Друштвена структура

 Класе
 Сталежи
 Елита

Класе – статусне групе на које је указао Карл Маркс. Виђења класа имао је и Вебер.

Марксова шема - сматрао да је мерило класе власништво над средствима за производњу.

1) Капиталистичка (власничка класа која експлоатише)

2) Средња класа (припадници су ситни предузетници, власници занатских радњи)
3) Радничка класа (експлоатисана класа)
4) Лумперпролетери (не раде, живе од милостиње)

Маркс је предвидео нестанак средње класе (јер не експлоатише) и прогрес радничке класе која ће
морати све више да се едукује (нова средња класа). Вебер је сматрао да је мерило класе
власништво и степен образовања који директно утиче на тржишну позицију (на тржишту је већа
потражња за стручњацима).

Веберова шема :

1) Капиталистичка (власничка класа и добра тржишна позиција)

2) Нова средња класа ( невласничка класа, то су технократе, бирократе, стручњаци..)
3) Стара средња класа (власничка, лоша тржишна позиција)
4) Радничка (невласничка, лоша тржишна позиција)

Маркс – класе су реалне друштвене групе, припадност одређеној класи утиче на целокупан живот
поједница.

Вебер – припадност одређеној класи је само један од елемената који утиче на живот појединца.

Сталежи – према Веберу најстарије статусне групе. У средњем веку то су били феудалци, кметови,
племићи... Раније се је припадност неком сталежу доводило у вези са пореклом, а данас поред
порекла улогу имају образовање и стил живота. Оно што је некад било порекло, данас такав значај
има углед. Углед се доводи у вези са професијом (у зависности од тога колики значај заједница
придаје тој професији зависиће и углед)

Елита – они најугледнији, остали су маса.

Постоје два становиштва :

 Либерализам
 Органицизам (Вилфредо Парето – друштво је орган кои се састоји из делова који су тако
повезани да обезбеде нормално функционисање. Делови друштва су елита и маса.

Гаетано Моска – управљача елита је политичка класа.

Чарлс Милс – елита пордразумева оне који имају најзначајније водеће положаје на основу својих
способности, вештина...

Постоје две врсте елита :

 Лавови (диктатуре, војни режими) - елита која своје положаје ослања на силу.
 Лисице (демократска друштва) – служе се манипулацијом и лукавошћу.

Веберова подела власти :

1) Наследна власт – средњи век, преноси се са колена на колено...

2) Харизмазска власт – особа је харизматична, склона да води масу. Харизматска личност се
искључиво води разумом, а очекује да се маса позива на емоције.
3) Законодавна власт – осваја се изборима који су регулисани изборним законима.
 Друштвене групе
Групе представљају мост који нас повезује. За чланове било које друштвене групе
карактеристично је то што деле сличне вредности, мотиве, интересовања, циљеве... Да би нешто
била група, чланови морају да имају осећај заједничке припадности.

Заједнице су састављене од мноштва друштвених група. Фернинад Тенис је издвојио органске

(породица) и неорганске (разред) заједнице.

Класификација друштвених група :

1) Примарне (породица) – степен присности је већи.

2) Секундарне (одељење) – краткотрајније, основно обележије је заједнички циљ.
3) Реферетне (примарна или секундарна група) – утичу на наше ставове, понашање.

Сложена класификација друштвених група :

1) Сродничке (братство, ванбрачне...) – не мора бити присутно крвно сродство.

2) Функционалне (професори, просветни радници...) – функција.
3) Статусне – статус је показазељ угледа, моћи, богатства.
4) Просторне – град обухвата општине које су састављене од месних заједница.
5) Културно-историјске – заједничке културне особености. Заједничка традиција, вера,
обичаји који се преносе са генерације на генерацију.
 Племена (првобитни облици етничког груписања, спајањем више племена
стварају посебну етничку групацију)
 Нације (политичка категорија, чине је сви они који живе на простору државе и
они који виде себе као држављане)
 Народ (културна категорија, чине га сви они на свету који себе сматрају
припадницима одређене државе)

Етницитет – свест о етничкој припадности.

 Институције
Институције су моћне зато што усмеравају наше понашање и деловање. Обезбеђују нам
аутоматско функционисање кроз одређене обрасце. Те обрасце учимо у процесу социјализације.
Друштво у том смислу настоји да сваки битан облик понашања институционизује, јер тако
успоставља аутоматизам.

Дирекем је издвојио два кључна елемента који постоје у структури институција :

 Вредносни елементи (циљеви које институција има, нпр. за школу јесте то образовање)
 Нормативни елементи (начини како да тај циљ који институција има постигнемо)

Класификација друштвених институција :

1) Билошко-репородуктивне (задатак је продужено временско трајање заједнице)

2) Економске (обезведђују производњу да би се задовољиле основне потребе. Институција у

претходним временима која је била извор физичке егзистенције је породично газдинство.
Фабрике су се појавиле у процесу индустријализације. Индустријализација значи да људи
имају намеру да произведу вишак. Тај вишак робе износе на тржиште са намером да
зараде и продају је за новац. Новац и тржиште представљају законско средство размене
робе.)
3) Политичке (задатак политичких институција јесте постављање циљева којима друштво
тежи. Најзначанија глобална политичка институција је држава.
 Странка – парцијалне политичке институције укључене у борби за власт
 Лоби – специфичне групе за притисак. Мотив лобија је вршење притиска на оне који
већ имају власт.
 Синдикат – мотив синдиката је целокупни бољитак материјалног стања (нпр. Синдикат
просветних радника има за циљ да заступа циљеве просветних радника, нпр.
повећање плата).

4) Културне институције
 Васпитно-образовне (школе, вртићи)
 Верске (цркве, манастири...секте нису институције!!!)
 Здравствене (болнице)
 Информативне (телевизија, медији...)
 Научне (факултери)
 Уметничке (музеј, позориште)
5) Забавно-рекреатвине (задатак им је забава и рекреација)
 Друштвене промене
Промене се дешавају захваљујући равоју. Промене у друштвеној структури :

1) Микропромене – промене које се дешавају у унутрашњости структуре. Нпр. то су

друштвена покретљивост (то значи да елементи друштвене структуре мењају положај и
улогу)
2) Макропромене – то су одређени процеси у којим се структура може наћи.
 Стагнација
 Развој (може да значи и побољшање и погоршање, појава нечег новог. То су
различите иновације и проналасци)
 Напредак (прогрес)
 Назадовање (регрес)

Променама можемо приступити на два начина :

1) Историјско-генетичко становиште – одговора на питање како је нешто настало.

2) Функционално-структурално становиште – полазимо од улога који структурални елементи
имају.

Можемо издвојити 3 велике епохе у развоју људског друштва :

1) Предмодерно доба (присутне су ратарске заједнице настале у долинима великих река)

 Земља је основни ресурс
 Лична власт (поглавица)
 Пририодне неједнакости утичу на поделу послова
 Производња за основне потребе
 Развој религијске свести
 Ритуалима се приближавају Богу
2) Модерно доба
 Развој науке и технологија
 Индустријска револуција, вишак који се произведе продаје се на тржишту
 Појављује се бирократија
3) Постмодерно доба

Врсте промена :

1) Квантитаивне – раст (повећање нечега већ присутног у структури) и опадање

(смањење нечега већ присутног у структури). Нпр. број ученика може да расте и опада
на упису.
2) Квалитативне – развој и распадање
3) Вредносне – када вреднујемо искључиво промене као разултат људских активности,
понашања и деловања постоје промене које значе прогрес и регрес.
 Друштвене орагнизације
Покрећу институције јер да би инстируција постигла одређени циљ мора да се успостави
организација. Присутна је строга формализација улога и положаја. Организације су нужне да
би се постигао циљ. Да би нека група била успешна не значи нужно да мора бити и масовна,
већ добро организована. Најкраће речено, организације су велике секундарне групе
створене ради ефикаснијег постизања циља.

Организационо окружење чине спољашни фактори који утичу на рад организације. Најважнији
међу њима су технологија, политички и економски услови, као и друге организације које могу
бити партнери.

Типови формалних организација :

1) Утилитарне – људи се удружују да би остварили материјалну корист

2) Нормативне – људи се удружују да би задовољили своје духовне потребе. Нпр. цркве,
невладине организације...
3) Принудне – окупљају чланство упркос својој вољи, организације које имају за циљ
неку врсту преваспитања. Нпр. затвори, поправни домови, у извесној мери болнице...

Карл Маркс – размишљајући о организацији, рекао је да је реч о одређеној реалној групи која
може да управља.

Макс Вебер – сматрао је да организација представља неку врсту рационализације односа

између чланова групе и нешто што треба да обезбеди да у реализацији циљева будемо
ефикасни, рационални... Успостављање бирократске организације тј. бирократије.

Прве организације имале су одређена ограничења. Прво ограничење било је неразвијеност

комуникационих технологија. Друго ограничење било је постављање циљева који су
проистекли из религиозног и традиционалног погледа на свет. Изградња пирамида
представљала је један од таквих циљева. Ефикасност великих организација дошла је тек са
развојем бирократије. Бирократија представља организациони модел за ефикасно
постизање циљева.

Основне карактериске бирократије :

 Подела послова
 Хијерархија
 Одвојеност службене дужности и приоватног живота
 Положај у хијерахији стиче се на основу знања и искуства, а знање се доказује
формалном дипломом
Вебер је био свестан да се у стварности ниједна организација не понаша потпуно бирократски, али
је сматрао да је шанса успеха организације већа што се више приближава наведеним обележјима.
Вебер је такође упозоравао на могуће нежељене последице бирократије :

 Отуђење – уместо да бирократија служи људима, људи би служили њој. У страху да се не

огреше о формална правила, заборављају стварне циљеве организације. Нпр.
непоседовање свих прописаних докумената, може бити разлог за одвацивање нечијег
захтева за социјалну помоћ.
 Ритуализам – слепо придржавање правила чак и у ситацијама када то штети организацији.
 Инерција – измишљање и умножавање непотребних послова
 Олигархија – издваја као најзначајнију последицу Роберт Михелс, који истиче владавину
неколицине људи на врху бирократске пирамиде. Информације које поседују људи на врху
могу искорсити у циљу реализације сопствених интереса.
 Друштвена покрељивост
Представља промену положаја и улога. Тиме што мењамо положај и улоге не значи да мењамо
структуру. Нпр. променом састава фудвалског тима, не мења се структура али ако добијемо нове
положаје и улоге менњамо састав.

Врсте друштвене покретљивости :

1) Хоризонтална – кључни појам је улога ; промена улоге при чему положај остаје исти
2) Вертикална – кљућни појам је положај ; хијерархијско рангирање, постојање
неједнакости, промена положаја (улазни и силазни)
3) Просторна – кључни појам је простор ; дневна друштвена покретљивост (Бања-Врање),
добровољна/недобровољна (избеглице), из мање развијених у више развијене
градове...

Све ове врсте покретљивости могу се посматрати као:

1) Унутаргрупна (променом улоге и положаја остајемо у истој групи)

2) Међугрупна (променом улоге и положаја прелазимо из једне у другу групу)
3) Унутаргенерацијска (кретање положаја и улоге (20 година матуре))
4) Међугенерацијска (промена положаја и улоге у односу на наше родитеље улазно или
силазно)

Канали (механизми) друштвене покретљивости:

1) Образовање (најсигурнији)
2) Политика, бављење бизнисом (много бржи начин, али не и сигурнији)
3) Склапање брака (најлакши начин који је некада имао значај, а данас је баш редак)

Друштвена покретљивост је битна јер обезбеђује друштвену промоцију.

 Структура и систем
Људи који нас окружују нам нису подједнако важни. Мајка, пријатељ, наставница издвајају се у
односу на друге зато што заузимају одређени положај (статус). Као и они код нас, тако и ми код
њих имамо одређени положај. Свако од нас има мноштво положаја, с тим што неке временом
губимо. Рецимо, тренутно имам положај ученика средње школе, а за годину дана га изгубити и
добити положај студента.

1) приписани (стичемо рођењем) - веома се тешко губе, нпр. тиме што ћемо натерати
родитеље да нас се у очајању одрекну.
2) стечени (на које утичемо својом вољом) - утичемо на занимање којим ћемо се бавити, на
дужину студирања, и сл.
3) стожерни или мастер статус (коме друштво даје важност) - положај на основу кога нас
друштво идентификује и на основу којег наше окружеје прави слику о нама. Некоме је
стожерни положај занимање, некоме порекло, док нажалост некоме може бити и физички
недостатак који трајно обележава појединца.

За сваки положај постоји одређени скуп очекиваних понашања (улоге). Рецимо наставнику је
улога да долази на наставу, предаје и испитује ђацима и сл. Медјутим у овом случају, професор
може имати више улога, рецимо и чланство у школском синдикату, на седницама наставничког
већа и сл, и то се зове скуп улога. Често се дешава да се улоге не подударају и онда долази до
сукоба улога. Управо је најчешћи разлог тога када особа заузима неколико положаја из којих
проистиче мноштво улога.

Да би одговорили на питање какве све поделе и разлике има друштво користе се два појма -
структура и систем. Када желимо да знамо од чега је друштво састављено и какви су односи међу
његовим елементима, користи се појам структура. Када желимо да знамо како то друштво
функционише, користимо појам систем. Социолози су осмислили појам друштвени систем и
према њему, сваки део друштва има одређену улогу односно функцију. То је дакле допринос који
нека група даје друштву. Талкот Парсонс је сматрао да свако друштво има 4 потребе (подсистеме)
које чине друштвени систем, и без којих не би функционисало:

1) Адаптација - осигурање егзистенцијалних потреба као што су храна и склониште

(економски подсистем)
2) Постављање циљева - циљеви којима друштво тежи и обезбедити средства за њихову
реализацију (политички подсистем)
3) Интеграција - уједињавање различитих делова система регулацијом и контролом
конфликта (нормативни подсистем)
4) Одржање заједничких вредности - стварање вредности које се преносе кроз породицу,
школу, цркву и друге институције културе (културни подсистем)