Upravljanje Internetom

Vladimir Radunović
DiploFoundation
vladar@diplomacy.edu

Jedna od brojnih definicija Interneta ukazuje na mrežu svih mreža. Sam pojam mreže
govori o nečemu struktuiranom, ali i decentralizovanom, sa brojnim ukrštanjima koji se
mogu manifestovati kao stepeni slobode kretanja paketa sa informacijom.

Čak i na osnovu poznavanja bazičnih načina za korišćenje Interneta lako se mogu uvideti
neke osobenosti ove „mreže mreža“:

ƒ sistem nije centralizovan, već je sve u krajevima - računarima: kako god da

menjaš strukturu i svojstva mreže, informacija će na kraju ipak stići do
odredišnog računara kroz bilo koji niz čvorova u nekoj od gotovo bezbroj
kombinacija;
ƒ informacija na Internetu je neuništiva i ponovo upotrebljiva: jednom kada neka
informacija „ode“ put Interneta, budite sigurni da je kopija sačunavana na bar
nekom od velikog broj čvorova (servera) kroz koje je prošla.

Oba svojstva zasnivaju se na specifičnom načinu funkcionisanja, a koji ćemo ukratko

kasnije analizirati. No, vredi prvo se ukratko podsetiti kako je Internet nastao, potom se
zapitati zašto ga treba regulisati, definisati šta1 su problemi i izazovi, ko je sve upleten u
priču i na koji način, kao i gde, tj. na kojim nivoima problemi postoje. Nakon toga
možemo da se fokusiramo na to kako rešiti probleme i koji su to mehanizmi na
raspolaganju, sa osvrtom na kada su, odnosno u kom periodu, određena rešenja moguća i
imaju smisla.

Kratka povest Interneta i upravljanja Internetom

DARPANet2 (Defense Advanced Research Projects Administration) bio je vojni program

Ministarstva odbrane Amerike s kraja šezdesetih godina prošlog veka, za umrežavanje
udaljenih vojnih centara robusnim sistemom dizajniranim tako da može da preživi i
nuklearni rat. Sama namena ove preteče Interneta podrazumevala je tehničko
„samoupravljanje“.

Osamdesetih godina Internet je već obuhvatio širu društvenu zajednicu sa raznih strana
sveta, i sve se više udaljavao od vojne prošlosti a približavao oazi kreativnosti i slobode
govora i delanja; ipak, s obzirom na zabavni karakter i mali broj korisnika, značaj

1
Metodologija ovog teksta bazirana je na pristupu koji je razvio Jovan Kurbalija, direktor
DiploFoundation. Ova metodologija je korišćena kao osnova za kurseve, istraživanja i publikacije u
periodu 1998 - 2006. Tekst je inspirsan booklet-om „Internet Governance“ (Jovan Kurbalija i Eduardo
Gelbstein) koji je izvorno objavljen na engleskom (2005) i preveden na 6 jezika.
2
Podrobno objašnjenje na Wikipedia vebu: http://en.wikipedia.org/wiki/ARPANET

1
Interneta je bio zanemarljiv te nije bilo ni uređenja ni uprave, niti velikih planova za
budućnost, već se funkcionalnost bazirala na tehnički izvedenom „samoupravljanju“.
Nije se mnogo promenilo ni 1986, kada je osnovan IETF (Internet Engineering Task
Force3), institucija koja je za cilj imala da vodi razvoj Interneta kroz kooperativnost i
odlučivanje na nivou konsenzusa, uz uključivanje velikog broja individualaca.

Stvar se usijava 1994. kada američka NSF (National Science Foundation) po prvi put u
igru uvodi predstavnike poslovnog sektora, izdajući licencu za upravljanje nazivima
Internet stranica (DNS, Domain Name System) privantoj kompaniji NSI. Tadašnja
Internet zajednica, koja je već brojala nezanemarljiv broj osoba, nije baš primila ovu
promenu bez potresa. Dolazi do uzburkanog perioda poznatog kao „DNS rat“, koji u
priču sve više uvodi i druge zainteresovane korporacije, ali i Vlade država, međunarodne
organizacije, pa potom neminovno i predstavnike nevladinog (NVO) sektora.

Američka Vlada 1998. godine „rešava“ spor osnivanjem nevladine institucije ICANN4
(Internet Corporation for Assigned Names and Numbers), ugovorom vezane za
Ministarstvo trgovine. U skladu sa razvojem, širenjem po svetu i porastom značaja
Interneta, sve više mešunarodnih korporacija i nevladinih organizacija želi uspostavljanje
pouzdanog sistema kontrole upravljanja Internetom, dok paralelno sa time raste
međunarodni pritisak za stavljanje Interneta pod „upravu“ neke internacionalne
organizacije, možda najpre pod postojeće Ujedinjene nacije.

Po zajedničkoj inicijativi predstavnika Švajcarske i Tunisa, a u koordinaciji sa

sekretarijatom Ujedinjenih nacija, dolazi do prvog svetskog samita o Internetu5, održanog
u Ženevi decembra 2003. godine. Ovaj samit ostao je upamćen po tome što su, po prvi
put u istoriji UN, pored predstavnika država masovno učešće ostvarili predstavnici
poslovnog sektora kroz brojne multinacionalne softverske i hardverske korporacije, kao i
predstavnici međunarodnih nevladinih organizacija koje se bave Internetom. Jasno je,
ipak, da je takva grandomanska zamisao na kraju ostala bez suštine, jer nije bilo jasno ni
ko zapravo diskutuje, a kamoli o čemu. Ipak, bio je ovo veliki korak napred po mnogim
pitanjima, a pre svega po tome što je stvoreno pozitivno okruženje sastavljeno od brojnih
aktera iz svih slojeva društva i sa svih krajeva sveta, a koji su se u Ženevi zapravo i
međusobno upoznali.

Radna grupa za Internet Ujedinjenih nacija6, osnovana dogovorom iz Ženeve, definisala

je radni prostor i pobrojala aktere, čime je pripremljena osnova za drugu fazu svetskog
samita, održanu u Tunisu novembra 2005. Iako je rezultirao usaglašenom Agendom i
Planom delovanja, Tuniski samit nije doneo ništa novo sem nastavka svetske priče o
upravljanju Internetom kroz sazivanje Foruma za upravljanje Internetom7 od strane
Ujedinjenih nacija. Imajući u vidu interes jednog broja učesnika samita da se svaka dalja
međunarodna priča zatvori, održavanje Foruma u Atini 30. oktobra 2006 ipak jeste veliki

3
Internet Engineering Task Force (www.ietf.org) je i danas vrlo uticajna organizacija
4
ICANN (www.icann.org) je i danas jedan od ključnih aktera o kome će kasnije biti više reči
5
WSIS, World Summit on Information Society (www.wsis.org)
6
WGIG, Working Group on Internet Governance (www.wgig.org)
7
Prvi domaćin IG Forum okupljanja biće Grča (www.intgovforum.org)

2
uspeh. Iako se cela priča kreće kornjačinim stopama u poređenju sa brzinom razvoja
Interneta, možda će kornjača jednom i uspeti da stigne zeca, a da to ne bude bez smisla.

Zašto

Prosto pitanje „zašto treba regulisati Internet?“ nameće još prostiji odgovor: „zbog
njegovog značaja“. Od perioda Internet zajednice gde je to bio samo medij za razmenu
ideja za ograničen broj i soj ljudi, Internet je pretpeo mnoge slavne i neslavne momente,
te se sada našao u situaciji da doslovce bude osnova savremenog društva, a pre svega
savremenog poslovanja. Milijarde dolara obrta elektronskog poslovanja i bankarstva
dovoljan su razlog da se više ništa ne sme prepuštati slučaju, a da ne pominjemo sve veću
moć komunikacija i informacija u modernom društvu.
Činjenice same govore: Internet koristi preko 1 milijarde ljudi širom sveta, a procenjeni
obrt elektronskog poslovanja je oko 150 milijardi dolara, sa tendencijom velikog rasta.

„Zašto bi popravljali ono što savršeno radi?“, često je pitanje na koje sledi kontrapitanje:
„a da li baš zaista sve radi?“: milioni spamova svakodnevno zakrčuju saobraćaj,
sajberkriminal nezaustavljivo cveta, dečju pornografiju je nemoguće suzbiti, slobode
govora nema baš na svim meridijanima Interneta, baš kao ni privatnosti, broj dostupnih
IP adresa odnosno brojeva nikako nije dovoljan ni za trenutne potrebe a kamoli za
projektovani i očekivani razvoj, digitalni jaz između razvijenih i nerazvijenih je sve veći,
a ekonomski model provajdinga je sve samo ne fer prema nerazvijenima... Nije sve tako
crno, naprotiv, ali problema ipak ima, i neko se mora organizovano suočiti sa njima. Čak
i da ih nema - ne valja čekati momenat da nastanu, jer tad već gubici mogu da budu
preveliki.

„I što onda ICANN ne ostane da rešava probleme?“. Veliki problem Interneta je njegova
osobina globalnog. Tako, zakonske mere na jednom delu kugle ni najmanje ne mogu da
spreče gomile spama koje u taj kraj stižu sa sasvim drugog kraja sveta gde čizma sajber
zakona nije kročila. Ni lokalna tehnička rešenja nisu svemoguća, a uz to su i prilično
skupa. Jasno je dakle da je potrebna globalna uigrana akcija i što širi konsenzus o saradnji
svih zainteresovanih učesnika. ICANN je svakako jedan od njih, i to vrlo bitan, ali na
žalost ne i dovoljan.

Internet je postao globalno javno dobro od ogromnog značaja za čovečansvo, poput mora
i okena ili svemira. Tako se mora i tretirati, uz regulisanje koje onemogućava zloupotrebe
a ostavlja dovoljno prostora za slobodu i kreativnost.

Šta

Na pitanje „šta treba regulisati?“ inžinjeri će odgovor bazirati na usaglašavanju standarda

i kontroli DNS baza, uvođenju IPv68 modela IP adresa i sigurnosti bazičnih 13 servera.
Iako je ovo viđenje problema upravljanja Internetom svakako ispravno, čini se da je

8
IPv6 predstavlja novi pristup tehničkoj strukturi IP adresa ali i sistemu distribucije. Ova tema vrlo je
aktuelna na svetskim forumima jer otvara niz novih mogućnosti za rešavanje postojećih problema ali i za
dalji razvoj Interneta. IPv6 Forum (www.ipv6forum.com) jedan je od važnih promotera IPv6 pristupa.

3
potrebno mnogo šire gledište jer je uticaj Interneta na društvo daleko širi. Pravnici bi se
zato založili za regulaciju sajberkriminala i spama, ali i za zaštitu intelektualne svojine i
privatnosti, a ekonomisti bi pod upravljanje Internetom neminovno uključili regulativu
elektronske trgovine i bankarstva i problematiku zaštite digitalnog potpisa...

Očigledno je da postoji mnogo pogleda na sam pojam upravljanja Internetom, te nije ni

čudno što je WGIG radio gotovo dve godine samo na pokušaju uokvirivanja sadržaja za
dalju diskusiju.

Jedna od dobro prihvaćenih i konceptualno jasnih kategorizacija problematike jeste

podela na 5 oblasti koju koristi DiploFoundation9:

1) Infrastruktura Interneta i standardi

Uže shvatanje upravljanja Internetom obuhvata samo ovu oblast, odnosno tri sloja
standardizacije od važnosti:

i) telekom infrastruktura: na dnu strukture su sami mediji prenosnici paketa

informacija i prateća oprema, te je važna regulacija prava i obaveza kao i
korišćenih standarda
ii) tehnicki standardi: kako se ceo Internet zasniva na prosleđivanju digitalnih paketa
sa informacijama, neophodno je precizno usaglasiti jezik, odnosno protokole,
kojim uređaji međusobno komuniciraju (TCP/IP komunikacioni protokol, DNS
sistem prevođenja čitljivih adresa u IP brojeve, IP numeracija i raspodela...)
iii) standardi aplikacija: na vrhu je sloj aplikacija koji uspostavlja vezu između
mašine i korisnika, i čini Informaciju korisnom (HTML jezik, XML kodovanje...)

Nešto šire shvatanje upravljanja Internetom raščlanjuje ove slojeve i uvodi još niz
značajnih tehničkih pitanja.

ƒ Telekom infrastruktura
Obuhvata standardizaciju korišćenih prenosnih medija10 i uređaja, ekonomske i
tehničke pristupe liberalizaciji tržišta telekomunikacionih usluga, problematiku
„poslednje milje“ odnosno povezivanja nedostpunih korisnika na najlakši način,
uvođenje IXP (Internet eXchange Points) regionalnih Internet konekcija kako se
lokalni saobraćaj ne bi bespotrebno kretao međunarodnim ili međuregionalnim
putevima...

ƒ Transport Control Protocol/Internet Protocol (TCP/IP)

TCP/IP je protokol koji je u osnovi Interneta i modernih komunikacija, a bazira se
na seckanju informacije na segmente i pakovanju segmenata u neku vrstu

9
Iako je u pitanju nevladina organizacija, zahvaljujući dugom i ozbiljnom proaktivnom bavljenju ovom
problematikom DiploFoundation je uspela da stekne renome na internacionalnoj IG sceni. Knjižica o IG
(www.diplomacy.edu/isl/ig) prihvaćena je kao ozbiljno štivo za uvod u ovu problematiku.
10
Ovo se najvećim delom odnosi na bežične komunikacije, jer je su frekvencije koje ih određuju ograničen
resurs, za razliku od kablova bilo koje vrste kojih može biti onoliko koliko ima sredstava.

4
 digitalnih koverata sa naznačenim pošiljaocem i odrednicom, kao i numeracijom
segmenta. Na taj način postaje nebitno kojim će putem paket stići kroz mrežu na
odredište - odredišni računar će sam sklopiti početnu informaciju iz sakupljenih
paketa. TCP/IP komunikacioni protokol je zaslužan za potpunu
decentralizovanost mreže, zbog čega je moguće mrežu unapređivati razvojem i
izmenom krajnjih tačaka - korisničkih tehnologija - a ne celokupne već postojeće
mreže.
Bitan segment TCP/IP protokola jesu IP adrese, odnosno jednoznačni brojevi
dodeljeni svakom javnom korisniku. Dodela IP adresa je zapravo jedan od izvora
prihoda na Internetu, jer se posedovanje IP adrese plaća provajderima, koji
segmente adresa otkupljuju od Regionalnih Internet Registara (RIR).
Postojeća verzija IP adresa od 4 segmenta od po 8 bita zadovoljavala je
nekadašnje potrebe Interneta, ali je danas deficit IP adresa više nego izražen i
problematičan. Prelazna rešenja poput NAT protokola koji omogućava skrivanje
više računara iza jedne IP adrese mogu biti samo privremena, pa bi uvođenje IPv6
adresa sa 6 segmenata od po 8 bita bilo pravo dugotrajno rešenje koje nudi preko
4,3·1020 adresa. No, iako tehnički prelezak sa starog na novi sistem nije previše
zahtevan, postoji izvesan otpor velikih provajdera implementaciji, a raznorazni
izgovori ostavljaju ogoljenu činjenicu da je svaki deficit finansijski isplativ ako se
zloupotrebi...

ƒ Domain Name System (DNS)

Bilo bi prilično zanovetno pamtiti broj Google servera svaki put kad se on poziva.
Radi lakšeg korišćenja uveden je DNS sistem intuitivnih imena poput
www.google.com, kao i posebne mašine - DNS serveri - sa zadatkom da svaki naš
poziv putem imena prevede u IP broj koji stoji iza tog imena.
DNS adrese sastoje se od nekoliko segmenata, od kojih je najbitniji onaj
poslednji, koji se naziva Top Level Domain (TLD) i nalazi se u dva oblika:
A] Generički (gTLD): trenutno su u igri .com, .edu, .gov, .mil, .org, .net, .int,
.biz, .info, .name, .pro, .museum, .aero i .coop, a u planu su u neki drugi
B] Country Code (ccTLD): kodovi zemalja koji su istovetni međunarodno
priznatim kodovima, poput .yu, .uk, .cn i slično.
Adrese na pojedinim domenima se prodaju, a pravo prodaje i raspodele gTLD
imaju kompanije i organizacije sa kojima ICANN, kao ovlašćeno telo od strane
Ministarstva trgovine SAD, potpiše ugovor o saradnji. Lista dozvoljenih ccTLD
određuje se po jasnim pravilima u okviru nekolikih internacionalnih komiteta
ICANN, ali je sama nadležnost nad izdavanjem ovih adresa pod pojedinim
državnim domenima na najluđim mogućim pozicijama (što je posledica njihove
akreditacije u danima nerazvijenog Interneta): od akademskih institucija,
privatnih kompanija ili čak pojedinaca do centara u susednim državama ili je čak
ponegde u nepoznatim rukama.
Oko proširivanja liste gTLD se, opet, vodi široka polemika u i van ICANN: da li
uvoditi .xxx, .kids i slične domene, kako zaštititi trademark velikih korporacija u
slučaju uvećanja liste gTLD, i slično.

5
ƒ Bazični (Root) Serveri
Lista postojećih TLD i njihova veza sa određenim IP adresama postoji u 13
istovetnih kopija na takozvanim Root Zone serverima. Teoretski gledano, u
slučaju disfunkcije ovih servera, Internet bi stao. No, tehnički gledano, sistem je
mnogo bezbedniji jer se baza periodično replicira na još 80 takozvanih Anycast
servera širom sveta. Pa ipak, sama root zone osobina i značaj ovih 13 servera
izazivaju velike političke i tehniče polemike od kada je Interneta. Naime, izmene
u root zone fajlu vrše se, nakon zahteva ICANN i odobrenja Ministarstva trgovine
SAD, od strane američke korporacije Verisign. Glavni Master Root Zone Server
na kome se vrše izmene nalazi se, kao i još 9 drugih servera, u Americi. Teorijska
mogućnost da Amerika samostalno izmeni root zone fajl brine mnoge države, te
su učestali zahtevi za internacionalizacijom ovog sistema i procedure.

ƒ Internet Service Providers (ISPs)

Internet do krajnjih korisnika stiže preko lokalnih Internet provajdera, koji su pak
povezani na veće lokalne a ovi na još veće regionalne provajdere. Provajderi
naplaćuju korišćenje IP adresa, DNS adresa (odnosno adresa na određenim
domenima), kao i protok podataka kroz njihovu mrežu. Kako liberalizacija
telekomunikacionog tržišta utiče na razvoj ISP, koja su prava, obaveze i
odgovornosti ISP vezano za kontrolu sadržaja ali i zaštitu privatnosti svojih
korisnika, da li ISP smeju samostalno da formiraju cene usluga... samo su neka od
bitnih pitanja vazana za ove važne čvorove mreže.

ƒ Internet Bandwidth Providers (IBPs)

ISP predstavljaju treći stepen u hijerarhiji provajdinga, poznat kao Tier 3. Iznad
njih nalazi se stepen regionalnih i državnih provajdera, poznat kao Tier 2. Na
samom vrhu su najveće kompanije, Tier 1, koje zapravo drže samu kičmu
Interneta jer su u ovoj kategoriji najveći telekomunikacioni operateri koji
poseduju većinu telekomunikacione infrastrukture. Sama vrhunska pozicija Tier 1
provajdera i mogućnost da utiču na veliki broj korisnika Interneta daje ovakvim
IBP izuzetnu moć i monopol, koji se neretko zloupotrebljava jednostranim
akcijama prema manjim provajderima ili manipulacijom cenama i uslugama.

ƒ Ekonomski model Internet povezanosti

Ko zapravo plaća Internet? Paradoksalno je da najnerazvijenije zemlje imaju
najveću cenu Interneta, jer moraju da pokriju nekoliko slojeva „ugradnje“
lokalnih, regionalnih te potom svetskih provajdera. Nedostatak razvijene
infrastrukture i regionalnih IXP čvorišta takođe podiže cenu Interneta u
nerazvijenim delovima sveta. Postojeći ekonomski model Interneta stoga je
izuzetno vruća tema o kojoj se naveliko diskutuje širom sveta. Čak i IBP imaju
interesa da se zemljama u razvoju omogući povoljnije korišćenje Interneta kako bi
opšti nivo korišćenja porastao...

6
 ƒ Veb standardi
World Wide Web predstavlja jednu od sigurno najpoznatijih formi korišćenja
Interneta. Razvoj www platforme i sinhronizacija novih softverskih dostignuća u
ovom segmentu je od izuzetne važnosti.

ƒ Open Source
Pitanje „štaje u kutiji?“ najčešće je upućivano Microsoft korporaciji zbog
kompajliranog sofvera koji ne omogućava uvid u sam softverski kôd. Takođe,
kompajlirani programi ne omogućavaju izmene i prilagođavanje paketa
korisničkim potrebama. Pojavom Open Source programa odnosno otvorenog koda
Internet je dobio gotovo besplatna prilagodljiva rešenja koja su najčešće viđena
kao alternativa skupom licenciranom softveru. Otvoreni kôd predstavlja jak
oslonac razvoju Interneta u nerazvijenim zemljama, i bolan „prst u oko“ velikim
svetskim korporacijama. I dok se neke korporacije svim metodama bore za
eliminaciju softvera otvorenog koda metodama povlašćenih cena i kompromisnih
rešenja, neke druge, poput IBM, na velika vrata uvode otvoreni kôd kao sastavni
deo svojih najnovijih ponuda.

ƒ Konvergencija tehnologija
Opšti je tehnološki trend konvergencije raznoraznih uređaja i sistema kako bi
skoro sva tehnika bila međusobno kompatibilna i mogla komunicirati i
„sarađivati“. Kovergencija se može opisati integracijom Internet,
telekomunikacionih i multimedijalnih servisa, a primeri su vidljivi u sve većem
broju multifunkcionalnih mobilnih uređaja koji funkciju komunikacija baziraju na
IP (VoIP11), a uspešno integrišu kamere i muzičke plejere, kao i televiziju
(HDTV), uz mogućnost kablovskog i bežičnog povezivanja sa brojnim drugim
uređajima u okolini.

ƒ Sigurnost
Presretanje podataka, virusi, spyware, krađa identiteta, lažno predstavljanje,
sajber-kriminal i sajber-terorizam... Termini koji možda i najbolje opisuju
probleme oko kojih se cela Internet zajednica može najlakše ujediniti.

ƒ Enkripcija podataka
Enkripcija ili šifrovanje podataka predstavlja način zaštite komunikacija i
podataka, ali u isto vreme i pretnju sajber-terorizmom zbog nemogućnosti
državnih organa da prate elektronski saobraćaj po potrebi. Veliki broj dostupnih
softverskih paketa za ličnu enkripciju trn je u oku Vladama zemalja, koje teže da
omoguće praćenje željenih komunikacija po potrebi, ali i nailaze na veliki otpor
nevladinog sektora.

11
VoIP je skraćenica za Voice over IP servise koji omogućavaju prenos glasa u vidu digitalnih paketa kroz
postojeće IP mreže. VoIP, zbog svoje konvergencije i znatno niže cene u odnosu na konvencionalnu
telefoniju, uzima primat i postaje vruća tema telekomunikacionih diskusija danas.

7
 ƒ Spam
Neželjena pošta ili spam je nusprodukt Interneta sa kojim se svakodnevno sreće
skoro svaki korisnik Interneta. Sem ugrožavanja privatnosti i uzimanja
dragocenog radnog vremena i prostora u Inbox-u korisnika, spam zapravo čini i
mnogo vežu štetu: ogroman broj spam poruka zagušuje svetsku mrežu i čini
nepotreban protok koji plaćaju baš oni koji ovakve poruke najmanje žele. S
obzirom da spam dolazi sa najrazličitijih lokacija, količina spama koje primaju
razvijene i nerazvijene zemlje se ne razlikuje, ali je zato cena koju zbog spama
plaćaju zemlje u razvoju veća i zbog generalno veće cene Interneta ali i zbog
nižeg standarda i platežne moći.
Spam je možda najbolji primer globalnog problema na Internetu, jer se ne može
rešiti lokalnom legislativom usled nemogućnosti primene mera na servere i
pojedince u drugim zemljama. Takođe, tehničko rešenje u vidu softverskih filtera
na korisničkom nivou može donekle pomoći u otklanjanju stresa, ali spam i dalje
nastavlja da kruži i proizvodi troškove.

2) Internet Pravo

Iako su destruktivne pojave na Internetu vrlo nalik poznatim prestupima u pravom svetu,
problem globalnog velika je prepreka za jednostavnu primenu postojećeg zakonodavstva
na Internet. Čak i postojanje dobrih i usklađenih zakona u većini zemalja sveta, a što je
trenutno daleko od istine, ne bi potpuno rešilo problem jer se putem Interneta kriminal
može vršiti i iz sasvim udaljene zemlje koja nema uređene pravne okvire. Mogućnost
lociranja, hvatanja, procesuiranja i osuđivanja prestupnika je relativno mala, pa je i
sajber-kriminal na dosta visokom nivou.

ƒ Pravni mehanizmi
Internet je previše kompleksna tvorevina da bi se bilo koji pojedinačan pristup
uspešno primenio. Stoga je potrebna kombinacija postojećih i novih, specifičnih,
mehanizama: zakonodavstvo, društvene norme, tehnička i društvena
samoregulacija, sudska nadležnost, međunarodna regulativa i drugo.

ƒ Jurizdikcija i arbitracija
Koji sud je nadležan? Regulativa koje zemlje se primenjuje? Kako primeniti
sudske odluke? Pitanje jurizdikcije nad Internet prestupima zahteva što brže
definisanje, a mora se bazirati na već postojećim mehanizmima poput državne
jurizdikcije nad svojom teritorijom, građanima i slučajevima koji utiču na njih, u
kombinaciji sa specifičnostima sajber-prostora.
Arbitracija je vrlo čest oblik bržeg rešavanja međusobnih sporova u poslovnom
svetu, pa je poželjna i česta i na Internetu.

ƒ Intelektualna svojina (trademarks, copyright, patenti)

Jedna od najkompleksnijih i najbitnijih oblasti upravljanja Internetom jeste zaštita
ideja i znanja. Protok informacija Internetom je tehnički potpuno slobodan, a
digitalne informacije se jednostavno umnožavaju i distribuiraju. Predstavnici

8
 poslovnog sektora, pre svega softverska industrija i industrija zabave, na sve
načine teže da osiguraju svoja prava na zaštitu intelektualne svojine - kroz
tehnološke inovacije (tehničke zaštite medija i fajlova), pravnu regulativu, ali i
diplomatske i političke uticaje pre svega na zemlje u razvoju gde zakonodavstvo
nije na zadovoljavajućem stepenu razvoja. Poznati su brojni primeri pravnih
sporova sa velikim novčanim kompenzacijama, poput preprodaje domena
brendiranih korporacija i pojedinaca, slučaja „Napster“ za razmenu muzičkih
fajlova, slučaja „DVD Džona“ i razbijanja tehničke zaštite DVD medija...

ƒ Sajber-kriminal
Potrebno je jasno definisati koje se radnje svrstavaju u sajber-kriminal, koji
dokazi se mogu upotrebljavati, kako locirati i procesuirati prestupnike...

ƒ Digitalni potpis
Postojanje jedinstvenog i zaštićenog digitalnog potpisa glavni je preduslov za
dobru autentikaciju korisnika Interneta, što je od velikog značaja pre svega za
elektronsko poštovanje, ali i zakonodavstvo.

ƒ Prava radnika
Internet je doveo do novih radnih mesta12 koja, zbog svog profila, odstupaju od
konvencionalnih odlika tipa radnog vremena, opisa posla, stresa, kontrole radnika
i drugo.

ƒ Privatnost i zaštita podataka

Jedna od najkontroverznijih tema kojom se naširoko bave brojne nevladine
organizacije, traži kompromis između sigurnosti, pre svega državne, i osnovnog
ljudskog prava na privatnost. Gde je granica državne kontrole ličnih prepiski, da li
šefovi imaju pravo da kontrolišu kompletan sadržaj na disku radnika, da li
Internet provajderi i onlajn prodavnice imaju pravo/obavezu da čuvaju spiskove
kupaca i kupljenih artikala, kome su dužni da ih pokažu i u kojim situacijama...

3) e-Ekonomija

Elektronsko poslovanje i finansijski obrt u najvećoj meri je podiglo značaj Interneta u

protekloj deceniji. Iako je u korelaciji sa pravnim sistemom, ova problematika ima i
specifična pitanja koja zahtevaju uređenje. Previše fleksibilno uređenje može dovesti do
zloupotreba i prevara, a previše rigidno uređenje može nepotrebno opteretiti male
kompanije u razvoju i sprečiti pozitivnu promociju elektronskog poslovanja.

ƒ Elektronsko poslovanje
Onlajn knižare poput Amazon.com, naručivanje svih vrsta artikala, od igle do
lokomotive, kupovina karata za koncerte i utakmice putem Interneta, pa čak i

12
Skorašnja pojava Farming-a je radikalan primer: desetine klinaca zaposleno je da igra onlajn igrice i
ubija virtuelne zveri, skupljajući tako virtuelni novac u igrici, koji njihov „gazda“ od krvi i mesa potom
prodaje za prave pare lenjim belosvetskim igračima putem mnogobrojnih onlajn foruma...

9
 najnoviji oblici poslovanja poput farming-a predstavljaju popuno novo tržište
roba i usluga u kome postojeća regulativa nije uvek primenljiva.

ƒ Zaštita prava potrošača

Prava potrošača obuhvataju ne samo zaštitu privatnosti i ličnih podataka već i
prava na reklamacije, pa i tužbe, protiv nesavesnih prodavaca koji su najčešće
miljama daleko, zaštićeni brojnim državnim granicama.

ƒ Porezi i carine
Kome Amazon.com treba da plaća poreze, ako ima kupce sa svih meridijana? Za
koje proizvode i na kojim meridijanima je potrebno plaćati carinu, i kome se ta
carina plaća? Kako sprečiti zloupotrebu i kako procesuirati prestupnike?

ƒ Elektronsko plaćanje: e-bankarstvo i e-novac

Novac sve više postaje virtuelan, kartice i čipovi obavljaju plaćanje, te se
transakcije prate kroz bankarske logove i digitalne podatke. Pronevere su više
nego moguće ako jasan sistem kontrole i odgovornosti nije prisutan.

4) Razvoj

Razvoj, a pre svega digitalni jaz, jedna je od najčešćih tema svih konferencija i samita
vezanih za Internet - kako zbog svoje velike i očigledne prisutnosti, tako i zbog
pogodnosti teme kao „zajedničkog imenitelja“ oko koga će se svi lako složiti, u većini
slučajeva samo deklarativno13.

ƒ Digitalni jaz

Pojam digitalnog jaza najčešće se povezuje za razliku između tehnološki

naprednog „zapada“ ili „severa“ i nerazvijenog „istoka“ ili „juga“. Ovakvo
shvatanje problema je vrlo uprošćeno i nezadovoljavajuće, jer se svodi na puku
geografiju. Digitalni jaz, zapravo, jednako postoji i u okviru jedne zemlje -
razvijene ili nerazvijene, između slojeva društva, populacije različitih uzrasta,
između polova, kao i među raznim profesijama...
Možda je zato bolje definisati digitalni jaz kao razliku između onih koji imaju i
onih koji nemaju, ali ne samo mogućnost da koriste informaciono-komunikacione
tehnologije (IKT) nego i svest o značaju IKT za društvo i njih same. Problem u
nedostatku svesti o potencijalima IKT i mogućoj koristi za svakog građanina je
globalan, ali je ipak izraženiji u zemljama u razvoju gde postoje realno ili samo
naizgled primarnije brige.

13
Tako je na primer propao pokušaj osnivanja Fonda za digitalnu solidarnost tokom WSIS jer su razvijene
zemlje bile protiv takve vrste investicija, dajući prioritet direktnim finansijski investicijama (koje se,
lihvarski gledano, na duže staze mnogostruko vraćaju)...

10
 Uloga IKT i Interneta u nekomercijalnim delatnostima, poput obrazovanja,
zdravstva ili pukog informisanja, nije dovoljno popularizovana pa „običan svet“
nove tehnologije doživljava kao čist luksuz. Pride, nemogućnost da se priušte i
najosnovniji paketi u nerazvijenim zemljama dodatno produbljuju postojeći jaz:
nerazvijena infrastruktura, nedostatak kompjutera za nekomercijalne potrebe,
besmisleno veliki troškovi krajnjeg Interneta za korisnike zemalja u razvoju...

ƒ Sveopšta dostupnost14
Vrlo je često korišćenje ovog pojma u preambulama brojnih međunarodnih
dokumenata, ali je investiranje razvijenih zemalja u realizaciju ovog
milenijumskog cilja u Internet sferi minimalno. Postavljanje sveopšte dostupnosti
kao cilj, međutim, može biti i bitna ekonomska i pravna smernica za strategiju
razvoja društva, kao šro je to bilo u SAD.

ƒ Strategije za premošćenje digitalnog jaza

Postoji više dobrih pristupa koji se, na žalost, retko sprovode u praksi. Pomenimo
samo osnovne:
a) Razvoj telekomunikacione i Internet infrastrukture - investicije u istraživanja i
korišćenje novih tehnologija, pre svega bežičnog povezivanja na velike
daljine, kao i finansijka podrška širenju postojeće kablovske infrastrukture
b) Regulisanje tržišta telekomunikacija - demonopolizacija telekomunikacionog
tržišta i komercijalno otvaranje za konkurenciju uz prateću regulativu
c) Finansijska podrška - direktne donacije u sektorima koji neće doneti profit,
pre svega u vidu nabavke velikog broja računara i mrežnih uređaja za krajnje
korisnike, škole, bolnice i druge neprofitne ustanove15
d) Društveni aspekt - podizanje nivoa svesti o značaju Interneta i pratećih
tehnologija i edukacija širih grupa stanovništva kako da koristi IKT
e) Redukcija spama - rešavanje globalnog problema spama te smanjenje
neželjenog saobraćaja

5) Društvene i kulturne pojave

Ova kategorija često je zanemarena u moru drugih naizgled značajnijih tema poput prava
ili ekonomije. Zaboravlja se, međutim, da je Internet svojom pojavom i razvojem
drastično izmenio samo društvo, navike i odlike - lokalni jezici bivaju zamenjeni gotovo
isključivo engleskim, nova radna mesta sa najneverovatnijim karakteristikama se
otvaraju, deca uče kroz igrice, koncept privatnosti se radikalno menja kroz hiljade ličnih
stranica dostupnih svetu, informacija postaje besplatna i svima dostupna u vremenu reda
sekundi...

14
Još uvek nije usaglašen prevod engleskih pojmova na srpski, te se autor osmelio da i sam ponudi neke
formulacije, u ovom slučaju prevod pojma Universal Access
15
Interesantna je inicijativa „One Laptop per Child“ (http://laptop.org/) Nikolasa Negropontea i američkog
MIT instituta koja daje idejno rešenje i nudi proizvodnju laptopova za 100 dolara po komadu. Ovi
laptopovi sasvim zadovoljavajućih bazičnih performansi neće biti u prodaji, već će biti deljeni deci kroz
velike inicijative Vlada zemalja u razvoju.

11
 ƒ Kontrola sadržaja16
Veoma važan segment problematike upravljanja Internetom najčešće se odnosi na
pozitivnu restrikciju nepoželjnog sadržaja, poput nacizma ili dečije pornografije.
Definicija „nepoželjnog sadržaja“, međutim, ima bar koliko i Vlada svetskih
država, te se neke, često nazivane nedemokratkske, opredeljuju da filtriraju
sadržaj i po političkoj osnovi. Različita shvatanja ovog pojma dovela su i do
nekoliko velikih međunarodnih sporova, među kojima je najpoznatiji slučaj kada
je Yahoo uključio američku stranicu sa nacističkim sadržajem na listu pretrage
koja je obavljena u Francuskoj, a u kojoj je takav sadržaj zabranjen... Naravno,
treba napomenuti da je posle 11. septembra 2001 interesovanje za ovu tematiku
naglo skočilo, i još ne izbija iz žiže diskusija.

ƒ Ljudska prava
Gde je kontrola sadržaja tu se neminovno javlja i problem ugroženih ljudskih
prava slobode govora i prava na informaciju. Ako tome pridodamo pravo na
privatnost, prava radnika koji rade poslove na Internetu, prava dece da ne naleću
svugde na pornografiju, i drugo, jasno je da ovaj problem, iako povezan sa drugim
oblastima, treba da bude uključen u analizu.

ƒ Multijezičnost i kulturna raznolikost

Mali kinez iz predgrađa Šangaja i makedonski seljak iz okoline Bitole biće
jednako onemogućeni da koriste nove tehnologije jer ne znaju ni reč engleskog.
Svakako bi im lakše bilo da mogu i u polju za adresu svog browser-a da upisuju
kineko pismo ili ćirilicu... Sve veća upotreba engleskog jezika i uticaj zapadne
onlajn kulture gotovo da je prihvaćen kao neminovan. Skorašnje aktivnije
uključenje brojnih zemalja u razvoju širom sveta u diskusiju oko upravljanja
Internetom pokrenulo je priču o multijezičnosti, te se sve češće čuje pominjanje
iDNS termina - sistema koji bi internacionalne adrese na bilo kom svetskom
jeziku i pismu prevodio u jedinstvene latiničke nazive (makar besmislene), a DNS
potom prevodio u IP brojeve... IETF i ICANN intenzivno rade na usavršavanju
takvog rešenja.

ƒ Obrazovanje
Internet je otvorio mnogobrojne nove mogućnosti obrazovanja na daljinu uz
gotovo neograničen pristup najraznovrsnijim informacijama. Onlajn edukacija
polako biva uvršćena i u mnoge svetske univerzitetske programe, a specijalne
naučne grane bave se izučavanjem metoda i posledica učenja na daljinu,
standardizacijom i proverom kvaliteta.

ƒ Internet kao javno dobro

Internet je de fakto postao opšte javno dobro, i ne sme se više posmatrati
parcijalno. Stoga bi regulativa o morima ili o kosmosu mogli biti dobra analogija
kako posmatrati i regulisati Internet.

16
Originalni termin „Content Control“ sve češće se zamenjuje politički korektnijim terminom „Content
Policy“. Autor se međutim ipak radije opredeljuje za ovaj politički manje korektan ali istini bliži termin.

12
Ko

Ulaskom predstavnika privatnog i civilnog sektora u priču o upravljanju Internetom, čime

je uspostavljen takozvani multistakeholder pristup, lepeza igrača koji učestvuju u procesu
je postala gotovo nepregledna. Izdvojićemo ukratko samo najčešće pominjane aktere,
izostavljajući pritom niz uticajnih i nimalo marginalnih imena.

I. Nezavisne institucije

Ova kategorija verovatno je najčudnija, ali je i neophodna kako bi se prikazale

nekolike ključne organizacije u samoj osnovi funkcionisanja Interneta. Svakako
da su mnoge od njih i profitne i indirektno zavisne od mnogih drugih igrača, ali se
ipak izdvajaju iz mora drugih po svom značaju i ulozi.
ƒ ICANN - Internet Corporation for Asigned Names and Numbers
(www.icann.org) je kompanija pod ugovorom sa američkom Vladom, koja
de fakto upravlja Internetom u tehničkom smislu: dodeljuje IP brojeve17
Regionalnim Internet Registrijima, odlučuje o TLD i domenima, radi sa
root zone fajlom i serverima... No, iako sama organizacija zapošljava
svega pedesetak ljudi kao administrativno i tehničko osoblje, odluke
donose internacionalni komiteti sastavljeni od predstavnika mnogih
međunarodnih organizacija iz brojnih zemalja širom sveta, sa posebnim
naglaskom na zemlje u razvoju. I sam Upravni odbor ICANN ima samo 3
člana iz Amerike, dok je 12 članova iz drugih zemalja. Na taj način
ICANN zapravo već funkcioniše kao internacionalno telo, u kome
Amerika ima samo deo „poluga vlasti“. No, činjenica da ključne odluke i
dalje odobrava samo i jedino američko Ministartsvo trgovine u velikoj
meri krnji istinski internacionalni karakter ICANN.

ƒ RIR odnosno Regionalni Internet Registri su organizacije koje se nalaze

jedan nivo ispod ICANN, i koje dalje preraspodeljuju (zapravo
preprodaju) blokove IP adresa većim regionalnim Internet provajderima.
Trenutno postoji 5 regionalnih registara: ARIN (Severna Amerika,
www.arin.net), LACNIC (Južna Amerika i Karibi, http://lacnic.net/en/),
RIPE NCC (Evropa i Bliski Istok, www.ripe.net), APNIC (Azija-Pacifik,
www.apnic.net) i AfriNIC (Afrika, www.afrinic.net).

ƒ IETF - Internet Engineering Task Force (www.ietf.org) je organizacija

nastala još 1986, a i danas je jedan od najbitnijih nezavisnih igrača koji
okuplja inžinjere i fokusira rad uglavnom na standarde vezane za TCP/IP
protokol, mada se sve više bavi i drugim bitnim tehničkim standardima.

ƒ IEEE - Institute of Electrical and Electronic Engineers (www.ieee.org) je

profesionalna odnosno strukovna organizacija koja se usko bavi

17
IANA (Internet Asigned Numbers Authority) je organizacija pod ICANN zadužena konkretno za
raspodelu blokova IP adresa Regionalnim Internet Registrima.

13
 izučavanjem tehničkih standarda vezanih za infrastrukturu, sa fokusom na
kablovske i bežične komunikacije. Sama mogućnost da utiče na korišćene
standarde ovoj i sličnim organizacijama profesionalaca daje priličnu moć.

II. Međunarodne organizacije

Pored velikih organizacija poput UN, u igri su i mnoge „sitnije“ organizacije pod
okriljem velikih, koje se bave uskostručnim oblastima u kojima su već
akreditovane.

ƒ ITU - International Telecommunication Union (www.itu.int) je najstarija,

najjača i, na neki način, najlegitimnija međunarodna organizacija koja se
bavi postavljanjem standarda Interneta. Iako je monopol ITU na tehničke
standarde nestao pojavom IEEE, IETF i drugih renomiranih inžinjerskih
organizacija, činjenica da je ITU specijalizovana agencija Ujedinjenih
nacija i dalje joj daje moć i uticaj na međunarodnoj sceni. ITU se,
međutim, sem tehničkim standardima naširoko bavi i standardima
regulative telekomunikacionog tržišta i drugih bitnih pitanja.

ƒ Na polju Internet prava vrlo su aktivni OECD - Organisation for

Economic Co-operation and Development (www.oecd.org), CoE - Council
of Europe (www.coe.int), a posebno WIPO - World Intellectual Property
Organization (www.wipo.int). OECD i CoE takođe su vrlo aktivni na
polju zaštite ljudskih prava, prevashodno privatnosti, te su njihove
preporuke i smernice vrlo često referencirane i citirane.

ƒ Svetska banka (www.worldbank.org) i UNDP - United Nations

Development Programme (www.undp.org) vodeće su organizacije koje
pomažu nerazvijeni svet kroz direktne finansijske investicije, prvenstveno
u oblasti poboljšanja telekomunikacione infrastrukture. Pored njih,
UNESCO - United Nations Educational, Scientific and Cultural
Organization (www.unesco.org) je prisutna u zemljama u razvoju sa
programima društvenog karaktera, najčešće na polju obrazovanja i širenja
svesti o značaju tehnologija.

ƒ WTO - World Traiding Organisation (www.wto.org) vodeća je institucija

na polju regulative i standardizacije u oblasti elektronskog poslovanja, kao
i liberalizacije tržišta telekomunikacija, prava intelektualne svojine i nekih
oblasti razvoja. UNCTAD - United Nations Conference on Trade and
Development (www.unctad.org) i UN ICT Task Force
(www.unicttaskforce.org) aktivno se bave razvojem elektronskog
poslovanja i capacity building inicijativama, dok su pred poslovnim
sektorom najpre prihvaćene ICC - International Chamber of Commerce
(www.iccwbo.org) i GBDe - Global Business Dialogue on Electronic
Commerce (www.gbde.org) koja okuplja veliki broj gigantskih
korporacija. Sem globalnih aktivne su i regionalne organizacije koje se

14
 bave problematikom elektronskog poslovanja, poput azijske APEC - Asia-
Pacific Economic Co-operation (www.apec.org).

III. Predstavnici država

Najlegitimniji među jednako legitimnim akterima podeljeni su, kao i uvek, u

brojne diplomatske i političke tabore. Predstavici velikih ekonomskih sila,
uključujući i EU, uglavnom se ujedinjeno bore protiv direktnog UN uticaja na
upravljanje Internetom, mada ipak (sa izuzetkom Amerike) podržavaju reformu i
internacionalizaciju postojećeg sistema. Zaštitu intelektualne svojine u zemljama
trećeg sveta traže na sva zvona, a za uzvrat nude pomoći za premošćenje
digitalnog jaza. Ovu pomoć oberučke prihvataju grupe zemalja u razvoju,
predvođene Brazilom, Kinom i Indijom, ali se ne zadovoljavaju samo time već
otvoreno traže reformu sistema tehničkog upravljanja i zamenu ICANN
novoosnivanom organizacijom pod okriljem UN. Ostale teme koriste se sve više
kao dodatni aduti za razmenu pri većim kompromisnim rešenjima.

IV. Poslovni sektor

Brojne svetske softverske i harverske korporacije i asocijacije uglavnom sebično

čuvaju interese svojih članova, nudeći pomoć u razvoju u zamenu za zaštitu
intelektualne svojine i demonopolizaciju tržišta u nerazvijenim zemljama sa
velikim potencijalnim tržištem, kao i prihvatanje njihovih tehnloških rešenja kao
standarda. Ostali sitniji činioci poput društvenih i kulturnih aspekata, pa neretko i
samih detalja vezano za tehničko upravljanje Internetom, mahom su im
neinteresantni.

ƒ BSA - Business Software Alliance (www.bsa.org) je jedan od najjačih

igrača ispred poslovnog sektora, i okuplja brojne svetske proizvođače
softvera i harvera, prevashodno u borbi za zaštitu intelektualne svojine.
Članice BSA su između ostalih Adobe, Apple, Autodesk, Borland, Cisco
Systems, Dell, HP, IBM, Intel, McAfee, Microsoft, Symantec, i mnogi
drugi.

ƒ ASTA - Anti-Spam Technical Alliance je primer udruživanja kompanija

radi rešavanja jednog gorućeg problema: 6 vodećih svetskih kompanija
koje pružaju email usluge (Yahoo, AOL, British Telecomm, Comcast,
EarthLink i Microsoft) godinu dana su zajedno radili na pisanju predloga
za tehnološki i regulatorni pristup sprečavanju spama18, i nastavljaju sa
kooperacijom.

ƒ Postoje brojni pokreti i organizacije za promociju otvorenog koda, poput

Open Source Initiative (www.opensource.org). Kako otvoreni kôd nije
samo softverska industrijska grana već i mnogo širi koncept digitalnog

18
“Technology and Policy Proposal” (http://docs.yahoo.com/docs/pr/pdf/asta_soi.pdf)

15
 stvaranja, organizacije koje deluju na ovom polju su i korporacije, i
nevladine organizacije, i pokreti...

V. Nevladin sektor

Najbrojnija armija interesenata dolazi iz redova nevladinih organizacija, ali i

medija i akademskih institucija. Štiteći interese različitih slojeva i sojeva ljudi
širom sveta, predstavnici nevladinog sektora zapravo unose neophodnu težinu
opšte-društvenih tema i zastupaju krajnjeg korisnika Interneta.

ƒ ISOC - Internet Society (www.isoc.org) je verovatno najuticajnija

nevladina organizacija19 u priči o upravljanju Internetom. Bavi se najširim
spektrom pitanja a okuplja oko 100 organizacija i kompanija i preko
20000 pojedinaca, među kojima su i političari i javne ličnosti, neretko i
Predsednici država. Deluje na globalnom nivou, ali i kroz niz ogranaka
(chapters) u preko 180 zemalja širom sveta. Interesantno je da je i IETF
jedna od organizacija „pod kapom“ ISOC.

ƒ Postoji veliki broj međunarodnih mreža nevladinih organizacija, poput

GKP - Global Knowledge Partnership (www.globalknowledge.org), koje
se usled raznovrsnosti članstva bave mnogim pitanjima Interneta,
predominantno ljudskim pravima. Druge velike organizacije
„specijalizovane su“ samo za određene oblasti, poput engleske IWF -
Internet Watch Foundation (www.iwf.org.uk) koja se bori protiv dečije
pornografije i zloupotrebe dece na Internetu, ili Privacy International
(www.privacyinternational.org) grupe koja se još od 1990. bavi zaštitom
privatnosti krajnjeg korisnika.

ƒ Predstavnici medija i akademskih institucija, prevashodno univerziteta i

istraživačkih centara, stalni su učesnici međunarodnih i lokalnih zbivanja
oko regulacije Interneta.

Gde

Iako većina problema zahteva globalni pristup rešavanju, treba naglasiti da postoje
specifični problemi koji važe za izvesne regije, države i lokalne mikro i makro sredine.
Tako se na regionalnom nivou pažnja poklanja najnerazvijenijim zemljama, malim
ostrvskim zemljama i zemljama okovanim kopnom, dok se na lokalnom nivou izdvajaju
potrebe ruralnog i urbanog ambijenta.

Sem geografskih specifičnosti, ne treba zaboraviti ni specifične potrebe raznih kulturnih

zajednica, među kojima je najčešće diskutovano prisustvo Interneta u arapskim
zemljama.

19
ISOC je zapravo „a professional membership society“, kako stoji i u njihovom zvaničnom opisu.

16
Kako

Na ovo ključno pitanje određeni odgovori postoje samo vezano za neke konkretne
probleme, ali ne postoji i potpuna saglasnost svih strana u procesu. Razni metodi i
analogije se predlažu, a svakako najjasnija je podela na tehnička/tehnološka rešenja i
rešenja regulativom i zakonodavstvom.

Sa jedne strane, tehnološka rešenja su i rezultirala samoupravljanjem na Internetu u doba

pred njegov bum. I današnja tehnička rešenja mogla bi uspešno da reše mnoge probleme,
od spama preko kontrole sadržaja do lociranja i procesiranja prestupnika. Sem značajne
cene implementacije ovakvog pristupa, postavlja se sociološko pitanje da li bi to značilo
tehnokratski režim na Internetu, i koje bi bile nus-posledice čisto tehničkih rešenja.

Čisto pravna rešenja, sa druge strane, evidentno nisu moguća, pre svega zbog globalnog
karaktera problema kao i prebzog razvoja tehnologije koji legislativa i globalno
usaglašavanje ne može da isprati. Dodatni teret efikasnom uspostavljanju regulative
predstavlja zastarela diplomatska forma i procedura koja se poštuje usled
„internacionalnosti“ problema, a koja neminovno uključuje mesecima i godinama duge
diskusije, brojne samite i tone i tone stranica gotovo besmislenih rezolucija.

Rešenje, po svemu sudeći, leži u kompromisu, odnosno pravilnoj kombinaciji tehničkog i

pravnog pristupa. Inžinjeri neretko imaju običaj da kažu: „moguće je smisliti tehničko
rešenje, ali je potrebno pre toga jasno definisati problem, a potom prodiskutovati
očekivane društvene implikacije takvog rešenja“. Pravni okviri, pak, neophodni su radi
pravilne implementacije tehničkih rešenja, ali moraju biti dovoljno precizni i
nedvosmisleni ali i dovoljno opšti i fleksibilni kako bi bez stalnih promena obuhvatili i
tehnologije koje tek predstoje. U slučaju previše rigidnih pravila igre mogla bi da bude
ugrožena kreativnost, dok bi u slučaju previše preciznih odredbi bilo neophodno menjati i
dopunjavati sistem sa svakom novom tehnologijom u trendu...

Dilema kako rešiti upravljanje Internetom najprisutnija je na političkom nivou - „ICANN

ili ne ICANN, pitanje je sad“. Dok se Amerika čvrsto zalaže za postojeći sistem bez
namere da popusti, braneći se argumentima da bi birokratija UN usporila ili čak
zaustavila Internet, a da ICANN već savršeno radi posao, zemlje u razvoju naizgled
beskompromisno insistiraju na novoj organizaciji pod upravom UN, dok Evropa i zemlje
umerene orjentacije traže kompromis u staroj organizaciji pod novom upravom. Rešenje
je, kao i uvek, negde između.

Kada

Brz razvoj tehnologija, nova tržišta, novi poslovi, novi izazovi i problemi koji nastaju
navode na zaključak da se strategija rešavanja problema mora praviti i na kratkoročnom i
na dugoročnom planu.

17
Takođe, vremenom se menja ne samo Internet nego i celokupno društvo, pa u obzir treba
uzeti i drugačija shvatanja i potrebe koje nove generacije imaju prema tehnologiji i
društvu.

Umesto zaključka

Koja je posledica neuspeha globalnog dogovora oko celokupnog uređenja Interneta?

Recimo, fragmentacija postojećeg Interneta i uspostavljanje mnogo malih nezavisnih
Interneta - regionalnih pa i lokalnih:
ƒ cepanje globalne mreže na mnogo malih mreža, uz korišćenje postojeće
infrastrukture ali i podizanje novih čvorova podržanih sopstvenim razvijenim
tehnologijama;
ƒ diversifikacija korišćenih standarda u skladu sa željama i potrebama regiona,
država ili lokalnih zajednica;
ƒ lokalizovano rešavanje pravnih problema uz jednostavniju integraciju sajber-
prava sa postojećim pravnim normama;
ƒ ...

Kad se iz drugog ugla sagleda ovakav hipotetički scenario, možda fragmentacija i nije
tako loše rešenje jer bi motivisala veću kreativnost lokalnih sredina radi iznalaženja
sopstvenih rešenja - baš kao što je nezadovoljstvo nametnutim Microsoft platformama
rezultiralo novim open source operativnim sistemom koji su zajedničkim snagama
investirale i razvile Kina, Koreja i Japan.

Čak i da tako bude, u nekom momentu u budućnosti neminovno će se ponovo javiti

potreba za konvergencijom mnoštva sistema ka jedinstvenoj integrisanoj mreži, uz
prihvatanje raznih već dokazanih lokalnih rešenja i na globalnom nivou.

A može i tako?

18