Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet
Odeljenje za istoriju

Hajnrih VI i Kraljevina Sicilija

Seminarski rad

Mentor:……………………………………………………………………………………………Student:
Dr Žarko Vujošević…………………………………..…………...…….….Sofija Radovanović
IS1902

Beograd
12.1.2023.
Uvod i pregled izvora

Kraljevina Sicilija je zauzimala specifično mesto u srednjovekovnoj povesti čitavog

Sredozemlja kao središte interesa i težnji mnogobrojnih vladarskih kuća poput normanske
dinastije Otvil, Hoenštaufena, Anžujaca, Vizantijske i Aragonske krune. Zbog svog izuzetng
značaja i bogatstva ova država je u čestim smenama sizirena stupala u komplikovane pravno -
političke odnose sa različitim entitetima poput papske kurije koja ju je bez obzira na formalno
priznatog i posvećenog vladara smatrala sopstvenim feudalnim dobrom dok se nalazila
istovremeno i u centru univerzalnih pretenzija Istočnog i Zapadnog carstva, čiji su se uticaji u
zavisnosti od epohe nadmetali u oblasti zapadnog Sredozemlja još od Franačkog i vremena
Otona I, da bi u epohi na kojoj je ujedno i centar ovog izlaganja klatno moći preteglo na stranu
Svetog rimskog carstva. Ta premoć je usledila posle burne vladavine Fridriha Barbarose čiji je
naslednik Hajnrih VI stavio tačku na normansku vlast nad ovom ostrvom, ostvarivši kako
vladarske ambicije svog oca tako i vekovne pretenzije nemačkih careva, o čijem će koreni i
kontinuitetu kao važnom pitanju u sklopu legitimiteta i vladarskog prava nad Sicilijom biti reči u
daljem izlaganju. Posebna pažnja u skladu s tim biće posvećena i državno - pravnim tradicijama
Normanskog kraljevstva i njihovom otvorenom, a u periodu vladavine Hajnriha VI latentnom i
prikrivenom kontradikcijom sa ideologijom i normama Carstva između kojih je u dugom
periodu stajala papska politika kao kontrateža i na taj način će biti istaknute i opisane promene u
ovoj dugotrajnoj konstelaciji moći koje su se odigrale na koncu XII veka, a koje se mogu
sagledati i objasniti i iz ugla sicilijanskog pitanja. Takođe, pored značaja za izučavanje
ravnoteže moći i dominacije različitih istorijskih aktera kroz njega se ogleda čitav kontinuitet
imperijalne politike uz koji je istovremeno Carstvo doživelo i izvesne transformacije što će se
ogledati u posledicama pripajanja ove teritoirje porodičnom posedu Hoenštaufena.

Iz gore navedenih razloga kao i zbog bogatstva zbivanja na ovom ostrvu i njegovom zaleđu čija
se teritorija u poznom srednjem veku nazivala i Kraljevina dveju Sicilija o događajima vezanim
za učvršćivanje moći Švapske dinastije na njenoj teritoriji i ekspedicije Hajnriha VI izvršena su
opsežna istraživanja. Među njima prvenstveno treba spomenuti ona starijeg datuma koja su utrla
put daljim istraživanjima kao što klasično delo Teodora Tešea 1 o caru Hajnrihu VI, dopunjenom

1
T. Toeche – Mittler, Heinrich VI, u Jahrbucher der deutschen Geschichte, Leipzig, 1867.

1
kraćim Vinkelmanovim radom2 istog naziva objavljenom u znamenitom zborniku Historische
Zeitschrift i doktorskom disertacijom Hermana Bloha3, dok je samom sicilijanskom pohodu na
temeljima ovih istraživanja pažnju posvetio profesor Dion Klementi4. Istraživanja i svaki
detaljniji uvid u dotična dešavanja u Carstvu naravno ne bi bila moguća bez izvorne građe od
koje je u većoj meri sačuvana ona narativnog karaktera, pa ćemo u skladu s tim učiniti kratak
osvrt na onu krucijalnu. Među njom se izdvaja Hronika Arnolda od Libeka napisana oko 1210,
koja je pratila događaje od 1171 - 1209, benediktinskog monaha naklonjenog papskoj stranci i
Velfima u sporu sa Štaufenovcima, ali važnog svedoka događaja o kojima je beležio. Sa druge
strane, odnosno od izvora naklonjenih vladajućoj dinastiji koji je u okviru sicilijanskog pitanja
napadao stanovište pape Hadrijana optužujući ga za koaliciju sa Normanima i Vizantijom važno
je spomenuti Godfrija od Viterba pisca, hroničara i diplomatu u službi Fridriha Barbarose, a
najverovatnije i tutora njegovom sinu Hajnrihu VI kome je posvetio delo Gesta Heinrici VI, u
stihovima.5 Drugo važan spev savremenika, dvorskog pesnika Hajnriha VI Petra od Ebolija
predstavlja delo napisano u čast ovom vladaru i osvajanju Sicilije pod nazivom: Liber ad
honorem Augusti, sive de rebus Siculis u Palermu, 1196. Međutim, daleko najvažniji izvor za
vladavinu Štaufenovaca nad Južnom Italijom predstavlja Hronika Ričarda, monaha Monte
Kasina koja obuhvata period od smrti Vilijema II do 1243. Takođe, važne podatke pružaju i anali
različitih manastira širom Italije poput Monte Kasina, (Annales Casinenses), kao i anali
Fosanova opatije (Annales Ceccanenses). Prvorazredni izvor pretstavljaju i Anali grada Đenove i
unutar njih sekcija Annales Ianuenses Otobone Scribae, koji otkrivaju detalje o ugovorima cara
Hajnriha sa đenovljanskom mornaricom i njihovom izvršenju prilikom pohoda 1191 i 1194. O
ambicijama i težnjama mladog cara bili su dobro informisani i hroničari poput nemačkog
monaha Ota od Svetog Blazijena, koji je o njima izlagao u neutralnom tonu kao i strani
posmatrači poput Rodžera od Haudena i Nikite Honijata.6

2
E. Winkelmann, Keiser Heinrich VI, u Historische Zeitschrift vol. 18, 1867.
3
H. Bloch, Untersuchungen zur Geschichte Kaiser Heinrichs VI. in den Jahren 1191 – 1194., izdanje dostupno u
elektronskom obliku na portalu: Untersuchungen zur Geschichte Kaiser Heinrichs VI. in den Jahren 1191-1194 -
Hermann Bloch - Google Књиге (5.1.2023.)
4
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, izdanje dostupno u
elektronskom obliku na portalu: Dione R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI‘s conquest of
the Norman Kingdom of Sicily - PhilPapers (12.1.2013.)

5
B. Arnold, The western empire, 1125 – 1197, u: The New Cambridge Medieval History IV c.1024 – c.1198, Part II
(pr. D. Luscombe, J. Riley – Smith), Cambridge, Cambridge University Press, 2004, s. 401.
6
Isto, 395.

2
Uz pregled njvažnijih narativnih izvora o osvajačkoj delatnosti cara Hajnriha neophodno je
pružiti uvid u i sačuvani diplomatički materijal, koji se u najvećoj meri sastoji od pisama papi i
ostalim visokim prelatima, povelja samog cara koji se u najčešćem broju slučajeva odnose na
privilegije izdate starim pristalicama gibelina i novim saveznucima u pohodu na Siciliju, takođe
sačuvane su i zajedničke povelje cara Hajnriha i carice Konstance. 7 Na posletku treba spomenuti
i sačuvane materijalne izvore čije proučavanje doprinpsi razumevanju osnovnih tekovina i
smbolike epohe kao što su kovanice cara Hajnriha VI i carice Konstance sačinjene na Siciliji 8, ili
deo ornata normanskih kraljeva iz kuće Otvil koji je odnet u Nemačke zemlje ne samo kao ratni
plen već pokazatelj kontinuiteta i prava ostvarenih kako osvajanjima tako i bračnim vezama pa
je na taj način grimizno – zlatna odora Rožera II sačuvana do današnjih dana u Carskoj riznici u
Beču.9

Sicilija pod vlašću Normana

Kako bi se na najbolji način analizirali dometi i posledice osvajanja zapadnog cara

neophodno je ta dešavanja kontekstualizovati i dovesti u vezu sa dugom tradicijom Normanskog
kraljevstva, pa čak i sa njegovim pretečema i uzorima čime bi se uspešnije istakao značaj samog
događaja, promena do kojih je doveo, ali istovremeno i univerzalnih principa koji su ostali
neokrnjeni. S obzirom na složenost istorijskih prilika i kauzaliteta Kraljevine Sicilije koji su se
mogli osetiti i za vreme vladavine Štaufenovaca o kulturnom i pravnom nasleđu ove istorijske
celine pisano je naširoko i iz različitih uglova, ali je neophodno spomenuti autore koji su delima
na ovu temu ostavili uticaja na istoriografiju. Među njima se izdvajaju klasični proučavaoci
poput Ferdinanda Šalandona koji je obavio značajno istraživanje o instutucijama Normanskog
kraljevstva, britanske istoričarke Evelin Džejmison i oriejentaliste Leona – Robera Menažera.
Kao dokaz da su studije ove izuzetne problematike daleko prevazišle granice Evrope imamo
monografiju sa Univerziteta u Tokiju Hirošija Takajame pod nazivom Sicilija i Mediteran u
srednjem veku, jedno od istaknutijih dale novijeg datuma sa kojima se po uticaju mogu meriti i
studije Dejvida Abulafije, a koje se naslanjaju i diskutuju sa nezaobilaznim i revolucionarnim
7
Povelje cara Hajnriha dostupne su u elekronskom izdanju edicije Monumenta Germaniae Historica, na portalu
www.mgh.de
The documents of Henry VI | mgh.de (3.1.2023).

8
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, Oxford University Press, Oxford, 1988, s. 81.
9
B. Arnold, The western empire, 1125 – 1197,s. 402.

3
radovima Ernsta Kantorovica. Dok je u najskorije vreme opsežna istraživanja o istoj tematici
sprovodio profesor Univerziteta u Lidsu Grejem Entoni Laud. U okviru navedenih dela su
objavljeni i analizirani mnogi izvori o dugom periodu normanske vlasti nad Sicilijom dok se za
period pred dolazak Hajnriha VI odnosno za vladavinu Viljema II izdvaja hroničar Falkandus
(Falcandus) sa svojim delom La Historia o Liber de regno Sicilie di Ugo Falcando i njegovi
nastavljači, a pored toga dostupni su i opsežni izveštaji stranih poslanstava, vizantijskih deputata
ili arapskih putopisaca poput Ibn Žubara. Na osnovu te i mnogobrojne druge građe moguće je
rekonstruisati prilike na Siciliji pod vlašću Normana, administrativni, pravni poredak, kulturno i
demografsko nasleđe i predstaviti ih ovom prilikom u osnovnim crtama.

Prvenstveno, neophodno je istaći da normanska Sicilija nije bila jedinstvena celina već je ta
teritorija bila podeljena na manje posede kojima su upravljali u početku normanski vladari
skromnih titula bilo kao papski, bilo vizantijski ili langobardski vazali koji su bili rodbinski
povezani. Sicilijanskim zaleđem – nepokornom Apulijom i opustošenom Kalabrijom,
nekadašnjom poslednjom linijom vizantijske odbrane portiv arabljanskih osvajača i delom ostrva
gde je uništen najjači emirat u Palermu 1072. vladali su potomci Roberta Gviskarda 10 (kome je
papa Nikola II dodelio navedene teritorije u zamenu za pomoć protiv vizantijskih, ali
prvenstveno nemačkih pretenzija u Italiji, u vreme borbe za investituru, što je ujedno i koren
sukoba Carstva i dinastije Otvil), Rožer Borsa, Boemund i Vilijam dok je nad ostatkom ostrva
vlast imali potomci Tanakreda od Otvila, rodonačelnika dinastije vojvoda Rožer I (1071 – 1101)
i njegov sin Rožer II kralj Sicilije (1130 – 1154). Istovremeno vlast u zaleđu nad kneževinom
Kapua, vojvodstvom Benevent, Kapetanatom (Abrucima) i Južnom Apulijom, interesnom
sferom Vizantije, imala je treća suparnička normanska grupacija inicijalno formirana oko
vojvodstva Aversa koja je bila u bračnim vezama sa porodicama nekadašnjih langobardskih
prinčeva gospodara navedenih oblasti.11 U vreme vojvode Rožera Borse, osvajača Salerna i
njegovog sina Vilijama vođeni su ratovi za ove oblasti koje su po osvajanju bile predate papi s
obzirom da je sveta stolica polagala pravo na njih još od langobardskog vremena, pa ih je papa
Kalikst branio čak i lično od upada Rožera I, 1121. Posle brojnih pobuna i promena gospodara
pojas Beneventa, Umbrije i Marki postao tampon zona između papskih teritorija i normanskih

10
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, 23.
11
Isto, 21.

4
poseda, kao i prostor za intervenciju Svetog rimskog cara. 12 Važno je naglasiti da je teritorijalno
zaokruživanje sicilijanskih poseda Rožera I bio spor proces koji je počeo time što je on dobio
prava na Gviskardovo nasleđe, odnsono polovinu Palerma, Mesinu i severnu Kalabriju kao
naknadu za vojnu pomoć svojim rođacima Rožeru Borsi i Vilijamu. Taj teritorijalni opseg se
postepeno širio u najvećoj meri u vreme burne vladavine Rožera II jer će upravo on naslediti sve
posede svojih rođaka posle smrti Vilijama II 1127. Možda najvažnija tekovina vladavina Rožera
I bila je garancija pape Urbana II iz 1098. kojom je obećao da neće postavljati legate na ostrvu
Siciliji bez vojvodinog saglasja, dok će u njihovom odsustvu sam vojvoda imati ista ovlašćenja
što će u budućnosti izazvati kontroverze koje e se protezati sve do vremena Fridriha II, ali će
istovremeno biti izvor iz kog su normanski vladri crpeli sigurnost i nezavisnost. 13 Svakako, ovim
ukazom papa je i dalje imao status vrhovnog sizirena, ali su vladari Sicilije sprovodili njegovu
volju i imali teorijske argumente da odbiju mešanje kurije u unutrašnje poslove, to je Rožer II
izražavao i na simbolički način noseći papsku odoru. 14 Takvi ustupci od strane pape navešće
Rožera I i njegove naslednike da usmere svoje težnje ka formiranju nezavisnog naslednog
poseda, temeljenog na pravu osvajanja, čiji bi vladari imali i duhovni autoritet, interesantno ovo
pitanje će ostati otveoreno sve do vremena vladavine Karla Anžujskog.15 Međutim, kada je Rožer
II prvi put izašao pred papu sa zahtevima o priznanju nasledne vlasti, kurija više nije imala
razloga da pruža ustupke Siciliji, sada iz straha od njenog uticaja kao kompaktne celine pod
snažnom dinastijom, a prvenstveno zbog kraja spora oko investiture sa Carstvom oličenom u
Vormskom konkordatu iz 1122. Papa je sada želeo ponovo razjedinjenu Južnu Italiju, ali to je
bilo daleko od izvodljivog posle konačnog prisjedinjenja Apulije Rožerovim posedima na saboru
(parlamenta baronum) u Melifiju 1129.16 Iste godine je čak i kneževina Kapua priznala
sizirenstvo dinastije Otvil. Sledeći korak bilo je krunisanje kraljevskim vencem, što se već čulo u
zahtevima barona na spomenutom saboru. Za materijalizaciju tih težnji stekli su se pogodni
uslovi nakon šizme koja je pogodila papstvo, odnosno dvojnog izbora kada je Rožer II podržao u
tom trenutku jačeg pretendenta na svetu stolicu Anakleta II. U zamenu za podršku protiv
Inoćentija II, Anaklet II je bulom potvrdio Rožeru kraljevsku krunu što je usvojeno na saboru
12
D. Abulafia, The kingdom of Sicily under the Hohenstaufen and Angevins u: The New Cambridge Medieval
History V c.1198 – c.1300, (pr. David Abulafia), Cambridge, Cambridge University Press, 2004, s. 499.
13
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century u: The New Cambridge Medieval History IV c.1024 – c.1198,
Part II (pr. D. Luscombe, J. Riley – Smith), Cambridge, Cambridge University Press, 2004, s. 446.
14
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s. 25 – 26.
15
D. Abulafia, The kingdom of Sicily under the Hohenstaufen and Angevins, s. 499.
16
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 448.

5
barona u Salernu, iz čega se nazire i moć te instutucije i njene uloge u normanskom društvu, da
bi legat konačno spustio krunu na glavu Rožera II na Božić 1130 proglasivši ga za kralja Sicilije
i Italije. Isticanje pretenzija na celu Italiju, što je nagoveštavala Rožerova titulatura direktno je
bilo upereno protiv interesa Svetog rimskog cara Lotara III i njegovih naslednika sve do sabora u
Veneciji 1177 kada je došlo do konsolidacije odnosa,17 jer je nemački car bio taj koji je nosio
krunu Italije. Kao odgovor na sporno krunisanje Lotar III i papa Inoćentije II pokrenuli su
udruženi napad na Normansko kraljevstvo 1137, zajedno investiravši Rainulfa od Alife u
vojvodstvo Apuliju što je impliciralo da je Sicilija zajednički posed cara i pape kao potčinjena
teritorija vojvodstva.18 Međutim Rožer II je pružio odlučan otpor ovoj koaliciji čemu je doprinela
i smrt vojvode od Apulije 1139, te sada legitimni papa, s obzirom da je anti-papa Anaklet umro
1138, nije imao izbora, a da ne prizna njegovu kraljevsku titulu. 19 Ipak, ona je morala biti
podvrgnuta korekciji kako bi zadovoljila zahteve prevenstveno pape, pa onda i cara da bi na
kraju glasila: Rožer II kralj Sicilije, vojvodstva Apulije i kneževine Kapua. Ova neobična pa čak
i rogobatna konstrukcija je imala za cilj da ukaže na odvojeno postojanje normanskih država u
Južnoj Italiji i na njihovu istorijsku ulogu papskih vazala, još od 1059. 20 To je dodatno potvrđeno
i vazalnom zakletvom kralja Rodžera papi 1139.21 Takav epilog svakako nije sprečio kralja
Sicilije da svoju moć i nezavisnost temelji na Rimskom zakonodavstvu iz vremena careva
Konstantina i Justinijana koja je isticala i davala vladaru isključiva prava i prerogative, kao
teritorijalnom monarhu. Pretpostavlja se da su u posedu kralja Rožera bili prepisi Justinijanovog
kodeksa, danas izgubljeni ,čije je odredbe on direktno primenjivao, čak nekoliko decenija pre
nego što je on otkriven i implementirani u Svetom rimskom carstvu. Zbog toga su mnogi
savremenici, poput Džona od Solsberija karakterisali njegov način uprave kao tiranski, na čemu
su dodatno insistirali i nemački vladari u više pejorativnom maniru, međutim pravednije bi bilo
reći da je on bio utemeljen na izrazitom centralizmu koji je omogućavao da sva moć bude
skoncentrisana u rukama vladara, kako je to bilo predviđeno Justinijanovim kodeksom. 22 Kao
dokaz da je to bio jedinstven slučaj za tadašnje prilike u Evropi stoji činjenica da je Palermo bio
prestonica u pravom smilslu što je bilo u skladu sa centralističkom politikom Rožera II koja je

17
Isto, 449.
18
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 394.
19
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 452.
20
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s. 31.
21
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 465.
22
Isto, 459, 464.

6
bila još izraženija u vreme Viljema I23 Takva državna organizacija je podrazumevala i efikasan
administrativni sistem koji bi istovremeno odgovarao i specifičnom istorijskom nasledju ovog
ostrva i bio u stanju da obuhvati sve njegove društvene strukture. Iz tih razloga su unutar
državnog aparata postojali nasleđeni i oprobani sistemi koje su koristili prethodni gospodari
Sicilije, a oni su omogućavali i efikasniju upravu i kontrolu nad različitim grupama
stanovništva, na razlličitim jezicima, mada je do 1130-ih jezik administracije par ekselans bio
grčki, da bi kasnije tu uogu preuzeo latinski24. Naime, vladar je upravljao iz jednog centra nad
veoma etnički raznovrsnim i administrativno i upravno diferenciranim obastima, koje su
okupljene kako smo prethodno videli na specifičan način.. Tako su postojali većinski latinski
delovi kao što su Abruci, u Apuliji i Kalabriji je stanovništvo bilo pretežno grčko, istočni deo
ostrva su naseljavale pridošlice sa Apeninskog poluostrva čije je uticaj s vremenom sve više
jačao, a zapadni deo je bio ispujen stanovništvom muslimanske veroispovesti, preostalog iz
vremena arabljanske vlasti nad Sicilijom koje je moglo i u vreme vladavine Rožera II, koji je
lično održavao i prsne trgovačke veze sa Kairom, kao i one duhovne sa jerusalnimskim
patrijarhom, da ispoveda nesmetano svoju veru, dok su njihovi pretstavnici uzimali učešća i u
upravi, zajedno sa Grcima, Jevrejima, Latinima i normanskim plemstvom. O uticaju
muslimanske učenosti i njenom uplivu u državni sistem govori i činjenica da se glavna
administrativna kancelarija nazivala diwan koja je od 1145. dobila i departman za finansije koji
je nosio tri naziva ( mega sekreton, duana de de secretis, diwan at – tahqiq al mamur) i
funkcionisao na tri jezika. 25
U skladu sa tim karakteristikama i tradicijama državne uprave, bio
je posatavljen i pravni sistem pa su Italijani, Grci muslimani i Normani sudili po lokalnom
običajnom pravu pod domaćim sudijama. 26 Odnos prema verskim manjinama, prvenstveno
muslimanima se promenio već u vreme Viljema I (1154 – 1166) i Viljema II (1166 – 1189)
kada je konvertitstvo uzelo maha u krugovima visokih dužnosnika, a latinska kultura sa grčkim
elementima potisnula arabljansku učenost. 27

23
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s. 38 – 39.
24
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 460.
25
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s. 39.
26
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 461.
27
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s. 48.

7
Prilike na Sicilije pred dolazak cara Hajnriha VI

U vreme Viljema I došlo je do mnogih promena u pogledu kulture, strukture stanovništva i

načina uprave, dok je Rožer II unapredio vizantijsko – arabljanski birokratski sistem da bi
stvorio snažnu monarhiju, njegovi naslednici su upravljali u klasičnijem feudalnom maniru. Sve
je više privilegija izdavano latinskom stanovništvu, Arabljani su napuštali ostrvo, čak se i broj
grčkih intelektualaca u službi dvora smanjio, a uticaj barona je porasto kao što se i moć
kancelara (familiares), dvorjana povećala na uštrb kraljevske. Što se tiće nasleđenih političkih
sporova iz vremena Rožera I oni se nisu popravili ni na početku vladavine Viljema I. Taj period
je bio praćan pobunama i nemirima, posebno posle marša na Rim, Fridriha Barbarose, 1155.
kada su se vazali u zaleđu pobunili što je potpomagao i car Manojlo Komnin sa druge strane.
Međutim, posle gušenja ovih pobuna došlo je do saveza sa Venecijom i Đenovom 1156, a
možda još važnije i do sporazuma s papom u Beneventu. Ovim su Viljemu priznata legitimna
vladarska prava kao i dugo osporavana vlast nad Abrucima. Što je još važnije Viljemu I su
potvrđene i crkvene privilegije koje je papa garantovao Rožeru I 1098. U skladu sa tom
politikom normanski vladari su se priklonili papi Aleksandru III 1159. u antipapom podržanim
od strane Carstva, dok su istovremno štedro pomagali i gradove Lombardijske lige protiv
Barbarose. Uloga Sicilije u ovom sukobu je bila od tolike važnosti da je čak od 1167. do 1171.
papa živeo u Beneventu pod normanskom zaštitom. 28
Odnosi sa druge strane Carstva i Palerma
bili su do te mere zategnuti da su se širile glasine prilikom Barbarosinog marša na Rim, 1166. da
se car sprema da napadne i normansku državu, pa ipak one su brzo odagnate posle neuspeha
kajzerove ekspedicije.29 Takođe, ni odnosi sa Istočnim carstvom nisu bili periodu vladavine
Viljema II na zavidnom nivou, posebno zbog normanskih pretenzija na Istočnu obalu Jadrana još
od vremena Gviskarda i Boemunda Tarentskog i želje za kontrolom Otrantskih vrata koja su sa
druge strane bila važna zbog prekida veze Nemačkih careva sa Venecijom u potencijalnom
napadu na Siciliju.30 To je ispoljeno i 1185. u vreme nepopularne vladavine Andronika I u
Vizantiji pa je kratkotrajno normansko zauzeće Soluna dodatno uzdrmalu njegovu vlast. Moć
Vizantije je dodatno podrivena i u vreme Anđela, koji su neprestano bili držani u strahu
pretnjama Hajnriha VI, novog vladara Sicilije. Ako se apstrahuje pobune vazala i pretendenata
28
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 465 – 466.
29
Isto, 458.
30
Isto, 453.

8
na presto iz porodice Otvil, posle zaključenog ugovora sa Carstvom vladavina Viljema II
protekla je relativno mirno, što su uočili i savremenici. Međutim, njegova smrt bez naslednika
1189 je otvorila prostora novim nemirima iniciravši čak i promenu dinastije, čemu će biti
posvećen ostatak izlaganja.

Sveto rimsko carstvo i kraljevina Sicilija

Kroz proces uspostavljanja monarhijske vlasti nad Sicilijom mogli smo spoznati teškoće
kroz koje je ova novoformirana država prolazila na spoljnom planu. U najvećoj meri one su bile
posledica rivalstva i konflikata sa Zapadnim carstvom koje nije priznavalo monarhiju na teritoriji
svoje Kraljevine Italije (Regnum Italicum), međutim i uvreme saveza Lotara III i pape Inoćentija
II nije bilo razjašnjeno kakav bi bio status Sicilije, u slučaju da bude osvojena od Normana, što
će izazvati kontroverze u vremenu vladavine Hajnriha VI i njegovog sina Fridriha II. U
odnosima pape i cara došlo je do ponovnog zahlađenja u vreme aktivne politike Fridriha
Barbarose u Italiji, ali se zato održao kontinuitet u neprijateljstvu prema Sicilije izveden iz
tradicionalnih prava univerzalnog cara. Tako je već tokom 1163 – 64. Barbarosa sklopio ugovore
sa pomorskim gradovima Pizom i Đenovom radi flote neophodne napad na Siciliju, koji će biti
ponovo aktivirani u vreme pohoda Hajnriha VI.31 Kako bi izbegla takav epilog normanska
stranka je izdašno pomagala papu Aleksandra III u najvećoj meri novcem koji je dugovala kuriji
u zamenu za kontrolu nad Abrucima, gde je bilo jako uporište gibelina. Posle neuspešnog pohoda
na Rim iz 1167, bilo je pokušaja pregovora i izmirenja, između cara i Normana, čak je 1173.
Barbarosa predložio prvi izmirenje i brak između dveju kuća, ali to bilo neizvodljivo usled jakog
papskog otpora. Ipak, vrlo uskoro su se stekli uslovi za takav savez, posle propasti Barbarosinog
petog pohoda na Italiju i poraza kod Lenjana 1176. Izmirenje između cara i pape Aleksandra III
je upriličeno već sledeće godine u Veneciji kada je car izašao sa već pripremljenim predlozima. 32
U porti bazilike Svetog Marka bili su prisutni i Viljemovi delegati koji su sa carem konačno
zaključili primirje na 15 godina, a sledeći korak, kako bi se ono postavilo na realne osnove, bilo
je priznanje Sicilijanskog kraljevstva, zapečaćeno zarukama između princa Hajnriha ćerke

31
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 336.
32
B. Arnold, The western empire, 1125 – 1197, s. 418.

9
Rožera II Konstans, tetke Viljema II, u Augzburgu 29.10.1184. 33 Takav potez je svakako imao
svoju političku cenu, a ona se ogledala u imenovanju Konstans za direktnog naslednika Viljema
II, koji još uvek nije imao sopstveno potomostvo.34 Svadbena ceremonija je simbolično
obavljena u Milanu, 1186. gradu koji je Fridrih Barbarosa 1162. sravnio sa zamljom u katedrali
Svetog Amvrozija. Što je još značajnije svečanost je pratilo i trostruko krunisanje, na glavu
Barbarose gvozdenu krunu je spustio nadbiskup Beča, Konstans je ovenčao nemački biskup, a
Hajnriha VI je krunisao patrijarh Akvileje, umesto pape, carskom krunom. 35 Da je papa
prihvatio da kruniše Hajnriha, to bi bio presedan koji nije ponovljen još od vremena Otona II,
međutim i ovo je bila dovoljna poruka koja je trebala da obznani program i ambicije dinastije
Hoenštaufen ka stvaranju nasledne vlasti, u kojoj bi nesumnjivo posedovanje Sicilije imalo
značaja. Sa druge strane ne treba ni preuveličavati važnost koju je sklapanje ovog političkog
braka imalo u datim okolnostima, Viljem II je bio i dalje relativno mlad, nedavno i sam oženjen
dvadesetogodišnjom ćerkom Henrija II Plantageneta, te je retko ko od saveremenika očekivao da
će posle njegove smrti presto Sicilije ostati upražnjen. Jedino je papa iz predostrožnosti, svestan
potencijalne opasnosti od nemačkog cara, primio 1188. obnoveljnu vazalnu zakletvu od Viljema
II, koji je iznenada umro već sledeće godine, u želji da se ta praksa nastavi i pod budućom vlašću
Hoenštaufena.36

Pohod Hajnriha VI

Naprasnom smrću Viljema II papstvo je izgubilo važnog saveznika u obuzdavanju moći

Zapadnih careva i što je još važnije našlo se u opasnosti da bude opkoljeno i sa Severa i sa Juga
nemačkim posedina. Zbog toga je papa Klement III munjevito podržao kandidaturu Tankreda,
vojvode od Lećea, vanbračnog sina Rožera II, koji je 1185. bio u službi admiral u pohodu na
Solun. Pored pape, Tankreda je podržala na Siciliji dvorska klika predvođena kancelarom
(familiaris) Metjuom od Salerna kao i skupština barona (parlamenta baronum), institucija koja je
imala tradicionalno važno ulogu u izboru vladara, kako smo to videli na primeru Rožera II, ali je
i njegova polusestra Konstans imala podršku eminentnih ličnosti poput nadbiskupa Valtera od
Palerma i vojvode Rožera od Andrije. Iako Tankred nije imao legitimitet, papska i velikaška
33
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 328.
34
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 472.
35
B. Arnold, The western empire, 1125 – 1197, s. 405.
36
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 467.

10
potpora ga je ohrabrila da zarati sa Carstvom smatrjaući da je u i vremenskoj prednosti jer je car
Fridrih Barbarosa bio zauzet pohodom na Svetu zemlju, a u samoj Nemačkoj su ponovo izbili
sukobi sa Hajnrihom Lavom. 37
Međutim, posle iznenadne smrti Fridriha Barbarose u Maloj
Aziji i stupanja Hajnriha VI na presto situacija se drastično promenila, pred mladim carom se
sada nalazila tradicionalna dužnost pohoda na Italiju (Iter Italicum) koja je nalagala krunisanje
gvozdenom krunom Langobarda i carsko krunisanje u Rimu, koju je Hajnrih mogao da iskoristi
da umaršira i na jug kako bi povratio zemlje svoje žene koje su istovremeno i integralni deo
njegovog carstva. Pored ideoloških razloga i želje da osvajanje Sicilije bude prva etapa u
obnavljanju univerzalnog carstva (imperiuma), zbog svog izuzetnog strateškog položaja,
Hajnrihu je osvajanje Sicilije bilo prirotet i zbog njenog poslovičnog bogatstva. Naime, smatralo
se da su prihodi Palerma u XII v bili jednaki dohodku iz čitave Engleske, takođe bogatog
kraljevstva. Sicilija je bila izuzetno plodna, služila je kao žitnica za čitavu Severnu Afriku, a
izvozom kože i pamuka ostvarivala je ništa manju dobit, dok je tehnologiju uzgajanje svile
preuzela posle Rožerovih pohoda na Vizantiju. 38 O njenom bogatstvu svedoči i činjenica da je
Sicilija bila jedina zapadno - evropska kraljevina koja je kovala novac u zlatnim apoenima u
12.v. Svi ovi faktori podstakli su Hajnriha da se posveti spremanju svog pohoda, a izvori govore
da je on ispunio njegova očekivanja u pogledu materijalnog preimućstva ističući carevu
zadivljenost obiljem plemenitih metala, dragog kamenja i tkanina koje su se zatekle među ratnim
plenom 1194.39 U međuvremenu njegov suparnik Tankred je obavio kraljevsko krunisanje uz
blagoslov pape 18.1.1190, što je bila još jedna bačena rukavica. Kraljeve pozicije su bile sve
vreme jake na samom ostrvu i u Kalabriji, imao je podršku većine crkvenih velikodostojnika,
uprkos pobunama muhamedanaca na ostrvu. Sa druge strane, prilike u zaleđu nisu išle Tankredu
na ruku, posebno u Apuliji i kneževini Kapui, što se on trudio da nadomesti obećavanjem
privilegaja svojim pristalicama i njihovim postavljanjem na državne funkcije u upražnjenim
okruzima, dok mu je najveći oslonac na kontinentu bio zet vojvoda Ričard koji je za kralja
pridobio Salerno.40 U vreme ovih događaja Hajnrih je bio zaokuoljen unutrašnjim poslovima i
učvršćivanju vlasti u Nemačkoj, obezbeđujući istovremeno materijalna sredstva za pohod u
čemu mu je pomoglo zarobljavanje engleskog kralja Ričarda I po povratku iz Svete Zemlje, iako

37
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s. 80.
38
Isto, s. 13.
39
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 467.
40
Isto, s. 472.

11
je on kao krstaš bio pod papskom zaštitom 41. Kao što su još i Konrad III i Lotar III pregovarali sa
pomorskim republikama o njihovoj pomoći u floti protiv Rožera II, dok je Barbarosa sa njima
zaključio ugovore tako se i Hanrih VI oslonio na pomoć ovih gradova obećavši im privilegije,
lično posetivši Pizu početkom 1191.42 Pomorska ekspedicija je bio planiran za maj, a za to vreme
Hajnrih je produžio na jug primivši carske znake od pape Celestina III u Rimu odakle se
antičkim drumom zaputio do Napulja s namerom da ga opseda. Na nesreću po cara, ova opsada
se pokazla krajnje neuspešnom, Napulj se branio srčano, predvođen kraljevim zetom Ričardom
od Akvina jer je Tankred obećao njegovim žiteljima široke privilegije, 43 dok je kajzerovu vojsku
je zahvatila epidemija, kao i samog Hajnriha, a da šteta bude još veća flote pomorskih republika
su kasnile, Đenova dugo nije ni obnovila ugovor, a samo pizanski brodovi bili su nedovoljni.
Ove nedaće pak nisu pokolebale cara u njegovoj nameri pa se on po povratku u Nemačke zemlje
još jednom obreo u Pizi, a posle toga i u Đenovi zaključivši nove ugovore. Hajnrih je bio toliko
odlučan da istraje u svojim zamislima da nije želeo ni da razmotri ponude pape da posreduje
između njega i Tankreda, koji je čak u tom trenutku držao caricu u svom zarobljeništvu. 44
Okuražen ovakvom situacijom Tankred je dodatno konsolidovao svoju vlast, svi njegovi
dotadašnji protivnici su ili prešli na njegovu stranu ili napustili zemlju, a čak su i Abruci bili
umireni. Iznenada, početkom 1194. došlo je do potpunog preokreta, Tankred je naprasno umro,
ostavivši za sobom maloletnog sina Viljema III i udovicu Sibelu kao regenta, te izgubivši
hrabrost skoro sve njegove dotadašnje pristalice su se priklonile caru.45 Primivši preostale isplate
Ričardovog otkupa, Hajnrih je spremno pošao u novi pohod ovoga puta sa taktikom iznenađenja.
Umesto kao do tada napada i pridobija gradove zaleđa da bi se odatle iskrcao na ostrvo, Hajnrih
se odlučio da energičnim i usiljenim maršem prodre iz Pize direktno u Mesinu, uz asistenciju
flote koja bi doplovila do iste tačke. Ovoga puta, kako bi izbegli još jednu opsadu građani
Napulja su predali caru dok je još uvek boravio u Pizi, a uskoro je to učinila, vrlo verovatno i
Mesina, ili bar njene imperijalističke frakcije, tradicionalni suparnik Palerma, koji je odlučio da
ostane lojalan kralju - dečaku.46 Dok se to odigravalo car je bio sve bliži svome cilju, napredovao
je Apijevim drumom do Tarenta odakle je nastavio pomorskim putem do antičkog Regiona

41
B. Arnold, The western empire, 1125 – 1197, s. 420.
42
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 336 .
43
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s 81.
44
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 344.
45
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 473.
46
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 345.

12
(Ređo di Kalabrija), a po izveštaju Rodžera od Houdena car se iskrcao na Siciliju malo pre
1.11.119447, dok je flota čekala njegov dolazak ukotvljena u Mesini, koja je zvanično kapitulirala
pred pomorskom snagom u septembru.48 Dok je car napredovao ka prestonici kraljica Sibela je
poslala svoga sina na bezbedno u tvrđavu Kaltabelota, što je ubrzo došlo do ušiju građana
Palerma koji su caru u zamenu za sigurnost otkrili gde se dečak nalazi. Na to je car ponudio
kraljici povoljne uslove predaje, obećavši Viljemu vojvodstvo Leće i kneževinu Tarent u zamenu
za predaju tvrđave Kaltabelota i kraljevskih insignija koje bi mu morao doneti lično Viljem. 49
Kraljca je nemajući izbora prihvatila ove uslove, dok car svoj deo pogodbe nikada nije ispunio.
Hajnrihovo krunisanje je usledilo odmah po zarobljavanju nesrećnog kralja i ostalih eminentnih
rivala, poput sinova Mateja od Salerna i admirala Margaretija od Brinidizija, koji su poslati u
Nemačku u okovima, dok je mladi Viljem završio život oslepljen. 50 Po preuzimanju insignija,
kraljevskim vencem Rožera I okrunjen je car Hajnrih na Božić 1194. u Palermu ponevši titulu
kralja Sicilije vojvodstva Apulije i kneževine Kapua.51

Posledice i epilog

Iako su nemiri u zaleđu trajali sve do 1196. i predaje i zarobljavanja vojvode Ričarda od
Hajnrih je Sicilijom vladao čvrstom rukom obnovivši apsolutistički poredak iz vremena Rožera
II, olabavljen u vreme Tankreda od Lećea.52 Pored nekoliko pojedinaca kao što su bili kancelar
Valter od Troje, pristalica iz vremena rata za sicilijansko nasleđe, imperator je uspostavio
izmenjenih konjunkturu vojnih i civilnih zvaničnika, sačinjenu mahom od velikodostojnika iz
Nemačke. U vođenju unutrašnjih poslova je sudelovala i carica Konstans, mada su po osvajanju
ostrva izdavani dupli dokumenti cara i carice izrađeni po različitim tradicijama i modelima
carske i sicilijanske kancelarije.53 Uprkos tome što je Hajnrih smatrao da je ovim posedom
vladao u skladu sa svojom titulom kralja Italije i po pravu mača, učešće Konstans u vlasti je bilo
neophodno kao pokazatelj kontinuiteta. Kasnije će doći do promene jer će Hajnrih težiti da sve
više potisne uticaj carice i domaćih magnata kako bi istakao ličnu ulogu pobednika i nasledno

47
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 352.
48
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 473.
49
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 354.
50
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s. 80.
51
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 354.
52
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s. 81.
53
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 330.

13
pravo prenešeno od predaka na ovu zemlju, pokazujući da je istinska funkcija tog braka bila
obezbeđivanje saveza Fridriha I i normanskog kralja, a ne prenos vladarskih prava normanske
dinastije na Hajnriha, ali i kako bi istisnuo i upliv klera u svoja prava, ne obnovivši nikada
vazalnu zakletvu (omaž) Rožera II papi. Pred kraj Hajnrihove vladavine odnosi između
supružnika su bili do te mere zategnuti da za vreme njegovog boravka u Nemačkoj regentska
prava nisu bila preneta na caricu već nanemačkog vojvodu Konrada od Spoleta, dok su se
kasnije provlačile glasine da Konstans priprema zaveru protiv cara dok su pobunjena rojalistička
uporišta 1197.g, isticala caričin autoritet što će biti slučaj i naslovljavanju povelja. 54 Još jedan
pokazatelj nepoštovanja tradicionalnih tekovina normanskih kraljeva bilo je i nepoštovanje
njihove crkvene autonomije unutar papske privilegije iz 1089.jer je tada po prvi put u istoriji od
zasnivanja normanskog kraljevstva Sicilijom imenovan papski legat, što je i carica Konstaca
naglasila u žalbenom pismu papi iz 1195.55 Hajnrih je očigledno želeo da uspostavi i odnose sa
crkvom na potpuno novim temeljima bližim tradicionalnim težnjama Hoenštaufena ka
porodičnom posedu. U skladu s tim Hajnrih je 1195. legitimisao sebe kao: milošću Božijom cara
i uvek avgusta Rimljana i kraljem Apulije Sicilije. Već u ovoj titulaturi uviđamo kontradikciju,
Hajnrih nije mogao istovremeno figurirati i kao Sveti rimski car i kralj Sicilije, te je papa tokom
ovog perioda insistirao da se car odrekne bar jedne od ove dve titule. Kao odgovor na to Hajnrih
je uz saglasje izbornika proglasio svoga tek rođenog Fridriha 1196. za kralja Sicilije čime je
obznanio odlučnost da uvede drugačiji princip nasleđivanja. Car se nadao čak i budućem
papskom priznanju takvog izbora, umesto nadbiskupa Kelna, dok se istpvremno nadao stvaranju
univerzalnog, naslednog carstva koje bi se širilo do Konstantinopolja do Jerusalima za šta mu je
bilo neophodno bogatsvo i položaj Sicilije kao ličnog poseda.56 U ovim velikim težnjama
prekinula ga je iznenadna smrt u 32. godini, 1197 koja je ujedno predstavljala i kraj jedne cele
epohe kako je to elegično predosetio nastavljač Vinsenta od Praga u svom epitafu: Po carevoj
smrti prava i mir su iščezli iz carstva. 57 Iako se mora reći daje ovaj citat ogledalo pesimizma
nastalog usled neizvesnosti budućih događaja mora se istaći da je ona bila donekle i opravdana
zbog krajnje složene situacije proizišle iz Hajnrihovih ambicija. Teret upravljanja Sicilijom ostao
je na Konstans, do njene smrti već 1198, (a zaštitu nad Sicilijom i njenim sinom Fridrihom

54
D.R. Clementi, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of Sicily, s. 355.
55
G. A. Loud, Norman Sicily in the twelfth century, s. 473.
56
D. Abulafia, Frederick II A Medieval Emperor, s. 83 – 84.
57
B. Arnold, The western empire, 1125 – 1197, s. 421.

14
Rožerom preuzima papa Inoćentije III)58, koja je učinila sve što je bilo u njenoj moći da odstrani
nemačku kontrolu nad ostrvom, što će se odraziti i ukasnijoj politici Fridriha II, krajnje
nezainteresovanog za prilike u Carstvu, ali će zato njegova vladavina nad Sicilijom predstavljati
jedan od najimpresivnijih fenomena u burnoj istoriji ovog ostrva, što je na neki način pored svih
implikacija koje je imao Hajnrihov pohod ostala najvažnija tekovina ovog događaja.

Popis literature:

1. Abulafia, David, Frederick II A Medieval Emperor, D. Abulafia, Frederick II,, Oxford

University Press, Oxford, 1988.
2. Abulafia, David, The New Cambridge Medieval History V c.1198 – c.1300, Cambridge,
Cambridge University Press, 2004.
3. Clementi, R. Dione, Some unnoticed aspects of the Emperor Henry VI’s conquest of
Sicily, izdanje dostupno u elektronskom obliku na portalu: Dione R. Clementi, Some
unnoticed aspects of the Emperor Henry VI‘s conquest of the Norman Kingdom of Sicily
- PhilPapers (12.1.2023.)
4. Luscombe, David; Riley – Smith, Johnatan, The New Cambridge Medieval History IV
c.1024 – c.1198, Part II, Cambridge, Cambridge University Press, 2004.

58
D. Abulafia, The kingdom of Sicily under the Hohenstaufen and Angevins, s. 499.

15
Sadržaj:

Uvod i pregled izvora..................................................................................................................................1

Sicilija pod vlašću Normana........................................................................................................................3
Prilike na Sicilije pred dolazak cara Hajnriha VI.........................................................................................8
Sveto rimsko carstvo i kraljevina Sicilija....................................................................................................9
Pohod Hajnriha VI.....................................................................................................................................10
Posledice i epilog.......................................................................................................................................13
Popis literature:..........................................................................................................................................15

16