FILMOVI I KNJIGE

Rašomon- relativnost i subjektivnost istine

June 30, 2011 - by psihobrlog

Jedna filmska preporuka, svakako značajna i

povezana sa psihologijom, film japanskog režisera Kurosave- Rašomon.

Drvoseča, sveštenik i običan čovek skrivaju se od oluje pod kapijom Rašomon.

Drvoseča i sveštenik pričaju o nedavnoj istrazi u kojoj su oboje učestvovali kao svedoci.
U pitanju je priča o samuraju i njegovoj supruzi, koje na putu kroz šumu, presreće
razbojnik. Žena je silovana, samuraj je mrtav. Svedočenja razbojnika, samuraja i žene
ukazuju na drugačije i nekompatibilne priče, jer su za sebe proizveli odbrambene
mitove, u koje su na kraju i sami iskreno poverovali. Svi likovi su pod dejstvom traume,
u stanju ugroženosti sopstva, pa kriju istinu kako ne bi odali svoju nemoć, inferiornost i
učešće u događaju. Svojim svedočenjima pokušavaju da sačuvaju iluziju kohrenetnog
sopstva. Narcizam je povređen kod svih protagonista.

Na primer, razbojnik projektuje sliku o sebi kao neustrašivoj i moćnoj ličnosti, zavodniku
i odličnom borcu (“ukrstili smo mačeve 23 puta”, “samurajev konj me nije zbacio, pao
sam jer sam se razboleo od loše vode”).

Žena projektuje sliku poslušne žene, koja je nesrećnim slučajem ispala žrtva i
razbojnika i samuraja. Kako tvrdi, kada je shvatila da samuraj smatra da je osramoćena
činom razbojnika, ponudila mu da je ubije; zatim pokušava bezuspešno da izvrši
samoubistvo. Ona je samo žena, jadno stvorenje u rukama bezbožnika i kukavica, koja
je pokušala da učini pravu stvar sklonivši se u hram.

Samuraj je mrtav, i putem medijuma, prizivanjem duhova, ima priliku da ispriča svoju
verziju, u koju ipak ne možemo poverovati. Jasno je da je njegova zabrinutost za
održanje adekvatne slike o sebi koja sadrži vrlinu časti, i dalje živa. Žena ga je izdala, i
pokazala se kao moralno inferiornija čak i od bandita. Usled njenog nečasnog
ponašanja, on ubija sebe kao bi spasio svoju čast, a možda i ono malo njene časti što je
ostalo.

Dok samuraj projektuje sliku o sebi kao časnom, bandit o sebi kao hirovitom i okrutnom
(što odgovara dominantnim ulogama u društvu), žena projektuje sliku slabosti koja je u
skladu sa njenim polom.

Sudiju ne vidimo. Lokacija kamere ukazuju da smo mi, gledaoci, sudije.

Kurosava daje svakoj od tri verzije priče istu težinu, tako da  gledaoci ni u jednom
trenutku ne osećaju da režiser implicira da je jedna od verzija istinita dok druge nisu.
Dakle, upoznaje nas sa pitanjem prirode same istine, o tome kako možemo videti istu
fizičku pojavu na upadljivo različite načine. Istina ostaje nedokučiva.
Film je dao svoj doprinos psihologiji terminom “Rašomon efekat”. Wikipedia opisuje
Rašomon efekat kao “uticaj subjektivnosti percepcije na prisećanje, usled čega
posmatrači određenog događaja proizvode značajno različita, ali jednako uverljiva
svedočenja.”

Završetak filma međutim, nije pesimističan. Ili bar tako deluje. Raspravu drvoseče,
sveštenika i čoveka prekida zvuk dečijeg plača. Pronalaze bebu u korpi. Drvoseča se
zaklinje da će voditi računa o bebi, i odlazi po suncu sa bebom u naručju, vraćajući
svešteniku (koji predstavlja moral i savest) veru u čovečanstvo. A možda je drvoseča
bio u pravu. Možda je sveštenik ipak obmanjen, iako kraj oluje (metafora za kraj lošeg
vremena i sukoba) sugeriše drugačije.

Priznanje za ovaj kultni film ne treba samo odati Kurosavi, već i piscu Akutagavi, s
obzirom da je narativna i filozofska podloga preuzeta iz njegove dve pripovetke
“Rašomon” i “U grmlju”.