УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФАКУЛТЕТ ЗАШТИТЕ НА РАДУ У НИШУ

МАСТЕР АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ

Студијски програм: Управљање ванредним ситуацијама

Предмет: Психологија група

СЕМИНАРСКИ РАД
Појединац у групи

Ментор: Студент:
др Снежана Живковић Даријан Станимировић 12363

НИШ, мај 2013.

 САДРЖАЈ

УВОД................................................................................................................................................1
1. СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА...................................................................................................................2
1.1. Извори социјализације........................................................................................................2
1.1.1. Култура.........................................................................................................................3
1.1.2. Друштво........................................................................................................................3
1.2. Агенси социјализације.........................................................................................................4
1.2.1. Породица.......................................................................................................................4
1.2.2. Школа............................................................................................................................4
1.2.3. Вршњаци.......................................................................................................................5
1.2.4. Радно место...................................................................................................................5
1.3. Улоге и социјализација........................................................................................................6
2. ЕФЕКТИ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ..................................................................................................7
2.1. Утицај социјалних фактора на когнитивне процесе.........................................................7
2.2. Утицај социјалних фактора на мишљење и суђење.........................................................7
2.3. Утицај социјалних фактора на мотиве и понашање.........................................................7
3. СОЦИЈАЛНИ СТАВОВИ, ПРЕДРАСУДЕ И СТЕРЕОТИПИ................................................9
3.1. Ставови и њихова улога на понашање појединца............................................................9
3.2. Формирање и мењање ставова............................................................................................9
3.3. Стереотипи и предрасуде....................................................................................................10
4. ПОНАШАЊЕ ЧОВЕКА У ГОМИЛИ........................................................................................11
4.1. Систематизација психичких стања човека........................................................................12
4.2. Узнемиреност и страх..........................................................................................................12
4.2.1. Страх као заштитна реакција......................................................................................14
4.2.2. Начини и правила за савладавање страха..................................................................14
5. ПАНИКА У ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА.........................................................................15
5.1. Карактеристике панике у ванредним ситуацијама...........................................................16
5.2. Настајање панике у ванредним ситуацијама.....................................................................16
5.3. Спречавање панике током евакуације...............................................................................17
5.4. Спровођење евакуације.......................................................................................................18
ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................................20
ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................................................21
 УВОД

Ко смо и шта радимо у великој мери одређују особе с којима се налазимо у

интеракцији - особе с којима радимо, играмо, живимо, Богу се молимо. Али групе - било
радне, рекреационе, породичне или религијске - различито утичу на чланове који их
сачињавају.

С једне стране, разним члановима свака група поставља различите захтеве. С друге
стране, неке особе су отпорније на притиске и захтеве групе (чврсто језгро независних и
девијантних) него друге (лаки конформисти). Идеалан однос између појединца и групе још
није у потпуности формулисан ни од социјалних научника, ни од многих култура и
идеологија које су покушале да реше тај задатак.

У добру или злу, појединац је увек и засвагда члан група. По свему изгледа да без
обзира колико је „аутономна" или ,,снажна" његова личност, заједничке норме, веровања
праксе његових група и савијају, и уобличују и моделирају појединца. И зато фраза „у добру
или злу" није обично традициоинално литерарно улепшавање. Уколико смо у могућности да
издвојимо одвојене утицаје појединчеве личности и снаге групе, налазимо да понекад групно
чланство спутава човека, скучава његово стваралаштво и спречава самоафирмацију. Али ми
такође налазимо да је појединац понекад у могућности да најбоље изрази своју
индивидуалност и да најпотпуније развије своју оригиналност у безбедности коју му
осигурава његова „властита" група.

1
 1. СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА

Када се роди, дете није у стању да хода, да размишља, говори, нити има свест о себи и
свом постојању. Оно је слабо и беспомоћно биће, у потпуности упућено на свет одраслих. Па
ипак, то слабашно биће од самог почетка је друштвено по природи и има диспозиције за
успостављање и одржавање социјалног контакта, за комуникацију, емпатију и сл. Да би то
немоћно створење са социјалним диспозицијама заиста и постало одрасло, њему предстоји
дуг пут учења и развоја у друштву и под утицајем друштва. Пут одрастања јединке у
друштву и постајања његовим пуноправним припадником назива се социјализација.

У социјалној психологији појам социјализацијa означава дуготрајан процесс

формирања људске јединке – када се биолошки незрела јединка под утицајем друштвене
средине преображава у личност одраслог, компетентног припадника друштвене заједнице. 1
Захваљујући социјализацији дете постаје равноправан и добро прилагођен члан друштва.
Јединка, међутим, социјализацијом стиче, не само особине типичне за своју културу, као и
неопходна бројна знања и вештине за живот у друштву, него стиче и своје личне,
индивидуалне карактеристике, навике, тежње и свој идентитет. У процесу социјализације,
поред облика просоцијалног (алтруизам) јединка усваја и неке видове антисоцијалног
понашања (агресивност, похлепа и сл.).

Постоји више значајних друштвених чинилаца (фактора) који одређују циљеве, ток и
ефекте процеса социјализације. Међу тим бројним чиниоцима важно је разликовати две
групе: изворе и агенсе социјализације, зато што они уједно имају битно и различито место и
улогу у овом сложеном процесу.

1.1. Извори социјализације

Извори социјализације јесу култура и друштво, пошто они одређују циљеве, садржај и
средства социјализације. Они прописују норме, стандарде, вредности и веровања које ће дете
усвајати током одрастања. За одржавање континуитета културе и друштва, за њихово
преношење кроз време с генерације на генерацију, социјализација представља главно
средство.

1
Требјешанин, Ж., Лаловић З. (2011): Појединац у групи, Подгорица, стр. 25
2
 1.1.1. Култура

Рођењем, сваки човек постаје део заједнице која има своје уобичајне начине
решавања друштвено важних питања, оформљене установе и институције, формирану
традицију, обичаје, морал и норме понашања, тј. своју културу. Култура, свеукупност
човекових материјалних и духовних творевина, представља сложен систем, који се
традицијом преноси с генерације на генерацију. Њу чине експлицитна култура, која обухвата
оруђа, обичаје, обреде, начин живота, начин облачења, стандардне обрасце понашања,
друштвене установе итд., и имплицитна култура, коју сачињавају моралне норме, вредности,
потребе, идеали, веровања, поглед на свет и идеје припадника те културе. 2 За процес
социјализације, нарочито је важна имплицитна култура, коју родитељи, наставници и други
васпитачи у процесу социјализације преносе на личност деце.

Шта ће дете научити, највише зависи од културне средине у којој одраста и живи.
Међутим, нико од нас није копија своје културе. Свако своју културу доживљава и учи на
специфичан начин. Ми нисмо производ једино „своје“ културе. Свакодневно смо на
различите начине, путем телевизије, интернета или непосредно, повезани и користимо се
плодовима других култура. Шта ће дете научити, коначно зависи од њега самог. Ако има
могућност да бира, ако му се нешто не намеће, сваки појединац обједињује различите
културне утицаје у себи.

1.1.2. Друштво

Друштво је велика, организована и стабилна људска заједница која има особен начин
привређивања, систем друштвених односа, идеологију и систем вредности. 3 Оно у складу са
својом структуром и идеологијом у току социјализације кроз васпитне институције,
награђивањем и кажњавањем, као и наметањем узора, идеала и друштвених улога, образује
пожељни друштвени карактер. Овај карактер, насупрот индивидуалном, представља склоп
особина карактера заједничких члановима тог друштва, битних за његово одржање и складно
функционисање. Друштвени карактер настаје уношењем спољашњих захтева друштва и
претварањем у унутрашње потребе и особине. Захваљујући овом карактеру, припадници
неког друштва желе да чине управо оно што друштво од њих захтева да чине.

1.2. Агенси социјализације

2
Требјешанин, Ж., Лаловић З. (2011): Појединац у групи, Подгорица, стр. 27
3
Требјешанин, Ж., Лаловић З. (2011): Појединац у групи, Подгорица, стр. 28
3
 Агенси (вршиоци, посредници) јесу друштвени чиниоци који представљају
заступнике друштва и културе, који непосредно утичу на процес социјализације. 4 За разлику
од извора социјализације, они су само преносиоци социјализације, који су и сами одређени и
контролисани изворима социјализације. Они врше пренос културних норми и образаца
понашања на дете и зато се зову вршиоци или преносници социјализације. Главни агенси
јесу: породица, вртић, школа, вршњаци, религија, друштвене организације и средства
масовне комуникације. Важно је разумети да они не стварају системе вредности, узоре и
норме, већ их само посредују, преносе на дете.

1.2.1. Породица

Поред репродуктивне, привредне, друштвене, породица има и важну васпитну и

социјализацијску улогу у формирању личности. Она је примарна група и један од
најзначајнијих вршилаца социјализације, пошто својим многоструким, далекосежним и
дубоким утицајима поставља темеље личности. У породици, под утицајем родитеља, дете
стиче базичне вредности и учи основне обрасце понашања.

У породицама с крутом хијерархијом моћи, строгим васпитањем, инсистирањем на

безпоговорној послушности, праћеном оштрим физичким кажњавањем формира
ауторитарни тип личности (обожавање моћи, круто мишљење, потиснути садизам итд.). У
породици где влада срдачна атмосфера, узајамно поштовање и сарадња, и где се васпитањем
подстиче аутономија и креативност детета, формира самосвесна и толерантна демократска
личност.

1.2.2. Школа

Школа као специјализована васпитно-образовна институција, представља један од

најважнијих агенаса планске социјализације личности. Она је важна јер организовано,
смишљено и дуготрајно врши снажан и обухватан утицај на интелектуални, емоционални,
морални и социјални развој ученика. Она га наводи да усвоји бројне културне и друштвене
премисе, норме и мисаоне навике, као и да прихвати прописане, а да елиминише непожељне
видове понашања.

4
Требјешанин, Ж., Лаловић З. (2011): Појединац у групи, Подгорица, стр. 29
4
 1.2.3. Вршњаци

Вршњаци су неформална група деце/младих, сличног узраста, нивоа образовања и

система вредности, у којој се чланови интензивно друже. Они први пут постају чинилац
социјализације већ на узрасту око 5/6. године. 5 Вршњаци играју значајну улогу у начину
облачења, понашања, као и у формирању ставова, вредности, узора и интересовања. Они
постају најзначајнија група у период адолесценције, када адолесцент настоји стећи
независност од своје породице и, посебно, од ауторитета родитеља.

Младој особи, адолесценту, више је стало да га прихвати група вршњака, него

родитељи, што често у породици ствара конфликте. Група вршњака посебно је важна за
социјализацију улоге пола и за формирање полног/родног идентитета. Они су тада битна
референтна група за формирање групног и личног идентитета у целини. Да ли ће млади
човек бити стидљив и несигуран у себе или ће, напротив, бити поносан и сигуран, у великој
мери зависи од статуса у групи вршњака и њиховог (не)прихватања.

1.2.4. Радно место

Радно место представља важан агенс у процесу секундарне социјализације.

Обављањем радних задатака у радној организицији (предузеће, установа) на одређеном
радном месту особа стиче нове социјалне вештине вредности и ставове (учи да поштује
знање, рад, несебичност, труд, туђе и своје време). Успешно обављање посла и афирмација у
струци, доприносе учвршћивању групног (професионалног) идентитета личности и њеном
осећању поноса и личне самоостварености.

На формирање појединца, поред наведених агенаса, значајан утицај имају религија и

средства масовне комуникације. Крајњи резултат процеса социјализације је зрело,
друштвено и особено људско биће које је развило универзалне људске способности (говор,
мишљење, савест итд.), а истовремено, изградило је и јединствену личност.

1.3. Улоге и социјализација

Од рођења па до краја живота, свако од нас заузима неки положај и има одређену
улогу у друштву. Али то није све, током живота наши положаји се мењају, а често у исто
5
Требјешанин, Ж., Лаловић З. (2011): Појединац у групи, Подгорица, стр. 31
5
време имамо и више различитих улога. Учењем по моделу, идентификацијом, имитацијом и,
посебно, играњем улога у процесу социјализације, особа учи социјалне улоге које у
различитим социјалним ситуацијама треба да игра, на пример: мајку, жену, сестру,
директорку у школи и члана савета локалних новина.

Коју улогу ће неко да „игра“ зависи од његовог положаја у друштву. Социјални

положај је место које одређени појединац заузима у структури датог друштва. То место
подразумева систем обавеза, дужности, права и особен начин понашања, који се назива
улога.6 Социјална улога означава свеукупност карактеристичног начина понашања и особина
(емоције, ставови, потребе, вредности) које друштво захтева и очекује од особе која заузима
одређени друштвени положај. Социјална улога не означава увек толико стварно, колико
прописано, нормативно понашање. И за друштво и за појединца важно је да свако добро зна
и прихвата своју улогу, јер тиме се обезбеђује складно функционисање друштва, а и
појединцу је лакше да се снађе и да зна шта се очекује, шта треба да ради на одређеном
месту, у одређеној ситуацији у групи и друштву.

2. ЕФЕКТИ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ

6
Требјешанин, Ж., Лаловић З. (2011): Појединац у групи, Подгорица, стр. 37
6
 Наши сазнајни процеси, као што су: опажање, учење и памћење нису независни од
процеса социјализације и социјалних фактора. Напротив, управо социјални фактори одређују
шта ћемо лакше, а шта теже опазити у својој средини. Такође, они одређују шта ћемо брже
учити, и чега ћемо се након одређеног времена боље сећати.

2.1. Утицај социјалних фактора на когнитивне процесе

Опажање је сложен процес који зависи од објективно датих дражи, али и од многих
других чинилаца међу којима су посебно важни социјални чиниоци. Међу социјалним
чиниоцима пресудна је улога језика. Шта ћемо научити и запамтити, спонтано или намерно,
у великој мери зависи и од наших друштвених и културних стандарда, као и од нашег
система вредности и интересовања који служе као нека врста филтера у селекцији садржаја
који учимо и памтимо.7

2.2. Утицај социјалних фактора на мишљење и суђење

За мишљење и суђење важи да су по природи независни, непристрасни, засновани на

разуму и критичком преиспитивању чињеница. Међутим, слично као опажање, тако и
мишљење и суђење могу бити у већој или мањој мери под утицајем различитих социјалних
фактора. Међу социјалним факторима који утичу на мењање нашег мишљења и наших
судова посебно су значајни: други људи, групе којима појединац припада, разне врсте
ауторитета или напросто, мишљење већине. Из широке групе социо-психолошких проблема
који се баве појавом директног или индиректног утицаја социјалних фактора на мишљење и
судове појединца, посебно су важни они у вези са: сугестијом, конформизмом и
покоравањем ауторитету (послушношћу).

2.3. Утицај социјалних фактора на мотиве и понашање

Социјални чиниоци (култура, друштво, група којој појединац припада итд.) могу
утицати на јављање различитих типова социјалних понашања. За нека типове понашања
кажемо да су просоцијални, јер доприносе складним односима међу члановима друштва.
Такви су, на пример, афилијативни мотив и алтруизам. Неки други облици социјалног
понашања (нпр. тежња за моћи и агресивност) отежавају живот, доводе до међусобних

7
Требјешанин, Ж., Лаловић З. (2011): Појединац у групи, Подгорица, стр. 44
7
конфликата, сукоба и дугорочно воде разграђивању заједнице. Такве облике социјалног
понашања називамо антисоцијалним. Најзад, културни чиниоци могу узроковати јављање
облика проиндивидуалног понашања, као што су, рецимо, такмичење, егоистичко и
асертивно понашање. Проиндивидуално је свако понашање које је првенствено усмерено на
добробит саме индивидуе, било да се остварује у складу или упркос друштвеним нормама.

3. СОЦИЈАЛНИ СТАВОВИ, ПРЕДРАСУДЕ И СТЕРЕОТИПИ

8
 3.1. Ставови и њихова улога на понашање појединца

Став је спремност да на неку појаву вредносно реагујемо, било позитивно или

негативно.8 Он је социјализацијом стечен (научен) и релативно је трајан. Психолошку
структуру става чине три компоненте: сазнања (знање, уверења и оцене предмета става),
емотивна (позитивна или негативна осећања у односу на предмет става) и акциону
(спремност да се предузме нека акција у складу са ставом). Заинтересованост истраживача за
ставове произилази из чињенице да ставови имају мотивациону улогу, да усмеравају наше
реакције, позитивно или негативно, у односу на објекат става. То значи да многе поступке
које људи подузимају у животу можемо разумети ако познајемо њихове ставове, и обрнуто –
познајући ставове, можемо предвиђати понашање људи.

3.2. Формирање и мењање ставова

Ниједна друга психолошка особина није у толикој мери резултат социјаног утицаја на
појединца као што су ставови. Ставови се формирају у процесу социјализације, социјалним
учењем, под утицајем различитих извора и агенаса социјализације. Формирање одређеног
става зависи од групе којој појединац припада (породица, вршњаци, друштвени слој, нација),
али и од његовог личног искуства, образовања и типа личности (на пример, мање образоване
и поданичке личности су склоније конзервативним ставовима, као и расним предрасудама).
Једном формирани ставови тешко се мењају, али се ипак могу мењати и то под утицајем
истих оних фактора који су допринели њиховом формирању. Који ставови ће се теже, а који
лакше мењати, то зависи од бројних чинилаца: пре свега од повезаности тог става с другим
ставовима, од важности за личност, од јачине потреба у чијој је функцији, од
сугестибилности особе и сл.

3.3. Стереотипи и предрасуде

У значењу у којем се чешће користи предрасуда је емоционално обојен и, пре свега,

негативан став према одређеној групи људи. Због своје изразито негативне, априорне и
8
Требјешанин, Ж., Лаловић З. (2011): Појединац у групи, Подгорица, стр. 63
9
емоционалне засићености неки аутори их с правом називају „патологијом става“. Док су
предрасуде емоционално обојене, код стереотипа је доминантна сазнајна компонента става.
Липман, творац овог појма, каже стереотипи су „слике у нашим главама“, априори
формиране идеје (клишеи) о појавама, догађајима и људима који нас окружују. Најчешће
теме предрасуда су: какви смо ми, а какви су они? „Уче“ нас како смо ми вредни, паметни и
храбри, а они непоштени, лењи и опасни. Из „духовитог“ и богатог каталога стереотипа
можеш сазнати како су Шкоти и Пироћанци шкрти, Италијани заводници, Црногорци лењи,
Арапи терористи, Колумбијци мафијаши итд. Иако безазлене по настанку, по последицама
нису. Оговарање, исмејавање, изолација, прогони, ратови, истребљење итд, инспирацију
често налазе управо у њима.

4. ПОНАШАЊЕ ЧОВЕКА У ГОМИЛИ

10
 Понашање индивидуа у гомили карактерише:

 Редукција или тотални прекид опхођења на међусобном нивоу путем вербалне

комуникације;
 Премештање и безциљност кретања у гомили;
 Висока импулсивност у деловању учесника гомиле, брз оџив на наредбе и позиве
лидера;
 Имитација покрета и понашања лидера;
 Емотивна лабилност услед честе промене расположења;
 Високо емоционално узбуђење;
 Потреба за једноставним решењима;
 Неспособност за стваралачку делатност.9

Процесом социјалне фасилитације повезана је трансформација психичких процеса

индивидуе у гомили. Имамо три објашњења за овај феномен. Прво објашњење полази од
претпоставке да присуство других људи чини човека опрезнијим изазивајући напетост
нервног система. Друго је у вези са чињеницом да људи брину шта ће други о њима мислити
и где особа бива нервозна и напетија што је последица узнемиреност због процене. Треће
објашњење се састоји у томе колико други људи ремете човекову пажњу.

На основу мишљења стручњака, узроци настанка измене стања свести су:

 Смањење и повећање стимулације спољашњих осећаја и моторне активности (настају

за време ситуација појединачног закључивања и током обичног накупљања људи);
 Повећање и смањење пажње опрезности и психичке укључености (укључују дуге
несанице на пр. војних лица или верника који се моле и опуштање у маштању, пуној
релаксацији и стањима медитације);
 Група „соматопсихолошких“ фактора

Карактеристике психе стручњаци објашњавају путем појма „преопререћења“ који

означава неспособност нервног система да обрађује податке из окружења услед њихове
количине. Као последица тога јављају се процеси адаптације када се деформишу испуњавање
улога, еволуција социјалних норми когнитивно функционисање. На основу овога, могућа
објашњења психичких феномена масе садржане су из:

9
Живковић, С. (2012): Психологија група, Ниш, стр. 187
11
  Боравак у маси утиче на сферу личности човека;
 У маси код човека могу да се јављају измене стања свести, који захватају осећаје,
запажања и емоције;
 У маси настаје процес емоционалне узајамне зарасности;
 Когнитивни систем човека бива преопререћен.

4.1. Систематизација психичких стања човека

Психичко стање или ментални процес представља врсту стања или процеса који је
својствен само бићима која могу да осећају и размишљају. Психичко стање можемо
дефинисати као ментално стање у коме су његови квалитети релативно константни, иако оно
само по себи може бити динамично. 10

Код појединца можемо уочити афективно и вољно стање. У групи афективних стања
налазе се две подгрупе са јасно израженом емоционалном компонентом – емоционална и
хуманитарна стања. Прва подгрупа обједињује стања карактеристична за емоционалну
реакцију човека на тренутни стимуланс, а у другој подгрупи вољна стања прате
манифестације осећаја људи, најчешће током процеса комуникације. У групи вољних стања
такође се издвајају две подгрупе: праксична, која у себе укључује стање човека на
различитим нивоима радне делатности и мотивациона, које прати изражавање мотивације
човека, усмерене на задовољење духовне или материјалне потребе.

4.2. Узнемиреност и страх

Као узроци узнемирености се могу јавити дисбаланс система човек-околина,

недостатак психичких или физичких ресурса индивидуе за задовољавање тренутних потреба,
неусклађеност система потребе, страховање. Узнемиреност се одређује као осећај
неодређене претње, карактера и времена настанка које није подложно предсказивању.
Феномен узнемирености се често разматра као облик адаптације организма у условима
акутног или хроничног стреса. Она може имати заштитну и мотивациону улогу сличну улози
коју има бол. Са настанком узнемирености повезује се активност понашања, измена
карактера понашања или укључивање механизама интрапсихичке адаптације.

10
Живковић, С. (2012): Психологија група, Ниш, стр. 194
12
 Разлика између узнемирености и страха базира се на чињеници што се узнемиреност
доживљава невезано за неки стимулс, док је страх везан за специфичин стимулс и објекат.
Узнемиреност се може сматрати и као мање одређеним и израженим страхом.

Ситуације које изазивају стање страха могуће је поделити на групе које су повезане
са:

 Непосредном опасношћу по живот;

 Социјалном угроженошћу;
 Нарушавањем постојеће структуре међусобне повезаности са светом који нас
окружује;
 Немогућшношћу остварења личног избора активности.11

Често нисмо у могућности да разликујемо са каквим страхом се носимо обзиром на

ток реакције страха. Ситуација која непосредно угрожава живот изазива биолошки страх при
чему претња може долазити ван или унутар организма. Страх се јавља и као последица
нарушавања унутрашње равнотеже у организму. Страхови на сексуалној основи могу бити
учестанији него страхови у вези са угрожавањем живота и те врсте страхова такође можемо
уврстити у биолошке страхове.

У поређењу са осталим живим бићима, човек је у највећој мери друштвено биће.

Уколико у својој околини човек наилази на одбаченост, непријатељство или равнодушност, у
њему се побуђују негативна осећања страха и мржње што заузврат појачава негативне
ставове друштва. Страх има јак утицај на ток психичких процеса, а такође утиче и на
процесе мишљења. Често је евидентно смањење дејства воље говор постаје нејасан, глас
подрхтава, пажња је расејана и тешко је концетрисати се.

Стање страха, према Михаиловучу К.В., има висток интезитет који најчешће износи
4.7 степена на скали до 5 степени. За превазилажење стаха постоје много начина.

4.2.1. Страх као заштитна реакција

11
Живковић, С. (2012): Психологија група, Ниш, стр. 199
13
 Страх као емоција изазвана предстојећом опасношћу представља природну реакцију
човека који осећа потребу да се сакрије или спаси бекством.12 Када људи не знају шта их
очекује, њима је својствено да наслућују најгоре. У екстремним ситуацијама индивидуи су
својствене само две алтернативне крајње супротности на скали нијанси осећања: на једној
страни су узнемиреност, забринутост, страх, ужас и паничан страх, а на другој
неустрашивост, одважност и храбро понашање.

Страх пред смрћу је присутан у сваком човеку и представља природан страх који има
утицај на све манифестације тог осећања. Од овог страха нико није заштићен, а као
показатељи овог страха јављају се разне врсте неуроза, фобија, депресивних стања,
самоубиства.

Могуће је дефинисати четири довољно различита емотивна стања су окарактерисана

страхом од смрти. Прва подврста представља страх пред „самом смрћу", страх пред
настанком сопствене индивидуалности и физичке целовитости која наступа смрћу. У основи
друге подврсте страха налази се страх од смрти која може бити резултат искључивања
индивидуе из јединства групе. У трећу подврсту спадају осећања нелагодности које
карактеришу способност да изазову физичко оштећење. Последња подгрупа представља
осећање које је посредно изражено страхом за очување популације.

4.2.2. Начини и правила за савладавање страха

Врло је битно не препустити се страху, односно не треба се плашити. Неопходно је

научити како се једноставно „пребацити" у смислу да се не запиње на пређеним ситуацијама.

Прво правило које помаже у савладавању страха је умеће да се правилно процени

реалност и величина претње и могућност да се добије помоћ. Због страха никад не треба
затварати очи већ настојати да се држе отвореним и посматрати око себе. Ако особа осети
страх, неопходно је да десетак пута лагано и дубоко удахне и издахне. Ако се особа нађе на
малом простору испод рушевина, могућа је појава панике приликом покушаја померања или
промене положаја тела, па је зато потребно да се особа умири, не чини сувишне покрете и
разговара сама са собом. Страх се такође може потиснути страхом.

5. ПАНИКА У ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА

12
Живковић, С. (2012): Психологија група, Ниш, стр. 207
14
 Паника се може јавити као последица емоционалног преживљавања интезивног
страха и ужаса у рату или другим ванредним ситуацијама (земљотреси, пожари, поплаве,
терористички напади...). Паника је сложени, пролазни, психолошко-бихејвиорални феномен
који се може испољавати на индивидуалном и групном нивоу. 13 Опште је прхваћено да се
под паником подразумева масивно панично понашање, које је условљено страхом, односно
ужасом.

Постоје неколико општих предуслова за појаву панике. Прву групу фактора чине
физиолошки узроци: умор, град, несаница, стрес, депресија. Другу групу чине психолошки
фактори: јак осећај бола, изненађења, несигурности, страха и ужаса, онда осећање
изолованости и слабости. У трећу групу могу се сврстати различити социјално-психолошки
услови: недостатак групне солидарности, интегритета, јединства групе, губитак поверења у
руководство, недостатак важних информација итд.

Фазе панике се могу описати на следећи начин:

1. Изненадни шокирајући догађај;

2. Фаза акција – прекид раније извршаваних акција;
3. Фаза емоција – шок, збуњеност, врисак, плач;
4. Фаза акција – узбуђења, потрага за изласком из ситуације;
5. Фаза емоција – повећање осећања страха због немогућности да се нађе излаз из
снастале ситуације;
6. Фаза акција – индивидуална акција сваког појединачног спасавања;
7. Фаза емоција – појава осећања безнађа доживљавање стања пропасти;
8. Фаза акција – појављивање лидера и организација акције за групно спашавање;
9. Фаза емоција – појављивање наде да ће бити спашени;
10. Фаза акција – организовани групни излаз из ситуације;
11. Фаза емоције – ефекти паничног страха са почетка се касније испољавају у облику
раздражљивости, спремности за агресију, а на крају наступа умор, малаксалост и
исцрпљење.

5.1. Карактеристике панике у ванредним ситуацијама

13
Живковић, С., Чабаркапа, М., Млађан, Д. (2011): специфичности панике у ванредним ситуацијама,
,,Безбедност", 3/2011, Београд, стр. 112-124.
15
 Понашање људи за време ванредних ситуација је веома комплексно и зависи од низа
фактора.14 Паника се може класификовати по обиму, дубини коју покрива, трајању и
деструктивним последицама.

По обиму разликује се индивидуална, групна (2-3 до неколико десетина или стотина

људи) и масовна паника (преко хиљаду и више људи).

Дубина коју покрива паника подразумева степен паничне заразе свести, па можемо
говорити о лакој (када је особа у журби или је изненади јак звук), просечној паници (снижена
критичност, интензивирање страха и потпадање под спољне утицаје) и паници на нивоу
потпуног лудила (наступа при осећању непосредне и велике смртне опасности и
карактерише је потпуно лудило).

По дужини паника може бити тренутна (односи се на краткотрајну паничну реакцију

где паника траје неколико секунди или минута) и довољно дуга (замљотрес који траје
десетине минута, бомбардовање...).

Последице панике могу се приказати помоћу следећих показатеља:

 Паника без било каквих материјалних последица и деформација;

 Паника са уништавањем, траумама и неспособности за радну способност;
 Паника са људским жртвама, великим материјалним разарењима, болестима,
инвалидошћу.

5.2. Настанак панике у ванредним догађајима

Паника је највећи непријатељ настанка ванредног догађаја. Паника се може

дефинисати као облик масовног нерационалног понашања у случајевима ванредних
опасности.15 Најучесталији разлог панике у случајевима настанка ванредног догађаја је
незнање и страх. Стварање панике је последица неочекиваног ванредног догађаја на местима
где људи бораве, раде или живе. Важан разлог за овакво понашање је и непознавање природе
и могућности настанка и последица ванредног догађаја. Паника се јавља код већег броја
људи затечених на месту ванредног догађаја, посебно ако су знакови опасности јасно
видљиви. Први знак панике је шок (затеченост) где појединац уочава насталу опасност. По

14
Живковић, С. (2011): Понашање људи у ванредним ситуацијама, VII конференција са међународним
учешћем ,,Дани примењене психологије", Ниш.
15
Михајловић, Е. (2012): Евакуација и спасавање, материјал за припрему испита, Ниш.
16
правилу се схвата величина опасности, односно опасност по живот. После првог стања шока
код људи се појављује панични страх који се маинфестује у очајничким покушајима да се
опасност избегне, односно да се спаси живот. После тога наступа време прилагођавања на
новонасталу ситуацију.

Како би се евакуација праворемено и успешно извршила, потребно је водити рачуна

да се првенствено спречи настајање паинке. Настанак панике се може спречити
правовременим упознавањем свих особа с опасностима присутним у радним просторима или
окружењу. Битан елемент спречавање панике је и извођење вежби евакуације и спасавања.

5.3. Спречавање панике током евакуације

Присилна евакуација вишеструких зграда посматра се као процес подесан за

организацију и управљање. У овој организацији се постиже:

 Контрола правца кретања и параметри кретања;

 Пружање упозоравања људи да се евакуишу;
 Успостављање путева евакуације и излаза неопходних величина;
 Обезбеђивање мирно ритмично кретање људи.

Главни предуслов за превенцију несрећа узрокованих пожаром представља постојање

довољног капацитета евакуационих путева. Безопасни пут при евакуацији људи је онај пут
који води евакуационом излазу.

Резултати истраживања показују да је основна евакуациона маса у могућности да

исправно процени ситуацију и разумно делује, али испитајући страх и заразе један на другог,
људи могу пасти у панику. Склоност паничног деловања зависи од степена организованости
групе људи, где се као најорганизованије јављају групе службеника, научника, док најмање
организоване групе представљају индивидуе неповезане заједничким интересима, они који
нису укључени у производни процес и одвојени од радних или других колектива.

Према статистичким подацима, од укупне масе свих људи:

 Близу 3% има физичке недостатке;

 9% је старих лица;
 4% чине деца до пет година;

17
  Око 10% људи има успорену реакцију, недостатак моторне способности и лоше
реагују на шокове;
 26% људи не може да се креће брзином основне масе евакуације.

Истраживачи су такође одредили основне ситуације које доприносе паници приликом

поступка евакуације:

 Ограничена количина евакуационих путева и излаза;

 Пропуст или блокирање путева евакуације;
 Неминовност појаве опасности при чему је једини начин спашавања бекство;
 Форсирање кретања масе људи који немају потребну информацију према затвореном
путу евакуације;
 Неприпремљеност и непромишљеност организационих мера администрације
објекта.16

5.4. Спровођење евакуације

Спровођење евакуације представља пуну организованост, планско спровођење и

обавезност примене прописаних мера и поступака, чиме се избегава свака самовоља,
дефетизам и паника. Догађаји као што су пожари, експлозије, елементарне непогоде,
испуштање опасних материја у околину и друге непогоде, најчешће настају изненадно. Ако
нису одмах наступиле и последице, њих можемо очекивати врло брзо после настанка
догађаја, што значи да су у свим тим ситуацијама непесредно угрожени живот и здравље
људи који се налазе у затвореним просторијама, или у угроженом простору.

За брзо и сигурно напуштање простора или објекта у случају настанка ванредног

догађаја врло су битни путеви, излази, ходници, степеништа за излаз из објекта или зграда,
пожарне степенице, врата и прозори у приземљу објекта. Евакуација започиње чим се сазна
да постоји стварна опасност од настанка ванредног догађаја, или је већ настао ванредни
догађај. Евакуација започиње после давања знака узбуне з аевакуацију. Узбуђивање може
бити:

 Гласом,
 Алармном сиреном,
 Звоном,
16
Ибид.
18
  Сиреном,
 Разгласом,
 Сигналном ракетом,
 Аутомобилском алармном сиреном.

Евакуација може бити:

 Делимична (спроводи се када постоји непосредна опасност од настанка ванредног

догађаја само у једном делу објекта или једном објекту и познато је да се опасност
неће појавити на другом делу објекта или другом објекту);
 Потпуна (спроводи се када ванредни догађа може угрозити цео објекат, одређену зону
или цело подручје);
 Хоризонтална (спроводи се када је објект подељен вертикално у више пожарних или
евакуационих сектора и када пожар остаје локализован на једном от тих сектора);
 Вертикална (спроводи се када се угрожене особе сигурно могу евакуисати с виших
или високих објекта или из дубине на слободни спољашњи простор, путем
степеништа, пожаринх степеница, лифтова и отвореним или затвореним ваздушним
јастуцима);
 Евакуација средствима ватрогасних јединица (спроводи се где је то могуће и то
ваздушним јастуцима, лествама, хидрауличним зглобним лествама итд).17

ЗАКЉУЧАК

17
Михајловић, Е. (2012): Евакуација и спасавање, материјал за припрему испита, Ниш.
19
 Индивидуално понашање је понашање појединца као особе која својим понашањем
одређује свој однос према другима у групи и својим понашањем утиче на понашање групе.
Темељ сваког људског понашања је индивидуално понашање које је увек одређено са три
основне групе фактора:

 Физиолошки фактори који обухватају физичку и менталну способност;

 Психолошки фактори и односе се на перцепцију, ставове, личност, учење и
мотивацију;
 Фактори околине које обухватају породицу, културу и социјалну класу.

Такође, извори и агенси социјализације утичу на развој личности и њено понашање,

па су тако извори социјализације култура и друштво, а агенси су породица, школа, радно
место итд.

Понашање људи у ванредним ситуацијама је специфично и обично препуштено

страху и паници, и као такво се може негативно одразити на њихово здравље и живот, па је у
таквим ситуацијама потребно превазићи настали страх и панику како би се опасност што пре
превазишла.

20
 ЛИТЕРАТУРА

1. Михајловић, Е. (2012): Евакуација и спасавање, материјал за припрему испита, Ниш.

2. Живковић, С. (2012): Психологија група, Ниш.
3. Требјешанин, Ж., Лаловић З. (2011): Појединац у групи, Подгорица.

21