Непроменљиве врсте речи

Прилози
Прилози (адверби) су речи које стоје уз глаголе, придеве, именице и друге прилоге ближе
их одређујући. У највећем броју, прилози су непроменљиве речи, али постоје и неки
прилози који су променљиви, имају компарацију.
Прилози који стоје уз глаголе одређују њихове сталне пратилачке елементе, а то су место,
време, количина и начин вршењеа радње, стања или збивања.
Прилози за место: овде, онде, овамо, онамо, где, куда, камо, доле, горе, напред, позади,
ван, близу, десно, далеко;
Прилози за време: јуче, данас, сутра, ујутру, увече, после, пре, кад, сад, некад, никад, тек,
већ;
Прилози за начин: добро, лепо, како, овако, тако, брзо, изврсно, споро, некако, никако,
људски, српски, енглески;
Прилози за узрок: зато, стога;
Прилози за количину: мало, много, доста, неколико, још, сувише итд.
Прилози који стоје уз придеве и прилоге одређују степен особине која се придевима и
прилозима означава, на пример, уз придеве:
Он је врло вредан. Петар је био необично јак.
Прилози који стоје уз именице одређују количину онога што значи именица:
Понели су нешто новца са собом. Попили су мало млека и појели много хлеба.
Прилози за начин, количину и неки прилози за место су променљиви. Они најчешће имају
облик као придеви у средњем роду (добро, лепо, мало, много, далеко).
Марија слабо чита. Петар чита најслабије.
Марко има много другова, али Петар има више другова од њега.
По својој служби у реченици у реченици са прилозима су сродне речце типа бар, баш, чак,
ево, ето, ено, тек, већ и сл. које служе за истицање других речи:
Дошао је баш он. Дошао је чак Марко Петровић.
Друга служба јесте обавештавање о читавој ситуацији означеној предикатом у реченици:
Петровић још није дошао (чекамо га неко време). Петровић је већ дошао.

Прави прилози (немотивисани) су речи које са гледишта нашег језичког осећања нису
настале од других речи: јуче, пре, близу, свуда, сад и сл.
Неправи (мотивисани) прилози су они који су постали од других врста речи, које наше
језичко осећање препознаје у њима: зими, лети, кришом, ноћу, увек; од некадашњих
скупова речи:синоћ, данас, јесенас.
Прилози за начин и количину најчешће су настали од придева у облику једнине средњег
рода: добро, лепо, мало, много, мирно.
Поступио је пријатељски. Јуначки су се борили. Разговарали су енглески, па их нисмо
разумели.
Предлози
Предлози су непроменљиве помоћне речи који стоје испред одређених падежних облика
самосталних речи и служе за означавање њиховог односа према другим речима у
реченици, као и за ближе одређивање тог односа. Ти односи се разликују по простору,
времену, начину, намени, узроку, по заједници, циљу итд.
Просторни (месни) однос: Пред кућом је расло велико дрво. Авион је полетео са писте.
Временски однос: Ласте се враћају у пролеће. Радили су неуморно од јутра до мрака.
Односи узрока, циља, намене, заједнице, поређења и др.: Због болести није ишао у школу
скоро месец дана. Цео дан су шетали са својим друговима. Живели су ради своје деце.
Са гледишта морфологије постоје прави предлози, који су немотивисане речи. Такви
предлози су: од, до, на, уз, у, на, из, за, под, над, при.
Неправи предлози су мотивиисане речи, тј. речи постале од других врста речи. Такви
предлози су: близу, више, ниже, пре, после, око, преко – постали од прилога; или
предлози:врх, дно, чело, дуж, пут – постали од именица.
Везници
Везници су непроменљиве речи које у језику служе за означавање веза међу појединим
речима у реченици, као и везе међу реченицама. Везници не означавају само везу, него и
врсту односа. Тако везник као и означава – поређење, везници но, али и а – супротност, јер
означава узрок, или означава истоветност (Доћи ће Петар или Павле. –Они шетају или
седе у парку), везник кад – време и ређе – узрок, како означава поређење, али је и везник
зависних реченица (временских, узрочних, изричних и др.)
Везници се деле на напоредне и зависне. Напоредни везници: саставни, раставни,
супротни, закључни. Напоредни везници повезују речи у реченици и реченице у сложеној
реченици. Зависни везници повезују зависне реченице са њиховим управним реченицама.
Речце (партикуле)
Речце (партикуле) чине посебну врсту речи по свом значењу, односно по својој функцији
у реченици. Морфолошки, оне су прилози или везници, али за разлику од њих, речце се
употребљавају за означавање личног става говорног лица према садржини реченице.
Дакле, речце нису одредбе глагола или знаци везе међу речима, него су језички знаци који
се односе на целу реченицу, илина неки део те реченице, и то као знаци:
-за истицање супротности: међутим, пак:
Звали су га, међутим, он није хтео да дође.
-за посебно истицање: баш, бар, и:
То је бар један од вас морао знати.
-за истицање личног става (модалне речце) – дакако, уистину, заиста, нипошто, вероватно,
ваљда, збиља, можда, штавише, уосталом:
Он је, дакако, у праву. – Суд је, наравно, меродаван, али публика има исто тако право да
размишља о томе. –Уосталом, имаш право.
-за показивање – ево, ето, ено:
Ево вам аутобуса.
-за питање – зар, да ли:
Зар нисте служили војску? Да ли је дошао Петровић?
-за потврђивање и одрицање – да и не
Узвици
Узвици су поједини гласови или скупови гласова који се у језику употребљавају као знаци
личних осећања и расположења, односно стања у ситуацији када говорно лице нема
довољно времена за њихово изражавање помоћу типичне реченице. Њима се спонтано
реагује на утиске из спољног света: а, ох, ах, ех, ух, јао, ха, охој, јаој
Они могу имати различито значење у зависности од ситуације. Тако на пример узвик ах
може означавати и радос и жаљење и протест, слагање, као и сумњу.
За изражавање ужаса, страха, бола, жалости, изненађења: ах, ој, ах, ух, јао, јаој, охо.
За дозивање или терање животиња: ајс, гиц, иш, шиц
За подражавање звукова из природе:дум, бум, фију, трас, кврц.
За узвике кажемо да су то условни језички знаци, релативно слабо устаљени, иако их има
који то и јесу, али могу служити и као језички материјал за ставарање правих речи,
нпр.ономатопеја (од фију – именица фијук, па од ње глагол фијукати; од кврц – глагол
кврцнути)