ISPRAVKE

STRANA 5. red 4. odozgo: umesto ubijunih treba ubijenih

STRANA 7. red 3. odozgo: umesto vojni treba vajni
STRANA 41. red 6. odozdo: posle reči JNA dodaje se reč bez
STRANA 60. red 2. odozgo: posle reči oblasti ide slovo i
STRANA 77. red 4 odozgo: umesto odan treba odanu
STRANA 120. red 10. odozgo: posle reči da ide reč se
STRANA 223. red 14. odozdo: umesto reči jednoj treba jednakoj
STRANA 257. red 10. odozdo: umesto PartD treba partd
STRANA 262. red 9. odozdo: umesto četa treba čega
STRANA 272 red 4. odozgo: umesto pogoni treba pogodni red 5. odozdo: umesto PartD treba
partd
STRANA 300. red 5. odozgo: umesto plaća treba pleća
STRANA 318. red 7. odozgo: umesto pema treba prema
STRANA 330. red 3. odozgo: umesto najviše treba najviši
STRANA 411. red 3. odozdo: umesto sa treba sam
STRANA 422. red 1. odozdo: posle Brovet treba dodati reč ogradu red 14. odozdo: umesto
republikek treba republike
STRANA 423. red 5. odozgo: na reč vreme ide fusnota br. 31:
Ističem samo neke razloge:
- ustavnim promenama Spovenija od septembra 90-te godUpreuzela RiK sa TO,
preuzela regrutnu obavezu služenja vojnog roka samo na svojoj teritoriji, ukinula
finansiranje JNA/je izvršila napad na ustavni poredak SFRJ;
- izostalo razoružanje paravojnih formacija u Sloveniji i Hrvatskoj /januar 91.god./ i
nije sprečen uvoz naoružanja u Hrvatskoj;
- republičkim ustavima /dopunjeni amdmani februara 91. god. / Slovenija i Hrvatska se
isključile iz ustavnog sistema SFRJ, krajem maja i početkom juna promovisale svoje
vojske a 25. juna progpasile nezavisnost;
- direktan napad hrvatske vojske na JNA /Pakrac početkom marta, Plitvice krajem
marta, Split početkom maja/ sa prvim žrtvama;
- blokada kasarni u Gospiću i Osjeku i demonstracije u Splitu početkom maja
91.godine;
- obračun hrvatske vojske sa srpskim življem u Pakracu i Plitvicama marta, Borovom
Selu maja, Glini i Bršadinu krajem juna 91. god.;
- sukob teritorijalaca Slovenije i JNA krajem maja i napad vojske Slovenije na JNA
STRANA 436. red 1. odozdo: umesto bezbednosti, politički treba bezbednost, politiku
STRANA 444. red 3. odozgo: umesto apsolutno treba apsolutnu.
STRANA 445. red 10. odozdo: umesto vrednosti sazivanja treba vrednih saznanja
STRANA 446. red 4. odozdo: umesto obetbeđujemo treba obezvređujmo
STRANA 485. u naslovu: umesto vrodostojnog treba verodostojnog
Biblioteka
POSEBNA IZDANJA

urednik
TODOR BJELKIĆ

Znak Srpske knjige osmislio

DOBRICA ERIĆ
 JEVREM COKIĆ

POČETAK KRAJA

SRPSKA KNJIGA
RUMA-2008
UVOD
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20-og
veka faktički je nestala država Socijalistička Federativna
Republika Jugoslavija /SFRJ/. Njeno razbijanje plaćeno je
ogromnim žrtvama, uz stotine hiljada ubijenih i poginulih, ra-
njenih ili obolelih i proteranih sa svojih ognjišta. O do-
življenoj tragediji svedoče i paljevine, ruševine i uništeno
neprocenjivo društveno i privatno bogastvo. Mnogo je odgo-
vornih za strahovite posledice razbijanja Jugoslavije. Mislim
da nema onih koji ne snose odgovornost, neki u većoj a neki u
manjoj meri, ali se odgovornosti niko ne prihvata, prebacijući
je uvek "na nekog drugog".
Tok događaja jasno je odražavao stanje opšte suprotstavlje-
nosti stavova, pravaca, ciljeva, metoda i sredstava rešavanja
krize u zemlji u državno političkom i vojnom vrhu SFRJ, ma-
da pozivajući se, bar u početku na važeći Ustav, koga zapravo
niko nije poštovao.
Prema Ustavu iz 1974. godine SFRJ je bila savezna država -
federacija, koju je sačinjavalo šest socijalističkih repubika
i dve socijalističke autonomne pokrajine (Vojvodina i Kosovo),
koje su u sastavu Republike Srbije. Prema popisu iz 1991. go-
dine, SFRJ je imala 23.500.000 stanovnika. Jugoslovenska Na-
rodna Armija brojala je oko 220.000 ljudi 1990. godine i bila
struktuirana u tri vojne oblasti (VO), Vojnopomorsku oblast
(VPO) i Ratno Vazduhoplovstvo i Protivvazdušnu odbranu (RV
i PVO).
Globalno gledano, aktuelno državno političko rukovodstvo
konstantno i sistematski, manje-više otvoreno je delovalo u
pravcu razbijanja zajedničke države i stvaranja samostalnih
država nasilnim putem, posebno članovi Predsedništva iz re-
publika Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, optu-
žujući pri tome Republiku Srbiju za "hegemonističke stavove",
odnose i ponašanje. S druge strane, nije ni postojao jedin-
5
stveni stav u pogledu očuvanja jedinstvene države ni u ostale
tri republike. Dok su Srbija i Crna Gora bile za očuvanje
"krnje Jugoslavije" /SFRJ bez Slovenije/, dotle je Republika
Makedonija bila za izdvajanje u samostalnu državu, po mogu-
ćnosti mirnim putem. U takvoj situaciji i konstelaciji aktera,
jedino je vojni vrh oružanih snaga kao savezna institucija bio
za očuvanje celovite SFRJ i rešavanje krize političkim sred-
stvima i mirnim putem.
Karakteristično je da je najveća kritika upućivana na
adresu Jugoslovenske Narodne Armije /JNA/ u domaćoj i stra-
noj javnosti od onih koji su najodgovorniji za razbijanje savezne
države Jugoslavije. Separatisti Slovenije, Hrvatske i Bosne i
Hercegovine optužuju JNA za rat do koga je došlo na prosto-
rima bivše SFRJ, dok se u Srbiji JNA okrivljuje što nije
sprečila razbijanje SFRJ.
Međutim, i jedna i druga optužba, izrečene u funkciji po-
litičkih potreba i ciljeva i usmerene na zamagljivanje isto-
rijskih činjenica, daleko su od istine. Kako vreme odmiče sve
više se zaobilaze činjenice i uočava težnja da se istina pre-
ćuti i od nje pobegne. Ako bi se u tome uspelo pobedila bi ne-
pravda, a ona je uvek latentna opasnost, pritajni neprijatelj i
izvor mogućih novih sukoba.
Prozivanjem JNA kao glavnog krivca za raspad SFRJ i Gra-
đanskog rata /GR/, pokušava se skinuti odgovornost kolektivnog
državnog i vrhovnog vojnog rukovodstva za neuspešno vođenje
države pogrešnom i destruktivnom, nacionalšovinističkom
separatističkom politikom i defetističkom strategijom upo-
trebe vojske, što je za posledicu imalo raspad višenaciona-
lne savezne države, i sasvim logično, i njene multinacionalne
armije.
Državno i političko rukovodstvo Srbije, koja je dobrim
delom i danas aktuelno, kao i tadašnji vojni vrh, bar za sada,
uporno ćute o ulozi i poziciji u kojoj se nalazila JNA u to
vreme. To u jednoj meri važi i za vojni vrh Vojske Jugoslavije
6
/VJ/ i politiku koju danas vodi državno rukovodstvo Srbije i
Savezne Republnke Jugoslavnje /SRJ/.
Nasuprot tome, neki autori nabeđeni "istoričarn", "vojni"
analitičari i vojni "stručnjaci" u svojim pisanjima n javnim
iastupima, utrkuju se da neistinama, falsifikovanjem činje-
nica i ideološko-političkim stranački obojenim formalno-
logičkim besmislicama, sakriju istinu i prekriju je velom
tajni. I inače jedan mali broj kompententnih autora i vrsnih
poznavaoca opštih prilika, stanja i toka događaja, veoma obje-
ktivno i realno prikazuju proces razbijanja SFRJ iako pre-
težno sa ideološko-političkog aspekta, čija dela svakako
imaju naučnu vrednost i istorijski značaj.
Suočen sa velikim razlikama u viđenjima i ocenama uloge
JNA i njene odgovornosti za razbijanje SFRJ, osećao sam oba-
vezu da bar ja ovaj način podstaknem i pomognem u traganju za
istinom, kako bi se makar one najzlonamernije neistine uklo-
nile iz "argumenata", koje odgovorni za nastalu tragediju izri-
ču bez stida i griže savesti.
Međutim, kao što se od strane rukovodstva novonastalih
država krivica i odgovornost GR želi pripisati na JNA, tako
se u SRJ od strane državnog rukovodstva i partijsko-politi-
čkih struktura u zemlji, sva krivica i odgovornost za raspad
SFRJ želi prebaciti na JNA. Površioj i proizvoljnoj oceni
uloge i postupaka JNA u minulim događajima, te nepravednoj
osudi iste kao celine, nanete su mnoge uvrede i poniženja
njenim pripadnicima. Međutim, aktuelno savezno državno, po-
sebno rukovodstvo Srbije i danas indiferentnim odnosom
prema VJ degradira njenu ulogu i značaj za bezbednost države,
čime kalja čast i dostojanstvo njenih pripadnika, doprinosi
stvaranju negativnog mišljenja i padu njenog ugleda u narodu.
Ignorantski i tuđinski odnos SFRJ prema JNA ispoljen u
GR, koja je u suštini samo preimenovana u VJ i u nju unela sve
svoje kapacitete, nova država SRJ svoj odnos prema VJ prakti-
čno ni u čemu nije promenila na bolje. Ima se utisak da je SRJ
7
kao priznati sukcesor SFRJ "ostatak" JNA prihvatila kao ne-
željeni teret nasleđa, zbog velikog broja beskućnika bivših
pripadnika JNA i njihovih članova porodica. Ta nova demo-
kratska građanska država SRJ krajnje maćehinski se ponela i
još uvek odnosi prema toj grupi populacije pristigle iz biv-
ših jugoslovenskih republika, koji žive ispod granice ljud-
skog dostojanstva. No, ako je za utehu, ništa nisu u boljoj
poziciji ni pripadnici VJ i njihovi članovi porodica, kao ni
VJ, koja se nalazi na granici egzistencijalnog opstajanja, ne
samo iz ekonomsko privrednih i materijalno-finansijskih ra-
zloga.
U procesu transformacije VJ pojavili su se neki momenti
koji su u suprotnosti sa srpskom vojničkom tradicijom i pri-
ncipima opšte unutrašnje i spoljne politike i bezbednosti
armijskog organizma, što se višestruko negativno može odra-
ziti na normalnu čvrstinu, monolitnost i otpornost vojnih ko-
lektiva, pa i VJ u celini. Svima je dobro poznato da srpska
vojska nikad nije trpela okupatora na svojoj teritoriji, ni
imala stranog "gazdu", niti pak otvorila vrata pripadnicima
strane vojske, makar ona bila u funkciji obezbeđenja mira.
Stoga je teško razumeti prisustvo pripadnika okupatorske
vojske severnoatlantskog vojnonolitičkog saveza (NATO) n Ev-
ropske zajednice /EZ/ u VJ, angažovanih na nekakvim dužno-
stima posmatrača, instruktora, savetnika i sl., koji su ustvari
agenti stranih obaveštajnih službi, što se doživljava kao
uvreda i ponižavanje VJ. Prema tome, bilo koji razlozi n mo-
tivn bili u pitanju, ovakvi kompromitujući aranžmani deluju
neubedljivo i ne mogu se pravdati nekim višim državnim
interesima.
Dakle, svi minuli burni događaji koji su se desili na pro-
storu nekadašnje Jugoslavije, na kraju 20-og veka, okončani su
odlaskom SFRJ u istorijsku prošlost zajedno sa svojom JNA i
nastankom nove države SRJ sa VJ. U svim tim događajima JNA je
logično bila značajno prisutna i imala bitnu ulogu u procesu
8
nestanka SFRJ, o čemu će uglavnom biti reči u daljem tekstu,
kao i o procesu stvaranja VJ i njenoj poziciji u novoj državi
SRJ.
Imajući u vidu rečeno, smatrao sam korisnim da iznesem
svoja lična zapažanja, osećanja, ocene i mišljenja o minulim
događajima, kao i pripadnika vojnih kolektiva JNA i VJ u
kojima sam se nalazio krajem osamdesetih i prvoj polovini de-
vedesetih godina. Naime, svrha ovog teksta je da pokaže, kako
smo mi pripadnici armije na terenu i dole u "bazi" videli, do-
živeli i cenili ponašanje, odluke i poteze najvišeg držav-
nog i vojnog vrha u rešavanju jugoslovenske krize, i kako se sve
to odražavalo na borbenu gotovost JNA i proces stvaranja VJ.
Polazeći od mnogih iskrivljenih i proizvoljnih prikazi-
vanja događaja, gde sam u nekim od njih i lično učestvovao, ovim
putem želim da dam svoj skromni doprinos celovitoj spoznaji
istine vezane za rušenje SFRJ, a posebno za ulogu i poziciju
ŠA i VJ, u periodu od 1987. pa do mog penzionisanja krajem
1994. godine.
Nestanak države i vojske kojima si se svečano zakleo na ve-
rnost i odanost i obavezao na spremnost da daš i svoj život u
odbrani njene slobode i nezavisnosti, svakom vojniku i isti-
nskom patrioti pada vrlo teško, a posebno profesionalnom
starešinskom kadru. To pogotovu važi za one njene pripadnike,
koji su sa njom odrastali i razvijali se, osposobljavali i po-
stali starešine u armiji, posvetivši ceo svoj život intere-
sima svoje države, naroda i armije, kojoj i sam pripadam
Za zdravorazumno rasuđivanje o uzrocima događanja i posle-
dicama zbivanja u međunarodnom okruženju, društvu i armiji,
posebno u procesu rušenja jedne i stvaranja nove države i
njenih institucija, profesionalna i ranija ideološkopoli-
tička pripadnost i sadašnja stranačka neutralnost, nije bila
ograničavajući faktor za objektivno sagledavanje stanja i pro-
cenu situacije, već naprotiv.
Tekst ove knjige proistekao je iz zapisa iz (svojih) službe-
9
nih beležnica, sećanja na minule događaje i ličnih doživljaja,
službenih dokumenata i javnih informacija, kao i spoznaje
mišljenja mojih saradnika i potčinjenih, do kojih sam dolazio
redovnim obavljanjem svojih funkcionalnih dužnosti. Na-
ravno, ne mislim da je to potpuna istina, slika i ocena, već deo
onoga što se realno dešavalo, lično osećalo i promišljalo i
kao takvo može istinu o razbijanju SFRJ i ulogu i poziciju
JNA u tome učiniti vidljivijom i potpunijom, kao i procesu
stvaranja VJ.
S obzirom da je tekst ove knjige nastao u toku 1995. i 1996.
godine, dakle bez istorijske dinstance i konačno završen tokom
1998. godine, nastojao sam da u svojim mišljenjima i ocenama
događaja elimnišem emocije i budem maksimalno objektivan,
koliko je to bilo moguće u datim okolnostima.
Dakle, ja ne optužujem, ne dokazujem i ne sudim nikome, već
samo iznosim svoje impresije, koje ne treba shvatiti kao lične
uvrede, već kao doprinos očuvanju čistote lika JNA i njenih
pripadnika, te doprinos želji i nastojanju VJ da bude bolja od
svoje "majke" JNA.
10
 Glava prva

RAT PRE RATA U VARAŽDINSKOM KORPUSU

1. Na putu u tragediju

Početkom 80-ih godina došlo je do naglog pogoršavanja

ukupnog društvenog, političkog i ekonomskog stanja u So-
cijalističkoj Jugoslaviji. Svi napori državnog rukovodstva na
oživotvorenju ranije usvojenih mera društvene i privredne
reforme u cilju stabilizacije stanja, nisu davali očekivane re-
zultate. Rešenja i ranije učinjene greške u ovim oblastima ži-
vota izbile su na površinu, pokazavši svoju predominantnu
ideološko-političku suštinu i favorizovanu republičko-na-
cionalnu dimenziju, što je početak "posttitovskog" perioda
obeležilo snažnom društvenom i ekonomskom krizom.
Republičke i pokrajinske birokratije, služeći se naciona-
lističko-separatističkom strategijom zaokruživanja naciona-
lnih ekonomija, davale su snažan otpor merama ekonomske
stabilizacije i opštedruštvenog i privrednog napretka sa-
vezne države. Ekonomsko-politička razdrobljenost, jačanje ce-
ntara otuđene političke i ekonomske moći, kao i republičkih
i pokrajinskih etatizama, pogodovali su razvoju negativnih
ekonomsko-političkih kretanja i stanja u društvu. Zastoj i sta-
gnacija privrednog rasta i razvoja socijalističkih samo-
upravnih odnosa, dovela je do ekonomske krize.
Savez komunista Jugoslavije (SKJ) kao klimavi savez repu-
bličko-pokrajinskih organizacija, lišen uloge kohezionog
faktora višenacionalne zajednice, sve je manje imao idejnu vo-
deću i političku ulogu u društvu. Iskazujući nemoć efikasnog
suprotstavljanja nacionalističkim strastima i destruktivnim
snagama, SKJ je sve više potiskivan na margini društvenih
zbivanja, koji se i raspao 1990. godine. Pobedom nacionalnih
političkih partija na višestranačkim izborima 90-te godine,
11
u prvi plan svoje političke borbe i aktivnosti stavljeni su
svoji nacionalni interesi.
Nepovoljne društveno-političke okolnosti vešto su ko-
rišćene za pripremu napada na celokupni odbrambeni sistem
- opštenarodnu odbranu i koncepciju opštenarodnog odbra-
mbenograta. Osporavanja su potekla iz Slovenije i Hrvatske, a
ubrzo su prerasla u otvorene verbalne napade. Na sceni je bio
Savez socijalističke omladine Slovenije i list "Mladina".
Tekla je i narastala antiarmijska kampanja izjavama da je Jugo-
slovenska Narodna Armija (JNA) tuđinska i okupatorska. Vidno
je bilo stvaranje fronta antiarmijskih snaga na prostorima
Slovenije, Hrvatske i Kosova i Metohije. Nacionalističko-se-
paratistički pokret stupa na scenu i sa terorističkim ak-
cijama1.
U pozadini ovakvih napada stajale su antijugoslovenski i
nacionalističko-separatistički orijentisane desničarske
snage, sa osnovnim ciljem razbijanja savezne države, odnosno
otcepljenja i stvaranja samostalnih država sa svojom vojskom,
stavljanjem struktura Teritorijalne odbrane (TO) pod svoju ko-
mandu. Na putu ostvarenja ovakvih ciljeva, JNA je bila glavna
prepreka i stoga prvi objekat napada retnogradnih snaga, koje su
svoju rušilačku delatnost zasnivale za nacionalni momenat u
funkciji razbijanja armijskog bića iznutra.
Jačanje unutrašnjih procesa dezintegracije među jugoslo-
venskim republikama, koji su se ispoljavali kroz prevladavanje
nacionalističko-separatističkih nad zajedničkim opšte-
jugoslovenskim opredeljenjima i interesima, značajno su ugro-
žavali jedinstvo i integritet SFRJ.
Pocepanost Oružanih snaga (OS) SFRJ na TO kao repu-
bličko-pokrajinske vojske u nadležnosti rukovodstava repu-
blika i pokrajina i JNA kao zajedničke vojske u nadležnosti
Vojnik A. Keljmendi po nalogu nacionalističko-separatističkog pokreta na Ko-
sovu, ubio je na spavanju četiri vojnika, svojih drugova u sastavu straže u garnizonu
Paraćin, septembra 1987. godine.

12
saveznog rukovodstva, predstavljala JS opasnost io opstanak
SFRJ. Postojanje dve paralelne komponente OS SFRJ (TO i
JNA) sa dvojnim rukovođenjem i komandovanjem, organizovane u
devet vojski (šest republičkih, dve pokrajinske i saveznu) na
jedinstvenoj teritoriji, narodnu odbranu kao ključnog faktora
opstanka SFRJ, činilo je krajnje složenom i problematičnom.
Krizno stanje u zemlji i vojno-strategijski položaj SFRJ
nametao je potrebu dogradnje sistema odbrane, organizaciju i
funkcionalnost OS na državnom nivou i unutar samih insti-
tucija OS. U cilju jačanja odbrambene sposobnosti zemlje, po-
lovinom 80-ih godina Vojni vrh je pristupio reorganizaciji
JNA, donošenjem plana pod nazivom "Jedinstvo". Suština
reorganizacije svodila se na usavršavanje organizacijsko-fo-
rmacijske strukture jedinica JNA u cilju jačanja jedinstva OS,
obezbeđenja jedinstvenog rukovođenja i komandovanja OS SFRJ i
smanjenja brojnog stanja vojnika u miru na 185.000.
Planom "Jedinstvo" izvršeno je ukrupnjavanje jedinica JNA,
formiranjem vojnih oblasti (VO) i korpusa (K) od postojećih
jedinica JNA. Od dotadašnjih Armija, čije su se zone odgovo-
rnosti, većine njih, najvećim delom poklapale sa teritorijom
određene republike, formirane su VO kao strategijske grupa-
cije, prema kojima je jugoslovensko ratište podeljeno na četiri
vojišta (centralno, severozanadno, jugoistočno i vojnopomo-
rska oblast).
Potčinjene jedinice VO sačinjavale su jedinice rodova i
službi brigadno-korpusnog sastava, novoformiranih od po-
stojećih divizija i samostalnih nižih jedinica. Prema mirno-
dopskoj popunjenosti ljudstvom u odnosu na ratno brojno stanje
i vremenu trajanja domobilizacije ljudstva do punog brojnog
stanja, jedinice su razvrstane u "A", "B" i "R" klasifikacije.
Jedinice "A" klasifikacije u miru su popunjene ljudstvom od
60 do 100%, sa rokom domobilizacije 14 do 18 časova, "B" sa
ljudstvom popunjene od 25 do 60%, sa rokom domobilizacije do
24 časa; i "R" sa popunom ljudstvom do 25% i rokom mobiliza-
13
cije do 48 časova. Partizanske divizije i brigade ostale su u
strukturi TO i JNA u sastavu korpusa. To su jedinice najčešće
"R" klasifikacije, namenjene pretežno za izvođenje dejstava na
užem i matičnom prostoru. Jedinice svih klasifikacija bile
su popunjene naoružanjem i vojnom opremom 100% po ratnoj ma-
terijalnoj formaciji, koja se nalazila u skladištima i na upo-
trebi.
Planom "Jedinstvo" bilo je predviđeno da se reorganizacija
JNA odvija planski bez narušavanja borbene gotovosti kroz tri
faze ("Jedinstvo 1, 2 i 3"), počev od 1986. do 1995. godine.
Dvojno komandovanje sa TO ocenjivano je kao mogućnost da
nacionalističko-separatističke snage upotrebe TO za posti-
zanje svojih separatističkih ciljeva. Ukrupnjavanjem jedinica
JNA povećana je efikasnost komandovanja smanjenjem broja veza
po celoj dubini i na svim nivoima, ali problem dvojnog ko-
mandovanja u OS nije rešen. Otporom naraslih nacionali-
stičko-separatističkih i antijugoslovenskih snaga,
objedinjavanja rukovođenja i komandovanja OS ostvareno je de-
limično.
Komandovanje TO u miru ostalo je u nadležnosti republika
i pokrajina, da bi Vrhovna komanda tek u ratu imala pravo ko-
mandovanja i jedinicama TO. Shodno tome, komande VO sa šta-
bovima TO u miru imale su odnose saradnje, dok bi samo u ratu
imale pravo komandovanja jedinicama obeju komponenti OS.
Štab Vrhovne komande nije mogao ništa preduzeti dok Pred-
sedništvo SFRJ ne proglasi ratno stanje. A to se desilo u
oktobru 1991. godine, kada je građanski rat bio u najvećem ra-
zmahu i kada se više nije mogao zaustaviti.
Dubokom ekonomskom, političkom i izraženom ustavnom
krizom krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, agresivnim de-
lovanjem nacionalističko-separatističkih snaga, međunacio-
nalni i međurepublički odnosi postali su veoma zaoštreni.
Divljanje nacionalističko-separatističkog pokreta na Ko-
sovu tokom 1988. i 1989. godine organizovanjem demonstracija i
14
štrajkova dovelo je do zavođenja vanrednog stanja i angažovanja
dela JNA za eliminisanje vanrednih prilika. Osporavanjem
ustavnog prava JNA na zaštiti ustavnog poretka i Srbiji na
regulisanju statusa pokrajine Kosovo u državno-pravnog inte-
griteta Srbije putem promene Ustava, Slovenija n Hrvatska su
praktično prekinule političke i ekonomske veze sa Srbijom i
najavile suspenziju saveznih regulativa. Već početkom 90-ih
godina u Sloveniji i Hrvatskoj, a kasnije i u BiH i Makedo-
niji, separatizam je bio na delu. Ispoljavao se kroz blokadu
rada i razbijanje saveznih državnih institucija, nepoštovanje
saveznog Ustava i zakona, donošenja jednostranih secesioni-
stičkih odluka i stvaranja jednonacionalnih oružanih forma-
cija. To je ubrzalo izbijanje građanskog rata i rušenje SFRJ.
Dok se zemlja nalazila na ivici građanskog rata, Vojni vrh
je ponavljao uporno postojanje opasnosti od agresije spolja. Kao
da se time želelo zaplašiti one, koji su vodili politiku ra-
zbijanja SFRJ i JNA. Opasnost od separatističkih snaga koje
nisu krile svoje namere, spominjana je uzgredno. Opasnost od
agresije svakako je postojala, jer je Jugoslavija uvek bila objekat
od posebnog interesa.
Po svom geopolitičkom i strateškom položaju i kao vanblo-
kovska i nesvrstana zemlja, SFRJ je predstavljala elemenat rav-
noteže snaga i "tampon zonu" između dve blokovske grupacije.
Narušavanje postojeće ravnoteže snaga, agresija na SFRJ bila
je moguća od strane bilo kojeg bloka NATO ili Varšavskog ugo-
vora (VU), radi preraspodele sfere uticaja i zadobijanja pred-
nosti nad protivnikom na Balkanu.
Nestankom bipolarne ideološko-političke i kapitali-
stičko-komunističke konfrontacije između vojno-političkih
grupacija, gubitkom pozicije "Ravnoteže snaga" n uloge "ta-
mpon zone" krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, za SFRJ opa-
snost od agresije nije prestala. Razlika je bila samo u tome što
je sada mogla uslediti samo od strane NATO i zemalja Evropske
zajednice (EZ) na poziv iznutra radi podrške secesije.
15
Veoma loše stanje u zemlji i njegovo sveukupno pogoršavanje
u pravcu izbijanja međunacionalnih sukoba, neutralisanju sa-
veznih institucija a posebno razbijanja OS i savezne države,
veoma je uticalo na rad i ponašanje JNA. Kao jedina savezna in-
stitucija, JNA je jasno ispoljavala svoj stav - očuvanje zaje-
dničke države. Vojni vrh je uočavao opasnost i ukazivao na
posledice po saveznu državu, sistem NO i OS, od protiusta-
vnog delovanja nacionalističko-separatiskičkih snaga. Pra-
vovremeno upoznavanje državnog rukovodstva sa stanjem,
predlogom mera i zahtevima za presecanje negativnih tokova,
Predsedništvo SFRJ nije adekvatno reagovalo. No, na tome se
iscrpljivao i završavao uticaj Vojnog vrha.
Pored preduzimanja mera na jačanju borbene gotovosti, u
jedinicama i komandama JNA pojačan je ideološko-politički i
partijski rad u cilju sprečavanja negativnih uticaja na pri-
padnike JNA. Sa vojnog i partijskog vrha JNA vršena su info-
rmisanja celokupnog sastava o stanju u Armiji, zemlji i
najvažnijim događajima društvenog, političkog i vojnog zna-
čaja. Međutim, ocene stanja, analize događaja, ponašanja i sl.
servirane "odozgo", sve su manje odgovarale realnoj slici ži-
vota u društvu, čime je informativna i partijska delatnost gu-
bila na svojoj objektivnosti i ubedljivosti.
Sa vojnog vrha od organa komandovanja i Saveza komunista za-
htevala se uzdržanost i izbegavanje kritike svakog konkretnog
antidržavnog i antisocijalističkog ponašanja. Na naciona-
listička i separatistička delovanja reagovalo se uopšteno.
Kao da se želelo prikriti svaki pogrešan potez i promašaj
političkog sistema i režima, zasnovanog na ideologiji partije.
Umesto da se JNA kritički opredeli prema onima koji nisu do-
zvoljavali pozitivne promene, ona je uspavljivala svoj sastav
(i javnost) uveravanjima da će se kriza rešiti na miran način,
odnosno sačuvati Jugoslavija i da to ona garantuje.
Ideološka ograničenost i partijska indoktrinacija bila
su osnovna prepreka objektivnog sagledavanja pojava i procesa
16
u društvu i racionalnog odnosa prema njima, što je blokiralo
i efikasno delovanje. Zatvaranjem očiju pred činjenicama sve
veće erozije društveno-političkog sistema i paralisanja fun-
kcija saveznih institucija, nismo hteli priznati nedoraslost
svoje avangarde i saveznog državnog i političkog rukovodstva,
da odgovori potrebama i izazovu novog vremena. Takvim nai-
vnim verovanjem u "jugoslovenstvo" zasnovano na ideološkim
osnovama, JNA se našla na sporednom koloseku u odnosu na zbi-
vanja u zemlji.
Veći deo 80-ih godina proveo sam u vojnim nastavno-nau-
čnim ustanovama, od čega na dužnosti komandanta Centra
vojnih škola kopnene vojske u Sarajevu u periodu 1984-1987.
godine, baveći se vaspitno-obrazovnim radom na školovanju i
usavršavanju starešinskog kadra JNA2.
Celokupni vaspitno-obrazovni rad zasnivao se na princi-
pima marksističke nauke, ideologiji SKJ i izgradnji so-
cijalističkog društva i na revolucionarnom delu Josipa Broza
- Tita. Dok se u domenu profesionalnog osposobljavanja i
usavršavanja pitomaca i starešina išlo ukorak sa razvojem
nauke i tehnike i zahtevima savremene oružane borbe, dotle se
u političkom radu sve dublje zapadalo u zablude i iluzije. Uz za-
htev za stvaranje sposobnih komandira i komandanata, još više
se zahtevalo njihovo osposobljavanje za ulogu društveno-poli-
tičkog radnika.
Stvaranje starešinskog kadra za rukovođenje i komandovanje
jedinicama i ustanovama u OS u ratu i miru i obavljanje stru-
čnih poslova u strukturama Narodne odbrane (NO), 80-ih go-
2 Centar vojnih škola kopnene vojske bio je nastavno naučna ustanova
JNA, poznat i priznat "rasadnik" starešinskog kadra OS SFRJ. U
Centru su se redovno školovali i usavršavali veoma raznovrsni profili
kadrova roda pešadije, intendantske, vete-
rinarske, finansijske i muzičke službe u namenskim školama Centra.
Školovanje i usavršavanje odvijalo se kroz više nivoa obrazovanja,
počev od obuke vojnika određe-
nih specijalnosti pa do sticanja visoke vojnostručne spreme. Pored
ovoga, studenti
Fakulteta NO, program vojnostručnog obrazovanja realizovali su u
Centru. Na povremenim kursevima vršeno je vojnostručno
osposobljavanje i usavršavanje pripadnika stranih oružanih snaga.
17
dina odvajalo se u uslovima menjanja društvenih, političkih
i ekonomskih prilika. Raskorak između teorije i prakse, reči
i dela, ODNOSNO stvarnog stanja u društvu i ideološko-poli-
tičke retorike, bio je sve veći i sve teže objašnjiv.
Sveopšta ideologizacija kadrovske politike, školovanja i
borbene obuke, sve više je gubila uporište u praksi. Spreča-
vanje negativnih uticaja i borba za očuvanje jedinstva i mono-
litne čvrstine vojnih kolektiva, postojala je maksimalno
usložena i otežana. To je tražilo poseban prilaz svakoj kate-
goriji po uzrastu i nivou školovanja.
Školovanjem i usavršavanjem stvaran je vojnostručno, mo-
ralno i psihofizički sposoban, jedinstven i jugoslovenski
opredeljen starešinski kadar, spreman za izvršavanje fu-
nkcionalnih obaveza. Šaljući ih u trupu nakon završetka ško-
lovanja, nisam hteo verovati da će se ikad međusobno gledati
preko "nišana". Bojazan da "jugoslovenstvo" i "patriotizam"
zaodenuti ideološkom ljušturom, neće moći da izdrže naci-
onalističko-separatistički nalet, bila je već početkom 90-te
godine izvesna silaskom sa scene SKJ.
Dakle, posle svega što se dešavalo unutar i oko bivše
SFRJ krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, nada u mogućnost
mirnog rešenja krize bila je sve manja, a sumnja u izbijanje rata
nažalost sve veća.

2. Na čelu Varaždinskog korpusa

Početkom decembra 1987. godine dobio sam Ukaz po kome sam

nostavljen na dužnost komandanta 32. Korpusa (Varaždinskog)
u Petu vojnu oblast (Zagrebačku). Peta vojna oblast obuhvatala
je tzv. severozapadno vojište koje je pokrivalo teritoriju So-
cijalističke Republike Slovenije, najveći deo teritorije so-
cijalističkih republika Hrvatske i deo Bosne i Hercegovine.
Peta vojna oblast kao strategijska grupacija kopnene vojske
JNA sastojala se od nekoliko korpusa operativnog združenog
18
sastava kopnene vojske, više samostalnih jedinica ranga puk-
brigada za vatrenu i drugu podršku i organa, jedinica i usta-
nova za borbeno i pozadinsko obezbeđenje, komandovanje i vezu.
Uz 32. Korpus u Petoj vojnoj oblasti locirali su 13. Korpus
(Riječki), 14. (Ljubljanski) 31. (Mariborski) i 10. Korpus (Za-
grebački, obrazovan 1989. godine). Pored korpusa i drugih sa-
mostalnih manjih jedinica, Peta oblast imala je u svom sastavu
dve protivoklopne artiljerijske brigade, dve mešovite arti-
ljerijske brigade, dve oklopne i jednu inženjerijsku brigadu,
raketni puk "kub" i puk veze. Komanda Pete vojne oblasti nala-
zila se u Zagrebu.
Stanje u Hrvatskoj krajem 1987. godine bilo je u globalu
izraz opšteg stanja karakterističnog za celu zemlju, posebno za
njen severozapadni deo. Sem pritajenih poraženih naciona-
lšovinističkih i separatističkih snaga iz vremena „MAS-
POK"3 i pojačanog uticaja ekstremne političke emigracije,
još uvek nije bilo, bar ne javno, otvorenih antijugoslovenskih
i antiarmijskih istupa.
Ovom prekomandom vraćao sam se drugi put u Republiku
Hrvatsku u toku svoje karijere posle trideset i jedne godine.
Bilo je to drugom polovinom pedesetih godina prošlog veka na
početku moje oficirske karijere u vreme mladalačkog entu-
zijazma i socijalističkog romantizma, kada sam sve oko sebe
video u ružičastom svetlu i prosperitetu. Bio je to zaista pe-
riod uspešnog društveno-ekonomskog razvoja zemlje, sa brzim
tempom ekonomskog i privrednog rasta, jedinstvom redova SKJ,
međunacionalnom tolerancijom i stabilnim unutrašnjim po-
litičkim stanjem i međunarodnim položajem Jugoslavije.
Za protekle tri decenije mnogo toga se promenilo a pre svega
društveno-političke i ekonomske prilike u zemlji i Hrvatskoj
a i moja shvatanja, razmišljanja i rasuđivanja o pojavama i od-
3
Deo rukovodećih komunista Republike Hrvatske je 1971. godine pokrenuo kampanju
za osamostaljenje te republike. Njihova angažovanost dobila je kvalifikaciju masovnog
pokreta, koji je imao izraženu podršku mnogih građana Hrvatske.

19
nosima u društvu i životu uopšte. S obzirom na poziciju i
odgovornost prema državi, narodu i svojim potčinjenima koju
je ova dužnost nosila, te složene okolnosti njenog izvršavanja,
navele su me da se prvi put zapitam - zašto baš ja, možda bi
neko drugi bio bolji za tu dužnost? Ipak, Ukaz o postavljenju
prihvatio sam sa radošću, uveren da je on rezultat poverenja u
mene i moje sposobnosti.
Događaji na unutrašnjoj političkoj sceni od 1988. godine
vodili su dezintegraciji zemlje. Primat su dobijali usko re-
publički i nacionalistički interesi nad opštejugoslove-
nskim interesima. Ključ destabilizacije držale su
nacionalističko-separatističke snage.
Zahvaljujući pre svega zadobijenoj autonomnoj poziciji Usta-
vom SFRJ iz 1974. godine, nacionalističko-separatistički po-
kret na Kosovu organizovanjem demonstracija (novembra 1988.)
i štrajkom (februara 1989.) praktično je otpočeo borbu za
ostvarivanje konačnih ciljeva - etnički čisto Kosovo, otcep-
ljenje od SFRJ i stvaranje „Velike Albanije". Divljanje alba-
nskih ekstremista na Kosovu dovelo je do zavođenja vanrednog
stanja februara 1989. godine i odgovarajućeg angažovanja dela
JNA za eliminisanje vanrednih prilika, što je antijugoslo-
venskim i nacionalističko-separatističkim snagama u Slove-
niji i Hrvatskoj poslužilo kao povod za bojkot i početak
otvorenog napada na JNA, kao i neprihvatanje odluka najviših
državnih saveznih organa.
Osporavanjem ustavnog prava JNA na zaštitu ustavnog po-
retka i kvalifikovanje njenog angažovanja u likvidaciji ko-
ntrarevolucije na Kosovu kao povredu autonomnih,
nacionalnih i ljudskih prava Šiptara, predstavljalo je po-
dršku i vezivanje slovenačkih nacionalnih interesa za ciljeve
nacionalističko-separatističkog pokreta, a time i do grubog
narušavanja odnosa sa Srbijom upravo u vreme konačnog obra-
čuna sa šiptarskim separatizmom putem promene Ustava. Nakon
usvajanja amandmana na Ustav Srbije (marta 1989.), kojim je re-
20
gulisan status Pokrajina i precizno definisan državno-
pravni integritet, odnosi između Slovenije i Srbije naruša-
vaju se do mere praktično prekida političkih i ekonomskih
veza novembra 1989. godine.
Savez komunista Jugoslavije kao klimavi savez republičko-
pokrajinskih organizacija, lišen uloge kohezionog faktora vi-
šenacionalne zajednice, sve je manje imao idejnu vodeću i
političku ulogu u društvu, iskazujuđi nemoć efikasnog supro-
tstavljanja nacionalističkim strastima koje su ugrožavale op-
stanak SFRJ. Time su vremenom jačale destruktivne snage i sve
više potiskivale organizaciju SK na margini društvenih zbi-
vanja, koja se konačno i raspala na neuspelom 14. vanrednom Kon-
gresu, januara 1990. godine. Raspad SKJ i pobeda nacionalnih
političkih partija na prvim višestranačkim izborima 90-te
godine, vlast u Republikama preuzele su nacionalističko-se-
paratističke i antijugoslovenske snage, koje su u prvi plan
svoje političke borbe i aktivnosti stavile nacionalne inte-
rese.
Politička i državna rukovodstva Slovenije i Hrvatske pod-
sticala su i vodila antijugoslovensku i antiarmijsku kampanju
i otvoreno zagovarala „razdruživanje" i „samostalnost", odno-
sno secesiju od SFRJ. Time je otpočeo proces demontiranja
državne zajednice - SFRJ, koja je više od pola veka živela pod
okriljem „bratstva i jedinstva", sa velikim izgledima da se u
poslednjoj deceniji 20. veka raspadne u krvi.
Republika Slovenija učinila je prva praktične korake i u
toku 90-te godine donela i preduzimala prema saveznom Ustavu
i zakonima više neustavnih i protivzakonitih odluka i mera
uspostavljanja autonomnog pravnog poretka, kojima se naruša-
vala ustavnost i zakonitost u oblasti narodne odbrane i
razbijanja jedinstvene SFRJ. Na sceni su bili potezi speci-
fičnog pravnog nasilja na ustavni i pravni sistem SFRJ,
odnosno drastično kršenje Ustava i zakona i jednostrani ra-
skid sa pravnim sistemom SFRJ, posebno u oblasti narodne
21
odbrane (NO), u nastojanju da se razbije jedinstvo oružanih
snaga (OS) i stvore republičke vojske, koji su dovodili u pi-
tanje osnovne funkcije pa i sam opstanak države.
Duboka ekonomska i politička kriza početkom 90-ih godina,
sa naročito izraženom ustavnom krizom, to jest krize odnosa u
Fedraciji, ubrzala je rušenje SFRJ. Jačanje separatističkih
tendencija izraženo kroz blokadu rada i razbijanja institucija
savezne države, nepoštovanje saveznog Ustava i zakona, dono-
šenje jednostranih secesionističkih odluka i stvaranje jedno-
nacionalnih oružanih formacija, bilo je već početkom 1990.
godine jako izraženo u Sloveniji i Hrvatskoj, a kasnije u BiH
i Makedoniji, koje su koristeći i zloupotrebljavajući pravo na
„samoopredeljenje do otcepljenja" želele da postanu potpuno
samostalne i suverene države u avnojskim granicama.
Programsku osnovu svih aktivnosti u Republici Sloveniji
predstavljala je Deklaracija o suverenosti države Slovenije4
i amandmani na Ustav Slovenije sa pratećim zakonima i pro-
pisima pre i posle njihovog usvajanja, kojima je u suštini su-
spendovan i stavljen van snage Savezni Ustav i nadležnost
Federacije u oblasti NO. Samo u toku 90-te godine to je bilo
izraženo konkretnom realizacijom određenih mera i aktivno-
stima, kao što su: zadržavanje dela naoružanja teritorijalne
odbrane (TO) u svojim rukama (maja); razrešavanja sa dužnosti
komandanta TO Slovenije, generala Hočevar Ivana (septembra);
prenošenje poslova vojne obaveze u nadležnost Republike Slo-
venije i prelazak na teritorijalni princip služenja vojnog
roka (septembra); formiranje novog Republičkog štaba (RŠ)
TO na čelu sa Slopar Janezom, po novoj organizaciji sa sedam
Pokrajinskih štabova na čelu sa rezervnim oficirima (okto-
bra); obustava finansiranja JNA i prekid funkcionalnih veza
sa Saveznim sekretarijatom za narodnu odbranu (SSNO) u de-
cembru. Pored ovoga, prema jedinicama i objektima JNA predu-
zimane su mere osmatranja i praćenja, provociranje i vređanje
4
Usvojena i proglašena 2. jula 1990. godine (prilog br. 1)

22
starešina i vojnika, uskraćivanje vode i struje kasarnama, a
bilo je uočeno i naoružavanje jedinica Narodne zaštite i pre-
tnja njihove upotrebe protiv „vojaka".
Radi ostvarivanja svojih secesionističkih ciljeva, stva-
ranje samostalnih nacionalnih država i odbranu njihovog su-
vereniteta, republike Slovenija i Hrvatska tesno su
sarađivale i usaglašavale mere i postupke kroz međusobne spo-
razume i programe zajedničkog nastupa prema JNA i odbrane u
slučaju njene intervencije, što se moglo zaključiti iz sao-
pštenja i napisa u sredstvima javnog informisanja. Prema
sledu događaja i načina postupanja u Republici Hrvatskoj, oči-
gledno je bila uska povezanost sa Republikom Slovenijom u
stvaranju „scenarija" i koordiniranom delovanju u ostvari-
vanju svojih ciljeva.
Do daljeg zaoštravanja jugoslovenske krize i sve većeg na-
pada na JNA još uvek kohezione opštejugoslovenske snage,
došlo je proglašavanjem Deklaracije o suverenosti (jula 1990.)
i usvajanjem ustavnih amandmana i ustavnog Zakona od strane
Skupštine Slovenije septembra 1989. godine, sa zahtevom za
konfederalnim statusom i otcepljenjem od SFRJ, što je pred-
stavljalo otvorenu i direktnu pretnju razbijanja SFRJ i njenih
oružanih snaga. Proglašavanjem Deklaracije o suverenosti i
samostalnosti (februara 1991.), te Rezolucijom o razdruži-
vanju (maja 1991.), promovisanjem svoje vojske (početkom juna
1991.) kao i odlukom o otcepljenju od SFRJ (25. juna 1991.) i
oružanim napadom na JNA 27. juna 1991. godine, praktično je
otpočeo proces definitivnog raspada SFRJ.
Skoro istovetan destruktivni proces odvijao se i u Hrvat-
skoj, doduše u nešto prikrivenijoj formi sve do kraja prve po-
lovine 90-te godine, odnosno ozakonjivanjem višestranačkih
izbora suprotno važećem Saveznom Ustavu i pobede Hrvatske
Demokratske Zajednice (HDZ) na izborima, od kada nacionali-
stička, antijugoslovenska i antiarmijska propaganda postaje
sve intenzivnija. Nova hrvatska vlast je nizom političkih, za-
23
konodavno-pravnim i vojnim merama razbuktavala međunacio-
nalnu mržnju i konflikte i konačno dovela do izbijanja oru-
žanog sukoba svojih paravojnih formacija i srpskog naroda u
njenim administrativnim granicama.
Usvajanjem amandmana na Ustav (jula 1990.) i donošenjem iz-
mena Zakona o ONO Hrvatske (novembra 1990.) a pogotovo
usvajanjem novog Ustava (decembra 1990.), Hrvatska je preduzi-
mala opsežne mere za stvaranje i naoružavanje republičke
vojske, po osnovu nacionalne i stranačke pripadnosti, uz po-
tpunu opstrukciju saveznih propisa i medijsku kampanju pro-
tiv JNA, koju karakteriše kao antihrvatsku, prosrpsku i
boljševističku, istovremeno vršeći tajne pripreme za likvi-
daciju starešina i napade na vojne objekte i garnizone.
Od pobede HDZ na dalje, položaj srpskog naroda u Hrvatskoj
postojao je sve teži i izložen pritiscima, pretnjama, progo-
nima i teroru i otvorenih fizičkih napada, da bi novim Usta-
vom Hrvatske Srbi izgubili položaj konstitutivnog
državotvornog naroda i postali nacionalna manjina, posle
čega su usledili sve češći oružani napadi na srpski živalj i
JNA na zadacima zaštite srpskog naroda i sprečavanja međuna-
cionalnih.sukoba. Radi opstanka i očuvanja sopstvenog inte-
griteta i zaštite od hrvatske nacionalističke i ustaške kame,
Srbi u Hrvatskoj su se putem referenduma o autonomiji (avgu-
sta 1990.) organizovali kao Srpska Autonomna Oblast (SAO)
Krajina (februara 1991.) i doneli odluku o razdruživanju od
Hrvatske i ostajanju u Jugoslaviji, a marta meseca i odluku o
izdvajanju iz Hrvatske.
Nakon referenduma o otcepljenju i promovisanja svoje vojske
(maja 1991.) i proglašenja suverene i samostalne Hrvatske 25.
juna 1991. godine, hrvatsko rukovodstvo je odlučilo da konačno
reši „srpsko pitanje" na celoj svojoj teritoriji, zahtevajući od
JNA da se povuče u kasarne i da više ne sprečava organe bez-
bednosti Hrvatske u uspostavljanju pravnog poretka, čime se
hrvatsko vrhovništvo potpuno otvoreno i jasno opredelilo za
24
rat. Naravno da JNA nije prihvatila ovaj zahtev, jer bi to zna-
čilo prepuštanje srpskog naroda u nemilost hrvatskoj ustaškoj
vlasti.
Posle faktički objavljivanja rata JNA i Srbima u Hrva-
tskoj, nastavljeni su žestoki sukobi na svim područjima - u
Dalmaciji, zapadnoj i istočnoj Slavoniji, Baranji, Krajini,
itd. Svi dogovori i pregovori oko obustave vatre i ne-
prijateljstava, hrvatska vlast nije poštovala i koristila ih je
za izvršenje priprema i organizaciju ofanzivnih akcija. Tako
je rat postajao sve žešći i krvaviji prema svemu što je bilo
srpsko, predstavljalo i pripadalo JNA. Jedinice JNA bile su
prinuđene da odgovore na ovakve napade, kako bi zaštitile
srpski narod od genocida i živote svojih pripadnika.
Ova događanja u Sloveniji i Hrvatskoj bila su mi poznata
preko informacija koje su dolazile sa vojnog vrha i sredstava
informisanja. Informisanje je vršeno iz različitih izvora,
sa različitim motivima. Razlike u informacijama bile su ve-
like. To se gledalo kao na rezultat borbe mišljenja u viđenjima
daljeg razvoja zajedničke države. Odstupanje od zajedničke ko-
munističke ideologije vršeno je u različitim pravcima. Ve-
rbalne konfrontacije ubrzo su dobile oznake separatizma i
secesije. U političku borbu unete su protivustavne i nele-
galne metode. Bilo je jasno da su na sceni akcije za razbijanje
federacije. To je rađalo nevericu, pa zabrinutost. Usledili su
i revolti.
Među pripadnicima JNA bilo je mnogo onih koji nisu ispo-
ljavali i iznosili svoja mišljenja. Nije se znalo da li oni osu-
đuju ili podržavaju aktivnosti koje su ugrožavale opstanak
zajedničke države. Kod pripadnika slovenačke i hrvatske na-
cionalnosti primećivalo se postojanje nelagodnosti, neizve-
snosti, pa i straha. Kako se situacija usložavala, a izostajale
konkretne aktivnosti sa nivoa vojnog vrha, dolazilo je do lo-
mova u glavama jednog broja starešina. Rasla je dilema ostati
ili se opredeliti za stranu „svoga naroda". Profesionalnost
25
je sve više ustupala mesto nacionalnom opredelenju. Moj uti-
sak do kraja 1990. godine bio je da je starešinski sastav Va-
raždinskog korpusa jedinstven na liniji JNA i potrebe da
opstane zajednička država.
Pojedinačna odstupanja od navedenog bila su retkost. Među-
tim, osipanje je počelo naglo da raste, početkom 1991. godine
rastao je broj neodlučnih. Izlaz je pronalažen u odlasku na
duža bolovanja, u zahtevima za prekomande, pa traženje odlaska
u penziju. Nije bilo teško uočavati da je sve većn broj onih koji
iskazuju prikrivenu naklonost i podršku politici Hrvatske i
Slovenije.
Bio je to početak nacionalne i političke diferencijacije
među pripadnicima starešinskog sastava koja se u početku nije,
bar javno, manifestovala neprijateljskim delovanjem. Međutim,
sa eskalacijom međunacionalnih sukoba, stvaranjem republi-
čkih vojski u Sloveniji i Hrvatskoj i oružanim napadom na
JNA, nastao je proces osipanja JNA, čemu je bitno doprinela,
pored neefikasnosti saveznih državnih organa u rešavanju
krize, nedoslednost i pasivnost najvišeg vojnog rukovodstva i
kolebljivost pojedinih komandanata jedinica.
Sve do maja 1990. godine kao komandant korpusa imao sam
utisak da komanda Pete vojne oblasti zastupa stavove vojnog
vrha u odnosu na zbivanja na teritoriji Hrvatske i Slovenije.
Preduzimane su mere koje su bile u skladu sa zahtevima i nare-
đenjima vojnog vrha. Na sastancima komandanata koji su se često
održavali svestrano se razmatrala situacija i pravilno su se
ocenjivali događaji u zoni odgovornosti. Poštovala se načela
vojne subordinacije.
Dakle, sve do leta 1990. godine nije bilo stvarnog razloga i
izričitog povoda za sumnju u komandu Pete vojne oblasti i
Vojni vrh u Beogradu.
Međutim, delimično izvršenje naređenja Generalštaba
(GŠ) o povlačenju naoružanja Teritorijalne odbrane (TO) Slo-
venije od maja meseca i neizvršenje odluke Predsedništva
26
SFRJ o preuzimanju komandovanja TO Republike Slovenije od
oktobra 1990. godine izazvalo je dozu nepoverenja prema pojedi-
nim starešinama najužeg dela komande Vojne oblasti i sumnju
u mogućnost efikasnog komandovanja jedinicama u sve slože-
nijoj situaciji. Zaoštravanjem, ozbiljnošću i dinamikom do-
gađaja sve više je ispoljavana nervoza i sticao se utisak
gubljenja orijentacije i samopouzdanja kod dela najodgovornijih
starešina komande 5. VO. Predlozi i zahtevi potčinjenih ko-
mandanata za preduzimanje oštrijih mera, smelijeg i odlu-
čnijeg delovanja na svim nivoima, ili su odbijani kao situaciji
neprimereni, ili su prihvatani i ostajali neprosleđeni i ne-
poznati!
Događaji krajem 80-ih i početkom 90-ih godina u Sloveniji
i Hrvatskoj predstavljali su početak rušenja federacije preko
razbijanja jedinstvenih OS. Intenzivnom i snažnom anti-
armijskom kampanjom od učestalih različitih oblika ospora-
vanja koncepcije opštenarodne odbrane (KONO), uloge i
ustavne funkcije OS SFRJ, prešlo se na potpuno rušenje i
razbijanje jedinstvenog sistema NO i OS kao stuba federacije.
Udar na KONO i OS, posebno na JNA, u suštini je imao dvojaki
cilj - onemogućavanje OS u izvršavanju svojih ustavnih oba-
veza i stvaranje republičke vojske.
Nagoveštavane i preduzimane mere i nastale događaje Sa-
vezni sekretarijat za NO pravilno je procenjivao kao nepo-
srednu opasnost za opstanak savezne države i nadležnim
saveznim državnim organima pravovremeno ukazivao i upozo-
ravao na rastuće negativne procese koji mogu prouzrokovati
krupne političko-bezbednosne posledice, dostavljao argume-
ntovane informacije sa konkretnim dokazima preduzetih pro-
tivustavnih i protivzakonitih poteza i rešenja i predlozima
mera koje treba preduzeti. Jedna od prvih takvih informacija
o napadima na JNA u funkciji rušenja federacije bila je do-
stavljena 14. maja 1990. godine, kojom je Predsedništvo SFRJ
upozoreno „da se radi o procesu koji može prouzrokovati
27
krupne političko-bezbednosne implikacije"' i ukazano na „po-
trebu preduzimanja odlučnih mera državnih organa radi za-
štite OS i integriteta'SFRJ".
Prema tome, geneza i evolucija mera rušenja federacije
preko leđa JNA, koje su bile nagoveštavane, osmišljene, dugo-
ročno i planski pripremane i sprovođene, bile su poznate
državnom i vojnom vrhu zemlje i pre njihovog oživotvorenja.
Dok je SSNO na sve to blagovremeno reagovao, dotle Predsed-
ništvo SFRJ kao kolektivni vrhovni komandant i SIV kao Sa-
vezna vlada, nisu preduzimali ništa. Na ovaj momenat ukazujem
radi sagledavanja obostranih aktivnosti, ulogu i doprinos ak-
tera ovih događaja u toku razbijanja SFRJ koje karakteriše, s
jedne strane precizno određeni cilj, smišljeno, odlučno i
koordinirano delovanje republičkih rukovodstava Slovenije i
Hrvatske, i s druge strane dezorijentisano, razjedinjeno, neo-
dlučno, neefikasno i nastaloj situaciji nedoraslo savezno ru-
kovodstvo. Dok je savezno državno i vojno rukovodstvo u svom
opstruktivnom ponašanju i destruktivnom i izdajničkom de-
lovanju protiv svoje zemlje ostalo dosledno od početka reša-
vanja jugoslovenske krize pa do njenog okončanja, dotle se
delovanje i ponašanje Vojnog vrha, oličenog u Štabu vrhovne
komande (ŠVK) bitno menjalo u negativnom pravcu.
Naime, u ponašanju i delovanju najužeg dela Vojnog vrha
očito je evoluiranje stavova i odnosa od početnog verbalnog
uveravanja u odlučnost očuvanja SFRJ i izvršavanja ustavnih
obaveza, preko tolerantnog i pomirljivog odnosa i stalnim re-
duciranjem zahteva, omekšavanjem i odustajanjem od svojih sta-
vova, strogo disciplinovanog ponašanja i poslušnosti
kolektivnom „osmoglavom" vrhovnom komandantu koji najčešće
ne uvažava predloge svoga štaba i deluje upravo u pravcu raz-
bijanja vojske i države, pa do faze spasavanja svoje kože i ne-
stanka JNA.
Događaji u Hrvatskoj, a posebno u Sloveniji, početkom 90-
ih godina bili su test snage, odlučnosti i spremnosti saveznog
28
državnog i vojnog rukovodstva u očuvanju SFRJ, Bez obzira na
razloge pojedinačne i zajedničke nemoći saveznih organa i
institucija da na početku zaustave proces razbijanja države,
ovi događaji postali su model postupaka u rušenju SFRJ poli-
tikom svršenog čina i stvaranju republičke vojske i samosta-
lnih nacionalnih država. Odustajanje od primene ustavom
propisanih mera ubrzalo je proces razbijanja SFRJ i njene JNA,
izazvalo internacionalizaciju i mešanje stranog faktora u re-
šavanju jugoslovenske krize, te otvorilo put građanskom ratu i
svakojakom stradanju naroda.

3. Završetak formiranja 32. Korpusa - Varaždinskog

Varaždinski korpus u vreme mog dolaska na njegovo čelo bio

je na početku faze formiranja. On je formiran tako što je nje-
govu osnovu činila 32. pešadijska divizija „A" klasifikacije.
Korpusnom sastavu priključeno je više samostalnih armijskih
pukova i brigada koji su locirani u zoni odgovornosti korpusa.
U sastav korpusa ušle su sve partizanske brigade i divizije sa
navedene teritorije. Sastavi 32. pešadijske divizije bili su
pretežno oklopno-mehanizovani, a manje pešadijski. Ova di-
vizija bila je jedna od najbolje popunjenih i obučenih ne samo
u 5. armiji, nego i u JNA. Jedinice ovog korpusa locirane su u
devet garnizona. Najveći garnizon bio je Varaždin u kome je lo-
cirana i komanda korpusa.
Varaždin, drevni grad po mnogim obeležjima jedinstven i
znamenit ne samo u Hrvatskoj i Jugoslaviji nego i u Evropi. U
1981. godini ovaj grad proslavio je osam vekova postojanja i raz-
voja. Karakteriše se posebnom vrstom arhitekture u stilu ba-
roka. U gradu je čuvena gradska većnica, stara tvrđava i
najlepše gradsko groblje u Evropi. Jedinstvena je hortiku-
lturna površina groblja sa geometrijskim šišanim čempre-
sima.
U Varaždinu je Josip Broz boravio desetak dana nakon os-
29
lobođenja - 8. maja 1945. godine. Prvi javni govor u oslobođenoj
Jugoslaviji Tito je održao u Varaždinu sa prozora zgrade koja
će postati Dom JNA.
Varaždinu i njegovom okruženju pripisivala se velika
uloga i doprinos uspehu narodnooslobodilačke borbe. U prvi
plan se isticalo da su na ovom prostoru formirane 28. 32. i
33. divizija, a pred sam kraj rata i 10. korpus. Teritorija va-
raždinske regije imala je brojne manje i memorijalne spome-
nike kao čuvanje uspomena na narodnooslobodilačku borbu
(Jasenovac, Podgarić, Gudovac, Kukuljevac, Kalnik, Danica i
dr.)
Na teritoriji opštine Bjelovar živeo je Josip Broz u Ve-
likom Trojstvu, između 1921. i 1925. godine, o čemu je svedočio
i spomen muzej.
Bjelovar je bio drugi po veličini garnizon na teritoriji
varaždinskog korpusa. U njemu je locirana 256. oklopno-meha-
nizovana brigada „A" formacije. U okolini svakog većeg gar-
nizona bila su locirana skladišta artiljerijske i tenkovske
municije i goriva.
Posebno su na teritoriji Daruvara bila locirana skla-
dišta sa naoružanjem za veliki broj operativnih, partizanskih
jedinica i jedinica Teritorijalne odbrane za dve operativne
zone.
Zona odgovornosti Varaždinskog korpusa pokrivala je pro-
stor na oko 15.000 kvadratnih kilometara. Granicu na istoku
činile su zapadne padine slavonskih planina, na jugu reka Sava
od Bosanske Gradiške do Zagreba; na zapadu dolina reke Kra-
pine - Zabok - Krapina, Trakošćan do Ormoža; na severu širi
rejon Čakovca do Murske Subote i dalje jugoslovensko-mađar-
skom granicom do sela Vaška.
U geografsko-topografskom pogledu teritorija u zoni Va-
raždinskog korpusa je pretežno brdovitog i manevarskog ka-
raktera sa postojanjem ravnica u zahvatu reka i većih naseljenih
mesta.
30
Teritorija je delom pošumljena i močvarna. Preko zone vodi
veliki broj puteva, što je činilo komunikativnom i tenkopro-
hodnom.
U zoni odgovornosti bile su razvijene i dejstvovale insti-
tucije sistema vlasti, organizovane u dve zajednice opština
Varaždin i Bjelovar i gradske zajednice opštine Zagreb, sa
četrdesetjednom opštinom, od čega su četrnaest opština iz
spoljnjeg prstena Zagreba.
U operativno-strategijskom pogledu, zona je izuzetno zna-
čajni deo severozapadnog vojišta, preko koga vode najkraći ope-
rativno-strategijski pravci sa severa u centar strategijskog
čvora tadašnje SFRJ - Zagreb, Karlovac, Sisak. Prema onda-
šnjim procenama i ocenama u agresiji na SFRJ bilo kog bloka
sa severa, prodorom preko međurečja najbrže i direktno bi se
cepala Jugoslavija na dva dela i stvorili uslovi za dalje pro-
dore na jug i izlazak na more i dolinom r. Save ka Beogradu.
Lično sam procenjivao u slučaju agresije na SFRJ da je uloga
32. korpusa prvorazredna za uspeh odbrane 5. vojne oblasti.
Nažalost, nisu postojale nikakve procene o mestu i ulozi
Varaždinskog korpusa za slučaj secesije Hrvatske i pobuna pro-
tiv ustavnog uređenja države. Takve procene nisu tražene ni
od mene i moje komande, iako se društveno-politička situacija
u Hrvatskoj u 1988. i 1989. godini drastično komplikovala.
U međurečju reke Save i Drave, stanovništvo su činili gra-
đani hrvatske, srpske i češke nacionalnosti. Na teritorijama
Bilogore i u dolini reke Ilove nije bilo međunacionalnih su-
koba i netrpeljivosti prema pripadnicima JNA sve do prve po-
lovine 1991. godine.
Kada je obrazovan 10. zagrebački korpus pete vojne oblasti u
1989. godini, a u skladu sa realizacijom plana „Jedinstvo", iz
Varaždinskog korpusa izlazi jedna pešadijska brigada, jedna
mehanizovana brigada, a dve partizanske brigade su rasformi-
rane. U korpusu po planu „Jedinstvo" deo jedinica iz „A" kla-
sifikacije preveden je u „B" i „R" klasifikaciju. Time se
31
bitno smanjilo mirnodopsko brojno stanje korpusa, što će
nmati uticaja na kasniji krah ove jedinice.
Komanda Varaždinskog korpusa imala je mnoge karakteri-
stike i osobenosti preuzete od komande 32. divizije čijom tran-
sformacijom je i oformljena.
Najveći broj starešina dotadašnje komande 32. pešadijske
divizije ušao je u sastav komande 32. korpusa, sa postavljenjem
na formacijska mesta po Ličnoj formaciji komande korpusa i
dolaskom jednog broja viših oficira iz jedinica JNA preko-
mandom za garnizon Varaždin, kao i prijemom građanskih lica
na službi u JNA radi popune upražnjenih formacijskih mesta.
Ulazak oficira komande 32. divizije u sastav komande korpusa,
zbog poznavanja teritorije i prilika u najvećem delu zone od-
govornosti K, rešenog stambenog pitanja, međusobnog pozna-
vanja i sl., sa stanovišta zadataka formiranja i izgrađivanja
borbene gotovosti korpusa, predstavljalo je povoljnu okolnost
i doprinelo bržem formiranju jedinica, izradi realnijih pla-
nova popune, borbene upotrebe i dejstva, borbene obuke i rada.
U celini gledano starešinski sastav po svojoj stručnoj os-
posobljenosti, ideološko-političkoj i opštejugoslovenskoj
opredeljenosti i profesionalnoj odgovornosti, komanda ko-
'rpusa bila je popunjena kvalitetnim starešinskim kadrom.
Osim zadovoljenja zahteva po Ličnoj formaciji u odnosu na
školsku spremu, čin, položaj, iskustvo, radne i moralne kva-
litete starešina, i pored pretežno starešina hrvatske na-
cionalnosti, na rukovodećim funkcijama bile su starešine
svih nacionalnosti, što je bilo potpuno u skladu sa opšte-
jugoslovenskim karakterom JNA."
Mladen Bratić (Srbin) general-major bio je prvi načelnik
štaba korpusa i na toj dužnosti ostao do marta 1988. godine,
kada je prekomandovan za Prištinu na^dužnost komandanta ko-
rpusa. To je bio veoma stručan, odgovoran, pouzdan i vrstan sta-
rešina i odličan načelnik štaba. Kao čovek bio je častan,
dostojanstven, druželjubiv, vesele naravi i divan drug i sa-
32
radnik. Bio je stabilna i racionalna ličnost, veoma otvoren i
neposredan. Nažalost, poginuo je hrabro 1991. godine u isto-
čnoj Slavoniji kod Vukovara. kao komandant Novosadskog ko-
rpusa. On je jedini general JNA koji je poginuo u borbi u
građanskom ratu na tlu bivše Jugoslavije.
Za vreme obavljanja dužnosti komandanta korpusa, moj po-
moćnik za politički rad bio je pukovnik Isidor Češnjaj
(Hrvat), oficir prosečnih kvaliteta, solidnih mogućnosti i
uspešan društveno-politički radnik, koji je svoju dužnost
obavljao uglavnom dobro. Sve do polovine 1990. godine bio je
dobar pomoćnik i saradnik, iako malo više emotivan, brz i ne-
dovoljno kontrolisan u reagovanju. Ipak je radio sa pozicije
opštejugoslovenskih interesa i delovao na liniji SKJ u iz-
građivanju i jačanju moralno-političkog stanja i b/g korpusa.
Dušan Merzel (Slovenac), pukovnik, načelnik štaba bivše
32. pd, vršio je dužnost pomoćnika za pozadinu, a zatim du-
žnost načelnika štaba korpusa po odlasku Bratića, sve do pre-
komande za Banja Luku u jesen 1989. godine, na dužnost
komandanta Školskog nastavnog centra oklopno-mehanizovanih
jedinica, gde je i dobio čin general-majora. Bio je vojnostručno
i tehnički obrazovan, sposoban, jugoslovenski opredeljen i
veoma pouzdan starešina i saradnik. Uspešno je rukovodio
štabskim i pozadinskim sektorom komande korpusa.
Načelu organa službe bezbednosti bio je major Miodrag Vu-
lanović (Crnogorac), mlad, vrlo sposoban, iskusan i operati-
van profesionalac, dobar poznavalac stanja i prilika u
regionu, koji je veoma uspešno gradio sistem bezbednosti i sa-
mozaštite u funkciji borbene gotovosti korpusa.
Moj pomoćnik za poslove i odnose sa civilnim strukturama
bio je pukovnik Božo Sardelin (Italijan), inače vojnostručno
i moralno-politički sposoban i iskusan, jugoslovenski do
kraja opredeljen, odan i pouzdan oficir. Tu inače značajnu fun-
kciju za razvijanje i učvršćivanje odnosa saradnje između jedi-
nica korpusa i civilnih struktura u početku dosta uspešnu,
33
posle višestranačkih izbora maja 1990. godine, bilo je sve teže
obavljati i održati aktivnom.
Isti slučaj bio je i sa funkcijom sekretara Komiteta SKJ u
korpusu, koju je obavljao pukovnik Božidar Lazić (Srbin), jedan
vojnostručno osposobljen, ideološko-politički izgrađen i
jugoslovenski opredeljen, odan i pouzdan starešina. Bez obzira
na njegov uspešan rad, raspad SKJ, juna 1990. godine i neuspeli
pokušaj zadejstvovanja organizacije SK - Pokret za Jugoslaviju,
politički pluralizam počeo je zapljuskivati i pripadnike ko-
rpusa i nastali vakum u političkom životu popunjavati ideo-
logijom nacionalnih stranaka.
Kadrovskom popunom i opremanjem organa komande i pri-
štabskih jedinica pripadajućim naoružanjem, materijalnim
sredstvima i opremom potrebnom za život i rad u svim uslo-
vima, u naredna dva-tri meseca zaokruženo je formiranje ko-
mande 32. korpusa. Zbog povećanog brojnog stanja ljudi u
komandi korpusa i nedostatka radnog prostora u objektima do-
tadašnje komande divizije, predstavljali su problem od zna-
čajnog uticaja na organizaciju, metod i sistem rada organa i
unutrašnju funkcionalnost komande korpusa. No i taj problem
je rešen dogradnjom još jednog sprata na postojećim objektima
komande.

U trenucima opuštenosti i raspoloženja.

Sleva pukovnici:Lazić, Merzel, Cvetković, Draganjac, i Kovačević
komandant oklopno-mehanizovane brigade, poginuo 29. septembra
1991.U Bjelovaru
34
U vreme vršenja moje dužnosti komanda korpusa trpela je i
određene promene u personalnom sastavu, naročito promene
dužnosti i pomeranja na rukovodećim funkcijama u užem delu
komande korpusa, kao izraz potreba službe, što je bila norma-
lna pojava.
Tokom 1989. godine na dužnost pomoćnika za pozadinu došao
je pukovnik Ljubomir Draganjac (Srbin). Bio je odličnih stru-
čnih i ljudskih kvaliteta. Važio je za neumornog radnika i
inicijatora brojnih akcija na planu poboljšanja pozadinskog
obezbeđenja. U vreme velikih nestašica, iznalazio je rešenja
kako za ljude tako i za borbenu tehniku. Kasnije će postati ge-
neral u Vojsci Jugoslavije.
Na dužnost načelnika štaba korpusa došao je pukovnik
Ivan Kmetič (Slovenac), jedan vrlo sposoban, iskusan, krajnje
odan i pouzdan oficir, koji se nažalost ubrzo razboleo i bio
duže vreme u statusu lečenja i bolovanja.
Prekomandom potpukovnika Miodraga Vulanovića, na duž-
nost načelnika službe bezbednosti došao je pukovnik Đuro
Prodanović (Srbin), koji je uspeo da za kratko vreme „pohvata
sve konce", no i on je zbog bolesti bivao sve češće van službe.
Naravno, bilo je i drugih promena koje nisu bitno uticale na
efikasnost funkcionisanja komande korpusa.
Međutim, pogoršavanjem ukupnog stanja u zemlji i narasta-
njem nacionalističko-separatističkih tenzija, te uticajem po-
litičkih partija, posebno HDZ, drugom polovinom 1990. godine
počele su se osećati promene u mišljenju i ponašanju nekih
starešina komande korpusa. Opšta karakteristika ovih pro-
mena bila je slabljenje opštejugoslovenskog i priklanjanje na-
cionalnom opredeljenju, a ispoljavalo se od uzdržanosti od
komentara i osude poteza hrvatske vlasti i HDZ, kritike naših
mera i zahteva za odlučnije delovanje protiv nacionalističko-
separatističkih akata Hrvatske kao „preoštrih", preko ve-
rbalne neutralnosti i šutnje, do otvorene podrške i tajne
saradnje sa organima vlasti i Ministarstva unutrašnjih po-
35
slova Hrvatske.
Među takvima prvi se eksponirao pukovnik Isidor Češnjaj,
koji se tokom druge polovine 1990. godine naglo promenio u
ličnom ponašanju i delovanju i postojao sve otvoreniji simpa-
tizer politike HDZ i saradnik nove hrvatske vlasti, da bi pre-
dajom 32. korpusa odmah prišao hrvatskoj vojsci i u njoj dobio
čin generala. Skoro na istovetan, ali ne tako upadljiv način,
ponašali su se potpukovnik Miroslav Jerzečić (Slovenac), po-
moćnik načelnika štaba za obaveštajno-izviđačke poslove i
potpukovnik Ivan Rukljić, komandant jedne partizanske bri-
gade, dok je najperfidniji u tome bio pukovnik Rudi Stipčić,
načelnik veze u komandi korpusa, inače inteligentan, sposoban
i boemski nastrojen oficir, koji su predajom korpusa, sva
trojica prešla u hrvatsku vojsku i postali njihovi komandanti
i generali.
Naravno, bilo je još nekoliko nepouzdanih i sumnjivog po-
našanja starešina hrvatske nacionalnosti kao što su puko-
vnici Josip Purgarić i Tomislav Mesić (rođak Stjepana
Mesića), koji su bili oportunistički raspoloženi i naklo-
njeni nacionalističko-separatističkoj politici. Međutim,
oponentsko i destruktivno ponašanje ovih oficira, bar dok
sam ja bio komandant korpusa, bilo je pod kontrolom i nije
imalo bitnijeg uticaja na rukovođenje i komandovanje i nivo
borbene gotovosti korpusa.

4. Pod komandom generala Martina Špegelja

Martin Špegelj je rođen 1927. godine u selu Stari Gradac,

Virovitica. Pre rata 1941. godine bio je đak. U Narodnooslo-
bodilačku vojsku stupio je 1944. godine. Član Komunističke
Partije Jugoslavije (KŠ) postao je 1944. godine. U ratu je bio
omladinski rukovodilac brigade i komandir artiljerijske ba-
terije. Posle 1945. godine komandovao je divizionom, bio je na-
čelnik Katedre taktike artiljerijskog školskog centra,
36
načelnik roda artiljerije u komandi armije, komandant divi-
zije, načelnik štaba armije, komandant Republičkog štaba Te-
ritorijalne odbrane Hrvatske i komandant Pete vojne oblasti.
Završio je Višu vojnu akademiju i Ratnu školu JNA.
U vreme kada sam primao dužnost komandanta Varaždinskog
korpusa, general Špegelj je bio komandant Pete vojne oblasti.
Nisam ga lično poznavao, ali sam za njega čuo dok je bio koman-
dant Republičkog štaba TO Hrvatske. Prilikom javljanja na
dužnost komandanta korpusa, bio je moj prvi susret sa genera-
lom Špegeljom. Vrlo kratko saopštio mi je zadatak i poželeo
uspeh u komandovanju korpusom. Delovao je autoritativno, sa-
mouvereno i pomalo otsutno.
Dolazio sam u novu sredinu i na novu dužnost komandanta
korpusa, koji je bio na početku formiranja. Očekivao sam da mi
general Špegelj kaže nešto više o dužnosti koju preuzimam,
stanju i jedinicama i prilikama na teritoriji formiranja, ži-
vota i rada korpusa.
Dakle, izostala su uobičajena težišna usmeravanja u iz-
gradnji borbene gotovosti korpusa, njegovoj ulozi i mestu u si-
stemu odbrane i dejstva u zoni odgovornosti, njenim bitnim
osobenostima i sl. Čisto formalni i vrlo kratak vojnički su-
sret, bez očekivanih uputstava i sugestija i sl., shvatio sam da
me je dobro proučio i protumačio kao izraz njegovog punog ve-
rovanja u mene.
Krajem novembra 1987. godine 32. korpus je bio u početku
formiranja. U vreme moga dolaska komanda 32. pd sa sedištem
u garnizonu Varaždin, koja je bila nosilac zadatka, nalazila
se u fazi preformiranja u komandu korpusa i radila na pri-
premi za formiranje korpusa u celini. Dakle, nije bilo kla-
sične primopredaje dužnosti, već je to bilo uključivanje u
proces formiranja korpusa, počev od proučavanja organiza-
cijsko-formacijskih akata Generalštaba (GŠ) i pretposta-
vljene komande, ustrojavanja jedinica po ličnoj i materijalnoj
formaciji, izrade planova upotrebe i rada, do izvršavanja re-
37
dovnih mirnodopskih zadataka.
Dotadašnji komandant 32. pd general-major Mladen Bratić
upoznao me sa elaboratom, organizacijsko-formacijskom stru-
kturom, izvršenim, tekućim i narednim zadacima na formi-
ranju korpusa i stanjem u jedinicama i zoni odgovornosti. Sa,
do tada, izvršenim pripremama i delom zadataka na formiranju
korpusa i stanjem u jedinicama, bio sam sasvim zadovoljan. Sem
nedostatka dela starešinskog kadra i vojnika važnijih spe-
cijalnosti, smeštajnog prostora i nepopunjenosti nekim
vrstama naoružanja i materijalno-tehničkih sredstava, drugih
bitnijih problema nije bilo.
General Mladen Bratić je situaciju u zoni korpusa ocenjivao
uglavnom pozitivnom. Rekao mi je da odnos i saradnja sa orga-
nima društveno-političkih zajednica i društvenim i pri-
vrednim organizacijama zaslužuju zadovoljavajuću ocenu.
Ukazao mi je da je uočio opadanje intenziteta saradnje i pojave
distanciranja nekih organa lokalne vlasti prema komandama
ŠA. To se prvi put zapazilo sredinom 1987. godine. Ponašanje
građana prema vojsci ocenjivao je kao prilično zatvoreno i ne-
zainteresovano. To je bilo karakteristično za građane hrvatske
nacionalnosti. Bratić je cenio da navedeno rezultira iz tra-
dicionalno uzdržanog odnosa prema vojsci i da to nije posle-
dica uticaja zaoštravanja stanja u zemlji i odnosa prema JNA.
Za nepune dve godine, koliko mi je general Špegelj bio ko-
mandant, nije pokazivao skoro nikakav interes za moj rad i rad
komande korpusa. Za njega kao da nisu postojali problemi sa
kojima smo se borili u formiranju korpusa. U njegovoj neak-
tivnosti video sam potvrdu nekog poverenja u mene i želju da
mi omogući samostalan rad bez većeg mešanja komande Pete ar-
mije.
Pokazivao je interes da se nađem u njegovom društvu van
službe. Više puta sam mu pravio društvo na poligonu u selu
Gakovu. Bio je strastveni lovac, pa je zbog toga dosta vremena
provodio u Gakovu sa izabranim prijateljima. U ovom druženju
38
bio je veseo, prijatan, neposredan i veoma komunikativan.
Nisam ga tako doživljavao u službenim odnosima. Kao da nije
želeo da se meša u moj rad i komandovanje.
Dok je vršio dužnost komandanta Pete vojne oblasti, neko-
liko puta je vrlo kratko boravio u komandi korpusa i u jednom
broju jedinica i uglavnom povodom nekih svečanosti.
O stanju i problemima u korpusu upoznavao se na zajedni-
čkim referisanjima koja su održavana u komandi Pete vojne
obla-sti i na poligonu „Slunj". Moje ocene stanja i predloge je
uvažavao i prihvatao. Ponekad je moja referisanja isticao kao
primer drugima. Na sastancima sa nama komandantima, ponekad
je oštro i kritički reagovao na naređenja i odluke koje su do-
lazile sa nivoa vojnog vrha. Nikad nije ni reči progovarao o
aktuelnim pitanjima iz društveno-političkog života i parti-
jskog rada.
O njegovom dolasku u zonu odgovornosti Varaždinskog kor-
pusa nisam obaveštavan, što me oslobađalo obaveze da ga pra-
tim kako to predviđaju pravila i propisi.
Na inicijativu Špegelja, kao komandanta Teritorijalne
odbrane i komandanta vojne oblasti na izdvojenom delu poli-
gona Gakovo, u šumi je izgrađen i opremljen kompleks zgrada za
odmor starešina. Jedna od zgrada imala je dva apartmana sa
zajedničkim prostorijama za odmor i rad komandanta vojne obla-
sti.Dok je bio na dužnosti komandanta Pete vojne oblasti, kao
moj pretpostavljeni, nisam smatrao potrebnim i umesnim, niti
sam imao pravo da ocenjujem njegov metod komandovanja, utoliko
pre što se nije mešao u moja prava i nadležnosti, niti da tra-
žim razloge pomalo indolentnog odnosa prema pitanjima bo-
rbene gotovosti i zagonetnog ponašanja.
Prilikom primopredaje dužnosti između njega i generala
Kolšeka, na ručku tim povodom priređenom od strane predse-
dnika Zajednice opština Varaždin, u prisustvu čelnih ljudi
iz političkog, društvenog i privrednog života, izjavio je „da
39
kada bih ja birao komandante, upravo bih izabrao generala Kol-
šeka i Cokića". Tada mi je to godilo, iako sam to smatrao uobi-
čajenom prigodnom izjavom. Međutim, ubrzo po odlasku u
mirovinu, general Špegelj postaje otvoreni neprijatelj dojuče-
rašnje „svoje" JNA, ekstremni nacionalista i glavni zagovo-
rnik i organizator paravojne ustaške formacije.
Nezadovoljan odlaskom u mirovinu, umesto za načelnika Ge-
neralštaba Oružanih snaga Socijalističke Federativne Re-
publike Jugoslavije (NGŠ OS SFRJ), čemu se nadao, oslobođen
moralnih i društveno-partijskih obaveza, u okolnostima ra-
stućeg antijugoslovenstva, otkriva pravo lice i na površinu
izlaze ideje ispoljene još u doba „MASPOK-a". Iako se čuvao
bilo kakvog izjašnjavanja po aktuelnim pitanjima društveno-
političkog karaktera, ipak njegova upornost da se, po planu
„Jedinstvo", ukine i rasformira partizanska brigada, pre-
težno srpskog sastava sa područja zapadne Slavonije, a ne neka
druga brigada sa vojnim obveznicima hrvatske nacionalnosti,
što je imalo i taktičkog opravdanja, ukazuje na pritajeni na-
cionalistički naboj.
U uslovima sve većih međunacionalnih i međurepubličkih
neslaganja i separatističkih težnji, Špegelj vidi šansu za
sopstvenu reafirmaciju, zbacuje „jugoslovensku maskiranu
ljušturu", stavljajući se otvoreno i neposredno u službu ra-
zbijača Jugoslavije, kao svesni nacionalpatriota. U razbijanju
SFRJ, glavni udar usmerava na JNA i njene starešine i u toj
kampanji preko sredstava javnog informisanja i štampe, pored
general-potpukovnika Andrije Rašete, zamenika komandanta
Pete vojne oblasti, i mene ističe kao opasnog i ovde nepože-
ljnog „srobočetnika" za zapovednika.
Svakako, za ostvarivanje svojih neprijateljskih namera i ci-
ljeva, imao je sve povoljne uslove - poznavanje ukupnog stanja u
celoj Petoj vojnoj oblasti, povezanost i neposredni kontakti
sa najuticajnijim ljudima u R. Hrvatskoj, poznata javna ličnost
i drugo, što mu je obzbedilo legitimitet i prodornost čak i u
40
komandu Pete vojne oblasti i posle penzioiisanja po sili za-
kona krajem 1989. godine i dužnost prvog ministra odbrane u
vladi Hrvatske posle njenog otcepljenja.
Međutim, odlaskom u mirovinu, general Špegelj legitimi-
sao se kao nacionalšovinista i krvavi neprijatelj starešina
i vojnika kojima je pripadao i njima komandovao. U svetlu do-
gađaja koji su se dešavali tokom 1990. godine i dalje i njegove
uloge u njima, i uz moje nažalost kasno saznanje o njegovom
učešću u „MASPOK-u", postalo mi je jasno mnogo štošta u
njegovom ponašanju i stvaranju povoljnijih utisaka o sebi.
Zapravo radilo se o smišljenom podmuklom neprijateljskom
svesnom zapostavljanju izgrađivanja borbene gotovosti potči-
njenih jedinica, kroz navodnu nezainteresovanost i ogromno
poverenje u svoje potčinjene komandante. Njegovo insistiranje
na naše druženje kroz lov, iako je znao da ja nisam ljubitelj
lova, imalo je za cilj izgleda da me dobro upozna i proceni moje
držanje i postupke u događajima koji su već živeli u njegovoj
glavi. Međutim, postavljao sam sebi pitanje: kako je mogao na~
predovati i biti postavljen na tako visoke položaje i odgo-
vorne dužnosti, kao što su komandant RŠ TO i komandant VO
upravo na teritoriji Hrvatske kao učesnik „MASPOK-a"?
Kako je vojno i partijsko rukovodstvo, koje je sigurno znalo za
njegovu umešanost u „masovni pokret" i toliko vodilo računa
o nacionalnoj i partijskoj čistoti starešinskog kadra, moglo
dozvoliti njegovo postavljenje na dužnost komandanta VO? Za-
ista čudno, kad se zna da u vreme komunističke vladavine u JNA,
na primer starešina inforbirovac, nije mogao ostati u
službi, a kamo li napredovati, niti pak postati starešina u
ŠA besprekorne ideološko-političke podobnosti. To je upu-
ćivalo na pomisao da su u vrhu državnog i vojnog rukovodstva
ojačale nacionalističko-separatističke i antijugoslovenske
snage i njihov uticaj na donošenje kompromisnih odluka i re-
šenja na štetu jedinstva, unutrašnje čvrstine, ugleda i pove-
renja naroda u JNA? Sve je to počelo izazivati sumnju u
41
valjanost i efikasnost funkcionisanja sistema i najviših
državnih i vojnih institucija, organa i pojedinaca.

5. Eskalacija krize i pogoršavanje stanja u zemlji i

sumljivo kadrovanje vojnog vrha

Iz dana u dan pogoršavala se društveno-politička i bezbe-

dnosna situacija u zemlji. Raslo je zaoštravanje međurepu-
bličkih i međunacionalnih odnosa. Na sceni su bile
nacionalističko-separatističke snage koje su delovale bez
skrivanja. Posebno je to bilo karakteristično za Sloveniju i
Hrvatsku. Ustav i zakoni kao da nisu postojali.
Procene i realno etanje u Sloveniji i Hrvatskoj bili su
krajnje pesimistički. Očekivanja od garnntura koje su činile
vlast u Sloveniji i Hrvatskoj nisu obećavale ništa na planu
smirivanja situacije, nego naprotiv, vlasti su podsticale
svaki nemir i nezadovoljstvo. Štićeni su svi nosioci nereda
i protivustavnog delovanja. Oni su svoje aktnvnosti realizo-
vali kao deo ukupne aktivnosti legalnih organa vlasti u Slo-
veniji i Hrvatskoj.
Opštejugoslovenska opredeljenja dobijala su tretman ne-
prijateljskog u odnosu na interese Slovenije i Hrvatske. Takvi
stavovi su nametani kao obaveza, ne samo vlasti nego n svih prn-
padnika slovenačke i hrvatske nacije.
Politika razbijanja SFRJ oblikovala se kao nerešivi pro-
blemi među republikama. To se pokušavalo nametati kao
državno pitanje. Raste zategnutost na relaciji Hrvatska - Slo-
venija na jednoj strani i Srbije na drugoj strani. Povedena je
besomučna borba da se građani svoje nacionalnosti svrstavaju
za stavove republičkih rukovodstava. Uporedo je rastao razdor
između institucija na vrhu države. Jedno želi i proglašava
Predsedništvo SFRJ, a sasvim nešto drugo Savezno izvršno
veće. Republičke vlade među sobom se neprekidno optužuju. Ima
svega, samo nema razgovora kako da se prevaziđu i reše pro-
42
blemi.
Do makeimumn se kornsti erozija jednopartijskog monopola
i sistema. Višepartijsko grupisanje realpnuje ee po nacnoia-
lnoj pa i nacionalistnčkoj lnnnjn. Uplitanje etranog faktora,
prvo ee prikriva, a onda tumači kao „momoć" da se na miran
način izađe iz problema.
Na sceni je veliki broj aktera kojima je zajedničko da svn
žele demokratsko rešenje, ali bi da do njega dođu nedemokrat-
skim sredstvima.
U prvi plan su isticana ona pitanja i problemi čije je re-
šavanje najlakše blokirati. Nerešiv problem postaje redosled
i sadržaj promena republičkih i Saveznog Ustava. Slovenija i
Hrvatska traže da se prvo izvrše promene u republičkim usta-
vima, pa onda da se menja Savezni Ustav. Predsedništvo SFRJ,
Savezno izvršno veće, JNA, Srbija i Crna Gora traže da se
prvo menja Savezni Ustav pa onda sve ostalo.
Na posebnom koloseku se lome koplja o tzv. ekonomskim re-
formama. Ovaj put zastupa Savezno izvršno veće i njegov pred-
sednik Ante Marković. Sve se republike slažu sa ovim
zalaganjem, ali nema saglasnosti kako i kojim redosledom da se
dođe do ekonomskih reformi.
Posle raspada organizacije SKJ i formiranja brojnih po-
litičkih nacionalnih stranaka (januar-juli 90.), pobede na-
cionalističkih antisocijalističkih i antijugoslovenskih
snaga na izborima u R. Sloveniji i Hrvatskoj i dolaska na vla-
sti garnitura sa jasnim separatističkim ciljem (januar - april
90.); proglašavanje deklaracije o samostalnosti R. Slovenije
(jula 90.); događanja u Krajini (avgusta 90.) i Pakracu (marta
91.), u zemlji je nastala opšta, posebno ustavna kriza, koju smo
mi osećali i videli kao raspad sistema. Pokušaji rešavanja
nastale krize na protivpravni i neustavan način, politikom
„svršenog čina", vodili su nas u raspad Jugoslavije i građa-
nski rat, što je kod nas stvaralo osećaj ne samo nedostatka volje
i želje, već nemoć i nesposobnost vrha države, da očuva inte-
43
gritet zemlje.
O uzrocima koji su doveli do haosa u SFRJ još i danas nema
saglasja, iako su oni poznati još iz vremena najveće krize.
U postitovskom periodu, nacionalizam kao da se probudio
iz dubokog sna. „Progovorio" je na svim prostorima SFRJ,
više u međunacionalno mešovitim sredinama i u Hrvatskoj i
Sloveniji. Jedni u nacionalizmu su želeli stvaranje jedinstve-
nih nacionalnih država sa otcepljenjem od federacije, drugi
su tražili opstanak SFRJ bez mogućnosti da se bilo šta menja
od onoga što jeste. Navedeni zahtevi kao da su „na noge digli"
nagomilane protivrečnosti i probleme. Neki od postojećih
problema datiraju još od Antifašističkog Veća Narodnog Os-
lobođenja Jugoslavije (AVNOJ), novembra 1943. godine. Biro-
kratizam i nedemokratsko društvo nisu mogli nijedan problem
pokrenuti sa mrtve tačke. Postojeći problemi samo su rađali
nove probleme. Bio je to put u dezorganizaciju i divljanje šo-
vinizma najgore vrste.
Razbuktavanje nacionalizma, posebno u Hrvatskoj, sve više
oživljava „MASPOK", širi ustašku i jača separatističku
orijentaciju, što dovodi do stvaranja naelektrisane atmosfere
u višenacionalnim sredinama, sa jakim nacionalnim nabojem.
Najbrojnija i dobro organizovana nacionalistička ekstremna
politička emigracija Hrvatske, u sprezi sa domaćim naciona-
listima, izlazi iz ilegale i raspiruje nacionalšovinizam, sa
izrazitim neprijateljstvom i diskriminacijom protiv Srba u
Hrvatskoj.
Posle pobede na izborima i dolaskom na vlast čelnika HDZ
sa Franjom Tuđmanom5 na čelu kao predsednikom Hrvatske,
otpočelo se sa čistkama u svim organima i strukturama vlasti,
radnim organizacijama, prosveti i dr. i postavljanjem na fu-
nkcije njemu i HDZ-i lojalne Hrvate. Na listu „nepoželjnih"
našle su se supruge i deca vojnih lica, koja su otpuštana sa
5
Predsednik Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i predsednik Hrvatske. Zbog
učešća u "MASPOK-u" kao general JNA u penziji bio je osuđen. Čin generala mu je
oduzet.

44
posla i to bez objašnjenja, pogotovu ako su srpske nacionalno-
sti. U opštinama zapadne Slavonije - Daruvar, Pakrac i deli-
mično Grubišno Polje, pobedile su političke partije bez
nacionalnog predznaka i ljudi jugoslovenske orijentacije.
Nova hrvatska država zanemaruje sve „značajke" iz perioda
Narodnooslobodilačkog rata (NOR) i posleratne socijali-
stičke izgradnje, ignoriše tradicije i manifestacije jugoslo-
venskog karaktera, a sve više počinje da rehabilituje ustašku
ideologiju, njene simbole i tekovine. Takvu svoju politiku i
fašističku orijentaciju, pored ostalog, dokazala je time što u
proleće 90. godine niko od organa vlasti, istorijskih i kultur-
nih institucija R. Hrvatske, nije prisustvovao obeležavanju
45. godišnjice postojanja spomen groblja i odavanja pošte preko
700.000 žrtava fašističkog i ustaškog terora u Drugom sve-
tskom ratu u selu Jasenovac, gde je upravo Nezavisna Država
Hrvatska (NDH) formirala koncentracioni logor smrti. Ali
je zato bilo prisutno, pored preživelih logoraša, članova po-
rodica i rodbine žrtava i nešto meštana, bar toliko pripad-
nika Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Hrvatske.
Upadom ustaša 91. u memorijalni centar i izvršenim bomba-
rdovanjem ovih dana, verovatno je razoren i uništen, kao i mu-
zejski eksponati. Ne bi me iznenadilo čak ni to da ga Hrvati
obnove i prikazuju kao spomen groblje, žrtava palih za NDH!
Situacija u Hrvatskoj krajnje negativno je uticala na polo-
žaj i događanja unutar Varaždinskog korpusa. Počelo je sa pre-
kidanjem susreta i izostajanjem aktivnosti između organa
vlasti i komandi i jedinica korpusa.
Od hrvatskih vlasti propagirana je mržnja prema pripa-
dnicima JNA i JNA u celini. Prešlo se na fizičke napade na
pripadnike JNA i njihove porodice. Nosilac antiarmijske
borbe bila je Hrvatska demokratska zajednica, dobro organizo-
vana i rukovođena sa vrha HDZ i Hrvatske kao države. Širena
je etnička i verska netrpeljivost. Sve je ličilo na situaciju u
„Nezavisnoj hrvatskoj" državi iz 1941-1945. godine.
45
Starešine i građanska lica iz sastava Varaždinskog ko-
rpusa kao i članovi njihovih porodica bili su građani Hrvat-
ske. Njihova obaveza i pravo je bilo da glasaju na izborima koji
su održani. Na njih je vršen besprimeran pritisak i vređanja.
Raspad Saveza komunista pogoršavao je ionako težak položaj
ovih ljudi u Hrvatskoj. Sve je to ove ljude dovodilo u poziciju
da se preispituju. Ogorčenje je uzimalo maha da bi ga zamenila
ravnodušnost i nespremnost za podršku bilo koje stranke na
političkoj pozornici. Uz ideološku dolazi i do nacionalne
polarizacije među pripadnicima Varaždinskog korpusa.
Moral je krenuo silaznom putanjom. Neizvesnost je ulazila
u svest najvećeg broja starešina i članova njihovih porodica.
Zadojeni idejom komunizma, verujući u snagu partije i moć
očuvanja postojećeg sistema i jedinstvene države i vojske, uz
poštovanje stava partijskog i vojnog rukovodstva, ipak smo gla-
sali za tada jedinu partiju sa komunističkim predzankom u
Hrvatskoj, na čelu sa Ivicom Račanom6, koja će, kako smo onda
mislili, zahvaljujući našim glasovima, verovatno živeti samo
jedan mandat.
Stanje u Varaždinskom korpusu krenulo je u nepovratni su-
novrat dolaskom Stjepana Adanića7 na dužnost gradonačelnika
Varaždina početkom 1990. godine. Bio je ekstremni naciona-
lista. Imao je nalog predsednika Franje Tuđmana da lično
uspostavlja kontakte sa komandantima garnizona pod firmom
saradnje vlasti sa JNA, radi sticanja uvida u stanje u Vojsci i
vršenja uticaja na starešine. Bio je nosilac inicijative za
saradnju. Vešto se trudio da pokaže da poštuje i uvažava lič-
nost starešina sa kojimaje razgovarao. Prividno je čuvao auto-
ritet komandi i formalno uvažavao ugled JNA. Takvo
ponašanje i kontakte u principu komande su pokušavale da
iskoriste. Međutim, poziv upućen meni preko trećeg lica i to
6
Predsednik Socijaldemokratske partije u Hrvatskoj.
7
Stjepan Adanić, gradonačelnik Varaždina, a kasnije i predsednik Kriznog štaba
za varaždinsku regiju, dobio je čin generala Hrvatske vojske iako nije bio njen pri-
padnik.

46
naredbodavnim prizvukom kategorički sam odbio sa porukom da
je red, da kao mlađi i novi građanin Varaždina, prvo bude gost
u "mojoj kući". Razume se, takav arogantan i tendencioni poziv
nisam prihvatio, spustivši ga na pravi nivo kako bi shvatio
koje ko.
Naravno, kada smo više saznali jedan o drugom sve manje je
bilo želje za međusobnim susretom. Inače, u principu slu-
žbene i zvanične kontakte sa organima van JNA po funkciji i
rangu nižim od sebe nisam prihvatao, ne zbog ličnog već auto-
riteta funkcije i položaja komandanta i JNA.
Moje potčinjene starešine i ja pokazivali smo maksimalni
stepen strpljenja i tolerancije u kontaktima sa predstavnicima
hrvatske vlasti. Želeli smo građanima pokazati da smo vojska
jugoslovenskog i narodnog karaktera. Naprezali smo se da po-
verenje građana kupimo gradnjom puteva i mostova i radovima
na uvođenju struje i vode, ubiranju letine. To je povoljno pri-
mano od građana, a vlast je na to gledala kao bez značaja.
Pod Tuđmanovim vođstvom Hrvatska je 1990. godine otpočela
sa diskriminacijom Srba, usvojivši Ustav kojim Srbi gube
status konstitutivnog naroda i postaju nacionalna manjina u
Hrvatskoj. Ovo je posebno izazvalo veliko uznemirenje Srba, na-
ročito u istočnom delu zone korpusa, vojnih penzionera i čla-
nova porodica vojnih lica.
Vojni vrh kao da nije uvažavao situaciju u Hrvatskoj i Slo-
veniji. Kao da je verovao da će se problemi sami od sebe reša-
vati. ' Olako su prihvatana rešenja koja su nametali
nacionalističko i separatističko rukovodstvo. To je najkarak-
terističnije bilo kada je u pitanju kadrovanje sa starešinama
na ključnim vojnim funkcijama u Petoj vojnoj oblasti.
Dovođenje generala Konarda Kolšeka na dužnost komandanta
Pete vojne oblasti, predstavlja promašaj sa posledicama koje se
nisu mogle popraviti. To je bilo suprotno važećim princi-
pima kadrovske politike u JNA. Zaobilaženja višegodišnjeg
načelnika štaba Armije generala Andrije Rašete, dovođenje i
47
postavljanje generala Kolšeka, nije se moglo pravdati ni mo-
tivom potreba službe.
Nacionalne politike su prevagnule nad opštejugoslove-
nskom i kod postavljanja generala Martina Špegelja na duž-
nost komandanta Pete armije, odnosno Pete vojne oblasti.
Principi kadrovske politike u JNA nisu dozvoljavali da se na
dužnosti komandanata vojnih oblasti postavljaju generali na-
cionalnosti koja je ključna u republici koja ulazi u konkretnu
vojnu oblast.
Kadrovanje sa vojnog vrha postavilo je, od četiri, u dva ko-
rpusa u Petoj vojnoj oblasti komandante, generale po naciona-
lnosti Slovence. Komandant 13. Korpusa (Riječkog) bio je
general Marjan Čad, a 31. Korpusa (Mariborskog) general Leo-
polda Rožanca. Uz navedene komandante, načelnik štaba 14.
Korpusa (Ljubljanskog) bio je Slovenac general Marjan Vidmar.
Komandant 5. vazduhoplovnog korpusa (VaK), koji je vršio va-
zduhoplovnu podršku Pete vojne oblasti, bio je Slovenac ge-
neral Marjan Rožić. Ovaj general je bio do 1988. godine
direktno potčinjen generalu Antonu Tusu, u to vreme pomoćnik
načelnika Generalštaba za ratno vazduhoplovstvo i protivva-
zdušnu odbranu.
U komandi Pete vojne oblasti, pomoćnik komandanta za po-
litički rad bio je general Ivan Tominc, po nacionalnosti
Slovenac. U proleće 1991. godine „po potrebi službe", iz Beo-
grada u komandu Pete vojne oblasti prekomandovan je i Slove-
nac general Ciril Zabret.
U JNA je istican stav da se ne pravi razlika među stareši-
nama po nacionalnoj i regionalnoj pripadnosti, to je u praksi
sve manje poštovano. U uslovima postojanja nacionalističke
euforije, personalna rešenja sa komandantima Pete vojne
oblasti i većini korpusa na severozapadnom vojištu imali su
negativan uticaj na spremnost JNA da odgovori svojim zada-
cima.
Pokazalo se da je JNA trebala da poštuje eksteritorijalni
48
princip popune ključnih komandnih i drugih dužnosti po
vojnim oblastima. Vojii vrh je početak oružanih sukoba u Slo-
veniji i Hrvatskoj dočekao sa kadrovima slovenačke i hrvatske
nacionalnosti na ključnim funkcijama u komandi pete vojne
oblasti.
U isto vreme, u komandi Prve vojne oblasti (Beogradske) na
dužnosti komandanta bio je general po nacionalnosti Make-
donac, načelnik štaba i pomoćnik za pozadinu, generali, po na-
cionalnosti Hrvati.
Izvršena penzionisanja i pomeranja komandanata 14. i 31.
Korpusa krajem 90-te godine i promena komandanta 32. Korpusa
u proleće 1991. godine u vreme izvesnih sukoba, bili su perso-
nalni potezi bez ubedljivih razloga.
Da li se navedena kadrovska i personalna situacija u najvi-
šem komandnom kadru Pete vojne oblasti može objasniti samo
površnom, neopreznom kadrovskom politikom i nenamernim,
slučajnim personalnim rešenjima ili planskom i smišljenom
kadrovskom politikom Vojnog vrha? Očigledno u pitanju je bilo
ovo drugo. Kada je došlo do sukoba, ni smene sa dužnosti ko-
mandanta Pete vojne oblasti generala Kolšeka i komandanta
Petog vazduhoplovnog korpusa generala Rožiča, nisu mogla zau-
staviti negativan tok događaja. Nasuprot tome, smene su ko-
rišćene za kritiku Vojnog vrha i nove napade na JNA kao
srpsko-četničku, što ona nikad nije bila.
Navedeno kadrovanje vršeno je pod uticajem onih koji su no-
sili aktivnosti za razbijanje Jugoslavije. General Martin
Špegelj, iako u penziji, više je uticao na raspored generala u
Petoj i Prvoj vojnoj oblasti nego načelnik Generalštaba. On je
neprekidno bio u vezi sa admiralom Brankom Mamulom, a ovaj
je uticao na generala Kadijevića. Po liniji kadrovanja JNA je
bila pripremljena za manipulaciju i sramni krah koji će do-
živeti.
Personalna rešenja vojnog vrha svesna ili subjektivno po-
grešna, igrala su veliku negativnu ulogu i bitno su doprino-
49
sila razbijanju SFRJ i JNA. Neodlučnost i pasivnost, op-
strukcija generala hrvatske i slovenačke nacionalnosti bitno
su doprinosili uspehu akcija koje su vođene protiv Jugoslavije.
Vrhovna komanda nije ništa blagovremeno činila da se onemo-
gući loš rad komande vojne oblasti.
Favorizovanje i koncentracija generala JNA slovenačke na-
cionalnosti u komandu Pete vojne oblasti bila je rezultat
smišljenog dugoročnog pripremanja terena i uslova za ostva-
rivanje separatističkih ciljeva, izborom kadrova i postavlja-
njem na komandnim i uticajnim dužnostima, preko kojih će
vlasti republike Slovenije i Hrvatske moći lakše ostvariti
uvid, uticaj i paralisanje dela JNA. Sve je ukazivalo na pri-
sutnost destruktivnih snaga u vrhu armijskog bića, koje su
svojim relativno legalnim delovanjem ustavno-pravnim sred-
stvima manipulisale armijom u celini.
Naravno, ni sami nismo bili u početku sigurni o čemu se
zapravo radi, sem osećaja da nacionalni momenat postaje domi-
nantan u kadrovskoj politici u JNA, što je pretilo razbijanjem
jedinstva JNA, njenoj regionalizaciji i podređivanju repu-
bličkim interesima. No, ubrzo se pokazalo očiglednim da se
radilo o antijugoslovenskoj i nacionalističko-separatistič-
koj politici i sprezi predstavnika republika Slovenije i
Hrvatske u saveznom, državnom, vojnom i političkom vrhu, koji
su u rušenju SFRJ sračunato išli na neutralisanje i razbijanje
JNA, upravo preko kadrovske politike.
6. Raspad organizacije Saveza komunista u korpusu
Do današnjeg dana nema analize uticaja Saveza komunista
Jugoslavije na tragediju koju je doživela jugoslovenska zaje-
dnica, a posebno na rad i ponašanje JNA.
Mislim da je razbijanje SFRJ i neslavan kraj JNA nemoguće
objašnjavati i objasniti bez ukazivanja na ulogu Saveza komu-
nista. Jugoslovenska narodna armija bila je partijska vojska.
50
Njeno stvaranje nosila je Komunistička partija. Prvi i najbolji
borci Narodnooslobodilačke vojske bili su člaiovi Komuni-
stičke partije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije.
Kroz ceo posleratni period Jugoslovenska narodna armija bila
je posebna briga Komunističke partije, odnosno Saveza komu-
nista. Ništa se u ŠA nije moglo desiti da nije poteklo od Sa-
veza komunista i da o tome nema stava najviših partijskih
rukovodstava.
Raspadom organizacije SKJ u JNA, ideološko-politički rad
u jedinicama prestao je kao programska aktivnost. Nastala je
jedna praznina i osećaj ljudi da smo time izgubili najvažniju
kohezionu snagu i sredstvo izgrađivanja jedinstva misli i
akcije, kao i mogućnost uticaja na stil rada i ponašanja ljudi.
Usledio je strah od nastajanja političke otupljenosti do ideo-
loških zastranjivanja, što bi bilo veoma negativno po moral i
b/g jedinica.
Ovakav strah je nastao iz ubeđenja da će nestankom organiza-
cije SKJ ustvari nestati SFRJ, što je delimično tačno, jer ne-
stankom SKJ upravo je nestao jednopartijski sistem vladavine,
koja na njemu počiva. Raspad SKJ nije uzrok raspada SFRJ, već
samo njena propratna pojava. Klice raspada SFRJ negde su u bi-
rokratskom centralizmu, kao obliku autokratske vladavine
državom i partijom koji je sputavao demokratske reforme u
društvu i privredi i gušio nacionalističke strasti.
Erozija avnojskog koncepta jugoslovenskog jedinstva počela
je zapravo transformacijom KPJ kao jedinstvene organizacije
u SKJ, što se počelo jače osećati početkom 70-ih godina na-
stankom kolektivne centralne vladavine u vidu Predsedni-
štva, od kada jačaju separatističke tendencije i osnovna
opsesija nacionalizma - da svako ima svoj suverenitet. Raspad
SKJ je samo pokazao kolika je pukotina nastala u temelju jugo-
slovenske zajednice, najavila i ubrzala pad jugosocijalizma kao
ideologije i režima.
Dakle, ukidanjem SKJ samo nestaje ideološka i politička
51
platforma i obloga svega onoga, što smo mislili da je i znali
kao opštejugolovensko i zajedničko. Raspad SKJ treba shvatiti
kao odlazak jednog preživelog modela birokratsko-etatističkog
i ideološkog monopola vladanja masama. Druga je stvar što smo
nesumnjivo vezani za SKJ i osećamo nostalgiju za njim, kao „na-
rkoterapijom" za uterivanje discipline.
Međutim, bez obzira na nesumnjivu ulogu SKJ u JNA u oču-
vanju jedinstva SFRJ i armijskog sastava, te istorijske zasluge
za nastanak, razvoj i sadašnji nivo zemlje, ipak smo ulogu SKJ
favorizovali do fetišizma. Iako smo bili partijska vojska,
delovanje organizacije SKJ u jedinicama, nije bilo odlučujući
faktor izgradnje morala i borbene gotovosti. To je bio sistem
komandovanja, zapravo komandir i komandant jedinice, koji je
faktički gradio i jedino on bio odgovoran za borbenu gotovost
svoje jedinice u svakom pogledu. Da je to tačno, poznati su mi
mnogi primeri u praksi, gde su komandiri koji nisu bili čla-
novi SKJ, postizali bolje rezultate u obuci i stanju svojih
jedinica od povećeg broja komandira partijskih aktivista. Uo-
stalom, ako ovo ne prihvatamo kao normalno, znači unapred sum-
njamo u mogućnosti izgradnje visoke borbene gotovosti
departizovane vojske SRJ!
Organizacija SKJ praktično je bila ugrađena u sistem ko-
mandovanja preko kadrovske politike, gde su politička podo-
bnost i partijska aktivnost, verbalizam i demagogija, imali
prioritet nad stručnim i radnim sposobnostima i konkretnim
političkim rezultatima u vrednovanju starešina. SKJ je imao
partijsku kontrolu nad komandovanjem. Često se ponašao kao
korektor i nadzorni organ nad organima komandovanja, čime se
narušavao i devalvirao autoritet komandira i komandanta. U
izgrađivanju kolektivne svesti kao bitnog preduslova za uspe-
šno izvršavanje zadataka, u čemu je organizacija SKJ imala zna-
čajnu ulogu, često se pretvarala u suprotnost kroz omekšavanje
i razvodnjavanje discipline, uvođenjem nekakvog samoupra-
vljačkog mentaliteta u delovanje vojnih kolektiva.
52
Uzevši u celini, dok je SKJ u društvu postepeno i defi-
nitivno izgubio ulogu afirmisanja jugoslovenske ideje kao te-
melja svih naših pobeda, dotle je u JNA ona bitno
doprinostila jačanju unutrašnje čvrstine, moralne i borbene
sposobnosti armije.
Formiranjem Socijalističke partije Srbije početkom juna
90-te godine praktično je SKJ sišao sa političke scene i omo-
gućio početak raspada federacije. U duhu svog opštejugoslo-
venskog i komunističkog opredeljenja JNA je smatrala da se bez
SKJ ne može spasiti Jugoslavija. Privržena ideji jugoslo-
venstva i želji za očuvanjem savezne države i njenom društve-
no-političkom i ekonomskom preporodu, JNA se odlučila za
Savez komunista - pokret za Jugoslaviju (SK-GJJ), čija su opre-
deljenja bila najbliža opredeljenjima komunista u Armiji.
Partijsko organizovanje u Savez komunista - Pokret za Jugo-
slaviju (SK - PJ) u vreme zaživelog političkog pluralizma, s
obzirom na još uvek postojeću SFRJ i JNA, bilo je isforsi-
rano. Obrazloženje stava Saveznog sekretarijata za NO o pri-
stupanju partiji SK - PJ, dato u vreme postojanja, trajanja borbe
i vere u opstanak SFRJ, delimično je prihvaćeno. Formiranje
SK - PJ u JNA kao jedine političke partije opšte jugoslove-
nske i socijalističke orijentacije, koja treba da okupi i po-
vede sve poštene i za Jugoslaviju spremne ljude u političku
borbu za očuvanje SFRJ, bila je patriotska želja, ali u potpuno
izmenjenim okolnostima nerealna i bez izgleda na uspeh. Šta
više, nastajanje višepartijskog sistema i dolaskom na vlast
antijugoslovenskih i antisocijalističkih partija, sa očitim
ambicijama samodržavnosti u nekim bivšim jugorepublikama,
biće osnovna prepreka u borbi za očuvanje federacije i rešenja
krize mirnim putem.
Parola s kojom se krenulo u formiranje partije SK - Š u
JNA „budućnost ove zemlje je nova partija SK - PJ", verovatno
je zasnovana na primeru iz perioda NOB-e i socijalističke re-
volucije, gde je KPJ omogućila pobedu. Tačno je to, ali je prvo
53
srušila postojeći društveno-politički sistem i poredak, po-
vela oružanu borbu, izvojevala nobedu i stvorila svoj model
države. Pošto se ne želi rušiti društveno-politički sistem
i država, pozivanje na ulogu KPJ u tome periodu, ovde nije pri-
mereno. Iako raspadom SKJ ne znači nestanak marksističko-le-
njinističke ideologije kao teorije i prakse, a s obzirom na
višepartijski sistem, višenacionalni sastav JNA i njen jugo-
slovenski karakter, formiranje partije SK - PJ, nije bila
dobra odluka. Ona je posledica jugonostalgije, loše procene i
prenebregavanje činjenice da raspadom jednopartijske države
mora doći do raspada i njene jednopartijske vojske, odnosno da
u višepartijskoj državi ne može biti nikakvog partijskog or-
ganizovanja u vojsci, jer u suprotnom ona to više ne bi ni bila.
Naviknuti na partijsku i vojničku poslušnost, pristupili
smo formiranju organizacije SK - PJ, više iz razloga tradi-
cije i komandnim putem uspeli smo okupiti jedva 40% od ra-
nijeg članstva SKJ, većinom starešina. Organizacija je
praktično postojala samo formalno, ali bez ikakvog uticaja i
aktivnosti. Postojanje partije SK - PJ koju vide kao vojnu pa-
rtiju, dalo je povoda spoljnjem i unutrašnjem neprijatelju za
pojačavanje napada na Jugoslaviju, a time i jači rad na razbijanju
Armije, sistem rukovođenja i komandovanja i jedinstvo stare-
šina. To se posebno ispoljavalo na području Hrvatske.
Dakle, u uslovima političkog pluralizma, oživljavanja i
krajnje agresivnog nastupanja antijugoslovenskih i antiso-
cijalističkih snaga, političko organizovanje i delovanje sa
bilo koje partijsko-političke pozicije u multinacionalnoj
JNA, bilo je neuspešno i štetno.
Iako formirana iz patriotskih, humanih i uzvišenih mo-
tiva i ciljeva, partija SK-PJ postepeno se gasila, da bi u
sklopu depolitizacije u OS, naredbom SSNO o zabrani svakog
političko-partijskog i stranačkog delovanja u OS, početkom
oktobra 1991. godine, konačno i formalno nestala u jedinicama,
komandama i ustanovama JNA.
54
 7. Podizanje borbene gotovosti korpusa, efekti,
posledice i problemi

Jedinice korpusa nalazile su se na udaru Hrvatskih ekstre-

mista nekoliko godina pre 1990. godine. Dolaskom na vlast
Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) razne provokacije prema
pripadnicima i objektima JNA u zoni korpusa narastali su iz
dana u dan. Jedinice korpusa neprekidno su preduzimale mere
da se zaštite. Broj i vrsta preduzimanih mera razlikovali su
se od garnizona do garnizona, ali i od naređenja koja su stizala
sa nivoa komande Pete vojne oblasti.
Trebalo je pokazati maksimum uzdržanosti i strpljenja da
bi se u javnosti održavala slika da jedinice JNA žive i rade
normalno.
Komande jedinica u zoni korpusa bile su suočene sa svakod-
nevnim dobro organizovanim prisluškivanjem veza i akcijama
da se one parališu. Pripremani su napadi na objekte veza. Pr? -
ćeni su pokreti jedinica. Sa posebnom pažnjom praćen je svaki
starešina van kasarne. Porodice starešina postale su objekat
pritisaka, pretnji i napada. Hrvatska strana imala je formi-
rane grupe za likvidaciju starešina i kidnapovanje oficira,
pre svega komandanata jedinica. Krizni štabovi po opštinama
i na nivou Varaždinske regije raspolagali su ličnim karto-
nima - dosijeima za oficire na ključnim komandnim i drugim
funkcijama.
Postojao je čitav sistem mera za maltretiranje starešina i
članova njihovih porodica. One su realizovane na ulicama, u
zgradama gde žive porodice, u školama gde se školuju deca sta-
rešina, na radnim mestima zaposlenih članova porodica.
Isključivanje struje, gasa, vode, postajale su svakodnevice. Na
organizovan način sprečavano je snabdevanje hranom i drugim
životnim potrebama.
Za vrbovanje starešina, krizni štabovi imali su dobro ra-
zrađenu strategiju. Počinjalo se nuđenjem mita, obećanjima sva-
55
kojake vrste, a nastavljalo pretnjama i ucenama. Prelaz u hrva-
tsku paravojsku nuđen je i oficirima srpske nacionalnosti.
Od oficira hrvatske nacionalnosti očeknvalo se da napuste
JNA kao da je to nacionalna obaveza.
Pored ovih planskih mera, koje su sistematično aktivirane
i pojačavane, uporedo je vođen žestoki medijski i propagandni
rat protiv JNA kao okupatorske, komunističke i srpsko-če-
tničke vojske u cilju njenog neutralisanja. Dakle, putem spe-
cijalnog rata narušiti integritet i jedinstvo vojnih
kolektiva iznutra, a zatim egzekucijom pripadnika JNA, preu-
zeti pitanja odbrane u celini.
Sa nivoa vojnog vrha i komande Pete vojne oblasti, komandi
korpusa uporno je predočavana opasnost od agresije spolja. Ta
opasnost je bila sasvim realna i moguća. Do strane vojne iite-
rvencije OS jedne ili više država na našu zemlju, pod izgovo-
rom pružanja pomoći u odbrani ljudskih i nacionalnih prava,
moglo je doći na poziv neke od desno orijentisanih, naciona-
lističkih političkih stranaka u zemlji. Hrvatska je takvom in-
tervencijom pretila JNA svakodnevno. Spoljna intervencija sa
nivoa vojnog vrha tretirana je kao opasnost za celovitost SFRJ,
a sa hrvatske strane kao pomoć Hrvatskoj da se odbrani od „oku-
pacije" JNA.
Svaki pokušaj stranih oružanih formacija da pređu jugo-
slovensku granicu, bez obzira na mogući izgovor, predstavljao
bi agresiju, u kom slučaju bi usledio odlučan oružani otpor
JNA.
Zbog navedene ukupne situacije komanda korpusa je preduzi-
mala mere pojačanog obezbeđenja državne granice i osloncem
na planove pripravnosti podizala borbenu gotovost.
Da bi se sprečile sabotaže, diverzije, kidnapovanja i druge
aktivnosti hrvatske paravojske i policije, komanda korpusa
preduzimala je više raznih mera i postupaka. U svim većim
garnizonima postojao je po jedan oklopno-mehanizovani bata-
ljon, u gotovosti da interveniše u roku od jednog časa po do-
56
bijeiom naređenju. Oko skladišta municije i minsko-eksplo-
zivnih sredstava pojačali smo obezbeđenje. Preduzimane su
brojne kontrole stanja vojnih objekata i njihovog sistema za-
štite. Štićeni su izvori vode, agregati, skladišta goriva. Ku-
riri su se kretali samo uz oružanu pratnju. Planski smo
štitili i stanove porodica vojnih lica i vojnih penzionera.
Poseban problem za bezbednost jedinica korpusa predstavljale
su paravojne jedinice i jedinice milicije u zoni odgovornosti
varaždinskog korpusa. Komanda korpusa imala je vezane ruke
kada je u pitanju sprečavanje akcija paravojske i milicije. Od
komande Pete vojne oblasti dobijali smo zahteve da ništa pre-
ventivno ne preduzimamo. Traženo je da izveštavamo o akci-
jama koje se preduzimaju prema pojedincima, objektima i
jedinicama korpusa i da čekamo šta će nam se narediti da pre-
duzmemo.
Polazište komande korpusa bio je zadatak da treba sačuvatn
federaciju i omogućiti da se bez rata republike dogovore o
njenoj budućnosti. Uveravanje sa nivoa vojnog vrha, a pre svega
saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala Veljka Ka-
dijevića, bila su mi najvažniji orijentir šta treba i kako da
činim da bi Varaždinski korpus odigrao ulogu koja mu pri-
pada.
Nažalost, postojao je raskorak između onog što se pričalo
i saopštavalo za javnost i onog što je u praksi činjeno. Zbog
toga se situacija sve više usložavala i razvijala u negativnom
smeru.
Sastanaka na nivou komande Pete vojne oblasti bilo je i pre-
više. Na njima sam redovno prisustvovao. Komandant vojne
oblasti na ovim sastancima nas je upoznavao šta radi Savezni
sekretarijat za narodnu odbranu i Generalštab oružanih snaga.
Saznavao sam koji su predlozi i zahtevi upućivani Predse-
dništvu SFRJ i Saveznom izvršnom veću, slušao sam kakve su
nove procene aktuelne situacije u svetu i zemlji od strane
vojnog vrha.
57
Na svakom sastanku komande Pete vojne oblasti ponavljala
se skoro ista priča. Kako raspustiti i razoružati sve nele-
galne paravojske van sastava JNA; kako istrajati u sprovođenju
Ustava u odnosu na pozicije Teritorijalne odbrane i realiza-
ciju regrutne obaveze? Kao po pravilu na sastanku komande go-
vorilo se o proglašavanju vanrednog stanja i mobilizacije. Na
ovim sastancima malo je bilo rasprave o radu komande vojne
oblasti i komandi korpusa i brigada. Još je karakterističniji
bno odnos prema vojnom vrhu. Prihvaćano je sve što je dolazilo
od vojnog vrha kao jedino moguće i ispravno. Izostajali su
predlozi da se nešto drugo uradi sa nivoa Generalštaba i Sa-
veznog sekretarijata za odbranu.
Opasnosti za JNA bile su realno ocenjivane i na vojnom vrhu
i na nivou komande oblasti i komandi korpusa. Polazeći od goga
komanda Varaždinskog korpusa dograđivala je sistem mera bo-
rbene gotovosti neprekidno. Posebna pažnja posvećivana je
radu komandi jedinica. U komandama su neprekidno funkcio-
nisali timovi i rukovodeće starešine. Vršene su neposredne
pripreme za realizaciju svake predviđene mere borbene goto-
vosti. Sve jedinice vojne policije bile su u punoj borbenoj go-
tovosti. Jedinice protivvazdušne odbrane izvedene su na
vatrene položaje u gotovosti za dejstvo. U svim oklopno-meha-
nizovanim brigadama po jedna mehanizovana četa mogla je tre-
nutno krenuti u intervenciju. Municija je bila u borbenim
vozilima. Rashod vojnika i starešina sveden je na minimum. Za-
brana otpusta vojnika kućama po isteku služenja vojnog roka
imala je veliki značaj.
U slučaju vojne intervencije spolja predviđen je dolazak
jedinica iz drugih vojnih oblasti (Prve i Treće vojne oblasti)
u zonu odgovornosti Varaždinskog korpusa, pa smo zbog toga iz-
vršili pripreme za njihov prihvat i smeštaj.
Celokupni sastav korpusa bio je raspoložen i spreman da
izvrši svaki zadatak. U vezi s tim, stalno smo razrađivali pla-
nove za izvršenje posebnih zadataka, odnosno intervencije, od
58
odbrambenih do vrlo ofanzivnih zadataka. Nažalost, nije
došlo do realizacije ni jednog od njih, zato što od strane
državnog i vojnog rukovodstva nije usledila nikakva direktiva
u tome pravcu, bez obzira na sve kritičnije stanje i građanskog
rata već na pragu.

Praćenje izvođenja vežbe jedinica na terenu, 1989.

Pored zadataka redovnog fnznčkog obezbeđenja ljudstva i

objekata po garnizonima i kasarnama u zoni odgovornosti Kor-
pusa, na nivou komande korpusa i višem tokom 90-te godine ra-
zrađivani su planovi za izvršenje posebnih zadataka u cilju
neutralisanja određenih institucija izvora nacionalističko-
separatističke vlasti u Hrvatskoj.
Sredinom januara 1991. godine prisustvovao sam skupu ge-
nerala i admirala u Beogradu, kojim je rukovodio savezni se-
kretar za narodnu odbranu. Situacija je bila složena i
očekivala se konkretna aktivnost sa nivoa vojnog vrha. Na sa-
stanku je ponovljeno ono što smo svi znali. Ništa novo nije sa-
opšteno. Iz onog što je izneto na sastanku nije se mogao videti
ni jedan jasan i konkretan zadatak. Naglasci o ugroženosti
59
ustavnog uređenja i opasnosti za JNA, nisu propraćeni nika-
kvim zadatkom za komande vojnih oblasti korpusa. Stekao sam
utisak da je u vojnom vrhu prisutno lutanje, nesigurnost i strah
da se ne prekorače nadležnosti. Sa ovog skupa smo se razišli
puni rezignancije i skeptični u ono što možemo očekivati od
vojnog vrha. Zaključio sam da predloge koje je davao savezni se-
kretar državnim organima nadležni ne prihvataju. Rezultat
toga i čekanja Generalštaba su događaji koji su se odvijali ne
samo u zoni Varaždinskog korpusa, nego na prostoru cele
Hrvatske. Vojni vrh, umesto da se odluči kako da spreči na-
silni raspad SFRJ, a time i građanski rat, bavio se pitanjima
koja su nametala republička rukovodstva. U prvom planu vojni
vrh je isticao da JNA nije za konfederalno ustrojstvo države
kao izlaz iz krize koja se usijala.
Formiranjem političke organizacije „Savez komunista -
pokret za Jugoslaviju" u JNA bio je veliki promašaj. Ova odlu-
ka je rađala probleme, a nijedan nije rešavala.
Hrvatska antijugolovenska i antisrpska politika koristila
je svaki loš potez vojnog vrha za preduzimanje mera koje će do-
vesti do građanskog rata.
Krajem januara 1991. godine hrvatska policija dovedena je u
najviši stepen borbene gotovosti. Vojni vrh i komanda Pete
vojne oblasti reagovali su polovičnim i nesinhronizovanim
merama. Komandi Varaždinskog korpusa naređeno je da kao pro-
tivmeru odmah celokupan mirnodopski sastav stavi u punu bo-
rbenu gotovost. Starešine su morale biti na radnim mestima
i danju i noću. Građanska lica po potrebi mogli su se zadrža-
vati na radnim mestima i u vanradno vreme.
Naloženo je da gde god ima vojnika sa njima moraju komando-
vati aktivne starešine. Život u kasarnama postajao je sve slo-
ženiji i teži i odvijao se u uslovima čestog prekida
snabdevanja vodom, plinom, strujom, hranom.
Prekinuta su sva odsustva, a odsutni su pozvani da se vrate
u svoje jedinice. Počele su pripreme za dekonzervaciju borbene
60
tehnike u skladištima.
Meni kao komandantu korpusa naloženo je da kratko infor-
mišem aktivne vojne starešine i komandante jedinica „R" kla-
sifikacije o situaciji nastaloj podizanjem mera borbene
gotovosti hrvatske policije.
Podvučeno je da se o ovome ništa ne sme pismeno formuli-
sati, da se ove aktivnosti izvedu što normalnije, da je sve ovo
strogo vojna tajna, te da nećemo primenjivati silu, sve dok to
prve ne učine hrvatske policijske i paravojne oružane forma-
cije.
Iz stanja pune borbene gotovosti obično sledi upotreba
jedinica u posedanju položaja za odbranu od spoljnjeg ne-
prijatelja ili ofanzivna dejstva prema objektima napada unutar
zemlje. Međutim, u svakom doziranom stepenu borbene goto-
vosti, naređivalo nam se da ne upotrebimo silu, da ne napadamo
i ne otvaramo vatru prvi, da ne provociramo neprijatelja i ne
dajemo povode za krvoproliće i građanski rat. Dakle, nešto ne-
logično i suprotno načelima naše doktrine. Biti stalno u de-
fanzivi, prepustiti neprijatelju inicijativu i prednost prvog
udara, pobeda je već napola izgubljena. Osim toga, iz života
znamo da i slabiji čovek ako prvi i iznenadno znalački udari
jačeg od sebe, u velikoj je prednosti.
Međutim, posle svega nekoliko dana, iz stanja zategnutih mi-
šića i spremnosti na „mačji skok", komanda Pete vojne oblasti
naređuje skidanje pune borbene gotovosti i vraćanje na redovno
mirnodopsko stanje. Ovo smo shvatili samo kao mali predah, kog
ćemo iskoristiti za „punjenje akumulatora". No ovakvih sko-
kova žive na skali borbene gotovosti bilo je više puta, sve dok
JNA, napuštena od vrhovne komande i postala jedina vojska bez
države u svetu, nije dovedena u situaciju da se borbom sama spa-
sava. Stalno držanje jedinice u pripravnosti i visokom ste-
penu borbene gotovosti, bez angažovanja, vremenom' daje
suprotne efekte, jer nastaje „zamor materijala". Ovo talasanje
svakako potiče od potresa sa epicentrom u predsedništvu
61
SFRJ, čije će posledice udarnih talasa najviše osetiti narod
zajedno sa svojom vojskom.
Privredna situacija u zemlji inače je bila teška. Program
privredne i ekonomske reforme se ne realizuje a zemlja se na~
lazi pred kolapsom, što može izazvati i socijalne potrese. Sa-
vezno izvršno veće (SIV) odbacuje socijalističko ruho i
jugoslovensku orijentaciju i formira stranku Savez reform-
skih snaga Jugoslavije (SRSJ), čime razbija već ugroženo jedin-
stvo.
Jugoslovenska narodna armija, u Hrvatskoj posebno, nalazila
se u teškoj situaciji. Stalno smo razapeti između želja da iz-
vršimo Ustavom date obaveze i mogućnosti da to i uspemo. Me-
đutim, zbog odsustva svakog uticaja i nemoći države da zaustavi
sve pogubniji tok događanja, mi zapadamo u sve težu i u našim
mogućnostima nerešivu situaciju. Problemi kao što su: sve
manje vojske na redovnom služenju vojnog roka, nemogućnost po-
pune jedinica rezervnim sastavom, totalna izolacija i ne-
prijateljski odnos prema nama i praktično prestanak
finansiranja JNA, bitno su uticali na stabilnost borbene go-
tovosti. Ovim se upravo napada JNA u domenu moralno-poli-
tičkog stanja, preko životnog standarda, sa ciljem razbijanja
jedinstva i čvrstine vojnih kolektiva, izazivanju nepoverenja u
komandni kadar, malodušnost i kolebljivost kod ljudstva.
Česti vanredni zadaci i promene planova i naređenja, a time
pomeranja težišta u zadacima, utrošku novčanih sredstava,
angažovanje snaga i sl., dovodilo je do neplanskog i rada na brzu
ruku. I pored stalnog ažuriranja procena i planova, ipak neki
nisu mogli biti uvek usklađeni sa aktuelnim događajima, kao
što je plan upotrebe jedinica, plan za vanredne prilike, mo-
bilizacijski plan i dr.
Nesklad između zadataka i popunjenosti jedinica, zadataka i
datih rokova od viših instanci komandovanja, prisiljavale su
nas na razne improvizacije. Neka organizacijko-formacijska,
kadrovska i tehnička neadekvatna rešenja na značajnim forma-
62
cijskim mestima i organima komandi, predstavljala su slabije
tačke u sistemu rukovođenja i komandovanja i činile ga steri-
lnim.
Ako se pođe od onog što je naređivano Varaždinskom ko-
rpusu, komandovanje i rad na zadacima podizanja borbene goto-
vosti može se oceniti kao uspešan. Osnovu uspešnog rada
činili su pravilni međuljudski odnosi, međusobnog uvaža-
vanja, otvorenosti, bliskosti i poverenja, uz poštovanje načela
vojne subordinacije. Pri tome subordinacija nije shvaćena kao
slepo potčinjavanje mlađeg volji starijeg i njeno nametanje sa
pozicije položaja i većeg čina. Naprotiv, negovali smo slo-
bodno iznošenje mišljenja i predloga i vršili dogovaranja
pred donošenje svake važnije odluke, kad god je to vreme dozvo-
ljavalo. Time smo ljude pripremali da zadatke primaju, ne kao
nametnute, već da ih svesno prihvataju i savesno izvršavaju.
Ubrzavanje i insistiranje na prevremenoj realizaciji druge
i treće faze plana reorganizacije i smanjenja brojnog stanja
JNA, poznatom kao „Jedinstvo", bilo je u direktnoj koliziji sa
stvarnim stanjem i političko-bezbednosnom situacijom u
zemlji. Rasformiranje i prevođenje jedinica „A" u „B" i „R"
klasifikacije i ukidanje, odnosno gašenje nekih jedinica u
vreme neposrednog izbijanja ratnih sukoba unutar zemlje i mo-
guće intervencije spolja, zaista je neshvatljivo. U situaciji
narastanja ugroženosti i opasnosti raspada federacije, čije
se spasenje (navodno) želi i očekuje od JNA, a istovremeno njena
ukupna borbena moć uporno umanjuje, ne može se drugačije shva-
titi no rušenje same države i njene vojske. U takvoj situaciji,
ne može se prihvatiti kao opravdanje ni ekonomska osiroma-
šenost i teško stanje u privredi, jer se nije trebalo ništa
novo proizvoditi, niti kupovati. Imali smo živu silu, bo-
rbena i materijalno-tehnička sredstva i druge (sistem
ustrojstva OS, razrađenu organizaciju, normativno-pravnu re-
gulativu itd.) uslove, koji su ovim planom stavljeni van fu-
nkcije.
63
U vreme kada je za Varaždinski korpus bilo pitanje biti ili
ne biti, komanda korpusa radila je na rasformiranju dve parti-
zanske brigade, jedne mehanizovane brigade i jednog artilje-
rijskog diviziona. Uporedo je vršeno preformiranje jedne
motorizovane brigade, tri puka i četiri bataljona i diviziona
(vršeno je prevođenje iz „A" u „B" i „R" klasifikaciju).
Izvršeno je formiranje nova tri bataljona i diviziona „A"
klasifikacije.
Uz navedeno, komanda korpusa iz svoga sastava morala je „ot-
pustiti" jednu motorizovanu brigadu i jedan bataljon.
Izvršenim organizacijsko-formacijskim promenama po
planu "Jedinstvo" nastale su značajne promene u nekim ele-
mentima borbene gotovosti i "ličnoj karti" korpusa.
Smanjenje broja aktivnih jedinica rasformiranjem i prevo-
đenjem u niže stepene klasifikacije, oslobođen je jedan broj
aktivnih starešina, motornih vozila, stambenog prostora i dr.
što je u određenoj meri poboljšalo mirnodopsku kadrovsku po-
punu, bolji smeštaj vojnika i povećalo pokretljivost jedinica.
Međutim, negativne posledice bile su mnogo veće. Brojno
stanje ljudstva u korpusu smanjeno je za oko 30%, a znatno su uma-
njene i njegove borbene mogućnosti. Mogućnosti uništenja na
bojištu neprijateljskih tenkova smanjena je za 25% i oklopnih
transportera za 24%. Za 32% smanjena je mogućnost uništenja
ciljeva u vazdušnom prostoru.
Rasformiranje i prevođenje nekih jedinica u "R" klasifi-
kaciju, otežavalo je interrodovsko obučavanje i izvođenje inte-
grisane borbene obuke, što je usložavalo proces vojnostručnog
osposobljavanjajedinica. Takođe, otežano je održavanje naoru-
žanja zbog povećane količine ratne tehnike u skladištima
ratne rezerve, a samnjenog mirnodopskog brojnog stanja ljudstva.
Istovremeno usložena je i mobilizacijska gotovost zbog dužeg
vremena trajanja mobilizacije jedinica "R" klasifikacije i
otežane popune rezervnim starešinskim kadrom.
Ono što je dolazilo u korpus sa vojnog vrha preko komande
64
Pete vojne oblasti vezalo je ruke komandama jedinica. Dovedeni
smo u položaj da se preko mere angažujemo na realizaciji na-
ređenja koja nisu doprinosila borbenoj gotovosti i rešavanju
problema koje je nametala konkretna situacija.
Pitao sam se i još se i sada pitam da li je u pitanju nepo-
znavanje situacije ili neshvatanje ozbiljnosti onoga što se de-
šavalo u Hrvatskoj. Nejasno je da li je u pitanju neznanje i
nesloga u državnom vrhu ili svesna namera. Sve veći raskorak
između rasta potreba i sve manjih mogućnosti da se njima udo-
volji, vodio je korpus (i ŠA) u sve dublji ponor.

8. Stvaranje republičkih vojski

Tuđmanova ekstremna vlast počela je da stvara republičku

vojsku daleko pre nego što se javno oglasila da je JNA „okupa-
torska" i nepoželjna na prostorima Hrvatske. Hrvatska demo-
kratska zajednica je još pre dolaska na vlast razradila
„projekciju oružane sile". Projekcijom je predviđeno da oru-
žana sila Hrvatske broji 44.000 ljudi, da ima 300 tenkova, 600
oklopnih transportera, 80 do 100 aviona, 36 helikoptera, 3 pod-
mornice i 60 do 100 borbenih plovila.
Posle pobede na izborima, aprila i maja 1990. godine, Hrva-
tska demokratska zajednica, kao legalno izabrana vlast, počela
je aktivnosti na stvaranju „Nezavisne države Hrvatske u po-
vijesnim granicama". U skladu ovog zadatka stvarana je oružana
sila buduće države. To je učinjeno koordiniranim delovanjem i
saradnjom separatističkih vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj go-
tovo na istovetan način, ali u različitim okolnostima i na
drugačijim osnovama, pri čemu je nacionalni momenat igrao
bitnu ulogu. Slovenija je preuzela jednonacionalnu celokupnu
TO sa razvijenom organizacijsko-formacijskom strukturom ko-
mandi i jedinica i dobrim delom zadržanog naoružanja, što
nije bio slučaj u Hrvatskoj. Otuda je u Sloveniji osnovna baza
za stvaranje republičke vojske bila TO, dok su u Hrvatskoj to
65
bile snage Ministarstva unutrašnjih poslova. Kada je u no-
vembru 1990. godine Sabor doneo dopune Zakona o opštenarod-
noj odbrani, sve poslove na stvaranju republičke vojske
preuzelo je Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministar-
stvo odbrane Republike Hrvatske. Organi Ministarstva unu-
trašnjih poslova delovali su kao neka vrsta izvršitelja
odluka Ministarstva odbrane i oružanog obezbeđenja poslova
koje je obavljalo pomenuto Ministarstvo.
Republički štab teritorijalne odbrane potčinjen je Mini-
starstvu odbrane tako što je ušao u sastav ovog Ministarstva
kao operativno izvršni organ. U prvom koraku promenjen je ko-
mandni kadar po celoj dubini teritorijalne odbrane. Štabovi
teritorijalne odbrane po opštinama potčinjeni su skupšti-
nama opština. Oni su prvim rešenjem Ministarstva odbrane
ovlašćeni da vrše nabavku, čuvanje i održavanje naoružanja za
potrebe „oružane sile Hrvatske". Usledila je odluka (rešenje)
o obrazovanju Kriznih štabova u čijoj nadležnosti je bilo ma-
sovno naoružavanje stanovništva.
U nadležnost Ministarstva odbrane preneti su regrutni,
kadrovski i personalni poslovi i finansiranje stvaranja re-
publičke vojske.
Navedenim rešenjima Republika Hrvatska preuzela je ruko-
vođenje i komandovanje sa Teritorijalnom odbranom, što je bilo
u suprotnosti sa Ustavom i zakonima SFRJ.
U Hrvatskoj je tekao proces ubrzanog stvaranja sopstvenih
oružanih snaga. To je činjeno veštom kombinacijom različi-
tih načina i postupaka. Javno je pozivan rezervni sastav na
vežbe radi obuke. Vršeno je tajno naoružavanje građana uz
stroge kriterijume nacionalne i stranačke pripadnosti. U tzv.
nastavnim centrima Teritorijalne odbrane okupljane su na hi-
ljade vojnih obveznika pod izgovorom da se vrši obuka. Pri
tome se isključivala bilo kakva saradnja sa komandama JNA, što
se u ranijim periodima nije moglo ni zamisliti. U zoni Va-
raždinskog korpusa u nastavnim centrima u Kutini, Vara-
66
ždinu, Bjelovaru, Garešnici i dr. vrilo je od jutra do jutra. Uz
obuku u centrima je vršena indoktrinacija vojnih obveznika u
skladu sa ideologijom Tuđmana i Hrvatske demokratske zaje-
dnice. Bio je temelj za kasnije stvaranje Zbora narodne garde.
U Hrvatskoj i Sloveniji postajalo je opredeljenje za otcep-
ljenje od Jugoslavije i stvaranje samostalnih država koje je
egzistiralo u raznim formama još od završetka Narodnooslo-
bodilačke borbe 1945. godine. Posle smrti Josipa Broza nave-
deno opredeljenje postalo je javna tajna. Do kraja devedesetih
godina stvarani su uslovi da se pristupi realizaciji otcep-
ljenja. U tome je Slovenija prednjačila ispred Hrvatske. U junu
1990. godine u Sloveniji je izvršeno programsko usmerenje za
stvaranje suverene Slovenije. Tražen je samostalni i nezavi-
san pravni sistem u Sloveniji, sopstvena državna uprava, ne-
zavisna spoljna politika. Naglašen je zahtev da Slovenija ima
celokupnu nadležnost u odbrani i sopstvene oružane snage.
U julu 1990. godine usvojena je Deklaracija o suverenosti
Slovenije. To je osnovna pretpostavka za stvaranje sopstvene
vojske. Sledi preuzimanje rukovođenja i komandovanja sa Teri-
torijalnom odbranom, pa zadržavanje regruta na služenju vojnog
roka isključivo na teritoriji Slovenije i Hrvatske (prostor
Pete vojne oblasti). U najvećoj tajnosti vršeno-je nabavljanje
oružja i opreme.
Od septembra 1990. do maja 1991. godine usvojeni su 96. i 97.
amandmani na Ustav Slovenije i Zakon za njihovo sprovođenje.
Time je odbačen Ustav SFRJ i suspendovane su nadležnosti ko-
lektivnog; vrhovnog komandanta Oružanih snaga SFRJ. Za Slo-
vence prestala su da važe i ustavna ovlašćenja drugih saveznih
organa iz oblasti narodne odbrane. Slovenija otvoreno stvara
svoju vojsku preuzimanjem teritorijalne odbrane i formiranjem
paravojnih sastava. Ubrzano je naoružavana novostvorena vojska
sa naoružanjem iz skladišta teritorijalne odbrane, uvozom iz
inostranstva i proizvodnjom oružja u „Gorenju".
Dok ovo traje, vojni vrh i državni organi oklevaju da po-
67
stupe po Ustavu i Zakonu. Pasivnost je sveopšta na aktivnosti
kao što su odbijanje uplata saveznih poreza, preotimanje na-
plata carina, zabrana odlaska regrutima u JNA, itd.
Primer Slovenije imao je presudan uticaj na dalji tok po-
našanja ekstremne hrvatske politike. Hrvatska antijugoslo-
venska politika je daleko raznovrsnija od one koju je sprovodila
Slovenija.
Počinje sveopšta reorganizacija Ministarstva unutra-
šnjih poslova. To je u suštini proces stvaranja oružanih snaga
Hrvatske. Vrši se ubrzano tromesečno kursiranje tzv. redar-
stvenika. Uz Zagreb, osnivaju se centri u Kumrovcu, Rakitju i
Valbadonu kod Pule.
Do kraja 1990. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova
narasta na 40.000 stalno zaposlenih. Do ovog vremena formi-
rano je 18 policijskih uprava i obrazovane su jedinice u vojne
formacije. U toku je bio proces otpuštanja iz sastava Mini-
starstva unutrašnjih poslova srpskih kadrova. Oružje je po-
vlačeno iz stanica milicije sa srpskih područja. Uspostavljaju
se nove ispostave Ministarstva unutrašnjih poslova na teri-
torijama gde je većinsko srpsko stanovništvo. Uporedo se vrši
vojno organizovanje Hrvatske demokratske zajednice. Obrazuju
se trojke i grupe za tihe likvidacije i specijalni odredi i te-
rorističke grupe.
Zakon o unutrašnjim poslovima Republike Hrvatske donet
je 19. aprila 1991. godine. On je predvideo formiranje Zbora
narodne garde u okviru Ministarstva odbrane. Još pre usvajanja
ovog Zakona u martu 1991. godine pojavile su se prve jedinice
Zbora narodne garde (ZNG) u Zagrebu, Splitu i Osijeku. Po
usvajanju Zakona o unutrašnjim poslovima, u avugstu 1991. go-
dine dolazi do razdvajanja funkcije zapovednika ZNG od mini-
stra odbrane. U avgustu 1991. godine raspolagalo se podacima
da je obrazovano 15 brigada ZNG. Uz jedinice Zbora narodne
garde, realizuju se i drugi oblici vojnog organizovanja. Utvr-
đeno je postojanje jedinica narodne zaštite i sastava iz redova
68
paravojske sa oko 10.000 pripadnika.
Ubrzano je narastalo brojno stanje snaga Ministarstva unu-
trašnjih poslova. Broj milicionera po stanicama narastao je
4 do 5 puta. Veliki broj rezervnog sastava MUP-a boravio je
kod kuća naoružan oružjem sa dugim cevima. Pod kraj 1990. go-
dine snage MUP-a su pod oružjem imale 55.000 ljudi.
Pored ljudstva sa oružjem, u sastavu Ministarstva unutra-
šnjih poslova, aktivisti Hrvatske demokratske zajednice tajno
su masovno naoružavali svoje članstvo. Postojale su tajne
vojnoterorističke grupe u svim opštinama. Njima su komando-
vali predsednici (gradonačelnici) opština i regija. Nekim
od ovih grupa komandovali su članovi Vlade iz pojedinih mi-
nistarstava.
Glavne snage Hrvatske demokratske zajednice razvijane su i
locirane u Podravini i oko Bjelovara. U zoni Varaždinskog
korpusa u decembru 1990. godine naoružanih pripadnika HDZ
bilo je preko 35.000.
Hrvatska vlast je naoružavala svoju vojsku, miliciju i gra-
đane skoro bez ikakvih ometanja. Izvori naoružavanja bili su
različiti. Snabdevanje naoružanjem bio je prvorazredni zada-
tak hrvatske države. Vojni vrh se ponašao kao da je sve uradio
time što je naoružanje Teritorijalne odbrane stavio pod kon-
trolu JNA. Iako je na ovo žestoko reagovala, Hrvatska je to ko-
ristila kao motiv i masku za ubrzano naoružavanje iz drugih
izvora. Težište je na početku bilo iz uvoza, a kasnije otima-
njem od JNA na teritoriji Hrvatske i Slovenije.
Ilegalan uvoz oružja u Hrvatsku tekao je kontinuirano. U
septembru 1990. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova
uvezlo je velike količine oružja iz Italije. Sledio je uvoz dve
ture iz Mađarske. Uvoz je tekao i brodovima preko Varne u Bu-
garskoj do riječke luke u toku aprila 1991. godine. Uvoz je tekao
i avionima domaćih i stranih aviokompanija. Korišćeni su
aerodromi u Dubrovniku i Zagrebu.
Prvo oružje iz Nemačke i Mađarske dolazilo je u Hrvatsku
69
preko zone odgovornosti moga, Varaždinskog korpusa. Zato su
korišćeni granični prelazi, koji su bili van sistema vojnog
obezbeđenja državne granice. Organizator i realizator uvoza
bilo je Ministarstvo odbrane hrvatske Vlade na čelu sa gene-
ralom Martinom Špegeljom. Prve količine oružja uvezene su
iz Mađarske preko prelaza Letenje, oktobra 1990. godine. Ja sam
podatak o tačnom vremenu prelaska dva šlepera Dazma-trans"
dobio od načelnika Kontraobaveštajne grupe Pete vojne obla-
sti, koja je delovala u zoni Varaždinskog korpusa. Saznanje sam
imao dan i po ranije. Načelnik Kontraobaveštajne grupe po-
datke je dobio od odgovornog čoveka na carini. Šefu carine je
rečeno „Sutra tokom noći, između 01,00 i 02,00 časa, preći će
dva šlepera iz Mađarske. U to vreme bićeš sam ti na dužnosti
i lično ih propustiti bez uobičajenih formalnosti. Ako za
ovo neko sazna ili se nešto desi, tvoja porodica i ti nećete
dočekati jutro".
Pošto se radilo o prelazu u zoni moga, Varaždinskog kor-
pusa i podatku od izuzetnog značaja za interese države, sa na-
čelnikom Kontraobaveštajne grupe izvršili smo procenu
podataka sa kojim smo raspolagali. Odlučio sam da se redovnim
putem hitno mora izvestiti Savezni sekretarijat za narodnu
odbranu, sa predlogom da se po prelasku granice na pogodnom
mestu šleperi zaustave, utvrdi tovar i oduzme. Predlog je sadr-
žavao i nameru da se sve što će se uraditi filmski dokumen-
tuje.
Po donetoj odluci šta da radim, obavestio sam generala Ko-
narda Kolšeka, komandanta Pete vojne oblasti, moga prvopre-
tpostavljenog starešinu. Njemu sam predložio da zadatak
izvršim na sledeći način: pratiti ulazak šlepera i na potezu
Varaždin-Komin zaustaviti šlepere tako što bi sa vučnim
vozom sa utovarenim tenkom i posadom u njemu preprečio put
kojim se kreću šleperi. Posada na tenku imala bi zadatak da
vatrom dejstvuje po organima Ministarstva unutrašnjih po-
slova koji prate šlepere. Vatra bi se otvorila samo ako bi oni
70
pokušali da spreče pregled šlepera i drugo što je bilo pla-
nirano da se uradi. Dok bi kamera snimala šta je u šleperima
bilo bi izvršeno hapšenje svog ljudstva angažovanog oko
pratnje šlepera.
Sa ovim predlogom se složio general Kolšek. Rekao mi je
da odmah poziva saveznog sekretara za narodnu odbranu generala
Veljka Kadijevića. Kasnije mi je saopštio da je Veljko Ka-
dijević upoznat sa podatkom o mojim predlozima.
Nije prošlo ni pola sata, a general Kolšek me pozvao i na-
redio mi sledeće: „Ne preduzimaj po tome ništa, general
Veljko Kadijević će lično rukovoditi protivakcijom kojom se
reaguje na uvoz naoružanja".
Posumnjao sam u ovo što mi je saopštio general Kolšek.
Prebrzo je došao odgovor od Kadijevića, a sadržaj odgovora bio
takav da je logično bilo u njega posumnjati. Brinuo sam da li je
informacija koju sam preneo generalu Kolšeku uopšte stigla
do generala Kadijevića? I pored sumnje nisam ništa preduzeo.
Poštovao sam princip subordinacije i autoritet komandanta
Pete vojne oblasti.
Uveženo oružje tajno je podeljeno građanima hrvatske na-
cionalnosti u koje se imalo poverenja. Ipak nisam bio iznena-
đen kada je posle petnaestak dana jedan naš vojni obveznik tajno
doneo pušku "Kalašnjikov" u komandu korpusa.
"Kalašnjikov" sam zadržao i kao dokaz prosledio ga u ko-
mandu Pete vojne oblasti. Obećano mi je da će za par dana biti
vraćen da bih ga predao vojnom obvezniku i tako prikrio njegov
postupak:.
Bio je to po njega veoma rizičan ali hrabar gest dobre volje
jednog poštenog čoveka patriote, kosmopolitski nastrojenog,
inače hrvatske nacionalnosti. To je dokaz da iza antijugoslo-
venskog i nacionalističko-separatističkog hrvatskog rukovod-
stva, nije stajao celokupni hrvatski narod.
Oružje nam, na žalost, nije vraćeno, te ga nismo ni mogli
predati vojnom obvezniku. Dva meseca kasnije obavešteni smo
71
da je taj čovek ubijen, zato što ga tokom kontrole nije imao kod
sebe. O tome nas je obavestio lično otac ubijenog vojnog ob-
veznika.
To pokazuje i način mobilizacije "pućanstva" u borbi za
ostvarivanje "povijesnih" težnji hrvatskog naroda za svojom sa-
mostalnošću.
Postao je žrtva ekstremne nacionalističko-šovinističke
mračne politike, koja nije poznavala slobodoljublje, pravdu,
istinu, slogu i solidarnost među ljudima.
Uvoz oružja za hrvatsku vojsku nastavljen je bez konkretnih
aktivnosti JNA da se spreči. Izuzetak je zaplena aviona na ae-
rodromu Pleso sa velikom količinom pešadijskog naoružanja.
Nosilac ovog uvoza bio je hrvatski emigrant Antun Kikaš.
Naoružanje je doveženo iz Čehoslovačke.
Uvoz naoružanja vršen je preko graničnih prelaza na kopnu
i moru, koji su bili van nadležnosti JNA. Još od prvog slučaja
ilegalnog uvoza naoružanja, bilo je predloga od strane JNA da
se u kontrolu transporta na graničnim prelazima uključe or-
gani graničnih jedinica JNA. Inicijativa nije prihvaćena, jer
nije bilo u saveznom državnom vrhu volje za promenu propisa
granične i carinske službe.
Glavni izvor naoružavanja hrvatske vojske ipak je bila JNA.
Bez proglašenog ratnog stanja ona nije mogla ništa značajnije
preduzeti na sprečavanju uvoza, a u isto vreme gubitkom više
garnizona i skladišta JNA Hrvatska je dobijala ogromne koli-
čine naoružanja, municije, opreme, odeće. Izvlačenjem JNA iz
Slovenije, hrvatska policija i vojska napadima na železničke
vojne transporte zaplenile su ogromne količine naoružanja.
Predajom Varaždinskog korpusa od strane generala Vladimira
Trifunovića Hrvatska je tok događaja preokrenula u svoju ko-
rist. Taj događaj predstavlja prelomni trenutak u jačanju vojno-
strateške pozicije i ponašanju Hrvatske prema SFRJ i JNA.
Zadobijenim naoružanjem, municijom i opremom OS Hrvatske
višestruko su uvećale svoje borbene mogućnosti. Ono je omo-
72
gućilo organnzovanje borbe i prelazak u ofanzivna dejstva na
celom prostoru Hrvatske i predstavljalo osnovno sredstvo u
rukama OS Hrvatske za borbu protiv JNA. Pored ogromnih ko-
ličina naoružanja, Hrvatska je na moralnom planu dobila pri-
mat koji se više nije mogao preokrenuti.
Hrvatska je stvaranje svoje vojske vršila organizovano i na
osnovama suprotnim Saveznom Ustavu. Koordinacija rada Mi-
nistarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane sa
svim organima države i političkim strankama, bila je veoma
dobra i bez većih propusta. Vešto su korišćene slabosti
organa savezne države, a posebno vojnog vrha. Promocija so-
pstvene vojske, krajem maja 1991. godine izvršenaje javno sa sa-
opštenjem da oružana sila broji 100.000 vojnika i starešina.
Navedena činjenica nije se mogla ni smela zanemarivati.
Zašto se po pitanju uvoza oružja, naoružavanja paravojnih
formacija i stvaranju paralelne vojske u Sloveniji i Hrvatskoj
ništa nije preduzimalo na nivou federacije, onda mi nije bilo
jasno. Da se ne radi samo o nesposobnosti kao razlogu neefi-
kasnosti saveznih organa u zaštiti interesa savezne države,
već o opstrukciji i uticaju nacionalnih lobija i neprijate-
ljskom delovanju nekih čelnih ličnosti u saveznim državnim
organima u kasnom reagovanju i donošenju formalnih zaklju-
čaka i odluka, dovoljno potvrđuje odluka Predsedništva SFRJ
od 9. januara 1991. godine.
Znalo se pouzdano još u oktobru 1990. godine za uvoz naoru-
žanja u Hrvatsku i formiranje paravojske po celoj teritoriji
Hrvatske. Predsedništvo SFRJ se oglasilo tek 9. januara 1991.
godine.
Naredba Predsedništva SFRJ od 9. januara 1991. godine o
zaštiti ustavnog poretka, po kojoj je bilo naređeno rasformi-
ranje svih nelegalnih oružanih sastava i predaja naoružanja
najbližim jedinicama JNA, tačkom 7. bilo je precizirano -
„izvršenje ove naredbe obezbediće jedinice i ustanove JNA koje
odredi Savezni sekretar za NO". Naravno, ovo je samo simbo-
73
lično izvršeno u naređenom roku od 10 dana, nakon čega je
Predsedništvo SFRJ upozorilo da „vojni-stručni i drugi
nadležni organi dužni su da svoje obaveze i ovlašćenja iz-
vršavaju...". Odmah je na to 23. januara Savezni sekretarijat za
narodnu odbranu reagovao saopštenjem da će, ako se na području
Hrvatske ne raspuste svi mobilisani sastavi, JNA podići bo-
rbenu gotovost na nivo koji će garantovati izvršenje naređenja.
Nažalost, i ovo nije sprovedeno u delo, nakon čega su hrvatske
paravojne snage intenzivirale nasilje nad srpskim stanov-
ništvom i otpočele sa oružanim napadima.
Nažalost, Štab vrhovne komande nije iskoristio ovlašće-
nje iz Ustava i Naredbu Predsedništva SFRJ da izabere način
na koji će izvršiti ukidanje paravojski i njihovo razoruža-
vanje. Očekivalo se da komande JNA dobiju konkretnu direktivu
za borbene akcije. Pogrešno je bilo očekivati da će naoružana
paravojska dobrovoljno predati naoružanje ako JNA neće pri-
meniti silu da se to učini. Predsedništvo je htelo da se zada-
tak izvrši bez žrtava, što je nerealno i izražava bolećivost
najvišeg organa rukovođenja i komandovanja vojskom. Predsed-
ništvu SFRJ i Štabu vrhovne komande bilo je jasno da u Slo-
veniji i Hrvatskoj vrše pripreme za rat. To je trebalo
onemogućiti, a nije se htelo. Apsurdno je da se ni sopstveni za-
ključci i odluke nisu nameravale sprovoditi.
Komanda Varaždinskog korpusa bila je svesna opasnosti od
izbijanja sukoba čiji bi inicijatori bili naoružani pripa-
dnici paravojnih formacija. Znalo se za postojanje grupa za
provokacije, diverzije i napade na izdvojene manje vojne objekte.
Procene političko-bezbednosnog stanja i utvrđivanje stepena
ugroženosti vršeno je svakodnevno u svim komandama jedinica
u zoni korpusa. Budno su praćene sve aktivnosti organa Mini-
starstva unutrašnjih poslova. Dograđivane su mere zaštite
jedinica i objekata.
Eskalacijom antijugoslovenskog i antiarmijskog raspolo-
ženja i ekstremnog nacionalizma, uz oživljavanje ustaških
74
ideja i simbola, stvarala se eksplozivna atmosfera puna na-
cionalnog naboja u zoni korpusa, koju je bilo teško kontroli-
sati. Ilegalno naoružavanje građana Hrvatske i aktivista HDZ,
ukazivalo je na mogućnost izbijanja prvih ozbiljnijih sukoba u
zapadno-slavonskom delu zone korpusa, gde živi dobar deo
srpskog življa. Stoga smo sa društvenopolitičkim zajedni-
cama (DPZ) opština Daruvar, Pakrac, Grubišno Polje i Po-
dravska Slatina, gde inače HDZ nije imao čevrsto uporište,
ostvarivali tešnju saradnju, uticaj i međusobnu podršku.
Mada nismo očekivali organizovane neposredne i otvorene
napade na jedinice i objekte korpusa, ali u situaciji naciona-
lističke euforije bila je moguća svaka „slučajnost". Da bi smo
izbegli bilo kakvo iznenađenje preduzimali smo preventivne
mere, kao: pojačano fizičko obezbeđenje, aktiviranje nekih mera
iz Plana pripravnosti, grupisanje izdvojenih i manjih u veće
sastave, pratnja i obezbeđenje starešina, a posebno komandanata
brigada i pukova i opšte pojačane mere budnosti, bezbednosti
i informisanosti, kao i mere zaštite porodica i stambenih
zgrada starešina. Po meri zaoštravanja situacije i narastanja
opasnosti, po naređenju pretpostavljene komande i na bazi
lične procene, radili smo više puta razne planove za kon-
kretne ofanzivne akcije prema institucijama vlasti i orga-
nima MUP sa ciljem njihovog neutralisanja. Takvi planovi
rađeni su i u komandi Vojne oblasti sa konkretnim, ambicioz-
nim i svakako realnim ciljevima i angažovanjem dela našeg
korpusa sa konkretnim zadacima, krajem 1990. i početkom 1991.
godine, dakle u vreme kada se moglo bitno uticati na tok doga-
đaja. Nažalost, nijedan plan nije aktiviran jer je izostajalo na-
ređenje od vojnog vrha, što je kod nas u trupi primano sa
negodovanjem i gubljenjem poverenja u iskrenost, voljnost i
spsoobnost državnog i vojnog rukovodstva i povećavalo opa-
snost od izbijanja građanskog rata.
Kako su dani prolazili, hrvatski secesionizam sve je više
bujao i preuzimao inicijativu u svoje ruke, dok su savezna
75
država i njene institucije, među kojima i JNA, sve više odu-
stajale od svojih prava i obaveza da bi se konačno u krvi i ra-
spale. Državno i vojno rukovodstvo imalo je sve informacije o
dnevnim događajima na terenu, jer smo redovno izveštavali o
svim promenama, predlagali i zahtevali konkretne protiv mere.
No, ako je onda bilo pitanje - da li se morala i zašto raspasti
SFRJ, danas nam ostaje žaljenje, ne što se raspala, već zašto se
to desilo putem građanskog rata.
Savezni sekretarijat za NO je nizom informacija upozora-
vao Predsedništvo i SIV sa događajima, opasnostima i mogu-
ćim posledicama, predlagao mere i zahtevao da svaki u okviru
svoje nadležnosti i ovlašćenja spreči negativan tok događaja,
ali je sve bilo bezuspešno zbog neprihvatanja predloga, sporo-
sti u preduzimanju mera i sl.
Na očigledno stvaranje republičke nacionalne i partijske
vojske Hrvatske demokratske zajedinice, njeno naoružavanje i
svakodnevno jačanje i pripremanje za otcepljenje od Jugoslavije
oružanom borbom, nije se reagovalo na način primeren težini
i opasnosti ovih aktivnosti. Što se tiče Predsedništva
SFRJ, Saveznog izvršnog veća, kao mehaničkih skupina nacio-
nalnih i partijskih predstavnika i ambasadora svojih među-
sobno posvađanih republika pod tesnim saveznim kišobranom,
ništa bolje nije se ni moglo očekivati. Međutim, savezni se-
kretar za narodnu odbranu kao stručno, profesionalno lice,
najodgovorniji je za pitanja narodne odbrane, istovremeno je
bio ravnopravni član Saveznog izvršnog veća u svojstvu Mi-
nistra za narodnu odbranu i kao načelnik Štaba vrhovne ko-
mande, praktično član Predsedništva SFRJ, i time
suodgovoran za sve postupke i odluke iz domena nadležnosti
svih saveznih institucija. Jugoslavija je imala regularne oru-
žane snage u kojima je JNA bila visoko mobilna i respektivna
oružana sila u evropskim razmerama. Na čelu JNA bio je Ge-
neralštab, ključni organ u Štabu vrhovne komande, u čijim ru-
kama je bilo neposredno rukovođenje i komandovanje. Otuda
76
verovanje i nade najvećeg dela naroda Jugoslavije opredeljenog
za život u miru i zajedništvu. Takva verovanja su imali i pri-
padnici JNA. Velike nade su polagane upravo u JNA kao u
jedinu saveznu instituciju, istinski odan interesima svih na-
roda i države u celini.
Država Jugoslavija razbijena je iz više razloga, ideološkog,
političkog, nacionalnog, istorijskog, vojnog, ekonomskog i dru-
gog karaktera. Oni su unutrašnjeg i međunarodnog obeležja.
Neovisno od drugih razloga, za razbijanje i propast države bez
sumnje je odgovorno savezno državno rukovodstvo i njegove in-
stitucije, bez obzira ko je koliko i kako doprineo slomu činje-
njem ili nečinjenjem u obavljanju državnih funkcija. Činjenica
je da je omogućeno stvaranje nacionalnih vojski Slovenije i
Hrvatske i time prekoračen prag opstanka i stvarne borbe, ako
ne za očuvanje zajedničke države, ono bar za miran rasplet
krize, posle čega je sve ustvari bila tragikomika.
Radi objektivnog sagledavanja razloga nasilnog razbijanja
Jugoslavije i odgovornosti za nastale posledice, veoma je važno
uočiti ulogu, ostvarenje i efekte ŠVK. Reči Saveznog sekre-
tara za NO izgovorene na skupu najodgovornijih starešina u
OS SFRJ, 12. novembra 1990. godine - „Ova zemlja može imati
samo jednu armiju. Zato želim da vam kažem da će oružane for-
macije uspostavljene izvan jedinstvenih i Ustavom SFRJ de-
finisanih OS, biti razoružane, a nosioci njihovog
konstituisanja pozvani na zakonitu odgovornost... Sprečićemo
svaki pokušaj komadanja Jugoslavije, nasilnu promenu držav-
nog ustrojstva i guranje zemlje u haos građanskog, bratoubila-
čkog rata... Za egzistenciju Jugoslavije i njen opstanak,
borićemo se i oružjem. To je naše pravo i ustavna obaveza"
(prilog br. 2). Nama, pripadnicima JNA ove reči nisu bile
neophodne, ali su ulivale uverenje i odlučnost da ćemo svoju
ustavnu obavezu izvršiti po svaku cenu. Međutim, od ovoga nije
bilo ništa, jer su stvorene republičke vojske, njihovi organi-
zatori postali su vrhovni komandanti i šefovi svojih država,
77
Jugoslavija je razbijena u krvavom građanskom ratu iz koga je
JNA nzaoJla moraln<1 poražena, razbpjena i konačno nestala i
nepravedno generalno osuđena kao institucija za nastale po-
slednce.
Pripadnike bivše JNA, savremenike i učesnike u tim, za
zemlju i armiju odlučujućim sudbonosnim događajima, mučilo je
ponižavajuće i kolebljivo držanje ŠVK i pitanje - zašto se
nije postupilo po ustavnoj obavezi i profesionalnoj dužno-
sti i savesti.
Ne ulazeći u šire razmatranje razloga kojima se može ubla-
žiti, ali ne i opravdati, odgovornost ŠVK za neizvršenje
ustavne obaveze i time pronzvedene negativne posledice, kao
odgovor nameće se nedostatak odlučnosti, hrabrosti i sprem-
nosti ŠVK da se prihvati rizik i snose posledice svoje od-
luke, što su inače bitne pretpostavke i poželjne osobine
ličnosti svakog komandanta i rukovodioca. Ovome je svakako
značajno doprineo nedostatak blagovremenih, energičnih i
koordiniranih mera i akcija saveznih institucija u spreča-
vanju nastajanja, širenja i presecanja dezintegracionih pro-
cesa. Umesto toga vođena su retorička i politikanska
nadmudrivanja i dogovaranja „gluvih", izricane formalne osude
i donošene nekakve odluke u stilu „smatra", „ocenjuje",
„treba", „upozorava" i slične besmislice, uz već izlizanu pa-
rolu i pozive „da se nastali problemi razrešavaju dogovorom
na miran i demokratski način".
Ja sam jedan od mnogih oficira JNA koji sam hteo da branim
Jugoslaviju u skladu kako je to zahtevao Ustav SFRJ. Čekao sam,
a nisam dočekao da dobijem naređenje da branim državu. Moje
čekanje nije ništa doprinelo odbrani zemlje. Naprotiv, bio je
to doprinos njenom razbijanju. U ovo vreme se pitam kakva je ra-
zlika u odgovornosti između generala i oficira JNA koji su
čekali i onih koji su napustili JNA i otišli da protiv JNA
ratuju za interes „svoga" naroda?
Odgovor na ovako postavljeno pitanje može biti i ovakav i
78
onakav. Ma kakav da je, od istne se ne može pobeći.

9. Teritorijalna odbrana u zoni korpusa

Negativna strana postojanja dve komponente oružanih snaga

- JNA i TO došla je do punog izražaja u događajima koji su pre-
thodili 1991. godini u Jugoslaviji. Umesto jedinstva u delo-
vanju, ove komponente bile su suprotstavljene strane. Sa JNA je
komandovalo jedno rukovodstvo, a sa Teritorijalnom odbranom
drugo.
U zoni Varaždinskog korpusa Teritorijalna odbrana pred-
stavljala je autonoman vojni i administrativno upravni sistem
sa razvijenom strukturom štabova, jedinica i ustanova. Ukupno
brojno stanje Teritorijalne odbrane iznosilo je oko 55.000
vojnih obveznika i starešina. Postojala su dva zonska štaba
teritorijalne odbrane (Varaždinski i Bjelovarski), pokraji-
nski štab teritorijalne odbrane Pomurje, sa ukupio 166 raz-
nih štabova teritorijalne odbrane (31 opštinskih, 85
rejonskih i 50 štabova teritorijalne odbrane mesnih zaje-
dnica). Pokrajinski štab teritorijalne odbrane Pomurje bio
je u operativnoj nadležnosti komande korpusa samo u ratnoj si-
tuaciji.
Nepostojanje jedinstva u komandovanju i razvoju JNA i Teri-
torijalne odbrane pružalo je široke mogućnosti za međusobno
suprotstavljanje između dva dela oružanih snaga. To je kori-
šćeno kao polazište i osnova za razbijanje jedinstvene države.
U zoni Varaždinskog korpusa Teritorijalna odbrana imala je
krupne prednostn u odnosu na jedinice i komande JNA koje su
sačnnjavale Varaždiiski korpus. Brojnost Teritorijalne odb-
rane bila je daleko veća od korpusa. Sa cele teritorije Varaž-
dinskog korpusa samo je 25 posto vojnih obveznika imalo ratni
raspored u korpusu, a 75 posto u Teritorijalnoj odbrani, Teri-
torijalna odbrana popunjavana je pretežno vojnim obveznicima
hrvatske nacionalnosti, a jedinice JNA u Varaždinskom ko-
79
rpusu bile su višenacionalne i sa teritorija drugih repu-
blika i pokrajina Jugoslavije. Ako je rukovodstvo Hrvatske že-
lelo da izazove sukobe na relaciji JNA - TO onda to nije bilo
teško postići.
Problemu mogućeg sukoba na relaciji Teritorijalna odbrana
- ŠA posvećivana je veća pažnja posle smrti Josipa Broza. Da
bi se problem makar ublažio, morao se izmeniti sistem dvojnog
komandovanja oružanim snagama SFRJ. Godinama je rađeno da se
pod jednu komandu stave sve jedinice u zonama izvođenja borbe-
nih dejstava. Obrazovana su i vojišta na kojima su komande
vojišta imale komandnu nadležnost nad republičkim štabo-
vima teritorijalne odbrane. Do 1991. godine postiglo se samo
to da se komandovanje objedinjava samo u ratu za slučaj agresije
spolja.
U Hrvatskoj, Teritorijalna odbrana je više godina pripre-
mana za suprotstavljanje JNA za slučaj da Hrvatska odluči da se
otcepi od SFRJ. Dolazak generala Martina Špegelja na čelo
Republičkog štaba teritorijalne odbrane Hrvatske, početkom
osamdesetih godina, imao je presudan uticaj na osposobljavanje
Teritorijalne odbrane za upotrebu protiv JNA. General Špe-
gelj je stvorio pouzdanu kadrovsku osnovu koja je kasnije omo-
gućila da se Teritorijalna odbrana stavi pod kontrolu
Tuđmanove vlasti. Nova hrvatska vlast delovala je antijugo-
slovenski i antisrpski. Na čelo Republičkog štaba doveden je
general-potpukovnik Zdravko Novoselić, koji je poslušno re-
alizovano sve što su Tuđman i Špegelj želeli. Kada je penzio-
nisan, svoj rad je nastavio kao savetnik generala Martina
Špegelja.
Vojni vrh nije bio uporan u realizaciji ideje da se štabovi
teritorijalne odbrane stave pod komandu komandi vojišta i
korpusa. Tolerisali su se otpori koji su dolazili iz Slovenije
i Hrvatske. Tek kada su separatističke namere Slovenije i
Hrvatske eskalirale u 1990. i 1991. godini, Predsedništvo
SFRJ nije moglo da ne reaguje na predloge Saveznog sekreta-
80
rijata za narodnu odbranu i Generalštaba Oružanih snaga. Na-
čelnik Generalštaba, general-pukovnik Blagoje Adžić je 14. maja
1990. godine naredio da se naoružanje Teritorijalne odbrane
čuva i održava u skladištima JNA. Bilo je to naređenje sa
mnogo rizika. Moralo se realizovati brzo, iznenadno i isto-
vremeno u svim opštinama.
Odmah nakon prijema naređenja formirane su "ekipe" sa po-
trebnim brojem ljudi i motornih vozila za svaki opštinski
štab TO i pod neposrednim rukovodstvom pomoćnika koma-
ndanta korpusa za pozadinu, jednovremeno počelo preuzimanje
naoružanja u celoj zoni odgovornosti korpusa. Komanda Varaž-
dinskog korpusa ovo naređenje u celosti je realizovala samo za
24 časa. Oružje se nije moglo izdavati jedinicama Terito-
rijalne odbrane bez posebnog odobrenja komandanta vojne obla-
sti.
Naređenje o povlačenju naoružanja Teritorijalne odbrane u
skladišta JNA izazvalo je burne reakcije. Potekle su optužbe
na JNA da je „okupatorska" vojska zbog navodnog ukidanja si-
stema opštenarodne odbrane. Oružje Teritorijalne odbrane
pod kontrolom JNA nije se moglo upotrebljavati protiv jedi-
nica JNA.
U optužbama JNA isticano je da je oružje kupljeno novcem
republika i opština. Vlast je u znak protesta prekinula sve
odnose sa komandama i jedinicama JNA. Stavljanje oružja pod
kontrolu JNA bila je nužna mera za sprečavanje oružanih na-
pada na JNA i izbijanje građanskog rata. Nažalost, prednost
koja je dobijena preduzimanjem ove mere nije iskorišćena od
vojnog vrha.
Zakasnilo se i u Sloveniji u preuzimanju komande nad Teri-
torijalnom odbranom Slovenije. Taj zadatak je dobila komanda
Pete vojne oblasti 2. oktobra 1990. godine. Ovaj zadatak nije iz-
vršen i Teritorijalna odbrana Slovenije će krajem-juna 1991.
godine napasti na jedinice JNA na svojoj teritoriji.
U zoni Varaždinskog korpusa Teritorijalna odbrana pre-
81
dstavljala je snagu sa kojom je Tuđmanova politika najozbiljnije
računala. Pobedom na izborima Hrvatske demokratske zaje-
dnice, povedena je prava ofanziva za stavljanje pod kontrolu Te-
ritorijalne odbrane. Izvršene su smene komandanata Štabova
i jedinica teritorijalne odbrane u čiju se lojalnost sumnjalo.
Tim zadatkom rukovodio je general Martin Špegelj, Tuđmanov
ministar odbrane.
Kada su donete izmene i dopune Zakona o opštenarodnoj odb-
rani Hrvatske i kada je usvojen Ustav Hrvatske praktično je
došlo do prekida svake saradnje komandi JNA sa Štabovima
teritorijalne odbrane.(Prekid odnosa bio je isto što i pro-
glašavanje ratnog stanja. Jedinice korpusa živele su kao na
privremeno zauzetoj teritoriji. To se ubedljivo ilustruje si-
tuacijom koja je nastala u operativnoj zoni Bjelovar. Ona je
obuhvatala severoistočni deo teritorije Hrvatske sa 15
opština, deset je pripadalo Bjelovaru, a pet zonskom štabu Za-
greba. Bjelovar je bio gradsko naselje sa 27.000 stanovnika. Oko
20 posto površine ove operativne zone je pokriveno šumom i
planinom Papuk, Bilogora, Kalnik i Moslovačka gora.
U ovoj zoni, stanovništvo je višenacionalnog sastava.
Hrvata je 72 posto, Čeha 12,7 posto, Srba 12,3 posto, ostalih
12,8 posto. Srbi su pretežno živeli na područjima opština
Daruvar, Pakrac i Grubišno Polje.
Prekid odnosa Štabova TO sa komandama JNA u ovoj opera-
tivnoj zoni predstavljao je haos sa velikim negativnim posle-
dicama.
Sekretarijati za narodnu odbranu prestali su da funkcio-
nišu u skladu sa Zakonom. Regrutni poslovi nisu vođeni u
skladu sa potrebama JNA. Zbog toga je Predsedništvo SFRJ mo-
ralo doneti odluku po kojoj se poslovi regrutovanja i mobili-
zacije izuzimaju iz nadležnosti republika i stavljaju u
nadležnost Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu.
Neupućivanjem regruta u JNA na redovno služenje vojnog
roka i paralisanjem mobilizacijskog sistema, doveli su do
82
slabljenja borbene gotovosti i razbijanja JNA, a preko nje i ru-
šenje ustavnog i pravnog poretka zemlje, pri čemu su Slovenija
i Hrvatska kontinuirano i jedinstveno delovale na teritoriji
zone odgovornosti Pete vojne oblasti, u ostvarivanju svojih ci-
ljeva.
Lično smatram da je državno rukovodstvo palo na ovim dok-
trinarnim pitanjima odbrambene sposobnosti zemlje, držeći
se rešenja koja je vreme pregazilo, a koja su u sebi nosila klicu
razdora. Ovde negde u osnovi leže uzroci sporog i neefikasnog
delovanja institucija države, pred početak i u toku građanskog
rata, te nesporazumi i odnos prema JNA. Dakle, decentraliza-
cija (demokratizacija, liberalizacija i sl.) i razuđenost fu-
nkcija i sistema komandovanja OS, bez obzira na tip i model
društveno-političkog sistema kojem one pripadaju, sopstveni
je grobar, a time i same države. Inače je nekakav samoupravni
i sindikalni mentalitet, nespojiv sa profesionalnom vojskom
u kojoj moraju vladati odnosi bezuslovnog svesnog potčinjavanja
pretpostavljenom, na bazi vojne subordinacije.
Imao sam utisak da se većina građana u zoni odgovornosti
korpusa prema zbivanjima odnosi neutralno i nezaintereso-
vano.
Za razliku od drugih sredina, ovde je narod izuzetno reli-
giozan i pod snažnim uticajem crkve, koji poštuje bogomolje i
redovno upražnjava sve crkvene obrede. Kada sam u masi ljudi
posetilaca crkve, iznenađen ugledao neke članove Saveza ko-
munista i ljude na društveno-političkim funkcijama, upitao
sam predsednika Zajednice opština Varaždin - otkud oni
tamo? Odgovorio je „Kaj se čudiš, tam gre sve kaj se more kre-
tati. Tak je bilo uvijek, sam što do pre 15-20 let to nisi smel
javno".
Ovakva odanost naroda crkvi pružala je široke mogućnosti
za manipulisanje ljudima i bitan uticaj na njihovo ponašanje
preko religije, što se i desilo dve godine kasnije u slučaju po-
bede HDZ, u čiju je korist predizbornu kampanju vodio lično
83
kardinal Franjo Kuharić. Počeo sam da razmišljam - kako po-
miriti realnost, odnosno ateizam sa misticizmom i iskori-
stiti ogroman potencijal religije u funkciji ostvarenja
društveno korisnih zadataka. To što je činila komunistička
ideologija bilo je varka, možda i svesno.
Postojanje Teritorijalne odbrane u Sloveniji i Hrvatskoj
predstavljalo je direktnu opasnost za bezbednost JNA. Bilo
šta da preduzima pa i kad nešto ne preduzima, Teritorijalna
odbrana je visila kao mač. Naoružanje Teritorijalne odbrane
moglo je na razne načine stizati tamo gde ne bi smelo i trebalo.
Iako je oružje čuvano u skladištima, postojale su velike mo-
gućnosti za krađe. Pojave krađa naoružanja i municije iz
objekata TO postale su učestalije krajem 80-ih godina u celoj
zemlji. Tokom 1988.1989. pa do maja 1990. godine, izvršeno je 46
krađa na prostoru cele SFRJ. To su bili slučajevi pojedina-
čnih krađa lakog ličnog naoružanja i manjih količina muni-
cije. Zbog nepostojanja fizičkog obezbeđenja evidentiran je i
manji broj oštećenja naoružanja, kao što je bio slučaj sa deset
tenkova u jednom opštinskom štabu TO u Srbiji.
Problem je bio tim veći što se skoro polovina naoružanja
Teritorijalne odbrane čuvala u objektima i skladištima van
kontrole i nadzora JNA. Najavljivanje oružane pobune aktue-
liziralo je problem krađa i drugih načina otuđivanja naoru-
žanja i municije.
Naređeno je od vojnog vrha da se u svim vojnim oblastima i
nadležnim organima republika i pokrajina izvrši procena
svih objekata i skladišta naoružanja i municije. Insistiralo
se da procene budu zajedničke. Rezultat navedenih procena bila
je konstatacija da većina objekata i skladišta u kojima se čuva
naoružanje i municija Teritorijalne odbrane, van JNA, ne is-
punjavaju neophodne tehničke uslove za skladištenje i čuvanje.
Nijedan objekat - skladište nije ispunjavao propisane uslove
za fizičko obezbeđenje.
Od navedenog stanja se pošlo kada se pisalo naređenje da se
84
naoružanje i municija iz neuslovnih objekata Teritorijalne
odbrane smeste u uslovne objekte i skladišta JNA. Ovo nare-
đenje realizovano je u celoj zemlji, sem u Sloveniji. Tamo je 14
opštinskih štabova Teritorijalne odbrane odbilo da iz-
vrši dobijeno naređenje. Pre pristupanja izvršenju naređenja,
deo naoružanja već je bio izdat "na ruke", tako da je jedan bata-
ljon TO imao naoružanje kod sebe.
Ovo naređenje usporilo je stvaranje republičke vojske u
Hrvatskoj, ali ne i u Sloveniji.
Za neizvršeno naređenje u Sloveniji niko nije odgovarao,
što je shvaćeno kao znak slabosti vojog vrha, ali i komandi JNA
na teritoriji Slovenije i Hrvatske.
Neizvršenje naređenja bio je prvi javni udar na integritet
države preko JNA kao njene „kičme", usmeren na rušenje Usta-
vom SFRJ i zakonom utvrđeni sistem ONO i razbijanje jedin-
stvene oružane sile i jedinstvenog rukovođenja i komandovanja
u OS. To je bio prvi pravi trenutak za preduzimanje svih po-
trebnih zakonom propisanih vojničkih, pa i radikalnih mera
na svim nivoima, kako bi se naređeno izvršilo do kraja i time,
ako ne sprečilo ono bar zaustavilo talas separatizma, secesije
i nasilja. Smelo, odlučno i efikasno delovanje vojske u iz-
vršavanju svojih zadataka inače, a u ovom slučaju i konkretnoj
situaciji moglo je imati izuzetno povoljne, pre svega moralne,
psihološke i političke efekte i značiti upozorenje i opomenu
da se ne može igrati sudbinom države, vojske i svoga naroda.
Državno rukovodstvo nije htelo ili nije shvatilo ozbilj-
nost neizvršenja ovog naređenja. Bila je to prva krupna ozbiljna
pukotina državnog nemara zbog nereagovanja na vreme na ono
što se moralo reagovati. Pitao sam se zašto se bar vojno ruko-
vodstvo ne ponaša u skladu sa Ustavom i Zakonom.
Teško mi je bilo da razumem tolerantnost, sporost, kompro-
mis vojnog vrha po pitanjima koja ugrožavaju državu.
Komandi Pete vojne oblasti trebalo je da prođe šest meseci
da nešto uradi da bi se dobijeno naređenje izvršilo. Naređenje
85
o povlačenju naoružanja iz skladišta teritorijalne odbrane u
skladišta JNA dobijenoje 25. maja 1991. godine, akomandaPete
vojne oblasti se tek 21. novembra pismenim putem obratila
Predsedništvu Republike Slovenije u vezi sa neizvršenjem na-
ređenja od strane 14 štabova teritorijalne odbrane. Za vreme od
maja do novembra vojni vrh ne upozorava i ništa ne čini pro-
tiv komande Pete vojne oblasti zbog pasivnosti koju pokazuje u
nerealizaciji naređenja.
Savezni sekretar za narodnu odbranu takođe ništa ne pre-
duzima da se naređenje izvrši u Sloveniji. On kao da je čekao
da Slovenija usvoji amandmane na svoj Ustav da bi Predsed-
ništvo SFRJ predložilo da se komandovanje sateritorijalnom
odbranom Slovenije stavi u nadležnost komande Pete vojne
oblasti. Ovaj predlog je podnet 28. septembra, a usvojen je 2.
oktobra. Protećiće još mesec i po dana dok komanda Pete vojne
armije uputi pismeno upozorenje Predsedništvu Slovenije u
kome traži da se Teritorijalna odbrana stavi pod komandu
Pete vojne oblasti.
Zajednička karakteristika oba nivoa komandi bila je neodgo-
vornost i neodlučnost u rešavanju jednog izuzetno važnog si-
stemskog problema strategijskog karaktera. Koji su tome bili
razlozi teško je pouzdano reći, ali je svima bilo jasno da se
uzroci slabog rada jedinice, komande i štaba najpre sadržani
u personalnom i kadrovskom domenu, uz odlučujući uticaj na~
cionalnog i političkog momenta.
Gledano sa stanovišta nivoa, karaktera i značaja izdatog na-
ređenja i nastalih posledica po državu, armiju i narod, njego-
vim neizvršenjem najviše vojno rukovodstvo učinilo je prvi
spoticaj i zastanak na putu odlučnosti u odbrani Jugoslavije,
a državno rukovodstvo najavilo demonstraciju svoje razjedi-
njenosti, nacionalističkog egoizma, jalovu i antidržavnu po-
litiku. Po svemu sudeći, ovde i tada začela se defanzivna i'
kapitulantska dvolična državna politika formalnih prego-
vora, lažnih obećanja i naivnog verovanja, upozorenja i neo-
86
stvarenih pretnji, kao i vojna" strategija „kreni-stani“,
„čekaj", ,,ne otvaraj vatru“ i sl., što je na kraju i dovelo do
razbijanja zajedničke države i armije.

10. O radu službe bezbednosti i obaveštajni rad u

korpusu

Ma šta i ma kako se dešavalo na prostorima Jugoslavije

pred 1991. iu 1991. i 1992. godini, dovođenoje ijošse dovodi
u vezu sa radom „bezbednjaka" i obaveštajaca u JNA.
To me je navelo da se osvrnem na rad organa bezbednosti i
obaveštajne službe u Varaždinskom korpusu u jednoj posebno
pisanoj celini, bez obzira što se o radu navedenih organa može
suditi i po napisanom u ostalim tekstovima ove knjige.
U situaciji potpune paralisanosti funkcija saveznih
institucija, veoma oštre međunacionalne i međurepubličke
suprostavljenosti i razorenog sistema bezbednosti zemlje, oba-
veštajna i drugi vidovi subverzivnih delatnosti spoljnjeg i
unutrašnjeg neprijatelja postali su vidljivi i gotovo opi-
pljivi. U uslovima širenja i sve jačih udara talasa hrvatskog
ekstremnog nacionalizma i sredini sve više neprijateljski
raspoloženoj prema JNA, bezbednosna situacija u zoni odgo-
vornosti korpusa postajala je sve složenija i ozbiljno ugroža-
vala bezbednost korpusa.
Neposredna opasnost po bezbednost komandi, jedinica i
vojnih objekata korpusa pretila je od strane unutrašnjeg ne-
prijatelja i ekstremne emigracije, oličenih u ubačene i domaće
diverzantsko-terorističke grupe, naoružane ekstremne nacio-
naliste i pripadnike MUP Hrvatske. Veliku opasnost po bez-
bednost predstavljale su diverzantsko-terorističke akcije na
objekte u zoni odgovornosti, kao što su skladišta naoružanja
i municije, goriva i maziva, komandne zgrade i centri veze, kao
i manji izdvojeni sastavi, pojedinačna vozila u transportu
hrane i goriva i slično, čijim bi uspešnim izvođenjem bili
87
postignuti negativni moralni i psihološki efekti. Stoga smo
težište bezbednosti i samozaštite stavili na fizičkom obe-
zbeđenju i zaštiti jedinica, vojne objekte i materijalna sre-
dstva od nanošenja ljudskih i materijalnih gubitaka.
Povećanjem budnosti i stalnim pojačanim fizičkim obezbeđe-
njem, te primenom raznih mera zaštite na svim nivoima, veoma
uspešno je ostvarivana zaštita ljudstva i vojne imovine.
Po mojim ocenama, najveći problem bezbednosti u jedini-
cama korpusa predstavljala je ugroženost ljudstva od uticaja
snažne nacionalističke, antijugoslovenske i antiarmijske
propagande. Preokupiran sam traženjem načina da zaštitim
pripadnike korpusa.
Preduzimanje mera zaštite bilo je neophodno i time što se
stalno pogoršavalo stanje u zemlji. Republičko rukovodstvo
Hrvatske, bez skrivanja, vuklo je poteze ka ostvarivanju samo-
stalnosti. Bilo je vidno nagrizanje i menjanje svesti kod sve
većeg broja pripadnika korpusa. Jedan broj starešina iz redova
hrvatske i slovenačke nacionalnosti ispoljavao je oportuni-
zam prema aktivnostima koje je činila JNA na zaštiti ustavnog
poretka.
Hajka protiv JNA trajala je na ovim prostorima i pre nego
što sam ja došao na njegovo čelo. JNA je proglašavana glavnim
neprijateljem hrvatskoj samostalnosti.
Osećala se zabrinutost, vidne su bile dileme i kolebljivost
kod starešina hrvatske i slovenačke nacionalnosti. Raslo je
neraspoloženje prema JNA. Na sceni je bio sukob opštejugo-
slovenskih i uskonacionalnih osećanja. Da bi se navedeni ra-
zvoj događaja zaustavio, trebalo je pokazivati srpljenje i imati
dosta taktičnosti. Nije lako biti ubedljiv u objašnjavanju
uzroka i posledica krize koja se odigravala na otvorenoj sceni
Jugoslavije. Pojedinačni i kolektivni razgovori sa starešin-
skim kadrom nisu bili dovoljni da starešine „podešavaju"
svoja mišljenja koja su menjana iz dana u dan na liniji negati-
vnoj za Jugoslaviju i JNA.
88
Nacionalističko-separatistička agresivna ustaško-faši-
soidna vlast u Hrvatskoj, u opštoj ofanzivi rušenja SFRJ,
glavni udar usmeravala je na razbijanje JNA kao jedine savezne
institucije opštejugoslovenskog karaktera. Ostvarenje toga
cilja moglo se postići jedino razaranjem armijskog bića
iznutra, odnosno stvaranjem „ispostava" za neprijateljsko de-
lovanje unutar jedinica i komandi JNA, kao „ispružene" ruke
nove hrvatske vlasti i njene politike.
Jedinu šansu za uspeh u razbijanju nacionalnog i ideolo-
škog jedinstva, zdravih međuljudskih odnosa i kompaktnosti
vojnih kolektiva, posebno starešinskog sastava, hrvatsko re-
publičko državno i političko rukovodstvo videlo je u multi-
etničkom sastavu JNA. Način da se to postigne bio je
nacionalni momenat, odnosno izazivanje međunacionalne ne-
trpeljivosti, konfrontacije i na toj osnovi sukob među stare-
šinama unutar JNA, a zatim i podelu starešinskog kadra po
nacionalnoj pripadnosti.
Stoga je među prvim zadacima nove hrvatske vlasti bila
tajna akcija pronalaženja istomišljenika, simpatizera i sa-
radnika među starešinskim sastavom hrvatske nacionalnosti
u redovima JNA, i njihova „obrada" i priprema za delovanje i
oprezno ponašanje u svojim sredinama. U opštoj antiarmijskoj
kampanji, pored napada na JNA kao „agresorskoj", „srbočetnič-
koj" i „komunističkoj" JNA, preko sredstava javnog informi-
sanja, i raznih oblika maltretiranja, pritisaka i napada na
pripadnike i objekte JNA, istovremeno je vršeno tajno
infiltiranje u redove JNA putem vrbovanja, davanja raznih obe-
ćanja, ucena i pretnji, da bi zatim pozivi na neposlušnost, de-
zerterstvo iz JNA i prelazak u hrvatsku vojsku, bili
svakodnevna javna pojava.
Uvođenjem višestranačkog sistema dovelo je do podele među
starešinama, ne samo po nacionalnoj osnovi nego i po strana-
čkoj i republičkoj pripadnosti. Vidno je bilo daje u zoni ko-
rpusa među njegovim pripadnicima sve više neverice, straha,
89
defetizma. Sve to je predstavljalo važan povoljan uslov za ne-
prijateljski rad unutar jedinica i komandi korpusa. Imali smo
na delu oticanje tajnih podataka, lažno izveštavanje, razna
podmetanja i "podigravanja" provokativnih situacija. To je uka-
zivalo na prisustvo neprijateljskih elemenata. Otkrivana su
zavedena i zavrbovana lica koja su radila na štetu JNA.
Radi sprečavanja neprijateljskog delovanja i otkrivanja već
aktivnih i potencijalnih „krtica" u sopstvenim sredinama,
izvršili smo procenu pouzdanosti starešinskog sastava od ko-
mandira čete - baterije pa naviše i građanska lica na službi
u korpusu, sa političke, bezbednosne, moralne i materijalne
tačke gledišta. Posebnu pažnju obratili smo na komandante
jedinica, starešine na rukovodećim dužnostima u komandama
i uopšte na starešine i građanska lica koja rade sa poštom,
sredstvima veze, pripremanju hrane, rukovanju i održavanju slo-
ženim borbenim sredstvima i slično.
Imati „petu kolonu" u svom kolektivu, najveća je opasnost po
život ljudi i najmoćnije sredstvo neprijatelja za razbijanje
jedinica. Prve takve „petokolonaše" otkrili smo u komandi
korpusa u licu moga pomoćnika za moralni i politički rad,
jednom oficiru bezbednosti i u načelniku roda protivva-
zdušne odbrane. Oni su pokazali svoje pravo lice u toku pri-
prema planova za izvođenje dva posebna zadatka.
Jedan od strogo poverljivih zadataka, bio je priprema pre-
pada na zgradu MUP-a u Varaždinu, koja je bila pripremljena za
odbranu i posednuta sa preko 80 dobro naoružanih policajaca.
Radi izvršenja priprema za akciju, bilo je potrebno tajno pri-
kupiti podatke o jačini, rasporedu, sistemu obezbeđenja i re-
žimu života posade, položaje i vrstu vatrenih tačaka po
spratovima i okolnim zgradama i potom predložiti snage, sred-
stva i način izvršenja prepada i razoružavanja posade. U sa-
stav grupe koja je trebala prikupiti podatke, odredio sam i
dotičnog oficira bezbednosti kao stručno lice. Pošto smo mi
u globalu poznavali tu zgradu, njenu poziciju u kvartu i skoro
90
sve kakvo je stanje unutra, preko supruge oficira koja je tamo
radila, dotični oficir bezbednosti u predlogu daje lažne po-
datke i predlaže upotrebu jedinica tako, da niko živ ne bi pri-
šao zgradi, a kamo li da se osvoji i zauzme.
U slučaju pripreme naše izviđačke čete za intervenciju u
Murskoj Soboti prilikom preuzimanja poslova Sekretarijata
za narodnu odbranu (SNO) Slovenije, među trojicom starešina,
određen je i načelnik roda Protivvazdušna odbrana (PVO), kao
starešina grupe. Imali su zadatak da ispitaju i utvrde moguće
pravce prilaza zgradi, broj ulaza i izlaza, poziciju zgrade, ste-
pen pripremljenosti zgrade za odbranu, položaj okolnih zgrada,
i sve to ilustruju šemom. Sve je to trebalo obaviti tajno, putem
opservacije i ulaskom unutra u ulozi stranke. Razume se, to što
je prikazao šemom i predložio način izvršenja zadatka, nije
bilo ni približno isto onome, što sam ranije već prethodnom
ekipom spoznao. Normalno, vođa nije znao da u ekipi ima ofi-
cira koji je već to isto radio, odnosno da je to već poznato ko-
mandi korpusa. Dakle, sumnjive smo morali proveravati na već
poznatim stvarima i testirati svakog nepouzdanog, a takvih,
samo u komandi korpusa 1991. godine u proleće, imali smo preko
desetak starešina hrvatske nacionalnosti.
Nakon izvršene procene u celom korpusu u decembru 1990.
godine, broj nepouzdanih bio je sasvim beznačajan, ali s obzi-
rom da je među njima bilo starešina na najvišim funkcijama
u komandama, sa stanovišta bezbednosti, predstavljalo je re-
alnu opasnost po funkcionisanje sistema rukovođenja i koman-
dovanja.
Bez obzira što se više radilo o političko-psihološkom ka-
rakteru njihovih aktivnosti, to je u datim okolnostima bila
potencijalna opasnost za nastajanje veoma opasnih neprijatelj-
skih akata sa teškim posledicama po korpus.
Bila je vidna zavisnost uspeha komandovanja od uspešosti
rada službe bezbednosti. Zadaci službe u suzbijanju ne-
prijateljskog delovanja u jedinicama imali su poseban značaj.
91
Kontraobaveštajni i operativni rad službe bio je usmeren na
preventivu, jer je važnije bilo onemogućavati podzemni rad
nego se boriti protiv njegovih posledica. U navedenoj borbi
teško je bilo eliminisati neprijateljski rad koji se iz dana u
dan povećavao u jedinicama.
Komanda Varaždinskog korpusa predlagala je komandi Pete
vojne oblasti da prekomanduje jedan broj starešina iz Varaž-
dinskog korpusa van teritorije Hrvatske i Slovenije. Predlo-
žena je prekomanda jednog načelnika veze, jednog pomoćnika za
obaveštajno-izviđačke poslove, zamenika načelnika bezbedno-
sti, referenta za kriptozaštitu i prvog operativca. Predlozi
komande nisu prihvaćeni. Lično dobro znam da su svi oni, koji
su predlagani za sklanjanje sa dužnosti, ostali na svojim for-
macijskim mestima do predaje korpusa u ruke Hrvatima. Oni su
delovali po zadacima koje su dobijali od Kriznog štaba i
organa Ministarstva unutrašnjih poslova varaždinske regije.
Jedan broj njih javno i trijumfalno dočekali su ulazak hrvatske
paravojske u kasarne JNA u garnizonu Varaždin. Bacali su ti-
tovke i šapke i na glavu stavljali ranije pripremljene beretke
sa šahovnicama.
Bio sam iznenađen kada je od mene načelnik bezbednosti u
komandi Pete vojne oblasti tražio da za načelnika bezbednosti
u korpus primim oficira koji je bio dokazani saradnik Mini-
starstva unutrašnjih poslova Hrvatske. Natezanje je trajalo ne-
koliko meseci. Sa nezadovoljstvom je prihvaćen stav komande
korpusa i dobili smo drugog oficira za načelnika bezbedno-
sti.
Karakteristična je bila sporost komandi u raščišćavanju
problema iz oblasti bezbednosti. To je uvek diktirano od orga-
na bezbednosti sa viših nivoa komandovanja. Na to je najveći
uticaj imala neizvršena diferencija među starešinama zbog
straha da JNA ne bude optužena da progoni oficire koji nisu
srpske nacionalnosti. To je onemogućavalo isključivanje iz ko-
mandovanja oficira sumnjivog ponašanja. Preduzimane mere
92
praćenja, kontrole ponašanja i sprečavanja neprijateljskog de-
lovanja navedenih oficira nisu davale očekivane rezultate.
Bile su prisutne mere opreza i selektivnog odnosa i mere fi-
zičkog sprečavanja delovanja pa i lišavanja slobode u datom tre-
nutku, ali bez većih efekata i bez adekvatne podrške sa višeg
nivoa komandovanja.
Sa pogoršavanjem situacije u zemlji dolazilo je do sve teže
pozicije JNA. Narastala su zalaganja za uskonacionalno, a opa-
dala za opštejugoslovensko stanovište. Napadi na JNA bili
su sve besomučniji.
I pored nasrtaja, u periodu moga komandovanja, nije bilo
prebega i dezerterstva sem jednog slučaja otvorenog izjašnja-
vanja potpukovnika Josipa Hercega (Hrvat), da ne želi više kao
Hrvat da služi u JNA, već hoće u hrvatsku vojsku, što mu je i
omogućeno. Prešao je na stranu hrvatske paravojske kao odan
oficir Tuđmanovom režimu. Na promociji Oružanih snaga
Hrvatske, krajem maja 1991. godine, viđen je kako lično dodaje
zastave Tuđmanu koje je on predavao komandantima paravojnih
jedinica.
Kasnija osipanja JNA i odlazak vojnika i starešina u na-
cionalne vojske zvanično su i generalno osuđivana kao deze-
rterstvo i izdaja. Ipak generalne osude nisu bile u redu, jer su
motivi, način i posledice osipanja ljudstva iz JNA bili raz-
ličiti.
Bilo je slučajeva da su pojedine starešine, koje su odlično
radile i imale časno ponašanje, otvoreno i javno saopštile da
žele da idu iz JNA iz nacionalnih pobuda. Onaj starešina koji
je otvoreno izrazio želju da napusti JNA, kada preda oružje,
pozdravi se sa svima u kolektivu i ode, postupio je bar pošteno
i izazvao manje štetno moralno dejstvo. Daleko veće štetno
dejstvo na moral ljudstva i opasnost po jedinice i komande
predstavljali su oni koji pobegnu u redove neprijateljske
strane, zatim oni koji na prevaru predaju jedinicu neprijatelju
ili pokušaju da jedinicu prevedu na stranu neprijatelja. Na-
93
žalost, bilo je primera obe vrste, ali nijednog slučaja pogu-
bljenja zbog izdajstva i dezerterstva.
Do stabilizacije bezbednosne situacije u zoni Varaždi-
nskog korpusa nije moglo doći i zbog nerazumnog rada sa nivoa
komande Pete vojne oblasti. Ne uvažavanje predloga da se iz
korpusa skloni jedan broj viših oficira koji su se eksponi-
rali kao nepouzdani, imalo je kasnije posledice koje nije bilo
moguće otkloniti.
Vrbovanja i ucene sve su postajale češće pojave. Podlegalo
je sve više starešina. Zavrbovani su ostajali na radnim me-
stima, a mnogo dokumenata i tajnih podataka brzo su stizali u
Krizne štabove i organe Ministarstva unutrašnjih poslova
sa varaždinske regije.
Ogromni napori koje smo činili nisu mogli obezbediti oti-
canje podataka. Uspeh smo imali u obmanama koje smo činili i
na koje se nasedalo u velikom broju slučajeva.
Sve što nam se dešavalo nismo cenili kao nešto što se de-
šava samo JNA. Toga je bilo u mnogim vojskama. Ali ono što je
delovalo razarajuće na moral, ne samo starešina u Varaždi-
nskom korpusu, jeste činjenica da iza JNA nije stajala država.
Država je JNA trebala stvoriti uslove za izvršavanje zadataka
koje je ona morala izvršavati. SFRJ je svoju vojsku gurnula u
građanski rat, a da nije proglasila vanredno, odnosno ratno
stanje, što bi bila obaveza za sve i svakog da poštuje primenu
ratnih propisa. Država, ne samo što nije ništa učinila da
JNA obezbedi ustavni i zakonski legitimitet, nego je toleri-
sala bojkot i opstrukcije vojne obaveze i svakojakog destru-
ktivnog delovanja protiv JNA. Delovanje opozicionih
političkih partija i stranaka protiv i unutar JNA, bilo je ne-
prijateljsko. Održavani su brojni mitinzi protiv JNA, na
kojim su antiratnim i kapitulantskim parolama sprečavali mo-
bilizaciju, pozivali na dezerterstvo i podstrekivali jedinice
na napuštanje položaja.
Organizovanje protesta žena majki i "majki" protiv JNA sa
94
zahtevom za napuštanje JNA svojih sinova vojnika i istovre-
menih zahteva zaštite Srba od genocida u Hrvatskoj, bio je
najmizerniji način pokušaja razbijanja JNA. Uprljan je svetao
lik i veličanstveni duh "majke Jugovića" i sramno zloupo-
trebljena majčinska ljubav i briga u političke svrhe, nažalost
uz tolerantan odnos organa vlasti.
Korpus sa svojim jedinicama doveden je u veoma tešku si-
tuaciju. To me podsećalo na onu čuvenu odrednicu koncepcije
opštenarodne odbrane o položaju agresorskih jedinica na oku-
piranoj teritoriji. Naš položaj je bio očigledan i identičan
onome u kome bi se naše jedinice nalazile u neprijateljskoj po-
zadini u nekom ratu kog smo predviđali. Položaj je bio teži i
činjenicom da nam je sa vojnog vrha zabranjivano da izvodimo
, borbena dejstva da bi zaštitili sebe i teritoriju.
Komandovanje je ulagalo maksimalne napore da izbegne gu-
bitke u ljudstvu i materijalno-tehničkim sredstvima, da održi
moral među ljudstvom i spremnost za borbena dejstva ako nam se
naredi a situacija nametne.
Pasivan i neodlučan odnos države doveli su jedinice kor-
pusa, kao i sve duge na teritoriji Hrvatske i Slovenije, pra-
ktično do ratnog stanja. Mi u faktičnom ratnom stanju nismo
imali odobrenje da zavedemo ratni režim života. Primena za-
kona koji stupaju na snagu po proglašavanju ratnog stanja po-
drazumevalo bi sasvim drugačiju situaciju od one u kojoj smo
se nalazili. Aktiviranje vojnih sudova bilo bi bitno oružje za
smirivanje situacije, prvo unutar jedinica, a onda i u zoni od-
govornosti. Ne proglašavanje ratnog stanja, koje je faktički po-
stojalo, onemogućavalo je komande i starešine da zavedu
vojnički red i disciplinu. Umesto da se zalažemo za red i mir
u zoni, osloncem na ratne zakone, mi smo se iscrpljivali u na-
stojanjima da starešine ne reaguju kako treba i kako di.ktira
konkretna situacija. Zahvaljujući tome, naše starešine i jedi-
nice nisu počinile ni jedan akt koji bi doveo do ranjavanja ili
pogibija ekstremista iz redova hrvatske paravojske i vlasti
95
koje su svaki dan radili i provocirali naše voJnike i stare-
šine.
Kolebljivo i nespremno rukovodstvo države stavilo je na-
karadne političke ciljeve iznad nacionalnih i humanih. De-
strukcija jugoslovenske države po mome mišljenju nije
odgovarala ni jednom narodu koji su je činili. Srpski narod je
ipak sticajem istorijskih okolnosti bio najzainteresovaniji
za opastanak postojeće države. Politike su ga dovele u pozi-
ciju da doživi genocid od koga' se ni za stotine godina neće
oporaviti. Jugoslovenska narodna armija ostala je bez podrške
države, a Srbi bez zaštite od JNA. Borba protiv JNA, a time i
države onakve kakva je bila, vođeia je tako da joj se onemogući
finansiranje. Štednja i racionalizacija potrošnje nisu mogli
JNA spasavati više od nekoliko meseci. Mi smo u korpusu da
bi nadoknađivali nedostatak novčanih sredstava i omogućili
ishranu ljudstva počeli da se bavimo dodatnim delatnostima.
Prodavali smo tzv. sekundarne sirovine i vršili usluge. Ba-
vili smo se vlastitom poljoprivrednom proizvodnjom. Vršili
restrikcije u ishrani ljudstva.
Sa pogoršavanjem ekonomske situacije u zemlji, sopstveni
proizvodni kapaciteti, sve više su postajala i osnovni izvor
hrane, koja u strukturi ukupne potrošnje novčanih sredstava
zauzima preko 70%. Sa pet ekonomija razvijenih u zoni korpusa,
uspevali smo proizvesti svu potrebnu količinu povrća, svi-
njskog i govođeg mesa, voća i stočnu hranu za naše potrebe, i za-
dovoljiti potrebe Pete vojne oblasti u ovim artiklima od 20 do
40 posto. To je predstavljalo ogromno rasterećenje budžeta Vojne
oblasti,jer su novčana sredstva namenjena za ishranu, trošena
na održavanje, opravku i nabavku rezervnih delova za borbenu
tehniku. Pored ovoga, da bi smo ih što više osamostalili i
život učinili snošljivijim, sve naše karaule postale su
prave domaćinske "kuće", sa prijatnom porodičnom atmosfe-
rom.U bogatijem društvu i ozbiljnijoj državi, kojoj je stalo do
96
svojeg dostojanstva i koja hoće i ume da cenn svog vojnika, ova za
vojsku neuobičajena delatnost, ne bi imala mesto u vojsci, jer
puška i motika mogle su zajedno samo u ustancima. Inače, ako
su i danas zajedno, nema ni vojske ni seljaka. Prema tome, ako
država želi da očuva integritet, samostalnost, mir i slobodu,
onda mora imati vojno-stručno osposobljenu, materijalno-te-
hnički obezbeđenu, moralno zdravu i finansijski stabilnu
vojsku, sve dotle dok vojsku budu imale druge države. U proti-
vnom, ako vojska stalno živi i radi na ivici preživljavanja, od
milostinje, na rate i cuclu, bolje i da je nema.
Pripadnici Varaždinskog korpusa živeli su u krajnje
lošoj bezbednosnoj situaciji. Organi bezbednosti, kao i sve
starešine, dobro su poznavale sve što se dešava u zoni odgo-
vornosti. Kao na filmu, pred očima organa bezbednosti, odvi-
jala se nacionalistička osionost i ustaško agresivno
ponašanje. Maltretiranja, zlostavljanja i fizički napadi na
decu, žene, usamljena vojna lica, vojne penzionere srpske na-
cionalnosti, narastali su svakog dana. Napadi na decu u ško-
lama, proganjanje Srba sa radnih mesta, akcije po ulicama,
rađali su bes i moglo je lako dolaziti do nekontrolisanih re-
akcija od strane starešina. Pretnje ubistvima stizale su na
stotine adresa. Paljenje kuća i uništenje imovine, silovanja,
upadi u stanove, premlaćivanje, krađe, kasnije su se odigravale
kao nešto normalno, a za šta niko ne odgovara.
Komande su na sve navedeno upozoravale organe vlasti. Pre-
duzimane su razne mere zaštite i obezbeđenja. Pretnje, patro-
liranje, osmatranja, imali su široku danonoćnu primenu. U
obezbeđenju zgrada i naselja angažovali smo i građane uz po-
vremenu dodelu naoružanja. Oni koji su dobijali oružje dok su
na straži obučavani su od strane naših starešina.
Antisrpsko i antiarmijsko delovanje, izazivalo je strah
srpskog življa od trenutnog stanja i neizvesnosti budućih do-
gađaja. Odavao sam priznanje našim porodicama i bio sam im
zahvalan na dostojanstvenom držanju, razumevanju i podršci
97
koju su nam pružali, iako je njima bilo teže, jer su sami i
dnevno izloženi svakojakim uvredama i poniženjima. Jedino
što nam je preostalo, bili su razgovori, koje samo održavali
radi smirivanja, informisanja, objašnjavanja situacije i dogo-
vora.
Najveđi problem imali smo da, u razgovoru sa građanima iz-
nađemo argumente na kojima treba održavati poverenje u Pre-
dsedništvo SFRJ. Građani su bili ubeđeni da Predsedništvo
tajno radi na omogućavanju razbijanja Jugoslavije.
Mnogo je pitanja što su građani upućivali starešinama sa
kojima su kontaktiradi. Najčešće pitanje je bilo može li JNA
sprečiti izbijanje građanskog rata i može li zaštititi Srbe
ako dođe do građanskog rata. Građani su jedino verovali u JNA.
Lično mi je upućeno pitanje: Zašto JNA ne uzme stvar u svoje
ruke, što nešto ne uradi dok se još može? Na ovo i na pitanje
kako JNA gleda na kršenje Ustava i zakona moglo se lako i
jednostavno odgovoriti, ali jedno je „kako se gleda", a drugo
„kako se radi".
Organi bezbednosti evidentirali su na desetine pitanja
koja su upućivana ne samo od građana, nego i od velikog broja
pripadnika korpusa. Među njima su: Šta se dešava sa Terito-
rijalnom odbranom Slovenije? Zašto komanda Pete vojne obla-
sti dozvoljava pevanje ustaških pesama pri odlasku regruta u
JNA? Ako se SFRJ razbije, ko će plaćati penzije vojnim pe-
nzionerima?
Na postavljena pitanja davali smo odgovore, ali pošto ni
nama mnogo čega nije bilo poznato, to su nam i odgovori nepo-
tpuni i nedorečeni. Uz sva naša objašnjenja, obećanja i ubeđi-
vanja, naši odgovori primani su sa rezervom i neverovanjem.
Bio sam svestan da smo neuverljivi baš zato što smo odgovore
zasnivali na zvaničnim stavovima vojnog vrha i komande Pete
vojne oblasti. Naša lična mišljenja bila su drugačija od sta-
vova dobijenih „odozgo", ali nismo imali pravo da odgovore na
postavljena pitanja dajemo na bazi sopstvenih mišljenja.
98
Vreme je pokazalo da se uvek mora govoriti istina u ocenama
stvarnog stanja i predviđanju događaja. Tvrdoglavo naturanje
stavova politike umesto istine je siguran put u poraz.
Obaveštajni rad u korpusu bio je deo ukupnih bezbednosnih
aktivnosti. Mislim da je neophodno o obaveštajnom radu nešto
napisati.
Sve do kraja 1989. godine težište obaveštajne delatnosti u
korpusu bilo je na proučavanju i otkrivanju neprijateljske de-
latnosti stranog faktora i sprečavanju iznenađenja, da bi se
kasnije prenelo na praćenje snaga unutrašnjeg neprijatelja u
svojoj zoni odgovornosti.
U obaveštajnom radu koji se odnosio na strani faktor po-
stojala je dobra saradnja sa organima društveno-političkih
zajednica, Ministarstva unutrašnjih poslova, Teritorijalne
odbrane i građanima. Polovinom 1990. godine došlo je do pre-
kida bilo kakve saradnje. Tretiranje tzv. unutrašnjeg ne-
prijatelja bio je pravi razlog prekida saradnje.
Pogoršavanjem stanja u Hrvatskoj i intenzivnom
antiarmijskom kampanjom, istovremeno je rastao i stepen ugro-
ženosti ljudstva i vojnih objekata u zoni odgovornosti korpusa.
Stoga je poznavanje, praćenje i promena stanja i raspoloženja
mesnog stanovništva i organa vlasti i njihove mere i akti-
vnosti usmerene prema pripadnicima korpusa, bio jedan veoma
važan i stalan zadatak komandi i obaveštajno-izviđačkih orga-
na u korpusu.
Imajući u vidu da je ŠA, od strane nove hrvatske vlasti,
bila označena kao glavna prepreka ostvarivanja separatisti-
čkih ciljeva, te da se samostalnost Hrvatske mora ostvariti
primenom sile, težište obaveštajnog rada bilo je usmereno
na otkrivanje, naoružavanje, lokaciju i namere hrvatskih para-
vojnih formacija. Stoga smo obaveštajno-izviđačku delatnost
postavili na širokoj osnovi i u funkciji neposredne zaštite
i bezbednosti komandi i jedinica, koje su u suštini bile osno-
vni nosioci ove delatnosti. Obaveštajni organi komandi i
99
jedinica korpusa, zahvaljujući pre svega dobrom poznavanju
stanja i prilika u svojim garnizonima, primenom raznih mera
i postupaka, veoma uspešno su otkrivali, pratili i o svim pro-
menama i događanjima odmah izveštavali komandu korpusa.
S obzirom na žurbu da što pre formiraju svoje oružane
snage, Hrvatska je, koristeći istovremeno više načina, dobrim
delom i sama omogućila pravovremeno otkrivanje i toka pro-
cesa stvaranja svoje vojske. Od otkrivanja tajnog uvoza oružja i
podele aktivistima stranke HDZ, preko ukidanja ratnog raspo-
reda vojnih obveznika JNA i raspoređivanje u TO i pozivanja
na obuku u nastavne centre, do javne mobilizacije rezervnog sa-
stava pripadnika MUP, nije bilo teško otkrnti stvaranje pa-
ralelne republičke vojske i njenu osnovnu namenu. Osnm ovih
aktivnosti, hrvatske vlasti su preko opštinskih uprava kao
glavnih nosilaca i organizatora antnarmijskog delovanja, pri-
premale konkretne mere i postupke za onemogućavanje izvrša-
vanja zadataka jedinica korpusa, kao i preduzimanje ofanzivnih
akcija prema jedinicama, objektima i pripadnicima korpusa.
O svim merama i postupcima hrvatskih vlasti blagovremeno
smo izveštavali pretpostavljenu komandu i u okviru svojih
dužnosti i ovlašćenja, preduzimali određene preventivne
mere obezbeđenja i zaštite jedinica i objekata. Gledano u ce-
lini, komanda korpusa je raspolagala svpm potrebnim podacima
i imala elemente za pravilno donošenje odluka i pored nepo-
uzdanosti pomoćnika načelnika štaba za obaveštajno-izvi-
đačke poslove kao najodgovornijeg stručnog organa za
obaveštajni rad.
Sa usložavanjem društveno-političke n bezbednosne situa-
cije u zoni odgovornosti korpusa, pomoćnik načelnika štaba
za operativno-izviđački rad postajao je manje aktivan, kole-
bljiv, površan i neprecizan u procenama i analizama stanja,
nastupao sa friziranim izveštajima i nerealnim predlozima
mera i izraženim blagim razumevanjem za postupke druge
strane, zbog čega se nismo mogli osloniti na njegov rad.
100
Komanda korpusa dobro je poznavala stanje u svojoj zoni, no-
sioce i snage potencijalnog neprijatelja, koje mogu naneti
ozbiljnije probleme i dovesti do incidenata i oružanih su-
koba sa jedinicama JNA. To su bili pripadnici MUP, jdinice
Teritorijalne odbrane Hrvatske prostorne (namenjene za
dejstvo samo na teritoriji društveno-političke zajednice kojoj
pripadaju) strukture, ekstremne ubačene grupe i naoružani
pripadnici „desnih" političkih stranaka. Stoga smo redov-
nim putem preko pretpostavljene komande, zahtevali i očeki-
vali energično delovanje državnog i vojnog vrha sa ciljem
likvidacije paravojnih snaga i smanjenje MUP na prvobitno
brojno stanje. S obzirom da nismo imali zakonsko pravo, ovlaš-
ćenje niti odobrenje za samociicijativio preduznmanje mera, iz
ostalo nam je pravo sprečavanje bilo kakvog iznenađenja i sa-
moodbraiu, uz eskalaciju neprpjateljstva i praćenje rađanja n
prerastanja paravojgšh formacija u regulariu oružanu silu
Hrvatske.

11. Naoružavanje Srba

Razvoj situacije u zoni Varaždinskog korpusa pratila je ve-

lika uznemirenost građana srpske nacnonalnosti. Uznemire-
nosti su povećavane skoro svakodnevnnm provokacnjama
pripadnnka Hrvatske demokratske zajednice. Napadi na Srbe
bili su razni po vrstama i oblicima izvođenja. Stvarana je
atmosfera koja je rađala i uvećavala strah. Srbn, građani Po-
dravine i zapadne Slavonije našli su se u situaciji koju niko
nije smnrpvao. Dok su ekstremni građanp Hrvatn ugrožavali
Srbe, svoje sugrađane, pretnjama, fizičkim napadima, nasilnim
uzimanjem srpske imovine, dotle su pojedinci iz redova Srba
ukazivali i podsećali na tragediju Srba koju su doživeli po
stvaranju tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Srbi koji su preži-
veli period 1941-1945. na ovom prostoru ili kao izbeglice u
Nedićevoj Srbiji, bili su kako nemi, tako i glasni svedoci
101
onog što je bilo pre oko 50 godina, ali i kao upozorenje na ono
što bi se moglo desiti.
Srbi su spas očekivali jedino od Jugoslovenske narodne
armije u koju su imali neograničeno poverenje. Među njima je
vladalo uverenje da, ako dođe do razbijanja Jugoslavije, za njih
nema života u državi Hrvatskoj, ma kakva bila. Malo je Srba
bilo koji su pomišljali da bi Hrvatska država mogla biti dru-
gačija od one iz doba Ante Pavelića.
U tako teškoj i neizvesnoj situaciji jedan broj Srba počeo
se iseljavati u Srbiju ili u svet. Većina se opredelila da uz
pomoć JNA ostanu na svojim ognjištima i u Jugoslaviji. Vojni
obveznici iz redova Srba, redovno su se odazivali na pozive u
jedinice JNA i Teritorijalne odbrane, verujući da će navesti
hrvatsku policiju i vojsku da se privoli rešenju krize koja ne
bi ugrožavala interese Srba u Hrvatskoj. Verujući u JNA, ve-
liki broj se javljao u najbliže jedinice i nudili se da kao do-
brovoljci ostanu u jedinici.
Komanda korpusa i njoj potčinjene komande dobro su pozna-
vali situaciju u zoni svoje odgovornosti. Opšti zaključak
vršenih procena bio je da su Srbi u Podravini i zapadnoj Sla-
voniji ugroženi i da je neophodno preduzeti određene mere.
Problem zaštite Srba bio je rešiv na ustavan način da je pro-
glašeno stanje neposredne ratne opasnosti ili ratno stanje i
data mogućnost izvršenja mobilizacije ratnih jedinica JNA
iz sastava Prve i Treće VO i dovođenja na prostor Slavonije.
Aktiviranje ratnih jedinica korpusa "R" klasifikacije pozi-
vanjem na vojnu obuku, zbog višenacionalnog sastava nije bilo
moguće, jer bi to moglo dovesti do "osipanja" jedinica i "od-
liva" oružja i međunacionalnih sukoba i van jedinica korpusa.
Očigledna opasnost od izbijanja Građanskog rata (GR) u
zemlji i razbijanja države, nalagala je proglašavanje stanja ne-
posredne ratne opasnosti ili ratno stanje od strane Predse-
dništva SFRJ, koje je za to bilo nadležno. No, kako je bilo u
većini izdajničko raspoloženje prema jugoslovenstvu, saveznoj
102
državi i JNA, ono to nije htelo ni moglo učiniti. Jedino je
Vojni vrh, odnosno JNA zastupala i branila opštejugoslove-
nske i zajedničke interese i imala ustavno i moralno pravo da
preduzme radikalne mere i krene u stvaranje uslova za rešenje
krize u zemlji na relativno miran način.
Pošto nije usledilo ništa od toga, nije se mogla izvršiti
mobilizacija i angažovanje jedinica sa strane, time je problem
zaštite srpskog življa u Zapadnoj Slavoniji prepušten JNA,
odnosno komandi korpusa i pitanje naoružavanja Srba postalo
aktuelno.
Dileme oko toga da li treba ili ne naoružati Srbe da bn se
sami branili, nije bilo. Dilema je bila da li podelu oružja
vršiti sa ili bez znanja Vojnog vrha, i da li to učiniti odmah
ili kasnije kada sukob postane neizbežan?
U komandu korpusa i u komande brigada dolazile su delega-
cije Srba i tražile naoružanje iz vojnih skladišta. Njihovi
argumenti bili su apsolutno ubedljivi da se nisu mogli na je-
dnostavan način odbiti. Vojni vrh je bio kategoričan da se
Srbima ne deli oružje. Lično sam mislio da vojni vrh veruje da
će naći neko rešenje koje će sačuvati opstanak Jugoslavije, a
time bezbednost Srba u Hrvatskoj neće biti ugrožena. Ja i moja
komanda nismo verovali u ono što veruje vojni vrh. Očekivali
smo da će pod pritiskom razvoja situacije vojni vrh promeniti
važeći stav i dozvoliti podelu naoružanja Srbima u Podra-
vini i zapadnoj Slavoniji. Zbog toga smo sa predstavnicima
Srba dogovorili da ne vršimo podelu naoružanja i municije
utroženim Srbima, nego da izvršimo dobru organizaciju i sve
pripreme da se naoružanje podeli onda kada to odobri vojni vrh
ili situacija bude zahtevala kao jedino mogući način da se za-
štite Srbi. Sve je bilo pripremljeno za realizaciju navede-
nog dogovora dok sam ja bio na dužnosti komandanta
Varaždinskog korpusa. O tome je znalo par ljudi. Čak ni sve
svoje najbliže saradnike o tome nisam upoznao, strahujući za
tajnost dogovora.
103
Iz procena koje je imala moja komanda korpusa o stanju
bezbednosti u zoni i mogućem razvoju događaja u naređenom pe-
riodu, ukazujem na one najvažnije koje i u ovo vreme postoje, sa-
čuvane u velikom broju dokumenata koja se čuvaju, a ne koriste.
Stvaranje nacionalne republičke vojske i tajno naoruža-
vanje građana u Hrvatskoj vršeno je u skladu sa novim Ustavom
kojim je Hrvatska definisana kao nacionalna država hrvatskog
naroda i država pripadnika drugih naroda i manjina, koji si
njeni državljani. Tako su svi manjinski narodi, među kojima i
Srbi, izgubili državotvorni status stečen 1918. godine i sve-
deni na poziciju nacionalnih manjina, što je bila velika
uvreda i istorijska nepravda. Svesni opasnosti od opravdanog
revolta i reagovanja Srba zbog nanete im nacioialne degrada-
cije, vlasti Republike Hrvatske nisu smele naoružavati gra-
đane srpske nacionalnosti. Šta više, ilegalno naoružavanje
je strogo vršeno po stranačkoj pripadnosti, pri čemu su i u
samoj stranci HDZ prednost imali „provereni" aktivisti.
Intenzivne oružane pripreme, uz pojačavanje terora nad
srpskim življem u Hrvatskoj, jasno su ukazivale da će problem
Srba u Hrvatskoj biti rešavan silom i da im preti istre-
bljenje. Činjenica da je u zoni odgovornosti korpusa bilo
srpskog življa na području zapadne Slavonije, postojala je re-
alna opasnost od izbijanja međunacionalnih sukoba, što je u
našim procenama uvek bila veoma prisutna.
S obzirom na čvrstu odluku vlasti Hrvatske da silom
ostvari svoju državnu samostalnost u kom cilju je i stvarala
svoju vojsku, te da jedinu prepreku tome vidi u JNA i srpskom
življu, jasno je bilo koga smatra neprijateljem i protiv kog
želi rat. Ceneći da do međunacionalnih sukoba može doći po-
najpre u zapadno-slavonskom delu zone korpusa, predviđali smo
intervenciju angažovanjem jedinica iz najbližih garnizona i
bez naređenja „odozgo", i u tom smislu izdar orjentirne zadatke.
Polazeći od namere i ciljeva Hrvatske, koja je već odredila
Srbe kao potencijalne žrtve, prosta logika je, sa stanovišta
104
humanosti i iravde, nalagala nužnost zaštite ugroženih Srba
i potrebu podele oružja kao jedinog sredstva pariranja i
odbrane.
Da ne bismo podgrevali inače eksplozivnu atmosferu i prvi
izazvali međunacionalne oružane sukobe, odlučili smo se da
bez saglasnosti vojnog vrha kasnije podelimo naoružanje
Srbima vojnim obveznicima sa ratnim rasporedom u jedinicama
Korpusa i time onemogućimo protivsrpske akcije od ekstremi-
sta ali i države Hrvatske, koja se ponašala kao da ne postoji
Jugoslavija i JNA.
Kada danas o tome razmišljam, posle svega što se dogodilo
srpskom narodu, možda je bilo pametnije dati im odmah oružje
i pripremiti ih da se organizovano brane, kada država nije
znala ni htela sprečiti krvoproliće, jer bi ga sigurno bilo
manje no što ga je bilo u građanskom ratu. Ako ništa drugo, bar
bi dostojanstveno ginuli na svom ognjištu i skupo prodali svoj
obraz i kožu.
No, u to vreme, sem generalnog stava - sprečavanje međuna-
cionalnih sukoba - nismo smeli preduzimati konkretne mere,
kako nam se ne bi lepile etikete „srbokomunističke" i „če-
tničke" vojske i slično.
Međutim, teror, diskriminacija i brojni incidenti sa slu-
čajevima pojedinačnih ubistava Srba u drugim krajevima
Hrvatske, Srbi zapadne Slavonije, poučeni iskustvom iz doba
NDH, učinili su prvi korake u preduzimanju mera vlastite za-
štite. Naime, u jednom strogo poverljivom susretu početkom
1991. godine, izložena mi je njihova zamisao samoorganizovanja
i zatraženo da im podelimo njihovo naoružanje iz naših skla-
dišta. Posebno sam bio dirnut i osetio kao meni lično upu-
ćeni prekor izjavom tih ljudi - država nas je zaboravila,
prepušteni smo na milost i nemilost ustaškoj kami, verujemo
smo u našu vojsku, dajte nam oružje, sami ćemo se braniti - što
nije bilo daleko od istine.
Moja profesionalna i institucionalna uloga i pozicija
105
bitno je gušila i korigovala lična osećanja i želje, poti-
skujući ih u sferu ličnog i intimnog rasuđivanja o događajima.
Dileme ove vrste u ono vreme sukobljavale su se u glavama mno-
gih starešina korpusa, pa i Armije u celini, podhranjivane
inače dinamikom, težinom i sadržajima različitih događaja.
Ipak u ono vreme lično sam bio spreman na kompromis između
ličnog ubeđenja i zvaničnog državnog stava, radi čega sam i
prihvatio pomenuti predlog, ne iz moje vidovitosti, već iz
čiste ljudske i, zašto ne reći, nacionalne solidarnosti.
Predloge sam prihvatio pod uslovom da budu potčinjeni ko-
mandantu korpusa i da tim oružjem ne rešavaju „komšijske
probleme", s tim da će oružje dobiti na vreme, shodno razvoju
situacije u zoni. Naravno, upozorio sam da na ovo nemam pravo
niti ovlašćenje pretpostavljene komande, ali da sam spreman
na svaki rizik, te da se sve mora raditi strogo tajno i da ne sme
ničim biti akcija otkrivena i kompromitovana.
Imajući u vidu da se u mojoj zoni odgovornosti najveća
koncentracija Srba nalazi na potezu Pakrac - Podravska Sla-
tina, pretpostavljao sam da tu najpre mogu biti sukobi. Ovo i
zbog toga što je to poznat partizanski kraj, bogate revolucio-
narne prošlosti i slobodarskih tradicija naroda. Zato smo te-
žište u praćenju stanja imali na to područje zone korpusa. Baš
iz ovoga kraja srpski delegati Džodan Pero8 i Veljko Džakula,
demonstrativno su napustili sednicu Sabora Hrvatske, po
usvajanju novog Ustava, iz kojeg je izbačen srpski narod.
Upravo sam vrlo često i lično odlazio tamo, kontaktirao sa
većim brojem ljudi i sagledavao stvarno stanje.
U slučaju opasnosti od izbijanja međunacionalnih sukoba,
odlučio sam da postupim po svojoj internoj odluci, po svaku
cenu da ne dozvolim teror, razoružam obe strane i sprečim
krvoproliće, po mogućnosti mirnim putem i uz pomoć zvani-
čnih organa vlasti. Ako takav način rešavanja nastalih sukoba
8
Srbin iz Pakraca. Rezervni major JNA. Ugledni privrednik i društveno-poli-
tički radinik. Bio je delegat Srba u Saboru Hrvatske i član najužeg rukovodstva
srpskog otpora u zapadnoj Slavoniji.

106
nema izgleda na uspeh, onda odlučnom iznenadnom akcijom po7
hvatati organizatore - predsednika opštine i načelnika MUP-
a sa familijama, uz pretnju da će oni prvi stradati, a dalje dok
stignem, i njih iskoristiti da izvrše mirotvornu ulogu.

12. Pakrački slučaj

Početkom 1991. godine Hrvatska kao da je ključala. Faši-

soidni i totalitarni režim Hrvatske demokratske zajednice
širio je nacionalni egoizam služeći se pre svega etničkom pa-
ravojskom, ispunjen do vrha mržnjom prema Srbima i JNA. Agre-
sivnost je dobila nekontrolisane razmere posle pobune Srba
u Krajini. Srbi iz Krajine odbijali su da prihvate režim
Franje Tuđmana. Povod za otkazivanje poslušnosti Zagrebu,
bilo je nametanje hrvatske šahovnice iz doba Ante Pavelića.
Nemiri u Petrinji i Baniji iskorišćeni su od Tuđmanove vla-
sti da uz JNA okrivljuju i Srbe - kao glavne neprijatelje Hrvata
i Hrvatske.
Komanda Varaždinskog korpusa procenjivala je da do provo-
kacija sa hrvatske strane može doći i na teritoriji gde su lo-
cirane naše jedinice. Predviđeno je da do provokacija dođe
pre svega tamo gde živi pretežno srpsko stanovništvo. Naža-
lost, naša predviđanja ubrzo su počela da se ostvaruju. Hrva-
tski ekstremisti i vlast odlučili su se da to bude Pakrac. Kao
središte opštine sa mešovitim nacionalnim sastavom, Pa-
krac je trebalo da bude prvi oružani napad na JNA u Hrvatskoj,
ali i na celoj teritoriji SFRJ.
Napad su pripremili i izveli pripadnici Ministarstva
unutrašnjih poslova. Za objekat napada izabranaje regularna
stanica milicije i zgrada Skupštine opštine Pakrac. Namera
je bila da se ovim napadom obeleži početak građanskog rata. Ve-
rovalo se da su stvoreni uslovi da Hrvatska diktira dalji tok
događaja. U centru hrvatskih procena nalazila se namera da kod
srpskog stanovništva izazove strah i da ih pomoću straha po-
107
krene na nekontrolisane aktivnosti i iseljavanja. Za stvaranje
straha bili su predviđeni posebni sastavi hrvatske paravojske
i vojske koji su maltretiranjem i ubijanjem Srba i paljenjem či-
tavih sela doprinosili ostvrivanju ciljeva Tuđmanove poli-
tike.
U popodnevnim časovima 28. februara 1991. godine izvešten
sam da snage Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske pri-
premaju napad na Pakrac. Izveštaj sam primio sa izvesnom re-
zervom. Tražio sam da se poveća opreznost i dalje prikupljaju
podaci koji bi potvrdili izveštaj koji sam dobio iz pouzdanih
izvora. Bio sam zabrinut i nisam isključivao mogućnost da do
napada na Pakrac stvarno i dođe. Već sledećeg dana, 1. marta u
prepodnevnim časovima, ponovo sam izvešten da će napad si-
gurno uslediti i da im ne preostaje ništa drugo nego da se
brane, moleći za prisustvo jedinice JNA u gradu.
Procenjivali smo da bi napad hrvatskog Ministarstva unut-
rašnjih poslova izazvao posledice sa puno neizvesnosti za
odnose između Tuđmanove vlasti prema Srbima i jedinicama
JNA. Bili smo ubeđeni da treba da delujemo preventivno i one-
mogućimo da dođe do napada na Pakrac. Želeli smo da smirimo
situaciju pre nego što do nje dođe. Pozvao sam komandanta Pete
vojne oblasti generala Konarda Kolšeka, izvestio ga o situa-
ciji i predložio mu da se vojska pojavi u Pakracu i spreči
napad hrvatske milicije. Korpus u Pakracu nije imao nijedan
svoj sastav. Odgovor na moj predlog dobio sam u popodnevnim
časovima 1. marta. Bio sam predložio da u Pakrac pošaljem
jednu izviđačku četu. General Kolšek je odbio moj predlog re-
čima „da to ne treba raditi". Rečeno mi je da načelnik bezbe-
dnosti Pete vojne oblasti, pukovnik Boško Kelečević ceni da
„stanje u i oko Pakraca nije kritično". Na ovo sam ponovo
insistirao da iz Bjelovara u Pakrac uputim jednu mehanizo-
vanu četu. Odgovoreno mi je „čekajmo do sutra pa ćemo onda da
vidimo".
Uveravao sam generala Kolšeka da će sutra biti kasno. On
108
mi je rekao: „Kako ćemo to uraditi kada će gusenice oklopnih
transportera upropastiti asfalt na putu". Odgovorio sam lju-
tito da ako propada država neka propadne i asfalt. Na ovu moju
grubu reakciju dozvoljeno mi je da uputim jednu mehanizovanu
četu iz Bjelovara u Daruvar, a ne u Pakrac. Moj predlog je bio
da 1. marta do pada mraka uputim mehanizovani bataljon bez
jedne čete ka Daruvaru. To je kategorički odbijeno. Ipak, bez
saglasnosti generala Kolšeka naredio sam da se još jedna me-
hanizovana četa pripremi u gotovosti za pokret ka Pakracu. Za-
datak sam izdao potpukovniku Milanu Čeleketiću, načelniku
štaba 265. brigade. Istovremeno, naredio sam da se sa dva ode-
ljenja iz izviđačke čete izvidi situacija u rejonu Lipika i Pa-
kraca u večernjim časovima i o tome izveste.
Na dalji razvoj događaja uticala je činjenica da su i Srbi u
Pakracu raspolagali sa informacijom da hrvatska milicija
priprema napad na Pakrac.
Postojanje. ugroženosti navelo je Srbe da u toku noći 1/2.
mart upadnu u policijsku stanicu u Pakracu i odnesu oružje
koje se u stanici nalazilo. U stanici se čuvalo naoružanje za
rezervni sastav milicije i Srbi su želeli da sa uzetim nao-
ružanjem zaštite svoje porodice i imovinu. Posle upada u sta-
nicu u njoj je ostala manja grupa milicionera, pretežno
hrvatske nacionalnosti. Među njima su bili većinom mili-
cioneri iz aktivnog sastava, ali i jedan broj milicionera iz
rezervnog sastava koji su došli u stanicu i bez poziva. Mili-
cionerima se pridružuju i meštani sa lovačkim oružjem. Bilo
ih je oko stotinu. Organizovali su se kao jedinice i pripre-
mili odbranu Pakraca.
Izvršili su zaprečavanje balvanima puteve koji od Kutine,
Okučana, Daruvara i Slavonske Požege izvode ka Pakracu. Us-
postavljena je kontrola saobraćaja na prilazima Pakracu. Sle-
dećeg dana 2. marta oko 7 časova javio mi se gospodin Pero
Džodan iz zapadne Slavonije, poslanik Srba u Saboru Hrvatske.
Saopštio mi je da su snage Ministarstva unutrašnjih poslova
109
upale u Pakrac jutros oko 6 časova i da su u toku represalije
koje vrše prema srpskom stanovništvu. Molio me da pružimo
pomoć hitnim slanjem i angažovanjem jedinica JNA u Pakracu.
Pozivam generala Kolšeka i tražim dozvolu da hitno iz Da-
ruvara u Pakrac uputim mehanizovanu i izviđačku četu. Kol-
šek mi je odgovorio da to nije naš posao i da se mi nećemo
mešati u policijske poslove. Rekao mi je da pratimo kako se
situacija odvija pa zavisno od toga ćemo videti. Moj predlog
da bar u Daruvar uputim još neku mehanizovanu četu, odbio je.
Ovog dana bilo je zakazano referisanje komandanata u ko-
mandi Pete vojne oblasti u Zagrebu. Pre polaska za Zagreb oba-
vestio sam potpukovnika Milana Čeleketića o situaciji u
Pakracu i naredio da bude spreman za pokret sa jedinicom za
Pakrac.
Na referisanju u komandi Pete vojne oblasti, nakon izlo-
žene situacije, odobreno je angažovanje jedinice i moj odlazak
u Pakrac.
Preko sredstava veze odmah sam izdao zadatak potpukovniku
Čeleketiću da ubrzanim maršom krene i što pre stigne u Pa-
krac i da po stizanju spreči dalje represalije prema stanov-
ništvu. Naložio sam da naredi pripadnicima Ministarstva
unutrašnjih poslova da se povuku u stanicu milicije i da
skinu blokadu Pakraca. Naredio sam da zatvori sve prilaze Pa-
kracu. Podvukao sam mu ako hrvatske snage Ministarstva pruže
otpor da primeni silu. Obavestio sam da stižem u Pakrac sa ge-
neralom Praščevićem. U Pakrac sam krenuo helikopterom sa
generalom Dobrašinom Praščevićem, načelnikom štaba ko-
mande Pete vojne oblasti.
Po stizanju u Pakrac jedinica potpukovnika Čeleketića je
bila izvršila dobijeni zadatak. Referisano mi je šta se de-
šavalo u Pakracu od početka napada snaga Ministarstva unu-
trašnjih poslova do dolaska jedinice potpukovnika
Čeleketića. U akciji koja je trajala oko četiri časa, revnosni
proustaški zadojeni policajci su blokirali Pakrac, zaposeli
110
zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova i skupštine
opštine, demolirali su pravoslavnu crkvu, pretresali srpske
kuće i odveli u zatvor 35 ljudi srpske nacionalnosti. Ovu
akciju izvelo je oko 600 policajaca sa četiri oklopna transpo-
rtera koji su u Pakrac stigli iz Zagreba. U nekoliko većih
zgrada u Pakracu nalazile su se prikrivene naoružane grupe
Hrvatske demokratske zajednice koje su držale pod kontrolom
prilaze, raskrsnice i ulice u gradu.
O stanju u Pakracu i onome što se u njemu desilo pre moga i
Praščevićevog dolaska u Pakrac, izvešten je general Konard
Kolšek. General Praščević bio je u stalnoj vezi sa generalom
Kolšekom.
General Dobrašin Praščević, bez konsultovanja sa mnom,
procenjivao je situaciju i o tome obaveštavao generala Kol-
šeka. Kakve su njegove procene bile i šta je izveštavao Kol-
šeka, bilo mi je nepoznato. Ja sam očekivao da iz komande vojne
oblasti stigne naređenje šta dalje da se čini, ali ono nije do~
lazilo. Na moje reakcije, general Praščević je pokušao da ms
smiruje.
Snage MUP Hrvatske sa svojim naoružanjem bile su grupi-
sane u zgrade i dvorištu stanice milicije i Skupštine
opštine. Građani Pakraca, do tada vidno uplašeni, ohrabreni
prisustvom vojske, počeli su izlaziti iz svojih kuća i izraža-
vati zahvalnost, ali i strepnju šta će biti sutra.
Oko 19,30 časova iz jednog oklopnog transportera hrvatske
paramilicije otvorena je vatra na vojnike koji su vršili duž-
nost Stražara kod bolnice u Pakracu. U krugu bolnice bila je
razmeštena glavnina Čeleketićeve jedinice. Do žrtava nije
došlo zahvaljujući desetaru Saši iz Surčina. Desetar je isko-
ristio nepreciznost neprijateljske vatre i povukao je svog
druga vojnika, po nacionalnosti Slovenca, u zaklon. Vojska je
uzvratila vatrom, oštećeni transporter najvećom brzinom po-
tražio je spas u stanici milicije. Potpukovnik Milan Čele-
ketić me ubrzo izvestio šta se desilo. Žestoko sam se naljutio.
111
'Naredio sam Čeleketiću da odmah sa jedinicom okruži snage
MUP-a i da im ne dozvoli izlazak iz blokade. Zadatak je bio ra-
zoružati ih milom ili silom.
Dok sam ja izdavao zadatak potpukovniku Čeleketiću, gene-
ral Dobrašin Praščević razgovarao je sa generalom Kolše-
kom. On je izvestio Kolšeka šta se dogodilo i šta sam ja
naredio. General Kolšek je zabranio da se postupi po mom na-
ređenju, ali nije izdao naređenje šta da se radi.
Reagovao sam emotivno i pitao šta ovo treba da znači. Teška
srca sam se odlučio da postupim onako kako mi komandant na-
laže. Potpukovniku Čeleketiću sam stornirao naređenje o pri-
stupanju razoružavanja koje sam mu izdao. Storniranje dobijenog
naređenja propratio sam naredbom koju je dobro čuo i general
Praščević: „Ako još jedan metak ispale na vojsku, osuti vatru
iz svog naoružanja i krenuti u obračun na moju ličnu odgovo-
rnost"! Na ovo general Praščević začudo nije reagovao.

Ugotovosti za dejstvo u Pakracu, 1991.

Kasnije ću shvatiti da general Dobrašin Praščević nije

poslat radi složenosti situacije u Pakracu nego da kontro-
112
liše mene i da me spreči da naredim nešto što je suprotno
željama onih koji su razbijali SFRJ.
Ljut i preljut izašao sam iz zgrade u mrak. Želeo sam da se
ohladim van pogleda ljudi koji su me okruživali. U mraku me
neko uhvatio pod ruku i rekao mi da se smirim, da sam ja u pravu,
da i oni "gore" tako misle. Bio je to general Aleksandar Vasi-
ljević, u to vreme zamenik načelnika uprave bezbednosti u Sa-
veznom sekretarijatu za narodnu odbranu. Njegove reči bile su
prijateljske i ohrabrujuće i pomogle su mi da se smirim.
U toku noći i sutradan, 3. marta obišao sam jedinicu na
izvršenju blokade i uverio se u smešnu situaciju! Zgrade i
dvorišta stanice milicije i Opštine puna milicionera
MUP, a oko njih oklopni transporteri (OT) JNA. Gledaju se
tako i merkaju sa mecima u cevi skoro celu noć, na međusobnom
rastojanju jedva desetak metara. U toku dana više puta sam gle-
dao ovu scenu pitajući se šta znači i dokle će trajati ova igra
vojskom i njenim nervima?
Mučki napad na vojnike na dužnosti kao da me probudio iz
nekog dubokog sna. Bio je to prvi napad na JNA, početak oruža-
nog neprijateljstva i objava rata Jugoslaviji. Kao da sam gledao
kako nestaju sve iluzije duboko usađivane u meni od detinjstva.
Jedinstvo o državi, mirno preovlađivanje krize, bratstvo i
jedinstvo kao dasu zauvek „istrčali"izmojesvesti. Jalovapo-
litička nagađanja kao da su zaćutala, a progovorili mitralje-
ski rafali. Kao da je neko stao ispred mene i hteo da mi naplati
moju vojničku poslušnost. Nešto kao otrežnjenje i buđenje iz
dubokog sna povuklo me iz samozadovoljstva u kome se godinama
uživalo. Kao da sam sebi govorio: „Pokaži jesi li vjera ili
nevjera". Video sam veliki stroj koji umesto borbe za spasavanje
države vrši dodvoravanje uticajnim i moćnim koji drže vlast
u svojim rukama. Zeleni stolovi za koje se sedalo služili su za
međusobno optuživanje dvoličnih i posrnulih političara.
Njima je najmanje bilo do mira i naroda.
Ponašanje generala Kolšeka nije mi dalo mira. On je sedeo
113
u nekoj kancelarnji u komaidp na Lenjinovom trgu u Zagrebu p
čekao da mu neko kaže šta treba da radi. On se nije oglašavao,
kao da pakrački napad na JNA nije postojao. Igra „mačke i
miša" trajala je ceo dan i skoro celu jednu noć. Kasnije ću sa-
znati da je u to vreme državno i vojno rukovodstvo sa vlastima
Hrvatske ravnopravno pregovaralo tragajući za rešenjem po
kome će „vuk biti sit, a sve ovce na broju".
Čvrsto sam bio uveren da sam pravilno ocenio, ne samo do-
gađaje u Pakracu, nego i ono što je moglo uslediti. Namera da
preventivno delujem u vreme kada sam saznao da predstoji napad
na Pakrac, bilo je najbolje rešenje. Kada se desila hrvatska
provokacija sa napadom na JNA, predložio sam da razoružam
snage Ministarstva unutrašnjih poslova u gotovosti, da va-
trom iz 16 oklopnih transportera preko glava, a ako bude po-
trebno i po pripadnicima MUP-a, silom slomim otpor
agresora na Jugoslaviju u Pakracu.
Postojali su svi uslovi da se postigne uspeh bez ispaljenog
metka, jer su pripadnici MUP-a bili spremni da se predaju.
Nije im padalo na pamet da ginu u akciji u koju su gurnuti od
ljudi sa bolesnom pameću.
Svako ko je želeo da se spreči kasnije izbijanje građanskog
rata i očuvanje jugoslovenske države, nije mogao biti protiv
mojih predloga vezanih za pakrački slučaj.
Bio je poslednji čas u kome je JNA mogla pokazati da je od-
lučna da brani Jugoslaviju.
U isto vreme, intervencija bi bar za duže vreme zaustavila
proustaška divljanja u Hrvatskoj. Slovenački separatisti bili
bi opomenuti, a JNA ne bi u Sloveniji doživela ono što je do-
živela.
Umesto da delujemo u skladu sa Ustavom i zakonima, komande
i starešine su uključivane i neutralisane naivnim verovanjem
u pravilan rad Štaba vrhovne komande koji je ponavljao iz dana
u dan da će se iz krize izaći političkim sredstvima i mirnim
putem.
114
U Pakracu sam se 3. marta 1991. godine pitao šta bi trebalo
da se desi u Jugoslaviji da bi je JNA branila.
Akcija ŠA u pakračkom slučaju, da je do kraja okončana, pru-
žila bi priliku Štabu vrhovne komande da razreši situaciju
u vrhu Federacije i onemogući dalju manipulaciju sa JNA. Na-
žalost, vojni vrh je ko zna po koji put zaustavio JNA na „po-
laznom položaju".
Dok smo čekali odluku sa vrha šta dalje da radimo, organi
bezbednosti do detalja su utvrdili činjenice kako je došlo do
otvaranja vatre od posade oklopnog transportera MUP-a na pri-
padnike JNA. Lično sam više odlazio među blokirane pripad-
nike MUP-a u stanici. Susreo sam se sa pomoćnikom u
Ministarstvu unutrašnjih poslova Hrvatske, Markom Lukićem
i Slavkom Degoricijom, zamenikom ministra unutrašnjih po-
slova. Išao sam hodnikom kada mi je neočekivano prišao
Lukić. Rekao mi je:„Druže generale, izgleda da me ne prepo-
znajete. Ja sam bio vaš pitomac u Vojnoj akademiji9. Školovao
sam se kada ste vi vršili dužnost zamenika načelnika Vojne
akademije". Upitao sam ga kako je, a on mi je šapatom odgovorio:
„Vidite i sami".
Setio sam se da je Lukić bio jedan od najboljih pitomaca u
svojoj klasi. Dok je bio na školovanju nisam obraćao pažnju
kojoj nacionalnosti pripada. Delovao je bojažljivo, ali pre-
dusretljivo. Zla sudbina dovela nas je u poziciju da pucamo
jedni u druge.
Upoznat sam da je Predsedništvo SFRJ u vezi sa pakračkim
slučajem donelo nekakvu kompromisnu odluku. Snage hrvatskog
MUP-a trebale su da se vrate u Zagreb i da se stanica milicije
u Pakracu reaktivira i da joj se poveća mirnodopsko brojno
stanje aktivnih policajaca. Među policajcima treba da budu za-
stupljeni Hrvati i Srbi u skladu sa proporcionalnom brojnom
'Za potrebe opštenarodne odbrane (ONO) oko 30 pripadnika
Sekretarijata unut
rašnjih poslova iz svih republika završavalo je Vojnu akademiju
kopnene vojske sve
do 1990. godine.
115
veličinom stanovništva na pakračkom području. Predsedni-
štvo SFRJ je donelo i odluku da Srbi uzeto oružje vrate u ma-
gacin stanice, što je ustvari predstavljalo razoružavanje samo
Srba.

Sastanak sa Stjepanom Mesićem članom Predsedništva SFRJ i

Slavkom Degorcijom u stanici milicije u Pakracu

U Pakracu je ostalo 80 hrvatskih policajaca, s tim da se nji-

hovo brojno stanje ne može povećavati.
Odluka Predsedništva SFRJ nije ništa predviđala da pre-
stane terorisanje i držanje pod pritiskom i kontrolom Srba.
Ova odluka je razoružala ugrožene Srbe, a ostavila naoru-
žane one koji su ih ugrožavali. Odluka ni sa jednom odredni-
com nije pokrenula razoružavanje Hrvata, civila kojima je od
strane vlasti podeljeno oružje da drže kod svojih kuća. Taj za-
datak je trebalo da izvrši grupa ljudi iz Saveznog sekreta-
rijata unutrašnjih poslova, kojom je rukovodio Jovan Vučković,
zamenik saveznog sekretara unutrašnjih poslova. Nažalost,
116
nije bilo ni naređenja da se hrvatski civili razoružavaju.
Odluka Predsedništva SFRJ bila je nepravilna i doneta je
uz podršku slovenačkih, makedonskih i predstavnika iz Bosne
i Hercegovine u Predsedništvu SFRJ. Odluka je izazvala ogo-
rčenje i otpor Srba. Strah od akcija Hrvata protiv Srba osećao
se na svakom koraku. Srbi su bili protiv da se jediica JNA po-
vuče iz Pakraca. Bio sam lično zabrinut za ono što se može de-
siti Srbima. Dva puta sam obišao Srbe u selu Brusnik na
Psunju. Hrabrio sam ih i savetovao da ne predaju oružje.
Prisustvo vojske i saveznih organa u Pakracu nije isko-
rišćeno da se razoružaju obe strane. Da jeste bio bi to prilog
jačanju poverenja Srba i Hrvata na ovom području. Jednostrano
razoružavanje delo je trulog i korumpiranog državnog vrha.
To je dovelo do potpunog nepoverenja u Predsedništvo SFRJ
i Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove. Hrvatska anti-
srpska i antijugoslovenska politika dobila je ohrabrenje. Ova
politika dobila je i podršku sa državnog vrha.
Nakon nekoliko dana od nemilih događaja odigranih u Pa-
kracu, došlo je do održavanja sastanka na kome se raspravljalo
o prohujalom pakračkom slučaju. Sastanak je održan u prosto-
riji fudbalskog kluba u Pakracu. Prisustvovali su Stjepan
Mesić, Bogić Bogićević i Nenad Bućin, članovi Predsedniš-
tva SFRJ, general Petar Gračanin, savezni sekretar za unu-
trašnje poslove, Josip Boljkovac, ministar unutrašnjih
poslova Hrvatske, Pero Džodan, poslanik u Saboru Hrvatske, ge-
neral Dobrašin Praščević, predsednik opštine Pakrac, i ja
kao komandant Varaždinskog korpusa. U prostoriji gde je sa-
stanak održavan, pored nabrojanih učesnika, bilo je prisutnih
nekoliko lica iz redova Ministarstva unutrašnjih poslova
Hrvatske, starešina JNA i Saveznog sekretarijata za unu-
trašnje poslove, među kojima i zamenici načelnika uprave bez-
bednosti JNA, general Aleksandar Vasiljević, i saveznog
sekretara za unutrašnje poslove Jova Vučković.
Atmosfera na sastanku je bila napeta i više nego naele-
117
ktrisana. Dolazilo je do konfrontacija, različitih ocena i
stavova po pitanju ovih događaja. Stjepan Mesić je bio pred-
stavnik Hrvatske u Predsedništvu SFRJ i naredni predsednik
Predsedništva. U maju mesecu trebalo je da primi dužnost od
Borisava Jovića. Sastankom je rukovodio Stjepan Mesić. Pona-
šao se osorno i nametljivo. On je proizvoljno, tendenciozno i
krajnje pristrasno tumačio sve postupke koji su se desili u Pa-
kracu. U jednom momentu, na intervenciju generala Aleksandra
Vasiljevića, pritešnjen činjenicama, koje nije mogao da opo-
vrgne Mesić je demonstrativno ustao sa namerom da napusti sa-
stanak i da prekine njegovo održavanje.
Inače bio sam umoran i iznerviran tokom sastanka. Josip
Boljkovac dvolično se ponašao, Mesić je negirao sve činjenice
koje su bile u korist srpske strane i JNA. General Petar Gra-
čanin delovao je ponizno pred Mesićem i trudio se da dođe do
pomirenja, bez obzira na činjenice i ponašanja Boljkovca i Me-
sića. Bogićević i Bućin su ćutali i nezainteresovano pratili
raspravu na sastanku. Postupci Mesića i njegova namera da na-
pusti sastanak izbacili su me iz takta. Ustao sam i viknuo na
Mesića: „Sedite, sram vas bilo. Sutra ćete biti predsednik i
vrhovni komandant, a danas ovde iznosite laži i sve istine o
pakračkom slučaju negirate. Nije tačno da su se sve snage MUP-
a Hrvatske povukle u Zagreb, kako ste i vi kao član Predse-
dništva odlučili. U Zagreb je odavde otišlo samo 200, a
ostavili ste po 200 u Kutini i Okučanima".
Pitao sam Mesića i Boljkovca: „Šta će oni tamo? Ovde se
radi o životima ljudi, a vi se ponašate neodgovornc". Upitao
sam zašto Mesić ne naredi razoružavanje Hrvatske demokratske
zajednice? Govorio sam u afektu, obraćajući se samo Mesiću i
Boljkovcu. Moguće je da sam još štošta rekao, ali se ne sećam
šta.Mesić je na moju reakciju seo i ućutao. Nešto kasnije, kada
se pribrao pokušao je da kontrira. U tome ga je sprečio Nenad
Bućin, govoreći Mesiću da sam ja u pravu. General Gračanin, po
118
svom običaju, nije pravio razliku između Mesićevog ponašanja
i moga reagovanja. Trudio se da nas obojicu smiri, rečima „Po-
lako Cokiću, sedi i smiri se", a Mesiću „Dobro, dobro Stipe".
Po završenom sastanku našli smo se na zajedničkom ručku.
Serviran je vojnički pasulj, a Mesić je čak i repetirao.
Mada nije otvoreno ispoljavao svoju ljutnju, bio sam ubeđen
da Mesić neće nikada zaboraviti moj nastup i da će pokušati
da mi se osveti.
Sama činjenica da je deo Predsedništva države i lično Sa-
vezni sekretar za unutrašnje poslove ovde prisutan, očekivale
su se i odluke toga nivoa i značaja. Kasniji tok događaja poka-
zao je da je sve bilo samo pokušaj, radi umirivanja savesti. Sa
stanovišta interesa zemlje, položaja i funkcija državnih or-
gana, mene je posebno zanimalo - ko su i kakvi su ljudi koji stoje
za kormilom države u čijim rukama se nalazi sudbina zemlje.
Na mene su ostavili različit i dosta nepovoljan utisak!
Nije me čudila Mesićeva tendencioznost, pristrasnost i
ignorantsko ponašanje, niti dvoličnost, licemerstvo i cini-
zam Boljkovca, te nacionalšovinistička zagriženost obojice,
koliko sam bio iznenađen indiferentnim, ravnodušnim i pre-
tencioznim držanjem Bogićevića, te delimičnom zabrinutošću
Bućina! Pošto ih nisam lično poznavao, moj utisak može biti
pogrešan. Međutim, ostao sam zbunjen, iznenađen i razočaran
tolerantnim, popustljivim i čak stidljivim istupom generala
Gračanina i njegovog odnosa sa strahopoštovanjem prema Me-
siću. Generala koga inače cenim i poštujem kao jugoslovenski
opredeljenog bivšeg visokog vojnog rukovodioca. S obzirom na
ozbiljnost i složenost nastale situacije, njegov autoritet i
položaj saveznog sekretara za unutrašnje poslove, očekivala se
i morala je biti ispoljena odlučnost i efikasnost Saveznog se-
kretarijata za unutrašnje poslove, kao bitnog resora Savezne
vlade za bezbednost zemlje na čijem je on čelu, ne samo u ko-
nkretnom slučaju, već i u rešavanju krize uopšte, koji je naža-
lost ostao na margini događanja.
119
Angažovao sam još neke jedinice u širi rejon Pakraca.
Raspoređene su na prilazima Pakracu. Cilj je bio da se spreči
povratak snaga MUP-a Hrvatske u Pakraca, time i sukob gra-
đana sa njima. Bilo je pokušaja da se po manjim grupama vrate,
ali je to sprečeno. Povratak je pokušavan u civilnoj odeći, mo-
tornim vozilima i peške. Zaustavljana su vozila i vršen je
pregled onih koji su hteli u Pakrac. To je od komande Pete vojne
oblasti zabranjeno.
Predlagao sam generalu Kolšeku, komandantu Pete vojne
oblasti da u opštini Pakrac proglasi vanredno stanje, jer bi
tek u tim uslovima mogli obezbediti realizaciju obaveza pre-
dviđenih odlukom Predsedništva SFRJ. Bez vanredne situa-
cije ništa se realno nije moglo uraditi. Jedinice JNA
boravile su u Pakracu više od mesec dana. Za to vreme poslali
smo više predloga komandi Pete vojne oblasti za regulisanje
načina izvršavanja zadataka ovakvog karaktera. Nijedan od
predloga nije usvojen.
Pakrački slučaj trebao je analizirati i Generalštab i ko-
manda Pete vojne oblasti. Bez analize na navedenim nivoima,
utvrđena iskustva nisu mogla imati primenu. Komanda Varaž-
dinskog korpusa izvršila je detaljnu analizu događanja oko Pa-
kraca. Pokazalo se da opšte važeći zadatak jedinica JNA da
„spreče krvoproliće i razdvajaju sukobljene strane uz obezbe-
đivanje uslova da se problemi koji postoje rešavaju mirnim
putem", nailazio je na velike razlike u shvatanju. Utisak je da
je neprecizan, da se po pravilu shvata pogrešno i kao da nedo-
staje smelosti da se energično krene u njegovo izvršenje. U
prvom redu, sporan je način i sredstva za izvršavanje navedenog
zadatka. Izbegava se preuzimanje odgovornosti kako za onog koji
je izdao ovakav zadatak tako i za o"nog ko treba da ga izvrši. Zbog
toga je prisutno oklevanje, iščekivanje i nepostojanje volje i
motiva da se počne sa realizacijom dobijenog zadatka. Ako se
krene na izvršenje ovakvog zadatka bez preciziranja šta, kako i
dokle u tome ići, onda će on biti polovično izvršen. Za svaki
120
neuspeh uvek je krivac onaj ko je postavio nepotpun i uopšten
zadatak i naredio da se on izvrši.
Naredbodavac nikada nije precizirao kako izvršavati zada-
tak ove vrste, do kog vremena , da li primeniti i do koje gra-
nice ići u primeni sile.
Nikad od onog ko je naređivao „sprečavanje krvoprolića i
razdvajanje strana" nije naznačeno šta znači navedeni zadatak,
prećutano je kako da se upotrebi jedinica ako ne dođe do ko-
nkretne akcije hrvatske paravojske ili šta i kako raditi ako je
akcija paravojske u toku. Izostaje regulisanje kako upotreblja-
vati oružje i kako se odnositi prema organima vlasti, MUP-a
koji se nalaze na teritoriji izvršenja zadatka.
Navedena pitanja morala su biti rešena na vojnom vrhu i na
nivou komandi oblasti. Da je tako bilo ne bi se dešavalo da
jedinica kreće na izvršenje zadatka pri čemu se u njih puca, a
oni ne smeju da se brane oružjem, kako je moguće da vojska spreči
ubijanje civila, a da ne upotrebi oružje i silu?
U pakračkom slučaju, propuštena je prilika da se razoružaju
i pohapse snage MUP-a koncentrisane na pakračkom prostoru i
pohapse odgovorni ljudi za ovu antiarmijsku i antijugoslove-
nsku akciju. Ceo slučaj organi federacije i vojni vrh su treti-
rali površno, ne shvatajući šta se desilo i dešava u Pakracu.
Admiral Stane Brovet je pred Odborom za narodnu odbranu Sa-
vezne skupštine izneo blagu ocenu i više netačnih i izmi-
šljenih podataka o pakračkom slučaju. Izveštaji su u Beograd
stizali iz komande Pete vojne oblasti u kojima je moguće pri-
kazivana „frizirana" slika stvari, stanja i događaja.
Posle pakračkog slučaja usložena je, umesto da bude rešena,
veoma osetljiva situacija u pakračkoj opštini.
Sa stanovišta interesa države, postignutim rešenjem pro-
blem u pakračkoj opštini nije rešen, jer nije bilo uništeno
nacionalističko-secesionističko osinje gnezdo, koje je pre-
tilo novim, širim rušilačkim naletom, tako da su izgledi za
dobijanje „rata" bili sve manji.
121
Intervencijom saveznih organa, odnosno JNA i SSUP, samo
je prigušeno rasplamsavanje požara i za izvesno vreme bilo
zaustavljeno nasilje nad srpskim življem u Pakracu i zapadnoj
Slavoniji.
Uspostavljanjem stanice milicije jačeg sastava, sa mili-
cionerima uglavnom hrvatske nacionalnosti, naoružanjem
meštana Hrvata i u okolnim selima, nasuprot razoružanim
Srbima, te promenama strukture opštinskih organa vlasti pe-
rsonalnim i prisilnim rešenjima, vlasti Republike Hrvatske
učinili su život po Srbe u Pakracu i zapadnoj Slavoniji
težim i nepodnošljivim. Razna maltretiranja, provokacije,
pretnje, napadi i nasrtaji na decu i imovinu Srba bili su sve
češći, tako da se stanje pogoršavalo i postalo gore no pre in-
tervencije, pogotovo posle povlačenja jedinica korpusa sa po-
dručja opštine Pakrac. Od početnog optimističkog
raspoloženja Srba osećalo se sve učestalije nezadovoljstvo
efektima intervencije savezne države, preko razočarenja i
otvorenog kajanja što su uopšte tražili pomoć, pa do potpu-
nog gubljenja poverenja u državni i vojni vrh. „Ostali smo
sami, ne znamo kako, ali branićemo se, pa šta bude", govorili
su sa rezignacijom ti ponosni i ljudi velikog srca.
Ni starešine korpusa, posebno jedinica koje su bile anga-
žovane i provele više od mesec dana na području Pakraca, nisu
bile zadovoljne načinom rešavanja konkretnog problema.
Opšta ocena starešina komande korpusa i komandanata potči-
njenih jedinica bila je da, sa stanovišta zaustavljanja procesa
razbijanja savezne države i uloge JNA u sprečavanju izbijanja
građanskog rata, nisu postignuti očekivani pozitivni rezu-
ltati. Suština takve ocene bila je sadržana u tome što su
snage MUP Hrvatske ostale netaknute, a pregovorima sa pre-
dstavnicima vlasti u Hrvatskoj je dat legitimitet, što je zna-
čilo i njenu pobedu.
Starešine su izražavale otvorenu osudu državnog i vojnog
rukovodstva zbog sporosti i neefikasnosti, a prema vojnom
122
vrhu i otvorenu kritiku i ljutnju zbog prevelike opreznosti i
oslanjanja na kompromitovane državne strukture, političke
ličnosti i njihove formalne odluke. Posebno je negativno ko-
mentarisano i prilično razočaravajuće delovalo na mlađi sta-
rešinski sastav izostanak direktive za bezuslovno
razoružavanje pripadnika MUP Hrvatske, koji su faktički
izvršili akt agresije. To je budilo sumnju u doslednost vrho-
vnog vojnog rukovodstva u odbrani teritorijalne celovitosti i
suvereniteta savezne države.
Činjenica da nije dozvoljen ni pokušaj razoružavanja snaga
MUP ispoljavala se bojazan da će posle Pakraca Hrvatska biti
agresivnija u antiarmijskom i antijugoslovenskom delovanju i
početi još intenzivnije i otvorenije nasrtati na Srbe, prve-
nstveno tamo gde nema jedinica JNA. Postupci saveznog drža-
vnog i vojnog vrha i negativan ishod pakračkog slučaja među
starešinama stvorio je ubeđenje da će nam rat biti nametnut i
da će do oružanog sukoba neminovno ipak doći, samo što ćemo
ga voditi u daleko težim okolnostima.

13. Predaja dužnosti i neslavni kraj Varaždinskog Korpusa

Pakrački slučaj „zaoštrio" je moje odnose sa generalom Kol-

šekom, komandantom Pete vojne oblasti. Suprotstavljanje
Stjepanu Mesiću u Pakracu nije moglo proći bez posledica za
mene. Ipak me je iznenadio Ukaz predsednika Predsedništva
SFRJ, Borisava Jovića, da predam dužnost komandanta Vara-
ždinskog korpusa i primim novu dužnost glavnog inspektora
Oružanih snaga u Generalštabu Oružanih snaga u Beogradu.
Ukaz sam dobio 20. maja, 79 dana od početka sukoba u pakračkom
slučaju. Ukazom su određeni rokovi primopredaje.
Ukaz sam dobio, a da ništa prethodno nije urađeno što su
zakon i drugi propisi predviđali. Pisanju Ukaza trebalo je
123
prethoditi službeni razgovor sa mnom. Pretila je neposredna
opasnost od izbijanja oružanih sukoba u zoni odgovornosti ko-
rpusa, što je bio razlog pre da ostanem na dužnosti, nego da se
na moje mesto dovodi general koji nije u toku situacije i ne
može to biti najmanje za pola godine. Lično, ne samo da nisam
tražio premeštaj, nego na njega nisam ni pomišljao.
Mada sam mogao Ukaz očekivati, bio sam nespreman da po-
stupim po njemu. Nisam želeo da tražim objašnjenje, ali me
prekomanda u nevreme navodila na postojanje i drugih razloga
od onog pakračkog. Razmišljao sam o mogućim razlozima moga
pomeranja sa dužnosti i odvođenje u Beograd. Nešto manje od
četiri godine bio sam na čelu Varaždinskog korpusa. Da u
Hrvatskoj nije usijana atmosfera, do pomeranja bi moglo doći
radi podmlađivanja kaDra. To sam odbacio kao razlog pomeranja.
Onda sam razmotrio smenjivanje sa dužnosti iz razloga da sam
neuspešno obavljao dužnost. Ovde sam zaključio postojanje ap-
surda. Korpus u odnosu na situaciju nije bio aktivan. Postojala
je potreba da stupi u akciju i zaustavi antidržavno delovanje
u svojoj zoni odgovornosti. Komanda Pete vojne oblasti i vojni
vrh takav zadatak nisu naložili, nego su nastojali da korpus
ništa ne radi kako treba, iako je ugroženost i samog korpusa
bila očigledna. Ja, kao komandant, uporno sam predlagao da mi
se naredi ono što korpus treba da uradi i čak pretim da ću pre-
duzeti neku od akcija i bez dobijenog naređenja. Zaključivao sam
da je u pitanju neizvršenje zadatka koga nisam ni dobio. Ova či-
njenica je nalagala da se sa dužnosti pomere komandant Pete
vojne oblasti i načelnik Generalštaba Oružanih snaga koji
korpusu nisu postavili zadatak. Pomeriti mene sa dužnosti
komandanta, koji sam zahtevao da dobijem zadatak, značilo je hod
u propast, zato što dalje zadržavanje korpusa u pasivnom odno-
su prema zbivanjima u zoni vodi u bezizlaznu situaciju.
Priče da do pomeranja dolazi zbog moga dovođenja na višu
dužnost i pripremu da primim neku još značajniju u skoroj bu-
dućnosti, pre su izgovori i objašnjenja za neinformisane o
124
stvarnoj situaciji u Hrvatskoj.
Zaključio sam, a vreme je pokazalo da sam bio u pravu, da je
moje pomeranje sa dužnosti komandanta Varaždinskog korpusa
diktirano, pre svega, razlozima političke prirode.
Povećala se moja zabrinutost za sudbinu ljudi kojim sam ko-
mandovao kao za mogućnosti krajnje negativnog toka razvoja do-
gađaja u zoni odgovornosti korpusa. Pomisao šta će moji
potčinjeni misliti o mom odlasku iz korpusa, kada je sve klju-
čalo, bila je užasna.
Oni koji su jedva čekali da mi vide leđa oglasili su na sva
zvona. Najglasniji su bili Krizni štab varaždinske regije i
pripadnici korpusa koji su uveliko radili za hrvatsku prou-
stašku vlst. Kada sam otišao sa dužnosti u „Varaždinskom
listu" od 11. jula 1991. godine pojavio se tekst pod naslovom
„Smijenjen J. Cokić". Napisano je: „Iako to široj javnosti nije
bilo poznato, još nekoliko tjedana prije izbijanja sukoba u Slo-
veniji, Varaždin i komandno mjesto Varaždinskog korpusa JA
napustio je general Jevrem Cokić. O razlozima njegovog povla-
čenja, za što je Ukaz stigao s najvišeg vojnog mjesta, postoji
više varijanti, no sigurno je da su na to utjecali i neki njegovi
postupci posljednjih mjeseci, posebno u vezi s napetom situa-
cijom u Hrvatskoj! Cokić je važio kao časnik najtvrđe linije,
a tokom nekoliko godina svog boravka u Varaždinskom korpusu
i među časnicima je bilo mnogo onih koji mu nisu bili skloni
i koji su osuđivali njegovo nepopustljivo poimanje vojne uloge
u kriznim trenucima. Jevrema Cokića naslijedio je general-
major Vlado Trifunović koji je, kako sam kaže, specijalista za
tenkovske jedinice koje u Varaždinu imaju jedno od svojih
najjačih uporišta u ovom dijelu Jugoslavije. Od jednog visokog
časnika TO Slovenije čuli smo da je, ako se to može tako reći,
u biti prava sreća u nesreći što varaždinskim jedinicama u
toku sukoba u Sloveniji nije komandirao general Cokić jer bi
razaranja i štete vjerovatno bile još znatno veće".
Vreme će pokazati da je "navedeni članak pisao neko ko je
125
dobro upućen u prave razloge moga pomeranja sa dužnosti. To
što je napisano kao da je sastavljeno u komandi Pete vojne
oblasti pod neposrednim rukovodstvom generala Konarda Kol-
šeka.
Kada sam saznao da dužnost predajem general-majoru Vladi
Trifunoviću malo sam se primirio. On je slovio među nama ge-
neralima kao dobar starešina i čovek. Ranije je vršio duž-
nost komandanta jedne od brigada koje su u ovo vreme bile u
sastavu korpusa. Dolazio je iz komande Pete vojne oblasti sa
dužnosti pomoćnika komandanta za pozadinu pa sam zaključio
da dobro poznaje situaciju u Hrvatskoj i u sastavima Pete vojne
oblasti. Ocenjivao sam da je izbor generala Vlade Trifunovića
da primi Varaždinski korpus dobro rešenje.
Primopredaja dužnosti je izvršena uz poštovanje važećih
propisa i posebnih naređenja. Dužnost sam predao, a general
Trifunović primio 8. juna 1991. godine.
Sa dužnosti sam otišao okupiran sumnjom da sam „smenjen"
i to pod nečijim pritiskom. Članak u „Varaždinskom vijes-
niku" odagnao je moje sumnje.
Moje upozorenje da će vojska energično odgovoriti na svaki
fizički i oružani napad-na pripadnike korpusa, sa naglaskom
da će prvi na udaru vojske biti predsednik opštine i načelnik
Ministarstva unutrašnjih poslova sa svojim porodicama, ve-
rujem bila je povod za zahteve da se ja povučem sa dužnosti. Moje
ponašanje u vreme nastajanja i trajanja „pakračkog slučaja"
ubrzalo je akcije da se ja sklonim sa dužnosti na kojoj sam se na-
lazio. U to je uključen i „klinč" sa Stjepanom Mesićem na sa-
stanku u Pakracu.
Bila mi je jasna Mesićeva pozicija i njegov uticaj na
državni i vojni vrh. Ništa nije bilo realnije nego da je
Stjepan Mesić postavio zahtev da odem sa dužnosti. Koleb-
ljivi vojni vrh je to prihvatio verujući da će „omekšati"
odnos Stipe Mesića prema JNA, dok bude vršio dužnost pre-
dsednika Predsedništva SFRJ. Ostao sam samo roba neuspele
126
trgovine vojnog vrha10.
Odlaskom sa dužnosti komandanta Varaždnnskog kornusa
nikad se nisam osećao slobođen obaveza koje sam imao, a vojni
vrh me pomeranjem sa dužnosti od istih „ražalovao". Mnoga
zbivanja i ljudi iz Varaždinskog korpusa ostali su daleko od
javnosti. A ako je nešto i saopštavano bilo je to polovično sa
ciljem da se poluistina ili laž označe kao neprikosnovene
istine.
Po mome odlasku iz korpusa, na dužnosti načelnika Tsh-
ničke službe u 265. mehanizovanoj brigadi u Bjelovaru ostao je
major Milan Tepić. Kada sam primio korpus upoznao sam ga kao
kapetana I klase. Vršio je dužnost komandira tehničke radio-
nice odeljenja Tehničke baze Pete vojne oblasti u Varaždinu.
Ovaj odeljak vršio je tehničko održavanje i snabdevanje Va-
raždinskog korpusa. Kada sam se prvi put sreo sa kapetanom Te-
pićem stekao sam utisak da je izuzetno sposoban i da u
radionici kojom komanduje sve funkcioniše kao „pod konac".
U krugu radionice bila su grupisana, razvrstana i poređana
borbena i neborbena vozila i inžinjerijske mašine. Odmah se
videlo šta je servisirano, a šta čeka na red za preglede i po-
pravke. Vladao je besprekoran red i čistoća. U radionici sam
naišao na besprekornu organizaciju rada i radnu atmosferu.
Obilaske radionice, pod komandom Milana Tepića, ponovio
sam više puta i nilazio na besprekorno stanje. Podržao sam
predlog za vanredno unapređenje Milana Tepića u čin majora.
U želji da ga ubrzano vodim u službi, postavio sam ga na
dužnost načelnika tehničke službe 265. mehanizovane brigade
u Bjelovaru. Bio je to položaj potpukovnika.
10
Više godina posle moga pomeranja sa dužnosti od strane dokazanog izdajice i ku-
kavice i pojedinaca „ladoleža" širene su vesti kako sam ja tražio povlačelje jer
sam ocenio da je u Hrvatskoj "gusto" i da se u Beogradu dele stanovi pa sam zbog toga
došao u Beograd! Šta reći o ovakvim zlonamernim podmetanjima i klevetničkim iz-
mišljotinama izrečenim od strane zlobnih, zavidnih, podlo-udvorničkih, puzavih i u
svom životu neuspešnih pojedinica. nego se nasmejati i ostaviti ih da se koprcaju u
žabokrečini svojih zabluda. Ne želim da se spuštam na nivo trača i trošim reči i
prostor da bi razuverio nekog ko nije vredan pažnje.

127
U službenoj oceni čitao sam da je major Milan Tepić sta-
rešina visokih stručnih kvaliteta i natprosečnih radnih i
organizatorskih sposobnosti.

Narodni heroj JNA Milan Tepić

poginuo 29. septembra 1991. na Benediku kod Bjelovara

Naglašeno je da je „visoko moralan, pouzdan i odan stare-

šina" i da je „tih, nenametljiv, ali samoinicijativan, teme-
ljit i racionalan u radu i komandovanju". U oceni pri kraju
njenog teksta, pisalo je: „Bio je voljen i cenjen u kolektivu".
Major Milan Tepić 29. septembra 1991. godine hrabro je po-
ginuo u borbi sa hrvatskom paravojskom, braneći kompleks skla-
dišta Benedik, udaljen tri kilometra od Bjelovara. Svoj život
je svesno žrtvovao, tako što je dizanjem u vazduh skladišta pre-
punog naoružanja i municije, „otišao" u vazduh sa treskom
strahovite eksplozije od koje se potresao ceo Bjelovar.
Major Milan Tepić je predložio komandantu, pukovniku
Rajku Kovačeviću da lično organizuje odbranu skladišta u
rejonu Benedika i da njome rukovodi. Najbolje od svih znao je
šta bi hrvatska vojska dobila ako bi joj ovo skladište palo u
ruke. Imao je oko 15 vojnika uz sebe. Minirao je skladište 26.
septembra.
128
Kada je procenio da skladište može pasti u ruke ne-
prijatelja otpustio je vojnike. Majora Tepića nije hteo da na-
pusti vojnik Stojadin Mirković rodom iz Gornjih Leskovica
kod Valjeva. Na majorovo naređenje da napusti transporter i ode
iz skladišta odgovorio je: „To je jedino naređenje koje neću iz-
vršiti". Kraj njegovih poslednjih reči u životu obeležile su
eksplozije dve mine iz „zolje". Podigao se stroj zlikovaca i
prebacivanjem počeo da upada u skladište. Major Tepić spaja
žice na akumulatoru. Eksplozija 170 tona eksploziva ponela ga
je u vazduh sa više stotina razbijača Jugoslavije.
Major Milan Tepić proglašen je za narodnog heroja Jugo-
slavije od strane Predsedništva SFRJ. Bila je to jedina is-
pravna odluka Predsedništva u ratu kojim je rukovodilo kao
kolektivni vrhovni komandant. Međutim, osvedočeni junak
vojnik Stojadin Mirković, na sramotu državnog i vojnog ruko-
vodstva, još uvek nije zvanično proglašen za narodnog heroja
Jugoslavije.
Vešću o njegovom hrabrom činu i herojskoj pogibiji bio sam
ožalošćen, ali ne i iznenađen, jer je Tepić bio častan, do~
stojanstven i smeo čovek i oficir, koji će živeti u sećanjima
svih koji smo ga poznavali i sa njim radili, kao primer juna-
štva i odvažnosti. Sitnica koja mi je nekada značila samo
izraz kolegijalne pažnje, danas predstavlja izuzetnu vrednost i
dragu uspomenu na Tepića i pričinjava mi posebnu čast što
sam poznavao tog velikog čoveka i imam nešto od njega, a to je
obična šipka za čišćenje cevi koju mi je poklonio pri kupo-
vini lovačkog karabina.
Istog dana kada je Milan Tepić izveo opisano herojsko delo,
samo nekoliko časova kasnije posle pada kasarne u Bjelovaru,
streljani su pukovnik Rajko Kovačević, komandant 265. mehani-
zovane brigade, potpukovnik Miljko Vasić, pomoćnik za poli-
tički rad u komandi brigade i kapetan I klase Dragiša
Jovanović, načelnik bezbednosti u komandi. To su učinili pri-
padnici Kriznog štaba Bjelovar.
129
Pukovnik Nikola Marić bio je u vreme moga komandovanja
komandant 28. partizanske divizije. Ostao mi je u uspomeni kao
do kraja opredeljen i pouzdan oficir. Odlično je poznavao te-
ritoriju i kvalitetno sarađivao sa organima društveno-poli-
tičkih zajednica u zoni odgovornosti svoje divizije. Imao je
uhodan sistem održavanja veza sa rezervnim vojnim stareši-
nama i vojnim obveznicima iz svoje divizije.
Poneo sam dobro mišljenje o pukovniku Florijan Revenu, ko-
mandantu 33. partizanske divizije. Uvek je bio smiren, teme-
ljit, vredan, odgovoran i potpuno odan vojnoj zakletvi i
jugoslovenskom opredeljenju. Šteta je što je neko požurio da
ga pošalje u penziju onda kada je najviše bio potreban u odb-
rani Jugoslavije.
Ugroženost Srba za sve jugoslovenski opredeljene oficire
bila je prava mora. Da bi eventualne napade hrvatskih ekstre-
mista na srpska naselja dočekali spremni, preduzeto je više
mera ali u najvećoj tajnosti.
Moje pomeranje sa dužnosti moglo je ugroziti funkcioni-
sanje onog što smo bili pripremili i na terenu dogovorili.
Naime, nekoliko uglednih ljudi sa prostora zapadne Slavonije,
inače pripadnika 28. partizanske divizije organizovali su
više od 2.000 Srba u jedinice za samoodbranu. To su upravo
bile nacionalno i kadrovski „reorganizovane" jedinice naše
28. partizanske divizije „R" formacije.
Jedinice za samoodbranu bile su od pročišćenog ljudstva iz
dve partizanske brigade. Ovo ljudstvo je bilo spremno, ali nije
bilo naoružano. Postojao je precizan dogovor kojim je predvi-
đeno kako se na određen signal ulazi u kasarnu i skladište
ratne rezerve u Daruvaru, izuzima i prevozi oružje, preuzima
obezbeđenje kasarne i skladišta; koja su mesta formiranja jedi-
nica i kako se na njima deli naoružanje. Dogovor se završavao
sa odrednicom o gotovosti za početak dejstva. Komanda korpusa
je cenila ako dođe do napada na jedinice korpusa, da se uspeh
odbrane može postići samo u osloncu na Srbe u Zapadnoj Sla-
130
voniji.
Kada sam dobio Ukaz o pomeranju sa dužnosti odlučno sam
da novom komandantu korpusa generalu Trifunoviću prenesem
detalje postignutog dogovora i obavezu podrške Srba u samo-
odbrani.
Nisam ni pomišljao da bi general Vlado Trifunović mogao
uraditi ono što je uradio do nestanka korpusa.
U toku primopredaje dužnosti, posebno sam ga upoznao sa
ocenama starešina na najvažnijim dužnostima, ukazujući mu
na kolebljive, nepouzdane potencijalne izdajnike, kao i na mere
njihovog hapšenja i izolacije, koje sam ja nameravao da predu-
zmem u određenom trenutku. Druga izuzetno važna stvar sa kojom
sam ga upoznao, o kojoj se u ono vreme, iz politnčko-bezbednos-
nih razloga, nije smelo upoznavati nikog, pa ni pretpostavlje-
nog, sem onih koji to treba da realizuju, odnosila se na
naoružavanje Srba u zapadnoj Slavoniji n stavljanje pod ko-
mandu korpusa, u slučaju napada Hrvata na JNA, odnosno na
Srbe. To je bila moja interna odluka, bez zvaničnog dokumenta,
sa kojom nije mogao bitn upoznat ranije.
General Trifunović i pre dolaska na dužnost dobro je po-
znavao stanje u zoni Varaždinskog korpusa. Od mene je upoznat
sa dogovorenim i pripremljenim merama, koje će se preduzeti u
određenom vremenu. I pored navedenog, general Trifunović u
toku tromesečnog komandovanja sa korpusom nije ništa predu-
zimao da onemogući dovođenje korpusa u bezizlaznu situaciju.
Logično je što je takvim ponašanjem odveo korpus u klasičnu
kapitulaciju. Može se prihvatiti da komanda Pete vojne obla-
sti i vojni-vrh nisu ništa uradili što su mogli i morali, ali
se time ne može pravdati general Trnfunović za ono što je
činio ili nije činio, zbog čega je suđen i oglašen krivim. Za
kapitulaciju je kriv general Vlado Trifunović i njegova ko-
manda. Premnogo je u radu komande korpusa i generala Trifu-
novića bilo neodlučnosti, neznanja, nesposobnosti, nehtenja,
straha, prihvatanja ucena uz prikrivanje njihove suštine.
131
Lično smatram da je protivustavan i nečasni postupak Tri-
funovića ravan izdaji, bez obzira da li je to bilo svesno ili
nesvesno, jer je predaja bez borbe čin izdaje. Na stranu to što
nije predviđao, niti preduzimao bilo šta da događaje predu-
hitri, deluje samoinicijativno, energično i odlučno dok je re-
alno mogao, nego je pasivnim držanjem obezglavio potčinjene i
doveo sebe u „mat poziciju". Jednostavno se uplašio i nije
smogao snage i hrabrosti u odsudnom trenutku da krene na sve
ili ništa. Želja za svojim i životom porodice nagnala ga je
da sve baci pod noge i spase sebe. Biološki i privatno razu-
mljivo, ali profesionalno, starešinski i patriotski sramno,
bedno i neprihvatljivo. Svoju čast i obraz pred svojim sara-
dnicima mogao je donekle osvetlati svojim zahtevom sudskom
veću, da oslobode od odgovornosti druga četiri njegova ofi-
cira. Pošteno i komandantski ispravno bi bilo da je rekao:
„Ova gospoda nisu krivi, jer su izvršavali moja naređenja i za
njihove postupke, ja snosim odgovornost!". Međutim, to se nije
desilo. Oni su ostali na sva tri ročišta i na sudu uglavnom,
bili podrška njegovih izjava.
Dobro sam poznavao najbliže saradnike generala Trifu-
novića, kao časne i sposobne oficire. Pukovnik Sreten Ra-
duški nije mogao ništa loše predložiti Trifunoviću.
Vaspitan da je stav komandanta za njega zakon, Raduški je dove-
den u poziciju kada je za „pamet" sve bilo kasno.To je
postignuto zahvaljujući neodlučnosti i strahu generala Tri-
funovića.
Pukovnik Borisav Popov, komandant 32. mehanizovane bri-
gade, bio je veoma dobar komandant. Dokazao se da je stručan,
vredan, odgovoran i pouzdan. Doživljavao sam ga kao upornog,
beskompromisnog i samostalnog u izvršavanju zadataka koje je
dobijao. Njegovo komandovanje zaslužuje najvišu ocenu zbog
umešnog i energičnog komandovanja dejstvom borbenih grupa u
toku prodora ka austrijskoj granici i dejstvima u rejonu Gornje
Radgone na početku građanskog rata u junu 1991. godine. Naža-
132
lost, zbog odanosti svom pretpostavljenom podlegao je njegovom
negativnom uticaju i prihvatio njegovu odluku o kapitulaciji u kojoj je
predao brigadu proustaškoj paravojsci Hrvatske.
Posle toliko godina ocenjujem da je pukovnik Popov u tre-
nutku slabosti izgubio samopouzdanje i posrnuo kao komandant.
Nije se suprotstavio nameri izdaje generala Trifunovića, a
mogao je i morao je.
Potpukovnik Vladimir Davidović, komandant 32. mešovi-
tog artiljerijskog puka, je žrtva kukavičluka svoga pretposta-
vljenog komandanta. Mlad i nedovoljno iskusan komandant, nije
video mogućnost ne samo da se brani od ustaških nasrtaja, nego
i od nakaradnih zahteva generala Trifunovića. Put u zaroblje-
ništvo nije bio put kojim je smeo krenuti potpukovnik Davi-
dović.
Objektivno gledano, general Trifunović je kriv za ono što
je uradio, ali još više za ono što nije uradio, a morao je i
mogao, po funkcnonalnoj dužnosti i moralnoj obavezi. Pored
tri sudska veća u sudskom procesu, tek je treće veće delimično
zahvatilo i sagledalo njegovu funkciju, širinu i težinu odgo-
vornosti za korpus kao celinu, ali mu ni ovom prilikom nije
suđeno kao komandantu korpusa.
Zapravo, sudilo mu se kao komandantu garnizona Varaždin,
za predaju komande korpusa i jedinica u garnizonu Varaždin, a
ne i za ostalih osam garnizona i njegovih jedinica u njima, koje
je ostavio i prepustio same sebi, od kojih se neke herojski bore
još čitavih nedelju dana i padaju tek kada su ispalili i po-
slednji metak. Šta reći za pripadnike 265. mehanizovane bri-
gae (mbr) u Bjelovaru, koja danima odoleva naletima ustaša na
kasarnu, boreći se za čist obraz, ljudsko dostojanstvo i vojničku
čast? Da li može komandantu korpusa biti čista savest kada mu
vojnici i starešine - Tepić, Kovačević, Vasić, Jovanović i
mnogi drugi, vršeći svoju dužnost, postaju legende i Svojom
krvlju ispisuju poruku mladim naraštajima, dok se on po-
vijenog repa, popljuvan, isšutiran i najuren, u Beogradu busa
133
u prsa spasavanjem dovedennh gotovo golih i bosih 230 ljudi.
Ako je bio u poziciji da pregovara i diktira uslove predaje,
kako to sam navodi, zašto kao komandant nije to činio za sve
jedinice svoga korpusa, zahtevao da se deblokiraju sve kasarne,
puste ljudi i dovede ih sve bez gubitaka! Međutim, predaja ne-
prijatel,u i postavljanje uslova od strane poraženog „ne pije
vodu". No, ako je i postojala takva mogućnost, a nije iskori-
šćena, to je za svaku osudu.
Predajom korpusa, general Trifunović je kompletno naoru-
žanje, ubojna sredstva i opremu, sem lakog artiljerijskog puka
PVO (u Zagrebu), predao hrvatskim oružanim formacijama sa
kojim su stigli do pobede, a za uzvrat dobio "kartu" za Beograd.
Činjenica da je neprijatelju palo u ruke celokupno naoružanje
korpusa, Hrvatska je dobila dodatnu ubojnu i vatrenu moć snage
upravo ovog korpusa11 . Jer, ako je nedostajao dovoljan broj ljudi
u korpusu da to naoružanje stave u funkciju, onda ga je trebalo
uništiti ili funkcionalno onesposobiti zajedno sa objektima
i mestima lokacije. Međutim, to nije učinjeno tako da su
Hrvati preuzeli skladišta naoružanja, municije, goriva, hrane
i opreme, parkove tehničkih sredstava sa borebenom i nebo-
rbenom tehnikom i sve aktivirali, čime su osetno narasle bo-
rbene mogućnosti hrvatske vojske.
Hrvatska strana sama priznaje i ističe da je predajom Va-
raždinskog korpusa, zadobijenim naoružanjem i opremom mno-
gostruko povećana dotadašnja opremljenost hrvatskih
Oružanih snaga, što je bilo presudno u odlučujućim borbama
za ostvarivanje samostalnosti Hrvatske. Čak i ono što je ko-
rpus imao samo u Varaždinu, bilo je sasvim dovoljno za uspe-
šno izvođenje borbenih dejstava. O učincima, efektima i
11
Od devet lokacija na kojima su se nalazile kasarne i skladišta jedinica korpusa, u
hrvatske ruke pale su velike količine ratnog materijala. od čega samo u garnizonu
Varaždin među najvažnijim: tenkova 84; oklopnih transportera 71; artiljerijskih
vučnih i samohodnih oruđa kalibra od 75 do 155 mm 54; višecevnih bacača raketa
"plamen" i "oganj" 10; na hiljade tona municije i eksploziva; preko 250 raznih mo-
tornih vozila za vezu, transport i vuču; na desetine inžinjerijskih mašina; i mnogo
druge tehnike, opreme i materijala.

134
posledicama predatog naoružanja, municije, minsko-eksplo-
zivnih, materijalno-tehničkih sredstava i opreme veoma malo
ili skoro ništa javnost ne zna i ne stavlja se to na teret gene-
ralu Trifunoviću, niti je iz toga ugla osvetljavana težina i
pogubnost njegovog postupka.
Međutim, više desetina hiljada žrtava nevinih civila,
vojnika i starešina bivše JNA, ubijenih u toku građanskog
rata od strane Hrvata i naoružanja korpusa u njihovim rukama,
generala Trifunovića ne mogu osloboditi njegove posredne i
indirektne krivice za izgubljene živote. Ipak, i pored izo-
stajanja formalne odgovornosti za nastale posledice, izazvane
činom kapitulacije i predaje korpusa neprijatelju, general Tri-
funović će do kraja života osećati moralnu osudu i ljudski
prezir.
Ovih nekoliko momenata ističem, ne da bih omalovažio sud
i još više kompromitovao generala Trifunovića kao čoveka i
pojedinca, a još manje da povredim oslobođene pripadnike ga-
rnizona Varaždin. Naprotiv, to činim iz više razloga - vas-
pitnih, informativnih i profesionalnih, prosto zato što se
ovim slučajem u javnosti tendenciozno manipuliše u funkciji
političkih potreba.
Usko, jednostrano i parcijalno razmatranje jednog postupka
i isključivo sa emocionalnog aspekta i u funkciji politič-
kih potreba, minimizira se i degradira uloga, funkcija i od-
govornost jednog komandira i komandanta jedinice. To ostavlja
utisak na neupućene, a naročito na mlade ljude opredeljene za
vojni poziv, da je dužnost komandira, odnosno komandanta jedi-
nice laka, maltene privilegovana i počasna dužnost, bez oba-
veza i odgovornosti.
Pravdanje čina predaje isticanjem humanih motiva na prvi
pogled deluje ubedljivo i razumno, što suštinu brige i odgo-
vornosti starešine za poverene mu ljude potpuno zamagljuje.
Međutim, istinska briga za ljude je nedeljiva, a iskazuje se
spremnošću komandira - komandanta, da zajedno sa potčinje-
135
nima snosi poslednce. Ovaj slučaj, gde se preko 70% jedinica
korpusa napušta i ostavlja, upravo je primer nebrige i nehuman
gest starešine, koji je humanost iskoristio za svoje spasenje.
Starešina je taj koji vojnika mora da osposobi kao borca, da ga
vaspitava, ali i da razvija međusobno poverenje, da mu se hoće
svaki vojnik požaliti i pohvaliti, jer ne kaže se bez razloga
- starešina je vojniku drugi i otac i majka. Pitajmo se koja je
majka, od recimo osmoro dece koja se dave, zgrabila jedno a druge
ostavila da potonu? Svi znamo da bi prava majka svoj život
dala, da bi joj sva deca ostala u životu.
General Trifunović nije ni pomišljao da bi korpus trebalo
da nešto preduzme za odbranu ugroženih Srba u Podravini i
zapadnoj Slavoniji. Ono što sam mu preneo nije hteo da reali-
zuje.
Nosioci organizovanja Srba za samoodbranu, od početka in-
tervencije JNA u Sloveniji, dolazili su dva puta u Genera-
lštab u Beograd i zahtevali da im se podeli oružje. Drugi put
su me posetili početkom septembra. Saopštili su mi da ako
tada ne dobiju oružje da će biti poklani zato što se nemaju
čime braniti.
Nazvao sam generala Trifunovića, upoznao ga sa zahtevom
Srba i zamolio da realizuje raniji dogovor i podeli oružje
Srbima. Njegov odgovor je bio: „Dobro, dobro Baćo, videćemo,
ali ovde ne vlada takvo raspoloženje".
Delegaciju Srba sam savetovao da otputuju u Varaždin, ali
to nije dalo nikakve rezultate. Na ovaj način general Trifu-
nović se odrekao jedine mogućnosti daspase i Srbe i korpus.
Ono što je uporno tražio od komande Pete vojne oblasti, a nije
dobijao, došlo muje na noge, a on je odbio da prihvati.
U konstelaciji odnosa snaga u međurečju, realizovanjem ovog
rešenja, uz pravovremeni izlazak iz kasarni, grupisanju manjih
u većejedinice i koncentraciju na prostore, koji su pružali
mogućnost manevra i ofanzivna dejstva, korpus bi imao veće
šanse na povoljniji ishod krize u kojoj se našao potpuno ra-
136
strojen i nemoćan, ne samo svojom krivicom. Da su pravovre-
meno zadejstvovane ove iartnzanske brigade, korpus bi ublažio
nedostatak vojnika, imao obezbeđen kakav-takav prihvat i oslo-
nac u zapadnoj Slavonijn, gde se mogao duže zadržati a možda
n opstati. Svakako, to bi omogućilo srpskom življu da ostane
na tome prostoru i čvršće se poveže sa srpskim teritorijama
na jugu - Kordunom, Banijom i Likom, prirodnom zapadnom gra-
nicom tada zamišljene jedinstvene srpske države. Uostalom,
preko zapadne Slavonije pružala mu se prilika uspostavljanja
kontakta i povezivanja sa Banjalučkim korpusom, koji je tada bio
u povoljnoj poziciji.
I kad se desi tragedija kakvu čini gubitak Varaždinskog
korpusa, odgovorni general Trifunović ne sme da sakriva i
prikriva istinu. Istina o tragediji koja se ne skriva izraz je
poštovanja naroda kome oficir pripada.
Opasna propagandna hajka bila je povedena protiv vojnog
pravosuđa, nekih visokih vojnih starešina i same VJ. Vođena
je preko sredstava javnog informisanja, radio i TV, stvarajući
sliku o nameštenim, isiljenim i iskonstruisanim sudsim pro-
cesima, protiv navodno nevinih ljudi. Hajka je predstavljala
tešku obmanu javnosti.
Iznošenjem neistina, poluistina i svojih laičkih i po-
vršnih ocena i zaključaka o materiji i problematici njima in-
formativno poznatoj, od strane nekih nekompetentnih
pojedinica, štampe i političkih stranaka, u funkciji je ostva-
rivanja dnevno-političkih ciljeva i u kursu negativnog odnosa
prema instituciji Vojske uopšte. Pitam se kakva je naša bu-
dućnost, kada izdaju, dezerterstvo i kukavičluk, uzdižemo, do-
duše zakamuflirano na pijedestal časti, poštenja,
dostojanstva, hrabrosti? Šta će biti sutra s iama, kada danas
gazimo patriotizam, rodoljublje, ljubav prema slobodi? Šta je
to što će nas okupiti i pod čiji barjak, ako budemo morali, a
moraćemo da branimo bukvalno svoja ognjišta?
137
 14. Nekedileme u odnosu na ponašanjs vrhovne komande

Predsedništvo SFRJ predstavljalo je kolektivnog vrhovnog

komaidanta Oružanih snaga. Ono je skupa sa Štabom vrhovne
komande, koga su obrazovali Savezni sekretarijat za odbranu i
Generalštab oružanih snaga sa proglašavanjem ratnog stanja,
činilo vrhovnu komandu. Kolektivni vrhovni komandant, po
Ustavu, skupa je donosio odluke po predlozima koje je izrađi-
vao Štab vrhovne komande kao stručni i štabni organ kole-
ktivnog vrhovnog komandanta. Donete odluke je potpisivao
predsednik Predsedništva i brinuo o njihovoj realizaciji.
Pored ostalog, ukaze o unapređenjima u činove generala i
njihovo postavljanje na konkretne dužnosti potpisivao je pre-
dsednik Predsedništva.
U usvajanju odluka na sastancima Predsedništva, predsed-
nik je bio jedan od članova, sa istim pravima kao i ostali čla-
novi kolektivnog vrhovnog komandanta. Kada se odluka donese,
predsednik je bio nadležan da se stara o realizaciji donete
odluke.
Kao komandant Centra vojnih škola kopnene vojske (CVŠ
KoV) u Sarajevu i u vreme prijema dužnosti komandanta 32.
Korpusa, bio sam upoznat sa teškoćama do kojih dolazi u radu
Predsedništva u rukovođenju sa opštenarodnom odbranom i
Jugoslovenskom narodnom armijom. Sa navedenim problemima
nisam se mnogo opterećivao i zato što je to bio problem vojnog
vrha (Saveznog sekretarijata za odbranu i Generalštaba oru-
žanih snaga). Nisam ni slutio da bi u agresiji na SFRJ moglo
dolaziti do problema koji bi paralisali rad kolektivnog
vrhovnog komandanta. I pored očiglednih problema na unu-
trašnjem planu koji su ugrožavali stabilnost jugoslovenske
države, nisam očekivao da bi to moglo dovesti do građanskog
rata. Verovao sam da će JNA onemogućiti izbijanje građanskog
rata i da će to biti podržano od velike većine svih jugoslo-
venskih naroda.
138
Na neki način sam kao general n komandant, kao p većn broj
mojih kolega, očekivao da nojin vrh rešava opo što je u njegovoj
nadležnosti. Bio sam spreman da izvršavam zadatke koje bi mi
komanda Pete vojne oblasti i vojni vrh postavilp.
Po prijemu Varaždinskog korpusa, prateći situaciju u Slo-
veniji i Hrvatskoj, rad Predsedništva SFRJ u nekim važnim
pitanjima činio mi se nelogičnim i nejasnim. Pasivnost i na-
stupi nisu bili razumljivi velikom broju starešina.
Očito je bilo da nacionalizam i separatizam haraju Slove-
nijom i Hrvatskom, situacija se pogoršava iz dana u dan, a
Predsedništvo SFRJ u prvi plan ističe zajedništvo iako je
ono postalo osnovni uzrok nastalih sukoba.
Uporno se ponavlja odlučnost da se očuva SFRJ, a državno
rukovodstvo je podeljeno i deluje u suprotnom smeru od onog
koji bi doprinosio očuvanju SFRJ.
Cela zemlja je obuhvaćena žestokim specijalnim ratom, a
državno (i vojno) rukovodstvo ćute kao da su u „mišjoj rupi".
Višepartijski sistem je postao legalna politika u državi,
vojni vrh to podržava i najavljuje depolitizaciju i departiza-
ciju u JNA, a u isto vreme osniva partiju u višenacionalnoj
JNA.
Niko u zemlji ne poštuje Ustav i zakone, među njima je i
Predsedništvo SFRJ, a JNA na određen način stoji iza Pre-
dsedništva i štiti njegovo nepreduzimanje mera i pogrešno i
antizakonito i antiustavno postupanje.
Sa nivoa SFRJ izostaje angažovanje Saveznog sekretarijata
unutrašnjih poslova protiv nemira koji su nastajali u pojedi-
nim krajevima države i u razoružavanju paravojnih formacija.
To se sve prepušta samo JNA, što je rađalo krivu sliku o na-
merama JNA.
Ono što se čini ili najavljuje činiti, proglašava se „bo-
rbom protiv razbijača Jugoslavije", a za predsednika Predsed-
ništva dovodi se ekstremni nacionalista i antijugosloven
Stjepan Mesić.
139
Razbijačm Jugoslavije deluju bezobzirno, o(|)anzivno i pro-
tivustavno, a od JNA se traži pasivnost n nedelovanje u skladu
sa važećim Ustavom i zakonima.
Ono što rade organi savezne države predstavlja ignorisanje
JNA i njenih ustavnih obaveza, a u isto vreme se JNA uporno
zalaže za očuvanje na vlasti onih koji je neće i ne žele.
Ove očigledne nelogičnosti mogu se objasniti postojanjem
raskoraka, između državnog i vojnog rukovodstva, u osnovnom
pitanju - šta se želi i kako postići! Razlog nesaglasja, čini
mi se, leži ne toliko u cilju, koliko u načinu ostvarenja toga
cilja. Dok je vojno rukovodstvo bilo za očuvanje SFRJ, ako treba
i putem vojne sile (bar u početku), dotle je državno rukovodstvo
to htelo postići mirnim putem. Ta desinhronizacija na savez-
nom nivou između cilja i metodarešavanjajugoslovenske krize,
vremenom se zaoštravala i evoluirala, od međusobne tolera-
ncije preko ignorisanja, do prividnog prisvajanja i upotrebe
JNA kao srpske - crnogorske agresorske vojske.
Državno, a posebno srpski deo državnog rukovodstva, pred
narodom se pokrivao parolom: ne vojnim putem, da ne bi došlo
do krvoprolića. To je važilo dok nisu njegovi interesi postali
ugroženi, kada postaje aktuelna parola: zaštita srpskog življa
u Hrvatskoj, uz zahteve za angažovanjem JNA. Sve bi se ovo moglo
prihvatiti, kada JNA ne bi bila zajednička vojska svih naroda
i narodnosti SFRJ. Ali, pošto je JNA bila zajednička vojska,
ja, kao general i čovek, sa većinom potčinjenih starešina,
nisam mogao prihvatiti da se JNA upotrebljava kao srpska i
crnogorska vojska. Kao Srbinu bi mi odgovaralo da se JNA upo-
trebi onako kako su želeli Srbi kao deo državnog rukovodstva.
Stanje u zemlji je sve gore i defakto smo u građanskom ratu,
mi još uvek živimo u ubeđenju da možemo sačuvati SFRJ putem
upućivanja zahteva, predloga i molbi svim organima federacije
i republika za rešavanje krize mirnim putem. Uz sve ovo, kako
smo zvanično nadležnim putem informisani, išla su i upo-
zorenja da ukoliko politički organi ne mogu mirnim putem, po-
140
litičkim sredstvima rešiti probleme zemlje, onda ćemo to mo-
rati mi, da to ne bi radio neko sa strane.
Na skupu najodgovornijih starešina JNA1-, novembra 1990.
godine, savezni sekretar za narodnu odbranu u svom, pomalo pro-
tivrečnom izlaganju ipak je jasno rekao da Armija neće ostati
po strani kad se odlučuje o sudbini zemlje, i da onaj ko ugro-
žava opstanak Jugoslavije mora računati sa konkretnim, brzim
i odlučnim odgovorom JNA, te da ćemo se za njen opstanak bo-
riti oružjem i da ćemo sprečiti svaki pokušaj komadanja Jugo-
slavije.
Ovakav strategijski zadatak bio nam je prisutan i poznat
oduvek, jer je sadržan u Ustavu SFRJ, i očekivali smo ga mnogo
ranije. Još u vreme nastanka ustavne krize, drugom polovinom
1989. godine, očekivali smo realizaciju ovog zadatka. Zašto
nije usledio, po mome mišljenju može biti više razloga, kao:
verovanje u organe federacije da stvarno žele i mogu rešiti
krizu političkim sredstvima; opasnost upotrebe JNA zbog
njenog višenacionalnog sastava; izbegavanje građanskog rata; i
opasnosti uplitanja stranog faktora; i poštovanje vrhovne ko-
mande, koja nije donela takvu odluku niti izdala direktivu.
Bilo mi je jasno da stvari u državnom vrhu ne idu dobro i da
do rešenja mirnim putem neće doći i ne može ga ni biti u ovoj
kritičnoj fazi krize. To se moglo postići tokom prve polovine,
pa i do kraja 1990. godine, dok separatističke republike još
uvek nisu raspolagale svojom vojskom. Međutim, vreme za reša-
vanje krize mirnim putem je propušteno, i zatakvo rešenje sve
su manji izgledi.
Inače, sada kada većina republika ne prihvata ni konfede-
ralni oblik državnog uređenja, JNA sama ostaje na jugosloven-
skom opredeljenju i na frontu borbe za njen opstanak. Za
rešavanje krize u Jugoslaviji od strane JNA već su bili sazre-
li uslovi još u vreme proglašenja deklaracije o samostalnosti
12
Izlaganje saveznog sekretara ta narodnu odbranu generala armije Venjka Kadijevića
na skupu najodgovornijih starešina JNA, 12. novembra 1990. godine (prškl br. 2)

141
Slovenije, pa sve do polovine marta 1991. godine, kada su po-
stojale još uvek relativno povoljne mogućnostn da se inte-
rvencija izvede bez ili sa minimalnim žrtvama.
Odnos organa federacije i republika bio je paralisan bez
izgleda da se može rešiti na produktivan način. Borbene mo-
gućnosti jedinica u Sloveniji i Hrvatskoj postajale su sve
manje. Pretila je opasnost da padnu ispod minimuma. U tome
sam ja video potrebu za preduzimanje radikalnih mera od strane
Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu.
Očekivao sam da se ukloni Predsedništvo SFRJ, Savezno
izvršno veće, čelnici vlade u Sloveniji i Hrvatskoj. Vojska
je trebalo na ovaj način preuzeti privremeno vlast u državi, uz
adekvatno obrazloženje za jugoslovensku (i svetsku) javnost. To
je značilo proglašavanje ratnog stanja i zavođenje ratnog re-
žima u zemlji.
Time bi se stavile van zakona sve do tada donete odluke,
ustavi, zakoni republika, koji su suprotni važećem Ustavu
SFRJ.
Na ovaj način bio bi otvoren put za izvršavanje mobiliza-
cije, razvoj i koncentraciju JNA u skladu sa nastalom situa-
cijom.
Jedan od prvih koraka koje bi povukla JNA bio bi razoruža-
vanje paravojnih formacija na celoj teritoriji države, gde su
postojale. Usledio bi referendum koji bi pokazao volju naroda,
a JNA bi obezbedila da se volja naroda realizuje u celosti, ma
kakva ona bila. Posle toga narod bi na izborima birao vlast
kakvu želi.
Jednom dobro smišljenom, organizovanom, brzom i odlučnom
akcijom uklanjanja centrala antijugoslovenske politike, isto-
vremeno u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, presekao bi se negati-
van tok događaja. Po narodnoj poslovici - vo se drži za rogove,
a ne za rep - uklanjanjem samo Predsedništva SFRJ, koje je u
ovom slučaju bilo „rep" ne bi imalo efekta, jer je faktički
sva vlast bila u rukama republika. Stoga je trebalo ukloniti
142
republička rukovodstva, gde su u ovom slučaju bile „glave", kao
centri moći i izvori separtističke i antijugosloveiske poli-
tike. Jedina je JNA zastupala i branila opštejugoslovenske p
zajedničke interese i imala ustavno i moralno pravo da to
uradi. Ima se utisak da u suprostavljenosti armijskih opšte-
jugoslovenskih i republičkih interesa leže razlozi blokade,
kašnjenja i pogrešnog angažovanja JNA. Ovim svakako ne bi
bila sačuvana SFRJ, ali bi se stvorili uslovi za dogovor o bu-
dućnosti Jugoslavije, pa i razdruženju na miran način.
Najveća mera i radnje za rešavanje krize izložene na sed-
nici vrhovne komande od strane Saveznog sekretarijata za na-
rodnu odbranu, polovinom marta 1991. godine, mada zakasnela,
bila je poslednja šansa kada je JNA morala preuzeti odgovor-
nost za sudbinu zemlje. Ipak je to na ceolkupni sastav korpusa
delovalo ohrabrujuće, podiglo samopouzdanje i značilo povra-
tak poverenja naroda u svoju vojsku, jer nas je maksimalna tole-
rancija do sada dovela u ponižavajući položaj.
Međutim, u međuvremenu opšte stanje u zemlji krajnje se po-
goršalo, gde Slovenija i Hrvatska praktično deluju kao samo-
stalne države, u BiH sve veća konfrontacija između tri glavne
nacije, a i u Srbiji situacija se komplikovala, uz sve agresi-
vniji uticaj stranog faktora. To je svakako imalo negativnog
odraza i na JNA, čime je dovedena u težak položaj. To se ispo-
ljavalo kroz: smanjenje broja ljudi nedolaskom regruta iz Slo-
venije i Hrvatske, te muslimana i Šiptara; osipanje
starešina i građanskih lica ovih nacionalnosti; nedostatak
novčanih sredstava za nabavku hrane i održavanje tehnike; za-
morenost ljudstva, destruktivno delovanje nekih političkih
partija i sl. Uz sve to kod nas, u Sloveniji i Hrvatskoj, trpeli
smo žestoke neprijateljsko delovanje vlasti i paravojske protiv
JNA.
Stanje se menjalo u odnosu na raniji period na unutrašnjem
i međunarodnom planu u negativnom smislu. S obzirom da je
JNA u rešavanju krize imala za cilj očuvanje integriteta i su-
143
vereniteta SFRJ, u ovakvom teškom položaju u kojem se nala-
zila, bez prethodnog preduzimanja radikaliih poteza, nije
imala izgleda za očuvanje jedinstva zemlje, niti da pzbegne gra-
đanski rat.
Pošto do intervencije JNA nije dolazilo, među stareši-
nama se pojavilo nestrpljenje, negodovanje pa i ljutnja zbog spo-
rosti vojnog rukovodstva i gubljenja vremena, koje radi u korist
neprijatelja. Međutim, Vrhovna komanda nije prihvatila pred-
loge i dala podršku Štabu vrhovne komande, čime je JNA pre-
puštena sama sebi, što će imati dalekosežne negativne
posledice po opstanak zajedničke države i vojske i njihove me-
đusobne odnose. Naravno, dalji tok događaja jasno je ukazivao,
već od polovine marta, kolebanje vojnog vrha, gubljenje samopo-
uzdanja i odustajanja od radikalnih poteza. Umesto konkretnih
priprema za akciju, usledile su neke mere i postupci, koji su
značili promenu i ublažavanje ranijih stavova i prilagođa-
vanje situaciji. Naime, više se nije radilo o odbrani celine
Jugoslavije, već o odbrani ostatka Jugoslavije, pod firmom za-
štite svog naroda, odnosno obezbeđenja prava srpskog naroda na
samoopredeljenje.
Vojni vrh se kod potčinjenih komandanata i komandi doži-
vljava kao organ sa nedostatkom odlučnosti, sa puno nedosled-
nosti u akcijama koje je preduzimao i sa pokazivanjem neke čudne
pomirljivosti prema onome što su činili razbijači jugoslo-
venske države.
Upravo se traži veća borbena gotovost polupraznih jedi-
nica, a ništa se ne čini da se stvore uslovi za povećanu bor-
benu gotovost.
Bez obzira na veoma taško stanje, verovalo se da će državno
rukovodstvo naći formulu za rešavanje krize, a državni vrh
kroz ono što je govorio, oslanjao se samo na delovanje JNA kao
jedini faktor rešavanja krize. Svi drugi faktori su zanema-
rivani. I pored toga, vojni vrh je vukao poteze koji su onemogu-
ćavali JNA da odigra ulogu koja se od nje očekivala. Planom
144
„Jedinstvo" JNA je nestala sa mnogih ugroženih prostora ili
svedena na malobrojno stanje bez mogućnosti da i sebe sačuva
od ubistava.
Od vojnog vrha prema JNA povučeno je više pogrešnih po-
teza bez ikakvog opravdanja. Prihvatanje stava razbijača Jugo-
slavije da se JNA ne treba da meša u rešavanje jugoslovenske
krize, bilo je protivustavno. To je odgovaralo političarima
koji su bili za rasturanje države. Tim se nije moglo doći do re-
šenja „bez krvi", pogotovu se nije moglo sprečiti rasturanje
države.
Hrvatska vlast je sa svakim svojim potezom rušila Jugosla-
viju, a od državnog i vojnog vrha „doživljavala" je kritiku u
vidu blagih upozorenja bez bilo kojih praktičnih mera da se
njen neprijateljski rad onemogući. Apsurdna je zabrana JNA da
na napade oružjem od strane hrvatske paravojske ne odgovara
oružjem, sve dok neko ne pogine ili ne bude ranjen.
Naređenje da JNA ne izlazi iz kasarni je najgluplje u moru
mnogih loših i pogrešnih naređenja.
Obećanja da dolaze pojačanja iz Prve i Treće armije bila su
lažna i dovodila su u zablude komande JNA na teritoriji
Hrvatske.
Evoluiranje opredeljenja vojnog vrha OS SFRJ, od početne
odlučnosti JNA u odbrani celovite SFRJ ako treba i silom,
do odustajanja od primene sile i pristajanja na političko i mi-
roljubivo rešavanje krize, odnosno mirenje sa raspadom zemlje,
rezultat je - ili početne slabe procene vojno-političke situa-
cije, nepoznavanje i neuvažavanje stvarnog stanja u zemlji - ili
nedostatak umešnosti, hrabrosti i odlučnosti vojnog vrha -
ili skupa i jednog i drugog, što se svakako svodi na izdajstvo
države, naroda i svoje vojske.
Ovi problemi svakako potiču od Predsedništva, koje
ustvari predstavlja produženu ruku republičkih vlada i nji-
hove politike. Predsedništvo, odnosno kolektivni vrh i ko-
mandant samo po nacionalnoj i republičkoj pripadnosti bilo
145
je jugoslovensko, u kojem su svi isti i među jednakima. Ono je
stvarno predstavljalo prosti skup delegata republičkih i po-
krajinskih rukovodstava, koji su radili samo po njihovoj di-
rektivi i za interese svoje republike, odnosno pokrajine. Tako
interesno heterogeno kolektivno Predsedništvo, odnosno
vrhovna komanda, nije bilo opštejugoslovensko opredeljenje i
nije delovalo u interesu federacije, već propagiranjem nacio-
nalizma na njenu štetu i protiv nje. Doživljavali smo ga kao
telo u kojem preovlađuje nacionalna pocepanost i netrpelji-
vost, neprincipijelnost, nedoslednost i uskonacionalna opte-
rećenost, neustavno i protivpravno ponašanje. Umesto
jedinstva i kolektivnog duha, dominiraju pristrasnost, dvo-
ličnost, briga za lični ugled i interes pojedinaca. Deklara-
tivno izjašnjavanje saveznih organa federacije da su za očuvanje
jedinstvene države demantovali su neki praktični potezi u re-
šavanju krize na prostoru bivše Jugoslavije, koji su pobuđi-
vali opravdanu sumnju i nepoverenje prema njima.
Nacionalšovinističko ponašanje Predsedništva pokazalo
se od nepreduzimanja nikakvih odlučnih mera protiv separati-
stičkih akcija Slovenije i Hrvatske, do upotrebe vojne sile u
odbrani interesa republike Srbije. Kako inače tumačiti izo-
stanak bilo kakve intervencije protiv Slovenije i Hrvatske,
da se ne bi izazvao građanski rat, a čak upotrebi JNA protiv
demostracija opozicije u Beogradu (meseca marta 1991. godine)
i zaštiti srpskog naroda u Hrvatskoj? Ili, slučaj zabrane
angažovalja JNA u Sloveniji i Hrvatskoj, bez većinske odluke
Predsedništva SFRJ, da bi se očuvala njena monolitnost, do
upotrebe JPA u odbrani nrava srpskog naroda na samooprede-
lenje u Hrvatskoj, kao i od prećutnog odobravanja odvajanja Slo-
venije i Hrvatske, do presecanja Hrvagske i uspostavljanje nove
granice srpskih zemalja na zapadu.
Ovakve krajnje oscilacije u vođenju jugosloveiske unu-
fašnje politike od strane državnog vrha izazivale su dezo-
rijengaciju, destruktivno ponašanje i neodlučno delovanje i
146
drugih institucija države. Posebno se to odposi na JNA. gde se
Predsedništvo kao kolektivni vrhovni komandant, prema JNA
ponašalo ignorantski i sa omalovažavanjem. Takav odnos prema
JNA osećali smo kroz selektivan tretman mesta i uloge vojske
u rešavanju krize. U skladu sa odnosom republika prema svojoj
državi, formirao se i odnos prema JNA. Za neke JNA je pre-
dstavljala faktor sprečavanja raspada Jugoslavije, odnosno
snage za odbranu integriteta države, dok je za druge JNA bila
faktor ostvarenja republičkih ciljeva, odnosno sredstvo za ce-
panje Jugoslavije.
U svakom slučaju, prema JNA, kao jedinoj savezioj institu-
ciji opštejugoslovenskog karaktera, Vrhovna komanda se pona-
šala kao prema „stranom telu", držeći je stalno u pasivnoj
ulozi i defanzivi, u poziciji „dežurnog krivca". To smo najne-
posrednije osećali kroz izostanak objave vanrednog, odnosno
ratnog stanja i izostanka mobilizacije i popune jedinica JNA,
kao posledice marginalizovanja JNA.
Dakle, takvo razjedinjeno, nestručno, neodlučno i koleb-
ljivo, položaju i situaciji nedoraslo Predsedništvo, nije
bilo sposobno da nosi teret odgovornosti za sudbinu zemlje,
niti pak spremno da pravovremeno podnese kolektivnu ostavku
i dostojanstveno se povuče sa kormila države, čime prve-
nstveno ono snosi posledice za raspad federacije i sve ono što
je iz toga proizašlo. Danas vidimo da je federacija bila pre-
tesna za ispoljavanje nacionalnih ličnih ambicija lidera re-
publika i političkih stranaka, koji su kroz raspad federacije
želeli da izađu iz anonimnosti, stupe na međunarodnu poli-
tičku scenu, zavrede status velikih državnika i zauzmu mesto
u plejadi nacionalnih heroja, pa makar to bilo po ceni ogro-
mnog stradanja svog naroda. No, prepustimo sud vremenu, kao
najobjektivnijem kritičaru istorije, neka ono odredi svakom
mesto koje mu pripada.
Posle prijema dužnosti komandanta Varaždinskog korpusa
imao sam priliku da se upoznam sa Janezom Drnovšekom, pre-
147
dsednikom Predsednnštva SFRJ. Bnlojeto 1()8S). godine. Ko-
manda 32. korpusa rukovodila je zajedničkom taktpčkom vežbom
„Česma 89.". Vežba je izvođena na teritorijn operativne zone
Bjelovar.

Načelnik Generalštaba JNA general-pukovnik

Stevan Mirković u vreme izvođenja ZTV„ČESMA-89 ", 1989.

Praktičnom izvođenju ove vežbe prisustvovao je kao po-

smatrač tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ, Janez
Drnovšek13 u svojstvu jednog od vrhovnih komandanata, u
pratnji generala armije Veljka Kadijevića,14 saveznog sekretara
za narodnu odbranu, komandanta Pete vojne oblasti, general-pu-
kovnika Konarda Kolšeka15 i najviših predstavnika Hrvatske.
Po sletanju helikoptera na jednoj livadi, u rejonu komandnog
mesta u s. Utiskani, sa postrojenim užim delom komande ko-
rpusa, dočekao sam ga i predao mu raport. Po ispoljenoj zbunje-
nosti i nesigurnosti u svojim postupcima u tim prilikama,
bilo je više neprijatno nama nego njemu. Posle upoznavanja sa
situacijom, osnovnom zamisli i načinom izvođenja vežbe, kre-
"Po otcepljenju Slovenije postao prededpnk Vlade Slonsimje.
" Saiszni sekretar ta narodnu odbranu, član Savečnog ičvršiog veća,
aln pe n Pred-
selništva SFRJ. Pepčionisai početkom 1992. [odins.
"Slovemac. Smenjen ea dužnostn komandanta Pete vojms oblastn ta
vreme događaja u
Sloveniji, juna 1991. godine, a čatim penzionisan.
148
muli smo u obilazak jedinica na položajima. Našavši se u po-
ziciji po položaju i funkiji najstarijeg na „terenu" njemu
nepoznatom, predsednik Drmovšek ponašao se i delovao krajnje
nesigurno i izgubljeno, ne nalazeći pravu temu i reči za ko-
nverzaciju. Stoga svaku informaciju i objašnjenje, ne samo
vojnog karaktera, primao je sa vidnim odobravanjem. Međutim,
tokom obilaska položaja, datih objašnjenja i razgovora sa vojni-
cima i starešinama, pokazivao je interesovanje i počeo se
snalaziti u svojoj ulozi. Na kraju je izrazio lično zadovoljstvo
susretom, viđenim stanjem i veoma pozitivno ocenio vežbu.
Iako je to bio moj prvi susret sa njim, stekao sam utisak o
njemu kao inteligentnom, dobroćudnom, mirnom i prijatnom čo-
veku, ali nedovoljio upornom, pomalo lukavom i povodljivom.
Možda je ovakav utisak posledica mog shvatanja i očekivanja,
da u licu vrhovnog komandanta vidim apsolutno profesiona-
lno superiornu ličnost! No, načelno gledano, u meni je izaz-
vana sumnja u efikasnost postojećeg sistema vojne
subordinacije i neverica u funkcionalnost Predsedništva,
kao kolektivne vrhovne komande. Zbog toga sam u svojim opštim
zapažanjima o toku posete, saveznom sekretaru za narodnu
odbranu, pored ostalog, napisao da bi predsednika Predse-
dništva svakako trebalo unekoliko vojno-stručno pripremiti
bar za ovakve prilike.
149
Razmena mišljenja sa Načelnikom štaba Komande 5. VO
general-potpukovnikom Andrijom Rašetom
na ZTV „ČESMA-89", 1989
 Glava druga

RAD U GENERALŠTABU JUGOSLOVENSKE

NARODNE ARMIJE

1. Prijem dužnosti, stanje i odnosi

U drugačijim uslovima od onih koji su bili, dolazak na

službu u Generalštab bi me radovao. Doživljavao bih to kao
izazov od najvećeg značaja za profesionalnu službu. Ali stanje
u korpusu, koji sam predao drugom komandantu, ispunjavalo me
velikom neizvesnošću. Kolektiv koji sam napustio ostao je u
stanju pune borbene gotovosti, u sredini neprijateljski raspo-
loženoj prema Jugoslaviji i JNA i sa atmosferom prepunom na-
cionalnim nabojem. Zvanično, u zoni korpusa vladao je
mirnodopski ambijent, a u praksi miris baruta osećao se na sva-
kom koraku.
Iz Varaždinskog korpusa krenuo sam put Beograda, ubeđen
da me vojni vrh povlači sa „prve linije" u duboku „pozadinu".
Osećao sam se deprimirano. Ja sam pre svega bio trupni stare-
šina i pomisao da ću komandno mesto zameniti kancelarijom
nije mi prijatno padala. Više od kancelarije pogađalo me uda-
ljavanje od događaja koji su se odigravali u zonama jedinica JNA.
U navedenom raspoloženju javio sam se načelniku General-
štaba, generalu Blagoju Adžiću. Lično sam ga upoznao sa nizom
detalja sa teritorije Varaždinskog korpusa. Od njega nije bilo
komentara na većinu onog što sam mu rekao. Upoznao me sa za-
dacima koje izvršava Generalštab i poželeo mi uspeh na du-
žnosti glavnog inspektora Oružanih snaga Jugoslavije.
Četvrtog dana posle razgovora sa generalom Adžićem, primio
sam dužnost i počeo da rukovodim sa Glavnom inspekcijom Oru-
žanih snaga. Bila je to složena organizacijsko-formacijska
struktura, koja je u svom sastavu imala Inspekciju borbene go-
tovosti, Inspekciju zaštite na radu i Organ za plansko-ope-
151
rativne i opšte poslove. U navedenoj organizaciji ja sam bio
glavni inspektor i ujedno načelnik Glavne inspekcije. Imao
sam svoje pomoćnike. Glavna inspekcija oružanih snaga imala
je intervidovski i interrodovski karakter. Imala je visok ste-
pen samostalnosti u radu Najbrojnija je bila Inspekcija
borbene gotovosti. U svom sastavu imala je starešine iz svih
vidova, rodova i službi koji su raspolagali višegodišnjim
iskustvom iz obavljanja dužnosti u sistemu komandovanja, a u
Inspekciji te dužnosti kontrolišu i ocenjuju
U realizaciji zadataka kontrole i ocenjivanja, težište je
bilo na praktičnom proveravanju stanja u jedinicama i koma-
ndama.
Inspekcija zaštite na radu bila je organ sa malim brojem
starešina, visoke opšte i stručno - specijalističke nao-
brazbe iz oblasti medicine, veterine i tehničkih nauka.
Glavna inspekcija imala je dvojaku ulogu. S jedne strane, bla-
govremeno je dostavljala podatke vojnom vrhu o borbenoj spre-
mnosti jedinica i komandi, a s druge, pružala je pomoć
kontrolisanim komandama, kako u realnom ocenjivanju stvarnog
stanja borbene spreme, tako i u preduzimanju mera da se nađeno
stanje popravi.
Dolaskom na dužnost glavnog inspektora, zatekao sam In-
spekciju u nekom stanju koje nisam odmah nazvao pravim ime-
nom. Rad se odvijao po godišnjem planu zadataka tako kao da u
Oružanim snagama i zemlji sve teče normalno i bez teškoća.
Verovatno da je tome doprinosio smanjen intenzitet delovanja
slovenačkih i hrvatskih separatista i njihovih paravojski,
krajem maja i početkom juna 1991. godine. U navedeno vreme na
sceni je bio pojačan uticaj Evropske zajednice (EZ), Organiza-
cije o evropskoj bezbednosti i saradnji (OEBS), a i SAD na si-
tuaciji u SFRJ, a pogotovo na aktivnosti za mirno rešavanje
jugoslovenske krize. Pritisci i provokacije na jedinice i ko-
mande JNA bili su smanjeni. Nažalost, ono što se očekivalo
nije se desilo. Vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj pojačale su
152
antiarmijsku propagandu i nastavile su ubrzano sa formi-
ranjem republičkih vojski. Napadi na izdvojene vojne objekte,
blokade kasarni i ometanja bilo kakvog pokreta jedinica, vo-
dili su u sukobe, kao prvu stepenicu građanskog rata u zemlji.
Takozvani međunarodni faktori pokazivali su apsolutnu pa-
sivnost sve dok se kontrola situacije nije izgubila, a onda su
uz neskriveno navijanje postali deo fronta koji je funkcioni-
sao protiv JNA i savezne države.
Stanje borbene gotovosti JNA po svim elementima u ovo
vreme ocenjivano je kao dobro. Bila je to rizična i nepouzdana
ocena, ako bi se uzela u obzir neefikasnost politike državnog
i vojnog vrha i njihov loš odnos prema JNA (bez moralne, ma-
terijalne i finansijske podrške), i postojanje snažne anti-
armijske propagande.
Verovanju u dobru ocenu borbene gotovosti po svim eleme-
ntima protivreči vidan pad morala među pripadnicima JNA,
povećano nacionalno i republičko opredeljivanje starešina,
kolebljivost među mladim starešinama u pogledu daljeg op-
stanka u aktivnoj službi; povećano bekstvo vojnika iz jedinica
(posebno na teritoriji Hrvatske i Slovenije), sve što je nave-
deno uzimano je u obzir pri davanju ocene „dobar" za borbenu
gotovost JNA, ali se verovalo da to bitno ne umanjuje borbenu
spremnost JNA. Da je borbena gotovost pozitivno ocenjivana,
ukazuje i činjenica da se svesno smanjivao broj jedinica (pla-
novi „Jedinstvo"). Smanjenje brojnogstanjajedinica, otpušta-
njem kući vojnika koji su odslužili vojni rok i jednog broja
rezervista, kao da se nisu uzimali u obzir kada se ocenjivala
borbena gotovost. Ako se ovome doda i činjenica da su stare-
šine iz jedinica upućivane na godišnje odmore, onda se stanje
borbene gotovosti može ocenjivati i kao duboko narušeno.
Moj pogled na stanje u zemlji i JNA, iz prizme nove dužno-
sti u Generalštabu, nešto je bio celovitiji i određeniji nego
dok sam obavljao dužnost komanandanta Varaždinskog korpusa.
Kao na dlanu uočavao sam neprekidnost u delovanju separati-
153
sta u Sloveniji i Hrvatskoj u pripremi svojih vojnika i gra-
đana za konačan obračun. U isto vreme, vojni vrh pliva u vodama
politike, a zanemaruje svoje obaveze prema JNA i obaveze JNA
prema Ustavu. Izostaju pomeranje i pregrupisavanja jedinica
JNA sa prostora ostalih vojišta prema severozapadnom delu
zemlje, gde se osnovano očekivao sukob sa jedinicama JNA koje
su locirane u Hrvatskoj i Sloveniji. Realno je bilo da je Štab
vrhovne komande napustio zgrade u Nemanjinoj i da je boravio na
zemljištu na nekom od uređenih komandnih mesta. Da je to uči-
njeno, bio bi to razlog da se nosioci antidržavne i antijugo-
slovenske politike zamisle.
Pored veoma kritičnog stanja u zemlji i JNA, Generalštab
kao da demonstrira rad u redovnom i mirnodopskom stanju u
zemlji. Naišao sam na stanje kada svi organi najvišeg organa
komandovanja rade planski i redovno u normalnim mirnodo-
pskim uslovima. Svaki resor (uprava, organ) radio je tako kao
da se na terenu ništa neredovno ne događa. Sve što se radilo,
imalo je mirnodopski tok.
O napadima na JNA, o antijugoslovenskom i antiarmijskom
delovanju nacionalista i separatističkih snaga, o tome što i
kako rade savezni i republički organi, starešine su u Gene-
ralštabu informisane. Informacije su bile konačne i morale
su se prihvatati i kad su bile pogrešne, netačne i površne.
Informacije po navedenim problemima nisu stvarane i obli-
kovane u Generalštabu od stručnih i nadležnih organa. Sve je
u svoje ruke uzimala Uprava za politički rad, Uprava bezbe-
dnosti i načelnici kabineta čelnih generala. Informacije su
bile prepune procena situacija u svetu, a podaci o situaciji u
zemlji svode se na ponavljanje opšejugoslovenskih opredeljenja
i odlučnosti JNA da sačuva SFRJ.
Lako se moglo uočiti da starešine u Generalštabu nedo-
voljno poznaju pravo stanje u zemlji. Nema viđenja stvarnog
odnosa između i unutar saveznih institucija i njihovog odnosa
prema odbrani zemlje i JNA.
154
Ako se ne raspolaže potpunim ocenama i informacijama ne
može biti dobrog funkcionisanja Generalštaba kao celine.
Mene je prilično iznanadilo to što je u Generalštabu vla-
dao visok stepen poverenja u državno rukovodstvo, posebno u
njegovu opštejuglovensku opredeljenost, kao i čvrsto verovanje
da će se prevazići negativni tokovi i da će SFRJ opstati.
Posebno se štetnim pokazalo što je Generalštab bez veli-
kih teškoća svoja uverenja prenosio ne samo na sve komande i
starešine, nego i na narod.
Odnos na relaciji Inspekcija OS i načelnik Generalštaba
(NGŠ), odnosno mene i mog neposredno pretpostavljenog sta-
rešine, bili su službeni, radni i u svemu korektni. Sva pi-
tanja vezana za inspekcijsku delatnost bila su glavni predmet
i sadržaj naših službenih kontakata. Kao član kolegijuma
NGŠ, kroz zvanične radne sastanke i informisanja, bio sam u
prilici da se upoznajem sa radom, stanjem i zadacima sektora i
uprava GŠ i JNA u celini. Međutim, sem problematike iz moje
nadležnosti, nisam bio u situaciji da neposredno učestvujem
u procesu rada Generalštaba na zauzimanju stavova po tekućim
događajima, donošenju odluka i definisanju zadataka. Zapravo,
po svojoj funkcionalnoj dužnosti, nisam bio neposredno
angažovan u operativan rad namenskih resora Generalštaba,
što mi je omogućavalo više posmatračku poziciju no aktivnu
ulogu.
Međutim, bilo je nešto u stilu rada Generalštaba, što je
odudaralo od uobičajenog metoda rada svake komande u procesu
donošenja odluke, što je u najmanju ruku bilo čudno! Naime,
nije bilo, ili ja nisam primetio, učešća pomoćnika načelnika
Generalštaba i načelnika uprava Generalštaba u procesu rada,
na donošenju odluka o strategijskoj upotrebi i dejstvu ŠA, u
rešavanju jugoslovenske krize. Verovatno su predlozi Genera-
lštaba i Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu za odluči-
vanje vrhovnog komandanta definisani u najužem vojnom vrhu,
bez traženja mišljenja i predloga šireg kruga rukovodećih sta-
155
rešina u Generalštabu, i upoznavanje istih sa veđ formulisa-
nim predlozima i donetim odlukama. Stoga se kod starešina
Generalštaba stekao utisak da Generalštab, kao najviši
stručni organ,nema bitnog uticaja na strategijsko odlučivanje,
te da je više administrativno-tehnički servis SSNO, koji de-
luje politički i donosi odluke više političkog no vojničkog
karaktera.
Dolaskom na službu u Generalštab Oružanih snaga, našao
sam se u položaju da neposredno doživljavam težinu veoma slo-
ženog stanja u zemlji i odraz toga stanja na JNA i odbranu. Ose-
tio sam svu težinu ogromne odgovornosti vojnog vrha za
bezbednost i odbranu zemlje i naroda. Pratio sam unutrašnje
sukobe savesti i profesionalne dužnosti u uslovima zahteva
stvarne situacije i radnih mogućnosti. Uočavao sam rast ra-
skoraka između stavova političkog i vojnog rukovodstva. Sva-
kim danom rastao je raskorak između jugoslovenske ideje i ideja
sa nacionalnim predznakom. Svedok sam sve češće redukcije
ciljeva i zadataka i opadanje odlučnosti da se uredi ono što
situacija i Ustav zahtevaju.
To je sve dovodilo do pada samopouzdanja i opadanja borbene
gotovosti JNA.

2. Mobilizacija ratnih jedinica očima Inspekcije

Oružanih snaga

Do početka građanskog rata rad Inspekcije Oružanih snaga

(IOS) svodio se na ekipne obilaske i proveru jednog broja
aktuelnih pitanja iz elemenata borbene gotovosti, uz pružanje
pomoći jedinicama u rešavanju krupnijih problema od bitnog
uticaja na borbenu spremnost.
Jedan od najvećih problema JNA u tim okolnostima bio je
smanjeno brojno stanje ljudstva u jedinicama JNA, zbog neupu-
ćivanja regruta slovenačke, hrvatske i albanske nacionalnosti,
otpusta vojnika koji su odslužili vojni rok i sve većeg osi-
156
panja boračkog i starešinskog sastava. Stoga je Štab vrhovne
komande, radi povećanja brojnog stanja ljudstva i jedinica, odr-
žavanja određenoh nivoa borbene gotovosti i borbene sposo-
bnosti JNA, popunu jedinica obezbeđivao putem mobilizacije
rezervnog sastava.
U uslovima opšte konfuzije u društvu mobilizacija je po-
stajala briga samo Jugoslovenske narodne armije. U haotičnom
stanju vojni obveznici su se sve manje odazivali na pozive u
ratne jedinice. Neodazivanje rezervnih vojnih starešina po-
stajalo je sve karakterističnije, što je ugrožavalo obrazovanje
vodova i četa-baterija u ratnim jedinicama.
U zemlji je vladalo „redovno stanje" pa se ni formalno nije
mogla proglasiti mobilizacija. Dovođenje ljudstva u jedinice
iz rezervnog sastava vršeno je pozivanjem na vojne vežbe. To se
moralo ponavljati više puta da bi se pozvano ljudstvo moglo
zadržati u jedinicama. Vojni obveznici kada su otpuštani sa
vojne vežbe znali su da su boravili u jedinici, a da nisu anga-
žovani na zadacima radi kojih je njihovo prisustvo u jedini-
cama bilo neophodno. Propusti u prihvatu vojnih obveznika i
radu sa njima u toku „vojne vežbe" doprinosili su rastu neza-
dovoljstva.
Vojni vrh je manipulisao sa JNA ne obazirući se na posle-
dice toga za slučaj mobilizacije. Igra „toplo-hladno" ogle-
dala se u čestom podizanju i povećanju stepena borbene
gotovosti i ponavnom vraćanju na niži stepen i u tzv. redovno
stanje. Sve je to praćeno slabim procenama i zdravorazumskim
i naivnim zaključivanjima, „usađivanje" vere da će državno ru-
kovodstvo krizu rešiti mirnim putem uspavljivalo je vojni
vrh. Jugoslovenska narodna armija držana je u pasivnoj pozi-
ciji. Ona se iscrpljivala radnjama i aktivnostima na podizanju
borbene gotovosti bez ijedne reakcije na napade koje je i sama
trpila.
Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji, na prostorima
Slovenije i Hrvatske, u praksi je nastalo ratno stanje, ali na-
157
dležni državni organ nije ga želeo proglasiti. Rasla je po-
treba za popunom jedinica JNA na ugroženim prostorima, što
nije moglo obezbediti bez proglašavanja opšte mobilizacije.
Bez toga borbena gotovost je postala ozbiljno narušena.
Prazne jedinice koje je trebalo mobilisati nisu to mogle
same činiti. Nedostajao je niži starešinski kadar obučen i
pripremljen za izvršenje mobilizacije. To je bitno uticalo na
metod rada Inspekcije Oružanih snaga. Umesto da kontroliše
i ocenjuje rad starešina i komandi u toku mobilizacije ratnih
jedinica, Inspekcija je morala da mobiliše jedinice i da radi
ono što je posao starešina i komandi koje po nadležnosti iz-
vršavaju mobilizaciju.
U toku sedmodnevnog angažovanja, obično smo jedan dan mo-
rali utrošiti za sagledavanje konkretne situacije i upozna-
vanje sa osnovnim elementima mobilizacijskog plana, dan-dva
na izvršenju mobilizacije, jedan dan na organizaciji života i
rada na logorskoj prostoriji i tri-četiri dana na obuci ko-
mande i jedinica po težišnim pitanjima borbene upotrebe i
dejstva. Međutim, u ovom periodu češće je bilo pojedinačnog i
angažovanja manjih grupa starešina iz IOS radi sticanja
uvida i pružanja pomoći jedinicama samo po određenim pita-
njima borbene gotovosti, da bi polovinom avgusta i ta aktiv-
nost prestala.
Formiranje ratne jedinice, odnosno prihvat ljudstva, ra-
spored po nižim jedinicama i vojnoevidencionim specijal-
nostima opremanje i naoružavanje, spajanje ljudi i tehnike i
njeno dovođenje u stanje funkcionalne upotrebe, predstavlja
suštinu mobilizacije i osnovnu pretpostavku borbenog ospo-
sobljavanja ratne jedinice. U obuci komande težište smo imali
na uvežbavanju procesa rada na donošenju odluke i prenošenju
na potčinjene, izradi osnovne borbene dokumentacije, organi-
zaciji mera obezbeđenja borbenih dejstava, komandovanja i veze,
pozadinskog obezbeđenja i zbrinjavanja. Težište u pripremi
jedinica bilo je na obnavljanju osnovnih znanja i veština u po-
158
znavanju, rukovanju i upotrebi naoružanja i opreme, uvežbavanju
osnovnih borbenih i najnižih taktičkih jedinica u radnjama i
postupcima na zemljištu u osnovnim vidovima borbenih
dejstava.
Početkom 1991. godine osećao se odgovoran odnos rezervnih
vojnih starešina, dobro raspoloženje i spremnost da se brani
ustavno uređenje u zemlji. Nažalost, ovo vreme, kada se vojska
mogla valjano angažovati, proćerdano je. Kao da se čekalo da
zavlada haos pa da se uradi ono što će biti nemoguće.
Držanje JNA u poziciji „toplo-hladno", odnosno podizanje
borbene gotovosti na viši stepen i u stanju nekakvog iščeki-
vanja njenog angažovanja, te vraćanje na nivo redovnog stanja,
vremenom je mobilizaciju obezvredilo. To je imalo za posle-
dicu sve slabiji odziv rezervnog sastava, opadanje poverenja u
starešinski sastav ratne jedinice, pa i vojske u celini.
Tokom leta 1991. godine Inspekcija oružanih snaga (IOS) je
bila angažovana u pružanju pomoći mobilisanim jedinicama u
formiranju i obuci jedinica, preuzimajući uloge i obaveze re-
zervnih starešina koji se nisu odazvali. Za razliku od kon-
trole i ocenjivanja borbene gotovosti, koju IOS sprovodi po
svome planu, u ovakvom angažovanju Inspekcija se stavljala na
raspolaganje dotičnoj komandi i radila je isključivo po njenom
planu i zadacima. Pa, i pored toga, kod dela starešina osećala
se podozrivost i neverica u stvarnim namerama ovakvog anga-
žovanja IOS. No, takav osećaj brzo je iščezavao i svaka pomoć
na izvršavanju konkretnih zadataka je prihvatana.
Mađutim, bilo je slučaja ignorantskog i nekorektnog pona-
šanja komandanta jednog korpusa u zapadnoj Bosni, ne samo
prema IOS kao instituciji, nego i prema njenim starešinama.
Razlog za, najblaže rečeno, nevojničko i nekolegijalno pona-
šanje, „videli" smo u zamorenosti komandanta korpusa. Zahva-
ljujući našem odgovornom odnosu prema zadatku i cilju
angažovanja, slučaj je ostao bez posledica po njega, a zadatak je
ipak valjano izvršen.
159
Ovakav način angažovanja IOS bio je nesumnjivo koristan,
ali time problem nedostatka formacijskih starešina osno-
vnih jedinica nije rešen. Nepotpuno poznavanje mobiliza-
cijskih dokumenata, ljudstva, teritorije, infrastrukture i
drugih detalja, specifičnih u svakoj jedinici, usporavalo je
rad inspektora u formiranju jedinica. Krupni nedostatak
ovakve vrste pomoći je taj što formiranje jedinica ne vrše
formacijski postavljene starešine, koji će izvoditi obuku i
komandovati svojim jedinicama u borbi.
Iz ovih razloga, te namene i nivoi Inspekcije, ovakav vid
angažovanja treba primenjivati samo uzuzetno i prvenstveno za
praktično osposobljavanje i štabskom radu novoformiranih
komandi i jedinica.

3. Dogradnja inspekcijske delatnosti

Zbog sve oštrije društveno-političke i ekonomske krize i

zaoštrenosti međunacionalnih i međurepubličkih odnosa, po-
četkom 1991. godine država se našla na ivici građanskog rata.
Opstanak savezne države i njenih oružanih snaga bio je dra-
stično ugrožen.
Negativan tok razvoja situacije i mogući sled događaja i nji-
hovih posledica uočavao je vojni vrh, na štaje pravovremeno
ukazivao lično Savezni sekretar za narodnu odbranu, general
Veljko Kadijević. On je, govoreći o političko-bezbednosnoj si-
tuaciji u zemlji na skupu generala i admirala 12. novembra
1990. godine, ocenio da je „stanje dramatično, a bezbednost Jugo-
slavije ugrožena. Napadi na unutrašnje biće oružanih snaga
sve su bezobzirniji". Petnaest dana kasnije u intervjuu vojno-
političkom komentatoru Lazanskom, konstatovao da se „stanje u
zemlji drastično pogoršava" i da „čak i izbijanje građanskog
rata postaje realna mogućnost".
Događaji u republikama Sloveniji i Hrvatskoj tokom 1990. i
1991. godine, praktično su potvrdili valjanost procena poli-
160
tičko-bezbednosne situacije u zemlji i opravdanost upozorenja
od strane vojnog vrha. Separatizam i secesija i razbijanje SFRJ
i zajedničkih oružanih snaga bilo je u toku.
Kršenje saveznog Ustava i zakona, otvoreni oružani među-
nacionalni sukobi, formiranje i naoružavanje republičkih
vojski i oružani napad na ŠA, faktički je predstavljalo uvod
u građanski rat.
Međutim, kao da sve to nije bitno uticalo na ponašanje,
organizaciju i metod rada GŠ JNA, u kojem su se aktivnosti
odvijale i tekle u uslovima redovne i normalne situacije. Bio
sam zatečen takvom mirnodopskom atmosferom. Sticao se uti-
sak da vojni vrh nije ozbiljno shvatao težinu situacije u zemlji
i vojsci i da nije očekivao burne, pogotovu ne ratne događaje!
Tome je svakako bitno doprinela uverenost vojnog vrha, da će se
društveni i politički problemi uspešno razrešiti onako
kako je tvrdilo državno političko i vojno rukovodstvo zemlje.
Bez obzira što su aktuelna događanja u zemlji nalagala de-
limičnu promenu planova rada, pomeranje težišta aktivnosti
i načina rada i prilagođavanju novonastaloj situaciji, kao i
svi organi GŠ JNA, tako je i IOS radila na realizaciji zada-
taka po odobrenim planovima rada za 1991. godinu. Rad na do-
gradnji inspekcijske delatnosti u OS bio je jedan od težišnih
redovnih zadataka. U buduća rešenja nastojao sam da ugradim
zapažanja, mišljenja i predloge trupnih starešina i svoja
lično.
Do sada stečena iskustva, nastale organizacijsko-forma-
cijske promene u nekim delovima OS i potrebe unapređivanja
inspekcijske delatnosti zahtevale su reorganizaciju i stva-
ranje racionalnije organizacije radi povećanja kvaliteta i
efekata inspekcijske delatnosti. To se odnosilo najpre na or-
ganizaciju, pravila i propise i metodologiju rada Inspekcije
oružanih snaga kao institucije.
Organizacija i sistem inspekcijske delatnosti u OS bio je
prilično razuđen. Pored opšte Inspekcije OS za borbenu go-
161
tovost i Inspekcije zaštite na radu na nivou OS, postojale su
i druge potrebne namenske inspekcije (materijalno-fina-
nsijska, građevinska, PPZ, za civilni sektor, za popunu, na-
mensku proizvodnju), po raznim službama vidova OS. Uz
prihvatanje potrebe postojanja nekih usko specijalizovanih in-
spekcija, lično sam bio za centralizaciju inspekcijske dela-
tnosti na nivou OS i grupisanje, odnosno ukidanje, spajanje ili
formiranje novih po logičnosti sadržaja i predmetu rada in-
spekcije.
Potčinjenost IOS načelniku GŠ bilo je loše rešenje jer,
načelno nije logično, pravilno ni moguće objektivno ocenji-
vanje neposredno potčinjenih sastava za čije stanje je nepo-
sredno odgovoran načelnik GŠ. Iz toga razloga IOS nikada
nije ocenjivala stanje u upravama i sektorima GŠ, gde su se od-
vijale ključne aktivnosti od uticaja na borbenu gotovost u JNA.
Zbog toga IOS mora biti organ Vrhovnog komandanta i njemu
potčinjena, odnosno Vrhovnom savetu odbrane, a ne načelniku
GŠ niti saveznom ministru za narodnu odbranu, ,sa kompeten-
cijama inspekcije svih vojnih i civilnih struktura za odbranu
zemlje.
Iz istih razloga smatrali smo nepotrebnom inspekcijom kao
posebnim organom štaba vojne oblasti, koju su sačinjavala dva-
tri oficira. Bilo je smešno kada iste starešine iz komande
danas idu u kontrolu jedinicama po zadacima za koje su odgo-
vorni, da bi sutra to isto radili samo u drugoj ulozi! Takva
improvizacija samo je kompromitovala instituciju inspekcije.
Složenost i obimnost instrumentarija za kontrolu i oce-
njivanje borbene gotovosti, zbog nepotpuno razvijenog automa-
tskog informacionog sistema (AIS), gubilo se na efikasnijoj
eksploataciji podataka. Nastojali smo učiniti korak napred ka
operativnijem praćenju stanja i rada organa GŠ na podizanju
nivoa borbene gotovosti JNA na veći nivo.
Inoviranjem Pravilnika o kontroli i ocenjivanju borbene
gotovosti kao, jedinstvenom osnovnom dokumentu.za obavljanje
162
inspekcijske delatnosti, trebalo je pregrupisati i prevredno-
vati elemente borbene gotovosti prema stvarnom doprinosu i
udelu u stanje i dostigauti nivo borbene gotovosti. Suština je
bila obezbediti objektivno vrednovanje uticajnih elemenata na
izgradnju borbene gotovosti i obezbediti dobijanje realnih
ocena stanja borbene gotovosti.
Najveća greška u postojećem Pravilniku, koju je trebalo
brisati ili pravilnije definisati, odnosila se na uticaj
odziva rezervnog sastava na ocenu borbene gotovosti. Naime,
komanda ratne jedinice, kojoj se ne odazove iznad 80% vojnih
obveznika u toku mobilizacijske provere automatski je ocenji-
vana negativno, što je potpuno pogrešno bilo postavljeno. Po-
sledice je snosio samo komandant. Sekretarijati za NO,
vojno-teritorijalni organi, civilne strukture i drugi, od
kojih zavisi odziv vojnih obveznika, nisu ocenjivani niti sno-
sili odgovornost! Kakav apsurd da u razvijenom sistemu ONO
i Društvene samozaštite (DSZ), posledice slabog funkcio-
nisanja sistema snosi samo jedinica! Upravo se ovakva poli-
tika „brigo moja, pređi na drugoga" pokazala tokom 1991. godine.
Prema tome, trebalo je menjati određene propise na svim ni-
voima i učiniti sve odgovorne za svoj deo obaveza u sistemu
ONO.
Treća grupa pitanja u sklopu reorganizacije inspekcijske
delatnosti, odnosi se na metodologiju rada IOS, metodologiju
vršenja kontrole i ocenjivanja borbene gotovosti učiniti ma-
ksimalno svrsishodnom, efikasnom i racionalnom, sagledava-
njem težišnih, kompleksnih i krajnjih efekata borbene
gotovosti. Radi toga jačina i sastav IOS mora biti u mogućno-
sti da jednovremeno pokrije dotičnu komandu i tri do četiri
njena potčinjena sastava.
Takođe smo smatrali korisnim da se rad IOS na kontroli i
ocenjivanju borbene gotovosti organizuje po sektorima rada ko-
mande, da bi se elementi borbene gotovosti kompleksno i u ce-
lini sagledali. Težište u kontroli i ocenjivanju imati na
163
praktičan rad komande i jedinica (od uzbune do završetka
vežbe) po zadatku.
Inspekcijska delatnost, osim kontrolno-ocenjivačku ima i
funkciju pružanja pomoći komandama i jedinicama. Međutim,
stvarno stanje borbene gotovosti može se utvrditi ukoliko se
kontrola i ocenjivanje borbene gotovosti vrši iznenadno i ne-
najavljeno. U protivnom, nema svrhe. No, praksa je pokazala da
je to bilo gotovo teško postići, zbog uvezanosti IOS u sistem
planiranja na nivou GŠ ŠA. Stoga inspekcijska delatnost
mora biti autonomna, nezavisna i u rukama najodgovornije i
najstarije ličnosti odgovorne za odbranu zemlje, sprovoditi se
iznenadno (nenajavljeno) ako se želi znati pravo stanje borbene
gotovosti, objektivno vrednovati rad i polaziti od realne
osnove u izgrađivanju borbene gotovosti OS.
Bez obzira što nije proglašeno ratno stanje u zemlji, gra-
đanski rat je buktao na prostoru cele Hrvatske i u delu BiH sa
većinskim hrvatskim življem. Potpuno ignorišući sporazume
o prekidu vatre i neprijateljstava, polovinom septembra hrvat-
ske oružane formacije prešle su u opštu ofanzivu i izvodile
intenzivne napade na jedinice i objekte JNA. Delovi jedinica
JNA u blokiranim kasarnama i objektima našli su se gotovo u
bezizlaznoj situaciji, kojima je pretilo fizičko uništenje.
Gruba realnost prekinula je san o mirnom rešavanju krize.
Štab vrhovne komande, mada kasno, pokušava konačno da
ozbiljnije vojnički interveniše. Radi spasavanja životno
ugroženih pripadnika JNA, donosi odluku o preduzimanju
odlučne ofanzivne vojne akcije. To je dovelo do prekida rada
IOS, preuzimanje uloge komande Operativne grupe i izlazak na
hercegovačko-dalmatinskom delu ratišta.

4. Stanje u zemlji u leto 1991. godine

U toku leta vojnopolitička situacija, u zemlji i oko nje, po-

stala je krajnje složena, sa sve manjim izgledima za smirivanje
164
ratnih sukoba, a sve izvesnijim krvavim ratom, uz učešće i
stranog faktora. Zapad je uspeo da internacionalizuje jugoslo-
venski problem angažovanjem Evropske zajednice, koja se od
slanja posmatrača u Hrvatsku, preko ultimatuma o poštovanju
brionske deklaracije, proširivanju mandata, arbitraže i
održavanja mirovne konferencije, do najave slanja svojih trupa
u Jugoslaviju, praktično postala strana sila u funkciji ra-
zbijača Jugoslavije.
U odnosu na stanje u Jugoslaviji, snage u Evropi se polari-
zuju postavljajući se prema njemu svaka iz ugla svojih interesa,
videvši mogućnost ostvarivanja nekih od svojih ciljeva. Ta po-
larizacija imala je dva kraka. Onaj opasniji činile su države
Zapada koje su bile za razbijanje SFRJ. Drugi krak činile su
države koje se nisu izjašnjavale o događajima u SFRJ. Ove
države nisu imale značaja na držanje Nemačke, Italije, Au-
strije, Engleske prema njihovoj otvorenoj i poluskrivenoj po-
dršci separatističke politike Slovenije i Hrvatske.
Glavni krivci za jugotragediju su katoličanski Vatikan,
ujedinjena revanšistička Nemačka i samozvani lider sveta -
SAD. Među direktnim razbijačima Jugoslavije vodeća je Ne-
mačka, koja direktno i preko Evropske zajednice otvoreno, sve-
strano podstiče Hrvatsku na otcepljenje i stvaranje nezavisne
države Hrvatske, da bi uz pomoć Hrvatske i NATO izašla na
Jadran i ostvarila ono što nije mogla u Drugom svetskom ratu.
Takvu ulogu imaju Austrija, Mađarska, Čehoslovačka i još neke
zemlje. Iako je u početku deklarativno podržavala terito-
rijalnu celovitost Jugoslavije, SAD je konstantno i sistema-
tski vrlo perfidno radila na razbijanju SFRJ, posebno preko
Evropske unije i Nemačke. U skladu sa svojom dugoročnom po-
litičkom strategijom stvaranjem svetskog poretka, u kojem će
biti jedina svetska sila, posle zaustavljanja ekoiomske ekspa-
nzije Japana u zalivskom ratu i razbijanja socijalističkog la-
gera bez borbe, SAD su nastojale da se udome na Balkanu kao
"pupku sveta" i vratima Mediterana i Bliskog istoka. U strahu
165
od ujedinjenja Evrope, SAD je pokušavala da na jugo slučaju
preko Nemačke zavadi Evropu, kako bi se bavila sama sobom.
Susedne države sve su naglašenije i drskije iskazivale te-
ritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji. Austrija, Mađarska,
Bugarska i Albanija su svoje oružane snage dovodile u povi-
šene stepene borbene gotovosti. Vršena su pojačana grupisanja
vojske prema granicama sa SFRJ.
U Generalštabu je ocenjivano da Rusija, Rumunija i Grčka ne
žele nestanak SFRJ. Pretpostavljalo se da Francuska, Engle-
ska, Italija i Španija nisu protiv opstanka SFRJ, ali da se ne
oglašavaju zbog politike koju je vodila Evropska zajednica,
kroz aktivnost jednog broja svojih članica. Međutim, sa prera-
stanjem krize u oružane sukobe, gotovo sve susedne zemlje i čla-
nice EZ, kao i SAD i istočnoevropske zemlje, odustale su od
podrške jedinstvu i integritetu Jugoslavije.
U Jugoslaviji se osećao porast pritiska i verbalnih pre-
tnji stranog faktora. Razvoj situacije sve je više diktiran
spolja.
Usvajanjem zajedničke Deklaracije na Brionima16 , 7. jula
1991. godine, o mirnom rešavanju jugoslovenske krize i odluke
o tromesečnom moratorijumu na odluke o razdruživanju Slove-
nije i Hrvatske i Memorandumom o multinacionalnoj posma-
tračkoj17 misiji od 13. jula radi nadgledanja prekida vatre u
Sloveniji i delimično Hrvatskoj, Evropska zajednica je od pru-
žanja dobre volje, preko posredničke, sve više dobijala ulogu
arbitra, stavljajući se na stranu secesionističkih republika.
Odgađanjem sprovođenja odluka o otcepljenju Slovenije i Hrvat-
ske, trebalo se stvoriti vreme za izvršenje obaveza Slovenije
koje i pored prisustva posmatrača nisu izvršene, kao i za ra-
zrešenje jugoslovenske krize i obustavljanje oružanih sukoba
na teritoriji Hrvatske.
Republička rukovodstva Hrvatske i Slovenije „dobijeno"
16 Brionska deklaracija, 7. juli 1991. godine (prilog br. 3)
17 Memorandum o saglasnosti o posmatračkoj misiji EZ, 13. jul 1991. godine (prilog
br.4)

166
vreme koristila su za neometano uspostavljanje sopstvenog
pravnog poretka i učvršćivanje vlasti. U centru svih aktiv-
nosti u Hrvatskoj bilo je dogradnja i priprema oružanih for-
macija za rešavanje „srpskog pitanja i konačan obračun sa
JNA“.
Aktivnosti koje su se odvijale u Hrvatskoj i Sloveniji
ubrzavale su proces dezintegracije u SFRJ. Time su širom
otvorena vrata za eskalaciju oružanih sukoba i gašenje nade u
mogućnost da se iz krize izađe na miran demokratski način.
Strani faktor je bitno doprinosio da dođe do sukoba sa JNA.
Slovenija praktično deluje samostalno i federacija tamo
nije imala skoro nikakvog uticaja, mada je još uvek bila u sa-
stavu Jugoslavije. U Hrvatskoj je stanje bilo najkomplikovanije,
gde su u toku oružani sukobi između srpske i hrvatske nacio-
nalnosti i hrvatske vojske i jedinica JBA. Od usvajanja odluke
i Deklaracije o proglašenju suverene i samostalne Republike
Hrvatske, 25. juna 1991. godine, hrvatske vlasti i paravojne fo-
rmacije znatno su pojačavale aktivnosti protiv jedinica i
ustanova JNA, i od oružanih provokacija, blokada kasarni i
napada, do kraja leta sve je preraslo u žestoke oružane sukobe
na teritoriji cele Hrvatske. I pored više puta dogovorenih
prekida vatre (13), hrvatske snage su iznova još intenzivnije
vojno delovale i time faktički objavile rat JNA. Jedinice JNA
bile su primorane da odgovaraju na ove napade, kako bi zašti-
tile srpski živalj od genocida i živote svojih pripadnika.
Hrvatska je strahovala od pozitivnog ishoda mirovne ko-
nferencije, jer je očekivala da bi ona mogla priznati prava
Srbima na samoopredeljenje. U tome se videla mogućnost da
Hrvatska izgubi deo teritorije na kojoj vekovima žive Srbi.
Da bi izbegla navedene opasnosti, Hrvatska se odlučila da ne
poštuje dogovore o prekidu vatre iako ih je inicirala i po-
tpisivala. Napadi na Srbe i JNA postali su ključ u strategiji
Hrvatske. Cilj je bio da se Srbija uvuče u rat. U tome je Hrva-
tska videla mogućnost da je svet doživi kao žrtvu srpske agre-
167
sije. Ocenjivano je da je bitno iznuditi stranu intervenciju.
Očekivanje strane intervencije u korist Hrvatske bila je
ključna strategijska odrednica separatista Hrvatske. Iz glave
ovih ljudi nisu izlazile granice Pavelićeve Nezavisne države
Hrvatske.
U Generalštabu je bilo dobro poznato da se ne samo u Slo-
veniji i Hrvatskoj stvaraju paravojne oružane formacije, nego
i u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Sve paravojske imale su
isti cilj, a to je suprotstavljanje Jugoslovenskoj narodnoj
armiji koja je proglašavana prosrpskom i okupatorskom. Bilo je
više nego vidno da je rukovodstvo (deo rukovodstva) u Bosni i
Hercegovini u ratu, ne samo protiv JNA, nego i protiv Srba u
Hrvatskoj. Postojali su stopostotni dokazi da se ove aktivno-
sti koordiniraju sa vlastima u Sloveniji i Hrvatskoj. Cilj je
isti - razbijanje Jugoslavije.
Situacija u Srbiji karakterisala se međustranačkim suko-
bima, pretežno orijentisanim na rušenje vlasti koja je do-
bijana na izborima. Sve što je moglo doprinositi opredeljenju
birača korišćeno je bez uvažavanja bilo kakvih demokratskih,
moralnih i drugih principa. Među Srbima u Srbiji niko nije
mogao očekivati uspeh na izborima ako je bio protiv pružanja
pomoći ugroženim Srbima zapadno od Drine i Dunava. U očima
Srba iz Srbije, zaštita Srba pomoću dobrovoljaca visoko se
cenila. Rukovodstvajednog broja stranaka žurila su da obra-
zuju svoje dobrovoljačke sastave i da ih što više promovišu
kao spasitelje. To su činili na takav način što okrivljuju JNA
da neće da zaštiti ugroženi srpski narod. Time se u očima
ljudi pravdalo osnivanje i postojanje raznih dobrovoljačkih
vojski.
Predsedništvo SFRJ kao kolektivni predsednik i vrhovni
komandant SFRJ delovalo je razjedinjeno. Umesto odluka koje su
pravdale negativan tok razvoja krize u zemlji, ovaj državni
organ istupa sa praznim izjavama i apelima kojima se razbijači
Jugoslavije pozivaju na mir. Odluke koje donosi kolektivni
168
šef države su tako donete i formulisane da ih niko ne mora
izvršiti. Odluke nisu predviđale mogućnost preduzimanja
mera koje bi bile efikasne protiv onih koji odluke ne prihva-
taju.i odbijaju da postupaju u skladu sa njima.
Odlukama se uvode razne misije i komisije za pregovore za
obustavu započetih oružanih sukoba i praćenje dogovorenih
prekida vatre.
Odluke koje su donošene i mere koje su na bazi njih reali-
zovane, ne samo da nisu doprinosile smirivanju situacije, nego
su situaciju u zemlji još više zaoštravale i širile građanski
rat. To što je i običan građanin zaključivao o radu državnog
vrha bila je gola istina koja nije ni sakrivana, ali je lažno
objašnjavana. To što je običnom građaninu bilo jasno, kao da
nije bilo jasno vojnom vrhu. Za oficire bilo je naivno vero-
vati u izjave i saopštenja vojnog vrha. Tužno je bilo pratiti
lakrdije zbrda zdola sklepanog Predsedništva SFRJ. Jedno
krilo su predstavljali odlučni secesionisti Stjepan Mesić i
Janez Drnovšek i pridruženi im Vasil Turpukovski i Bogić
Bogićević. Ovo krilo delovalo je izdajnički tako što je na-
stupalo protiv savezne države, njene armije. Protiv su da se
izlaz pronađe na bazi važećeg Ustava i Zakona i dogovora koji
je trebalo postići. To je blokiralo rad Predsedništva SFRJ
kao kolektivnog organa. To je JNA stavljalo u veoma složenu si-
tuaciju iz koje nije mogla izaći na bazi odluka razjedinjenog
kolektivnog vrhovnog komandanta. O mogućnosti da izlaz po-
traži vojnim udarom, nije se ozbiljno razmišljalo.
Dolazak na funkciju predsednika Predsedništva SFRJ
Stjepana Mesića, Jugoslavija je ostala bez kolektivnog šefa
države. Stjepan Mesić, kao ostrašćeni iacionalista - šovi-
nista, dokazani srbofob i otvoreni neprijatelj bilo kakve Jugo-
slavije, dvolična i licemerna ličnost, bio je najgore moguće
personalno rešenje za opstanak SFRJ. Gore nego da je živ Ante
Pavelić, pa postavljen na funkciju koja je poverena Stjepanu
Mesiću.
169
Stjepan Mesić je onemogućio da se sprovede bilo koja ranija
odluka Predsedništva, ako je bila u funkciji očuvanja SFRJ.
Sam je donosio odluke u ime Predsedništva i potpisivao ih, a
sve su one doprinosile razbijanju jugoslovenske države.
Mesića na funkciju predsednika SFRJ dovela je Evropska
zajednica, tvrdeći da je on „čovek mira". To je učinjeno iako je
on javno govorio da će on biti poslednji predsednik SFRJ. Za
njegov izbor saglasili su.se i ostali članovi Predsedništva i
vojni vrh. Podrška vojnog vrha iznenadila je sve jugoslovenski
opredeljene oficire JNA. Ja sam se razočarao više od mnogih
i zato što mi je lično bilo poznato ponašanje Stjepana Mesića
u „Pakračkom slučaju" marta 1991. godine. Opstanak Mesića na
funkciji predsednika Predsedništva SFRJ sve do 5. decembra
1991. godine bilo je žalosno i smešno! Vreme koje je Mesić
proveo na čelu države bilo je najkritičnije za njen opstanak
od 1945. do 1991. godine. U to vreme u SFRJ Hrvati su bili na
funkcijama: predsednika države, predsednika Vlade, ministra
inostranih poslova. Oni su vodili brigu o interesima svoje
republike.
Sa eskalacijom separatizma savezne institucije i organi
sve su manje bili u mogućnosti da normalno rade i donose
kakve-takve odluke, kojima bi se bar donekle držala situacija
u svojim rukama, da bi odlaskom predstavnika secesionistič-
kih republika postali „krnji". Tako će funkcionalne obaveze
saveznih organa u rešavanju jugoslovenske drame, preuzimati
predstavnici Evropske zajednice, republički organi i Štab
vrhovne komande18.
Tako je SFRJ ustvari ostala bez državnog i vojnog rukovo-
dstva, a oružane snage bez vrhovne komande i svoje države. U
celini gledano, stanje u zemlji karakterisao je opšti haos i
anarhija. Nijedna savezna institucija nije funkcionisala, sem
JNA, vladalo je bez-zakonje i teška privredna i ekonomska si-
18
Početkom građanskog rata u Sloveniji krajem juna Generalštab je preimenovan u
Štab Vrhovne komande Jugoslovenske narodne armije (ŠVK JNA) bez proglašenja
ratnog stanja.

170
tuacija.
U zemlji je zavladao antagonizam i odsustvo svake volje za
pronalaženjem i prihvatanjem bilo kakvog modela za zajednički
život. Jugoslovenski narodi izgubili su mogućnost da svoju
sudbinu rešavaju sami. Nametnuto im je mentorstvo zapadnih
zemalja pod firmom borbe za demokratiju i zaštitu ljudskih
prava.
Stanje u zemlji, pored antijugoslovenskog, karakterisalo je i
antiarmijsko raspoloženje, koje se dnevno manifestovalo na
razne načine u svim republikama, osim Crne Gore. Za ovakav za-
ključak navodimo:
Prvo, mirno i prećutno prihvatanje potpunog kraha saveznog,
državnog i vojnog rukovodstva i njegove politike, koja je dovela
do moralnog poraza njene Armije u slovenačkom slučaju, gde se
pitanje izvlačenja delova JNA ne smatra državnim, već samo
armijskim problemom tehničke prirode.
Drugo, neprihvatanje od strane republičkih rukovodstava
preostalih republika iz SFRJ zahteva JNA za mobilizacijom i
popunom jedinica ljudstvom, radi izvođenja ofanzivnih
dejstava po oružanim snagama Slovenije i Hrvatske, u cilju
deblokiranja kasarni i izvlačenja jedinica, naoružanja i vojne
opreme.
Treće, odbijanje primene zakonskih obaveza i svake moralne,
materijalne i finansijske podrške JNA u mobilizaciji, odzivu
vojnih obveznika i regruta na odsluženju vojnog roka, te
održavanju nivoa životnog i borbenog standarda.
Četvrto, tolerisanje od strane aktuelne vlasti žestoke me-
dijske kampanje i opšte hajke protiv JNA raznih političkih
stranaka, neformalnih udruženja i grupa, štampe i slično, a da
niko od zvaničnog državno-političkog rukovodstva ne istupi u
javnost u korist JNA. Zbog ovakvog stanja u zemlji, JNA se našla
u veoma delikatnom položaju.
171
 5. Stanje u JNA u leto 1991. godine

Vrhovna komanda koju čine kolektivni vrhovni komandant

(osam članova Predsedništva SFRJ) i Štab (Savezni sekreta-
rijat za NO u GŠ JNA), raspala se i praktično ne funkcio-
niše. Zbog odsustva slovenačkih i hrvatskih članova
(Drnovšeka i Mesića), neredovnog prisustva i defetističkog
ponašanja ostalih članova - Tupurkovskog (Makedonija) i Bo-
gićevića (BiH) ne mogu se donositi, nikakve pravosnažne
odluke. Na ionako neredovnim sednicama Vrhovne komande u
kompletnom sastavu, zbog izrazito suprostavljenih interesa,
obično se donose iznuđene, polovične i po JNA nepovoljne od-
luke. Da situacija bude još žalosnija, Stjepan Mesić, kao član
Vrhovne komande i predsednik Predsedništva SFRJ, istupa
neovlašćeno u ime Vrhovne komande i kao samozvani vrhovni
komandant izdaje naređenja suprotna interesima federacije i
na štetu JNA. U razbijanju JNA čak sudeluje u organizaciji i
lično koordinira održavanje protesta žena majki protiv JNA.
Zbog načetog teritorijalnog integriteta zemlje i blokade
rada saveznih institucija,.JNAje ostala usamljena, bez zaštite
i podrške države. Delovi JNA kao savezne vojske na prosto-
rima Slovenije i Hrvatske, pa i BiH, praktično su u ratnom su-
kobu sa republikama i delovima iste savezne države i pored
neobjavljenog ratnog stanja, JNA se stalno nalazi u određenom
stepenu borbene gotovosti, koju ugrožavaju pad morala, smanji-
vanje brojnog stanja i finansijska nelikvidnost.
Da bi se održala borbena gotovost i umanjile posledice
teškog položaja JNA, Štab vrhovne komande je, u okviru svojih
nadležnosti i mogućnosti, preduzimao potrebne mere. Zbog na-
glih promena političkih prilika i stanja u zemlji, stalno se
menjao stepen borbene gotovosti i prilagođavao novonastaloj
situaciji. Uvek se želelo obezbediti povoljan nivo popune
jedinica. Ali zbog slabog odziva rezervnog sastava i nedostatka
172
novčanih sredstava, nastojao se obezbediti stalan boravak dela
jedinica iz rezerve, ekvivalente oko petnaest bataljona, po
osnovu obuke, uz obavezu javljanja u ratne jedinice većeg dela
obveznika koji se nalaze kod svojih kuća.
Radi bolje popunjenosti jedinica obučenim vojnicima na re-
dovnom služenju vojnog roka, vršene su prekomande i upući-
vanje u jedinice Pete vojne oblasti, koje su bile zadejstvovane
i sa većim osipanjem ljudstva, a nisu mogle vršiti iopunu re-
zervnim sastavom. U tom smislu vršena je ubrzana, odnosno
skraćena obuka novodošlih regruta, po ratnom nastavnom planu
i programu, kako bi se što pre mogli osposobiti za borbu.
Moral JNA najviše opterećuje konfuzna unutrašnja situa-
cija i negativan odnos države i društva prema njoj. Posledice
toga su polarizacija i osipanje ljudstva putem dezerterstva, za-
hteva za penzionisanjem i demobilizacijom, pojava nediscip-
line, krađe i većeg broja vanrednih događaja. Zbog polarizacije
među starešinama, po osnovama nacionalne i republičke pri-
padnosti, legalnim postupkom redove JNA je napustio veliki
broj starešina, tako da je već polovinom jula nedostajalo preko
1.500 aktivnih starešina. Zbog bekstva i samoudaljavanja iz
jedinica 4.398 vojnih lica, za kojima se tragalo do 25. avgusta,
već krajem meseca ta brojka popela se na 4.800 pretežno vojnika.
Tretman i neadekvatan prihvat i zbrinjavanje porodica pri-
padnika JNA sa teritorije Slovenije, zabrinjava starešinski
sastav za sigurnost i egzistenciju svojih porodica, što znatno
utiče na smanjivanje motivacije i pad morala.
Kao razlozi osipanja ljudstva, pored već rečenih i naciona-
lnog momenta kao najčešćeg motiva, bili su i drugi ne manje
važni, kao: pasivnost komandi i jedinica, neizvesnost situ-
acije, porodični problemi, neefikasnost krivičnog gonjenja i
drugo. Naravno, glavni deo posla odigrala je antiarmijska pro-
paganda, destruktivna i subverzivna delatnost političkih
stranaka i partija antisocijalističke i nacional-šovini-
stičke orijentacije u republikama SFRJ.
173
Pored osipanja, gubitaka, slabe popune vojnim obveznicima,
brojno stanje JNA najviše se ugrožava opstrukcijom slanja re-
gruta na odsluženje vojnog roka, kao načinom postepenog gu-
šenja JNA, koje je u julskoj partiji iznosilo svega 51% od
regrutnog kontigenta i razreza.
Pored Republike Slovenije i Hrvatske, koje su protivustav-
nim i jednostranim odlukama suspendovale savezni Zakon o
vojnoj obavezi, i u 1991. godini potpuno prekinule upućivanje
regruta na odsluženje vojnog roka u JNA, to su delimično uči-
nile i BiH i Makedonija, odnosno upućivanjem svojim regruta
samo u jedinice JNA u okviru svojih republika. Tako je JNA po-
stepeno, ali sigurno gubila opštejugoslovenski karakter i
praktično postajala srpsko-crnogorska vojska, što će secesio-
nističkim republikama poslužiti kao „dokaz" međunarodnoj
zajednici za izvršenje „agresije" od strane Republika Srbije
i Crne Gore.
Nasuprot ovoga, brojno stanje slovenačke i hrvatske vojske
stalno raste, tako da se krajem avgusta 1991. samo u Hrvatskoj
pod oružjem nalazilo preko 100.000 ljudi, svrstanih u jedinice
sve bolje organizovane hrvatske vojske, ne računajući dobar deo
naoružanih civila. Međutim, promena brojnog odnosa snaga na
štetu stalnog sastava JNA, još uvek nije imala uticaja na opre-
deljivanje, domete i način dejstva JNA, odnosno ograničavajuće
ciljeve, zadatke i borbene mogućnosti i sposobnosti jedinica
JNA.
Neredovan dotok inače nedovoljnih finansijskih sredstava
i narušeni privredni i finansijski tokovi u zemlji, izazi-
vali su pad životnog standarda, uprkos povećanim potrebama i
situacijom izazvanih problema, što je ugrožavajuće delovalo
na borbenu gotovost JNA.
Hronični nedostatak novčanih sredstava, pored ostalih
okolnosti, uticao je na iznalaženje rešenja za obezbeđenje i ra-
cionalno trošenje novčanih sredstava. Radi toga razmatrana je
prodaja dela vojnih nekretnina, prekinuta sva započeta gradnja
174
vojnih objekata i stanova, i reducirane neke po zakonu novčane
prinadležnosti starešina. Istovremeno je vršeno skrađi-
vanje školovanja završnim klasama pitomaca i slušalaca u
nekim vojnim školama, i ukidanje većine kurseva za osposob-
ljavanje starešina.
Novonastale promene u zemlji i u Oružanim snagama, izi-
skivale su korigovanja organizacijsko-formacijske strukture u
smislu ukidanja malih izdvojenih sastava, smanjenja broja ad-
ministrativnog i neboračkog sastava, pri čemu se išlo na kva-
litet kadra i zadržavanje nižih činova. Svakako su činjene
određene redukcije zadataka i aktivnosti u planovima upotrebe
jedinica i rada organa Štaba vrhovne komande, sve u cilju po-
većanja operativnosti i racionalnijeg trošenja raspoloživih
novčanih sredstava.
Ovih nekoliko momenata dovoljno govore o teškom i neza-
hvalnom položaju u kome se našla ŠA, ponajmanje svojom kri-
vicom. Po svom jugoslovenskom opredeljenju, karakteru JI
suštini svoga biđa, JNA se našla kao balon u slobodnom va-
zdušnom prostoru, izložena bočnim udarima različitih struja
i vetrova.
Uz sve ovo nastojao se održati moral kod ljudi, koji je daleko
ispod normalnog. Motivaciju za rad i borbu, ljudi još su nala-
zili u odanosti datoj zakletvi otadžbini, profesionalnoj pri-
padnosti i veri u opravdanost ciljeva borbe.
Uviđao sam i sam da ove mere koje se preduzimaju, nemaju po-
trebnu težinu i snagu da bitno izmene stanje na bolje i da reše
problem zaustavljanja erozije borbene moći, očuvanja jedinstva
zemlje i JNA i podizanja njene borbene gotovosti na najviši
nivo. Razrešenje osnovnog gorućeg problema JNA u Sloveniji i
Hrvatskoj, gde su jedinice cele Pete vojne oblasti pod udarom
neprijatelja i izložene gubicima i maltretiranju do poni-
ženja, Štab vrhovne komande, osim verbalnih pretnji, zahteva
i pregovora, praktično malo ili ništa nije oreduzimao na po-
boljšanju operativno-strategijskog položaja JNA.
175
Tok događaja u Sloveniji, odnos države prema JNA i način
rešavanja celog slučaja, dovoljno jasno je ukazivao na mogući
scenario u procesu ostvarivanja secesije pojedinih Republika,
ulogu i postupke pojedinih aktera u zemlji i van nje. Situacija
u Hrvatskoj odvijala se po gotovo istom oprobanom receptu i
nagoveštavala opasnost od zapadanja i doživljavanja još težih
iskušenja jedinica JNA, ukoliko se ne bi adekvatno i pravo-
vremeno reagovalo.
S druge strane, iz ocene Štaba vrhovne komande da je iz slo-
venačkog slučaja izvučena najveća pouka „ne smemo praviti
takve greške i doživeti još jedan poraz", normalno je bilo oče-
kivati novi zaključak - da se ne sme gubiti vreme i dozvoliti
ponovo izmanipulisanje JNA! Stoga se očekivala odluka vojnog
vrha brzog preduzimanja energičnog ofanzivnog dejstva JNA, sa
ciljem razbijanja oružanih formacija i nanošenja potpunog
vojničkog poraza Hrvatske, bez obzira na spoljne pritiske i
pretnje, i time izbaciti političare iz „igre" i pristupiti
eventualnim pregovorima i modalitetima budućih odnosa.
Doduše, tražila su se mišljenja, sugestije i predlozi, njih
je bilo, oni su stvarno "krvavi", ali se najčešće na tome i za-
vršavalo. Neka mišljenja i predlozi starešina, u smislu pre-
duzimanja odlučnijih radikalnijih mera, kvalifikovani su kao
pritisak na vojni vrh, odbijanje stavova i mera Vrhovne ko-
mande i kao izraz političke plitkosti.
Istini za volju, nije ni bilo mogućnosti izbora, sem pre-
grupisavanja i dovođenja većeg dela jedinica Prve i Treće vojne
oblasti i uz vazduhoplovnu podršku krenuti u ofanzivnu ope-
raciju na izabranom pravcu, razbiti hrvatske snage, debloki-
rati garnizone i izvući se na istok na pogodne položaje. Ako
već nije na vreme uklonjeno sabotersko rukovodstvo, ovog puta
trebalo ga je zaobići i uz odlučno i energično dejstvo raspo-
loživim snagama, uz rizik i strane intervencije, mogao se po-
stići cilj ili bar prekinuti dugotrajno i sramno umiranje.
Sigurno bi bilo manje, ali časno položenih života, nego što
176
je bilo kasnije uzaludnih žrtava.
Čudno je da događaji i iskušenja JNA iz „fiktivnog rata" u
Sloveniji nisu iskorišćena kao dragocena iskustva za pobo-
ljšanje pozicija poteššjalno ugroženih jedinica i garnizona,
delimičnim napuštanjem objekata u gradskim sredinama i
izlaskom na logorske prostorije!
Boravkom na pogodnim prostorijama u blizini garnizona, iz-
begle bi se blokade i pružile daleko veće mogućnosti isko-
rišćavanja prednosti JNA u naoružanju i držanja pod pretnjom
i vatrenim dejstvom po važnim objektima u garnizonu, i time
zadržala inicijativu, slobodu manevra i dejstva.
Međutim, za takvo nešto nedostajala je odgovornost i spre-
mnost na rizik, te se insistiralo na poštovanju Ustava i Za-
kona, pozivalo na strpljenje i podnošenje pritisaka i
poniženja, rešavanje problema političkim sredstvima kako ne
bi stradao nevin narod u Sloveniji i Hrvatskoj, te narazume-
vanje i podršku donetim odlukama. Kao pripadnik Genera-
lštaba, u svemu ovome vidim i sebe, bez obzira što je odluka u
rukama pretpostavljenih.
Dok se stanje u zemlji rapidno pogoršavalo sa opasnostima
proširivanja sukoba i prerastanja u otvoreni opšti rat, a jedi-
nice JNA nepopunjene i ugrožene intenzivnim napadima snaga
MUP i ZNG Hrvatske, Štab vrhovne komande ponašao se vrlo
komotno. Iako su jedinice u Sloveniji i Hrvatskoj praktično
bile u ratnom stanju, Štab vrhovne komande je vršio procene i
donosio zaključke i ocene o stanju u JNA, uglavnom na bazi iz-
veštaja komandanata. Naime, najodgovornije starešine iz
vojnog vrha nisu ličnim boravkom u jedinicama na kriznim po-
dručjima neposredno sagledavale pravo stanje, što je iz opera-
tivnih i moralnih razloga bilo neophodno. Stoga dva-tri
obilaska jedinica u očekujućim rejonima i garnizonima koji
nisu bili ugroženi i pod vatrom neprijatelja, učinjeni poče-
tkom avgusta, ne mogu opravdati propuste vojnog vrha.
Pored ostalog, i zbog toga neke ocene stanja borbene goto-
177
vosti i mere nisu bile adekvatne, što je imalo za posledicu
češće menjanje nivoa i obima mera borbene gotovosti, sporog i
pogrešnog reagovanja i slično. Primera radi, u vreme inte-
nziviranja i opštih napada Hrvata krajem avgusta, Štab
vrhovne komande dopušta odlazak na odmor 25% starešina, od
kojih se dobar deo kasnije nije mogao ni vratiti u svoju jedi-
nicu. Dakle, odluka u cilju umanjivanja posledica zamora lju-
dstva zbog neprekidnog držanja u povišenom stepenu borbene
gotovosti, bila je korisna ali doneta u pogrešno vreme.
Bilo je kritike i samokritike o postupcima na svim ni-
voimarukovođenja i komandovanja, gde smo često bili poraženi
samo zbog pogrešnih procena, sopstvenog kukavičluka, neo-
dlučnosti, grešaka taktičkog karaktera u postupcima jedinica
i neadekvatnog reagovanja, kao i previše bavljenja iolitikom.
Zapravo, dešavali su se čudni obrti u gledanju na događaje u
vrlo kratkom vremenskom periodu. Recimo, komandanti se kri-
tikuju zbog pasivnog i defanzivnog ponašanja, da bi se odmah
zatim zbog preduzetih aktivnosti optuživali za nedisciplinu,
samovolju i preuranjena dejstva, koja izazivaju Hrvate i slično.
Dakle, videlo se gubljenje orijentacije, osećaja realnosti si-
tuacije i prepuštanje dogdđanjima. Nisam sklon da to pripi-
sujem samo kao ličnu slabost naših pretpostavljenih, već
posledicom vrtenja u začaranom krugu rukovodeće državne, po-
litičke i vojne vrhuške, koja nam je pravila stalne smetnje, ba-
veći se pregovorima o prekidima vatre, tražeći da se isti
strogo poštuju dok neprijatelj svim sredstvima napada i
dejstvuje.
Nasuprot ovoga, istovremeno je bilo ozbiljnih pretnji
ŠVK, od toga da nema više nikom popuštanja i savijanja šije
ni pred kim, preko raščišćavanja sa Predsedništvom, žešćeg
uzvraćanja na hrvatske udare, pa do toga da će goreti Evropa, ako
nam rat bude nametnut. Stoga ova kao i do sada preduzimane
mere, više su značile traganje i lutanje nego rešavanje pro-
blema, više formalno no stvarno. Stalno se čekalo na konačan
178
obračun sa Hrvatima, te su verbalne pretnje više bile u fu-
nkciji morala, no što su imale svrhu postizanja realnih efe-
kata.
Od početka ustavne krize, ostajući čvrsto na jugoslovenskom
opredeljenju, verovanjem u mogućnost rešenja krize političkim
sredstvima od strane državnog i vojnog rukovodstva i izbega-
vanjem radikalnih mera i propuštanjem trenutaka njihove pri-
mene, JNA je dobrim delom sama doprinela svom trenutnom
položaju. Upravo ta antidržavna politika državnog rukovo-
dstva vodila je raspadu države, potkopala JNA oslonac u na-
rodu i okrenula ga protiv svoje Armije, radi kojeg će zapravo i
sama postati žrtva nacionalističke politike. I ne samo to!
Ovakvim odnosom aktuelnog rukovodstva države, tokom događaja,
JNA će, po svom sastavu i ciljevima angažovanja, biti sve manje
jugoslovenska i sve više postajati srpskocrnogorska vojska.
6. Prvi moj zadatak i početak rata
Po prijemu dužnosti Glavnog inspektora i načelnika In-
spekcije oružanih snaga (IOS), pokušao sam da što pre „po-
hvatam" sve konce svoje nove dužnosti. Aktivnosti u
Generalštabu tekle su normalno te se i rad IOS odvijao u
skladu sa postojećim godišnjim planom za 1991. godinu. Eve-
ntualne izmene i dopune inspekcijske delatnosti mislio sam
da treba predložiti i izvršiti nakon upoznavanja stanja i sag-
ledavanja celine i kada će situacija u zemlji i JNA biti mnogo
jasnija nego u junu mesecu Insistirao sam da se izvrše što
bolje pripreme za nastup Inspekcije u jedinicama JNA u uslo-
vima izmenjene situacije.
Na prvi zadatak sa Inspekcijom krenuću 24. juna 1991. go-
dine. Inspekcija je trebalo da izvrši redovnu plansku ko-
ntrolu i ocenu borbene gotovosti Petog vazduhopLovnog
korpusa Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane ( 5.
VaK RV i PVO). Komanda i većina njenih sastava baš su ra-
179
zmešteni na prostoru Zagreba.
Ovaj korpus je bio namenjen za vazduhoplovnu iodršku snaga
kopnene vojske i ratne mornarice na severozapadnom vojištu.
Korpus je namenjen za podršku jedinicama Pete vojne oblasti
i dela jedinica iz sastava Vojnopomorske oblasti. Sastavi 5.
VaK-a bili su razmešteni na nekoliko aerodroma i baza u
Hrvatskoj i Sloveniji.
U zoni odgovornosti ovog korpusa pretila je neposredna
opasnost od izbijanja oružanih sukoba većih razmera. Zbog na-
vedenog, 5. VaK je bio u povišenom stepenu borbene gotovosti.
Naš dolazak u korpus 'bio je u uslovima kada su već bile akti-
virane određene mere povišene borbene spremnosti.
Zadatak je Inspekciji bio da, pored ocenjivanja borbene go-
tovosti, proveri preduzete mere, da upozna opšte stanje korpu-
sa i da oceni njihovu usklađenost sa postojećim planovima
upotrebe u ratu.
Inspekcija je proveravala borbenu gstovost VaK po zadatku:
„Postupak i rad komande korpusa u toku predislokacije, pose-
danja ratnog aerodroma i gotovosti za izvršenje borbenih zada-
taka".
Po dobijenom signalu za borbenu uzbunu komanda VaK-a na-
pustila je zgradu komande u gradu Zagrebu i izašla na mesto za
uzbunu na aerodromu Pleso. Aktivnosti komande korpusa od-
vijale.su se organizovano i pravilno.
Postupci i rad komande i jedinica na aerodromu Pleso, na
pripremi za izvršenje predislokacije na ratni aerodrom na
vreme su i kvalitetno završeni i izdata zapovest za pokret. Pre
otpočinjanja marša postrojenih motorizovanih kolona pri-
stupljeno je kontroli i proveri poznavanja zadatka, pripre-
mljenosti vozila za marš, obezbeđenje kretanja, proveri sistema
veza i drugih pitanja. Bio je 27. juni.
U toku obavljanja ovog posla iz operativnog centra komande
VaK-a dovezao se jedan pukovnik. Tražio je mene. Kada smo se
sreli primetio sam da je zadihan. Rekao mi je da načelnik Ge-
180
neralštaba traži da mu se hitno javim i da imam slobodnu li-
niju u operativnom centru. Kada sam se javio generalu Blagoji
Adžiću saopštio mi je da je u Sloveniji počeo rat i da su na-
padnute naše jedinice. Naredio mi je da prekinem Inspekciju
u VaK-u i da se što pre vratim u Beograd.
Generala Marjana Rožiča, komandanta VaK-a sam upoznao sa
novonastalom situacijom u Sloveniji i naređenjem načelnika
Generalštaba o prekidu vršenja Inspekcije. Izdao sam zada-
tak da materijalna sredstva i opremu vrati na svoja mesta. Na-
glasio sam mu da može očekivati naređenje za borbenu upotrebu
avijacije.
Inspektorima sam naredio da prekinu sa radom i da se pri-
preme za ukrcavanje u helikopter radi povratka u Beograd.
Dok sam čekao prikupljanje inspektora, razmišljao sam o no-
vonastaloj situaciji. Nisam bio iznenađen početkom rata, ali ^
nisam očekivao njegov početak u Sloveniji.
Po meni takvo nešto pre se moglo desiti u Hrvatskoj, gde su
međunacionalni sukobi, unutrašnji neredi, blokade kasarni i
napadi na JNA od strane oružanih formacija Hrvatske, kao i
drugi oblici antiarmijske kampanje uveliko su već bili na
delu.
Pretpostavljao sam da se-radi o suprotstavljanju preduzetim
merama na sprovođenju odluka SIV-a radi anuliranja protivu-
stavnih akata o samostalnosti i nezavisnosti Slovenije i
Hrvatske, mada pravi razlog oružanog napada na JNA i neke
pojedinosti o tome nisam znao.
Preko radio televizije Ljubljana i Zagreb pojačano je optu-
živanje JNA da je napala Sloveniju radi gušenja demokratije
i sprečavanja otcepljenja od SFRJ. Jugoslovenska narodna
armija proglašavana je za agresora. Slušajući navedene napade
na JNA, razmišljao sam o tek završenom razgovoru sa genera-
lom Blagojem Adžićem. Delovao mi je smireno i hladnokrvno.
Stekao sam utisak da general Adžić nije nimalo iznenađen sa
napadom na JNA u Sloveniji i da ima jasnu situaciju i odluku
181
da reaguje u skladu sa Ustavom i nastalom situacijom.
Zaključivao sam da je organizovani oružani napad na JNA19
usledio kao rezultat destruktivne politike republičkog ruko-
vodstva u Ljubljani. Ovom oružanom napadu na JNA doprineo je
i vojni vrh svojom uzdržanošću od primene sile u provoka-
cijama koje su svemu ovome prethodile.
Neodlučnost vojnog vrha u suprotstavljanju napadima na JNA
video sam kao podsticaj napadu slovenačke paravojske na JNA
27. juna 1991. godine. Mislio sam da je došao kraj verovanju da
se kriza može rešiti mirnim putem uz uzmicanja u ime „brat-
stva i jedinstva" i čuvanja života „nevinih ljudi". U napadima
JNA u Sloveniji video sam pogodan trenutak za konačno ra-
sčišćavanje sa svim iluzijama. Ocenjivao sam da je poslednja
prilika pred JNA da ispuni svoju ustavnu obavezu i da postupi
u skladu sa izjavama vojnog vrha da će odbraniti integritet
SFRJ.
Kontrola borbene gotovosti 5. VaK RV i PVO bio je prvi za-
datak Inspekcije oružanih snaga pod mojim rukovodstvom.
Nisam ni slutio da će to biti i moje poslednje učešće u
vršenju planske kontrole borbene gotovosti u JNA.
. Korist ove moje prve i poslednje kontrole borbene gotovosti
bila je u tome što je komanda korpusa izašla van grada i time
izbegla blokadu, a time i sudbinu mnogih blokiranih komandi
u Petoj vojnoj oblasti.
Dok je trajalo putovanje za Beograd, vodili smo razgovor na
19
Na izvršenje postavljenog zadatka angažovane jedinice krenule su oko 09:00 časova
27. juna na marš prevoženjem najkraćim putnim pravcima ka graničnim karaulama. Slo-
venačke paravojne formacije su na pogodnim mestima (mostovi, suženja puta, tesnaci)
izvršile zaprečavanje teškim kamionima i građevinskim mašinama, branjenim dobro
organizovanom streljačkom i artiljerijskom vatrom.
Nailaskom na prepreke jedinice JNA su bile zaustavljene i pri pokušaju otklanjanja
istih, na njih je iznenada otvorena vatra iz sveg naoružanja. Istovremeno napad je ot-
počeo na kasarne i vojne objekte JNA skoro na celoj teritoriji Slovenije.
Izložene iznenadnoj i snažnoj vatri, jedinice JNA su uzvratile vatrom, koristeći
samo lako streljačko naoružanje za neposrednu zaštitu i to u krajnjoj nuždi. Jedinice
JNA su produžile sa pokretom i pod borbom izvršile postavljeni zadatak do 15:00 č.
narednog dana.

182
temu napada na JNA, tražili prave razloge od kojih je pošlo
rukovodstvo Slovenije. Ono što smo zaključivali više su bila
nagađanja. Prave razloge napada na ŠA saznali smo tek po sti-
zanju u Beograd. Saznali smo da je Savezno izvršno veće (SIV),
na bazi zaključaka Saveznog veća Skupštine SFRJ, koji su do-
neti na sednici 25/26. juna, proglasilo ništavnim odluke Slo-
venije i Hrvatske po kojima su ukinuli važeće savezne propise
o irelaženju državne granice i kretanja u graničnom pojasu.
Umesto prava i dužnosti Saveznog sekretarijata unutrašnjih
poslova i JNA, carine i granični režim preuzimaju organi
Slovenije i Hrvatske.
Zaključci Saveznog veća Skupštine SFRJ nalagali su SIV
da se poštuju savezni propisi i da JNA i Savezni sekretarijat
unutrašnjih poslova vrše svoje zakonske obaveze.
Na osnovu zaključaka Saveznog veća, SIV je u toku 25. juna
doneo odluku da Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove, u
saradnji sa Saveznim sekretarijatom za NO, neposredno pre-
uzme granicu i obezbedi izvršenje saveznih propisa o prela-
ženju državne granice, uz navodno postignuti dogovor sa
rukovodstvom Slovenije o sprovođenju odluke bez upotrebe sile.
Odluka o preuzimanju granice nije bila tajna. Od njenog do-
nošenja do početka izvršenja bila su puna dva dana. Naređenje
za izvršenje zadatka, sa početkom 27. juna, komanda Pete vojne
oblasti dobila je od Štaba vrhovne komande već dan ranije. Po-
stavljen zadatak trebalo je da izvrši J920 pripadnika Pete
vojne oblasti u saradnji sa 400 pripadnika Saveznog sekreta-
rijata unutrašnjih poslova i oko 270 carinika.
Vreme od donošenja odluke komande Pete vojne oblasti o na-
činu izvršenja zadatka i izdavanja naređenja potčinjenima, do
početka pokreta jedinica od gotovo 30 časova, bilo je dovoljno
za prenošenje podataka zainteresovanoj strani. O pokretu jedi-
nica JNA i njihovom zadatku rukovodstvo Slovenije bilo je oba-
vešteno od Saveznog izvršnog veća i komandanta Pete vojne
oblasti. O zadatku jedinice JNA do sitnica je bila upoznata
183
Teritorijalna odbrana Slovenije. Vreme, pravce kretanja,
jačinu, sastav i opremljenost, dobro su znali pripadnici Te-
ritorijalne odbrane. U skladu sa podacima izvršeno je zapre-
čavanje, zatvaranje jednog broja komunikacija i pripreme za
odbranu pogodnih mesta na pravcima kretanja. Zasede su bile
postavljene i pre pokreta jedinica JNA. Lako je zapaziti da je
Teritorijalna odbrana bila spremna za napad na JNA na dan
proglašavanja samostalnosti Slovenije. Pripreme za napade
na ŠA trajale su u dužem vremenskom periodu, ali to od JNA
ili nije primećeno ili se namerno nije reagovalo.
Za nikoga nije bila tajna da se nacionalno-separatističke
snage pripremaju za obračun sa JNA. I pored toga, rukovodstvo
Slovenije detaljno je upoznato da postoji zajednička akcija JNA
i Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova. Komanda Pete
vojne oblasti, kada je dobila zadatak, nije htela da obrati
pažnju na moguće prevare i zamke. Komanda je od početka do kraja
akcije imala mirnodopsko ponašanje. Jedinice preko Slove-
nije katranici, komanda Pete vojne oblasti uputila ih je kao,
na zadatak izvođenja prevoženja umesto na marš prevoženjem
kao borbene radnje. Očito je da ova komanda ili nije očekivala
nikakav oružani otpor ili je radila kao organ slovenačkog ru-
kovodstva. Kada je počeo napad na jedinice JNA, komanda Pete
vojne oblasti nije ni pokušala da se ponaša u skladu sa situa-
cijom.
Komanda kao da nije ništa znala o pripremama koje su iz-
vršene u Sloveniji za pružanje otpora ŠA. Čak i izvršena
mobilizacija Teritorijalne odbrane kao da nije primećena.
Sa profesionalne tačke gledišta, veoma je čudno da u tak-
vim okolnostima, zadatak nije shvaćen kao „borbeni" i u tome
smislu pripremljene jedinice i izdata naređenja! Pa, i u mi-
rnodopskoj obuci, svaki pokret se odvijao pod nekakvom „bor-
benom pretpostavkom", upravo radi osposobljavanja za zadatke i
postupanja u ratnim uslovima. Zato je teško razumeti upući-
vanje jedinice na zadatak sa bojevom municijom (javnost misli
184
da je nisu imali, što nije tačno), a ponašati se mirnodopski
(kretanje bez osiguranja i primena drugih mera, radnji i postu-
paka predviđenih pravilima borbene upotrebe), i bez udara i
vatre iz pokreta i slično.
Ako se za početak akcije JNA u Sloveniji mogu navoditi
neki politički razlozi za pasivnosti, nepreduzimanje mera da
se JNA zaštiti, takvi razlozi morali su otpasti sa prvim me-
cima opaljenim prema pripadnicima JNA. Reagovanje je izo-
stalo iako je samo za tri dana JNA u Sloveniji imala poginulih
i ranjenih 130 vojnika i starešina. U ova tri dana iz jedinica
Pete vojne oblasti dezertiralo je više od 50 starešina i 200
vojnika Slovenaca.
Svakome je bilo jasno, samo ne komandantu Pete vojne obla-
sti, da JNA u Sloveniji ima neprijatelja, ništa drugačijeg od
bilo koga agresora na SFRJ spolja. I pored toga, za dva dana,
jedinice JNA su u popodnevnim časovima, 28. juna, pod borbom
izbile na granicu i zauzele 133 od 137 objekata. Time je iz-
vršen postavljeni zadatak. Ovog dana u prvim večernjim časo-
vima dogovoren je prekid vatre. Ovaj dogovor Teritorijalna
odbrana i MUP Slovenije nisu poštovali. Po potpisivanju do-
govora o prekidu vatre, jedinice ŠA se ponašaju uzdržano.
Otvarale su vatru samo u samoodbrani, a i tada samo u krajnjoj
nuždi. Oružane formacije Slovenije nastavile su da krše do-
govor o prekidu vatre izvodeći podmukle i surove napade na
jedinice, vojne objekte, pripadnike JNA i članove njihovih po-
rodica.
Logično je bilo komandi Pete vojne oblasti poveriti zada-
tak za intervenciju prema granici. Zbog činjenice da je zada-
tak imao najveći državni značaj trebalo je imati veći uticaj
na ovu komandu u procesu donošenja odluke i izboru načina na
koji je trebalo izvršiti zadatak.
Malobrojnost upućenih snaga, izostajanje vazduhoplovne
podrške, zbunjenost, kolebljivost, pasivnost i nedostatak bilo
kakve inicijative ne može imati nikakvo drugo ime do opstru-
185
kcija.
Akcija sa JNA u Sloveniji otvorila je mnoga pitanja, a ne-
kima od njih ni u ovo vreme nema pravih odgovora.
Odluka SIV, odnosno Savezne vlade i preduzimanje ove
akcije, sa stanovišta interesa države, svakako je bila oprav-
dana i nužna i, bar što se tiče angažovanja organa MUP i Ca-
rine za njenu realizaciju^ sasvim legitimna i logična. Bez
obzira da li su politički, finansijski, ekonomski i naciona-
lni razlozi ili stepen uticaja spoljnjih i unutrašnjih snaga i
odnosa, realizacija ove odluke bila je, po mnogo čemu, pod zna-
kom pitanja i time cela akcija unapred osuđena na neuspeh. Ne
samo što je kasno usledila kao državna interventna mera, ova
akcija je bila pogrešno osmišljena po cilju i redosledu po-
teza, angažovanim snagama i načinu izvođenja i kao takva pro-
izvela veoma štetne posledice i mnoge dileme u našoj
javnosti.
Sasvim logično i samo po sebi nameće se pitanje zašto se
nije intervenisalo pre skoro dve godine odmah po donošenju
Deklaracije o samostalnosti Slovenije, odnosno nakon mesec i
po dana od objave odluke-Skupštine Slovenije o otcepljenju?
Ili, zašto ne pre šest meseci (Š.januara) od kada je Slove-
nije preuzela carine? Ko je kriv što je za dve godine ideja o sa-
mostalnosti sazrevala i narasla do nivoa ostvarenja i postala
„inicijalna kapisla" procesa raspadanja savezne države? Kako
se, inače, moglo očekivati poštovanje i sprovođenje saveznih
propisa i funkcionisanje saveznih institucija u Sloveniji,
koja se praktično ponašala kao samostalna država sa svim
atributima jedne gotovo međunarodno priznate države?
Ako se zaista i stvarno htelo očuvati integritet SFRJ,
zašto se nije išlo po onoj narodnoj izreci „zmiju treba tući
u glavu, a ne po repu", odnosno nauklanjanje centra gde se odlu-
čuje i odakle se upravljalo aktima secesije? Zašto se akcijom
nije išlo na rušenje nosilaca nacionalističko-secesioni-
stičke republičke vlasti, nego na jedan po cilju ograničen i
186
sporedan zadatak, može se objasniti činjenicom da je odluku do-
nela sama Savezna vlada, a ne Predsedništvo SFRJ, koje se bilo
raspalo i praktično nije funkcionisalo?
Koliko je ova odluka bila izraz iskrene želje SIV-a za oču-
vanje integriteta i suvereniteta SFRJ, teško je reći, ali je či-
njenica da je to bio pokušaj da se nešto stvarno i konkretno
učini u tome pravcu, za razliku od Predsedništva SFRJ koje je
uvek ostajalo na saopštenjima, zahtevima, zaključcima i odlu-
kama koje nisu nikad realizovane. Stiče se utisak da ni ostatak
Predsedništva SFRJ, koga su sačinjavali predstavnici uže
Srbije sa predstavnicima autonomnih pokrajina i JDrne Gore, a
povremeno i ostali, bar po knjizi Borisava Jovića „Poslednji
dani SFRJ", nisu bili za rušenje vlasti u Sloveniji i gotovo
je „otpisali" i od nje „digli ruke".
S obzirom da je iz oružanog sukoba u Sloveniji, koji se neo-
pravdano tretira kao „desetodnevni rat", JNA izašla kao po-
ražena strana i u javnosti kritikovana i generalno osuđivana
kao „nesposobna" i „izdajnička" i jedino kriva za izazivanje
etničko-verskog građanskog rata i raspada SFRJ, opravdano se
postavljaju mnoga pitanja i dileme oko angažovanja i dejstva
JNA, kao: da li je Štab vrhovne komande znao stvarnu situaciju
u Sloveniji, zašto je prihvatio angažovanje, zašto JNA nije
išla do kraja i slično? Prave odgovore na ova i slična pitanja
moguće je saznati objektivnom komparativnom analizom zva-
ničnih dokumenata, koja iz razumljivih razloga nisu bila do-
stupna. No, do tada se na osnovu stvarnih događaja, praktičnog
ponašanja nadležnih državnih institucija, raspoloživih po-
dataka, procena i zdravog logičkog zaključivanja, može steći
približno realna slika stanja i odnosa glavnih aktera doga-
đaja.
Štab vrhovne komande redovno je pratio, procenjivao i u ce-
lini bio upoznat sa političko-bezbednosnom situacijom u Slo-
veniji i svakako bio svestan ciljeva nacional-separatističke
politike i opasnosti po jedinstvo i stabilnost Jugoslavije.
187
Shodno tome, ŠVK je državno-političko i vojno rukovodstvo
upoznavao i predlagao blagovremeno preduzimanje potrebnih
mera za mirno rešavanje krize i sprečavanje izbijanja građa-
nskog rata, koje su delimično, obično kasno, ili i najčešće
nisu nikad i prihvatane. Samo u vezi sa Slovenijom, od feb-
ruara 1990. do 26. juna 1991. godine, SSNO (Štab Vrhovni ko-
mande) dostavio je preko petnaest značajnih dokumenata ove
sadržine, po kojima su državno-politički i vojni vrh (SIV i
Predsedništvo SFRJ) pozitivno reagovali samo u tri-četiri
slučaja.
Štab vrhovne komande imao je određena ovlašćenja i na-
dležnost u preduzimanju vojno-bezbednosnih mera i akcija
kojima se doprinosi efikasnijoj realizaciji naređenja Savez-
nog izvršnog veća, vezanog za granicu u Sloveniji. Štab je bio
svestan da zadatkom, koji je preuzeo, ne može sprečiti otce-
pljenje Slovenije i očuvati integritet Jugoslavije. Za tako
nešto važnije je bilo ukloniti i neutralisati republičko i
vojno rukovodstvo, nego bez metka preuzeti granicu.
Štabu vrhovne komande moralo je biti jasno na osnovu do-
tadašnjih iskustava, da Predsedništvo SFRJ izdajnički ra-
spoloženo prema jugoslovenstvu, saveznoj državi i JNA, neće
upotrebiti Armiju za efikasno sprečavanje secesije i raz-
bijanje Jugoslavije. Takođe, moralo se znati da će Slovenija pru-
žati snažan otpor u odbrani skoro ostvarene svoje
samostalnosti, uz podršku inostranih i domaćih mentora, pod
izgovorom odbrane prava. na smoopredeljenje, odbrane demo-
kratskih procesa, ljudskih prava i sloboda mišljenja i sl. ra-
zloga od „agresije jugoslovensko-komunističke JNA".
Sa toga stanovišta, angažovanje JNA i prihvatanje uloge za-
štite organa Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova i ca-
rine, nije bilo umesno iz istih razloga zbog kojih i do tada
nije odlučno delovala u zaštiti društvenog uređenja SFRJ,
odnosno svog stava - raspleta jugoslovenske krize na miran, de-
mokratski i legalan način, bez upotrebe sile - utoliko pre što
188
savezna država nije bila ugrožena od agresije spolja, niti an-
gažovana po odluci vrhovne komande. Stoga se učešće JNA u
realizovanju ove pomalo sumnjive odluke, može razumeti samo
iskrenom željom vojnog vrha JNA za očuvanjem integriteta Jugo-
slavije, što ne može biti opravdanje za naivno i nedosledno
postupanje Štaba vrhovne komande.
Međutim, kada je Štab vrhovne komande već prihvatio i upu-
stio se u realizaciju tako ozbiljnog zadatka, onda ga je morao
vojnički do kraja izvršiti angažovanjem raspoloživih snaga i
sredstava i naneti potpuni poraz Sloveniji metodom „totalnog
rata". Time bi bez osnova bile negativne, inače zlonamerne kva-
lifikacije JNA i svako hvalisanje Slovenije o pobedi nad ŠA
u ratu, koga, zapravo, u pravom smislu nije ni bilo. Dakle, odu-
stajanjem od oružanog gušenja slovenačkog secesionizma ma-
kismalnim izbegavanjem nanošenja žrtava civilnog
stanovništva i rušenja objekata, te pregovorima i prihvata-
njem prekida borbenih dejstava i primirja, najuži Vojni vrh
doveo je JNA do potpunog neuspeha i time učinio neoprostivu
grešku. Štab vrhovne komande je svojom sentimentalnošću i
„humanošću" prema neprijatelju i slepom odanošću izdajnič-
kom državno-političkom i vojnom rukovodstvu i njihovoj ra-
zbijačkoj politici, neuspešno pokrivao svoju kolebljivost i
neodlučnost, što je niska cena za izgubljene živote i ukaljanu
čast i dostojanstvo svoje Armije i naroda.

7. Praćenje rada komande Pete vojne oblasti

U toku noći 28/29. juna u Generalštabu su utvrđeni za-

ključci iz zbivanja koja su se odigrali na teritoriji Slovenije.
Utvrđeno je da je sa više prepada slovenačke Teritorijalne
odbrane na izolovane manje kolone JNA u pokretu ka jugoslo-
vensko-austrijskoj granici Slovenija počela rat. Napadi Teri-
torijalne odbrane bili su brutalni i njihov intenzitet je bio
u stalnom narastanju. Dogovarani prekid vatre od strane slove-
189
načkog rukovodstva nije poštovan. Ciljevi napada na JNA nisu
prestali da važe.
Teritorijalna odbrana sa 36.000 vojnika i starešina nasta-
vila je sa napadima, ne skrivajući mržnju i bes prema JNA i
Jugoslaviji.
Vojni vrh je odlučio da grupa oficira i generala otputuje u
Zagreb, u komandu Pete vojne oblasti, sa ciljem da se pomogne
realizaciji naredbe o obezbeđenju granice. Grupa je brojala
više od 30 oficira i generala, među kojima sam bio i ja, kao
glavni inspektor Oružanih snaga. Na čelu grupe bio je general
Blagoje Adžić, načelnik Generalštaba. U komandu Pete vojne
oblasti stigli smo 29. juna. Bilo je regulisano da se u Zagrebu
podelimo u dve grupe i da po jedna grupa ode u Ljubljanski i
Mariborski korpus.
U komandi Pete vojne oblasti saslušali smo referat gene-
rala Konarda Kolšeka. On je referisao o situaciji u Slove-
niji. Rekao nam je da je stanje u Sloveniji teško i da Slovenci
blokiraju i napadaju sve što pripada JNA. Uz blokade i napade
na jedinice i vojne objekte, u toku su blokade i napadi na stam-
bene zgrade u kojima stanuju oficirske porodice. Ukazao je da
Slovenci ne poštuju nikakve dogovore i da gubici rastu. Sve
što se dešava propraćeno je neviđenom medijskom kampanjom u
kojoj se JNA kvalifikuje kao agresorska vojska.
Pošto je saslušan referat govorio je načelnik Genera-
lštaba, general Blagoje Adžić. On je kritikovao komandu Pete
vojne oblasti zbog neodlučnosti i bolećivosti. Izneo je ocene
stanja od strane Generalštaba i upoznao prisutne sa stavovima
vojnog vrha o stanju do koga je došlo agresijom slovenačke Te-
ritorijalne odbrane na JNA.
Saopštio je cilj dolaska grupe oficira i generala iz Gene-
ralštaba. Najavio je da sledećeg dana (30. juna) predstoje ma-
sovni udari ratnog vazduhoplovstva i da će uslediti žestoka
odmazda u kojoj će Slovenija goreti. To će se desiti ako Slove-
nija na povuče sve svoje odluke koje su suprotne Ustavu i važe-
190
ćim saveznim zakonima.
Istakao je da će u toku noći 29/30. juna početi opšta mobi-
lizacija u Prvoj i Trećoj vojnoj oblasti. Ove vojne oblasti upu-
tiće deo svojih snaga na prostor Hrvatske. Generalu Kolšeku
naredio je da se, bez obzira na žrtve, deblokira oklopna bri-
gada u Vrhnici i uputi na Ljubljanu.
Najava preduzimanja odlučnih mera najkompetentnijeg sta-
rešine JNA dočekali smo oduševljeno i jedva čekali početak
realizacije onoga što je general Blagoje Adžić najavio.
Nažalost, sledećeg dana od onog što je najavio i naredio na-
čelnik Generalštaba nije ništa realizovano. To nije dozvolio
savezni sekretar za narodnu odbranu general, Veljko Kadijević,
verovatno uz konsultaciju jedog broja članova kolektivnog
vrhovnog komandanta. U Zagreb je stiglo naređenje da se grupa
oficira i generala iz Generalštaba vrati u Beograd.
O pravom razlogu ovakve reakcije iz Beograda nismo mogli
znati, ali smo nagađali. Izvesno je bilo da kolektivni vrhovni
komandant nije prihvatio odlučno angažovanje ŠA. Uz poznato
antijugoslovensko raspoloženje i destruktivno delovanje,
Predsedništvo SFRJ je imalo na vratu naloge stranog faktora
da se JNA ne upotrebljava u unutrašnjim obračunima.
Ja, kao i oficiri i generali u grupi bili smo iznenađeni
ponašanjem Štaba vrhovne komande. Čudilo nas je da je ovaj
organ još jednom poklekao i prihvatio volju kompromitovanih
članova kolektivnog vrhovnog komandanta. Navedenim ponaša-
njem Štab vrhovne komande se poigrao još jednom sa svojim
ugledom koji je bio poljuljan, ne samo kod pripadnika JNA nego
i kod naroda.
Odustajanje od preduzimanja najavljenih mera ovog puta shva-
tili smo kao još jednu opstrukciju i oportunističko ponašanje
Vrhovne komande. To je praktično značilo konačno dizanje ruku
od Slovenije, ali i od JNA. Ona je prepuštena samoj sebi. Ovo
je krajnje demotivirajuće, beznadežno i poražavajuće delovalo
na starešinski sastav. Od sada će to biti samostalna borba
191
pojedinačnih oružanih grupa i delova jedinica, za sopstveni
spas ili što časniji poraz.
General Mile Ružinovski, načelnik Operativne uprave Ge-
neralštaba i ja ostali smo u komandi Pete vojne oblasti, a
ostali oficiri i generali vratili su se u*Beograd. Ružino-
vski i ja smo dobili zadatak da pratimo i pomažemo rad ko-
mande vojne oblasti. Nismo dobili nikakva ovlašćenja. Bez
toga naša se uloga svodila na posmatranje. Nije mi poznat ni
jedan slučaj iz prošlosti da se iz Generalštaba ili Vrhovne
komande u kritičnim trenucima u jedinice upuđuju generali
bez ovlašćenja da mogu na licu mesta uticati na sprovođenje
odluka vojnog vrha.
General Ružinovski i ja više smo bili oficiri za vezu na
relaciji komanda Pete vojne oblasti - Štab vrhovne komande.
Naša uloga bila je bez značaja, a pojedinci u komandi ponašali
su se prema nama kao da smo suvišni i da naše prisustvo smeta
njihovom radu.
U komandi Pete vojne oblasti proveli smo nekoliko dana.
Pratili smo situaciju na severozapadnom vojištu preko sre-
dstava veze i medija. Sa osećanjem gorčine saznavao sam za stra-
danja pripadnika ŠA. Nisam mogao da prikrivam radost kada
sam saznavao za primere hrabrog i časnog držanja vojnika i sta-
rešina. Posebno sam bio obradovan informacijama o odlučnom
i energičnom proboju i uspešnom dejstvu delova Varaždinskog
korpusa na pravcu: Ormož-Ljutomer-Gornja Radgona, pod koma-
ndom pukovnika Berisava Popova.
U komandi Pete vojne oblasti vladala je zbunjenost, pometnja
i iščekivanje da se nešto desi. Kod ključnih oficira prime-
tio sam da očekuju da dođe spasonosno rešenje samo po sebi i
bez veze sa onim šta su i kako radili, odnosno komandovali.
Izveštaji iz svih garnizona iz Slovenije bili su prepuni po-
dataka o teškoj i kritičnoj situaciji. U njima je pisano o blo-
kadama, napadima, gubljenju pojedinih karaula, predajama,
izdajama, zarobljavanjima i gubicima u ljudstvu, dezerte-
192
rstvima!
Starešine u komandi Pete vojne oblasti sa nevericom su či-
tali pristigle izveštaje. Kao da nekud žure, a ne pomeraju se sa
radnih mesta. Zabrinuti su i vrte glavama, ali ne nalaze reči
da iskažu šta se to dešava. Većina ovih ljudi očekuje rešenje
od komandanta, generala Konarda Kolšeka, a on ne progovara ni
reč. Sa pažnjom pratim šta radi komanda, posebno šta predu-
zima, kakvi predlozi dolaze generalu Kolšeku. Naređenja, koja
polaze iz komande ka potčinjenim i zahtevi koje ova komanda
upućuje Štabu vrhovne komande, posebno evidentiram i anali-
ziram. Ali sve što saznam i pročitam rezultat je velikog izne-
nađenja i šoka koji dugo traje.
Iznenađenje i šok vidim kao na dlanu. U sebi i za sebe za-
ključujem da tek sada shvatam suštinu iznenađenja i šoka i nji-
hovo pogubno dejstvo na svest i psihu ljudi.
Očekivao sam da komandant sa užim delom komande proceni
situaciju, sasluša predloge i donese odluku koja bi omogućila
preduzimanje konkretnih mera i izdavanje neophodnih nare-
đenja. Pratim česte telefonske kontakte sa generalima Ka-
dijevićem i Adžićem u ŠVK. N>ima se šalju izveštaji o
situaciji. Ne čujem šta se saopštava sa nivoa vojnog vrha, ali
sam imao utisak da se izveštajima komande uzvraća kritikom i
ukazivanjem na mogućnosti koje general Kolšek ne koristi.
Uz obećanje da će se neki od zahteva ispuniti sa vojnog vrha
se zahteva „da se izdrži". To što se čuje od vojnog vrha pre-
nosi se na potčinjene, bez reči više. General Kolšek mi izgle-
da zabrinut i u velikoj meri izgubljeno. Načelnik štaba
general Dobrašin Praščević deluje pribranije od svog ko-
mandanta, ali je totalno pasivan. .
Komandantovi pomoćnici povremeno dolaze kod generala
Kolšeka da bi mu saopštili neku nepovoljnu vest iz svoje na-
dležnosti, da bi se žurno vraćali tamo odakle su i došli.
Zamenik komandanta, general Andrija Rašeta ne ispušta
193
slušalicu iz ruku. Vodi razgovore sa čelnicima Vlade Slove-
nije i starešinama Teritorijalne odbrane ove republike.
Izgovara na desetine molbi da prekinu vatru, puste zarobljene
vojnike i starešine, prekinu blokade kasarni i vojnih
objekata, omoguće pružanje sanitetske pomoći, doturanje hrane.
Sagovornici generala Andrije Rašete sve njegove molbe odbi-
jaju i sve ređe se odazivaju na njegove telefonske pozive.
Komanda Pete vojne oblasti nije za sve vreme moga boravka u
njoj počela da radi kao celina. Sve što se dešavalo u komandi
odrađivao je tzv. uži deo komande, koji nije ništa tražio od
organa komande koji su bili razmešteni u operativnom centru.
Izostajao je rad komande u ratnim uslovima iako su jedinice
Pete vojne oblasti vodile rat. U uslovima kakvi su bili, ko-
manda kao celina ili sa jednim svojim delom, trebala je izaći
na komandno mesto daleko van Zagreba. Proverom sam utvrdio
da ni komande potčinjenih jedinica nisu izašle na komandno
mesto.
Rad komande Pete. vojne oblasti odvijao se tako da niko
ništa ne predlaže, ne.traži, ne naređuje.
To što sam video i saznao u komandi Pete vojne'oblasti bilo
je najgore što se smelo dešavati. Na svakoj vežbi koju je ova ko-
manda i njene potčinjene komande izvodila izlazilo se na ko-
mandna mesta van mirnodopske lokacije, a u ovo vreme kada traju
borbena dejstva komande ostaju u gradovima.
Sa pojačavanjem napada na jedinice JNA u Sloveniji i po-
goršavanjem situacije u Hrvatskoj, koja vrši mobilizaciju, de-
zorganizovanost i nesnalažljivost komande vojne oblasti
postaje izraženija. Komanda vojne oblasti ne vlada situacijom,
nema nikakvog uticaja na stanje na bojištu, ne reaguje na doga-
đaje i praktično se nalazi van funkcije. Ne uspeva da se orga-
nizuje, sredi i stvar uzme u svoje ruke, smiri situaciju, razumno
i trezveno razmotri gde, čime i kako reagovati i intervenisati
ka najugroženijim jedinicama i rejonima. Bile su velike i
hitne potrebe za intervencijama, a postojale su i mogućnosti da
194
se neki delovi jedinica, manji izdvojeni sastavi i blokirane
kolone izvuku i zaštite od zapadanja u još težu situaciju.
U vreme moga boravka u komandi Pete vojne oblasti, ona je
raspolagala sa respektivnim slobodnim snagama u jugozaladnom
delu Slovenije i Hrvatskoj, na prostorima jugozapadno i seve-
roistočno od Zagreba. Bile su to oklopno-mehanizovane, moto-
rizovane i artiljerijsko-raketne jedinice. U Sloveniji, neke
blokirane jedinice mogle su se sa više odlučnosti debloki-
rati i preokrenuti situaciju u sopstvenu korist. Jake vazdu-
hoplovne snage ostale su pasivne, a mogle su samo svojim
dejstvom prisiliti Sloveniju na prekid napada na JNA i po-
štovanje dogovora. Nažalost, raspoloženje u vrhovnoj komandi
nije bilo da se Slovenija primora na prekid napada na JNA. Ne
samo da nije naređena upotreba ratnog vazduhoplovstva, nego je
izostao i najavljen pokret delova Prve i Treće vojne oblasti za
ojačavanje Pete vojne oblasti. A to je ono što je očekivala ko-
manda Pete vojne oblasti i zbog toga se pasivno ponašala sve
vreme dok je trajao rat u Sloveniji.
General Milan Ružinovski i ja pokušavali smo na kole-
gijalnoj bazi da ponešto predlažemo. Tražili smo pomeranje
jedinica u zoni odgovornosti Pete vojne oblasti radi popra-
vljanja taktičkog i operativnog položaja. Naši predlozi nisu
prihvađeni, iako je bilo deklarativnog slaganja.
Kod komandanta vojne oblasti, jednog dana susreo sam se sa
komandantom Petog vazduhoplovnog korpusa ratnog vazduho-
plovstva i protivvazdušne odbrane, generalom Rožičem. Suge-
risao sam upotrebu avijacije i predlagao da se dejstvuje po
objektima telekomunikacija, elektroinstalacija, televizije i
instalacijama sistema veza. Ukazao sam na mogućnost mitralji-
ranja grupisanih snaga teritorijalne odbrane u određenim
rejonima. Dobio sam odgovor da tamo gde bi avijacija dejstvo-
vala ima civila i familija vojnih lica. Zbog toga general
Rožič mi je saopštio da ne može izdati takva naređenja svojim
pilotima. „Takvo naređenje za pilote značilo bi da sam im na-
195
redio da gađam svoj narod i civilne objekte", pravdao se.
Posle ovakvog odgovora bilo mi je jasno da se na čelu Vazdu-
hoplovnog korpusa nalazi nepouzdan komandant, koga treba
hitno skloniti sa dužnosti. Prvo sam se konsultovao sa gene-
ralom Miletom Ružinovskim. On je obavestio saveznog sekre-
tara, generala Kadijevića i generala Adžića. General Rožič je
smenjen i na njegovu funkciju postavljen je pukovnik Ljubomir
Bajić, dotadašnji načelnik štaba komande Vazduhoplovnog ko-
rpusa.
Preuzimanjem komande nad Vazduhoplovnim korpusom, pu-
kovnik Bajić je angažovanjem vazduhoplovnih snaga i dejstvom
po selektivnim ciljevima na teritoriji Slovenije i živoj
sili neprijatelja vršio uspešnu podršku jedinicama Pete
vojne oblasti, lomeći ofanzivnu moć i moral slovenačke
„armade" i bitno doprineo odluci slovenačkog republičkog ru-
kovodstva da više puta zatraži prekid oružanih dejstava, koja
sami nisu uopšte poštovali.
U toku 1. jula, po naređenju saveznog sekretara za narodnu
odbranu komandant Pete vojne oblasti, general Konard Kolšek
u pratnji generala Milana Ružinovskog, odlazi u Beograd.
Krajem ovog dana, general Kolšek je obavestio komandu da je po-
vučen sa dužnosti, a postavljen je general Života Avramović,
dotadašnji komandant Treće vojne oblasti.
Vest o povlačenju generala Kolšeka i o postavljenju na du-
žnost komandanta Pete vojne oblasti generala Avramovića,
nije nikoga iznenadila. Prihvaćeno je sa optimizmom i olak-
šanjem. Ostatak dana i noći, sve do njihovog povratka pred zoru
(2. jula), utrošen je na pripremi za referisanje i upoznavanje sa
situacijom generala Avramovića. Po njegovom dolasku u ko-
mandu, tokom saslušavanja referata i nakon toga, držeći se
smireno, hrabro i stabilno, general Avramović je delovao ra-
zumno, uverljivo i ohrabrujuće.
U toku 2/3. jula pokrenuti su i angažovani delovi slobodnih
jedinica sa teritorije Hrvatske i Slovenije. Bio je to početak
196
žešćeg uzvraćanja na napade slovenačke paravojske. Počelo je sa
odlučnim angažovanjem ratnog vazduhoplovstva i situacija se
počela menjati. Slovenački separatisti shvatili su da je došlo
do promena odnosa vojnog vrha prema događajima u Sloveniji.
Zaključivali su da se umesto tolerantnog odnosa kreće u odlu-
čan obračun. Postojao je strah od poraza i odmazde JNA. Sve
veći gubici naterali su slovenačku vlast da se sve češće obra-
ća komandi Pete vojne oblasti. Počinjali su sa nuđenjem pri-
mirja, a ubrzo su „ponude" pretvorene u molbe, prihvatajući
sve uslove.
Javio se i Milan Kučan sa molbom da se prekinu dejstva,
prihvatajući sve što je tražio general Andrija Rašeta. A ge-
neral Rašeta je insistirao na poštovanju prekida vatre,
deblokadi vojnih objekata, napuštanju zauzetih karaula, oslo-
bađanju svog zarobljenog ljudstva i materijalno-finansijskih
sredstava. General Rašeta je tražio još i da se omogući slo-
bodno kretanje i bezbednost jedinica, pripadnika JNA i čla-
nova porodica vojnih lica.
Milan Kučan je molio Predsedništvo SFRJ za prekid su-
koba, uz obećanje da će se poštovati odluka Saveznog izvršnog
veća o granici i carini i sve postavljene zahteve JNA.
Predsednik Slovenije Milan Kučan istovremeno je molio i
ambasadora SAD u Beogradu Cimermana, da interveniše kod
Predsedništva SFRJ i preklinjao da pomogne u prekidu daljih
dejstava.
Rukovodstvo Slovenije prihvatilo je sve postavljene uslove,
a za njihovo sprovođenje i ispunjenje garanciju je dao član Pre-
dsedništva SFRJ Vasil Tupurkovski. Nakon postizanja dogo-
vora o prekidu vatre, oko 13,30 časova 3. jula, Štab Vrhovne
komande naredio je obustavljanje dejstava i pokrete jedinica
JNA, dok su oružane formacije Slovenije odmah nastavile sa
još bezobzirnijim napadima.
Ovoga dana, odmah posle saopštenja o prekidu vatre, u su-
kobu u Zagrebu su snage Ministarstva unutrašnjih poslova i
197
Zbora narodne garde zabranile izlaz iz kasarni i kretanje jedi-
nica i motornih vozila JNA. U popodnevnim časovima iz ka-
sarne „Maršal Tito" krenula je grupa vojnika da se uključi u
obezbeđenje zgrade komande Pete vojne oblasti. Ova grupa je na-
padnuta. Na ulicama su hapšeni pripadnici JNA i oduzimana
su motorna vozila JNA.
Ja dobijam naređenje da se odmah vratim u Beograd. Da bih
stigao na aerodrom Pleso, na motornom vozilu sam zamenio re-
gistarsku tablicu JNA sa civilnim tablicama. Vozio me vozač
u civilnom odelu, a ja sam preko uniforme i ličnog naoružanja
navukao radni mantil. Tako sam izbegao zarobljavanje i ha-
pšenje.
Nagla promena situacije u korist Slovenije delo je kole-
bljivog Predsedništva SFRJ i dokaz uspešne saradnje sa se-
cesionistima iz Slovenije i Hrvatske.
Ubeđen sam da su započeta dejstva JNA u Sloveniji potrajala
još samo sat-dva, Slovenija bi bila na kolenima. Niko od sta-
rešina nije verovao u iskrenost molbi koje su stizale u ko-
mandu Pete vojne oblasti. Naređeno je da se stane na pola puta
što je postalo praksa Štaba vrhovne komande, sve do nestanka
države i JNA. Državnom vrhu očito nije bilo ni do SFRJ ni do
JNA.
To što je činilo Predsedništvo SFRJ i Štab vrhovne ko-
mande, u slučaju Slovenije nije samo rezultat podrške nacio-
nalističkih i secesionističkih struja u Hrvatskoj i
Sloveniji. Presudan uticaj imali su ambasadori SAD, Nemačke
i Austrije u Jugoslaviji. Oni su savetovali Mesića, Drno-
všeka, Tupurkovskog, Bogićevića da se naredi zaustavljanje ak-
cije JNA u Sloveniji. Štab vrhovne komande je neosnovano
strahovao od strane vojne intervencije pa je prihvatao sve što
je od njega traženo.
Odavde počinje definitivni proces raspada SFRJ po sce-
nariju Zapada, kapitulantstvo i nemoć vojnog vrha i konačno
gubljenje kontrole nad situacijom.
198
Bez obzira na sva ometanja i ograničenja od strane državno-
političkog rukovodstva, mešanja i pretnji inostranog faktora
merama vojnog i ekonomskog karaktera, pored dužnosti da zada-
tak izvrši do kraja, JNA je imala ustavno i moralno pravo i
profesionalnu obavezu da bez odobrenja produži sa energičnim
ofanzivnim dejstvima i potpuno porazi i razoruža slovenačku
paravojsku i stvori uslove za političke razgovore republičkog
i saveznog rukovodstva o buduđim odnosima, odnosno napusti
Sloveniju po svom planu.
Štab vrhovne komande je i ovom prilikom dozvolio da JNA
bude izmanipulisana. Prvo je naredio da JNA izvršava zadatke
iz nadležnosti unutrašnje bezbednosti. To je regulisano na
takav način da se sve izrodi i preraste u „mali prljavi rat". U
tom „malom prljavom ratu" JNA je doživela poniženje, mo-
ralni krah i opštu osudu od naroda. Štab Vrhovne komande gu-
bitke od 58 poginulih i ubijenih i 136 ranjenih je ocenio da su
za JNA vojnički beznačajni.
Mnogo čega iz događanja u Sloveniji krajem juna i početkom
jula 1993. godine, Štab vrhovne komande izbegao je da oceni i
da ga nazove pravim imenom. Zanemareno je oportunističko po-
našanje jednog broja oficira i generala JNA.
Lično sam mnogo razmišljao o ponašanju generala Kolšeka,
smenjenog komandanta Pete vojne oblasti. Njegova nacionalna
pripadnost onemogućila ga je kao komandanta da postupi u
skladu sa zahtevima vojne profeeije. Pasivnost komande Pete
vojne oblasti i njenog komandanta, Slovenca, bitno je uticala
na slabo ponašanje i generala Rožiča, takođe Slovenca.
I nisam se prevario! Naime, od totalno izgubljenog, duhom
klonulog i dekoncentrisanog čoveka, po povratku iz Beograda,
rasterećen od obaveza, general Kolšek postao je sasvim prepo-
rođen — veseo, razdragan i bezbrižan čovek, kakvog sam ga po-
znavao od ranije. Zbog neslavno završene vojne karijere,
profesionalno sigurno nije bio zadovoljan, ali intimno oči-
gledno jeste, iz prostog razloga što je po nacionalnosti Slo-
199
venac. Njegovo pasivno držanje, izbegavanje otvorenog supro-
tstavljanja slovenačkom rukovodstvu i efikasnijoj upotrebi
svojih jedinica, prvenstveno leži u njegovoj emocionalnoj op-
terećenosti i nacionalnoj pripadnosti. Unutrašnji sukob na-
cionalnog i profesionalnog, blokirao je svaki razum i u smeni
sa dužnosti komandanta on se oslobodio ogromnog psihološkog
pritiska, doživeo nacionalno oslobođenje i osetio profesio-
nalno rasterećenje. On je zapravo postao žrtva pogrešno vo-
đene personalne politike, po kojoj se pogrešan čovek našao na
pogrešnom mestu u pogrešno vreme, što nije ni moglo imati
drugačiji epilog.
U svakom kolektivu, a u vojsci pogotovu, držanje čelnog čo-
veka (komandanta, rukovodioca), opredeljuje ukupan odnos i po-
stupanje potčinjenih i saradnika u obavljanju funkcionalnih
dužnosti u svim prilikama. U vojsci je to komandant u čijoj se
ličnosti objedinjavaju sve ljudske osobine, stručni, radni i
moralni kvaliteti, te prava, dužnosti i obaveze, koje toj fu-
nkciji, na osnovu pozitivnih propisa, pripadaju. Komandant se
mora uvek ponašati hrabro, razumno i odlučno, da potčinjenim
i saradnicima uliva samopouzdanje i veru u sopstvene mogu-
ćnosti. Od komandanta se očekuje da u svakoj, a posebno u kri-
tičnoj situaciji, iznalazi izlaz i rešenja, donosi
pravovremeno racionalne odluke i izdaje ubedljiva naređenja.
Neodlučnost i kolebljivost komandanta, najnegativnije se odra-
žava na organe komande, potčinjene komandante i starešine, od
paralisanja rada do potpunog rastrojstva. Stoga je uvek bolje
doneti i lošiju a pravovremenu, nego najbolju a zakasnelu
odluku.
Međutim, u ovom slučaju na pasivno držanje komandanata i
početnu neaktivnostjedinica verovatno je, pored snažne anti-
armijske medijske kampanje i antijugoslovenskog raspoloženja
u Sloveniji i Hrvatskoj, dodatno vršen neposredni uticaj od
strane organa republičkih vlasti i nekih bivših pripadnika
Pete vojne oblasti. Mada takva javna i otvorena neposredna fi-
200
zička i preko sredstva veze kontaktiranja u službenim prosto-
rijama, bar dok sam se tamo nalazio, sem kontakata između ge-
nerala Kolšeka i Rožiča, nisam primetio, što ne znači da ih
nije moglo biti. No, bilo bi naivno verovati da general-po-
tpukovnik Ivan Tominc, bivši pomoćnik komandanta Vojne
oblasti za politički rad, koji je u proleće 1991. godine, na
lični zahtev, penzionisan i bio nacionalističko-šovini-
stički nastrojen dok je još bio u službi, da svoju dojučerašnju
poziciju nije stavio u funkciju ostvarenja nacionalnih inte-
resa! Uostalom, kojim se drugim motivom može objasniti po-
stavljanje tri generala JNA slovenačke nacionalnosti na dve
komandne i jednu političku, vrlo uticajnu dužnost u jedini-
cama JNA na teritoriji Slovenije i Hrvatske? Da li je bilo
baš neophodno u predvečerje slovenačkog slučaja dovođenje ge-
neral-majora Ciril Zabreta, takođe Slovenca, u komandu Pete
vojne oblasti i postavljati ga na nekakvu izmišljenu dužnost?
Sve te svoje zablude i loše personalne poteze u vođenju ka-
drovske politike, pod pritiskom državnog i političkog vrha
zemlje, zloupotrebom principa „nacionalne ravnopravnosti"
i regionalne zastupljenosti, uočio je, doduše kasno, i sam
ispravio Štab vrhovne komande, učinjenim izmenama komanda-
nata.
Daleko sam od toga da mislim da je JNA doživela krah samo
zbog loših kadrovskih rešenja u Petoj vojnoj oblasti na po-
četku slovenačkog napada na JNA. To je prevashodno rezultat
snažnog uliva destruktivne politike državnog i vojnog vrha i
politika republika Hrvatske i Slovenije. Sve što je zatečeno
27. juna rezultat je planske kadrovske politike u dužem vre-
menskom periodu. Niko se slučajno nije našao na dužnosti koju
je obavljao. Loše kadrovanje vezalo je ruke rukovođenju i ko-
mandovanju u vreme kada je trebalo donositi krupne odluke.
Pojava sumnji u komandante i njihovu odanost samo je početak
kraha. To prerasta u opadanje pouzdanosti u JNA i njene borbene
sposobnosti i pad ugleda JNA u očima naroda.
201
 8, Jugoslovenska narodna armija i odluka o napuštanju
Slovenije

Izbijanjem na državnu granicu, preuzimanjem i posedanjem

graničnih prelaza prema Austriji i Italiji, jedinice JNA su
izvršile postavljeni zadatak i prekinule sve pokrete na te-
ritoriji Slovenije. U međuvremenu dogovoreni prekid oruža-
nih dejstava, i pored zahteva Predsedništva SFRJ o
poštovanju primirja,°i od strane Slovenije prihvaćenih oba-
veza prema JNA i obezbeđenju funkcionisanja saveznih cari-
nskih organa, republika Slovenija i njeni oružani sastavi
uopšte nisu poštovali, već naprotiv! Koristeći prekid vatre
i uzdržavanje jedinica JNA od primene sile, rukovodstvo Slo-
venije sa oko 36.000 naoružanih ljudi krenulo je u bezobzirne,
podmukle i najprljavije napade na jedinice, objekte i pripa-
dnike JNA i njihove porodice. To je intenzivno trajalo desetak
dana.
U rešavanje odnosa Slovenije sa Jugoslavijom i JNA vešto
se ugradila Evropska zajednica. Time je Slovenija stvorila
vreme da izigra svoje obaveze iz potpisanog dogovora o prekidu
vatre. Na Brionima je 7. jula održan sastanak na kome je usvojena
Deklaracija. Sadržavala je modalitete prekida neprijateljstva
i deblokade garnizona JNA, utvrđen režim čuvanja granica i
carine u Sloveniji. Deklaracija je sadržavala i principe po-
litičkih pregovora o budućnosti SFRJ, što je trebalo da bude
početak razrešavanja jugokrize.
U navedeno vreme, parlament Evropske zajednice usvaja re-
zoluciju kojom se osuđuje upotreba JNA u Sloveniji. To je na-
velo Hrvatsku i Sloveniju na ignorisanje Brionske deklaracije
uz prećutnu podršku Evropske zajednice. U novonastaloj si-
tuaciji JNA poštuje Deklaraciju i strogo se pridržava odluke
Predsedništva SFRJ i Štaba vrhovne komande.
Slovenija je selektivno sprovodila odluke Predsedništva
202
SFRJ i Brionske deklaracije, tako da naređeii režnm kontrole
i obezbeđenja na državnoj granici Slovenije nije uspostavljen.
Jedinice Teritornjalne odbrane Slovenije nisu demobilisane,
niti su ispunjene obaveze prema JNA. Sem oslobođenih zarob-
ljenika i poštovanja prekida vatre, još uvek su pojedini
objekti i kasarne bili pod blokadom jedinica sloveiačke
vojske, koja nije bila povučena u mirnodopske lokacije, nisu
vraćena materijalna sredstva i oteti objekti. Češće su vršena
isključivanja struje i vode pojedinim kasarnama, a kretanje pri-
padnika JNA i motornih vozila moglo se vršiti samo po odob-
renju i uz strogu kontrolu slovenačkih vojnih vlasti.
U to vreme stanje u Jugoslaviji bilo je rovito i vladalo je
potpuno političko šarenilo, sa malo zajedničkog i stalnim
jačanjem međunacionalne netrpeljivosti i sukoba, u kojima je
već bilo poginulo oko 300, a ranjeno oko 600 ljudi, bez Slove-
nije. Samo u Hrvatskoj i Sloveniji bilo je oko 200.000 naoru-
žanih vojnika u razni, vojni, formacijama, bez naoružanih
civila i JNA. Intenzivna antiarmijska propaganda opozicio-
nih stranaka u Srbiji i nacionalističko-separatističkih
partija u zemlji i razni drugi „pacifistički" pokreti, pod-
strekivali su ionako haotično stanje u zemlji. Stanje u JNA ka-
rakterisao je rapidan pad morala, smanjeno brojno stanje po
raznim osnovama, blokade, provokacije, uskraćivanje vode i
struje i slična ometanja i ograničenja na teritoriji Hrvatske
i Slovenije.
Predsedništvo SFRJ od polovine marta nije funkcioni-
salo u punom sastavu. To je odgovaralo secesionistima u Slo-
veniji i Hrvatskoj. Na sceni su ostali članovi Predsedništva
SFRJ iz Srbije i Crne Gore, koji su pokušavali da nađu izlaz
iz veoma složene situacije. Sa njima je sarađivao Štab vrhovne
komande. Zajednički su odlučili da JNA povuku iz Slovenije.
Drugi korak trebao je biti povlačenje JNA iz Hrvatske na za-
padne granice teritorija sa većinskim srpskim stanovništvom
u Hrvatskoj.
203
Zahtevano je potpuno razoružavanje svih naoružanih sastava
koji nisu delovi JNA. Za slučaj da usledi vojna intervencija
ŽA predviđalo se da JNA izvrši udar u Sloveniji i Hrvatskoj
i da izvrši mobilizaciju rezervnog sastava JNA i terito-
rijalne odbrane Srbije.
Alternativa navedenom rešenju bilo je izbijanje velikog
građanskog rata. Zatraženaje podrška rukovodstva Srbije u mo-
bilizaciji za popunu JNA. Podrška je odbijena iz straha da
Srbija ne bude uvučena u rat. Srbija je želela da sačuva po-
voljnu međunarodnu političku poziciju u nastaloj jugoslove-
nskoj krizi.
Odbijanje pomoći u mobilizaciji svakako je bilo u vezi sa
izraženom saglasnošću Srbije da neće ometati otcepljenje Slo-
venije, ispoljenom u dogovoru srpske i slovenačke delegacije,
odnosno predsednika ovih Republika, određenom još 24. januara
1991. godine.-Međutim, to nije smelo uticati na vojni vrh, jer
je krajem juna i početkom jula samo Peta vojna oblast imala oko
45.000 pripadnika mirnodopskog sastava, od čega je angažovano
jedva oko 5% i sa tim minimalnim snagama uspešno izvršila
zadatak za oko 30 časova. Time je rukovodstvo Srbije ustvari
sprečilo intervenciju JNA, za koju je vojni vrh bio spreman,
kako bi zaštitio svoje jedinice, i tako spasio Sloveniju od
JNA i dalo najveći doprinos njenom otcepljenju od SFRJ.
U periodu od Brionske deklaracije do donošenja odluke
Predeedništva SFRJ o napuštanju Slovenije, uočena je radi-
kalna promena u stavu vojnog vrha po pitanju odbrane integri-
teta SFRJ i uloge JNA. Naime, od dotadašnjeg odlučnog stava da
„štiti nezavisnost, suverentitet, teritorijalnu celokupnost i
ustavom utvrđeno društveno uređenje", pa makar i ratom, vojni
vrh je odustao od odbrane celine Jugoslavije i prihvatio
odbranu njenog ostatka! Na to je svakako uticala nepopunjenost
JNA, kritično stanje u zemlji, izostanak državne podrške,
držanje i uticaj srpskog rukovodstva i stranog faktora.
Stiče se utisak da je izostanak vojne i materijalne podrške
204
SSSR na koju je vojni vrh ozbiljno računao, i strah od vojne
intervencije spolja, odnosno NATO snaga, u kojem slučaju bi u
tome ratu bili sami, zasigurno je bio odlučujući činilac nro-
mene stava, odnosno odustajanja ne samo od izvođenja ofanzivnih
dejstava pema Sloveniji i Hrvatskoj, i eventualnog „puča", već
i izvršenja ustavne obaveze. Ovome je svakako bitno doprineo
i uticaj srpskog rukovodstva na vojni vrh i njegovo vezivanje i
sve više potčinjavanje JNA interesima aktuelnog republičko-
političkog rukovodstva Srbije i utotrebe ŠA pod parolom
„odbrane od genocida srpskog življa u Hrvatskoj i Bosni i He-
rcegovini".
Time se vrh ŠA stavio u funkciju odbrane interesa i po-
litike srpskog rukovodstva u stvaranju proširene Srbije od
okrnjene SFRJ, odbranom spoljne linije srpske etničke teri-
torije u Hrvatskoj. Tako je ova zakasnela namera vojnog vrha za
energično dejstvo, bazirana na pomoć SSSR, a ne na svoju još
uvek moćnu ŠA, u koju kao da nije imao poverenje, propala i
ŠA vratila na put srama i poniženja u odbrani ostatka Jugo-
slavije.
Posle odluke Predsedništva SFRJ od 12. jula, stanje u Slo-
veniji ostalo je nepromenjeno. Odlukom Predsedništva nala-
gana je demobilizacija svih oružanih sastava van JNA i
svođenje jedinica ministarstva unutrašnjih poslova na mi-
rnodopsku veličinu. Predsedništvo je u svojoj odluci zahte-
valo da se popuna ŠA vrši regrutima u skladu sa Zakonom o
vojnoj obavezi. Nijednu obavezu iz odluke Predsedništva SFRJ
Slovenija nije želela da sprovede u život. Nastala je pat po-
zicija iz koje se moglo izaći oružanom akcijom JNA ili po-
vlačenjem JNA iz Slovenije. Položaj JNA u Sloveniji i
Hrvatskoj bio je kritičan. Pogoršavao se odnos prema ŠA i u
Bosni i Hercegovini. Usamljena, oslabljena, bez podrške
države i kolektivnog vrhovnog komandanta, vojni vrh (Štab
vrhovne komande) je procenio da treba odustati od stava o ču-
vanju jedinstvene Jugoslavije. U tome je video mogućnost da se
205
smanje pritisci na JNA i mešanje stranog faktora. Navedeni
pristup Štaba vrhovne komande krizi u Jugoslaviji liči na
onaj dobro poznati „ako neprijatelja ne možeš pobediti, ti mu
se pridruži".
S obzirom da organi i oružani sastavi Republike Slovenije
nisu postupali u skladu sa Odlukom Predsedništva SFRJ i
Brionske deklaracije i procene okolnosti i zaključaka vojnog
vrha, Predsedništvo SFRJ, u skladu sa svojom porukom - mir,
uslove izlaska iz krize - javno je demonstriralo svoju „reše-
nost", da bez upotrebe sile obezbedi normalne uslove za život
i rad pripadnika JNA stacioniranih u Sloveniji i triju-
mfalno, čak jednoglasno, donelo je 18. jula odluku o napuštanju
JNA teritorije Slovenije20, odnosno predislokaciju 14. i 31.
korpusa (Ljubljanski i Mariborski) u Srbiju i BiH u roku od
tri meseca.
Predsedništvo SFRJ koje retko ili skoro nikad nije bilo
jedinstveno u rešavanju jugoslovenske krize u interesu zaje-
dničke države, armije i svih građana SFRJ, po prvi put je ma-
nifestovalo potpunu saglasnost prisutnih, nažalost,
prećutnim prihvatanjem akta secesije, pod maskom očuvanja
mira i brige za pripadnike JNA i njihove porodice.
Štab vrhovne komande je još 15. jula usvojio odluku da pre-
dloži Predsedništvu SFRJ povlačenje JNA iz Slovenije.
Odluka je predstavljala jednu od mogućih varijanti za izlaz iz
krize u Sloveniji. Ova varijanta je počela da se razmatra odmah
nakon usvajanja Brionske deklaracije, a inicirana je od strane
članova Predsedništva iz Srbije i Predsedništva Republike
Srbije. Meni lično nije poznato da li je Štab vrhovne komande
predložio Predsedništvu SFRJ odluku o povlačenju JNA iz
Slovenije ili je prihvatio odluku koju je Predsedništvo do-
nelo. Siguran sam u to da je Štab vrhovne komande učestvovao
u formulisanju navedene odluke.
20 Odluka o premeštanju jedinica JNA sa teritorije Republike Slovenije u druge de-
love SFRJ, 18. juli 1991. godine (prilog br. 5)

206
I u ovo vreme, kao i u julu 1991. godine, odluku o povlačenju
JNA iz Slovenije vidim kao državnu političko-vojnu avanturu.
Do avanture dolazi kada je JNA uspešno realizovala prvu fazu
intervencije u Sloveniji. Državna avantura predstavljala je
potpuni neuspeh, a žrtva je bila JNA i potpuni haos u kome će
nestati SFRJ. Ovom odlukom Predsedništvo SFRJ i Štab
vrhovne komande prosto su ugurali sve adute za rešavanje jugo-
slovenske krize u ruke stranog faktora. Dalji tok bio je pre-
pun diktata, podmetanja, lažnog optuživanja JNA, pristrasne
podrške separatistima Slovenije i Hrvatske.
Povlačenje JNA iz Slovenije neobavljenog posla i pri-
stajanje na odbranu ostatka Jugoslavije, predstavlja gaženje i
odbacivanje Ustava SFRJ i obaveza JNA prema najvišem zakonu
države. To je i gaženje zakletve koju smo mi oficiri položili.
U ime svih oficira JNA, vojni vrh je dao pristanak i postao
saučesnik razbijanja savezne države. Vojni vrh se odustajanjem
od ustavnih obaveza armija, na čijem se čelu nalazio, svrstao u
red ključnih razbijača SFRJ. To što je uradio vojni vrh nazi-
valo se i još se naziva kukavičlukom ili bojažljivošću, a
pravo ime mu je izdaja države i naroda. Kapitulanstvo vojnog
vrha predstavljalo je sramnu mrlju na časti Jugoslovenske na-
rodne armije.
U Štabu vrhovne komande povlačenje JNA iz Slovenije obra-
zlagano je više nego glupim objašnjenjima. Kao da su oficiri
u Generalštabu i Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu
bez sopstvene pameti.
U zvaničnoj informaciji o odluci o povlačenju JNA iz Slo-
venije pisalo je da „povlačenje iz Slovenije nije neko iznena-
đenje, već logična odluka". Apostrofirano je da rešavanje
problema silom nije trajno rešenje, pa onda „zašto bi se tukli
i prolivali krv pripadnika JNA i nevinog naroda u Slove-
niji". Kao argument, koji treba da opravda odluku, navedeno je
„kako nas tamo u Sloveniji niko ne želi", a da se JNA borila
za slovenački narod i ovom odlukom omogućila mu da se slo-
207
bodno opredeli gde i sa kim želi da živi!
Ovakvu sebi povoljnu ocenu ne bi mogla da napravi ni Teri-
torijalna odbrana Slovenije. Ova ocena kazuje da je JNA bila u
Sloveniji radi političke kampanje, a ne na izvršavanju vojni-
čkog zadatka iz ustavne obaveze. Informacija Štaba vrhovne
komande je bez skrupula i vrhunac nezapamđene ironije.
Izdati zadatak morao se izvršiti sa konačnim porazom po-
bunjene antijugoslovenske politike i njene paravojske. Tek
posle toga, a u sklopu rešavanja celokupne jugoslovenske krize,
slovenački narod mogao se opredeliti za samostalnu Sloveniju
ili kako mu je volja.
Obrazloženje odluke o napuštanju Slovenije običnom po-
smatraču može izgledati razumno samo na prvi pogled. Među-
tim, odustajanjem od izvršenja zadatka i povlačenjem vojske sa
bojišta pre nego se bitka i odigrala, vrhovno vojno rukovod-
stvo je umesto borbe i rata prihvatilo kapitulaciju i poraz i
time svojoj armiji nanelo neoprostivu tešku profesionalnu i
moralnu uvredu i sramotu. Prema tome, sakrivanje svojih ne-
sposobnosti i zabluda iza „viših interesa" i pravdanje odu-
stajanja vojske od borbe i odbrane integriteta zemlje, radi čega
i postoji, nekakvim političkim, socijalnim i humanim moti-
vima, zaista je bilo naivno i neprihvatljivo.
Posle saopštenja odluke o povlačenju JNA iz Slovenije,
među generalima i oficirima iz Štaba vrhovne komande došlo
je do žučne polemike. Neko je izrazio sumnju u mogućnost mi-
rnog povlačenja iz Slovenije, na što je reagovao jedan general
iz najužeg dela vojnog vrha rečima: "Da ako nam Slovenci i
Hrvati pri povlačenju nametnu rat, onda će goreti sve, pa i Ev-
ropa"!
Slušajući ovu izjavu, razmišljao sam da bi to bio prvi
pravi korak JNA, od početka krize do odluke o povlačenju. Ali
što sam čuo, i ne samo meni, nije bilo ubedljivo.
Odluka o povlačenju JNA iz Slovenije pružala je šansu da
svi koji su želeli nestanak SFRJ ostvare svoje ciljeve, a neke
208
i na štetu drugih. Hrvatska je dobila u vremenu u kome je
ubrzano organizovala i naoružavala svoje jedinice, grunišući
ih tamo gde je želela.
Pritešnjena unutrašnjim problemima i nepovoljnom
spoljno-političkom vojnom situacijom, JNA je bila prisiljena
da, protiv svoje volje, odustane od odbrane celovite SFRJ i da
prihvati napuštanje Slovenije i odbranu ostatka Jugoslavije.
To se poklapalo sa interesima nacionalne politike Srbije.
Ovome su svakako doprineli i drugi bitni momenti, kao što
su: neprihvatanje stavova SSNO o očuvanju celovite SFRJ, izo-
stanak svake podrške JNA od strane države, pa i srpskog dela
Predsedništva SFRJ, povećana opasnost od strane vojne inte-
rvencije, te izostanak svake vojne podrške sa strane u takvoj
situaciji. Moj utisak je da se srpsko rukovodstvo, dosta lako
odreklo Slovenije, pa i dela Hrvatske, što je značilo prećutno
slaganje sa raspadom i cepanjem države i teritorije republika,
po osnovu nacionalne strukture stanovništva.
Donošenjem odluke o povlačenju JNA iz Slovenije, srpskom
delu saveznog i republičkog rukovodstva pružila se mogućnoel
legalnog ostvarivanja ranije ideje o isterivanju Slovenije i
Hrvatske, bez Srba, iz Jugoslavije i stvaranje sužene Jugosla-
vije. Uspostavljanje zapadnih granica srpskih zemalja značilo
je isto što i „odbrana ostatka Jugoslavije" i naroda koji žele
da ostanu i žive u njoj.
Uticaj srpskog rukovodstva na ŠA bio je veliki. Do povla-
čenja iz Slovenije taj uticaj je bio veliki, ali ne i presudan.
Posle povlačenja JNA iz Slovenije, uticaj srpskog rukovodstva
na JNA bio je presudan i odlučujući. Bez Srbije JNA nije bila
u mogućnosti da učestvuje u rešavanju jugoslovenske krize.
Srbija je prema JNA ostvarivala ulogu SFRJ.
Angažovanje JNA po njenom povlačenju iz Slovenije dobilo
je posebne dimenzije. Zadaci koje je izvršavala nisu imali
jugolovenski karakter i nisu doprinosili odbrani SFRJ. Treba
uočiti da su zadaci JNA u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini,
209
pre svega bili humani i antiratni. JNA je dala veliki dopri-
nos smirivanju situacije na delu teritorije gde se nalazila.
Ali to što je činila pod nazivom JNA nije dolazilo od drža-
vnog vrha i politike SFRJ.
Angažovanje JNA u izvršavanju ovog zadatka, imalo je veoma
velike negativne posledice po jedinstvo JNA i značilo je ko-
načno gubljenje svakog jugoslovenskog karaktera i promene suš-
tine njenog biđa. To se prvenstveno odnosi na dalje smanjenje
brojnog stanja ljudstva masovnijim osipanjem starešinskog, pi-
tomačkog i vojničkog kadra nesrpske nacionalnosti i nedola-
skom regruta iz Slovenije, Hrvatske, BiH i Šiptara iz Srbije
i Makedonije, koji su sami činili preko 30% regrutnog konti-
genta. Kada ovome dodamo i otpuštanje vojnika isluženika po
sili zakona21, onda je brojnost jedinica više nego simbolična22
. Osim toga, osipanje starešinskog kadra bitno narušava i de-
stabilizuje sistem rukovođenja i komandovanja i zahteva vreme
za njegovo uspostavljanje, kojeg u ovoj situaciji nije bilo.
Inače, proces diferencijacije pripadnika JNA pojačao se i
tekao legalnim putem bez diskriminacije, mirno i dostoja-
nstveno, uz uvažavanje motiva i poštovanje ličnosti, ali sa
puno emocija. Istorija će sačuvati pojave velikog broja kuka-
vičluka, izdajstva i kriminaliteta među oficirima i genera-
lima JNA.
Upotrebu JNA u odbrani ugroženih Srba u Hrvatskoj strani
faktor je maksimalno koristio kao dokaz da se JNA stavila na
stranu Srba. Ova činjenica biće izvor pogubnih kritika na
jedinice JNA, sve do njenog nestajanja sa pozornice jugosloven-
ske krize.
Ni sprovođenje sramne odluke za JNA nije moglo proteći na
miru i u skladu sa sklopljenim dogovorima.
Štab vrhovne komande imao je ideju da jedinice, opremu i
21
Zadržavanje vojnika isluženika duže od mesec dana po zakonu je moguće samo u
ratnom stanju.
22
Ako jedinica u ratu ima 50% i više gubitaka, smatra se izbačenom iz borbe.

210
borbenu i neborbenu tehniku izvuče preko Slovenije i Hrva-
tske. Izvučene snage želelo se dislocirati po dubini uz izve-
sno pregrupisavanje Delom ovih snaga posela bi se linija
razdvajanja između teritorija sa srpskim življem i teritorija
sa građanima hrvatske nacionalnosti. Ideja Štaba vrhovne ko-
mande mogla se realizovati na miran način (ako to omogući
Hrvatska i Slovenija), ili pod borbom ako bude ometanja na
bilo koji način. Po svaku cenu želeli su se sačuvati životi
pripadnika ŠA i građana na prostorima preko kojih se odvija
povlačenje.
Za povlačenje JNA iz Slovenije, Štab vrhovne komande ra-
zradio je plan operacije sa preciziranjem dinamike po obe va-
rijante izvlačenja (bez ometanja i pod borbom). Izvlačenje je
predviđeno da se završi najkasnije do polovine oktobra.
S obzirom na stanje u Hrvatskoj, Štab vrhovne komande je
cenio da je izvršenje ovog zadatka bitno zavisilo od njenog po-
našanja. Postojala je realna opasnost od napada na konvoje, ru-
šenje komunikacija, ometanje saobraćaja i otimanje naoružanja
i vojne opreme. To bi po oceni Štaba vrhovne komande značilo
takođe rat, u kome JNA ne bi imala obzira ni prema kome.
Zadatak JNA, kao celine po donošenju odluke o povlačenju
iz Slovenije, mogao bi se grupisati na pet podcelina: povla-
čenje iz Slovenije; odbrana zapadnih granica sužene Jugosla-
vije; zaštita srpskog naroda u Hrvatskoj; držanje pod
kontrolom stanja u Bosni i Hercegovini i Srbiji i sprečavanje
agresije spolja.
Zamisao za realizaciju ovako obimnog i složenog zadatka
glasila je: snagama JNA braniti položaje na liniji razdvajanja
i okruženim garnizonima, uz prihvat delova iz Slovenije;
delom snaga iz dubine preći u ofanzivna dejstva uz maksimalnu
vazduhoplovnu podršku sa ciljem da se razbiju neprijateljske
jedinice, deblokiraju snage JNA u kasarnama na prostoru
Hrvatske, a prihvaćene jedinice iz Slovenije grupisati po du-
bini u gotovosti za njihovo angažovanje za odbranu Srba u
211
Hrvatskoj.
Ofanzivnim dejstvima želelo se postići cepanje teritorije
i snaga Hrvatske, umanjivanje njihove manevarske sposobnosti,
sprečavanje koncentracije i udara po izolovanim delovima
JNA, te oslobađanje i nesmetano povlačenje JNA sa teritorija
Slovenije i delova Hrvatske.
Navedenim dejstvima bilo je zamišljeno da se preseče za-
padna Slavonija pravcem Okučani-Daruvar-Podravska Slatina,
sa zadatkom da se oslobode blokirane jedinice i zaštite Srbi
u međurečju r. Drava i r. Sava; izbiti na liniju Osijek-Vi-
nkovci i sprečiti međunacionalne sukobe, a zatim dolinom r.
Drave izbiti u zapadnu Slavoniju i spojiti se sa delovima JNA
i TO na toj teritoriji; probiti se pravcem Bosanski Petrovac-
Karlovac, radi posedanja linije na Korani i prihvata delova
JNA koji se izvlače iz Slovenije; nastupiti pravcima prema
Jadranu i izbiti na liniju Zadar-Šibenik-Split i obezbediti
teritoriju Krajine; preseći Hercegovinu i Hrvatsku na liniji
Mostar-Ploče i sprečiti međunacionalne sukobe i teror nad
srpskim narodom.
Mada JNA nikada rat nije smatrala sredstvom za rešavanje
krize unutar zemlje, ona je morala biti spremna za rat ako
Hrvatska nastavi napade na srpski narod. Da bi JNA mogla
uspešno izvršiti postavljeni zadatak, morala je biti dovedena
u stanje potpune spremnosti za rat. Ako dođe do rata, njega je
JNA morala i dobiti. Predviđeno je da bude „ofanzivan i že-
stok".
Postavljeni zadatak može se izvršiti sa jedinicama koje su
popunjene vojnicima i starešinama, a to je zahtevalo progla-
šavanje opšte mobilizacije i obezbeđenje potrebnog finansi-
ranja.
Nakon usaglašavanja svih detalja sa slovenačkim rukovod-
stvom i izvršenih priprema, predislokacija jedinica i izvla-
čenje materijalno-tehničkih sredstava iz Slovenije počelo je
krajem jula meseca. U toku evakuacije i kretanja jedinica, (uz
212
ispoljavanje neverovatne mržnje pripadnika teritorijalne
odbrane, milicije i dela tog „nevinog" naroda brutalnim i be-
zobzirnim ponašanjem prema pripadnicima jedinica ŠA i po-
rodicama vojnih lica), odvijalo se uglavnom povoljno.
S obzirom na stanje u Hrvatskoj, gde su bili u toku oštri
međunacionalni sukobi i sve intenzivniji napadi na jedinice
i garnizone JNA hrvatskih oružanih formacija, bezbednost ko-
munikacija i transporta kroz teritoriju Hrvatske bila je bitno
umanjena. Da bi se izbegli veći oružani sukobi, gubici u lju-
dstvu, naročito civilnih lica i osigurala veća bezbednost, iz-
vlačenje ljudstva vršeno je i pomorskim transportom. Međutim,
velika količina teškog naoružanja, tehnike i opreme, a ogra-
ničene transportne mogućnosti železnice, nametalo je ukla-
panje dinamike izvlačenja ljudstva i materijalno-tehničkih
sredstava (MTS) u redovni režim železničkog saobraćaja.
Dok se povlačenje jedinica kroz Sloveniju odvijalo ugla-
vnom bez većih teškoća, hrvatske oružane snage vršile su pre-
pade, zaustavljanje vojnog transporta i otimale naoružanje i
vojnu opremu JNA. Tako su samo u toku tri dana (29, 30. i 33.
avgusta) zaustavile i otele uglavnom veliki broj artiljerijskih
oruđa, količine razne municije i drugu opremu sa sedam vojnih
kompozicija.
Mada mi nisu bili poznati detalji plana operacije izvla-
čenja i njegovog procesa, ali problem zaštite vojnog železni-
čkog transporta bio je češće pominjan na informisanju u
Štabu vrhovne komande. Da je normalno funkcionisao sistem
vlasti u zemlji i efikasno delovale savezne državne institu-
cije na celoj teritoriji Jutoslavije, a posebno Vrhovna komanda
oružanih snaga, ovih problema ne bi uopšte bilo. Naime, eva-
kuacija se mogla izvršiti vrlo efikasno, da je bilo moguće
obezbediti: angažovanje svih transportnih kapaciteta jugo-
slovenske državne železnice; zatvoriti civilni železnički
saobraćaj za određeno potrebno vreme na relaciji Ljubljana-
Beograd i Maribor-Beograd; obezbediti adekvatnu oružanu
213
pratnju vojnih kompozicija i kritične deonice pruge od napada
sa zemlje i uz povremenu pratnju i zaštitu iz vazduha. Sve to
ponoviti u potrebnom broju tura, propuštanjem kompozicija
bez zaustavljanja, što bi bilo efikasno, bezbedno i vremenski
kraće, a i racionalnije. Pošto se sve to nije moglo sprovesti,
Štab vrhovne komande morao je pristupiti evakuaciji na duže
vreme u nepovoljnim okolnostima, svestan potencijalnih opas-
nosti, i time dao povoda neopravdanim kritikama i pored toga
što je povlačenje relativno uspešno okončano.
214
 Glava treća

KOMANDANT OPERATIVNE GRUPE NA

HERCEGOVAČKO-DALMATINSKOM DELU
BOJIŠTA

1. Formiranje Operativne grupe

Povlačenje JNA iz Slovenije nije uticalo na smirivanje si-

tuacije na prostornma SFRJ, iako je to očekivano od Predse-
dništva i vojnog vrha. Hrvatska je strahovala od koncentracije
snaga JNA na svojoj teritoriji.
Posedanje linije unutar Hrvatske, koja razgraničava terito-
rije sa veđinskim srpskim stanovništvom od ostalog dela
Hrvatske, Hrvatska je videla kao najveću opasnost za borbu koju
je vodila za svoje osamostaljenje. Izlaz je videla u akcijama koje
bi ubrzale započeti proces osamostaljivanja uz primenu sile.
U ratu protiv JNA i Srba u Hrvatskoj, videla je siguran put do
postizanja svojih ciljeva.
Izjava Predsedništva SFRJ krajem jula da je protiv upo-
trebe sile, a za prekid neprijateljstva i početak pregovora, nije
prihvaćen od Hrvatske. To bi, ako bi se prihvatilo, zaustavilo
širenje sukoba u Hrvatskoj, a to je ono što hrvatsko rukovo-
dstvo nije želelo. Odluka i zaključci Predsedništva o pre-
kidu vatre i početku pregovora u praksi su odbačeni od
Hrvatske koja se opredelila za „sveopći rat za obranu Hrva-
tske". Ona je povećala napore u pripremi za nastavljanje sukoba
sa JNA i Srbima. Domobilizacija je dobila opšti karakter i
trajala je bez prekida.
Incidenti se naglo šire i brojčano povećavaju. Provoka-
cije uz otvaranje vatre po kasarnama i drugim objektima JNA
postaju svakodnevni. Pojačano je maltretiranje pripadnika JNA
i njihovih članova porodica širom Hrvatske. Jugoslovenska
narodna armija prikazivana je kao glavna smetnja za konačno re-
šavanje „srpskog pitanja" u Hrvatskoj. Pod izgovorom da uspo-
215
stavlja svoj pravni poredak na čitavu Hrvatsku prošireni su
napadi na srpsko stanovništvo, ne samo na područjima gde su
Srbi veđinsko stanovništvo, nego i na područjima gde su Srbi
bšš manjina.
Hrvatska je želela da se borba protiv JNA i Srba ne vodi
samo u Hrvatskoj nego i u Bosni i Hercegovini. U tom cilju
Hrvatska J'e podstakla i borbu Hrvata i Muslimana protiv JNA
i Srba u Bosni i Hercegovini. Pomagala je „i kapom i šakom"
da se u Bosni stvori slična situacija za Srbe i JNA kao što je
bila u Hrvatskoj.
Pored pomoći u naoružavanju Muslimana i Hrvata, Hrvatska
je slala i svoje pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova
i paravojske u Bosnu i Hercegovinu. Navedena politika hrva-
tskog rukovodstva u koaliciji sa muslimanskim vrhom predsta-
vljala je veliku opasnost za JNA u celini. Veliki deo
teritorije Bosne i Hercegovine nije bio pokriven jedinicama
JNA, a jeste sa vojnim objektima (skladištima, vojnom indu-
strijom, magacinskim prostorom). To je dobro uočavala Hrvat-
ska i zbog toga je bila zainteresovana da se sukobi sa njene
teritorije prošire na Bosnu i Hercegovinu.
Dalmacija i Hercegovina postali su jedinstven prostor ea
kome je Srbima pretila opasnost od genocida sličnom onom iz
doba vladavine Ante Pavelića od 1941. do 1945. godine.
U celoj Dalmaciji vladala je nacionalističko-proustaški
obojena euforija. Brutalnost prema svemu što je srpsko bilo
je ničim neomeđeno. Tome se suprotstavljaju delovi Kninskog
korpusa, metodom razdvajanja mesta naseljenih Srbima od mesta
gde žive Hrvati.
Sa šireg područja Dubrovnika, hrvatska paravojska izvodi
nrovokacije prema srpskim naseljima u Hercegovini i JDrnoj
Gori i jedinicama JNA. Delovi JNA koji su iz Slovenije sti-
zali u zapadni deo Hercegovine, postali su meta stalno pona-
vljanih ispada iz splitskog i dubrovačkog područja. U isto
vreme, u istočnom delu Hercegovine, narastali su antisrpsko i
216
antiarmijsko raspoloženje.
Na prostorima Dalmacije i Hercegovine jedinica JNA bilo
je malo da bi mogle onemogućiti hrvatsku agresiju i musli-
manske akcije protiv srpskog stanovništva. Jedinice kopnenog
dela Vojnopomorske oblasti nalazile su se u severnom delu
Dalmacije pod blokadom, a bile su i malobrojne.
U navedenoj situaciji, pomorske plovne snage su bile u pa-
sivnom položaju jer su imale naređenje o zabrani otvaranja
vatre po ciljevima na kopnu.
Vojni vrh imao je zadatak da realizuje odluku o odbrani
„ostatka Jugoslavije" na liniji zapadnih granica teritorija sa
pretežno srpskim stanovništvom. U nameri da realizuje nave-
denu odluku, Štab vrhovne komande polazio je od procena si~
tuacije u Dalmaciji i Hercegovini, posebno od predviđanja
mogućih događaja u skorom periodu. Planirana su određena pre-
grupisavanja postojećih snaga u Dalmaciji i Hercegovini i do-
vođenje snaga sa drugih teritorija.
Počele su pripreme za realizaciju odluke o odbrani
„ostatka Jugoslavije". Ključne prostorije bile su Dalmacija i
Hercegovina. Krajem jula pozvan sam od generala Blagoja Adžića,
koji me je kratko upoznao sa situacijom na hercegovačko-dalma-
tinskom delu jugoslovenskog ratišta. Saopštio mi je odluku
vojnog vrha o formiranju Operativne Grupe (OG) JNA za izvr-
šavanje zadataka u Dalmaciji i Hercegovini, te da sam za njeno
formiranje i komandovanje određen ja. Posle toga saopštio je
sastav i zadatak OG, čija suština je ovlađivanje prostorom
Dalmacije i sprečavanje izbijanja međunacionalnih sukoba. Po-
četak dejstva biće naknadno određen.
Moj zadatak je bio da pod hitno planiram operaciju, obra-
zujem komandu operativne grupe i formiram operativnu grupu
koja treba da izvede operaciju u Dalmaciji i Hercegovini.
Imao sam obavezu da budem nosilac organizacije sadejstva sa
sastavima JNA i teritorijalne odbrane na tom prostoru koji
neće ući u sastav operativne grupe, a imaće uticaja na njena
217
dejstva.
Komandu operativne grupe sa prištapskim jedinicama tre-
bao sam da formiram od starešina iz Inspekcije oružanih
snaga, jedinica Prve vojne oblasti lociranih u širem rejonu
Sarajeva i jednog broja starešina iz Generalštaba JNA.
Borbene sastave operativne grupe formirao sam tako što su
u njen sastav ušle sve zadejstvovane snage JNA i Teritorijalne
odbrane na Dalmatinsko-hercegovačkom delu teritorije Hrva-
tske i Bosne i Hercegovine, a činile su ih Kninski korpus JNA
(9. korpus) i delovi Sarajevskog korpusa (4. korpus), zatim 37.
korpus (Užički) iz Prve vojne oblasti, koji je bio slobodan,
Drugi korpus (Titogradski) iz sastava Treće vojne oblasti,
Vojnolomorski sektor „Boka" iz Vojnopomorske oblasti i jedan
deo jedinica Teritorijalne odbrane Crne Gore i istočne Her-
cegovine.
Razmišljao sam kojim redosledom i načinom da pristupim
pripremi i izvršenju dobijenog zadatka. Opterećivala me slo-
žena i haotična situacija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini,
ali na to nisam mogao uticati i bilo šta promeniti. Sasvim
logično, izrada Plana operacije bio je prioritetni zadatak.
Po dobijanju i shvatanju zadatka i izvršenoj globalnoj pro-
ceni situacije, doneo sam osnovnu zamisao za dejstvo - ofa-
nzivnim dejstvima kopnenim snagama sa prostora Hercegovine
i Kninske krajine, a pomorskim snagama sa mora, razbiti hrva-
tske paravojne sastave na prostoru Hercegovine i Dalmacije i
spojiti se sa snagama JNA na teritoriji Kninske krajine i za-
padne Bosne. Time bi se omogućilo deblokiranje garnizona i
jedinica ŠA na tim prostorima, sprečilo širenje međuna-
cionalnih sukoba i onemogućio teror nad srpskim življem.
Zbog tajnosti priprema operacije naređeno je da u plani-
ranju i izradi Plana operacije učestvuju samo komandanti po-
tčinjenih korpusa. Stoga sam, pored pukovnika Ninoslava
Krstića iz sastava IOS, uključio komandanta 2. korpusa (Ti-
togradski), general-majora Eremiju Radomira, komandanta 9.
218
korpusa (Kninski) pukovnika Ratka Mladića, komandanta 37.
korpusa (Užički) general-majora Milana Torbicu i komandanta
bojnog broda Krstu Đurovića, komandanta Vojnopomorskog se-
ktora "Boka". Po upoznavanju prisutnih sa dobijenim zadatkom
i osnovnom zamisli, zajedno smo detaljno procenili situaciju
i formirali predlog odluke i podneli načelniku GŠ na odo-
brenje. Kada je predlog odluke prihvaćen izrađen je Plan ope-
racije, koji je predviđao da se dobijeni zadatak izvrši u dve
etape.
U prvoj etapi planirano je da se snagama koje su zadejstvo-
vane (nalaze se u dodiru sa hrvatskom paravojskom) u Kninskoj
krajini nastave napadna dejstva i ovlada Ravnim Kotarima,
zauzmu Zadar i Šibenik i ugrozi Split sa zapada. Delovima
operativne grupe sa Kupreške visoravni ovladati širim pro-
storom Livna, sprečiti izbijanje i širenje međunacionalnih
sukoba i ispade hrvatske paravojske prema Bosni i Hercego-
vini.
Po izvršenom prihvatu svežih snaga, većim delom snaga
preći u napad od Igala i Trebinja ka širem rejonu Dubrovnika
i prostore Popovog polja ka Jadranskoj obali, razbiti ustaške
snage i ovladati južnom Dalmacijom, a delom posesti istočnu
Hercegovinu i dolinu Neretve radi sprečavanja blokade garni-
zona JPA i izbijanja međunacionalnih sukoba.
Istovremeno ugroziti Jadransku magistralu i onemogućiti
saobraćaj Jadranskim morem i duž morske obale. Onemogućiti
manevar hrvatske vojske i prenošenje njihovih dejstava sa je-
dnih na druge prostore.
Predviđeno je da se prva etapa realizuje za 7 do 10 dana.
U drugoj etapi, predviđano je da glavne snage Operativne
grupe pređu u napad sa linije reke Neretve pravcem Mostar-
Split, a delom snaga na pravcu Drniš-Split. Zadatak ovih
snaga je bio da uz podršku vazduhoplovnih i pomorskih snaga
zauzmu Split i ovladaju Dalmacijom.
Trajanje ove etape bilo je planirano 12 do 15 dana. Rok za-
219
vršetka formiranja i gotovosti OG za aktiviranje nije bio
određen. Očekivao sam da će naređenje za početak operacije brzo
uslediti, jer je to situacija zahtevala.
Odluka Štaba vrhovne komande da formira Operativnu
grupu bila je u skladu sa situacijom. Očekivani su još žešći
međunacionalni sukobi i napadi na JNA. Prenošenje sukoba na
teritoriju Bosne i Hercegovine otežavalo je položaj ŠA,
slično onom u kome su se nalazili garnizoni u Hrvatskoj a još
ranije i u Sloveniji.
Operativna grupa mogla je odigrati planiranu ulogu samo u
uslovima da se brzo formira, pripremi i pređe u ofanzivna
dejstva.
Vojni vrh je sporo reagovao i propustio povoljan momenat
za početak operacije. Umesto da se krene krajem jula ili poče-
tkom avgusta, vojni vrh je odložio početak za jesen u skladu sa
stilom „pretnji i uzmicanja". Tako je prokockan ceo avgust, a
situacija se menjala i postajala nepovoljnija za JNA.
Zamišljena operacija Operativne grupe trebala je da bude
prva oružana intervencija ŠA naređena od vojnog vrha. Inte-
rvencija u Sloveniji nije bila ni planirana ni izvedena kao
oružana akcija ŠA. Operacija je trebala da predstavlja odgo-
vor Hrvatskoj na oružane napade na ŠA i Srbe u Hrvatskoj i
upozorenje nosiocima separatizma i antiarmijske propagadne u
Bosni i Makedoniji.
Nekog trećeg izlaza nije moglo biti. Hrvatska je želela samo
oružanu konfrontaciju. Napadi na blokirane kasarne, zlosta-
vljanja i uništenja imovine, kidnapovanja, spaljivanja srpskih
sela, propaganda o „okupatorskoj srpsko-četničkoj JNA" odvi-
jali su se kao na pokretnoj traci. Hrvati su trovani i nepre-
kidno je narastalo antisrpsko i antiarmijsko raspoloženje.
Prostori sa većinskim srpskim stanovništvom Banija, Ko-
rdun, Lika, severna Dalmacija, istočna i zapadna Slavonija i
Baranja, postali su za Hrvatsku teritorija na kojima treba za-
trti sve što je srpsko.
220
 2. Hrvatska ratuje, a vojni vrh vodi politiku

Početkom septembra u Hrvatskoj je bilo stanje građanskog

rata koje je pretilo da dobije dimenzije ljudske katastrofe.
Srbi iz Hrvatske nisu imali nikakve šanse da se o bilo čemu
dogovore sa vlastima u Hrvatskoj koje su bile zadojene usta-
štvom. Hrvatske vlasti nisu imale interes za bilo kakvim do-
govorima koji bi vodili mirnom rešavanju problema.
Državni vrh i njegove institucije delovale su neodlučno i
same sebi paralisale svaku moguću korisnu akciju. Savezna
skupština nije se mogla ni sastajati, a Predsedništvo SFRJ i
Savezno izvršno veće kao da su „mlatili praznu slamu". Nji-
hovo delovanje bilo je sa više suprotstavljanja jednih drugima
nego što je bilo neke jedinstvene politike.
Predstavnici Slovenije napustili su sve savezne institu-
cije, a predstavnici Bosne i Hercegovine isključivo su se ba-
vili opstrukcijom rada saveznih institucija.
Nastupi Stjepana Mesića imali su u svim prilikama an-
tidržavni i antiarmijski stav. Predsedništvo SFRJ je fu-
nkcionisalo tako što su odluke donosili predstavnici Srbije
i Crne Gore, zbog čega im je osporavana legitimnost, čak i od
tzv. međunarodnog faktora.
Vojni vrh je ostao na cedilu i još je jedino sarađivao sa
Predsedništvom SFRJ od delegata Srbije i Crne Gore i sa vla-
dama ove dve republike. To na što se mogla oslanjati JNA sve je
više gubilo uticaj na rešavanje krize u Jugoslaviji. Sudbinu
krize preuzima tzv. međunarodni faktor, koji je uvažavao po-
stojanje JNA, ali bez bilo kakvog prava u rešavanju krize u
zemlji. Nastup spoljnog faktora bio je naklonjen razbijačima
jugoslovenske države, što je opredeljivalo i njihov odnos
prema JNA.
Dok je trajalo povlačenje JNA iz Slovenije, Hrvatska je
vršila zaustavljanje kolona, krađu i otimanje materijalno-te-
hničkih sredstava. Nije bilo teško proceniti da se Hrvatska
221
priprema za napad na JNA i da u tome uživa ne samo političku
podršku od spoljnog faktora, nego i materijalno-finansijsku
pomoć. Nije se poštovao nijedan sporazum sklopljen sa JNA.
Dok Operativna grupa čeka naređenje za početak planirane
operacije ili da Hrvatska prihvati i poštuje prekid sukoba sa
JNA i Srbima, hrvatske oružane snage 14. septembra prelaze u
napad na sve kasarne i vojne objekte na teritoriji Hrvatske. Dok
traju napadi, savezni sekretar za narodnu odbranu vodi prego-
vore sa Tuđmanom uz posredovanje Pitera Karingtona, predse-
dnika Mirovne konferencije Evropske zajednice za Jugoslaviju.
Kao rezultat ovih pregovora, 17. septembra u Igalu je po-
tpisan sporazum o prekidu vatre, raspuštanju neregularnih
oružanih formacija i demobilizaciju nacionalne garde Hrva-
tske. Ovaj sporazum ni u jednoj svojoj tačci nije ispoštovan sa
hrvatske strane. Po njegovom potpisivanju pojačani su napadi na
JNA i njene objekte i stanovništvo srpske nacionalnosti.
Čitao sam izveštaje o napadima na kasarne i objekte u Zagrebu,
Šibeniku, Varaždinu, Petrinji, Vinkovcima, Vukovaru, Sinju,
Skradinu, Ogulinu, karaule na granici sa Mađarskom. Neke ka-
sarne i objekti padaju u ruke hrvatske paravojske. Intenzitet
građanskog rata u Hrvatskoj je narastao. Žestoke borbe vode se
na mnogim lokacijama u Hrvatskoj.
Srpski narod u Hrvatskoj napadan je bez milosti. Njihov
organizovan otpor za spas svojih ognjišta, Hrvatska je progla-
šavala agresijom, a pokušaje JNA da spreči genocid nad
Srbima, Hrvatska je koristila da JNA proglašava „okupato-
rskom", srbo-četničkom i za optuživanje republike Srbije da
je agresor u Hrvatskoj.
Stanje u JNA postajalo je sve teže. Gubilo se poverenje i kod
onih koji su očekivali da ih zaštiti od ustaške pomame Tu-
đmanove Hrvatske. Probleme koje je imala JNA niko nije reša-
vao. Sve je bilo prepušteno da rešava sama JNA.
Veliki problem bio je održavanje potrebnog nivoa borbene
gotovosti jedinica i ustanova JNA, posebno morala, u ovakvim
222
teškim i složenim okolnostima, što je i dnevno umanjivalo
prag izdržljivosti. Zbog svega toga Štab vrhovne komande je
ocenio da je borbena gotovost ŠA umanjena, ali da je, uprkos
svemu, stanje još uvek dobro.
Štab vrhovne komande i njegov čelnik, general Veljko Ka-
dijević, polagali su velike nade u uspeh međunarodne konfe-
rencije o budućnosti Jugoslavije i njenih naroda. Ova
konferencija počelaje 7. septembra u Hagu. Shvaćenaje kao po-
slednja šansa da se jutoslovenska kriza reši na miran način.
Optimizam nije imao argumente.
Ako bi konferencija prekinula rad ili ako bi donela nepo-
voljno rešenje za republike koje su težile odvajanju od Jugo-
slavije, došlo bi do rata. Konferencija je mogla priznati
pravo Srbima u Hrvatskoj na samoopredeljenje, Hrvatska bi
ušla u rat bez obzira na posledice i žrtve. U tom ratu, ona je
bila ubeđena da bi bila podržana od stranog faktora. Iz nave-
denih razloga Hrvatska i Slovenija nisu želele održavanje mi-
rovne konferencije. Zbog toga su u vreme trajanja ove
konferencije narastali napadi na Srbe u Hrvatskoj i na JNA i
činjeni napori da se Srbija i Crna Gora uvuku u rat.
U jednoj meri mirovna konferencija je doprinosila ratu i
sa pravednim rešenjem, kao i sa potpunim neuspehom.
Očekujući da Hrvatska krene u konačan udar na Srbe na svojoj
teritoriji, pa i na Srbe uopšte, Štab vrhovne komande počeo
je ozbiljnije shvatati situaciju. Oglasio se sa javnom porukom
da „Jugoslovenska narodna armija mora sprečavati velike su-
kobe, ali još žešće uzvraćati na udarce, jer hrvatska strana
poštuje samo zakon jačeg"! U Štabu preovlađuje uverenje da JNA
mora biti spremna za rat i da, ako do njega dođe, on će biti
ofanzivan i žestok. Po prvi put Štab vrhovne komande nare-
đuje preduzimanje nekih od mera za podizanje borbene gotovosti.
Prvo je najavljen prelazak na delimičan ratni režim života i
rada u Štabu vrhovne komande, pa je onda komandantima stra-
tegijskih grupacija naređeno da izvrše pripreme za izvršenje
223
opšte mobilizacije i da budu u gotovosti za rat u kome će doći
do odlučnog otvaranja vatre po neprijatelju uz upotrebu ratnog
vazduhoplovstva i ratne mornarice bez ograničenja.
U skladu sa naređenim merama, Štab vrhovne komande je upo-
znao Predsedništvo SFRJ da je stanje kritično u Hrvatskoj i
zatražio da se proglasi opšta mobilizacija i uputi ultima-
tum Hrvatskoj da deblokira "kasarne i vojne objekte i omogući
bezbedno povlačenje JNA i materijalno-tehničkih sredstava iz
Slovenije preko Hrvatske.
U Štabu vrhovne komande, u prvoj polovini septembra go-
vorilo se „da se više ne bi smelo popuštati pritiscima po-
litičkih stranaka"; da smo „dosta popuštali, čak i do
ponižavanja"; da „nema više savijanja šije"; da se „mora kre-
nuti u operaciju". Ali se, na žalost, opet upozorava da „se mo-
ramo uzdržavati od ofanzivnih radnji i postupaka, bez obzira
na teškoće i lična osećanja ugroženosti i poniženosti".
Posle najave konkretnih mera kojima se diže borbena goto-
vost, Štab vrhovne komande naređuje otpuštanje vojnika iz
JNA, čiji je vojni rok istekao. Naređenje je bilo u skladu sa Za-
konom, ali štetno za stanje borbene gotovosti JNA. Ovo nare-
đenje je doneto pod pritiskom opozicionih stranaka u Srbiji i
Crnoj Gori.
Otpuštanje vojnika bilo je špekulantski akt kojim se sla-
bila pozicija ŠA u Hrvatskoj.
Kritičke primedbe pojedinaca odbijane su kao „izraz poli-
tičke plitkosti i opstrukcije mera Vrhovne komande", upozo-
renjem da „ne smemo voditi politiku iz ćoška svoje
kancelarije...".
Zapaženo je da je vojni vrh početkom septembra u jednoj
internoj informaciji iskazao dilemu u pogledu ishoda rešenja
jugoslovenske krize. U informaciji je postojala rečenica „čak
i protiv svoje volje činili smo sve da se naš problem ne re-
šava građanskim ratom, u šta nismo više sigurni, te moramo
biti u gotovosti da konačno idemo u rat, iako bi bilo bolje da
224
rata ne bude".
Čudno je da je Štab vrhovne komande od početka krize upo-
zoravao državni vrh i javnost na opasnost od izbijanja građa-
nskog rata i razbijanja Jugoslavije, a da početkom septembra
iskazuje sumnju u to da će do građanskog rata doći, iako se on
bez ograničenja vodi. Običnom i neupućenom čoveku ostaje da
zaključi da gubici JNA do ovog vremena stradanja i žrtve
srpskog naroda nisu posledice građanskog rata!
Očito je da su se čelnici Štaba vrhovne komande do septe-
mbra 1991. godine prioritetno bavili politikom a ne ratovod-
stvom. Nažalost do ovog vremena Štab vrhovne komande nije
bio vojno-stručni organ kolektivnog vrhovnog organa nego uni-
formisani organ za donošenje političkih odluka.

3. Slaganje u onemogućavanju mobilizacije

Državno rukovodstvo ne pokazuje htenje i spremnost da

spreči širenje međunacionalnih oružanih sukoba i dezinte-
graciju u zemlji. Pored građanskog rata koji je u toku, zemlji
preti strana vojna intervencija. Za Jugoslovensku narodnu
armiju bio je neprihvatljiv svaki akt kojim se negira postojanje
Jugoslavije. Umesto svršenog čina vojni vrh je predlagao pre-
duzimanje mera koje bi omogućile stvaranje uslova za mirni i
demokratski rasplet krize. Dogovorom je trebalo doći do budu-
ćeg uređenja Jugoslavije.
Da bi se navedeno zalaganje realizovalo, Štab vrhovne ko-
mande je predlagao kolektivnom vrhovnom komandantu progla-
šavanje vanrednog stanja, podizanje borbene gotovosti i
mobilizaciju određenih ratnih jedinica. To je bio jedini mo-
gući način da se poveća brojno stanje mirnodopskog dela ŠA,
bez čega nije bilo moguće na miran način rešiti krizu.
Mobilizacija se nije mogla ni smela zaobići. Ona je bila
nužna jer bez nje JNA nije mogla izvršiti ni jedan zadatak koji
bi joj bio poveren u građanskom ratu koji je bio u toku. Oružane
225
snage (JNA i TO) brojale su 2.400.000 vojnika i starešina.
Mirnodopski sastavi JNA činio je 15 posto brojnog stanja
ratne armije. U mirnodopskom sastavu JNA popunjenost vojni-
cima bila je manja za 20 posto u odnosu na formaciju.
Mirnodopsko brojno stanje JNA iznosilo je svega 7,5 posto
brojnog stanja ratne JNA. Tako malo brojno stanje JNA bilo je
grupisano u nekoliko jedinica koje su locirale na celoj teri-
toriji Jugoslavije.
Situacija za JNA je bila krajnje nepovoljna, dok su se para-
vojska i jedinice milicije mobilisale bez ograničenja. JNA je
ostajala na nivou smanjenog mirnodopskog brojnog stanja. Odnos
snaga između mirnodopskog dela JNA i snaga paravojske na po-
četku 1991. godine na celom prostoru Jugoslavije bio je 1:13,3.
Ako ništa drugo nije moglo ubediti državni vrh u neophodnost
mobilizacije, onda je to navedeni podatak morao.
Ako uzmemo samo Sloveniju i Hrvatsku, gde je TO brojala oko
330.000 ljudi i tome dodamo broj od oko 180.000 ljudi koji su po
ratnom rasporedu pripadali jedinicama JNA i nisu bili mo-
bilisani, odnosno mogli bi biti mobilisani u svoje naciona-
lne republičke vojske i druge paravojne formacije, ili ukupno
oko 510.000 potencijalno naoružanih ljudi protiv oko 42.000
pripadnika tadašnje Pete vojne oblasti, taj odnos bi bio 12:1
u korist secesionista. Ako tome dodamo da mirnodopski deo
Pete vojne oblasti JNA nije bio popunjen vojnicima koji sle-
duju po mirnodopskoj formaciji, onda je taj odnos još veći,
koji se tokom građanskog rata stalno povećavao u korist sece-
sionističkih snaga Slovenije i Hrvatske, a mirnodopski sa-
stav Pete vojne oblasti smanjivao osipanjem po raznim
osnovama. Pri tome snage Ministarstva unutrašnjih poslova
Hrvatske i srpskih snaga Krajine, ne bi bitno promenili glo-
balni međusobni odnos snaga. :
Mobilizacija rezervnog sastava i aktiviranje ratnih jedi-
nica predstavlja prvu i najvažniju fazu u stvaranju ratne
armije. Kolektivni vrhovni komandant odbijao je da proglasi
226
vanredno stanje, što je bio zakonski preduslov da se objavi mo-
bilizacija. Štab vrhovne komande pokušavao je da, umesto na
mobilizaciju, ljudstvo iz rezervnog sastava poziva na „vojne
vežbe" radi obuke. Organi zaduženi za mobilizaciju pod uti-
cajem lokalnih vlasti nisu ni pozivanje na „vojnu vežbu"
vršili na efikasan način.
Suština problema mobilizacije bila je u nefunkcionisanju
sistema državne vlasti, a time paralisanje i blokade mobili-
zacijskog sistema, počev od državnog vrha pa do kurira pozi-
vara.
Aktuelan problem mobilizacije nije se mogao rešiti zbog
suprotstavljenih interesa između republika i u samom pre-
dsedništvu SFRJ. U Jugoslaviji su rukovodstva radila ne na
odbrani nego na razbijanju države. Predsedništvo nije htelo i
nije smelo da proglasi mobilizaciju što nije odgovaralo re-
publikama. Samo je mobilizacija odgovarala JNA koja je bila
protiv razbijanja Jugoslavije.
Na nivou vojnog vrha još u drugoj polovini 1990. godine pro-
cenjivalo se da opšte mobilizacije u SFRJ neće i ne može
biti. Zbogtogajebiloiluzornodavojnivrhu 1991. godinioče-
kuje da može biti proglašena opšta mobilizacija. Slovena-
čki, hrvtski, makedonski i bosanski predstavnici u
Predsedništvu SFRJ nisu imali interes da jača JNA, zbog čega
su bili protiv mobilizacije. Predstavnici Srbije i Crne Gore
u Predsedništvu SFRJ želeli su da svoje republike prikažu
da su van ratnih sukoba, pa su zato bili protiv mobilizacije.
Da je opšta mobilizacija proglašena pre početka građa-
nskog rata do njega sigurno ne bi ni došlo. Kasnije, mobiliza-
cija je imala smisla samo ako bi se odvijala u Srbiji i Crnoj
Gori, pogotovu kada su rukovodstva ovih republika odlučile da
se stave u zaštitu Srba u Hrvatskoj snagama ŠA. Time je ruko-
vodstvo Srbije preuzelo i moralnu obavezu u zaštiti sunaro-
dnika u Hrvatskoj. Srbija je očekivala da preuzetu obavezu
izvrši JNA, a da ne objavi mobilizaciju, što je predstavljalo
227
apsurd.
Pozivi vojnih obveznika u ratne jedinice na „vojnim ve-
žbama" nisu mogli zameniti neproglašavanje opšte mobiliza-
cije. I na pozive na „vojnu vežbu" sve se manji broj ljudi
odazivao. Ovavrstapopunejedinica obavljasetri putau 1991.
godini. U prvim pozivanjima (u maju) odziv je bio veliki. U
Prvoj i Trećoj vojnoj oblasti odazvalo se 110 posto. Nažalost,
popunjene jedinice boravile su u kasarnama bez aktivnosti.
Bilo je to uzaludo gubljenje vremena, pa se u sledećim pozivima
veliki broj vojnih obveznika nije odazivao. Na manji odziv uti-
cale su i neke političke stranke. Po redu treća mobilizacija,
pozivanjem na „vojnu vežbu", izvršena je u septembru. Odziv je
bio loš i katastrofalan. Odazvalo se oko 20 posto pozvanih,
pa se većina ratnih jedinica nije mogla formirati. Izuzetak
je bila mobilizacija u Crnoj Gori, jer je odziv bio veći nego u
Srbiji, što je imalo velikog značaja za Operativnu grupu kojom
sam ja komandovao.
Neporoglašavanje ratne opasnosti i izostajanje naređenja za
opštu mobilizaciju su ključne odrednice poraza koji će na
kraju doživeti SFRJ i JNA. Odgovornost ima istorijsko zna-
čenje. Prva odgovornost. pada na leđa kompletnog Predsedni-
štva SFRJ dok je kao celina delovalo. Nastavak odgovornosti
snosi i „krnje" Predsedništvo SFRJ koga su sačinjavali pred-
stavnici Srbije i Crne Gore. Ovaj deo Predsedništva zalagao
se za proglašavanje ratnog stanja sve vreme dok je Predsedni-
štvo delovalo kao celina, a početkom septembra 1991. godine
kada je ostalo bez predstavnika Hrvatske, Slovenije, Bosne i
Hercegovine i Makedonije, nije htelo da proglasi ratno stanje.
Za „krnje" Predsedništvo kao da nije postojala ugroženost i
stradanje Srba u Hrvatskoj i blokirane kasarne i objekte JNA
u Hrvatskoj. Ovaj nazovi kolektivni vrhovni komandant nije
prihvatao predlog Štaba vrhovne komande da objavi opštu mo-
bilizaciju i zahtevao je da JNA štiti Srbe u Hrvatskoj i da
bude spremna za rat ako do njega dođe. A rat je trajao uveliko.
228
Gotovo celo vreme jugokrize predstavnici u saveznom drža-
vnom vrhu i republičko rukovodstvo prema JNA, kao i načinu
rešavanja jugoslovenske drame, odnosili su se nedosledno, pri-
strasno i konfuzno. Kad god je odgovaralo političkim i nacio-
nalnim interesima srpskog rukovodstva, ono je zahtevalo
angažovanje JNA kao savezne multinacionalne vojske, ali se
uvek distanciralo od zahteva vojnog vrha da brani celinu Jugo-
slavije. Kada se situacija nije odvijala u skladu sa njihovom
politikom i očekivanjima, uvek je za to bila kriva JNA, a ne
njihova pogrešna politika.
U prvoj polovini septembra 1991. godine hrvatske snage
izvode ofanzivu na kasarne JNA, izolovane vojne objekte, na ma-
lobrojnu i slabo organizovanu teritorijalnu odbranu Krajine,
Srbe u Hrvatskoj i manje sastave JNA, razvučene na liniji raz-
dvajanja. „Krnje" Predsedništvo i rukovodstva Srbije i Crne
Gore odbijaju da proglase ratno stanje i narede mobilizaciju,
pod izgovorom da „ne bi izbio sukob po dubini Hrvatske".
Štab vrhovne komande odlučuje da aktivira jedan broj rat-
nih jedinica po osnovu vojnih vežbi. To nije uspelo na teri-
toriji Srbije. Nedostajale su jedinice koje su trebale biti
uggućene iz dubine na front. Posledice toga su pad jednog broja
kasarni u Hrvatskoj i usporeno dejstvo JNA u istočnoj Slavo-
niji i Krajini. Izgubljen je veliki deo teritorije zapadne Sla-
vonije sa velikim stradanjima srpskog naroda u Hrvatskoj.
Srpsko rukovodstvo, dok besni hrvatska ofanziva, odbija mo-
bilizaciju, predlaže mirovna rešenja sa zahtevom da se bude
spremno za rat ako se ne nađu mirovna rešenja. Srpsko ruko-
vodstvo traži da JNA bude spremna za rat ali bez vojničkog sa-
stava.
Na očigled celoga sveta, Hrvatska ne poštuje sporazume o
prekidu vatre i deblokadama kasarni, napadi se nastavljaju sa
povećanom žestinom, rastu ljudski gubici i materijalna raza-
ranja, situacij a j e dramatična.
U Bosnu i Hercegovinu dogovoreno se ubacuju hrvatske nao-
229
ružane grupe i jedinice i sa muslimanskom paravojskom uklju-
čuju se u napade protiv JNA i Srba.
Pretila je opasnost da se hrvatska vojska pojavi na Drini.
„Krnje" Predsedništvo po direktivi rukovodstva Srbije, 4.
oktobra 1991. godine, konačno prvi put izdaje naredbu za deli-
mičnu mobilizaciju u Srbiji i Crnoj Gori. Presudila je ugro-
ženost Crne Gore i nepovoljan razvoj situacije u Bosni i
Hercegovini.
Postoji više razloga oklevanja da se objavi neposredna
ratna opasnost. Preterano se verovalo u snagu, iskrenost i
objektivnost tzv. međunarodnih faktora umešanih u rešavanje
jugoslovenske krize. Verovalo se u mogućnost rešavanja krize
mirnim putem preko dogovora. Praveden ishod očekivan je kao
jedino moguće rešenje. U ovu iluziju suviše dugo se verovalo
i ona je sužavala vidokrug srpskog rukovodstva i držala ga u
krajnje pasivnom stanju.
Jedan od razloga za oklevanje ležao je u činjenici da je
„krnje" Predsedništvo nastojalo da pred svetom dokaže da
Srbija i Crna Gora ne učestvuju u građanskom ratu. Time su se
želele ublažiti optužbe iz sveta da su Srbija, Crna Gora i
JNA glavni krivci za krizu u Jugoslaviji.
"Krnje" Predsedništvo proglašava delimičnu, a ne opštu
mobilizaciju da bi neutralisalo neka neslaganja na unutra-
šnjem planu. To je ustupak nekim opozicionim strankama i iz-
begavanje mobilizacije Albanaca na Kosovu.
I delimična mobilizacija nije uspela zbog otpora mobili-
zaciji u Srbiji. Poverenje u vlast i ŽA palo je na niske grane.
Na neuspeh mobilizacije uticalo je i ponašanje „krnjeg" Pre-
dsedništva. Ono se na političkoj sceni predstavljalo kao sa-
vezno, državno i vojno rukovodstvo SFRJ koje nije
funkcionisalo, a radilo je i nastupalo kao rukovodstvo Srbije
i Crne Gore. Legalno rukovodstvo Srbije ignoratorski se od-
nosilo prema JNA, što nije ostalo bez uticaja na „krnje" Pre-
dsedništvo.
230
Time što nije stala iza JNA, država je svu odgovornost za
efikasnost i ponašanje JNA u građanskom ratu, svoju i sudbinu
njenih pripadnika i posledice ratnih dejstava, skinula sa
svojih i stavila na pleća JNA. To je nanelo mnogo štete JNA,
imalo i imaće dugo vremena negativne posledice upravo po
odnosu vojnih obveznika, prema Armiji i odbrani zemlje. Na-
dajmo se da će neka buduća generacija vlasti u našoj zemlji
smoći snage da rehabilituje rodoljublje i patriotizam i osudi
one koji su ga bacili pod noge i pogazili, radi zadovoljenja
interesa i postizanja ciljeva određene političke grupacije i
ambicija pojedinaca. Verujem da će to učiniti mlade genera-
cije, ako ne da se oduže palim žrtvama, ono bar radi ličnog i
nacionalnog opstanka.

4. Neuspeli pokušaji da se iz krize izađe na

miran način

U Jugoslaviji je vladao nered, drastična kršenja javnog reda

i mira, a međunacionalni sukobi postali su naša svakodne-
vnica. Borba protiv navedene situacije bila je u nadležnosti
organa unutrašnjih poslova svih nivoa, od opština do fede-
racije. Ali nažalost, kod nadležnih organa nije postojala
spremnost da sprovode obaveze koje im je nametao Ustav i Za-
koni. U sve su se umešali različiti politički interesi. Me-
đunacionalni sukobi imali su karakter organizovane pobune.
Samo je JNA energičnom vojnom akcijom mogla da zaustavi
negativan tok međunacionalnih sukoba. Pobuna slovenačkih i
hrvatskih secesionista trebala se utušiti u početnom stadiju.
Nereagovanje Jugoslovenske narodne armije bila je prva i
neispravljiva greška vojnog vrha. Posledica ove greške je
izbijanje građanskog rata na prostorima Jugoslavije. Ubrzo je
usledila i druga greška vojnog vrha kada je prihvaćena odluka
Predsedništva SFRJ da se JNA angažuje na način na koji se u
kriznim situacijama angažuje policija. Posedanje tzv. tampon
231
zona između zaraćenih strana sa jedinicama JNA nije moglo do-
vesti do sprečavanja izbijanja građanskog rata.
Jugoslovenska narodna armija dovedena je u funkciju „od-
vraćanja" što je značilo pasivnost i mirovanje. Na ovaj način
Jugoslovenskoj narodnoj armiji su bile vezane ruke, a da de-
struktivne, reakcionarne i nacionalističko-šovinističke
strukture vlasti nisu uklonjene. Destruktivnim snagama ostale
su odrešene ruke i puna sloboda delovanja.
Posedanje tampon zona sa jedinicom JNA dovelo je do rasi-
panja njenih snaga na širokoj teritoriji, što je vojsku liša-
valo da dejstvuje kao vojska.
Vojni vrh je svoje promašaje u komandovanju sa JNA pravdao
željom da se sačuvaju životi građana na suprotstavljenim stra-
nama. Time se pokrivaju krajnje negativne posledice za JNA
zbog njenog stavljanja u defanzivan i pasivan položaj. Ova od-
luka je omogućila postepeno neutralizovanje one prave i na za-
konu zasnovane uloge JNA.
Vojni vrh se na ovaj način odrekao početnog cilja JNA - od-
brana integriteta SFRJ i obezbeđenje uslova za mirno reša-
vanje postojeće krize. Prihvatanje da se JNA upotrebljava kao
policijska snaga nije sprečilo izbijanje građanskog rata, ali
je JNA i sama postala jedna od zaraćenih strana. Našla se u
ratu protiv teritorijalne odbrane i slovenačkog, hrvatskog i
muslimanskog naroda.
Jugoslovenskoj narodnoj armiji prvo se suprotstavila teri-
torijalna odbrana, ojačana paravojnim formacijama i plaćeni-
cima. Secesionističke politike uspele su da utiču na većinu
građana u secesionističkim republikama da pridobiju i po-
drže rat teritorijalne odbrane protiv JNA.
U Sloveniji i Hrvatskoj, u borbi protiv JNA, ostvaren je
koncept „naoružanog naroda" na kome je zasnovana koncepcija
odbrane SFRJ od agresora spolja. Jugoslovenska narodna armija
proglašena je kao „okupatorska vojska", a teritorija gde je lo-
cirana proglašena je da je „okupirana". Apsurd je bio utoliko
232
veći jer je JNA kao „okupatorskoj vojsci" zabranjeno da se
brani. Takvog „okupatora" kao što je bila JNA ne pamti isto-
rija nijednog rata. Najveći protivnik ovakvoj vojsci bio je ko-
lektivni vrhovni komandant i Štab vrhovne komande, koji su
navedenim greškama slučajno ili namerno JNA pretvorili u
„snage za razdvajanje".
Komande su smatrale da JNA treba da pokriva i kontroliše
celokupne zone - rejone, a ne da razdvaja građane različite na-
cionalnosti. Prema ošša, koji se oružjem suprotstavljaju,
trebalo je oružjem razoružavati i po vojnim zakonima postu-
pati sa njima. Za agresivno nenaoružano ponašanje građana
prema JNA trebalo je da naredi rešenje onaj ko rukovodi orga-
nima unutrašnjih poslova. Vojna jedinica nije mogla dobiti
ni jedan zadatak a da joj bude zabranjena ili ograničena upotreba
oružja.
Dolazak i prisustvo jedinica JNA iz Srbije i Crne Gore na
prostor Hercegovine, polovinom septembra, od hrvatskog i mu-
slimanskog stanovništva propraćivan je reagovanjima razli-
čitog intenziteta. Lansirane su svakojake antiarmijske parole.
Uz proglašavanje JNA za „okupatora" zapamtio sam povike „na-
polje srpski i crnogorski četnici".
Drugog dana po stizanju jedinica Operativne grupe u Sto-
lac, grupa naoružanih civila napala je obezbeđenje. Tom pri-
likom jedan od napadača je poginuo.
Neprijateljsko raspoloženje prema JNA podsticali su i ši-
rili lokalni organi vlasti u mestima sa većinskom popula-
cijom hrvatskog i muslimanskog stanovništva. Najekstremnije
su bile vlasti u opštinama Stolac i Čapljina. U Čapljini su
postojale naoružane paravojne grupe. Kasarna u Čapljini
držana je na nišanu snajperista iz paravojnih grupa. Oni su
neprekidno bili na krovovima zgrada i na mostu u gradu.Spre-
čavana su kretanja vojnih motornih vozila.
Nasrtaji na jedinice JNA na celokupnom prostoru postali
su sve češći, uz istovremeni pritisak hrvatskih i muslima-
233
nskih čelnika na organe komandovanja, za napuštanje ŠA teri-
torije Hrvatske i BiH. Pored nekoliko pojedinačnih i jednog
zajedničkog susreta sa predsednicima opština, u skladu sa
opštim predeljenjem JNA i dobijenim zadatkom, nastojali smo
u tim kontaktima da objasnimo potrebu, nužnost i ciljeve JNA
kao zajedničke oružane sile opštejugoslovenskog karaktera, na
angažovana u obezbeđenju mira svoga naroda u sopstvenoj zemlji.
Izričito smo zahtevali prestanak progona srpskog življa, omo-
gućavanju normalnog života i rada jedinica JNA, izbegavanja
međunacionalnih incidenata i razoružavanje paravojnih grupa.
Na aerodromu u Mostaru, 24. septembra, održao sam sasta-
nak sa grupom funkconera iz vlade Bosne i Hercegovine. Razgo-
varao sam sa Bogićem Bogićevićem, članom Predsedništva
SFRJ iz Bosne i Hercegovine i Nikolom Koljevićem. U dele-
gaciji vlade bio je i još jedan musliman iz Predsedništva BiH
i jedan funkcioner iz Sekretarijata unutrašnjih poslova BiH.
Ja sam članove delegacije informisao o stanju i problemima
u zoni Operativne grupe. Usvojili smo opšti stav „da se stanje
po mogućnosti sanira i drži pod kontrolom". Praktično ništa
nije usvojeno što bi pomoglo da se problemi počnu rešavati.
Susret i razgovor predstavljao je formalnost. Članovi delega-
cije nisu pokazivali nimalo interesovanja za rešavanje pro-
blema o kojima sam informisao.
Ovaj susret nije bio dogovoren niti blagovremeno najavljen,
već je bila zatražena poseta sa prijavnice kasarne, koju sam
normalno prihvatio i pozdravio, pošto sam se trenutno tamo
već nalazio. Među njima sam poznavao Bogićevića sa sastanka u
Pakracu, a sa ostalima se nisam sretao niti ih poznavao, osim
što sam o Koljeviću i njegovoj političkoj aktivnosti, kao sa-
radniku Radovana Karadžića, uglavnom bio informisan preko
sredstava javnog informisanja. Mada nije bilo zvaničnog sa-
stanka i razmatranja konkretnih pitanja, ipak je Koljević osta-
vio utisak prijatnog, obrazovanog, skromnog i objektivnog
čoveka i razumnog političara.
234
U to vreme u BiH bilo je relativno mirno stanje, zahva-
ljujući pored ostalog velikoj koncentraciji snaga JNA, borbe-
no nespremnoj fundamentalističkoj Stranci demokratske
akcije i stavu Zapada o očuvanju BiH kao buduđe unitarne isla-
mske države. Osloncem na Zapad i privremenim savezništvom
sa Hrvatskom, bosansko većinsko muslimansko republičko ru-
kovodstvo radilo je na obezbeđenju političke i finansijske
podrške od strane islamskih zemalja i na dobijanju vremena za
dovršenje vojno-političkih priprema u funkciji vlastitog
osamostaljenja. Međutim, republičko rukovodstvo BiH, kao čla-
nice zajedničke federalne države SFRJ, makar verbalnom po-
drškom njene celovitosti, sa saveznim državno-političkim i
vojnim rukovodstvom održavalo je direktne međusobne konta-
kte, pa nije ni bilo preke potrebe za naše učešće i posredo-
vanje.
Intenziviranjem ratnih dejstava u Hrvatskoj i dolaskom
jedinica JNA na prostore istočne Hercegovine i u dolinu Ne-
retve, navelo je predsednika Predsedništva BiH da se obrati
Štabu vrhovne komande. To je učinjeno pod pritiskom Hrvatske.
Iza pritiska je stajala Stranka demokratske akcije i Hrvatske
demokratske zajednice iz Bosne i Hercegovine.
Meni je general Veljko Kadijević preko telefona, 22. septe-
mbra, naredio da toga dana u 19 časova budem kod predsedeika
opštine Mostar, gde ću se sastati sa Alijom Izetbegovićem,
predsednikom Predsedništva Bosne i Hercegovine.
Nisam bio upoznat po kojim pitanjima ću voditi razgovor sa
Alijom Izetbegovićem, ali nije mi bilo teško da zaključim
šta želi moj sagovornik.
Sa svojim pomoćnikom za političko-pravne poslove i ko-
mandantom vazduhoplovne baze Mostar, tačno u zakazano vreme
ušli smo u kancelariju sekretara opštine. Bio je upoznat i
očekivao je moj dolazak i uz izvinjenje zamolio da sačekam, jer
„Predsednik samo što nije stigao". Prihvatio sam izvinjenje i
upozorio da ću čekati samo 15 minuta, posle čega nas je uveo u
235
salon i poslužio kafom. Dok smo pili kafu i čekali, koma-
ndant baze kao dugogodišnji žitelj Mostara i česti posetilac
predsednika opštine, reče nam kako nas nije dočekao stvarni
sekretar predsednika opštine, već jedan od članova Izetbego-
vićeve lične pratnje u ulozi sekretara predsednika opštine.
Nastojeći da štitim ugled JNA, autoritet oficira i fun-
kciju komandanta i lično dostojanstvo, pošto Izetbegović nije
došao, nakon isteka 15 minuta čekanja, ja sam napustio zgradu
opštine, rekavši: „Žao mi je, ali moje vreme je dragoceno i
tražim da se ono poštuje. Naravno, izvinjenje i molbu „sekre-
tara" da još malo sačekamo nisam uvažio i mi smo se vratili
na aerodrom. Posle pola sata pozvao me telefonom lično Ize-
tbegović i uz izvinjavanje zamolio da se sutradan sastanemo.
Odgovorio sam da ću sutra biti u Čapljini, te ako želi možemo
se tamo sresti u 11,00 časova, što je prihvatio. Odmah sam
izvestio generala Kadijevića o neodržanom sastanku, na šta
mi je odgovorio : „Dobro si uradio".
Naravno, sutradan sam svojim poslom odleteo za Čapljinu u
ANC (automobilski nastavni centar). I zaista, već u 10,00 ča-
sova iz Sarajeva stiže Čengić, predsednik izvršnog veća BiH,
rekavši da on zapravo ide za Ploče radi rešavanja problema
oko nekog zaustavljenog železničkog konvoja od strane Hrvata,
a da će na zakazani sastanak doći Rusmir Mehmetčehajić, po-
tpredsednik vlade BiH, Jerko Doko, ministar odbrane u vladi
BiH i verovatno još neko. Zato valjda i nije želeo da razgovora
o konkretnim problemima, već o opštim pitanjima, pri čemu
je isticao svoju zainteresovanost i preokupaciju ekonomskim i
privrednim pitanjima, odavajući utisak politički i naciona-
lno tolerantne i neiskvarene ličnosti. Napomenuo je da se po
ovim pitanjima sa mnogim sunarodnicima ne slaže, ističući
njihovu nacionalnu zadrtost, ostrašćenost i ekstremizam, kao
na primer Rusmir Mehmetčehajić. Otvoreni, iskreni ili lu-
kavi sagovornik Čengić je ipak-dao grubu sliku stanja i nara-
stanja nacionalnog antagonizma i nacionalne euforije, opasne
236
po zajednički život.
Pošto nije želeo da bude ovde zatečen, pozdravljajuđi se pri
odlasku, onako uzgred napomenuo je da Mehmetčehajiđ veoma
slabo vidi, što je verovatno imalo nekakvog smisla koji nisam
shvatio.
Ubrzo zatim stigli su pomenuti, sa jednom gospođom, i pri
pozdravljanju sam shvatio primedbu Čengića da Mehmetčehajić
zaista slabo vidi, jer nije razlikovao ljude oko sebe. Odmah je
preneo izvinjenje Izetbegovića što zbog zauzetosti nije lično
danas došao, ali da su oni tu u njegovo ime. Za sinoćno zaka-
šnjenje Izetbegovića, kao razlog, naveo je kasniji povratak sa
obilaska istočne Hercegovine, gde je boravio sa grupom svojih
saradnika, u cilju uvida u stvarno stanje na terenu, kako on to
reče, i svakako radi podrške antiarmijskog delovanja. Dodao je
da su pri povratku za Mostar u večernjim časovima bili zau-
stavljeni na putu negde od Stolca od strane pripadnika JNA
koji su ih pri tome navodno provocirali, pored ostalog i di-
zanjem dva prsta. Naravno da u to nisam poverovao iz prostog
razloga što ovaj usred dana ne prepoznaje ni ljude na tri metra,
a kamoli dva prsta podignute ruke u mraku.
Suština razgovora bila je zapravo protest protiv dolaska i
prisustva JNA i uporan zahtev za njeno povlačenje sa ovih pro-
stora. Kao obrazloženje navodi uznemirenost ljudi i strah od
dolaska novih jedinica iz Srbije i Crne Gore, da su to srpske
i crnogorske četničke jedinice, te daje to okupacija i slično,
istovremeno negirajući pojavu i porast međunacionalne ne-
trpeljivosti, postojanje naoružanih grupa, provokacija i na-
pada na jedinice JNA.
Zaslepljen mržnjom prema svemu srpskom, a zadojen nacio-
nal-šovinizmom, teško je uspevao da vlada svojim emocijama i
ostane u granicama pristojnosti. Koliko je Mehmetčehajić bio
bezobrazno napadan i emotivan, toliko je Jerko Doko bio uzdr-
žan iako ne iskren, ono bar korektan, dok je prisutna gospođa
samo vodila zabeleške.
237
Iritiran sadržaJem i načinom izlaganja suprotne strape,
nastojao sam da budem smiren, jasai i odlučan u svojem izla-
ganju. Energično sam odbio njihove navode i jošjednom objasnio
opšte opredeljenje JNA i zatražio razumevanje i saradnju u
sprečavanju međunacionalnih netrpeljivosti i smirnvanju si-
tuacije i nacionalnih strasti. Podvukao sam da po ovom pi-
tanju nema pogađanja, već naprotiv, tražim korektan odnos
prema JNA koja će svoje zadatke izvršavati dosledno i odlučno.
Vidno nezadovoljni mojim jasnim nedvosmislenim stavom,
rastali smo se svaki sa svojim ubeđenjem. To je zapravo bio moj
poslednji susret sa organima vlasti u Bosni i Hercegovini.
U ime Bosne i Hervegovine moji sagovornici saopštili su
mi bez okolišanja neprijateljski stav protiv JNA. Potvrđena
su očekivanja da će se međunacionalni sukob rasplamsati i pre-
rasti u građanski rat po konceptu koji se realizovao na teri-
toriji Hrvatske.
Zaključio sam, da ako izostane akcija JNA, da će situacija u
Bosni i Hercegovini dobiti dramatične dimenzije. Moja ko-
manda je imala u vidu iskustva iz Slovenije i Hrvatske, pa je
pokušavala da preventivno deluje na nepovoljan razvoj događaja
u donjem toku Neretve. Odlučeno je da se evakuiše automobi-
lsko-nastavni centar iz Čapljine i skladišta ratne rezerve
koja su se nalazila u Gabeli, Dretelju i Žitomisliću. U skla-
dištima su bile stokirane ogromne količine ratnog mate-
rijala, a obezbeđivale su ih straže od samo po nekoliko vojnika.
Automobilski nastavni centar nije primio septembarsku
partiju regruta i raspolagao je sa oko 300 vojnika, među kojima
su većinu činili instruktori za obuku vozača. U centru se na-
lazilo 120 motornih vozila. Uslova za rad centra nije bilo, a
postojala je opasnost da ga zauzme hrvatska i muslimanska pa-
ravojska.
Pristupljeno je delimičnoj evakuaciji. Potpuno gašenje
centra nije bilo dozvoljeno. Do 20. novembra izvučeno je iz
Čapljine 70 motornih vozila sa vozačima u Avtovac. U Avtovcu
238
je formiran auto-bataljon. U kasarni u Čapljini ostavljeno je
120 vojnika sa oko 50 motornih vozila23.
Evakuaciju sredstava naoružanja i vojne opreme (NVO) iz
skladišta ratne rezerve (RR), pogotovu iz Gabele i pogonskog
goriva iz Dretelja, bila je veoma složena i riskantna akcija.
Skladište RR u Gabeli blizu Metkovića, u kojem se nalazilo
NVO ratnih jedinica (RJ) JNA i TO sa hercegovačko-dalmati-
nske regije, smešteno na malom prostoru u uskoj, šibljem ob-
rasloj dolinici, na ivici samog naselja, opkoljeno
nadvišavajućim brdima, bilo je stalno osmatrano i, kao objekat
od posebnog značaja, veoma ugroženo. Zbog nepovoljnog položaja
skladišta, bilo je skoro nemoguće obezbediti tajno i bezbedno
manipulisanje sredstvima i vozilima u krugu i na pravcima
kretanja, a velika količina materijala koga je trebalo izvući,
tražila je dosta vremena za iznalaženje najpovoljnijeg rešenja,
uz veliki rizik. Razmatrane su tri mogućnosti izvlačenja: ko-
pnenim putem - motornim vozilima, vazdušnim putem - heli-
kopterima i kombinovano. Rejon izvlačenja bila je Bileća.
Kada je komanda Operativne grupe izradila plan za evakua-
ciju, pozvao sam generala Blagoja Adžića da zatražim saglasnost
za evakuaciju.
Taman što sam počeo da iznosim predlog načelniku Gene-
ralštaba, na dosta grub način sam prekinut u izlaganju. Povi-
šenim tonom upozoren sam na samovolju, našto sam prekinuo
dalji razgovor. Moja nekorektnost izazvana je time što do kraja
sve što sam želeo da uradim, svodilo se na nameru da sprečim
da oružje i druga ratna sredstva padnu u ruke onima koji bi ga
upotrebili protiv JNA i nedužnog naroda.
Naljutila me je malodušnost, neodlučnost i bežanje od
odgovornosti čelnog čoveka Generalštaba.
Ponašao se kao da ništa nije naučio iz prethodnih krvavih
lekcija iz Slovenije i Hrvatske.
23
Ovo ljudstvo je u proleće 1992. godine evakuisano helikopterima u prepadu koji je
planiran i izvršen pod komandom generala Momčila Perišića.

239
Razmišljam da prekid razgovora sa generalom Adžićem vidim
i kao posledicu njegovog trenutnog lošeg raspoloženja i moje
dobro poznate imggulsivnosti.
I po ovoj "varijanti" zaključak se svodio na jedno isto. Na-
redio sam da se počne sa realizacijom gšana evakuacije. Eva-
kuacija motornih vozila vršena je pod vidom obuke vozača.
Izvršeno je dobro obezbeđenje rejona skladišta. Kolona mo-
tornih vozila imala je oružanu pratnju. Pravac izvlačenja na-
dletali su helikopteri.
Evakuacija pogonskog goriva i maziva iz skladišta u Dre-
telju imala je bolje bezbednosne uslove, ali je tehnički teška
bila za realizaciju. Odlučio sam se da se snabdevanje gorivom
i mazivom vrši iz ovog skladišta popunom preko norme, a ako
skladište bude ugroženo da se digne u vazduh.
Zahvaljujući preduzetoj akciji svo naoružanje i oprema iz
skladišta Gabele i Žitomislića i goriva i maziva iz Dretelja
su uspešno evakuisane.
Krajem septembra 1991. godine, sticajem okolnosti, Opera-
tivna grupa je učestvovala u pružanju pomoći u ljudstvu i
borbenim potrebama, okruženim pripadnicima VPO (Vojno-
pomorska oblast) u mornaričkoj bazi "Lora" kod Splita, u kojoj
je, pored malobrojnog boračkog i starešinskog sastava, u obru-
ču bio veći broj izbeglog civilnog stanovništva i članova po-
rodica vojnih lica. Baza je duže vreme bila izlovana blokadom,
bez struje i vode, izložena svakodnevnoj vatri i ustaškim na-
padima, hrabro je odolevala, ali sa municijom na izmaku zapala
je u izuzetno tešku situaciju, čiji dalji opstanak bez pomoći sa
strane ne bi bio moguć.
Do našeg angažovanja došlo je na zahtev dela komande VPO
koji je ostao u Splitu (veći deo bio je na Visu), koji su nas upo-
znali sa stanjem u bazi "Lora" i tražili pomoć, posebno u mu-
niciji.
Bez obzira što nismo bili nadležni i odgovorni za taj deo
vojišta, naša ljudska, moralna i profesionalna savest i oba-
240
veza nalagala je bezuslovno hitno pružanje pomoći ugroženim
pripadnicima Vojnopomorske oblasti JNA, koju smo preduzeli
na svoju odgovornost. Jedini način da se to uradi bio je ubaci-
vanje ljudstva i materijala vazdušnim putem, za šta smo imali
potrebne snage i sredstva.
Realizacija zahteva komande iz ratne luke "Lora" bio je za-
datak visokog rizika. Postojala je realna opasnost da dođe do
velikih gubitaka. Prevoženje helikopterima i njihovo spu-
štanje u prostor "Lore" značio je njihovo upućivanje sa ljud-
stvom i municijom u vatreni obruč. Mene i moju komandu
pritiskala je uz komandnu i moralna odgovornost. Izvršio-
cima ovog zadatka do detalja je objašnjen način njegovog
izvršenja, uz dobre pripreme svih učesnika u njegovom
izvršavanju. Učešće u ovako rizičnom zadatku postavili smo
na bazi dobrovoljnosti. U jednom btaljonu 179. brdske brigade
za ovaj zadatak prijavilo se više od 150 dobrovoljaca. Odabrano
je 70 dobrovoljaca. Oni su na aerodromu Mostar ukrcani u he-
likoptere Mi-8. Izvršenje zadatka štitila je avijacija. To je
omogućilo da se ljudstvo i materijalno-tehnička sredstva iz
"Lore" delimično evakuišu u Bijelu na Crnogorskom primojru.
Na sličan način Operativna grupa je intervenisala u spa-
savanju radio-relejnog čvorišta na Kozjaku iznad Splita. Ovaj
objekat je bio blokiran od strane hrvatske paravojske, čime je
onemogućeno snabdevanje ljudstva i njegova smena.
Kada je komanda Operativne grupe izveštena o teškoj si-
tuaciji na Kozjaku, postupljeno je na istovetan način kao i za
ratnu luku "Lora". Deblokirali smo objekat, snabdeli ga ži-
votnim i borbenim potrebama. Ubačena je prva grupa od 15 ljudi
vojnika dobrovoljaca iz našeg sastava i nadalje svakih 15 dana
vršena je smena. Tako se ovaj objekat održao sve do povlačenja
JNA sa teritorije Hrvatske.
Danima se u Operativnoj grupi pričalo o pokazanoj spre-
mnosti vojnika dobrovoljaca da svesno izlažu svoje živote
smrtnoj opasnosti radi spasavanja saboraca, pripadnika JNA.
241
Divljenje i poštovanje prema vojnicima dobrovoljcima osećamo
i posle više od deset godina od izvođenja akcije prema "Lori"
i Kozjaku.

5. Aktiviranje Operativne grupe

Vreme je uzaludo gubljeno. Razgovori o prekidu vatre i skla-

pani sporazumi nisu doprinosili mirnom rešavanju krize.
Otupljavana je oštrica i zamagljivani ciljevi borbe za oču-
vanje Jugoslavije. Protivnici Jugoslavije, JNA i Srba, sticali
su vojničku predanost i afirmisali svoju nacionalističku i
separatističju politiku. Tokom avgusta i u prvoj polovini se-
ptembra 1991. godine cela, Hrvatska i delovi Bosne i Hercego-
vine, sa većinskim hrvatskim življem bile su u kontinuiranom
napadu na pripadnike JNA i progonu, Srba na područjima pod
kontrolom Hrvata.
Da bi Operativna grupa počela sa realizacijom zadatka
"Odbrana ostatka Jugoslavije", bilo je neophodno da popuni
svoje jedinice i da deo svežih snaga mobiliše na prostorima
Prve vojne oblasti i da ih dovede u Hercegovinu i Dalmaciju.
Nažalost, kolektivni vrhovni komandant nije proglasio mobi-
lizaciju. Predlog Štaba vrhovne komande bio je u skladu sa
ostvarivanjem interesa, koje je proklamovalo rukovodstvo
Srbije, ali je ono bilo protiv mobilizacije.
Hrvatske oružane snage ignorišu potpisan sporazum o pre-
kidu vatre i neprijateljstva koji je potpisan 17. septembra. Od
17. do 20. septembra intenzivirani su napadi na jedinice i
objekte JNA.
U uslovima potpunog prekida snabdevanja vodom, hranom,
strujom, trajalo je neprekidno otvaranje ubitačne vatre.
Žestokom ofanzivom hrvatskih snaga pali su mnogi garni-
zoni i vojni objekti i zauzeta srpska teritorija, tako da je
stanje, posebno u Krajini i južnom delu zapadne Slavonije,
bilo kritično. U istočnoj Slavoniji vodile su se žestoke
242
borbe, posebno oko Vukovara, koji nije bio zauzet, što je iza-
zvalo dosta kolebanja među rezervnim sastavom i napuštanje
jedinica. Malobrojne, nepopunjene, usitnjene i vezane ulogom
"tampon zone" i opterećene izbeglim civilnim stanovništvom,
bile su ograničenih mogućnosti izvođenja ofanzivnih dejstava
udarom i pokretom i prisiljene na odbranu, kojom su se uspešno
suprostavljali brojno nadmoćnijim hrvatskim snagama.
Međunarodni faktori nisu ništa preduzimali da se ratni
huškači prinude na poštovanje sporazuma o prekidu vatre, koje
su inicirali i potpisivali. Državno i republička rukovo-
dstva su vodili politiku jalovog nadmudrivanja. Štab vrhovne
komande u toku čekanja da se nešto desi shvata da od mirnog re-
šavanja jugoslovenske krize nema ništa. Čvrsto opredeljenje
JNA za razrešenje krize mirnim putem ocenjuje se kao iluzija.
Štab vrhovne komande donosi odluku da brani egzistenciju
i živote pripadnika ŠA na teritoriji Hrvatske. Prinuđen je
da preduzme odlučnu vojnu akciju. To je bio prvi slučaj da je
Štab vrhovne komande samostalno odlučio da povede vojne ak-
cije protiv onih koji mesecima oružjem napadaju na ŠA. Ovom
odlukom Štab vrhovne komande je pozvao i sve patriote u borbu
za spasavanje života pripadnika ŠA i građana koji žive na
kriznim teritorijama. Vojne akcije su imale za cilj da se de-
blokiraju kasarne i vojni objekti.
Zbog opšte ofanzive hrvatskih oružanih snaga na jedinice
i objekte ŽA u Hrvatskoj i opasnog pogoršavanja stanja u BiH
i južnoj Dalmaciji, nastala je nova situacija, a time stekli i
uslovi za aktiviranje Operativne grupe. Pored ostalog, zbog
ovoga puta veoma slabog odziva rezervnog sastava JNA na poziv
u ratne jedinice, Štab vrhovne komande bio je prisiljen na ko-
rigovanje svoje zamisli i angažovanje Operativne grupe u
skladu sa novonastalom situacijom.
Dejstva Operativne grupe trebala su biti težišna i prio-
ritetna na prostoru istočne Hercegovine i južne Dalmacije.
To je dovelo do korekcije početne direktive u grupisanju, upo-
243
trebi, načinu dejstva i sistemu komandovanja.
Zamenik načelnika ŠVK, general Blagoje Adžić mi je 19. se-
ptembra naredio da 20. septembra otputujem u istočnu Herce-
govinu u Nevesinje i da počnem sa aktiviranjem Operativne
grupe. Od strane generala Adžića upoznat sam sa zadatkom i već
izdatim naređenjima, rasporedom i stanjem u jedinicama koje
ulaze u sastav Operativne grupe. Jedan deo jedinica nalazio se
u Hercegovini, a jedan broj jedinica bilo je u pokretu ka
rejonima prikupljanja.
Zadatak koji sam dobio bio je jasan : sa Operativnom grupom
izbiti u dolinu Neretve i preseći Jadransku magistralu na
delu ušća Neretve - Konavli, izolovati dubrovačku regiju blo-
kadom sa mora i kopna, sprečiti širelje međunacionalnih su-
koba, blokadu jedinica i objekata JNA i onemogućiti dovođenje
svežih snaga i prodor ustaša u Hercegovinu i Crnu Goru.
Dobijeni zadatak u odnosu na prvobitni značajno je korigo-
van po sastavu snaga, obimu zadatka, cilju i prostoru dejstava.
Izvršavao se na manjoj dubini, bio je uži po obimu, bio je
plići i ograničavao se na dejstva na teritoriji istočne Herce-
govine i južne Dalmacije.
Novodobijeni zadatak nametnuo je određene promene u sa-
stavu Operativne grupe. Neke jedinice su izuzete iz sastava
Operativne grupe i ušle u sastave drugih komandi. Iz sastava
je izuzet 9. Korpus (Kninski), jedinice 4. Korpusa (Saraje-
vskog) u rejonu Kupresa. Deo komande 37. Korpusa, koji nije
došao u Hercegovinu sa neangažovanim jedinicama, dobio je
ulogu rezerve Štaba vrhovne komande. Naređeno je da 544. mo-
torizovana brigada uđe u sastav 9. Korpusa, a 169. brigada u sa-
stav 5. Korpusa (Banjalučkog). Sa navedenim snagama koje su
izašle iz sastava Operativne grupe komandovao je Štab
vrhovne komande.
U sastav Operativne grupe, umesto izuzetih jedinica ušla
je 2. partizanska brigada Teritorijalne odbrane "Veljko Vla-
hović" (iz sastava Teritorijalne odbrane Crne Gore) i odred
244
teritorijalne odbrane Trebinje.
Prema odluci Štaba vrhovne komande, 9. Korpus (Kninski)
uspešno je izvodio borbena dejstva u Krajini, a deo jedinica
4. korpusa (Sarajevski) već više dana vodio je borbe na pravcu
Kupres-Livno. Jedinice Vojnopomorskog sektora "Boka" kopne-
nim snagama zatvarale su pravce Dubrovnik-Trebinje i Gruda-
Igalo, a pomorskim snagama kontrolisali plovie puteve i
priobalje na južnom delu Jadrana.
Bio sam upoznat da se delovi 37. Korpusa veđ nalaze u
rejonima prikupljanja (komanda korpusa sa prištapskim jedi-
nicama, 33. partizanska brigada, inžinjerijski bataljon, poza-
dinske jedinice). Upoznat sam da će 19. i 20. septembra krenuti
ostale jedinice 37. Korpusa kaHercegovini. Rečeno mi je da će
kasniti stizanje 18. partizanske divizije i 19. brdske brigade
zbog teškoća u mobilizaciji.

Kolona tenkova u pokretu ka polaznom položaju za napad, 1991.

Nakon prijema zadatka, svom zameniku i starešinama pri-

štapskih jedinica izdao sam pripremna naređenja i uputstva,
da se pripreme za izvršenje marša prevoženjem do rejona pri-
245
kupljanja Nevesinje, a da ću marševski cilj i vreme početka i
završetka marša narediti naknadno.
U ranim jutarnjim časovima narednog dana sa grupom stare-
šina iz svoje komande, poleteo sam helikopterom za istočnu
Hercegovinu. Nadleteli smo širi rejon Nevesinja. Osmotrio
sam razmeštaj pristiglih jedinica i jedinica koje su bile u
pokretu. U Nevesinju i okolini uočio sam delove 37. Korpusa,
a na pravcu Gacko-Nevesinje kolonu motornih vozila sa čelom
kolone 3 kilometra istočno od Nevesinja. Tu sam naredio spu-
štanje helikoptera. Našao sam se među delovima 3. partiza-
nske divizije u pokretu ka Stolcu.
Sa komandnog mesta 37. Korpusa u Nevesinju naredio sam ko-
mandi Operativne grupe i komandama prištapskih jedinica da
odmah otpočnu pokret i da do pola noći, 20. septembra, stignu
u širi rejon Kifino Selo u Nevesinjskom polju. Komandant
korpusa, general-major Milan Torbica ukratko me upoznao sa
prvim podacima o situaciji u delu zone Operativne grupe.
Stanje u zoni bilo je dosta napeto sa izraženom međunaciona-
lnom netrpeljivošću i antiarmijskim raspoloženjem hrva-
tskog dela stanovništva. Hrvatske paravojne oružane
formacije već su bile počele sa provokacijama prema Trebinju,
Prevlaci i Igalu.
Aerodrom Mostar, školski centri u Mostaru i Čapljini i
sastavi Sarajevskog korpusa na ovom prostoru bili su izloženi
danonoćnim provokacijama. Voda i struja su im povremeno
isključivani, svako kretanje van kasarni nije bilo bezbedno.
Samo je škola rezervnih oficira u Bileći imala normalno
okruženje.
Progon Srba se pojačavao. U Nevesinju je već bilo evide-
ntirano preko 30 lica izbeglih sa svojih ognjišta iz Čapljine,
pretežno žena i dece.
Komandno mesto Operativne grupe razvijeno je u Kifinu
Selu, istočno od Nevesinja.
Dok sam očekivao pristizanje komande i prištabske jedi-
246
nice, prikupio se veći broj meštana sa kojima sam u seoskoj ka-
fani, kod gazde Zirojevića, razgovarao i saznavao raspoloženja,
gledanja i mišljenja naših ljudi o zbivanjima u zemlji. Bilo je
tu raznih pitanja i zahteva za tumačenje i komentarisanje odluka
i poteza držvnih organa i poteza pojedinih političara i ru-
kovodioca. Sve u svemu, ljudi su većinom bili dobro informi-
sani i dosta objektivno i realno, zdravorazumski, mudro i
logično ocenjivali, sudili i zaključivali o aktuelnim pita-
njima ukupne situacije u zemlji. Bilo je i različitih mi-
šljenja, ali su jednoglasno osuđivali nacionalizam i raspad
Jugoslavije, neefikasnost države i vlasti i izražavali stra-
hovanje od eskalacije bratoubilačkog rata. Radovalo me je sa-
znanje da, sem doline reke Neretve i rejona Stolca, imaju dobre
međuljudske i komšijske odnose, dok je na mene snažan utisak
ostavila njihova vera u JNA, koju smatraju svojom i najvećom
uzdanicom.
Dok je trajalo prikupljanje jedinica u Hercegovini, isto-
vremeno u Srbiji i Crnoj Gori se vršila mobilizacija jedk-
nica koje su trebale da stignu u sastav Operativne grupe.
Jedinice 37. Korpusa locirane su u rejonu Nevesinja, Kru-
žanja i Mostara, Drugog korpusa u rejonu Stolca, JBubinja, Tre-
binja i Igala, delovi 4. Korpusa u rejonu Mostara, 9.
vojnopomorski sektor imao je svoje sastave u zahvatu prioba-
lnog mora i na obalnom rubu. Delovi za vazduhoplovnu podršku
u dolini Neretve, u rejonima stalne lokacije.
Sastav Operativne grupe bio je iz više korpusa i jedinica
i sa teritorija tri republike. Od takvih sastava napraviti ho-
mogenu Operativnu grupu i motivisati je za izvršavanje borbe-
nih zadataka nije bilo ni malo lako.
247
 Izlazak na posedanje položaja za obezbeđenje komandnog
mesta.,1991.

Pošto u to vreme na prostoru Hercegovine i južne Dalma-

cije, sem na pravcu Dubrovnik - Trebinje, nije bilo otvorenih
oružanih sukoba, imali smo mogućnosti da pobliže upoznamo
stanje na terenu i sprovedemo neophodne vojno-stručne pri-
preme za izvršenje zadataka, koje su bile otežane zbog neure-
dnog i neuspešnog izvršavanja mobilizacije RJ, jer su stizale
sa zakašrvenjem i do dva dana, dok se neke nisu uspele ni mobi-
lisati.
Vest da je artiljerijski puk 24. septembra otkazao poslu-
šnost, delovala je kao bomba. Odbijali su da učestvuju u borbi
i izvršavanje naređenja koja su stizala u komandu puka. Pod iz-
govorom da protestvuju protiv režima u državi, zahtevali su
povratak u Valjevo sa celokupnim naoružanjem. Ova jedinica
izuzev komandanta bila je popunjena isključivo rezervnim sa-
stavom.
Da bih se uverio u stanje i razloge kolektivne neposlušno-
sti, sa nekoliko oficira iz komande, došao sam u rejon razme-
248
štaja puka 25. septembra. Zatekao sam okupljeno ljudstvo kao na
nekom mitingu, sa vozilima i prikačenim oruđima na putu,
spremno za povratak. Da bih izbegao mitingovanje, pokušao sam
izdvojiti starešine iz mase i liiijom komandovanja videti o
čemu se radi, kako bi im ličnim i angažovanjem svoje komande
pružio potrebnu pomoć. Međutim, uz pretnju oružjem vojnici
nisu dozvolili izdvajanje starešine, te sam morao da se svima
odmah obratim. Već na moje prve reči nastali su povici : "Svi
ste izdajice" (pominjući generala Špegelja, Tusa, admirala
Grubišića, sve do potpukovnika Marinovića), "komunjare, ne-
ćemo za vas da ginemo, hoćemo u Srbiju"...
Prozivka oficira izdajica imala je debelu osnovu. General
Martin Špegelj u vreme ove pobune bio je ministar odbrane
Hrvatske. On je formirao prve jedinice hrvatske paravojske.
General Antun Tus, bivši pomoćnik načelnika Generalštaba za
RV i PVO je od leta u hrvatskoj vojsci načelnik Generalštaba
Zbora narodne garde. Admiral Božidar Grubišić u ovo vreme
je još bio pomoćnik načelnika Generalštaba oružanih snaga
SFRJ za ratnu mornaricu, nalazio se na godišnjem odmoru sa
koga se nije vratio na dužnost. Potpukovnik Nojko Marinović,
kao komandant 472. motorizovane brigade u 9. Vojnopomorskom
sektoru "Boka" je prebegao Hrvatima iz Trebinja u Dubrovnik.
Imao sam razumevanja za njihovo nezadovoljstvo oficirima i
generalima koji su izdali JNA i pokušavao sam da objasnim da
svi oficiri JNA nisu izdajice. Govorio sam da je bila i da će
uvek biti Vuka Brankovića. Tražio sam da ne dozvole da se i
sami svrstaju u redove izdajnika. Ostali su jedinstveni u za-
htevu da napuste Hercegovinu sa celokupnim naoružanjem.
Videvši da se radi o neupotrebljivoj jedinici, odlučio sam
da je vratim, ali razoružanu, što sam im javno saopštio. Po-
novo je usledila opšta povika: "Nedamo naše oružje, mi smo ga
plaćali i niko nam ga neće oduzeti". Ovom prilikom precizi-
rao sam da ćemo ih razoružati, pa makar silom, i oružje dati
onima koji hoće i žele da se bore. Takođe sam rekao da o tome
249
više nećemo razgovarati, te kada budu spremni da mirno po-
lože oružje, neka jave i tek onda organizovaćemo povratak u
Srbiju.
I pored objašnjavanja stanja, potreba, ciljeva našeg anga-
žovanja i lično mojeg obraćanja sa pozivom na tradiciju, čast i
datu zakletvu, sem oko 300 ljudi, koji su dobrovoljno ipak
ostali, puk sam vratio nazad posle dva dana, ali nakon potpu-
nog razoružanja. O svemu ovome izvestio sam Štab vrhovne ko-
mande, sa zahtevom da se dezerteri sankcionišu i moralno
javno osude od građana i vlasti, koji na žalost i sramotu nije
ispunjen. Naprotiv, dočekani su u Valjevu i slavljeni kao po-
bednici. U istoriji srpskog naroda ovo je prvi put da se ratna
jedinica sramno i kukavički ponela pre borbe i pobegla sa
bojišta.
Meni, kao čoveku i komandantu, ovakvo ponašanje jedinice
palo je veoma teško, ali ne mogu da osuđujem ljude koji su po-
litički izmanipulisani, zavedeni i zloupotrebljeni od strane
nekih partija i grupe ljudi, lišenih svakog osećanja časti, do-
stojanstva, rodoljublja i patriotizma, radi ostvarenja ličnih
interesa i ambicija. Izlive nepoverenja u starešinski kadar
JNA sami smo doprineli činjenicom da su u vrhu Generalštaba
JNA, na najodgovornijim položajima do samog početka rata, ra-
dili generali i admirali prikriveni neprijatelji, koji nisu
otkriveni sve dok to sami nisu učinili otvorenim stavljanjem
u službu suprostavljene strane.
Prilike nisu dozvoljavale ubeđivanja, a ponajmanje pogađanje
i tolerisanje jedne eksplozivne atmosfere. Stoga sam takvu de-
moralisanu jedinicu morao razoružati i skloniti sa bojišta
27. septembra, kako ne bi negativno uticala na ostale, jer kao
takva u ratu je opasnija od bilo kojeg neprijatelja. No, zahva-
ljujući dobrovoljcima artiljercima iz istočne Hercegovine,
preostalih vojnika i grupi od preko 200 vojnika rezervista iz
Srbije, uspeli smo delimično kompletirati posluge, koje su,
nakon kratke obuke, osvežili znanje i bili obučeni za ostvari-
250
vanje artiljerijske podrške.
Jedan deo sastava Operativne grupe sačinjavale su jedinice
manevarske strukture Teritorijalne odbrane Crne Gore, koje
su po materijalnoj formaciji bile skromnije obezbeđene mate-
rijalno-tehničkim sredstvima, a posebno sredstvima veze,
transportnim sredstvima i logorskom opremom, što je već na
početku predstavljalo ozbiljnu poteškoću u organizaciji veze,
komandovanja i pozadinskog obezbeđenja i zbrinjavanja. Razli-
čitost sastava, nedovršena mobilizacija i dovođenje i razvoj
jedinica Operativne grupe, prisustvo drugih jedinica vidova
i ustanova ŠA u zoni dejstva, zahtevalo je više vremena za sre-
đivanje jedinica, organizaciju i pripremu borbenih dejstava i
otežavalo uspostavljanje ratnog režima ponašanja.
Aktiviranje Operativne grupe odmah po njenom formiranju
i angažovanje sa ofanzivnim zadatkom u okviru dejstva JNA u
cilju odbrane ostatka Jugoslavije, dakle pre nego je ratni požar
zahvatio celu Hrvatsku i zapljusnuo BiH, imalo bi strategijskn
značaj, smisao i opravdanje. Time bi se ograničilo širenje ra-
tnog požara, sprečilo blokiranje, zauzimanje i dovođenje mno-
gih garnizona i jedinica u težak položaj, izbeglo cepanje i
usitnjavanje snaga JNA i sačuvala inicijativa i sloboda po-
kreta i dejstva. Međutim, njeno aktiviranje i angažovanje dru-
gom polovinom septembra sa pretežno defanzivnom ulogom
bilo je kasno, jer su izgubljene sve strategijske prednosti, koje
su postojale u vreme formiranja Operativne grupe. To je bio
još jedan korak odustajanja od odbrane ostatka Jugoslavije, koja
više nije bila u prvom planu, već borba za sopstveno spasenje.
Naime, angažovanje Operativne grupe odmah po njenom fo-
rmiranju, osim vojnostrategijskop imalo bi i veliki politički
značaj. Uprkos javnom izražavanju opredeljenja za stvaranje sa-
mostalne i suverene države BiH, hrvatsko-muslimanskog dela
republičkog rukovodstva i upornom suprotstavljanju srpskog
rukovodstva takvom opredeljenju, koje je vodilo etničko-nacio-
nalnoj podeli BiH, još uvek je u leto 1991. godine u BiH bilo
251
relativno mirno stanje. Baš zbog toga je angažovanje Opera-
tivne grupe, odmah po formiranju i njena ofanzivna upotreba,
mogla imati znatnog uticaja na odluke i postupke republičkog
rukovodstva BiH, odnosno pozitivnog odraza na razvoj i tok do-
gađaja u pravcu očuvanja ostatka Jugoslavije i rešavanja krize
na manje bolan način.
Čekao sam da dobijem naređenje da počnem sa izvršavanjem
dobijenog zadatka.

6. Pripreme za borbena dejstva

Nije bilo nikakvog uspeha u pregovorima kojima je trebalo

postići smirivanje stanja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Situacija se pogoršavala i napadi hrvatskih snaga na kasarne
i vojne objekte postajali su sve intenzivniji. Situacija se sve
više zaoštravala u dolini Neretve i obalnom rubu Jadrana.
Štab vrhovne komande nije ništa preduzimao, izuzev što je po-
navljao jedna ista upozorenja koja nam ništa nisu značila.
Slali smo svaki dan naše operativne izveštaje na koje nije
bilo nikakvog reagovanja iz Štaba vrhovne komande. Imao sam
kratke telefonske razgovore sa pojedinim članovima Štaba
vrhovne komande. U jednom razgovoru sa generalom Blagojem
Adžićem rekao sam da brigada iz Požege kasni sa stizanjem u
Hercegovinu više od jednog dana. Na ovo mi je hladno odgovo-
reno da brigada neće ni stići, jer njena mobilizacija nije
uspela.
Pasivnost Štaba vrhovne komande nisam mogao da razumem.
Delovao mi je obezglavljeno i da situaciju ne drži u svojim ru-
kama.
Na teritoriji Hrvatske, duž Jadranske obale, počev od gra-
nice sa BiH pa sve do granice sa Crnom Gorom, u svim većim me-
stima, bile su organizovane paravojne oružane formacije od
meštana i pripadnika milicije, jačine od nekoliko desetina
do stotinak ljudi, koje su bile orijentisane na kontroli i za-
252
tvaranju putnih pravaca koji sa teritorije BiH i Crne Gore
izvode ka obali i Konavlju.
U selima sa većinskim hrvatskim življem na teritoriji
BiH, postojale su oružane formacije, pojačane ljudstvom iz
obližnjih sela i gradova priobalnog dela Hrvatske. Tako se u
širem zahvatu pravca Ravno - Slano, nalazilo oko 2.000 do
2.500 naoružanih ljudi, koji su početkom operacije, pojačani
pristizanjem delova OS Hrvatske, pružali organizovan otpor
našim snagama na teritoriji BiH.
U dolini Neretve i istočnoj Hercegovini u većim mestima
sa hrvatskim stanovništvom, takođe su postojale organizovane
paravojne oružane formacije koje, one zbog jačeg prisustva jedi-
nica JNA, sem provokativnih akcija, nisu ispoljavale borbene
aktivnosti.
Sagledavajući ukupnu situaciju zaključili smo da Hrvatska,
u saradnji sa BiH, želi da ubrza proces konačnog razbijanja
Jugoslavije, za što koriste primirje i vrše ubrzano pregrupk-
savanje i dovođenje novih snaga na prostor južne Dalmacije,
radi zauzimanja što povoljnijih pozicija na graničnim po-
dručjima, sa ciljem vršenja političkih pritisaka i preno-
šenje ratnih dejstava na prostor BiH i Crne Gore. U tome cilju,
u toku je pojačavanje i grupisanje jačih snaga u rejonima Dubro-
vnik, Ćilipi i Prevlaka, ukupne jačine oko 4.500 do 5.500 nao-
ružanih pripadnika raznih paravojnih formacija.
Prema našoj proceni, u zoni dejstva Operativne grupe, OS
Hrvatske, krajem septembra, mogle su biti jačine oko 7-8.000
ljudi, relativno dobro organizovanih i naoružanih. Naime,
otetim naoružanjem iz transportnih konvoja pri povlačenju
JNA iz Slovenije i iz skladišta JNA u Hrvatskoj, a naročito
predajom jedinica 32. korpusa (Varaždinskog), hrvatske OS su
došle do potrebnog naoružanja i opreme i time povećale svoje
borbene mogućnosti i stvorile osnovne materijalne preduslove
za intenziviranje ratnih dejstava na celom prostoru Hrvatske.
Tako se deo hrvatske vojske i artiljerijsko-raketnog naoružanja
253
za vatrenu podršku, protivoklopnu borbu i PVO, naročito
tokom septembra meseca sve do izolacije južne Dalmacije,
našao i na ovom prostoru. U toku noći 29/30.09. stigla je veća
jedinica OS Hrvatske u Dubrovnik sa većim brojem minoba-
cača, artiljerijom većeg kalibra i nekoliko borbenih motornih
vozila, među kojima su primećeni i strani plaćenici crne
rase.
U Hercegovini, zapadno od Neretve, vršeno je uređenje po-
ložaja za borbu od strane grupa naoružanih građana hrvatske
nacionalnosti.
Na osnovu poznavanja stanja i procene situacije na terenu
zaključili smo da bi ofanzivna, odlučna i brza dejstva sa pro-
stora istočne Hercegovine i južne Dalmacije ka jugozapadu,
radi olakšavanja položaja ugroženih garnizona i srpskog
življa u Hrvatskoj bila opravdana, ne samo sa vojne tačke gle-
dišta. Činjenica da je u to vreme na prostoru Hercegovine i
Dalmacije bilo malo hrvatskih snaga, da naše snage u širem
rejonu Knina, Kupresa i Livna izvode uspešna borbena dejstva,
te da se Banjalučki korpus drži stabilno, išle su u prilog ovoj
zamisli. To bi prisililo Hrvatsku na pregrupisavanje i do-
vlačenje jačih snaga sa drugih prostora Hrvatske, gubljenje vre-
mena i slabljenje pritiska na drugim područjima, odnosno
stvaranje uslova za uspešnija dejstva naših snaga na ostalom
delu teritorije Hrvatske, posebno na glavnom severnom pravcu.
Uspešnim prodorom snaga JNA preko Dalmacije na jugoza-
pad i uspostavljanje borbenog dodira sa Kninskim i Banjalu-
čkim korpusom, situacija bi se bitno izmenila u našu korist
i time stvorili povoljni uslovi za silinu udara glavne grupa-
cije JNA u istočnoj Slavoniji, njen brži prodor ka zapadnoj
Slavoniji, naslanjanje i povezivanje sa centralnom Banjalučkom
grupacijom, čime bi se stvorio povoljniji strategijski položaj
JNA i pretpostavke za političko delovanje.
Rukovodstvo Bosne i Hercegovine i Hrvatske, na čelu sa
Alijom Izetbegovićem, preduzimalo je mere na planu stvaranja
254
samostalne države, ignorišući postojanje i volju srpskog na-
roda. Sledile su ishitrene odluke političkog rukovodstva, ali
uz pasivnu ulogu JNA.
Procenom situacije došli smo do zaključka da "vreme kao
prostor" igra glavnu i odlučujuću ulogu u uspešnom ostvarenju
cilja operacije, iz čega je proizišla potreba što ranijeg pre-
laska u ofanzivu i brzog razbijanja hrvatskih OS na prostoru
južne Dalmacije. Bez obzira na napred izložene probleme oko
sastava, mobilizacije i koncentracije jedinica Operativne
grupe i "ćutanje" Štaba vrhovne komande, dalje odlaganje po-
četka izvođenja operacije, moglo je samo da koristi hrvatskoj
strani.
Bilo je jasno da ne možemo računati na pravovremeno pri-
stizanje jedinica određenih za ulazak u sastav Operativne grupe
(dve motorizovane i jedna brdska brigada), tako da smo se mo-
rali osloniti na trenutno raspoložive snage, jačine oko 23.000
ljudi, od čega se za napadna dejstva može angažovati oko dve tre-
ćine snaga.
Donosim odluku da samoinicijativno, bez pitanja Štaba
vrhovne komande, pređem u ofanzivna borbena dejstva u potpu-
nom skladu sa početnom direktivom, koja je odobrena od Vrhov-
nog štaba. Direktivu za napad izdao sam 28. septembra. U
direktivi je regulisano: "Iz sadašnjih rejona, većim delom
snaga preći u napad glavnim snagama na pravcima: Ljubinje-Za-
vala-Slano; Ljubovo-Ivanjica-Brgat-Čibača; i Javor-Dubravka-
Pločice-Molunat, a pomoćnim snagama obezbediti aerodrom i
objekte u dolini Neretve, sa ciljem: uz avio, artiljerijsku i
brodsku podršku, jednovremenim i energičnim dejstvom ra-
zbiti snage neprijatelja na pravcima napada i izbiti na obalu,
preseći Jadransku magistralu na više mesta na odseku Doli-
Prevlaka, blokirati sa kopna i mora Dubrovnik i aerodrom Ći-
lipi i onemogućiti manevar snaga neprijatelja, a zatim,
obezbeđujući se sa pravca Ploče, pristupiti uništenju i razo-
ružavanju oružanih snaga neprijatelja i biti u gotovosti za
255
dalja dejstva u zapadnu Hercegovinu.
Operativni raspored imati: snage za napad i blokiranje,
snage za obezbeđenje i odbranu vojnih objekata, snage za podršku
i rezervu. Operaciju izvesti u trajanju od pet do sedam dana u
dve etape.
Prva etapa: izbijanje na morsku obalu i presecanje Jadranske
magistrale, te blokiranje Dubrovnika, aerodroma i delova oko
Prevlake. Vreme trajanja dva do tri dana.
Druga etapa: potpuno razbiti, prisiliti na predaju i razo-
ružati snage neprijatelja i biti u gotovosti za prenošenje na-
padnih dejstava u zapadnu Hercegovinu. Vreme trajanja tri do
pet dana.
Početak napada - po posebnom naređenju.
Upotreba snaga Operativne grupe regulisano je po sledećem:
Za izvođenje napada opštim pravcem Ljubinje-Zavala-
Slano, radi izbijanja na obalu Jadrana, presecanje komunika-
cije i ovlađivanje širim rejonom Slano, te odbranu aerodroma
Mostar i vojnih objekata u dolini Neretve, kontrolu i zaštitu
teritorije istočne Hercegovine, angažovan je 37. Korpus i de-
lovi 4. Korpusa.
Za izvođenje napada opštim pravcem JBubovo-Dubrov-
nik, radi izbijanja na obalu, presecanje magistrale u rejonu Za-
tona, Brgata i Čibače, blokiranje Dubrovnika s kopna i
odsecanje aerodroma Ćilipi, angažovani su deo jedinica TO
Crne Gore i istočne Hercegovine, deo snaga 2. Korpusa i veći
deo kopnenih snaga 9. Vojnopomorskog sektora "Boka".
Za izvođenje napadnih dejstava opštim pravcem Grab-
Dubrovnik-Molunat, odnosno Gruda-Ćilipi-Cavtat, radi pre-
secanja magistrale i izbijanja na obalu, deblokiranje naših
snaga na Prevlaci, odnosno ovlađivanjem Konavlja i aerodroma
Ćilipi, angažovani su delovi 2. korpusa, jedinice TO Crne
Gore i deo kopnenih i pomorskih snaga 9. Vojnopomorskog
sektora "Boka".
Sa vazduhoplovnim snagama RV i PVO na aerodromu Mo-
256
star, bilo je organizovano sadejstvo i angažovanje izviđačke i
lovačko-bombarderske avijacije u otkrivanju grupacija OS
Hrvatske na obalnom rubu u širem rejonu Dubrovnika, Ćilipa
i zapadnoj Hercegoviii, odnosno vazduhoplovnoj podršci snaga
Operativne grupe udarima po aerodromu Ćilipi, rejonima pri-
kupljanja i grupisanja OS Hrvatske do početka napada, a sa nje-
govim početkom u neposrednoj vazduhoplovnoj podršci napada
na pravcima dejstva Operativne grupe i izolaciji bojišta.
Rezervu Operativne grupe obrazuje jedna brigada TO
Crne Gore, koje se po izvršenom dovođenju razmešta u rejon
Trebinja, u gotovosti za uvođenje u borbu na pravcima Trebinje-
Dubrovnik i Trebinje-Ćilipi.
Shodno donetoj direktivi, u toku 29. i 30. septembra pri-
stupilo se pripremi i organizaciji napada, sa gotovošću za po-
četak napada najkasnije u jutarnjim časovima 1. oktobra. U tome
cilju vršena su pridavanja i predpočinjavanja jedinica, deli-
mična pregrupisavanja i posedanje vatrenih i polaznih polo
žaja za napad, te rejona i položaja za odbranu i obezbeđenje
objekata. Takođe, precizirane su sve vrste obezbeđenja, organi-
zovano sadejstvo između sva tri vida jedinica i unutar jedi-
nica vidova, te veze sadejstva i komandovanja.
Pored određenih teškoća u pripremi i organizaciji napada
u 3. partizanskoj diviziji (PartD) i dovođenja jedne brigade
TO iz Crne Gore, u toku 30. septembra obradovao nas je dolazak
preko 200 vojnih obveznika sa teritorije Valjeva za popunu 208.
map-a, što je verovatno bio rezultat intervencije Štaba
vrhovne komande i reagovanje na naš zahtev pri njegovom uda-
ljavanju sa bojišta tri dana ranije.
Kada su zadaci iz direktive stigli do onih koji treba da ih
izvršavaju, ja dobijam naređenje da otputujem u Beograd na sa-
stanak Štaba vrhovne komande. Zbog toga odlažem početak na-
pada.
257
 7. Sastanak Štaba vrhovne komande sa
komandantnma ključnih jedinica JNA

Oko 11 časova, 30, septembra 1991. godine, naređeno mi je da

se u toku dana javim generalu Veljku Kadijeviću u zgradu Gene-
ralštaba u Beogradu. Putujem avionom, koji je poleteo sa aero-
dromaMostar oko 15 časova.
Nisam znao pravi razlog odlaska, pitanja o kojima će biti
reči, ni o učesnicima sastanka. Iz dosadašnje prakse mogao
sam pretpostaviti da se radi o nečemu izuzetno važnom, uklju-
čujući čak i eventualni poziv na odgovornost. Stoga sam se pre-
slišavao tražeći moguće razloge ličnog javljanja saveznom
sekretaru za narodnu odbranu. No, nisam našao neke propuste
takvog značaja za razmatranje na nivou Štaba vrhovne komande,
ali ni ubedljive argumente za spokojniji susret. U svakom slu-
čaju, upoznao sam uži deo komande sa naređenjem, izvršio
kratku pripremu za referisanje o stanju na vojištu, dosada-
šnjem toku borbenih dejstava i daljim namerama, izdao po-
trebna naređenja, obavestio komandante i helikopterom odleteo
za Mostar.
Negde oko 15,00 časova ukrcao sam se u avion u kojem je bio
admiral Kandić, komandant Vojnopomorske oblasti, koji me je
upoznao da za Beograd letimo preko Banjaluke, gde nam se pri-
ključuju general Života Avramović, komandant Pete vojne
oblasti i general Nikola Uzelac, komandant Petog korpusa
Prve vojne oblasti. Bez gašenja motora, prihvatili smo njih
dvojicu i odmah produžili let za Beograd.
Iako je let u malom luksuzno opremljenom putničkom avionu
"JAK 40" bio veoma udoban i vremenski uslovi povoljni,
atmosfera u avionu je bila neobično tiha i zagonetna. Osim
uobičajenog pozdrava i razmene poneke informacije o stanju na
ratištu, uglavnom se ćutalo. Svako je bio zaokupljen svojim
brigama, delovao nekako odsutno i najčešće gledao kroz prozor
aviona u gusti oblak ispod nas. Gledao sam te nekad vesele i
258
bezbrižne, a sada umorne, iscrpljene i zabrinute drugove, na
čijim se licima očitavala sva težina nastale situacije,
komandantske i ljudske odgovornosti. Verovatno sam i ja takav
utisak ostavljao na njih, jer se nisam ništa bolje osećao.
Po sletanju i prihvatanju na aerodromu Batajnica, stigli
smo u zgradu Generalštaba negde oko -19,00 časova. Videvši i
ostale komandante strategijskih sastava i najodgovornije
starešine iz Štaba vrhovne komande, shvatio sam da se radi o
nekim izuzetno važnim strategijskim pitanjima, od bitnog uti-
caja na dalji tok događaja u zemlji.
Sastanak je počeo u 20 časova. Rukovodio je general Veljko
Kadijević. Saopštio nam je da je cilj okupljanja da kao najodgo-
vornije starešine što realnije sagledamo situaciju u zemlji i
JNA sa aspekta mesta i uloge Štaba vrhovne komande i odgo-
vornosti koju imamo prema JNA i narodu. Za ovaj sastanak ge-
neral Kadijević je rekao da je sudbonosan i da na njemu treba
odlučiti o pitanjima od strategajskog značaja. Naglasio je da od
prisutnih zahteva potpunu otvorenost i odgovornost.
Iz onog što sam čuo od generala Kadijevića zaključio sam
da razmatranje situacije u JNA i zemlji na ovom skupu predsta-
vlja nešto što se moglo očekivati u ratnim uslovima. Ali, ja
sam osećao da u najavi ima nešto vanredno, nešto što je preš
reda i o čemu treba raspraviti na ovakvom jednom skupu.
Prvo je vođena rasprava o stanju na vojištima i jedinicama
kojim smo komandovali, sa predlozima za dalji rad. Rasprava io
ovom pitanju ukazala je na više krupnih problema. Stanje na
vojištima ocenjeno je kao nepovoljno za JNA. Zaključeno je da
se protiv JNA vodi rat u cilju njenog razbijanja, a za stvaranje
republičkih vojski. Borba koja je vođena za očuvanje jedinstva i
borbene spremnosti JNA ima loše ishode. Mobilizacija je do-
živela krah, posebno u Srbiji. Snage Pete vojne oblasti su ma-
lobrojne i u okruženju. Ostale su bez materijalnih rezervi,
iscrpljene su i demoralisane. Nemaju nikakav oslonac da bi
opstale tamo gde jesu.
259
Mobilisane jedinice Teritorijalne odbrane, pokrenute iz
dubine za ojačanje snaga na ratnim prostorima, skoro su neupo-
trebljive. Napuštaju položaje, a rezervisti odlaze masovno iz
svojihjedinica.
Izuzetak u pozitivnom smislu čine jedinice Teritorijalne
odbrane na Baniji, Kordunu i delu Like.
U jedinicama JNA došlo je do velikog osipanja starešina i
vojnika, tako da su u jedinicama ostali samo Srbi i Crnogorci.
U okruženim kasarnama u Hrvatskoj, jedinice se nalaze u
teškoj situaciji. Nemaju mogućnosti za aktivna dejstva i pro-
boj iz okruženja. Neophodna je podrška i prihvat spolja. Okru-
ženi delovi mogu pružati otpor samo još za kratko vreme.
Izvlačenje još neizvučenih jedinica iz Slovenije se odvija
pod stalnim napadima hrvatske vojske.
I pored ogromnih problema kojima je izložena JNA, a po-
sebno njen mirnodopski sastav, žilavo i hrabro podnosi
udarce, boreći se za svoju čast i dostojanstvo i spas nedužnog
naroda u najvećem broju slučajeva, uprkos sopstvenog uverenja da
je od države napuštena i prepuštena igri slučaja. Nasuprot
tome, snage neprijatelja višestruko su narasle, borbeno i mo-
ralno ojačale, sa sveukupnom podrškom svojih država, vlasti i
naroda i slobodnim manevarskim prostorom.
U takvoj izuzetno složenoj, krajnje nepovoljnoj i skoro be-
zizlaznoj situaciji, predlozi učesnika sastanka svodili su se,
uelovno rečeno, na mere vojnog i organizacijskog i delimično
političkog karaktera.
U okviru mera političke prirode, predlagano je definisanje
više varijanti ciljeva rata, kao: borba protiv fašizma; za-
štita srpskog naroda od genocida; odbrana sadašnjih linija
razdvajanja i novih granica, koje treba precizirati; i naravno,
očuvanje JNA.
Radi povratka poverenja naroda u JNA i maksimalnog odziva
vojnih obveznika na mobilizaciju, predlagano je obraćanje sa-
veznog sekretara javnosti i ostatku Savezne ekupštine, sa
260
objašnjenjem stanja i uzroka problema, uloge i odnosa organa
Federacije i republika prema krizi u zemlji i JNA, njenim
opredeljenjima i ciljevima borbe. Istovremeno se nalagalo
javno obraćanje Vladi Srbije da, ako već ne sprovodi, da ne daje
otpor mobilizaciji i prestane sa demagoškom politikom kako
Srbija nije u ratu, da spreči udar opozicije na JNA i defeti-
stičko ponašanje Socijalističke partije.
S obzirom da je svako dosadašnje zaključeno primirje Hrva-
tska koristila za postizanje vojne prednosti i za vreme njegovog
trajanja nanosila nam najviše gubitaka, zahtevano je da se ne
prihvata više primirje ni pod kakvim uslovima ma sa čije
strane ono bude poticalo.
Po pitanju mera čisto vojnog karaktera bili smo saglasni u
potrebi preduzimanja odlučnih ofanzivnih dejstava i na bazi
sopstvenih procena, sa više ili manje emocija, predlagali re-
alne odluke i način angažovanja i daljih dejstava JNA.
Predloženo je i usvojeno da se izvlačenje JNA iz Slovenije
i jedinica iz Hrvatske vrši tako što bi se prvenstveno izvla-
čilo ljudstvo pa i po cenu žrtvovanja tehnike uz obaveznu va-
zduhoplovnu podršku i prihvat kopnenih snaga iz dubine. Sa
jedinicama JNA koje se izvuku iz Hrvatske i onim koje se do-
vedu iz dubine posesti teritoriju Hrvatske na kojoj živi pre-
težno srpsko stanovništvo.
Aktivnim dejstvima ispresecati teritoriju Hrvatske na
manje regije i tako štititi srpsko stanovništvo.
Usvojen je predlog da se suzi front jedinica JNA i Terito-
rijalne odbrane prema Zadru i Šibeniku i da se ojača 5. Banja-
lučki korpus kao bitan za očuvanje kontinuiteta teritorija na
kojima žive Srbi kao većinsko stanovništvo.
Dogovoreno je da se Hrvatskoj uputi ultimatum za deblokadu
i oslobađanje okruženih jedinica. Ultimatum je sadržavao pre-
tnje daće JNA odgovoriti vatrom bez ikakvog ograničenja i bilo
kakvih obzira.
Preći u protivofanzivu krilnim grupacijama prema Dalma-
261
ciji i istočnoj Slavoniji.
Zbog nastalih velikih promena u brojnom stanju, razmeštaju,
angažovanju i teškom položaju nekih jedinica i ustanova JNA,
predlagana je i neophodna reorganizacija i prilagođavanje JNA
novonastalim okolnostima. Pored ostalog, predloženo je ra-
sformiranje, prepotčinjavanje, grupisanje i predislokacija za
jedan broj jedinica i ustanova, uz napuštanje manjih garnizona
i objekata JNA.
Ukazano je na potrebu objedinjavanja komandovanja sa jedini-
cama JNA i Teritorijalnom odbranom. Traženo je da se akti-
vira vojno sudstvo i formiranje prekih vojnih sudova i
posebnih odreda za izvođenje specijalnih akcija. Uslov za ovo
bilo je proglašavanje ratnog stanja.
Pritisnut odgovornošću, zabrinutog i umornog lica izla-
ganje učesnika veoma je pažljivo slušao savezni sekretar, uz
poneki zahtev za dodatno objašnjenje.
Na kraju naših izlaganja, general Blagoje Adžić podvukao je
da su protiv JNA i Jugoslavije ne samo najveće svetske sile,
slovenačke i hrvatske oružane formacije, već i unutrašnji
protivnici u ostalim republikama, koji ne daju regrute i vojne
obveznike. Opštom propagandom protiv JNA razbijaju nam ko-
mande i jedinice u čemu nažalost, učestvuju i neke starešine.
Ovom prilikom je ocenio da je Teritorijalna odbrana Srbije
pala na ispitu, jer ni jednajedinica nije ušla u borbu pre nego
što se raspala. Istakao je da u ovom trenutku iza JNA ne stoji
niko, radi četa nastojimo i za sada uspevamo da sami održimo
svoju borbenu gotovost. Svoje izlaganje po ovom pitanju završio
je iznošenjem tri varijante mogućeg rešenja trenutne situa-
cije:
Prvo, nastaviti rat uz primenu svih raspoloživih sre-
dstava, uz istovremenu pretnju Hrvatskoj odmazdom, radi iz-
vršenja deblokade i izvlačenja naših jedinica. No, pošto će na
ovo Hrvatska odgovoriti silom, imaćemo velike gubitke. Zato
čvrsto držati dostignute položaje i ne ići na proširivanje
262
teritorije. Pretnju ostvariti samo ako ne oslobode već okru-
žene i budu zauzimali nove garnizone.
Drugo, izvlačiti živu silu iz ugroženih garnizona u
Hrvatskoj, makar i bez tehnike. Tako ćemo izgubiti rat i ojačati
protivnika.
Treće, vojni vrh da podnese ostavku i Srbiji prepusti JNA,
a to bi značilo veliki rat i raspad JNA.
U zaključku svog izlaganja, general Adžić se opredelio za
prvu varijantu, kako reče zbog profesionalnih obaveza, ali bi
kao čovek najradije bio za treću varijantu.
Uz puno uvažavanje motiva i obrazloženja ne baš jasnog
opredeljenja generala Adžića, izražena je globalna saglasnost u
oceni stanja i načinu daljih dejstava JNA i merama koje treba
preduzeti. Potvrđeno je puno jedinstvo i odlučnost komanda-
nata strategijskih grupacija, da se prekine sa dosadašnjom pa-
sivnom odbranom iz nekakvih humanih i sumnjivih razloga
političke prirode.
Prestaje za JNA uloga "glinenih golubova". Konačno je Štab
vrhovne komande odlučio da JNA krene u odlučan obračun sa do-
kazanim neprijateljem. Nije u pitanju samo spas naroda, nego i
zaštita svojih drugova i odbrana ljudske profesionalne časti
i dostojanstva. Odlučnost nas komandanata na ovom sastanku,
verovao sam da će doprineti korigovanju neadekvatnih i šte-
tnih stavova koje je zastupao Štab vrhovne komande. Žalio sam
što do ovakvih rasprava po vojno-stručnim pitanjima nije bilo
ranije. Skupovi informativnog i ideološko-političkog ka-
raktera nisu ništa koristili.
Značajna su bila upozorenja jednog broja komandanata na
pojave malodušnosti i destruktivnih ponašanja u JNA pri-
sutnih od najviših do najnižih nivoa komandovanja.
Drugu tačku sastanka u Štabu vrhovne komande saopštio je
general Kadijević tek po završetku rasprave o stanju na voji-
štima i jediinicama JNA. Kada je general Kadijević saopštio
da treba da se izjasnimo o dasadašnjm radu saveznog sekretara,
263
'njegovog zamenika i načelnika Generalštaba, u sali je zavladao
muk.
Izlaganje je nastavio savezni sekretar. Izneo je svoja opre-
deljenja, stavove i viđenje jugoslovenske krize. U sklopu toga
ukazao je na rešenja za koja se zalaže poistovećujući ih sa sta-
vovima koji treba da važe za sve faktore u JNA. Naglasio je da
on u istu ravan stavlja interese naroda i JNA, da se suprotsta-
vlja cepanju Jugoslavije i razbijanju JNA politikom svršenog
čina.
Posle ovog naglašavanja savezni sekretar je od nas prisu-
tnih komandanata i generala zatražio da otvoreno kažemo da
li treba bilo ko od tri čelna generala da se smeni sa dužnosti
koju vrši ili da se sklone sva trojica u paketu. Reč je bila o ge-
neralima Veljku Kadijeviću i Blagoju Adžiću i admiralu Sta-
netu Brovetu. Sve prisutne general Kadijević je podsetio da je
dosadašnje odlučivanje uvek bilo jedinstveno i da je Štab
vrhovne komande jedini koji raspravlja ovako i da je na čelu
vojske koja je ostala bez države i koja, iako ranjena, još uvek po-
stoji i funkcioniše.
Savezni sekretar je dalje istakao da je naš opšti cilj bio
omogućavanje mirnog transformisanja Jugoslavije i da ga sada
samo treba precizirati i dopuniti - zaštita srpskog naroda
od ustaškog pokolja i zaštita naših ljudi, pripadnika JNA i
članova porodica. Za ostvarivanje ovoga cilja, podvukao je da
treba Predsedništvo SFRJ očistiti i konstituisati tako da
ono vodi politiku odbrane Jugoslavije, koje će imati ulogu
vrhovnog komandanta i omogućiti odlučivanje po ratnim zako-
nima. Zatim nas je upoznao da će to na prvoj sednici biti ura-
đeno, jer je već dogovoreno i da će to biti naš poslednji
politički pokušaj. Na kraju svog uvoda izneo je da se vode vrlo
organizovane akcije u Ratnom vazduhoplovstvu, Vojnomedici-
nskoj akademiji i nekim jedinicama, sa ciljem da se razbije
jedinstvo starešinskog sastava. Kao uzgred, naglasio je da pri-
znanje da smo bili podloženi iluzijama o našoj otpornosti na
264
sve uticaje iz spoljnjeg okruženja.
Najveći deo uvodnog izlaganja, bar što se tiče olredeljenja,
ciljeva i metoda njihovog ostvarenja, bio je svima već poznato.
No, sa nekoliko uopštenih rečenica general Kadijević je
najavio težišno i suštinsko pitanje po kome treba da se
izjasni ovaj generalski skup. Očito je bilo da je naše skupljanje
imalo za cilj da se, bar za neko vreme, umire oni koji su javno
tražili ostavku ili smenu članova trojke iz vojnog vrha. Po-
stavljanje ovog pitanja pred nas generale nije većinu nas izne-
nadilo. Moj utisak je bio da se po pitanju zahteva za smenu i
pre ovog skupa nešto radilo. Samo nekoliko nas generala nismo
bili upoznati sa neposrednim povodom da se o poverenju pome-
nutim generalima vodi ova rasprava. Rasprava o poverenju čel-
nicima u vojnom vrhu tražila je od svakog odgovoran i savestan
odnos. Stanje u JNA i njena uloga u daljem toku jugoslovenske
krize tražili su potpunu i konkretnu informisanost, ne samo
o propustima i greškama do ovog dana, nego mogućnostima da
trojka iz vojnog vrha u još težim uslovima bolje komanduje sa
ŠA nego što je činila od 1990. godine. Nedostajale su prave
informacije, pa prisutni nisu objektivno bili u situaciji da
realno sude po ovako krupnom pitanju.
Sa onim što sam znao, zaključio sam da povlačenje trojke iz
vojnog vrha u postojećoj situaciji ne bi bilo najbolje rešenje.
Smena bi pre dovela u još teži položaj JNA nego što je bio.
Činilo mi se da je bolje da trojka iz vrha ostane, ali da bude
dosledna u sprovođenju zaključaka donetih u toku rasprave po
prvoj tački dnevnog reda.
Prema dotadašnjem toku događaja i stanja u kojem smo se onda
nalazili (građanski rat u toku, država u raspadu, institucije
vlasti ne funkcionišu, Ustav i zakon se ne poštuje, nema
vrhovne komande) zaključio sam, da su "stvari" ispuštene iz
ruku i da rešavanje jugoslovenske krize više nije u rukama
SFRJ, pa ni njenih oružanih snaga, koje samo još formalno po-
stoje. Trenutna situacija i stanje u kojem se nalazi JNA i odnos
265
ostatka države, republika i društva u celini prema njoj, s
obzirom na njen karakter i opredeljenje, nije više mogla biti u
poziciji odlučujućeg faktora u rešavanju jugokrize.
Upornim insistiranjem i istrajavanjem na sprovođenju so-
pstvenog opredeljenja na rešavanju krize mirnim putem, gotovo
slepim verovanjem u dobru volju i pomoć međunarodne zaje-
dnice, naivnim nadanjem u uspešnost dogovora, pregovora i
insistiranjem na poštovanju Ustava i zakona i sprovođenju jalo-
vih odluka razjedinjenih saveznih institucija i organa, kao i
sporo, neadekvatno ili izostalo naše reagovanje, izgubili smo
korak i dozvolili da nas događaji i vreme pregaze i dobrim
delom sami sebe doveli u veoma težak položaj.
Konačno je prošlo vreme i propušten trenutak kada je JNA
trebala i mogla da "stvar" uzme u svoje ruke, ne da prigrabi i
drži vlast u zemlji, nego spreči građanski rat i stvori uslove
za rešavanje krize putem dogovora, a zatim i sama se transfo-
rmiše po želji i odluci naroda. Prema tome, rešavanje krize
sve je manje bilo, a tada pogotovu, u rukama Štaba vrhovne ko-
mande i JNA, pa čak ni u rukama vrhovnog komandanta (Pre-
dsedništva SFRJ), pa je samim tim i promena u vojnom vrhu
bila beskorisna.
Šta više, u ovome trenutku ovakva radikalna samoini-
cijativna promena u vojnom vrhu, imala bi više negativnih po-
sledica. To bi ubrzalo proces osipanja ljudstva, povećalo
međusobno nepoverenje i osetno ugrozilo relativno stabilan
moral, jedinstvo i borbenu spremnost najvećeg dela JNA. Po-
vlačenje vojnog vrha išlo bi na ruku državnom vrhu-secesio-
nistima da lakše i brže ostvare svoje ciljeve, a svima drugima
daje mogućnost da dotadašnje i, eventualno buduće svoje greške
i negativne posledice svoje loše politike pokriju i pripišu
samo vojnom vrhu.
Pored toga, prihvatiti povlačenje vojnog vrha, odnosno
uskratiti im podršku i poverenje, značilo bi biti saglasan sa
njihovim odstupanjem i napuštanjem vojske i bojišta, što je
266
ravno dezerterstvu. To bi takođe značilo naše oslobađanje i da-
vanje saglasnosti njihovom bežanju od odgovornosti za tadašnje
stanje i izvesno negativnog ishoda događaja u zemlji i JNA.
Dakle, za povlačenje je bilo kasno i moralo se zahtevati
ostajanje na sadašnjim funkcijama i do kraja deliti sudbinu sa
svojim ljudstvom.
Na bazi ovakvog razmišljanja izjasnio sam se protiv povla-
čenja pomenutih čelnih ljudi u oružanim snagama. Verujem da
su i ostali prisutni, bar većina njih, razmišljali na isti ili
sličan način i došli do istovetnih zaključaka. Bez uobičajenog
redosleda, skoro svi prisutni izložili su svoja mišljenja i
stavove po ovom pitanju. Izlaganja većine prisutnih su bila
veoma otvorena, korektna i dobronamerna, na momente emotivna
i patetična. Međutim, držanje general-pukovnika Živote Pa-
nića nije mi bilo jasno. Nije nikoga kritikovao niti branio,
sem kratke saglasnosti sa mišljenjem većine. Imao sam utisak
da je bio za smenu, ali nije imao hrabrosti da se decidno
izjasni, kako se ne bi zamerio, jer bi bio u manjini. Zapravo,
većina prisutnih izrazili su iskrenu i ubedljivu podršku i
ukazali poverenje vojnom vrhu, sa više ili manje reči obrazlo-
žili svoja opredeljenja protiv povlačenja pomenutih starešina
sa dotadašnjih položaja. Naravno, ukazano je na dotadašnje sla-
bosti.
Na kraju ovog dela rasprave, savezni sekretar za narodnu
odbranu je rekao da je pitanje svog poverenja postavio ne iz
straha, kukavičluka i bežanja od odgovornosti, već zato što su
hteli da svi zajedno presudimo šta je bolje za život vojske.
Istakao je da nije u pitanju ni hrabrost, nego odgovornost da se
iznađe najbolji način za izvršenje zadataka. Zatim je kazao da
nikada ne bi postavio ovo pitanje, da ono nije na najgrublji
način postavljeno baš u vojsci. Na kraju je rekao da ovo nije
bilo kolebanje, već traženje naše podrške i poverenja. Potom
je saopštio neke elemente iz direktive za dalja dejstva.
Suština zadatka JNA u ovom trenutku bila je - zaštititi
267
napadnuti narod od ustaša, osloboditi naše blokirane garni-
zone i očuvati onaj deo Jugoslavije u kojem hoće narodi da žive,
a zatim ŠA transformisati prema njihovim željama.
Za izvršenje zadataka saopštio je odluku kojom precizira -
preći u ofanzivno-defanzivna dejstva, sa ciljem: ostvariti
blokadu delova Hrvatske, naneti odlučan poraz ustaškim sna-
gama u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a zatim vatrenim uda-
rima po vitalnim objektima Hrvatske prisiliti vrhovništvo
da omogući izvlačenje naših snaga na liniji koja je omeđena
ugroženim narodima. Brzo raditi na mobilizaciji onih snaga
koje hoće da se bore. Rok za početak dejstva odredio je "što pre",
a oko Dubrovnika "odmah, već sutra". Time je moja odluka o na-
činu upotrebe i dejstva Operativne grupe, kojom je istaknut
značaj i potreba ofanzivnog i prioiritetnog dejstva južnog
krila JNA, bila u potpunosti prihvaćena i sadržana u odluci
načelnika Štaba vrhovne komande za dalja dejstva JNA.
U cilju ostvarenja donete odluke, naređena je razrada po-
trebnih planova i otpočinjanje sa vatrenim udarima radi za-
štite okruženih garnizona, uz kombinaciju sa aktivnim
dejstvima i racionalnom upotrebom svih slobodnih snaga, vo-
deći računa da se sve pretnje neprijatelju moraju i ostvariti,
bez obzira na intervenciju i pretnje međunarodnog faktora.
Nakon ispoljenih dejstava u Dalmaciji i blokade Dubrovnika,
pokretanje flote i slobodnih snaga Pete vojne oblasti i rake-
tnih jedinica, angažovati sve raspoložive snage i u naredna
dva-tri dana osloboditi okružene garnizone.
Snagama Petog korpusa (Banjalučkog) na sadašnjim polo-
žajima organizovati duboku odbranu i sprečiti dalje prodore
ustaša, a zatim, osloncem na Krajinu, preći u ofanzivna
dejstva. Štabu vrhovne komande je naložio da sagleda mogu-
ćnosti vanrednog ojačavanja Petog korpusa. Snage 9. Korpusa
(Kninskog) ojačati, a zatim u sadejstvu sa Ratnom mornaricom
osloboditi aerodromski kompleks i garnizone Zadar i Šibe-
nik.
268
Na kraju sednice savezni sekretar upoznao nas je sa svojom
namerom da će uporno zahtevati da Predsedništvo SFRJ da le-
gitimitet ratu i mobilizaciji među svim narodima u Jugosla-
viji. Osnovni zadaci JNA i dalje ostaju sprečavanje razbijanja
Jugoslavije.
Savezni sekretar nam je rekao da veruje da će rukovodstvo
Srbije sa pokrajinama i Crnom Gorom i većina članova Pre-
dsedništva SFRJ sutra podržati predloge Štaba vrhovne ko-
mande.
Rekao je da se za sada neće obraćati javnosti, ali kasnije
hoće, pogotovu ako se ne udovolji zahtevima Štaba vrhovne ko-
mande.
Na kraju sastanka, general Veljko Kadijević je izrazio ve-
liko lično zadovoljstvo zbog toga što je sa njega, generala
Adžića i admirala Broveta skinuta velika mora. Prisutnim je
uputio zahtev da energično zaustavljamo talas razbijanja JNA i
da otkrivamo nosioce takvih aktivnosti u JNA. Rekao nam je da
je Frankfurt centar sa eksponentima u Jugoslaviji. Među njima
su Ante Marković i Stjepan Mesić. Sastanak je završen oko 3
časa ujutro 1. oktobra.
Sastanak najodgovornijih starešina Štaba vrhovne komande
sa komandantima operativno-strategijskih sastava u trenutku
krajnje teške i dramatične političko-bezbednosne situacije u
zemlji i JNA, bio je neophodan i svakako koristan. Kritički
osvrt na dotadašnje ponašanje Vrhovne komande i njenog Štaba
posebno, sa isticanjem konkretnih slabosti i promašaja u do-
menu odlučivanja, načinu upotrebe i dejstva JNA i sistemu ko-
mandovanja Armijom u celini, te predloženim merama,
iskazanim jedinstvom i spremnošću komandanta za preduzi-
manje odlučnih borbenih dejstava, sastanak je vojnom vrhu dao
punu podršku i mogućnost samostalnijeg, odlučnijeg i efika-
snijeg delovanja uopšte. To je u neku ruku bila opomena vojnom
vrhu da ne dozvoli zloupotrebu i angažovanje JNA u funkciji
daljeg razbijanja federacije i same sebe, potpadanjem pod uticaj
269
republičkih rukovodećih struktura, makar to bile Srbija i
Crna Gora.
Ovim sastankom, vidno klonulom i obeshrabrenom vojnom
vrhu, data je moralna, kolegijalna i profesionalna podrška i
povraćeno samopouzdanje i poverenje u snagu Armije i sopstvene
mogućnosti. To se odmah bilo odrazilo na povećanu ofanziv-
nost i žestinu dejstava jedinica JNA, uz odlučno upozorenje
rukovodstvu Hrvatske, da će za svaki napadnuti i osvojeni
objekat i garnizon JNA odmah biti uništen po jedan objekat u
republici, odnosno gradu od značaja zarepubliku, odnosno grad.
Naravno, i sami smo se osećali nekako rasterećeni, raspolo-
ženiji i poletniji.
Iz današnje prizme dobro je dati odgovor na bazi procene
činjenica da li bi bio sačuvan ostatak Jugoslavije i zausta-
vljen građanski rat da je noću 30. septembara/1. oktobara sme-
njena čelna trojka iz vojnog vrha.
Moje analize pokazuju da je došlo do smene, ništa se druga-
čije ne bi desilo od onoga što se desilo do kraja maja 1992. go-
dine.
Proces raspada federacije suviše je bio daleko odmakao,
rat se rasplamsao i sve više zahuktavao, a volje i želje preo-
stalih republika za dalji opstanak u zajedničkoj državi SFRJ
bile su izrazito sve manje. Međunacionalnim i političkim an-
tagonizmom stvorene su duboke nepremostive pukotine u fede-
raciji i unutar samih republika, tako da su nacionalne i
opozicione partije i pokreti ugrozile opstanak i republičkog
nacionalnog bića, i sve zajedno bile krajnje antijugoslovenski
i antiarmijski nastrojene, pa i u Srbiji i Crnoj Gori. Među-
narodna zajednica dvoličnim ponašanjem u rešavanju jugoslo-
venske krize, jednostranom podrškom secesionističkih
republika, a osudom i satanizacijom Srba i JNA, sve više je
favorizovala i delovala u funkciji razbijanja SFRJ. U takvoj
situaciji ni brojno oslabljena JNA nije mogla zaustaviti rat i
raspad države, pa ni sebe kao višenacionalnu Armiju utoliko
270
pre što je, kao "jugoslovenska i komunistička", bila glavni
objekat vojnog, političkog i psihološko-propagandnog napada.
Suština je bila u kašnjenju, odnosno propuštanju povoljnih
uslova i odsudnih momenata kada se trebalo i moglo uticati na
tok događaja, tako da je za bilo kakvu akciju u ovom smislu po-
četkom oktobra 1991. godine bilo isuviše kasno. Vreme kadaje
Armija bila jedina realna snaga u zemlji, koja je mogla i morala
uzeti sudbinu Jugoslavije u svoje ruke i obezbediti rešavanje
krize i budućnost države mirnim putem, odnosno bez rata i po
izraženoj volji svih naroda Jugoslavije, već je bilo prošlo.
Još od prvog slučaja drastičnog kršenja Ustava SFRJ od strane
Slovenije, osporavanjem prava Predsedništva SFRJ da pro-
glasi stanje vanrednih prilika u nevembru 1989. godine, pa sve
do marta 1991. godine, pa čak i do odluke Slovenije o odvajanju
iz Jugoslavije 26. juna, Armija je bila u poziciji da bitno, od-
nosno presudno utiče na budućnost i tok događaja u Jugosla-
viji. S obzirom da se u celom tome periodu vojni vrh nije
odlučio na ovakav korak, uprkos sve snažnijem destruktivnom
procesu, onda je bilo razloga za postavljanje pitanja smene
vojnog vrha i možda njegovo uklanjanje sa čelne pozicije.
Dakle, u okolnostima u kojima se nalazila JNA početkom me-
seca oktobra 1991. godine, ona nije bila u poziciji odlučujućeg
faktora, pa time i promena tadašnjeg vojnog vrha, ne bi imala
gotovo nikakvog značaja. Bilo ko drugi da je došao na čelo Ar-
mije, koja nije imala podršku države i naroda kao osnovne mo-
tive dalje borbe, sem moralne, kolegijalne i profesionalne
obaveze odbrane same sebe, ne bi imalo bitnog značaja i uticaja
na konačan ishod jugoslovenske drame. Zato i danas posle deset
godina, neodobravanjem povlačenja tadašnjeg vojnog vrha, mi-
slim da nismo pogrešili, jer smenom vojnog vrha ne bi se opet
postigao cilj - očuvanje ostatka Jugoslavije, sprečavanje geno-
cida i očuvanje JNA, odnosno ishod bi bio isti.
271
 8. Tok operacije Operativne grupe

Na teritoriji Hrvatske bila je organizovana odbrana po

grupnom sistemu. Sva veća sela bila su posednuta oružanim
formacijama, sa većim delom ljudstva raspoređenog na obodu
naselja i pravcima verovatnog napada. Veće zgrade i pogoni
prirodni i veštački objekti bili su pripremljeni za odbranu
i vatreno dejstvo. Pogodni zemljišni objekti za pružanje
otpora, posebno kanalisani pravci i prilazni putevi selima
na administrativnoj granici pema BiH, bili su zaprečeni
improvizovanim minsko-eksplozivnim preprekama, tzv.
"krmače", i kamenometnim futasama. Ceo prostor od Popovog
polja ka administrativoj granici i po dubini teritorije
Hrvatske, bio je sistemski osmatran i obaveštajno povezan i
izveštavan o nailasku naših snaga tzv. "relejnim" zvonima.
U duhu dobijenog opšteg zadatka, a zbog sve češćih provo-
kativnih pokreta i dejstva hrvatskih oružanih formacija po
rejonima razmeštaja i položajima naših jedinica, već sam bio
odredio početak napada za 1. oktobar 1991. godine u jutarnjim
časovima. Po saopštenju odluke načelnika ŠVK, odmah po za-
vršenom sastanku u ŠVK, preko sredstava veze precizirao sam
i naredio početak napada u 06,00 časova 1. oktobra. Međutim,
zbog ofanzivnih aktivnosti hrvatskih oružanih formacija, na
pravcima prema Dubrovniku, uvodna borbena dejstva počela su
već u toku 30. septembra, tako da su neke naše jedinice iz odb-
rane prešle u napad.

a) Tok borbenih dejstava na pravcu Ljubinje-Ravno-Slano

U zoni napada 3. partizanske divizije (Partd), 37. Korpusa

iz s/z dela Popovog polja ka Jadranskoj obali, nudila su se dva
osnovna pravca: s. Ravno - Cicrina - Čepikuće - Doli i s. Za-
vala - Orahov do - Slano. U odnosu na cilj napada - što pre
izbijanje na obalu mora i presecanje jadranske magistrale -
272
prvi pravac je bio nešto duži, ali topografski relativno po-
voljniji, dok je drugi pravac bio kraći, ali kanalisan i sa
jakim zemljišnjim objektima, pogodnim za odbranu malim sna-
gama. Stoga je za napad glavnim snagama bio određen prvi, odno-
sno duži pravac od s. Ravnog, preko s. Cicirina i Čepikuće ka
Doli, a pomoćnim snagama od s. Zavala preko Orahovog dola -
Slano.
Pokretom napadnih kolona iz doline r. Trebišnjice, napad
je počeo na oba pravca. Do sukoba sa hrvatskim oružanim fo-
rmacijama došlo je na pravcu s. Ravno - s. Čepikuće na terito-
riji BiH, južno od s. Gornje Trebimlje prema s. Čepikuće, koji
se završio poražavajuće po naše snage.
Naime, zbog nepotpune organizacije nanada n kretanja na
bojištu, odnosno potpune otsutiosti izviđanja n mera marše-
vskog osiguranja u toku podilaženja, opšte nediscipline i ne-
poslušnosti i vrlo slabog komandovanja starešina nivoa
komande bataljona pa naniže, čelno ljudstvo upalo je u zasedu,
kojom prilikom je poginulo jedaiaest, a ranjeno dvadesetak
vojnika.
U pitanju je bila neodgovornost i odsustvo komandovanja sta-
rešina osnovnih jedinica, koji su krajnje neozbiljno prišli
izvođenju napada i potpuno "izgubili" glavu doživljenim
iznenađenjem. Ali, na sreću, jedan broj starešina munjevito je
reagovao. Najbolje se snašao komandant bataljonske vatrene
grupe (BVG) brzim razvijanjem jedinice iz marševskog u bo-
rbeni poredak i otvaranjem vatre. Uspešna podrška artiljerije
omogućilaje neutralisanje otpora hrvatskih snaga. Međutim,
izostala je eksploatacija uspeha postignutog dejstvom artilje-
rijske vatre. Bataljon koji je bio razvijen u borbeni poredak
odbio je da krene u napad. Ovaj bataljon krenuo je nazad ka Lju-
binju u nemeri da napusti bojište.
U letu ka frontu od Nevesinja ka s. Ravno, ugledao sam ko-
lonu u pokretu iz Popovog polja ka Ljubinju, pitajući se ko se to
na početku napada, umesto ka frontu, kreće ka pozadini? Spu-
273
stio sam se helikopterom ispred čela kolone, na put, negde u
rejonu Lastova, zaustavio dalji pokret, tražeći da mi se javi
komandant jedinice, odnosno komandait bataljona. No, do no-
rmalnog javljanja i izveštaja komandanta nije se moglo doći, jer
to vojska nije dozvolila, već su oni grupno, vulgarno, krajnje
tendenciozno i bučno izneli svoju verziju događaja. Optuži-
vali su starešine komandi višeg nivoa, koje su ih navodno pre-
varile, govoreći kako na pravcu pokreta i napada nema ustaša,
ali istina je bila drugačija. Jedan broj vojnika je poginuo od
dejstva ustaške zasede. Zbog toga ovaj bataljon nije hteo u borbu
pa je krenuo nazad sa namerom da se iz Ljubinja raziđu kućama.
Dok sam pokušao da bataljon zadržim i odvratim od njihove
namere, od Ljubinja ka frontu, naišao je general Milan To-
rbica iz čijeg korpusa je bio i ovaj bataljon. Naravno, nismo
hteli da sa "masom" raspravljamo ovaj događaj, niti je bilo
umesno insistirati na bezuslovnoj poslušnosti u toj i takvoj
situaciji.
Neke istine bilo je u priči vojnika ovog bataljona. Za na-
stalo stanje bile su svakako krive i više starešine, ali ne
zbog navodne prevare vojnika ovog bataljona, nego zato što nisu
pripremile bataljon za borbu, obezbedile njegovo pravilno
angažovanje i vođenje u napad i što su loše reagovale kada je
došlo do brobenog kontakta i njegovog samovoljnog povlačenja
iz borbe.
Zaključio sam da vraćanje ove jedinice ka frontu i njeno po-
novno angažovanje u borbi nije moguće, ni realno. Bila je to
rulja šokirane, uplašene, raspuštene i vojnički dezorgani-
zovane vojske. Dozvolio sam da se bataljon povuče u Ljubinje i da
se pristupi njegovom vojničkom sređivanju.
Uzroci koji su doveli do nastajanja ovog događaja i nastale
posledice, činile su ga veoma teškim i ozbiljnim, čije rešenje
je zasluživalo primenu vanrednih rigoroznih sudskih i pe-
rsonalnih mera, koje važe za vreme rata. Međutim, pošto "ra-
tnog" pravnog leka nije bilo, jer nije bilo proglašeno ratno
274
stanje, pa ni aktiviranih ratnih sudova, a lečenje uzroka pro-
blema "mirnodopskom terapijom" u ratnim uslovima nedovoljno
efikasno, stoga je, osim nekih kadrovskih pomeranja, slučaj
ostavljen za rešavanje van bojišta.
Navedeni događaj i postupak ovog bataljona negativno se
odrazio na tok dejstva prvog dana napada u moralno-psiholo-
škom i u pogledu tempa napada na drugom pravcu, tako da je pra-
ktično izgubljen ceo dan u analizi događaja i saniranju
nastalog stanja.
Odlukom komande divizije, napad pravcem s. Čepikuće -
Doli, bio je obustavljen, a težište napada i borbenih dejstava
preneto u širem zahvatu pravca s. Zavala - Orahov do - Slano.
Međutim, osloncem na vrlo visoke i jake zemljišne objekte na
liniji Međedica (t.612), Trijesni vrh (t.748) i Crno Osje, uz
zaprečenost komunikacije "krmačama" i provizornim bunke-
rima na prevoju Loznica, hrvatske oružane formacije pružale
su snažan otpor u toku 2/3. i 3. oktobra. Po ovladavanju pre-
vojem Loznica, naše snage izbile su 3/4. oktobra u Slano, pre-
sekle komunikaciju i produžile ofanzivna dejstva ka Doli i
Trstenu. U toku 5. oktobra bilo je ovladano linijom: s. Banići
- s. Durjani ka Dolu i s. Donji Majkovi - s. Kljunak ka Trstenu.
Pošto hrvatske oružane formacije nisu poštovale prekide
vatre i stalno izazivale nove oružane sukobe, naše snage su
produžavale napadna dejstva priobalnim pojasom ka Neumu i
ka Hutovu na severu, kada je polovinom novembra bilo zauzeto i
s. Čepikuće, dejstvom od Slanog preko Trnova, i do početka zime
1991. godine izbile na liniju: s. Zelenikovac - s. Ošlje-sZa-
masline ka Pelješcu.

b) Tok borbenih dejstava na praecu Ljubovo — Dubrovnik

Kao najvažnijaregijaHrvatske, ujužnoj Dalmaciji, bili su

grad i širi rejon Dubrovnika sa Konavlem i aerodromom Ći-
275
lipi, koji su duže vremena pripremani kao oslonac za izvođenje
odbrane i aktivnih dejstava prema istočnoj Hercegovini i
Crnoj Gori. S obzirom na višestruki značaj i geografsko-to-
pografski položaj, grad Dubrovnik je predstavljao težišni i
ključni objekat u sistemu odbrane južne Dalmacije, radi čega je
tokom druge polovine septembra meseca 1991. godine, bio zapo-
sednut jačim i dobro naoružanim hrvatskim oružanim forma-
cijama.
Radi zauzimanja što povoljnijih položaja za uspešnu ko-
ntrolu prilaza administrativnoj granici i izvođenje provoka-
tivnih dejstava, te organizovanja dublje odbrane Dubrovnika,
hrvatske oružane formacije poslednjih dana septembra, često
su vršile ispade pokretom i vatrom prema Visočniku i s. Za-
planiku.
U cilju sprečavanja ubacivanja i eventualnog prodora hrva-
tskih oružanih i diverzantskih formacija i izazivanja među-
nacionalnih sukoba van teritorije Hrvatske, komanda
Operativne grupe bila je prisiljena da 472. "A" motorizovanu
brigadu iz 9. Vojnopomorskog sektora angažuje na zatvaranju
pravca koji od Dubrovnika izvodi u širi rejon Trebinja i Po-
povog Polja.
Poslednjih dana septembra hrvatske oružane formacije,
dejstvom artiljerije po našim snagama istočno od s. Ivanica i
van teritorije Hrvatske, otpočele su prva borbena dejstva na
ovom pravcu, nanevši nam prve gubitke - osam poginulih i ne-
koliko ranjenih vojnika, za vreme njihovog obedovanja.
Prema dobijenom zadatku, naše snage iz odbrane prešle su u
napad u zoru 1. oktobra, dejstvujući glavnim snagama na pravcu:
s. Ivanica - Brgat - Dubac, a pomoćnim pravcem: s. Zaplanik -
s. Osojnik - Mali Zaton, sa zadatakom: izbiti na obalu mora,
preseći jadransku magistralu i u sadejstvu sa plovnim pomo-
rskim snagama blokirati Dubrovnik s kopna.
Hrvatske oružane formacije pružale su snažan otpor na-
ročito na pravcu Ivanica - Brgat, tako da su naše snage izbile
276
na komunikaciju u rejonu Donjeg Brgata tek 6/7. oktobra, kada je
bio zaustavljen dalji napad. Međutim, deo naših snaga je već 3.
oktobra izbio na obalu Rijeke Dubrovačke i izvršio presecanje
komunikacije u rejonu s. Komolac i nastavio dejstva ka Dubrave
i obalom ka Dubrovniku. Po izvršenom pomorskom desantu na
Kupare i Dubrovačku Župu, polovinom oktobra i izbijanjem na
liniju: s. Gornje Brgat-Dubac, praktično je bio zatvoren obruč
oko grada Dubrovnika.
Napad na pravcu Zaplanik - Osojnik - Zaton, i pored sla-
bijeg otpora ustaških snaga, bio je prilično spor. U toku po-
dilaženja selu Osojnik, zbog neopreznosti u toku pokreta,
došlo je do nepotrebnih gubitaka jednog odeljenja, koje je upalo
u zasedu istočno od s. Osojnik. Prema izjavama ustaša koji su
tom prilikom zarobljeni, pravce Osojnik - Zaton i Osojnik -
Mokošica navodno su branile jake ustaške snage, radi čega je
napad bio privremeno zaustavljen, u cilju provere tačnosti po~
dataka i pokušaja dogovora oko predaje ustaša u s. Osojnšs.
Da ne bi došlo do daljih gubitaka na obe strane, a pošto je
Osojnik već bio okružen, jedan od zarobljenih ustaša bio je po-
slat u s. Osojnik sa ponudom za pregovore o predaji ustaških
snaga, koji se nije ni vratio, posle čega je napad nastavljen. Me-
đutim, hrvatske oružane formacije napustile su s. Osojnik go-
tovo bez borbe, tako da su naše jedinice nastavile napad i uz
manje otpore, do polovine oktobra, izbile na morsku obalu kod
Zatona i Mokošice.

c) Dejstva u širem rejonu Konavla

Polovinom septembra hrvatske oružane formacije bile su

zaposele administrativnu granicu prema Crnoj Gori, grupi-
šući snage na zatvaranju pravaca koji od Graba preko Dubravke
i Igala, preko Debelog Brega, izvode u širi rejon Konavla. Sa
položaja na padinama visova Studeno, Stupa i Košare, hrva-
tske snage su držale pod kontrolom i vatrom ceo prostor od
277
Igala ka Debelom Bregu, Hercegnovski zaliv i Bokokotorska
vrata. Garnizon na Prevlaci bio je blokiran s kopna. Posle-
dnjih dana septembra pristigle su nove hrvatske snage, među
kojima je identifikovana 116. brigada, koju su pojačale po-
stojeće paravojne oružane formacije, izvršile blokadu garni-
zona na rtu Oštra i odmah ispoljile ofanzivne namere.
Na nravcu Grab - Dubravka - Molunat, borbena dejstva su po-
čela 30. septembra, dejstvom hrvatskih snaga artilje-
rijskom vatrom iz rejona s. Mikulići, Karasovići i Gruda po
našim snagama u pokretu, severno od s. Dubravka i na položaju
u rejonu s. Konjevići, Oštra (t.361), s. Lučići.
Naše snage otpočele su napad 1. oktobra u 06,00 časova pra-
ktično iz odbrane, na pravcima s. Dubravka - Palje Brdo - s.
Mikulići i Oštra - Debeli Breg, i već u toku prvog dana us-
pele ovladati s. Dubravka i Vodovođa i podići Paljinom Brdu
i Debelom Bregu.

Izdavanje dopunskog naređenja za dejstvo ka aerodromu Ćilip, 1991.

278
Zbog izvršenog zaprečavanja, uporne odbrane i neočekivano
snažnog otpora hrvatskih snaga sa položaja rejona Paljinog
Brda i Debelog Brega, s/i padina Bukovine i Orjače, tempo na-
pada naših snaga bio je spor. Pored ovoga, uz nedovoljnu sna-
lažljivost i odlučnost u dejstvima, ispoljio se problem veza i
komandovanja sa komandnog mesta Operativne grupe iz Kifinog
Sela. Konfiguracija terena i zastareli tehnički uređaji veze
u jedinicama Teritorijalne odbrane, skoro su onemogućivale
veze komandovanja. Takođe, pokazalo se da su hrvatske snage u za-
hvatu opšteg pravca Igalo - Gruda - Ćilipi, tokom 29. i 30.
septembra brojno i tehnički mnogo jače u odnosu na procenjene,
što se ispoljilo snažnim otporom u odbrani i pritiskom na
garnizon Prevlaka.
U takvoj situaciji, komanda Operativne grupe reagovala je
preduzimanjem jedino mogućih mera - angažovanje novih snaga
i intervencijom grupom starešina, sa odgovarajućim sre-
dstvima veze.
Od slobodnih snaga imali smo 2. brigadu Teritorijalne
odbrane Crne Gore, koju smo, zbog zakašnjenja od dva dana, ume-
sto angažovanja na pravcu Ljubovo - Glavacka - Zvekovica, kako
je bilo planirano u početku, angažovali za dejstva u Konavlu.
Pošto se brigada nalazila u pokretu, preusmerili smo je na
pravac Grab - Dubravka i u toku 2/3.- oktobra uveli u napad na
pravcu s. Dubravka - Ljuta - Mihanići.
Istovremeno, radi stvaranja povoljnijeg odnosa snaga, obe-
zbeđenja snažnije vatrene podrške neposrednim gađanjem u po-
kretu, povećanje tempa napada Konavlskim poljem i bržeg
ovlađivanja aerodromom Ćilipi, tražili smo angažovanje adek-
vatnih dodatnih snaga. U tom cilju je iz sastava 5. motorizo-
vane brigade 2. Korpusa pokrenut jedan motorizovani bataljon,
ojačan Tenkovskom četom, koji je iz Bara do Zelenike prevežen
brodovima 2/3. oktobra, a dalje samohodom, i u toku 3/4. oktobra
uveden u napad na pravcu Debelo Brdo - Gruda - aerodrom Ći-
lipi.
279
Radi objedinjenog i efikasnijeg komandovanja i dejstva svih
naših snaga na ovom prostoru, kao i čvršćeg sadejstva sa sna-
gama Vojnopomorskog sektora, formirali smo Taktičku grupu
sa potrebnim snagama i sredstvima, na čelu sa generalom Bra-
nkom Stankovićem, načelnikom štaba Operativne grupe, koji je
preuzeo komandu u toku 2. oktobra. Ovog dana počela su organi-
zovana i intenzivna napadna dejstva. U sastavu Taktičke grupe
nalazile su se 1. brigada Teritorijalne odbrane (bila je ojačana
sa jednim haubičkim artiljerijskim divizionom 122 mm), 2.
brigada Teritorijalne odbrane, 4. mehanizovani bataljon iz
472. motorizovane brigade, Borbena grupa (BG) (sastava jedan
motorizovani bataljon i jedna tenkovska četa) i vod vojne po-
licije. Taktička grupa dobila je zadatak da produži napad pra-
vcima sela Vodovođe - Pločice - Mikulići i s. Privor -
Đurinci - Molunat, razbiti ustaške snage na pravcima napada,
preseći komunikaciju na delu Karasovići - Debeli Breg, sa-
dejstvovati u deblokiranju garnizona Prevlaka, a zatim produ-
žiti napad opštim pravcem Gruda - Cavtat, ovladati
aerodromom Ćilipi i u sadejstvu sa Vojnopomorskim sektorom
okružiti ustaške snage i prisiliti ih na predaju.
U toku noći 2/3. i 3. oktobra napad je bio nastavljen. Druga
brigada Teritorijalne odbrane ovladala je s. Dunave i izbila
pred s. Ljuta: 1. brigada je, snažno podržana vatrom Taktičke
artiljerijske grupe iz rejona Dubrava, energičnim dejstvom i u
sadejstvu sa 4. mehanizovanim bataljonom ovladala Paljinim
Brdom i Debelim Bregom, presekla komunikaciju Gruda - Igalo,
zauzela s. Pločice i ugrozila s. Mikulići. To je olakšalo pro-
dor ka s. Vitaljina, u toku 3. oktobra deblokiranje garnizona
Prevlake.
Nastavljen je napad na hrvatske snage u s. Vitaljina, Đu-
rinci i Mikulići, kojima je presecanjem komunikacije Gruda -
Vitaljina, pretilo okruženje.
U cilju obezbeđenja izvlačenja i usporavanja prodora naših
jedinica, hrvatske snage vršile su masovno zaprečavanje mi-
280
nsko-eksplozivnim preprekama, palili kuće i izazivali šu-
mske požare.
S obzirom na predstojsće uvođenje u borbu BG i skorog iz-
vršenja bližeg zadatka Taktičke grupe, u toku 3. m 3/4. oktobra
izvršena su manja pomeranja u borbelom poretku i dopuna orga-
nizacije daljih dejstava. Istovremeno, nastavljena su dejstva
čišćenja šireg rejona Vitaljine, Đurilci i Mikulićn, te na-
padi na s. Poljice. Po uvođelju u borbu borbene grupe, 4. okto-
bra, nastavljeni su i napadi na pravcima: s. Dunave - Ljuta -
Mihanići - Gabrile (2.brTO); Gruda - Konavlsko polje - aero-
drom Ćilipi (BG); i Ilino Brdo - Popovići - Ćilipn - Cavtat
(GbrTO).
Osloncem na naseljena mesta i zgrade pripremljene za od-
branu, izvršeno je zaprečavanje i miniranje uličica i kuća, uz
vešto korišćenje podzemnog kanala za odvodnjavanje, hrvatske
snage su gotovo ceo dan istrajavale u pružanju otpora. Naročito
snažan otpor ispoljile su u odbrani naselja i šireg rejona
mesta Gruda, Tušić i Ljuta, koja su u toku noći 4/5. oktobra bila
zauzeta.

Na vatrenom položajuu gotovosti za dejstvo i vatrenu podršku

napada, 1991.
281
Dakle, posle "vatrenog krštenja" u prvim danima napada,
stečenim samopouzdanjem, boljim komandovanjem, koordinacijom
dejstava i sadejstvom jedinica u borbi, Taktička grupa je uspe-
šnije izvodila borbena dejstva.
Dejstvima duž Konavlskog polja i topografski povoljnom
priobalnom kosom, uz podršku brodske artiljerije, napad Bo-
rbene grupe i 1. brigade odvijao se uspešno. Tempo napada 2.
brigade bio je prilično usporen zbog otpora i bočnih proti-
vnapada ustaša sa nadvišavajućih strmih j/z padina Snije-
žnice planine. Četvrti motorizovani bataljon, iakon sadejstva
snagama Vojnpomorskog sektora u ovlađivanju mestom Molunat,
zadržan je kao drugi borbeni ešelon, odnosno u rezervi Ta-
ktičke grupe (TG) u rejonu sela Mikulići u gotovosti za uvo-
đenje u borbu radi ovlađivanja aerodromom Ćilipi i
produženje napada ka Cavtatu i Obadu, odnosno za izvršenje
eventualno pomorskog desanta na Kupare i Dubac.
U toku 5. oktobra borbena dejstva su nastavljena, tako je ceo
prostor hrvatske teritorije od administrativne granice sa
Crnom Gorom prema aerodromu Ćilipi bio oslobođen od hrva-
tskih snaga, i do 15,20 časova (kada sam bio ranjen) jedinice
Taktičke grupe bile su na dostignutoj liniji: s. Pridvorje -
Sveti Trojica - s. Radovići - Rt Mali Pač. Napad je nastavljen,
uz sve snažniji otpor sabijenih hrvatskih snaga u širem rejonu
aerodroma Ćilipi, kojim su naše snage ovladale tokom noći
6/7. oktobra, kada su dalja dejstva bila privremeno zaustavljena
naređenjem Štaba vrhovne komande.

g) Dejstva Vojnopomorskog sektora

U duhu dobijenog zadatka, direktaczom komande Operativne

grupe Vojnopomorski sektor "Boka" je 30. septembra pomorskim
plovnim snagama uspostavio kontrolu plovidbe priobalnim
morem i ulaska u Bokokotorski zaliv i izvršio blokadu obale
Hrvatske, i tako sprečilo dovođenje, manevar i eventualno
282
dejstvo hrvatskih oružanih formacija s mora.
U toku izvođenja napada kopnenih snaga Operativne grupe i
njihovog izbijanja na obalu Jadranskog mora, snažno je vršio va-
trenu podršku napada naših snaga dejstvom brodske artiljerije,
po važnim objektima odbrane hrvatskih oružanih formacija.
Težišno angažovanje pomorskih plovnih snaga u toku izvo-
đenja operacije, bilo je na podršci napada i dejstva kopnenih
jedinica u priobalnom rubu s mora, orijentirno od Koločepskog
kanala do rta Oštra. U početku operacije, težište podrške i
sadejstva bilo je značajnije ostvareno u podršci dejstva jedi-
nica Operativne grupe na širem prostoru Konavla. U sadejstvu
sa jedinicama Taktičke grupe u toku 3. oktobra, uspešno je iz-
vršeno deblokiranje garnizona Pravlaka i ovlađivanje selima
Vitaljina i Molunat, i ostvarena vatrena podrška napada i
ovlađivanjem aerodromom Ćilipi, s. Obad i Zvekovica.
Po ovlađivanju širom prostorijom Konavla i prodorom ko-
pnenih jedinica ka morskoj obali, u zaleđe i na bokovima Du-
brovnika, težište podrške pomorskih snaga sve više je bilo
usmereno na podršci dejstava kopnenih snaga u sprečavanju iz-
vlačenja okruženih oružanih formacija Hrvatske i otsecanju
Dubrovnika.
Podrška pomorskih snaga dejstvima kopnenih jedinica Ope-
rativne grupe u širem rejonu Slano, Koločepskim kanalom od
Velikih vrata do zaliva Budim, uglavnom se sastojao u kontroli
i sprečavanju kretanja ustaških formacija slobodnim deoni-
cama Jadranske magistrale.
U toku izvođenja napadne operacije, došla je do punog izra-
žaja humana dimenzija izvršavanja borbenih zadataka od strane
celokupnog sastava Operativne grupe.
Nasiljem nad manjinskim srpskim življem u Hrvatskoj i na-
padima na JNA, ne prezajući pri tome ni od primene najbru-
talnijih akcija, nacionalističko-separatističko rukovodstvo
Hrvatske, razbuktalo je građanski rat na celom prostoru Hrva-
tske.
283
 U obilasku zauzete teritorije, 1991.

Angažovanje ŠA na delu teritorije svoje države sa huma-

nim ciljem - sprečavanje širih međunacionalnih sukoba i
krvoprolića, te stvaranje uslova za miran i demokratski
rasplet krize, hrvatska propaganda je domaćoj i stranoj javno-
sti prikazivala kao okupaciju od strane "srpsko-crnogorske",
"komunističke" i "četničke" vojske. Iako je u suštini cilj
dejstva JNA bio human i praveden - očuvanje ljudskih života
bez obzira na njihovu nacionalnu, versku i republičku pripa-
dnost i političku opredeljenost, hrvatska propagandna kam-
panja proglašavala nas je za vandale i ratne zločince, koji ne
poštuju pravila međunarodnog humanitarnog prava.
Pored toga, što nam je antijugoslovensko secesionističko
rukovodstvo Hrvatske bilo nametnulo ovu borbu, pri izvođenju
borbenih dejstava jedinice JNA striktno i dosledno su se pri-
državale humanitarnih pravila u odnosu na civilno stano-
vništvo, ranjenike, zarobljenike i kulturna, istorijska,
privredna i druga materijalna dobra.
284
Bez obzira što nema humane oružane borbe, jedinice Ope-
rativne grupe pri izvođenju borbenih dejstava maksimalno su
nastojale zaštititi civilno stanovništvo i građevinske
objekte od stradanja i razaranja, tako da, bar za prvih pet dana
operacije, niko od civila nije poginuo niti pogubljen i jedan
zarobljeni pripadnik oružanih formacija Hrvatske, niti pak
razarane građevine iz kojih nije bilo otvaranja vatre. Napro-
tiv, preuzimana je briga o napuštenim starijim i bolesnim
osobama i zaštiti imovine meštana, koje su ustaške vlasti te-
rale u zbegove kako bi se spasili od "uništenja" od strane JNA.
Naravno, osim raspirivanja mržnje prema "srbočetničkoj" JNA,
navodnim zbegovima trebalo je ubediti političke i fina-
nsijske gospodare iz Evropske zajednice u "opravdanost" borbe
protiv "srpskog hegemonizma", odnosno sticanja svoje samo-
stalnosti i nezavisnosti. Čak i po objektima iz kojih je siste-
matski otvarana vatra po našim snagama, a pretpostavljalo se
da ima u njima i zadržanog civilnog ljudstva, izbegavalo se
dejstvo naših snaga po njima, kako bi se izbegle civilne žrtve
i razaranje.
Grad Dubrovnik sa mnogobrojnim istorijskim spomenicima
i izuzetno vrednim delima ljudske kulture i civilizacije, koji
je bio zaposednut ustaškim snagama i predstavljao sigurno
sklonište i oslonac, iz kojeg su, koristeći civilno stano-
vništvo kao sopstvenu zaštitu, dejstvovali po našim jedini-
cama, bio je pošteđen ne samo razaranja, nego i napada uopšte,
upravo iz humanih razloga. Osim toga, zauzimanje grada Dubro-
vnika nije bilo u zadatku i sa vojnog stanovišta operativno-
taktički ieophodno, niti je predstavljalo poseban problem,
ali bi to značilo neminovno razaranje sa ogromnim žrtvama ci-
vilnog stanovništva.
Dakle, JNA se zadovoljavala blokadom Dubrovnika i svesno
odrekla korišćenja svojih mogućnosti upada u grad, prepu-
štajući tako slavu "pobede" "herojskim" braniocima grada Du-
brovnika.
285
Izvođenju napadne operacije prišli smo sa čvrstom name-
rom da postavljeni zadatak izvršimo do kraja i ostvarimo cilj
operacije. Gledano u celini, i pored određenih problema, sla-
bosti i propusta, operacija se u prvih nekoliko dana odvijala
uglavnom po planu i relativno uspešno, odnosno do njenog obu-
stavljanja, u kojem periodu su i moja sećanja o toku borbenih
dejstava bila nešto određenija.
Međutim, obustavljanjem ofanzivnih dejstava 6/7. oktobra,
napadna operacija je bila prekinuta, odlukom politike, a ne
vojnom snagom i otporom neprijatelja! Mada su se napadna
dejstva povremeno odvijala prema Neumu, nametnuta od strane
hrvatskih oružanih formacija, ipak je to bio samo odgovor
kršenju dogovorenih prekida vatre od strane Hrvatske, o čemu
sam svoja saznanja zasnivao na iskazima učesnika i nezvaničnim
informacijama.

9. Obustavljanje operacije

Celokupna diplomatska misija "dobre volje" Evropske zaje-

dnice (EZ) i posredovanje u rešavanju jugoslovenske krize,
ustvari je predstavljalo smišljeno plansko, sistematsko i na-
silno razbijanje jugoslovenske federacije kao integralne sa-
vezne države južnoslovenskih naroda i drobljenje srpskog
nacionalnog bića, pri čemu je "glavni udar" bio usmeren na ne-
utralisanje ŠA, kao glavnog stuba zajedničke države.
Osnovnu prepreku u ostvarivanju ciljeva EZ u "mirovnom"
procesu, predstavljala je JNA kao zajednička snažna oružana
sila svih naroda i narodnosti SFRJ, istinski jugoslovenski
opredeljena i kao takva bila značajan faktor unutrašnje sta-
bilnosti i bitan činilac odvraćanja od strane vojne interve-
ncije. Stoga je EZ, pored ostalog, proglašavanjem JNA za
komunističku, prosrpsku i agresorsku vojsku, zahvaljujući sla-
bostima političkog, državnog i vojnog rukovodstva Jugoslavije,
286
diplomatskom političkom igrom nastojala sputavati aktivno-
sti JNA, nametati joj pasivnu poziciju. Misija Evropske unije
uspela je relativizirati ulogu i uticaj ŠA na tok događaja i
ostvariti direktni uticaj na njeno angažovanje.
Izvođenje ove operacije, kao uostalom i dejstva JNA u ce-
lini od jeseni 1991. godine, odvijala se u vreme održavanja
intenzivnog takozvanog "pregovaračkog" procesa o rešavanju
jugoslovenske krize, u uslovima diktata, ucena i ultimata EZ
prema Jugoslaviji, ili konkretnije njenom delu - Srbiji i
Crnoj Gori. To se veoma negativno odražavalo na strategiju
upotrebe JNA, dinamiku i intenzitet borbenih dejstava.
Jedan od osnovnih načina neutralisanja superiorne JNA, sa
težišta borbe za očuvanje integriteta zemlje, bio je zahtev za
prekid neprijateljstava i obustava vatre između zaraćenih
strana, koji je EZ postavljala kao osnovni preduslov za prego-
varački proces. Dok je JNA uvek prihvatala svaki zahtev i
striktno poštovala sporazum o obustavi dejstava, dotle je
hrvatska strana to vreme koristila za jačanje svojih oružanih
snaga, za zauzimanje povoljnijih pozicija, izvođenje iznenadnih
dejstava i nanošenja gubitaka, sve uz političku i moralnu po-
dršku i prećutnu saglasnost predstavnika Evropske zajednice.
Koliko je EZ uporno pribegavala ovom metodu u pregovara-
čkom procesu i tolerisala kršenje dogovora o prekidu vatre,
koje su u suštini imale za cilj menjanje odnosa snaga u korist
secesionista, toliko su državno, političko i vojno rukovo-
dstvo Jugoslavije i vojni vrh, redovno nasedali toj zamki i
naivno verovali u dobronamernost prekida neprijateljstava.
Kada je JNA krajem septembra i početkom oktobra 1991. godine,
odlučnije krenula u oslobađanje blokiranih garnizona i
ozbiljno ugrozila i zapretila razbijanju takozvanih OS Hrva-
tske, EZ odmah je priskočila u pomoć novim pritiscima, uce-
nama i pretnjama, ali i novim obećanjima jugoslovenskoj strani.
Tako je istovremeno sa održavanjem Konferencije o Jugo-
slaviji u Hagu 4. oktobra 1991. godine, održan poseban sastanak
287
lorda Karingtona, Hansa Van den Bruka i ambasadora Vejnamsa
sa predsednicima Srbije i Hrvatske Slobodana Miloševića i
Franje Tuđmana i načelnika Štaba vrhovne komande OS SFRJ,
generala Veljka Kadijevića, na kome se raspravljalo o aktuelnoj
situaciji u Jugoslaviji i izgledima za mirno političko re-
šenje krize. Pored saglasnosti o neophodnosti učešća svih
zainteresovanih strana (misli se na predstavnike Srba u
Hrvatskoj), radi razgovora o uređenju međusobnih odnosa i fo-
rmulisanju političkog rešenja, na bazi poštovanja volje naroda
i prava na samoopredeljenje, što je značilo nekakav pozitivan
pomak, postignut je dogovor da Hrvatska smesta ukine blokadu
kasarni i objekata JNA, a da JNA prekine vojne operacije pro-
tiv hrvatskih snaga i izvrši predislokaciju i pregrupisavanje
svojih jedinica u Hrvatskoj.
Do obustavljanja operacije Operativne grupe i njenih daljih
ofanzivnih dejstava došlo je u toku 6/7. oktobra, nakon među-
sobnih prepiski i upozorenja načelnika Štaba vrhovne ko-
mande i predstavnika Hrvatske o poštovanju dogovorenog u
Hagu.
Nažalost, Štab vrhovne komande nastavlja kapitulantsko
ponašanje. Umesto da se obustavi dalji napad Operativne grupe,
što je bila obaveza JNA iz dogovora u Hagu, Štab vrhovne ko-
mande naređuje i povlačenje naših jedinica sa jednog broja
osvojenih objekata. Te objekte odmah su posele hrvatske snage
uz otvaranje vatre po pripadnicima JNA.
Borbena dejstva nisu prestajala, iako je to potpisani dogo-
vor zahtevao. Hrvatska nije pristupila deblokadi kasarni i
objekata JNA na svojoj teritoriji, nego je nastavila napade i
produžetak borbenih dejstava. Za Hrvatsku ni "Memorandum o
saglasnosti" koji je potpisan 8. oktobra 1991. godine u Zagrebu,
pod pokroviteljstvom Evropske zajednice nije značio nikakvu
obavezu. Potpis načelnika Štaba vrhovne komande i predse-
dnika Hrvatske o prekidu vatre kao da nije ni postojao.
Borbena dejstva će biti nastavljena sve do aprila 1992. go-
288
dine, kada je završeno potpuno izvlačenje JNA iz Hrvatske.
Više puta proglašavano primirje i prekidi neprijate-
ljstava jedinice Operativne grupe dovodili su u sve veći ne-
povoljan položaj. Jedini način da spasu sopstvene živote bila
je odbrana oružjem. Samo se oružjem mogao sprečiti prodor
hrvatskih snaga u istočnu Hercegovinu. Do kraja oktobra jedi-
nice Operativne grupe ovladale su priobalnim pojasom od za-
liva Budima do Boke Kotorske.
Pre početka povlačenja Operativna grupa držala je liniju s.
Zelinkovac - s. Drijen - s. Ošlje, zaliv Bistrina, s. Zamasline
do stonskog kanala na severozapadu i Prevlake na jugu.
Operativna grupa bila je zaposela sva naseljena mesta izuzev
Dubrovnika. Dubrovnik je bio u blokadi od polovine oktobra.
Od 7. oktobra, a na bazi sporazuma koji je potpisan 4. oktobra,
u Dubrovniku su se nalazili posmatrači Evropske zajednice.
Zahvaljujući upravo posmatračima EZ, osim razbijenih i
izvučenih, delimično zarobljenih i nestalih, najveći deo jedi-
nica hrvatskih oružanih snaga i paravojnih formacija, našao
se blokiran i zaštićen u Dubrovniku i drutim većim mestima,
odakle su vršile ispade i dejstvovale artiljerijskom vatrom
po našim snagama, na očigled posmatrača EZ.
Postignuti dogovor o izgledima za mirno političko rešenje
krize, na bazi poštovanja volje naroda i prava na samooprede-
ljenje, odnosno da neće biti nametanja rešenja silom i jedno-
stranih promena administrativnih granica, pružalo je nadu
za povoljnije rešenje "srpskog pitanja" u Hrvatskoj, što je sva-
kako bio osnovni razlog za obustavljanje operacije.
U vezi sa tim, kao razlog, ne može se isključiti ni pitanje
statusa BiH u eventualno budućoj zajednici ili savezu suvere-
nih ili nezavisnih republika.
Bilo da je koji razlog u pitanju, zaustavljanje operacije pred
kraj njene uspešne realizacije je bez smisla i zdrave pameti.
Prekidamo uspešnu operaciju u zamenu za verbalna lažna obe-
ćanja. Štab vrhovne komande naređuje da operacija stane, a u
289
javnosti istupa kao da veruje u sigurnu perspektivu pravičnog
rešenja političke krize.
Štab vrhovne komande veruje u pravičnost Evropske zaje-
dnice i u navodnu spremnost Hrvatske u podelu vlasti i gubi-
tak teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom.
Znam da u oktobru 1991. godine, kada je naređeno da opera-
cija stane, nijedan razuman čovek nije verovao ni Evropskoj
zajednici ni vlastima u Hrvatskoj, na čijem čelu je bio Franjo
Tuđman, Stjepan Mesić i Martin Špegelj. Zaključivao sam da
ni ključni generali u Štabu vrhovne komande ne veruju u ono
zbog čega su naredili zaustavljanje operacije.
Njima je bilo dobro poznato dvolično, neprincipijelno i
agresivno nastupanje misije Evropske zajednice. Da li je mo-
guće da bi general Kadijević i general Adžić poverovali Franji
Tuđmanu da će postupiti onako kako je potpisao? Sigurno ne.
Niko Štabu vrhovne komande nije na bilo koji način garanto-
vao da će Hrvatska poštovati sporazum.
Stoga verujem, kada se već odlučilo formiranje i angažo-
vanje Operativne grupe, istu je trebalo popuniti kompletnim
operativnim jedinicamai angažovati je odmah ofanzivno, kako
bi se stekle određene vojne i političke prednosti i u prego-
vore ušlo sa nekakvim "kapitalom", i time bili ravnopravni
partneri, iza kojih, pored moralnih i pravnih argumenata stoje
i vojni, kojih je objektivno bilo i, koji nažalost, igraju pre-
sudnu ulogu u međunarodnim sporovima.
Istočnohercegovačko i južnodalmatinsko bojište, u narodu
poznato kao Dubrovačko ratište, bilo je jedno od bojišta u gra-
đanskom ratu vođenom na prostoru bivše SFRJ u periodu 1991.
do 1995. godine, sa kojeg se vojnički nepobeđena JNA, po odluci
Vrhovne komande, povukla na teritoriju nove države SRJ, maja
meseca 1992. godine.
290
10. Obaranje helikoptera i ranjavanje

Petog oktobra u 15:20 časova pogođen je helikopter, u kome

sam se nalazio u obilasku prostora na kome se izvodila opera-
cija.
Od početka operacije do ovog momenta jedinice Operativne
grupe uspešno su izvršavale sve postavljene zadatke. U dolini
Neretve, neprijateljska dejstva su imala obeležja provokacija.
Uspešno su štićene kasarne i vojni objekti. To je doprinosilo
bezbednijoj upotrebi avijacije sa aerodromaMostar. Iz Popova
polja izvršen je uspešan prodor ka Jadranskom moru. Ustaške
snage su razbijene i nije bilo mogućnosti da vrše manevar.
Dejstva naših snaga na širem području Konavla odvijala su
se povoljno. Međutim, aerodrom Ćilipi, kao izuzetno važan
objekat, bio je posednut i branjen jačim snagama, čija se brojnost
i upornost povećavala našim prodorom ka Cavtatu i Dubro-
vniku. Shvatajući važnost aerodroma i ujedno veoma osetljivog
objekta, te topografsko-taktičkog značaja toga položaja, kao
bitnog oslonca ustaša za sprečavanje prodora naših jedinica
ka Dubrovniku, očekivao sam jak otpor za čije savlađivanje bi
trebalo više vremena.
Shodno početnoj direktivi o prodoru u zapadnu Hercegovinu
i srednju Dalmaciju, čemu sam se još uvek intimno nadao,
želeo sam što je moguće pre okončati borbena dejstva oko Du-
brovnika, pregrupisati snage i produžiti ofanzivu na zapad
ka Splitu. Stoga je za potpuno izvršenje zadatka, vreme kao i
prostor, bilo prioritetni uticajni faktor u daljim dejstvima
Operativne grupe i mojem postupanju.
Brzinu dejstava diktiralo je više faktora. U prvom planu
bila je bojazan da međunarodna zajednica ne nametne neka poli-
tička rešenja štetna za JNA. Očekivao sam da se nametne pre-
kid vatre, a time i zaustavljanje borbenih dejstava koja su se
povoljno odvijala. U Dubrovniku je postojalo raspoloženje ve-
ćine građana da proglase samostalnu Dubrovačku republiku,
291
koja bi ostala u Jugoslaviji.
Zbog svega napred navedenog, izvođenje borbenih dejstava u
širem rejonu Konavla, u ovoj fazi, smatrao sam težišnim.
Zona odgovornosti Operativne grupe zauzimala je veliku po-
vršinu, a dejstva naših snaga odvijala su se na više međusobno
odvojenih pravaca i rejona. Povezanost među dejstvima je bila
slaba. Ja sam želeo da, koristeći helikopter, popravim nedo-
statak veza i neposrednog sadejstva između delova operativne
grupe koji su divergentno delovali. Pridavao sam veliki zna-
čaj mom boravku na položajima među vojnicima i starešinama
u toku izvođenja borbenih dejstava. Bio sam svestan efekata
ličnog primera generala i komandanta Operativne grupe. Zbog
toga sam malo vremena provodio u komandi na komandnom mestu.
U nameri da obiđem i odam lično priznanje pripadnicima
Vojnopomorskog sektora (VPS) "Boka" i jedinicama za osloba-
đanje velikog prostora jugoistočno od Konavla, zaključno sa
Prevlakom, a posebno četvrtom bataljonu Trebinjske brigade,
koji se nalazio na odmoru u selu Vitaljina, posle njegovog
oslobađanja 5. otkobra, sa komandnog mesta u Trebinju odleteo
sam za Kumbor u komandu VPS. Nakon kratkog referisanja ko-
mandanta, kapetana bojnog broda Krste Đurovića, zajedno smo
odleteli na Prevlaku, gde nas je u kasarni dočekao komandant sa
grupom oficira.
Pošto je to bio moj prvi susret sa pripadnicima morna-
rice, nakon završetka borbi na tome delu, i ujedno prvi bora-
vak na Prevlaci, zadržao sam se u razgovoru sa starešinama i
mornarima sve do 15 časova.
Bio sam zadovoljan dobrim raspoloženjem mornara i stare-
šina, uspehom borbenih dejstava i podrškom ratnog vazduho-
plovstva i kopnenih snaga. Sa Prevlake smo poleteli za
Vitaljinu. Kada smo nadleteli selo Vitaljin, posmatrao sam
oblake dima koji se dizao sa zgarišta kuća i zapaljene šume.
Odlučio sam da produžim let ka Konavlu da bi iz vazduha
osmotrio napredovanje i prodor snaga Operativne grupe ka Ći-
292
lipima i Cavtatu. Želja mi je bila da se lično upoznam sa tokom
i rezultatima borbenih dejstava koja su tekla po planu opera-
cije.
U toku leta, nameravao sam da se spustim na komandno mesto
generala Branka Stankoviđa. Helikopter je leteo nisko doli-
nom Konavla od Grude ka Ćilipima. U toku leta osmotrio sam
uspešan prodor i dejstva oklopno-mehanizovane jedinice kao
nosioca napada ka Ćilipima.
Zadovoljan postignutim tempom napada i dostignutim li-
nijama, na oko 200 metara iza linije fronta, naredio sam pi-
lotu povratak nazad za selo Vitaljinu. Pilot, kapetan Nedžib
Tabudžić, odmah pravi desni zaokret, dižući helikopter na vi-
sinu oko 30-tak metara u nameri da produžimo let u suprotnom
smeru i u tome trenutku osetio sam udar u levi bok helikoptera,
potres i najslađi "san". Bilo je to petog oktobra 1991. godine,
oko 15,20 časova u Konavlu u rejonu Poljoprivrednog kombinata,
oko 1000 metara jugoistočno od sela Miljasi i oko 500 metara
zapadno od crkve Sveta Trojica, jugoistočno od sela Pridvorje.

Ostaci pogođenog i oborenog helihoptera „GAZELA ", 1991.

293
U Vojnomedicinskoj akademiji sam posle nekoliko dana
došao svesti i saznao da je poginuo kapetan bojnog broda, ko-
mandant Vojnopomorskog sektora "Boka" (posmrtno unapređen
u čin kontra-admirala). Pilot helikoptera kapetan Nedžib Ta-
budžić je teško ranjen (izgubio je jednu nogu i živi kao vojni
invalid sa stoprocentnim stepenom invaliditeta). Vodnik
Milošević, aviomehaničar, posle lečenja nastavio je službu.
Ja sam u Vojnomedicinskoj akademiji lečen godinu dana. Tri
puta sam operisan. Ugrađen mi je veštački kuk i proglašen sam
za ratnog vojnog invalida sa 80 procenata invaliditeta.
Helikopter "Gazela", u kome smo izvršavali zadatak, po-
tpuno je uništen. Olupina je ostala na mestu pada u Konavlima.
Nakon šest meseci, na osnovu podataka sa izvršenog uvi-
đaja, saznao sam da je helikopter pogođen protivavionskim
topom kalibra 20 mm od strane ustaša, sa nadvišavajućih
bočih položaja na j/z padinama planiie Sniježnice, koji su se
tu našli zbog sporijeg prodora desnokrilne 2. partizanske bri-
gade Teritorijalne odbrane ka Ćilipima. S obzirom da su obe
strane znale ko je u helikopteru (Hrvati nisu imali heliko-
ptere), nastala je borba između ustaša i delova naših najbli-
žih jediica oko toga, ko će prvi stići do oborenog helikoptera,
pošto nije bio zahvaćen požarom i eksplozijom. Nakon borbe
oko jednog sata i gubitaka na obe strane, prvi su prišli pri-
padnici 2. partizanske brigade Teritorijalne odbrane Crne
Gore i pristupili izvlačenju i evakuaciji ranjenika do Vojne
bolnice u Meljinama. O toku borbe i našeg spasavanja pričao
mi je vojnik, čijeg se prezimena sećam kao Anđelić, koji je na-
žalost ranjen u kasnijim borbama, za vreme rehabilitacije u
Vojnomedicinskom centru u Meljinama.
Odajem priznanje i zahvalnost svim vojnicima i stare-
šinama, mojim drugovima i saborcima iz Operativne grupe
na ljudskom, patriotskom i vojničkom držalju i izvrša-
vanju zadataka. Osećam duboko poštovanje prema palim i na-
stradalim nripadnicima Operativne grune u borbama sa
294
neprijateljem i izražavam iskreno žaljenje i saosećanje sa
njihovim porodicama. Neka im bude uteha da su svoje živote
dali verujući u istinu, pravdu i poštenje, u borbi za ljudsko
dostojanstvo, čast i ponos čoveka i svoga naroda.
Trinaestomesečni period lečenja i bolovanja u vojnomedi-
cinskim ustanovama JNA bio je, po mnogo čemu, za mene težak,
pun emocija i netipičan. To je bila prilika da podvučem crtu
i rezimiram svoj dosadašnji život i rad u minulom vremenu.
Nastupio je period dubokog razočarenja, ne samo zbog svog naru-
šenog zdravlja i drugih ličnih problema. Čak što više, do
kraja života ostaću ponosan na svoje ranjavanje i zadobijene
rane. Dobio sam ih na bojnom polju, izvršavajući svoju časnu
profesionalnu obavezu.
Koreni razočarenja leže u raspadu svega onoga u što sam ve-
rovao od izlaska iz Vojne akademije do stradanja. U dušu mi se
uselila praznina, koja je progutala sve ideale u koje sam vero-
vao od malih nogu.
Ležeći u postelji, mesecima nepomičan, sećao sam se svog
detinjstva, mladalačkih nestašluka i divnog zanosa profe-
sionalnim opredeljenjem sa kojim sam vedrim čelom, sa odu-
ševljenjem i ponosom, koračao kroz život. Osećao sam se
sretnim što pripadam vojsci poznatih i priznatih sloboda-
rskih i borbenih tradicija i osvdočenih boraca za istinu, slo-
bodu i pravdu među ljudima i narodima.
Međutim, razvoj situacije i tok događaja na prostoru ta-
dašnje SFRJ kretao se krajnje nepovoljno u pravcu konačnog ra-
zbijanja savezne države u korist secesionističkih republika,
a na štetu Srbije, srpskog naroda i JNA. Vođen svojim intere-
sima, bitni uticaj u tome imao je i "međunarodni faktor"
svojom politikom arbitriranja, nedoslednošću i jednostranim
pristupom i pritiskom u rešavanju jugoslovenske krize, otvo-
reno je vodio razbuktavanju ratnih dejstava i rušenju SFRJ.
Tokom 1992. godine pa na dalje, jugoslovenska kriza je sve više
poprimala internacionalni karakter, pri čemu je međunarodna
295
zajednica raznim rezolucijama i deklarciJama u više admini-
strativnih centara Evrope, umesto pružanja dobrih usluga, na-
metala svoja rešenja jugo-drame po meri sopstvenih viđenja i
standarda.
Priznavanje otcepljenih republika (Slovenija i Hrvatska
januara, a BiH aprila 1992. godine) i njihovo primanje u čla-
nstvo KEBS i UN; dolazak mirovnih snaga UN (od marta 1992.
godine) u Jugoslaviju; uvođenje političkih, diplomatskih i eko-
nomskih sankcija SRJ (juna 1992.) zbog navodne agresije Srbije
i JNA na BiH i njeno isključivanje iz rada Generalne sku-
pštine UN (septembra 1992. godine), te rasplamsavanje među-
nacionalnih sukoba u Hrvatskoj i BiH i neuspeh u sprovođenju
člana UN za mirovnu operaciju u Jugoslaviji početkom 1992.
godine, kao i mirovnih pregovora tokom 1993. godine, značili
su raspad SFRJ svršenim činom, uz veliko prolivanje krvi i
izolaciju, satanizaciju, progon i propadanje srpskog življa.
Istovremeno, usledila je vrlo intenzivna diplomatska ka-
mpanja i bezobzirno medijsko nasilje nad Jugoslavijom, Srbijom
i srpskim narodom uopšte.
Pored nemoći društva da, zbog nesposobnosti i kapitula-
ntske politike državnog i vojnog rukovodstva opterećenog li-
čnim interesima, naraslim ambicijama i egoizmom, zaustavi
negativni tok događaja, spreči ili bar ublaži skoru katastrofu
srpskog naroda, moj trenutni položaj i status izazivao je u
meni osećaj beskorisnosti i izgubljenosti.
Veoma teško padalo mi je, iako u nastaloj situaciji očeki-
vano i razumljivo, saznanje o osipanjuJNA i pojavama moralne
osude iste, zbog nepovoljnog ishoda građanskog rata u Sloveniji
i delovima Hrvatske i BiH, koja svakako nije opravdana, ali ne
i slučajna. Pored nepoznavanja sistema komandovanja oružanim
snagama u SFRJ, nedoraslosti tadašnjeg vojnog vrha za blago-
vremeno i odlučno razrešavanje aktuelne vojno-političke si-
tuacije i svežih primera loših postupaka nekih komandanata,
nastalo stanje i gubitak teritorija, naš čovek nije video ili
296
nije hteo da vidi u pogrešnoj politici dezorganizovanog, obe-
zglavljenog, politički nacionalno suprostavljenog i od strane
"međunarodnog faktora" pritisnutog tadašnjeg saveznog drža-
vnog i srpskog rukovodstva. Ipak delimično opravdanje za opa-
danje poverenja prema JNA našao sam u tradicionalnom
verovanju našeg naroda, koji je u vojsci uvek imao jedini oslo-
nac i nalazio spas u istorijskim trenucima "biti ili ne biti".
Za vreme lečenja i rehabilitacije, iako jedan od pacijenata
najstariji po godinama i činu, osećao sam se veoma prijatno u
druženju sa drugim povređenim i ranjenim pripadnicima JNA,
srpskih vojski i dobrovoljcima uglavnom mladih ljudi, koji su
me primali i prihvatali kao sebi ravnog druga i saborca. Bilo
je zadovoljstvo, ali istovremeno i tužno gledati te mladiće,
iako osakaćene i skrhane bolom, pune optimizma, vere u bolje
sutra i rešenosti da ipak uspeju u životu. Njihova šala, smeh
i druželjublje, bez gorčine prihvatanja životne realosti i
upornost u savlađivanju fizičkih nedostataka i prilagođavanju
novonastalim uslovima života, ispunjavale su me radošću.
Uvek ću se rado sećati nekih dvadesetogodišnjaka amputiraca,
koliko su izražavali radost svakim novim korakom nogom i po-
kretom tela pomoću ortopedskih pomagala, često se pitajući da
li će ih takve "nove momke" prihvatiti njihove sadašnje ili
buduće ljubavi. I zaista, medicinsko osoblje Vojno medicinske
akademije (VMA), inače renomirane i u svetu priznate medi-
cinske i naučno-istraživačke ustanove, činilo je sve i uspe-
valo da najveći broj ranjenika osposobi za povratak i
uključivanje u život, kako bi postali aktivni i korisni čla-
novi društva. Pored visoko stručnog, savesnog i odgovornog
rada, čovekoljublja, neposrednost i topla ljudska reč lekara,
imala je značajan ili bar isti efekat hirurškog zahvata, odosno
bilo kojeg medikamenta. Pomenuću doktore, pukovnika Miliju
Petrovića, Zorana Jovanovića, Strahinju Starčevića, Lukače-
vića, Joksovića, te Čelikića i Milašinovića, koji su mi
ostali u najlepšoj uspomeni kao divni ljudi, humanisti i izu-
297
zetni stručnjaci.
I pored dostojanstvenog i hrabrog držanja, ti mladići puni
životnog optimizma, verovatno su odlazili sa dilemom, kao uo-
stalom i ja - zar je moralo doći do rata? Koji je bio njegov cilj
i da li je on postignut? Ako pak cilja nije bilo ili nije ostva-
ren, koja je svrha našeg stradanja? A toga je krajem 1991. i tokom
1992. godine bilo u velikom broju, jer je svakodnevno sa vojišta
širom bivše Jugoslavije na VMA evakuisano na desetine
najtežih ranjenika. Sažaljenja koja sam osećao prema tim stra-
dalnicima držao sam duboko u sebi, kako ih ne bih povredio i
obeshrabrio. Ali za besmislenost stradanja i uzaludnost
žrtvovanja nema uverljivog objašnjenja i opravdanja. Posle po-
vlačenja JNA iz Slovenije, Hrvatske i BiH, egzodusa i seobe
srpskog življa sa svojih ognjišta, ne mogu se osloboditi sumnje
da će Srbi i dalje gubiti, ne samo svoje vekovne teritorije i
sopstveni narod, ugled, samopoštovanje i samopouzdanje, nego
možda prokockati čak i svoju državu, ne samo zahvaljujući ne-
sretnom sticaju međunarodnih okolnosti, već i nepromišljenoj
i neodgovornoj politici naših vlastodržaca.
Bez obzira što nije bilo izraženo, među ranjenicima se ose-
ćala ideološko-politička i partijska podeljenost, pa i odbo-
jnost nekih ranjenika iz redova tadašnjih opozicionih partija
prema ranjenicima - pripadnicima JNA, kao posledica supro-
tstavljenih interesa i međupartijskih trvenja u borbi za vlast.
To nejedinstvo i ekstremnost stavova različitih partija,
ispoljeno na pitanju nacionalnog i državnog opstanka, a već
doživljenog na vojištu, na mene je poražavajuće delovalo.
Vrlo često sam razmišljao o ljudima sa kojima sam radio i
živeo tokom službe, a posebno o svojim starešinama i borcima
iz sastava Operativne grupe. Uvek sam se radovao kada među no-
vopristiglim ranjenicima nisam video meni poznata i draga
lica, ili od drugova koji su me obilazili čuo da su svi živi i
zdravi i da uspešno izvršavaju borbene zadatke.
Moja želja, da se ponovo vratim svojim ljudima na vojištu,
298
nije se mogla ostvariti iz zdravstvenih razloga. Ipak, zahva-
ljujući poštovanju i pažnji starešina iz komande Operativne
grupe, koji su me iz Vojno medicinskog centra (VMC) u Melji-
nama, gde sam se nalazio na rehabilitaciji, aprila 1992. go-
dine, odvezli na Komandno mesto (KM) Operativne grupe u
Trebinju i omogućili da se bar sa jednim delom starešina
vidim, pozdravim i sa njima provedem par prijatnih časova,
što me je izuzetno ganulo. Krećući se sada već preko slobodne
teritorije, prisećao sam se nekih detalja iz perioda borbenih
dejstava, čije su se posledice još uvek videle, među kojima i
ostaci moga helikoptera na Konavlskom polju.
Zahvaljujući efikasnom medicinskom tretmanu i ljubazno-
sti medicinskog osoblja i, naravno, mojom željom i upornošću,
nakon trinaest meseci lečenja i rehabilitacije, stavio sam se
na raspolaganje Vrhovnoj komandi Vojske Jugoslavije (VJ). No,
i pored toga, za moj povratak u ponovni normalan život i rad,
posebnu zaslugu ima moja supruga Nadežda, koja je danonoćno
bdela nadamnom. Njena pažnja, i sugestivno verovanje u povo-
ljan ishod mog lečenja, davala mi je snagu i posticala na
istrajnost. Ni jednog trenutka nije gubila nadu u moj uspešan
povratak u život. Iako se maksimalno trudila da ne primetim
njenu ogromnu zabrinutost za moj izlazak iz kriznog stanja, u
svakoj njenoj reči i pokretu to se videlo kao na dlanu. Zami-
šljao sam kako tek izgleda kada nešto docnije napusti bo-
lničku sobu.
Razmišao sam o životu hiljada supruga vojnih lica koje su
sopstvene živote podredile karijerama svojih supruga. Deci su
zamenjivale očeve, koji su službu uvek stavljali ispred poro-
dice. Selile se iz garnizona u garnizon, prekidale radni odnos
i bavljenje svojom profesijom, živele više podstanarskim ži-
votom nego u komforu i sopstvenim stanovima, odricale se bli-
ske rodbine, drugova i prijatelja, jednom rečju, trudile se da
muževi besprekorno obavljaju svoje odgovorne dužnosti.
A tek u ovim ratnim godinama? Čak je i vojni vrh insistirao
299
da supruge VOJNIH lica ostaJu u ugroženim garnizonima, iako
im niko nije garantovao zaštitu od podivljalih provokatora u
uniformama policije i paravojske. Muževi nisu ni mogli da
obiđu svoje porodice i stanove. Sav strah i briga o deci pa-
dala je na plaća supruga. Naoružani ljudi silom su dovodili
supruge i decu pred kapije kasarni i na taj način uticali na
starešine da se predaju. Mogla bi se knjiga napisati o pravim
podvizima supruga naših starešina. Nikada nijedna institu-
cija ili bilo koja i kakva organizacija nije makar spomenula
ove divne građanke naše države.
U izbeglištvu i bedi u kojoj su se našle i žive porodice
vojnih lica, supruge su upravo nosioci svih teškoća. One
najmanje izražavaju i iskazuju nezadovoljstvo, a sve čine da čla-
novima porodice pomognu da izdrže u bedi koju doživljava i
vojska kao i deo naroda. Supruge poginulih, nestalih, ranjenih
i obolelih vojnih lica, pravi su heroji vremena u kome ži-
vimo. Svoju patnju, strahovanja, teškoće i probleme sa kojima
žive, podnose stoički i bez roptanja. U njima je Vojska srpskog
naroda imala svoje najbolje vojnike.
Međutim, iz razloga sujete i zavidnosti pojedinaca ,"sit-
nih" duša, pa možda i interesa političke prirode u funkciji
dnevno-političkih potreba, nekoliko godina kasnije od doga-
đaja 5. oktobra 1991. godine, pojavila se priča kako su heliko-
pter oborili navodno "naši" da bi se rešili komandanta koji
ih je "terao" u borbu!
Ovakva zlonamerna i podla izmišljotina, bez obzira ko ju je
i sa kakvim motivom i ciljem lansirao, proizvod je uma mize-
rnog čoveka dostojnog svakog prezira, zgražavanja i osude, koja
ne zaslužuje moj komentar i pažnju čitalaca. Jer, ako su zaista
želeli, mogli su to učiniti daleko jednostavnije i "humanije",
kada sam u dva navrata bio među borcimana položaju: 3.10. na
Debelom Bregu i upravo 5.10. oko 10,30 časova, pri napadu na s.
Arbanasi, prema s. Lovorno. Inače, teško je verovati da bi
ijedan normalan čovek, za kukavički i podmukli način likvi-
300
diranja svog komandanta, očekivao divljenje učinjenom "po-
dvigu" i zavredio ljudsko poštovanje. Uostalom, za neosnova-
nost i bezvrednost ove izmišljotine dovoljno je podvući
ispoljenu hrabrost, odlučnost, spremnost, humanizam i soli-
darnost boraca u toku spasavanja nas bespomoćnih starešina i
posade oborenog helikoptera, koji su rizikujući sopstveni
život, sprečili naše zarobljavanje od strane ustaša.
Upravo zbog istorijske činjenice i poštovanja vojnika i sta-
rešina, koji su svoj patriotizam i hrabrost pokazivali na
bojištu, ne samo zbog komandanta, već pre svega zbog osećanja
ljudske i vojničke časti i dostojanstva, svoje dužnosti i oba-
veze odbrane svoga naroda od progona i uništenja, pominjem
krivo prikazivanje ovog događaja i pokušaj izvrtanja činjenice
i omalovažavanja žrtava i borbe crnogorskog naroda i bivše
JNA.
301
 Glava četvrta

RAD U GENERALŠTABU VOJSKE JUGOSLAVIJE

1. Na čelu Uprave za odnose sa međunarodnim snagama

Po završenom lečenju u novembru 1992. godine postavljen

sam na dužnost pomoćnika načelnika Generalštaba Vojske Jugo-
slavije u čijoj su nadležnosti bili odnosi Vojske Jugoslavije
sa međunarodnim snagama.
Uprava za odnose sa međunarodnim snagama predstavljala je
samostalnu organizacijsku jedinicu Generalštaba potčinjenu
načelniku Generalštaba. U Upravi je radilo desetak oficira
i građanskih lica. Bila su to lica sa odličnim poznavanjem je-
dnog od svetskih jezika. Raspolagali su određenim iskustvima
iz rada u vojno-diplomatskoj i obaveštajno-izviđačkoj službi.
Obrazovanje ove Uprave diktirala je stituacija na prosto-
rima bivše Jugoslavije i obaveze Generalštaba prema Vladi i
predsedniku Savezne Republike Jugoslavije u obezbeđivanju
naših državnih interesa.
Međunarodni faktor je uspeo da internacionalizuje reša-
vanje jugoslovenske krize. Nije se praktično ništa moglo re-
šiti, a da ne posreduje neki od međunarodnih organa i
organizacija, čiji je rad bio legalizovan odlukama Ujedinjenih
nacija, Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji
(KEBS), Evropske zajednice (EZ), Severoatlantskog pakta
(NATO) i sl.
Navedeni organi i organizacije su svoj nastup prema doga-
đajima na tlu bivše Jugoslavije koordinirali i uspevali da se
u javnosti prikazuju da jedinstveno nastupaju u rešavanju pro-
blema.
Novembar 1992. godine predstavlja završetak faze u kojoj su
bili primetni različiti standardi u pružanju "dobrih usluga"
za iznalaženje mirnog rešenja za jugoslovensku krizu. U novoj
303
fazi takozvana međunarodna zajednica počinje da nameće svoja
rešenja za jugokrizu. Nametanje mira karakterisalo se jedno-
stranim pritiscima i politikom arbitriranja.
Delovanje međunarodnog faktora postajalo je sve više do-
minirajući činilac u kretanjima tokova događanja u Jugoslaviji
i oko nje. Zapadne zemlje koristile su unutrašnje protivrečno-
sti nacionalie i verske i socijalne prirode sa ciljem da se u
zemlji promeni društveni sistem. To bi bilo teže postići ako
bi Jugoslavija ostala jedna država. Promene društvenog si-
stema bile su vremenski duže, a time i neizvesnije. To je bio
razlog da se formalno naglašavala podrška opstanku Jugosla-
vije, a praktično raznim merama uticalo na produljivanje krize
kroz podsticanje međunacionalnih sukoba. To je dovelo do gra-
đanskog rata u kome je međunarodni faktor video mogućnost da
nametne rešenja koja će odgovarati interesima spoljnog fa-
ktora.
U novembru 1992. godine Druga Jugoslavija nije postojala.
Na prostorima razbijene Jugoslavije imali smo sedam država
koje se međusobno nisu priznavale. Ratovalo se na teritoriji
Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Hrvatska je ratovala sa Re-
publikom Srpskom Krajinom, a u Bosni i Hercegovini vodio se
rat između muslimanske BiH, Republike Srpske i Herceg Bosne.
Za Saveznu Republiku Jugoslaviju, osim nepovoljnih oko-
lnosti nastalih razbijanjem bivše države karakteristično je
bilo da su joj uporno nametani neprihvatljivi uslovi, jedno-
strana rešenja i ucene od strane međunarodnog faktora. Polo-
žaj Savezne Republike Jugoslavije je usložavan nepoštovanjem
postignutih dogovora i sporazuma. U tome je ponašanje među-
narodne zajednice bilo agresivno, tendenciozno i pristrasno.
Rešavanje krize na tlu bivše Jugoslavije potpuno je bilo u ru-
kama međunarodne zajednice. Ona je odlučivala i postupala po
meri svojih vrednosti, u skladu sa svojim interesima, a na
štetu srpskog naroda i njegovih država.
Posao koji je bio u nadležnosti Uprave za odnose sa među-
304
narodnim snagama za mene je bio velika nepoznanica. Sadržaj
rada Uprave u načelu je određen, mogao se dopunjavati i menjati,
ali metodologiju izvršavanja zadataka morao sam ja diktirati.
Opredelio sam se za strpljivost, taktičnost i fleksibi-
lnost. To je podrazumevalo oslonac na veštinu kao neku vrstu
diplomatskog ponašanja. A to je ono što nije svojstveno mome
mentalitetu i stilu rada kojim sam se služio na komandnim
dužnostima. Bio sam svestan da bi se u sličnom položaju
našao i bilo koji drugi kolega. Znao sam da se i sa ove funkcije
brane interesi vojske i srpskog naroda. Greške i propusti
mogli bi imati krupne negativne posledice. Ono što nedostaje
da bi se zadaci uspešno izvršavali moralo se dobiti bržim
ulaskom u posao, osposobljavanjem i saradnjom sa organima u
Vojsci i državi, koji se bave odnosima sa međunarodnim
institucijama i organizacijama. Zaključio sam kao bitno da ja
kao i pripadnici Uprave što pre upoznamo situaciju i pro-
bleme koji su prisutni.
Bila je neophodna svestrana procena stanja odnosa, namera,
ciljeva i motiva međunarodnog faktora u jugoslovenskoj krizi.
Tražili smo i opredeljivali se kako ćemo pratiti razvoj si-
tuacije i rad međunarodnih ogana i organizacija. Kvalitetna
predviđanja trebala su nam da omoguće pripreme za rad u si-
tuacijama do kojih će dolaziti.
Bitno nam je bilo da dobro poznajemo stavove i odluke
državnih organa. To smo trebali obezbediti kvalitetnom sa-
radnjom sa nadležnim organima Ministarstva odbrane i Gene-
ralštaba Vojske Jugoslavije, ali i sa organima za unutrašnje i
spoljne poslove Savezne vlade.
Savezna Republika Jugoslavija, a posebno Vojska Jugoslavije
i Srbija bili su označeni kao glavni krivci za rat u Hrvatskoj
i Bosni i Hercegovini. Zbog toga što su podržavani Srbi u
Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, na SRJ su vršeni žestoki
pritisci. Uvedene su ekonomske sankcije. Ponavljane su optu-
žbe da Jugoslavija krši rezolucije Saveta bezbednosti.
305
Jugoslavija se branila pozivanjem na principijelne stavove
i objektivne činjenice, uz uverljiva objašnjenja aktuelnih do-
gađaja. Brojne vojne i civilne delegacije koje su sa nama ko-
ntaktirale trebalo je razuveravati ne samo od zabluda nego i od
loših namera koje su imali prema SRJ i Vojsci Jugoslavije.
Uprava za odnose sa međunarodnim snagama angažovala se u fu-
nkciji podrške borbi države na spoljnopolitičkom i diplo-
matskom planu. Uprava je realizovala svoje zadatke
ostvarivanjem redovnih i neposrednih kontakata sa organima
posmatračke misije Evropske unije, komandama zaštitnih jedi-
nica snaga Ujedinjenih nacija i raznih delegacija koje su dola-
zile i odlazile sa prostora bivše Jugoslavije.
Na vrhu države postojao je komitet vlade Savezne Republike
Jugoslavije za saradnju sa Međunarodnim snagama Ujedinjenih
nacija. Komitet je u svom sastavu imao predstavnike određenih
resora.
Na čelu komiteta bio je predsednik Vlade, Radoje Kontić.
Komitet je pokretao, usmeravao i rukovodio svim aktivnostima
na planu saradnje. Sastanci su održavani kad god je bilo po-
trebno. Uprava, na čijem sam čelu bio, pravila je svoje procene,
donosila zaključke i predlagala mere iz svoje nadležnosti.
Sednicama je predsedavao tadašnji predsednik Vlade SRJ,
gospodin Radivoje Kontić, inače po funkciji predsednik Ko-
miteta, koje su bile sadržajne, kratke i sa jasno preciziranim
zaključcima i zadacima. Gospodina Kontića doživeo sam kao
veoma prijatnog i neposrednog čoveka, koji je na mene ostavio
sasvim povoljan utisak. Inače, učešćem u radu komiteta kroz
sednice i prilikom protokolarnih poseta stranih delegacija,
imao sam prilike da se sretnem i upoznam više državnih do-
maćih funkcionera iz tadašnje vladajuće garniture i predsta-
vnika međunarodnih organizacija iz stranih zemalja.
U to vreme dinamika događaja nametala je živu političku
aktivnost najviših državanih funkcionera SRJ sa institu-
cijama međunarodne organizacije i njihovim predstavnicima,
306
zaduženim za rešavanje jutoslovenske krize. To je zahtevalo ne-
posredno pismeno kontaktiranje predsednika države sa najvi-
šim čelnicima međunarodne zajednice. U slučajevima kada se
radilo o pitanjima vojne prirode, zadatak moje Uprave bio je da
pripremi predlog teksta i da ga dostavi predsedniku na uvid i
potpis. Navedena obaveza omogućila mi je da se više puta sret-
nem sa predsednikom Dobricom Ćosićem. Iz susreta sa njim
ostali su mi snažni prijatni utisci koje ću pamtiti do kraja
života.
Prilikom našeg prvog susreta, kada sam mu doneo na potpis
službeni dopis, odmah me primio u svoj kabinet, zamolio da
sednem i počeo da čita tekst, povremeno me pitajući - "gene-
rale, mogu li ja uneti neku ispravku", ili - "molim vas, objas-
nite mi šta znači ova skraćenica" i sl. Na trenutak je ustao,
izvinio se i izašao iz kabineta, a zatim se ubrzo vratio, seo
preko puta mene i počeo opušten razgovor o uobičajenim sva-
kodnevnim pitanjima. Bilo je prijatno razgovarati sa njim, ali
iz poštovanja njegove ličnosti i da mu ne bih oduzimao vreme,
zamolio sam da se udaljim, nakon čega je ustao, dopratio me do
vrata i pozdravio se.
Šef vojnog kabineta Predsednika, general-major Slavko
Krivošija, ispričao mi je da ga je predsednik pitao: "Koji je
ovaj general i zašto koristi štap?" Kad mu je rekao da sam
teško ranjen, izrazio je neku vrstu saosećanja i žaljenja.
Topli prijem, izraženo interesovanje, uvažavanje moga rada
i lično iščitavanje ponuđenog teksta, uz traženje dozvole za
doterivanje istog, samo potvrđuje njegovu veličinu, ne samo kao
pisca, već kao čoveka uopšte. To je jedna izuzetno moralno
snažna, dubokoumna, široko obrazovana, stabilna i nezavisna
ličnost, dostojna svakog poštovanja za ljude koji znaju da cene
ljudskost, mudrost i radinost.
Kada ga je na funkciji predsednika SRJ zamenio Zoran
Lilić, koji je, po osnovu partijske discipline svoj položaj sta-
vio u vazalni odnos prema predsedniku Republike Srbije, shva-
307
tio sam šta je Jugoslavija izgubila smenom Dobrice Ćosića.

2. Angažovanje međunarodne zajednice i rešavanje

jugoslovenske krize

Otvoreno uplitanje tzv. međunarodne zajednice u jugoslo-

vensku krizu počinje sa izbijanjem oružanog sukoba u Slove-
niji. Na sceni su bile Nemačka i Austrija, koje su istupale
ispred Evropske zajednice. Ove dve države, gubitnice u 2. svet-
skom ratu, nastupale su na način koji je povećao krizu, a ne smi-
rivao. Vidan je bio germanski revanšizam i želja da se u ovo
vreme postigne ono što se nije postiglo u proteklom svetskom
ratu. Izlazak na Jadransko more tražen je po svaku cenu. U
prvom nastupu Nemačke i Austrije davana je bezrezervna po-
drška secesiji Slovenije i Hrvatske, uz uporno proglašavanje
legitimne intervencije JNA u Sloveniji za akt agresije. Iza
ovakvog nastupa stajala je Evropska zajednica, jer se Nemačka,
kao najmoćnija članica, legitimno uvukla u direktno mešanje
u jugoslovensku krizu.
To što su činile Nemačka i Austrija dobijalo je saglasnost
i podršku od KEBS-a i Ujedinjenih nacija.
Evropska zajednica "zagazila" je u jugo-krizu napadom na me-
đunarodno-pravni sistem Socijalističke Federativne Repu-
blike Jugoslavije.
Pritiscima da se Stjepan Mesić izabere za predsednika
Predsedništva SFRJ, EvropskazajednicaZO. juna 1991. godine,
a KEBS 1. jula donose odluku kojom se traži povlačenje JNA iz
Slovenije i dela Hrvatske uz proglašavanje JNA za agresora.
Umesto da na navedene odluke adekvatno reaguju, Predsedništvo
SFRJ, pod pritiskom ministarske trojke iz Evropske zajednice
Hans Van Bruka (Holandija), Đani de Mikelisa (Italija) i Žak
Posa (Luksemburg), prihvata da Stjepan Mesić primi dužnost
predsednika Predsedništva SFRJ. Dolaskom Mesića na čelo
Predsedništva, ono 3. jupa zanemaruje otvoreno neprijateljsko
308
ponašanje Evropske zajednice i prihvata njene "dobre usluge".
Usluge koje su bile dobre za razbijače SFRJ, a gorke za one koji
su se zalagali za opstanak Jugoslavije. Posebno su bile gorke za
Srbiju i JNA. Kada je 7. jula usvojena Brionska deklaracija o
mirnom rešavanju jugoslovenske krize i 13. jula kada je donet
Memorandum o saglasnosti za dolazak posmatračke misije Evro-
pske zajednice za nadgledanje sprovođenja Brionske deklaracije,
Srbija je izbačena iz procesa koji su trebali da dovedu do mi-
rnog rešavanja jugo-krize.
Organi savezne države bili su paralisani, a JNA bez njih
nije mnogo značila u pregovorima i sprovođenju "dobrih uslu-
ga".
Pošto SFRJ nije bila članica Evropske zajednice, prihva-
tanje da u jugo krizi arbitrira Evropska zajednica predsta-
vljalo je poraz naše države na diplomatskom spoljno
-političkom planu. Posledice koje su proistekle iz tog poraza
bile su tragične za sudbinu SFRJ i srpskog naroda.
Do dolaska zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija u Hrvatsku,
Evropska zajednica je u jugo-krizi igrala ulogu jedinog aktera
u sukobu. Počela je sa "ministarskom trojkom", nastavila vojnim
posmatračima kako na kriznim područjima, tako i na vojnim
objektima u Srbiji i Crnoj Gori. Posmatračka misija je imala
zadatak da prati stanje i razvoj situacije sa ciljem da kontro-
liše poštovanje odluka organa međunarodne zajednice i dogo-
vora i sporazuma koji su ostvarivani između strana u sukobu.
Navodno nastojanje međunarodne zajednice da se jugo-kriza
rešava mirnim putem, doživelo je potpuni krah. Pre bi se
moglo govoriti da su nastojanja međunarodne zajednice dopri-
nosile proširivanju građanskog rata. Opasnost da se građanski
rat prenese na prostore Bosne i Hercegovine bio je izgovor za
srpsko-crnogorski deo Predsedništva SFRJ da u novembru
1991. godine uputi zahtev, a zatim u decembru i pismo25 Savetu
bezbednosti Ujedinjenih nacija za angažovanje mirovnih snaga
25
Intregralni tekst pisma u prilogu br. b

309
na teritoriji Hrvatske. Traženo je da jedinice mirovnih snaga
posednu tampon zone između strana u sukobu i da omoguće po-
vlačenje JNA.
Najavljeni dolazak stranih vojnih trupa na teritoriji Ju-
goslavije, makar se one zvale i mirovne snage, za koje je šira
javnost u zemlji saznala početkom 1992. godine, izazvao je razl-
ičita i uglavnom negativna reagovanja u vojsci i narodu, s
obzirom na dotadašnje izjave članova "krnjeg" Predsedništva
SFRJ i ličnosti vojnog vrha - da je svako upućivanje bilo čijih
vojnih snaga u Jugoslaviju apsolutno neprihvatljivo i da će
biti tretirano kao akt agresije. Stoga najava angažovanja mi-
rovnih snaga UN, za pripadnike JNA, imajući u vidu dota-
dašnje ispoljene slabosti državnog i vojnog rukovodstva u
rukovođenju zemljom i oružanim snagama, nije predstavljala to-
liko iznenađenje koliko interesovanje za stav vojnog vrha u vezi
sa tim.
U knjizi "Poslednji dani SFRJ" (str. 408) Borisav Jović,
tadašnji član Predsedništva SFRJ iz Srbije, napisao je da su
odluku o pozivu trupa Ujedinjenih nacija doneli on i predse-
dnik Srbije. Predsednik Srbije nije bio član kolektivnog
vrhovnog komandanta i nije mogao učestvovati u donošenju na-
vedene odluke. Ostali članovi Predsedništva i nadležne
institucije države nisu ni konsultovani za donošenje ove
odluke. Ovu odluku će ubrzo prihvatiti svi članovi "krnjeg"
Predsedništva. Nažalost, sa odlukom Borisava Jovića i Slo-
bodana Miloševića složiće se i načelnik Štaba vrhovne ko-
mande gneral Veljko Kadijević. Time je general Kadijević
prihvatio povlačenje JNA i početak njenog čišćenja od vojnika
i starešina koji nisu po nacionalnosti Srbi i Crnogorci. Od
Jugoslovenske narodne armije, onakve kako je Ustav definiše,
ostalo je još samo ime.
Situacija na prostorima Jugoslavije se pogoršavala, a po-
sredovanje Evropske zajednice i KEBS-a je bilo neefikasno, pa
je Savet bezbednosti doneo Rezoluciju broj 74326 o upućivanju
26
Doneta 21. februara 1992. godine (prilog br. 7)

310
zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija (Unprofor) u Jugoslaviju.
Počinjala je mirovna operacija za rešavanje krize u Jugosla-
viji i prema sporazumu Vlade i Ujedinjenih nacija koji nije
bio potpisan i sprovodio se. Odluka i sporazum datiraju u feb-
ruaru 1992. godine.
Mirovna operacija UN u jugoslovenskom sukobu počela je po-

Prvi komandant UNPROFOR~a general-potpukovnik

Satiš Nambijar, 1992.

lovinom 1992. godine angažovanjem snaga UN najpre u Hrva-

tskoj, zatim u BiH, a onda i u Makedoniji, i neuspešno
okončana krajem 1995. godine Dejtonskim sporazumom. Mirovna
operacija sprovodila se po nekoliko planova za Hrvatsku i
BiH, čiji su tvorci bili izaslanici generalnog sekretara UN
i istaknute diplomate EZ i KEBS-a. Prvi i osnovni plan bio
je Vensov plan za Hrvatsku, koji se odnosio na probleme uspo-
stave i održavanja mira u zaštićenim zonama, pa preko "Vens-
Ovenovog" i "Oven-Stotelnbergovog" i plana "Kontakt-grupe"
za BiH, kojima se težilo smirivanje ratnih sukoba, obezbeđenje
dotura humanitarne pomoći i rešavanje modela državnog ure-
đenja i podele teritorije između tri naroda u BiH.
Strana vojna sila pozvana je da zavede red i mir na delu
311
državne teritorije sa ciljem da se sačuvaju pozicije Srbije i
Crne Gore koje su ocenjivane kao povoljne. To je učinjeno uz
žrtvovanje nacionalnog dostojanstva i stradanja stotine hi-
ljada nedužnih ljudi tokom višegodigdnjeg građanskog rata.
Pozivanje strane vojne sile i povlačenje JNA značilo je ko-
načno odustajanje od borbe za očuvanje ostatka SFRJ i jedi-
nstvene JNA i prestanak neposredne fizičke zaštite i
prepuštanje sudbine srpskog življa, van administrativnih gra-
nica Republike Srbije, ustaško-fašističkoj vlasti i međuna-
rodnoj zajednici. Tragične posledice takvog "mirotvorstva"
jasne su i dobro poznate - četvorogodišnji građanski versko-
etnički rat, raspad i poraz savezne države i vojske, masovni
egzodus i genocid srpskog naroda u Hrvatskoj i delu.BiH, ko-
laps ekonomije i izolacija Srbije i Crne Gore.
Jugoslavija je raspolagala svojom oružanom silom - Jugo-
slovenskom narodnom armijom, ali rukovodstvo se odriče svoje
sile, a za uspostavu "reda i mira" poziva stranu vojnu silu. To
nije ništa drugo do izdaja i kapitulantstvo.
Predsedništvo SFRJ nije prihvatilo predlog Štaba
vrhovne komande da se problemi reše upotrebom JNA koju je
trebalo podržati. Predsedništvo je odbacilo i odreklo se
JNA. Iza JNA nisu htele da stanu Srbija i Crna Gora da bi
svetu dokazale da nisu u ratu, očekujući od toga neku povoljniju
poziciju kada se budu utvrđivali krivci za građanski rat i ra-
zbijanjeSFRJ.
U toku građanskog rata uključivale su se, pored EZ, KEBS,
UN i SAD, odnosno NATO, koji je, pod okriljem UN, istovre-
meno delovao kada i mirovne snage UN, a posle njihovog povla-
čenja iz BiH krajem 1995. godine ostao kao okupaciona sila.
Pored ovih, u pojedinim fazama u rešavanju jugoslovenske
krize, bile su uključene Organizacija islamske konferencije,
Vatikan i mnoge razne nevladine organizacije sa Zapada.
Dakle, počev od Brionske deklaracije, angažovanjem EZ i
KEBS, otpočeo je proces razaranja SFRJ, stezanje obruča oko
312
Srbije i primena sile u posredničkim misijama, i svako dalje
uključivanje međunarodne organizacije i postupci međunarodne
zajednice, dovodili su do pogoršavanja situacije i sve nepo-
voljnijeg ishoda rešavanja krize.
Odnos međunarodne zajednice prema jugoslovenskoj krizi
bio je krajnje nekorektan, nepravičan i otvoreno pristrasan u
korist secesionističkih republika, a na štetu srpskog naroda
u celini. U rešavanju jugoslovenske krize međunarodna zaje-
dnica imala je jednostran i selektivan pristup, ispoljavala
nedoslednost i neprincipijelnost, primenjivala različite
standarde i preduzimala jednostrane ocene i postupke. U svome
"mirotvornom" delovanju, međunarodna zajednica kršila je pri-
ncipe međunarodnog prava i pravila međunarodnog ponašanja,
služeći se kriterijumom sile, ucenama i ultimatima Srbiji i
SRJ i medijskim nasiljem nad srpskim narodom.
Bila je to, ustvari agresija međunarodne zajednice na SFRJ
i rat na diplomatskom, ekonomskom, medijskom i vojnom planu
protiv Jugoslavije, koga je vodio ujedinjeni Zapad u savezu sa
nacionalističko-separatističkim snagama u Sloveniji, Hrvat-
skoj i BiH u cilju njenog razbijanja i ostvarivanja svojih stra-
teških interesa na Balkanu i mediteranskom i
blisko-istočnom regionu. To je zapravo bio međunarodni rat
vođen od strane velikih sila EU i NATO u savezništvu sa se-
cesionističkim republikama, unutar kojeg je vođen versko-et-
nički rat, protiv JNA kao stuba federacije i srpskog naroda u
Hrvatskoj i BiH, uz satanizaciju i demonizaciju Srba u Srbiji
i Jugoslaviji. Razbijanje suverene SFRJ od strane velikih sila
i NATO, pod vođstvom SAD, tvorca "novog svetskog poretka", i
na njenim razvalinama nastajanje vazalnih državica (Slovenije,
Hrvatske, BiH i Makedonije), predstavlja veliki istorijski
zločin i sramotu Organizacije UN.
O ulozi međunarodnih faktora i velikih sila u režiranju
tokova i rešavanju jugoslovenske krize, o uzrocima i unutra-
šnjim činiocima nastajanja i produbljivanja krize, izbijanju i
313
toku građanskog rata, postoje analize, činjenice i ocene, mada
ne kompleksne i konačne, date od strane kompetentnih činilaca.
Uprava za odnose sa međunarodnim snagama trudila se koliko
je mogla da doprinese očuvanju interesa srpske strane.

3. Saradnja sa vojnim jedinicama Ujedinjenih nacija

Dolazak zaštitnih snaga natle bivše Jugoslavije počeo je u

martu, a završio se u decembru 1992. godine. Brojno stanje po-
većano je od planiranih 15.000 na oko 40.000. Često su vršene
predislokacije i proširivan mandat. U Beogradu je bio loci-
ran regionalni centar posmatračke misije Evropske unije od
januara 1992. godine. Deo osoblja komande zaštitnih snaga na-
lazio se u Beogradu, a odeljak pozadinske baze Unprofor-a u
Pančevu. Vojni posmatrači Ujedinjenih nacija i posmatračka
misija Evropske zajednice nalazili su se na Prevlaci i na ae-
rodromima u Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Plan Ujedinjenih nacija za mirovnu operaciju egzistirao je
pod nazivom Vensov plan. Snage za mirovnu operaciju sačinja-
vale su vojne jedinice, vojni policajci i civilni posmatrači
i civilno osoblje. Ove snage razmeštene su u Hrvatskoj u obla-
stima gde su Srbi bili većinsko stanovništvo i u oblastima
gde su bili manjina. Te oblasti su se označavale kao "područja
pod zaštitom Ujedinjenih nacija" (UNPAS) i posedale su ih
mirovne snage. Ove snage imale su zadatak da sprovedu demili-
tarizaciju i da štite stanovništvo u njima.
Osim ovih, postojala su i druga područja i mesta sa veći-
nskim srpskim stanovništvom pod srpskom vlašću, poznata kao
"ružičaste zone", a koje su početnim rasporedom zaštitnih
snaga UN ostala van zona UNPAS-a.
Stalnim pogoršavanjem situacije u Hrvatskoj i otpočinja-
njem sukoba u BiH, aprila 1992,'godine, mirovnom operacijom
UN obuhvaćena je i ova bivša jugoslovenska republika i sači-
njen tzv. "Vens-Ovenov plan", za rešavanje bosanske krize, koji
314
je više puta korigovan i vršeno je produžavanje i proširi-
vanje mandata mirovnih snaga Ujedinjenih nacija.
Jedna od UNPAS zona, poznata kao sektor "Istok", obuhva-
tala je područje istočne Slavonije, zapadni Srem i Baranju. Ova
zona je bila deo Republike Srpske Krajine. U njoj su zaštitne
snage imale dva bataljona. Belgijski bataljon imao je komandno
mesto u Belom Manastiru, a Ruski u Klisi. Komanda sektora
"Istok" locirana je u Erdutu. Komandant je bio belgijski gene-
ral Piters.
Za razliku od drugih UNPAS zona i područja u Hrvatskoj, u
kojima su ustaške snage ofanzivnim dejstvima silom nastojale
da povrate suverenitet Hrvatske nad teritorijama izvan obla-
sti pod zaštitom UN tzv. "ružičastim zonama", uspešnim oba-
vljanjem demilitarizacije i funkcije zaštite od strane
Unprofor-a, stanje u ovom sektoru bilo je relativno dobro. Me-
đutim, neposredno susedstvo i agresivnost Hrvatske, speci-
fičnost vojnog i političkog položaja, te bliskost i međusobna
povezanost, područje ovog sektora privlačilo je našu posebnu
pažnju.
Kod Srba je postojao visok stepen sumnje u mogućnost efi-
kasne zaštite. Napadi i provokacije od strane Hrvatske su
bili u porastu, a Unprofor je više bio posmatrač nego za-
štitnik. Ugroženi Srbi su očekivali i gajili nadu da će
njihov opstanak na svojim ognjištima podržati Savezna Re-
publika Jugoslavija i to po svaku cenu. Srbi iz sektora "Istok"
izražavali su želju da se teritorija na kojoj žive pripoji
Srbiji, odnosno SRJ.
Podlogu za svoja zalaganja, Srbi su nalazili i u Mirovnom
ugovoru napravljenom po završetku Prvog svetskog rata.
Uprava za odnose sa međunarodnim snagama pratila je stanje,
položaj i raspoloženje Srba, međunacionalne odnose, odnos za-
štitnih snaga prema stanovništvu, ponašanje i namere Tuđma-
nove Hrvatske. Naša saradnja sa Unprofor-om omogućavala nam
je ne samo da pratimo i cenimo situaciju, nego i da predlažemo
315
mere za odbranu srpskih interesa. Sa komandom ruskog bata-
ljona imali smo svakodnevne kontakte. To je činjeno preko ofi-
cira za vezu i čestim susretima koje je Uprava imala sa
komandom sektora i komandama bataljona.
Među pripadnicima Unprofor-a postojalai su korektni
odnosi, koji je svoju funkciju obavljao u okviru poverenog ma-
ndata, dok je odnos prema stanovništvu očigledno bio razli-
čit. Belgijanci su bili naklonjeni i tolerantni prema
Hrvatima, kakvi su bili Rusi prema Srbima.
To se moglo zaključiti prema otvorenoj podršci nekih, po
Srbe nepovoljnih mera Međunarodne zajednice i Vlade Hrva-
tske, od strane tadašnjeg komandanta sektora, belgijskog gene-
rala Pitersa, sa kojim sam imao nekoliko susreta. Inače je to
bio nadmen, prepotentan i licemeran čovek, uskih pogleda, pri-
lično jednostran i isključiv i gotovo beskoristan sagovornik.
Međusobno poverenje i saradnja sa ruskim kontigentom
Unprofor-a u istočnoj Slavoniji uspostavljena je odmah po nji-
hovom dolasku, čemu je, pored tradicionalnog prijateljstva i
bliskosti ruskog i srpskog naroda, doprinelo njihovo obje-
ktivno viđenje i tumačenje događaja koje najčešće nije bilo u
skladu sa stavovima zvanične politike i ponašanjem državnog
rukovodstva.
Uprava za odnose sa međunarodnim snagama imala je zadatak
da sarađuje i sa skandinavskim bataljonom, koji je po odluci
Saveta bezbednosti iz decembra 1992. godine, lociran u bivšoj
Republici Jugoslavije Makedoniji.
Nije postojala nikakva obaveza SRJ i Vojske Jugoslavije u
odnosu na događanja u Makedoniji. Nije bilo ni otvorenih spo-
rova između SRJ i Makedonije. Vojska Jugoslavnije nije imala
nijednu obavezu prema mirovnim snagama u Makedoniji. Na ini-
cijativu i predlog komandanta mirovnih snaga Ujedinjenih na-
cija u Makedoniji, generala Telefsena, došlo je do mog i
njegovog susreta u Beogradu, u proleće 1993. godine. Tom prili-
kom general Telefsen je u svojoj iscrpnoj, korektnoj informa-
316
ciji, pored ostalog, izneo raspored osmatračnica, od kojih je
njih devet na granici prema Srbiji, a samo tri prema Albaniji,
Uz uveravanje da Makedoniji ne preti nikakva opasnost sa naše
strane, sugerisali smo da je pametnije težište preventivnnh
mera imati prema Albaniji.
U navedenoj saradnji Uprava za odnose sa međunarodnim sna-

Poseta komandanta Zaštitnih snaga UN u Makedoniji

general-majora Temsona, 1993.

gama videla je mogućnost da spozna prave razloge, nameru i ci-

ljeve razmeštaja međunarodnih snaga u Makedoniji. Utvrdili
smo da ove snage. imaju zadatak da kontrolišu situaciju u Ma-
kedoniji, uz pružanje pomoći Vladi i vojsci Makedonije u
sprovođenju sankcija prema SRJ.
Dovođenje u Makedoniju bataljona američkih snaga, u leto
1993. godine, bilo je u funkciji procesa razbijanja SR Jugosla-
vije i Srbije.
Saradnja naše Uprave sa komandom zaštitnih snaga UN
uglavnom se odvijala na nivou državnog komiteta i najčešće se
iscrpljivala našim učešćem u procenama, davanju mišljenja,
317
predloga i pismenih podnesaka VOJNOG karaktera, po pitanjnma
primene rezolucija SB UN i drugih odluka međunarodne zaje-
dnice. Međutim, po košsretnim pitanjima sprovođenja i po-
štovanja uzajamnih obaveza i rešavanja eventualno nastalih
problema iz okvira preuzetih sporazumom između UN i SRJ, sa-
radnja sa štabom komande i pozadinske baze zaštitnih snaga
odvijala se pema potrebi, i to neposrednim kontaktima.
U svim kontaktima osećao sam se vrlo neprijatno i sa napo-
rom prikrivao bes zbog oholog i arogantnog ponašanja "dobro-
namernih" stranaca, koji su pobedničkim ponosom vršljali
našom zemljom, zavodili red ucenama i pretnjama, osuđivali i
presuđivali po svojim kriterijumima i merilima vrednosti,
što je u meni izazivalo osećaj poraza i nemoći. Takvo osećanje
obuzimalo me naročito u susretima sa komandantima jedinica
UN iz zapadno-evropskih zemalja, koji su se pristrasno, sa vi-
sine i gotovo sa prezirom, odnosili prema činjenicama i argu-
mentima naše strane. Iako su istina i pravda bile naše
osnovno oružje pobede u verbalnim duelima, ipak je u praksi
pobednik bio onaj iza koga je stajala ekonomska i vojna moć me-
đunarodne zajednice.
Iz saradnje sa međunarodnim snagama u lepoj i dragoj uspo-
meni ostao mi je general Satiš Nambijar, prvi komandant snaga
Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji. Sa njim sam imao dva proto-
kolarna susreta i više kurtoaznih. Tražio je susret sa mnom
kad god je boravio ili prolazio kroz Beograd.
Doživeo sam ga kao promišljenog, odmerenog i profesiona-
lnog vojnika širokih pogleda, dobrog poznavaoca situacije i
znalca svoga posla. To je bio čovek mira i odgovornog odnosa
prema poverenom zadatku, koji nije prihvatao zloupotrebu man-
data i njihovo opredeljivanje i podršku bilo koje strane u su-
kobu. Iz naših kontakata stekao sam utisak da, pored ostalih
momenata, zbog svojeg bespristrasnog stava nije bio dovoljno
pogodna ličnost koja bi bila voljna da sprovodi želje i namere
politike Zapada pod firmom mirovne operacije snaga UN.
318
Zbog njegovog principijelnog i objektivnog ponašanja, na
oproštajnoj poseti kod predsednika Vlade SRJ, odato mu je pri-
znanje i zahvalnost i dato obećanje dodele odgovarajućeg
odličja, koje nažalost još nije ispunjeno.

4. Saradnja sa posmatračkim misijama Evropske

zajednice i Ujedinjenih nacija

Pritisak međunarodne zajednice na SRJ dobio je na inte-

nzitetu krajem 1992. i prvoj polovini 1993. godine. Jugoslavija
je optuživana za razbuktavanje ratnih sukoba u prostorima
Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Pritisci su korišćeni za nametanje rešenja za Srbe u Re-
publici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj.
Međunarodna zajednica je svoje težište delovanja prenela
na Bosnu i Hercegovinu. To joj je omogućilo povlačenje JNA iz
Bosne i Hercegovine, maja 1992. godine i prestanak njenog po-
stojanja razbijanjem SFRJ. U nastaloj situaciji, Uprava za od-
nose sa međunarodnim snagama težište svoga rada prenosi na
saradnju sa posmatračkim misijama Evropske zajednice i za-
štitnih snaga u Bosni i Hercegovini i na teritoriji SRJ.
Vojska Jugoslavije i SRJ su optuživane za kršenje rezolucija
Saveta bezbednosti. Iz dana u dan saopštavano je da Vojska
Jugoslavije krši režim zabrane letova vazduhoplova.
Sprovođenje ekonomskih sankcija protiv SFRJ kao da je po-
stao najvažniji zadatak međunarodnog prisustva na prostorima
razbijene SFRJ.
Prevlaka je postala problem razgraničenja između Hrvatske
i SRJ. Ovaj problem je izazvala Evropska zajednica, tako što je
nametnula privremeno rešenje koje je odgovaralo interesima
NATO. Uz demilitarizaciju na Prevlaci su se našli posma-
trači Ujedinjenih nacija, a sve je to imalo za cilj neutralisanje
pomorskih snaga SRJ.
Na sastanku predsednika SRJ i Hrvatske, Dobrice Ćosića i
319
Fralje Tuđmana, 30. septembra 1992. godpne, porsd ostalog, do-
govorena je demilntarizacnja Prevlake, što je bnlo u skladu sa
Vensovim planom. To je poslužnlo kao povod da Savst bszbed-
nosti 5. oktobra donese rezolucnju broj 779, kojom je Unproforu
stavljeno u zadatak da kontrolnše sprovođenje povlačenja JNA
iz Hrvatske i demilitarizaciju Konavla i Prevlake. To je le-
galizovalo boravak posmatrača Ujedinjenih nacija pa Prevlaci.
Poluostrvo Prevlaka je ustvari izduženi oštri rt na ulazu
u Bokokotorski zaliv, koji predstavlja prirodna geografska i
vojno-strateška "vrata" Boke Kotorske i povoljnu poziciju za
kontrolu Otranta i šireg prostora Jadranskog mora n kao takav
ima strategijski značaj za SRJ. Povlačenje VJ sa Prevlake kao
dela teritorije Hrvatske, koji joj je pripao avnojskim rešenjem,
a prirodno je uvek pripadao Boki, predstavljalo je neposrednu
ugroženost i gubljenje svake strateške pozicije SRJ ia moru.
Demilitarizacijom Prevlake, krajem oktobra 1992. godine i
uspostavom takozvane "plave" i "žute zone"27 , mirovie snage
su razmestile posmatračku ekipu u cilju kontrole poštovanja i
funkcionisanja propisanog režima.
Međunarodna zajednica nije do kraja sprovela rezoluciju Sa-
veta bezbednosti, zbog čega se hrvatske snage nisu potpuno po-
vukle, a teško naoružanje ostalo je unutar "žute zone". Ove
snage su često vršile povredu jugoslovenske teritorije. Bilo
je incideiata sa ljudskim žrtvama. Za sve to optuživaia je SRJ.
Da bi se održalo primirje i sprečilo ponavljanje incide-
nata, Uprava za odnose sa međunarodnim snagama, svojim radom,
pokušavala je da utiče na organe međunarodne zajednice da one-
mogućavaju hrvatsku stranu da izaziva sukobe i da se energi-
čnije angažuje u doslednom pooštravanju i eprovođenju
rezolucija Saveta bezbednosti. Rasvetl,avali smo svako kršenje
dogovora i podatke dostavljali padležnim instancama.
27
"Plava -Zona" pokriva poluostrvo Prevlaku, koje se nalazi na ulazu u zaliv Boke Ko-
torske i uzani pojas uz istočnu obalu. "Žuta Zona" je demilitarizovana zona sa obe
strane granice SRJ i Hrvatske, dubine oko 5 kilometara.

320
Prevlaka je ostavljena da egzistira kao otvoreni "dežurni"
problem za manipulacije28 , pretnje i ucene međunarodne zaje-
dnice prema SRJ.
Ratna razaranja na teritoriji Bosne i Hercegovine navela su
međunarodnu zajednicu da u svojim aktivnostima veliki značaj
da humanitarnim akcijama. To je otvorilo problem korišćenja
aerodroma Butmir u Sarajevu.
Sporazumom od 5. juna 1992. godine između direktora civil-
nog sektora Unprofora, Tornberija sa ratujuđim stranama u
BiH, aerodrom u Sarajevu, koga je držala vojska Republike
Srpske, je deblokiran i stavljen u nadležnost UN i pod ko-
ntrolom Unprofora (rezolucija SB 757 od 30. maja 1992. go-
dine), za humanitarne potrebe. Nakon povlačenja JNA, SB UN
proširio je mandat Unprofor-a i na BiH (rezolucija 758 od 8.
juna) i formirao poseban sektor Unprofora za bezbednost i
funkcionisanje aerodroma i nesmetan prijem i dotur humani-
tarne pomoći Sarajevu i drugim mestima u BiH (rezolucija 761
od 29. juna 1992. godine). Međutim, razbuktavanjem ratnih su-
koba, humanitarna situacija stalno se pogoršavala, što je za-
htevalo obimnije humanitarne intervencije, ali istovremeno i
do povećane ugroženosti humanitarnih akcija od strane oru-
žanih formacija zaraćenih strana.
U navedenom cilju, Savet bezbednosti je svojom rezolucijom
77629 od 14. septembra 1992. godine, kojom je data podrška i za-
štita humanitarnih organizacija, kao što su Komesarijat
Ujedinjenih nacija za izbeglice, Međunarodni crveni krst i
sl.
Ova rezolucija je proširila mandat zaštitnih snaga Ujedi-
njenih nacija tako što im je stavljeno u zadatak da obezbeđuju
dotur humanitarne pomoći od napada oružanih formacija za-
raćenih strana.
28
Na Haškoj konferencijn, oktobra 1991. godine, na kojoj je vođena rasprava o jugo-
slovenskoj krizi, Prevlaka je nuđena Crnoj Gori kao nagrada ako proglasi svoju sece-
siju od SFRJ.
29
Prilog br. 8

321
I pored postojanja navedene rezolucije, konvoji humanitarne
pomoći bili su zaustavljani, zadržavani, otimani od strane
muslimansko-hrvatskih oružanih formacija. Za navedena zlo-
dela optuživana je srpska strana. Optužbe su upakivane u "do-
sije" srpske strane kao "glavnog" krivca za rat u Bosni i
Hercegovini. Optužbe na adresu "glavnog" krivca imale su za
cilj izazivanje strane vojne intervencije protiv Srba u Bosni
i Hercegovini, što je trebalo da bude doprinos stvaranju ne-
zavisne države Bosne i Hercegovine. Stranom vojnom inte-
rvencijom trebalo je Srbe prisnliti da prihvate stvaranje
unitarne države.
U navedenoj funkciji bilo je obaranje aviona Komesarijata
Ujedinjenih nacija za izbeglice u koridoru koji je bio pod ko-
ntrolom muslimansko-hrvatskih snaga. Za ovo je optužena
srpska strana. Kasnije je dokazano da su avion oborile hrvatske
snage, ali negativne posledice snosila je samo srpska strana.
Bio sam u poziciji da se lično uverim u postojanje dejstava
po transportu humanitarnih konvoja na zemlji i u vazduhu. Po-
četkom 1993. godine odvijala se serija pregovora zaraćenih
strana o uspostavljanju mira u Bosni i Hercegovini. Razgovori
su održani u Ženevn, Njujorku i Sarajevu. Kao predstavnik
Vojske Jugoslavije u svojstvu posmatrača strane van sukoba, pri-
sustvovao sam sastanku najviišh vojnih nredstavnika vojski u
sukobu. Sastanak je održavan na aerodromu u Sarajevu. Razgova-
rali su predstavnici muslimanske i hrvatske vojske iz Bosne i
Hercegovine, vojske Hrvatske i vojske Republike Srpske.
Avion kojim sam leteo za Sarajevo imao je odobrenje leta od
strane komande Unprofora.
Kada se avion uvodio u sletanje na aerodrom u Sarajevu, dok
je bio u bezbednosnoj zoni i pod kontrolom međunarodnih snaga,
pogođen je u trup sa tri projektila kalibra 7,9 mm. Moja je sreća
što je sve završilo bez posledica.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je Rezolucijom 781
oktobra 1992. godine uveo zabranu svih vojnih letova u vazdu-
322
šnom prostoru BiH, sem letova za potrebe Unprofora i huma-
nitarne prirode i, uz prethodni pristanak predsednika SRJ i
Hrvatske, ovlastio Unprofor za kontrolu njenog sprovođenja,
postavljanjem vojnih posmatrača na aerodromima SRJ i Hrvat-
ske, što je kasnije prošireno i na aerodrome u BiH i reguli-
sano sporazumom sa Unproforom.
Radi nadgledanja zabrane od 9, novembra 1992. godine, raspo-
ređene su posmatračke ekipe sastavljene od civilnih i vojnih
posmatrača na aerodromima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Na aerodromima u SRJ razmešteno je osam posmatračkih ekipa.
Od toga, pet ekipa je zaposelo aerodrom Batajnica, Surčin, Pri-
ština, Ponikve i Podgoricu, čija je služba trajala bez prekida.
U režimu povremene kontrole od marta 1993. godine bili su ae-
rodromi Kraljevo, Niš i Berane.
Zabrana letova nad teritorijom Bosne i Hercegovine često
su kršene. To su činile zaraćene strane, ali je najčešće okri-
vljivana SRJ i Vojska Jugoslavije. Ove optužbe su poistoveći-
vane kao podrška Vojske Jugoslavije i SRJ Republici Srpskoj
u nastavljanju rata u Bosni i Hercegovini.
U periodu od oktobra 1992. do aprila 1993. godine bilo je
najviše kršenja rezolucije o zabrani letova i najviše optužbi
SRJ da ona svojim avionima i helikopterima krši navedenu re-
zoluciju. U ovo vreme, Uprava za odnose sa međunarodnim sna-
gama težišno se bavila opovrgavanjem optužbi na adresu SRJ
i Vojske Jugoslavije.
Aktivnosti Uprave nisu promenile odnos međunarodne
zajednice u vođenju politike koja je za neuspeh misije mira u
Bosni i Hercegovini optuživala samo srpsku stranu i Saveznu
Republiku Jugoslaviju. Polazeći od ugroženosti isporuka hu-
manitarne pomoći od navodnog agresivnog ponašanja srpskih
paravojnih formacija i navodne podrške koju im pruža Vojska
Jugoslavije, Savet bezbednosti je 30. marta 1993. godine doneo
novu Rezoluciju broj 816 (prilog br. 9) kojom su pooštrene za-
brane svih letova, uključujući i one humanitarne prirode.
323
Uvođenje zabrane letova nad teritorijom BiH, kao uostalom
i cela mirovna operacija, označavano je i pravdano "humani-
tarnim" razlozima. Međutim, tok događaja pokazao je da su,
pored humanitarnih, u suštini pravi razlozi bile mere pri-
nude političke, ekonomske i vojne prirode uperene protiv Srba
i u funkciji ostvarivanja ciljeva zapadne alijanse, pre svega
SAD i NATO, na prostoru Balkana. Suština ovih mera bila je
uskraćivanje prava i mogućnosti odbrane Republike Srpske,
odnosno slabljenje odbrambene moći vojske Republike Srpske i
onemogućavanje odbrane od napada iz vazdušnog prostora, u
cilju prisile Srba u BiH na prihvatanje Vens-Ovenovog plana
o granicama po kojima bi deo Srba bio van matičnih provi-
ncija.
S druge strane, pod maskom zaštite humanitarnih konvoja i
želje za prestankom borbenih dejstava u BiH, pružena je mo-
gućnost nesmetane intervencije snaga NATO i SAD u vazdu-
hoplovnoj podršci muslimansko-hrvatskih jedinica dejstvom
po srpskim snagama u BiH, u korist stvaranja unitarne države
BiH na štetu Srba.
Radi sprovođenja režima zabrane letova nad BiH primenom
sile "kao osnovnog elementa bezbednosnog dopremanja humani-
tarne pomoći", NATO je svoje snage stavio na raspolaganje
Unproforu u aprilu 1993. a već u martu 1994. godine SB UN je
proširio mandat Rezolucijom 90830 i dao mogućnost direktnog
borbenog dejstva u BiH i zaštićenim zonama (UNPAS) u Hrva-
tskoj protiv srpskih snaga u Republici Srpskoj (RS) i Repub-
lici Srpskoj Krajinn (RSK).
Preuzimanje kontrole vazdušnog prostora nad BiH od strane
NATO, "prizemljenje" Ratnog vazduhoplovstva Vojske Republike
Srpske i nadgledanje poštovanja zabrane letova na aerodromima
u SRJ, Hrvatskoj i BiH, bio je ustvari početak nametanja mira
silom i najava vojne intervencije NATO u Jugoslaviji.
S obzirom na negativni odnos međunarodne zajednice prema
30
Doneta 31. marta 1994. godine, Prilog br. 10

324
SRJ nije teško zaključiti da je uvođenje neposredne kontrole
poštovanja rezolucija SB UN o zabrani letova nad BiH pomoću
vojnih posmatrača na aerodromima u SRJ imalo za cilj spreča-
vanje eventualne vazduhoplovne vojne podrške vojske RS, ostva-
rivanje uvida nad aktivnostima VJ i maksimalne kontrole
Ratnog vazduhoplovstva i sistema PVO, i svakako, držanje otvo-
rene mogućnosti iznalaženja povoda za vršenje pritiska, ucena
i drugih mera prinude prema SRJ. Iako su sve zaraćene strane
u BiH raspolagale letelicama i izvodile letove, najčešće se
Jutoslaviji pripisivalo kršenje zabrane letenja. To je uzimano
kao povod za pooštravanje sankcija i vršenje raznih pritisaka,
iako ratno vazduhoplovstvo VJ, sem potrebe evakuacije ranje-
nika po odobrenju Unprofora, nije bilo angažovano. No, i
pored toga, fizičko prisustvo posmatrača i praćenje aktivno-
sti vazduhoplovnih snaga, pri čemu nije utvrđen nijedan slučaj
kršenja zabrane letova, međunarodna zajednica nije ni u čemu
menjala negativistički i dvoličan odnos prema Jugoslaviji i
Vojsci Jugoslavije.
Pokrivanje aerodroma u SRJ vojnim posmatračima, pored
osnovnog zadatka - kontrole pooštravanja zabrane letova, sva-
kako je imalo za cilj snimanje infrastrukture, sistema obezbe-
đenja, broj i vrste vazduhoplova, količinu i vrstu naoružanja i
celokupnog režima života i rada na aerodromima, što je pre-
dstavljalo veliku opasnost po odbrambenu sposobnost VJ u
daljem eventualno negativnom toku događaja.
Inače, u svakoj državi, vojni aerodromi i vazduhoplovne
baze uopšte, objekti su od posebnog značaja za odbranu zemlje,
koji se dobro čuvaju i kao takvi predstavljaju prioritetne ci-
ljeve za dejstvo agresora. Stoga, davanje pristanka i sklapanje
sporazuma između Unprofora i SRJ 16. oktobra 1992. godine o
stavljanju aerodroma pod kontrolu Unprofora i postavljanje
vojnih posmatrača, sa stanovišta bezbednosti i interesa odb-
rane zemlje, bio je nedopustiv ustupak koji se ne može opra-
vdati, čak i da je bilo otvorene pretnje strane vojne
325
intervencije na SRJ. Negativne posledice takve političke
naivnosti i kratkovidosti, površne procene i brzopleto do-
nete odluke tadašnjih čelnika SRJ, bojim se da će se ubrzo po-
kazati u inače nedovršenom i vrlo verovatno daljem procesu
komadanja Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije,
svakako od strane SAD, NATO i EZ.
Sa civilnim resorom kao sastavnim delom Unprofora, koji
je obavljao administrativne, informativno-pravne i političke
poslove u komandama, jedinicama i ustanovama, nismo imali
posebnu potrebu da sarađujemo. Na inicijativu direktora za ci-
vilne poslove gospodina Sedrika Tornberija, irskog pravnika
i iskusnog svetskog diplomate, prihvatio sam poziv za razgo-
vor. Bio sam njegov gost u hotelu "Hajat" u Beogradu. Imao sam
utisak da želja za kontaktom, sem informativnih i političkih
razloga, nije imala drugih motiva, što se i pokazalo tokom
dijaloga sa čovekom širokog obrazovanja, visoke inteligencije
i kulture ophođenja.
Posao koji sam obavljao na čelu Uprave za odnose sa međuna-
rodnim snagama, imao je posebne političke dimenzije koje su
prelazile okvire vojnog faktora. U pitanju je posao sa previše
specifičnosti, hipotetičnosti i neizvesnosti. Razapinjao sam
se između onog što sam želeo i onog što se moglo postići. Ulo-
žen rad i postignuti rezultati takođe su bili u raskoraku. Nije
postojala mogućnost da se realno utvrđuje stepen ostvarivanja
postavljenih ciljeva kroz efekte i posledice.
Moj rad i rad Uprave ličio mi je da smo na terenu dobro
„igrali", ali nismo uspeli da igru propratimo „golovima". U
tome nas je sprečio „sudija" (međunarodni faktor) koji je na-
vijao za našeg protivnika.
U svim vrstama kontakata (fizičkim susretima, pisanim ma-
terijalima, sredstvima veze, javnih glasila) sa organizacijama,
organima i pojedincima iz međunarodne zajednice, međusobno
informisanje, iznošenje i suprotstavljanje mišljenja, stavova
i činjenica, morala se odvijati na dostojanstven, smiren, što
326
je moguće objektivniji, ubedljiv i korektan način. Pa ipak, uvek
je postojala neka "rezerva", prećutan podatak, proturena de-
zinformacija i sl. I pored međusobnog uvažavanja i korektnog
odnosa, bio sam svestan da svako na događaje gleda i nastupa sa
pozicija interesa svoje strane i logikom "što više dobiti, a
što manje dati".
Naravno, nisu retke situacije u ovoj vrsti posla, ispolja-
vanje emotivnog i provokativnog, pa i grubog i agresivnog ver-
balnog nastupa suprotne strane, kada se i pored toga mora
sačuvati hladnokrvno i razborito poiašanje i odlučno pari-
ranje činjenicama. Dakle, vrlo je važno, naročito u neposre-
dnim kontaktima, proceniti situaciju sa stanovišta teme i
sadržaja susreta, stručne i psihološke spremnosti ličnosti
sagovornika i opredeliti se za najpovoljniji način vođenja
dijaloga, pri čemu nastojati da se zadrži ili pridobije ini-
cijativa i aktivia uloga. Kao i u svakom drugom, tako i u ovom
poslu, bilo je poteškoća, dilema, sumnji i slično, ali i doži-
vljaja radosti i zadovoljstva posle uspešno izvršenih zadtaka.
Moje najveće poteškoće odnose se na veoma ograničene mo-
gućnosti komuniciranja sa sagovornicima stranim državlja-
nima, zbog nepoznavanja engleskog jezika. Po prvi put osećao
sam se lično zavisnim, što je veliki hendikep za svakog čoveka
u današnje vreme. Osim sebe, nisam krivio nikog drugog, pa ni
socijalistički sistem obrazovanja, u kojem je ideologija odre-
đivala sistem vrednosti i ponašanje ljudi. Čak ni ruski jezik,
koga sam tokom školovanja učio, nije bio mnogo od koristi, kada
je u toku konverzacije bilo reči o aktuelnim pitanjima među-
narodnih odnosa, zbog nepoznavanja terminologije i jezika po-
litike. Sada i sam verujem u onu narodnu "koliko jezika znaš,
toliko i vrediš", ali se bojim da sam kasno shvatio ovu pa-
metnu iskustvenu poruku.
Imao sam zadovoljstvo da radim sa svojim saradnicima vi-
soko stručno obrazovanim, sa velikim vojno-diplomatskim ra-
dnim iskustvom, vrednim, odgovornim i odanim ljudima, od
397
kojih sam učio, tražio i dobijao svaku pomoć. Uz veliko hvala
svim za korektne odnose, izdvojio bih moga zamenika, gospodina
pukovnika Dragana Vukšića, čoveka visokih stručnih, obrazo-
vnih i moralnih kvaliteta, veoma sposobnog, obdarenog i isku-
snog diplomate i poliglote, dobronamerne, emotivno stabilne,
uverljive i dostojanstvene ličnosti, od koga sam mnogo naučio
i na tome mu neizmerno hvala.

5. Na dužnosti pomoćnika načelnika Generalštaba za

organizaciju, popunu i informisanje

U junu 1993. godine prestala je služba generalu Ljubomiru

Domazetoviću. Njegovim penzionisanjem postavljen sam na du-
žnost zastupnika pomoćnika načelnika Generalštaba za orga-
nizaciju, popunu i informisanje. Našao sam se u poziciji da
uporedo obavljam dve dužnosti pomoćnika načelnika Genera-
lštba koje su bile dijametralno suprotne po sadržaju i meto-
dologiji izvršavanja. Zbog moje duže odsutnosti, zbog lečenja i
obavljanja dužnosti pomoćnika za odnose sa međunarodnim sna-
gama, nisam bio upoznat ni sa programom transformacije
Vojske Jugoslavije, ni sa rezultatima njegove realizacije, koja
je već trajala oko godinu dana.
Razbijanjem SFRJ i priznanjem kao država Hrvatske, Slove-
nije, Bosne i Hercegovine i Makedonije, nestala je i JNA. Na-
vedene države su bile odmakle u stvaranju svojih nacionalnih
armija od onog što su prigrabili od JNA i Teritorijalne odb-
rane. Od ostatka JNA i teritorijalne odbrane Srbije i Crne
Gore, Savezna Republika Jutoslavija, stvorila je svoju vojsku.
Vojska Jugoslavije je nastala od jedinica i komandi JNA. Ta
osnova nalazila se u veoma lošem stanju. U pitanju je bio poraz
plaćen ne samo hiljadama ljudskih života, nego kukavičkim na-
činom odnosa prema JNA. Državno i vojno rukovodstvo proveli
su JNA kroz mnogo lomova i tragedija. Zbog nebrige prema pri-
padnicima JNA i njihovim porodicama ostatak JNA na terito-
328
riji SRJ je bio moralno i psihološki uzdrman, o čemu je tre-
balo, a nije se vodilo računa. Brojno smanjenje JNA teklo je bez
prekida po raznim osnovama.
Novostvoreia SRJ, kojoj je bio osporen međunarodno pravni
kontinuitet, iako suspendovana iz rada Organizacije UN,
aktivno je učestvovala u procesu pregovora pod okriljem UN i
EZ u okviru konferencije o Jugoslaviji u cilju postizanja pra-
vednog rešenja za sve narode bivše Jugoslavije. Međutim,
spremnost i direktni pregovori sa bivšim republikama oko
rešavanja određenih pitanja i regulisanja međusobnih odnosa,
nisu promenili negativan odnos Međunarodne zajednice prema
SRJ.
Naprotiv, SRJ je od straie Međunarodne zajednice, pored
srpske strane u BiH, označavana kao neposredno odgovornom za
rat u BiH i glavnim krivcem za krvoproliće u bivšoj Jugo-
slaviji, što je predstavljalo malo verovatiu, ali ipak pote-
ncijalnu opasnost od napada snaga NATO na SRJ.
Odlukom Predsedništva SFRJ od 20. maja 1992. godine JNA
je peimenovana u Vojsku Jugoslavije. Tada je i zvanično otpo-
čeo proces transformacije u cilju stvaranja brojno manje, ra-
cionalno organizovane, sa delom profesionalnog vojničkog
sastava, dezideologizovane i depolitizovane, moderno opre-
mljene, nacionalno i regionalno stabilne Vojske Jugoslavije.
Transformacija JNA u Vojsku Jugoslavije tekla je tako da se
izbegnu sve pokazane slabosti u organizaciji oružanih snaga
bivše SFRJ. Išlo se putem stvaranja jedinstvene operativne
vojske. Vojskom komanduje predsednik SRJ u skladu sa odlukama
Vrhovnog saveta odbrane. Načelnik Generalštaba i komandanti
jedinica komanduju potčinjenim u skladu sa jasno definisanim
nadl ežno stima.
Savezno ministarstvo odbrane postalo je civilni organ,
koji je i preko koga je Vlada Jugoslavije, sprovodila politiku
odbrane. Njegove nadležnosti jasno su razgraničene od nadle-
žnosti Generalštaba Vojske Jugoslavije. Time je komandovanje
329
trebalo biti zaštićeno od mešanja nenadležnih i od mogućih
manipulacija.
Generalštab je bio najviše stručni i štabni organ koji je
pripremao vojsku za upotrebu u miru i ratu.
S obzirom na relativno malu veličinu državne teritorije
od 102.173 km2 (40% od veličine teritorije bivše SFRJ) i
ukupni broj stanovnika (oko 11,5 miliona ili 48% u odnosu na
bivšu SFRJ), postojeće ekonomsko stanje i potencijal zemlje,
mogućnost i stepen ugroženosti bezbednosti zemlje spolja,
bilo je predviđeno brojno smanjenje VJ u miru na oko 100 do 120
hiljada ljudi do kraja 1994. godine.
Transformacijom su zadržana sva tri vida VJ i usposta-
vljena nova organizacijsko-formacijska struktura komandi i
jedinica, uz srazmernb smanjenje broja ljudstva, naoružanja i
tehnike. Kopnena vojska (KoV) ostala je i dalje najbrojnija
struktura VJ, s tim da oko 50% stalnog vojničkog sastava bude
popunjeno profesionalnim (plaćenim) vojnicima (vojnicima
po ugovoru).
Ukidanjem bivših vojnih oblasti, kopnena vojska je orga-
nzovana u tri armije korpusnog, odnosno divizijskog sastava, i
to: Prva armija sa komandom u Beogradu i zonom odgovornosti na
teritoriji centralne i severne Srbije; Druga armija sa se-
dištem komande u Podgorici i zonom odgovornosti za terito-
riju Crne Gore i j/z deo Srbije i Treća armija sa sedištem u
Nišu i zonom odgovornosti za južni i j/i deo Srbije.
Pod neposrednom komandom GŠ VJ bili su Korpus spe-
cijalnih snaga, dve brigade specijalne namene i neki manji
štabski sastavi. Ratno vazduhoplovstvo i PVO organizovano
je u Vazduhoplovni korpus i Korpus PVO, sa sedištem komande
u Beogradu, a Ratna mornarica preformirana je u Flotu sa se-
dištem u Kumboru.
Sa stanovišta efikasnosti i racionalnosti upotrebe i
efekata dejstva u borbi, u okviru transformacije vojske pre-
dviđena je značajna modernizacija naoružanja i borbene tehnike
330
i vojne opreme, pre svega usavršavanjem postojećeg i nabavkom
novih savremenijih borbenih sredstava i sistema, posebno u
sistemu PVO.
U profesionalnoj vojnostručnoj i edukativnoj oblasti mo-
dernizovađe se sistem školovanja i stručnog osposobljavanja
starešinskog kadra, kao i sistem borbene obuke jedinica i ko-
mandi VJ. Vojno školstvo je reorganizovano u skladu sa po-
trebnim brojem, strukturom i nivoom vojnostručne
osposobljenosti starešinskog kadra, tako što je od šest vojnih
akademija obrazovan Vojni univerzitet sa dve Vojne akademije
- Vojna akademija vidova i Vojnotehnička akademija sa ce-
ntrima za specijalističku obuku, Generalštabnom i Školom
nacionalne odbrane. Srednje vojne škole su ukinute, a podo-
ficirski starešinski kadar biće stvaran od svršenih učenika
srednjih škola u građanstvu, uz jednogodišnju vojnostručnu
obuku. Usavršavanjem nastavnih planova i programa borbene
obuke i vaspitanja bilo je težišno usmereno na vojnostručne
sadržaje i primenjene forme obuke, uz intenzivniju izgradnju
materijalne baze obuke. Rasterećenje programa i planova obuke
i vaspitanja od tematike ideološko političkog karaktera, kao
sredstva ideologizacije ŠA u korist vojnostručne komponente
u obrazovanju starešina, predstavlja značajan momenat u pro-
fesionalizaciji VJ u pravcu razvijanja intelektualnih i krea-
tivnih mogućnosti i stvaralačku primenu ratne veštine u
ratnom procesu.
Stvaranje dezideologizovane vojske, bez partijskog organi-
zovanja i političkog pripadanja i delovanja stranaka i pokreta
unutar VJ, želela se stvoriti jedinstvena, stabilna i poli-
tički neutralna i nezavisna VJ, isključivo patriotski opre-
deljena za odbranu države i interesa svoga naroda, bez obzira na
partijsko-političku obojenost i strukturu aktuelne vlasti.
Međutim, depolitizacija i deggartizacija vojske, odnosno pa-
rtijska dezangažovanost, ne znači i apolitičnost starešinskog
kadra, što bi bilo takođe jednako loše kao i ideološka jedno-
331
stranost i zaglupljenost. Naime, starešina kao svesno misaono
društveno biće i slobodan obrazovan čovek, treba da bude u
toku događaja i mora da ima svoje mišljenje, stavove i realne
ocene o svim bitnim pitanjima i zbivanjima u društvu i širem
okruženju, kako bi mogao trezveno, kreativno i vaspitno delo-
vati u službi i van nje.
Globalno gledano, transformacija je predstavljala proces
preobražaja JNA u VJ u organizacijsko-formacijskom, mate-
rijalno-tehničkom, profesionalo-vojnostručnom, ideološko-
političkom i psihološkom smislu, u uslovima veoma složenih
međunarodnih i unutrašnjih okolnosti.
Transformacija VJ po cilju, zadacima i sadržajima, pru-
žala je mogućnost izgrađivanja kvalitetno nove VJ, primerene
našim potrebama i mogućnostima i zahtevima vremena. Vero-
vatno zbog nepotpune procene situacije, transformaciji se
izgleda pristupilo vrlo brzo i, reklo bi se, iedovoljno stu-
diozno. Stiče se utisak da se u transformaciju ušlo sa jasnim
ciljevima i zadacima, ali i sa nedovoljno preciznim rešenjima
i načinom kako to i postići.
Izostala je veća doslednost i smelost u stvaranju nove orga-
nizacije vojske. Prešlo se sa oblasne na armijsku strukturu
vojske, a u suštini ništa se nije promenilo. Ostala je glomazna
organizacija.
S obzirom na relativno malu veličinu državne teritorije,
regrutne potencijale, ekonomske mogućnosti, namenu i ciljeve
VJ, mislim da armijski nivo u organizacijsko-formacijskoj
strukturi VJ nije pogodan, niti vojnostrategijski i fina-
nsijski opravdan. Stoga je trebalo možda odmah ići na korpu-
snu organizaciju vojske, formiranjem potrebnog broja korpusa
(sedam do osam) interrodovskog sastava, neposredno potčinje-
nih GŠ VJ, dobro naoružanih i opremljenih i bolje mirnodo-
pske popune ljudstvom. Time bi se pojednostavio proces
rukovođenja i komandovanja u miru i ratu, osetno smanjio broj
starešina, a istovremeno obezbedila solidna popuna jedinica
332
starešinama, omogućili bolji smeštajni uslovi po garnnzo-
nima i znatno skratio i pojeftinio proces transformacije VJ.
Valjanost rešenja verifikovaće praksa i nametati nužne ko-
rekcije postojećih i donošenje novih rešenja, shodno prome-
nama uslova, potreba i aktuelnih zahteva za savremenom vojskom
Jugoslavije, što se već dešava kao normalna radnja svake reo-
rganizacije.
Dužnost zastupnika pomoćnika načelnika Generalštaba za
organizaciju, popunu i informisanje preuzeo sam na način koji
ne regulišu propisi i zakon. Bilo je to neozbiljno od organa u
čijoj nadležnosti je bilo moje postavljenje na ovu dužnost.
Prvi put sam u svojoj karijeri doživeo da, u mirnodopskim
uslovima, preuzimam novu dužnost bez upoznavanja sa istom od
strane pretpostavljenog i obavljene primo-predaje dužnosti,
i to baš u Generalštabu VJ. Osim toga, na dužnosti sam zastu-
pao još uvek živog i zdravog generala, koji je redovno dolazio
i provodio puno radno vreme na svom bivšem radnom mestu, bez
ikakvih službenih obaveza. To je, mislim, bio prvi slučaj da ge-
neral odbije da postupi po naređenju nadležnog organa. Čudno
je, ali je takvo ponašanje tolerisano od tadašnjeg Načelnika
Generalštaba.
Tako sam se posle više od 35 godina službe u vojsci i pe-
tnaestak promena dužnosti, bez svoje krivice našao u vrlo ne-
ugodnoj situaciji, trudeći se da obavljanjem svoje dužnosti
nikog ne povredim.
Ova konfuzna situacija, koja je ličila na postupke u službe-
nim odnosima sa pozicija privatizovanih funkcija i položaja,
samo je pojačala ne baš pozitivno mišljenje o stanju odnosa u
vrhu Generalštaba VJ.
U takvim okolnostima nije bilo lako snaći se. Pa ipak, po
nalogu dužnosti i svoje svesti, prihvatio sam se poverenog mi
posla sa željom, da sa svojim potčinjenim obaveze iz naše na-
dležnosti izvršavamo kvalitetno i u roku.
Na početku procesa transformacije VJ, među prvim zada-
333
cima bila je reorganizacija Generalštaba, koji je, s obzirom na
njegov značaj i ulogu za funkcionisanje i razvoj VJ, bila česta
tema rasprave u državnom i vojnom vrhu.
Sporo je teklo formiranje Saveznog ministarstva odbrane,
pa se moralo čekati. Generalštab se nije mogao reorganizovati
dok Savezno ministarstvo ne preduzme poslove koji su trebali
preći u njegovu nadležnost. Zbog navedene činjenice ni vrhovni
komandant nije mogao ostvarivati svoju funkciju prema Gene-
ralštabu. Bilo je više predloga o modelu ustrojstva Genera-
lštaba Vojske Jugoslavije. Postojala je opcija jedinstvenog i
opcija združenog Generalštaba Vojske Jugoslavije.
Predstavnici vida RV i PVO predlagali su formiranje Ge-
neralštabova kopnene vojske, RV i PVO i Ratne mornarice, a
ovi generalštabovi ušli bi u sastav združenog Generalštaba
VJ, na čelu sa načelnikom združenog Generalštaba.
Predstavnici kopnene vojske i mornarice predlagali su
model jedinstvenog Generalštaba.
Bila je to i borba za povoljniju poziciju i primat u Vojsci
Jutoslavije.
Zahtev RV i PVO za osavremenjavanje borbene tehnike i
ubojnih sredstava, bio je opravdan i neophodan, ali to se nije
trebalo postići davanjem prednosti vidu RV i PVO nad dru-
gim vidovima u oružanoj borbi.
Logično je, što je prihvaćen model jedinstvenog Genera-
lštaba koji je podrazumevao integraciju vidova, rodova i
službi u VJ.
Formiranjem Saveznog ministarstva odbrane, kao posebnog
namenskog saveznog organa, Generalštab je reorganizovan u
brojno manji, organizacijsko-formacijski oblikovan kao
najviši stručni štabni organ VJ, sa isključivom namenom pri-
preme i upotrebe VJ u miru i ratu. Reorganizovani Generalštab
VJ sastojao se od nekoliko sektora, neposredno potčinjenih na-
čelniku Generalštaba preko svojih pomoćnika za određene se-
ktore, u kojima su grupisane postojeće uprave po srodnosti
334
poslova, u cilju efikasnijeg funkcionisanja i, pored ostalog,
radi smanjenja broja neposrednih veza načelnika Generalštaba,
Operativni sektor bio je najbrojniji organ, koga su sačinja-
vale uprave: nastavna, operativna, veza, informatika i uprave
vidova sa svojim strukturama. Pozadinski sektor objedinjavao
je sve pozadinske uprave, odnosno službe. Obaveštajna uprava
i Uprava bezbednosti, sačinjavale su Obaveštajno-bezbednosni
sektor. Sektor za organizaciju, popunu i informisanje sači-
njavale su: Uprava za moral, Uprava za organizacijsko-mobili-
zacijske poslove, Uprava za personalne poslove i Pravna
uprava. Kao samostalni organi van Sektora, bili su Inspekcija
borbene gotovosti VJ i Uprava za odnose sa međunarodnim orga-
nizacijama, neposredio potčinjeni načelniku Generalštaba VJ.
Unutrašnja organizacija Generalštaba mogla je biti i dru-
gačije ustrojena po broju i sastavu sektora, odnosno uprava u
okviru sektora. Međutim, zadržavanje Inspekcije borbene go-
tovosti VJ u sastavu Generalštaba i pod ingerencijom nače-
lnika Generalštaba, mislim da nije bilo dobro rešenje, s
obzirom na namenu i cilj Inspekcije, s jedne strane, i odgo-
vornosti načelnika Generalštaba za stanje borbene gotovosti u
VJ, s druge strane. Sa stanovišta objektivnosti ocena stanja
borbene gotovosti, ako Inspecija nije mogla biti potčinjena
vrhovnom komandantu ili Vrhovnom savetu odbrane, što bi
bilo normalnije, onda je istu trebalo učiniti maksimalno sa-
mostalnom i nezavisnom u obavljanju svoje funkcije.
Upoređivanjem Generalštaba JNA i Generalštaba Vojske
Jugoslavije iz 1993. godine mogu se uočiti znatne razlike.
Ranije se osećala direktna usmerenost, jasnija težišta
rada, čvršća koordinacija i međusobna saradnja, potpunija i
češće međusobna informisanost i uopšte veći stepen kole-
ktivnog rada celog Generalštaba. U Generalštabu VJ takvog
utiska nije bilo. Naprotiv, osećala se sektorska podvojenost,
izolovanost i zatvorenost. Postojala je prenaglašena uloga se-
ktorskog rada Generalštaba, koja je gušila organnzovano i
335
jedinstveno delovanje Generalštaba VJ kao celine.
Ma koliko praktično i logično izgledala unutrašnja orga-
nizacija GŠ po sektorima, grupisanje različitih uprava po
svaku cenu u jedan sektor, ubrzo se pokazalo funkcionalno ne-
povoljnim rešenjem, naročito sa stanovišta planiranja i me-
toda rukovođenja radom sektora. To se naročito ispoljilo u
Sektoru za organizaciju, popunu i informisanje, u kojem su bile
veštački grupisane, po nameni, sadržaju i metodu rada, razli-
čite uprave. Posebno se to odnosilo na Upravu za moral i
informisanje, pa i za Pravnu upravu, kojima je prirodno odgo-
varao status samostalnih uprava, neposredno vezanih za nače-
lnika Generalštaba. No kroz rad uočeni propusti otklanjani
su u hodu.
U međuvremenu, promene su izvršene i u okviru mojeg sekto-
ra, ali ne i u zvaničnoj formacijskoj dužnosti, sa čime, na-
ravno, nisam bio upoznat dolaskom na dužnost, tako da su u
sektoru ostale samo Uprava za organizacijsko-mobilizacijske
poslove i Pravna uprava, dok su Personalna i Uprava za moral
i informisanje bile samostalne.
U kratkom tromesečnom rukovođenju ovim sektorom, osim te-
kućih stručnih poslova, težište u radu bilo je na iznalaženju
i usaglašavanju rešenja za osnovna pitanja iz domena organi-
zacijsko-mobilizacijske i pravne problematike prema zahte-
vimatransformacije VJ, kako bi se mogla ugraditi i osnažiti
u normativno-pravna dokumenta, koja regulišu oblast odbrane
i bezbednosti SRJ. Nedostatak jasnih stavova, nestabilnost
organizacijske ustrojenosti i pomanjkanje planske međusobne
saradnje i uticaja s vrha Generalštaba, svakako su bile nepo-
voljne okolnosti u obavljanju ove dužnosti.
336
 6. Problem popune Vojske Jugoslavije

Problem popune Vojske Jugoslavije u 1993,godini predsta-

vljao je ključno pitanje njene borbene gotovosti. Najteže je bilo
sa popunom vojničkim sastavom. Generalštabu Vojske Jugosla-
vije nametnut je zahtev da se pomeri granica starosti regruta
za njihovo upućivanje na služenje vojnog roka. Civilne struk-
ture tražile su da se regruti ne upućuju u vojsku sa 18 godina
starosti nego sa 21. godinom.
Navedeni zahtev pojavio se još krajem osamdesetih godina.
Kao razlog navođeno je da su osamnaestogodišnjaci fizički i
mentalno nedozreli za vojnu službu. To je teza koja je došla iz
dobrostojećih krugova, visokoobrazovanih intelektualaca, po-
litički visoko kotiranih pojedinaca i grupa sumnjivih mo-
ralnih i patriotskih motiva. Time se stvarala atmosfera
pogodna za izbegavanje služenja vojnog roka.
Da je prihvaćeno da regruti stupaju u vojsku sa 21. godinom
starosti, Vojska Jugoslavije bi ostala bez vojnika na odslu-
ženju vojnog roka pune tri godine.
Navedeni zahtev Generalštab bi mogao prihvatiti uz uslov
da se smanji mirnodopski deo VJ, a da se dozvoli pogguna vojni-
cima po ugovoru i vojnicima iz rezervnog sastava i to u uslo-
vima stabilnog stanja u okruženju SRJ.
Naši opravdani razlozi nisu prihvaćeni i pored toga što
je Kolegijum NGŠ VJ po ovom pitanju bio apsolutno jedinstven
i argumentovano ubedljiv u obrazloženju svoga stava. Međutim,
Savezno ministarstvo za narodnu odbranu, u čijoj nadležnosti
je bilo predlaganje zakonskih rešenja, bez ubedljivih obrazlo-
ženja vršilo je pritisak na GŠ da se prihvati ponuđeni za-
htev radi postizanja pune saglasnosti, koju je na kraju konačno
dao sam načelnik Generalštaba, uprkos do tada suprotnog li-
čnog i mišljenja svojih resornih saradnika.
Ovoga puta bio je zvaničan stav saveznog ministra odbrane,
nadležnog organa za odlučivanje po ovom pitanju, pri čemu nije
337
morao, a mogao je i trebao uvažiti naše miljšenje. Međutim,
kada se ovako bitna pitanja za funkcionalnost vojne organiza-
cije i efikasnost vojske, ignorišući činjenice, jednostrano
rešavaju i odluke donose pod pritiskom makar i autoriteta vla-
sti, to deluje pristrasno i indikativno. Otuda se stekao utisak
nastavljanja stare politike ignorisanja i degradiranja VJ,
njenog mesta i uloge u odbrani zemlje.
Očigledno je odluka bila doneta i naređenje "odozgo", sva-
kako politički obojeno, ali vojnički nedovoljno opravdano.
Nepostojanje opravdanih razloga za pomeranje starosne granice
regruta sa 18 na 21. godinu, dokazuje činjenica da se još i danas,
koliko je meni poznatb, regruti u najvećem broju šalju na od-
služenje vojnog roka po navršenih 18 godina života.
Drugi značajan momenat problema popune VJ ticao se pro-
fesionalnih vojnika kao pripadnika stalnog sastava VJ, defi-
nisanog u Ustavu SRJ. Ta novina načelno je bila prihvatljiva i
u funkciji bolje popune VJ vojničkim sastavom, u skladu sa za-
htevima veće profesionalizacije vojske u celini i protiv nje
nismo imali nikakvih primedbi. Međutim, sa stanovišta pri-
mene u praksi, bilo je izvesnih nedoumica i sumnji u mogućno-
sti i efekte njenog sprovođenja, bar iz dva razloga.
Veoma teška ekonomska situacija u zemlji, sa najnižim ni-
voom životnog standarda ljudi i klonulom industrijskom pro-
izvodnjom i slično, ova novina bila je primamljiva velikom
broju mladih ljudi, jer je nudila mogućnost zasnivanja radnog
odnosa i rešavanja pitanja egzistencije. Ovo utoliko pre što
se verovalo u već ranije zaživelo ubeđenje u narodu, da su u
vojsci novčane prinadležnosti veoma visoke. Da je to tako po-
kazalo se odmah, gde smo u prvim mesecima primene ove novine
imali zavidan broj kandidata i primljenih vojnika po ugovoru
i pored stroge selekcije prijema, da bi kasnije toga bilo sve
manje, uz prekide ugovora pre isteka prvog ugovornog roka.
Razlog tome je sasvim jasan. Veoma siromašna, finansijski
nelikvidna, stambeno neobezbeđena, materijalno-tehnički
338
nepodržanai oddržavezapostavljena, VJ nije mogla udovoljiti
nadanjima i očekivanjima vojnika ugovoraca, koji su ovu novinu
doživljavali kao čistu obmanu. Kao posledicu bednog živo-
tnog standarda pripadnika VJ, nasuprot teškog i odgovornog
vojničkog zanata, pored inače slabog odziva, institucija
"vojnik po ugovoru" shvatana je i korišćena kao privremeno
nužno rešenje, da bi se preživelo dok se ne nađe bolja prilika
van VJ. Ovome su svakako pogodovali i propisi, odnosno nei-
zvesnost posle isteka ugovornog roka u pogledu daljeg statusa i
svega onoga što uz to ide za ličnu i egzistenciju relativno
mlade porodice.
Jedan od osnovnih zahteva proklamovane transformacije VJ
bio je povećanje borbene spremnosti i efikasnosti VJ, pored
ostalog i popunom profesionalnim vojnicima, odnosno vojni-
cima po ugovoru, koji bi činili veći deo boračkog sastava jedi-
nica VJ. Bez obzira na želje i namere tadašnjeg državnog i
vojnog rukovodstva, ideja o profesionalnim vojnicima i pla-
ćeničkoj vojsci, bazirana samo na ratničkoj tradiciji i pri-
vrženosti srpskog čoveka svojoj vrjsci, koji slobodu nikad nije
sticao novcem niti državi ispostavljao račun za ispoljeni
patriotizam, u uslovima savremenih međunarodnih odnosa i
stepena razvoja i dostignuća čovečanstva u svim oblastima lju-
dske delatnosti, neće moći zaživeti ni u našim prilikama.
Nažalost, danas svetom vlada kapital, pokreće ga novac, a smi-
sao života čini profit. Naš čovek, kao deo toga sveta i takve
međunarodne zajednice, prirodno želi da u miru radi i za to
bude adekvatno nagrađen, kako bi mogao pošteno i dostojno da
živi od svog rada.
Međutim, takav način popune vojske važeći u mnogim ze-
mljama u svetu, prihvaćen je kod nas, a nije mogao postati sta-
bilan način popune i dati skoro nikakve rezultate, pre svega iz
razloga materijalne prirode. Doneti takvu odluku bez sigurne
mogućnosti da se ona može realizovati, značilo je u kraj.njem
slučaju nepoznavanje i potcenjivanje vojničke profesije i bu-
339
dućih profesionalnih vojnika. Biti profesionalni vojnik de-
setak godina, a za to vreme ne obezbediti materijalno-fina-
nsijska sredstva (ne kao pripadnik "legije strnaca"), bar za
dostojan svoj i život svoje porodice za jedno, bar minimalno,
vreme po isteku ugovorne obaveze, nije moguće nigde u svetu.
Naša država odbijala je da pristojno plati profesionalnog
vojnika, pozivajući se na postojanje građana koji su loše pla-
ćeni ili nezaposleni.
Ovakvom situacijom, sa vojnicima po ugovoru, uz neobezbe-
đenu redovnu popunjenost jedinica, dobili smo i veliku nei-
zvesnost i nepouzdanost u efikasnost izvršavanja zadataka,
što odudara od proklamovane visoke profesionalnosti i uma-
njuje borbenu gotovost jedinica.
Prema tome, da bi vojna služba bila privlačna za mlade
ljude i vojni poziv bio njihovo životno opredeljenje, ako
država želi pravu, sposobnu, opremljenu, obučenu i za odbranu
zemlje voljnu i spremnu vojsku, ona je mora dobro platiti, na-
hraniti, naoružati, ceniti i poštovati i time čuvati njen
ugled, čast i dostojanstvo. Takva vojska pod mudrim državnim
i vrhovnim vođstvom znaće na bojnom polju pravdati poverenje
i delima se odužiti svome narodu za sve ono što je u nju ulo-
žio.
Takođe, još jedno praktično pitanje političkog i organiza-
cijskog karaktera vezano za popunu VJ, odnosilo se na vojnu oba-
vezu pripadnika albanske nacionalnosti. Poteškoće ove vrste
postojale su više godina, ali je poslednjim događajima problem
izvršavanja vojne obaveze postao izuzetno aktuelan i težak.
Naime, zbog antijugoslovenskog i protivustavnog ponašanja
albanske nacionalne manjine, sa slučajevima oružanog nasrtaja
vojnika Albanaca na pripadnike drugih nacionalnosti u jedi-
nicama vojske, do početka i u toku građanskog rata, i otvorenog
nacionalističkog i separatističkog opredeljenja i otcepljenja
oružanim putem, stvoreno je opravdano nepoverenje prema
vojnicima albanske nacionalnosti. To je dovelo do nepozivanja
340
regruta albanske nacionalnosti u VJ iz razloga bezbednosti
ljudstva i borbene spremnosti jedinica, što je sasvim razu-
mljivo.
Takva odluka bila je neminovna i opravdana kao kratkoročno
iznuđeno rešenje sa stanovništa bezbednosti u vreme nacio-
nalističko-separatističke euforije u bivšoj Jugoslaviji.
Takva praksa nastavljena je i posle stvaranja SRJ, kao posle-
dica nerešenog kosovsko-metohijskog dugogodišnjeg problema
međunacionalnih odnosa,čije rešavanje nije u nadležnosti
vojske već rukovodećih državnih institucija SRJ. Ne ulazeći u
suštinu ovog svakako složenog i veoma teškog, uvek zaobila-
ženog i zapuštenog problema pre svega bivšeg rukovodstva SR
Srbije, koga nije uspelo razrešiti ni državno rukovodstvo
nove SRJ za godinu dana svoga postojanja, problem popune lju-
dstvom VJ postao je još teži.
Jednu četvrtinu regrutnog kontigenta u SRJ činili su re-
gruti albanske nacionalnosti, pa je za toliko, na dužu stazu,
smanjena popuna Vojske Jugoslavije.
Po Ustavu SRJ opšta vojna obaveza i odbrana SRJ je pravo,
dužnost i obaveza svakog građanina jugoslovenskog državlja-
nstva, kojima je zajamčena sloboda izbora zanimanja i zaposlenja,
što se ostvaruje saveznim zakonima na propisan način. Prema
tome, svaki građanin SRJ, pored odsluženja vojnog roka, pod
određenim propisanim uslovima, može biti pripadnik VJ u
stalnom sastavu kao profesionalni vojnik, odnosno u rezervno-
m sastavu kao rezervni starešina, vojnik u rezervi i žene vojni
obveznici.
S obzirom da se prava i dužnosti državljana SRJ albanske
nacionalnosti, po pitanju vojne obaveze i odbrane zemlje, koja
su sadržana u ustavu SRJ, ne sprovode u život, nepoštovanje
Ustava je obostrano, ali u korist albanske populacije i nesa-
gledivim negativnim dugoročnim posledicama po državuSRJ i
nealbanski narod. No, bez obzira na razloge, odustajanje od
angažovanja vojnika albanske nacionalnosti sa teritorije Ko-
341
sova i Metohije ranije u redove JNA, a i sada u VJ, pored na-
cionalnih, političkih i drugih razloga, ovo je samo produbilo
problem i dovelo do međusobne isključivosti.
Opstrukcija vojne obaveze sa njihove strane u početku i
isključivanje vojnika albanske nacionalnosti iz jedinica JNA
početkom 90-ih godina, poslužila im je kao dokaz o navodnom
uskraćivanju ljudskih prava. Takvim diskriminatorskim odno-
som saveznog, državnog, političkog i vojnog rukovodstva SRJ
prema vojnoj obavezi građana albanske nacionalnosti, pored
ostalog, doprineo je potpunom odbijanju Albanaca sa Kosova i
Metohije služenje u VJ i doveo do samostalnog vojnog organi-
zovanja i stvaranja svojih vojnih formacija. Drugim rečima,
takvom neprimerenom i neefikasnom politikom i bežanjem od
problema, gotovo smo ih sami odbacili i stvorili svoje otvo-
rene neprijatelje. Nerešeni stari problemi unutar Republike
Srbije, tokom građanskog rata poprimili su međunarodnu di-
menziju i težinu, prerastajući u nacionalističko-separati-
stički pokret i u novoj SRJ, sa otvorenim zahtevom za izdvajanje
u potpuno samostalnu i nezavisnu državu.
I pored dužeg vremenskog prisustva i spoznaje ovog pro-
blema i ukazivanja na potrebu donošenja zvaničnih stavova za
njegovo rešavanje, verovatno sa razlogom, uvek je nekako ovaj
problem ostajao po strani i čekao "bolja vremena". Ipak
ostajemo da verujemo da će ova veoma složena i teška dilema,
čije rešavanje je u nadležnosti Saveznog ministarstva za na-
rodnu odbranu, odnosno države SRJ, biti rešena i dovedena u
sklad sa ustavnim načelima, odnosno regulisati normativno-
pravnim dokumentima i podzakonskim propisima omogućiti
praktična primena.
Pri tome, treba imati u vidu da odlaganje rešavanja ovog
problema i selektivna primena ustavnih načela i zakonskih
propisa po pitanju vojne obaveze, organizacije vojske i sistema
odbrane, može dovesti do pojave novih sličnih problematičnih
situacija. Pri rešavanju ovih pitanja polaziti od činjenice
342
da je SRJ multietnička država sa značajnim procentom, pored
građana albanske nacionalnosti i drugih nacionalnih manjina,
kao Muslimana (oko 10 posto), Mađara (oko 4 posto) i Hrvata
(preko 2 posto) i drugih naroda koji sačinjavaju VJ.

7. Personalna i kadrovska problematika

Kadrovsko obezbeđenje u transformaciji Vojske Jugoslavije

predstavljalo je najaktuelnije pitanje i nije se moglo rešavati
polovično. Tražen je kompleksan prilaz koji bi obezbedio ce-
lovito viđenje pitanja kadrova Vojske Jugoslavije. Rešavanje
problema bilo bi postepeno i na dužu vremensku stazu.
Starešinski kadar je deo ljudskog faktora u čijoj je nadle-
žnosti komandovanje u Vojsci i realizacija planova razvoja u
skladu sa potrebama odbrane i zacrtane državne politike. '
Kvalitet starešinskog kadra je presudan za Vojsku i njenu
efikasnost u miru i ratu. Trebalo je izbeći raniju politiku da
se kadrovsko pitanje za institucije države svodi na brojno
stanje i vrste starešinskog kadra.
Bitna pretpostavka efikasnog funkcionisanja vojne orga-
nizacije jeste visoko vojnostručni profesionalni stareši-
nski kadar, što je transformacijom VJ posebno naglašeno.
Svaki starešina kome je vojni poziv životno opredeljenje, mora
posedovati vojno-stručne, radne, psihofizičke i moralne kva-
litete, što podrazumeva najviši nivo profesionalnosti prema
činu i položaju. Dobijanja željenog profila kadra postiže se
umešnim izborom i školovanjem kandidata, stalnim stručnim
usavršavanjem, pravilnim vođenjem starešina kroz aktivnu
vojnu službu i obezbeđivanjem odgovarajuće novčane nadoknade.
Dokumenta koja regulišu transformaciju Vojske zahtevali
su visoku vojnostručnu osposobljenost starešinskog kadra.
Ovo je od strane organa države pdistovećivano sa profesiona-
lizacijom. Profesionalizacija se svodila na proces vojno-
stručnog osposobljavanja starešina. Ovakav stav je
343
obezvređivao smisao transformacije VJ,
Ispada da u profesionalna vojna lica spadaju samo oni koji
su visoko vojno-stručno osposobljeni za dužnosti koje im se
poveravaju u Vojsci. Navedeno nije tačno i problem koji postoji
u profesionalizaciji Vojske pojednostavljuje i grubo upro-
šćava. U Vojsci Jutoslavije profesionalna vojna lica su svi
aktivni oficiri i podoficiri, zatim oficiri i podoficiri
koji se u vojnu službu primaju po ugovoru i konačno, profe-
sionalna vojna lica su i svi vojnici koji službu u vojsci vrše
po ugovoru. Među profesionalnim vojnim licima ima mnogo
koji počinju i završe službu, a da nisu "visoko vojno-stručno
osposobljeni". Profesionalnost je obeležje zanimanja, a ne
vojnostručne osposobljenosti.
Isticanje zahteva "visoko profesionalni starešinski
kadar" kao jedinog obeležja transformacije VJ, na neki način
umanjuje valjanost kadrovske politike i kvalitet starešinskog
kadra bivše Jugoslavije, što je ne samo uvredljivo, već sasvim
netačno. Naprotiv, u bivšoj Jugoslaviji imali smo potpuno
razvijen i zaokružen sistem stvaranja i osposobljavanja stare-
šinskog kadra, posebno aktivnih starešina, počev od širokih
mogućnosti selektivnog izbora kandidata, razvijenog sistema
školovanja i permanentnog usavršavanja starešina pa do na-
čina vođenja starešina u službi, što je JNA obezbeđivalo sta-
rešinski kadar najvišeg profesionalnog nivoa.
Vojnostručno osposobljavanje je samo jedna od karakteri-
stika od velikog značaja za kvalitet profesionalizacije stare-
šinskog kadra. Vojnostručna osposobljenost trebala je da bude
elemenat vrednovanja starešina u procesu vođenja u službi.
Sposobniji i vojnostručno osposobljeniji trebalo bi da imaju
prednost pri postavljenjima na više i odgovornije dužnosti.
To je interes vojske i odbrane zemlje. Planovi i programi tran-
sformacije nisu obratili pažnju na "status" vojnostručne
osposobljenosti. Nisu na pravi način uvažavana iskustva iz
bivše JNA. Nažalost, i u JNA vojnostručna osposobljenost i
344
pokazane sposobnosti često nisu bile presudne u politicn vo-
đenja u službi i dobijanju činova pukovnika i generala. Često
je nacionalna, pa i teritorijalna pripadnost predstavljala
prevagu nad vojno stručnim kvalitetima u kadrovanju i napre-
dovanju starešina.
Sve vrste poslova i dužnosti nisu mogle imati podjednak
značaj za odbranu i JNA. A kadrovska politika je baš takvo
vrednovanje vršila. Tako se u praksi jednako, čak i više vre-
dnovao recimo partijsko-politički rad i rad nekih službi
nego komandne, operativne i nastavničke dužnosti. Da bi ofi-
cir sa partijsko-političkih dužnosti postao general, posta-
vljan je na dužnosti komandanta i drugih operativnih i
komandnih položaja. Time je pozicija i funkcija komandanata
i komandovanja gubila na autoritetu. Komandne dužnosti koje
su mnogo teže, odgovornije, postojale su manje vrednim i manje
poželjnim.
U JNA, politička podobnost u kadrovanju najčešće je imala
veći značaj od vojnostručne osposobljenosti i rezultata rada
koji su se postizali u službi. Status Saveza komunista Jugo-
slavije imao je veći uticaj na kadrovanje nego Ustav i zakoni.
U stvaranju Vojske Jugoslavije, u oblasti kadrovanja, krenulo
se kao "grlom u jagode". Neovisno od potreba nove vojne orga-
nizacije, prvo se počelo od masovnog penzionisanja stareši-
nskog kadra. To je vršeno kao u uzbudljivom romanu. U
haotičnom stanju penzionisanja sklanjani su i svi koji bi mogli
transformaciju povesti na pravi način. Preko noći, činove ge-
nerala dobijali su i pukovnici, koji u normalnim uslovima to
ne bi bili. U isto vreme, na brzinu su penzionisani generali
i pukovnici koji bi mogli biti generali, koji su bili neo-
phodni Vojsci u vreme kada je započinjala transformacija.
U situaciji reorganizacije, penzionisanja su bila neo-
phodna i normalna, ali bez obzira na složene okolnosti, način
na koji su izvođeni bio je ispod časti i dostojanstva vojne pro-
fesije. Veliki broj među penzionisanim starešinama bio je na
345
kraju radnog veka i takoreći oteran iz dugogodišnje aktivne
službe, stambeno nezbrinut i materijalno-finansijski osiro-
mašen, bez prigodnog toplog, ljudskog i starešinskog rastanka,
priznanja i zahvalnosti države za provedeni radni vek u fu-
nkciji odbrane zemlje. Može se zamisliti kakav je i koliki
ljudski i profesionalni minoran osećaj oficira, kada nakon
časnog i poštenog rada na kraju karijere, čak i u činu visokog
društvenog ranga, ode iz vojske na bedan i ponižavajući način,
naspram osećaja časti i ponosa doživljenog na svečanom pro-
izvođenju u prvi oficirski čin, zbog ličnog prisustva pre-
dsednika države i najviših državnih predstvnika,
Talasom penzionisanja su bili zahvaćeni i generali i admi-
rali, kojih je tokom 1992. i polovinom 1993. godine u tri na-
vrata penzionisano preko 120. To je učinjeno bez jasnih
kriterijuma selekcije, na način koji ponižava vojsku i državu
i vređa ponos starešine i autoritet čina. Odsustvo službenog
razgovora i najava penzionisanja i saopštenja o prestanku
aktivne vojne službe, preko sredstava javnog informisanja, bez
mogućnosti propisanog načina predaje dužnosti i obavljenog
službenog prijema od strane predsednika, ili u njegovo ime
nekih od članova Vrhovnog saveta odbrane, predstavlja nedo-
stojan rastanak, uvredljiv, nevaspitan i nehuman odnos prema
vojnoj profesiji i njenim pripadnicima.
Masovni "odstrel" generala više je ličio na čistku nego na
promišljenu kadrovsku i personalnu meru, kojom je neuspešna
republička vladajuća garnitura, od pre i u toku građanskog rata,
sada u poziciji aktuelne vlasti saveznog nivoa, zbog svojih pro-
mašaja i neostvarenih ambicija, prema JNA i VJ na ovaj način
iskazala svoj bes i cinizam.
Dokaz tome upravo su dali sami akteri jalove, dogmatske i
kapitulantske politike bivši potpredsednici Predsedništva
SFRJ - Borisav Jović i Branko Kostić, uz usmeravanje, zahteve
i podršku svojeg mentora, predsednika Srbije Miloševića,
koji su svojom nesposobnošću i kukavičlukom zamajavali i
346
zloupotrebljavali vojničku poslušnost vojnog vrha i tako
vršili neutralisanje JNA, i koji su nakon seče, pravdajući
sebe, našli hrabrost da javno optužuju i blate celokupni ge-
neralski kadar bivše JNA,
Transformacija je počinjala pa se o njoj ćutalo, pa ponovo
govorilo. To se pravdalo nedostatkom finansijskih sredstava.
Međutim, bilo je zadataka čija realizacija nije zavisila od fi-
nansijskih sredstava, ali vidno je da nisu realizovani. Depo-
litizacija se svela na borbu raznih politika za uticaj na
vojsku.
Ustavom SRJ (čl. 42) i Zakonom o VJ od 29. oktobra 1993. go-
dine (čl. 36), profesionalnim pripadnicima BJ bilo je zabra-
njeno političko organizovanje u VJ i članstvo u političkim
strankama. Međutim, depolitizacija se svela na borbu raznih
stranačkih politika za uticaj na VJ.
Oslonacje pronalažen u pridobijenim kadrovima u vojsci,
koji su na razne načine jedne političke stranke podržavali, a
druge kritikovali i optuživali. Od navedenog, vojska i država
imali su velike štete. Čak i kod izbora starešina na ključne
dužnosti u vojsci, odlučujuću ulogu ima odnos prema politici
koju sprovodi stranka na vlasti. Jedan broj starešina sa najvi-
ših dužnosti proslavili su se time što su kreirali poli-
tičko raspoloženje i popularisali stranačka opredeljenja među
pripadnicima Vojske Jugoslavije. Od stranaka koje su na nave-
deni način podržavane od vojske, očekivalo se da zauzvrat po-
krenu akcije da se popravi položaj vojske u društvu i stvori
povoljniji uslov za život i funkcionisanje vojne organizacije.
To stranke treba da čine zbog države i potreba odbrane, a ne
zato što vojska i narod podržava njihove programe. Stranke su
udaljile narod od vojske. Nagetivne posledice toga stranke pri-
pisuju generalima i komandama.
Finansiranje VJ i životni standard njenih pripadnika
najslabije su strane u transformaciji VJ, jer se po ovim pita-
njima najbitnijih za uspešno odvijanje ukupne transformacije,
347
gotovo nije ništa promenilo. I pored toga što se iz budžeta
SRJ za Savezno ministarstvo odbrane i potrebe VJ izdvajalo u
1993. i 1994. godini oko 70 do 75 posto, a od ovoga za transfo-
rmaciju VJ po 30 posto novčanih sredstava, bilo je apsolutno
nedovoljno, a hiper inflacijom ono dobijano i obezvređivano.
Zbog toga izostaje realizacija planiranih zadataka.
Činjenica je da je životni standard VJ i njenih pripadnika,
gotovo poslednja briga državnog vrha. Vojska Jugoslavije je po-
stala jedna od najugroženijih državnih struktura. Dok se
državnim organima i institucijama ipak poboljšava životni
standard, na primer podizanjem plata i po nekoliko puta, re-
šavaju stambeni problemi i slično, dotle se VJ zaobilazi sa
obrazloženjem kako je veliki budžetski potrošač i zato se čak
okrivljuju njeni pripadnici. Koliko se to negativno odražava
na proklamovane ciljeve transformacije VJ, najbolje pokazuje
osipanje mlađeg starešinskog kadra i lica po ugovoru, samo iz
razloga minimalnih novčanih primanja, tako da je zavladala
hronična nepopunjenost VJ ljudstvom. Stoga se postavlja pi-
tanje - pitaju li sebe pojedinci na visokim rukovodećim drža-
vnim položajima, koji često u javnim nastupima izjavljuju
besmislice o VJ, kao velikom budžetskom opterećenju: ima li
uopšte moderno naoružane i opremljene, visoko vojnostručno
obučene i uz to jeftine vojske? Ili još konkretnije: ima li
vojske bez ljudstva i naoružanja koja ništa ne košta? Očig-
ledno, svašta se može reći ako je u funkciji ličnih interesa
i potreba dnevne politike.
Različiti potencijali, mogućnosti i stepen razvijenosti
društvenih, ekonomskih i političkih odnosa, demografskih,
istorijskih, kulturnih i drugih činilaca napretka i emancn-
pacije naroda i država, ne mogu obezbediti apsolutnu jednakost
i univerzalnost svetske zajednice. Naprotiv, ekonomski motiv
i interes jeste i biće uvek pokretač progresa, ali i borbe za
dominaciju, očuvanje pozicije jačeg i nametanje svoje volje sla-
bijim od sebe, osloncem na vojnu snlu i moć. Prema tome, svaka
348
država koja želi siguran opstanak i slobodu, svestran razvoj i
napredak svoje zemlje i naroda, mora imati svoju vojsku i čuvati
ljudsku i oficirsku čast i dostojanstvo aktivnog i penzioni-
sanog starešinskog kadra, prveistveno zbog budućnosti vojne
profesije kao osnove za izgradnju njene odbrambene moći.
8. Dvanaest meseci u dva Gvveralštaba sa tri
načelnika Generalštaba
Od juna 1991. do kraja avgusta 1993. godine u Generalštabu
sam vršio četiri razne dužnosti u ukupnom trajanju od 12 me-
seci. U ovom periodu na lečenju sam proveo 13 meseci.
Dužnost sam vršio u dva Generalštaba različitog naziva.
Počeo sam u Generalštabu JNA, čiji je načelnik bio general-
pukovnik Blagoje Adžić, a nastavio i završio službu u Gene-
ralštabu Vojske Jugoslavije sa načelnikom Generalštaba,
general-pukovnikom Životom Panićem i desetak dana sa gene-
ral-potpukovnikom Momčilom Perišićem.
Vršio sam dužnosti Načelnika Inspekcije oružanih snaga
od polovine juna do polovine septembra 1991. godine. Od no-
vembra 1992. do juna 1993. godine bio sam na čelu Uprave za
odnose sa međunarodnim snagama i organizacijama, a od juna do
kraja avgusta, uz navedenu dužnost, obavljao sam i dužnost po-
moćnika načelnika Generalštaba za organizaciju, popunu i
informisanje.
Generalštab je najviši stručni i štabni organ za pripremu
i upotrebu Vojske, preko koga predsednik države kao Vrhovni
komandant ostvaruje komandovanje Vojskom u miru i ratu u
skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane. Načelnik Gene-
ralštaba je ključna institucija u armijama država koje nešto
znače u savremenom svetu. Funkcija načelnika oličava mesto i
ulogu Generalštaba. To je lice koje stoji na čelu vojske, u miru
i ratu i koje u skladu sa osnovama organizacije, razvoja i fo-
rmacije Vojske i aktima predsednika države, organizuje, šta-
349
nira i realizuje razvoj, popunu, obuku i pripremu komandi i
jedinica za zadatke odbrane, brine o životu i radu složene i po
mnogo čemu specifične organizacije.
Načelnik Generalštaba je stručni organ za predsednika
države, odnosno Vrhovnog komandanta i predsednika Vrgovnog
saveta odbrane po pitanjima odbrane zemlje i upotrebe vojske
u miru i ratu.
Načelnik Generalštaba u ime vojske odlučuje šta i kako
predlagati saveznom ministru odbrane, Vrhovnom savetu od-
brane i predsedniku države, odnosno Vrhovnom komandantu. On
je jedina spona sa navedenim institucijama po pitanjima vojske
i odbrane.
Obaveze i nadležnosti prema vojsci od navedenih institu-
cija definisane su Ustavom i zakonima, kao što su utvrđene i
obaveze načelnika Generalštaba prema navedenim institu-
cijama. Podrazumeva se da se sa vojskom i u vojsci rukovodi i ko-
manduje uz strogo poštovanje načela jednostarešinstva, vojne
subordinacije i nadležnosti i uz postojanje visokog stepena
odgovornosti.
Pre donošenja odluka, koje se odnose na vojsku postoji oba-
veza konsultovanja Generalštaba, odnosno načelnika Genera-
lštaba. To ne podrazumeva i obavezu institucija u čijoj su
nadležnosti, donošenje odluka od interesa za vojsku, da pri-
hvataju ono što misli i predlaže načelnik Generalštaba.
Svako ko donosi odluku, neovisno da li je uvažio predlog na-
dležnih nižih organa, snosi isključivu odgovornost za njenu
valjanost i rezultate donete odluke.
Kako će funkcionisati odnosi sa vojskom, sa nivoa nadle-
žnih organa politike, i kako će delovati organi i komande unu-
tar Generalštaba i vojske, neposredno zavisi od ličnosti
načelnika Generalštaba.
Dolaskom u Generalštab orrkanih snaga SFRJ, na dužnosti
načelnika Generalštaba nalazio se general-pukovnik Blagoje
Adžić. Važio je za sposobnog, doslednog i dovoljno iskusnog sta-
350
rešinu i emotivno stabilnog i pouzdanog čoveka i oficira.
Kao prvi načelnik Generalštaba, među posleratnim redovno
školovanim oficirima JNA, uživao je veliki ugled i pove-
renje starešinskog kadra. Njegovo postavljenje na dužnosti na-
čelnika GŠ JNA primljeno je sa velikim zadovoljstvom i verom
u efikasno obavljanje svoje funkcije, od koga se očekivalo odlu-
čno i beskompromisno delovanje JNA u rastućoj opasnosti po
bezbednost države
Za tri meseca, koliko sam proveo u JGeneralštabu, u kratkom
vremenu desila su se dva sudbonosna događaja vezana za Jugo-
slovensku narodnu armiju, Generalštab i njegovog načelnika.
Prvo, po odluci nenadležnog organa izvršeno je mirnodo-
psko angažovanje JNA na sporednom zadatku i sa drugorazrednim
ciljem u Sloveniji 27. juna, koja je proglasila otcepljenje, i
drugo, povlačenje JNA iz Slovenije neobavljenog posla, po
odluci Predsedništva SFRJ od 18. jula.
U prvom slučaju načelnik GŠ bio je suodgovoran što je, zbog
nepoznavanja ili neshvatanja i zanemarivanja opasnosti pru-
žanja organizovanog oružanog otpora Slovenije u odbrani pro-
glašene samostalnosti, na zadatak angažovan brojno i borbeno
nespreman kontigent JNA, kome je potom u nametnutoj borbi, u
prvim danima, izostala svaka pomoć i podrška.
Protivustavno interno preimenovanje GŠ u Štab Vrhovne
komande JNA, bez proglašenja ratnog stanja i prilagođavanja
GŠ novonastaloj situaciji, unelo je, dakle, dosta pometnji u
organizaciji i metodu rada i svakako imalo uticaja na poziciju
i delovanje formalnog načelnika GŠ.
Kod političkog odlučivanja o angažovanju i povlačenju JNA
iz Slovenije odlučujuću ulogu imao je načelnik ŠVK, ali o
vojno-stručnim pitanjima načina upotrebe, dejstva i povlačenja
JNA ključnu ulogu morao je imati formalni načelnik GŠ. To
što se JNA držala pasivno, sramno i sa ukusom poraza se po-
vukla iz Slovenije, nimalo ne umanjuje njegovu ličnu odgovo-
rnost, bez obzira što o tome nije sam odlučivao.
351
Možda zbog toga što je ispred eebe imao načelnika ŠVK,
načelnik GŠ je svoju formalnu funkciju "utopio" u nefo-
rmalnu funkciju načelnika Štaba Vrhovne komande, odnosno
Saveznog sekretara za NO geierala Veljka Kadijevića i ljego-
vog zamenika admirala Staneta Broveta, koji su se pokazali ne-
doraslim za efikasno izvršavanje ustavnih obaveza i svojih
funkcionalnih dužnosti u složenim društveno-političkim i
vanrednim okolnostima,
U navedenom "trojstvu" mnogo čega od operativnih funkcija
načelnika Generalštaba prepušteno je generalu Kadijeviću
koji se uglavnom vojnom problematikom bavio sa političkog
aspekta, a koga je on, u duhu vojne subordinacije podržavao
slepo i nekritički.
Načelnik Generalštaba, general Blagoje Adžić je, neočeki-
vanom popustljivošću i pokazanom neodlučnošću, nesvesno do-
prineo padu uglda JNA i autoriteta Generalštaba i načelnika
Generalštaba u očima naroda. To je poslužilo kao pokriće za
pravu kampanju protiv JNA, koju su vodili svi protivnici
njenog opstanka.
Povratkom sa lečenja u Generalštab Vojske Jugoslavije u no-
vembru 1992. godine, na dužnosti načelnika GŠ zatekao sam ge-
neral-pukovnika Životu Panića. Poznavao sam ga kao
sposobnog starešinu, komunikativnog i dobroćudnog čoveka ve-
sele naravi, boemskih manira i liderskih ambicija. Na čelo
GŠ VJ postavljen je kao general koji je komandovao jedinicama
JNA u operaciji u Istočnoj Slavoniji i Zapadnom Sremu. Uz to,
veoma tesno sadejstvo i bliska saradnja sa organima i struktu-
rama MUP Srbije, svakako je bila preporuka za funkciju koja
mujepoverena.
U GŠ osećala se prilično raštimovana atmosfera. Bili su
vidno poremećeni radni, službeni i međuljudski odnosi, gde
se funkcija i ličnost potčinjenih i saradnika nije na odgova-
rajući način uvažavala i poštovala. Načelnik GŠ je svoju
funkciju koristio za uspostavljanje, proširivanje i učvršći-
352
vanje veze sa ljudima van Vojske, koji su to zloupotrebljavali
uvlačeći ga u sumnjive poslovne aranžmane, što ga je odvlačilo
od obavljanja svojih osnovnih dužnosti. Time je geieral Panić
i sam doprinosio kompromitovanju sebe i institucije na čijem
se čelu nalazio.
U vreme najvećih obaveza PP na zadacima transformacije
Vojske, počela je afera vezana za generala Panića. U javnosti su
kružile priče o njegovoj povezanosti sa kriminalom u bivšoj
JNA i Vojsci Jugoslavije, a čelnici Srpske radikalne strane
vodili su žestoku kampanju za smenjivanje sa dužnosti generala
Panića. Osnovane i neosnovane napade na svoju adresu general
Panić pokušava da poistoveti sa napadima na GŠ i VJ.
Nezadovoljstvo i negodovanja rasla su i u samom GŠ. U ka-
binetu načelnika GŠ povremeno se nailazilo na kafansku
atmosferu. Zbog „službene zauzetosti" obično se dugo čekalo
da bi se došlo do službenog kontakta sa načelnikom. Dok se
čeka, "uživa" se u mirisu roštilja. Povremeni izlasci iz ka-
ncelarije načelnika GŠ zagrejanih pa i pripitih civilnih i
ponekog vojnog lica, bili su najbolji dokaz o kakvoj se "slu-
žbenoj prezauzetosti" načelnika radilo. Prezrivi pogledi
"privilegovanih", koji izlaze iz kancelarije generala Panića,
upućeni generalima sa fasciklama u rukama, koji čekaju da ih
načelnik primi, prelazili su svaku meru ljudske pristojnosti
i poštovanja vojničkog reda i propisa.
Jednogodišnji period od stvaranja SRJ bio je značajan za
uspostavljanje odgovarajuće društvene pozicije VJ, kao osnove
za izgradnju savremeno organizovane, opremljene profesiona-
lne armije, koju bi država adekvatno vrednovala, uvažavala i
obezbedila joj statusno, materijalno i ljudsko dostojanstvo,
ugled i autoritet. U vreme kada se VJ trebala postaviti "na
noge" ništa nije učinjeno, ne toliko iz objektivnih okolnosti
i subjektivnih slabosti prvog čoveka Vojske, koliko zbog ne-
zainteresovanosti državnog rukovodstva i namenskih institu-
cija. Novoformirano Savezno ministarstvo za narodnu odbranu
353
(SMO) na čelu sa prvim predsednikom Vlade SRJ i ujedno
prvim ministrom za Narodnu odbranu (NO) Milanom Panićem
koji se bavio politikom, a ne problemima odbrane i Vojske, još
uvek nije bilo funkcionalno osposobljeno za izvršavanje
svojih obaveza i zadataka, što se nepovoljno odražavalo i uti-
calo na VJ i rad GŠ. Otuda je taj period bio i najteži za rad na-
čelnika GŠ. I ne samo to.
Koliko je korektan odnos, ustavno i funkcionalno pona-
šanje prema Vojsci prvog predsednika SRJ i vrhovnog koma-
ndanta, Dobrice Ćosića, bilo pravilno i poželjno, toliko je
svojatanje Vojske i stavljanje njenih generala u poziciju lične
podrške u odbrani svojih političkih stavova, od strane pre-
dsednika Vlade i ministra odbrane Panića, bilo štetno i po-
gubno po Vojsku i državu. To je dovelo do oštrih
razmimoilaženja između saveznog i republičkog rukovodstva
Srbije sa dugoročnim krupnim posledicama.
Indikativno je da se nekako u to vreme osetila promena
odnosa rukovodstva Srbije prema Vojsci, koja se potiskuje u
"druti plan", a prioritet i favorizovani tretman i razvoj daje
snagama ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Kao posle-
dica ličnog sukoba i netrpeljivosti na relaciji predsednika
Vlade SRJ i predsednika Republike Srbije, bile su smene sa
dužnosti u državnom vrhu i pod vidom transformacije Vojske,
početak masovnog penzionisanja generaskog kadra, upravo za
vreme načelnikovanja generala Panića. Verovatno se to odvijalo
bez znanja i uticaja načelnika GŠ, šta ne umanjuje njegovu
odgovornost. No, da je toga i bilo, njegov sumnjivi ugled i po-
ljuljana pozicija ne bi imali pozitivnog efekta. Polovinom
avgusta 1993. godine usledilo je penzionisanje i generala Pa-
nića, "po potrebi službe", što je on prihvatio sasvim mirno
kao logičan ishod događaja.
Penzionisanjem generala Panića sledio je izbor i posta-
vljenje novog načelnika GŠ VJ, što je uvek bio jedan od najva-
žnijih personalnih poteza državnog rukovodstva.
354
Saglasnost nije postignuta oko izbora i postavljenja nekih
"podobnih" i već viđenih načelnika GŠ među generalima sta-
rijih generacija. Izbor je pao na mlađeg, politički neeksponi-
ranog, perspektivnog i relativno poznatog generala po
uspešnom komandovanju i izvršavanju zadataka u građanskom
ratu u Hrvatskoj i Hercegovini.
General Perišić je kratko vreme vršio dužnost načelnika
štaba i komandanta 3. Armije. Njegovo postavljenje, takoreći
preko noći na čelo Generalštaba, javnost je, kao i sam Peri-
šić, doživla kao veliko iznenađenje.

Primopredaja dužnosti načelnika Generalštaba VJ

između generala Panića i Perišića, 1993.

Dolazak generala Momčila Perišića na čelo Generalštaba

Vojske Jugoslavije karakterističan je po dve činjenice. Prva je
da je general Perišić prinudni izbor vrhuške Srbije i Slo-
bodana Miloševića, a druta da je na čelo Generalštaba dove-
den, po godinama, najmlađi general iz generacija školovanih
posle Drugog svetskog rata. Ove činjenice imaće bitnog uticaja
na obavljanje njegove funkcije.
U uslovima u kojima je general Momčilo Perišić počeo da
355
vrši dužnost, mogao je ostati samo dotle dok se bude ponašao
i radio ono što od njega očekuje onaj koji ga je doveo na čelo Ge-
neralštaba.
Dolazak generala Momčila Perišića na čelo Generalštaba
doživeo sam kao prijatno iznenađenje ali sa nekom većom dozom
zabrinutosti no znatiželje. Pitao sam se hoće li imati snage
da ostane iznad i van međupartijskih borbi za sticanje pozi-
cija vlasti i uticaja na VJ? Sa Perišićem sam, kao njegov pre-
tpostavljeni, jedno vreme skupa službovao. Upoznao sam ga kao
odličnog i stabilnog čoveka, izuzetno vrednog i stručnog ofi-
cira. Dokazao se kao odlučan i dosledan oficir u ratu 1991. do
1992. godine. Osećao sam i neku vrstu zadovoljstva što ću sa
njim raditi na zadacima od kojih zavisi dalja sudbina Vojske
Jugoslavije i odbrana zemlje. Međutim, nisam se mogao oslobo-
diti zebnje i zabrinutosti za mogućnost da se general Perišić
nesnađe na dužnosti u uslovima koji nisu mogli biti gori za
Vojsku Jugoslavije i državu.
Ubrzo, moja strahovanja počela su dobijati potvrde. Aktuelna
vlast i politika pojačali su aktivnosti na planu marginali-
zacije vojske. Vojska se počela svojatati. Spolja su joj se od ne-
nadležnih organa i ljudi, počela nametati ponašanja. Vojska
Jugoslavije dobija ponižavajući tretman, a njen razvoj, nezavi-
san od stranačke politike, praktično je bio onemogućen. Vero-
vao sam da će general Perišić izdržati pritiske i obezbediti
vojsci tretman koji joj reguliše Ustav i zakoni, a time omogu-
ćiti njen razvoj i prevazilaženje teškoća koje je opterećuju.
Posle nekog vremena, povučeni su za vojsku kompromitujući
personalni potezi u vojnom vrhu. Životni standard pripadnika
Vojske Jugoslavije pao je na nivo jedva održive egzistencije, a
opremanje vojske svedeno je na nulu. Država ne krije svoju ne-
zainteresovanost za vojsku i njenu borbenu spremnost. Za-
mrznuta je bilo kakva promena na bolje u Vojsci Jugoslavije. U
tome nisam video krivca samo u načelniku Generalštaba, ali
ni opravdanja za njega zbog podleganja pritiscima i prihvatanja
356
kompromisa i rešenja radi "mira u kući" na štetu vojske i
njene uloge u našem društvu.
U ličnim kontaktima sa generalom Perišićem bio sam u
prilici da se detaljnije upoziam sa njegovim razmišljanjima o
odnosu prema vojsci i pritiscima kojima je i lično izložen.
Njegove namere i zalaganja ocenjivao sam kao dobre i korisne za
vojsku. Njegovi predlozi, sa kojima je istupao pred Vrhovnim
savetom odbrane, predsednikom SRJ, Zoranom Lilićem, pred-
sednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, odudarali su od
onih koji su pod pritiskom nametani vojsci i njemu kao najo-
dgovornijem čelnom generalu u Generalštabu. To što je Peri-
šić predlagao ponešto je prihvaćano, ali ništa se nije
realizovalo u praksi rukovođenja sa Vojskom Jugoslavije.
Starešine nisu bile jedinstvene u mišljenju i ocenjivanju
generala Perišića u vršenju dužnosti načelnika Genera-
lštaba. Većina je ocenjivala da ne čini miogo na poboljšanju
odnosa prema vojsci i unutar vojske. Zamerano mu je na nedo-
voljnom zalaganju na zaustavljanju pada životnog standarda.
Najveća zamerka upućivana mu je zato što o svojim neslaganjima
sa odnosom prema Vojsci Jugoslavije nije javno iznosio pred
pripadnicima vojske i javnosti u SRJ. Posebno je opravdano
kritikovan zbog ponižavajućeg načina na koji je vršeno pe-
nzionisanje starešina Vojske Jugoslavije. Ljudi su mu zamerali
i zbog nekolegijalnog odnosa prema penzionisanim starijim ge-
neralima bivše JNA, prema kojima je bio na distanci.
General Perišić je bio nezadovoljan odnosom prema vojsci,
ali je o tome ćutao. Kada je napokon javno progovorno reči, sa
prizvukom kritike, i ispoljio neslaganje sa protivustavnim
angažovanjem VJ, po već uobičajenom, "kratkom postupku" sklo-
njen je sa funkcije NGŠ VJ.
Pokazalo se da se, preko funkcije načelnika Generalštaba,
može najkraćim i najefikasnijim ggutem ostvariti stranački
uticaj na vojsku i manipulisanja vojskom. Očigledno je da će
odlučujuću ulogu u izboru ličnosti za načelnika Generalštaba
357
Vojske igrati politička podobnost i ispoljena podrška par-
tiji na poziciji aktuelne vlasti i njenim čelnicima, što će
imati negativnog odraza na Vojsku, bezbednost i odbranu zemlje.
358
 Glava peta

KOMANDANT PRVE ARMIJE I ZAVRŠETAK

VOJNE KARIJERE

1. Na čelu najslavnije armije u Evropi

Početkom septembra 1993. godine postavljen sam za koma-

ndanta Prve armije Vojske Jugoslavije. Bio je to moj peti po-
vratak u trupu na komandnu dužnost. Trupu sam zavoleo svim
srcem, a službu u njoj smatrao sam najčasnijom za oficira. U
trupi su vojnici i starešine ključ svake vojske. Oni se bave
zadacima zbog kojih vojska postoji. Zbog onog šta treba da znače
poetoje Generalštab, Ministarstvo odbrane, vojne škole.
To što sam postao komandant Prve armije, i što ću sa te
dužnosti otići u penziju, činilo me sretnim i ponosnim. Tra-
dicija kakvu je imala Prva armija daleko prevazilazi ne samo
druge armije srpske i jugoslovenske vojske, nego i armija u svim
vojskama Evrope. Sa nekom vrstom strahopoštovanja kretao sam
se zgradom komande u Topčideru.
Prva armija formirana je 1912. godine pred Prvi balkanski
rat sa Turskom. Od svog formiranja do danas uvek je bila prva,
prava, najbolja i, pre svega, srpska armija.
U Prvom balkanskom ratu, dejstvujući na glavnom pravcu ope-
racije potukla je tursku vojsku u čuvenoj Kumanovskoj bici i
zauzela Skoplje za dva dana (23. i 24. oktobra) i u Bitoljskoj
bici na Prisadu 16-18. novembra 1912. godine. U Prvom sve-
tskom ratu Prva armija je bila nosilac pobede u slavnoj Kolu-
barskoj bici. U sadejstvu sa ostalim srpskim i savezni.čkim
armijama, Prva armija je značajno doprinela proboju Solunskog
fronta, polovinom septembra 1918. godine i izvela uspešno
gonjenje neprijatelja na sever i već 1. novembra oslobodila Beo-
grad.
U Narodnooslobodilačkom ratu, prva armijska grupa,
359
odnosno, Prva armija po oslobađanju Beograda, oktobra 1944. go-
dine, izvršila je proboj Sremskog fronta, 12. aprila i nasta-
vila gonjenje neprijateljskih snaga sve do izbijanja na
jugoslovensko-austrijsku granicu 13. maja 1945. godine.
Od njenog prvog komandanta, prestolonaslednika, kralja
Petra Aleksandra Karađorđevića, kasnije i generala srpske
vojske i kralja države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od
avgusta 1921. godine, vojvode Petra Bojovića i Živojina Mi-
šića, za proteklih osamdeset i jednu godinu, Prva armija je
promenila 29 komandanata. Toj plejadi pridružila se i moja
malenkost -kao trideseti komandant Prve armije, početkom
1993. godine.
Dužnost sam primio od general-pukovnika Vladimira
Stojanovića. U toku prijema susreo sam se sa svim potčinjenim
komandantima, iz njihovih referisanja dopunio sliku mojih
saznanja o Prvoj armiji, a na posredan način i o Vojsci Jugo-
slavije.
Prva armija pokrivala je teritoriju Vojvodine, Srema, ce-
ntralni deo Srbije, odnosno oko 50 posto teritorije SRJ, na
kojoj živi oko 51 posto stanovništva sa područjem grada Beo-
grada i 101 opštinom. Granica zone odgovornosti Prve armije
protezala se državnom granicom na severu prema Mađarskoj, na
istoku sa Rumunijom do Rama, na zapadu prema BiH rekom Dri-
nom od Rogačice do ušća u Savu i dalje granicom prema Hrva-
tskoj. Na jugu razgraničenje zone odgovornosti sa Drugom i
Trećom armijom, protezalo se linijom: Rogačica - Ražana -
Čačak - Kraljevo - Svetozarevo - Petrovac - Ram (sve uključno).
Preko njene teritorije prolaze osnovni strategijski pravci
južnoevropskog vojišta.
Armija na čijem sam se čelu našao, po svojim borbenim, lju-
dskim i materijalno-tehničkim potencijalima bila je najjača
strategijska grupacija Vojske Jugoslavije. U svom sastavu imala
je četiri korpusa (Mehanizovani, Novosadaski, Kragujevački i
Odbranu grada Beograda), dve pešadijske divizije, četiri bri-
360
gadna i pet pukovskih sastava, tri pozadinske baze, četiri vojna
okruga, šest sanitetskih ustanova i objekata i više drugih
centara, poligona, biblioteka i slično. U sastavu Prve armije
bila je i Rečna ratna flotila i dva logora za ratne zaroblje-
nike.
Razmeštaj sastava Prve armije bio je u 35 garnizona sa 50
kasarni bataljonskog i višeg nivoa.
Prema ličnoj formaciji brojno stanje Prve armije u ratu
iznosilo je oko 160.000 ljudi, od čegaje 31.000 ili 19 posto bio
aktivni sastav, a 130.000 ili 81 posto rezervni sastav. Brojno
stanje Prve armije po mirnodopskoj ličnoj formaciji iznosilo
je 31.000 ljudi, a stvarna popunjenost bila je oko 25.000 ili 80
posto ljudi.
S obzirom na veličinu, sastav i zonu odgovornosti i njen
značaj, Prva armija je imala izuzetno važnu ulogu u odbrani
SRJ. Oggšti zadatak Prve armije bio je odbrana SRJ u granicama
zone odgovornosti od agresije spolja sa bilo koje strane.
Imajući u vidu da je u Hrvatskoj i BiH, i pored prisustva me-
đunarodnih snaga UN, još uvek bio u toku građanski rat, uz sve
naglašenije prisustvo snaga NATO pakta i optužbi SRJ kao
krivca za produžetak rata u Bosni, najveća opasnost ugroža-
vanja integriteta SRJ pretila je sa teritorije Mađarske, Hrva-
tske i BiH. Stoga je težište odbrane SRJ Prve armije bilo na
zatvaranju pravaca koji sa severa i zapada izlaze na granicu
državne teritorije SRJ.
Pored toga, Prva armija je imala zadatak izvođenja aktivnih
dejstava prema južnom i jugoistočnom delu jugoslovenskog ra-
tišta, a u određenim okolnostima i ofanzivna dejstva prema
istočnom delu teritorije BiH, odnosno Republici Srpskoj.
Dok je postojala SFRJ i JNA u svim varijantama odbrane,
uloga Prve armije je bila ključna i pre svega ofanzivna. Pre-
dviđano je da se Prva armija, za slučaj potrebe, angažuje sa ce-
ntralnog ka severozapadnom vojištu. U svim varijantama
agresije, ova armija predviđana je za odbranu i strategijskog
361
trougla koga je činio prostor Zagreb, Karlovac, Sisak.
Na početku građanskog rata vojni vrh je najavljivao deli-
mično angažovanje Prve armije prema "strategijskom trouglu",
ali nažalost, izostala je najavljivaia upotreba Prve armije.
Prva armija je raspolagala kvalitetnim, vojnostručno spo-
sobnim i najvećim delom trupnih starešina sa ratnim isku-
stvom iz minulog građanskog rata na prostoru Slovenije,
Hrvatske i BiH. Povlačenjem JNA sa teritorija ovih bivših
jugoslovenskih republika i procesom transformacije JNA,
najveći deo starešina i jedinica bivše Prve i Druge vojne
oblasti JNA, ušao je u sastav Prve armije VJ. Time je armija
bila relativno dobro popunjena višim oficirskim kadrom.
Međutim, hroničan nedostatak podoficirskog i nižeg ofi-
cirskog kadra bio je prilično izražen, što je predstavljalo
jedan od osnovnih preduslova za efikasno funkcionisanje vojne
organizacije i vojnostručnog osposobljavanja vojnika i jedi-
nica.
I pored toga što je od juna 1991. do maja 1992. godine JNA na-
pustilo oko 13.000, a do kraja 1992. godinejoš oko 8.000 stare-
šina po raznim osnovama (zahtevi za odlazak u nacionalne
vojske, dezerterstva, udaljavanje sa dužnosti i drugo), u stare-
šinskom sastavu Prve armije bile su zastupljene, mada u manjem
broju, starešine svih nacionalnosti bivše Jugoslavije koje su
se opredelile za ostanak u VJ. Ipak, posebno značajan bio je mo-
ralni aspekt starešinskog kadra, s obzirom na poražavajuće
minule događaje, složenu aktuelnu vojno-političku situaciju u
okruženju, lošu poziciju SRJ u svetu i veoma teško privredno
i ekonomsko stanje u zemlji.
Ukupno stanje, kako sam i očekivao, uglavnom je odslikavalo
situaciju u zemlji, a po mnogo čemu pokazalo i nedovoljnu brigu
države za nezavidan položaj u kojem se VJ nalazila. No, s obzi-
rom na stanje u zemlji, moj utisak je uglavnom bio povoljan i to
zahvaljujući starešinama komandi, jedinica i ustanova, koji su
požrtvovanim, savesnim i odgovornim radom izvršavali svoje
362
obaveze.
Prihvatao sam zadatke, ne deleći ih na važne i manje važne.
Davao sam prednost i prioritet zadacima od čije realizacije je
zavisila spremnost za borbenu upotrebu. Nisam se držao odre-
dnice da "pravi komandant samo razmišlja". Držao sam se sa-
veta iskusnijih komandanata od mene "da je pravi komandant
onaj koji misli, ali i radi i koga poslednji vojnik oseća
svojim".
Komandant po mom shvatanju, prvi među najboljima, primer
je ljudskih i moralnih osobina, stručan, radan, promišljen i
odlučan starešina. Kod komandanta poseban značaj ima pose-
dovanje veštine da motiviše ljude sa kojima komanduje.

2. Stanje morala vojnika i starešina

Dolaskom u Prvu armiju, prvi put u svojoj karijeri, naišao

sam na nepovoljnu moralno-psihološku atmosferu u uslovima
mirnodopskog stanja. Nedostajalo je vedrog raspoloženja, entu-
zijazma, zadovoljstva radom i životom, poverenja u državu i
vrhovnu komandu. To me je zabrinulo i navelo na analizu zate-
čenog neraspoloženja.
Uvideo sam da su za nepunu godinu dana na najgrublji način
srušeni i pogašeni svi naši ideali. Na površinu su ispli-
vale sve iluzije, obmane, slabosti, nesposobnosti, truli kom-
promisi u državnom i vojnom vrhu bivše Jugoslavije.
Nepovoljan razvoj situacije na prostorima bivše nam zaje-
dničke države i razbuktali građanski rat udarili su duboke
ožiljke koji su izazivali snažne potrese i promene u svesti i
ponašanju starešinskog kadra. Starešine su se osećale preva-
renim, izmanipulisanim, zapostavljenim, profesionalno i
emotivno povređenim. Novostvorena država za godinu dana nije
uspela da stabilizuje stanje i povede politiku koja će prevazi-
laziti krizu. Proklamovane reforme u društvu kao da nisu ni-
koga zanimale, a transformacija Vojske Jugoslavije nije bitnije
363
ništa menjala.
Stanje morala u armiji, i na teritoriji koje je pokrivala,
bila je na niskom nivou i daleko od onog koji bi bio poželjan.
Ugroženost moralnog stanja bila je uzrokovana problemima ma-
terijalno-finansijske, morlno-psihološke i društveno-poli-
tičke prirode, koji su svaki posebno i svi zajedno opterećivali
moral ljudi i ukupno stanje u jedinicama armije.
Najveći problem materijalno-finansijske prirode, koji su u
krajnjem slučaju najbitniji za nivo morala ljudi, bili su sa-
držani u ekonomsko-privrednoj sferi zemlje, koja se inače na-
lazila u veoma lošem stanju. Budžet SRJ za 1993. godinu iznosio
je 50.606.000.000.000 dinara od čega je čak 38.358.000.000.000
dinara ili 75 posto bilo izdvojeno za potrebe Saveznog mini-
starstva narodne odbrane, a od toga za VJ 26.360.000.000.000 di-
nara, odnosno 60 posto manje od iskazanih potreba Vojske
Jugoslavije. Međutim, budžetska sredstva, koja nisu ni pristi-
zala redovno, enormno velikom i galopirajućom inflacijom
bila su obezvređivana, što je dovelo do totalnog pada životnog
standarda i faze golog preživljavanja. Gotovo sva raspoloživa
finansijska sredstva usmeravana su na ishranu i sanitetsko
obezbeđenje vojnika, tehničko održavanje najosetljivijih te-
hničkih sredstava, delimično na obezbeđenju komunalnih po-
treba i ličnih primanja pripadnika armije, dok su sve druge
obaveze i aktivnosti bile svedene na minimum. Mada je racio-
nalno poslovanje u JNA i VJ uvek bilo prisutno, ovom prili-
kom restrikcija i štednja svih vidova potrošnje, pa čak i u
ishrani vojnika, ukidanjem marende i smanjenjem količine
nekih artikala ishrane, odustajanje od izvođenja nekih vežbi
na terenu i odlaganje nekih aktivnosti do nivoa kojim se ne na-
rušava osnovna funkcionalnost i efikasnost.
Činjenica da su živeli i zavisili isključivo od svoje plate
i bez ikakvih drugih prihoda, životni standard starešina i
građanskih lica na službi u VJ bio je gotovo na nuli, pogotovo
stambeno nezbrinutih sa više članova porodica i starešina
364
Guverner Narodne banke SRJ Dragoslav Avramović vriš upoznavanje
starešina komande 1.A sa finansijskom situacijom u zemlji, 1994.

nižih činova. Dok je starešina stambeno obezbeđen sa četvo-

ročlanom porodicom, sa mesečnom platom mogao ranije da
izmiri sve komunalne i stambene obaveze, obezbedi pristojnu
ishranu porodice i relativno zadovolji i druge materijalne i
kulturne potrebe, sada to nije bilo moguće. Sa mesečnim novča-
nim primanjem, osim izmirenja stambenih obaveza, preostajalo
je samo za nabavku najneophodnijih artikala hrane. U porodi-
cama gde je samo jedan član bio u radnom odnosu, što je u ofi-
cirskim porodicama uglavnom bio slučaj, zbog čestih promena
garnizona, živelo se dnevno do dva, više nego skormna obroka.
Situacija je bila još gora kod starešina u statusu podsta-
nara i sa decom školskog uzrasta, starim i bolesnim članovima
porodice. Sećam se slučaja gde se starešina uzdržavao od uzi-
manja hrane da bi ostajalo više ostalim članovima porodice.
Bio je to peirod materijalnog siromaštva, koji nažalost još
uvek traje ne samo u vojsci, veći u društvu uopšte, i koje rađa
i sve druge negativne i štetne pojave.
365
U želji da obezbede pristojniju egzistenciju svoje porodice,
mnoge starešine bile su prisiljene da se u svom slobodnom vre-
menu bave raznim dodatnim fizičkim, često i sumnjivim po-
slovima, kako bi poboljšali svoj materijalni položaj. Posle
nekoliko talasa prevremenog penzionisanja starešina sa
skromnim penzijama i nerešenim stambenim pitanjima, veliki
broj njih našao se praktično na ulici u potrazi za bilo kakvim
poslom. Žalosno je da se i danas na beogradskim gšjacama i bu-
vljacima sreću nekadašnji vrsni komandanti pukova i brigada
kako krčme raznu robu, nadopunjujući siromašni porodični
budžet. Razume se, svaki pošten pa i fizički rad, dostojan je i
vredan poštovanja. Ali kada je oficir, kao i svaka druga vi-
soko stručno obrazovana i profesionalio sposobna ličnost,
prinuđen da se nudi berzi rada, onda tu nema morala, časti i
dostojanstva države, naroda i svoje vojske.
Veliki deo svog ličnog vremena i nekih organa komande po-
svetili smo rešavanju stambenih problema u to vreme jednog od
najaktuelnijih pitanja životnog standarda. Zbog ratnih sukoba
u zapadnim republikama bivše Jugoslavije i povlačenjem ŠA
iz njih, najveći broj starešina i njihovih porodica našao se u
zoni odgovornosti Prve armije. Pošto ti ljudi, osim odeće na
sebi, nisu imali ništa drugo, komanda Prve armije činila je
sve što je bilo u njenoj moći da im se pomogne, kako bi prebro-
dili nastale veoma teške probleme. Da bi se koliko-toliko
stvorili snošljiviji uslovi za život našim ljudima, pored
besplatnog stanovanja u objektima po kasarnama, većinom nepo-
dobnih za porodični život, obezbeđivali smo i redovnu is-
hranu u vojničkim kuhinjama za svo ljudstvo koje živi u
dotičnoj kasarni, pod istim uslovima kao i za vojnike.
Komande jedinica, u svojim objektima po garnizonima i ka-
sarnama, prihvatile su i smestile oko 24.000 porodica bez sta-
nova, od čegaje samo u garnizonu Beograd 1993. godine bilo iko
14.000 molbi starešina i građanskih lica za rešavanje stambe-
nog pitanja. Postojeći stambeni problemi nedostatka stambe-
366
nog prostora, zbog nedovršene izgradnje već započetih stambe-
nih objekata i obustave izgradnje novih, usled nedostatka fi-
nansijskih sredstava, postao je izuzetno težak i za VJ gotovo
nerešiv problem.
Problemi ove vrste bili su prisutni i u drugim armijama
VJ, ali su u Prvoj armiji, posebno u garnizonu Beograd, bili
izuzetno složeni i akutni, pre svega zbog koncentracije vojnih
institucija, a time i starešina i građanskih lica.
Komanda Prve armije našla se u posebno teškom položaju i
zato što su Generalštab i Savezno ministarstvo za narodnu
odbranu rešavanje stambenih problema dali u nadležnost ko-
mande Prve armije, odnosno Odbrane grada Beograda. To je bilo
apsolutno pogrešno, pa i nemoralno.
Prepustiti svoju ključnu obavezu, koja se ne može rešavati
bez predsednika SRJ, Vrhovnog saveta odbrane i Vlade SRJ, na
Komandu Prve armije, odnosno odbrane grada Beograda bio je
način da se izbegne sopstvena obaveza i odgovornost za problem
koji je ugrožavao životnu egzistenciju više hiljade unesreće-
nih ljudi u Beogradu.
Pored postojanja namenskog stambenog organa pri Komandi
odbrane grada Beograda, kao komande garnizona, linijom vojne
subordinacije, odgovornost za njegov rad i rešavanje stambene
problematike, snose komandant Prve armije odnosno grada, što
je, s obzirom na akutnost problematike, odvajalo komandante od
težišta u radu - izgradnje i jačanja borbene gotovosti komandi
i jedinica.
U situaciji velike potražnje stanova i vrlo teških mate-
rijalno-finansijskih prilika u zemlji i VJ, adaptacijom po-
godnih stambenih prostora i dogradnjom započetih stambenih
objekata, te iseljavanjem bespravnih korisnika iz vojnih sta-
nova, uspevali smo ublažiti, odnosno rešiti stambeno pitanje
veoma malom broju starešina.
Ovaj problem usložavao je i ranije rešenje decentralizo-
vane podele stanova od strane ,preko desetak, vojnih institu-
367
cija sa svojim evidencijama o stambenom fondu JNA, što je
omogućavalo razne špekulacije u raspodeli i korišćenju vojno-
stambenog fonda. Na ovakav način gazdovanja u bivšoj JNA,
izgubljeno je samo u garnizonu Beograd, prema prikupljenim po-
dacima oko 3.000 stambenih jedinica, koje nismo mogli povra-
titi zbog nedostatka jedinstvene evidencije.
Imajući u vidu veliki broj stambeno nezbrinutih stare-
šina i građanskih lica u Vojsci i Ministarstvu odbrane, sma-
njenu državnu teritoriju, mogućnosti i ograničena
materijalno-finansijska sredstva, s jedne, te potrebu osloba-
đanja operativnih komandi od poslova, koji nisu u neposrednoj
vezi izgradnje borbene gotovosti jedinica s druge strane, u
želji da rešavanje stambene problematike VJ bude što efika-
snije, tražili smo ukidanje postojeće organizacije i predla-
gali uvođenje novog racionalnijeg stambenog organa u okviru
Saveznog ministarstva za NO ili Generalštaba VJ.
Suština predloga komande Armije svodila se na centrali-
zaciju celokupne stambene problematike u VJ u vidu jedne
uprave, tehnički opremljene, jačine oko 40 stručnih ljudi, sa
referentima u komandama armija, korpusa i ustanovama toga
ranga, kao istureni organi za obavljanje poslova personalne
prirode, vezanih za promenu stambenog statusa starešina i gra-
đanskih lica. To je značilo da bi na jednom mestu bio pregled
ukupnog i po garnizonima stambenog fonda VJ, jedinstvena
lista svih molbi i pravilna podela stanova, što bi apsolutno
bilo racionalno, jeftinije i efikasnije rešavanje stambenih
pitanja u svakom slučaju. I pored uočenih prednosti ponuđenog
rešenja nad postojećim, predlog se, po običaju, proučavao go-
dinu dana, sa vidnim otporom baš onih koji bi ga, po prirodi
svoga posla, trebali imati za redovnu dužnost. Naravno, te-
žina problema i smanjena mogućnost raznih intervencija "odo-
zgo", doprinosi sporom uvođenju novina, pogotovu ako one
dolaze "odozdo" i negiranju one narodne "brigo moja, pređi na
drugoga".
368
Nerešeno stambeno pitanje, kao osnovni preduslov za obe-
zbeđenje normalnog života starešina i članova njihovih poro-
dica, bitno negativno utiče na psihičku i emotivnu
stabilnost voljnu i radnu sposobnost ljudi, što se svakako ne-
povoljno može odraziti i na obavljanje funkcionalnih dužno-
sti.
Na nivo morala armije značajno je uticao i nedovoljno
ispoljen interes državnog i vojnog rukovodstva za rešavanje
gorućih problema vojske uopšte. Mada se, istini za volju, nije
mogao bitno poboljšati materijalni položaj, ali bi ispolja-
vanje brige, recimo obilaskom bar komande najbliže strate-
gijske grupacije, značilo nekakvu moralnu podršku. Međutim,
od polovine 1993. godine pa na dalje, ne sećam se daje bilo koju
armiju VJ obišao Vrhovni komandant ili član Vrhovnog saveta
odbrane. Naprotiv, imao se utisak vrlo hladnog odnosa aktu-
elne državne vrhuške prema vojsci, kao pomalo zaboravljenoj i
samoj sebi dovoljnoj saveznoj instituciji, čiji problemi će
biti rešeni procesom transformacije, odnosno masovnim pen-
zionisanjem starešina, kao da nisu bili u pitanju živi ljudi
i njihove porodice.
Osećaj, najblaže rečeno, omalovažavanje vojske, pored osta-
log, predstavljalo je blagonaklono gledanje i tolerantno pona-
šanje države i vlasti prema aktima izdaje, dezerterstva i
neodazivanje vojnih obveznika na pozive ratnih jedinica, kojih
je oko 200.000 napustilo zemlju u toku građanskog rata.
Ponašanje najvišeg državnog i vojnog rukovodstva, uz po-
nižavanje starešina, a posebno generala tokom penzionisanja,
favorizovanje milicije u odnosu na VJ, neistupanje u javnosti
čelnika države u odbrani vojske od verbalnih napada i kleveta
nacionalističkih antidržavnih i retrogradnih grupa i
pojedinaca, veoma se snažno i negativno odražavalo na moral
armije i njene uloge i značaja za suverenitet države.
Spremnost komandi i jedinica za izvršavanje zadataka u
miru i ratu, u najvećoj meri zavisi od stepena izgrađenosti i
369
čvrstine morala pojedinaca i jedinica. Da bi vojna jedinica
bila kolektivno motivisana, jedinstvena i spremna za iz-
vršenje i najtežih borbenih zadataka, pored vojnostručne
osposobljenosti, psihofizičke spremnosti i opremljenosti
kvalitetnim naoružanjem i vojnom opremom, mora imati visoki
i stabilni integritet ljudskog faktora. Svest o potrebi i nu-
žnosti borbe, sposobnost, rešenost i pripremljenost jedinice
za potpuno iskorišćenje raspoloživih borbenih mogućnosti
za izvršvanje zadataka, osnovni je smisao i krajnji cilj izgra-
đivanja visokog i čvrstog borbenog moralnog stanja kao bitnog
elementa borbene gotovosti. Otuda je moral osnova izgradnje
borbene gotovosti i njegov bitan elemenat, koji predstavlja po-
dlogu svesnog prilaza i stvaralačkog odnosa prema zadacima
borbene izgradnje i upotrebe jedinica. Stoga je moralno stanje
jedinice veoma značajan elemenat i sastavni deo rukovođenja i
komandovanja.
Izgradnja visokog i čvrstog moralnog stanja složena je i
komgšeksna delatnost koja, pored različitih sadržaja, formi i
metoda realizcije moralnih mera i radnji, zahteva postojanje
povoljnih društveno-političkih uslova i standarda i zadovo-
ljenje osnovnih životnih i materijano-finansijskih potreba.
Izgrađivanje moralno-političkog stanja u bivšoj JNA bilo
je daleno uspešnije, zbog postojanja relativno povoljnih uslova
i pretpostavki, pri čemu je ideološki momenat bio njegova
bitna komponenta sa izraženom političkom dimenzijom. Je-
dnopartijski sistem, sa vladajućom marksističko-lenjinisti-
čkom ideologijom u društvu, istovremeno je predstavljao
solidnu osnovu i snažno sredstvo za izražavanje načina mi-
šljenja, stavove i uverenja i moralne svesti uopšte. Relativno
stabilne materijalno-finansijske i društveno-političke pre-
tpostavke, omogućavale su uspešniju ukupnu društvenu i mo-
ralnu nadgradnju.
Raspadom SFRJ, sa svim katastrofalnim pratećim i nasta-
lim posledicama, sa ukusom prevare i izdaje od strane drža-
370
vnog, partijskog i vojnog rukovodstva, nestalo je ideala i svega
onog u šta smo verovali, što je kod ljudi izazvalo apatiju,
odnosno, stanje veoma štetno po borbenu gotovost uopšte. To
je bilo sasvim razumljivo kada se uzme u obzir da smo generacija
starešina, koja je u poslednjih 50 godina nastajala, odgajana,
vaspitavana, živela i radila u socijalističkom društvenom
sistemu, zasnivajući moral na motivima, vrednostima i teko-
vinama socijalističke revolucije u Jugoslaviji, koja je za-
vršila na zgarištu istorije.
Izbijanjem građanskog rata, raspadom SFRJ i socijalisti-
čkog društveno-političkog sistema i stvaranjem nove državne
zajednice SRJ, sa političkim pluralizmom kao osnovnim obe-
ležjem demokratskog političkog poretka, te depolitizacijom i
departizacijom VJ, delimično su suženi i izmenjeni činioci
izgrađivanja i jačanja morala. Promenom društveno-ešnomskih
odnosa, nestale su i neke temeljne vrednosti socijalističko-
društvenog uređenja ideološkog političkog karaktera, što je
uticalo i na izmenu morala kao jednog od oblika društvene sve-
sti, normi i pravila ponašanja ljudi, a time donekle na pro-
menu težišta, sadržaje i metode izgrađivanja moralnog stanja.
Dakle, nastali su novi društveno ekonomski i politički
odnosi i veoma složene unutrašnje okolnosti, koje su usložile
uslove za izgrađivanje morala i doprinele izvesnom lutanju u
radu uopšte.
Veoma teška privredna i ekonomska situacija u zemlji,
opterećenost vojske mnogim teškim životnim, materijalnim i
finansijskim problemima i otežanost njihovog rešavanja, ome-
tali su izvlačenje ljudi iz stanja indiferentnosti i rezigna-
ncije. Materijalni činilac kao najvažniji izvor morala, u
situaciji siromaštva i odsustva države i društvene podrške,
nije mogao biti motivirajući i pokretački faktor izgradnje i
jačanja morala. Pored ovoga, značajan je i ideološko-politički
momenat.
Naime, departizovanjem i depolitizovanjem vojske u uslo-
371
vima političkog šguralizma, izostalo je ideološko-političko
delovanje kao sredstvo izgrađivanja i nametanja željenih sta-
vova, uverenja, ponašanja i aktivnosti pripadnika jedinice.
Time je izbegnuto političko delovanje starešina sa pozicija
i u korist bilo koje političke stranke i grupacije, makar i
onih u poziciji aktuelne vlasti, što bi bilo pogubno po mo-
ralno jedinstvo vojnih kolektiva i vojske u celini. Pri tome,
depolitizacija ne znači politički idiotizam pripadnika VJ,
veđ naprotiv. Starešina mora biti politički obrazovan da
može pratiti pojave i događaje, pravce i metode političkih ak-
tivnosti države i partija, ne da bi bio praktičan političar i
bavio se politikom, već da bi mogao mudro, razumno i promi-
šljeno da obavlja svoje funkcionalne obaveze u izgradnji bo-
rbene gotovosti svojih jedinica.
Departizacijom vojske i njenim dovođenjem u poziciju va-
nstranačke opštedruštvene i državne institucije, odnosno
"ničije" i "svačije" vojske, nastao je ideološko-politički
"vakum". Nažalost, taj "prazan prostor" viđen je kao mogućnost
ubacivanja raznih političkih stranaka i kao pogodno tlo za po-
litičko delovanje, radi pridobijanja pristalica i omasovlja-
vanja svojeg biračkog tela, upravo preko starešina na čelnim
pozicijama u VJ. To je ugrožavalo političku neutralnost,
jedinstvo vojnih kolektiva i moral pripadnika VJ i predsta-
vljalo potencijalnu opasnost od zloupotrebe i manipulacije
vojskom u političke svrhe. Tako je departizacija na posredan
način predstavljala nepovoljnu okolnost u borbi za izgrađi-
vanje i očuvanje stabilnosti, čvrstine i moralnog jedinstva
pripadnika jedinica armije.
Oslobodivši se partijskih i ideološko-političkih stega i
obaveza kojima su ranije bile prilagođavane, podređivane i
vrednovane celokupne aktivnosti, stvorila se mogućnost za te-
žišno i šire korišćenje istorijskih proverenih tradicio-
nalnih vrednih izvora i činilaca izgrađivanja morala.
Za izgrađivanje morala, održavanje stabilnog i jačanje mo-
372
ralnog stanja vojnih kolektiva, u krajnjem slučaju presudno je
obezbeđenje dostojnog životnog standarda i zadovoljenje osno-
vnih životnih potreba starešina i njihovih članova porodice
i pripadnikajedinica.
Zabrinut, emotivno i psihički opterećen i nedovoljno sit
starešina, ne može imati interesovanja i volje za ništa drugo,
osim brige i želje za rešavanjem ličnih i problema svoje po-
rodice. Nažalost, mogućnosti organa komande armije, i pored
izražene naše brige za svoje ljudstvo, sem besplatnog smeštaja
i ishrane u vojničkim kasarnama za veliki broj beskućnika, za
druge starešine nismo mogli ništa učiniti, jer su pitanje fi-
nansiranja VJ, stambene i socijalne politike u nadležnosti
države, koja ne pokazuje interesovanje za materijalni položaj
VJ.
Graditi moral starešina ,bez mogućnosti da im se reši
bilo koji životni problem, isto je što i pokušavati ozidati
kuću, a nemati nijednu ciglu, kamen, crep...
Borba za izgrađivanje i jačanje morlnog stanja jedinica, svo-
dila se na preduzimanje vaspitno-obrazovnih, psiholoških,
organizacionih i drugih pogodnih mera kroz svakodnevne
aktivnosti starešina i komandi.
Približavanjem i empirijskim tumačenjem naše bogate
istorijske prošlosti, u kojoj je srpski narod, zahvaljujući slo-
bodarskom duhu, vodio stalnu herojsku borbu za opstanak i od-
branu časti i slobode, ispoljavajući sve ratničke i ljudske
vrline, pokazao da iznad svega voli i ceni slobodu i srećan
život u miru na svom ognjištu, razvijali smo ljubav prema do-
movini i rodoljublju, verovanju i podržavanju tradicije kao
najsnažnijem izvoru igradnje i jačanja morala.
Umešno, pravilno i efikasno rukovođenje i komandovanje,
kojim se obezeđuje povoljna atmosfera za organizovan život i
rad i uspešno funkcionisanje vojnog kolektiva, uz maksimalnu
vladavinu poštenja, istine i pravde, predstavlja snažan čini-
lac izgrađivanja i jačanja morala. Pri tome, posebno je značajno
373
razvijanje i negovanje pravilnih međuljudskih odnosa, održa-
vanje susreta i zajedničkih porodičnih druženja, sprečavanje
nastajanja i borba protiv kriminala, vanrednih događaja, zlou-
potrebe službenog položaja i druge preventivne mere, na čemu
smo insistirali.
Redovno, kvalitetno i celovito vojno-stručno osposoblja-
vanje, uz iskorišćavanje svih raspoloživih kapaciteta, takođe
je bitan činilac izgrađivanja morala. Međutim, uspešno iz-
vršenje svakog, a pogotovu složenog zadatka, i postizanje kru-
pnih vidljivih rezultata rada, deluje povratno pozitivno na
morap, jer razvija samopouzdanje i veru u sopstvene mogućnosti,
čime postaje moćan izvor jačanja moralnog stanja. Ovaj momenat
najčešće se ne eksploatiše, jer se kroz analize uspešno oko-
nčane aktivnosti uglavnom tretiraju, uobličavaju i koriste kao
iskustva praktični vojnostručni aspekti, a manje ili nikako
sa stanovišta morala. Izgrađivanje vojne i radne discipline
u izvršavanju svakodnevnih zadataka na bazi svesnog shvatanja
potreba, a ne mera prisile, takođe je bio bitan činilac jačanja
morala.
Zahvaljujući ljudskom dostojanstvu i oficirskoj časti, usa-
đenom patriotizmu i visokoj svesti starešinskog sastava Prve
armije o njenom mestu i svojoj ulozi i profesionalnoj odgovo-
rnosti za bezbednost i odbranu zemlje, i pored objektivnih pro-
blema i iskušenja, moral ljudskog faktora bio je na nivou koji
omogućava funkcionisanje vojne organizacije.
Bio sam iznenađen emotivnom snagom svojih starešina i
vojnika, koji su, potiskujući negativne emocije, uspevali da se
izdigau iznad ličnih problema i bez pogovora i uslovljavanja,
svoje dužnosti obavljali profesionalno, savesno i odgovorno.
Ipak, pitao sam se do kada lična savest i kolektivna svest, ro-
doljublje i samodisciplina, ljudska i profesionalna čast i do-
stojanstvo mogu biti pouzdana i jedina podloga morala
pojedinaca i vojnih kolektiva?
374
 3. Stanje i problemi obučenosti

Nedostatak finansijskih sredstava nije pogađao samo stan-

dard starešina i građanskih lica u JNA. U istoj, ako ne i u
većoj meri pogađana je obučenost kao glavni činilac borbene
srpemnosti Prve armije.
Obuka je sve više smanjivana po intenzitetu pa onda po
obimu i sadržaju. Zaostajalo je obučavanje rezervnog sastava.
Skoro se prestalo sa pozivanjem rezervnog sastava u ratne jedi-
nice radi obuke i učešća u vežbama. Ova obuka je praktično
obustavljena, a komande jedinica nisu imale mogućnosti da na-
stali problem rešavaju. Usledilo je neizvođenje združenih ta-
ktičkih vežbi, komandno-štabnih vežbi, manevara i to samo
zbog nedostatka materijalnih i finansijskih sredstava. Sle-
deći korak je bio redukovanje planova i programa borbene obuke
vojnika i jedinica. Prestalo se sa izvođenjem složenijih
oblika obuke i praktične obuke na terenima i poligonima. Ono
malo čime se raspolagalo ustupano je za potrebe Vojske Repu-
blike Srpske i Srpske Vojske Krajine.
Nedostatak goriva za potrebe borbene obuke onemogućavao je
izlazak na strelišta i poligone. Nedostatak nekih vrsta mu-
nicije, posebno artiljerijsko-raketne za gađanje oklopnih ci-
ljeva i ciljeva u vazdušnom prostoru značajno je smanjilo
uvežbanost jedinica za borbene zadatke, što je bilo krajnje za-
brinjavajuće.
Raspolagalo se sa značajnim iskustvima iz građanskog rata
koja se nisu koristila. Neizvođenje obuke onemogućavalo je da se
u njenoj organizaciji i realizaciji koriste stečena iskustva.
Građanski rat doprineo je pogrešnom vođenju rata u kome bi
se jedinice armije mogle naći u budućem vremenu. Postojalo je
pojednostavljeno viđenje borbenih dejstava i uslova u kojima
bi se ona izvodila. Pomućena je granica između suprostavlje-
nih strana i između fronta i pozadine. Vojnički sastav i deo
starešina imali su uprošćenu sliku borbenih dejstava u bu-
375
O aktuelnim problemima VJsa Predsednikom Zoranom Lilićem, 1994.

dućem ratu, što je bilo teško promeniti.

Obilaskom jedinica, prilikom izvođenja obuke na terenu,
lično sam se uveravao u zapostavljenost preduzimanja i pri-
mene mera protivvazdušne odbrane, protivdesantne odbrane,
mera i radnji nuklearno-hemijske i biološke zaštite, proti-
velektronskih dejstava i nekih mera obaveštajnog, borbenog,
inžinjerijskog i pozadinskog obezbeđenja, što je posledica
onoga što se dešavalo i dešava u građanskom ratu na prosto-
rima bivše Jugoslavije.
Zbog ograničenih mogućnosti u izvođenju obuke u jedinicama
je vladala opuštenost i ranvodušnost kod ne malog broja sta-
rešina. Posledice toga morale su biti katastrofalne. Poku-
šaji da češćim i dužim boravkom u jedinicama promenimo
nezadovoljavajuću atmosferu, ali to nije moglo bitnije menjati
ono što nije valjalo. Obuku nižih taktičkih jedinica uspe-
vali smo održati na nekom nivou samo zahvaljujući natprose-
376
čnom zalaganju komandi i starešina. Obezbeđeno je da se izvedu
taktičke vežbe osnovnih taktičkih jedinica.
Pošto je u jedinicama mirnodopskog sastava raspoređen
manji broj ljudstva iz rezervnog sastava, nastojali smo da ih po-
zivom na vojnu vežbu uključujemo u završnu obuku svojih fo-
rmacijskih jedinica. Međutim, tu je bio problematičan odziv
vojnih obveznika, koji se kretao od 20 do 60 posto. Ali za raz-
liku od vojnih obveznika, većine rodova i službi, odziv vojnih
obveznika, na primer roda artiljerijsko-raketnih jedinica
PVO, gde se, na gađanje ciljeva u vazdušnom prostoru, 1994. go-
dine odazvao gotovo celokupni rezervni sastav.
Realizacija programa završne, odnosno zajedničke obuke
jedinica, bilo je dosta problematično iz napred navedenih ra-
zloga. Zbog nedostatka novčanih sredstava nije bilo moguće
izvršenje mobilizacije i angažovanje kompletnih ratnih jedi-
nica i mirnodopskih združenih taktičkih jedinica za izvo-
đenje zajedničkih taktičkih vežbi kao najviših oblika borbene
obuke. Osim toga, nedovoljna popunjenost mirnodopskih jedi-
nica redovnim i vojnicima po ugovoru, kao i ljudstvom po ra-

Sa savetovanja o fizičkom obezbeđenju vojnih objekata

u Kragujevcu 1994.
377
tnoj formaciji iz rezerve, takva obuka jedinica ne bi ni bila
racionalana.
S obzirom da je zona odgovornosti Armije bila ispresecana
velikim vodenim preprekama, koje su delom predstavljale i
državnu granicu, izvršenje pokreta i manevra jedinicama, u
toku izvođenja borbenih dejstava u eventualnom ratu, bilo je
jedno od vrlo važnih pitanja obuke potčinjenih jedinica i ko-
mande armije. Zaštiti mostova na rekama Sava, Dunav i Tisa i
kanal Dunav-Tisa-Dunav, od dejstva iz vazdušnog prostora, pri-
prema, organizacija i izvođenje odbrambenih i ofanzivnih
dejstava, bila je tematika jednog komandantskog putovanja u or-
ganizaciji komande Armije, a grupna zanimanja sa vežbama pro-
vere nekih elemenata borbene gotovosti na nivou komandi
kragujevačkog i novosadskog korpusa.
Odbrani šireg područja i samog grada Beograda od napada sa
zemlje i iz vazdušnog prostora, imajući u vidu njegovu pozi-
ciju i važnost kao svakolikog centra države, na nivou komande
Armije i komande beogradskog korpusa, takođe je bilo posvećeno
jedno grupno zanimanje na zamljištu.
S obzirom na neizvesnu situaciju u BiH i opasnost od eve-
ntualne agresije sa zapada, odbrana zapadnih granica zemlje na
reci Drina i Srema, bila je vrlo aktuelna tema obuke stare-
šinajedinica i komande Armije. Stoga smo izveli jedno grupno
zanimanje u komandi Armije na terenu "Odbrambena operacija
armije sa prelaskom u protivofanzivu" u sadejstvu sa vojskom
Republike Srpske. To grupno zanimanje, za komandu Armije i
mene lično, bilo je izuzetno značajno sa stanovišta sagleda-
vanja nivoa osposobljenosti starešina i organa komande Ar-
mije za rad na pripremi i donošenju odluka strategijskog nivoa
i izbora težišta u obuci starešina i komande Armije. Naime,
pokazalo se da pojedine starešine na ključnim dužnostima u
štabu nisu bile dovoljno stručno i funkcionalno osposo-
bljene i dorasle proceni, promišljanju, zaključivanju i odlu-
čivanju na operativno-strategijskom nivou.
378
Kroz komandantska putovanja i grupna zanimanja na nivo Ar-
mije i potčinjenih komandi, kao oblike praktično primenjene
obuke, usaglašavali smo stavove o načinima borbenih dejstava
i značajnim rejonima i pravcima zone odgovornosti, provera-
vali realnost i vršili korekciju donetih odluka.
I pored objektivnih poteškoća i problema, uz krajnje ra-
cionalno korišćenje snaga i sredstava i postojećih resursa,
osmišljenim i odgovornim radom starešina i komandi, obezbe-
đivali smo potreban nivo obučenosti i uvežbanosti jedinica
mirnodopskog sastava, adekvatno postojećim okolnostima, ali
ne i željeni najviši stepen realne borbene gotovosti cele Ar-
mije, kome smo težili.
Nemogućnost sticanja uvida u mobilizacijsku i vojno-
stručnu osposobljenost, te izostanak obučavanja i uvežbavanja
ratnih jedinica rezervnog sastava, po svim elementima borbene
gotovosti, u periodu od proleća 1992. godine, koji je činio oko
75 posto vojničkog i 25 posto starešinskog sastava Armije, sva-
kako je bila činjenica koja nas je ozbiljno zabrinjavala, bez
obzira što je to problem pre svega vrhovne komande i državnog
rukovodstva zemlje, koje nije pokazivalo nikakav interes i volju
za rešavanje ovog aktuelnog problema od bitnog značaja za be-
zbednost i odbrambenu sposobnost države.

4. Kadrovska situacija

Kadrovsko-personalna problematika veoma je široka, ose-

tljiva i čestim promenama izložena delatnost, koju obavljaju
stručni (personalni) organi komandi i ustanova, počev od puka
i njemu ravnih jedinica i ustanova pa naviše. Pošto se radi o
ljudima životno, profesionalno i radno opredeljenih za rad u
vojsci, odnosno aktivnih starešina i lica na službi u VJ, vo-
đenje kadrovske politike mora karakterisati javnost i demo-
kratičnost rada, pravičnost i objektivnost u kadrovanju i
visoki kvlitet kadrovskih rešenja.
379
Obezbeđenje popune i rukovođenje kadrovima, regulisanje i
rešavanje njihovih statusnih pitanja na osnovu zakona i drugih
pozitivnih propisa, normi i kriterijuma, obuhvata razne mere
i postupke vezane za obezbeđenje odgovarajućeg broja, vrste i
profile kadrova, njihovo kretanje u službi, školovanje i
stručno usavršavanje, vrednovanje rada, platni sistem, brigu o
standardu, socijalno osiguranje, prestanak službe i druga pi-
tanja kadrovskog obezbeđenja.
S obzirom da vojne starešine koje rukovode i komanduju jedi-
nicama i ustanovama, u čijim se "rukama" nalaze ljudi, i koji u
krajnjem slučaju, u određenim borbenim situacijama u ratu
odlučuju o njihovom životu, vođenje kadrovske politike pre-
dstavlja izuzetno značajnu i odgovornu delatnost i funkciju u
sistemu rukovođenja i komandovanja. Za sprovođenje kadrovske
politike u podčinjenim jedinicama, komandama i ustanovama
odgovorne su njihove pretpostavljene starešine, kojima u pra-
vilnom vođenju kadrovske politike pomažu savetodavni organi,
odnosno kadrovski saveti, dok je komandantu Armije to kadro-
vska komisija.
Stanje kadrovske situacije Armije karakterisalo je redovna
kadrovsko-personalna aktivnost, sa rešavanjem nekoliko na-
glašenih pitanja i problema nasleđenih iz ranijeg perioda,
odnosno izazvanih procesom transformacije. To su uglavnom
bila pitanja popune kadrom, izbor i postavljenja starešina na
nove dužnosti, premeštaji i penzionisanje, ažuriranje perso-
nalne evidencije aktivnog i rezervnog starešinskog sastava i
druga tekuća pitanja.
U rešavanju kadrovske problematike, inače redovnog teku-
ćeg zadatka, težišna su bila dva osnovna pitanja a tiču se po-
pune starešinama upražnjenih formacijskih mesta i izbor
starešina za postavljenje na određenim formacijskim dužno-
stima u komandama, ustanovama i jedinicama.
Za pravilnu kadrovsku politiku, oba ova pitanja sistemskog
su karaktera i jednako značajna za oružane snage, s tim što je
380
popuna starešinama prvenstveno zadatak određenih državnih
institucija, dok je pitanje izbora i vođenje kadra stvar koma-
ndanata svih nivoa.
S obzirom na mesto i ulogu starešine, koji obučava, pri~
prema za upotrebu i komanduje svojom jedinicom u miru i ratu,
odnosno obavlja neku od dužnosti u komandi za pripremu i upo-
trebu jedinice kao celine, problem popune starešinskim ka-
drom nižih činova bio je uvek jedno od aktuelnih pitanja
kadrovske probelmatike. Prisutnost i aktuelnost ovoga pro-
blema bila je skoro redovna pojava i u ranijem periodu, posebno
u pomanjkanju nižeg starešinskog kadra.
To je, pored ostalog, bio rezultat pogrešne kadrovske poli-
tike bivše JNA po pitanju unapređivanja starešina, odnosno
skraćivanja vremena provođenja u nižim oficirskim činovima,
tako da su mladi oficiri za nepunih deset godina službe do-
stizali činove viših oficira i prevazilazili komandirske
dužnosti. Time su dužnosti komandira odeljenja i vodova sve
više bile prepuštene desetarima, podoficirima i pitomcima
škole rezervnih oficira na stažu, a čete-baterije nedovoljno
iskusnim potporučnicima i poručnicima, što nije moglo
prođi bez negativnih posledica po borbenu gotovost jedinica
i samih starešina. Tako je, poslednjih dvadesetak godina, trutga
JNA sve više ostajala bez kvalitetnog osnovnog starešinskog
kadra nižih činova, a sa povećanim brojem viših oficira.
Međutim, minuli građanski rat i njegov uticaj na osipanje
JNA po raznim osnovama, problem nepopunjenosti jedinica
armije osnovnim starešinskim kadrom došao je do punog izra-
žaja.
Naime, početkom i tokom građanskog rata, zbog inače malo-
brojnih klasa srednjih vojnih škola i vojnih akademija, na-
puštanjem daljeg školovanja i odlaskom velikog broja pitomaca
nesrpske nacionalnosti, jedinice su praktično ostale bez
osnovnog starešinskog kadra.
Naravno, među onima koji su tokom građanskog rata napu-
381
stili JNA na ilegalan ili legalan način, bio je najveći broj
upravo mlađih starešina i nižih činova, tako da je Prvoj
armiji nedostajalo oko 28 posto komandira vodova i oko 18
posto komandira četa-baterija.

Pred početak svečanosti proizvođenja pitomaca u čin potporuč-

nika /prva trojica s leva Predsednik SRJLilić, Načelnik General-
štaba VJ general Perišić, Ministar narodne odbrane Bulatović
i komandanti strategijskih sastava VJ.

Nedostatkom komandira odeljenja, vodova i četa-baterija kao

najnižih borbenih i taktičkih jedinica, borbena obuka i va-
spitanje, a posebno vojno-stručno osposobljavanje pojedinaca,
grupa i jedinica ovoga ranga, koje čine osnovnu borbenu snagu
svake vojske, bila je ozbiljno ugrožena, a time i borbena goto-
vost u celini. Rešenje ovoga inače hroničnog problema u po-
stojećim okolnostima, bilo je jedino moguće prijemom
rezervnih starešina podoficira i oficira mlađih godišta i
382
vojnih obveznika sa vojničkim činovima, koje smo uz kraće na-
mensko kursiranje proizvodili u određene činove i vršili po-
punu upražnjenih formacijskih mesta. Naravno da je ovo
iznuđeno rešenje donekle ublažilo posledice i formalio re-
šilo problem obuke, ali ne i suštinski ni po broju, a pogo-
tovu ne po kvalitetu obuke.
Pored nedovoljnog odziva kandidata, zbog veoma niskih i ne-
redovnih finansijskih prinadležnosti i slabe vojno-stručne
osposobljenosti kadra ovog profila, ovaj način popune stare-
šinama prihvatljiv je i opravdan samo kao privremeno rešenje.
Ovo utoliko pre što je u koliziji sa nivoom razvoja vojne nauke
i tehnike, kao i transformacijom VJ proklamovanim zahtevom
visoke profesionalizacije, koju upravo treba da odlikuje sta-
rešinski kadar najvišeg nivoa vojno-stručne osposobljenosti.
Pitanje popune jedinica nižim starešinskim kadrom
nismo uspeli da rešimo, što će biti aktuelno i narednih go-
dina, sve dok sadašnje klase pitomaca ne završe osnovno vojno
školovanje u srednjim vojnim školama i vojnim akademijama
pod uslovom da je adekvatan broj pitomaca započeo i uspešno
završio školovanje. Sve do tada imaćemo objektivne probleme
u domenu borbene obuke i vaspitanja, sa negativnim posledi-
cama po ukupnu borbenu gotovost jedinica, te se moramo osla-
njati, uz moguće poboljšavanje, na ovakva i slična rešenja.
Jedino pravo, dugoročno i ključno rešenje je u organizova-
nom stabilnom sistemu vojnog školstva, pri čemu nadležni
organi u državnim institucijama moraju znati i shvatiti da
se vojni starešina ne stvara "preko noći" i da ga ne čine samo
uniforma i čin, već svesno opredeljeni i odabrani mladići,
sistemski vaspitavani i vojno-stručno godinama obrazovani i
osposobljavani u miru za jedan težak, odgovoran, opasan ali ča-
stan poziv, da mogu voditi ljude u borbu i uspešno izvršiti za-
datak sa što manje gubitaka.
Još jedan problem kojeg komanda armije nije mogla da reši,
odnosio se na odliv starešina mlađih godišta. Dobar deo mla-
383
dih starešina podneo je zahtev za prekid aktivie vojne službe,
a jedan deo je to već i učinio, obrazlažući takav postupak ra-
zlozima finansijske prirode, odnosno, veoma niskim životnim
standardom.
Izbijanjem i trajanjem ratnih sukoba na prostoru bivše
Jugoslavije i nezavidnim položajem vojske u novoj SRJ, ranija
relativno blaga disproporcija između priliva i odliva mla-
đeg starešinskog kadra, postaje sve veća u korist odliva, a na
štetu VJ, što počinje ozbiljno da ugrožava problem popune.
Dakle, u potrazi za bolje plaćenim radom van VJ nastalo je pre-
livanje starešinskog kadra odlaskom na iste i približno
slične poslovime u druge državne i privredne strukture, a na-
ročito u jedinice i službe MUGJ-a, gde su uslovi za život i
rad povoljniji, a finansijske prinadležnosti daleko veće i si-
gurnije.
Nama, starim vojnicima, koji smo ceo život posvetili i
radni vek proveli u vojsci, voleći je kao svoje najbliže, veoma
smo se radovali prijemu svake nove generacije mladih stare-
šina, prihvatali ih kao rođene sinove, pomagali i ponosili
svakim njihovim uspehom i napredovanjem u karijeri. No, u
vojsci su takođe bila sasvim normalna i česta rastajanja stare-
šina od svojih kolega i jedinica, izazvana službenim potre-
bama, koja svakako nisu bila lišena emocija.
Lično sam se veoma neprijatno i bespomoćno osećao, čak sa
dozom krivice, gledajući te razočarane mlade, ali zrele i već
oformljene starešine, neispunjenih nada i neostvarenih
ideala, kako silom prilika trbuhom za kruhom traže novu ži-
votnu šansu za dostojniji život i izvesniju ličnu i budućnost
svoje porodice. Ovo nije sramota vojske i njenih pripadnika,
već društva i države, kojoj su se zakleli i čije ime i zastavu
nose. Žalosno je što je država nedovoljnom brigom svoju vojsku
dovela do "prosjačkog štapa" i time ponizila sebe, uprljala
svoju istoriju i obezvredila patriotizam, ponos i čast srpskog
čoveka i vojnika, čemu razlozi nisu samo u sferi ekonomije, fi-
384
nansija i drugim sličnim faktorima.
Pitanje vođenja kadrova u službi i izbora starešina za po-
stavljanje na važna formacijska mesta, naizgled jednostavna i
lagana administrativna obaveza, upravo je ozbiljan, veomao
odgovoran i redovan zadatak komandanata svih nivoa. Vršiti
rangiranje ljudi i davanje prednosti jednom nad ostalima, bez
obzira na egzaktna merila i pokazatelje vrednosti, te saglas-
nosti saradnika o valjanosti izbora, uvek je osetljivo i neza-
hvalno pitanje, no kome konačnu odluku donosi komandant,
preuzimajući na sebe svu odgovornost za eventualne posledice.
Empirijska postavka - kakav komandant, takva i jedinica, u
potpunosti potvrđuje želju i potrebu da pravi čovek dođe na
pravo mesto. Kao i svaki pretpostavljeni, tako sam i ja uvek
želeo i nastojao da na dužnost komandira i komandanta potči-
njenih jedinica, budu postavljeni "prvi među najboljima", po-
štujući sve pravne, personalne i ljudske norme i kriterijume.
Kadrovske i personalne promene izazvane transformacijom
VJ, pitanje izbora starešina za visoke formacijske dužnosti
u Armiji, bilo je vrlo aktuelno, posebno za formacijska mesta
i dužnosti položaja čina generala. U načelu nisam bio pri-
stalica promene nasleđene rukovodeće i komandne strukture,
ako za to nije bilo potrebe, pre svega iz razloga što brzoplete
odluke donete od oka i na osnovu utisaka, obično nanose više
šteta od koristi. No, tamo gde je to bilo neophodno i od opšteg
interesa jedinice, to se moralo činiti. Takav opravdan slučaj
imali smo u Odeljenju za operativno-nastavne poslove, kao gla-
vnom organu i nosiocu poslova Štaba, gde je na dužnosti na-
čelnika Odeljenja, položaj general-majora, bio pukovnik
nepotpunih stručnih kvalifikacija. Za popunu ovog mesta
izbor je pao na pukovnika Đorđa Ćurčina, dotadašnjeg koma-
ndanta grupe brigada, koji je ispunjavao potrebne uslove i radi
daljeg vođenja u službi, postavljen je na ovu dužnost i veoma je
uspešno obavljao.
Na upražnjeno mesto načelnika štaba, ujedno zamenika ko-
385
mandanta Armije, od nekoliko mogućih kandidata odlučio sam
se za general-majora Dragoljuba Ojdaniđa, komandanta Užičkog
korpusa, učesnika u ratu 1991-1992. godine. Njega sam poznavao
iz perioda službovanja u Vojnoj akademiji KoV, gde sam mu bio
pretpostavljeni i koga smo, kao dobrog načelnika Katedre nao-
ružanja sa nastavnom gađanja, radi daljeg napredovanja poslali
u trupu. Međutim, njegovim radom i ponašanjem, kao načelnika
štaba Armije, nisam uvek bio zadovoljan, pre svega zbog po-
vršnosti u radu, neprincipijelnom i proračunljivom pona-
šanju, ispoljene doze nezdrave ambicije i agesivnog
karijerizma. Vodio je prljavu igru i pravu borbu da izbori
mesto komandanta Prve armije. O tome je više brinuo nego o
svojim funkcionalnim obavezama.
I pored zvanično departizovane VJ gajio je neskrivene sim-
patije i neformalnu pripadnost Socijalističkoj partiji
Srbije i Jugoslovenskoj levici i strankama u poziciji aktu-
elne vlasti, kao prečicu na putu stvaranja uspešne karijere.
Nisam se iznenadio što je na krilima ovih partija general
Ojdanić sleteo na mesto komandanta Prve armije, zamenika i
načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, a možda i funkcije
Saveznog ministra odbrane? Takođe me neće iznenaditi ako zbog
slepe lojalnosti političkoj partiji i ličnostima na poziciji
vlasti, svoje slavoljubivosti i karijerizma, sroza svoj moralni
i profesionalni integritet.
Moje primedbe nije rado prihvatao, ali sam očekivao da će
o njima voditi računa. Živeo sam u ubeđenju da je na putu pri-
lagođavanja u skladu sa zahtevima i potrebama službe u Vojsci
Jugoslavije. No, on je nastavio po svome.
Jedan broj starešina, među njima i komandanata jedinica,
odlazio je u penziju, zbog čega je komanda vršila uzdizanja novih
starešina na upražnjena formacijska mesta.
Za komandante novoformiranih jedinica, odnosno korpusa,
divizija i samostalnih pukova i brigada, vrlo pažljivo smo
vršili izbor potencijalnih kandidata iz prilično široke
386
baze, zahvaljujući većem broju starešina visokih činova iz
jedinica bivše Pete i Sedme vojne oblasti.
Pri izboru komandanta Kragujevačkog korpusa prihvatio sam
predlog da se na ovu dužnost postavi pukovnik Ninoslav
Krstić. Lično sam ga dobro poznavao iz vremena kada je bio u
Inspekciji oružanih snaga, kojom sam ja rukovodio. Jedno vreme
proveo je i na hercegovačkom ratištu, gde se pokazao kao sposo-
ban i hrabar starešina.
Saglasio sam se da se za komandanta Dunavske divizije po-
stavi pukovnik Jagoš Stevanović. Nisam ga dovoljno lično po-
znavao, ali je imao izrazito pozitivne ocene. Iz obavljenih
razgovora i kontakata, na mene je ostavio pozitivan utisak.
Dužnost komandanta Drinske divizije primio je general To-
mislav Obradov, koga ranije nisam poznavao.
S obzirom na veliki broj jedinica i ustanova zahvaćenih
procesom transformacije, bilo je dosta kadrovskih promena,
pomeranja i novih postavljenja, radi popune upražnjenih
formacijskih mesta i uzdizanja kadrova, pogotovo u višim tak-
tičkim jedinicama, pravosudnim organima, medicinskim usta-
novama, pozadinskim bazama i vojnoteritorijalnim komandama.
Aktivnosti ove vrste odvijale su se redovno po dubini linijom
vojne subordinacije, sa ciljem uspostavljanja i funkionisanja
sistema efikasnog rukovođenja i komandovanja u funkciji
izgradnje i jačanja borbene gotovosti Armije.
Uslovi u kojima su donošene odluke za kadrovska rešenja
bili su krajnje nepovoljni. Personalne evidencije bile su ne-
ažurne i deo starešina nije se adekvatno poznavao. Bila je to
osnova za poneko promašeno kadrovsko rešenje.
Sećam se slučaja pukovnika Enesa Tase, inače Muslimana,
sposobnog i hrabrog komandanta 51. oklopne brigade i njenih
uspešnih dejstava u istočnoj Slavoniji, veoma cenjenog čoveka
i oficira, koji je vrlo teško ranjen 3. maja 1992. godine u Do-
brovoljačkoj ulici u Sarajevu. Bio je na lečenju i raspolaganju
Personalnoj upravi i gotovo zaboravljen i bez ikakvih pri-
387
znanja. Po saznanju za slučaj, najviše što je komanda Armije
mogla učiniti, bilo je odavanje zasluženog priznanja. Predlo-
žen je za unapređenje u čin general-majora, što je i učinjeno
krajem 1995. godine.
Versko-etniči građanski rat uticao je i na slabljenje poli-
tike nacionalne ravnopravnosti i pojavu nacionalne mržnje,
koja se, nažalost, uvukla i u redove vojske i počela osećati i u
kadrovskoj politici kroz zapostavljanje starešina nesrpske na-
cionalnosti. Očigledan dokaz bio je nerešen status general-
majora Geze Farkaša, mađarske nacionalnosti, koji je bio bez
postavljenja u komandi Armije duže vremena, iako se radilo o
jednom vrlo sposobnom, vrednom, odanom i časnom generalu i
patrioti dostojnog svakog poštovanja. Kada sam ga bolje upo-
znao, pošto se ranije nismo sretali, predložio sam svom pre-
tpostavljenom da se dotični postavi na odgovarajuću dužnost u
Savezno ministarstvo odbrane ili Generalštab vojske, gde bi
njegove sposobnosti bile iskorišćene u funkciji jačanja be-
zbednosti države i vojske.
Poznavanje kadrovske situacije, koja je podređena pre svega
interesima vojske i bezbednosti države i naroda, bitan je pre-
duslov za pravilno vođenje kadrovske politike u svojoj nadle-
žnosti.
Međutim, u ondašnjim ekonomsko-finansijskim okolno-
stima to se nije moglo postići, tako da razervni starešinski
kadar svoje Armije nisam uspeo da praktično doživim, bar ko-
mandante bataljona i divizona, što sam smatrao velikim nedo-
statkom. To je uostalom bio veliki sistemski nedostatak
državnog i vojnog rukovodstva u procesu transformacije VJ,
koji bitno umanjuje borbenu sposobnost vojske u celini i odb-
rambenu sposobnost zemlje.
Kao deo kadrovske problematike vršeno je i redovno penzio-
nisanje starešina po osnovu ispunjenja potrebnih godina pe-
nzijskog staža i godina starosti, odnosno po sili zakona i
prevremenom penzionisanju iz zdravstvenih razloga ili viška
388
starešinskog kadra. Tokom 1993. i 1994. godine, iz sastava Prve
armije penzionisali smo oko 480 starešina po svim osnovama,
u skladu sa zakonom i zahtevima transformacije VJ, odnosno
iotrebom brojnog smanjenja VJ. Tome je svakako doprinelo ra-
spolaganje viškom kadra, naročito viših oficira, koji je na-
stao povlačenjem i rasformiranjem krupnih jedinica JNA iz
bivših republika, kojima je trebalo regulisati stanje u službi
pod povoljnijim uslovima.
Jedan broj starešina srpske nacionalnosti, poreklom iz
Hrvatske i Bosne i Hercegovine, penzionisai je samo zbog toga
što su odbijali da stupe u aktivnu službu vojske Republike
Srpske i Srpske Vojske Krajine. To je vršeno u nedovoljno de-
finisanim uslovima.
Državno rukovodstvo i vojni vrh nisu ništa učinili da se
oda bar formalno priznanje navedenoj kategoriji starešina,
koji su sa jedinicama izdržali sve strahote od hrvatske i mu-
slimanske strane u toku 1991. i do juna 1992. godine. Time su ru-
kovodstvo države i Generalštab VJ ispoljili nezahvalnost i
na grub način odrekli se "viška" svojih starešina i ispoljili
nebrigu za zaštitu pripadnika bivše JNA, koji su ostali na
teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

5. Dogradnja organizacije Prve armije

U drugoj polovini 1993. godine, komanda Prve armije te-

žišno se bavila realizacijom plana transformacije u oblasti
organizacijsko-formacijskih promena.
Jedan broj sastava u Prvoj armiji ukidali smo, odnosno ras-
formirali. U isto vreme jedan broj novih jedinica je formi-
ran. Najviše je jedinica i ustanova bilo preformirano.
Komanda armije je jedan broj jedinica, koje je imala na vezi, pre-
tpočinila svojim potčinjenim komandama.
Rasformiran je Mehanizovani korpus, jedna Mešovita pro-
tivoklopna artiljerijska brigada, Tehnički nastavni centar i
389
Remontni bataljon.
Formirane su Drinska i Dunavska divizija, što je davalo
poseban kvalitet Prvoj armiji. Preko izvršenih organiza-
cijsko-formacijskih promena, adekvatnije smo dogradili No-
vosadski, Kragujevački i Beogradski korpus.
U skladu sa organizacijsko-formacijskim promenama
izvršena je preraspodela zona odgovornosti, urađena je nova
borbena dokumentacija i realizovana nova rešenja u sistemu
komandovanja.
Praktičnim sprovođenjem zadataka transformacije, dublje
sam ulazio u njen smisao. Shvatio sam da se suštinski ne čini
ništa u smislu stvaranja moderne, manevarski sposobnije i
borbeno efikasnije vojske, sem što je brojno i tehnički sma-
njujemo i dovodimo u niži stepen borbene gotovosti.
Objektivno ceneći valjanost nekih rešenja transformacije,
koja su možda u globalu bila prihvatljiva i opravdana, sa sta-
novišta potreba i mogućnosti Prve armije, očigledno su bila
na njenu štetu. Naime, rasformiranjem Mehanizovanog korpusa
i preformiranjem dela, pretežno mehanizovanih, jedinica u te-
ritorijalne lake i brigade "B" i "R" sastava u Novosadskom i
Kragujevačkom korupusu, Prva armija je ostala sa dobrim delom
jedinica malobrojnog mirnodopskog sastava i bez većeg broja
oklopnih borbenih vozila, a time bez udarne i manevarske moći,
posebno u Vojvodini.
S obzirom na malu veličinu državne teritorije, smanjenje
brojnog stanja vojske je prihvatljivo i opravdano samo do opti-
malne granice, koju ne bi smeli određivati isključivo ekonom-
ski i materijalni razlozi. To isto važi i za odnos
mirnodopskog i ratnog brojnog stanja, odnosno, aktivnog i re-
zervnog sastava vojske, koji mora biti takav da omogući fu-
nkcionisanje i izvršavanje zadataka pripreme vojske u miru za
rat i brzi prelazak od mirnodopskog na ratno brojno stanje, u
punoj gotovosti za borbena dejstva.
Stoga smanjenje mirnodopskog brojnog stanja ljudi i borbene
390
tehnike ispod 15 posto, u odnosu na brojno stanje ratne Armije,
bitno ograničava mogućnosti mirnodopskih priprema i pro-
dužava vreme narastanja i razvoja ratne Armije, utoliko pre
što mala državna teritorija limitira veće manevre po unu-
trašnjim pravcima i zahteva odsudniju odbranu od samih gra-
nica. Naravno, izostale su mnoge praktične mere i radnje, koje
bi omogućile kvalitetnu promenu postojećeg stanja u mate-
rijalnom, tehničkom, operativno-strateškom i organizacionom
pogledu, što ovako zamišljenu transformaciju VJ čini ira-
cionalnom i, čini mi se, ishitrenom odlukom.
Uporedo sa brojnim smanjenjem ljudstva, bila je neophodna
standardizacija i modernizacija postojećeg i uvođenja novog
savremenog naoružanja i vojne opreme, pre svega, u tehničkim
vidovima i rodovima, radi nadomeštanja manjeg broja ljudi po-
većanom borbenom efikasnošću. Izuzetno su značajna pitanja
organizacije VJ i sistema rukovođenja i komandovanja, vojno-
stručnog osposobljavanja, mobilizacije i popune ljudstvom, ma-
terijalno-finansijskog obezbeđenja borbenim i životnim
potrebama i drugo, da bi VJ zaista bila visokoprofesionalna
respektivna sila SRJ.
Uočavajući neke nelogičnosti određenih rešenja, redovnim
i zvaničnim putem ukazivali smo na njihove nedostatke i pre-
dlagali nova i korekciju postojećih rešenja, po kojima nisu
usledile pozitivne reakcije od strane GŠ VJ i Vrhovnog sa-
veta odbrane (VSO). Uostalom, to se nije desilo i u situaciji,
kada smo imali prilike da lično i neposredno razgovaramo o
problemima borbene gotovosti VJ. Zapravo, na godišnjem refe-
risanju o borbenoj gotovosti VJ za 1993. godinu, članovima
VSO, kome su prisustvovali komandanti strategijskih sastava,
gde je bilo reči i o toku transformacije, saslušani su refe-
rati resornih organa GŠ, po kojima nije ni bilo diskusije.
Članovi VSO, predsednik SRJ Zoran Lilić i predsednici Re-
publike Srbije Slobodan Milošević i Crne Gore Momir Bu-
latović nisu smatrali za potrebnim da saslušaju i čuju
391
mišljenje komandanata Armija i vidova VJ, što je bilo čudno i
neočekivano.
Imao sam utisak da je nedostajala jasna koncepcija tra-
nsformacije VJ sa preciznim zaključcimaj-zasnovanim na sve-
stranoj proceni svih uticajnih spoljnih i unutrašnjih
faktora, kakvu i koliku oružanu snagu moramo imati, da bi ona
bila snažan faktor odvraćanja i odbane od agresije i garant
bezbednosti zemlje. Očigledno je da zbog neizvršene celovite
geostrateške procene pozicije SRJ, a time i jasno definisane
doktrine odbrane zemlje i vojne doktrine, transformacija VJ
imala je samo deklarativni, a ne suštinski karakter. Tra-
nsformacija se svela samo na brojno samanjivanje i neke fo-
rmalne sadržaje, više političkog nego vojnog značaja.
Tokovi međunarodnih odnosa i složene unutrašnje okolno-
sti, koje utiču na oblikovanje VJ, očuvanje nacionalnog ide-
ntiteta i integriteta i državnog suvereniteta, zahtevali su
jačanje odbrambene mođi društva i države. Međutim, prema ta-
dašnjim ekonomskim mogućnostima, mnoge probleme nije bilo
moguće povoljnije rešiti, ali je zato trebalo iskoristiti
vreme za svestranu analizu i procene, osmišljavanje i dono-
šenje realnih odluka. Nedostajalo je viđenje načina kako u na-
rednom periodu, u hodu, sa ograničenim materijalno-
finansijskim sredstvima stvarati VJ primerenu vremenu, po-
trebama i mogućnostima.
Praksa je nametnula izmene postojeće i stalnu dogradnju
organizacijske strukture OS SRJ. Suština je morala biti ma-
terijalizacija reformom proklamovanih ciljeva za modernom,
savremeno naoružanom, spremnom i nadasve borbeno čvrstom i
ubojitom vojnom snagom.
392
 6. Kadrovska i materijalna podrška Vojsci Republike
Srpske i Srpskoj Vojsci Krajine

Zbog jednostranih i pristrasnih odluka međunarodne zaje-

dnice, mirovna operacija Ujedinjenih nacija u Hrvatskoj i BiH
odvijala se na štetu Srba, koji su bili izloženi sve češćim
napadima hrvatskih i muslimanskih oružanih formacija, uz
prećutnu saglasnost i podršku mirovnih snaga. To je poveća-
valo nesigurnost i otpor srpskog naroda, produžavalo rat na
ovim prostorima i činilo ga sve krvavijim, a okončavanje su-
koba i rešavanje krize političkim sredstvima sve manje vero-
vatnim.
Početkom građanskog rata i povlačenjem JNA sa prostora
bivših jugoslovenskih republika Slovenije, Hrvatske i BiH,
deo naoružanja i vojne opreme, zbog blokade skladišta i komu-
nikcija i borbenih dejstava, nije se mogao evakuisati, te je
ostao u rukama paravojnih formacija, koje su se kasnije raznim
"humanitarnim" kanalima veoma dobro opremile i redovno
snabdevale potrebnim naoružanjem i vojnom opremom.
Nešto slično dešavalo se i sa delom starešinskog i
vojničkog sastava JNA slovenačke, hrvatske i muslimanske na-
cionalnosti, koji se po meri povlačenja JNA osipao napušta-
njem svojih jedinica, ostajao na teritoriji svoje republike i
priključivao se novoformiranim jedinicama republičke
vojske, što sa pripadnicima drugih nacionalnosti (sem Alba-
naca) nije bio slučaj. Naime, pripadnici JNA slovenačke,
hrvatske i muslimanske nacionalnosti, koji nisu želeli dalji
ostanak u JNA, uz izraženu takvu želju svom starešini, mogli
su napustiti jedinicu pojedinačno, javno i nenaoružani, bez
ikakvih posledica po njih, što je jedan broj starešina i uči-
nio, otvoreno i na pošten način. Međutim, starešine ostalih
nacionalnosti ostali su dosledni datoj obavezi i discipli-
novano izvršavali postavljene zadatke u sastavu svojih jedi-
nica.
393
Stvaranjem Republike Srpske Krajine i Republike Srpske,
propraćeno je i obrazovanjem njihove oružane sile. Osnovu je
činila Teritorijalna odbrana i sopstveno ljudstvo iz redova
vojnih obveznika bivše JNA. Veći broj oficira i podoficira
srpske nacionalnosti bivše JNA, poreklom iz Hrvatske i
Bosne i Hercegovine, stupio je dobrovoljno, a jedan manji broj
bio je upućen po naređenju u oružane snage ovih Republika. Za
opremanje je korišćen deo naoružanja i vojne opreme, koju ŠA
nije izvukla sa teritorije Republike Srpske Krajine i Repu-
blike Srpske.
U borbi za svoj opstanak Srbi u Hrvatskoj i BiH jedini
oslonac i podršku imali su u narodima Srbije i Crne Gore,
koji su ih višestruko pomagali i pored pritisaka i izolacije
SRJ od strane međunarodne zajednice. S ozbirom na stradanja i
opasnost od uništenja srpskog življa, bila je etnička, nacio-
nalna i profesionalna obaveza VJ u pružanju pomoći vojskama
RSK i RS u kadrovima i borbenim potrebama.
Što se tiče pomoći u borbenim potrebama, ona seodvijala
neprekidno i do krajnjih granica naših mogućnosti, po odo-
brenju i nalogu Generalštaba Vojske Jugoslavije. Ta se pomoć
najčešće sastojala u isporuci artiljerijsko-raketne municije,
neke vrste municije za pešadijsko naoružanje većeg kalibra,
minsko-eksplozivnim sredstvima, određenih sredstava veze, ma-
terijalno-tehničke podrške i dr. Dotur određenih vrsta borbe-
nih potreba uglavnom se vršio organizovano na nivou
Generalštaba, preko određenih sabirnih cenatara, gde eu ista
prikupljana iz pozadinskih baza i distribuirana prema zahte-
vima i trebovanjima glavnih štabova Srpske Vojske Krajine i
Vojske Reggublike Srpske. Naša spremnost da se zahtevi za odre-
đenim vrstama borbennh potreba maksimalno ispune, išla je
do granice ugroženosti sopstvenih ratnih rezervi. Sećam se
da smo, na primer, sa municijom za neke artiljerijsko-raketne
sisteme, ostajali na daleko manjem broju projektila u sastavu
borbenih kompleta, sve u želji da se teritorija i srpski narod
394
na njoj mogu uspešno suprotstaviti, odbraniti i opstati na
svojim vekovnim ognjištima.
Bez obzira na razloge i limite političke i međunarodne
prirode, zbog kojih fizičko prisustvo VJ na ratištima Hrva-
tske i BiH nije bilo moguće, bili smo bar na ovaj način tamo i
iz nacionalnih i profesionalnih pobuda, osećali radost svake
vojničke pobede, ali i tugovali zbog poraza političke prirode,
koji su mnogo puta, u istoriji srpskog naroda, dobijenu vojničku
pobedu u ratu, pretvarali u poraz, za zalenim stolom u miru.
Službovanje naših starešina u vojskama RSK i RS u poče-
tnom periodu bilo je na dobrovoljnoj osnovi i uglavnom na neo-
dređeno vreme, da bi se krajem 1993. godine vreme boravka na
ratištu skratilo na godinu dana. Međutim, povlačenjem JNA iz
Hrvatske i BiH, angažovanje starešina VJ van teritorije SRJ
postalo je nemoguće i ne samo iz političkih razloga.
Zapravo, zbog ostavljenih nedovoljno zbrinutih porodica u,
inače veoma teškom ekonomskom stanju u zemlji i nejasnom li-
čnom statusu s jedne strane, te neadekvatnog tretmana i odnosa
prema starešinama VJ u vojskama RSK i RS i društveno-poli-
tičkih nesuglasica unutar ovih Republika, s druge strane, sla-
bio je motiv starešina iz VJ, poreklom preko Drine, za boravak
na ratištu. Odbijanje ove kategorije starešina za odlazak na
ratišta u Hrvatskoj i BiH, negativno je uticao na dobrovoljan
odlazak građana srpske nacionalnosti iz ovih republika, koji
su skupa sa svojim porodicama boravili na prostorima Srbije
i Crne Gore.
Pored principa dobrovoljnosti, dalje angažovanje stare-
šina VJ regulisano je naredbodavnim putem i to starešina
srpske nacionalnosti, koji su rođeni u Hrvatskoj i BiH. Me-
đutim, zbog neorganizovanog prihvata i slučajeva etiketiranja
starešina VJ kao "komunjara", ponižavajućeg odnosa prema
činu i uvredljivog i nadmenog odnosa "lokalnih komandanata",
odziv starešina bio je sve manji,uz učestalije otkazivanje po-
slušnosti. Da bi se odziv starešina poboljšao, pored pojedi-
395
načnog razgovora sa starešinama, u dva navrata organizovan jv
sastanak načelnika Generalštaba sa starešinama Prve armije,
rođenim u Hrvatskoj i BiH, na kojima su objašnjavani razlozi
i potreba angažovanja u vojskama RSK i RS. Ovi razgovori nisu
imali skoro nikakvih efekata.
Opravdani zahtevi naših starešina da se njihovi poro-
dični, stambeni, finaisijski i statusni problemi prethodno
što povoljnije reše, što mi nismo objektivno mogli, suko-
bljavali su se sa ljudskom i moralnom savešću i sasvim ispra-
vno, u ovom slučaju, uglavnom stavljani ispred profesionalne
obaveze.
I pored toga što je upućivanje starešina VJ, državljana
SRJ, u sastav vojske praktično druge države, i to na osnovu
usmenog naređenja, uz najavljenu opasnost penzionisanja ako se
naređenje ne izvrši, bilo protivpravni i nelegalni postupak,
ipak je jedan broj starešina bio upućen i uključen u vojsku RSK
i RS i borio se do kraja rata.
Bez obzira što sam, po službenoj dužnosti, zahtevao spro-
vođenje ove direktive, intimno sam bio protiv ovakvog načina
angažovanja naših starešina iz pomenutih razloga, upozora-
vajući na poštovanje propisa i negativnih posledica, zbog čega
nisam preduzimao nikakve disciplinske i sudske mere protiv
starešina koji su odbili izvršenje usmenog naređenja. Kada je
opravdano i otvoreno nezadovljstvo starešina postalo oči-
gledno, a ubeđivanje beskorisno, i pored još uvek važeće di-
rektive, polovinom 1994. godine, prekinuo sam sa ovakvom
praksom.

7. Saradnja sa strukturama van Vojske Jugoslavije

Položaj Vojske Jugoslavije u 1993. godini u društvu bitno

se razlikovao od položaja koji je imala Jugoslovenska narodna
armija.
Tragičan kraj JVA imao je dalekosežne posledice na polo-
396
žaj Vojske Jugoslavije i odnos drugih struktura društva prema
njoj. U narodu je postojala određena doza rezervisanosti što je
trebalo ozbiljno da upozori.
Dok je postojala JNA, njena saradnja sa strukturama u dru-
štvu bila je institucionalizovana. Komande su imale ne samo
vodeću ulogu u saradnji sa strukturama van vojske, nego i neku
korektivnu ulogu svega onoga što je bio sadržaj i rezultat sa-
radnje.
Komande vojske, pa komanda Prve armije i njene potčinjene
komande, po pitanju saradnje sa strukturama van vojske našle su
se, blago rečeno, u neodređenoj situaciji. Saradnji se prila-
zilo kao da još postoji JNA i bivša država. Znalo se sa kim
treba sarađivati, ali nije se znalo na koji način sarađivati i
po kojim pitanjima.
Nije bilo nikakve dileme po pitanju izuzetnog značaja po-
stojanja dobre saradnje vojske sa strukturama van vojske. Naža-
lost, ovom pitanju nije se niko na pravi način bavio. Svako je
radio ono što je smatrao da treba da radi.
Ocenjivao sam da nova pozicija Vojske Jugoslavije povećava
značaj saradnje u odnosu na prethodno vreme. Depolitizovana
Vojska isključivala je saradnju na ideološkim osnovama i po-
litičkim motivima. To je bio složen problem, jer su postojali
pokušaji nekih organizacija da saradnji sa Vojskom prilaze sa
aspekta ideologije i politike.
Komanda Prve armije nastojala je da se saradnja odvija sa
državnim, vaspitno-obrazovnim, kulturnim i drugim organi-
zacijama. Najveći napori saradnje bili su usmereni na učvr-
šćivanje veze vojske i naroda. To smo pokušavali isticati kao
zajednički i opštedruštveni interes.
Saradnji smo pokušavali da prilazimo kao izrazu dobre
volje nas i onih sa kojima sarađujemo. Zalagali smo se da oni
koji sarađuju pokažu spremnost na kompromise, uz poštovanje
autonomnosti strana koje učestvuju u saradnji. Kontakti, razgo-
vori i dogovori tekli su na ravnopravnoj osnovi, što je tre-
397
balo da doprinosi razvijanju poverenja između Prve armije i
onih sa kojima sarađuje.

Poseta grupe penzionisanih vojnih starešina, 1993.

Usled minulih ratnih događaja, okolnosti u zemlji i pro-

cesu transformacije VJ, odnosi saradnje, bili su na različitom
stepenu razvijenosti u zavisnosti od strukture i teritorije.
No, s obzirom na veličinu zone odgovornosti i koncentraciju
najznačajnijih državnih, društvenih, privrednih i drugih
institucija i potencijala u njoj, pružala se mogućnost ra-
zvijanja široke saradnje, koja je u postojećim prilikama u
zemlji bila više nego potrebna. Stoga smo, kao jedan od važnih
zadataka, komandi svih nivoa postavili uspostavljanje inte-
nzivnije saradnje vojske sa značajnim strukturama i institu-
cijama države i društva u sredinama gde vojska živi i radi.
Taj proces tekao je uzlaznom linijom sa više ili manje uspeha,
ali dosta neuje-dnačeno.
Na prihvatanje inicijative za saradnju i razvijanje sara-
dničkih odnosa, u izvesnoj meri, uticalo je primetno nepo-
voljno mišljenje i stav državnih organa i nekih političkih
398
stranaka prema VJ. GTolitički momenat i ovde je igrao značajnu
ulogu, tako da je uspostavljanje saradnje struktura van VJ sa njom
praktično zavisilo od mišljenja i stava "viših" instanci, a
ne od stvarnih želja i raspoloženja potencijalnih saradničkih
struktura.
Daleko razvijeniju saradnju imali smo u manjim garnizonima
i gradskim centrima sa strukturama vlasti i državnim orga-
nima nego, recimo, u Beogradu, gde se kreira politika saradnje
i gde su objektivno bile veće mogućnosti za njeno praktično
ostvarivanje. Globalno gledano, zahvaljujući komandantima
jedinica i rukovodećim ljudima u državnim, privrednim i dru-
gim strukturama u većini manjih garnizona, uspostavljena je so-
lidna saradnja VJ, pre svega sa organima lokalnih vlasti,
privrednim i drugim asocijacijama na svojim teritorijama.
Radno povezivanje vojske sa lokalnim organima uprave i me-
snim srodnim institucijama i ustanovama, radi ostvarenja
zajedničkih ciljeva, obostrano je korisno i potrebno. Takva
interesna povezivanja i zajedničke akcije na rešavanju određe-
nih problema, naročito stambenih, komunalnih i drugih, či-
nili smo u svim garnizonima gde je za to bilo potrebno i gde je
ispoljena obostrana dobra volja. Prvi primer takvog povezi-
vanja imali smo u Gornjem Milanovcu, gde smo na inicijativu
predsednika Skupštine, gospodina Marušića, ugovorili zaje-
dničko korišćenje i održavanje Doma VJ. Takvih i sličnih
primera bilo je i u drugim garnizonima, gde smo, uz međusobne
ustupke, usaglasili zajedničke obaveze, način korišćenja i odr-
žavanja objekata. Zahvaljujući predusretljivosti lokalnih
organa vlasti i shvatanju teškoća, u kojima se nalazila VJ, ova-
kvom saradnjom uspeli smo bar delimično rešiti i ublažiti
problem nedostatka stambenog prostora za jedan broj stambeno
nezbrinutih porodica starešina.
U želji da se ovoj delatnosti sa najvišeg nivoa da podsti-
caj i odgovarajući značaj, smatrali smo da bi susret sa najvi-
šim ličnostima SRJ, Srbije i grada Beograda imao izvanredan
399
 Knjiga predsedniku Opštipe Gornji Milanovac g. Marušiću
za uspeišu saradnju

odjsk i dao zamah razvijalju svestrane saradlje. Kao pogodpa

prilika, i povod za takav susret, bila je proslava Dana VJ, 16.
jupa 1994. godine, kada smo na zajedničku večeru starešina ko-
mapds Prvs armije, organizovane na brodu Rečpe ratne flotile,
kao goste pozvali predsednike SRJ Zorana Lilića i Srbije Slo-
bodana Miloševića sa nekoliko svojih mipistara, po njihovom
izboru, i gradonačelnika Beograda. Pozvani gosti su prihva-
tili poziv i potvrdili svoj dolazak, uz kurtoaznu zahvaliost.
Međutim, na jedan sat pre dogovorenog vremena, predsednik SRJ
lično me je telefonom obavestio da zbog "zauzetosti", njsga i
predsednika Srbije, ne mogu doći. Možda je to bilo tačno, ali
ne i dovoljno ubedljivo i vrlo indikativno. Ipak pašem po-
zivu odazvala se gradonačelnica Bsograda, gospođa Slobodanka
Gruden, kao i mgašstar informacija Srbije, gospodip Ratomir
Vico, koji su nam učinili čast szojim dolaskom.
Bez obzira na razloge, kedolazak i ovakav postupak najviših
državnih rukovodilaca, prema ispoljenoj želji i ukazanoj
400
 Gradonačelnik Beograda, gospođa Slobodanka Gruden, gost na
drugarskoj večeri starešina Komande 1. A. povodom dana VJ, 1994.

pažnji od strane starešina komande najveće stratetijsko-ope-

rativne jedinice VJ, na zajednički i njen najveći praznik, do-
voljno pokazuje kakav je odnos Vrhovne komande prema svojoj
vojsci, što je simptomatično i veoma nepopularno. Naravno, to
će imati negativne odraze, ne samo u domenu saradnje, a nespo-
razumi i problemi biće sve manje izraz slučajnosti i slabosti
pojedinih ličnosti.
Saradnji komande Armije, i njoj potčinjenih komandi, sa Mi-
nistarstvom unutrašnjih poslova Srbije i organima ovog mi-
nistarstva u zoni odgovornosti, pridavali smo prvorazredni
značaj.
Interesi odbrane zemlje zahtevali su postojanje saradnje
Vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova. U tome posebno
mesto trebalo je da ima saradnja Prve armije sa organima unu-
trašnjih poslova u Vojvodini, Beogradu i zapadnoj Srbiji.
Uspostavljena je i produžena tradicionalno dobra saradnja
JNA sa organima unutrašnjih poslova na svim nivoima. Vojska
401
Jugoslavije imala je dobro organizovanu saradnju sa organima
Ministarstva unutrašnjih poslova od stvaranja SRJ sve do po-
četka 1993. godine. Od tada je zapažena promena u odnosu orga-
na unutrašnjih poslova prema Vojsci Jugoslavije. Odstupalo
se od ravnopravne saradnje i organi Ministarstva unutrašnjih
poslova počeli su da se ponašaju nekorektno i tako kao da su
organizacija nadređena Vojsci Jutoslavije.

Centralna svečanost povodom Dana VJ (16.jun)

u Centru „ Sava " 1994.

Slučaj zaustavljanja vojnog motornog vozila, i vršenje ko-

ntrole tereta pod pretnjom oružja, bio je povod mojeg reagovanja
prema Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, ministru Zo-
ranu Sokoloviću pismenim putem. U tom dopisu, pored opisa
slučaja, ukazivanja na nepravilan postupak milicionera na ko-
ntrolnom punktu i upozorenja da se to više ne radi, napomenuo
sam da je takve i slične postupke činila milicija u Hrvatskoj
1991. godine premajedinicama Jugoslovenske narodne armije.
402
Reakcija je bila neverovatna i neočekivana. Moje obraćanje
ministru unutrašnjih poslova Srbije protumačeno je kao
uvreda. O tome je izvešten i Slobodan Milošević, predsednik
Srbije. Milošević je zahtevao od načelnika Generalštaba, ge-
nerala Momčila Perišića da lično ode u Ministarstvo unu-
trašnjih poslova i proveri u čemu je problem.
General Momčilo Perišić me je upoznao o zadatku koji je
dobio od predsednika Srbije. Predložio sam mu da ne ide u
MUP Srbije jer to nije njegov nivo, a da dozvoli meni da sam
obavim posetu koju je njemu naložio predsednik Srbije, Milo-
šević.
General Perišić je odlučio da skupa posetimo ministra
unutrašnjih poslova Srbije i posetu smo najavili. Kada smo
došli u zgradu Ministarstva, primio nas je zamenik ministra,
Radovan Stojčić Badža. Bila je to još jedna demonstracija oma-
lovažavanja Vojske Jugoslavije, načelnika Generalštaba i ko-
mandanta Armije.
Nepoštovanje ranga u razgovorima bila je dogovorena de-
monstrcija protiv VJ. Nije u pitanju moja lična povređenost i
nezadovljstvo narcisoidnim i prepotentnim držanjem zame-
nika minstra Stojčića. U pitanju je korektan odnos institucije
Vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.
Radovan Stojčić pred nama je istupao kao nadređeni. Bio je
prekomerno ličan. Moglo se nekim događajima i nesporazumima
prilaziti kao slučanijim pojavama. U to se mogu podvesti
pojave zaustavljanja i kontrole sadržaja transporta u vojnim
motornim vozilima, ili kontrole ličnog naoružanja vojnih ku-
rira. To mogu biti maltretiranja pojedinih pripadnika MUP-
a. Ali u navedenu kategoriju nekorektnosti prema vojsci ne
mogu se podvesti pojave prisvajanja borbene tehnike, nasilno
useljavanje u vojne objekte, samovoljno zaposedanje poligona od
strane organa Ministarstva unutrašnjih poslova.
Svesni da ovakve stvari nanose ogromne štete ugledu obeju
strana i vode ka zahlađivanju i zaoštravanju međusobnih
403
odnosa, mi smo redovnim putem reagovali kod nadležnih
institucija, s molbom da se striktno poštuju zakonom određena
prava i nadležnosti u obavljanju funkcionalnih dužnosti
obeju strana, uz upozorenje da nećemo dozvoliti nikakvo na-
srtanje i narušavanje autoriteta i integriteta VJ, bar što se
tiče Prve armije, što sam lično saopštio visokom predsta-
vniku MUP-a.
U želji da se poprave narušeni odnosi na relaciji Prva
armija - Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i da se sa-
radnja nastavi u skladu sa Zakonom i potrebama vremena u kome
smo delovali, pozvao sam da komandu Armije posete najodgo-
vorniji članovi MUP-a Srbije. Na naš poziv posetio nas je
zamenik ministra Radovan Stojčić. Predložili smo mu da se
održi sastanak na kome bi zajednički ocenili dosadašnju sa-
radnju i razmotrili probleme koji postoje i dogovorili način
njihovog rešavanja. Time bi olakšali i pojednostavili našu
saradnju u budućem vremenu.
Sa našim predlogom složio se zamenik ministra Radovan
Stojčić, ali do dogovorenog sastanka nije došlo. Komanda je
ocenila da je dogovoreni sastanak izbegnut od čelnika MUP-a
zbog razlika u našem i njihovom shvatanju saradnje. Komanda je
ocenila da rukovodstvo Ministarstva unutrašnjih poslova
nije zainteresovano za razvijanje i jačanje saradnje između dveju
srodnih državnih institucija, značajnih za bezbednost dru-
štva i države.
Razlog izbegavanja saradnje nije u pogrešnom shvatanju i ne-
sagledavanju potrebe i značaja saradnje, već u različitom stavu
i odnosu državnog rukovodstva prema Ministarstvu unutra-
šnjih poslova i Vojske Jugoslavije.
Vrednovanje mesta i uloge MUP-a i VJ, samo sa stanovišta
interesa političke partije, očuvanja režima i aktuelne vlasti,
dovelo je do nepotrebnog, pogrešnog i štetnog favorizovanja
policije kao instrumenta vlasti, pa otuda i arogantnog odnosa
organa MUP-a prema VJ. Tako su, umesto odnosa saradnje ravno-
404
pravnih partnera, kratkovidnom politikom državnog rukovo-
dstva MUP i VJ dovedene u poziciju međusobnog sučeljavanja
favorizovane policije i zapostavljanja oružane snage.
Indiferentan odnos državnog rukovodstva prema Vojsci
Jugoslavije i njeno "guranje" u drugi plan, ustvari je samo na-
stavak prezrivog odnosa prema JNA iz doba građanskog rata. Ako
je razlog takvog odnosa prema JNA bio zbog neostvarivanja,
inače pravedne težnje "svi Srbi u jednoj državi", i nepriba-
vljanja epiteta "spasioca srpske nacije" u minulom građanskom
ratu, za šta je (onda republičko, a danas državno) rukovodstvo
za svoje promašaje krivicu svaljivalo na JNA, sada je to poli-
tička nepodobnost Vojske Jugoslavije za stvaranje autarhične
vladavine i garanta održanja na vlasti tadašnjeg predsednika
vladajuće garniture.
Za neostvarene ambicije i gubitak srpskih teritorija za-
padno od Drine i Dunava, zbog kratkovidosti, nesposobnosti i
sterilnosti svoje politike, aktuelno državno (ustvari, Repu-
blike Srbije) rukovodstvo prebacilo je krivicu na JNA, sma-
trajući je manje važnom i skoro nepotrebnom! Činjenica da su
otcepljene republike, pored policije stvarale vojsku, i sa njom
ostvarile svoju samostalnost, govori o neophodnosti postojanja
profesionalne oružane sile mimo policijskih snaga. Jedan od
razloga može biti pogrešna slika o fizionomiji, sadržaju i
oblicima borbenih dejstava eventualnog budućeg rata, stečena
na osnovu građanskog rata u kojem nije bilo složenih oblika
borbenih dejstava. Međutim, u eventualnoj agresiji od strane
snažne, vrhunski obučene i savremeno opremljene armije agre-
sora, uspešno se može suprotstaviti upravo samo takva snaga,
što policija po prirodi stvari nije u stanju. Tako su jednoj po-
grešnoj politici i praktični događaji, uz mnoge druge spoljne
i unutrašnje okolnosti, verovatno doprinele donošenju po-
grešnih zaključaka.
Zapostavljanje VJ, a fovorizovanje policije, vidljivo je u
mnogim praktičnim potezima države (naoružavanje i opre-
405
manje, materijalno-finansijska pitanja, statusna i druga pi-
tanja), kojima izjednačava vojsku i policiju po nameni, zadacima
i tretmanu, stvarajući u suštini dve vojne strukture, nanoseći
time štetu društvu i posebno Vojsci i Ministarstvu unu-
trašnjih poslova.
Brojno povećanje stalnog sastava policije, uz angažovanje re-
zervnog sastava, čak i veće od mirnodopskog brojnog stanja VJ,
svakako nije izazvano relativno dobrim stanjem reda, mira i
bezbednosti građana i imovine u zemlji, što joj je i osnovna na-
mena. Prihvatljiv razlog ovome vidim u eskalaciji šiptarskog
nacionalizma i separatizma na Kosovu i Metohiji. Međutim,
ako je sistem i država ugrožena iznutra, što MUP nije smeo
dozvoliti da do toga dođe, makar i zbog malobrojnosti, onda je,
pored ostalog, trebalo brojnim povećanjem učiniti policiju
efikasnom mnogo ranije, u vreme začetka krize.
Uvođenjem u strukturama MUP-a činova po nazivu i polo-
žaju, istovetnih kao u VJ, i sa određenim privilegijama gene-
rala, očigledno je dovođenje u istu ravan i izjednačavanje dve
kategorije različite po stručno specijalističkoj kvalifika-
ciji, vrsti i karakteru profesije i načinu života i rada u
službi.
Naoružavanje policije artiljerijskim, oklopno-mehanizo-
vanim i sistemima PVO borbenim sredstvima, složenim si-
stemima za održavanje veze i drugom vojnom opremom,
preuzimanjem vojnih poligona, vežbališta i kasarni, većom za-
stupljenošću vojnostručne problematike u izučavanju na Po-
licijskoj akademiji, te preuzimanjem aktivnog kadra VJ, sve je
više ličilo na prerastanje policije u oružanu silu.
To praktično znači veće finansijsko opterećenje društva,
devalviranje uloge i značaja VJ za bezbednost i odbranu zemlje
od opasnosti spolja, smanjenje efikasnosti policije u obezbe-
đivanju unutrašnje stabilnosti države i povećane gubitke
angažovanjem na zadacima vojske.
Imajući sve ovo u vidu, pitao sam se znači li to da će poli-
406
cija sutra preuzeti i ulogu vojske u slučaju agresije i dejstvo-
vati po vojnim načelima i principima borbene upotrebe i iz-
voditi raznovrsne vidove i oblike borbenih dejstava?
Bila bi to velika greška, jer između vojske i policije po-
stoje suštinske razlike u: nameni i funkcionalnim zadacima,
karakteru, vrsti i načinu izvršavanja zadataka, vrsti opreme i
naoružanja, i načinu i sistemu obuke, života i rada.
Policija nije namenjena niti osposobljavana za izvršavanje
borbenih zadataka, jer se po organizacijsko-formacijskom
ustrojstvu, vojnostručnoj (taktičkoj i vatrenoj) osposobljeno-
sti, obučenosti u rukovanju i upotrebi naoružanja i opreme, si-
stemu rukovođenja i komandovanja, disciplini, organizaciji
civilnog života i načinu rada, bitno razlikuje od vojske, te
bi, u eventualnom angažovanju u borbenim dejstvima, trpeli
mnogo nepotrebnih gubitaka i sa malim borbenim efektima.
Dakle, nije u pitanju pomanjkanje patriotizma i hrabrosti, već
stvarnost. To znači da bi policija postala vojska morala bi da
uči, živi i radi po načelima, principima i zakonima vojne
organizacije, što bi bilo više nego skupo i po mnogo čemu ne-
izvodljivo. Prema tome, policija ne može uspešno izvršavati
zadatke vojske, isto tako kao što ni vojska ne može izvršavati
policijske zadatke. Nisam želeo da se kroz ratnu zbilju to desi,
ali sam se iskreno nadao da će državno i vojno rukovodstvo uo-
čiti svoju zabludu i Vojsci povratiti čast i ugled.
Pokazalo se da je nepotrebno i višestruko štetno favori-
zovanje i pretpostavljanje nerealno i tendenciozno vrednovanje
policije na štetu uloge i ugleda vojne profesije i uloge i zna-
čaja Vojske u odbrani zemlje. Zadatak je državnog rukovodstva
bio da obe komponente svede u razumne okvire, da ih opremi i
osposobi u skladu sa svojim namenama, uz podsticanje i ra-
zvijanje međusobne saradnje u interesu društva i države...
Priroda poslova i zajednički interesi doprineli su deli-
mičnom prevladavanju prepreka i razmimoilaženja. Uz nešto
bolje razumevanje i obostranu toleranciju ostvarivali smo
407
nužnu praktičnu radnu i službenu saradnju.
Ostao sam u ubeđenju da će se saradnja, kao nužna državna i
društvena potreba, oslobođena ličnih shvatanja odgovornih
pojedinaca, između pripadnika VJ i organa MUP-a u budućno-
sti više razvijati u povoljnijim unutrašnjim društveno-po-
litičkim prilikama, a pogotovu u uslovima neposredne
opasnosti ugrožavanja bezbednosti zemlje iznutra i od strane
stranog faktora.

8. Javni nastupi i susreti

Dužnost komandanta podrazumevala je obaveze javnog anga-

žovanja u organizovanim društvenim aktivnostima u zoni
odgovornosti, koje često nisu u neposrednoj vezi sa pitanjima
komandovanja i borbene gotovosti jedinica. Razlozi susreta i
javnog angažovanja najčešće su istorijske prirode, upriličeni
povodom obeležavanja značajnih datuma i događaja iz oslobodi-
lačkih ratova našeg naroda. Te i takve aktivnosti višestruko
su značajne za upoznavanje ljudi, običaja i prilika, usposta-
vljanje veza, poverenja i saradnje i učevršćivanja međusobnih
odnosa vojske i naroda, što doprinosi stvaranju povoljne
atmosfere za život i rad svih struktura na datoj teritoriji.
Lično nisam bio sklon javnim nastupima i angažovanju na
aktivnostima koje nisu čistog vojnog sadržaja, a pogotovu ne na
manifestacijama političkog marketinga. No, tamo gde je to bila
profesionalna i funkcionalna obaveza i ukazano poverenje od
strane organizatora, prihvatao sam i tome prilazio sa punom
odgovornošću. A takvih slučajeva je bilo. Činili su mi čast
javni nastupi tokom 1994. godine, u vezi sa proslavom 80-go-
dišnjice Kolubarske bitke i evociranje uspomena na podvige
boraca i komandanta Prve armije srpske vojske vojvode Ži-
vojina Mišića, čije tradicije nastavlja Prva armija VJ.
Učešće vojske na javnim prigodnim manifestacijama,
408
zajedno sa narodom, i javno istupanje starešina doprinosili
su afirmaciji vojne profesije i poziva vojnog starešine. Ve-
rbalni nastup starešine mora biti u svemu korektan, odnosno
dostojanstven, principijelan, na činjenicima zasnovan i po-
litički neutralan. Otudaje javni nastup starešine veoma od-
govoran akt, kojim istovremeno prezentuje svoju ličnost,
funkciju i vojsku u celini. Stoga, prihvatanje angažmana i ja-
vnog nastupa mora biti u funkciji razvijanja ljubavi i pove-
renja ljudi u svoju vojsku, jačanje rodoljublja i patriotizma,
negovanje i poštovanje tradicija čojstva i junaštva predaka u
borbi za pravdu i slobodu čoveka i naroda.
U ovim aktivnostima imao sam prilike da se sretnem sa li-
čnostima iz vrha državnog i republičkog rukovodstva. Sa ve-
ćinom od njih imao sam službene ili privatne kontakte nz
ranijeg perioda. Među onima, koje sam tada upoznao, ostali su
mi u lepoj uspomeni kao veoma prijatni sagovornici gospoda:
Budimir Košutić, Jovan Zebić, Slobodan Unković, Ratko Ma-
rković i Danilo Ž. Marković.
Naš narod zna da ceni, poštuje i od srca voli prave borce
i visoke vojne komandante, istinske vođe svoga naroda u borbi
za njegovu slobodu. Bio sam oduševljen pažnjom ljudi prema ge-
neralu Ratku Mladiću, komandantu vojske RS, prilikom njegovog
boravka u Gornjem Milanovcu 1994. godine. Njegova pojava je po-
tpuno zasenila prisustvo predsednika Republike Srbije, Slo-
bodana Miloševića. Tih dana imao sam zadovoljstvo da i lično
upoznam čoveka umetničke duše i raskošnog telenta, izuzetnog
stvaraoca poezije i vrsnog poznavaoca srpskog sela, običaja i
prilika, u svetu poznatog pesnika gospodina Dobricu Erića,
koji je, čudesnim pesničkim darom i nadahutim recitovanjem
svojih pesama i pripovedanjem, jedno drugarsko veče učinio
izuzetnim i ispunio me posebnim doživljajem.
Službeni prijemi koje organizuju savezni i republički
funkcioneri, gradonačelnici i predsednici skupština
opština, povodom državnih i lokalnih praznika, predsta-
409
vljali su funkcionalne i protokolarne obaveze koje se nisu
smele zaobići, bar iz kurtoaznih obzira. To su obično kratko-
trajni kokteli, gde se viđaju i susreću mnogi poznati ljudi, ia
kojima se obično razmeni nekoliko uobičajenih rečenica, ili
se bar učtivo međusobno pozdrave gosti, naravno, uz osmeh i na-
klon glavom. No, meni su ovakvi svečani formalni susreti bili
interesantni sa stanovišta ponašanja zvanica prema domaćinu
i obrnuto, Na ovakvim susretima najbolje se vidi ko je ko, ko je
s kim, ko je kome i kada će ko kome.

Centršta proslava Dana Kolubarske bitke i 75-e godišnjice

proboja Solunskog fronta, decembar 1993.

Interesantna je činjenica da, u danima proslave državnih

praznika čisto vojnog karaktera, Vrhovni savet odbrane u tro-
godišnjem postojanju SRJ nikada nije organizovao i primio ko-
mandante strategijskih jedinica VJ, zajedno sa načelnikom
Generalštaba. Ako takve inicijative nije bilo od strane na-
čelnika Generalštaba ili kabineta predsednika SRJ, uz malo
410
više napora, ljudsgog i profesionalnog obzira prema svojoj
vojsci, moglo se setiti vremena kako je maršal Josip Broz,
Vrhovni komandant OS SFRJ, uvek primao svoje komandante
armija na zajedničku "čašicu", pa čak i van protokola. Napisao
sam ove reči bez komentara ne iz žalosti, no iz čuđenja, u nadi
da će navesti čitaoca na razmišljanje i sopstveno zaključi-
vanje.
U prijatnom sećanju ostao mi je susret sa gospodinom Dra-
goslavom Avramovićem, guvernerom Narodne banke SRJ, koji se
ljubazno odazvao našem pozivu da starešinama govori o fina-
nsijskoj situaciji u zemlji i načinu prevazilaženja krize, po-
četkom 1994. godine. Čoveka, zvaničnog državnog funkcionera,
najkompetentnijeg za tu problematiku i u to vreme najaktue-
lnijem problemu zemlje, koji nam je sasvim otvoreno i realno
izložio stanje i dao objašnjenja koja su nam mnogo značila. Me-
đutim, posle izvesnog vremena, od pretpostavljenog starešine
bio sam upoznat da mi je "gore" zamereno na ovakvoj aktivnosti.
Razlog mi nije bio poznat, ali je u svakom slučaju bio politi-
čkog karaktera.
Bilo je i prijatnih susreta i druženja, čak i sa ličnostima
nosiocima najviših državnih funkcija, kojih smo imali posle
završenih zvaničnih obaveza ili specijalno organizovanih
radi zabave i druženja, naročito u Dobanovcima. Takvo jedno
veoma prijatno zajedničko porodično druženje starešina Ge-
neralštaba, sa nekim ličnostima iz saveznih državnih stru-
ktura, gde sam i ja bio pozvan, imali smo 1. maja 1994. godine.
Lep i topao sunčan dan izmamio nas je na poljanu, gde smo začas
formirali dve ekipe, izuli cipele, zavrnuli nogavice i zai-
grali fudbal na male goliće. Kapiteni ekipa bili su, niko
drugi no predsednik SRJ, gospodin Lilić, jedne, a načelnik Ge-
neralštaba VJ, general Perišić, druge ekipe. Ja kao invalid,
bio sa "autoritativni" sudija tog "istorijskog" meča. Nosili su
se tako "prolećni dan oko podne", dok u jednom, ne baš nežnom
sudaru, bogami, padoše oba kapitena na zemlju crnu. Ja sam
411
odsvirao obostrani faul, ali sam izbegao da "ukažem" na
"krivca". Vidim biće belaja, svakako na štetu države, te u
šali povikah: „Stoj, pade nam državno i vojno rukovodstvo, ja
preuzimam komandu!"
Razumljivo, svi smo se smejali, pa i neke supruge koje su, u
svojstvu šetajuće publike, povremeno bacale poglede ka
oznojenim akterima na poljančetu, dok su igrači produžili da
jure jedni druge, odnosno loptu. Ta moja "sudijska odluka" često
je spominjana od strane gospodina Zorana Lilića, koji je, inače
veoma prijatan i drag čovek, vesele prirode, jednostavan i ne-
sprena ličnost, čiji su potencijali nažalost blokirani
partijskom disciššnom.

Prihvat odstrane komandanta 2. A general-majora Babića i po-

moćnika za pozadinu pukovnika Draganjca u Podgorici, 1994.

Meni su ipak najdraži bili susreti sa kolegama komanda-

ntima Druge i Treće armije, general-potpukovnicima Božida-
412
rom Babićem i Dušanom Samardžićem, komandantom RV i PVO,
general potpukovnikom Ljubišom Veličkovićem i komandantom
ratne mornarice viceadmiralom Dojčilom Isakovićem. Su-
srete smo upražnjavali kao međuarmijsku saradnju. Ti naši su-
sreti imali su pre svega radni karakter i bili su u funkciji
međusobnog boljeg upoznavanja, razmene iskustva i mišljenja,
pobližeg upoznavanja ambijenta našeg ratišta i usaglašavanje
pogleda, stavova o fizionomiji borbenih dejstva, što je izu-
zetno značajno za jedinstvo misli i delovanja, posebno u eve-
ntualnom ratu.

U poseti Predsedniku Republike Crne Gore

Momiru Bulatoviću, 1994.

Obavljanje ovakvih međuarmijskih poseta u okviru VJ, že-

leli smo uvesti kao praksu. To je, inače, praksa u stranim armi-
jama, pa je onda međuarmijska saradnja korisnija i od praktičnog
značaja i u toliko pre potrebnija. Prvi takav zajednički radni
susret ostvarnli smo posetom Drugoj armiji, gde smo, u okviru
našeg programa rada, bili primljeni kod predsednika Repbu-
413
like Crne Gore, gospodina Momira Bulatovića, člana Vrhovnog
saveta odbrane SRJ.
U kraćem razgovoru upoznali smo ga sa idejom, sadržajem i
ciljevima ovih komandantskih susreta, sa čime se u potpuno-
sti složio i izrazio zahvalnost na učinjenoj poseti ovakvog
sastava.
Do susreta sa predsednikom Srbije, Slobodanom Miloše-
vićem, kao članom Vrhovnog saveta odbrane, nije došlo. Tri go-
dine nije našao za shodno ni da odgovori na pozive koji su mu
upućivani.
Posebnu draž i zadovoljstvo činili su nam zajednički po-
rodični susreti i druženja. Takav je bio izlet na Rajac, 16. juna
1994. godine. Imali smo celodnevno druženje i zabavljanje sta-
rešina komande Prve armije sa porodicama. Tako smo, kao jedna
velika porodica, obeležili dan Vojske Jugoslavije. Našem dru-
ženju prisustvovao je, kao dragi gost predsednik Skupštine
opštine Svilajnac gospodin Budimir Budisavljević "Bidža",
veliki i pravi prijatelj Vojske Jugoslavije.

9. Borba protiv kriminala i penzionisanje

Komandovanje stratetijskom grupacijom, kao što je bila Prva

armija, predstavljalo je veoma časnu i odgovornu obavezu. Na-
dležnosti se nisu odnosile samo na čisto vojničke zadatke, ve-
zane za pripremu i izvođenje borbenih dejstava. Najteže mi je
padao zadatak da suzbijam nedozvoljene i protivzakonite radnje
u armiji i prema armiji. U tom poslu nisam imao gotovo ni-
kakvog iskustva. U toku službovanja, u bivšoj JNA, nisu mi
bile poznate protivzakonite radnje materijalne prirode izuzev
414
nekoliko manjih slučajeva..
Odnos prema vojnoj imovini, tamo gde sam službovao u JNA,
bio je na visokom nivou poštovanja važećih zakonskih propisa.
Svaki nestali deo vojne imovine morao se platiti po ceni ko-
štanja, uvećanoj za tzv. "faktor sedam", uz preduzimanje propi-
sanih disciplinskih ili krivičnih mera protiv počinioca
nemarnog odnosa prema vojnoj imovini.
Građanski rat i teško ekonomsko stanje u zemlji uticali su
na ljude slabijih moralnih osobina da podlegnu nekim od
brojnih iskušenja. Došlo je do pojave kriminala u većim ra-
zmerama. Rastao je broj krađa. Evidentirano je sve više otuđi-
vanja vojne imovine. Rasli su slučajevi prodaje vojne imovine
skoro u bescenje u cilju sticanja lične materijalne koristi.
Kriminalu su doprinosili propusti komandovanja, ali i po-
slovi kojima su se bavile komande i ustanove vojske. Snabde-
vanje Vojske Republike Srpske i Srpske Vojske Krajine
materijalnim potrebama otvorilo je velike mogućnosti za kri-
minalne radnje. Ostvarene veze i kanale snabdevanja nije bilo
moguće kontroliati. Potrbe za vojske preko Drine imale su sa-
birne centre u SRJ za sakupljanje materijalnih sredstava za
svoje potrebe.
Neki od sabirnih centara bili su u nadležnosti Prve armi-
je. Komanda je, čim bi bile uočene bilo kakve nepravilnosti i
zloupotrebe, preduzimala mere protiv odgovornih lica.
Otkrivene krađe, prodaja pogonskog goriva i zloupotreba vojnih
motornih vozila su "nagrađene" kaznama u skladu sa zahtevima
zakona i propisa.
I pored mera, koje je komanda Armije preduzimala nije spre-
čen jedan drastičan slučaj kriminala, karakterističan po na-
činu ostvarivanja i njegovim akterima.
Takav slučaj imali smo u jednoj oklopno-mehanizovanoj bri-
gadi, gde je redovnom kontrolom u proleće 1994. godine otkri-
ven manjak većih količina nekih vrsta municije i druge opreme.
Uočena je češća upotreba vojnih motornih vozila u privatne
415
svrhe i drugih sličnih nedozvoljenih radnji, uz saglasnost i
učešće samog komandanta brigade. Bez obzira što se radilo o
dobrom čoveku i sposobnom komandantu, koga sam i sam cenio,
suspendovao sam ga sa dužnosti i pokrenuo krivični postupak.
Krivica je dokazana na sudu i on je sudski kažnjen.
Pored ovog neprijatnog slučaja, još veće iznenađenje bilo je
otkrivanje neposredne umešanosti samog komandanta korpusa,
što je utvrđeno i ispitivanjem slučaja njegovog potčinjenog ko-
mandanta brigade, koji je isticao da je te kriminalne radnje
činio sa njegovim znanjem.
Poznato je da činjenje, pomaganje i prikrivanje ovakvih
radnji, bez obzira da li su izvršene sa ili bez namere, pre-
dstavljaju krivično delo, za šta njeni akteri podležu krivi-
čnoj odgovornosti. Po liniji vojne subordinacije, odgovornost
za stanje u potčinjenim jedinicama snosi i pretpostavljeni sta-
rešina koji je, po funkcionalnoj dužnosti i pravilima ko-
mandovanja, obavezan da vrši kontrolu ukupnog stanja u
potčinjenim jedinicama i preduzima potrebne mere. Ako
otkrije ili sazna za protivzakonite radnje svojih potčinjenih,
a ne preduzme određene mere ili ih prikriva, onda čini i sam
krivično delo i praktično postaje saučesnik u tome, što je ote-
žavajuća okolnost.
Dužnost i savest mi je nalagala podrobno utvrđivanje isti-
nitosti indicija i sumnji, što je i učinjeno od strane stručne
komisije, koja je ustanovila činjenično stanje, odnosno po-
stojanje zloupotrebe službenog položaja. Dotični general-
major, komandant korpusa, ne samo što nije obavljao svoju
dužnost kako bi otkrio i sprečio takve prljave rabote, nego je
i sam u tome učestvovao i doveo sebe u krajnje nezavidnu situa-
ciju, čime je uprljao ugled i autoritet komandanta i naneo ve-
liku sramotu vojsci i sebi lično.
S obzirom da se radilo o starešini poznatom iz ratnih zbi-
vanja u 1991. godini i inače komunikativnom i dobroćudnom čo-
veku, bilo mi ga je žao i pored počinjenih grešaka. Međutim,
416
kada se vojna motorna vozila koriste za prevoz švercovane robe
a vojna imovina iz skladišta otuđuje i njome trguje u mreži
organizovanog kriminala, uz učešće visokih vojnih starešina,
onda nema mesta emocijama niti može biti sažaljevanja.
Radi očuvanja ugleda pripadnika korpusa, Armije i VJ u ce-
lini i interesa istrage, suspendovao sam ga sa dužnosti, a ceo
predmet je dostavljen vojnom tužilaštvu na dalji postupak.
Pošto je vojna imovina odlazila raznim civilnim licima, a
među njima i nekim poznatim javnim ličnostima, naša nadle-
žnost u istražnom postupku završavala se samo na vojnim li-
cima. Sve ono što se odnosilo na civilna lica dostavili smo
redovnim putem nadležnoj civilnoj instituciji na dalji po-
stupak.
Šta je preduzeto po delu predmeta koji se odnosi na civilna
lica, nije mi poznato. Što se nas tiče, vojno tužilaštvo je
ocenilo da ima osnova za krivičnu odgovornost i predmet pre-
dalo vojnom sudu, koji je i zakazao suđenje. Međutim, najavom su-
dskog procesa u Vojnom sudu, na kome bi pretres bio javan u kom
slučaju ne bi bilo moguće izbeći navođenje i ličnosti iz ci-
vilnih struktura, ceo slučaj poprima specifičan karakter i
težinu i postaje predmet izuzetne pažnje samog vrha države
SRJ.
Radi sagledavanja stanja i stvarne potrebe za krivično go-
njenje, po nalogu sa "vrha", organizuje se sastanak sa stareši-
nama komande korpusa. Na njemu lično predsedšž SRJ vodi
razgovor i, na osnovu izjava starešina, utvrđuje činjenice pro-
tivzakonitih radnji i moj na zakonu zasnovan postupak, a time
i neophodnost suđenja, ali to javno ne saopštava. No, činjenica
da je sastanak organizovan mimo mene, te zabrane da na njemu
prisustvujem kada sam za njega saznao, na šta imam pravo i oba-
vezu, kao pretpostavljeni starešina, govori o sumnji u>obje~
ktivnost ocena starešina komande korpusa i opravdanost mojeg
postupka, ali i straha od posledica sudskog procesa.
U želji da zaštitim vojnu imovinu, a pre svega svoje ljude od
417
sličnih iskušenja, nastojao sam da se svi sudski predmeti re-
šavaju što je pre moguće, kako bismo ih oslobodili od priti-
saka neizvesnosti sudske presude. Pri tome, kod sudskih organa
Armije, insistirao sam na prioritetnom rešavanju težih slu-
čajeva, pa i ovog kao najtežeg.
Međutim, pošto bi se tokom sudskog procesa odmotalo po-
veće klupko, čime bi neke verovatno značajne ličnosti bile
kompromitovane, jedini način da se to spreči bilo je obusta-
vljanje krivičnog gonjenja.
Da bi se to jednostavnije izvelo, najbolje je bilo skloniti
mene, pošto sam ionako stekao sve potrebne uslove za penzio-
nisanje. Koliko sam pretstavljao opasnost, potvrđuje činjenica
insistiranja državnog vrha da što pre odem, bez propisane
primo-predaje dužnosti. Kada mi je to saopšteno preko nače-
lnika Generalštaba VJ, ja sam postupio dostojanstveno i kao
čovek i kao vojnik, na sramotu vojnog i državnog rukovodstva.
Naravno, odmah posle mog odlaska, predsednik SRJ obustavio
je krivično gonjenje. I ne samo to. Nakon skoro dva meseca,
okrivljeni komandant je unapređen u viši čin - general-po-
tpukovnika, čime je nagrađen za odanost i obavezan na ćutanje.
Očigledno je u ovom slučaju politički momenat bio odlu-
čujući u zaobilaženju pravde, motivisan zaštitom autoriteta
vlasti i ličnih interesa grupe moćnih pojedinaca. Time je uči-
njena neizmerna šteta vojsci i potencijalnim vinovnicima,
koji su izgleda bili samo prve karike u lancu kriminalnih
radnji, bez mogućnosti da dokažu svoju nevinost, odnosno ste-
pen krivice. Iznad svega, državno i vojno rukovodstvo, posebno
oličeno u Vrhovnom savetu odbrane, stavljajući se u zaštitu
kriminala, nanelo je uvredu i izgubilo poverenje VJ, čime je
ozbiljno narušilo svoj ugled i autoritet Vrhovnog komandanta
VJ. Takav uvredljiv odnos i postupak predsednika SRJ prema
VJ, lično me pogodio kao starešinu i čoveka, zbog čega sam bio
spreman na povlačenje iz aktivne vojne službe u VJ. No, već do-
neti Ukaz o mojem penzionisanju po sili zakona, bio je povoljna
418
okolnost, koja me poštedela takvog reagovanja kao jedino mogu-
ćeg i dostojnog u situaciji kakva je bila.

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

1. Krajem 80-ih i početkom 90-ih godina međurepublički

odnosi sve više su se zaoštravali i inače loše ukupno stanje
u zemlji rapidno se pogoršalo, sa otvorenom pretnjom izbijanja
GR. Savezni Ustav i zakoni bezobzirno su kršeni gotovo u celoj
zemlji i od strane svih državnih institucija, što je parali-
salo funkcionisanje društvenog sistema i vodilo nastanku
anarhije i bezvlašća i pored postojanja formalnih institu-
cija države SFRJ.
U situaciji vladajuće krajnje zaoštrene političke, ekonom-
ske i ustavne krize, sa naročito izraženom krizom u međure-
publičkim odnosima, pozicija JNA bila je veoma delikatna,
zbog nepotpunih rešenja nekih pitanja ustavno-pravne i ma-
terijalno-finansijske prirode, kao bitnih preduslova za
izvršenje ustavne uloge JNA.
Stanje u zemlji postojalo je sve eksplozivnije i zahtevalo
proglašavanje vanrednog stanja i preduzimanja odgovarajućih
mera već krajem 90-e godine, koja bi, ako ne zaustavile, ono bar
usporile dezintegracione procese. Ne ulazeći u to da li je no-
rmativno-pravno bilo moguće proglasiti vanredno stanje, s
obzirom da nije bilo Ustavom izričito predviđeno, ali ono je
faktički nastalo, jer je postojala neposredna ratna opasnost,
bez obzira što nije bilo pritisaka, otvorenih pretnji i oru-
žanih dejstava spolja.
Međutim, takvu odluku, koja se logički očekivala, Predse-
dništvo SFRJ nije donelo. Čak ni predlog Štaba vrhovne ko-
mande /ŠVK/ o uvođenju vanrednog stanja, kako bi se uloga JNA
i njeno angažovanje u zaustavljanju dezintegracionog procesa
dovelo u ustavno-pravne okvire, Predsedništvo nije usvojilo.
419
Takvim postupkom praktično je JNA osporeno ustavno pravo za-
štite ustavnog poretka zemlje, i time njeno izbacivanje iz
"igre", iz čega Vojni vrh nije izvukao potrebne poruke.
Isti slučaj je bio i sa neproglašavanjem ratnog stanja na-
stalog nasilnom secesijom Slovenije, Hrvatske i muslima-
nskim i hrvatskim delom Bosne i Hercegovine, koje su
otpočinjanjem neprijateljstava protiv JNA izvršile "agresiju"
na SFRJ, koja dakle, nije usledila spolja, odnosno stranih
država.
Loše sistemsko rešenje dvojnog rukovođenja i komandovanja
/RiK/ oružanim snagama SFRJ, zbog neodgovornog odnosa sa-
veznog državnog rukovodstva prema odbrani zemlje, neprogla-
šavanje ratnog stanja kao uslova za jedinstveno RiK, došlo je do
punog izražaja. Time su OS SFRJ praktično bile razbijene
tako što je Teritorijalna odbrana /TO/, kao republička vojska,
ostala u nadležnosti i pod komandom njihovih štabova TO.
Pored redukovaog finansiranja, narušenog regrutnog i mo-
bilizacijskog sistema, te sistema RiK OS, učestalih oruža-
nih napada na pripadnike JNA i njihovih porodica, kao i
ignorisanje predloga i zahteva vojnog vrha za sprečavanje ra-
zbijanja države i njene odbrambene sposobnosti protivusta-
vnim i jednostranim odlukama i politikom "svršenog čina",
državno rukovodstvo je JNA sve više udaljavalo od sebe i gu-
ralo na poziciju "ničije vojske", odnosno "vojske bez države".
Separatističko-secesionističke republike JNA su smat-
rale glavnom preprekom na putu ostvarivanja svoje samostalno-
sti i suverenosti, pa time i osnovnim objektom koga prvo treba
neutralisati, dok su je Srbija i Crna Gora smatrale "svojom", u
meri koliko je ona angažovana u funkciji zadovoljenja njihovih
ciljeva i potreba.
Nepovoljnoj poziciji JNA značajno je doprineo ideološki
"fanatizam" kojim je vojni vrh, formiranjem parije Saveza ko-
munista pokret za Jugoslaviju, uvukao JNA u nadmetanje sa po-
420
litičkim partijama i strankama u njihovoj borbi za prido-
bijanje pozicija vlasti. Političko opredeljivanje ŠA i
svrstavanje u partiju, makar i sa jugoslovenskim predznakom, u
vreme procvata političkog pluralizma, bio je nepromišljen,
istrošen i veoma loš politički angažman, koji je uneo klicu
razdora, ne samo između JNA i državnog političkog rukovo-
dstva, već i razdora između vojnog vrha i republičkih rukovo-
dstava, posebno u Srbiji i ne samo u ideološkoj sveri.
Upornim delovanjem u pravcu rešavanja krize političkim
sredstvima i verovanjem u njen ishod mirnim putem, uz neodgo-
voran odnos kolektivnog Predsedništva, odnosno Vrhovnog ko-
mandanta prema JNA, vojni vrh je izgubio za akciju dragoceno
vreme i poziciju odlučujućeg faktora. Tako je JNA bila izolo-
vana i gotovo "uspavana" i prepuštena sama sebi u rešavanju
problema efikasnog delovanja u ratnim uslovima, kao što su
pitanja materijalno-finansijske prirode, popune regrutima,
mobilizacije rezervnog sastava, aktiviranja ratnih jedinica,
vojnosudskog zakonodavstva i drugih tekućih problema.

2. Bilo je sasvim jasno da republički i međunacionalni eks-

tremizam kulminira i smrtno razara jugoslovensko biće i preti
nestankom SFRJ, kao jedinstvene države, u kojoj je JNA jedina
bila za njeno očuvanje i još uvek bila kohezioni faktor.
Vojni vrh je od početka krize u svojim saopštenjima Pre-
dsedništva i izjavama za javnost i linijom komandovanja u
okviru JNA, a posebno na sastancima i skupovima najviših
starešina, podsećao na ustavno pravo i obavezu JNA očuvanja
Jugoslavije, te da ćemo se za njen opstanak boriti i oružjem.
Takav odlučan stav vojnog vrha, koji se normalno i očekivao,
delovao je veoma uverljivo i pozitivno na celokupni sastav
JNA. Verovanje u odlučnost vojnog vrha da će JNA izvršiti
svoju ustavnu obavezu i opravdati poverenje naroda u JNA i ove
u vojni vrh, živelo je sve do tzv. Slovenačkog slučaja, krajem
juna 1991. godine. No, to je bio prvi i jedini pokušaj državnog
organa, Saveznog izvršnog veća, sprečavanja razbijanja i od-
421
brane države uz angažovanje vojske, ali i poslednja prilika
sprečavanja eskalacije sukoba i rasplamsavanja GR od strane
JNA.
U postojećim složenim unutrašnjim okolnostima, za vojni
vrh postojale su samo dve jednako nepovoljne mogućnosti po-
stupanja JNA - postupiti po Ustavu, ili ostati po strani neu-
tralno i nemešati se u "brakorazvodnu" političku parnicu
republika, čime bi unapred izložili sebe osudi za izdaju so-
pstvene države i naroda.
Dakle, dileme nije bilo. Jugoslovenska narodna armija je
bila obavezna da postupi po Ustavu i angažuje se u odbrani te-
ritorijalnog integriteta i ustavnog poretka, što se jedino
moglo ostvariti i cilj postići primenom sile, bez obzira što
je to podrazumevalo upotrebu JNA protiv još uvek jugoslove-
nskih, ali separatističko-secesionističkih republika u
kojima politički vrh nasilno i mimo volje naroda razbija sa-
veznu državu.
Iako je savezni Ustav davao mogućnost republikama pravo na
samoopredeljenje do otcepljenja, odluka o tome mogla se doneti
samo na osnovu slobodno izražene volje naroda na referendumu,
a ne voljom republičkih vlasti, jer republikek, kao fedralne
administrativne jedinice, nisu bile međunarodno-pravno pri-
znate kao samostalne države. Stoga je JNA morala i jedino
mogla primenom sile sprečiti uzurpaciju i zloupotrebu prava
naroda od strane republičkih vlasti.
Da se razmatrala mogućnost preduzimanja radikalnih mera
u vojnom vrhu, moglo se zaključiti po naređenjima za izradu
strogo poverljivih planova za izvršavanje "posebnih" zadataka
u vanrednim situacijama i mimo postojećih ratnih planova
upotrebe JNA. Naime, u periodu od druge polovine 90-e pa do
polovine 91. godine, svakom u zemlji je bilo jasno da je ra-
zbijanje SFRJ na delu. Mada strateški sastav po "dubini" nije
morao biti upoznat sa namerama vojnog vrha, u kojima je vodeća
trojka /generali Kadijević i Adžić i admiral Brovet, uglavnom
422
sama odlučivala o pitanjima strategijskog značaja na bazi sve-
stranih procena unutrašnje i međunarodne situacije, ipak se
očekivalo odsudno angažovanje JNA u sprečavanju razbijanja sa-
vezne države.
Dakle, bilo je dovoljno razloga i krajnje vreme da vojni vrh
preduzme "konkretan, brz i odlučan odgovor" koji je bio očeki-
van, ako ne sa ciljem očuvanja SFRJ, onda svakako sa ciljem
sprečavanja izbijanja GR i obezbeđenja uslova za dogovor o mi-
rnom razlazu. Za to su još uvek postojali povoljni uslovi kao
što su: dovoljno brojna i tehnički opremljena, jedinstvena i
moralno snažna JNA, sa visokim narodnim poverenjem i mo-
ralnom podrškom; sa masovnim majskim odzivom rezervnog sa-
stava na vojnu vežbu u ratnim jedinicama JNA, osim Slovenije
i Hrvatske, gde su paravojne formacije još uvek bile organiza-
cione, brojno i tehnički slabe. Povoljna okolnost bila je,
makar verbalna, podrška od strane SAD i većine zemalja za-
padne alijanse očuvanju jedinstvene Jugoslavije, odnosno, nije
pretila vojna intervencija spolja.
U postojećim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima,
očuvanje i opstanak SFRJ, čemu je vojni vrh ostao do kraja do-
sledan, upotreba JNA sa ciljem spasavanja jedinstvene savezne
države Jugoslavuje i njenog društveno-političkog poretka,
bilo u koje vreme da je to učinjeno, ne bi bila opravdana i una-
pred takva akcija bila osuđena na neuspeh. Međutim, preuzi-
manje vlasti sa početkom ustavne krize i najksnije do kraja
proleća 1991. godine, sa ciljem obezbeđenja uslova za oprede-
ljivanje naroda putem refrenduma i postizanje dogovora i rea-
lizacije procesa mirnog razlaza, izvođenje akcije tzv. vojnog
puča, svakako rizične ali jedine moguće mere sprečavanje GR,
bilo je moguće sa realnim izgledima na uspeh.

3. Kako se stanje u zemlji ubrzano i sve više pogoršavalo,

tako je opadala nada i verovanje u mogućnost, sposobnost -i želju
državnog i vrhovnog vojnog rukovodstva da konačno zaustavi
proces razaranja države i obezbedi njen dalji opstanak.
423
Sve do Pakračkog slučaja, a pogotovu do početka rušenja
SFRJ nasilnom secesijom Slovenije, JNA kao legitimna opšte
jugoslovenska institucija, bila je jedina pozvana i sposobna da
preduzimanjem redikalnih mera, svakako nepopularnih, ali
jedino mogućih i neophodnih, zaustavi proces nasilnog rušenja
države, sa neizbežnim i relativno malim ljudskim gubicima,
i tako spreči eskalaciju međunacionalnih sukoba i prerastanja
istih u GR, a time i stvaranja uslova za dogovor o sporazumu ra-
združivanja i mirnom razlazu.
Inače, bilo je jasno da bi to kasnije bio, za opstanak "teško
obolele" SFRJ, krvavi i besmislen GR, u koji bi JNA kao ve-
ćinski srpsko-crnogorska vojska bila uvučena kao jedna od
strana u sukobu, uz moguće učešće stranih vojnih sila u korist
nacionalističko-separatističkih snaga i označava kao kriva
za razbijanje sopstvene države, a Srbija i Crna Gora bile
izložene raznim pritiscima od strane međunarodne zajednice.
S obzirom na unutrašnje stanje i uticaja spolja, nije bilo
teško doći do ovakvih zaključaka, koji su predstavljali realnu
opasnost. Ali kada je integritet i suverenitet zemlje u pitanju,
moralo se rizikovati, i određenim merama preduprediti nega-
tivan tok događaja, koji su se ipak odigrali i bez izvršenja
vojnog puča.
Dok su separatističke snage u zemlji, podsticane i podrža-
vane od strane nalogodavaca i mentora spolja, ispoljavale upo-
rnost i doslednost u ostvarivanju svojih ciljeva, dotle je vojni
vrh ispoljavao kolebljivost i ublažavanje svojih stavova, odu-
stajanjem od početne odlučnosti u odbrani teritorijalnog
integriteta i ustavnog poretka, ali i dalje ostajući pri stavu
rešavanja krize mirnim putem i političkim sredstvima.
I pored pravilnog uočavanja opsanosti po bezbednost
države i pravovremenog i stalnog upozoravanja državnog po-
litičkog rukovodstva sa stanjem u zemlji i mogućim negativnim
posledicama nepoštovanje saveznog Ustava i zakona, kao i ne-
prihvatanja predlaganih mera za sprečavanje istih, vojni vrh se
424
iscrpljivo verbalnim nadmudrivanjem i sve dublje uranjao u
"političke" vode, odustajuđi od svojih profesionalnih i usta-
vnih obaveza i datih obećanja.Danas vidimo da JNA, pod koma-
ndom vojnog vrha, nije uspela ni da očuva jedinstvenu SFRJ,
niti da spreči izbijanje GR. Socijalistička Federativna Re-
publika Jugoslavija je konačno razbijena ipak primenom sile
od strane nacionalističko-separatističkih republika, uz sva-
kojaku pomoć sa strane, pre svega Nemačke, SAD i Vatikana,
dakle u GR u kojem je bila i bez vojnog puča uvučena i JNA, čije
negativne ekonomske, socijalne i političke posledice danas
trpi narod SRJ. Dok je, u prvom slučaju, izvođenje puča bilo bes-
misleno i iluzorno, dotle je sa današnjeg stanovništva gle-
dano, u drugom slučaju bilo neophodno i gotovo neizbežno
pravovremeno izvođenje vojnog puča.
Međutim, vojnom vrhu JNA opsednutom politikom, stanjem i
stepenom zaoštrenosti međunacionalnih odnosa i optereće-
nom strahom od intervencije spolja, kao i sumnjom u sopstvene
mogućnosti, nedostajalo je samopouzdanje, spremnost, odlučnost
i hrabrost za preduzimanje radikalnih mera takvog rizika kao
što je izvođenje vojnog puča.
Dakle, neutralisanjem kreatora, centara i nosilaca separa-
tističko-secesionističke politike na saveznom i republičkim
nivoima, sa jasno definisanim ciljem: obezbeđivanjem vremena
i prostora za sporazumno i mirno transformisanje zajedničke
države po volji naroda, te jasno izraženim obrazloženjem ta-
kvog postupka, nudio se jedini i najmanje bolan način rešavanja
jugoslovenske krize u krugu "porodice". Međutim, neodlu-
čnošću vojnog vrha, to se nije dogodilo. Rešavanje sudbine
države ispušteno je iz svojih ruku i predato svetskim "miro-
tvorcima", koji su kao hijene kidisali na državu, i njeno raza-
ranje je poprimilo tragične razmere.
Tako je vojni vrh od početne odlučne osnovne uloge JNA -
očuvanje države SFRJ i njenog ustavnog poretka, preko uloge
"tamponzone", radi sprečavanja izbijanja i širenja međunacio-
425
nalnih sukoba i zaštite ugroženog srpskog življa, angažovanje
JNA sveo na ulogu sopstvene zaštite i spasavanje sebe same.

4. Napuštanje teritorija svojih zona odgovornosti, bez

opravdanih vojnih razloga od strane JNA, vojničkim jezikom
rečeno, znači odstupanje, koje je vojni vrh sa taktičkog podigao
na nivo strategijske radnje i "uvrstio" u osnovne postavke vojne
doktrine, koga se dosledno pridržavao od Slovenije do Srbije.
Prihvatanje odluke Predsedništva SFRJ o povlačenju JNA
iz Slovenije neobavljenog posla, doživljeno je kao odustajanje
vojnog vrha od izvršanja ustavnih obaveza i mirenja sa politi-
kom razbijanja SFRJ, kao što je značilo i njen konačan kraj.
Sramni šamar koji je JNA doživela zbog neodlučnosti i po-
daničkog ponašanja vojnog vrha, prema takođe neodlučnom,
državnom vrhu, postao je težak i po JNA kobni udarac koji je
označio početak njenog kraja gubljenjem svakog kredibiliteta i
uloge značajnog faktora u rešavanju jugoslovenske krize.
Povlačenje JNA iz Slovenije sa osećanjem gubitnika, bilo
je moralni poraz i poniženje JNA, što je imalo negativan uti-
caj na moral starešinskog i boračkog sastava JNA. Uz delovanje
antiarmijskih i antijugoslovenskih i nacionalističkih snaga,
povlačenje je rezultiralo gubljenjem poverenja u JNA i njeno ru-
kovodstvo, što se manifestovalo kroz razne vidove osipanja
JNA, slučajeve napuštanja bojišta, otkazivanje poslušnosti i
slab odziv rezervnog sastava u ratne jedinice.
No, sva događanja oko tzv. slučaja Slovenija, konačno su ra-
zbila već napuklu ideološku "ljušturu" u svesti najvećeg
broja starešinskog kadra JNA i produbila sumnju u opravda-
nost odbrane postojećeg poprilično kompromitovanog dru-
štveno-političkog sistema. Naime, postalo je jasno da vojni
vrh, pod firmom odbrane države SFRJ, ustvari želi da spasi
očigledni nepoželjni birokratsko-etatistički društveni po-
redak zasnovan na komunističkoj ideologiji, pri čemu JNA igra
ulogu političkog arbitra, a ne legalne i legitimne oružane
sile za sprečavanje GR i očuvanje integriteta države.
426
Dakle, tek sada postalo nam je jasno da je ideološki mome-
nat, odnosno umišljenost i dogmatizam, koji je blokirao našu
svest, bio osnovni razlog loših procesa, kasnog reagovanja i
pogrešnog postupanja. No, ni taj ideološki fanatizam, koji
nam je ograničavao slobodu mišljenja i kritičkog sagledavanja
sopstvene prakse i realnih zbivanja i promena u društvu, ipak
nije bio dovoljan da vojni vrh donese odluku o preduzimanju ra-
dikalnih mera radi ispunjenja ustavnih obaveza i očuvanja
časti i dostojanstva države i JNA.
Veoma je snažni utisak da sklanjanje antijugoslovenskog na-
cionalističko-secesionističkog saveznog i republičkih po-
litičkih rukovodstava od strane ŠA, ponajpre iz razloga
ideološko-političke prirode, nije ni pokušano, kao što ni
pokušaj smene vojnog vrha od strane grupe viših oficira, zbog
njegovog defetističkog ponašanja, nije uspeo iz istih razloga.

5. Četvoročlani srpsko-crnogorski deo formalnog Predse-

dništva SFRJ, odnosno kolektivnog Vrhovnog komandanta, tzv.
"krnje" Predsedništvo, na koje je Predsednik Srbije, Slobo-
dan Miloševiđ, imao presudni uticaj, nije bilo ništa bolje.
Pokazalo je svu svoju državničku i komandnu nesposobnost, po-
litičku kratkovidost, diplomatsku naivnost i odsustvo svake
političke, ljudske i moralne odgovornosti prema svom narodu,
armiji i državi.
Zahtevom, upućenim Savetu Bezbednosti Ujedinjenih nacija,
od strane "krnjeg" Predsedništva za slanje mirovnih snaga
/čitaj NATO/ u SFRJ, radi zaštite srpskog življa u Hrvatskoj,
novembra 1991. godine, praktično po odluci člana "krnjeg"
Predsedništva Borislava Jovića i njegovog "mentora" Slobo-
dana Miloševića, uz naknadnu saglasnost ostalih članova, bio
je podmukli, kukavički i kapitulantski čin, ravan izdaji
države, naroda i svoje vojske.
Pozivanjem i dovođenjem stranih trupa na svoju teritoriju
radi rešavanja unutrašnjih problema, pored svoje legitimne i
snažne JNA, koju povlači a da je nije ni /valjano/ angažovalo,
427
"krnje" Predsedništvo je odbranu države i naroda poverilo
stranoj sili i time se praktično stavilo u službu secesije.
Tu sramnu, poražavajuću i ponižavajuću odluku "krnjeg"
Predsedništva, koju je vojni vrh, i pored početnog protivljenja
ipak prihvatio, primljena je sa zaprepašćenjem i shvaćena kao
odricanje države od svoje vojske, ali i doživljena kao nemoć i
konačan poraz vojnog vrha JNA.
Stalni pritisak na državne organe SFRJ i JNA od strane
EZ i njenom zahtevu da se JNA drži po strani i ne meša u pravo
naroda na "samoopredeljenje", čak rasformira ili povuče u
Srbiju, političko i vojno rukovodstvo "krnje" Jugoslavuje nije
se suprostavilo, te tako nastavilo sa opstruktivnim poiaša-
njem i doprinelo destrukciji JNA i države.
Ovako iznenađujuće neodgovorno ponašanje "krnjeg" Pre-
dsedništva, ma koliko za to bili opravdani razlozi za kompro-
misnu i kompromitujuću politiku, njima se ne mogu opravdati
nastale katastrofalne posledice po Srbiju, JNA i posebno
srpski živalj van teritorije Srbije, niti glavne aktere lišiti
odgovornosti.
Zahvaljujući takvoj politici političkog vrha Srbije i Crne
Gore, sve što se događalao dolaskom Mirovnih snaga UN, re-
zultiralo je tragedijom srpskog naroda. Radi zadovoljenja svojih
"mesijanskih" i liderskih ambicija, Predsednika Srbije, a
kasnije i SRJ, opsednut karijerizmom, egoističkim i kame-
leonskim ponašanjem, bitno je doprineo razbijanju srpskog na-
cionalnog bića, genocidu nad Srbima, izolaciji i pri-
vredno-ekonomskom kolapsu SRJ i Srbije.
Izmoljeno "mirotvorstvo" praktično je značilo i predsta-
vljalo nenasilnu agresiju i dobrovoljno prihvatanje okupacije
države od strane snaga SAD i EZ, dakle NATO snaga, koje su
izazvale etno-verski krvavi GR i u skladu sa postavkom poli-
tičke doktrine "novog svetskog poretka", zagospodarile pro-
storom Balkana i Srbijom u njegovom centru, kao sigurnim
428
osloncem za dalji prodor ka Bliskom istoku.
I pored formalne nezavisnosti, novostvorena SRJ, i dalje
smatrana kao preostala potencijalno zarazna "klica i oaza" ko-
munizma, našla se pod zaštitom kišobrana "zapadne demokra-
tije" i dovedena u podanički i vazalni položaj, pod uticajem i
kontrolom "gazde" u svim porama državene delatnosti - vlasti,
politici, diplomatiji, vojsci.

6. S obzirom na tok i ishod GR, bilo kako da je postupila,

JNA je izložena proizvoljnim i neosnovanim osudama i raznim
kvalifikacijama od strane antijugoslovenskih i antisrpskih
elemenata u zemlji i inostranstvu, domaćih opozicionih poli-
tičara, lažnih patriota, kukavica i drugih otpadnika, naravno
u skladu sa svojim ideološkim ubeđenjima, političkim inte-
resima i postavljenim ciljevima.
Od strane rukovodstva secesionističkih republika, nekih
stranih država i međunarodnih institucija i organizacija,
JNA pripisuju se i "lepe" etikete kao "agresorska", "okupa-
torska", "komunistička", i sl., kao i kvalifikacije JNA kao
"izdajničke", "nesposobne", "trule" vojske, što se može čuti u
Republici Srbiji. No, bez obzira sa koje strane one dolazile,
ove optužbe su neosnovane, neistinite i krajnje tendeciozne.
Opštom kampanjom protiv JNA, i Srba uopšte kao glavnih
stubova svake Jugoslavije, vrhovno rukovodstvo Hrvatske je u
domaćem javnom mnenju i u svetu rasplamsavalo antisrpsku i
antiarmijsko-jugoslovensku mržnju, radi jačanja nacionalne ho-
mogenizacije hrvatskog naroda u borbi za ostvarivanje svojih
nacionalističko-separatističkihciljeva.
Odbrana ljudskih prava i zaštita od genocida ugroženog
srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, od strane
ustaške-nacionalističke-fašističke vlasti, bila je ne samo
pravo, ustavna i profesionalna obaveza JNA, već i izraz huma-
nosti i ljudske solidarnosti. Srpski narod u Hrvatskoj, kome je
hrvatska vlast ukinula državotvornost svojim Ustavom, pre-
tvorila ga u nacionalnu manjinu i pretila mu fizičkim
429
istrebljenjem oružjem, kao i srpski živalj u Bosni i Hercego-
vini, bili su prisiljeni da se ustavno-pravno, politički i
vojno organizuju za odbranu svojih vekovnih ognjišta i borbu za
fizički opstanak na sopstvenom tlu, u ratu koji im je nametnut
nasilnom secesijom Hrvatske i Bosne i Hercegovine iz SFRJ.
Angažovanje JNA u zaštiti srpskog naroda u Hrvatskoj i
Bosni i Hercegovini od pretnji hrvatske vlasti i opsanosti
njegovog istrebljenja, vrhovništvo Hrvatske je smatralo po-
drškom "srpskim pobunjenicima" u "balvan revoluciji" i glav-
nom preprekom na putu konačnog rešenja "srpskog pitanja" u
Hrvatskoj i ostvarivanju svoje samostalnosti, zbog čega su JNA
i Srbima pridali gore pomenuti epitet.
Angažovanje jedinica JNA iz višedecenijskih mirnodo-
pskih lokacija na teritoriji sopstvene države, u Sloveniji na
zadacima očuvanja teritorijalnog integriteta, odnosno spre-
čavanja međunacionalnih sukoba i zaštite ugruženog srpskog
življa u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, te sopstvene
odbrane od bespoštednih napada paravojnih formacija Slove-
nije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, bilo je legitimno pravo
JNA i akt odbrane vlastite države i ne može biti kvalifiko-
vano kao agresija. Otuda je proglašenje JNA za agresora nezako-
nito i, do sad u praksi, nepoznat slučaj političke manipulacije
sa ciljem da se prikrije istina i krivica secesionističkih
republika i njihovih pomagača za GR i razbijanje SFRJ prebaci
na Srbiju i JNA, koja je i sama postala žrtva agresije.

7. Ako se ovakve, iako neosnovne optužbe od strane rukovo-

dstva secesionističkih republika i njihovih stranih "me-
ntora" očekivane, kvalifikacije JNA kao "nesposobne,
izdajničke i trule" vojske, koje su tu i tamo u Srbiji mogu čuti,
predstavljaju krajnje zlonamerne i otvoreno neprijateljske ci-
ljane izmišljotine. Na takve insinuacije, laičke i paušalne,
uvredljive i neodgovorne ocene nekompententnih kritičara, ne
treba mnogo trošiti reči, bilo da su njihovi izvori i autori
razočarani karijeristi, ideološko-politički revanšisti, za-
430
griženi nacionalisti, poremećeni umovi, ili je to samo odraz
nacionalnog mentaliteta.
Ipak, istine radi, treba biti objektivan i istaći neke či-
njenice, bez ulaženja u dublju analizu, koje realno oslikavaju
tadašnje konfuzno stanje, što ukazuje na izvore i nosioce pro-
blema i delimično opravdaju ili potpuno obezvređuju i po-
ništavaju pomenute kvalifikacije.
Jugoslovenska narodna armija bila je dobro vojno-stručno
obučena i uvežbana, materijalno-tehnički opremljena i mo~
ralno snažna, borbeno spremna i sposobna armija, koja je pose-
dovala znanje, htenje i moć da izvrši svaki postavljeni zadatak.
No, da bi se taj potencijal upotrebio u funkciji izvršenja
svoje uloge, potrebno je umešno, odlučno i efikasno RiK od
strane kolektivnog vrhovnog komandanta.
Međutim, taj "osmoglavi" Vrhovni komandant OS SFRJ oli-
čen u Predsedništvu SFRJ, faktički je bio skupina vojno-
stručno nesposobnih, nacionalizmom ostrašćenih,
ideološko-politički zaslepljenih i polovina njih secesio-
nističko orjentisanih pojedinaca, predstavnika republika i
pokrajina, koja i da je htela i znala, nije mogla da funkcioniše
kao Vrhovni komandant. Čak i više od toga, ignorantskim od-
nosom prema Saveznom sekreteru za narodnu odbranu /ministar
odbrane/ i ŠVK, ne samo što nije doprinoslila već je parali-
sala i onemogućavala JNA izvršavanje ustavnih obaveza i nekih
već donetih odluka.
Jugoslovenska narodna armija nije bila nesposobna, već ju je
vojni vrh učinio neuspešnom i neefikasnom lošim RiK, sta-
vljajući je u podređeni položaj u odnosu na politiku i lošom
strategijom oružane borbe.
U okolnostima oštrih međunacionalnih i republičkih su-
koba, osloncem na politiku rešavanja krize političkim sre-
dstvima i mirnim putem, duboko verujući u njenu uspešnost i
opravdanost, vojni vrh je do kraja ostao "ukopan" na polju po-
litike, gurajući time JNA u drugi plan. Kako su se događaji
431
odviJali u suprotnom i neželjenom pravcu, neuspešnu, jalovu i
politiku beznađa, prikazujući svoju nesnalažljivost i zabludu,
kolebljivost i neodlučnost upotrebe JNA u rešavanju krize
primenom sile, vojni vrh je osnovnu namenu vojske i JNA sveo
na humanitarnu ulogu.
Umesto očekivanog odlučnog, ofanzivnog i energičnog anga-
žovanja i dejstva JNA sa ciljem uništenja oružanih formacija
seceonističkih republika, što se moglo učiniti lako i za vrlo
kratko vreme, držanjem rasplinute JNA u statičkoj i defa-
nzivnoj poziciji, posebno jedinica Ratnog vazduhoplovstva /RV/
i Ratne mornarice /RM/, vojni vrh se lišio strategijske
incijative i udarne moći svoje Armije, i tako "kormilo" države
i njene vojske prepustio sudbini.
Zaista je bilo čudno da se dva moćna vnda OS - RV I RM nisu
gotovo ni angažovala za podršku jedinica Kopnene vojske /KoV/
bar u situacijama kada je to operativno-taktički bilo opra-
vdano i neophodno. Razlozi njihovog neutralisanja mogu biti
različiti. Ali, pre svega, to mogu biti "humanost" i opstruk-
cija vidovskih pomoćnika i Načelnika Generalštaba /NGŠ/.
No, činjenica je da, sem simboličkih dejstava avijacije, ovi vi-
dovi nisu bili borbeno angažovani, već prizemljeni na aero-
dromima, odnosno ukotvljeni u lukama Jadrana.
Takvom defanzivnom strategijom JNA. je bila paralizovana,
neutralisana i dovedena u pasivnu poziciju, suprotno princi-
pima i zahtevima strategije oružane borbe. Tako je praktično
bila izostalo komandovanje JNA na strategijskom nivou i bilo
prepušteno nižim komandnim nivoima.
Ofanzivna borbena dejstva koja su uglavnom jedninice sa-
moincijativno preduzimale, najčešće iz odbrane mirnodo-
pskih lokacija, prelaskom u napad i veoma ga uspešno izvodile,
bile su "odozgo" redovno zaustavljene kad god bi se neprijate-
ljske snage našle pred porazom, naravno nekakvim političkim
odlukama u ime "viših interesa".
Nasuprot JNA vojna rukovodstva u novostvorenim ratnim re-
432
publikama - Republika Srpska Krajina /RSK/ u Hrvatskoj i Re-
publika Srpska /RS/ u Bosni i Hercegovini, formirana od sta-
rešinskog sastava JNA, oslobođena svake ideološko-političke
frazeologije i sa jasnim ciljem i dobro primenjenom strate-
gijom borbe - očuvanje i zaštita od genocida nacionalnih
entiteta i vlastitog životnog prostora ofanzivnim dejstvima,
ostvarili su značajne pobede nad brojno jačim secesionisti-
čkim oružanim formacijama, masovno podržanim NATO sna-
gama.
Treba reći i to da su rukovodstva secesionističkih repu-
blika, snažnom motivacijom, jasno postavljenim ciljem i
umešnošću RiK, TO kao komponenta zajedničkih OS SFRJ i
osnovnog nosioca sistema Koncepcije opšenarodne odbrane
/KONO/ u SFRJ, koju je vojnostručno osposobljavala JNA,
uspešno koristili u borbi za ostvarivanje svojih ciljeva. Bo-
rački i starešinski sastav oružanih formacija secesini-
stičkih republika upravo su sačinjavali pripadnici
prostornih i manevarskih jedinica TO i Ministarstva unut-
rašnjih poslova /MUP/ tih republika koji su osposobljavani u
JNA, i za razliku od JNA bili dobro vođeni od svojih repu-
bličkih civilnih i vojnih rukovodstava.
Dakle, pasivnim držanjem JNA u poziciji iščekivanja i de-
fanzivnim taktičkim potezima vojnog vrha "kreni - stani",
upornim nastojanjem i verovanjem u uspeh naivnih dogovora o
obustavi vatre i prekidu neprijateljstava i rešavanje krize po~
litičkim sredstvima, vojni vrh je dobrim delom i sam dopri-
nosio stvaranju negativnih mišljenja o držanju JNA.
Stoga, imajući sve u vidu, tvrdim da je JNA bila sposobna i
u svetu priznata i respektabilna oružana sila, na čijem se
čelu, nažalost, nalazila nesposobna, neodlučna, inferiorna i
svojoj funkciji nedorasla vrhovna komanda.

8. Povezivanje JNA sa izdajstvom notorna je neistina,

prljava izmišljotina i besmislica, i svakako najteža uvreda i
ljaga koju olako može izreći samo krajnje zlonameran, potpuno
433
neobavešten čovek i bolestan um. Kako se država rastakala po
nacionalnoj osovini, pod naletom agresivnog nacionalizma,
tako je i multietička JNA, nestankom komunističke ideologije
kao "vezivnog" tkiva zajedništva, bila prinuđena na "pre-
strojavanje" u hodu. To je normalno podrazumevalo osipanje sta-
rešinskog kadra i boračkog sastava po principu nacionalne i
republičke pripadnosti i slobodnog odlučivanja.
Najveđi deo starešinskog i vojničkog sastava ŠA slovena-
čke, hrvatske i muslimanske nacionalnosti, javno izraženom
željom bio je oslobođen obaveze daljeg služenja u JNA, koji su
se kasnije uključili u oružane formacije svojih država. Stoga
se javno izražena želja za napuštanjem JNA i odlazak u svoje
nacionalne države i nacionalne vojske, ne može tretirati kao
akt izdaje JNA od strane pojedinaca, niti pak JNA kao
izdajnička. No, činjenica je da je jedan deo starešinskog kadra
JNA, ne samo pomenutih nacionalnosti, dezeterstvom i dobro-
voljnom predajom neprijatelju, pogazio datu obavezu, svoju čast,
profesionalno i ljudsko dostojanstvo.
Odluka o povlačenju JNA sa teritorije Hrvatske i Bosne i
Hercegovine, nakon konstituisanja SRJ u proleće 1992. godine,
značila je odustajanje od datih obećanja i dizanja ruku od za-
štite Srba i njihovo prepuštanje sudbini, vojno rukovodstvo i
starešinski kadar JNA nije hteo prihvatiti.
Zahvaljujući produbljenoj nacionalnoj svesti, solidarno-
sti, visokom patriotizmu, nacionalnoj i profesionalnoj odgo-
vornosti, u skladu sa svojim narodnim karakterom i datom
obavezom, veliki broj starešinskog kadra JNA srpske naciona-
lnosti, poreklom sa teritorije Hrvatske i Bosne i Hercego-
vine, dobrovoljno je ostao i direktno se uključio u
novoformirane vojske RSK i RS. Stoga se odluka ovih stare-
šina, motivisanih uzvišenim ciljem borbe za opstanak
srpskog naroda, da kao pripadnici JNA ostanu i priključe svom
narodu, ne sme ni zamisliti drugačije no visokim moralnim
časnim i dostojanstvenim činom dubokog poštovanja.
434
Odgovorno tvrdim da JNA nije nikoga izdala, već je ona
izdata od onih čija je oružana sila bila, odnosno od strane ru-
kovodstva secesionističkih republika i njihovih članova u sa-
veznom državnom političkom i vojnom rukovodstvu.
U izdaji JNA učestvovao je i jedan broj njenih pripadnika
moralno problematičnih starešina na ključnim i visokim
dužnostima, kao i nezadovoljnih n svojom karijerom neuspe-
šnih starešina, koji su bili nedosledni, bolesni karijeristi
i plašljivci, nedorasli odgovornostima koje je nosila njihova
funkcija.
To što je nesiosobnost i izdaja jednog broja starešina na
visokim položajima doprinela neslavnom kraju JNA, ne može
se geieralizovati i celoj JNA pripisati epitet izdajstva, koja
je upravo štiteći narod, izbegla nanošenje masovnih gubitaka
nevinih ljudi u secesionističkim republikama i sebe dovela u
nezavidan položaj.
Jugoslovenska narodna armija, kao zajednička oružana sila
svih naroda i narodnosti, iako od države odbačena, bez vrhovne
komande i bilo kakve podrške, bila izložena udarcima, ospo-
ravanjima i opstrukcijama sa svih strana, najduže je ostala i
bila poslednja državna savezna institucija, koja se organizo-
vano povukla i u hodu mirno transformisala, što ubedljivo do-
kazuje da je JNA bila zdrava, a ne "trula" vojska.
Uostalom, ako se o "truležu" uopšte može govoriti, onda se
to pre svega može odnositi na začetak truljenja u vrhu SFRJ po-
četkom 70-ih godina, a ne na JNA, koja je uglavnom do kraja
ostala organizaciono i funkcionalno zdrava i relativno
imuna protiv "bolesti" nacionalističke patalogije republi-
čkih rukovodstava i kolektivnog državnog rukovodstva.
Svaki dobro obavešteni, prosečno obrazovani i objektivni
čovek, uzimajući u obzir sve postojeće okolnosti, poziciju i
uslove u kojima se nalazila i funkcionisala JNA, krajnje obje-
ktivno posmatrano zdravorazumski može zaključiti da se JNA
generalno ne može prikačiti nijedna od navedenih insinuacija
435
i kvalifikacija.

9. U nametnutom joj GR JNA se borila oružjem protiv vojski

secesionističkih reiublika n NATO snaga, agresivne i de-
struktivne politike EZ, ali i verbalnim putem i protiv defe-
tizma i opstrukcije političkog i vojnog rukovodstva svoje
države.
Jugoslovenska narodna armija nije bila vojnički potučena
na bojnom polju, niti se raspala pod udarom snažnijeg ne-
prijatelja, već se pod pritiskom političkih, subverzivnih i
protivpravnih odluka međunarodnnh institucija, kao i kapi-
tulantskih odluka državnog rukovodstva SFRJ, sukcesivno po-
vlačila na teritoriju Srbije i Crne Gore, odnosno SRJ, gde se
transformisala u VJ. Prema tome, JNA nije položila oružje,
niti doživela vojnički poraz borbom na ratištu, već poli-
tički i moralni poraz jalovom političkom borbom za "zelenim
stolom", počev od Beograda pa sve do Dejtona, zahvaljujući po-
grešnoj politici i strategiji vrhovnog i vojnog rukovodstva
SFRJ.
I pored lutanja, kolebljivosti i grešaka vojnog vrha u RiK,
stalnih i raznovrsnih pritisaka stranog faktora i domaćih
destruktivnih i retrogradnih elemenata, JNA je odolevala
svim pritiscima, nepravdama i poniženjima. Iako teško "ra-
njena", opstajala je i preživela i do kraja ostala uz svoj narod,
verna svom humanom opredeljenju i narodnom karakteru.
Transformisana JNA u VJ iako brojno manje, po svojoj vojno-
stručnoj osposobljenosti i tehničkoj opremljenosti, tradi-
cionalnoj žilavosti i borbenoj sposobnosti ispoljenoj u
odbrani nacionalnih teritorija, VJ je bila i ostala snažna
prepreka eskalaciji rata prenošenjem borbenih dejstava na te-
ritoriju Srbije i Crne Gore, a time i siguran oslonac SRJ.

10. Odgovornost i krivicu za razbijanje SFRJ i GR u su-

štini snosi savezno političko i vojno rukovodstvo, odnosno
kolektivno Predsedništvo i SIV kao najodgovorniji organi
države za stabilnost, bezbednosti, politički, i uopšte vođenje
436
države SFRJ. Istu težinu krivice i odgovornosti snose i re-
publička rukovodstva, posebno u secesionističkim republi-
kama, kao i strani faktor koji je, političkim uticajem i
fizičkim prisustvom, ubrzao i okončao proces razbijanja
SFRJ. Delimičnu odgovornost snose i drugi savezni organi i
institucije odgovorni za sprovođenje državne unutrašnje i
spoljne politike, u skladu sa saveznim ustavom, zakonskim i po-
zitivnim propisima u svojim ovlašćenjima.
Jugoslovenska narodna armija je suodgovorna za razbijanje
SFRJ i nastanak GR po svom mestu i ulozi definisanoj Ustavom
SFRJ i organizacionom strukturom saveznog državnog i vojnog
ustrojstva, gde je SSNO u miru bio član SIV-a /vlada/ a u ratu
NŠVK. Međutim, ni u miru kao SSNO ni u ratu kao NŠVK, to
lice nije bilo ovlašćeno da samostalno donosi odluke o upo-
trebi vojske, već je to moglo kolektivno Predsedništvo SFRJ
u miru i kao kolektivni Vrhovni komandant OS u ratu.
Jugoslovenska narodna armija nije bila samostalna i neza-
visna institucija izvan društva i iznad zakona, već elemenat
postojeće državne strukture i sistema upravljanja i vladanja
državom, kojom je komandovala njoj pretpostavljena Vrhovna ko-
manda OS SFRJ. Stoga cela JNA ne može biti kriva za ra-
zbijanje SFRJ, niti za nastanak GR. Analogno tome krivica bi
se onda mogla pripisati i svim saveznim sekretarijatima
/danas ministarstvima/, što bi zaista bilo neumesno i ko-
mično.
Međutim, ako uopšte postoji krivica JNA za razbijanje
SFRJ i izbijanje GR i njegovim tragičnim posledicama onda bi
se ona sastojala u tome što njeno rukovodstvo nije preduzelo
radikalne mere, na koje je JNA Ustavom bila ovlašćena. Ako već
nije na vreme preduzet vojni udar a politička sredstva nemaju
pozitivnog efekta i zemlja srlja u GR, onda je vojni vrh morao da
"stvar" uzme u svoje ruke. Dakle, jednom ofanzivnom strate-
gijskom operacijom, JNA jednovremeno potuče republičke se-
cesionističke oružane formacije i za kratko vreme u jednom
437
potezu prekine divljanje separatista i tako prisili usijane po-
litičke glave da iznađu dogovorno rešenje. Otuda zbog neči-
njenja, odnosno nepreduzimanja i neiskorišćenja svih
mogućnosti sprečavanja razbijanja države i izbijanja GR, kri-
vicu i odgovornost ne može snositi JNA u celini.
No, ima nešto što treba razumeti! Naime, u istoriji
srpskog naroda vojska je bila ta od koje je narod očekivao za-
štitu i uspešnu odbranu zemlje, što ovoga puta nije bio slu-
čaj, jer se na čelu države i vojske nije nalazio neko ko bi je
poveo i znao voditi, te otuda i neprimerna reagovanja i osude
JNA od strane izneverenog i neobaveštenog dela naroda Srbije.

11. Krajem 80-ih godina Jugoslavija, kao federalna država,

očigledno nije mogla opstati. Vladajući režim političkog to-
talitarizma i ekonomsko-etatističkog voluntarizma, odnosno
tzv. "titoističkog" režima, kao izvitopereni kompromitujući
oblik socijalističkog društveno-političkog i ekonomskog si-
stema, bio je kočnica demokratskog i ekonomskog razvoja druš-
tva i kao takav postao je neodrživ. Pokušaji da se kriza reši
ustavnom procedurom i SFRJ transformiše u neku novu formu
ustrojstva zajedničke države Jugoslavije, na demokratski i
miran način, nije uspeo.
Zbog dijametralno suprotnih nacionalnih i političkih
interesa republika, promena preživelog političkog sistema
izvedenaje ukudanjem SFRJ putem nasilne secesije. Tako je od
ostatka savezne države, nakon nepunu godinu dana od početka
GR, od Srbije i Crne Gore konstituisana SRJ kao suverena sa-
vezna dežava sa demokratskim političkim poretkom. Međutim,
i pored formalne promene socijalističkog društveno-poli-
tičkog i ekonomskog sistema, proces političkog i ekonomskog
reformisanja i transformisanja celokupnog jugoslovenskog
društva u demokratsku državu nije se mogao "preko noći" de-
siti, nego je tek na početku.
Društveno politički poredak sa prokomunističkom ideo-
logijom i monpartijskom pozicijom partije na vlasti, u kome je
438
politički pluralizam samo "dekor" demokratizma, opterećen je
političkom borbom sa opozicionim partijama, pre svega za oču-
vanje vlasti, što ga čini nefunkcionalnim i stalno ugrože-
nim. S obzirom da je konstituisanje sprovedeno za vreme
vladanja najjače političke partije - Socijalističke partije
Srbije /SPS/, nastale fuzijom SK i Socijalističkog saveza
radnog naroda (SSRN), na čelu sa Predsednikom SK Srbije,
odnosno Predsednika SPS i Republike Srbije, kultne lično-
sti, Slobodana Miloševića, u neku ruku predstavlja nastavak
monopartijske komunističke vladavine, koja guši demokrati-
zaciju zemlje i preti prerastanju demokratske u partijsku
državu. Otuda i opasnost da se do temeljite promene socijali-
stičkog političkog i ekonomskog sistema i deblokade demo-
kratskih procesa, dođe ideološkom političkom borbom između
osnaženih opozicionih partija i partije na vlasti, na civi-
lizovan ili neki drugi način.
S druge strane, zbog raznovrsnih unutrašnjih, ratom iza-
zvanih i nasleđenih poteškoća ekonomske i političke prirode,
proces demokratskog preobražaja zemlje bitno je otežavao
strani faktor, putem ekonomskih i političkih sankcija uz pre-
tnju moguće primene i vojne sile.
Dakle, SRJ je još uvek bila na početku svojeg života sa
mnogo nepoznanica i prepreka na putu preobražaja, opterećena
veoma teškom privrednom i ekonomskom situacijom i gorućim
problemima društva na unutrašnjem planu, te političkom i
diplomatskom borbom na međunarodnoj sceni, što se svakako
odražavalo na dinamiku i način rešavanja konkretnih pitanja
u zemlji.

12. Transformacijom JNA nastala je VJ koja bi se reorgani-

zovala u savremenu, profesionalnu, moderno naoružanu i vi-
soko osposobljenu oružanu silu za izvršavanje zadataka
zaštite suverenosti, nezavisnosti, teritorijalnog integriteta
i ustavnog poretka SRJ. Inače, pravilna orjentacija i cilj, koga
procesom transformacije treba dostići, bitno je uslovljen
439
pravilnim i odgovornim odnosom saveznog državnog rukovo-
dstva prema vojsci i odbrani zemlje, postojanjem realnih mate-
rijalnih i finansijskih mogućnosti države i raspolaganjem
vojnostručnim kvalitetnim ljudskim potencijalom.
Na početku procesa transformacije VJ, privredno-ekonom-
ska i finansijska situacija u zemlji bola je veoma loša i kao
takva, uz odvijanje ratnih dejstava u neposrednom susedstvu, u
velikoj meri ograničavala i usporavala bržu modernizaciju
VJ. To je bio period preživljavanja naroda i vojske kada se re-
alno nije moglo više učiniti, osim očuvanja neophodne borbene
spremnosti profesionlanog dela VJ.
U takvoj nepovoljnoj situaciji život i rad vojske odvijao se
u krajnje otežanim i ograničenim uslovima i uz maksimalno
racionalno ponašanje. Redukcijama programa obuke, ishrane,
eksploatacije i održavanja tehničkih materijalnih sredstava,
uz maksimalnu štednju i potrošnju goriva i drugih energenata,
nastojalo se obezbediti neophodan stepen borbene gotovosti
komandi i jedinica i prihvatljivi minimalni uslovi za no-
rmalno funkcionisanje vojne organizacije.
I pored toga što SRJ i VJ nije zvanično bila u ratu na pro-
storu Hrvatske i Bosne i Hercegovine, VJ je, i sama u veoma
teškoj materijalno-finansijskoj oskudici, pružila vojskama
RSK i RS, pored pomoći u starešinskom kadru i pozadinsku
podršku u borbenim potrebama, tehničkom održavanju i sani-
tetskom zbrinjavanju. To je bila naša moralna i profesionalna
obaveza i izraz nacionalne i vojničke solidarnosti, koju
istini za volju, rukovodstvo SRJ nije sprečavalo uprkos zave-
denih sankcija prema srpskim republikama u Hrvatskoj i Bosni
i Hercegovini, verovatno nastalih kao rezultat političkih
"nagodbi".
Okolnost da je SRJ kao suverena država bila izolovana
putem suspenzija iz međunarodnih organizacija i izložena eko-
nomskim sankacijama, izazvala je neprijatan osećaj kod pri-
padnika VJ i doživljavana kao svojevrsna okupacija. Bilo je
440
teško razumeti fizičko prisustvo pripadnika NATO snaga na
objektima i područjima vojne i državne infrastrukture od po-
sebnog značaja za odbranu zemlje i vojnim komandama i institu-
cijama, koji su, mimo osnovnog u suštini obavljali i
izvršavali zadatke izviđačko-obaveštajnog karaktera i za cilj
imali držanje VJ u pasivnoj poziciji i pod potpunom kontro-
lom. To je bila nepromišljena i za odbranu i bezbednost zemlje
veoma štetna odluka politike kompromisa i kooperativnosti
državnog političkog rukovodstva SRJ. Stoga se ima utisak da
će, ako se ovako bude nastavilo, slavna tradicija srpske vojske
u svemu zameniti standardi neke strane vojne asocijacije, što
bi značilo gubljenje nacionalnog identiteta i svoje samosta-
lnosti.

13. Tretman novostvorene VJ u takođe novoj državi SRJ, bar

prema nekim prvim potezima na početku transformacije, od
strane saveznog državnog političkog rukovodstva, nije bio na
potrebnom i odgovarajućem nivou i nije se odvijao u ciljanom
pravcu. Transformacija VJ ostala je na nivou verbalnog dekla-
risanja i teorije o stvaranju savremene vojske, koja se praktično
svela na novi naziv, sitne organizacijsko-formacijske promene
i kidanje formalnih ideoloških i istorijskih veza sa bivšom
JNA, čija se pozicija u državi i društvu nije bitno izmenila.
Naime, mnoga bitna pitanja izgradnje VJ u modrnu oružanu
silu, kao što su životni standard, vojnostručna osposoblje-
nost, tehnička opremljenost, popuna i mobilizacija, kadrovanje,
te pitanja doktrine i sitema odbrane zemlje i strategije upo-
trebe VJ, procesom transformacije, ili nisu celovito zahva-
ćena, ili nisu dobro postavljena, ili su pak potpuno zaobiđena.
Uzroci neaktivnosti, previda i promašaja, pored ostalog, u
dobroj meri leže u stereotipnom ponašanju GŠ VJ i nesnala-
ženju MNO, uz prisutni međusobni rivalitet, naravno.
Vojska Jugoslavije ostala je po strani i bez dovoljno zainte-
resovansti državnog političkog i vojnog rukovodstva za spro-
vođenje potpunije organizacijsko-formacijske reforme, popune
441
modernijom opremom i naoružanjem, poboljšanje životnog
standarda i rešavanja nagomilanih teških problema pripa-
dnika bivše JNA i VJ i njihovih porodica, nastalih raz-
bijanjem bivše SFRJ. Razlozi ovome objektivne prirode su
svakako nepovoljne unutrašnje materijalno-finansijske mo-
gućnosti nove države, nerešeni međudržavni odnosi i među-
narodne okolnosti. Međutim, za površan i paušalan tretman
VJ i problema vezanih za nju od strane državnog vrha, ne mogu
se sa sigurnošću isključiti i razlozi subjektivne prirode.
Naime, ima se utisak da je takav odnos i tretman VJ istovre-
meno i posledica ranije poremećenih odnosa i negativnog stava
aktuelnog državnog rukovodstva SRJ prema bivšoj JNA i
njenom vojnom vrhu.
Tokom 1992/93. godine iz VJ odstranjen je veliki broj visoko
obrazovanih, vojnostručno i radno sposobnih i iskusnih sta-
rešina, posebno generalskog kadra, na krajnje ponižavajući
način, koji nisu iskorišćeni a mogli su dati maksimalni do-
prinos ciljevima transformacije. Takav postupak državnog ru-
kovodstva duboko je vređao vojničku čast i ljudsko dostojanstvo
pripadnika vojske, što je doživljeno kao neka vrsta obračuna i
osvete države nad vojskom. Istovremeno, to je značilo degrada-
ciju profesije i vojske kao državne institucije i obezvređi-
vanje njene uloge i značenja za odbranu i bezbednost zemlje, ali
i rušenje ugleda i autoriteta države i njenog aktuelnog ruko-
vodstva.
Neki potezi državnog rukovodstva mogu se shvatiti i tuma-
čiti kao delimično odustajanje od ciljeva proklamovanih tra-
nsformacijom VJ, gde se težište, jačanje VJ i odbrambene
sposobnosti zemlje, prenosi na snage unutrašnjih poslova.
Dok se VJ bori sa teškoćama, nastojeći da prevaziđe svoje
interne probleme i obezbedi neophodan nivo borbene goto-
vosti, i svakako ublaži poteškoće pripadnika bivše JNA, na-
suprot tome državno rukovodstvo favorizuje policijske snage
masovnim povećanjem brojnog stanja, opremanjem i naoružava-
442
njem tehnikom i borbenim sredstvima iz vojnog arsenala, uz
intenzivnu vojnostručnu obuku komandnog kadra. S druge
strane, "krađom" starešina VJ veđim prinadležnostima i lak-
šim napredovanjem u službi MUP-a, nekorektnim i nadmenim
ponašanjem prema pripadnicima i komandama VJ, grubo su na-
rušavali postojeće tradicionalno dobre međusobne odnose.
Dakle, očigledno se VJ zapostavljala na račun jačanja poli-
cijskih snaga, kao paralelne oružane sile i osnovnog garanta
unutrašnje bezbednosti zemlje i oslonca očuvanja pozicije vla-
sti vladajaće partije i njenog lidera.

14. Bitna karakteristika VJ u sistemu političkog plura-

lizma jeste njena politička neutralnost i nezavisnost, koja je
veoma značajna za jedinstvo, moralnu čvrstinu i stabilnost
vojnih kolektiva i VJ u celini i njenu poziciju u državi i
društvu. Kao državna institucija VJ, po svom opštenarodnom
karakteru i nameni, ne sme biti u službi nijedne političke
partije, pa ni vladajuće, osim u funkciji interesa države i
svih njenih građana.
Političko opredeljenje i pripadnost političkoj partiji sve
više postaje osnovni kriterijum, a često i odlučujući, u
državnoj kadrovskoj politici, te najlakši put i način građenja
uspešne karijere, koji maltene postaje pravilo ponašanja u ka-
drovanju u civilnim društvenim strukturama.
Međutim, i pored toga što je Ustavom SRJ, VJ deideologi-
zirana i departizovana, uticaj partije na vlasti, iako na po-
sredan način, ipak se veoma snažno ispoljava i prema VJ preko
politike kadrovanja, postavljanjem "podobnih" lica na više po-
ložaje i unapređivanje u više činove. Naime, izborom i po-
stavljanjem lica na čelo MNO i GŠ VJ i drugim uticajnim
položajima isključivo članova i simpatizera partije na vla-
sti, bliskih rođaka i poltrona, bez potrebne vojnostručne kva-
lifikacije i rukovodećeg i radnog profesionalnog iskustva,
institucije od izuzetnog značaja za odbranu zemlje, unapred se
dovodi u pitanje njihova efikasnost i kvalitet obavljanja po-
443
slova iz svoje nadležnosti.
Kadrovska politika po stranačkim kriterijumima počinje
da se uvlači u VJ i poprima karakter političke borbe za apso-
lutno vlast preko "leđa" VJ, pri čemu se primat daje partijskim
interesima nad interesima vojske i države. Takvo dekadentno
i destruktivno kadrovanje negativno utiče na opšte stanje u VJ
i ne bi smelo postati praksa u politici kadrovanja uopšte.
Osim političkog momenta, u politici kadrovanja u VJ, pri-
sutan je i odlučujući kriterijum verifikacije dostignutog
nivoa i stalnog podizanja stepena vojno-stručne osposobljeno-
sti starešinskog kadra u VJ.
Suprotno postavljenom cilju visoko stručnoj osposobljeno-
sti starešinskog kadra, provera vojnostručne osposobljeno-
sti putem teorijskog i praktičnog ispita, kao jednog od
najvažnijih kriterijuma za postavljanje na višu dužnost i una-
pređivanje u viši čin, prepušteno je subjektivnoj, maltene
privatnoj proceni i oceni nadležnog starešine. Takav način
kadrovanja u VJ višestruko je štetan, čije negativne posledice
postaju vidljivije i pogubnije tokom daljeg vršenja većih du~
žnosti.
Osim toga, prijem oficira po ugovoru rezervnih starešina
obično nižih oficira, podoficira, pa i desetine, na dužno-
stima starešina u četi-bateriji, gde se vojnik vojnostručno
osposobljava, psihofizički i mentalno čeliči, moralno i emo-
tivno oblikuje u čoveka i borca, koji zna, može i hoće da izvrši
svaki borbeni zadatak, takođe je prepušten vojnostručno priu-
čenim starešinama, što ne sme ostati kao trajno rešenje. Ovo
za politički državni i vojni vrh naoko sitno pitanje u suš-
tini je problem strategijskog značaja, koga treba povoljno re-
šiti i zakonski regulisati.
Analogno tome, izbor i postavljanje civilnih lica na polo-
žaj ministra narodne odbrane i njihovih zamenika, pa i nepo-
sredno mu podređenih organa bez ikakve vojnostručne
naobrazbe, obavljanje njihovih funkcija svodi se na golu poli-
444
tičku retoriku, od čega VJ kao prvi ešalon i kičma odabranog
sistema nema mnogo koristi. Stoga, sa aspekta ukupne pripre-
mljenosti VJ i pripreme društva za odbranu zemlje, kadrovska
i vojnostručna struktura zaposlenih u MNO, mora biti podre-
đena interesima države i vojske i van uticaja političkih
partija. U tome smislu logično se postavljaja pitanje, zašto i
MNO nije Ustavom departizovano na isti način kao i VJ, što
bi bilo sasvim normalno, o čemu mora ozbiljno da razmisli
državno političko rukovodstvo.

15. U toku GR ispoljile su se mnoge slabosti na državnom

nivou odnosno, državnog i vojnog rukovodstva prema OS, si-
stemskim rešenjima i upotrebi i dejstvu OS u ratu. Polazeći
od toga da je svaki rat, ustvari, nastavak politike nasilnim
sredstvima i kao takav predstavlja najgrublji oblik političke
borbe, koji, osim oružane borbe kao osnovnog sadržaja svakog
rata, uključuje i politički, ekonomski, psihološki i moralni
oblik borbe. Otuda je bila obaveza političkog državnog ruko-
vodstva SRJ da pokrene teritorijalnu analizu mesta, uloge i
ponašanje državnog vrha bivše SFRJ u GR i izvuče iskustva i
pouke, korisne za koncipiranje i izgradnju sistema odbrane
zemlje.
Posebno se to odnosi na VJ u analizi pozicije, upotrebe i
dejstva po svim elementima borbene gotovosti, sa ciljem da se
sagledaju dobre i loše strane postupaka, razlozi uspeha i ne-
uspeha ia svim nivoima RiK, kako bi se došlo do vrednosti sa-
zivanja za izgradnju vojne doktrine i Strategiju oružane borbe
VJ. Gotovo celokupni starešinski sastav VJ prošao je GR, u
toku kojeg su stečena vredia iskustva po svim pitanjima vojne
delatnosti, koja treba ugraditi u borbena pravila i uputstva i
primenjivati u borbenoj obuci i vaspitanju pripadnika VJ. Me-
đutim, jedna redovna aktivnost obavezna u metodologiji rada
komandi svakog nivoa - analiza svakog izvršenog zadatka, još
uvek nije preduzeta niti se planira, što je krajnja neodgovo-
rnost GŠ VJ.
445
Jedna vojnostručna kompleksna strategijska studija od izu-
zetnog istorijskog značaja za srpski narod, o nestanku SRJ, Ko-
ncepcije ošptenarodne odbrane i njenih OS kroz GR, zajedno sa
ideologijom, na čemu je sve to bilo izgrađeno i 50 godina ži-
velo, danas u SRJ tome niko ne pridaje važnost. A to se moglo i
moralo učiniti angažovanjem jednog broja veoma kvalifikova-
nog visokog oficirskog kadra, oteranog u mirovinu, koji bi to
volonterski uradio, samo da je postojao interes i želja MNO i
PI VJ. Ovakvim necivilizovanim, nekulturnim i neodgovor-
nim ponašanjem i odnosom prema nacionalnoj istoriji, sve je
bačeno na smetlište i zaboravljeno.
Nesreća srpskog naroda je upravo u tome što uvek polazimo
od nule, jer kod nas Srba istorija počinje od partije koja je na
vlasti, što se po iskustvu može sažeti u devizu "pre nas nije
bilo ništa, ili je bilo pogrešno, a posle nas može biti i
potop". Zato gazimo prošlost, preskačemo epohe, obezbeđujemo
i ne poštujemo pretke a time ni sami sebe. Zato smo uvek po-
nižavani, mali i "slepi", te nas stalno neko mora da "vuče",
držeći nas za uši.
446
SADRŽAJ PRILOGA

Prilog br. 1 Deklaracija o suverenosti Slovenije

Prilog br. 2 Izvod iz izlaganja SSNO generala
armije Veljka Kadijevića na skupu najodgovornijih
starešina JNA
Prilog br. 3 Brionska deklaracija
Prilog br. 4 Memorandum o saglasnosti o posmatra-
čkoj misiji EZ
Prilog br. 5 Odluka o premeštanju jedinica JNA sa
teritorije Republike Slovenije u druge delove SFRJ
Prilog br. 6 Zahtev za podršku i zaštitu od strane
UN
Prilog br. 7 Rezolucija 743
Prilog br. 8 Rezolucija 776
Prilog br. 9 Rezolucija 816
Prilogbr. 10 Rezolucija 908
NAPOMENA: Rezolucije Saveta bezbednosti UN o krizi u
bivšoj Jugoslaviji (i drugi dokumenti), "Međunarodna poli-
tika", Beograd, 1994.
447
Prilog br. 1

DEKLARACIJA O SUVERENOSTI SLOVENIJE

Na osnovu volje svih stranaka, Skupština Republike

Slovenije je na svom zasedanju od 2. jula 1990. godine usvojila
i proglasila

DEKLARACIJU
o suverenosti države Republike Slovenije
Član 1.
Polazeći od prava slovenačkog naroda na
samoodlučivanje i u skladu sa 10, 11, 72 i 92 amandmanom na
Ustav Republike Slovenije i odredbama međunarodnog prava o
čovečnosti, građanskim i političkim pravima, Skupština
Republike Slovenije proglašava suverenost Republike
Slovenije.
Član 2.
Politički, privredni i pravni sistem Republike
Slovenije počiva na Ustavu i zakonima Republike Slovenije.
Ustav SFRJ, Savezni zakoni i drugi savezni propisi važe na
području Republike Slovenije ukoliko nisu u suprotnosti sa
Ustavom i zakonima Republike Slovenije.
Član 3.
U skladu sa načelima državne suverenosti i načelima
primarnosti Ustava i Zakona Republike Slovenije, re-
publički organi i organizacije moraju obezbediti da svi
savezni organi i organizacije na teritoriji Republike
Slovenije posluju u skladu sa važećim pravnim redom Repu-
blike Slovenije.
Član 4.
Skupština Republike Slovenije u skladu sa Ustavom i
zakonom odlučuje koji se savezni propisi na području Repu-
448
blike Slovenije neće upotrebljavati jer su u suprotnosti sa
njenim Ustavom i Zakonima. Zakoni koje Skupština SFRJ
donese posle prihvatanja ove deklaracije važe za područje Re-
publike Slovenije samo ukoliko im saglasnost da Skupština
Republike Slovenije.
Član 5.
Skupština Republike Slovenije izvršiće propisani
postupak za donošenje novog Ustava Republike Slovenije u
roku od jedne godine.
Član 6.
Ova deklaracija počinje da važi od trenutka kada je
prihvaćena i svečano proglašena na zajedničkoj sednici svih
veća Republike Slovenije.

Prilog br. 2
IZVOD IZ IZLAGANJA SSNO GENERALA ARMIJE
VELJKA KADIJEVIĆA NA SKUPU
NAJODGOVORNŠIH STAREŠINA JNA,
12. NOVEMBAR 1990. GODINE
Ovaj skup naodgovornijih starješina organizovali
smo sa namjerom da izložimo ocjene armijskog rukovodstva o
političko - bezbjednosnoj situaciji u zemlji, i u skladu s tim,
utvrdimo zadatke koji neposredno stoje pred nama. Nastojaću
da budem vrlo precizan tako da u ocijenama, a posebno u
zadacima, ne bude nikakve dvojbe oko toga o čemu se zapravo
radi. Pogotovo da ne bude dvojbe oko toga šta nam je činiti.
Zbor, kao oblik rada, primenjivali smo i ranije.
Današnji se razlikuje od prethodnih, prije svega, po uslovima
u kojima se održava. Svijet je zahvaćen burnim i korijenitim
promjenama. Stanje u zemlji je dramatično. Bezbjednost Ju-
goslavije je ugrožena. Napadi na unutrašnje biće oružanih
449
snaga sve su bezobzirniji. Čitav splet okolnosti suočava
Armiju i njen kadar s povećanim zajtjevima i obavezama. Na
probi je, to mogu sasvim sigurno da kažem, istorijska odgo-
vornost JNA za sudbinu i opstanak Jugoslavije. Zbog toga ovaj
zbor ima izuzetan značaj i posebnu "težinu".
Prvi dio izlaganja1 posvetiću bezbjednosnim aspek-
tima spoljne i unutrašnje situacije. Riječ je o pitanjima koja
su u neposrednoj vezi s ostvarivanjem društvene uloge i
ustavne funkcije JNA u ovom trenutku, kojom prilikom je,
pored ostalog rekao:
"Jugoslavija je, već duže vrijeme, ponajviše ugrožena
iznutra. Dugotrajna kriza razara društveno tkivo, sužava
nam horizonte i zamagljuje perspektive. Unutrašnji raskoli i
blokade umnožavaju se iz dana u dan. Ubrzavaju se rušilački
procesi integriteta i ustavnog poretka SFRJ. Umjesto
stvarne demokratizacije, preovladava politika svršenog
čina i jednostranog narušavanja ustavno - pravnog sistema
zemlje".
"Anarhija, bezakonje i haos objektivno vode građanskom
ratu u Jugoslaviji. Javljaju se i snage koje traže pomoć sa
strane, pa i vojnu intervenciju".
"Tu dileme nema: oni koji prizivaju inostrane snage -
izdajnici su svoga naroda. Svaki pokušaj bilo čijih
oružanih formacija da pređu jugoslovensku granicu - tre-
tiraćemo kao agresiju. I nikako drugačije".
"Mi se od samog početka zalažemo za koncept moderne
federacije. Za saveznu državu sa najnužnijim ovlašćenjima i
instrumentima za efikasno ostvarivanje svojih funkcija..."
"Razgraničenja u našim uslovima moguća su samo uz
prolijevanje krvi i mnogobrojne žrtve. Prema tome, suočeni
smo ne sa dilemom - federacija ili konfederacija, već sa
dilemom - federacija ili potezanja noža i kame. To svakome
1 Pregled značajnih događaja iz oblasti odbrane i bezbednosti
Jugoslavije u 1990. godini (sa dokumentima). Kabinet SSNO,
1992.
450
među nama mora biti jasno".
"... Armija neće ostati po strani kad se odlučuje o su-
dbini zemlje. Za egzistenciju Jugoslavije i njen opastanak,
borićemo se i oružjem. To je naše ustavno pravo i obaveza.
Onaj ko ugrožava opstanak Jugoslavije, mora računati sa
našim vrlo koikretnim brzim i odlučnim odgovorom".
"Upravo zbog odlučiosti da odbranimo Jugoslaviju,
naše oružane snage izložene su besprimjernim napadima i
osporavanjima. Glavni udar usmjeren je na razbijanje JNA -
jedino preostalog kohezionog faktora jugoslovenskog
društva".
"Različitim protivustavnim aktima i djelovanjima
izložena je i čitava oblast odbrane. Narušavanje Ustava i
saveznih zakona progresivno se umožava u sve drastičnijoj
formi".
"Preuzimanjem regrutnog i mobilizacijskog sistema,
prodorom u Teritorijalnu odbranu, narušavanjem sistema
rukovođenja i komandovanja, i na druge načine, čine se
pokušaji da se ratna armija stavi pod svoju kontrolu".
"Ni jedna država u svijetu nema više armija. Ju-
goslavija ne smije i neće biti Liban. Ova zemlja može imati
samo jednu armiju. Zato želim da vam kažem da će oružane for-
macije - uspostavljene izvan jedinstvenih i Ustavom SFRJ
definisanih oružanih snaga - biti razoružane. A nosioci
njihovog konstituisanja - pozvani na zakonsku odgovornost.
Tu neće biti pogađanja i kompromisa".
"Armija nikome ne prijeti, ali ako neko želi, izaziva
i nameće silu - imaće je".
"Armija nikome ne nameće politička rješenja, ali neće
dozvoliti ni drugima - u zemlji i inostranstvu - da ih silom
nameću. Mi znamo šta se radi. Tome ćemo stati na put. Nećemo
dozvoliti da se Jugoslavija pretvori u Liban".
"Uloga Jugoslovenske narodne armije jasno je utvrđena
Ustavom SFRJ. Nema nikakvih nepoznanica ni u pogledu
njenog ponašanja u raspletu jugoslovenske krize.'
451
Prolog br. 3
BRIONSKA DEKLARACIJA,
7. JULI 1991. GODINE
Na poziv jugoslovenske vlade, ministarska trojka
Evropske zajednice razgovarala je 7. jula 1991. godine na
Brionima sa predstavnicima svih strana koje su direktno
uključene u jugoslovensku krizu. Cilj misije ministarske tro-
jke je bio da stvori odgovarajuće uslove za mirne pregovore
između svih strana. Sve strane su primile k znanju
Deklaraciju Evropske zajednice i njenih država članica od 5.
jula 1991. i potvrdile svoju obavezu da će se predlozi Evropske
zajednice do 30. juna 1991. u potpunosti ispuniti da bn se
obezbedio prekid vatre i omogućili pregovori o budućnosti
Jugoslavije. U vezi s tim predlozima, dalji modaliteti su do-
govoreni u Aneksu E.
Sve strane su se složile da se sledeći principi moraju
doslovno poštovati da bi se obezbedilo mirno rešenje:
narodi Jugoslavije jedini mogu odlučiti o sopstvenoj
budućnosti,
došlo je do razvoja nove situacije u Jugoslaviji koja
zahteva pažljivo nadgledanje i pregovore između različitih
strana,
pregovori moraju hitno početi, a ne kasnije od 1. av-
gusta 1991, o svim aspektima buduđnosti Jugoslavije, bez
ikakvih preduslova i na osnovu principa sadržanih u
Završnom dokumentu iz Helsinkija i Pariskoj povelji o novoj
Evropi ( ovo se naročito odnosi na ljudska prava, uključujući
pravo naroda na samoopredeljenje u skladu sa Poveljom Ujedi-
njenih nacija i odgovarajućim normama međunarodnog prava,
što znači i onih koje se odnose na teritorijalni integritet
država),
kolektivno Predsedništvo mora imati potpuna
ovlašćenja i igrati svoju političku i ustavnu ulogu, u pogled
saveznih oružanih snaga,
452
sve strane će se uzdržati od bilo kakvih jednostranih
koraka, a naročito od svih nasilnih akata.
Što se tiče Zajednice i njenih drćava članica, ona će
pružiti pomoć u iznalaženju mirnih i trajnih rešenja za
sadašnju krizu, pod uslovom da se strogo poštuju gore nave-
dene obaveze. U tom kontekstu, Evropska zajednica i njene
države članice prihvataju zahtev drugih straia za pružanje
pomoći i lakše odvijanje procesa pregovaranja.
Njihova pomoć se može ogledati u nadzoru napretka
pregovora, ekspertizama za radne grupe koje će formirati
zainteresovane strane, a to između ostalog uključuje pravna
pitanja, pitanja koja se odnose na ljudska prava, uključujući i
prava nacionalnih manjina, ekonomska i trgovinska pitanja i
pitanja bezbednosti. S obzirom na odluke donete u Pragu u
okviru KEBS-a, one su se dogovorile da se što je pre moguće
uputi misija za nadzor da pomogne u stabilizovanju prekida
vatre i da nadgleda sprovođenje ostalih elemeiata sporazuma
postignutog između jugoslovenskih strana uz doprinos
Evropske zajednice. Smernice za ovu pripremnu misiju date su
u Aneksu P.
One pozdravljaju očekivani dolazak ove pripremne
misije visokih funkcionera 9.jula.
Sve jugoslovenske strane se obavezuju da podrže
predviđenu misiju za nadzor što će joj, između ostalog, obezbe-
diti punu zaštitu i garantovati slobodu kretanja.
Sve strane su se složile da je zaštita stanovništva
od vitalnog značaja za uspešan ishod pregovora. One su takođe
potvrdile da će u ovom pogledu u potpunosti poštovati svoje
obaveze propisane međunarodnim pravom.
Evropska trojka je spremna da o razvoju situacije u vezi
s procesom pregovora obavesti sve zemlje članice KEBS-a.
453
ANEKSI
1. Režim na granici: Kontrolu graničnih prelaza
preuzeće policija Slovenije. Oni će delovati u skladu sa
saveznim propisima.
2. Carine: Sporazum koji su potpisali predstavnici
savezne vlade i vlade Republike Slovenije 20. juna 1991. se
potvrđuje i biće sproveden. Carine će ostati savezni prihod
i prikupiće ih slovenački carinici. Uplaćivaće se na za-
jednički račun koji će kontrolisati savezni i republički
ministri finansija zajedno sa još jednim ili dvojicom spo-
ljnih kontrolora.
3. Kontrola vazdušnog saobraćaja: Postoji samo jedna
kontrola vazdušnog saobraćaja za celu Jugoslaviju. Sav
domaći i međunarodni vazdušni saobraćaj preko Jugoslavije
kontroliše i garantuje nadležni savezni organ.
4. Bezbednost na granicama: Uspostaviće se situacija
koja je važila pre 25. juna 1991. Za vreme perioda suspenzije
( od tri meseca) obaviće se pregovori da bi se omogućio trans-
fer svih nadležnosti JNA na ovom polju. Čvrsto opredeljenje
ostaje i uspostavljanje takvog režima na granici koji se za-
sniva na evropskim standardima.
5. Ostali modaliteti za primenu prekida vatre: De-
blokada svih jedinica i objekata JNA, bezuslovno povlačenje
jedinica JNA u njihove kasarne, uklanjanje svih barikada na
putevima, vraćanje svih sredstava i opreme JNA, deaktivacija
jedinica teritorijalne odbrane i njihov povratak u po-
lazišne tačke.
Sve ove mere će stupiti na snagu što je pre moguće, a
najkasnije do 8. jula u 24 časa.
6. Zarobljenici: Sva lica zatvorena u vezi sa neprijate-
ljstvima od 25. juna 1991. moraju se što pre osloboditi, a na-
jkasnije do 8. jula u 24 časa. U vezi sa primenom ove odluke
sarađivaće se sa Međunarodnim crvenim krstom.
454
ANEKS II
Uvod
Situacija u Jugoslaviji se tiče svih zemalja učesnica
KEBS-a. Komitet visokih funkcionera, na svojoj sednici u
Pragu, razmotrio je mogućnost slanja jedne multinacionalne
posmatračke misije u Jugoslaviju. Očigledno je da jedna takva
misija može da radi samo uz punu saglasnost svih zaintereso-
vanih strana. Da bi se misiji omogućilo da izvrši svoje za-
datke, neophodno je definisati njen mandat i odrediti njena
prava i dužnosti. Finansiranje te operacije i čitav niz
praktičnih pitanja se takođe moraju utvrditi. U tu svrhu,
predlažu se sledeći elementi:
Mandat
Formiraće se jedna posmatračka misija sa zadatkom da
nadgleda situaciju u Jugoslaviji, a naročito aktivnosti u
Sloveniji i možda i u Hrvatskoj. Cilj misije je da nadgleda
sprovođenje preostalih elemenata sporazuma postignutog
između jugoslovenskih strana uz doprinos Evropske zajednice.
Trajanje mandata
Posmatračkoj misiji se mora omogućiti da što pre
počne sa radom. Posmatračka misija će delovati sve dok to
zainteresovane strane budu smatrale za potrebno.
Odredište aktivnosti
Pod sadašnjim uslovima, misija će svoje aktivnosti
ograničiti na Sloveniju i možda Hrvatsku. Ukoliko- bude
potrebno, područje njenog delovanja se može ponovo raz-
motriti uz saglasnost svih zainteresovanih strana.
455
Sastav i način delovanja
Posmatračka misija može biti mešovitog sasatava, tj.
njeni članovi mogu biti i vojna lica i civili.
Misija bi se mogla sastojati od 30 do 50 članova.
Pošto je važno da se deluje što je ekspeditivnije moguće,
izbor članova misije ne bi smeo da uspori početak njenog de-
lovanja. Jedno praktično rešenje bi moglo biti da se angažuju
posmatrači među civilnim i vojnim članovima delegacija
CSBM u Beču gde već postoji ekspertiza u pogledu procesa
KEBS-a. Njima se mogu pridružiti druga civilna i / ili vojna
lica.
Misija će osnovati Centar za koordinaciju u Ju-
goslaviji. Iz tog Centra će se upućivati manji timovi - od na
primer dva člana - u različite sektore. Po jedan oficir za
vezu od svake suprotne strane će biti naimenovan kao pratnja
ovakvim posmatračkim jedinicama u svako vreme.
Struktura komandovanja i supervizija
Posmatračke jedinice radiće pod nadzorom šefa pos-
matračke misije. Šef posmatračke misije podnosiće dievie
izveštaje, preko Sekretarijata KEBS-a u Pragu, Komitetu vi-
sokih funkcionera. Komitet treba da bude odgovarajuće telo
u kome će se voditi računa o svim aktivnostima posmatračke
misije i odlučivati da li će se mandat misije produžiti ako
to bude potrebno.
Pravna pitanja
Potrebno je obezbediti pravne uslove da bi misija
bila u stanju da obavlja svoje zadatke. To uključuje obezbeđenje
diplomatskog imuniteta, kao i slobodno kretanje i komuni-
ciranje u Jugoslaviji, što podrazumeva i komunikaciju sa
Centrom za koordinaciju i ambasadama.
Praktična pitanja
456
Među mnogim praktičnim pitanjima koje treba rešiti
su i pitanja koja se tiču prevoznih sredstava i obezbeđivanja
prevodilačkih usluga koji će se morati staviti na raspola-
ganje posmatračkim jedinicama, kao i načina na koji će se po-
smatrači identifikovati kao članovi posmatračke misije
KEBS-a.
Pošto posmatračka misija nije mirovna snaga, njeni
članovi neće nositi oružje.

Prilog br. 4
MEMORANDUM O SAGLASNOSTI O
POSMATRAČKOJ MISIJI EZ,
13 JULI 1991. GODINE
U Beogradu je potpisan memorandum o saglasnosti o
posmatračkoj misiji Evropske zajednice koja će nadgledati
sprovođene Brionske deklaracije i dogovora koji je ostvarei
između svih ključnih aktera u jugoslovenskoj krizi i trojke EZ
u vreme njene posete Jugoslaviji 30. juna ove godine.
Sa jugoslovenske strane memorandum su potpisali
predstavnici SSIP-a, Slovenije i Hrvatske, a u ime EZ
ambasador u Ministarstvu inostranih poslova Holandije
Kristen Kroner.
MEMORANDUM
"Predstavnici Evropske zajednice i predstavnici
saveznih vlasti Jugoslavije i republika Hrvatske i Slovenije,
shvatajući razorne posledice koje bi neprijateljstva u Ju-
goslaviji imala za sve njene stanovnike, ozbiljnog uticaja koje
bi neprijateljstva u Jugoslaviji mogla imati na mir i bezbe-
dnost u Evropi, a odlučni da iznađu miroljubiva sredstva za
razrešavanje situacije koja trenutno razdvaja narode Ju-
goslavije sporazumeli su se o sledećem:
457
ČLAN I (MANDAT)
1. Ustanoviće se multinacionalna posmatračka misija.
Cilj njene aktivnosti je:
a)da pomogne stabilizovanju prekida vatre. U tom
cilju, da vrši ad hok procenjivanje i istraživanje navodnih
kršenja sledećih elemenata prekida vatre, dogovorenih između
strana koje primaju misiju:
- ukidanje blokada nad jedinicama i sredstvima JNA,
- bezuslovno povlačenje jedinica JNA u kasarne,
- čišćenje svih puteva,
- povraćaj svih sredstava i opreme JNA, i
- deaktiviranje jedinica teritorijalne odbrane i
njihov povratak u sedište.
b)Da nadgleda suspenziju primene deklaracija o neza-
visnosti za period od 3 meseca, kao što je dogovoreno među
stranama koje primaju misiju, u kontekstu sporazuma postignu-
tog na Brionima, naročito u pogledu režima i bezbednosti na
granici.
c)Ako i kada bude potrebno, da nadgleda oslobađanje i
povratak zarobljenika zatvorenih u vezi sa sukobima od 25.
juna 1991. godine, u saradnji sa međunarodnim Crvenim krstom.
2. Radi ovog cilja strane koje primaju misiju obezbediće
stranama koje šalju misiju sve informacije i pružiti svu
saradnju neophodnu za ostvarivanje ciljeva misije.
ČLAN II (TRAJANJE MISIJE)
1. Posmatračka misija će otpočeti svoje aktivnosti što
je moguće pre, nakon potpisivanja onog memoranduma o sagla-
snosti od strane svih strana učesnica.
2. Posmatračka misija će okončati svoje aktivnosti tri
meseca nakon potpisivanja ovog memoranduma o saglasnosti
od strane svih strana učesnica. Strane učesnice mogu
odlučiti da produže mandat posmatračkoj misiji.
458
ČLAN III (PODRUČJE DELOVANJA MISIJE)
1. Posmatračka misija će koncentrisati svoje akti-
vnosti na Sloveniju i, ako treba na Hrvatsku, osim ukoliko se
strane učesnice ne slože da je za ostvarivanje njenog mandata
neophodno preduzeti aktivnosti van ovih područja.
2. Posmatračka misija će ustanoviti koordinacioni
centar, koji će iz praktičnih razloga biti lociran u Zagrebu.
Imaće i regionalni posmatrački centar u JBubljani. Misija
će, takođe, biti u vezi sa vlastima u Beogradu.
ČLAN IV (STATUS)
1. Strane koje primaju misiju će biti odgovorne za punu
zaštitu posmatračke misije i njenih članova.
2. U cilju obavljanja svojih posmatračkih aktivnosti,
posmatračka misija i njeno osoblje će uživati, kao i njihova
vozila, brodovi, avioni i oprema, neograničenu slobodu
kretanja u području delovanja misije.
3. Prilikom vršenja svojih aktivnosti, osoblje posma-
tračke misije će po svom zahtevu dobiti pratnju od najmanje
jednog "pratećeg oficira", koga će odrediti strane koje pri-
maju misiju, zavisno od sektora područja delovanja misije u
pitanju. Prateći oficiri će pomagati osoblju posmatračke
misije u izvršavanju njihovih dužnosti.
4. Posmatračka misija će isticati zastavu Evropske za-
jednice na svom koordinacionom centru, regionalnom posma-
tračkom centru i drugim objektima, vozilima, brodovima i
gde god to odluči rukovodilac posmatračke misije.
5. Vozila, brodovi i avioni posmatračke misije će
nositi vidno istaknutu identifikaciju oznake posmatračke
misije, o kojima će biti notificirane odgovarajuće vlasti.
ČLAN V (STAV)
1. Posmatračka misija će biti sastavljena od osoblja koje
naimenuju strane koje šalju misiju. Osoblje koje pripada pos-
459
matračkoj misiji u daljem tekstu se naziva posmatračima.
2. Posmatrači će biti naimenovani od strane vlade ze-
malja koje šalju misiju.
3. Broj posmatrača će se u početku kretati između 30 i 50.
Broj potrebnog osoblja može biti promenjen uz sporazum
strana učesnica.
4. Posmatrači će se uzdržavati od svake akcije ili
aktivnosti nespojivih sa nepristrasnom prirodom njihovih
zadataka.
5. Posmatračka misija može koristiti pomoć admini-
strativnog i tehničkog osoblja strane koje upućuju misiju, ako
je to potrebno. Članovi administrativnog i tehničkog os-
oblja misije uživaće status sličan onom koji uživa adminis-
trativno i tehničko osoblje strana koje upućuju misiju,
zaposleno u ambasadama.
6. Posmatračka misija može na licu mesta angažovati
neophodno pomoćno osoblje. Na zahtev rukovodioca posma-
tračke misije strane koje primaju misiju, po potrebi,
olakšavaju angažovanje kvalifikovanog lokalnog osoblja od
strane posmatračke misije i ubrzavaju proces njihovog
angažovanja. Pomoćno osoblje misije uživaće status sličan
onome kao i lokalno angažovano osoblje u ambasadama.
ČLAN VI (ORUŽJE I UNIFORMA)
1. Posmatrači neće biti naoružani.
2. Posmatrači će nositi civilna odela.
ČLAN VII (LANAC ODGOVORNOSTI)
1. Posmatračka misija će delovati pod odgovornošću
rukovodioca posmatračke misije, koji će biti državljanin
zemlje - članice EZ koja u tom periodu predsedava Savetom EZ.
U daljem tekstu, predsedavajući Saveta EZ.
2. Rukovodilac posmatračke misije će redovno
460
izveštavati, preko predsedavajućeg Saveta EZ sve strane uče-
snice o aktivnostima i nalazima posmatračke misije.
3. Predsedavajući Saveta EZ će informisati Komitet vi-
sokih funkcionera, u što je moguće kraćem roku, o aktivnos-
tima i nalazima posmatračke misije.
ČLAN VIII (PUTOVANJE I PREVOZ)
1. Vozila, brodovi i avioni posmatračke misije, ne
podležu obaveznoj registraciji ili izdavanju dozvola u rejonu
razvoja svojih aktivnosti, ukoliko sva takva prevozna sredstva
budu opskrbljena osiguranjem prema trećim licima.
2. Posmatračka misija može koristiti puteve, mostove,
kanale i druge vodene puteve, usluge luka i aerodroma, bez
gataćanja taksa, dažbina, putarina, uključujući i troškove
lučkih dokova.
3. Na osnovu zahteva posmatračkoj misiji će se od strana
koje primaju misiju obezbediti vozila koja mogu biti potrebna
radi izvršavanja zadataka misije, u slučaju da posmatračka
misija ne bude u mogućnosti da koristi sopstvena vozila.
Strane koje primaju misiju će olakšati posmatračkoj
misiji korišćenje njenih sopstvenih vozila, brodova i
aviona.
ČLAN GH (KOMUNIKACŠA)
1. Osoblje posmatračke misije će imati pristup odogo-
varajućoj tele-komunikacionoj opremi koja pripada stranama
koje primaju misiju, radi ostvarivanja svojih zadataka,
uključujući komunikaciju sa diplomatskim i konzularnim
predstavništvima strana koje šalju misiju.
2. Osoblje posmatračke misije će uživati pravo
neograničene komunikacije posredstvom sopstvenih radio -
veza (uključujući satelitske veze, pokretne i ručne radio
uređaje), telefona, telegrafa, telefaksa i drugih sredstava.
Strane koje primaju misiju će, u roku od 24 sata nakon potpi-
sivanja memoranduma o saglasnosti, obezbediti frekfencije
461
na kojima će biti održavane radio veze.
ČLAN X (PRIVILEGŠE I IMUNITETI)
1. Posmatračima će biti priznate, za sve vreme trajanja
njihove misije, privilegije i imuniteti diplomatskih agenata
u skladu sa Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima.
2. Koordinacioni centar, Regionalni posmatrački ce-
ntar i drugi objekti, vozila, brodovi i avioni posmatračke
misije uživaće nepovredivost.
3. Privilegije i imuniteti koji se osiguravaju ovim
članom biće obezbeđeni posmatračima:
a)tokom njihove misije,
b)i nadalje, u odnosu na radnje prethodno obavljene u
izvršavanju njihove misije.
4. Strane koje primaju misiju preuzimaju obavezu da
olakšaju dolazak i odlazak iz područja delovanja misije
rukovodiocu posmatračke misije i članovima koji čine os-
oblje misije. Predsedavajući Saveta EZ će obezbediti
stranama koje primaju misiju listu članova misije i
obavestiti strane koje primaju misiju o dolasku i odlasku
osoblja koje pripada posmatračkoj misiji. Osoblje posma-
tračke misije će nositi svoje nacionalne lične karte
(pasoše), kao i dokument koji dokazuje da pripadaju osoblju
posmatračke misije.
5. Strane koje primaju misiju priznaju pravo stranama
koje šalju misiju da uvoze, bez plaćanja carina ili nekih
drugih restrikcija, svu opremu, potrepštine i drugu robu,
koji su namenjeni isključivim i službenim potrebama posma-
tračke misije, kao i pravo da reeksportuju ili na drugi način
raspolažu takvom opremom, ukoliko bude i dalje u upotre-
bljivom stanju, zatim sve neutrošene namirnice, kao i drugu
robu uvezenu na ovaj način.
ČLAN XI
1. Strane učesnice će odlučiti o drugim odredbama koje
462
se tiču privilegija i imuniteta, kao i drugih praktičkih
aranžmana, kao što su obezbeđivanje hrane, smeštaja i
dnevnica.
2, Strane koje primaju misiju će u celosti iadoknaditi
stranama koje šalju misiju svaku štetu, gubitak ili povredu,
koje pretrpi bilo koji posmatrač u vezi sa misijom i nado-
knadiće stranama koje šalju misiju sve troškove koji nastaju
iz potraživanja koja su na bilo koji način povezana sa
aktivnostima posmatračke misije ili njenog osoblja.
ČLAN XII
1. O raspodeli troškova posmatračke misije biće
naknadno odlučeno.
Prilog br. 5
ODLUKA O PREMEŠTANJU JEDINICA JNA SA TERI-
TORIJE REPUBLIKE SLOVENIJE U DRUGE DELOVE
SFRJ,
18. JULI 1991. GODINE
Predsedništvo SFRJ donelo je odluku o premeštanju
jedinica JNA sa teritorije Republike Slovenije u druge de-
love SFRJ.
Odluka koju je potpisao Stjepan Mesić, predsednik
Predsedništva SFRJ, glasi:
Predsedništvo SFRJ na sednici od 18. jula 1991. go-
dine konstatovalo je da organi i oružani sastavi Republike
Slovenije ne postupaju u skladu sa odlukom Predsedništva
SFRJ od 12. jula 1991. godine i odredbama zajedničke
deklaracije i njenih pratećih dokumenata, usvojenih na Brio-
nima 7.7.1991. godine.
Na granicama nije uspostavljeno stanje koje je važilo
pre 25. juna 1991. godine. Nije izvršena deblokada svih je-
463
dinica i objekata JNA, otežaio je snabdevanje i onemogućava
se slobodno komuniciranje. Nisu vraćena zaplenjena sredstva
i oprema JNA. Jedinice teritorijalne odbrane Republike
Slovenije nisu deaktivirane i demobilisane. Regruti se ne
upućuju na odsluženje vojnog roka u JNA. Grubo su narušena
elementarna ljudska prava pripadnika JNA i članova nji-
hovih porodica.
Polazeći od svoje poruke javnosti i rešenosti da bez
upotrebe sile obezbedi normalne uslove za život i rad pri-
padnika JNA stacioniranih u Republici Sloveniji,
Predsedništvo SFRJ je, na osnovu člana 313. stav 8. i člana
316. stav 2. Ustava SFRJ donelo sledeću:
ODLUKU
1. Komande, jedinice i ustanove JNA prestaće da
staciniraju na teritoriji Republike Slovenije do defini-
tivnog dogovora o budućnosti Jugoslavije. Lični sastav i svu
pokretnu imovinu 31. korpusa predislocirati na prostor Re-
publike Srbije, a 14. korpusa na prostor Republike Bosne i
Hercegovine. Premeštanje izvršiti u roku od tri meseca od
donošenja ove odluke.
2. U roku od tri meseca pripadnici stalnog sastava JNA
slovenačke nacionalnosti odlučiće o svom ostanku u JNA.
Postupak za prestanak službe u JNA pokrenuće nadležne
starešine po službenoj dužnosti, osim za one koji pismeno
izjave da žele da ostanu na službi u JNA. Pod uslovima iz
stava 1. ove tačke, prestaće služba u JNA i pripadnicima
drugih nacionalnosti i narodnosti koji imaju prebivalište
na teritoriji Republike Slovenije, ako to sami pismeno
zatraže.
3. Sprovođenje ove odluke ne može se uslovljavati
razrešavanjem bilo kakvih imovinskopravnih odnosa Repu-
blike Slovenije i organa Federacije ili drugih republika.
Ta pitanja rešavaće se na osnovi i u skladu sa defi-
nitivnim dogovorom o budućnosti Jugoslavije.
4. Nadležni organi republike Slovenije obezbediće da
464
svi oružani sastavi republike i naoružani građani odstupe
od objekata JNA i da ničim ne ometaju radnje i postupke je-
dinica i ustanova JNA.
Oni će takođe sprečiti sva okupljanja građana i druge
manifestacije u blizini vojnih objekata i komandi, jedinica
i ustanova JNA u pokretu.
5. Do prebaziranja JNA sa teritorije Republike
Slovenije pripadnicima, komandama, jedinicama i usta-
novama JNA moraju se obezbediti normalni uslovi za život i
izvršavanje redovnih zadataka, a svim licima na službi u
JNA i članovima njihovih porodica slobodno kretanje na ter-
itoriji Republike Slovenije.
6. Porodicama aktivnih vojnih lica i građanskih lica
na službi u JNA koji žele da se nastane u drugim republikama
obezbeđuje se slobodno iseljavanje sa celokupnom pokretnom
imovinom, o trošku JNA. Njima se garantuje zaštita prava na
nepokretnosti koje poseduju i drugih prava koja ne mogu ostva-
riti do dana iseljenja.
7. Štab Vrhovne komande osiguraće bezbedne, uredne i
efikasne pokrete jedinica i svih drugih radnji sadržanih u
ovoj odluci.
8. Donošenjem ove odluke prestaju da važe tačke 3.
alineja 1, a samo u odnosu na Republiku Sloveniju i tačka 2.
odluke Predsedništva SFRJ od 12. jula 1991. godine.
9. Ova odluka ne prejudicira buduće uređenje odnosa u Ju-
goslaviji, niti dovodi u pitanje njenu teritorijalnu celoku-
pnost.
10. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, a objaviće
se u sredstvima javnog informisanja.
465
Prilog br. 6
ZAHTEV ZA PODRŠKU I ZAŠTITU OD STRANE UN,
20. DECEMBAR 1991. GODINE
Predsedništvo SFRJ uputilo je juče pismo Savetu
bezbednosti Ujedinjenih nacija u kojem konstatuje da nedavne
odluke Ministarskog saveta EZ predstavljaju mešanje u
unutrašnje stvari Jugoslavije.
Integralni tekst pisma Predsedništva SFRJ Savetu
bezbednosti UN, koje je sa potpisom potpredsednika dr Branka
Kostića upućeno na ime predsednika Saveta Julija Mi-
hailoviča Voroncova glasi:
"Gospodine predsedniče,
Povodom odluke Evropske zajednice od 17. decembra
1991. godine odlučili smo da vam se obratimo sa sledećim za-
htevom za podršku i zaštitu od strane Ujedinjenih nacija.
Vama su svakako poznati naši pogledi na osnovne
uzroke ustavno - političke krize u Jugoslaviji, kao i šta se
preduzima na stvaranju uslova za neodložno obustavljanje
sukoba, uspostavljanje stabilnog mira i bezbednosti, kao
neophodnih pretpostavki da se demokratskim političkim
sredstvima, odnosno dijalogom, dođe do sveobuhvatnih rešenja
jugoslovenske krize. U sažetom vidu, te poglede smo vam
izložili i u pismu kojim smo se obratili za upućivanje
mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, kada smo saopštili i
osnovne ciljeve i izvanrednu ulogu koju mirovne snage Ujedi-
njenih nacija, po našem uverenju, mogu odigrati u prevla-
davanju jugoslovenske krize.
Izraženu spremnost Saveta bezbednosti za
angažovanje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji
primili smo sa zadovoljstvom i velikim nadama.
Sa velikom pažnjom i interesovanjem pratili smo ko-
nstruktivno angažovanje Saveta bezbednosti, a posebno gene-
ralnog sekretara Ujedinjenih nacija i njegovog specijalnog
izaslanika gospodina Sajrusa Vensa, za stvaranje političkih
pretpostavki i svih drugih neophodnih uslova i preduslova,
466
da bi se što pre angažovale mirovne snage Ujedinjenih nacija
u Republici Hrvatskoj i stvorile šanse da se u uslovima mira
i bezbednosti nađu sveobuhvatna rešenja jugoslovenske krize.
Verujemo da ste saglasni sa nama u uverenju da je
angažovanje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija najefikasniji
put i najveća garancija da se uspostavi mir i bezbednost za sve
građane i na taj način spreče još tragičniji i širi sukobi u
Jugoslaviji i ugrožavanje mira u čitavom regionu, pa i u
Evropi, i na taj način stvore uslovi za demokratsko i sveobu-
hvatno prevladavanje jugoslovenske ustavne i političke krize.
Očekivali smo, takođe, da će raspletu jugoslovenske
krize značajno doprineti i angažovanje Evropske zajednice i
uspešan tok i okončanje konferencije o Jugoslaviji u Hagu.
Međutim, dosadašnje aigažovanje ove regionalne organi-
zacije, koja je obećavala dobre usluge Jugoslaviji u
razrešavanju njene krize, vremenom se sve više menjalo i njena
pomoć je prerasla u direktno mešanje u unutrašnje odnose u
Jugoslaviji, podršku secesionističkim republikama i poziv
i potpuno rušenje i negiranje entiteta i međunarodno -
pravnog subjektiviteta Jugoslavije.
Evropska zajednica je to uradila i uprkos stavovima i
upozorenjima Saveta bezbednosti i generalnog sekretara
Ujedinjenih nacija izraženim rezolucijama 713, 721 i 724 kao
i u pismu generalnog sekretara Savetu ministara Evropske za-
jednice. Tom prilikom izričito je zahtevano od svih država,
što podrazumeva i članice Evropske zajednice, uzdržavanje
od svih aktivnosti koje mogu doprineti povećanju zategnu-
tosti, onemogućavanju ili odlaganju miroljubivog rešavanja
sukoba u Jugoslaviji putem pregovora. Po našem mišljenju na-
jnoviji stavovi Evropske zajednice predstavljaju grubu
povredu rezolucije Saveta bezbednosti za koje su inače glasale
i neke vodeće članice Evropske zajednice.
Odluke Ministarskog saveta Evropske zajednice od
17.12.1991. godine predstavljaju i flagrantnu povredu Povelje
Organizacije ujedinjenih nacija, Završnog dokumenta KEBS-
a iz Helsinkija, Pariske povelje, kao i drugih relevantnih
akata međunarodnog prava, jer mešanjem u unutrašnje stvari
467
jedne suverene države, podsticanjem jednostrane i pro-
tivpravne secesije, raspada i likvidacije Jugoslavije kao su-
verenog subjekta međunarodnog prava ne doprinosi se mirnom
i demokratskom razrešenju jugoslovenske krize. Takvo
ponašanje jedne regionalne zajednice, pod pritiskom užih in-
teresa pojedinih njenih članica, preti da ukupnu situaciju u
zemlji drastično pogorša, a oružane sukobe proširi i na
druge delove Jugoslavije, što može ugroziti i bezbednost u
širem regionu.
Ukoliko ostanu na snazi odluke Evropske zajednice to
bi predstavljalo i negiranje osnova na kojima je sazvana Ko-
nferencija o Jugoslaviji, pa se takvim prejudiciranjem njenog
ishoda ozbiljno postavlja pitanje njenog daljeg smisla.
S obzirom na značajnu ulogu i autoritet koji ima svet-
ska organizacija za očuvanje mira i međunarodne bezbednosti,
obraćamo se Savetu bezbednosti da hitno razmotri situaciju
nastalu donošenjem deklaracije Evropske zajednice o pri-
znavanju jugoslovenskih republika kao suverenih država,
proceni štetne posledice koje iz toga mogu proizići i u
skladu sa Poveljom Organizacije ujedinjenih nacija preduzme
odgovarajuće aktivnosti, naročito u pogledu što bržeg i
sukcesivnog slanja mirovnih snaga u područja krize, gde je već
ostvaren prekid vatre.
U novonastaloj situaciji molimo da najhitnije ra-
zmotrite najprikladniji i najefikasniji način da se uzmu u
zaštitu međunarodno - pravni subjektivitet i suverena prava
države Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije
kao osnivača i članice Organizacije ujedinjenih nacija.
Izražavajući našu spremnost na punu saradnju da
pružimo svoj doprinos, primite izraze našeg najdubljeg
poštovanja i uvažavanja", kaže se na kraju pisma
Predsedništva SFRJ Savetu bezbednosti UN.
468
Prilog br. 7
Rezolucija 743, 21. fvbruar 1992. godine
Savet bezbednosti,
Potvrđujući svoje Rezolucije 713 (1991) od 25. decembra 1991.
godine, 721 (1991) od 27. novembra 1991. godine, 724 (1991) od
15. decembra 1991. godine, 727 (1992) od 8. januara 1992. godine
i 740 (1992) od 7. februara 1992. godine.
Konstatujući Izveštaj Generalnog sekretara od 15. februara
1992. godine, koji je podnet u skladu sa Rezolucijom 721 (1991)
i sa Izveštajem jugoslovenske Vlade od 26. novembra 1991. go-
dine o operacijama mirovnih snaga u vezi sa tom Rezolucijom.
Konstatujući pre svega da su se stekli uslovi za što hitnije
raspoređivanje snaga Ujedinjenih nacija i izražavajući
zadovoljstvo zbog toga što će te snage biti raspoređene sa
neposrednim posledicama.
Izražavajući zahvalnost Generalnom sekretaru i njegovom
specijalnom izaslaniku zbog doprinosa da se stvore uslovi
koji će olakšati raspoređivanje snaga Ujedinjenih nacija UN-
PROFOR i njihovom angažovanju u tom cilju.
Konstatujući sa zabrinutošću da situacija u Jugoslaviji i
dalje predstavlja opasnost za međunarodni mir i bezbednost,
kako jeto izneto u Rezoluciji 713 (1991),
Podsećajući da u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, on
snosi glavnu odgovornost za očuvanje međunarodnog mira i
bezbednosti,
Podsećajući takođe na odredbe člana 25. i Glavu VIII Povelje
Ujedinjenih nacija,
Izražavajući zadovoljstvo zbog napora Evropske zajednice i
njenih zemalja članica uz podršku država koje učestvuju na
Konferenciji o saradnji i saradnji u Evropi, zahvaljujući
sazivanju Konferenciji o Jugoslaviji, uključujući mehanizme
koji bi omogućili miroljubivo političko rešenje,
Ubeđeni da bi primena mirovnog plana Ujedinjenih nacija po-
mogla da Konferencija o Jugoslaviji ostvari miroljubivo
političko rešenje,
469
1. Prihvata izveštaj Generalnog sekretara od 15. febru-
ara 1992;
2. Odlučuje da osnuje, pod svojim autoritetom, snage za
zaštitu Ujedinjenih nacija (UNPROFOR) u skladu sa gore
pomenutim Izveštajem mirovnog plana Ujedinjenih nacija i
traži od Generalnog sekretara da preduzme neophodne mere da
obezbedi njihovo što skorije raspoređivanje;
3. Odlučuje da se, kako bi se primenile preporuke u para-
grafu 30 Izveštaja Generalnog sekretara, snage uspostave u
skladu sa dole navedenim paragrafom 4 u periodu od 12 meseci,
ukoliko Savet kasnije ne odluči drugačije;
4. Traži od Generalnog sekretara da odmah rasporedi
one elemente snaga koji mogu da doprinesu formulisanju plana
za sprovođenje što skorijeg integralnog raspoređivanja ovih
snaga, što treba da odobri Savet bezbednisti, kao i budžet, a
ova dva dokumenta treba da umanje troškove i na svaki drugi
način obezbede najefikasnije funkcionisanje;
5. Podseća da, u skladu sa paragrafom 1 Plana Ujedi-
njenih nacija za očuvanje mira, ove snage treba da budu privre-
meni aranžman koji treba da omogući uslove mira i
bezbednosti, neophodne za pregovore o sveobuhvatnom
rešavanju jugoslovenske krize;
6. Poziva, u skladu s tim, Generalnog sekretara Ujedi-
njenih nacija da, u slučaju potrebe, najmanje jednom u šest
meseci, podnosi izveštaj o napretku u pravcu miroljubivog
političkog rešenja i situacije na licu mesta, kao i da pod-
nosi izveštaj o raspoređivanju mirovnih snaga u roku od dva
meseca od usvajanja ove Rezolucije;
7. U vezi s tim angažuje se da bez odlaganja razmotri pre-
poruke koje bi Generalni sekretar mogao imati u vezi sa svo-
jim izveštajem o ovim snagama, uključujući trajanje njihove
misije i usvajanje odgovarajućih odluka;
8. Poziva sve strane i druge zainteresovane da strogo
poštuju sporazume o prekidu vatre koji su potpisani 23. no-
vembra 1991. godine u Ženevi i u Sarajevu 2. januara 1992. go-
dine i da potpuno i bezuslovno sarađuju na primeni mirovnog
plana;
470
9. Traži od svih drugih strana i drugih zainteresovanih
da preduzmu sve neophodne mere kako bi se osigurala bezbe-
dnost osoblja koje će uputiti Ujedinjene nacije, kao i članova
Kontrolne misije Evropske zajednice;
10. Ponovo poziva jugoslovenske strane da u potpunosti
sarađuju sa Konferencijom o Jugoslaviji u njenom traganju za
političkim rešenjem koje bi bilo u skladu sa principima
Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi i ponovo
potvrđuje da plan o očuvanju mira Ujedinjenih nacija i njegova
primena nisu u protivrečnosti sa uslovima miroljubivog
rešenja;
11. Odlučuje u tom kontekstu da embargo, nametnut para-
grafom 6. Rezolucije 713 (1991) ne treba da bude primenjen na
oružje i vojnu opremu namenjenu isključivo upotrebi snaga
UNPROFOR;
12. Traži od svih država da pruže odgovarajuću podršku
UNPROFOR, posebno kako bi se ovim snagama omogućio
tranzit osoblja i opreme;
13. Odlučuje da se aktivno bavi ovim pitanjima sve dok ne
dođe do miroljubivog rešenja.
Prilog br. 8
Rezolucija 776,14. septembar 1992. godine
Savet bezbednosti,
Potvrđujući svoju Rezoluciju 743 (1992) od 21. febru-
ara 1992. i sve potonje rezolucije koje se odnose na Zaštitne
snage Ujedinjenih nacija (UNPROFOR),
Izražavajući punu podršku usvojenoj Izjavi o pri-
ncipima drugim sporazimima postignutim na Londonskoj
konferenciji,
Uključujući dogovor strana u sukobu da će u potpu-
471
nosti sarađivati u dopremanju humanitarne pomoći suvozem-
nim putem svuda u Bosni i Hercegovini,
Razmotrivši Izveštaj Generalnog sekretara od 10.
septembra 1992 (S/24540),
Primajući k znanju sa uvažavanjem ponude izvesnog
broja zemalja nakon usvajanja Rezolucije 770 (1992) od 13. av-
gusta 1992. da stave na raspolaganje vojno osoblje kako bi se
nadležnim humanitarnim organizacijama UN i drugima
olakšalo dopremanje humanitarne pomoći u Sarajevo i druge
delove Bosne i Hercegovine gde je to potrebno, s tim što bi se
takvo osoblje stavilo na raspolaganje Ujedinjenim nacijama
bez troškova za organizaciju,
Potvrđujući svoju rešenost da osigura zaštitu i
bezbednost pripadnicima UNPROFOR-a i osoblju Ujedi-
njenih nacija,
Naglašavajući s tim u vezi značaj vazdušnih mera kao
što je zabrana vojnih letova, na šta su se obavezale sve strane
na Londonskoj konferenciji, čije bi brzo sprovođenje, između
ostalog, moglo da pojača bezbednost humanitarne aktivnosti
u Bosni i Hercegovini,
1. Usvaja Izveštaj Generalnog sekretara;
2. Odobrava u primeni tačke 2. Rezolucije 779(1992),
proširenje mandatai snaga UNPROFOR-a u Bosni i Herce-
govini kako je to preporučio Generalni sekretar u Izveštaju
u cilju izvršavanja zadataka izloženih u izveštaju,
uključujući zaštitu konvoja sa oslovođenim zarobljenicima
ako to zatraži Međunarodni komitet Crvenog krsta;
3. Dalje zahteva od zemalja članica da, na nacionalnom
nivou, ili prekoregionalnih agencija ili aranžmana, Gener-
alnom sekretaru pruže finansijsku ili drugu pomoć koju on
smatra adekvatnom za izvršenje zadataka izloženih u njegovom
Izveštaju;
4. Odlučuje da se i dalje aktivno bavi ovim pitanjem
posebno u cilju razmatranja, po potrebi, daljih koraka koji bi
eventualno bili potrebni da se osigura bezbednost UNPRO-
FOR-a i omogući ostvarivanje njegovog mandata.
472
Prilog br. 9
Rezolucija 816, 31. mart 1993. godine
Savet bezbednosti,
Podsećajući na svoje Rezolucije 781 (1992) od 9. okto-
bra 1992. i 786 (1992) od 10. novembra 1992,
Podsećajući na tačku 6 Rezolucije 781 (1992) i tačku 6
Rezolucije 786 (1992) kojima se Savet obavezao da, u slučaju
kršenja zabrane vonih letova u vazdušnom prostoru Repu-
blike Bosne i Hercegovine, hitno razmotri dalje mere
neophodne za sprovođenje zabrane,
Izražavajući žaljenje zbog odsustva pune saradnje po-
jedinih involviranih strana sa posmatračima UNPROFOR-
a na aerodromima i primeni Rezolucija 781 (1992) i 786 (1992),
Duboko zabrinut zbog raznih izveštaja Generalnog sekretara
o kršenju zabrane vojnih letova u vazdušnom prostoru Repub-
like Bosne i Hercegovine (S/24783, S/24810, S/24840, S/24870,
S/24900iDod. 1-31),
Duboko zabrinut posebno dopisima Generalnog sekretara
predsedniku Saveta bezbednosti od 12. i 16. marta 1993.
(S/25443 i S/25444) u vezi sa novim otvorenim kršenjem
zabrane vojnih letova u vazdušnom prostoru Republike Bosne
i Hercegovine, i podsećajući s tim u vezi na izjavu predsed-
nika Saveta bezbednosti od 17. marta 1993. (S/25426), i
posebno pominjanje bombardovanja sela u Republici Bosni i
Hercegovini.
Podsećajući na odredbe Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija,
Konstatujući da teška situacija u Republici Bosni i Herce-
govini i dalje predstavlja opasnost po međunarodni mir i
bezbednost.
Delujući prema Glavi VII Povelje UN,
1. Odlučuje da proširi zabranu leta ustanovljenu Re-
zolucijom 781 (1992) i da obuhvati letove svih vazduhoplovnih
letelica, sa fiksiranim i običnim krilima, u vazdušnom
prostoru Republike Bosne i Hercegovine, pri čemu se ova
zabrana ne bi primenjivala na letove koji su odobreni o UN-
473
PROFOR-a u skladu sa drugim stavom Rezolucije;
2. Zahteva od UNPROFOR-a da modifikuje mehanizam
koji se pominjeu stavu 3. Rezolucije 781 (1992) kako bi obezbe-
dio odobrenje, u vazdušnom prostoru Republike Bosne i
Hercegovine, humanitarnih letova i ostalih letova koji su u
skladu sa relevantnim rezolucijama Saveta;
3. Zahteva od UNPROFOR-a da i dalje nadgleda pošto-
vanje zabrane letova u vazdušnoj zoni Repulike Bosne i Herce-
govine i poziva sve strane da hitno sarađuju sa
UNPROFOR-om u postizanju praktičnih sporazuma radi što
precizijeg nadgledanja odobrenih letova i poboljšanja pro-
cedure njihovog notifikovanja;
4. Ovlašćuje države članice da preduzmu, sedam dana
nakon usvajanja ove Rezolucije, pojedinačno ili preko re-
gionalnih organizacija i aranžmana, prema ovlašćenju
Saveta bezbednosti i u tesnoj saradnji sa Generalnim sekre-
tarom i UNPROFOR-om, sve neophodne mere u vazdušnom
prostoru Republike Bosne i Hercegovine u slučaju daljih
kršenja, kako bi osigurali ponašanje u skladu sa zabranom
letova o kojoj govori stav 1. ove Rezolucije, a srazmerno poje-
dinačnim okolnostima i prirodi svakog od tih letova;
5. Zahteva od odnosnih država članica, Generalnog
sekretara i UNPROFOR-a da tesno koordiniraju mere koje
preduzimaju u cilju primene gore pomenute tačke 4, uključujući
pravila o angažovanju i početak primene, a najkasnije sedam
dana od dana stupanja na snagu ovlašćenja iz tačke 4, i da
Savet bezbednosti izveste o početku primene posredstvom Gen-
eralnog sekretara;
6. Odlučuje da, ako kopredsednici Nadzornog komiteta
Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji obaveste
Savet da su sve bosanske strane prihvatile njihove predloge o
rešenju pre datuma početka primene iz tačke 5, mere'
predviđene ovom Rezolucijom stopiće se u mere za sprovođenje
tog rešenja;
7. Takođe zahteva od odnosnih država članica da odmah
obaveste Generalnog sekretara o svim akcijama koje preduzi-
maju u skladu sa ovlašćenjima predviđenim tačkom 4;
474
8. Nadalje zahteva od Generalnog sekretara da o tome
redovno izveštava Savet, kao i da ga odmah obavesti o svim
akcijama koje preduzimaju odnosne države članice u skladu sa
ovlašćenjima iz tačke 4;
9. Odlučuje da se i dalje akrtivno bavi ovim pitanjem.
Prilog br. 10
Rezolucija 908, 31. mart 1994. godine
Savet bezbednosti,
Podsećajući na sve svoje prethodne rezolucije vezane za ko-
nflikt na teritoriji bivše Jugoslavije i ponovo potvrđujući,
u ovom kontekstu, svoju Rezoluciju 871 (1993) o mandatu UN-
PROFOR-a,
Razmotrivši izveštaje Generalnog sekretara od 11. marta
1994. (S/1994/291), 16. marta 1994. (S/1994/300) i 24. marta 1994.
(S1994/333) i njegovo pismo od 30. marta 1994.
Pošto je takođe razmotrio pismo predednika Republike
Hrvatske od 16. marta 1994. (S1994/305),
Ističući potrebu sporazuma do koga bi se došlo pregovorima
i koji bi bio prihvaćen od svih strana i pozdravljajući dalje
napore kopredsednika Međunarodne konferencije o bivšoj Ju-
goslaviji,
Takođe pozdravljajući Sporazum o prekidu vatre između Vlade
Republike Bosne i Hercegovine i Vlade Republike Hrvatske
i bosanskih Hrvata, kao korak u pravcu sveobuhvatnog
rešenja,
Podvlačeći značaj uključivanja bosanskih Srba u dalje napore
za ostvarivanje sveobuhvatnog sporazuma putem pregovora,
Pozdravljajući Sporazum o prekidu vatre potpisan 29. marta
1994. godine između Republike Hrvatske i lokalnih srpskih
vlasti u okviru zona UNPA koji su olakšali Ruska fe-
deracija, SAD, EU i Međunarodna konferencija o bivšoj Ju-
475
goslaviji,
Takođe pozdravljajući razgovore između Republike Hrvatske
i Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) koji su
nastavljeni posle zajedničke izjave od 19. januara 1994. godine,
Takođe pozdravljajući nedavno ostvaren zajednički napredak
u i oko Sarajeva i naglašavajući da je snažno i vidljivo pri-
sustvo UNPROFOR-a u ovoj oblasti kao i u drugim oblastima
Republike Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske u okviru
njihovog mandata od suštinskog značaja da bi se konsolidovao
ovaj napredak,
Podsećajući na izjavu predsednika Saveta bezbednosti od 14.
marta 1994. godine (S/PRST/1994/11) kao i zajedničko pismo
Bosne i Hercegivine i Hrvatske od 17. marta 1994. (S/1994/308)
i u ovome kontekstu uzimajući u obzir nedavne događaje u
Maglaju,
Rešeni da okončamo patnje civilnog stanovništva u i oko
Maglaja,
Pozdravljajući napore u pravcu ponovnog otvaranja tuzla-
nskog aerodroma u humanitarne svrhe,
Takođe pozdravljajući zajedničke aktivnosti misija, koje su u
Sarajevu poslale vlade Ujedinjene Kraljevine Velike Bri-
tanije i Severne Irske i SAD,
Takođe pozdravljajući slanje misije Evropske unije u Mostar
u nameri da pomogne poboljšavanje životnih uslova u ovome
gradu i doprinese provođenju sporazuma između svih strana,
Ponavljajući svoju rešenost da osigura bezbednost UNPRO-
FOR-a i slobodu kretanja svim njegovim misijama i, u tom
smislu, što se tiče UNPROFOR-a u Republici Hrvatskoj i
Republici Bosni i Hercegovini deluju shodno Glavi VII
Povelje Ujedinjenih nacija.
A
1. Pozdravlja Izveštaje Generalnog sekretara od 11.
marta 1994. (S/1994/291), 16. marta 1994. (S/1994/300) i 24.
476
marta 1994. (S/1994/333) i njegovo pismo od 30. marta 1994,
2. Potrvđuje svoju rešenost da obezbedi poštovanje su-
vereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Hrvatske
i Republike Bosne i Hercegovine i bivše jugoslavenske re-
publike Makedonije u kojima je raspoređei UNPROFOR,
3. Odlučuje da produži mandat UNPROFOR-a u nared-
nom periodu sve do 30. septembra 1994. godine,
4. Uočava potrebu, sledeći skorašnji napredak, da
poveća prisustvo UNPROFOR-a, kako je u svom Izveštaju od
11. marta 1994. (S/1994/291) i od 16. marta 1994. (S/1994/300) i
u svom pismu od 30. marta 1994. (S/1994/367) opisao Reneralni
sekretar i odlučuje, kao početni korak, da ovlasti povećanje
snaga UNPROFOR-a za novih 3.500 pripadnika, i odlučuje da
do 30. aprila 1994. preuzme akcije o daljim potrebama trupa,
kako je i preporučio Generalni sekretar u gore pomenutim
dokumentima za ostvarivanje njegovog mandata,
5. Odobrava plan UNPROFOR-a koji je opisan u
izveštaju Generalnog sekretara od 24. marta 1994. (S/1994/333)
za otvaranje tuzlanskog aerodroma za humanitarne potrebe i
odobrava dodatna sredstva koja su tražena u stavu 14 ovog
Izveštaja.
6. Poziva sve zemlje članice da pomognu Generalnom
sekretaru u realizaciji stavova 4 i 5 ove Rezolucije kroz per-
sonal, opremu i trening.
7. Podseća zaključivanje nužnih aranžmana o statusu
snaga UN i ostalog personala sa Republikom Makedonijom i
Saveznom Republikom Jugoslavijom (Srbijom i Crnom Gorom).
8. Odlučuje da države članice, delujući individualno
ili preko regionalnih organizacija mogu preduzeti, po
ovlašćenju Saveta bezbednosti i u tesnoj saradnji sa Genera-
lnim sekretarom i UNPROFOR-om sve neophodne mere da
prošire vazdušnu podršku teritoriji Republike Hrvatske
radi odbrane personala UNPROFOR-a u ostvarenju njegovog
mandata kako je preporučeno od strane Generalnog sekretara u
stavu 12 njegovog Izveštaja od 16. marta 1994. (S/1994/300).
9. Podstiče Republiku Hrvatsku i lokalne srpske vlasti
UNPA da poštuju Sporazum o prekidu vatre potpisan 29.
477
marta 1994. i pozdravlja napore UNPROFOR-u pravcu
primene ovog Sporazuma.
10. Takođe podstiče sve strane i ostale zainteresovane na
saradnju sa UNPROFOR-om u ostvarenju i realizaciji spo-
razuma o merama za jačanje poverenja u svim oblastika Repu-
blike Hrvatske, uključujući UNPA zone. Podstiče Republiku
Hrvatsku i lokalne srpske vlasti u okviru UNPA da ožive
zajedničku komisiju koja bi radila na komunikacionim i
ekonomskim pitanjima. Uočava u ovom kontekstu, značaj što
skorijeg otvaranja jadranskog naftovoda za privredu Repu-
blike Hrvatske i za ostale zemlje regiona.
11. Podstiče predloge u drugom delu Izveštaja Gene-
ralnog sekretara od 11. marta 1994. (S/1994/291) o „aganžmani-
ma koji se tiču prekida vatre i osiguranja solobode kretanja u
i oko Sarajeva" uključujući tu dodatni zadatak predviđen
stavom 14, naglašavajući potrebu da UNPROFOR rasporedi
svoje snage na fleksibilan način, posebno unutar i oko zona
bezbednosti. Ovlašćuje UNPROFOR da nastavi da sprovodi
svoje zadatke vezane za prekid vatre između Vlade Republike
Bosne i Hercegovine i bosanskih Hrvata i u smislu izveštaja
Generalnog sekretara i, u okviru postojećih resursa, u odnosu
na bilo koji budući sporazum o prekidu vatre između strana u
BiH koji bi bio postignut u okviru mirovnog procesa.
12. Ohrabruje specijalnog zastupnika Generalnog sekre-
tara za bivšu Jugoslaviju da u saradnji sa vlastima bivše ju-
goslovenske republike Makedonije upotrebi dobre usluge kako
bi doprineo očuvanju mira i stabilnosti u ovoj republici.
13. Podstiče sve strane da iskoriste mogućnost koju pruža
prisustvo UNPROFOR-a da dovedu mirovni proces do
uspešnog okončanja.
14. Traži od Generalnog sekretara da redovno bude
informisan o napretku u pravcu primene mirovnog plana
Ujedinjenih nacija za Republiku Hrvatsku i o svim relevant-
nim rezolucijama Saveta bezbednosti; uzimajući u obzir pozi-
ciju Vlade Republike Hrvatske kao i ishod pregovora u okviru
Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, odlučuje da
preispita mandat UNPROFOR-a u bilo kom trenutku, u
478
skladu sa razvojem događaja na terenu i u pregovorima.
B
15. Pozdravlja imenovanje od strane Generalnog sekretara
višeg civilnog funkcionera radi ponovnog uspostavljanja
osnovnih javnih službi u i oko Sarajeva u skladu sa odredbama
Rezolucije 900 (1994).
16. Naređuje, u ovom kontekstu, uspostavljanje Prelaznog
koordinacionog saveta (Mept SoogsIpaIop VoagsG), da ocenjuje
situaciju u Sarajevu, kako bi olakšao zadatak ovom visokom
funkcioneru.
17. Pozdravlja osnivanje dobrovoljnog fonda za ponovno
uspostavljanje osnovnih javnih službi u i oko Sarajeva od
strane Generalnog sekretara 21. marta 1994. u skladu sa odre-
dbama Rezolucije 900 (1994) i snažno apeluje na međunarodnu
zajednicu da pruži dobrovoljne finansijske priloge ovome
fondu.
18. S pažnjom uočava korake preduzete od strane Gener-
alnog sekretara, UNPROFOR-a i ostalih agencija UN i hu-
manitarnih organizacija da povrate normalan život širom
Republike Bosne i Hercegovine, ohrabruje ih da istraju u svo-
jim naporima i u tom kontekstu zahteva od Generalnog sekre-
tara da razmotri sredstva i načine daljeg jačanja civilnog
sektora UNPROFOR-a.
19. Poziva sve strane da poštuju sopstveno opredeljenje da
obezbede snagama UNPROFOR-a i Visokom komesarijatu za
izbeglice neometan pristup po čitavoj Republici Bosni i
Hercegovini u ostvarenju njihovog mandata, a posebno poziva
bosanske Hrvate da oslobode opremu i materijal koji je hitno
potreban za dopremanje humanitarne pomoći.
20. Pozdravlja prisustvo snaga UNPROFOR-a i dolazak
479
humanitarnog konvoja u Maglaj, ali istovremeno JOŠ Jednom
izražava svoju punu zabrinutost zbog tamošnje situacije.
21. Takođe pozdravlja doprinos UNPROFOR-a, u okviru
njegovih mogućnosti, na uspostavljanju sigurnosti i bezbe-
dnosti u oblasti u i oko Maglaja, kako bi se obezbedio norma-
lan život njegovih stanovnika.
22. Zahteva da bosanski Srbi prekinu sve vojne operacije
protiv Maglaja i uklone sve prepreke slobodnom prilazu
gradu; osuđuje sve takve prepreke, i poziva sve strane na
uzdržanost.
23. Prima k znanju ocenu Generalnog sekretara o
mogućnosti proširenja koncepta zone bezbednosti na Maglaj
(S/1994/291) i zahteva da prati razvoj situacije i da izveštava
Savet kada smatra da je to neophodno.
24. Zahteva od Generalnog sekretara da redovno
obaveštava Savet o zbivanjima vezanim za ostvarivanje manda-
ta UNPROFOR-a.
25. Odlučuje da se i dalje aktivno bavi ovim pitanjima.
480
KAD SU NESPOSOBNI ONESPOSOBLJAVALI
SPOSOBNE
Profesor dr Milan Mijalkovski
Ovaj tekst predstavlja stručno delo čoveka koji je
neposredni učesnik tih događanja, čoveka koji je donosio odlu-
ke i zato, njegova zapažanja korektno i razumljivo prezento-
vana, ne mogu a da ne zaintrigriraju čitaoca, a kategoriju
čitalaca koja se bavi naučnoistraživačkim radom prinudi
da ga koriste kao izuzetno kvalitetan izvor.
Autor, Jevrem Cokić, general - pukovnik u penziji,
obavljao je najviše komandne i rukovodeće dužnosti u
Oružanim snagama SFRJ (JNA) u vremenskom razdoblju kada je
"velika" Jugoslavija razbijena oružanim nasiljem iznutra -
bezobzirnim terorističko-pobunjeničkim delatnostima
slovenačkih, hrvatskih i muslimanskih ekstremista i šovi-
nista, nesebično podržanih od tkz. međunarodne zajednice
(vodećih zapadnoevropskih zemalja) i potom konstituisana
SRJ a JNA transformisana u Vojsku Jugoslavije. Školovan i
vaspitavan u skladu sa principima maksimalne časti, hu-
manosti, poštenja, pravičnosti i naročito patriotizma,
odnosno da za odbranu otadžbine da sve od sebe i obezbedi da
vojni sastav kojim komanduje vrhunski profesionalno
izvršava postavljene zadatke, ne svojom krivicom, suočio se sa
osobama (neljudima) koji zaslepljeni šovinizmom i Maki-
javelijevim principom "cilj opravdava sredstva", savršeno
znajući kako treba da postupa protiv njih i braniti svoje.
Međutim, svaki njegov pokušaj da raspoložive ljudske (vojne)
resurse upotrebi na optimalan način, suptilno je skrajnut od
vrhovnog državnog i vojnog komandovanja JNA. Ieko ko nije
upućen u dešavanja iz tog perioda u vezi sa ponašanjem
političke i vojne elite tadašnje Jugoslavije, ponašanje koje je
sistematski urušavalo i konačno uništilo JNA, zapitaće se
481
da li je tako nešto bilo moguće, da se država odriče SVOJS uz-
danice (oružane sile), a dopušta razbijanje države i izlaganje
njenih građaia golgoti. Iščitavanjem sadržaja ove studije, s
pravom, zapitaće se da li je posredi bilo neznanje,
nesnalaženje, nesposobnost, veleizdaja, zavera ili nešto
drugo. A događao se i okončao proces koji se može sažeti u
stavu "Nesposobni poseduju sposobnost da onesposobe
sposobne", jer je JNA nesumnjivo bila sposobna da izvrši us-
tavni zadatak (odbrani zemlju i od mnogo jačeg neprijatelja
nego što su bili separatisti). Na žalost, Predsedništvo
SFRJ i Štab vrhovne komande su njome komandovali na
poguban način i dokazali da je nesposobna. Ove činjenice ko-
nstatujem zato što sam u tom razdoblju obavljao visoku
funkciju u Upravi bezbednosti Generalštaba JNA i mogu da
u potpunosti potvrdim ono što je autor krajnje iskreno i na
inspirativan način napisao u svojoj knjizi. Zato ova studija
predstavlja veoma kvalitetan i poučan dokument koji će
čitaocima omogućiti da saznaju mnoge važne činjenice iz
naše bliske neslavne prošlosti, koje će nesumnjivo do-
prineti otrežnjenju u smislu nužne odsudne odbrane na-
cionalnih vrednosti i interesa od svih vrsta i oblika
ugrožavanja.
Celokupan sadržaj studije proporcionalno obuhvata
argumentovano i kritički razmatra i prezentuje samostalno i
usklađeno ponašanje vojne i civilne komponente u Jugoslav-
iji, u razdoblju od 1989. do 1994. godine. Naime, čitalac bi s
pravom očekivao da generalova komandantska funkcija utiče
na težišno konstatovanje, opisivanje i objašnjavanje vojnog
aspekta događaja. Svakako, angažovanost Vojske je dočarana na
najbolji mogući način, ali uvek u kontekstu politike i
društva, kako na strategijskom tako i na taktičkom nivou. U
stvari, osnovna poruka studije jeste da oružana sila države i
naroda može da bude garant njene bezbednosti samo ukoliko
narod ima poverenja u nju, kao i da neadekvatno vrhovno ko-
482
mandovanje može da upropasti i najbolju vojsku. Za najveću po-
hvalu je opredeljenost autora da svoje smelo suočavanje sa iza-
zovom na terenu sa neprijateljem, ali i svojim
pretpostavljenima koji očigledno nisu ozbiljno shvatili
tragična događanja na terenu, saopšti javnosti. Ovo posebno
zato što o kataklizmičnim događanjima iz tog perioda na
našim prostorima je publikovano mnogo pisanih materijala
čiji autori ne skrivaju svoju subjektivnost, tendencioznost,
licemerje i slične osobine, sve s ciljem da JNA i srpski narod
prikažu u najcrnjem obliku. Svako ko pročita ovu studiju,
uveriće se da je sve bilo drugačije, da JNA i Srbi nisu bili
agresor protiv bilo koga, već faktor koji je hteo da sačuva i
odbrani ono što je njegovo. Istovremeno, čitaoci će
iščitavanjem sadržaja studije saznati da vrhovno koma-
ndovanje Vojske Jugoslavije nije izvuklo (nije moglo ili nije
htelo) skoro nikakve pouke iz perioda urušavanja JNA, iako
njegov rad nisu sabotirali pojedini njegovi članovi, kako se
to događalo dok je funkcionisalo Predsedništvo SFRJ.
Poseban kvalitet ove studije je u tome što je na veoma
argumentovan, objektivan i potpuno razumljiv način ra-
zmotrena i prezentovana subverzivna uloga stranog faktora,
prvenstveno pojedinih zapadnoevropskih zemalja, koje pod leg-
endom pružanja "dobrih usluga" svojski su se angažovale na
podršci slovenačkih, hrvatskih i muslimanskih separatista.
Ovi centri moći su sistematski zloupotrebljavali lakoum-
nost civilne i vojne elite Jugoslavije, s jedne strane, i
međunarodne organizacije poput OEBS i OUN, sa druge
strane, radi razbijanja Jugoslavije na minijaturne državice.
Taj simptomatičan proces je rezultovao tome da se rukovo-
dstvo Jugoslavije odreklo svoje oružane sile kao sredstva za
zaštitu svojih vitalnih vrednosti, prepuštajući taj zadatak
stranoj vojnoj sili, koja je na našem životnom prostoru na-
jpre aterirala kao Mirovna misija (UNPROFOR), vremenom
menjala svoj mirotvorački mandat u tipično okupacioni što
483
Je, pored ostalog, imalo za posledicu proterivanje više
stotina hiljada Srba sa svojih vekovnih ognjišta. Ovaj aspekt
studije naročito je poučan sa aspekta nezajažljivosti ovog
kameleonskog agresora - početno iznuđeni ustupak siste-
matski ponavlja i proširuje do beskonačnosti. Aktuelna
tragična događanja u srpskoj pokrajini Kosmet ukazuju da
dotični agresor ne samo da nije promenio svoju ćud, nego je
postao još bezobzirniji i oholiji.
Bez obzira na to što su profesionalni pripadnici
Vojske (oficiri, podoficiri i civilna lica) krajnje profe-
sionalno i stručno izvršavali postavljene zadatke, mnogi od
njih poginuli ili ostali bez članova svojih porodica, nova
država (SRJ), tačnije rukovodstvo države nije pokazalo
potrebno razumevanje za njihove probleme, kao i za status Vo-
jske Jugoslavije u celini. Autor je ovaj krupan i danas aktue-
lan (nerešen) problem sveobuhvatno prezentovao i time
doprineo da ovi "otpisani" ljudi kao i svaki čitalac studije
shvate da njihov nekadašnji komandant saoseća sa njima i na
ovaj način dobiju utehu.
484
IZ UGLA VRODOSTOJNOG SVEDOKA
Mr Milisav Sekulić
Studija Jevrema Cokića, general - pukovnika u penz-
iji, "Početak kraja" ima višestruko značenje. Ključno značenje
predstavlja činjenica da je autor učesnik i lični svedok svih
opisanih zbivanja u svojoj knjizi i da je kvalifikovan svojim
obrazovanjem i iskustvom da sudi o veoma bitnim i ključnim
događajima u kojima je došlo do rušenja SFRJ i o poziciji
Srba i Srbije posle toga.
Svedočenje generala Cokića o radu u štabu Vrhovne
komande i Predsedništvu SFRJ do ranjavanja 5. novembra
1991. godine otkriva istinu koju još niko nije pokušao da
objasni. Komandovanje u JNA i njena upotreba tretiraju se
činjenično i ocenjuju sudovima generala Cokića sa kojima
poneko može i da se ne složi, ali onaj ko bude čitao ovu knjigu
saznaće i za mnoge poteze kojima se manipulisalo sa JNA. Do
danas se skriva uloga onih koji su, umesto da traže mirno
rešavanje krize jugoslovenskog društva, vodili narode u
građanski rat.
U više delova napisanog teksta autor uporno brani
JNA od velikog broja optužbi do sada izrečenih i napisanih
na njenu adresu. Mnogo je aktera koji imaju odgovornost za
strahovite posledice rušenja SFRJ. Sa nizom ubedljivih
argumenata autor dokazuje da su glavni krivci svoju krivicu
"širokogrudo" preneli na JNA. Njoj nije bilo dozvoljeno da
obezbedi miran način rešavanja krize. Razrešavanje krize
mirnim putem podrazumevalo je i dogovor na koji način će
JNA završiti svoju ulogu.
Spoljni faktor je igrao presudnu ulogu u
onemogućavanju JNA da odigra svoju ustavnu ulogu. Najveće
optužbe dolazile su od Evropske zajednice i njenih pre-
dstavnika koji su boravili na prostorima SFRJ. Autor je
485
ukazao na neprijateljsku ulogu nekih ambasada u Beogradu, u
prvom redu austrijske i nemačke, a onda američke, britanske,
italijanske... Uticaj spoljnog faktora bio je omogućen od
strane vojnog vrha, što je JNA dovodilo u bezizlaznu
situaciju.
Autor je u knjizi rasvetlio i ukazao na poguban uticaj
stranaka i partija u onemogućavanju JNA da deluje onako kako
su ustav i zakoni predviđali.
Odnos države SFRJ, SRJ i Srbije prema stradalim
pripadnicima JNA autor prikazuje i sa gnušanjem osuđuje kao
nemoralno i neljudsko ophođenje.
Posebnu vrednost teksta predstavljaju ocene preko
stotinu ličnosti koje su svojim delovanjem ušle u istoriju
onoga što se dešavalo u JNA i Vojsci Jugoslavije od početka
1988. do kraja 1994. godine.
Tokom vršenja svojih dužnosti od kraja 1987. do pe-
nzionisanja 1994. godine, autor knjige je po potrebi službe
dolazio u kontakt sa velikim brojem u javnosti poznatih
ličnosti na raznim funkcijama, kako iz vojne organizacije,
tako i iz politike.
O više desetina ovih ličnosti u knjizi su zapisana
mnoga sećanja i viđenja njihove uloge u jugoslovenskoj krizi.
Čitalac će saznati niz malo poznatih, a značajnih činjenica.
Posebnu pažnju zaslužuje autorovo tretiranje odnosa Min-
istarstva unutrašnjih poslova sa JNA i, kasnije, sa Vojskom
Jugoslavije. Iz prikazanog se vidi kakav je odnos imala poli-
tika prema odbrani i stvaranju uslova za funkcionisanje
oružane sile.
Čitanjem ove knjige može se doći do ocene vrednosti
nemalog broja do sada objavljenih knjiga i radova o JNA i ratu
1991. i 1992. godine.
486
O AUTORU
Rođen sam 28. maja 1934. godine u selu Gazdare, od oca
Marinka i majke Nikosave, kao treće i jedino muško dete.
Rano detinjstvo proveo sam u ratnim uslovima u krugu svoje
siromašne radničko-seljačke porodice na selu, gde sam
završio osnovnu školu 1945.godine. U jesen iste godine
pošao sam u gimnaziju u Lebanu, gde završavam malu maturu
1948. godine, a zatim sam školovanje nastavio u Srednje-
tehničkoj školi - mašinski otsek u Nišu, koju sam zbog
teških materijalnih uslova nakon dva meseca napustio i vra-
tio se u selo. Od novembra 1948. godine, pa do kraja avgusta
naredne godine, proveo sam u rudiiku Lece kao radnik u
službi radničkog snabdevanja, radeći prvo u prodavnici a
zatim u administraciji. Septembra 1949. godine produžio sam
školovanje u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Leskovcu i
istu završio jula 1953. godine, u odeljenju profesora
Bešlića. U ovom periodu učestvovao sam na saveznoj
omladinskoj radnoj akciji "Vlasina" na Vlasinskom jezeru.
Ispunjavanje mojih dečačkih želja i ostvarivanje mojih snova
počinje oktobra 1953. godine odlaskom u Vojnu akademiju ŠA
KoV u Beogradu, koju sam uspešno završio septembra 1956. go-
dine i proizveden u čin potporučnika - rod pešadija i postao
oficir OS SFRJ. Kao pitomac VA KoV postao sam član SKJ
i bio njen član sve do njenog ukidanja. Bračnu zajednicu zasno-
vao sam 1960. godine ali dece nemam. U toku vojne karijere
završio sam uspešno i na vreme sve vojne škole: Vojnu
akademiju, komandno-štabnu akademiju i školu Narodne
odbrane, kao i sve ispite za činove kapetana, majora i gener-
ala. Uz rad vanredno sam studirao sociologiju na filozo-
fskom fakultetu u Beogradu ali studije, iz službenih razloga,
nisam doveo do kraja. Službovao sam u svim republikama sem
Makedonije i mnogim garnizonima bivše SFRJ, a u nekima i
više puta. Obavljao sam razne dužnosti u jedinicama i us-
487
tanovama OS SFRJ, odnosno VJ, u miru i ratu. Najveći deo
radnog veka proveo sam u trupi na komandnim dužnostima
svih nivoa - od komandira voda i čete, načelnika štaba i ko-
mandanta puka i brigade, te komandanta korpusa i armije. Oko
osam godina, u nekoliko navrata radio sam u vojnom školstvu
i obavljao dužnosti komandira pitomačke čete, zamenika
načelnika VA KoV i komandanta Centra vojnih škola KoV.
Punih šest godina proveo sam na službi u pratećem bataljonu
garde u obezbeđenju Vrhovnog komandanta OS SFRJ i Predse-
dnika SFRJ. U Generalštabu OS SFRJ radio sam u dva
navrata. Prvi put, tri godine radio sam u Upravn pešadije na
izradi borbenih pravila, priručnika i uputstva, a drugi put
obavljao sam dužnost Glavnog inspektora OS. U
Generalštabu VJ vršio sam dužnost zamenika Načelnika GŠ
za sektor "Odnosi sa međunarodnim snagama" i sektor "Orga-
nizacijsko-mobilizacijske, personalne i pravne poslove". U
toku Građanskog rata u bivšoj SFRJ 1991/92. godine bio sam
Komandant Operativne grupe na prostoru Hercegovine i Da-
lmacije,kada sam bio ranjen i postao invalid sa 80% inva-
liditeta. U toku aktivne službe nisam nikad disciplinski i
krivično gonjen ni kažnjavan, i sve moje službene ocene bile
su pozitivne i visoke /naročito se ističe/. Za svoj rad i po-
stizanje rezultata, više puta sam odlikovan. Od ratnih
odlikovanja posedujem Orden za hrabrost, a od mirnodopskih
ističem: Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem,
Orden narodne armije sa zlatnom zvezdom, Orden za vojne za-
sluge sa zlatnim mačevima, Orden arodne armije sa zlatnom
zvezdom, Orden za vojne zasluge sa srebrenim mačevima.
Aktivna vojna služba prestala mi je u činu general-
pukovnika po sili zakona februara meseca 1995. godine.
Živim u Beogradu.
488
SKRAĐENICE
A
AVNOJ - Antifašistiško veće narodnog oslobođenja Jugoslavnje
AIS- Automatizovann informacioni sistem
B
BG- Borbena grupa
BiH- Bosna i Hercegovina
V
VJ- Vojska Jugoslavije
VO- Vojna oblast
VPO- Vojno pomorska oblast
VSO- Vrhovni savet odbrane
VU- Varšavski ugovor
VPS- Vojno pomorski sektor
VaK- Vazduhoplovni korpus
G
GR—Građanski rat
D
DPZ- Društveno politička zajecnica
DSI- Društvena samozaštita
E
EZ- Evropska zajednica
EU- Evropska unija
Z
ZNG-Zbor narodne garde
I
IOS-Inspekcija oružanih snaga
J
JNA-Jugoslovenska iarodna armija
K
K-Korpus
KoV-Kopnena vojska
KEBS- Konferencija o evropskoj bezbednostn i saradnji
KONO- KoncepciJa opštenarodne odbrane
M
MASPOK- Masovni pokret
MTS- Materijalno-tehnička sredstva
MUP- Ministarstvo unutrašnjih poslova
N
NATO- Severnoatlanski pakt
NGŠ OS- Načelnik Generalštaba Oružanih snaga
NVO- Naoružanje i vojna oprema
NDH- Nezavisna država Hrvatska
NO- Narodna odbrana
NOR- Narodno-oslobodilački rat
O
OG- Operativna grupa
ONO- Opšte narodna odbrana
OT- Oklopni transporter
P
pd- pešadijska divizija
R
RV i PVO- Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana
RJ- Ratne jedinice
RM- Ratna mornarica
RSK- Republika Srpska Krajina
RS- Republika Srpska
RGL - Republički štab
S
SAO- Srpskaautonomna oblast .
SB UN- Savet bezbednosi Ujedinjenih nacija
SAD- Sjedinjene američke države
SIV- Savezno izvršno veće
SKJ- Savez komunista Jugoslavije
SK - PJ - Savez komunista - pokret za Jugoslaviju
SMO- Savezno ministarstvo odbrane
SNO- Sekretarijat za narodnu odbranu
490
SPS- Socijalistička partija Srbije
SRJ- Savezna Republika Jugoslavija
SSRN- Socijalistički Savez radnog naroda
SSNO- Savezni sekretar za narodnu odbranu
SRS- Srpska radikalna stranka
SSSR- Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika
SRSJ- Savez reformskih snaga Jugoslavije
SSUP- Savezni sekretar za unutrašnje poslove
SFRJ- Sacijalistička Federativna Republika Jugoslavija
T
TO- Teritorijalma odbrana
X
HDZ- Hrvatska Demokratska zajednica
U
UNPROFOR- Zaštitne snage Ujedinjenih nacija
UNPAS- Zaštićene zone Ujedinjenih nacija
Š
ŠVK- Štab Vrhovne komande
SADRŽAJ
Uvod................................................................................................ 5
GLAVA PRVA
RAT GGRE RATA U VARAŽDINSOM
KORPUSU.........................11
1. Na putu u tragediju...................................................................11
2. Na čelu Varaždinskog korpusa............................................... 18
3. Završetak formiranja 32. Korpusa- Varaždinskog.............29
4. Pod komandom generala Martina Špegelja............................36
5. Eskalacija krize i pogoršavanje stanja u zemlji
i sumnjivo kadrovanje vojnog vrha.......................................... 41
6. Raspad organizacije Saveza komunista u korpusu..................50
7. Podizanje borbene gotovosti korpusa, efekti,
posledice iproblemi..............................................................54
8. Stvaranje republičkih vojski................................................. 65
9. Teritorijalnaodbranauzonikorpusa..................................... 79
10. O radu službe bezbednosti i obaveštajni rad u korpusu......... 87
11. Naoružavanje Srba................................................................101
12. Pakrački slučaj.................................................................... 107
13. Predaja dužnosti i neslavni kraj
Varaždinskog korpusa..........................................................123
14. Neke dileme u odnosu na ponašanje vrhovne komande......... 138
GLAVA DRUGA
RAD U GENERALŠTABU JUGOSLOVENSKE
NARODNE ARMIJE...................................................................151
1. Prijem dužnosti, stanjei odnosi........................................151
2. Mobilizacija ratnih jedinica očima Inspekcije
Oružanih snaga......................................................................156
3. Dotradnjainspekcijskedelatnosti.......................................160
4. Stanje u zemlji u leto 1991. godine................................... ....164
5. Stanje u JNA u leto 1991. godine.......................................... 172
6. Prvimoj zadatak i početak rata............................................ 179
7. Praćenje rada komande Pete vojne blasti..............................187
8. Jugoslovenska narodna armija i odluka o napuštanju
Slovenije................................................................................ 202
GLAVA TREĆA
KOMANDANT OPERATIVNE GRUPE NA
HERCEGOVAČKO-DALMATINSKOM DELU BOJIŠTA.....215
1.Formiranje Operativne grupe................................................215
2. Hrvatska ratuje, a vojni vrh vodi politiku........................ 221
3. Slaganje u onemogućavanju mobilizacije..............................225
4. Neuspeli pokušaji da se iz krize izađe na miran način..231
5. Aktiviranje Operativne grupe..............................................242
6. Pripreme za borbena dejstva.................................................252
7. Sastanak Štaba vrhovne komande sa komandantima
ključnihjedinica JNA...........................................................258
8. Tok operacije Operativne grupe........................................... 272
a)Tok borbenih dejstava na pravcu
Ljubinje-Ravno-Slano..........................................................272
b) Tok borbenih dejstava na pravcu Ljubovo - Dubrovnik..275
v) Dejstva u širem rejonu Konavla....................................... 277
g) Dejstva Vojnopomorskog sektora....................................... 282
9. Obustavljanje operacije......................................................... 286
10. Obaranje helikoptera i ranjavanje.......................................291
GLAVA ČETVRTA
RAD U GENERALŠTABU VOJSKE JUGOSLAVIJE............... 303
1. Na čelu Uprave za odnose sa međunarodnim snagama........... 303
2. Angažovanje međunarodne zajednice i rešavanje
jugoslovenske krize.............................................................. 308
3. Saradnja sa vojnim jedinicama Ujedinjenih nacija............. 314
4. Saradnja sa posmatračkim misijama Evropske
zajednice i Ujedinjenih nacija............................................. 319
5. Na dužnosti pomoćnika Načelnika Generalštaba za
organizaciju, popunu i informisanje................................ 328
6. Problem popune Vojske Jugoslavije...................................... 337
7. Personalna i kadrovska problematika................................. 343
8. Dvanaest meseci u dva Generalštaba sa tri
načelnika Generalštaba........................................................349
GLAVA PETA
KOMANDANT PRVE ARMIJE I ZAVRŠETAK
VOJNE KARIJERE..................................................................... 359
1. Na čelu najslavnije armije u Evropi....................................359
2. Stanje morala vojnika i starešina....................................... 363
3. Stanje i problemi obučenosti...............................................375
4. Kadrovska situacija................................................................379
5. Dogradnja organizacije Prve armije...................................... 389
6. Kadrovska i materijalna podrška Vojsci Republike
Srpske i Srpskoj Vojsci Krajine..........................................393
7. Saradnja sa strukturama van Vojske Jugoslavije..................396
8. Javni nastupi i susreti......................................................... 408
9. Borba protiv kriminala i penzionisanje.............................414
ZAKLJUČNA RAZMATRANJA.....................................................419
PRILOZI................................................................................... 447
KAD SU NESPOSOBNI ONESPOSOBLJAVALI
SPOSOBNE................................................................................ 481
IZ UGLA VERODOSTOJNOG SVEDOKA................................ 485
OAUTORU...................................................................................487
SKRAĆENICE...........................................................................489
SADRŽAJ.................................................................................. 493
JEVREM COKIĆ

POČETAK KRAJA
Glavni urednik
DOBRICA ERIĆ

izdavač
SRPSKA KNJIGA-Ruma

Za izdavača
MILUTIN ŽIVANOVIĆ

Priprema i štampa
SRPSKA KNJIGA-Ruma

Pavlovačka 27, tel: 022/472-196, 490-139 tel/faks.479-589

Uredništvo SRPSKA KNJIGA u Beogradu
Trg Nikole Pašića 2

e-taP: bfzkaklj^a^pasIagš.sogp
to^da.5grzkakpJ1§a.sot
S1R- KatalogazagTiJa u ggublikaciji
Biblioteka Matice srpske, Novi Sad
355.1(497.1)"1987/1994"
323(497.1)"1987/1994"
CokiI, Jevrsm
Početak kraja / Jevrem Cokić.-Ruma : Srpska knjiga, 2008
(Ruma : Srpska knjiga). - 491 str. : fotogr. ; 20 st.-
(Biblioteka posebna izdanja/ Srpska knjiga)
18VK 978-86-7564-467-5
a) Vojska Jugoslavije - 1987-1994 b) Jugoslavija- Političke
prilike - 1987-1994
SOV133.8K-GO 230870791
__