V

PITANJA IZ PEDAGOGIJE

1. Pojam pedagogije i njene discipline

– PEDAGOGIJA JE NAUKA O VASPITANJU I OBRAZOVANJU

Pedagogija je nauka o vaspitanju i obrazovanju.

Ona kao nauka ima zadatak da otkriva, utvrđuje i osvetljava zakonitosti vaspitanja i obrazovanja, da
istražuje, opisuje i verifikuje istinita saznanja o pedagoškim pojavama radi uspešnog ostvarivanja

a
društveno potvrđenih vaspitno obrazovnih ciljeva.

OSNOVNI PEDAGOŠKI POJMOVI SU: VASPITANJE, OBRAZOVANJE I NASTAVA - SVA

TRI POJMA SU MEĐUSOBNO POVEZANA I UZAJAMNO SE DOPUNJUJU. Takođe se
spominju i samovaspitanje, prevaspitanje i samoobrazovanje koji se međusobno smenjuju i
nadopunjuju u procesu formiranja savremene ličnosti.

PEDAGOŠKE DISCIPLINE:
Pedagoške discipline su u logičkoj povezanosti, uslovljenosti i isprepletenosti. Pedagoške discipline
se stalno razvijaju i granaju, međusobno povezuju, a istovremeno povezuju i sa naučnim disciplina
iz drugih nauka.
• OPŠTA PEDAGOGIJA ( Opšta pedagogija proučava opšte, teorijske i fundamentalne

s
probleme vaspitanja /predmet, ciljeve zadatke, sistem, i sl. Ona predstavlja naučnu,
filozofsku i teorijsku osnovu svih ostalih pedagoških disciplina. Neki je nazivaju i
savremena pedagogija zato što se bavi vaspitanjem u sadašnjosti, tj. savremenosti.
• ŠKOLSKA PEDAGOGIJA ( proučava vaspitanje dece od ranog detinjstva do punoletstva )
• PORODIČNA PEDAGOGIJA (pročava vaspitanje u porodici
• PREDŠKOLSKA PEDAGOGIJA (proučava vaspitanje dece do polaska u školu)
• VISOKOŠKOLSKA PEDAGOGIJA ( bavi se problemima u vaspitanju u visokoškolskoj
nastavi u kojij se pripremaju edukatori za vaspitni rad u vrtiću i školi)
• ISTORIJA PEDAGOGIJE ( proučava istorijski razvoj vaspitanja)
• DIDAKTIKA ( teorija obrazovanja i nastave.Proučava vaspitno obrazovni rad u nastavi )
• METODIKA ( proučava istu problematiku ali sa stanovišta samo jednog predmeta)
• DOMSKA PEDAGOGIJA (proučava specifičnosti vaspitnoobrazovnog rada u raznim
domovima za vaspitanje i obrazovanje/dečji domovi, đački domovi, internati, studentski
domovi, i sl.)

p
• SURDOPEDAGOGIJA ( proučava vaspitanje gluvonemih )
• TIFLOPEDAGOGIJA ( proučava vaspitanje slepih )
• OLIGOFRENOPEDAGOGIJA ( proučava vaspitanje dece ometene u razvoju )
• ORTOPEDAGOGIJA (proučava vaspitanje dece sa fizičkim oštećenjima i nedostacima )
• LOGOPEDIJA ( proučava vaspitanje dece sa smetnjama u govoru)
• PEDAGOGIJA SLOBODNOG VREMENA
• VOJNA PEDAGOGIJA
• DEFEKTOLOGIJA (INTEGRATIVNA PEDAGOGIJA)
• SOCIJALNA PEDAGOGIJA
• SPORTSKA PEDAGOGIJA ( pročava vaspitanje sportista i takmičara – sa akcentom na
razvoj vrhunskog sporta)
• ANDRAGOGIJA (adultna pedagogija ili pedagogija odraslih, tj. o doživotnom obrazovanju
 čoveka) se bavi vaspitanjem i obrazovanjem odraslih.
• GERONTOGOGIJA se bavi vaspitanjem i obrazovanjem ljudi u poznim godinama, tj.
starih lica

2. Jan Amos Komenski

Predstavnici Nove škole verovali su da je poštovanje dečjih potreba i mogućnosti najvažnije u

pedagoškom radu ‒ što je i razlog zbog kojeg su ti didaktički modeli značajni za obrazovanje i
vaspitanje učenika sa smetnjama i teškoćama u razvoju.

Jan Komenski – češki pedagog, filozof, lingvista, političar, prirodnjak i humanista.

Ziveo u 16 i 17. veku ( 1592 – 1670)

SMATRA SE ZAČETNIKOM SAVREMENOG OBRAZOVANJA I ZAČETNIKOM

DIDAKTIKE

Ceo školski sistem je izgrađen na njegovim delima :

– Didaktika
– Velika didaktika
– Materinska škola
– Orbis sensualisam

Razlikuje DETINJSTVO, DEČAŠTVO, MLADOST i ZRELOST.

Vaspitni i školski sistem deli na
– MATERINSKU ŠKOLU ( KAO DANAŠNJI VRTIĆ/PREDŠKOLSKO ) - do 6.godine /
postoji u svakom mestu
– ŠKOLU MATERNJEG JEZIKA ( kao današnja osnovna škola)do 12 godine / postoji u
svakom mestu. Smatrao je da je to najvažnija škola. Ona treba da je opsteobrazovna, svako
treba da je završi, bez obzira čime će se baviti i da li će nastaviti školovanje ili ne.
– GIMNAZIJU ( kao današnja srednja škola) 12 -18 god / postoji u svakom gradu
– AKADEMIJA ( 18 – 24 g) / postoji u državi ili pokrajini – ne u svim gradovima

Komenski je još u 17. veku utvrdio kako treba da izgleda nastava u školi. Neki od tih principa važe
i danas. Na primer: nastavu treba organizovati po školskim godinama, danima, casovima, razredima
i predmetima.

Smatrao je da pohađanje škole mora biti obavezno za svako dete, bez obzira na materijalno stanje
porodice i sposobnosti deteta
 3. Johan Fridrih Herbart

SMATRA SE OSNIVAČEM PEDAGOGIJE KAO NAUKE

Kantov naslednik.

Najznačajnija dela :
- NACRT PREDAVANJA IZ PEDAGOGIJE
- OPŠTA PEDAGOGIJA
- OPŠTA FILOZOFIJA
- UDŽBENIK ZA PSIHOLOGIJU
- PSIHOLOGIJA KAO NAUKA
-
Osnovao pedagoški seminar i ekspermetalnu gimnaziju kao vežbaonicu sa domom.
Za njega je glavni cilj vaspitanja bio MORALNA ETIKA.

U VASPITANJU RAZLIKUJE TRI GLAVNA PODRUČJA : UPRAVLJANJE, NASTAVU i

DISCIPLINU /STEGU.
Navodi da su najbolja sredstva upravljanja AUTORITET i LJUBAV.

Nastava prolazi kroz 4 stadijuma : JASNOĆA, ASOCIJACIJA, SISTEM i METODA.

Jasnoća
Kod jasnoće se radi o tome da se učenik udubi u pojedinosti, da jasno uvidi pojedinosti. Zato je,
naravno, potrebna koncentrisana pažnja, koju učitelj postiže sa što većom očiglednošću.

Asocijacija
Kod asocijacije stvar je u tome da se novo gradivo udruži sa starim. Učenik treba da upoređuje,
učitelj treba spretno da vodi razgovor i tako da pomaže učeniku da pronađe vezu između starih i
novih predstava. Tako se u nastavi stvara kontinuitet.

Sistem
Kod sistema se radi o tome da se pojedina saznanja povežu u celinu. Svaki pojedini predmet treba
da dobije određeno mesto i svoju vrednost u sklopu celine (sistema). Učenik treba da otkriva, da
traži, a učitelj da proučava, to znači, da tumači, pošto vodi do utvrđivanja opštih misli, pravila i
zakonitosti.

Metoda
Kod metode je važno da se učenik vežba i da svoje znanje praktično primenjuje. Učeniku je sad
potrebna aktivnost, a učitelj treba da navodi učenika na praktičan rad i da utvrdi njegovo
znanje(rešavanje zadataka itd.)
 4. Vaspitanje u prvobitnoj zajednici

U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI NIJE BILO ORGANIZOVANOG VASPITANJA NITI

PROFESIONALNOG VASPITAČA/UČITELJA
Prvobitna zajednica se razvijala nekoliko desetina hiljada godina.
Ne postoje pisani tragovi o vaspitanju u prvobitnoj zajednici .Procene se donose na osnovu
proučavanja nekih plemena koji su i dalje na prvobitnim nivou razvoja civilizacije
(Papuanci, stari Indusi, indijanci i dr).
To je bilo besklasno društvo, nije bilo ni bogatih ni siromašnih.Svi su imali iste uslove za
život.Bavili su se lovom i ribolovom.
Prvobitna zajednica je postojala pre više od stotina hiljada godina i ona je zasnovana na
rodovskim, tj. krvnim zajednicama. Porodice su bile grupne i formirane su po generacijama,
u okviru plemena i roda. Rodovsko društvo karakteristiše besklasni karakter, tj. zajednička
svojina sredstava za proizvodnju (podela zavisi od pola i uzrasta).
Deca su pripremana za život putem raznih igara, plesova, rituala, to nije bilo specijalno
organizovano u cilju njihovog vaspitanja, nego je to bio sastavni deo njihovog života, učili su
uz svakodnevne aktivnosti..Stariji i iskusniji su pokazivali i objašnjavali mlađima.
Deca su učena kako da love divljač, čime je nahraniti,kako je pripitomiti i slično. U to doba još
uvek se nije razvila pismenost, tako da se ne može govoriti o školama, niti bilo kakvim oblicima
obrazovanja.
Svi zajedno rade za zajednicu i porodicu, društvene nejednakosti nema.
Otkićem vatre i usavršavanjem sredstava za rad, počinje polako da se stvara slobodno vreme za
starije članove porodice. Tako s vremenom, stari okupljaju mlade i pričaju im o iksustvima iz lova,
verovanjima, običajima i bogovima. S ovim načinom rada, stari članovi porodice prenose znanja i
iskustva na mlade, i to prelazi u neku vrstu obaveze i može se reći da je ovo novi začetak
vaspitanja. Vaspitanje je bilo namenjeno svoj deci, ali je postojala samo jedna nejednakost koja je
zasnovana po razlikama prema uzrastu i polu. Dečaci su obučavani za muške, a devojčice za ženske
poslove.

* LJUDSKI PRECI SU ŽIVELI U POKRETNIM ČOPORIMA, U STALNOJ POTRAZI

ZA HRANOM.
* NA OVOM NIVOU NE POSTOJI PORODICA I SVI ODRASLI SE STARAJU O SVOJ
DECI.
* VASPITANJE SE ODVIJALO SPONTANO,NEORGANIZOVANO I NIJE BILO
DIFERENCIRANO.
* DECA SU IMITIRALA AKTIVNOSTI ODRASLIH, I NA TAJ NAČIN UČILA O
SVAKODNEVNIM AKTIVNOSTIMA I PRAVILIMA OPSTANKA U ZAJEDNICI.

5. Objasni pojam inicijacije

INICIJACIJA je jedan vid vaspitne institucije.

STARIJI ČLANOVI RODA PRIPREMAJU MLADIĆE ZA ISPIT ZRELOSTI (A TO SU ČINILE I

ISKUSNIJE ŽENE – MATRONE- SA DEVOJKAMA.

PROGRAM INICIJACIJE – SVODIO SE NA PROVERU – U KOJOJ MERI SU KANDIDATI

USVOJILI TRADICIJU RODA.
Nakon uspešne inicijacije, "učitelji" i " učenici" su se vraćali u Rod, gde im je tim povodom bila
priređena svečanost. Ovim činom – mladi su stupali u zrele redove Roda.

Vremenom, nakon prvobitne zajednice - zajednice osnivaju sezonska pa i trajna naselja gde
obrađuju zemlju, pripitomljavaju korisne životinje, osnivaju porodice i plemenske, rodovske
zajednice- POČETAK ZEMLJORADNIČKE CIVILIZACIJE.
• To donosi nove vaspitne ciljeve i zahteva svesnu, organizovani i diferencirani pristup vaspitanju
dece. • Traži se usvajanje tradicionalnih znanja i veština svakodnevnog života u plemenu.
Tada nastaje prva obrazovna institucija, svojevrsni ispit zrelosti – INICIJACIJA. - proveravala se
fizička i psihička spremnost mladića , a ređe i devojaka kao uslov za prelazak iz sveta
detinjstva u punovredno stanje odraslosti. Ispiti su se odlikovali surovošću, u skladu sa
tadašnjim vremenom i načinom borbe za opstanak. • javljaju se osnovne društveno vaspitne
potrebe - da se mladi naraštaj upozna i sa pravilima i običajima zajednice- prenošenjem moralnih
načela zajednice.
PROFESIONALNIH VASPITAČA NIJE BILO - VASPITANJEM SU SE BAVILI LJUDI KOJI SU
SE ISTICALI SVOJIM ISKUSTVOM I VEŠTINAMA.
ZBOG SVE VEĆE PODELE RADA, IZDVAJAJU SE OSOBE KOJE SE ISKLJUČIVO BRINU O
VASPITANJU. To su bili VRAČEVI u Inicijacijama. (GLAVNI SADRŽAJ VASPITANJA BILO JE
- POZNAVANJE NAČINA RADA, VERSKIH PROPISA, PLESOVA I RATNIČKIH PESAMA)

Pojavom zanatstva i ekonomskim jačanjem pojedinih članova Roda i rodnih skupina, javlja se
PRIVATNO VLASNIŠTVO, pa se shodno tome rodovska zajednica počinje raspadati- deliti na
bogate i siromašne. Javlja se soj bogatih koji počinju da žive od tuđeg rada
Izum PISMA je doprineo da neki članovi zajednice postanu OBRAZOVANIJI I TIME JAČAJU
SVOJ UTICAJ.
INTELEKTUALNI RAD SE ODVAJA OD PROIZVODNOG I POSTAJE SREDSTVO
VLADANJA.
" Javlja se potreba za školom u kojoj će deca bogatih dobijati više obrazovanja, bolje
vaspitanje – da bi mogla vladati drugima " (D.Franković)

Prve škole se javljaju u Sumeru (Akad) oko 3500 god stare ere.Prvi profesionalni vaspitač se
zvao UMIA – što je značilo brat, prijatelj, onaj koji poučava. Učila su se slova, čitanje,
pisanje i razgovaralo se o pročitanom.

6. Vaspitanje u Sparti

Vaspitanje u Sparti je bilo u rukama države – zemljoradničke aristokratije koju su

sačinjavali SPARTIATI.U podčinjenom položaju bili su PERIJECI.
SPARTA (Spartanska država) je zbog opštih prilika u kojima se nalazila – postavila kao
cilj VOJNIČKO VASPITANJE – kako bi omladina bila spremna za ratovanje i odbranu
zemlje.
Vaspitati SNAŽNOG, HRABROG, SPOSOBNOG vojnika bio je cilj vaspitanja.
Država je brinula o vaspitanju dece.
- Do 7 godine, deca su bila u okviru porodice (PORODIČNO VASPITANJE). Nejaku, slabiju –
zakržljalu decu su odmah po rođenju – ostavljali zverima (na planini Tajget) ili su ih bacali u
provaliju.
– Posle 7 godine,deca odlaze u javne vaspitne ustanove gde ostaju do 18.godine. Tu se
najveća pažnja poklanjala FIZIČKOM VEŽBANJU – opet u cilju stvaranja jakog i
 izdržljivog vojnika.Iz čitanja i pisanja su učili samo najosnovnije.

Najzastupljenije su bile gimnastičke vežbe, vežbe borenja, borbene vežbe sa

oružjem,trčanje i skakanje, dizanje i bacanje teškog kamenja ( - u cilju jačanja tela /
preteča današnjeg sporta dizanje tegova)
Mladići od 18 – 20 godina su išli u lov na robove (koje su noću hvatali i ubijali.To je bila
svojevrsna vežba napada na neprijatelja.)
Zvali su se EFEBI. Nakon tog perioda su postajali vojnici

DEVOJKE su se takođe vaspitavale pod državnim nadzorom. I one su morale da uče borilačke
veštine, ples ali i trčanje, skakanje, dizanje i bacanje teških kamenja ( vežbe snage), kako bi izrasle
u snažne žene – i imale snažno i zdravo potomstvo , i kako bi mogle da brane svoj dom kad
muškarci odu u rat.

7. Vaspitanje u Atini
Atina je bila daleko bogatija i razvijenija od Sparte. Vladala je TRGOVAČKA ARISTOKRATIJA
koja je nametnula svoje poglede na vaspitanje i školstvo.
Država se jeste razvijala kao demokratska ali je aristokratija traživa sve veće povlastice i privilegije.
U vreme Perikla u 5.veku robovlasnička aristokratija je dostigla svoj vrhunac.
Bilo je mnogo više robova nego u Sparti. Robovi su bili i privatni i državni. Do njih se najčešće
dolazilo kupovinom ali i ratovima.

Vaspitanje u Atini rezultat je, u prvom redu, bogatog društvenog i ekonomskog života. Državi su
bili potrebni ljudi koji su, pored vojničkog dobijali i široko opšte obrazovanje: poznavanje
filozofije, politike, umetnosti, nauke i sl. Prvi put je u jednoj antičkoj državi postavljen
ideal harmonijski razvijene ličnosti. Iako vaspitanje omladine nije bila stvar države, ipak je država
određivala opšti smer vaspitanja, vodila računa o privatnim školama

Cilj vaspitanja bio je – KALOKAGATIA - jedinstvo lepote i dobrote (odgojiti HARMONIJSKI

SKLADNOG ČOVEKA)

– DO 7 GODINE, DECA SU VASPITAVANA U PORODICI ( Atinski sistem vaspitanja

predviđao je da se deca slobodno rođenih do sedme godine vaspitavaju u porodici.
Vaspitavali su ih robovi, odnosno ropkinje. U ovo doba starali su se pre svega o telesnom
razvoju, ali nisu zanemarivali ni sklonosti deteta prema igranju, ni njegov početni rad ni
njegov umni razvoj i razvoj njegove fantazije. Poznato je da su deci omogućavali razne igre
( bacanje kocke i lopte ), da su im davali igračke ( lutke, konjiće, svirale ), da su deca od
plute izgrađivala, na primer, čamčiće, a od voska kućice i slično, da su im robovi pričali
priče i učili ih lepom ponašanju. )
– NAKON 7 GODINE, DEVOJČICE I DALJE OSTAJU U PORODICI ( gde od majki
uče kućne poslove ali i pevanje i ples)
– NAKON 7 GODINE, DEČACI ODLAZE U PRIVATNE ŠKOLE GRAMATISTA I
KITARISTA.
Škole, koje su bile privatne su isključivo pohađala deca slobodnih građana, čije su troškove
snosili đački roditelji. Te škole su bile odvojene, i dečaci su posećivali obe ujedno, ili najpre
školu gramatista, pa zatim školu kitarista. U školi gramatista deca su učila da čitaju, pišu
i da računaju. Nastava je bila mehanička, deca su pisala po diktatu i izgovarala reči za
učiteljem. Pri računanju upotrebljavali su osim prstiju i kamenčiće i računaljke. Ipak, zbog
 nedostataka odgovarajućih i podesnih znakova za cifre gotovo da nisu dalje išli od sabiranja
i oduzimanja. Nastava nije bila kolektivna, nego individualna.
– U školi kitarista učili su muziku, literaturu i recitovanje stihova, najčešće iz grčkih
epova '' Ilijada '' i '' Odiseja ''.
Dečaka je od kuće do škole pratio rob, nazvan Pedagog ( paidagogos - onaj koji vodi dete ).
Učili su da sviraju na liri ( sa 4 do 7 žica ) i na kitari, da pevaju neke lirske i epske pesme, a
uz pevanje su i igrali.Muzička nastava bila je sastavni deo obrazovanja.
– SA 13 GODINA ZA DEČAKE JE POČINJALA OBUKA U PALESTRI gde se sticala
svestrana fizička spremnost . Naime, tokom 2-3 godine vežbalo se trčanje, skakanje, bacanje
koplja, bacanje diska i rvanje ( pentatlon ). Pretpostavlja se da su deca uporedo sa obukom u
palestri produžavala da uče kod gramatista i kitarista sve do 14. godine. Cilj ovog
vaspitanja bio je u tome da kod dečaka razviju telesnu lepotu, snagu i gipkost.
Radom u palestri besplatno su rukovodili najugledniji ljudi grada, jer je to bila
počasna dužnost.
– NAJBOGATIJI RODITELJI SLALI SU SVOJE SINOVE U GIMNAZIJE. Te škole je
delimično potpomagala država. Pored fizičkog vaspitanja u gimnazijama su negovali i
razgovore pomoći kojih se omladina učila o politici , umetnosti i filozofiju ( naročito posle
profesionalnih učitelja koje zovemo sofistima ).
– OD 18. DO 20. GODINE ATINSKI MLADIĆI SU PRIMANI U ZAJEDNICU
EFEBA (kao i u Sparti) sa ciljem da dobiju vojno obrazovanje.

VISOKO ŠKOLSTVO nije bilo institucionog karaktera, nego se znanje sticalo kod poznatih
filozofa – PLATON (je imao svoju akademiju) , ARISTOTEL (je imao svoju visoku školu – licej).
Izučavala se filozofija, politika, etika, estetika, prirodne nauke.
Takve škole su osnivali predstavnici raznih filozofskih shvatanja, takođe su iz Male Azije dolazi
učitelji govorništva (sofisti – mudraci).Najpoznatiji su bili PROTAGORA, GORGIJA i HIPIJA:
Oni su stalno putovali, proširivali svoja znanja a ujedno i prenosili znanje na druge.

8. Teorije razvitka čovekove ličnosti

Razvoj ličnosti kao dugotrajan i složen proces je najintenzivniji u djetinjstvu i mladosti, i to

pod uticajem mnogih unutrašnjih i spoljašnjih činilaca. Vaspitanje može pod određenim
uslovima postati izuzetno značajan činilac razvija ličnosti.

- TEORIJA EMPIRIZMA
- TEORIJA NATIVIZMA
- STERNOVA TEORIJA KONVERGENCIJE

TEORIJA EMPIRIZMA
Smatra se da čovek JESTE i POSTAJE samo ono kako ga SPOLJAŠNJI FAKTORI
obrazuju.Spoljašnji faktori/ uticaji su od presudnog značaja.ČOVEL JE PRODUKT ISKLJUČIVO
SVOJE OKOLINE. Rođenjem ne donosi ništa osim tela.U pedagoškom smislu, po ovoj teoriji je
VASPITANJE SVEMOGUĆE.

Krajem XVII i početkom XVIII veka nova građanska klasa počinje se zalagati za prava sposobnih i
talentovanih. Za njih je bilo važno dokazati da sposobnosti nisu nasljedne, već da su posljedica
djelovanja okoline u kojoj svaki pojedinac živi.
Ovo stanovište, po kom je ličnost isključivo rezultat delovanja sredine, naziva se empirizam.
Dakle, razlike između pojedinih ličnosti nastale su jedino kao posljedica razlika u uslovima u
kojima su pojedinci živeli. Da su svi živeli pod istim uslovima ne bi bilo razlike među njihovim
ličnostima.
TEORIJA NATIVIZMA
Zastupa stanovište da ravoj čovekove ličnosti zavisi isključivo od naslednog faktora.
Pristalice ove teorije smatraju da od nasleđa zavise ne samo sposobnosti, temperament nego i sve
druge osobine ličnosti, npr. ambicioznost, marljivost i slično.
Nativizam precjenjuje ulogu nasleđa, a podcjenjuje ulogu vaspitanja
Prema nativističkom shvatanju u vaspitanju je najvažnije ustanoviti kakve su dečje nasledne
osobine. Znači da li je dijete nasledilo nadprosečne sposobnosti ili ima urođenih nedostataka. Dakle,
može se razvijati samo ono što je detetu nasleđem dato.
Ovo stanovište bilo je naročito izraženo tokom istorije u plemićkim porodicama, koje su se zalagale
isključivo za nasledna prava.
U pedagoškom pogledu , ova teorija vodi do jednostranih pogleda – spoljašnji vaspitni uticaj je
neefikasan jer zavisi od nasleđa.

STERNOVA TEORIJA KONVERGENCIJE

Wilijam Stern je pokušao da ove dve oprečne teorije izmiri i udruži.On smatra da su podjednako i
nasleđe i vaspitanje važni za formiranje ličnosti i obrazovanje.

9. Obrazloži nativističku teoriju razvoja čovjekove ličnosti

Nativistička teorija razvoja čovekove ličnosti zastupa stanovište da ravoj čovekove ličnosti zavisi
isključivo od naslednog faktora.
Pristalice ove teorije smatraju da od nasleđa zavise ne samo sposobnosti, temperament nego i sve
druge osobine ličnosti, npr. ambicioznost, marljivost i slično.
Nativizam precjenjuje ulogu nasleđa, a podcjenjuje ulogu vaspitanja
Prema nativističkom shvatanju u vaspitanju je najvažnije ustanoviti kakve su dečje nasledne
osobine. Znači da li je dijete nasledilo nadprosečne sposobnosti ili ima urođenih nedostataka. Dakle,
može se razvijati samo ono što je detetu nasleđem dato.
Ovo stanovište bilo je naročito izraženo tokom istorije u plemićkim porodicama, koje su se zalagale
isključivo za nasledna prava.
U pedagoškom pogledu , ova teorija vodi do jednostranih pogleda – spoljašnji vaspitni uticaj je
neefikasan jer zavisi od nasleđa.

10.Dovedi u vezu vaspitanje i naslijeđe

I vaspitanje i nasleđe su bitni za razvoj ličnosti. Od čovekovih nasleđenih predispozicija
zavisi u kojoj meri će prihvatiti vaspitanje i obrazovanje. Vaspitanje i nasleđe se međusobno
prožimaju. Ni vaspitanje ni nasleđe sami po sebi nisu dovoljni za razvoj ličnosti.
 11.Uloga majke i oca u vaspitanju
Porodica je osnovna društvena zajednica koja se sastoji od supružnika i najbližih krvnih
srodnika (roditelji i djeca) koji obično žive zajedno.
ULOGA RODITELJA (MAJKE I OCA ) je primarna u vaspitanju deteta. Uloga roditelja
podrazumeva stalnu brigu o detetu i prihvatanje dužnosti i obaveza vezanih za
vaspitanje.DECA ZAVISE OD RODITELJA I UPRAVO TA ČINJENICA OBAVEZUJE
RODITELJE DA SE BRINU O DECI I OSIGURAJU IM SRETNU BUDUĆNOST.
Poželjno je da oba roditelja učestvuju u vaspitanju deteta.
Uticaj roditelja je najjači u detinjstvu, a kasnije se tom uticaju pridružuju i drugi faktori.
U RANOM DETINJSTVU MAJKA JE NAJVAŽNIJI VASPITAČ.U prvim mesecima pa i
godinama – dete potpuno zavisi od Majke.U Majčinoj blizini dete se oseća sigurno i
zaštićeno, oseća njenu ljubav, toplinu i razumevanje. Već u prvim mesecima života dete
prepoznaje majčin glas, lik, raduje joj se i smeši.Majka je prva osoba sa kojom dete
komunicira, ona detetu objašnjava šta ga zanima, učiga šta sme a šta ne sme da dira, radi.
Majka koja nesavesno obavlja svoju ulogu – negativno utiče na psihu deteta.Takva deca
pokazuju znake razdražljivosti i asocijalnosti.
Osećajni odnos između Majke i deteta traje celoga života.
Majčin najbliži saradnik u vaspitanju deteta je – OTAC ( po mogućstvu – ujedno i Majčin suprug )
Odgovorni očevi se pripremaju za svoju ulogu još pre rođenja deteta- vesele se trudnoći, prate
razvoj trudnoće i slično. Otac deteta mora partnerki pružiti podršku, pokazati razumevanje,
pomagati oko poslova.
Za dete – u periodu dojenja – Majka ima najvažniju ulogu dok je Otac u drugom planu. Ipak on
mora biti u stalnom dodiru sa detetom, posmatrati detetov razvoj i pomagati kad god je to potrebno.
Dete već oko sedmog, osmog meseca života prepoznaje Očev lik i raduje mu se.
U kasnijim životnim fazama Otac zauzima sve važniju ulogu.
Uloge Majke i Oca u životu deteta se međusobno dopunjujuGubljenjem jednog od roditelja dete
gubi osećaj sigurnosti i zaštićenosti. Majka je ta koja taj osećaj sigurnosti usadi u dete, a Otac joj
pomaže da se taj osećaj sigurnosti ostvari.
PORODICA KOJA JE POTPUNA – U KOJIJ DETE DOBIJA ONO NAJBOLJE OD OBA
RODITELJA – PRESUDNA JE ZA RAZVOJ DETETA U KOMPLETNU INDIVIDU KOJA ĆE
SE SPREMNO I USPEŠNO INTEGRISATI U DRUŠTVO. Zato se kaže da je zdrava porodica stub
društva.

12.Navedi komponente vaspitanja i definiši svaku od njih

Vaspitanje podrazumeva razvoj stvaralačkih,radnih, fizičkih, estetskih, intelektualnih i

moralnih normi i vrednosti.

KOMPONENTE VASPITANJA:
- FIZIČKO vaspitanje
- MORALNO vaspitanje
- RADNO vaspitanje
- ESTETSKO vaspitanje
- INTELEKTUALNO vaspitanje
- STVARALAČKO vaspitanje
FIZIČKO VASPITANJE
Svrha fizičkog vaspitanja je pravilan fizički razvoj, unapređenje i očuvanje zdravlja i harmoničan
razvoj ličnosti ( U zdravom telu – zdrav duh / Mens sana in corpore sano )
Fizičkim vaspitanjem se razvijaju snaga, brzina,moralni intelekt, izdržljivost, spretnost, volja i
estetika.
Pravilan fizički razvoj i zdravlje čine neophodnu pretpostavku i prirodnu osnovu celovitog i
svestranog razvoja ličnosti. Fizičko vaspitanje deluje na razvoj čoveka u celini.
Fizičko vaspitanje potpomaže zdrav i svestran rast i razvoj mladih, razvijanje njihove telesne snage,
otpornosti organizma i jačanje radne sposobnosti.

Fizičko vaspitanje je značajan faktor održavanja, obnavljanja i uvećavanja psihofizičke energije,

povećavanja životnog optimizma i osmišljenog korišćenja slobodnog vremena.
To se pozitivno odražava na radnu produktivnost čoveka, njegovo stvaralaštvo, mentalno i fizičko
zdravlje.
U raznovrsnim oblicima fizičke kulture mladi i odrasli mogu da zadovolje svoje potrebe za
kretanjem, igrom, druženjem, takmičenjem, postignućem i samorealizacijom.

Posebna je uloga fizičkog vaspitanja u stvaranju uslova za aktivan odmor i zdravu razonodu.
Fizičko vaspitanje daje značajan doprinos borbi protiv konzumiranja alkohola, narkotika i duvana i
beskorisnog provođenja vremena.

Fizičkim vaspitanjem obezbeđuju se neophodni uslovi za stimulisanje rasta, poboljšanje funkcija

opažanja, organa za kretanje, disanje, krvotok, varenje i centralnog nervnog sistema. Ono je
značajan činilac preventivne medicine, socijalizacije i moralnog razvoja mladih.

Faktori realizacije fizičkog vaspitanja:

– PORODICA
– PREDŠKOLSKA USTANOVA
– ŠKOLA
– SPORTSKA DRUŠTVA i KLUBOVI
Oblici realizacije fizičkog vaspitanja: ljetovanja, zimovanja, logorovanja, planinarenja,
nastava u prirodi, sportske i rekreativne aktivnosti i dr.

MORALNO VASPITANJE

MORAL - REGULIŠE LJUDSKE ODNOSE

ETIKA – PROČAVA MORAL I UNAPREĐUJE GA
MORALNO VASPITANJE – PODRŽAVA I OSTVARUJE MORAL

MORAL JE SKUP NEPISANIH PRAVILA I OBIČAJA KOJI UTVRĐUJU

MEĐULJUDSKE ODNOSE I PROSUĐUJU ŠTO JE DOBRO, A ŠTO ZLO. MORAL JE U
NEKOJ SREDINI OBJEKTIVAN I NALAZI SE U OBLIKU DRUŠTVENE SVIJESTI,
SISTEMA OBIČAJA, NAVIKA, NORMI. NASTAO JE KAO ZAHTJEVA DRUŠTVA ZA
ODREĐENIM PONAŠANJEM, ODNOSNO, PRINCIPIMA KOJI ODREĐUJU KAKVO
PONAŠANJE TREBA DA BUDE. ON JE RELATIVAN, NIJE ISTI U SVIM DRUŠTVENIM
GRUPAMA I POVIJESNIM PERIODIMA. MORAL JE VEOMA SLIČAN ZAKONU, NO
ZA RAZLIKU OD ZAKONA ON NEMA POLITIČKIH NI EKONOMSKIH SANKCIJA TE
SE OSLANJA NA SVIJEST POJEDINCA I DRUŠTVA, A KAO SANKCIJE ZA
NEMORALNO PONAŠANJE JAVLJAJU SE GRIŽA SAVJESTI, PRIJEKOR ILI BOJKOT
OKOLINE. POREKLO REČI MORAL: REČ MORAL POTIČE OD LATINSKE REČI
MORALIS (SKUP OBIČAJA) I TO NAROČITO DOBRIH OBIČAJA, ONIH KOJI
OMOGUĆUJU PPOVOLJAN I SKLADAN OPSTANAK I RAZVITAK POJEDINCA I
DRUŠTVA, VRLINA.

Moralno vaspitanje je uvek i društveno vaspitanje, jer priprema pojedinca za zajednički život u
zajednici. Moral obuhvata principe, norme, pravila i zahteve koji određuju i regulišu ponašanje ljudi
u svim oblastima društvenog i ličnog života.

MORALNO VASPITANJE JE PROCES FORMIRANJA I OBLIKOVANJA POJEDNINCA U

DRUŠTVENU LIČNOST.
Taj proces se ostvaruje u porodici, školi i društvu.
Podrazumeva formiranje moralnih osobina čoveka, moralnu svest, poglede i stavove, razvoj
moralnih osećanja, volja i karaktera

RADNO VASPITANJE

Čovek je u svojoj biti – produktivno stvaralačko biće. Razvoj čoveka ide uporedo sa njegovim
stvaralaštvom.
RAD JE OSNOVA ŽIVOTA I BITNO ODREĐUJE ČOVEKA KAO LJUDSKOG BIĆA.
Osnovni pokazatelj čovekove vrednosti je njegov rad i stav prema radu. Radne stvaralačke
sposobnosti treba učiti.
Suština radnog vaspitanja:
– razvijanje interesa i volje za rad
– negovanje ljubavi prema radu i prema radnom čoveku
– razvijanje radnih navika
– usvajanje opštih tehničkih i radnih kultura
– pravilno shvatanje intelektualnog rada. Rad je sastavni deo vaspitanja i obrazovanja.

Radno vaspitanje se ostvaruje kroz:

– nastavu u školi
– u radnim organizacijama
– u raznim sekcijama, klubovima
– na ekskurzijama

U toku rada se preporučuje kombinacija većeg broja matoda .Osnovne metode u radnom vaspitanju
su :
– DEMONSTRACIJA
– METODA PRAKTIČNIH RADOVA
– METODA RAZGOVORA
– METODA RADA S TEKSTOM I IZLAGANJEM

ESTETSKO VASPITANJE

Estetsko vaspitanje je očuvanje, doživljavanje i vrednovanje LEPOG ( u umetnosti, životu,

prirodni, radu.
Potreba za lepim je jedna od osnovnih potreba i vrednosti čovjeka, poput istine i dobrote.
Svoj doživljaj svieta, želje i osjećanja i ideale čovjek izražava bojom, rečima, zvukom,
pokretom i njihovim kombinovanje.
Nije namenjeno samo talenotvanim osobama već je deo opšte kulture čovjeka.
Estetsko vaspitanje ima šire značenje od umjetničkog vaspitanja, jer je usmjereno na razvoj
svestrane ličnosti , lepo i u prirodi, životu, međuljudskim odnosima, radu i proizvodima. Tu se
odvijaju čulni, psihički i intelektualni procesi. Povezano je sa svim komponentama vaspitanja.

TREBA RAZLIKOVATI ESTETSKO VASPITANJE OD UMETNIČKOG VASPITANJA.

ESTETSKO VASPITANJE JE OPŠTE OBRAZOVNO I OPŠTE KULTURNO VASPITANJE A
UMETNIČKO VASPITANJE JE U FUNKCIJI PROFESIONALNOG VASPITANJA.
Umetničko obrazovanje podrazumeva sticanje znanja, navika i razvijanje stvaralačkih
sposobnosti za pojedine vrste umetnosti.

Osnovni zadaci:
1. razvijanje sposobnosti uočavanja lepog;

2. formiranje spoobnosti doživljavanja lepog;

3. Sposobnost vrednovanja lepog; i

4. razvijanje stvaralačkih estetskih sposobnosti.

U ostvarivanju zadataka e.v. najčešće se koriste metoda posmatranja, metoda slobodnog

izražavanja i estetske analize.

INTELEKTUALNO VASPITANJE

Intelektualno vaspitanje ima nekoliko osnovnih zadataka:

•sticanje znanja i iskustva o prirodi, društvu, nauci, tehnici, umetnosti
•izgradnja naučnog pogleda na svet
•formiranje veština i navika
•negovanje i razvijanje radne kulture
•razvijanje intelektualnih i stvaralačkih sposobnosti
•uključivanje u proces samoobrazovanja[1]

Jedan od posebno važnih zadataka u formiranju čoveka je razvoj njegovog intelekta.

U svom užem značenju – intelektualno obrazovanje obuhvata proces usvajanja znanja, veština i
nauka, a u širem značenju – obuhval arazvoj psiholoških sposobnosti.
Intelektualno vaspitanje je čvrsto povezano sa nastavom u kojoj učenici stiču osnovna znanja.
Intelektualno vaspitanje se ostvaruje i izvan škole i školovanja.
Bitne komponente intelektualnog vaspitanja su
– znanje
– veština
– navike
– sposobnosti
– stvaralaštvo

Intelektualno vaspitanje pratimo kroz:

– opšte obrazovanje
– stručno obrazovanje
– kulturu
– umetnost

Intelektualno obrazovanje se ostvaruje kroz:

 – porodicu
– vaspitno obrazovne ustanove ( vrtići, škole – osnovne, srednje, više, visoke)
– kulturne institucije ( pozorišta, muzeji, bioskopi)

Intelektualno vaspitanje obuhvata sticanje znanja (o prirodi, ljudskom društvu i čoveku), veština i
navika (higijenskih, kulturnih, radnih), izgrađivanje intelektualnih sposobnosti (pažnje, pamćenja,
suđenja, govora i mišljenja, interesovanja za objektivnu spoznaju, istinoljubivosti, samostalnosti,
kritičnosti), izgrađivanje naučnog pogleda na svet i povezivanje nastave sa životom, teorije s
praksom

usvajanje naučnih znanja,umenja i navika

i formiranje osnove za pogled na svet

razvijanje intelektualnih sposobnosti

Intelektualno vaspitanje
treba da sadrži sledeće
razvijanje motivacije za učenje

osposobljavanje učenika za samostalno

sticanje znanja, za samoobrazovanje i
razvijanje kultura i tehnika
intelektualnog i drugog rada

13.Nabroj temeljna vaspitna područja i obrazloži intelektualno i estetsko

vaspitanje
14.Nabroj temeljna vaspitna područja i obrazloži moralno vaspitanje
15.Nabroj temeljna vaspitna područja i obrazloži fizičko i radno vaspitanje
16.Uloga nastavnika u vaspitanju

17.Glavne osobine nastavničkog poziva

18.Feminizacija nastavničkog poziva
19.Uloga učenika kao subjekta vaspitanja
20.Porodično vaspitanje
21.Predškolsko vaspitanje
22.Školsko vaspitanje
23.Disciplina učenika u školi
24.Nedostatci kazne u školi