Отвори налог

Пријави ме

Личне алатке

Садржај
Почетак
Грађа инструмента

Врсте харфи

Педална харфа
Келтска харфа
Жичана харфа
Харфа са укрштеним струнама
Извођачка техника
Историја
Музички примери
Референце
Литература
Спољашње везе

Харфа

Чланак
Разговор

Ћир./lat.

Читај
Уреди
Уреди извор
Историја

С Википедије, слободне енциклопедије

ХарфаHarp.png
Харфа

Харфа, педална харфа или велика харфа[1] је највећи и најсложенији савремени

музички инструмент са жицама које се трзају. Жице су разапете вертикално у великом
тространом оквиру, који чине усправан стуб на постољу, укосо постављен широки
резонатор и на горњој страни карактеристично извијен „врат“ инструмента. У постољу
се налази седам педала, који преко полуга у стубу дејствују на механизам покретних
точкића на врату и прештимавају жице, скраћујући или продужавајући њихову дужину.
Са својих 46 до 48 жица, харфа захвата (после оргуља и клавира највећи) тонски
распон од шест и по октава. Жице се трзају прстима обе руке, док се резонатор
наслања надесно раме свирача, а обе ноге управљају педалама. Зарад лакшег сналажења
међу великим бројем жица, свака C-жица (Do) је црвене, а свака F-жица (Ef) је плаве
или црне боје.[2]
Обим харфе

Звук харфе је богат и племенит, али невелике снаге и продорности, тако да долази до
изражаја најбоље у солистичком извођењу или соло-епизодама у оркестру. Једино
глисандо, који је могућ брзим превлачењем преко већег броја жица, често и обема
рукама, може да се пробије и кроз гушћи звук оркестра. Захваљујући доста дугом
одзвуку жица (претежно дужих), харфа је изузетно погодна као акордски инструмент,
нарочито за извођење арпеђата који су и добили име по овом инструменту. Следствено,
она се често може срести као пратња неком мелодијском инструменту или гласу.

Данашња харфа је производ дугог историјског развоја. Њени најстарији преци, у виду
лука са затегнутим жицама, су међу најстаријим музичким инструментима уопште.
Античке културе у разним деловима света познају бројне инструменте харфног типа, а
и у средњем веку они су врло омиљени и распрострањени, нарочито као пратња певању.
У 18. веку је укус рококоа утицао на спољни изглед харфе, који је и данас често
китњаст по угледу на старе градитеље, а у то време, упркос још знатним техничким
ограниченостима, настају већ и солистичке и концертантне композиције намењене овом
инструменту. Ипак је тек у 19. веку, усавршавањем педалног механизма, харфа дошла
до изражаја, а таква се и до данас одржала без већих измена.

Харфа располаже са седам ножних педала, помоћу којих се сваки тон у свакој од
октава мења за пола тона наниже (горња позиција педале) или пола тона навише (доња
позиција педале):