Boro Tramosljanin Kontinuitet Sukoba U D

Издавач:
Удружење социолога Бања Лука,

Булевар Војводе Петра Бојовића 1А,
78 000 Бања Лука, Република Српска, БиХ
За издавача:
Проф. др Иван Шијаковић, редовни професор,
Предсједник Удружења социолога Бања Лука
Рецензенти:
Проф. др Душко Вејновић, редовни професор
Висока школа унутрашњих послова, Универзитет у Бањој Луци
Проф. др Миодраг Ромић, ванредни професор
Факултет политичких наука, Универзитет у Бањој Луци
Уредник едиције:
Доц. др Немања Ђукић, доцент
Факултет политичких наука, Универзитет у Бањој Луци
Технички уредник:
Мр Саша Лакета, виши асистент,
Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци
Лектор:
Мирјана Томаш-Ђукић, проф.
Штампа:
МАРКОС, Бања Лука
Тираж:
300
ISBN 978-99955-720-6-8
БОРО ТРАМОШЉАНИН
КОНТИНУИТЕТ СУКОБА
У ДРУГОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ
БАЊА ЛУКА, 2014.

САДРЖАЈ
1. ПОЈАМ ДРУШТВЕНИХ СУКОБА И РАЗЛИЧИТА

ТЕОРИЈСКА ГЛЕДИШТА О ДРУШТВЕНИМ
СУКОБИМА ................................................................................ 7
2. ФОРМЕ ДРУШТВЕНИХ СУКОБА...................................... 17
2.1. Класни сукоби .................................................................. 17
2.2. Вјерски сукоби.................................................................. 20
2.3. Национални сукоби ........................................................ 22
2.4. Сукоби цивилизација ..................................................... 35
3. СУКОБИ У ДРУГОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (1945-1992) ........... 38
3.1. Сукоби изазвани упадима усташа ............................... 38
3.2. Сукоби детерминисани балистичким
покретом на Косову и Метохији .................................. 46
3.3. Сукоби између четника и партизана .......................... 50
3.4. Сукоб КПЈ са Информбироом - 1948. године ........... 53
3.5. Сукоб у вријеме Цазинске буне 1950. ......................... 58
3.6. Идеолошки и политички сукоб у СКЈ 1953-54. ........ 64
3.7. Идеолошки и политички сукоб у СКЈ у вријеме
четвртог брионског пленума ЦК СКЈ 1966. .............. 66
3.8. Сукоби изазвани косовским
демонстрацијама - 1968. ................................................. 72
3.9. Сукоби у вријеме студентских
демонстрација 1968. ........................................................ 73
3.10. Хрватски Маспок у функцији ескалације
хрватског национализма и дезинтеграције
друге Југославије 1970-1971. ......................................... 76
3.11. Сукоби у Србији изазвани анархолибералним
покретом - 1972. ............................................................... 79
3.12. Сукоби детрминисани косовским
демонстрацијама 1981. ................................................... 82
4. РЕФЛЕКСИЈА ИМПЛОЗИЈЕ КОМУНИСТИЧКИХ
РЕЖИМА НА НАЦИОНАЛНЕ СУКОБЕ У ДРУГОЈ
ЈУГОСЛАВИЈИ 1989-90.......................................................... 84
5. УЈЕДИЊЕЊЕ СРБИЈЕ, РАТ И РАСПАД
ЈУГОСЛАВИЈЕ 1989-1992. ..................................................... 89
БИБЛИОГРАФИЈА ..................................................................... 101
ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА........................................................ 108
БИЉЕШКА О АУТОРУ ........................................................... 110
1. ПОЈАМ ДРУШТВЕНИХ СУКОБА И РАЗЛИЧИТА
ТЕОРИЈСКА ГЛЕДИШТА О ДРУШТВЕНИМ
СУКОБИМА
Феномен друштвених сукоба је сложена друштвена кате-

горија. Отуда је сасвим разумљиво што већи број научних ди-
сциплина партиципира у њиховом проучавању: историја, со-
циологија, политологија. То је и основни разлог што до данас
не постоји једна универзална дефиниција друштвених сукоба
која би била општеприхваћена. До сада је, од стране бројних
теоретичара, измоделован већи број дефиниција друштвених
сукоба које су у оптицају. Анализом ових дефиниција нама
се чини да је најприхватљивија она коју даје Зоран Видојевић
лапидарним ријечима: „Друштвени конфликати би се могли
одредити као борбе између и унутар друштвених група за
остваривање интереса и вредности који су међусобно опреч-
ни“1
Ако ретроспективно посматрамо, можемо слободно рећи,
да су друштвени сукоби једна перманентна друштвена појава
која је током историје представљала есенцијалну компоненту
друштвене стварности.Треба се сјетити робовских устанака-
,сељачких буна, грађанских револуција, балканских ратова,
два свјетска рата и бројних локалних ратова, који се тренут-
но воде у свијету (а они су замјена за Трећи свјетски рат) па
1
Зоран Видојевић, Друштвени сукоби од класних до ратних, Радничка
штампа, Београд, 1993, стр. 79.
7
8 Континуитет сукоба у другој Југославији
закључити да је цјелокупна људска историја испуњена дру-

штвеним сукобима.
Теоријска мисао о друштвеним сукобима је доста богата.
Постоје различита гледишта о друштвеним сукобима. За ро-
доначелника класичног функционализма, Талкота Парсонса,
друштвени сукоб се третира као патолошка појава коју у ко-
рјену треба сузбити. Друштво је једна интегративна цјелина
при чему сваки дио друштва (институција асоцијација) сво-
јом позитивном функцијом доприноси одржавању његове
стабилности и равнотеже.
Према томе, класични функционализам функцију сваке
друштвене појаве посматра једино са позитивне, а никад са
негативне стране. Показаћемо то на примјерима подјеле рада
и религије.
Подјела рада има позитивну и негативну конотацију.
Њена позитивна улога се манифестује у порасту продуктив-
ности рада, развитку производних снага и структурирању
друштва. Посматрамо ли подјелу рада у негативном контек-
сту, онда она има за посљедицу парцијализацију личности и
отуђење човјека у процесу производње, јер у једном стерео-
типно постављеном начину рада, детерминисаном наметну-
том подјелом рада, човјек не може остварити своје креативне,
стваралачке могућности.
Аналогно подјели рада можемо третирати и религију.
Уколико је сагледавамо са позитивног аспекта, онда религија
има значајну интегративну, етичку, сазнајну и културолошку
вриједност. Међутим, у негативном значењу религија је често
узроковала вјерске, националне и грађанске ратове. Треба се
сјетити Крсташких ратова, Њемачког сељачког рата, Варто-
ломејске ноћи, геноцида у Другом свјетском рату над Јевре-
јима, Србима и Ромима, па закључити да су у име религије
више чињена злодјела, него хумана дјела.
Појам друштвених сукоба и различита
теоријска гледишта о друштвеним сукобима 9
Из ових наведених примјера можемо закључити да се

феномени подјеле рада и религије могу објективно научно
сагледати, ако их комплексно посматрамо са позитивног и
негативног аспекта. Но, када је у питању класични функци-
онализам, онда се у објашњењу друштвених појава приступа
редукционистички. Отуда се подјела рада и религтија, у визу-
ри представника класичне функционалистичке школе, ана-
лизирају са њихове позитивне, функционалистичке стране,
док се негативна страна игнорише и „ставља у заграду“.
Међутим, озбиљну корекцију класичног функционализма
сусрећемо код Роберта Мертона, који поред функције уводи
и појам дисфункције, у настојању да покаже да функциона-
лизам има додирних тачака са друштвеним конфликтима:
„Функције су оне посматране појаве које доприносе прила-
гођавању, или уједначавању неког система; дисфункције су
оне посматране посљедице које умањују прилагођавање или
уједначавање система“.2
Након, Роберта Мертона, функционализацију друштве-
них конфликата су настојали образложити Г. Зимел, Л. Козер
и Р. Дарендорф.
Основна Зимелова теза о природи друштвених сукоба је
изложена у једном одјељку његове Социологије из 1908. го-
дине.Сукоб је форма социјализације, јер ниједној друштвеној
групи није иманентна престабилирана хармонија. Ако би се
то догодило, друштвена група би постала статична и лише-
на развитка. У групама је присутна дијалектичка комбина-
ција противурјечних тенденција хармоније и дисхармоније,
сједињавања и дезинтеграције.Дакле, сукоби нису априори,
деструктивни чиниоци, будући да они, као и сарадња, соли-
дарност, интеграција, имају значајну „социјалну функцију“.
„Они чисте зрак“. „Сукоби омогућују да се слободно изразе
блокирани акумулирани осјећаји и предиспозиције. У том
2
Robert Merton, Social heory and Social Structure, New York, 1965, p. 51.
својству сукоб, као компонента социјалног односа, врши по-

зитивну функцију, јер води успостављању јединства и равно-
теже у групи и међу групама“.3
Потом, Зимел прави разлику између реалистичког и не-
реалистичког сукоба. Ако је сукоб пуко средство за реали-
зацију циља, онда он има реалистичку конотацију која им-
плицира могућност да се избјегне сукоб, с обзиром да постоје
алтернативна рјешења да би се циљ остварио. Но, уколико је
сукоб детерминисан психолошким елементима, у форми су-
бјективног осјећаја, односно неке унутрашње енергије, која
може бити посредована једином методом борбе, тада је сукоб
неминован. Назначена подјела сукоба може се илустровати
и примјерима. Реалистичкој интерпретацији сукоба припа-
да штрајк радника који је усмјерен ка постизању хуманијих
услова рада и веће зараде. Нереалистички прилаз сукобима је
нашао своје мјесто у теорији о „међуљудским односима“ чији
је оснивач Е. Мајо (Elton Mayo), а гдје имамо сукоб између ло-
гике рационалне ефикасности и логике осјећаја. Полазећи од
интензитета сукоба, Зимел, повлачи дистинкцију међу њима
у распону од утакмице до борбе.
На трагу, Зимеловог учења о друштвеним сукобима, Л.
Козер је аргументацијом настојао оправдати друштвене су-
кобе. Његово најпознатије дјело је Функција друштвеног су-
коба 1956. године. Он сукоб дефинише: „Као борбу поводом
вредности и претензија на положаје, власт и ретка добра, гдје
стране у сукобу не само да теже за добијањем жељених вред-
ности, већ и да неутралишу, оштете или униште своје про-
тивнике“.4
По његовом мишљењу постоји више врста сукоба:
1. Позитивно функционалан сукоб у вези различитих
вриједности, циљева и интереса, али који нема за по-
3
Иван Кувачић, Социологија, Школска књига, Загреб, 1979, стр. 103.
4
Према: Милан Трипковић, Социологија, Футура публикације, Нови Сад,
1998, стр. 404.
сљедицу негацију темељних принципа на којима се

заснива легитимност друштвеног поретка тако да по-
зитивно функционалан сукоб имплицира етаблирање
постојећих друштвених односа.
2. Негативно функционалан сукоб је такве природе да су
странке у једном острашћеном конфликту, када пот-
чињени у друштву престану доживљавати друштвени
систем као легитиман. У овом случају извор сукоба је
у неравноправној дистрибуцији матаријалних доба-
ра, друштвене моћи и друштвеног угледа, условљеним
приватном својином и класном поларизацијом која из
ње проистиче.
3. Прави сукоби имају прагматичко обиљежје. У њима се
тежи за деструкцијом одређеног захтјева унутар неког
односа да би се остварила интенционална калкулант-
ска замисао за добити појединачног партнера.
4. Неправи сукоби нису детерминисани супротним ци-
љевима противника већ једним императивним посту-
латом за пражњењем напетости (фрустрираности) бар
једног од двојице противника.
Имајући у виду чињеницу да је Л. Козер био један од значај-
нијих неолибералних теоретичара онда је сасвим разумљиво
што се он залагао за функционализацију друштвених појава
као што су друштвени сукоби. Ријеч је о потреби реверзије
сукоба у „мирне воде“ поретка с циљем да се они држе под
контролом и тако прилагоде стању друштвене равнотеже:
„Према томе, Л. Козер у сукобима неће обавезно да види ону
дисфункционалност у друштвеном систему као што то види
социолошка функционалистичка школа (изузев донекле
Мертона) нити да у сукобу (посебно класном) нужно види
прогрес друштва и еманципацију појединаца и друштвених
група (посебно радничке класе) као што су то покушали да

антиципирају марксисти“.5
Напротив, у својим анализама сукоба он је дошао до за-
кључка да они имају за посљедицу јачање кохезивности дру-
штвених група. Манифестација унутар – групних сукоба је
поуздан индикатор профилирања друштвене групе, чиме
се постиже, да не дође до њеног цијепања и дезинтеграције.
Дакле, сукоби су сасвим легитимни и есенцијална су прет-
поставка стабилних друштвених односа и „само крхке дру-
штвене структуре не могу допустити отворене сукобе“ (Љ.
Тадић). Са Зимелом је дијелио увјерење да сукоби могу имати
толику кохезивну моћ да повезују противнике и у одређеним
специфичним околностима може постојати тежња да они
ступе у одређени корелативни однос. Типичан је примјер да
се сукоб између синдиката и послодаваца може да трансфор-
мише у толерантан однос посредством договора синдиката и
удружења послодаваца. Осим тога, сукоби су значајан пара-
метар преко којег се одржава стање равнотеже у друштву, а
посебно равнотеже моћи. Такође, њима се тестирају односи
снага у друштву и на бази њих настају многобројна удружења
и коалиције.
Ралф Дарендорф, чувени њемачки социолог, је конструк-
тор савремене теорије друштвених сукоба.Он је конфликтну
теорију друштва посебно експлицирао у студијама, Класе и
класни сукоби у индустријском друштву 1957. године и Homo
sociologicus 1959 године. При томе полази од круцијалног
елемента своје социолошке анализе homo sociologicusa као
носиоца већег броја друштвених улога. По правилу човјек
„игра“ више улога у друштву из простог разлога што му се
оне намећу подјелом рада на нивоу друштвене структуре.
Захваљујући професионалној подјели рада појединци заузи-
5
Ратко, Р. Божовић, Политичке контраверзе, Октоих, Подгорица, 1999,
стр.78.
мају одређени положај у друштву. Различитим друштвеним

положајима припада и неједнак квантум власти. Сама власт
је деперсонализована јер, није инкорпорирана у индивиду-
ама него у положајима. При томе Дарендорф истиче да су
положаји хијерархијски структурирани и да је задатак со-
циологије да херменеутичким приступом открије структуру
положаја и антагонизме међу њима. Бирократска конотација
власти имплицира надређеност и подређеност односно они
који заузимају виши положај у једној бирократској организа-
цији имају право да наређују, а задатак је оних који заузимају
ниже положаје да без поговора извршавају наређења милом
или силим.
Да је феномен власти основни конституенс класа и кла-
сног сукоба показује се и у његовом схватању класа. Класе
су специфичне групације које се налазе у инкопатибилном
односу и чији темељни принцип „одређења почива у учешћу
или у искључености од власти у било којем владавинском
удружењу“6.
Основни структурални сукоб око власти пролази кроз не-
колико сукцесивних фаза:
1. У сваком владавинском удружењу конституишу се
протагонисти позитивних и негативних функција вла-
сти, двије квази групе, од којих једна настоји извршити
петрификацију постојећег друштвеног и политичког
система а друга стреми његовој суштинској промјени.
2. Потом се квази групе трансформишу у нтересне гру-
пе под условом да постоје повољне околности, финан-
сијска средства и гаранција слободе мишљења, говора,
штампе, политичког дјеловања и организовања.
3. Интересне групе постају конфликтне групе поприма-
јући улогу активних судионика у групном конфликту.
6
Погледати: R. Dahrendorf Soziale Klassen und Klassenkonlikt, Stuttgart,
1957.
4. Сукоб између интересних група има за посљедицу про-

мјену друштвене структуре изазване, прије свега, пре-
структурирањем саме власти.
Овдје треба посебно нагласити да нас Дарендорфово ра-
зликовање „квази групе“ и „интересне групе“ добрим дијелом
подсјећа на Марксову подјелу на „класе по себи“ и на „класе
за себе“. „Класе по себи“ су адекватне „квази групама“ а „кла-
се за себе“, „интересним групама“. Знамо да је према марк-
систичком учењу „класа по себи“ она класа која није свјсна
свог класног положаја и није политички организована пошто
нема политичку организацију која би у име класе иступила
на политичку позорницу репрезентујући њене интересе у
циљу да се на дјелу остваре. Насупрот „класи по себи“, „кла-
са за себе“ је она класа која се посредством своје политичке
партије све више организује постајући све више свјесна свог
класног положаја и својих потенцијалних револуционарних
могућности, опредмећеним кроз радикалну коперниканску
промјену постојећег класног друштва.
Но, када је ријеч о Дарендорфовом учењу о друштвеним
кнфликтима не смијемо заборавити да се он бавио питањем
нужних и довољних услова трансформације интересних у
конфликтне групе. У прве је убрајао структуралне, техничке,
политичке и друштвене претпоставке организовања. У друге
је сврставао неке специфичне услове. Један од њих је суперпо-
зиција или компресија конфликата из више сегмената друштва
у једнообразни глобални сукоб када би се, рецимо, сукоби у
привредним организацијама, између радника и послодава-
ца, подударали са сукобима на нивоу цјелокупне друштвене
структуре. Други специфичан чинилац који детерминише ин-
тензитет сукоба је конгруенција параметара друштвеног по-
ложаја једне друштвене групе (власти, својине, дохотка, моћи,
угледа, престижа). Уколико се ти елементи подударе, веће су
могућности за депривацију друштвене групе која, излаз из ди-
јаболичне ситуације, тражи у отвореном сукобу.
Иако је уважавао Марксову теорију класне борбе он се

ипак, под утицајем класичног функционализма, залагао за
институционализацију сукоба да би се они контролисали и
редуковали на разумну мјеру. Према томе, циљ је да се умје-
сто експлозије осигура градуелна промјена у смислу постепе-
них еволтивних промјена које не би доводиле у питање егзи-
стенцију класног друштвеног система и његове кардиналне
полуге приватну својину и класну поларизацију која из ње
проистиче.
Проблематика социјалних сукоба била је такође предмет
интересовања југословенских теоретичара.
Према Ј. Горичару сукоби су: „Посебне врсте напетости у
одговарајућим друштвеним односима које се раније или ка-
сније ослобађају и воде до оваквих или онаквих (прогресив-
них или регресивних) друштвених промјена“7.
Иван Кувачић разликује двије основне концепције о дру-
штвеним конфликтима:
1. Марксова концепција, према којој је, сукоб интереса
основна покретачка снага друштвеног развоја.
2. Контова концепција друштвеног сукоба, као болести
друштва коју ваља лијечити и уклањати.8
Аналогно, Ивану Кувачићу, и Љубомир Тадић прави ра-
злику између два учења о настанку друштвених конфликата:
1. Биотипско или натуралистичко које коријен друштве-
ног сукоба тражи у урођеном агресивном нагону.
2. Социотипско које полази од друштвене условљености
сваког сукоба. При томе, Љ. Тадић, у оквиру социјалне
детерминисаности сукоба у друштву, акцентира функ-
ционалистички и историјско – дијалектички приступ.9
7
Ј. Горичар, Социологија, Рад, Београд, стр, 438.
8
Погледати: Иван Кувачић, Социологија, Школска књига Загреб, 1979,
стр. 103 – 106.
9
Љ. Тадић,Наука о политици, Рад, Београд, 1988, стр. 100-101.
Зоран Видојевић говори о тродимензионалном сукобу:

1. Сукобу између најразвијенијих производних снага и
постојећих односа производње;
2. Сукобу између владајућих и подвлашћених;
3. Сукобу између партикуларитета и цјелине.10
За Михаила Марковића је карактеристично да врши дифе-
ренцијацију сукоба у више форми и то: грађански сукоб, на-
ционални сукоб, социјалну револуцију и краткотрајну буну.11
Поред, Михаила Марковића, и Владимир Гоати врши
дистрибуцију друштвених сукоба на: интергрупне,
унутаргрупне, класне, националне, расне, умјерене, системске
и револуцију као најдубљи друштвени конфликт.12
Из ове анализе друштвених сукоба, код већег броја југо-
словенских аутора, можемо закључити да су они временом
постали предмет интересовања бројних социолога. Према
томе, сукоби нису више табу тема, као што је то био случај
у почетку развитка марксистичке социологије, која је била
импрегнирана догматском стаљинистичком идеологијом о
бесконфликтности социјалистичког друштва у којем нема
никаквих конфликата, противурјечности. Дакле, социоло-
зи марксистичке провенијенције били су више усмјерени ка
изучавању друштвене структуре, друштвених институција,
друштвеног консенсуса између различитих класа, слојева и
друштвених група а питање социјалне динамике, сукоба, ре-
волуције као најинтензивнијег друштвеног конфликта оста-
ли су изван њиховог теоријског интересовања.
10
Погледати: Зоран Видојевић, Друштвени сукоби од класних до ратних,
Радничка штампа, Београд, 1993, стр. 27 – 37.
11
Погледати: Михаило Марковић, Узроци и последице грађанских ра-
това, Зборник филозофско-књижевне школе, Књига VI, Крушевац, 1999,
стр.122-128.
12
Група аутора, Политичка социологија, Радничка штампа, Београд, 1978,
стр.324.
2. ФОРМЕ ДРУШТВЕНИХ СУКОБА
2.1. Класни сукоби
Класни сукоби су специфична врста друштвених сукоба.

Они и нису ништа друго до еманација онтолошке структуре
класног друштва, односно, њему инхерентне противурјеч-
ности између производних снага и производних односа. Су-
штину тог сукоба Маркс је изразио ријечима: „На извесном
ступњу свог развитка долазе материјалне производне снаге
друштва у противуречност с постојећим односима производ-
ње, или, што је само правни израз за то, с односима својине у
чијем су се оквиру дотле кретале. Из облика развијања про-
изводних снага ти се односи претварају у њихове окове. Тада
наступа епоха социјалне револуције. С променом економске
основе врши се спорије или брже преврат читаве огромне
надградње“.13
За класике марксизма, Маркса и Енгелса, битно је рећи да
су открили закон класне борбе као универзалан закон људ-
ске историје. Дакле, осим првобитне заједнице, све остале
друштвеноекономске формације су антагонистичке природе,
јер се у њима воде непомирљиви конфликти између влада-
јуће и потчињене класе. Непрекидна класна борба ће својом
иманенцијом резултирати успостављањем комунистичког
друштва. У том коперниканском обрту од „предисторије ка
13
Карл Маркс, Прилог критици политичке економије, Култура, Београд,
1969, стр. 9.
17
историји“ (К. Маркс) неприкосновену улогу има пролетери-

јат предвођен комунистичком партијом као авангардом про-
летеријата. У пролетеријату Маркс је открио једину прогре-
сивну снагу друштва која се не бори само за своје ослобођење,
него и за општечовјечанску еманципацију. Другим ријечима
речено – пролетеријат у улози демијурга отвара перспекти-
ву трансформације свијета нужности у свијет слободе, чиме
се паралелно омогућује оваплоћење филозофије као слободе
и самосвијести. У том смислу Маркс је однос између фило-
зофије и пролетеријата протумачио дијалектички, јер фило-
зофија у пролетеријату налази своје „материјално оружје“, а
пролетеријат у филозофији своје „духовно оружје“, без чега
се не може извршити еманципација „Нијемаца у људе“.
Из свега до сада реченог произилази да класна борба про-
летеријата, која је доведена до пароксизма у социјалној ре-
волуцији као „локомотиви историје“, имплицира нужност
разрјешења класног конфликта с циљем да се оствари транс-
формација класног грађанског друштва у бескласно комуни-
стичко друштво.
Марксова предвиђања да ће социјалистичке револуције
побиједити у развијеним западним грађанским друштви-
ма нису се обистинила. Међутим, догодило се обрнуто, оне
су побиједиле у економски неразвијеним земљама Источне
Европе. Но, „кривац“ није марксистичка теорија, већ сама
стварност која је увијек комплекснија, непредвидљивија него
наша предвиђања, што би се у њој у појединостима могло
конкретно догађати. Према томе, у свијету нема строгог де-
терминизма, будући да је сам човјек актер догађаја, тако да
треба увијек рачунати са извјесном присутности индетерми-
низма, гдје не можемо никад одредити, у детаљима, шта ће се
све десити у свијету који нас окружује.
За разлику од класика марксизма, Маркса, Енгелса и Ле-
њина, који су истицали значај класне борбе и револуције,
Форме друштвених сукоба 19
као основне покретачке снаге друштвеног прогреса, сви зна-

чајнији идеолози грађанског друштва Огист Конт, Херберт
Спенсер, Џон Стјуарт Мил, Адам Смит, Давид Рикардо су
сматрали да је револуција патолошка друштвена појава коју у
коријену треба спријечити. Уколико се и евентуално прихва-
тају неке друштвене промјене, то могу бити само парцијалне
промјене које не смију доводити у питање основне полуге на
којима се заснива грађанско друштво као што су приватна
својина и класна поларизација. Дакле, ријеч је о постепеном
сцијентистичком реформизму, гдје наука може бити једино у
служби реформе друштва, а никад фундамент за радикалне
револуционарне промјене у друштву. У том погледу је и да-
нашњи модерни капитализам развио суптилне методе борбе
против класних конфликата. „Једна од њих се састоји у насто-
јању да се сви принципијелни захтеви конфликтних страна,
пре свега радничке класе и њених организација, квантифи-
кују, да се прецизно изразе. Тиме се жели свести свака квали-
тативна, систематска опозиција на квантитативну, умерену...
Институционализација друштвеног сукоба је метод којим се
ограничава његова оштрина и интензитет... Проблем ради-
калне опозиције према капиталистичком систему... је један
од најсложенијих“...14
Разумије се да, данас нема „радикалне опозиције капи-
талистичком систему“, јер више нема ни револуционарног
субјекта. У Марксово вријеме то је би пролетеријат. Но, у
модерном постиндустријском друштву пролетеријат се инте-
грисао у постојећи друштвени систем и постао је више кон-
зервативна него прогресивна снага. Такође ни интелигенција
нити било која друга друштвена група не располажу с моћи да
би могли да одиграју улогу револуционарног субјекта. Према
томе, наступила је „јесен дијалектике“, при чему смо свједоци
14
Група аутора, Политичка социологија, Радничка штампа, Београд, 1978,
стр. 332.
да су моћне бирократске и технократске снаге успоставиле

конзервативну интеграцију друштва, и „ако је до јуче било
историје сада је више нема“ (К. Маркс). Сасвим смо сигурни
да је Е. Блох погријешио, јер је сувише вјеровао у пробојну
моћ утопистичких идеја, наглашавајући да ће доћи вријеме
„ортопедије усправног хода потпомогнуте успоменама на
слободу“. Иако у животу никада не смијемо бити дефетисти
и склони резигнацији, ипак, морамо рећи да, за сада, од те
„ортопедије усправног хода“ нема ништа, јер је она замије-
њена нашим погуреним ходом. Да трагедија буде већа, ми се
једноставно с тим миримо. Постали смо равнодушни, и даље
заузимамо квијетистички однос према свијету.
Зато, и данас, као опомена може да послужи Кафкино упо-
зорење да свијет у којем живимо можемо дијагностицирати
као „раст моћи умирања“. А умираћемо све дотле, говорио је
Кафка док као „безлично стадо пристајемо да нас сатјерају у
саграђени тор насиља“, деструирајући тако себе као личност
и особену индивидуалност.
Кафкино предвиђање је постало наша реалност, јер се да-
нас суочавамо са насилном унитаризацијом свијета, гдје није
доведена у питање само слобода појединца, већ и бројних др-
жавотворних народа и националних заједница.
2.2. Вјерски сукоби
Вјерски сукоби на европском тлу имају своју дугу тра-

дицију. Тако се у европској историји сматра да су ти сукоби
отпочели Крсташким ратовима. Покретач Првог крсташког
рата био је папа Урбан II који је на Сабору у Клермону позвао
западноевропске хришћане да ослободе „гроб господњи од
невјерника“. Међутим, стварни мотив Крсташких ратова није
био религиозне него економске природе. Уствари, били су то
велики војни походи европских феудалаца с циљем да освоје

нове посједе на Блиском истоку.
Након Крсташких ратова у Западној Европи, вјерски су-
коби су посебно дошли до изражаја почетком 16. вијека у
вријеме реформације. Она је отпочела 1517, објављивањем
Лутерових 95 теза на вратима Витембершке катедрале у Ње-
мачкој.
Од вјерских ратова на европском тлу се посебно издвајају
они који су се водили у Француској од 1562 – 1598. године.
Ријеч је о ратовима између католика и протестанских хугено-
та. У историји је остала запамћена чувена Вартоломејска ноћ
од 24. августа 1572. године, у којој се догодио крвави покољ
католика над хугенотима.
Сви поменути вјерски ратови, о којима је било до сада ри-
јеч, имали су вјерску димензију и остајали су унутар дотич-
них конфесија. Но, од доба просвијећености, дакле од 17-ог
вијека вјерски елеменат губи дотадашњи значај повезујући се
са нацијоналним и политичким идеологијама. Тако религија
стиче пресудан значај у оним вишенационалним заједницама
чији је удио био присутан код формирања нација.
То се посебно односи на Балкан. У том погледу ни ми ни-
смо изузетак с обзиром да је католицизам био конституенс
хрватске нације, православље српска нације и ислам бошњач-
ке нације.
Из овога произилази дијалектичка веза између вјерске и
националне компоненте која долази посебно до изражаја у
вријеме вјерског рата који увијек има националну конотацију
и обрнуто: „У једном вишенационалном... друштву где су на-
ција и вера тесно испреплетене, верски сукоби су по правилу,
не само „пратилац“, него и чинилац националних сукоба, и
обрнуто: до њих долази и кад се религије почну употребља-
вати, као средство манипулације од стране националних оли-
гархија, кад те олигархије хоће да религију искористе за очу-
вање и јачање своје власти, по начелу, једна вера, једна нација,

један вођа или, пак чија је земља онога и вера“15
2.3. Национални сукоби
Национални сукоби су у посљедње вријеме попримили

планетарну конотацију будући да су симултано присутни у
грађанским друштвима која се налазе на високом степену
економског и техничког развитка и неразвијеним друштвима
„реал-социјализма“ и државама Трећег свијета
Тако, у Великој Британији национални сукоби су изазвани
тиме што се Ирци, Шкоти и Велшани налазе у економској не-
равноправности са знатно редукованим националним и по-
литичким правима у односу на Енглезе. За Сјеверну Ирску је
карактеристично да се на вјерској основи оштро сукобљавају
католици и протестанти. И у Француској, која се узима као
парадигма строго централизоване државе, манифестују се
националне тензије гдје национална мањина Бретонци зах-
тијева већу политичку аутономију и економску равноправ-
ност. Исто тако у Шпанији дјелује снажан сепаратистички
покрет који је усмјерен на отцјепљење Баскије и Каталоније
од Шпаније. Етнички сукоби су иманентни и Канади гдје се у
антагонистичком односу налазе двије етничке заједнице Ан-
гло-Канађани и Франко-Канађани. Конфликт између њих је
есенцијалне природе, будући да је економска позиција првих
у односу на друге далеко повољнија. У САД-а, које се сматрају
за узор „премељавања нација“, појављује се оштар анимози-
тет између „ титуларне“ нације Англосаксонаца и свих оста-
лих „нетитуларних“ нација, (Мексички-Американци, Пољски
-Американци, Јапански-Американци, Итало-Американци).
И земље „реал-социјалнизма“ Источне Европе (гдје можемо
15
Зоран Видојевић, Друштвени сукоби од класних до ратних, Радничка
штампа, Београд, 1993, стр. 204.
придодати и Југославију) нису биле имуне од националних

сукоба. Дуго времена национални сукоби су, у тим друштви-
ма, камуфлирани свемоћном стаљинистичком идеологијом
о социјализму, као једном хармоничном систему, у којем је
национално питање дефинитивно ријешено. Сматрало се
да је то питање окончано магичном марксистичком форму-
лом опредмећеној у дијалектици класног и националног. Та
се формула срушила заједно са падом модела „реал-соција-
лизма“. Све ће то имати за посљедицу економску, политичку
и моралну кризу сиромашних земаља „реал-социјализма“ с
крајњим епилогом да доживе апокалиптички завршетак.
Што се тиче друге Југославије, која временски датира од
1945-1992. године, она је обиловала великим бројем нацио-
налних сукоба. Иако су се ти конфликти често одвијали на
идеолошком и политичком плану, у крајњој инстанци су
имали националну конотацију. Изузев, друге Југославије, ни
у једној другој социјалистичкој држави нису били, у толикој
мјери присутни, национални сукоби у којима је толико људи
убијено од „братске руке“ и гдје се под флоскулом „братства
и јединства“ наших народа лакомислено вјеровало „Брат је
мио које вјере био“. Поменути сукоби ће своју кулиминацију
доживјети у етничким сукобима, који су се водили у другој
Југославији у временском периоду од 1991- 1995. године.
Када је ријеч о тим конфликтима они су били изазвани
ендогеним и егзогеним узроцима.
Ендогени узроци:
а) Економска криза (праћена заоштреним социјалним не-
једнакостима)
Она је наступила због знатних осцлација у кретању стопе
раста друштвеног бруто производа у временском периоду од
1953-1991. године. Ако ствар максимално упростимо можемо
рећи да је у временском периоду од 1953-1965. године стопа
раста друштвеног бруто производа уз минималне осцилације
ишла једном узлазном линијом. Захваљујући увођењу само-

управљања 1950-те, које је институционализовано Уставним
законом 1953. године, радницима је дато право да донекле
слободно, на нивоу предузећа, одређују цијене производа и
зараде што је у психолошком смислу била значајна мотива-
циона снага за повећањем продуктивности рада и рентабил-
није пословање свог предузећа. Међутим, од неуспјешне при-
вредне и друштвене реформе 1965. године па до 80-их година,
стопа раста друштвеног бруто производа показије тенден-
цију наглог опадања, да би у задњим годинама егзистенције
СФРЈ постала негативна. То је вријеме сатурације југословен-
ске привреде која више није имала динамичког и развојног
потенцијала. Тада је већ била присутна дужничка криза, која
је доведена до крајње границе 1982/83. године, када долази
до првог репрограмирања вањских дугова Југославије. Већ
наредне 1984. године формирана је Крајгерова комисија која
је понудила Дугорочни програм економске стабилизације.
Неуспјех Крајгерове комисије покушала је посљедњи пут да
спаси Савезна влада Анте Марковића, која је децембра 1989.
године, изашла са приједлогом радикалних економских и
социјалних реформи. Но, и програм Владе А. Марковића је
дочекан на „нож“, јер републичке и покрајинске олигатхије
нису дале подршку Савезној влади да изврши централизаци-
ју монетарне политике. Затим, након првих вишестраначких
избора 1990. године, у Словенији и Хрватској, на власт дола-
зе острашћене националне странке, којима није био, у првом
плану, економски програм Владе Анте Марковића, него на-
силна сецесија Словеније и Хрватске од Југославије и ствара-
ње суверених држава Словеније и Хрватске. По силној инер-
цији понашале су се и остале републике предвођене Србијом.
Према томе, неуспјех реформског програма Владе А. Марко-
вића на економском програму значио је крај Југославије као
савезне државе.
Из свега, до сада реченог, можемо констатовати да је ду-

гогодишња структурна криза југословенског друштва била
изазвана, прије свега, економском кризом. Због неуспјешних
економских реформи она је представљала битну подлогу у
међунационалним сукобима.
Управо је елаборирана економска криза (уз интензивира-
ње социјалних неједнакости) имала значајну улогу у детер-
минацији национализма и националних сукоба. Но, наци-
онализам и национални конфликти у другој Југославији се
не могу искључиво објашњавати економским и социјалним
чиниоцима. Ако тако поступамо онда је то један вулгарни
економски и социјални детерминизам. Њему се могу импу-
тирати сљедећи приговори:
1. Ако сувише истичемо разлоге економског и социјалног
карактера у објашњењу национализма и националних
сукоба онда је то један ригидни економски и социјални
детерминизам који све појаве у друштву настоји обја-
снити економским и социјалним чиниоцима.
2. Уколико прихватимо једнозначни економски и соци-
јални детерминизам у тумачењу национализма и на-
ционалних сукоба онда методолошки пристајемо на
апсолутно неприхватљив редукционизам. На тај начин
се негира дијалектички принцип тоталитета у којем се
наглашава да једна појава није само производ друге по-
јаве већ је детерминише комплекс појава.
3. Да економска криза и социјалне неједнакости нису ис-
кључиви у „производњи“ национализма и национал-
них сукоба може се објаснити чињеницом да смо по
завршетку народноослободилачке борбе имали апсо-
лутно стабилне и идиличне међунационалне односе,
иако се земља налазила у великој економској кризи, со-
цијалним и другим објективним тешкоћама.
Према томе, идеологија братства и јединства народа Југо-

славије је надвисила и била јача од економских и социјалних
проблема са којима се друштво морало суочити у том вре-
менском периоду.
Након ових аргументованих приговора могли бисмо кон-
статовати да су економски и социјални чиниоци национали-
зма и националних сукоба значајни и да се не могу игнори-
сати. Ипак је неприхватљиво да се комплексност феномена
национализма и националних конфликата редукују на еко-
номски и социјални контекст, јер у том случају упадамо у зам-
ку једнозначног економског и социјалног детерминизма који,
у принципу, и ништа не објашњавају.
б) Инверзија између класног и националног
Знамо да се у марксистичком учењу заступа теза о дија-
лектичком јединству класног и националног, при чему рад-
ничка класа мора бити хегемон у оквиру своје нације. Но, у
југословенским условима националне хомогенизације на-
метнуте од стране, националних олигатхија по републикама
и покрајинама, и радничка класа се у националном смислу
све више идентификовала са националним олигархијама (она
је своје класне интересе подредила интересима својих прет-
постављених националних олигархија у оквиру република
и покрајина). То је имало за посљедицу фрагментацију ње-
них класних интереса који су стављени под патронат својих
националних олигархија. Тако су конституисана антагони-
стичка национална и политичка руководства република и
покрајина која су, парцијалне интересе својих република и
покрајина уздизали на пиједестал неприкосновене вриједно-
сти, док су општи интереси Југославије, као савезне државе,
сасвим ниподаштавани. Егоцентризам националних олигар-
хија се јасно манифестовао у њиховој опсесивној тежњи да
остваре сувереност националних економија, без чега се не би
могла успоставити сувереност и независност појединих ре-
публика и покрајина. Због тога је, сасвим разумљиво, што је

у Словенији и Хрватској, као национално неиживљеним ре-
публикама, 90-их година 20-ог вијека била поново обновље-
на жеља за конституисање својих националних држава. Тај
идеал је на парадигматичан начин изрази Фрањо Туђман да
је у „Хрватској постојала тисућљетна тежња за успоставља-
њем своје националне државе“. Зато и није никакво изнена-
ђење што након првих вишестраначких избора, у Словенији
и Хрватској, на власт долазе острашћене националне странке
које, из прагматичких разлога, усвајају комунистичко начело
о праву нације на самоопредјељење до отцјепљења од зајед-
ничке државне и политичке заједнице Југославије. На тај на-
чин је отворен пут насилној сецесији Словеније и Хрватске
од Југославије и гађанском рату који је тим чином изазван,
независно од тога што је Устав СФРЈ од 1974. године, гаранто-
вао њен суверенитет и територијални интегритет.
в) Догматска стаљинистичка, комунистичка идеологија
Према стаљинистичкој идеологији социјализам је зами-
шљен као једно идеално бесконфликтно друштво у којем је
национално питање дефинитивно ријешено. С тим у вези, Јо-
сип Броз Тито, је експлицитно истакао да је стаљинистичка
идеологија била путоказ југословенским комунистима при-
ликом рјешавања националног питања. „Ми смо у Југослави-
ји пошли путем учења Стаљина и захваљујући томе постигли
смо велике успјехе - остварили смо братство и јединство свих
наших народа“. Из таквог ортодоксног става проистекли су
касније комунистички хвалоспјеви да је национално питање
потпуно ријешено, што се може закључити изјавама у свеча-
ним приликама најмоћнијих политичара из врха политичког
естаблишмента друге Југославије: Ј. Б. Тита, Е. Карцеља, В. Ба-
карића, М. Поповића, М. Пијаде, Б. Микулића, Р. Чолаковића,
К. Поповића. Не смијем, наравно, апстраховати и кардиналну
чињеницу да су сви конгреси СКЈ-е протекли у „догметској
оркестрацији“ (Ж. Дерида) да је национално питање углавном

ријешено. Међутим, тотална идеализација међунационалних
односа, инкорпорирана у братству и јединству као априори
фиксираној и метафизичкој категорији од стране носилаца
најодговорнијих државних и политичких функција и на свим
одржаним конгресима, је убрзо дошла у колизију са нацио-
налним конфликтима. Дакле, национални конфликти су дуго
тињали испод наслага хегемонистичке стаљинистичке идео-
логије о бесконфликтном социјалистичком систему у којем је
национално питање дефинитивно ријешено флоскулом брат-
ства и јединства. Кад је стега те неприкосновене идеологије
мало попустила, етнички сукоби су престали бити латентни
и почели су отворено да се манифестују на цјелокупном гео-
графском и политичком простору друге Југославије, са ката-
строфалним посљедицама по њен интегритет и опстанак.
г) Злоупотреба вјере и вјерских осјећања у националне и
политичке сврхе с обзиром да се југословенско друштво одли-
ковало „теологијом нације“. То значи да је вјерски фактор био
доминантан у конституисању нација које су живјеле у дру-
гој Југославији. Католицизам је конституенс хрватске нације,
православље српске, а ислам бошњачке нације. Кад је ријеч о
грађанском рату, у оквиру друге Југославије, морамо рећи да
су све три вјере биле дубоко инволвиране у тај рат. Позната је
чињеница да је инаугурацијом вишестраначког система, 90-
их година XX вијека, наступила масовна појава националних
странака. Формирање ХДЗ-е је протекло уз благослов като-
личке цркве у Хрватској. Она је својим вјерницима поставила
императивни постулат да гласају за ХДЗ-у и Фрању Туђмана.
На тај начин је дошло до реинкарнације католичке идеје за
стварањем етнички чисте хрватске државе. Да би се активи-
рала политика националне и вјерске хомогенизације у Хрват-
ској кардинал Ф. Кухарић је изјавио „како добар Хрват може
бити само католик“. На том принципу је инсталирана поли-
тика дискриминације Срба у Хрватској - опредмећена у број-

ним модалитетима од насилног одузимања станарских права,
губитка посла, отимање имовине па до отворене физичке и
психичке тортуре и геноцида над њима. Управо је то и био
главни разлог оружане побуне Срба у Хрватској против гено-
цидне политике ХДЗ-е на челу са Фрањом Туђманом. Према
томе, католичка црква, је у грађанском рату у Хрватској, на-
ставила континуитет политике Ватикана у току Другог свјет-
ског рата под чијим је патронатом конституисана НДХ-а као
конститутивни дио злогласног нацистичког Трећег Рајха, а у
њој су многобројни Срби платили главом само зато што су
били Срби.
Поред католичке цркве, у Босни и Херцеговини, се осјетио
снажан покрет исламског фундаментализма, којим су биле
посебно обојене муслиманске нациналне странке СДА-е,
МБО и ЛБ организација Санџака. Поменуте странке ће бити
родоначелници насилне сецесије Босне и Херцеговине од Ју-
гославије. Она би се потом ујединила са Рашком облашћу и
Косметом уз помоћ Турске. На тој основи би се успостсвила
зелена тренсферзала - језгро панисламске балканске државе
која би се у будућности ујединила са осталим муслиманским
земљама у јединствену империјалну свјетску муслиманску
државу. Зато и није никакво изненађење што је доласком на
власт странке СДА-е и њеног ортодоксног исламског фун-
даменталисте Алије Изетбеговића, на пречац, инициран
референдум на којем је, без учешћа Срба, донијета одлука о
стварању суверене Босне и Херцеговине и њене сецесије од
Југославије, што ће непосредно изазвати грађански рат у Бо-
сни и Херцеговини.
Дакако да ни, православна црква, није остала по страни од
ратних догађаја већ се и она убрзо идентификовала са поли-
тичким програмима српских демократских странака у Босни
и Херцеговини и Хрватској. Пенетрација праославне цркве се
посебно манифестовала конституисањем Републике Српске

и Републике Српске Крајине када је она у њима попримила
статус државне цркве. На тој основи су негиране тековине
грађанске цивилизације које су се састојале у једном мину-
циозном одвајању религије од државе, политике, образова-
ња. Тако нешто није било прихваћено у Републици Српској и
Републици Српској Крајини. Прије свега, у систему основног
образовања је уведен предмет вјеронаука без проведене јавне
расправе. Исто тако су чести вјерски парастоси организова-
ни од стране православне цркве у Републици Српској и Репу-
блици Српској Крајини били погодан полигон да политички
функционери својим присуством интензивирају свој утицај
на што ширу друштвену јавност. Такође се догађало и обрну-
то да су многобројни државни празници у Републици Срп-
ској и Републици Српској Крајини протицали уз помпезно
присуство вјерских функционера који су заједно са водећим
људима из врха политичког естаблишмента сједили у првим
редовима да би се таквим транспарентним декором у што ве-
ћој мјери импресионирала јавност. Осим тога су више пута
Синод православне цркве и патријарх Павле својим прогла-
сима и посланицама дали безрезервну подршку хрватским и
босанским Србима у рату за одбрану националног иденти-
тета и статуса државотворног народа. И на територији Репу-
блике Српске и Републике Српске Крајине било је примјера
рушења вјерских објеката исламске и католичке конфесије,
џамија и католичких цркава као што се истовремено догађа-
ло и на територији Федерације Босне и Херцеговине и Хрват-
ске гдје су рушене православне богомоље.
д) Психолошки разлози
Први је „нарцизам малих разлика“ о којем говори Сиг-
мунд Фројд. Сви народи друге Југославије (Срби, Хрвати,
Словенци, Бошњаци, Македонци, Црногорци) имају исти ет-
нички коријен јер воде поријекло од Стари Словена. Дакле,
у оном Јунговом колективно несвјесном у његовим архети-

повима један смо род (gens una sumus). Но, мале разлике у
религиозном, политичком и идеолошком смислу су довеле у
антагонистичку позицију народе друге Југославије и емани-
рале су мржњу између њих. Она је сигурно била један од гене-
ратора грађанског рата имплементираног у оној познатој на-
родној пословици да „нема рата док не удари брат на брата“.
Други психолошки разлог који је потенцирао грађански
рат су друштвене предрасуде. За њих је битно рећи да поје-
динци на основу свог става према једној категорији људи за-
узимају идентичне ставове и према свим конкретним једин-
кама које потпадају под ту категорију. На тој основи настају
стереотипи о националним заједницама посматраним у тота-
литету. Дакако, да су националне олигархије, по републикама
и покрајинама, до пароксизма извршиле инструментализа-
цију тих предрасуда, с циљем да учврсте своје владајуће пози-
ције руководећи се познатим принципом владавине „divide et
impera“, („завади па владај“). То се најјасније манифестовало
у отвореном етикетирању припадника других нација с ци-
љем њихове сатанизације и убјеђења о постојању колектив-
не кривице која им се приписује. За Хрвате и Бошњаке, Срби
су „Србо-четници“, зли, нетолерантни и они нису низашта
друго него за „сјекиру... и њих трба уништити као балкански
талог и балбанско смеће“. (А. Старчевић). С друге стране, за
Србе, Хрвати су ортодоксне усташе „препредени и лукави ла-
тини“, а Бошњаци садисти, протагонисти „светог рата џиха-
да“. У тим друштвеним околностима друштвене предрасуде
су постављене у функцију мобилизације борбеног национал-
ног духа јер се „организованим јавним лагање“ (Х. Арент) на-
стојала, по сваку цијену, постићи сакрализација наше стране
која је истовремено била праћена бруталном демонизацијом
противничке стране. Потом се национални ентузијазам убр-
зо трансформисао у ратнички. Сваки појединац се, без ре-
зерве, подређивао позиву своје нације да се физичком силом

уништи противник при чему је, свако од њих, исказивао свој
биолошки нагон за деструкцијом.
Трећи разлог се налази у „психологији гомиле“ о којој
посебно говори Густав Лебон. Она се, по његовом мишље-
њу, одликује „духовном нискошћу“ и када се појединац нађе
у гомили његово понашање је за неколико степеница испод
понашања нормалног и цивилизованог човјека. У протеклом
грађанском рату, у другој Југославији, је дошла до изражаја
психологија гомиле, с обзиром да су појединци у разулареној
гомили, на све три стране, на српској, хрватској и бошњачкој
били спремни да учине таква свирепа злодјела која никад не
би учинили као изоловани појединци. Због тога, француски
психолог Жан Пијаже, с разлогом истиче да емоционална по-
нашања појединаца у гомили смањују ниво „менталног на-
пона“ и они губе смисао за реалност. То значи да они губе
способност за логичко и критичко расуђивање и у њиховом
понашању преовлађују догматски ставови који не траже било
какво провјеравање. Тако нешто се на еклатантан начин ма-
нифестовало на цјелокупном географском и политичком
простору друге Југославије у форми екстремног ратног ди-
вљања између српске, хрватске и бошњачке етничке заједни-
це, при чему се свака од њих руководила догматским ставом
да је нужно извршити сатанизацију непријатељске стране,
јер се једино на тај начин могла постићи дивинизација наше
стране.
Егзогени разлози:
а) Имплозија комунистичких режима која је отпочела
падом Берлинског зида и дезинтеграцијом Совјетског Савеза.
Дакле, тектонске промјене у земљама Источне Европе, које су
наступиле тим догађајима изазвале су распад и југословен-
ског самоуправног социјализма који се није могао одржати,
као изоловано острво, у условима стварања новог свјетског

поретка протканог логиком насилне глобализације свијета. У
овој епохалној промјени, која је наступила поменутим дога-
ђајима, Србија се није снашла, будући да је потпуно изгубила
компас. Државно и политичко руководство Србије, на челу са
Слободаном Милошевићем, је догматски инсистирало да је
могуће у Југославији задржати „социјалистичку оазу“ која би
могла и даље зрачити свјетлошћу једино преосталог „правед-
ног друштва“ у Европи. За разлику од Србије, сјеверозападне
републике Словенија и Хрватска су се, на пречац, вестерни-
зовале и представиле свијету као промотори демократије и
људских права. Брзим преласком на вишестраначки систем
раскрстиле су са комунизмом и његовим негативним насле-
ђем. На тај начин оне су постале миљенице Запада, а Срби-
ја, као посљедње упориште комунизма, је оптужена за рат и
агресију на остале републике.
б) Германски блок земаља (Њемачка и Аустрија) је утицао
на растакање друге Југославије. У питању су била три кључна
мотива:
– Прво, у питању су историјски ресантимани, јер су Срби
били главни реметилачки фактор у Првом и Другом
свјетском рату који је осујетио намјере Нијемаца да
остваре „газдовање Балканом“. Зато су они искористили
прилику да се реванширају Србима за поразе које су до-
живјели у претходна два свјетска рата.
– Друго, у питању је прагматички разлог, јер се дисолуци-
јом Југославије настојало да конституишу мини државе
у вазалном положају према Њемачкој. На тај начин би се
лакше овладало Балканом, који је за Нијемце одувијек
имао геостратегијски значај у намјери да се оствари даљ-
ња експанзија Њемачке ка Блиском и Средњем Истоку,
односно према оним земљама које су богате природним
богатством.
– Тећи мотив је, да се спријечи стварање „Велике Србије“

и поведе одлучна борба против „великосрпског хегемо-
низма“. Она је била главна препрека продору Њемачке и
Аустрије на Балкан, тако да су легитимне тежње Срба за
уједињењем свих територија са српском већином транс-
поноване у мит о „Великој Србији“, као бауку који при-
јети миру, не само на Балкану, него и у Европи (такву
„Велику Србију“ треба деструирати и једноставно уни-
штити).
в) Америка је, у складу са својим стратешким опредјеље-
њем да игра „свјетског полицајца“, била присутна за врије
ратних збивања и подстицала је рат. Ратни пожар, у другој
Југославији, је добро дошао Америци за извоз наоружања,
његово тестирање и укупну војну индустрију која за собом
повлачи ланац производње у другим индустриским гранама.
г) Европска унија је непосредно утицала на дисоцијацију
друге Југославије, јер су њене чланице, под притиском Ње-
мачке, пријевремено прије постизања свеобухватног спора-
зума признале независност Словеније и Хрватске, а потом
Босне и Херцеговине и Македоније. Она је имала амбива-
лентан однос према Југославији. У почетку се декларативно
залагала за очување интегритета Југославије, која ће да се
демократизује и ослободи елемената реалног социјализма
и прихвати планетарне вриједности грађанског друштва,
тржишну привреду, правну државу и вишестраначи парла-
ментарни систем. То је она демонстрирала преко своје мини-
старске тројке Жака Поса, Ђани де Микелиса, Ван ден Брука,
који су били у посјети Југославији у априлу и јуну мјесецу
1991. године.Међутим, касније настаје коперникански обрт и
Европска унија стаје на становиште да се Југославија не може
одржати ни у федералном ни у конфедералном облику и да је
једина опција да републике постану суверене државе.Таквим
својим ставом Европска унија није била за мир, него је отво-
рено подржала ратну опцију која ће довести до деструкције

друге Југославије.
д) Улога Ватикана у изазивању националних сукоба је
била непосредно присутна, с обзиром да је, први признао су-
веренитет и независност отцијепљених република.С тим у
контекстуалној вези је и Меморандум, којег је Света столица
објавила 24. децембра 1992. године. У њему се позивају, све
државе потписнице Хелсинског споразума из 1975-те године,
да признају независност и сувереност Словеније и Хрватске.
Овим Меморандумом Ватикан се ставља на врх хијерархијске
љествице држава које ће признати поменуте републике.
И земље у развоју нису поштеђене од етничких конфлика-
та, с обзиром да се одликују етничком издиференциранишћу.
То се посебно односи на Индију и Пакистан. Повремено су
интензивни етнички конфликти у афричким земљама с мно-
штвом етничких заједница као што је случај са Нигеријом,
Кенијом, Сомалијом, Ганом, Угандом.
2.4. Сукоби цивилизација
Ово питање о сукобу цивилизација се актуализовало об-

јављивањем књиге, Сукоб цивилизација и преуређење свјет-
ског поретка, од познатог америчког теоретичара Семјуела
Хантингтона. Главна теза, поменутог дјела, је да ће се до но-
вог свјетског поретка доћи сукобом цивилизација. У том кон-
фликту централну улогу ће имати држава-нација. Такав кон-
фликт неће се одиграти између држава-нација у оквиру исте
цивилизације, већ између држава-нација инкорпорираних у
различитим цивилизацијама. У том погледу, С. Хантингтон,
истиче да ће главни изазов за западну цивилизацију бити ки-
неска, јапанска, индијска и православна цивилизација под
условом да се Русија ослободи Запада. При томе, основа кон-
фликта између цивилизација је на религиозној основи, која
стоји у средишту цивилизације, а не на идеолошкој, како је то

замишљао Френсис Фукојама, наглашавајући да је либерална
идеологија дефинитивнмо побиједила све друге идеологије и
да се ту ради о „крају историје“. Овдје би се могли, слобод-
но придружити, Хантингтону и његовој критици Фукојами-
ног предвиђања о „крају историје“. Теза о „крају историје“ је
обична метафизика, јер се човјечанство налази пред бројним
проблемима и изазовима, тако да нема мјеста апологетици
грађанског друштва и његове либералне идеологије.
За разлику од Ф. Фукојаме, који је либералну идеологи-
ју сматрао spiritusom movensom грађанске цивилизације, С.
Хантингтон истиче да је суштина сваке цивилизације детер-
минисана религијом: „Религија је главна одређујућа каракте-
ристика цивилизација, и као што је рекао Кристофер Давсон,
„велике религије су основе на којима почивају велике циви-
лизације“. Од пет Веберових „свјетских религија“, четири -
хришћанство, ислам, хиндуизам и конфучијанизам су пове-
зане са важнијим цивилизацијама“.16
Имајући у виду чињеницу да је, С. Хантингтон, борниран
супериорношћу западне цивилизације, у односу на друге ци-
вилизације, онда није нимало неочекиван његов експлицитан
став да ће западна цивилизација, у будућности, задржати до-
минацију над другим конкурентским цивилизацијама. Запад
ће, по његовим ријечима, остати најмоћнија цивилизација и
у првим деценијама 21-ог вијека јер она:
– Посједује и управља међународним банкарским систе-
мом;
– Контролише све јаке валуте;
– Представља главног свјетског купца;
– Обезбјеђује већину свјетских финалних добара;
– Доминира главним међународним тржиштима;
-Врши морални утицај на многа друштва;
16
Семјуел П. Хантигтон, Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 1998, стр. 51.
– Способна је за велику војну интервенцију;

– Контролише поморске путеве;
– Стоји иза најнапреднијег техничког развоја и истражи-
вања;
– Контролише водеће техничко образовање;
– Доминира космосом, авиоиндустријим, међународним
комуникацијама и индустријим оружја високе техноло-
гије.17
Но, када је ријеч о сукобу цивилизација, наше мишљење је
да је оно предимензионирано нереалним духом западног три-
јумфализма, чему је подлегао и С. Хантингтон. Неизбјежно се
поставља питање зашто не инсистирати на коегзистенцији
различитих цивилизација, умјесто да догматски стојимо на
становишту искључивог сукоба између цивилизација? На тој
основи, једино је могуће рађање новог свијета, који би кренуо
путем историје мира, толеранције и уважавања елементарне
истине да смо, прије свега, људи, па тек онда Американци,
Енглези, Французи, Руси, Кинези, Срби, Хрвати, Словенци,
Македонци, Бошњаци.
17
Исто, стр. 89-90
3. СУКОБИ У ДРУГОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (1945-1992)
Предмет нашег рада је елаборација сукоба у другој Југо-

славији. Но, да би их комплексније сагледали довешћемо их у
контекстуалну везу са сукобима у првој Југославији. То зна-
чи да поменуте Југославије нису херметички одвојене једна
од друге, што имплицира констатацију, да они сукоби који
су се догађали у првој Југославији системом спојених судова
преношени су и у другу Југославију. Другим ријечима речено,
међу њима постоји континуитет и у тумачењу сукоба имаће-
мо у виду референтни оквир који укључује темпоралну ди-
мензију егзистенције обе Југославије.
3.1. Сукоби изазвани упадима усташа
Кад је ријеч о националним сукобима у другој Југославији

морамо рећи да они имају непосредну везу са националним
сукобима који су се одиграли приликом окупације прве Ју-
гославије од стране фашистичких сила и њене подјеле међу
савезницима Рајха 1941. године. У том контексту издвајамо
посебно конституисање НДХ-е под патронатом Трећег Рајха
10. априла 1941. године. У њој се одиграо национални сукоб
у најекстремнијој форми гдје је извршен стравичан геноцид
усташа над Србима. О њему је у историји доста писано18 и
историјске чињенице које су непосредно везане за њега су до-
18
Погледати: Богдан Кризман, Усташе и Трећи Рајх, I и II. Дело, Љубљана,
1986.
38
Сукоби у другој Југославији (1945-1992) 39
бро познате. Овом приликом бисмо издвојили оне најрепре-

зентативније. Међутим, ради бољег разумијевања усташког
покрета и његове идеологије ми истичемо њихову блискост,
без обзира да ли се односе на временски период прве или дру-
ге Југославије.
Према расположивим историјским подацима рачуна се да
је у усташким злочинима, који су инспирисани тим покре-
том и идеологијом, за вријеме Другог свјетског рата убијено
у Херцеговини 12 000 Срба, Источној Босни 11 000, Средњој
Босни 77 000, Босанској Крајини на подручју Лике, Кордуна
и Баније преко 55 000, Славонији 33 000, а у Срему близу 12
000 Срба.
Кад је ријеч о градовима усташки геноцидни злочини су
били:
– Мостару (током јуна мјесеца 1941, убијено је 2 500 лица
углавном српске националности);
– Книну, између 500 и 600 Срба (до 27. јула 1941.);
– Бања Луци, 2 328;
– Приједору 3 099;
– Босанској Крупи, 7 411;
– Босанском Новом, 4 650;
– Босанској Дубици, 13 411;
– Босанској Костајници, 11 163;
– Глини, 1 564;
Усташки злочини учињени су у великом броју села. По
својој окрутности се посебно издвајају:
– На стратишту Шушњар од усташке руке је убијено око
2 000 Срба;
– У селима Дракулићи, Шарговац и Мотике, 7. фебруара
1942. је поклано 2 000 Срба;
Група аутора: Душан Т. Батаковић, Милан Ст. Протић, Никола Самарџић,

Александар Фотич, Нова историја српског народа, Наш дом, Београд, 2002.
Милан Булајућ, Усташки злочини геноцида, I, Рад, Београд, 1988.
– У Гудовцу код Бјеловара 28.4. 1941. године усташе су

стријељале 195 Срба, а у селу Слобоштини, 13. августа
1942. године недалеко од Славонске Пожеге 1 380 људи,
жена и дјеце.
– Исто тако у селу Кусоњама код Пакраца усташе су 13.8.
1942. поклале 460 становника, док су у селу Дереза 4.8.
1942. стријељали 421 становника.
– У Кукуњевцима, 11. октобра 1942. у мјесној цркви је за-
творено 650 мјештана и ноћу су их изводили до обли-
жњег потока и убијали на свиреп начин камом или ту-
пим предметом.19
Усташки злочини су се манифестовали и у уништењу срп-
ских православних цркава. Током Другог свјетског рата спа-
љено их је и уништено око 500. Исто се поновило и у другој
етапи геноцида „у Независној Републици Хрватској“. У њој је
до октобра 1991-е срушена 71 православна црква:
У епархији:
19
О „хуманој“ методологији коју су усташе примјењивале приликом уни-
штења Срба у Босни и Херцеговини пише Франц Боркенау: „Кад су Хрва-
ти у уједињеној Југославији поставили захтјев за Велику Хрватску која би
имала да обухвати и цијелу Босну, ови западни Срби су постали за Хрвате
главна препрека. На културној висини данашњег вијека достојног дивљења
изгледало би као скоро природно да су усташе инсистирали као господари
ових земаља у априлу 1941, да цијелу ову народну масу силом депортују у
Србију. Али нови господари „поглавник“ Павелић и „маршал“ Кватерник
знали су једно боље рјешење. Зашто да јачају Србију доводећи јој ове људе?
Много је боље ову стоку за клање на лицу мјеста уморити. То се дешавало
уз један велики ритуални обред. Усташка одјељења би се појавила у срп-
ским селима и захтијевала од становника- уколико их не би одмах поклали-
да с мјеста пређу у римску вјеру. Тако су већ самим тим од Срба постали
Хрвати. ... Велика већина несрећних западних Срба одбијала је да изврши
тај прелаз (у римску вјеру), јер је њима православна вјера све и свја. Гдје би
се то десило, издата би била наредба да се сви сељаци сакупе у цркви. Онда
би била замандаљена црквена капија, ватра потпаљена и људи, жене и дјеца
нестали у ватри“. (Наведено према: Зоран Милошевић, Чија је Босна, Гра-
дишки зборник број 3/2001, стр. 39-40.)
– Славонској 27;
– Загребачко-карловачкој 18;
– Сремској 14;
– Карловачкој 6;
– Далматинској 6;
Што се тиче геноцида над архијерејима и свештеницима
српске православне цркве у НДХ-ој по епархијама број ових
жртава изгледа овако (за период 1941-1944):
– Бањалучка 5;
– Горњекарловачка 65;
– Далматинска 19;
– Дабро-босанска 10;
– Загребачка 8;
– Захумско-херцеговачка 27;
– Зворничко-тузланска 27;
– Пакрачка 7;
– Сремска 8;
Размјере усташких злочина над Србима илуструју и нај-
већи „логори смрти“ у које су они били натјерани на један
најмонструознији начин. Највећи „логори смрти“ налазе се
у Јасеновцу, Јадовну, Старој Градишкој и Јастребарском. Као
парадигма концентрационих логора, који су били намијење-
ни искључиво Србима узима се логор Јасеновац. У њему је
смрт нашло око 700 000 људи.
Бестијалност усташких злочина над Србима констернира-
ли су италијанске и њемачке представнике у НДХ-ој. Тако,
на примјер, у једном извјештају, од стране италијанке војне
власти, се истиче да су током 1941. године усташе извршиле
141 масовно убиство с пописом 46 286 убијених, међу којима
су највише били заступљени Срби. Према цјелокупној доку-
ментацији која се односи на временски период април-август
1941. број убијених износио је преко 80 000.
Поразом НДХ-е није престао да постоји усташки покрет и

његова идеологија. Главни родоначелник тог покрета и иде-
ологије Анте Павелић је у току 1949-те у Аргентини присту-
пио формирању нове политичке организације под називом
„Хрватска државотворна странка“. Павелићеве новине у Буе-
нос Аиресу „Хрватска“ у броју од 15. 10. 1949-те, у опширном
чланку образлаже приоритетну потребу њеног формирања:
„Унутарње и вањскополитичке прилике, у којима се налази
умјетна творевина“ Југославија „под комунистичком влада-
вином те комунистички каос, кога је створила прегршт ту-
ђинских агената, што силом и насиљима сатрапски владају
над хрватским народом, понукали су понајбоље хрватске
родољубе који су се за ослобођење и државну самосталност
борили и радили до пропасти великосрпске краљевске „Југо-
славије“, који су Независну Државу Хрватску бранили ријеч-
ју, пером и крвљу да подузму све, да хрватски народ поново
задобије потпуну државну самосталност и да опет буде свој
господар у својој властитој држави. Иако се хрватски народ
сада налази под најкрвавијом југокомунистичком дикта-
туром ... борци су и родољуби сматрали да је дошао час, да
се проведе жива акција ... за оснутак покрета, који ће знати
испунити опћу вољу хрватског народа ... која је бескомпро-
мисно уперена на државну самосталност хрватског народа
и поновну успоставу потпуно, независне и суверене Државе
Хрватске“.20
И у штампаном програму „Хрватске државотворне стран-
ке“ у листу „Хрватска“, од 1. 11. 1949. се апострофирају начела
на којима се она темељи:
1) Хрватски је народ самосвојна народна јединица; он је
народ сам по себи, те у народносном смислу није исто-
вијетан ни с једним другим народом, нити је дио било
којег народа;
20
Богдан Кризман, Павелић у бјекству, Глобус, Загреб, 1986, стр. 231.
2) Хрватски народ има право на потпуни суверинитет и

државну независност на цјелокупном хрватском пови-
јесном и етничком подручју;
3) Хрватска Држава треба имати републикански облик
владавине; она ће се звати Република Хрватска;
4) Хрватски ће народ вршити уставотворну и сву законо-
давну власт у држави по својим заступницима, које ће
бирати у сабор на слободним изборима на темељу оп-
ћег, једнаког и тајног права гласа;
5) Државна влада одговара народу за свој рад преко са-
бора;
6) У Држави Хрватској бити ће зајамчене особне, вјерске,
политичке и господарске слободе:
7) Сви сталежи творе складну народну цјелину; они су за
складан развој и напредак хрватског народа једнако ва-
жни, али сељаштво и радништво - како физичко, тако
и умно - јесу главни извор, па према томе и главни но-
силац сваке власти у Држави Хрватској;
8) Капитал мора служити пробитцима народне цјелине,
те Држава има право и дужност приводити га тој сврси;
9) У Држави Хрватској морају владати начела социјачне
правде и човјечности;
10) У Држави Хрватској бити ће озакоњено право и ду-
жност на рад.21
Да би се реализовао овакав амбициозни политички про-
грам „Хрватске државотворне странке“, А. Павелић у Арген-
тини оснива V збор, као „војну силу НДХ“. Ничу многобројна
„хрватска друштва“ названа именима усташких заповједника
Ериха Лисака, Анте Мошкова, Божидара Каврана, Јуре Фран-
цетића. Поред Аргентине и у Аустрији, Њемачкој, Шведској,
Италији, формирају се логори за диверзантску обуку, гдје
усташама стручну помоћ пружају експерти за ручну израду
21
Исто, стр. 231-232.
мина, шпијунажу, гађање живих покретних циљева, инста-

лирање тајних радо-станица. Тако обучене терористичке гру-
пе имале су за циљеве: нападати југословенска дипломатска,
конзуларна и трговачка представништва у страним земљама
и рушити жељезничке пруге, мостове, телефонске комуника-
ције, водоводе, електричне централе, трафо станице, далеко-
воде.
Отуда је и сасвим разумљиво што је Југославија била на
удару бројних терористичких група. Већ на прелазу 1947-48,
године, регистровано је шест убачених терористичких група
организованих од стране усташке емиграције. Стратешки
циљ се састојао да се преко Славоније пређе у Босну и Херце-
говину и у њој у прољеће 1948-е дигну устанак. Терористичка
активност је посебно интнзивирана у раздобљу 1966-1972-е,
при чему су у земљи и иностранству укупно изведене 91 те-
рористичка акција и то усташке емиграције – 58, четника – 9
и све остале 24. Међу овим терористичким акцијама посебно
се издваја тзв акција „Феникс“. Она се састојала у убацивању
терористичке групе од 19 терориста у јулу 1972. године. Је-
дан од главних вођа те групе Адолф Андрић је на патетичан
начин формулисао њен циљ ријечима: „... Наш народ у сада-
шњој наметнутој му Југославији се налази под крутом владом
комунистичке диктатуре. Зато идемо на Вран. У садашњим
приликама које владају у цијелом свијету, а особито и због те-
шког и критичког стања у домовини Хрватској под срболому-
нистичком окупацијом хрватска младеж осјетила је потребу
и схватила као своју дужност да својим активним радом даде
што већи допринос хрватској ослободилачкој борби и понов-
ној успостави НДХ-е. Ви, који се спремате да ускоро расколи-
те лубање комунистичким гњидама, и који ћете у домовини
наићи на одушевљен дочек ви ћете се наравно сјетити свега

што сам вам данас говорио и рећи да сам био у праву“.22
И ова терористичка група је попут оних претходних имала
задатак да убија недужно становништво, минира стратешки
значајне институције, болнице, школе, жељезнице, поште,
трује водоводе и да изазове хаотично стање у земљи с циљем
њене потпуне политичке дестабилизације. Поменута терори-
стичка група је ушла код граничног камена XIV/52 у близини
села Муте. Отуда се пребацила у Босну на Планину Радушу.
Одмах по сазнању да је убачена у Босну и Херцеговину теро-
ристичка група усташа, оперативни штаб милиције у Бугојну
је послао чету војне милиције на челу са капетаном Милошом
Поповићем да је ликвидира. У оружаном сукобу терориста и
чете војне милиције на коти 1390 задат је озбиљан ударац те-
рористима: „Терористи су били сасвим обезглављени. Кад су
остали без резервне муниције ... неки су се морали спашавати
бијегом. Али сваки хитац потјере је био прецизан. Најпри-
је је пао Адолф Андрић ... нешто касније олово је сустигло
и Ивана Прлића, Винка Кнеза и Николу Антунца, Цецељину
„браћу“ из Салзбурга“.23
Овим је „круг операције“ Феникс „био затворен“, али
тиме усташки покрет и његова идеологија нису престали по-
стојати и они ће након двије деценије поново да васкрсну и
изазову нови геноцид усташа над Србима у Хрватској. Он се
и догодио у протеклом грађанском рату 1991-1995-те годи-
не. Приликом упада усташа у Госпићу 1991-е, убијено је 127
Срба. У вријеме офанзива „Бљесак“ и „Олуја“ из Хрватске је
кренуло у егзодус 200 000 Срба. Погинуло је 1 809 Срба од
тога 678 војника и 1 131 цивила. Нападачи су заробили око 1
500 српских војника и са њима одвели у логоре 3 000 цивила.
22
Ђорђе Личина, Двадесети човјек, Центар за информације и публицитет,
Загреб, 1988, стр. 237.
23
Исто, стр. 251.
При томе је порушено 80% српских кућа и уништено 25 000

домаћинстава.
И након уласка Хрватске у Европску унију свједоци смо
да се депривирајући положај Срба у Хрватској и даље про-
дужава у недоглед. Повратак имовине и станарских права је
за њих фатаморгана, тим прије, што чланице Европске уније
не инсистирају код Хрватске да ургентно ријеши захтијеве
Срба. Дискриминација Срба се манифестно потврђује и у на-
силном скидању табли на јавним институцијама исписаним
двојезичним латиничним и ћириличним писмом. И даље
се у Хрватској Срби, са монтираним оптужницама, хапсе и
суди им се за злочине против човјечности иако знамо да су се
борили за своја људска и национална права. Експанзија на-
ционалне мржње према Србима присутна је и на спортским
борилиштима при чему је ранија шовинистичка парола „ци-
гани, цигани“ супституисана масовним скандирањем „Убиј
Србина“ и „Смрт Србији“.
Актуелна власт у Србији према тим стварима заузима
контеплативну позицију и она се свесрдно укључила у „дог-
матску оркестрацију“ (Ж. Дерида) против Срба. Очито је да
нема намјеру да заштити Србе у Хрватској. Отуда је сасвим
евидентно да је српски национални корпус најугроженији у
свијету, будући да се статус Срба у Хрватској и на Косову и
Метохији не разликује од положаја Курда у Турској.
3.2. Сукоби детерминисани балистичким покретом на

Косову и Метохији
У етимолошком значењу ријеч балиста је означавала при-

падника албанске политичке организације Бали Комбетар.
Овдје се ради о албанској националистичкој организацији
која је у току Другог свјетског рата помагала окупаторе про-
тив Народноослободилачке борбе. Временом она се транс-
формисала у екстремни иредентистички покрет Албанаца

на Косову и Метохији за стварањем етнички чистог Косова
и Метохије који би се припојили Албанији с циљем стварања
„Велике Албаније“.
При томе је албанска иредента, на Косову и Метохији, за
свој политички програм прихватила политички програм који
је усвоила Прва призренска лига 1878. године. У њему цен-
трално мјесто заузима стварање „Велике Албаније“. На на-
учној националној конференцији о Првој призренској лиги
у Тирани 16. јуна 1978, је истакнуто „Први пут је лига дигла
глас, у име цијелог народа, без разлике на религију и про-
винцијска подвајања, за одбрану албанских територија, изја-
вљујући пред цијелим свијетом да нико нема право да дирне
територије настањене Албанцима и које су њима историјски
припадале, да нико нема право да их претвори у монету за
раскусуривање, јер једини њихов господар је албански народ.
... Заједно с нама, овај значајан догађај прослављају и наша
браћа на Косову, Македонији и Црној Гори, који су као дио
албанске нације нераздвојни из његове историје и вјековних
борби за слободу и независност. У борбама и настојањима
Призренске лиге, Косово, Плав, Гусиње, Дебар, све покрајине
настањене Албанцима у Црној Гори и Македонији постали су
главни центри борбе за аутономију и одбрану територијалне
цјелине Албанаца“.24
И Друга призренска лига, која је основана 16. септембра
1943, по свом идеолошком профилу, била је потпуна копи-
ја Прве призренске лиге. На њој је у први план постављено
формирање „Велике Албаније“ анектирањем Косова и Мето-
хије, дијелова Македоније и Црне Горе у којима су живјели
Албанци. Осим тога, Скупштина Друге призренске лиге је
донијела одлуку да се конституише Централни комитет лиге
24
Спасоје Ђаковић, Сукоби на Косову, Народна књига, Београд, 1984,
стр.138-139.
с војним компентенцијама. Том приликом дата му је обаве-

за руковођења борбом против партизана. У вези с тим Цен-
трални комитет Лиге је издао проглас у којем се дивинизује
Хитлерова Њемачка а комунисти проскрибују као највеће
зло. Зато се Албанци позивају на хомогенизацију, јер без тога
Косово и Метохија неће постати конститутивни дио „Велике
Албаније“. На тој основи је отпочео сукоб између партизана
и одметничких балистичких група који ће се водити током
НОР-а (крајем 1945. године имале су те групе 10 000 приста-
лица балиста који су угрожавали миран живот грађана, рад
органа државне власти и помагали да се на Косову и Мето-
хији успостави фашистички поредак). Да би се ликвидирале
одметничке балистичке групе од стране Врховног штаба НО-
В-е формирана је 8.2.1945. године Војна управа за Косово и
Метохију: „Војна управа је дошла послије дуге и упорне бор-
бе одметника на Косову и Метохији чији је број био толико
велики да је везао за област Косова и Метохије 39 000 бораца
НОВЈ-е, онда када су вођене тешке борбе са Нијемцима на
Сремском фронту и на свим фронтовима до коначног осло-
бођења земље до 15.маја 1945. године. Јединице НОВЈ-е на
Космету водиле су тешке борбе са одметницима. Само бри-
гада Народне одбране, чији је извјештај од 18.4.1945. године
сачуван, имала је у борбама против одметника 50 погинулих
и 63 рањена, док је непријатељу нанијела велике губитке: за-
робила 110 одметника и 56 принудила на предају“.25
Посљедњи сукоб партизана са вођом балистичких одмет-
ника Шабаном Полужом одиграо се 21.2.1945. године у селу
Трстенику код Дренице. Том приликом погинуо је Шабан По-
лужа са још 29 балиста. Након тога Оперативни штаб НОВЈ-е
за Косово и Метохију је позвао одметничке балистичке групе
да се предају. Исто тако у временском периоду од 13. до 20.
25
фебруара 1945. године предало се 570 балистичких одметни-

ка једицама НОВЈ-е.
Након тога:
– 26. бригади предало се 6. марта 43 одметника;
– 4. косметској бригади предало се 7. марта 46 одметника;
– 4. косметској бригади предало се 8 . марта 30 одметника;
– 2. косметској бригади предало се 7. марта 43 одметника;
– јединицама 46. и 52. дивизије предало се преко 1 000 за-
ведених људи, који су се усљед страха задржали код ба-
листа.
Кад говоримо о активностима балистичког иреденти-
стичког покрета илузија је и помислити да је дезавуисан за-
вршетком НОБ-е. Напротив, системом „спојених судова“ се
пренио из прве у другу Југославију. На његову инцијативу ор-
ганизоване су 1968. године демонстрације на Косову гдје су
Албанци узвикивали пароле:
– „Хоћемо Републику“
– „Хоћемо Устав“
– „Хоћемо да Прешево буде у саставу Покрајине“
– „Живјела Албанија“
– „Живио Енвер Хоџа“
– „Живио Ослободилачки покрет Косова“
– „Један народ, једна држава, једна партија“
– „Живјела Народна Република Албанија“.
У идентичном облику демонстрације албанских сепарати-
ста су поновљене 1981. године, при чему су узвикивали слич-
не пароле онима из 1968. године:
– „Косово Република“
– „Косово косоварима“
– „Албанци смо, а не Југословени“
– „Уједињење са Албанијом“
– „Трепча ради за друге“

– „Живио марксизам-лењинизам - доље ревизионизам“.
Исте демонстрације су се манифестовале и 1990. године
гдје је 40 000 Албанаца на Косову и Метохији упутило захти-
јев за „Албанском Републиком“ Косово. На то је услиједила
реакција Србије која је доношем новог Устава 1990. године
ограничила аутономију покрајинама. То је за Албанце био
разлог да поведу рат против Срба који је прекинут интервен-
цијон НАТО-пакта.
И да закључимо. По ономе што се захтијевало од стране
албанског иредентистичког покрета у једном дугом историј-
ском континуитету и више од једног стољећа (1878, 1944-45,
1968, 1981, 1990, 1999) нема разлика јер је заједнички имени-
тељ свих њихових тежњи за обједињавањем етнички чистих
територија гдје живе Албанци и остваривање крајњег идеала
„Велика Албанија“.
3.3. Сукоби између четника и партизана
Сукоб између четника и партизана у току Народноослобо-

дилачког рата је био братоубилачки рат између Срба с обзи-
ром да су они на једној и другој страни у том сукобу највише
партиципирали. И овај сукоб је јасно показао да је српско
нејединство есенцијална одлика српског националног бића.
Оно има свој континуитет који се протеже од Немањића, Ко-
сова, Првог и Другог српског устанка, НОБ-е па све до наших
дана. Овоме морамо додати да је и у протеклом грађанском
рату дошло поново до изражаја традиционално српско неје-
динство. Умјесто да ријека Дрина постене „племенита међа“
која повезује Србе с лијеве и десне стрене Дрине она се пре-
творила у непремостиви „кинески зид“ којег Срби нису били
у стању да трансцендирају.
О српском нејединству пише наш познати социјалиста

Светозар Марковић наглашавајући иманентну склоност
Срба ка политичким подјелама говорећи о „два Србина и три
партије“, „десет Срба и дванаест партија“. Поред Светозара
Марковића и М. Ђурић истиче да је „раскол зла коб српске
историје“. Стога, Драган Недељковић, резигнирано примије-
ћује: „Узалуд ми машемо српском заставом са крстом и чети-
ри оцила: Само Слога Србина Спасава! треба се понашати у
складу са том опоменом судбине. ... Мудар народ, вишеуман
народ, мора да има један кров под којим је јединствен, један
праг иза којег остају све дневно-политичке расправе. Народ
који нема тај кров и тај праг - нема сигурне будућности. Хри-
стос је истјерао трговце из храма, а трговци су и они који
„продају“ политичке идеје. Храм није мјесто за ту врсту ра-
справе. Црква постоји да уједињује све стране у једном много
дубљем и вишем заједничком судбоносном интересу“.26
За Србе је управо карактеристично да се никада нису по-
нашали у складу с том опоменом о њиховој неслози. Отуда
се поставља логично питање које гласи: Зашто су Срби сизи-
фовски покушали да, у вријеме недавно завршеног грађан-
ског рата, остваре национални пројекат „Сви Срби у једној
држави „када се априори знало да ће то остати на нивоу“ кон-
кретне утопије“?
Послије ове легитимне дигресије о српском нејединству,
које је до пароксизма било доведено у сукобу између четни-
ка и партизана с трагичним консеквенцама по српски народ,
вратимо се анализи четничког и партизанског покрета. Из-
међу њих је постојало неколико суштинских разлика:
1. Четнички покрет није имао чврсту организациону
структуру. Импровизованост тог покрета се посебно
манифестовала у недостатку кординације између Дра-
26
Драган Недељковић, Дијаспора и отаџбина, Јоковић, Инц, Београд, 1994,
стр. 98.
же Михаиловића, као главног вође четника и Милана

Недића, Димитрије Љотића и Косте Пећанца, који су
дјеловали самостално и независно од четничког по-
крета. За разлику од њега, партизански покрет је био
строго централизован. То значи да се он нихилистички
односио према свим фракцијама које би могле угрози-
ти његову монолитност и чврсто изграђену управну
структуру.
2. Идеолошка разлика између четничког и партизанског
покрета се састојала у томе што је први био протаго-
ниста монархије а други републике вјерујући у „мајку
Русију“ која се вјековима сматрала традиционалном
заштитницом православних Словена.
3. Постојала је разлика у стратегији између четничког и
партизанског покрета. Стртегија Михаиловићевог по-
крета била је дефанзивна и срачуната на чекање правог
тренутка да се подигне општи устанак, јер свако хазар-
дерство и непромишљени поступци, у односу према
далеко надмоћнијем непријатељу, значило би непо-
средно излагање ризику, што би имало за посљедицу
велики број жртава и уништење српског народа. На-
супрот четничком покрету, стратегија коминистичког
покрета, импрегнирана теоријом бескомпромисности
револуционарне борбе, се састојала да се са непријате-
љом мора што прије повести одлучна борба, без обзира
на то колики ће бити број жртава и какве ће димензије
имати страдање цивилног становништва.
Назначене разлике између четничког и партизанског по-
крета истовремено су иницирале њихову острашћену анта-
гонистичку природу коју и једна и друга страна никада нису
превазишле. Да је то истина на еклатантан начин се потврди-
ло неуспјешним преговорима у два сусрета Драже Михало-
вића с комунистима 1941. године у Струганику и Брајићима.
Што се тиче исхода самог сукоба између четника и партизана

из историје нам је познато да су четници поражени у Четвр-
тој непријатељској офанзиви 1943. године, а потпуно сломље-
ни и ликвидирани 1945. године. Њихови остаци су дјеловали
и послије наведене године у Источној Босни (Горажду, Фочи,
Чајничу) до 1955-56. године када су од стране југословенске
војске и милиције дефинитивно поражени.
Но, разријешењем сукоба између четника и партизана не
значи да је идеолошки и политички сукоб на релацији четни-
ци партзани нестао. Напротив, инаугурацијом вишестранач-
ког политичког система у другој Југославији (90-тих година
20-ог вијека) је дошло до његове реверзије. Поново је међу
Србима „зацарила страначка нетрпељивост и искључивост“.
Она је данас посебно изражена у Србији и Републици Срп-
ској између Социјалистичке партије, која је остала вијеран
сљедбеник комунизма и комунистичке идеологије и Српске
радикалне странке, Српског покрета обнове, који баштине
четништво и четничку идеологију. Нажалост, све је то праће-
но и политички мотивисаним убиствима. Она се првенстве-
но догађају Србима (а код Хрвата, Словенаца, Македонаца
и Бошњака су више изузетак него правило) тако да се може
рећи да су они генетски предодређени (или је то Божији усуд)
да над собом врше самодеструкцију. Тако нешто није могао да
очекује ни Бењамин Калај у своје вријеме, иако је пророчки
наслутио да су Срби народ који је склон самоурушавању.
С тога је М. Ђурић апсолутно у праву кад истиче да су „по-
дијељени и завађени Срби нанијели Србији много више зла
него сви данашњи спољни непријатељи заједно“.
3.4. Сукоб КПЈ са Информбироом - 1948. године
Чувени сукоб КПЈ са Информбироом 1948, је био сукоб

између стаљинизма и демократске алтернативе стаљинизму.
Дакле, радило се о инаугурацији „посебног пута“ Југослави-

је у социјализам мимо стаљинистичког бирократско-етати-
стичког модела социјализма којег је Стаљин настојао да си-
лом наметне свим комунистичким партијама оних земаља
које су под совјетском контролом и „братских партија“ на За-
паду (Југославија, Пољска, Чехословачка, Мађарска, Румуни-
ја, Бугарска и комунистичке партије Француске и Италије).
По америчким процјенама тај сукоб је имао епохалан значај
јер је до темеља „уздрмао мит о комунистичком јединству“. У
свему томе Ј. Б. Тито је у хладноратовској епохи оштре кон-
фронтације западног и источног блока сила стекао харизму
неприкоснивеног лидера. Стога је придобио наклоност За-
пада која је била праћена и знатном финансијском помоћи
Југославији од више стотина милиона долара.
У вријеме сукоба са Информбироом 1948. године, Ста-
љин је за одстријел изабрао Југославију да би тим чином
улио страх осталим „потенцијалним непријатељима“. Она
је екскомуницирана из међународне заједнице при чему се
на оптуженичкој клупи није нашла само Југославија већ и
све остале социјалистичке државе. Декрети које је Стаљин
упућивао свим комунистичким партијама, претворени су у
„Свето писмо“ од којег се није смјело одступити, јер у про-
тивном настајале би масовне чистке, депортација у логоре и
лако се губила глава:
„У ери стаљинизма свако другачије изражено мишљење
било је подведено под термине „десног“ или „левог“ скрета-
ња тако да је умјесто дијалектике завладала политичка екви-
либристика и способност буквалног прилагођавања унапред
одређеној „линији“. ... Као рефлекс унутрашњих обрачуна
праћених политичким убиствима, конфронтацијама и прого-
нима јављају се и обрачуни са противницима из редова ко-
муниста других земаља. Међу првима на удару налазила се
њемачка комунистичка партија у чијим су редовима избиле
несугласице послије револуционарног покушаја у 1923. годи-

ни“.27
Иако је у сукобу КПЈ и Информбироа постојала потенц-
цијална могућност новог почетка (демократског социјали-
зма), у којег је искрено вјеровао мирољубиви и прогресивни
свијет, на челу са већином интелектуалаца и умних људи ху-
манистичке провенијенције, ипак се потврдило правило да,
превелика очекивања често попримају своју дериватну су-
протност. С тим у вези Светозар Стојановић је био потпуно
у праву када је, 60-их година 20-ог вијека, лансирао синтагму
„стаљинистички антистаљинизам“ за Титово „Не“ Стаљину:
„Имао сам у виду, пре свега, насилно стварање тзв. Сељачких
радних задруга (распуштених тек после Стаљинове смрти!),
хапшење „буржаских елемената“ у Народном фронту,
уништење последњих остатака ситне приватне привреде
и занатства, страшан терор над стварним и набеђеним
коминформовцима, осуду (утемељени на ранијим совјетским
доставама) и чак извршење смртни казни у Словенији над
неколицином бивших дахауских и бухенвалдских логораша
из времена Другог светског рата. ... Закључак: За наш
стаљинистички антистаљинизам било је карактеристично
страховито јачање репресивних органа нарочито тајне
политичке полиције, што ће остати трајно обележје
титоизма“.28
Дакако, да је сукоб КПЈ са Стаљином 1948, убрзо доживио
инструментализацију јер је са политичког и идеолошког ко-
лосјека транспонован на национални гдје су жртве највише
били Срби и Црногорци међу којима је и дошло до идеоло-
шких и политичких подјела које су имале за посљедицу ге-
ноцид над њима (под идеолошком и политичком обландом).
27
Љубомир Тадић, Поредак и слобода, Култура, Београд, 1967, стр. 172.
28
Светозар Стојановић, Пропаст комунизма и разбијање Југославије, Фи-
лип Вишњић, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 1995,
стр. 14.
Наиме, послије прекида односа Југославије са Совјетским

Савезом 1948. године услиједила су масовна хапшења од
стране титоистичког режима свих оних који су се опредије-
лили за Стаљина. Од укупног броја ухапшених двије трећи-
не су сачињавали Срби и Црногорци. Само на Голом отоку,
који је назван „планетом смрти“ и „медитеранским Гулагом“,
парадигмом политичког терора и варварског мучења, чије
методе нису примјењиване ни у Стаљиновим логорима нити
су описане код Солжењицина, било је смјештено 12 000 ин-
формбироваца.
Овдје сматрамо релевантним изложити ставове Бранка
Петрановића и Саве Даутовића о самој идеји за формирање
Голог отока:
„Познато је да је стварање концентрационих логора на
пустим јадранским острвима први покренуо министар уну-
трашњих послова Краљевине Југославије „патер Корошец“.
Сачуван је документ о њиховом положају и погодности за
изолацију комуниста, адресиран на генерала Душана Симо-
вића, тадашњег начелника Генералштаба. Занимљиво је - што
је својеврсна иронија историје и злокобна симболика, да на
њему стоји: „Концепт чувати до 1948. године“. Знамо да су
Стево Крајачић и Антун Аугустинчић обилазили острва у
потрази за мермером како би овај вајар, који је иначе вајао
и Павелићеву бисту, дошао до доброг материјала. Шеф онда-
шње босанске Удбе је био Џемал Биједић, а познато је да су из
ове републике пристизали „кадрови“ за обрачун са затворе-
ницима на Голом отоку, Св. Гргуру и другим логорима. … Тек
недавно наишао сам на један записник ЦККП Србије из јуна
1950. године у коме Слободан Пенезић обавјештава Политби-
ро да са „Мермера“ ускоро стиже један контингент „комин-
формоваца“ које треба прихватити јер су одиграли значајну
улогу у борби против Коминформа. Документ је вриједан
извор због двије чињенице: да „Мермер“ није био нешпознат
(као логор) врху и да је прављена срачуната подјела између

оних који се приклоне и оних непопустљивих, чиме је омо-
гућавано нељудско понашање, бацање једних против других
или убацивање међу ибеовце противника из прошлог рата и
криминалаца“.29
Да је феномен националне припадности играо примор-
дијалну улогу приликом пројектовања Голог отока и других
логора смтрти, који су искључиво били намијењени Србима
и Црногорцима свједоче слиједећи подаци. Од укупног броја
кажњаваних и осуђиваних било је:
– Срба 7 235 или 0,10 % од броја становника;
– Црногораца 3 439 или 0,73 % од броја становника;
– Хрвата 2 588 или 0,06 % од броја становника;
– Македонаца 883 или 0,09 % од броја становника;
– Словенаца 556 или 0,03 % од броја становника;
– Албанаца 436 или 0,05 % од броја становника;
– Бугара 251 или 0,40 % од броја становника;
– Мађара 244или 0,05 % од броја становника;
– Италијана 87 или 0,16 % од броја становника.
Из наведених података произилазе ове констатације. Од
укупног броја хапшених, кажњаваних и осуђиваних информ-
бироваца, Срби су били највише заступљени (43,24 %), а по-
том Црногорци (20,55 %). Но, посматрамо ли број хапшених,
кажњаваних и осуђиваних у односу на број становника најви-
ше је било Црногораца (0,73 %) што приближно износи осам
пута више од југословенског просјека у поређењу са другим
популацијама. Иза Црногораца долазе Срби (0,10) изузев Бу-
гара и Италијана (чији свеукупан број кажњених и осуђива-
них износи свега 338 и може се слободно занемарити).
29
Бранко Петрановић, Сава Даутовић, Велика шизма четрдесетосма, ЦИД,
Подгорица, 1999, стр. 80-81.
И кадровска структура евидентираних информбироваца

имплицира констатацију да је у њој највише партиципирала
српска популација. Она изгледа овако:
– 21 880 учесника Народноослободилачког рата, (у њему
су Срби највише учествовали);
– 4 153 припадника Југословенске армије, (Срби су више
од других бирали војни позив);
– 1 673 носилаца „Партизанске споменице 1941“, (Срби су
углавном били њени носиоци);
– 1 722 припадника СУП-а, (највише је Срба у њему је
било запослено);
– 4 008 студената;
– 5 081 радника;
– 5 626 земљорадника итд. (и у овим наведеним попула-
цијама студената, радника и земљорадника налазио се
велики број Срба).
3.5. Сукоб у вријеме Цазинске буне 1950.
Цазинка буна 1950. године се често назива Хускином бу-

ном с обзиром да је он био њен spiritus movens (идејни по-
кретач). Она се са социолошког аспекта може посматрати у
манифестном и латентном смислу.
У првом случају Цазинска буна је била мотивисана те-
шким, економским и социјалним положајем сељака Цазинске
крајине. Такав њихов депривирајући положај је непосредно
повезан са формирањем СРЗ-а од 1949. године под вањским
притиском Информбиро земаља. Југословенска аграрна по-
литика је оптужена за „пораст капиталистичких елемената на
селу“ док је КПЈ проглашена „кулачком партијом“. Под ути-
цајем Стаљина и насилне аграрне колективизације у Совјет-
ском Савезу југословенски комунисти, у жељи да се додворе
Стаљину, прихватају насилну колективизацију у аграру. У
том правцу ЦККПЈ-е на свом Другом пленуму 1949. године

доноси чувену Резолуцију према којој је „потребно и могућно
прићи стварању сељачких радних задруга с више смјелости
и брзим темпом“. Одмах након те резолуције приступило се
формирању СРЗ-а у свим републикама. При томе није по-
штован принцип добровољности приликом формирања СР-
З-а него су средска руководства вршила притисак на сељаке
ради уласка у те задруге:
„Да би натјерала сељаке у СРЗ-е средска руководства,
мимо прописаних задужења од виших органа власти, ин-
дивидуално богатим и средњим сељацима повећавају поре-
зе и обавезе испорука жита и меса, која дотична газдинства
не могу поднијети. Њихова имања истовремено се излажу и
присилној арондацији па се тако богатији и средњаци доводе
у „безизлазан положај“. Такав тадашњи развој односа на селу
имао је наравно високу друштвену, економску и политичку
цијену. Рачун су плаћали у првом реду сељаштво и аграр као
привредна грана, али посљедично и друштво у цјелини. Уз
споменуту проблематику аграрне колективизације посебно
изражену 1949. године као још гори терет рачунао се адми-
нистративни принудни откуп пољопривредних производа.
... Ситуација је врло често приморавала сељака да одређене
количине жита или меса купује како би га могао предати ад-
министративним откупним органима“.30
Тако нешто је било присутно у Цазинској крајини гдје су
сељаци били принуђени да купују жито, стоку да би измири-
ли своје обавезе према органима власти. Будући да те обавезе
нису могли да испуне, одлучили су се да подигну устанак. О
свему ономе што је довело до устанка сељака Цазинске кра-
јине свједочи изјава Стеве Божића једног од учесника тог до-
гађаја:
30
Вера Кржишник-Букић, Цазинска буна, Свјетлост, Сарајево, 1950, стр.
9-10.
„У то вријеме на власти је могао бити крајње безобзиран и

дрзак човјек, човјек без људских осјећања који над народом
може и хоће да спроводи тортуру какву народ не памти ни из
ратних дана. Ми смо том истом народу у рату причали нешто
друго, а и хумано се понашали, штитили га. Зато смо имали
повјерење народа и уживали смо углед. Знали смо, ако се
прихватимо власти да морамо одступити од прокламованих
идеја. Власт су једва дочекали други. ... Тако нпр. ови
појединци су се прије свега над нама изживљавали како би се
додворили газдама изнад њих“.31
И поред тога што је организација устанка била јака он је
угушен интервенцијом Удбе и војске при чему су бројни уче-
сници устанка ухапшени, кажњавани, а неки и стријељани.
Иако је Цазинска буна имала економску и социјалну ко-
нотацију (манифестна форма побуне) ипак испод ње је била
камуфлирана национална компонента (латентни смисао по-
буне). Према томе, она је инструментализована од стране
Муслимана да би Цазинска крајина стекла статус политичке
и терироријалне аутономије у државним границама Југосла-
вије.
За ову нашу тезу изнијећемо три кључна аргумента:
Прво, тежак друштвеноекономски положај сељака због
административног принудног откупа пољопривредних про-
извода није био иманентан искључиво Цазинској крајини
него и другим срезовима Југославије. Отуда се логички по-
ставља питање зашто до сељачких буна није дошло у другим
дијеловима Југославије, већ се она једино догодила у Цазин-
ској крајини. Нису ли економски и социјални разлози за по-
буну сељака у Цазинској крајини посредовани националним
мотивима који су били присутни у прикрикривеној форми.
Друго, Цазинска крајина је према попису становништва
1948, имала 33 241 становника од чега је по националној
припадности 2 363 Срба, 327 Хрвата и 30 537 неопредјељених
31
Исто, стр. 478-479.
(то су Муслимани који у то вријеме нису означавани као

посебан нционални ентитет). Из ових наведених бројчаних
података произилази да је Цазинска крајина била национално
хомогена средина у којој су доминирали Муслимани и гдје
се могла очекивати пермутација социјалног бунта сељака
Цазинске крајине у национални бунт.
Треће, да је у питању био национални бунт у Цазинској
крајини показује и национална структура Удбе. У већинском
муслиманском кладушком срезу шеф Удбе је био Србин по-
ручник Перо Мутић. Такође, у престижном бихаћком мусли-
манском срезу шеф Удбе је био Србин - капетан Вајан Попо-
вић. И у Цазину Удбом је руководио Србин – капетан Бранко
Вукашиновић. У једној таквој непропорционалној кадров-
ској структури Удбе која је од политичког врха југословенске
државе била искључиво резервисана за Србе, социјални бунт
сељака Цазинске крајине се трансформисао у национални
сукоб између Удбе као институције под патронатом Срба и
сељака Цазинске крајине који су углавном били Муслимани.
Овдје морамо посебно нагласити да је наша теза у колизији
са гледиштем Вере Кржишник-Букић. Она сматра да се
Цазинска буна може једино сагледати у поливалентној равни
са сљедећим њеним ознакама (при томе аутор апстрахује
националне мотиве побуне):
1. То је била у основи аутохтона побуна незадовољних
сељака једне регије, социјалног простора који обухвата
двадесетак међусобно територијално блиских села ди-
јела Цазинске крајине и дијела Кордуна. Идеја је само-
никла. С обзиром на врло сличан тј. тежак бесперспек-
тиван па и безизлазан економски положај сељаштва
широм Југославије, можда није била оргинална, али је
имала своју предисторију у дужем и великом незадо-
вољству сељака на овом подручју.
2. Буна која је узрокована, дакле егзистенцијалним поло-
жајем сељаштва, на овим просторима и избила захва-
љујући посебно сљедећим конкретним специфичним

околностима и социјалним условима: изразита општа
друштвена и економска заосталост подручја, политич-
ка неупућеност, мала и слаба писменост, традиционал-
но јака и раширена поводљивост, наивност, лаковјер-
ност, присуство осјећаја запостављености устаничких
села ... .
3. Сви ти услови и околности, представљали су, с друге
стране и плодно тло могућем успјешном извањском
или иностраном уплитању и утицају побуњеничке
припреме.
4. Узимајући у обзир, нпр. само свједочења, истраживач
би се могао приклонити сензационалистичкој оцјени
како је на подручју Цазинске крајине и Кордуна ... на
Ђурђевдан - 6. маја 1950. године у Југославији заправо
припреман државни удар, а Милован Ђилас био врх те
пучистичке пирамиде. ... Аутор, међутим, не вјерује у
такву могућност.
5. На линији умјешаности спољних фактора у припреми
за Цазинску буну ... спада нпр. и опција о подвали Буне
Муслиманима.
6. Цазинска буна је била намјештена од стране постојеће
власти ... да би се могло приступити ликвидацији или
одстрањивању одређених непожељних људи поједи-
начно или чак групно ... .
7. Међу више помињаних варијаната о иностраном по-
ријеклу утицаја на буну најмања је могућа она да иза
догађаја стоји Запад ... . Међутим, треба имати у виду
генералну политику читавог Запада према Југославији.
А она се, како знамо, одмах након сукоба Југославије са
Информбироом, огледала у максими „одржати Тита на
површини ! ...
8. Шта је са могућом умјешаношћу ИБ-фактора у Цазин-

ској буни ? Према ономе што је аутор за ову књигу ус-
пио истражити, ИБ- утицаја бар таквог који би долазио
директно изван граница, Југославије, није било. ...
9. Као евентуално најреалнија могућност иностране везе
са Буном остало би, тако, још само југословенска еми-
грација из краљеве околине. ... И макар су стварно ко-
лале пароле о доласку краља (и Енглеза и Американа-
ца), ... аутор је мишљења да правих веза, поготово неке
материјалне подршке није било.
10. Ако је и било неких покушаја са стране да се Буна се-
љака подстакне ... сигурно је једно. помоћ никаква и ни
од куда на заказан дан устанка побуњеницима стигла
није. ...
11. Основни разлог ... што ипак не поклањам вјеру могућ-
ностима ... иностране позадине третираних догађаја
1950-те на Цазинској крајини и Кордуну произилази из
мог темељитог проучавања Удбине документације о ис-
тражном поступку. Ти извори, а посебно важни искази
свједока, потврђују:
1) аутохтону инцијативу овдашњих сељака да се крене
на устанак
2) одсуство неке, било какве или било чије стварне
уплетаности (не рачунајући пропаганду) у припре-
ми за Буну и сам ток догађаја на Ђурђевдан 1950-
те.32
Тако ствари изгледају када их историчар посматра на фе-
номеналном нивоу. Но, социолошки приступ у објашњењу
историјских догађаја се служи дубинском картографијом, с
циљем да иза њих открије суштину. Полазећи од таквог при-
ступа, ми остајемо при увјерењу да је Цазинска буна била
еминентно национални сукоб између Срба и Муслимана у
32
Исто, стр. 516-522.
њиховој намјери да се Цазинска крајина конституише као

једна посебна политичка и територијална цјелина изван Југо-
славије као државне заједнице.
3.6. Идеолошки и политички сукоб у СКЈ 1953-54.
Овај сукоб је био изазван чињеницом што није дошло до

демократизације унутар једнопартијског система за којег се
сматрало да ће аутоматски наступити одлукама Шестог кон-
греса КПЈ 1 952. године којима је прокламована децентрали-
зација државе, дебирократизација политичког одлучивања,
привредног планирања и дистанцирање партије од непо-
средног оперативног вршења државне власти. То се у устав-
ноправној сфери одразило и кроз доношење Уставног зако-
на 1 953. године. Међутим, наведене прокламације су остале
на нивоу утопије. Под утицајем теорије и праксе совјетског
уставноправног развитка, диктатура пролетеријата се транс-
поновала у диктатуру државе над пролетеријатом. Такође,
није дошло ни до дебирократизације партије. Она је била
„инфицирана“ властитим стаљинизмом и стаљинистичким
методама владања. Разумије се да је због тога била поново ус-
постављена персонална унија између државних и партијских
функционера односно симбиоза партије и власти. О ствар-
ном замаху ове „демократизације“ која се реализовала одлу-
кама Шестог конгреса КПЈ 1 952. године и под будним оком
комунистичког режима најбоље свједочи примјер Милована
Ђиласа. Он је био мишљења да не смије постојати монопол
нити једне класе и партије у друштву. У листу „Борба“, од 20.
децембра 1 953. године под насловом „Опште и посебно“ ис-
такао је да „данас никаква партија или група, па чак и сама
класа не може да буде искључиви израз објективних потреба
читавог друштва, не може да присвоји искључиво право да
„управља „кретањем производних снага а да ове и оне што
је најважније у њима - људе не укочи и пороби“. Но, у листу

„Борба“ под насловом „Савез или партија“ од 4. јануара 1 954.
године Милован Ђилас је био још експлицитнији у свом ра-
дикализму. Сматрао је да би се Савез комуниста Југославије
постепено претварао у „стварни и живи савез идејно блиских
људи, (одумирао би као класична партија). ... Он би се сливао
са Социјалистичким савезов а комунисти са грађанима. Али
зашто би то било лоше за комунисте, за социјализам? Напро-
тив, Социјалистички савез би постао социјалистичким фак-
тором и не би то била само изабрана елита комуниста“.
За ове идеје, на Трећем пленуму ЦКСКЈ 1954. године је на-
глашено да су у колизији са основном политичком линијом
која је инаугурисана на Шестом конгресу КПЈ 1 952. године.
Оне су неприхватљиве због тога што се њима деструира идеј-
но и акционо јединство СКЈ и доводи у питање његов легити-
митет. Истакнуто је да је СКЈ апсолутно одговоран за конти-
нуитет револуције за даљи правац социјалистичког развитка,
те да мора задржати улоу водеће субјективне прогресивне
снаге која је одговорна за судбину социјализма, дјелујући
унутар радничке класе и радног народа. На том пленуму су
проскрибовани и Ђиласови погледи на противуријечности у
социјалиму и сукобу између бирократије као касте и небиро-
кратије као народа.
У тежњи да се лично обрачуна са идејама Милована Ђи-
ласа, Ј. Б. Тито је на Трећем пленуму ЦК СКЈ 1 954. године
истакао:
„Он нам није проповиједао нови тип демократије, соци-
јалистичку демократију, него апстрактну демократију која је
сама себи довољна, демократију која представља заправо ан-
архију. А шта је за нас демократија? Она је за нас средство за
постигнуће главног циља, социјализма у коме је сама по себи
садржана најдемократскија форма владавине, јер нема праве
демократије без социјализма ни правог социјализма без де-

мократије“.33
Након ових Титових ријечи на Трећем пленуму ЦК СКЈ
1 954. године дало се наслутити да ће у насталом политич-
ком сукобу и идеолошким разликама Милован Ђилас бити
политички дисквалификован. Искључен је из партије и дао је
оставку на све државне и партијске функције.
3.7. Идеолошки и политички сукоб у СКЈ у вријеме

четвртог брионског пленума ЦК СКЈ 1966.
Циљ пленума је био рушење СДБ-и као снажног инсти-

туционалног и интегративног механизма јединствене државе
којом је руководио Александар Ранковић. Наиме, радило се
о међусобном политичком обрачуну између А. Ранковића на
једној страни и Ј. Б. Тита, Е. Кардеља и В. Бакарића на другој
страни. Поменути сукоб између њих није само политичке и
идеолошке природе него је имао и националну компоненту
с обзором да су они у то вријеме били инкарнација својих
нација: српске, хрватске и словеначке нације. При томе се
владајући „тријумвират“ у саставу Ј. Б. Тито, Е. Кардељ и В.
Бакарић приликом политичког обрачуна са А. Ранковићем
руководио са два кардинална мотива.
Прво, циљ је био политички ликвидирати А. Ранковића
као главног кандидата за Титовог насљедника у то вријеме.
Друго, намјера је била дезавуисање федеративног уређења
Југославије с надмоћним овлашћењима федерације и
инаугурација конфедералних елемената конципираних по
потреби „малих национализама“ у Југославији:
„Републичке и покрајинске партијске олигархије су у име
„самоуправљча“ и „радних људи“ постале носиоци национал-
ног и државног суверинитета. Комунистичке власти у Слове-
33
Ј. Б. Тито, Говори и чланци, Напријед, Загреб, 1959, стр. 17-18.
нији, Хрватској и Македонији прихватиле су нови идентитет

као корак напред у остваривању националне равноправно-
сти. Процес подржављења република имао је за посљедицу
националну хомогенизацију по којој је , у „матичној републи-
ци“, само један, државотворни народ носилац суверинитета.
Тај процес је у мултиетничкој Босни ишао у правцу стварања
националне државе Муслимана, у Хрватској ка оспоравању
Србима статуса равноправног народа, а у покрајини Косово
и Метохија према образовању нове националне државе ет-
ничких Албанаца. Тежња за успостављање хомогених наци-
оналних држава на простору омеђеном републичким (у слу-
чају Косова и Метохије и покрајинским) међама, значила је и
почетак етничко - верске дискриминације мањинских наро-
да унутар федералних (односно покрајинских) јединица, тј.
Срба у Хрватској и Босни, Срба ... на Косову и Метохији и
делимично Хрвата у Босни и Херцеговини“.34
У којој мјери је макијавелистички метод био примијењен
у случају политичке ликвидације А. Ранковића са положаја
подпредсједника Југославије и руководиоца СДБ - и показује
и режирана представа по којој је то изведено.
Прије свега, подметнута му је, на инцијативу Ј. Б. Тита а
уз мазохистичку подршку Е. Кардеља, В. Бакарића и неких
српских политичара из врха републичког политичког еста-
блишмента пуких експонената Титове антисрпске политике,
лажна оптужба да је као врховни полицајац главни промотор
тајног прислушкивања високих политичких личности укљу-
чујући прислушкивање Тита и његове спаваће собе.
Затим, из уводних ријечи Ј. Б. Тита на Четвртом брионском
пленуму ЦК СКЈ 1966. године може се закључити да је прије
његовог одржавања одлучено да се формира једна партијско-
државна комисија а прије тога и техничка комисија чији је
34
Група аутора: Душат Т. Батаковић, Милан Ст. Протић, Нилока Самар-
џић, Александар Фотић, Нова Историја српског народа, Наш дом, Београд,
2002, стр. 353.
задатак да утврди пропусте и деформације у раду службе

државне безбједности :
„Другарице и другови. На седници ИК одржаној, 16. 6. 1
966. године, претресано је питање извесних деформација у
раду неких органа у организацији државне безбедности. На
тој седници ИК је решио да се изабере једна партијско - др-
жавна комисија која би те проблеме испитала. Пре тога фор-
мирана је једна техничка комисија која је требало да технич-
ки утврди деформације у раду наше државне безбедности. И
то је био један од елемената који је подстакао ИК ЦКСКЈ да
формира и политичку комисију“.35
Према томе, само формирање партијско -државне коми-
сије и техничке комисије прије одржавања Четвртог брион-
ског пленума 1. 7. 1966. године имплицира да је сценарио за
политичку дисквалификацију А. Ранковића и СДБ - и раније
припремљен на један минуциозан и перфидан начин.
Поред тога о режији Четвртог брионског пленума ЦК СКЈ
1 966. године, свједочи и чињеница да је предсједник Поли-
тичке комисије Крсте Црвенковски, који се прикључио оп-
скурним снагама које су режирале случај Ранковић, вршио
притисак на С. Нумића да тенденциозно свједочи против А.
Ранковића и Ћ.Стефановића. О томе илустративно говори
сљедећи примјер са првог саслушавања.
К. Црвенковски : „Друже Нумићу, ти знаш зашто си овде
позван. Пред нама је задатак да, паралелно са разбијањем
централизма и унитаристичких тенденција радимо на пу-
ној афирмацији Република. Сада је тренутак да се направи
историјска прекретница у том правцу и, разумљиво, у даљем
развоју самоуправљања. ... Комисију, на пример, интересује
како су Ранковић и Ћећо постепеном рестрикцијом највред-
35
Према: Брано Илинчић, Југословенска криза и рат 1991-1995. I књига,
Стручна књига, Београд, 2000, стр. 162.
нијих информација Кардељу, у ствари вршили његову тиху

изолацију од текуће проблематике“.36
С. Нумић: „Не друже Крсто, ниси у праву . Погрешно си
информисан. Сигуран сам да Марко (надимак Ранковића из
револуције) и Ћећо (надимак за Стефановића) нису правили
никакву рестрикцију, јер је друг Кардељ перманентно добијао
све најповерљивије информације. Све што су добијали Тито
и Ранковић достављено је и Кардељу. Апсолутно све. Уоста-
лом, то је лако проверити. Постоје евиденцијске књиге са ре-
публикама: којем руководиоцу, када и шта је достављено, па у
њих треба завирити“.37
А на једном од наредних саслушања К. Црвенковски се
обраћа С. Нумићу: „Хтео бих да ти кажем још нешто. Видиш,
ја се уопште нисам морао умјешати у ову ствар од самог ње-
ног почетка. Када се сазнало за илегално прислушкивање,
неки другови на високим функцијама избегавали су да о томе
обавесте Тита. Међутим, ја сам то након разговора са Мила-
ном Мишковићем прихватио. Желио сам да информишем
Тита о томе шта УДБ ради. Видео сам у томе историјску шан-
су за уклањање свих правних и организационих препрека
које су стајале на путу разбијања централизма и унитаризма
укључујући ту и одстрањивање руководећих догматизованих
личности. Знао сам, да ће се тим чином, прецизније, његовим
расплетом отворити путеви за трансформисање СКЈ у савре-
мену политичку организацију. Затим, да ће одмах започети
процеси пуне афирмације република и њихове државности,
нација, самоуправљања. Најавио сам се Титу и испричао сам
све што сам од Мишковића и других сазнао о илегалним
озвучењима. Тако је почело. Надао сам се да ћеш и ти схвати-
36
Исто, стр 164.
37
ти тај историјски тренутак за нашу земљу, да ћеш сагледати

где је у овом заокрету право место сваког прогресивног“.38
С. Нумић: „За мене је то макијавелистичко определење. Све
што се заснива на неистини и политичкој конструкцији
води у странпутицу и морало би да буде кратког даха у
социјалистичком друштву, заснованом на правди и етичким
принципима“.39
Потом је, убрзо, усљедио фронтални напад на СДБ - и,
А. Ранковића од стране политички моћне групе или нефор-
малног штаба (уз свесрдну подршку Ј. Б. Тита, Е. Кардеља,
В. Бакарића) који ће имати за резултат кривичну истрагу и
припрему основних теза и података за извјештај СИВ - а и
савезног тужиоца. У том лажном и политички пројектованом
и монтираном извјештају, којег је поднио Авдо Хумо се каже
сљедеће :
1. Да се око Александра Ранковића формирала група ис-
томишљеника повезана, не само истоветним политич-
ким погледима, него и сродним интересима у борби за
власт. ... ,
2. Да је за остваривање својих циљева група користила
средства којима се руши Устав СФРЈ и постојећи закон-
ски прописи. ... ,
3. Да низ пронађених докумената, многи поступци чла-
нова групе и акције ... сведоче да се група формирала
на одређеној политичкој платформи и да је та платфор-
ма у супротности са начелима на којима почива наш
уставни поредак. ... ,
4. Да је политичка платформа групе дошла у оштар сукоб
са уставним начелима о уставној равноправности свих
нација и народности који живе на подручју Југославије.
... ,
38
Исто, стр.165.
39
Исто, стр.165.
5. Изузетну тежину има чињеница да је оперативна тех-

ника савезне УДБ коришћена за озвучавање радног
кабинета и резиденције предсједника Републике. Утвр-
ђено је да су на сличан начин контролисани јавна ак-
тивност и лични живот других највиших функционера:
председника Савезне скупштине (тада је на тој функ-
цији био Е. Кардељ), појединих чланова ЦК СКЈ, члано-
ва СИВ-а и појединих политичких и државних функ-
ционера у републикама, покрајинама и општинама. ... ,
6. Све ове околности непосредно доказују да су се при-
падници групе ... систематски служили противзако-
нитим средствима ради обезбеђивања свог утицаја на
органе државне власти, што је у крајњој линији иден-
тично са политичком завером срачунатом на освајању
власти противуставним путем .
7. Стручна комисија је утврдила да су у згради СИВ-а
били озвучени кабинети предсједника Републике и
предсједника Савезне скупштине. ... ,
8. Непосредни руководилац Службе за озвучење и при-
слушкивање у ССУП остао везан за С. Стефановића у
време када Стефановић више није био савезни секртар
за унутрашње послове. Ова веза је одржавана мимо са-
дашњег савезног секртара за унутрашње послове ... .40
Непосредно након овог извјештаја СИВ-а и савезног ту-
жиоца смијењен је Александар Ранковић са функције под-
пресједника и реорганизована СДБ-и. Овде смо намјерно
посебан акценат ставили на политички сукоб са национал-
ним предзнаком у вријеме Четвртог брионског пленума ЦК
СКЈ, 1966. године, јер сматрамо да је тај пленум био она во-
додјелница која је одредила судбину Југославије. Након тог
пленума отпопочела је децентрализација федерације. Тако је
на дјелу отпочела инаугурација титоистичког федерализма
40
према пројекту словеначког идеолога Е. Кардеља, промотора

модела „национал - комунизма“, који је био интенционално
усмјерен ка подржављењу република на рачун федрације. То
ће касније бити увертира за дисоцијацију друге Југославије
и грађански рат на њеном цјелокупном географском и поли-
тичком простору .
3.8. Сукоби изазвани косовским

демонстрацијама - 1968.
Послије Четвртог брионског пленума, смјењивања А. Ран-

ковића и рушења СДБ –и сепаратистима на Косову и Метохи-
ји је дата могућност да поставе питање проширивања права
аутономије и њеног другачијег статуса у оквиру СР Србије и
југословенске федерације. Косово и Метохија су, по Уставу
1946. године, имали позицију аутономне области да би Уста-
вом 1963. године стекли статус аутономне покрајине изјед-
начивши се на тај начин са Војводином која је имала такав
положај од 1946. године .
Но, модел „национал - комунизма“ пројектован уставним
амандманима 1968. године, за Албанце на Косову и Метохији
као националну мањину значио је снажан подстицај да траже
републику која би се потом ујединила са Албанијом са ци-
љем да се створи „Велика Албанија“. Великоалбански покрет
под паролом „Косово - Република“ организује 1968. године
масовни национални устанак за стварање етнички чисте на-
ционалне државе на територији Србије и федерације. У тим
бурним националистичким демонстрацијама албанских се-
цесиониста Србима се пале куће, одузима земља, пљачка
имовина, скрнаве гробља и силују жене. Од тада отпочињие
голгота српског и црногорског народа на Косову и Метохи-
ји која нажалост траје све до данас. У вријеме демонстрација
албанских сепаратиста отворено се клицало албанском дик-
татору Енверу Хоџи и узвикивало „Смрт српским угњетачи-

ма“. Талас демонстрација у бројним градовима на Косову и
Метохији је пресјечен интервенцијом војске и милиције. Ме-
ђутим, и након тога зов национализма на Косову и Метохији
је био присутан, а њему су несебичну подршку пружали ро-
доначелници стратегије „национал - комунизма“ Ј.Б. Тито и
Е. Кардељ.
То се манифестно потврдило почетком седамдесетих
година 20-ог вијека када је власт на Косову и Метохији, по
Уставу 1974. године, дата албанским комунистима. Од тога
Устава отпочиње отворена дискриминација Срба. Они су
били принуђени да се исељавају због доминације и сталних
притисака албанских структура у локалној власти, судству,
полицији, привреди, школству, здравству, култури, инфор-
мисању. Кључни положаји у свим значајнијим институцијама
власти додјељивани су албанским кадровима на рачун Срба
којима је према фамозном федералном кључу било олакшано
запошљавање на територији уже Србије. На образовном пла-
ну Косовски Албанци су успоставили сарадњу са Тираном
одакле су долазили школски и факултетски уџбеници којима
је вршена индоктринација албанске омладине под снажним
идеолошким утицајем „етно - комунизма“ режима Енвера
Хоџе.
3.9. Сукоби у вријеме студентских демонстрација 1968.
Епицентар студентског покрета је био у Француској да би

се његови таласи преко Чехословачке, Пољске и Југославије
пренијели на читаву Европу па и свијет. Студентски покрет
се нихилистички односио према свим оним вриједностима
на којима се заснивају високоразвијена, савремена, постин-
дустријска друштва. Ни једна вриједност није остала поште-
ђена:
1) Осуђујући рат Американаца у Вијетнаму, млади су дали

велики допринос реафирмацији антиратних пацифи-
стичких покрета са слоганом „атоми за мир а не за рат“.
2) Дистанцирањем од савремене потрошачке цивилиза-
ције су довели у питање вриједносни систем потреба
где су преферирене елементарне биолошке потребе, а
сасвим запостављене духовне и културне потребе.
3) Презреним односом према раду негирали су проте-
стански дух и идеологију рада као темекно етичко на-
чело капитализма.
4) Укупним изгледом, иновативним облицима понашања
и начином одијевања одбацили су стереотипе о односу
међу половима и убрзали реверзију покрета за еманци-
пацију жена. За њега је карактеристично да у интенци-
оналном смислу настоји жену ослободити од строгих
патријархалних односа који успостављају доминацију
мушкарца над женом. Не смијемо апстраховати чиње-
ницу да и данас код нас постоји једна неоконзерватив-
на струја која се залаже да поништи до сада остварену
политичку еманципацију жене, при чему би се она вра-
тила са јавне политичке сцене у кућу, сферу - ојкоса,
приватности, и „жртвено родитељство“. Међутим, уко-
лико хоћемо да градимо демократско друштво и хума-
не равноправне односе између полова, друштво мора
створити такав миље који ће жени паралелно омогући-
ти да буде мајка и да се бави политиком, а не да буде,
као до сада, искључиво роб куће и породичних обавеза.
И наш студентски покрет 1968. године у Београду и Са-
рајеву је био од изузетног значаја. У циљу да демонстрира
своју ултралијеву орјентацију на Филозофском факултету у
Београду проглашен је „Црвени универзитет Карл Маркс“.
Студенти су захтијевали :
а) Демократизацију политичког система која у то вријеме

није подразумијевала и увођење вишестраначког си-
стема.
б) Устали су против отуђене бирократије и хедонистич-
ког стила живота припадника „нове класе“, „црвене
буржоазије“, политичког естаблишмента којег је вјерно
репрезентовао Ј.Б. Тито.
в) Захтијевали су веће политичке слободе као што су сло-
бода мишљења, говора, штампе, синдикалног и поли-
тичког организовава. Осуђујући морални пад поли-
тичке бирократије и институција власти, инсистирали
су на новом етосу, моралном препороду и залагању за
нове моралне вриједности као што су награђивање пре-
ма раду и резултатима рада, слобода личности, пошто-
вање принципа уставности и законитости, искорјењи-
вање привилегија, корупције, криминала, непотизма и
других неморалних девијација у друштву.
г) Залагали су се за рјешавање питања незапослености
и социјалну заштиту обесправљених слојева друштва
јер, у то вријеме били смо свједоци неправедне социјал-
не диференцијације која је имала за посљедицу исчеза-
вање средње класе и дисперзију друштва на два пола:
елиту богатих и огромну већину сиромашних који су
лишени свих стечених и елементарних природних пра-
ва.
Иако је будио наду, студентски покрет 1968. године у Бео-
граду и Сарајеву, се показао неуспјешним због своје неорга-
низованости и лаковјерности, будући да је узалуд очекивао
од политичког естаблишмента, на челу са Ј.Б. Титом, да ће
им пружити подршку у њиховој борби против отуђене би-
рократије и институција политичке власти. Бунт студената
је за, релативно кратко вријеме, окончан послије Титовог по-
мирљивог говора у којем је студентима обећано остварива-
ње њихових захтјева. Али, по окончању бунта (па и у самом

његовом току) усљедила је репресија Брозовог режима који
се на окрутан начин обрачунао са студентским покретом као
„леглом“ непријатељских снага. Од покрета студената и ве-
лике енергије побуњених студената остале су само успоме-
не. Временски период у којем ми тренутно живимо можемо
означити као „глуво доба“, а њему печат дају апатичне масе
које конформистички пристају да буду аутомати у оквиру по-
стојећих недемократских тоталитарних режима.
Данашње студенте је захватила летаргија и нису ни „сјен-
ка“ оних београдских и сарајевских студената из 1968. године.
Они су, по узору на „паришке комунаре јуришали на небо“, а
садашњи студенти пристају да буду туђе креатуре, а не креа-
тори своје егзистенције. Поред студената и остале друштвене
групе, које су маргинализоване од друштва, радници, омла-
дина, интелигенција, борци, не могу получити прогресивне
друштвене промјене.
Сасвим је извјесно да су демократске прогресивне снаге
дефинитивно поражене од владајућих конзервативних снага,
које имају економску моћ и политичку власт у својим рука-
ма (оне једноставно пристају на патерналистички однос којег
над њима имају владајуће елите: политичка, економска и рат-
но-профитерска).
3.10. Хрватски Маспок у функцији ескалације хрватског

национализма и дезинтеграције друге Југославије
1970-1971.
Након Четвртог брионског пленума ЦК СКЈ 1 966. године

и обрачуна са Ранковићем и СДБ -и идеологија „национал -
комунизма“ је добила додатну снагу. Она се манифестовала
ступањем у симбиотички однос комунистичке идеологије и
државне суверености. То је изазвало талас националистич-
ких покрета диригованих од стране националних олигархија

(политичких руководстава) Словеније и Хрватске с циљем да
се издвоје из Југославије и постану самосталне и независне
државе. Националистичка еуфорија у Словенији се исказала
у „цестној афери“, плановима о осамостаљењу према феде-
рацији. Дакле, циљ је био јачање путних, економских веза са
сусједним земљама Аустријом, Италијом умјесто са Југосла-
вијом. У Хрватској се под флоскулом „Маспока“ поставило
питање положаја Хрватске у оквиру федерације. Она је своје
незадовољство исказивала неприхватљивим економским од-
носима у федерацији и неравноправном расподјелом дохотка
што је инклинирало појаву екстремистичког национализма
усмјереног на разбијање Југославије. У политичкој историји
тзв. друге Југославије остаће забиљежено да су у томе пресуд-
ну улогу одиграли Ј.Б. Тито и В. Бакарић.
Чувена 10. сједница ЦК СК Хрватске 1970. године је одр-
жана управо на њихову инцијативу. На њој је анатемисан
унитаризам као највећа опасност за стабилност Југославије.
Отуда је хрватски национализам сасвим оправдан као кон-
трапозиција тенденцијама унитаризма а његово издвајање
из тог контекста и осуда су резултат оптужбе „београдске
чаршије“. Кључна 10. сједница ЦК СКХ протекла је у опту-
жници против Милоша Жанка, који се супростављао наци-
оналистичкој еуфорији у Хрватској (њега ће на тој сједници
осудити, прогласити унитаристом и искључити из партије)41,
41
Касније ће се показати да је М Жанко био у праву када се супроставио
националистичкој еуфорији у Хрватској и да су биле апсолутно неприхва-
тљиве „фашисоидне методе“ његове политичке ликвидације. Зато се и по-
ставоло питање његове рехабилитације. Недад Кецмановић је био један од
ријетких интелектуалаца који је у интервјуу Дуги, 23. августа 1986. изјавио
да је „Жанка немогуће рехабилизовати“. „Мој став произилази из самог
садржаја појма рехабилитовати, који може се видјети у сваком лексикону,
упућује на враћање неоправдано одузетог и накнаду непризнатог како у
моралном тако и у статусно, материјалном, психолошком, личном и поро-
дичном погледу. Када је ријеч о другу Милошу Жанку, за тако нешто је већ
што ће непосредно након тога омогућити политички успон

М. Трипала и Савке Дапчевић - Кучар као главних вођа „Ма-
спока“. „Маспок“ је изнад свега захтијевао стварање посеб-
ног хрватског језика, увођење хрватског књижевног језика
у школе, штампу, на телевизији и да државни службеници,
независно од свог етничког поијекла, могу једино користити
хрватски језик. Оптужена је федерација као унитаристичка
творевина која врши насилну експропријацију хрватског еко-
номског богаства (девизних средстава), и захтијевала потпу-
на економска и политичка самосталност Републике Хрватске.
Ишло се дотле, да се настојала разбити ЈНА формирањем по-
себне хрватске републичке армије. На масовним политичким
скуповима, који су протицали у националистичој еуфорији,
уз патетичне говоре Звонимира Чичка, Савке Дапчевић- Ку-
чар, Мика Трипала, Шиме Ђодана осуђивани су унитаризам
и Србија као стаљинистичка, хегемонистичка сила која тлачи
и експлоатише хрватски и остале народе у Југославији.
На том принципу инсталирана је политика отвореног об-
рачуна са Србима у Хрватској почев од дискриминације на
послу, прекидања свих нормалних односа, јавног жигосања,
одузимања елементарних грађанских права, вербалној агре-
сији и отвореној демонизацији да су они главни „ремети-
поодавно и сувише касно, јер је посљедња прилика неповратно пропуште-

на још прије деценију и пол, односно непосредно након 21. сједнице. Ко
њему данас може вратити петнаест година нормалног личног и породич-
ног живота, те политичког рада, који му је, ни кривом ни дужном, одузет.
Како рецимо да му се надокнаде усамљенички дани и бесане ноћи дубоког
разочарења, бола и гнева пригушеног јавном изолацијом која код нас прати
сваког ко се нађе у политичкој немилости, па и онога код кога за то није
било никаквог основа, него напротив. На који начин пред њим оправдати
што- његова партија и друштво, које је стварао, његови саборци и сви ми
остали који смо нијемо посматрали сву ту срамоту- нисмо јавно потврдили
оно што му је историја признала“. (Из Кецмановићевог интервјуа „Дуга“,
Јован Кесар, Ђуро Билбија, Ненад Стефановић, Генеза Маспока у Хрват-
ској, Књижевне новине, Београд, 1990, стр. 1 150.
лачки фактор“ који спрјечава конституисање ексклузивног

„хрватског националног бића“. У сценарио „догматске орке-
страције“ против Срба уклапале су се и пјесме и исписани
графити злогласних порука : „Вјетар пири Хрватска се шири“
, „Киша пада Србија пропада“, „Друже Тито љубим те у чело
дај обуци усташко одијело“, „Срби у Србију, комунисти у Ру-
сију“, „А ко носи У , нек остане ту“.
Када је Ј.Б. Тито процијенио да је „Маспок“ отишао преда-
леко у својим захтијевима, усљедила је 21. сједница Предсјед-
ништва СКЈ у Карађорђеву 1971. године, где је непосредно
након ње донио одлуку о смјењивању и политичком одстра-
њивању острашћеног националистичког хрватског руковод-
ства на челу са Миком Трипалови и Савком Дапчевић- Кучар.
Титовом интервенцијом привремено је заустављена ескала-
ција хрватског национализма, али не и елиминисана. Након
двије деценије хрватски сепаратистички национализам се по-
ново реактивирао и изазвао грађански рат и дезинтеграцију
друге Југославије.
3.11. Сукоби у Србији изазвани анархолибералним

покретом - 1972.
Титова и Кардељева политика конфедерализације друге

Југославије наишла је на свог снажног противника у анар-
холибералном покрету у Србији почетком седамдесетих го-
дина. Новоформирано политичко руководство у Србији, на
челу са Латинком Перовић и Марком Никезићем, је настоја-
ло, у Србији, провести економске реформе чија је интенција
била образовање великих економских и банкарских система
уз уважавање западних стандарда под слоганом „модерна
Србија“. Затим је оно намјеравало да Србија поврати сувере-
нитет над својом цјелокупном територијом с обзиром да су
Косово и Метохија уставним амандманима 1968. године сте-
кли статус самосталне друштвенополитичке заједнице изван

Републике Србије.
Тиме се на дјелу обистинило да су: „Косово и Метохија
стари идеолошки грех Комунистичке партије Југославије, из-
ражен још на Четвртом Конгресу КПЈ 1928. године у Дрезде-
ну када је донета одлука о разбијању Југославије на совјетске
републике и самосталне државе, а Косово и Метохија „при-
кључени“ Албанији“.42
Према томе, политичка збивања у Србији седамдесетих
година била су усмјерена ка стварању економски респекта-
билне и политички стабилне федералне јединице у демократ-
ској фдеративној државној заједници на принципима либе-
рално-демократског концепта, уважавања тржишта, закона
тржишне привреде и конституисања великих привредних
предузећа. Све то није било по вољи Ј.Б. Тита и хрватско-сло-
веначких политичара у федерацији (који су се руководили
оном крилатицом коју је формулисао Лаза Колишевски „Сла-
ба Србија јака Југославија“).
Они су били протагонисти ауторитарне а недемократске
тенденције у СКЈ. Под њиховим утицајем у осуди српског на-
ционализма су предњачили српски комунисти. Уосталом, од
бољшевика, какви су били југословенски комунисти, није се
ни могло очекивати да буду демократе већ, прије свега, ау-
торитарне личности које знају искључиво за појмове моћи,
власти, репресије, диктатуре, а страни су им били појмови
демократија, слобода, еманципација, хуманизам.
Тако, на Петој конференцији СК Србије, априла 1973, го-
дине осуђен је либерализам у Србији који се манифестовао
у спрези „национализма, технократизма и бирократизма“,
чиме је пружен „јак отпор револуционарној акцији СКЈ“. Ли-
бералистичке идеје за ортодоксне комунисте и нису биле ни-
шта друго до антисоцијалистичке и антисамоуправне појаве.
42
Добрица Ћосић, Српско питање I, Филип Вишњић, Београд, 2003, стр. 38.
Оне су чиниле бастион бирократизма и технократизма који

је наступао у име веће техничке ефикасности, национализма
„испољеног у форми хегемонизма или шовинизма“.
У закључцима на тој конференцији још једном, као и ра-
нијих деценија, апострофирана је обавеза СКСрбије у борби
против властитог национализма: „Савез комуниста Србије се
мора и даље борити против свих видова испољавања вели-
косрпског национализма који представља посебну опасност
због његових хегемонистичких претензија“.43
Такође је наглашена обавеза комуниста Србије да се боре
за равноправност народа и народности на основама интереса
радничке класе а против националне искључивости. Као нај-
бројнија нација, комунисти у оквиру ње су на посебној проби
јер они морају примјером показати да се „боре против наци-
онализма прије свега у сопственој нацији“.
Овим су српски комунисти дали Ј.Б. Титу алиби да се
одлучно обрачуна са „анархо-либералима“ у Србији при чему
је он вјешто манипулисао растућим словеначким, хрватским
и албанским националистичким покретима као противте-
жом анархо-либералистичком концепту национализма. По
моделу симетрије свих национализама који су подједнако
опасни за опстанак Југославије Ј.Б. Тито је политичком ин-
тервенцијом смијенио политичко руководство у Србији и
довео ново политичко руководство које је било апсолутно
зависно од његове личне милости представљајући пуки ек-
спонент и продужену руку Титове антисрпске политике.
43
Остваривање ставова из писма предсједника СКЈ и Извршног бироа
Предсједништва СКЈ у СР Србији, Реферат Секретеријата ЦК СКС на Петој
конференцији СК Србије, 26. април 1973, Републички секретеријат за ин-
формације, Београд, 1973, стр. 570-571.
3.12. Сукоби детрминисани косовским

демонстрацијама 1981.
Титовом смрћу (4. маја 1980.године) нестао је са политич-

ке сцене неприкосновени харизмарх који је својим личним
ауторитетом могао да привремено спријечи националне су-
кобе, али не и да их дефинитивно отклони будући да су они
од стране владајућег политичког естаблишмента, којег је
управо он и репрезентовао, били уграђени у систем који је
непрекидно емитовао националне нетрпељивости и нацио-
налне сукобе у Југославији као вишенационалној заједници .
То се и обистинило косовским демострацијама 1981. го-
дине. Наиме, у њима су албански студенти захтијевали да се
Косово и Метохија прогласи самосталном и сувереном репу-
бликом. Такав статус Косова и Метохије је фактички постојао
по Уставу из 1974. године, који је садржавао право на самоо-
предјељење до отцјепљења:
„Покрајина Косово је, заправо, друга албанска држава
створена на српској и југословенској територији Уставом из
1974. године и прогоном српског живља, уз пуну подршку ју-
гословенског политичког врха, антисрпске коалиције, у Југо-
славији о чему је до 1981. године било забрањено говорити,
а посљедњих година и сада о томе се само дјелимично казује
истина. Према томе, по логици политичке доследности, није
постојао и не постоји никакав стварни разлог да се и фор-
мално не прокламује албанска република у Југославији, осим
жеље да се тим признањем не открију дубина и целина издаје
југословенског политичког врха и бруталност антисрпске по-
литике Титове олигархије“.44
Позивајући се на Устав 1974. године, албанске комуни-
стичке вође су 1981. године, процијенили да је куцнуо час
за отцјепљење Косова и Метохије од Србије и југословенске
44
Добрица Ћосић, Српско питање I, Филип Вишњић, Београд, 2003, стр. 37.
федералне државне заједнице. При томе сецесионистички

покрет Албанаца није подржан само од Албаније већ и од
Америке, германског блока земаља Њемачке и Аустрије и
сепаратистички усмјерених република у оквиру Југославије:
Словеније, Хрватске а потом Босне и Херцеговине и Македо-
није. У једној таквој консталацији односа снага који су били
изузетно неповољни за Србе на Косову који су били препу-
штени сами себи и Албанаца спонзорисаних из иностранства
и антисрпске коалиције у Југославији опточела је албанска
сецесионистичка побуна на Косову и Метохији почетком
марта 1981. године. Федерација је одбила да пружи ефикасну
зашатиту Србима на Косову и Метохији. Предсједништво Ју-
гославије је доста касно и тешко донијело одлуку да пошаље
снаге ЈНА и милиције да заштите Србе на Косову од вели-
коалбанског шовинизма и геноцида над њима. Увјерени смо
да Предсједништво Југославије не би оклијевало да предузме
војну интервенцију да се умјесто Србије радило о Словенији
или Хрватској које су имале привелеговану позицију у феде-
рацији.
Све је то имало за посљедицу хомогенизацију Срба на на-
ционалној основи с циљем да одбране своје елементарно пра-
во на живот, биолошку и физичку егзистенцију. Унутрашње
националне напетости у земљи од 1981. године су се непре-
кидно повећавале економском кризом, социјалним неједана-
костима и високим дуговима страним инвеститорима тако
да се она нашла на ивици грађанског рата који ће и да насту-
пи 1990-1991. године.
4. РЕФЛЕКСИЈА ИМПЛОЗИЈЕ КОМУНИСТИЧКИХ
РЕЖИМА НА НАЦИОНАЛНЕ СУКОБЕ У
ДРУГОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ 1989-90.
Колапс комунистичких режма је означен 1989. године де-

зинтеграцијом СССР-а и падом Берлинског зида. И најопти-
мистичнији идеолози грађанског друштва нису очекивали
тако драматичну и брзу самодесртукцију тих режима. Зато
нам се као приоритет намеће да сагледамо, прије свега, ендо-
гене узроке који су детерминисали имплозију комунистич-
ких режима :
1) У комунистичким земљама притисци одоздо проши-
рили су и продубили подјеле унутар владајуће класе,
тим прије, што је она била диференцирана на више хе-
терогених група: политократију, технократију и функ-
ционере административног, војног, полицијског, про-
пагантног апарата.
2) Језгро етатистичке класе се током више деценија регру-
товало од професионалних политичара, функционера
чија се владајућа позиција одржавала системом „но-
менклатуре“. Међутим, демократизацијом једнопартиј-
ских политичких система кроз слободне изборе нестао
је систем самокооптације што је условило да професи-
онални политичари у циљу спасавања каријере убрза-
но напуштају комунистичку партију прелазећи у друге
84
Рефлексија имплозије комунистичких режима
на националне сукобе у другој југославији 1989-90. 85
противничке партије националнолистичко -сепарати-

стичке оријентације. ...
3) Владајућа класа и партија нису дјловале као „демо-
кратско - централистичке цјелине“ већ су почеле да се
фрагментизују по национало - територијалним линија-
ма слабећи, на тој основи, државни инегритет комуни-
стичких земаља.
4) Будући да није постојало тржиште, и „грађанско дру-
штво“ као транснационална основа за очување терито-
ријалног интегритета државних цјелина инаугурација
политичког плурализма је попримила, не само, етнич-
ко-територијалне већ и сепаратистичке форме у више-
националним државама СССР - а, СФРЈ - и и ЧСФР.
5) Етатистичка класа је у условима демократизације гу-
била власт у државама и у свим осталим сегментима
друштва.
6) Етатистичка моћ је структурно транспарентна док је
капиталистичка моћ структурно скривена. Народ у
етатистичком државном систему је у стању да лако ло-
цира групације и институције које владају државом и
друштвом и да поведе борбу против отуђених групаци-
ја и институција.
7) У комунистичким земљама комунистичка партија је
мање хомогена од етатистичке класе. Кад год су насту-
пиле озбиљне друштвене кризе, владајуће компартије
су показале склоност да се распадну што се и догодило
у Источној Европи и Совјетском Савезу.45
Дакако, да пад комунистичких режима није био изазван
само њиховим ендогеним узроцима него и прагматичним по-
литичким настојањем протагониста новог свјетског поретка
45
Погледати: Светозар Стојановић, Пропаст комунизма и разбијање Југо-
славије, Филип Вишњић, Институт за филозофију и друштвену теорију,
Београд, 1995, стр. 157-196.
на челу са САД-а: „У задњој деценији 20. стољећа програми-

рани циљ актера новог свјетског поретка, предвођених САД,
био је имплозија комунизма, јер је то био предуслов расту-
рања СССР-а као што је 1917. године октобарски пуч био
предуслов рушења царске Русије. Илузија је и помислити да
је рушење комунизма било мотивисано било каквим демо-
кратским поривима. Иначе је једна од најкрупнијих илузија
савремене политологије схватање о демократском карактеру
режима у САД. Најмање има основа да се полази од тога да
су САД изградиле друштво којему савремено друштво треба
да тежи као свом идеалу. О томе, да је глобално друштво у
САД -а саздано на хришћанским нормама не могу бити ни-
шта друго него антиподи. Илустрације ради могу се навести
неки упечатљиви подаци. Њемачки « Шпигл « пише да данас
у САД има 1 800 000 затвореника. Ни у једној држави на зе-
маљској кугли нема толико затвореника. На сваких 100 000
грађана САД у затворима је 629 њених грађана. На сваких 100
000 грађана Њемачке у затвору је 85 грађана. Париски лист
„Монд дипломатик“ пише да у САД има 52 000 000 неписме-
них грађана, да у тој земљи 45 000 000 људи живи испод гра-
нице сиромаштва док 40 000 000 њених грађана није обухва-
ћено здравственом заштитом уопште“.46
Епохалну промјену, пуцање комунистичког система и
нестанак биполарне подјеле свијета је било изазвано, прије
свега, пропадањем комунизма код „Великог брата“ да би се
оно наставило и на другим просторима. Слом комунистич-
ког система изазвао је и распад Југославије чиме се поново
актуализовао стари појам „балканизације“ којег „каракте-
ришу покушаји балканских нација да створе самосталне др-
жаве и ратове који између њих избијају“ (В. Глигоров): „На
први поглед може се закључити да је „балканизација“ била
предвидљива последица комунизма и краја хладноратовске
46
Митар Миљановић, Васељена, бр. 7/99, стр. 10.
Рефлексија имплозије комунистичких режима
на националне сукобе у другој југославији 1989-90. 87
равнотеже снага. Ово, наводно, „природно стање“ ствари у

региону који је дуго патио од нерешених националних пита-
ња и старих сукоба између три оснивачке нације Југослави-
је - Срба, Хрвата и Словенаца - прихватало се као објашњење
за надолазеће оружане сукобе. Националистички антагони-
зми у посткомунистичком периоду изгледали су као потврда
Ничеовог „вечног враћања истог“: Словенци и Хрвати су се
борили за своје независне државе, док су се Срби борили за
своје „ослобођење и уједињење“ у једну државу. Како се исто-
рија могла поновити на тако стереотипан начин ? Који при-
кривени механизми објашњавају ово понављање? Зар пет де-
ценија комунистичке владавине није имало никаквог утицаја
на решње националног питања“.47
Дабоме да за комунисте не само „пет деценија“ него и де-
сет деценија владавине не би „имало никаквог утицаја на ре-
шење националног питања“ с обзиром на чињеницу да они
нису били интернационалисти већ таоци националистичке
идеологије. На једној страни формално су се позивали на
„братство и јединство“ као стереотипну формулу којом је
ријешено национално питаве, а на другој страни су свјесно
сијали сјеме раздора међу народима уводећи их у безумни
вјерско-национални рат.
Према томе, руководство СКЈ на савезном нивоу и репу-
бличким нивоима сноси непосредну и историјску одговор-
ност, јер су Југославију, која је имала перформансе да буде
перспективна државна и друштвена заједница претворили
у „балканску крчму“ у којој су сва „свјетла била погашена“
и гдје се могао догодити братоубилачки рат до истребљења
међусобно супростављених нација. Да је ова наша опсерва-
ција оправдана, показао је и Четрнаести ванредни конгрес
СКЈ 1990. године, када је СКЈ без икаквог отпора сишао са
47
Весна Пешић, Рат за националне државе, Српска страна рата, Сам издат
Б 92, 2002, стр. 73.
историјске сцене уступивши своје мјесто разноликим поли-

тичким партијама. Ово посебно истичемо.
На том конгресу СКЈ јануара 1990. године, СК Србије,
предвођен Слободаном Милошевићем, опредијелио се да
сачува социјалистички режим који би уз помоћ ЈНА одржао
интегритет и суверенитет Југославије (у јулу 1990.године срп-
ски комунисти су се прекрстили у Социјалистичку партију
Србије). У Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини 1990.
године, након слободних избора, комунисти губе изборе по-
бједом националних странака. На њихову инцијативу про-
воде се референдуми 1990-1992. године, где се доноси одлу-
ка о конституисању самосталних, суверених и независних
република. Истовремено тајним референдумом етничких
Албанаца доноси се одлука за „суверену и независну држа-
ву Косово“. Коначно федералне институције су доживјеле
дезинтеграцију повлачењем из Савезне скупштине слове-
начких, хрватских, босанско - херцеговачких и македонских
представника. Тако су оне биле редуковане на „крње“ инсти-
туције састављене од представника Србије и Црне Горе. То
је довело до нестабилности Југославије као мултинационалне
државе и рат за националне државе је постао мање - више
неизбјежан.
5. УЈЕДИЊЕЊЕ СРБИЈЕ, РАТ И РАСПАД
ЈУГОСЛАВИЈЕ 1989-1992.
Позната је чињеница да је Уставом 1974. године, успоста-

вљен полицентрични етатизам који је омогућио трансформа-
цију појединих република у посебне државе на географском
и политичком простору друге Југославије. Према том октро-
исаном Уставу Србија је имала неравноправан положај у ју-
гословенској конфедерацији. Аутономне покрајине Косово
и Метохија и Војводина су у Републици Србији уживала сва
права, а Република Србија у њима није имала скоро никакаве
надлежности. Овакав неповољан статус Србије на волшебан
начин је дијагностицирала група научних радника и слобо-
доумних интелектуалаца. У јавној дискусији о Нацрту Устав-
них амандмана који су предходили Уставу из 1974. године, на
Правном факултету у Београду 18, 19 и 22. марта 1971. годи-
не, више професора је изнијело озбиљне критичке примједбе
о предложеним уставним промјенама.
Јован Ђорђевић је основни проблем види у томе да се
„уставним амандманима не решава противуреченост између
политичке државе и самоуправљања“.48
Павле Ристић је сматрао да Србија треба да уреди одно-
се путем свог Устава са покрајинама које су у њеном саставу
што би се рефлектовало на њен „статус у оквиру југословен-
ског федеративног устава“.49
48
Анали правног факултета, бр.3/71, стр. 213.
49
89
Према мишљењу Михаила Ђурића предложене уставне

промјене своде Југославију на „географски појам“, јер се на
њеном простору ... „успоставља неколико самосталних неза-
висних чак међусобно супростављених националних држава.
То је чињеница којој треба погледати у очи“. Такође, поставио
је проблем унутрашњих административних граница Југосла-
вије тезом да „границе садашње СР Србије нису ни нацио-
налне ни историјске границе српског народа“.50
И Андрија Гамс је предложене амандмане оцијенио као
„историјски промашај и као научну збрку“.51
Живомир С. Ђорђевић је сматрао да су предложене устав-
не промјене контраверзне и заложио се „да Србија као репу-
блика треба да буде јасно одређена и ... да буде равноправна
са другим републикама Југославије“.52
Будимир Кошутић, критикујући концепције амандмана,
истакао је њихову неприхватљивост с обзиром да је у њима
био присутан амалгам „дивергентних елемената федерали-
зма, конфедерализма, полуфедерализма, централизма, де-
централизма и самоуправљања“.53
Заложио се за савезну државу која је у интересу свих југо-
словенских народа а не за конфедерацију или савез држава
које предвиђају предложене амандманске измјене Устава.
Назначене критичке примједбе на предложене амандман-
ске измјене Устава СФРЈ од 1963. године , нису биле прихва-
ћене од стране политике. Наиме, политички естаблишмент
Југославије (у којем су доминирали Словенци и Хрвати) на
челу са главним стратегом, свих уставних промјена у Југо-
славији, Едвардом Кардељом, је имао одлучујући политички
утицај на доношеве Устава из 1974. године, који је био генера-
тор дисолуције Југославије, јер је институционализовао ста-
50
51
52
53
Уједињење Србије, рат и распад Југославије 1989-1992. 91
ње грађанског рата. Поменути Устав из 1974.године је имао

низ недостатака :
– још више је ослабио федерацију парализовањем процеса
одлучивања и уклањање стварне савезне надлежности;
– унапредио је федералне јединице у суверене државе и
једине праве центре моћи: у федерацији се одлучивало
њиховим консензусом;
– преко аутономних покрајина толерисао је двојност дви-
ју федералних јединица, које су у исто вријеме биле и
саставни дио друге федералне јединице (једнакост и по-
дређеност);
– као ограничење државне моћи, концентрисане у феде-
ралним јединицама, покушао је да створи паралелни
друштвени систем аутономног самоуправљања уситње-
ног и непрозирног, па тако и немоћног да утиче на доно-
шење политичких одлука;
– створио је вјештачку подјелу народа на „радне људе“ и
„грађане“ и ускратио им право гласа, осим на најнижем
нивоу управљања и „самоуправљања“;
– потпуно је занемарио индивидуу, негирајући и ограни-
чавајући јој права и дозвољаваћи јој да дјелује једино у
оквиру колектива као његов дио, самим тим и под њего-
вом контролом;
– није оставио мјеста за политички плурализам спречава-
јући стварање било какве политичке организације која
није била „друштвено-политичка организација“ под
контролом СК-а чија је водећа улога Уставом потврђена
и извршавана преко Социјалистичког савеза;
– уз укорјењени нелиберални дух, који се показује у не-
ким од претходно поменутих појава, био је и отворено
недемократски по томе што је дозвољавао политичку
дискриминацију и омогућио Савезу комуниста право да
предлаже све кандидате за положаје и да именује соп-
ствене представнике као чланове Савезне скупштине и

Предсједништво;
– у осјетљивом пољу међунационалних односа дао је пра-
во на самоопредјељење и отцјепљење без уређивања од-
говарајуће процедуре;
– онемогућио је уставне промјене осим неком врстом ме-
ђународног (конфедералног) договора.54
Овим су скициране негативне посљедице које је Устав из
1974.године имао по интегритет и суверинитет СФРЈ. Но ,
што се тиче Србије у односу на друге републике, према Уставу
из 1974. године, биле су присутне сљедеће аномалије у њеном
статусу:
а) Све остале републике биле су унитаристичке изузев
Србије која је била конфедералистичка (покрајине у
њеном саставу биле су потпуно самосталне и незави-
сне).
б) Република Србија је изгубила суверинитет на својој те-
риторији и била је дезинтегрисана на „ужу Србију“ и
двије покрајине: Косово и Метохију и Војводину.
в) На федералном нивоу покрајине су биле паритетно
заступљене са републикама (у вијећу република и по-
крајина где су располагале правом вета, колективном
шефу државе и заступањем својих партикуларних ин-
тереса без кординације са републиком и по правилу у
колизији с њом).
г) О „ужој Србији“ покрајине су могле легално и легитим-
но одлучивати у Скупштини Србије док она није могла
учествовати у раду Покрајинске скупштине и утицати
на доношење њених одлука.
д) Покрајине су себи узурпирале све елементе држав-
ности – законодавну, извршну и судску власт. У фор-
54
Погледати: Војин Димитрујевић, Сукоби око Устава из 1974, Српска
страна рата, Самиздат, Б 92, 2002, стр. 11-36.
малном погледу закони су се доносили консензусом

све три јединице. Ако предложене законе Покрајинске
скупштине не усвоје они не би имали универзалну при-
мјену већ би се односили на територију „уже Србије“.
ђ) Покрајине су имале свој Устав и могле су га мијењати
по својој вољи, располагале су територијалном одбра-
ном и слободно успостављале везе са другим земљама
(Косово посебно са Албанијом).
Отуда је сасвим разумљиво што је српско државно и по-
литичко руководство након доношења Устава 1974. године,
захтијевало да се промијени статус Републике Србије.У по-
знатом документу „Плава књига“ из марта 1977. године, о
уставној позицији СР Србије и аутономним покрајинама у
њеном саставу, указано је на бројне негативне посљедице које
су наступиле као производ конфедералистичких теденција
које су Србији наметнуте Уставом 1974. године.
а) Изграђена су три неусклађена правна система ;
б) У систему образовања настале су велике разлике ;
в) Биле су присутне теденције ка територијалном затва-
рању (покрајине су биле државе у држави);
г) То се најјасније манифестовало у сегментима образова-
ња, информативне дјелатности, културним, спортским
и другим активностима.
Расправа у Савезу комуниста Србије децембра 1981. го-
дине , посвећена задацима СР Србије у реализацији Устава
у даљој изградњи и јачању јединства и заједништва у Србији,
завршила се императивним постулатом да се мора повести
одлучна борба против свих форми затварања у уже терито-
ријалне оквире. Тако нешто се може остварити једино идеј-
но-политичким и акционим јединством СК Србије. Такође се
дошло до сазнања да су Савез комуниста Косова и Метохи-
је и Савез комуниста Војводине, као дијелови јединственог
Савеза комуниста Југославије, паралелно и дијелови Савеза
комуниста Србије што имплицира констатацију да се те двије

компоненте дијалектички прожимају и допуњавају у свакод-
невној политичкој активности комуниста. Овакво опредје-
љење је посебно акцентирано и на Деветом конгрсу СК Ср-
бије 1982. године, када је још једном у први план постављена
изградња социјалистичког јединства и заједништва у Србији,
и „утврђен је аутономни положај социјалистичких покраји-
на, као саставних делова СР Србије и као конститутивних
елемената југословенског федерализма“.55
Дугогодишње политичке и уставно-правне расправе о не-
повољном статусу Србије у југословенској федерацији конач-
но су превазиђене проглашавањем амандмана од 9. до 49. на
Устав СР Србије 28. марта 1989. године у Београду. Уставно
конституисање СР Србије на читавој њеној територији значи-
ло је исправљање неправде наметнуте Србији Уставом 1974.
године. То је имплицирало успостављање равноправности
и суверености Србије са осталим федералним јединицама у
оним есенцијалним функцијама које артикулишу сувереност
једне државе: јавној и државној безбједности, општенародној
одбрани, друштвеном планирању, законодавству, заштити
људских права и остваривању међународне сарадње.
Преломни политички тренутак који је допринио да се по-
ново успостви суверинитет Републике Србије на цјелокупној
својој територији везан је за Осму сједницу ЦК СК Србије
1987. године. На тој сједници се раскрстило са опортунизмом
и бирократизмом пређашњег српског руководства које је
било главни кривац за проблеме Срба на Косову и Метохији
и продужење у недоглед неравноправне позиције СР Србије
у федерацији, а о Србима изван Србије оно није водило ни-
каквог рачуна.
Масовна антибирократска револуција у Војводини и на
Косову и Метохији 1988. године довела је до пада покра-
55
Погледати Девети конгрес СК Србије, Комунист, Београд, 1982, стр. 52-56.
јинских аутономашких руководстава. У свему томе посебну

улогу је имао Слободан Милошевић који је манипулисао по-
пулистичким покретима са интенцијом да се устоличи ње-
гова лична власт. Међутим, независно од тога они су били
оправдани, јер су изражавали насушне потребе обесправље-
них (Срба на Косову, јер су тражили заштиту од Југославије
и Србије, који су морали напуштати Косово и Метохију због
дјеловања албанског иредентистичког покрета са циљем да се
Косово и Метохија етнички очисти од Срба).
У Војводини широки друштвени слојеви су изражавали
незадовољство према бирократизованом и отуђеном поли-
тичком и покрајинском руководству Војводине.
Уједињење Србије значило је за остале републике и по-
крајине „аларм“ за узбуну, будуђи да је то у њима доживљено
као реверзија централизма у Србији и настављање контину-
итета хегемонистичке позиције Србије над осталим републи-
кама. Масовна антибирократска револуција, иза које је ста-
јало политичко руководство Србије, на челу са Слободаном
Милошевићем, за политичке елите у другим републикама и
покрајинама, била је увод у дубље политичке промјене које
су резултирале крвавим грађанским ратом и распадом СФРЈ.
Хронологија њеног распада се може пратити према сљедећим
значајним историјским догађајима који су текли филмском
брзином :
– 20-22 јануара 1990.године распад партије на 14. ванред-
ном конгресу Савеза комуниста Југославије. Хрватска и
словеначка делегација напушиају конгрес.
– 24 јануар 1990. Демонстрације око 40.000 етничких Ал-
банаца на Косову и Метохији, захтјев за „Албанском ре-
публиком Косово“.
– 21. фебруар 1990. Полицијски час на Косову и Метохији .
– 8. април 1990. Први вишестраначки избори у Словенији,

побједа ДЕМОС-а (55%) гласова. Милан Кучан изабран
за председника.
– 22. април 1990. Први вишестраначки избори у Хрват-
ској, побједа ХДЗ-а (41,5%), који осваја 193 од 365 ман-
дата у Сабору Хрватске. Фрањо Туђман постаје председ-
ник Хрватске.
– 2. јул 1990. Словеначка скупштина проглашава сувере-
ност. На проведеном референдуму о новом Уставу у Ср-
бији, 96,8% грађана се изјаснило „за“. Албански делегати
распуштене скупштине Косова проглашавају „Републи-
ку Косово“.
– 5. јул 1990. Распуштена скупштина Косова због илегал-
ног проглашења „Републике Косово“.
– 16. јул 1990. Спајањем Савеза комуниста Србије и Со-
цијалистичког савеза, створена Социјалистичка партија
Србије. За предсједника странке изабран Слободан Ми-
лошевић.
– 20. јул 1990. Усвојен закон о вишестраначким изборима
у Србији. Опозиционе странке организују масовне про-
тесте због неравноправних изборних услова.
– 25. јул 1990. Хрватска уводи нову заставу са шаховницом
на републичкој територији.
– 25. јул 1990. Српска демократска странка је усвојила у
Србу Декларацију о суверености и независности спр-
ског народа у Хрватској и створила Српски национални
савјет као извршно тијело.
– 17. август 1990. Послије напада хрватских снага на по-
лицијску станицу у Бенковцу, Срби у Книнској Крајини
узимају оружје из депоа полицијских снага и подижу ба-
рикаде. То је почетак грађанског рата у Хрватској који
је окончан августа 1995. послије војне акције „Олуја“ у
којој је око 250 000 Срба напустило Хрватску.
– 2. септембар 1990. Референдум Срба у Крајини где се за

аутономију изјаснило 99,2% гласача.
– 7. септембар 1990. На тајном састанку у Качанику косов-
ски Албанци усвајају Устав тзв. Републике Косово.
– 28. септембар 1990. Скупштина Србије је усвојила нови
Устав којим је значајно сужена аутономија покрајина.
– 1. октобар 1990. Проглашена Српска аутономна област
Крајина у Хрватској.
– 3. октобар 1990. Хрватска и Словенија предлажу конфе-
дерално преуређење југословенске федерације.
– 11. новембар 1990. Први вишестраначки избори у Маке-
донији, побједа опозиције (ВМРО - ДПМНЕ).
– 18. новембар 1990. Први вишестраначки избори у Босни
и Херцеговини: побједа три националне странке (мусли-
манска СДА 86 мандата, СДС 72 мандата, ХДЗ 44 ман-
дата).
– 9. и 23. децембра 1990. Први вишестраначки избори
у Србији и Црној Гори. У Србији су побједили соција-
листи са 48,6% гласова и освојили 195 од 250 мандата у
Скупштини. Слободан Милошевић је са 63,35% гласова
изабран за председника. Опозиција је указивала на не-
равноправне изборне услове, притиске на бираче и нере-
гуларности на многим бирачким мјестима али је прихва-
тила резултате избора.
– У Црној Гори, комунисти су освојили 83 од 125 мандата,
а за предсједника је изабран Момир Булатовић са 77%
гласова у другом кругу.
– 22. децембар 1990. Хрватска усваја нови Устав којим је
дефинисана као држава хрватског народа.Срби од кон-
ститутивних народа постају национална мањина.
– 23. децембар 1990. Плебисцитом у Словенији 88,5% гла-
сача се изјаснило за суверинитет и независност. Скуп-
штина је озаконила исход плебисцита 31. јануар 1990.
– 28. фебруар 1991. Српско национално вијеће САО Кра-

јине усваја Деклерацију о независности и издвајање из
Хрватске у случају њене сецесије од Југославије .
– 2-3. марта 1991. Сукоби у Крајини где су специјалне хр-
ватске снаге покушале да заузму полицијску станицу у
Пакрацу.
– 9. март 1991. Антирежимске демонстрације опозиције у
Београд . Око 500 000 људи је протестовало због одсу-
ства демократије и медијске блокаде. Дошло је до сукоба
са полицијом а након тога је наступила војна интервен-
ција и проглашено вандредно стање.
– 10-17. марта 1991. Антирежимски протести још већих
размјера а њих предводе студенти и омладина.
– 31. март 1991. Нови сукоби у Крајини између хрватске
специјалне полиције и локане српске милиције на Пли-
твицама.
– 1. април 1991. САО Крајина усваја законе СФРЈ чиме се
практично припаја Србији.
– 2. мај 1991. Сукоб у Борову Селу, између Срба и специ-
јалних снага хрватске полиције.
– 19. мај 1991. Референдум о независности Хрватске којег
блокирају Срби. „За“ отцјепљење од Југославије од 83%
бирача гласало је 94,1% .
– 25. јун 1991. Хрватски сабор проглашава суверену и не-
зависну Хрватску, а словеначки парламент истог дана
независност и сувереност Словеније.
– 27. јун 1991. Почетак грађанског рата у Словенији изме-
ђу словеначке територијалне одбране и слабо припре-
мљених федералних војних снага.
– 7. јул 1991. Усвојена Брионска деклерација, под надзором
Европске заједнице, о мировном рјешењу југословенске
кризе.
– 12. септембар 1991. Прва сесија конференције за Југосла-

вију у Хагу. Послије ње сљедила је серија неуспјешних
преговора између сукобљених страна.
– 30. септембар 1991. Проведен тајни референдум етнич-
ких Албанца „за суверену и независну државу Косово“.
– 15. октобар 1991. Муслимански и хрватски посланици
Скупштине БиХ усвајају Меморандум о сувереној Босни
и Херцеговини супротно одредбама Устава који Србима
као конститутивном народу даје право вета. Српски по-
сланици у знак протеста напуштају Скупштину.
– 25. октобар 1991. Образована Скупштина српског наро-
да у Босни и Херцеговини.
– 9-10 новембар 1991. Плебисцит Срба у Босни и Херцего-
вини. Преко 90% гласача се изјаснило за останак у саста-
ву Југославије.
– 20. новембар 1991. Пад Вуковара послије тромјесечног
сукоба између федералне армије и хрватских снага. У
том сукобу био је велики број цивилних жртава.
– 21. новембар 1991. Македонија усваја нови Устав са
одредбом о суверености и независности републике.
– 19. децембар 1991. Проглашена Република Српска Кра-
јина и усвојен њен Устав.
– 21. децембар 1991. Усвојена резолуција Скупштине срп-
ског народа БиХ о стварању „Српске републике у Босни
и Херцеговини“ која остаје у саставу Југославије.
– 7. јануар 1992. Проглашена Република Српска Босна и
Херцеговина, која се од августа 1992. зове само Републи-
ка Српска.
– 15. јануар 1992. Државе европске заједнице почињу при-
знававе независности Хрватске и Словеније, премда ове
двије републике нису испуниле претходне услове о спо-
разумном рјешавању статуса мањина по препоруци Ар-
битражне комисије Конференције о Југославији.
– 29. март 1992. Одржан референдум о независности у Бо-

сни и Херцеговини. У њему учествује 62,3% становни-
штва, Муслимана и Хрвата. Преко 90% босанско - херце-
говачких Срба бојкотује референдум.
– Почетком априла 1992. отпочињу први оружани сукоби
у Босни и Хецеговини.
– 6. април 1992. Босна и Херцеговина је призната као не-
зависна држава. Овим датумом означен је почетак гра-
ђанског рата који је окончан Дејтонским мировним спо-
разумом, 21. новембар 1995. године. Република Српска је
проглашена посебним ентитетом у Босни и Херцегови-
ни на 49% територије.
– 27. април 1992. Проглашена Савезна република Југосла-
вија коју чине Србија и Црна Гора.
И то је био крај друге Југославије.56
У социјалној и политичкој теорији остаће записано да су
њено растакање изазвале екстремне политичке елите репу-
блика и покрајина које су ради етаблирања своје владајуће
позиције легитимност потражиле у подржављењу републи-
ка и покрајина, сецесији од Југославије и крвавим етничким
сукобима, импрегнираним вјерском компонентом. Операци-
онализацију бољшевичко-коминтерновске идеје о разбијању
друге Југославије на минуциозан начин су остварили кому-
нисти, Брозови генерали и политички функционери на руко-
водећим политичким и државним функцијама.
56
Хронологију рата и распад СФРЈ презентовали смо према Новој истори-
ји српског народа, Група аутора, Душан Т. Батаковић, Милан Ст. Протић,
Никола Самарџић, Александар Фотић, Наш дом, Београд, 2002.
БИБЛИОГРАФИЈА
1. Abercrombie, N.: Hiel, Turene, B. S. Dictionary of Sociology, Pen-

guin, Books, London, 1988.
2. Андрић, И. : Писмо из 1920. године, Приповјетке, Просвета,
Београд, 1963.
3. Андрић, И. : Травничка хроника, Удружени издавачи, Сараје-
во, 1986.
4. Бакарић, В. : Актуелни проблем садашње етапе револуције,
Стварност, Загреб, 1967.
5. Balibar, Etienne, : Racisme et nationalisme in: Etienne Balibar, et
Immanuel Wallerstein, Race, Nation, Classe-Les Identites a am-
bigues, Paris, 1988.
6. Баћевић, Љ. : Национална свијест омладине у Михајловић, С. :
исар. Деца кризе, Институт друштвених наука, Београд, 1990.
7. Bauman, Zygmunt, : „Modernity and Ambivalence“, in Featherson
M. /ed/1990, Global Culture, Nationalism, Globalization and Mo-
dernity SAGE, London, 1990.
8. Биланџић, Д. : Југославија послије Тита, Глобус, Загреб, 1988.
9. Божовић, Р. Р. : Преживљавање политике, Унирекс, Подгорица,
1995.
10. Болчић, С. : Развој и криза југословенског друштва у социоло-
шкој перспективи, Студенски издавачки центар, Београд, 1983.
11. Броз, Јосип, Т. : Национално питање и револуција, НИШП,
Ослобођење, Сарајево, 1977.
12. Броз, Јосип, Т. : Говори и чланци, књ. VI, Напријед, Загреб,
1959.
13. Видојевић. З. : Друштвени сукоби од класних до ратних, Рад-
ничка штампа, Београд, 1993.
14. Vogalin, E. : Die autoritare Staat, Wien, 1997.
101
15. Врцан, С. : Од кризе религије к религији кризе, Школска књига,

Загреб, 1986.
16. Вудворд, С. : Балканска трагедија, Филип Вишњић, Београд,
1997.
17. Gellner, E. : Nations and Nationalism, Oxsford, 1983.
18. Giddens, A. : „he national- State and Violence“, Polity, Cambridge,
1985.
19. Гиденс, Е. : Социологија, ЦИД, Подгорица, 1988.
20. Голубовић, З. : Странпутице демократизације у постсоцијали-
зму, Београдски круг, Београд, 1999.
21. Greenfwld, L. : „Nationalism, Five Roads to Modernity“, Harvard
University Press, Cambridge, 1992.
22. Дугандџија, Н. : Религија и нација, Стварност, Загреб, 1986.
23. Екмечић, М. :Сусрет цивилизација и српски однос према Евро-
пи, Штампарија ИВП, Војводине, Нови Сад, 1997.
24. Дураковић, Н. : Босански изазови, ДЕС, Сарајево, 1999.
25. Жуњић-Вратуша, В. : Ставови о пожељној организацији дру-
штва и рат у Југославији крајем деведесетих, Социолошко дру-
штво Србије, Београд, 1996.
26. Жупанов, Ј. : Маргиналије о друштвеној кризи, Глобус, Загреб,
1983.
27. Ivekovic, I. : „he Laboratory of Yugoslavia and the Balkans“, „Fron-
tiers he Challenge of Interculturality“, 1996.
28. Ичевић, Д. : Куда иде нација, НИО, „Универзитетска ријеч“, Ти-
тоград, 1986.
29. Јеротић, В. : Вера и нација, Арс Либри, Београд, Бесједа, Бања-
лука, 2000.
30. Јованов, Н. : Сукоби, Универзитетска ријеч, Никшић, 1990.
31. Кардељ, Е. : Политички систем социјалистичке самоуправне
демократије, Свјетлост, Сарајево, 1979.
32. Кардељ, Е. : Самоуправљање и друштвена својина, Свјетлост
Сарајево, 1979.
33. Кецмановић, Н. : Домети демократије, Чигоја, Београд, 2005.
Библиографија 103
34. Кецмановић, Н. Немогућа држава, Глас Српске, Бања Лука,

2007.
35. Konrad, G. : „he Grеat Challenge“, Ethics and Politics, Bratislava,
1990.
36. Крестић, В. :Геноцидом до велике Хрватске, Матица српска,
Нови Сад, Архив Србије, Београд, 1998.
37. Кризман, Б. : Павелић у бјекству, Глобус, Загреб, 1986.
38. Кувачић, И. : Сукоби, Разлог, Загреб, 1972.
39. Личина, Ђ. : Двадесети човјек, Центар за информације и пу-
блицитет, Загреб, 1988.
40. Леротић, З. : Нација, Културни радник, Загреб, 1977.
41. Леротић, З. : Југословенска политичка класа и федерализам,
Глобус, Загреб, 1989.
42. Magas, B. : he Destruction of Yugoslavia, (London- New York,
Verso 1993.)
43. Mann, M. : he Sources of Social Power, Vol. I, Cambridge, Univer-
sity Press, 1986.
44. Микулић, Б. : За шта а против чега, НИШП, Ослобођење, Сра-
јево, 1975.
45. Милошевић, З. : Бошњачко поништавање Срба, Завод за уџбе-
нике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004.
46. Миљановић, М. : Босна и Херцеговина једна, двије или више
истина, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сара-
јево, 2004.
47. Мирић, Ј. : Систем и криза, Центар за културну дјелатност, За-
греб, 1985.
48. 48. Накарада, Р. :Европа и распад Југославије, Институт за
европске студије, Београд, 1994.
49. Недељковић, Д. : Дијаспора иотаџбина, Јоковић, Инц. Београд,
1994.
50. Новаковић, А. : Разговори са Кочом, Глобус, Загреб, 1989.
51. Novak, V. : Magnum crimen, Zagreb, MCMXLIII
52. Novak, V. (Nemac): Zakaj se raspadla Jugoslavija, Znanstveno in

publicistično središće, Ljubljana, 1996.
53. Овен, Д. :Балканска одисеја, Радио Б 92, Београд, 1996.
54. Parsons, T. : Sociological heory and Modern Society, New York,
1976.
55. Петровић, Р. : Етнички мјешовити бракови у Југославији, Ин-
ститут за социолошка истраживања, Филозофског факултета
у Београду, 1995.
56. Петрановић, Б. : Историја Југославије (1981-1988), Нолит, Бео-
град, 1988.
57. Петрановић, Б. , Даутовић, С. : Велика шизма четрдесетосма,
ЦИД, Подгорица, 1999.
58. Пијаде, М. : Изабрани говори и чланци, Култура, Београд, 1950.
59. Плевник, Д. : Смисао Босне, Наклада јесенски и Турк, Загреб,
1997.
60. Поплашен, Н. : Политичке и правне теорије, Универзитетска
књига, Бањалука, 1996.
61. Поповић, М. : Тоталитарни системи, Плато, Београд, 1997.
62. Rawls, J. : A heoriy of Justice, Belknp/Harvard, Universyty Press,
Cambridge, 1971.
63. Радивојевић, Р. : Социјализам као непродуктиван систем, Со-
циолошки преглед, бр. 2/94.
64. Рот, Н. : Национална везаност код средњешколске омладине,
Институт за психологију, Београд, 1973.
65. Сигмунд, Ф. : Будућност једне илузије, Напријед, Загреб, 1986.
66. Силбер, Л. , Литл, А. :Смрт Југославије, Радио Б 92, Београд,
1996.
67. Срби у Хрватској, Зборник радова, Сану Београд, 1995.
68. Судбина света с религијске и научне тачке гледишта, Зборник
радова, Бели анђео, Шабац, 1997.
69. Супек, Р. : Друштвене предрасуде, Радничка штампа, Београд,
1973.
70. Супек, Р. : Друштвене предрасуде и национализам, Глобус, За-

греб, 1992.
71. Стојановић, С. : Пропаст комунизма и разбијање Југославије,
Филип Вишњић, Београд, 1995.
72. Стојановић, С : На српском делу Титоника, Филип Вишњић,
Центар за социјална истраживања, Београд, 2000.
73. Сучурлија, Ж. : Друштвена анатомија национализма, Младост,
Београд, 1976.
74. Тагора, П. : Национализам, Алга, Београд, Агенција „Драга-
нић“, Земун, 1999.
75. Тадић, Љ. : Поредак и слобода, Култура, Београд, 1967.
76. Тадић, Љ. : Наука о политици, Рад, Београд, 1988.
77. Тадић, Љ. : У матици кризе, Интервјуи, 1968-98, Чигоја, Бео-
град, 1990.
78. Touraine, A. : La societe post-industrielle, Paris, 1969.
79. Теокаревић, Ј. : Југославија и Источна Европа, у: Распад Југо-
славије, продужетак или крај агоније, Зборник радова Инсти-
тута за европске студије у Београду, Београд, 1991.
80. Toler, A. : Future Shock, Random House, New York, 1970.
81. Трипковић, М. : Социологија, Футура публикације, Нови Сад,
1998.
82. Ћимић, Е. : Драма атеизације, Младост, Београд, 1984.
83. Ћосић, Д. : Српско питање I, Филип Вишњич, Београд, 2003.
84. Цимерман, В. :Извори једне катастрофе, Глобус, Загреб, 1996.
85. Шимић, Е. : Религија и црква у социјализму у: Вјерске заједни-
це Југославије, Биноза, Загреб, 1970.
86. Филиповћ, М. : Босна и Херцеговина, најважније географске,
демографске, хисторијске, културне и политичке чињенице,
Compact Publishing House, Сарајево, 1997.
87. Хантингтон, С.: Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 1998.
88. Холбрук, Р. : Завршити рат, ТКП ШАХИНПАШИЋ, Сарајево,
1998.
89. Царевић, М. : Југославија између етатизма и самоуправљања,

Глас, Бањалука, 1987.
90. Cozer, L. : Social conlict, Inaternational Encyclopedia of the Social
Sciences, he Mavmilan Company and he Free Press New York,
1972.
91. Cozer, L. A.: he Functions of Social Conlict, Routledge, Kegan,
Paul, Ltd. London, 1956.
92. Чолаковић, Р. : Чланци говори полемике, Свјетлост, Сарајево,
1978.
93. Чупић, Ч. : Политика и зло, Универзитетска ријеч, Никшић,
1990.
94. Шаги-Бунић, Т. : Католичка црква и екуменизам у: Вјерске за-
једнице у Југославији. Биноза, Загреб, 1970.
95. Шијаковић, И. Вилић, Д.: Социологија савременог друштва,У-
ниврзитет у Бањој Луци, Економски факултет, Бања Лука, 2010.
96. Шувар, С. : Социолошки пресјек југословенског друштва,
Школска књига, Загреб, 1980.
97. Шувар, С. : Сви наши национализми, ГИРО, „Милић-Ракић“
Ваљево, 1986.
98. Шушњић, Ћ. : Знати и вјеровати, Кршћанска садашњост,
Стварност, Загреб, 1988.
99. Шушњић, Ђ. : Религија II, Чигоја штампа, Београд, 1998.
100. Walerstein, I. : „Laconstruction des peupls: racisme, nationalisme,
ethnicte“, in: Etienne Balibar et Immanuel Wallerstein, Race Na-
tion, Classe-Les identites ambigues,Paris, 1988.
ПОЛИТИЧКИ ДОКУМЕНТИ
1. Шести конгрес КПЈ, Култура, Београд, 1952.
2. Седми конгрес СКЈ, Култура, Београд, 1958.
3. Осми конгрес СКЈ, Култура, Београд, 1964.
4. Девети конгрес СКЈ, Култура, Београд, 1969.
5. Десети кногрес СКЈ, ИЦ Комунист, Београд, 1975.
6. Једанести конгрес СКЈ, ИЦ Комунист, Београд, 1978.
7. Дванести конгрес СКЈ, ИД Ослобођење, Сарајево, 1982.
8. Тринаести конгрес СКЈ, Књ. 2, НИРО Комунист, Београд, 1986.
ПРАВНИ ДУКУМЕНТИ
1. Устав ФНРЈ, НИУ, Службени лист, 1946.
2. Уставни Закон ФНРЈ, НИУ, Службени лист, 1953.
3. Устав СФРЈ, НИУ, Службени лист, 1963.
4. Устав СФРЈ, НИУ, Службени лист, 1974.
5. Устав СФРЈ, Радничка штампа, Београд, 1988.
ИСТОРИЈСКИ ДОКУМЕНТИ
1. Историјски архив КПЈ, Том II, Београд, 1949.
ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА
1.
Проф. др Миодраг Ромић, ванредни професор

Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци
Научна релевантност ове књиге се састоји у томе што је

хронолошким редосљедом, на квалитетним теоријским и ме-
тодолошким темељима, изложена спецификација сукоба у
другој Југославији.
Аутор је себи поставио императивни задатак доказати да
ови сукоби, иако су се у манифестационом погледу одиграва-
ли на идеолошком и политичком плану, у крајњој инстанци
су имали националну конотацију. У њима су највише страда-
ли Срби, без обзира што нису били виновници сукоба, него
су они намјерно инсценирани од друге стране да би се Срби
поразили као милитаристи и протагонисти « великосрпског
хедемонизма «, усмјереног ка стварању « Велике Србије «.
Све ове оптужбе су неприхватљиве, јер су резултат смишљене
идеолошке и политичке пропаганде, да се један мали
слободарски, српски народ анатемише да је хегемонистички
у циљу да други, на перфидан начин, камуфлирају властити
хегемонизам.
Истраживање и интелектуално промишљање аутора иду у
смјеру показати да конфликти не доносе добро ни једној на-
цији, него оне методом дијалога и толеранције морају наћи
modus vivendi ако хоће да живе у једној држави.
Бања Лука, 2014. године
108
Изводи из рецензија 109
2.
Проф. др Душко Вејновић, редовни професор

Висока школа унутрашњих послова Универзитета у Бањој
Луци
Научна вриједност ове књиге се састоји у томе што је у њој

на систематичан и минуциозан начин елабориран континуи-
тет сукоба у другој Југославији.
При томе аутор их не посматра временски одсјечно јер се не
односе само на темпорално датирање друге Југославије, него
их доводи у контекстуалну везу са првом Југославијом.
Спецификум друге Југославије лежи у чињеници да су у
њој сукоби имали фреквентну конотацију.
Изузев друге Југославије, у било којој другој социјали-
стичкој држави, нису били, у толикој мјери, присутни сукоби
у којима је толико људи убијено од « братске руке « и гдје се
под флоскулом « братства и јединства « наших народа лако-
мислено вјеровало « Брат је мио, ма које вјере био «.
Бања Лука,. 2014. године

БИЉЕШКА О АУТОРУ
Боро Трамошљанин
Универзитет у Бањој Луци
Факултет политичких наука
Бања Лука
Боро Трамошљанин је рођен 5. 4. 1948. године у Сводни

код Новог Града. У родном мјесту завршио је основну школу,
а Гимназију у Новом Граду.Потом уписује Филозофски фа-
култет у Београду, одсјек СОЦИОЛОГИЈА.
Дипломирао је социологију 1974. године. Од тада је радио
у приједорским средњим школама као професор социологије.
Уз рад је магистрирао на Правном факултету у Бањој
Луци, 1989. године.
Од оснивања Више медицинске школе у Приједору, 1997.
године предавао је СОЦИОЛОГИЈУ у овој високошколској
установи до 2007. 2005-те године је докторирао на Филозоф-
ском факултету у Источном Сарајеву и стекао звање ДОК-
ТОР СОЦИОЛОШКИХ НАУКА.
Од 2007. године је радно ангажован као доцент на Фило-
зофском факултету у Бањој Луци. Сада је запослен на Факул-
тету политичких наука у Бањој Луци као ванредни професор.
Активан је члан Социолошког друштва Републике Српске.
Поред тога, учествује у домаћим и међународним научно-
истраживачким пројектима и научним скуповима.
Објавио је преко четрдесет научних и стручних радова у
релевантним часописима и књигу под насловом Узроци на-
ционалних сукоба у другој Југославији.
CIP - ц ц
313(497.1)”1945/1992”
Ш И ,
/ ш .
- : ц , 2014 ( : ). - 112
. ; 20 ц
300. - . 108-109: И ц / ,
Д ш .- ш : . 110. - :
. 101-107.
ISBN 978-99955-720-6-8
COBISS.RS-ID 4305432

Boro Tramosljanin Kontinuitet Sukoba U D

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Boro Tramosljanin Kontinuitet Sukoba U D

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Издавач:

Удружење социолога Бања Лука,

БАЊА ЛУКА, 2014.

1. ПОЈАМ ДРУШТВЕНИХ СУКОБА И РАЗЛИЧИТА

Феномен друштвених сукоба је сложена друштвена кате-

закључити да је цјелокупна људска историја испуњена дру-

Из ових наведених примјера можемо закључити да се

својству сукоб, као компонента социјалног односа, врши по-

сљедицу негацију темељних принципа на којима се

група (посебно радничке класе) као што су то покушали да

мају одређени положај у друштву. Различитим друштвеним

4. Сукоб између интересних група има за посљедицу про-

Иако је уважавао Марксову теорију класне борбе он се

Зоран Видојевић говори о тродимензионалном сукобу:

2.1. Класни сукоби

Класни сукоби су специфична врста друштвених сукоба.

историји“ (К. Маркс) неприкосновену улогу има пролетери-

као основне покретачке снаге друштвеног прогреса, сви зна-

да су моћне бирократске и технократске снаге успоставиле

2.2. Вјерски сукоби

Вјерски сукоби на европском тлу имају своју дугу тра-

велики војни походи европских феудалаца с циљем да освоје

вање и јачање своје власти, по начелу, једна вера, једна нација,

2.3. Национални сукоби

Национални сукоби су у посљедње вријеме попримили

придодати и Југославију) нису биле имуне од националних

ишла једном узлазном линијом. Захваљујући увођењу само-

Из свега, до сада реченог, можемо констатовати да је ду-

Према томе, идеологија братства и јединства народа Југо-

публика и покрајина. Због тога је, сасвим разумљиво, што је

оркестрацији“ (Ж. Дерида) да је национално питање углавном

тика дискриминације Срба у Хрватској - опредмећена у број-

посебно манифестовала конституисањем Републике Српске

у оном Јунговом колективно несвјесном у његовим архети-

зерве, подређивао позиву своје нације да се физичком силом

као изоловано острво, у условима стварања новог свјетског

– Тећи мотив је, да се спријечи стварање „Велике Србије“

рено подржала ратну опцију која ће довести до деструкције

2.4. Сукоби цивилизација

Ово питање о сукобу цивилизација се актуализовало об-

стоји у средишту цивилизације, а не на идеолошкој, како је то

– Способна је за велику војну интервенцију;

Предмет нашег рада је елаборација сукоба у другој Југо-

3.1. Сукоби изазвани упадима усташа

Кад је ријеч о националним сукобима у другој Југославији

бро познате. Овом приликом бисмо издвојили оне најрепре-

Група аутора: Душан Т. Батаковић, Милан Ст. Протић, Никола Самарџић,

– У Гудовцу код Бјеловара 28.4. 1941. године усташе су

Поразом НДХ-е није престао да постоји усташки покрет и

2) Хрватски народ има право на потпуни суверинитет и

мина, шпијунажу, гађање живих покретних циљева, инста-

наићи на одушевљен дочек ви ћете се наравно сјетити свега

При томе је порушено 80% српских кућа и уништено 25 000

3.2. Сукоби детерминисани балистичким покретом на

У етимолошком значењу ријеч балиста је означавала при-

формисала у екстремни иредентистички покрет Албанаца

с војним компентенцијама. Том приликом дата му је обаве-

фебруара 1945. године предало се 570 балистичких одметни-

– „Трепча ради за друге“

3.3. Сукоби између четника и партизана

Сукоб између четника и партизана у току Народноослобо-

О српском нејединству пише наш познати социјалиста

же Михаиловића, као главног вође четника и Милана