Радован Субић1

Универзитет у Бањој Луци

Филозофски факултет
Студијски програм историје

ОСМАНСКА БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА У ХРВАТСКОЈ

ПОЛИТИЧКОЈ ИДЕОЛОГИЈИ (1832–1848)

Сажетак: Још од самог настанка хрватске политичке идеологије један од њених

елемената било је присвајање Босне и Херцеговине које се сматране интегралним дијелом
хрватске територије. Као такве ове oсманске провинције приказиване су у политичким,
публицистичким и „научним“ радовима низа хрватских аутора. У овом раду приказан је
настанак те идеје у раној фази, тридесетих и четрдесетих година деветнаестог вијека.
Османско царство тих година суочавало се сепаратистичким тенденцијама широм
државе док је Хабзбуршка монархија водила конзервативну политику и носила се са
унутрашњим турбуленцијама. Први од тих хрватских идеолога који је у свом раду
присвојио Босну и Херцеговину био је гроф Јанко Драшковић. Оснивач илирског покрета
Људевит Гај убрајао је међу „Хрвате старе државе“ становнике Босне који су по њему
живјели од Истре до Дрине и поштовали „различите вјерозаконе“. Припадници илирског
покрета су у својим радовима ове тезе о хрватском карактеру Босне и Херцеговине
надограђивали све до забране илирског имена 1843. а свој рад су наставили у току
револуције 1848–1849.

Кључне ријечи: Босна и Херцеговина, Хабзбуршка монархија, хрватска политичка

идеологија, илирски покрет, револуција 1848.

Босански ејалет2 у првим деценијама деветнаестог вијека потресали су сукоби

између истакнутих локалних муслимана с једне и централне власти оличене у лику везира
у Травнику с друге стране. Неријетко су ови сукоби добијали облик оружаних борби.
Репресалије које су поједини везири спроводили само су привремено смиривали прилике
у покрајинама. Покрет градачачког капетана Хусеин-капетана Градашчевића (1802–1832)
привремено је ликвидирао османску власт у покрајинама и представља врхунац отпора
напорима централних власти. Гушење овог побуњеничког покрета није трајно угасило
пламен незадовољства и немирно стање у овом дијелу Османског царства је настављено.
1
radovan.subic@ff.unibl.org
2
Обухватао је простор данашње Босне и Херцеговине и Новопазарског санџака. (прим. аут.)
Османски сјеверозападни сусјед, Хабзбуршка монархија, водила је строгу конзервативну
политику која је подразумијевала задржавање постојећег стања и самим тим и „држање
руку подаље од Турске“. Таква политика била је оптерећена разним отвореним
унутрашњим питањима која су захтијевала одговор власти, чија кључна личност канцелар
Клеменс Метерних (1773–1859) није разумијевала све сложености проблема с којима се
суочавала.3 У тим нестабилним временима нарасло је интересовања тек стасалих
хрватских политичких идеолога за прилике у сусједним османским покрајинама.4

Први деветнаестовијековни хрватски национални програм изнесен је у спису грофа

Јанка Драшковића (1770–1856)5 Дисертација илити разговор.6 Брошура је 1832. године
упућена делегатима Угарског сабора који су долазили са територија Хрватске и
Славоније. Ова Драшковићева „инструкција“ у хрватској историографији је дефинисана
као „крај дефанзивне хрватске политике према мађарском национализму“. 7 Гроф Јанко
Драшковић је нагласио да су „хрватске краљевине“ (Хрватска и Славонија–прим.аут.)
добровољно прихватиле улазак у савез са Угарима („краљевине наше ниесу освојене и
придобијене...добровољно пристали јесмо од првине... с тим савезом“). У складу с том
полазном тачком тражио је да се хрватска аутономија учврсти и прошири, да се економска
политика унаприједи, школство демократизује, а народни језик почне користити као
службени. Предложио је и програм конституисања шире јужнословенске политичке
заједнице која би територијално обухватала „читаву Илирију велику“. Поред Далмације,
Хрватске и Славоније ту су спадале и земље насељене Словенцима, као и Истра и Босна.
Истовремено изразио је наду да ће Босна да се „у надре наше поврати“. Драшковић је у
таблици у којој је одређен број, вјерска структура и језичка припадност популације те
3
Канцелар Метерних је сматрао да је главни проблем у држави владар Франц I (1804–1835) којег је
смијенио још неспособнији цар имбецилни Фердинанд I (1835–1848). Алан Џ. П. Тејлор, “Хабзбуршка
монархија 1809–1918., Историја Аустријске царевине и Аустроугарске”, (Превод: Мирјана Николајевић,
Београд: Clio, 2001), 42, 54-55.
4
Од 1833. Херцеговина је и формално издвојена из ејалета Босна и на њено чело постављен је Али-паша
Ризванбеговић (1783–1851) који је тим чином награђен за вјерност Порти у периоду 1831–1831. (прим. аут)
5
Јанко Драшковић рођен је у Загребу 20. октобра 1770, а преминуо је Радексбургу у Штајерској 14. јануара
1856. Није имао формално образовање, већ је приватно учио и одлично познавао право и латински језик који
је течно говорио. Од 1787. до 1792. био је у војној служби коју је напустио с чином натпоручника. Као
добровољац борио се против Наполеона. Наком слома илирског покерта готово у потпуности посветио се
политичком раду. Из вођства Народне странке повукао се 1848. (прим. аут)
6
„Disertacija iliti razgovor, darovan gospodi poklisarom zakonskim i budućim zakonotvorcem kraljevina naših, za
buduću Dietu ungarsku odaslanem, držan po jednom starom domorodcu Kraljevinah ovih.“ U Karlovcu, pritiskano
slovima Joana Nep. Prettnera 1832.
7
Ivo Goldestein, „Hrvatska povijest“, (Zagreb: Europapress holding, 2008), 245.
замишљене „Илирије велике“ разликовао Босну, Турску Хрватску и Херцеговину. На
основу свијести о сродности становништва Турске Хрватске и „Босанаца“ Драшковић је
проширио хрватско историјско право на читаву Босну и Херцеговину. 8 Од овог
Драшковићевог списа Босна и Херцеговина биле су присутне у свим осталим програмима
које су различити хрватски политички покрети заступали у наредним годинама и
деценијама. Сам гроф Јанко Драшковић је у наредном периоду, преко мреже својих
кореспондената, повремено бивао обавјештаван о унутрашњим приликама у сусједству и
доласцима нових везира.9

Исте године када је Драшковић објавио свој спис у Хрватску се, након школовања
у Пешти, вратио Људевит Гај (1809–1872).10 Гај је заједно с грофом Драшковићем и
неколико других млађих истомишљеника формирао језго будућег илирског покрета. Први
хрватски политички лист Новине хорватске с књижевним прилогом Даница Хорватска,
Славонска и Далматинска (Novine horvatzke. Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka)
покренут је 1835. године означивши тако почетак тог културно-политичког покрета. Број
читалаца Данице је брзо растао, претплатника је у јануару 1835. било скоро 400, пет
мјесеци касније више од 600.11 Илиризам као „прва национално-интеграцијска идеологија
формулисана у хрватској средини“12 наставио је традиције одбрана сталешких права.
Суштински, произилазио је из романтизма тог времена и традиције ренесансног славизма
те барокног славизма; с тим да се у формулацији словенског националног идентитета

8
Miroslav Šicel, „Programski spisi hrvatskog narodnog preporoda“, (Zagreb: Matica hrvatska, 1997), 60-61, 78.
Умјесто кајкавског дијалекта који је доминирао у Загребу и крајевима сјеверозападне Хрватске, Драшковић
је дјело написао на штокавском дијалекту који је требао да постане основа службеног језика замишљеног
Илирског краљевства. Ivo Banac, „Hrvatsko jezično pitanje“, (Zagreb: Mladost, 1991), 38-68; Nikša Stančić,
„Gajeva „Još Hrvatska ni propala“ iz 1832.–33. Ideologija Ljudevita Gaja u pripremnom razdoblju hrvatskog
narodnog preporoda“, (Zagreb: Filozofski fakultet 1988), 142-145.
9
Ladislav Dobrica, “Korespondencija Janka Draškovića“, Fontes. Izvori za hrvatsku povijest Vol 22 No. 1, (2016):
66, 153,155, приступљено 6. јануара 2019., http://hrcak.srce.hr/fontes
10
Људевит Гај рођен је у Крапини 8. јула 1809. а преминуо је у Загребу 20. априла 1872. У његовој
породици говорио се њемачки језик, али је преко мајке научио кајкавштину. Студије филозофије уписао је
1826. у Бечу, наставио у Грацу a право је уписао у Пешти 1829. На обликовање његове идеологије коју је
постепено мијењао и надограђивао утицале су теорије о илирском поријеклу Словена, легенде о словенском
јединству и средњоевропски концепт по којем је језик главно идентитетско обиљежје. Након забране
илирског имена 1843. изгубио је водећу улогу у покрету. У току револуције 1848. водио је Народну
скупштину, али му је каријера окончана због корупционашке афере. (прим.аут)
11
Dobrica, Korespondencija Janka Draškovića, 106, 121.
12
Jaroslav Šidak, „Studije iz hrvatske povijesti XIX stoljeća“, (Zagreb: Sveučilište u Zagrebu; Institut za hrvatsku
povijest, 1973), 95-111; Jaroslav Šidak et al., „Hrvatski narodni preporod. Ilirski pokret“, (Zagreb: Školska knjiga
1988), 119-133.
„умјесто мита о заједничком поријеклу и историјским традицијама“ ослањао на
„матерински језик“. Припадници илирског покрета су на политичком пољу заговарали
већу аутономију Хрватске, Славоније и Далмације унутар Хабзбуршке монархије; док су
на пољу културе заступали широку јужнословенску културну заједницу. Ова двострукост
је у спису Људевита Вукoтиновића (1813–1893)13 Илирисам и кроатисам из 1842. означена
као политичка и културна категорија гдје је хрватство политичка а илирство културна
категорија.14

Босна и Херцеговина су тако у овој дихотомији истовремено перципиране као дио

широког илирског простора и као територија чији су западни дијелови припадали
хрватској средњовијековној држави. На насловној страни првог броја Данице 1. јануара
1835. у пјесми Граници и Даници тврди се да су сви Јужни Словени од Корушке до Босне
поријеклом Хрвати. Сам Људевит Гај у својеврсној химни илирског покрета Још
Хрватска ни пропала (Horvatov szloga y zjedinenye za szvojega vszelyublyenoga Czeszara y
Kralya Franyu I) становнике Босне, убраја међу „Хрвате старе државе“ који славе поновно
уједињење и препород Хрватске заједно с становницима Лике, Крбаве, Крањске,
Штајерске, Истре и Далмације.15 Територије које је Гај уврстио у тај „првобитни хрватски
етнички простор“ подударају се с Драшковићевом брошуром из 1832. 16 Неколико мјесеци
касније објављен је Гајев спис Наш народ у којем је тврдио да у „Бањалучком санџаку“
живе Хрвати, у Херцеговини Далматинци док између Дрине, Врбаса, Саве, Далмације и
Хума живе „Босанци исламског, римског и грчког вјерозакона“. Карактеристично за
идеологе илирског покрета била је разликовање територије западно од ријеке Врбас који

13
Људевит Вукотиновић рођен је 13. јануара 1813. у Загребу гдје је и преминуо 17. марта 1893. Студирао је
филозофију али се пребацио на права која је завршио у Пожуну. Од 1847. био је посланик Сабора а током
револуције учествовао је у борбама на Драви и у Међимурју и био дописник Словенског југа. Од 1849. био је
предсједник Земаљског суда у Крижевцима, пет година касније пензионисан је због опирања увођењу
њемачког језика као службеног. Након Баховог слома био је до 1867. велики жупан Крижевачке жупаније.
(прим. аут)
14
Новине хорватске су 1836. промијениле назив у Илирске народне новине а текстови су умјесто кајкавског
почели да се објављују на штокавском наречју. Инсистирали су да је Илир презиме док су покрајинска
„крсна имена“ различита. Сам Људевит Гај у прокламацији Проглас као „надређена покрајинским“ издвајао
имена Србин, Хрват, Словенац. Petr Stehlίk, „Između hrvatstva i jugoslavenstva. Bosna u hrvatskim nacionalno-
integracijskim ideologijama 1832–1878.“, (Zagreb: Srednja Europa, 2015), 15-18. Илирски покрет и његова
амбилавентност излази из оквира наше теме те се њоме нећемо бавити.
15
„Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka“, бр. 5 7. 2. 1835.
16
„Hrvatska u vrijeme Ilirskog pokreta“ u: Hrvatski narodni preporod 1790–1848., urednik Nikša Stančić, (Zagreb:
Povijesni muzej Hrvatske; Muzej grada Zagreba, 1985), 20. Даље у тексту Stančić Hrvatski narodni preporod
1790–1848.,
су називали „Турска Хрватска“ од остатка простора данашње Босне и Херцеговине коју су
дијелили у Херцеговину и ужу Босну.17

Матија Мажуранић (1817–1881)18 посјетио је Босну и Херцеговину крајем 1839. и

почетком 1840. године. У тајну мисију дошао је као присталица илирског покрета да би
успоставио контакте са хришћанским становништвом и испитао да ли прихватају илирске
циљеве као и колико су способни и спремни да сруше османску власт. Међутим, због
болести није завршио своје путовање. О свом кратком боравку 1842. објавио је путопис
Поглед у Босну или кратак пут у ону крајину учињен 1839–40., По једном Домородцу. У
предговору путописа пише како је желио да упозна сусједну земљу која је бројним везама
повезана са Хрватском али о којој и образовани људи знају мање него о Америци, Кини и
Индији. Тврди да Босну коју назива „дијелом наше Илирије“ насељавају „само наша
браћа, прави Илири...“. Спомиње Херцеговину коју иначе није посјетио док „вас простор
између Уне и Врбаса“ назива трећином Хрватске која је још под турском влашћу. На тај
начин а у складу са хрватском сталешком идеологијом из Босне и Херцеговине издваја
Турску Хрватску. Муслиманско становништо представља као ратоборно, непредвидиво и
поводљиво истовремено изузетно лојално ауторитетима и поносно због припадности
исламу што често прерасте у мржњу према иновјерним.19

Идеју да муслиманско становништво буде уврштено у хрватски политички народ

најавио је Иван Кукуљевић Сакцински (1816–1889).20 Тај политичар, књижевник и
17
Stehlίk, Između hrvatstva i jugoslavenstva, 23-24.
18
Матија Мажуранић рођен је у Новом Винодлоску 4. фебруара 1817. а преминуо је у Фелдхофу код Беча 17.
априла 1881. Изучио је ковачки занат и у родном мјесту се бавио грађевином. Путовао је по Аустрији и
Србији. Дјело Поглед у Босну или кратак пут у ону крајину учињен 1839–40., По једном Домородцу.
оцијењено је као прва хрватска у прози „нашки“ писана књижица. Сматра се првим цјеловитим путописом у
хрватској књижевности. Може се посматрати као авантуристичка прича у којој је наглашена источњачка
егзотика у духу тадашњих европских романтичара. Ауторов брат Иван Мажуранић (1814–1890) послужио се
Погледом у Босну као извором за свој спјев Смрт Смаил-аге Ченгића. (прим.аут)
19
Pogled u Bosnu ili kratak put u onu krajinu učinjen 1839-40, Po jednom Domorodcu, Zagreb 1938, XIII-XIV, 58-
65. Мажуранић је због тајности своје мисије ову брошуру објавио анонимно. Описао је Сарајево, Травник и
Зворник, али је већу пажњу посветио становништву мјеста које је посјетио. Пажњу му је привукао тежак
положај хришћанског становништва. Запазио је и примитивност хришћана и међусобне омразе. Иако
свијестан муслиманског словенског поријекла, из чега би произилазило да су по илирском концепту
равноправни дио илирске националне заједнице, Мажуранић не одступа од негативног стереотипа свога
времена. Негативну интонацију његовог списа не мијења чак ни искуство са муслиманским трговцима који
су му помогли када је због исцрпљености „лежао као пањ“ и био животно угрожен. Исто, 33-35.
20
Иван Кукуљевић Сакцински рођен је у Вараждину 29. маја 1816. а преминуо је у Пухаковцу Хрватско
загорје 1. августа 1889. У Вараждину и Загребу завршио је гимназију, почео је да студира филозофију али се
пребацио у кадетску школу у Кремсу 1833. Официр постаје 1836. а војну службу напушта шест година
касније и почиње каријеру судије у Загребачкој и Вараждинској жупанији. Подстицао је сазивање
историчар својим идејама први је најавио „правашку концептуализацију босанских
муслимана као саставног и равноправног дијела хрватске нације“. 21 У свом књижевном
дјелу Братја 1842. Сакцински такође разликује Турску Хрватску, Херцеговину и Босну у
ужем смислу.22 Исте године у културном прилогу новина Agramer Zeitung објавио је текст
националност у Хрватској и Славонији (Die Nationalität in Kroatien und Slawonien) у којем
пише да „неки наши родољуби бацају погледе преко турске линије кордона... гдје синови
једне мајке већ стољећима стењу у срамотном ропству, гдје су кршћанске земље које су
некоћ с нама биле тако уско повезане“. Та „најдубља, најтананија“ тенденција хрватских
родољуба по Сакцинском је потпуно легитимна и не представља опасност за Аустрију.
Очиледно мислећи на Турску Хрватску Сакцински наводи да су предмети њихова
интереса подручја која су у прошлости припадала хрватском племству и да се „краљ
приликом круњења обавезао на њихово поновно добивање“. 23 Барон Метел Ожеговић
(1814–1890)24 тада је у име Вараждинске жупаније владару упутио Представку настојећи
да подстакне његово заузимање за побољшање положаја босанских и херцеговачких
хришћана који „неизрециво пате под јармом робства“. Тврдио је да у сусједним
покрајинама под османском влашћу живе „многи припадници најстаријег хрватског
племства“. Ожеговић који такође разликује Турску Хрватску, Херцеговину и Босну у
ужем смислу даље тврди да су оне легло „варварства и суровости“ и да њихово сусједство
може на Хрватску да има „најпогубније посљедице“. Истовремено је нагласио како
Хабзбурзи „имају неоспориво право на Турску Хрватску, Босну, Херцеговину...“.

Словенског конгреса у Прагу 1848, један је од саставаљача Захтијевања народа, члан Банског вијећа и
предстојник Одсјека за одбрану домовине као и Одсјека просвјете и свештенства. Након слома револуције
повукао се из политике и до 1860. радио као архивар, утемељио је правила модерне архивске службе у
Хрватској. Oд 1861. до 1867. године био је велики жупан Загребачке жупаније а од 1865. до 1867. године
бански намјесник. Од 1874. године до смрти је обављао дужност предједника Матице хрватске. (прим. аут)
21
Stehlίk, Između hrvatstva i jugoslavenstva, 35.
22
Ivan K. Sakcinski, „Izabrana djela“, priredio N. Batušić, (Zagreb: Matica hrvatska, 1997), 120.
23
Stehlίk, Između hrvatstva i jugoslavenstva, 45.
24
Метел Ожеговић рођен је у Загребу 4. маја 1814. а преминуо је у Бечу 9. фебруара 1890. Школовао се у
Загребу и Пешти, од 1831. био је подбиљежник а од 1836. и велики биљежник Вараждинске жупаније гдје је
као присталица илирског покрета 1838. основао читаоницу „Пријатељи нашег народног словства“. Своје
политичко дјеловање почео је 1842. у вараждинској жупанијској скупштини. Секретар Угарске дворске
канцеларије постаје 1845, а савјетник Угарског намјесничког вијећа 1847. У току револуције био је
предстојник Банског вијећа, заступник у Угарском сабору, заступао је конзервативну политику која је
ограничавала социјалне реформе. Разочаран дуализмом, иако заговорник опстанка Хабзбуршке монархије,
повукао се у Беч гдје је до краја живота био мецена хрватских књижевника. (прим. аут)
Представка је цензурисана и није достављена свим хрватским и угарским жупанијама како
је првобитно планирано.25

Свега неколико мјесеци након објављивања ових списа хабзбуршки владар

Фердинанд I (1835–1848) 1843. забранио је илирско име и симболе. Тим чином прва фаза
настојања хрватских идеолога да Босну и Херцеговину уклопе у своју замишљену нову
заједницу била је завршена. Од свога настанка илирски покрет је стално изражавао своју
оданост хабзбуршкој владарској кући и намјеру да политичко дјеловање уклопи у легалне
оквире. Канцелар Метерних годинама је добијао жалбе из Травника, Рима и Санкт
Петербурга на дјеловање илираца и њихову пропаганду у Босни и Херцеговини. Сам
Људевит Гај био је оптужен да је учествовао у организацији устанка у овим покрајинама
који је требао 1840. да сруши османску управу.26 Међутим, „индиције да се задире у
спољнополитичке сфере и питање Босне биле су она кап која је прелила чашу“
канцеларевог стрпљења.27 Услиједила је владарска забрана илирског имена и посљедично
активност илираца на присвајању Босне и Херцеговине је привремено спласнула.

Након избијања револуције 1848. и Метерниховог пада Босна и Херцеговина су

поново постале тема хрватских идеолога. Богослав Шулек (1816–1895), 28 хрватски
филолог и новинар, већ је 22. марта 1848. у чланку Наше жеље тражио да се Војна
граница уједини са Банском Хрватском, прикључи Далмација и да се поврате „старе
границе Хрватске све до Бихаћа и Уне у садашњој Босни“. 29 Сљедећег мјесеца објављена
је брошура Некоја главна питања нашег времена којом се аутор Људевит Вукoтиновић
25
Stehlίk, Između hrvatstva i jugoslavenstva, 42-44.
26
Људевит Гај је одржавао живу кореспонденцију са присталицама илиризма у овим покрајинама и слао је
своје тајне емисаре. Међутим, његов непосредни ангажман у припремама устанка није могуће установити.
Šidak, et al., Hrvatski narodni preporod, 143; Ljubiša Doklestić, „O pokušaju ustanka u Bosni 1840. i o tajnoj
politici Gajeva kruga prema Bosni 1843/44.“, Historijski zbornik 35 br 1, (1982): 24-25.
27
Гушење илирског покрета је истовремено требала смирити напету унутрашњу ситуацију у угарском
дијелу државе. Nikša Stančić, „Hrvatska nacija i nacionalizam u 19. i 20. stoljeću“, (Zagreb: Berbat 2002), 173;
Stančić, Hrvatski narodni preporod 1790–1848., 26.
28
Богослав Шулек рођен је у Суботишту у Словачкој 20. априла 1816. а преминуо је у Загребу 30. новембра
1895. У Братислави је 1837. завршио правни и теолошки студиј али због наглухости није ступио у
свештеничку службу. Тек 1838. научио је хрватски језик те се укључио у политички и културни живот. Од
1839. радио је у штампарији у Загребу да би затим био новинар и уредник, илирском покрету придружио се
1841. У Ростоку је 1867. докторирао тезом, написаном на латинском језику, о Руђеру Бошковићу која је исте
године објављена у Загребу (M. R. J. Bošković, Disertatio inauguralis). Члан ЈАЗУ постао је 1866, од 1874 па
до смрти био је њен секретар. (прим. аут)
29
„Novine dalmatinsko-horvatsko-slavonske“, br. 24, 22. III. 1848 у: Tomislav Markus, „Publicistika kao poziv:
Bogoslav Šulek u javnom životu Hrvatske 1842.-1867.“, Časopis za suvremenu povijesti Vol. 39 No.1 (2007): 181-
204.
заложио за јужнословенско политичко уједињење под Хабзбурзима. Словени су требали
да устану са „мачем у руци“ да бране лијепе, плодне и богате јужнословенске земље у које
убраја Босну и Херцеговину.30 Средином априла 1848. новоименовани бан Јосип Јелачић
(1801–1859) прекинуо је везе са владом у Пешти. У наредним мјесецима хрватска јавност
је своје наде полагала у овог искусног граничарског официра. Анте Старчевић (1823–
1896)31 политичар, писац и потоњи творац правашке национално-политичке идеологије је
13. маја 1848. пјесмом Одазив од Велебита величао аустријског цара и бана Јосипа
Јелачића, од којег је очекивао да уједини и прошири Хрватску „бар до ријеке Уне“.32

У периоду 1848–1849. хрватски листови су објавили низ чланака, писама и пјесама

у којима су изражавала нада да ће ускоро доћи крај османској власти над
јужнословенским земљама и да ће се сусједне провинције присајединити „Троједној
краљевини“ (Далмацији, Хрватској и Славонији). Подржавана је идеја војне интервенције
у Босни и Херцеговини и слављен бан Јелачић као њезин будући ослободилац.33 Чинило се
да ће у овим револуционарним дешавањима доћи до остваривања хрватских снова. Сабор
Хрватске и Славоније 10. јуна 1848. позвао је становништва Далмације да пошаље своје
представнике на саборска засједања. Дан касније упућена је молба владара да Далмацију
„придружи Хрватској“.34 Када је уз минимални допринос Хрвата сломљена револуција у
Хабзбуршкој монархији брзо је дошло до болног отрежњења и слома хрватских снова.

Рестаурацију апсолутистичког режима извршио је Александар Бах (1813–1883)

који је ефикасно рационализовао административни апарат и наметнуо ауторитарнији и

30
У поднаслову Нешто о Славјенству Људевит Вукотиновић наводи Банат, Бачка, Сербија, Славониа,
Босна, Херватка, Далмациа са отоцима, Церна Гора, Херцеговина, Крањска, Корушка, Штајерска. Tomislav
Markus, Hrvatski politički pokret 1848-1849., Fontes. Izvori za hrvatsku povijest Vol 12 No. 2 (2006): 58,
приступљено 8. новембра 2018., http://hrcak.srce.hr/fontes
31
Анте Старчевић рођен је у Житнику крај Госпића 23. маја 1823. а преминуо је у Загребу 28. фебруара 1896.
Студирао је филозофију у Загребу 1843–45, па теологију у Сењу да би докторирао филозофију у Пешти
1846. Запослио се у адвокатској канцеларији у Загребу гдје је радио до 1861. Илирском покрету се
приклонио већ као ђак и усвојио је њихове ставове које је током живота разрађивао. Од 1861. био је велики
биљежник Ријечке жупаније гдје је написао четири жупанијске представке у којима се одредио према
политичким питањима која су одређивала судбину Хрватске. Ти спису су били темељ за будући програм
Странке права коју је водио до Раковичке буне и распуштања странке 1871. Од 1878. био је све до смрти
заступник у Хрватском сабору. Иако је утемељио теоријскополитичке основе хрватске политике и био
угледна личност Странке права из обновљене странке је иступио због неслагања са вођством. (прим. аут)
32
Ante Starčević, „Književna djela“, priredio D. Jeličić (Zagreb: Matica hrvatska, 1995), 60.
33
Stehlίk, Između hrvatstva i jugoslavenstva, 51.
34
Markus, Hrvatski politički pokret 1848-1849., 24, 26-28.
централизованији режим – тзв. Бахов апсолутизам.35 Постепено је престало објављивање
политичких новина на хрватском језику. 36 Посљедњи опозициони лист на хрватском,
Југословенске новине, угашен је након што је 12. децембра 1850. објављен чланак у којем
се Аустрија позива да, на основу старог права угарских краљева заштитника босанских
хришћана, интервенише у корист Јужних Словена у Османском царству.37 Када је двадесет
осам година касније дошло до аустроугарске окупације Босне и Херцеговине хрватски
политичари су жељели да се ове покрајине припоје Хрватској. Међутим до остварења
ових идеја и интегрисања наведених покрајина у хрватску државу дошло је тек у вријеме
Другог свјетског рата и имало је историјски добро познате посљедице.

*****

Хрватска политичка идеологија је од првих деценија деветнаестог вијека сусједне

османске провинције перципирала као саставни дио своје територије. Гроф Јанко
Драшковић је у свом спису Дисертација илити разговор у „читаву Илирију велику“ поред
Далмације, Хрватске и Славоније убројао и земље насељене Словенцима, Истру и Босну
која се требала „у надре наше повратити“. Драшковић је у таблици у којој је одређен број,
вјерска структура и језичка припадност популације те замишљене „Илирије велике“
разликовао Босну, Турску Хрватску и Херцеговину. Оснивач илирског покрета Људевит
Гај становнике Босне убрајао је међу „Хрвате старе државе“. Сличне ставове износили су
Матија Мажуранић, Иван Кукуљевић Сакцински и Метел Ожеговић. Након забране
илирског имена 1843. привремено је окончана њихова активност да би се поново
разбуктала у вријеме револуције 1848–1849. У низу аутора чланака, писама и пјесама тада
су се издвојили Богослав Шулек и Људевит Вукотиновић, а огласио се и млади Анте
Старчевић. Слом револуције пролонгирао је хрватске политичке аспирације за скоро један
вијек.

Библиографија

Извори

35
Pieter M. Judson, „Povijest Habsburškog carstva”, (Prevod: Karmela Cindrić, Zagreb: Sandorf, 2018), 259-262.
36
Goldestein, Hrvatska povijest, 256.
37
Stehlίk, Između hrvatstva i jugoslavenstva, 55.
„Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka“

„Disertacija iliti razgovor, darovan gospodi poklisarom zakonskim i budućim zakonotvorcem

kraljevina naših, za buduću Dietu ungarsku odaslanem, držan po jednom starom domorodcu
Kraljevinah ovih.“ U Karlovcu, pritiskano slovima Joana Nep. Prettnera 1832.

Dobrica Ladislav, „Korespondencija Janka Draškovića”, Fontes. Izvori za hrvatsku povijest Vol
22 No. 1, (2016): 33-352. Приступљено 6. јануара 2019., http://hrcak.srce.hr/fontes

„Novine dalmatinsko-horvatsko-slavonske“

Markus Tomislav, „Hrvatski politički pokret 1848-1849.“, Fontes. Izvori za hrvatsku povijest
Vol 12 No.2, (2006): 41-221. Приступљено 8. новембра 2018., http://hrcak.srce.hr/fontes

„Pogled u Bosnu ili kratak put u onu krajinu učinjen 1839-40, Po jednom Domorodcu,“ Zagreb
1938.

Sakcinski Kukuljević Ivan, „Izabrana djela“, priredio N. Batušić, Zagreb: Matica hrvatska,
1997.

Starčević Аnte, „Književna djela“, priredio D. Jeličić, Zagreb: Matica hrvatska, 1995.

Šicel Miroslav, „Programski spisi hrvatskog narodnog preporoda“, Zagreb: Matica hrvatska,
1997.

Литература

Banac Ivo, „Hrvatsko jezično pitanje“, Zagreb: Mladost, 1991.

Goldestein Ivo, „Hrvatska povijest“, Zagreb: Europapress holding, 2008.

Doklestić Ljubiša, „O pokušaju ustanka u Bosni 1840. i o tajnoj politici Gajeva kruga prema
Bosni 1843/44.“, Historijski zbornik 35 br 1, (1982): 15-41.

Judson M. Piter, „Povijest Habsburškog carstva“, Prevod: Karmela Cindrić, Zagreb: Sandorf,
2018.

Markus Tomislav, „Publicistika kao poziv: Bogoslav Šulek u javnom životu Hrvatske 1842.-
1867.“, Časopis za suvremenu povijesti Vol. 39 No.1, (2007): 181-204.

Stančić Nikša, Gajeva „ „Još Hrvatska ni propala“ iz 1832.–33. Ideologija Ljudevita Gaja u
prripremnom razdoblju hrvatskog narodnog preporoda“, Zagreb: Filozofski fakultet, 1988.

Stančić Nikša , „Hrvatska u vrijeme Ilirskog pokreta u: Hrvatski narodni preporod 1790–1848.“,
urednik Nikša Stančić, Zagreb: Povijesni muzej Hrvatske; Muzej grada Zagreba, 1985, 1-30.

Stančić Nikša, „Hrvatska nacija i nacionalizam u 19. i 20. stoljeću“, Zagreb: Berbat, 2002.
Stehlίk Petr, „Između hrvatstva i jugoslavenstva. Bosna u hrvatskim nacionalno-integracijskim
ideologijama 1832–1878.“, Zagreb: Srednja Europa, 2015.

Тејлор Џ.П. Алан, „Хабзбуршка монархија 1809–1918., Историја Аустријске царевине и

Аустроугарске“, Превод: Мирјана Николајевић, Београд : Clio, 2001.

Šidak Jaroslav, „Studije iz hrvatske povijesti XIX stoljeća“, Zagreb: Sveučilište u Zagrebu;
Institut za hrvatsku povijest ,1973.

Šidak Jaroslav, et al., „Hrvatski narodni preporod. Ilirski pokret“, Zagreb: Školska knjiga, 1988.

Radovan Subić

OTTOMAN BOSNIA AND HERZEGOVINA IN CROATIAN POLITICAL IDEOLOGY

(1832–1848)

Summary: This essay describes origins of an idea of „Croatian Bosnia and Herzegovina“ at its
early stage during 30’s and 40’s of 19th century. Ottoman rule over Bosnia and Herzegovina
was severly weakened due to inabilities of central administration. On the other hand Habsburg
monarchy still has not suffered defeats that directed  it towards south-eastern Europe. First
19th century Croatian political program was published in form of a brochure “Dissertation or
conversation” in 1832 and it expanded Croatian historical claim to entire Bosnia and
Herzegovina. Members of Illirian movement, formed in 1835, treated Bosnia and Herzegovina in
similar fashion. Ludwig Gay classified residents of Bosnia a “Croats of an old state”. Matija
Mažuranić called Bosnia “part of our Illiria” in 1842 and he singled out so called “Turkish
Croatia” which he expanded from its original territory of Pounje to almost one third of modern
day Bosnia and Herzegovina. Other followers of illirism presented similar views and they also
accented compatibility of Croatian political aspirations with interests of Habsburg court. Claims
over Bosnia and Herzegovina were temporarily stoped when illirism was prohibited in 1843, but
the Revolution of 1848 led to renewed insistence on Croatian claim over this province.
Breakdown of Revolution and installation of apsolutism suppressed Croatian political efforts but
it did not destroy them.

Key words: Bosnia and Herzegovina, Habsburg Monarchy, Croatian political ideology, Illyrian
movement, revolution 1848.