,676,250
Kada su cene veće od očekivanih, proizvođač ne ostvaruje veću dobit pod ugovorom.To
znači da bi proizvođač stekao veću zaradu bez nego pod ugovorom. Uz to, kada je ugovorni
kvantitet veći nego dostupna proizvodnja, situacija je još gora jer proizvođač mora da kupi razliku
između ugovorenog kvantiteta i proizvodnog kapaciteta po većoj ceni I proda je kupcu po
ugovorenoj ceni, pri čemu nije na dobitku.
Naredna tabela sumira varijabilnu dobit proizvođača pod ugovorom u različitim
situacijama. Analizirane su dve varijable, priraštaj tržišnih cena (p) uzimajući u obzir ugovorene
cene (PC), i dostupni kapacitet proizvodnje (Q) uzimajući u obzir ugovoreni kapacitet (QC).
Kvantitet u zagradama predstavlja razliku između ugovorenih profita i profita koji bi se dobili iz
pogona bez ugovora.

Tabela 5.6. Profiti sa ugovorom u hiljadama dolara (Razlike u profitima sa i bez ugovora)
p<PC p=PC p>PC
Q<QC 9.581,25 8.212,5 7.391,25
(75<100)MW (5.475) (0) (-3.285)
Q=QC 10.950,0 10.950,0 10.950,0
(100=100)MW (5.475) (0) (-3.285)
Q>QC 13.687,5 16.425,0 18.067,5
(150>100)MW (5.475) (0) (-3.285)
 Iz ovog primera mogu se izvesti sledeći zaključci

 Ugovorne razlike ograđuju profit proizvođača na cene ne niže nego što su tržišne.
 Ugovorne razlike ne dozvoljavaju proizvođaču veći profit od očekivanih viših tržišnih
cena, proizvođač postiže višak profita od kupca preko upravo ugovornih razlika.
 Ukoliko je kapacitet proizvodnje jednak kapacitetu koji je dogovoren u ugovoru, ostvarena
je totalna zaštita od varijacija tržišnih cena. Kapacitet obuhvaćen ugovorom objašnjava se
kao parcijalna zaštita. Totalna zaštita je omogućena za ugovoreni kapacitet; ostali kapacitet
može se smatrati kao proizvodnja van ugovorenih razlika.
 Ukoliko je proizvođač realizovao veći kapacitet nego što je definisan ugovorom, niže od
očekivanih tržišnih cena omogućavaju veće profite, pa to podstiče smanjenje cena na
tržištu: proizvođači ponuđuju cene niže nego što su njihovi marginalni troškovi, npr kada
nude negativne cene.
5.5. Proračun vrednosti ekspanzije prenosa između dve zone
5.5.1. Optimalni kapacitet prenosa

Pošto su cene energije niže u A nego u B, međusobna konekcija može doneti dobit
potrošačima u B koji bi mogli da kupe jeftiniju energiju od proizvođača u A. Okretanjem grafika
5.5. zone B za 180 stepeni i superponiranjem na grafik 5.4. dobijamo grafik 5.8. koji predstavlja
skup obe zone A i B. Potrebno je naglasiti, zbog nefleksibilnosti, da zbir ukupne potražnje u A
(3,400MW) i ukupne potražnje u B (2,300MW) mora biti isporučen. Grafik 5.8. se koristi da se
utvrde novi tržišni uslovi bilansa onda kada je ostvarena interkonekcija između A i B. Primera
radi, ako je proizvodnja u A povećana za 200MW, proizvodnja u B mora biti smanjena 200MW,
jer je ukupna potražnja konstantna. Ova vrednost snage od 200MW će ići iz A u B preko
interkonekcije tj. potražnja od 200MW u B koja se ranije potraživala od B sada dolazi iz
proizvodnje u A. Ravnoteža cena na tržištu je dobijena onamo gde nova kriva potražnje seče krivu
ponude A (vidi 5.8.) 3,400+200=3,600MW (cena u A je jednaka $42/MWh). Ukoliko ne postoji
ograničenje prenosa između A i B, tj kada su A i B povezane u beskonačnom kapacitetu,
zanemarivanem gubitaka prenosa, zone A i B bi se integrisale u jedno tržište. Na ovom tržištu bi
se cene energije definisale pomoću preseka kriva ponude na grafiku 5.8. tj $38/MWh. Obe zone
bi imale iste cene. U ovoj situaciji, marginalne cene obe proizvodnje bi bile $38/MWh, i potraženih
400MW iz B (od 2,300 do 1,900MW) bi bile isporučene od strane proizvodnje u A (koja bi se
povećala sa 3,400 na 3,800MW), što predstavlja idealnu interkonekciju sa tokom od 400MW iz A
u B.

Slika 5.8. Krive proizvodnje SA i SB I agregirana potražnja u zonama A i B

Optimalna investiciona transmisija uključuje balans između dobiti proizašle iz uštede pri
radu i troškova investicije. Veći kapaciteti transfera će doneti veće prihode, ali to takođe
podrazumeva i veće investicione troškove. Uštede pri radu dolaze od proizvodnje više energije
jeftinijih proizvođača a smanjenja proizvodnje skupljih proizvođača zahvaljujući novim
povezivanjima. Na primer, ako kapacitet transfera novog povezivanja označimo sa L, proizvodnja
u zoni A bi se povećala za količinu jednaku L MW, i ova proizvodnja bi zamenila skuplje
proizvođače u zoni B, pri proizvodnji operacione uštede. Kao što je ranije bilo prikazano, tržišne
cene A i B se približavaju jedna drugoj kada L raste. Potencijalna ušteda pri radu je proporcijonalna
razlici zonalne tržišne cene. Tako da je u našem vežbanju kada je L jednako 400 MW obe zone
cene A i B su jednake 38 $/MWh, ne postoji potencijal za veće uštede pri radu. Kao zaključak,
transferni kapacitet nove linije veze bi bio između 0 I 400 MW.
Ekspanzija prenosa je ekonomski opravdana dugoročno kada je sadašnja vrednost popusta
očekivane uštede u totalnom sistemu troškova (uključujući proizvodnju, gubitke i upravljanje )
uključuje i ukupne sate korišćenja sistema, veća od trenutne vrednosti totalne konstrukcije i
troškove investicija.
Optimalna ekspanzija prenosa uključuje odabir alternativa koje minimiziraju totalne
troškove, što je, troškovi investiranja transmisije minus uštede, pri troškovima vezanim za
proizvodnju. Ovo je ekvivalentno dodavanju kapaciteta transfera dok je početna ušteda
proizvodnje jednaka početnim troškovima formiranja kapaciteta:

Minimiziranje TI(L) – GS(L) uzimajući u obzir L, pri čemu je

TI troškovi investicije prenosa,

GS uštede troškova proizvodnje i
L kapacitet transfera

Optimalno,

d(TI(L)) = d(GS(L)) , pri čemu je

dL dL

d(TI(L)) marginalni trošak formiranja kapaciteta prenosa, na primer izravnati troškovi

dL po MWh veze , ovde su jednki 6 $/MWh, a

d(GS(L)) marginalni trošak uštede u proizvodnji, pri čemu je marginalni trošak proizvodnje za
dL B (46- 0,02*L) $/MWh minus marginalni trošak proizvodnje za A (34+0,01*L)
$/MWh.

Znači da je optimalan kapacitet prenosa

(46-0,2*L )- (34+0,01*L ) = 6.

Tako da je L= 200 MW.

Ovi rezultati su prikazani na slici 5.9, pri čemu pravougaonik A predstavlja troškove
investiranja u prenos, na primer 6$/MWh*200 MW = 1.200 $/h, a totalna osenčena oblast između
dve krive nabavke predstavlja uštedu troškova proizvodnje vezane za investiranje, na primer
200MW obezbeđenih od strane proizvodnje u B pre povezivanja, a sada obezbeđenih od strane
proizvodnje u A. Ušteda je
𝐿
∫ (𝑐𝐵 (𝑞 ) − 𝑐𝐴 (𝑞))𝑑𝑞
0
= (46 − 42) ∗ 200/2 + (42 − 36) ∗ 200 + (36 − 34) ∗ 200/2 = $1.800/ℎ.

Obratiti pažnju da troškovi proizvodnje mogu doći i iz oblasti ispod pomenute krive
nabavke koja je predstavljena u $/MWh i predstavlja marginalne troškove. Matematički obeleženo,
oni mogu biti izračunati kao integral funkcije proizvodne krive (on je izveden iz ukupnih troškova
sa osvrtom na učinak, videti Poglavlje 2 za definiciju marginalnog troška) između dve granice koje
uzimaju u obzir učinak proizvodnje.
Stvaranjem većeg kapaciteta može doći do stvaranja većih ušteda. Ali postepeno rastući
troškovi povezani sa investicijama u dodatne kapacitete prenosa su veći od ostvarenih postepenih
ušteda u troškovima proizvodnje. Sa druge strane, izgradnjom manjih kapaciteta prenosa bi
uštedeli na investicijama, ali ne bi smo iskoristili prednosti potencijalne uštede troškova
proizvodnje.

Slika 5.9. Optimalni prenosni kapacitet L je jednak 200MW

Kratkoročna vrednost prenosa iz zone A u B je preračunata kao marginalna vrednost

uvećenja od 1MW u kapacitetu prenosa između A i B. Ova vrednost predstavlja opadanje u sistemu
troškova proizvodnje ukoliko se kapacitet prenosa poveća za 1MW. U ovom slučaju, to je jednako
razlici između marginalnih troškova proizvodnje u zonama A i B, na primer, (42$ - 36$)/MWh.
Zakupnina ili trošak za vreme zastoja se računaju kao marginalna vrednost veze puta protok u toku
veze. U slučaju optimalne ekspanzije prenosa kratkoročna marginalna vrednost veze je jednka
dugoročnoj krajnjoj ceni uspostavljanja izgradnje veze na primer, izravnjani troškovi veze; ovde
je to, 6$/MWh.
5.5.2. Koliko veza od 300 MW može biti ekonomski opravdano?

Zbog osnovnih karakteristika električnih mreža, investicije uložene u prenos, su nedeljive.

Kapacitet prenosa se dodaje malim koracima, što znači da nije praktično graditi tačno L MW
prenosa. U svakom slučaju, da bi procenili ekonomske vrednosti bilo kog projekta prenosa,
trenutne vrednosti uštede celog sistema bi trebalo uporediti sa totalnim ulaganjima. Ukoliko je
profit veći projekat je ekonomski opravdan.
Primer voda od 300 MW koji povezuje je na slici 5.10. U ovom slučaju celokupna
investicija, na primer, poravnjana cena veze pomnožena sa kapacitetom veze, predstavljenim
pravougaonikom A na slici 5.10 (300* 6= 1.800 $/h ), je jš uvek niža od ukupnog profita
proizvodnje predstavljenog osenčenim delom između dve krive proizvodnje
((46 – 40)* 300/2 + (40 – 37)*300 + (37 – 34)*300/2 = 2.250$/h). Tako da bi jedna veza od
300MW bila ekonomski opravdana.

Slika 5.10. Veza od 300MW kapaciteta prenosa

5.5.3. Zagušenja rente i raspodela troškova prenosa

Zahvaljujući veleprodajnoj konkurenciji, benefiti učesnika na tržištu se menjaju, kao

funkcija novooformljenih veza. Uzeti u obzir slučaj linije veze od 300 MW. Pre izgradnje novog
voda, tržišna cena u zoni A je bila 34$/MWh, ova cena je plaćena od potrošača iz zone A,
proizvođaču u zoni A. Profit proizvođača u zoni A je dobijen kao prihod od manjeg troška u
proizvodnji. U zoni B, cena od 46$/MWh je plaćena proizvođaču u zoni B od potrošača u zoni B.
Proizvođači u B imaju profit prikazan trouglom B na grafiku 5.11.
 Slika 5.11. Profiti proizvodnje u zonama A i B pre povezivanja

Nakon uspostavljanja novog voda od 300 MW, tržišna cena u zoni A raste sa 34 na
37$/MWh, a cena u zoni B se smanjuje sa 46 na 40$/MWh (pogledati grafik 5.10). Tabela 5.7
predstavlja profitne varijcije (viškovi potrošača i proizvođača ) za svakog učesnika na tržištu.

Tabela 5.7. Varijacije u profitu zahvaljujući instaliranju veza od 3000 MW

UČESNICI VARIJACIJE PROFITA UKUPNO ($/h)

Potrošač A (34-37)* 3,400 -10.200

Proizvođač A (37-34)*3,400+(37-34)*300/2 10.650
Potrošač B (46-40)*2,300 13.800
Proizvođač B -(46-40)*2,300+(46-40)*300/2 -12.900
Ukupan neto profit 1.350

Potrošači u zoni B imaju koristi od nižih cena u zoni B, dok proizvođači u A imaju više
koristi zbog visokih cena u zoni A i dodatne prodaje u zoni B. Sa druge strane povezanost smanjuje
ekonomske koristi kod potrošača u A i proizvođača u zoni B. Zonske varijacije u ceni stvaraju
efekat rentalnog transfera kod potrošača u zoni A za proizvođače u zoni A [(37-34)*3.400 ] od
proizvođača u B za potrošače u B [(46-40)* 2.300].

Dalje, vlasnik prenosa bi dobio nadoknadu , pri čemu bi se troškovi zagušenja izračunavali
kao marginalna cena prenosa puta tok veze. U ovom primeru, krajnje vrednosti veze od 300 MW,
smanjenje u troškovima proizvodnje ukoliko se kapacitet transfera poveća za 1 MW je jednak
razlici u troškovima proizvodnje i razlici u cenama između dve zone, tok veze je 300 MW, tako
da je zakupnina jednaka (40-37)* 300=900 $/h. Ovaj iznos takođe predstavlja razliku između
isplate potrošača u A i B i prihod za proizvođače A i B.
 Isplata potrošača u A 37*3.400
Isplata potrošača u B 40*2.300
Prihodi proizvođača u A -37*3.700
Prihodi proizvođača u B -40*2.000
Totalni prihodi od prenosa 900 $/h

Totalni investicioni trošak, 1800 $/h (300 MW* 6 $/MWh), može se razložiti na 900 $/h
koje su finansirane kroz očekivane rente koje bi vlasnik prikupio tokom radnog veka veze,
preostalih 900 $/h moraju biti finansirani na drugi način. Jedna od mogućnosti je da učesnici na
tržištu podrže troškove investicije shodno očekivanom profitu. Iz tabele 5.7, najveću korist od veze
imaju proizvođači iz zone A i potrošači iz zone B. Oni bi mogli zajedno da ugovore izgradnju
voda. Na primer oni mogu odlučiti da kompenzuju potrošače u zoni A i proizvođače u zoni B, i
finansiraju ostatak investicije koja nije nadoknađena kroz rentu. Prema njihovom učestvovanju u
očekivanoj dobiti (videti tabelu 5.7) proizvođači u zoni A mogu da kompenzuju potrošačima u A
sa 10.200 i plate procenat od 33,3% ( tj. preostali profit, 10.650-10.200= 450, podeljeno sa totalnim
profitom od 1.350) od potrebne investicije, tj. 0,333*900 = 300. Potrošači u B mogu da
kompenzuju proizvođačima u B sa 12.900 i plate ostalih 66,6% (tj. preostali profit, 13.800-12.900=
900, podeljeno totalnim profitom od 1.350), tj. 0,666* 900 = 600.

U slučaju optimalnog prenosnog kapaciteta, troškovi bi bili jednaki potrebnom

investiranju, ali opisani efekti transfera zakupa između proizvođača i potrošača u istoj zoni ostaju.

Referenca: Ova vežba se bazira na Anderson K., S. Hant, H. Parmesano, G. Shuttleworth, and S.
Powell. Analysis of the Reform of the Argentine Power Sector: Final Report. National Economic
Research Associates (NERA, January 1998) (Appendix 3).
5.6. Proračun nodalnih cena u prenosnom sistemu sa tri čvora
5.6.1.Nodalne cene kada svi proizvodni kapaciteti rade
Nodalne cene izračunava Operator Sistema optimizacionom metodom koja minimizira
troškove sistema. Jednom kada su ekonomski ili uslovi tržišne ravnoteže postignuti bez obzira na
prenosnu mrežu, računanje nodalnih cena koje vrše uticaj na mrežu treba uzeti u obzir pri
proračunu. Evo, kao što se može videti na slici 5.6, generator 1 je najjeftiniji izvor koji obezbeđuje
potražnju od 1200MW, sa marginalnim troškom od 25USD/MWh. Pod ovim uslovima, prenos
kroz vod 1-3 iznosi 800MW I kroz vodove 1-2 I 2-3 prenos je 400MW, respektivno. Za prenos
snage od sabirnice 1 do sabirnice 3, grana 1-2-3 ima impedansu koja je udostručena impedansa
grane 1-3, što znači protok snage kroz granu 1-3 je dvostruko veći od protoka snage u grani 1-2-
3. (Ne zaboravite da je impedansa otpornost ili reaktansa koja se protivi protoku struje.)
Nodalne cene izračunavaju se na svakoj sabirnici kao minimum povećanja ukupnih
marginalnih troškova sistema za povećanje jedinične potrošnje u određeni čvor.
 Nodalna cena na sabirnici 1: Ako se u čvoru 1 potražuje 1MW, generator 1 proizvodio
bi po ceni 25USD/MWh. Generator 1 ima dovoljno kapaciteta za snabdevanje , I on je
najjeftiniji izvor u sistemu. Stoga nodalna cena na sabirnici 1 jednaka je 25USD/MWh.

 Nodalna cena na sabirnici 2: Ako se u čvoru 2 potražuje 1MW, generator 1 bi takođe

snabdevao po ceni 25USD/MWh. Generator 1 je jeftiniji od generatora 2. (U stvarnim
sistemima, treba uzeti u obzir gubitke u prenosu, da bi se utvrdilo da li je cena snabdevanja
na sabirnicama 2 generatorom 1, uključujući gubitke prenosa, jeftinija od marginalnih
troškova generatora 2). Stoga je nodalna cena na sabirnicama 2 jednaka 25USD/MWh.

 Nodalna cena na sabirnicama 3: Ako se u čvor 3 zahteva 1MW, generator 1 takođe bi ga

snabdevao po ceni od 25USD/MWh, jer ima dovoljno kapaciteta I dalekovodi nisu
preopterećeni. Stoga nodalna cena na sabirnicama 3 jednaka je 25USD/MWh.
Slika 5.12. prikazuje tok snage i nodalne cene u ovoj situaciji.
 Slika 5.12. Nodalne cene kada svi proizvodni kapaciteti rade

Nodalne cene kada je generator 1 ograničen na 900MW

Najekonomičnije ili tržišno uravnoteženo, generator 1 će napajati 900MW, njegov
maksimalni kapacitet, a preostalih 300MW isporučuje skuplji generator 2. Marginalni trošak
sistema biće od generatora 2 na 45USD/MWh (vidi sliku 5.6). Pod ovim uslovima će proizvedenih
900MW, od 1 do 3 će teći tako da 600MW ide kroz granu 1-3 i 300MW kroz granu1-2 i 2-3. Snaga
od 300MW od čvora 2 do čvora 3 se prenosi, 200MW u grani 2-3 i 100MW u granama 2-1 i 1-3.
Rezultujući tok snage je 700MW u grani 1-3, 200MW u grani 1-2 i 500MW u grani 2-3. Prenos
snag sa sabirnice 2 na sabirnicu 3 daje tok snage u grani 1-2 u suprotnom smeru od onoga koji je
proizveden prenosom od sabirnice 1 do sabirnice 3.
 Nodalna cena na sabirnici 1: Ako se u čvor 1 traži 1 MW, generator 2 proizvodio bi po
ceni od 45USD/MWh. Generator 1 je već postigao svoju maksimalnu proizvodnju i ne
može proizvoditi dodatne MW. Stoga nodalna cena na sabirnici 1 je 45USD/MWh.

 Nodalna cena na sabirnici 2: Ako se u čvoru 2 zahteva 1MW, generator 2 takođe bi

napajao po ceni 45USD/MWh.

 Nodalna cena po sabirnici 3: Ako se u čvoru 3 zahteva 1MW, generator 2 takođe bi

napajao po ceni 45USD/MWh, jer ima dovoljno kapaciteta i vodovi nisu preopterećeni.
Slika 5.13 prikazuje tok snage i nodalne cene u ovoj situaciji.
 Slika 5.13. Nodalne cene kada je generator 1 ograničen na 900MW

Nodalne cene kada je prenos kroz granu 1-2 smanjen na 300MW

U ovoj situaciji nije moguće postići rešenje za minimalne cene kao što je potrošnju
snabdevao jeftinije generator 1, jer je protok kroz granu 1-2 bio 400Mwveći od maksimalnog
rasploživog prenosnog kapaciteta, kao i u prethodnom slučaju, proizvodnja generatora 2 daje tok
u grani 1-2 u suprotnom smeru od proizvedenog toka snage kroz granu od strane generatora 1. Da
bi se smanjio prenos kroz granu 1-2 i nastavilo sa napajanjem opterećenja 3, proizvodnja u 2 mora
da se poveća i, istovremeno, proizvodnja u 1 mora da se smanji. Za svaki MW smanjen u čvoru 1,
protok kroz granu 1-2 smanji se za 1/3MW. Za svaki MW dostavljen u čvoru 2, protok grane 1-2
takođe se smanjuje za 1/3MW. Da bi se smanjila snaga kroz granu 1-2 sa 400MW na 300MW,
operator bi trebalo da smanji za 150MW ((400-300)*3/2) proizvodnju u 1 i istovremeno da poveća
150MW proizvodnju snage u čvoru 2, uvažavajući stanjeprikazano na slici 5.12. Dobijamo uslove
rada predstavljene na Slici 5.14.
 Nodalna cena na sabirnici 1: Ako se u čvoru 1 traži 1MW generator 1 napajao bi po
25USD/MWh. Generator 1 ima dovoljno kapaciteta da snabdeva, i on je najjeftiniji izvor
u sistemu. Zato što potražnja i proizvodnja odgovaraju lokalno sabirnici 1, tok snage u
sistem je nepromenjen. Stoga je nodalna cena na sabirnici 1 25USD/MWh.

 Nodalna cena na sabirnici 2: Ako se u čvoru 2 traži 1MW, generator 1 napajao bi po ceni
od 45USD/MWh. Generator 1 ne može da proizvede dodatni MW za napajanje potražnje
zato što bi tok snage kroz granu 2, pa su tokovi snage u sistemu nepromenjeni. Stoga je
nodalna cena na sabirnici 2 45USD/MWh.

 Nodalna cena na sabirnici 3: Ako se u čvoru 3 zahteva 1MW, a grana 1-2 je opterećena
na maksimalnoj granici, generator 1 bi proizveo 0,5MW i generator 2 bi proizveo preostalih
0,5MW. Prekoračenje prenosa snage kroz granu 1-2 stvoreno od strane generatora 1
sprečava generator 2. Nodalna cena na sabirnici 3 dobija se kao (0,5*25+0,5*45) i jednaka
je 35USD/MWh.
Slika 5.14 predstavlja ovaj slučaj.
Slika 5.14. Nodalne cene sa prenosnim kapacitetom kroz granu 1-2 ograničenim na 300MW

Pokriće za upotrebu grane 1-2 izračunava se kao smanjenje operativnih troškova sistema
od 1MW za dodatni prenosni kapacitet dostupan u grani 1-2. Za svaki MW proizveden u
generatoru 1, protok u 1-2 povećava se za 1/3MW, a za svako smanjenje od 1MW u generatoru 2,
protok u 1-2 povećava se za 1/3MW. Stoga, operatine uštede povezane sa povećanjem od 1MW u
kapacitetu prenosa kroz granu 1-2 su (45-25)*3/2 jednake su 30USD/MWh. Naplata zagušenja
sakupljena preopterećenom granom 2-3, dobijena kao upotrebna naknada za protok, je
$30/MWh*300MW = $9.000/h. .
Ukupni troškovi prenosa mogu se takođe izračunati kao trgovanje viška kada se transakcije
prenosa energije izmire po nodalnim cenama, tj. 1.200*35-1050*25-150*45=9.000USD/h. Ovaj
totalni prenos prihod se takođe može izračunati kao suma nodalnih razlika u vremenski različitim
protocima. Ovde je (45-25)*300+(35-25)*750+(35-45)*450=9.000USD/h. Nije korektno izbaciti
granu od grane troškova prenosa izračunatu kao nodalna cena u vremenski različitim protocima.
Ovde grane 2-3 i 1-3 nisu preopterećene, tako da bi dobili trošak za preopterećenje koje nije
ekonomično. Dalje, pod ovom pretpostavkom, grana 2-3 bi imala negativnu rentu zagušenja.
Uzmite u obzir i to da i u preopterećenim i u prenosnim sistemima sa paralelnim vodovima,
snaga ne teče uvek od čvorova sa nižom cenom do čvorova sa višom cenom. Na primer, u grani
2-3, 450MW ide od čvora 45USD/MWh do čvora 35USD/MWh.
Referenca: Ova vežba se oslanja na Stoft, S. „Congestion Pricing with Fewer Prices than Zones“,
The Electricity Journal, May 1998. pp. 23-31.