ГИМНАЗИЈА ‚‚УРОШ ПРЕДИЋ” ПАНЧЕВО

МАТУРСКИ РАД
ИЗ ХЕМИЈЕ

СИМА ЛОЗАНИЋ

МЕНТОР: УЧЕНИК:
ЕЛЕНА ДРАГОСАВЉЕВИЋ ЈОВАНА НИКОЛИЋ 4-3

Панчево, јун 2023.

Садржај
Увод………………………………………………………………….2
Школовање………………………………………..……………….3,4
Велика школа……………………………………………………..…5
Настава………………………………………………………………6
Лабораторија…………………………………………………...……7
Уџбеници……………………………………………………...……..8
Неогранска хемија………………………………………...……..9,10
Огранска хемија…………………………………………………....11
Научни рад…………………………………………………………12
Теоријски радови…………………………………………………..13
Хемијска технологија и хемијски практикум…………………....14
Радови из електросинтеза……………………………………..…..15
Анализе минералних вода и пијаћих вода……………………….16
Рад на унапређењу привреде……………………………………...17
Закључак…………………………………………………………....18
Литература…………………………………………………….……19
Увод
Сима Лозанић припада оној листи знаменитих личности из
последњих деценија деветнаестог века, који су оставили траг у
европској науци, а истовремено допринели развоју младе српске
државе, учествујући у унапређењу привреде, политике и културе.
Рођен је у Београду, 24. фебруара 1847. године. После основне
школе и гимнзије завршио је правне науке, а затим четири године
провео у Цириху и Берлину учећи хемију код чувених научника
Вислиценуса и Хофмана. По повратку у Београд ступио је на
катедру хемије. За готово шездесет година научног рада објавио
је две стотине научних и стручних публикација. Написао је први
модерни уџбеник из хемије за средње школе крајем века, који је
доживео шест издања. Осим научног рада, Лозанић је био
активан и на политичкој сцени. Неколико пута је био министар
привреде и иностраних послова. 1924. године одлази у пензију.
Преминуо је у Београду, у 88. години, 7. јуна 1935. године. Остао
је упамћен по реченици коју му је доделила Академија наука, а
она гласи ‚‚ Радник без споредника и први витез српске науке”.
Лозанић је у пуном смислу одговорио захтевима времена у коме
је живео. Био је школован, учитељ, ратник и политичар. Ипак,
данашњој јавности његово име није баш познато у великој мери,
Нису сачувани подаци о његовом приватном животу, али постоје
богати трагови које је оставио, као што су: радови, уџбеници,
архивска грађа и заоставштине на Хемијском факултету.

2
Школовање
Сима Лозанић је рођен 24. фебруара 1847. године у Београду.
Породица му води порекло из Лозана, близу Сврљига. Отац,
Милоје, био је начелник често премештан са службом, па је због
тога Сима похађао основну школу у Кладову, Параћину, Београду
и Крагујевцу, док је гимназију похађао у Неготивну, Зајечару,
Београду и Крагујевцу. Према сачуваним сведочанствима може
се видети да је Сима из разреда у разред имао све боље оцене.
Сима Лозанић је уписао Правни факултет Велике школе исте
године када је и успостављена. 1863. године Велику школу су
чинила три факултета: Правни, Филозофски и Технички.
Слушалла су се предавања са сва три факултета. Лозанић је
хемију слушао на Техничком факултету. Хемију је предавао
Михаило Рашковић, наш први хемичар. По завршетку Правног
факултета, у лето 1868. године Сима се запослио у варошком
суду као практикант. После два месеца, незадовољан послом, он
се обратио министру просвете с молбом да му се додели
стипендија за државно-економску науку. Стипендију је добио у
октобру 1868, али она је била намењена учењу педагошких наука
у Педагошкој школи у Kusnachtu, близу Цириха. На циришком
универзитету уписао је експерименталну хемијску физиологију, а
на Политехници експерименталну физику, историју деветнаестог
века, политичку економију и међународно право. Спремајући се
за предавања из физиологије чула, Лозанић је користио познате
уџбенике оног времена из неогранске и органске хемије, и тада се
заинтересовао заправо за хемију. Следећу школску годину провео
је у лабораторији чувеног хемичара Вислиценуца, што је било
пресудно да се дефинитивно посвети хемији. Почетком јануара
1870. године Лозанић је превео Вислиценусов практикум
,,Руководство за квалитативну анализу неорганских тела” и
послао српском ученом друштву и Министарству просвете на
оцену. У наредном периоду Лозанић одлази у Берлин.
Лабораторија А. Хофмана у Берлину је била центар окупљања
хемичара из целог света, који су долазили због стицања знања о
најновијим хемијским достигнућима.
3
У тој лабораторији Лозанић је провео две године, а стечено
искуство је користио за даљи наставни рад. Многи каснији
радови вуку корене одавде. Органску хемију је предавао по
угледу на Хофманова предавања и уџбенике. Сима Лозанић
министру није смео да призна да је занемарио педагогију и да се
посветио хемији. 1870. године отпочео је полемику са министром
око тога да ли су за педагога стручни предмети педагогија и
методика, а остали споредни, или су познавање природних наука
основа једном добром учитељу, иза којих тек касније следе
педагогија и методика. Сматрајући да природне науке треба
предавати већ у основној школи, трудио се да убеди министра да
је боље да настави природне науке. Министар се није слагао са
његовим мишљењем. Међутим, Лозанић је наставио да студира
хемију. 1871. године је објавио први научни рад у познатом
немачком часопису ,,Berichte der deutschen chemishen
Gesellschaft”. Тражио је продужење стипендије, али то није ишло
лако. Тек у августу 1871. године, по његовом доласку у Београд,
одлучено је да се због његовог одличног успеха који је показао у
хемији, продужи стипендија. Био је у материјално тешкој
ситуацији, па није имао новац који би издвојио за куповину
хемикалија. Због тога дозвољено му је да се служи реагенсима и
посуђем Учитељске школе у Београду. У Берлинској
лабораторији Лозанић је урадио два рада из неорганске хемије.
Први је био о диленил-сулфокарбамиду, а други о фенил-сенф
уљу. Стипендија му је истекла у лето 1972. године и у јуну се
вратио у Београд. Исте године је почео да ради на Великој школи.

4
Велика школа
Како се вратио са школовања из Берлина и Цириха, Лозанић је од
министра тражио запослење у хемијској струци, и то на Великој
школи. Савет Велике школе, једногласно је изабрао Лозанића за
суплента хемије и хемијске технологије 1872., а годину дана
касније, 1873. је изабран за радовног професора. На Великој
школи Лозанић је предавао, од 1872. до 1894., након чега је
ступио у владу Ђорђа Симића као министар привреде. Следећих
једанаест година није се бавио наставом, био је на различитим
политичким функцијама, али научни и стручни рад и у том
периоду није напустио. Када је Велика школа прерасла у
Универзитет, вратио се на катедру хемије и предавао. Доласком
Лозанића на катдру, извршене су корените промене у настави
хемије у Србији. Крајем 60-их година почеле су да се користе
атомске масе уместо еквибалената и формуле хемијских
једињења. У исто време развила се структурна теорија, почело се
са писањем структурних формула. Органска једињења
класификована су према функционалним групама и хомологим
редовима. Откривена су многа нова органска једињења и начини
њиховог синтетисања. До открића Мендељејевог периодног
система елемената сваки елемент се изучавао посебно, није било
уопштавања, није могло да се претпостави колики је укупан број
хемијских елемената, а још мање су могле да се претпоставе
особине непознатог елемента. Лозанић је на катедру дошао у
право време. Био је довољно млад, а неоптерећен
традиционалном хемијом и предрасудама које би га спречавале
да прихвати нова схватања у хемији. Сам избор школе и учитеља
говори колико се Лозанић озбиљно препремао за будући позив.
Циришки универзитет и Политехника су се убрајали међу
најбоље школе природних наука, а Вислиценус у двадесетак
најбољих научника, односно хемичара тог времена. До доласка
Лозанића на катедри хемије предавана је хемија према старим
теоријама. Већ прве године он је увео: атомске масе, структурне
формуле, класификацију органских једињења, номенклатуру и
нову терминологију.
5
Лабораторија
Друга прекретница у настави биле су лабораторијске вежбе као
саставни део хемијског образовања. У хемијској лабораторији
ђаци су радили пре Лозанића, али сада је програм практичних
радова постао обавезан. Овај програм је обухватио аналитичку,
квантитативну и квалитативну хемију. Први Лозанићев
помоћник, који му је помогао при припремању експерименталног
дела предавања и пружао помоћ ђацима у лабораторији, био је
Јован Вулетић. У време кад није имао помоћника, Лозанићу је
помагао један старији послужитељ који је стекао велико искуство
радећи годинама на Великој школи. Првих двадесет година свог
рада на Великој школи није имао асистента, нити сталног
помоћника. У лабораторији је Сима Лозанић провео највећи део
свог живота. Хемијска лабораторија се налазила у
Капетан-Мишином здању. Наслеђена је од претходника Михаила
Рашковића. Преграђена је, од једне велике просторије су биле
две, једна за ђаке а друга за Лозанића. Уведени су модернији
предмети за рад. Сада су ту биле шпиритусна лампа, држач за
епрувете, левак, Вулфова боца, термометар, бирета, плочице,
покретна пећ… Веома се улагало у ову лабораторију. Купљени су
Кипов апарат, Хофманов апарат за електролозу, Хофманов апарат
за одређивање густине паре и Хофманов апарат за огледе са
амонијаком. Првих деценија лабораторија је била добро
снабдевена и омогућавала је да мањи број ђака ради вежбе из
квалитативне и квантитативне анализе. Али када је Велика школа
прерасла у Универзитет и када је број ђака повећан, када је
уведена физичка хемија а органска хемија се знатно развила,
стара хемијска лабораторија није могла да одговори тим
тренутним потребама.

6
Настава
1908. године Лозанић је направио план и програм практичне
наставе по угледу на планове и програме вежби на немачким
универзитетима. Програм је обухватао радове у неорганском
одељењу хемијске лабораторије (где припадају квалитативни
аналитички рад и квантитативна одвајања и одређивања као и
алкатиментрију и ацидиметрију, методе редуковања и
оксидовања и методе таложења) и радове у органском одељењу
хемијске лабораторије (где прирадају вежбе и самостални
радови). Да би овај наставни прогам остварили, Сима Лозанић и
Миливоје Лозанић сачинили су 1910. године детаљнији план
нове зграде Хемијског института, према пројектима великих
немачких института. Зграда је требало да послужи и
физиолошкој хемији, агрикултурној хемијској технологији и
бактенологији.

7
Уџбеници
Лозанићеви уџбеници из органске и неорганске хемије уз његов
научни наставни рад, имали су највише утицаја на брзи развој
хемије и увођење модерне наставе на великој школи. Убрајају се
у прве универзитетске уџбенике у Европи који су задржали
структурну теорију, нову класификацију елемената, модерну
класификацију органских једињења и нову номенклатуру.
Лозанић је имао непогрешиву научну интуицију, у своје уџбенике
није уносио идеје у које се тренутно веровало. Он одбацује старе
формуле, стару номенклатуру, учење без научних класификација.
Можда ново учење не би толико утицало на развој хемије и
хемијске наставе у Србији да је било ограничено на његово
предавања и Велику школу, али Лозанић је одмах написао
уџбенике из неорганске и органске хемије и превео их у
практикуме из античке хемије, тим пресудно утицао на свеукупну
хемију у земљи. До данас неки тврде да су по својој
свеобухватност и ови уџбеници непревазиђени, а они су
употребљавани скоро пола века. Свако ново издање уџбеника
било је допуњава на старе теорије су замењиване новим. Улога
Лозанићевих уџбеника није била ограничена само на
универзитетску наставу, њих су користили сви они који су се на
било који начин бавили хемијом.

8
Неорганска хемија
Желећи да пренесе нова знања у своју земљу Лозницу написао
уџбеник из неорганске хемије и априла 1872 године га послао у
Београд на штампање, али рукопис није прихваћен. Тек 1874.
године се појавио под називом "Хемија са гледишта модерне
теорије". Модерна теорија односила се на атомску и молекулску
теорију односно нове формуле и нову номенклатуру. Прво издање
уџбеника имало је 411 страна и 44 слике док друго издање које је
изашло 1880. године је имало 695 страна и 70 слика. 1890. године
је изашло треће издање уџбеника под насловом ,,Хемија са
гледишта модерних теорија”, са 787 страна. За уџбенике из
неорганске хемије, нарочито прва два издања, најзначајнији
садржај се односио на представљање формула преко атомских
маса уместо еквивалената и помињање Мендељејев у периодног
система елемената. Мендељејев закон Лозанић је изразито
поменуо у другом издању. Када је у питању подела елемената,
изведена према Накеу, он каже да је таква подела доста
произвољна и да се данас иде на то да се тела одвоје у неке
сасвим одређеној групе па да се ту засебно проуче. У првом
издању наводи и далекодостижну мисао да је могући доцнији
напредак науке. Такође је навео основне принципе номенклатуре
и стручне изразе који су уз мање измене садржани до данас. У
другом издању помиње Мендељејева и његов периодни систем
елемената и такође наговештава сложеност атома и промене у
научним мисли која ће проистећи из тога. У трећем издању
помиње периодни закон као највећи умнк проналазак овог света.
Унео је поглавље од термохемији, новој области која се тих
година развијала. Такође унео неколико нових непроверених
елемената, укупно 68, којих је назвао непоузданим. Ипак лозанић
ни у једном издању уџбеника из неорганске хемије није извршио
класификацију елемената према Мендељејевом периодном
систему елемената. Први пут је то учинио неколико година
касније у средњошколском уџбенику. Основне појмове и законе
извео је из експеримената, а експерименти су детаљно описани и
представљени сликама.
9
Лозанић није само пренео и проширио хемијско знање тадашње
науке већ је формулисао и језик којим је омогућио комуникацију
са научним светом. Његови уџбеници пресудну су утицали на
хемијску номенклатуру и стручну терминологију. Када је почео
да пише уџбенике хемијска литература на српском језику
практично није постојала. Не само да је било тешко писати, него
је било тешко и преводити јер на нашем језику није било
одговарајућих термина и стручних израза. Лозанић каже да је он
задржао своје научне термине којима се служи наука.
Номенклатуру је прилагођавао латинској и преводио је само оно
што и други народ исказују својим језиком. Сви елементи изузев
они који су имали народне називе (злато, гвожђе, олово), као и
водоник, кисеоник и угљеник, чији су називи преведени добили
су интернационалне називе са наставком -ум или -јум, зависно
правописних правила. По узору на француску номенклатуру,
неким једињењима је увео префиксе пер- и хипо-. Такође је
одбацио старе дуалистицке формуле и називе за соли и увео нове
интернационалне називе: натријум- сулфат, уместо
сумпорокисели-натријум-оксид, калцијум- сулфат уместо
сумпорно-кисели креч.

10
Органска хемија
Лозанићеви уџбеници из органске и неорганске хемије уз његов
научни наставни рад, имали су највише утицаја на брзи развој
хемије и увођење модерне наставе на великој школи. Убрајају се
у прве универзитетске уџбенике у Европи који су задржали
структурну теорију, нову класификацију елемената, модерну
класификацију органских једињења и нову номенклатуру.
Лозанић је имао непогрешив у научну интуицију, у своје
уџбенике није уносио идеје у које се тренутно веровало. Он
одбацује старе формуле, стару номенклатуру, учење без научних
класификација. Можда ново учење не би толико утицало на
развој хемије и хемијске наставе у Србији да је било ограничено
на његово предавања и Велику школу, али Лозанић је одмах
написао уџбенике из неорганске и органске хемије и превео их у
практикуме из античке хемије, тим пресудно утицао на свеукупну
хемију у земљи. До данас неки тврде да су по својој
свеобухватност и ови уџбеници непревазиђени, а они су
употребљавани скоро пола века. Свако ново издање уџбеника
било је допуњава на старе теорије су замењиване новим. Улога
Лозанићевих уџбеника није била ограничена само на
универзитетску наставу, њих су користили сви они који су се на
било који начин бавили хемијом.

11
Научни рад
Тешко нам је да данас из добро опремљених лабораторија, уз
мноштво хемијских часописа, уз много хемијских института на
којима ради преко 50 научника, схватимо ширину рада и
интересовања Симе Лозанића. Он се бавио науком више од 50
година. Вршио је анализе за различита министарства, испитивао
природна богатства земље, испитивао квалитет природних
производа, анализирао минерале и метеорите, организовао
пољопривредне изложбе... Иако су те обавезе ометале његов рад
на Универзитету и Академији наука, Лозанић је налазио довољно
времена да се целог живота бави науком и објави доста радова.
Објавио је 60 научник и 60 стручних радова, као и већи број
чланака. Први рад објавио је 1871. године, када је имао 24
године, а последњи 1929. године., када је имао 75 година. Друга
област Лозанићевог истраживања, којој је посветио 13 година,
била је електросинтетичка хемија. Лозанић има неколико радова
и из неорганске хемије, теоријске хемије и историје хемије.
Стручно-популарне радове почео да објављује још у младости.
Већина чланака односи се на унапређење српске привреде.
Лозанић је често држао предавања и писао чланке ради
популаризације хемије као науке.

12
Теоријски радови
1.,,Изомерија хомологих врста парафинa”
2. ,,Хемијске комбинације”
3. ,,Међе периодног система елемената”
4. ,,О међусобним бројим правилностима атомских тежина
елемената”
У прва два рада Лозанић је израчунавао број структурних
изомера алкана. Област је била релативно нова, а Лозанићеви
уџбеници из органске хемије сврставани су у прве
универзитетске уџбенике у којима су органска једињења
представљена структурним формулама. Лозанић је све радио
помоћу оловке и папира, и то је захтевало пуно труда и времена.
Израчунавања не вршио помоћу алгебарских операција које је
назвао хемијским пермутацијама, комбинацијама и варијацијама.
У трећем раду Лозанић расправља о проблемима који су
интересовали научнике оног времена. У раду Лозанић износи
своја размишљања о најновијим резултатима на пољима физичке
хемије, као и личне претпоставке које су биле последица
непознавања одређених принципа на којима данас заснивамо
периодни систем елемената. Kроз рад се испољава његово чврсто
веровање у нове физичке методе којима ће се расветлити она
поља периодног система елемената која су данас празна.
Последњи Лозанићев теоријски рад се такође односи на
периодни систем елемената, али овога пута на питања која су у
том тренутку била актуелна и мучила велики број научника.
Пратећи најновија збивања у науци Лозанић расправља о
атомским масама и броју изотопа и закљуцује да атомске масе
изотопа, како између себе тако и према својим редним бројевима,
имају одређене и правилне односе.
Мада Лозанићеви радови из теоријске хемије нису довели нове
резултате, у оно време су били веома актуелни. За историју
српске хемије су значајни јер су први и дуго година једини
теоријски радови у земљи

13
Хемијска технологија
Лозанић се није много бавио хемијском технологијом али је за
потребе својих ђака написао добар уџбеник користећи
најпознатије уџбенике оног времена из те области. Уџбеници из
хемијске технологије излазили су следећим редоследом: "О води
и гориву" 1887. године ,,Основи металургијe”, 1887. године
,,Cтакло, керамик, креч, цемент, гипс”, 1892. године, ,,Хемијски
производи неоргански”, 1894. године. По броју страна и
насловима види се да су уџбеници обухватни и опширни, и да су
били намењени не само ученицима Велике школе већ и свим
онима који раде у хемијској струци.

Хемијски практикум
За време студија у Цириху, Лозанић је превео Вислиценусов
практикум квантитативне аналитичке хемије, "Руководство за
квантитативну анализу неорганских тела", и 1870. године послао
на анализу и штампање. Српско учено друштво и министарство
просвете одбили су да га објаве. Практикум се појавио тек када је
Лозанић постао професор на Великој школи, 1873. године. 1879.
године је изашло друго издање, а треће издање је објавио његов
син Миливоје Лозанић.
Хофманов практикум Лозанић је превео и објавио 1875. године,
под насловом ,,Аналитичка класификација метала и њихове
важније реакцијe”.

14
Радови из електросинтеза
Најзначајнији Лозанићеви радови су из електросинтеза. Око
седамнаест година се посветио овој области. За то време објавио
је девет радова, који су обухватили велики број експеримената.
Електросинтезе су реакције које трају више дана непрекидно.
Оно што је инспирисало Лозанића да се овим бави јесте то што је
тражио узроке реактивности простих молекула у настанку
сложених једињења. У почетку вршио је радове на
угљен-диоксиду, угљен-моноксиду, водоник-сулфиду, азоту и
воденој пари. А касније је почео и са сложенијим једињењима
као што су киселине, алдехиди и естри. У последњем раду изнео
је своје закључке о томе како се и на који начин понаша свака
класа једињења. Првих 6 радова објавио је истовремено на
нашем језику у ,,Гласу академије наука”, као и на немачком
језику у часопису ,,Berichte”

15
Анализе минералних и пијаћих вода
О лековитости минералних вода знало се још од старог века, али
тек од осамнаестог века посебна пажња се посвећивала
квалитету тих вода. Први професор хемије на Лицеју Михаило
Рашковић врршио је многе анализе за Министарство финансија.
Лозанић је био први који се стручно и систематски бавио
анализирањем минералних вода српских бања. Скоро десетак
година је анализирао све бањске воде Србије. Узорке је углавном
добијао на самим изворима. Мерио је температуру воде и дубину
извора, испитивао је састав земљишта на коме се извор налази и
слично. Осим квалитативних, квантитативних и гасовитих
анализа он је за сваку воду дао физичке константе у
карактеристичан назив према састојцима у њој. Касније у
радовима је и табеларно приказивао резултате анализа. Све воде
су биле термоминералне, а на појединим изворима вода је била
хладна јер се мешала са слатком водом или је пре избијања дуго
пролазила кроз земљиште. Неки од назива које је дао водама јесу:
алкално угљо кисела терма, слободно угљена киселина,
сумпорна, гвожђевита, сумпорно-водонична… Свестан значаја
минералних вода, Лозанић је резултате најпознатијих објавио и
на немачком и румунском језику.
Анализе београдских пијаћих вода Лозанић је предузео одмах по
доласку на Велику школу јер нису постојали никакви подаци о
квалитету воде коју Београђани пију. Као и приликом анализа
минералних вода, у првим радовима је изложио ток квалитативне
и квантитативне аналиѕе, а у каснијим само табеларно
приказивао резултате. Према састојцима сврстао је дунавску и
савску воду у најлакше, јер су садржале најмање минералних
састојака, нешто теже биле су чесменске воде. Из анализа се
видело да су све воде биле сличне по саставу: све су садржале
калцијумове и магнезијумове соли. Пошто су Лозанићеве анализе
показале да вода с градских чесама није добра, Никола Пашић,
тадашњи председник општине, одмах је повео изградњу
водовода. Тако су ове анализе имале директан утицај на
побољшање квалитета пијаћих вода и изградњу водовода.
16
Рад на унапређењу привреде
Значајну Лозанићеву активност представља рад у области
привреде који је имао директан утицај на брзи развој земље.
Његова дугогодишња жеља је било изучавање агрикултурних
проблема на научном нивоу. Лозанић се скоро десет година
залагао за оснивање Пољопривредног факултета који је отворен
после Првог светског рата. За развој пољопривреде имали су
велики значај закони које је донео као министар привреде.
Сматра се да је Србија имала најбржи привредни развој након
доношења тих закона. Лозанић је често истицао да народ који
нема развијену индустрију не само да нема услова за материјални
напредак већ нема услова за политичку независност. Са
седиштем у Великој школи основан је привремени одбор за
фабрикацију шећера. Такође Лозанић је почетком века радио на
томе да се у нашој земљи примењује и вештачко ђубриво, не би
ли се напредила пољопривреда. Најважнији огледи су вршени са
кукурузом и пиварским јечмом. Сваки даљи рад везан за ове
области он је усмерио ка побољшању рада Пољопривредног
факултета, верујући да је то оно што недостаје Србији да би се
сврстала у модерне, развијене, привредне земље.

17
Закључак
Нема сумње да је Сима Лозанић унапредио српску науку и да је
самим тим веома олакшао данашњу хемију као науку. Као велики
хемичар оставио је неизбрисив траг у нашој и светској науци, а
својим педагошким и политичким радом дао је немерљив
допринос у развоју српске просвете, привреде и индустрије.

18
Литература
Марина Докмановић, Сима Лозанић у српској науци и култури,
https://www.muzejnt.rs/izlozbe/sima-lozanic-u-srpskoj-nauci-i-kulturi
Снежана Бојовић, Сима Лозанић у српској науци и култури, Музеј
науке и технике, Београд, 1993.
Момчило Јоветић, Аналтичка хемија, Завод за уџбенике, 2006.

19