Физичка географија

Пре него што је географија постала наука и била подељена на физичку и друштвену, она се
заснивала на описивању природних појава, различитих крајева и народа („Земљопис“). То је
трајало све до XIV века, када географија постаје наука и добија своју основну поделу, односно
физичку и друштвену. Физичка географија је научна дисциплина која се бави проучавањем
целокупне природе на Земљи као и њеним географским омотачем. Оснивач физичке географије је
Карл Ритер, али најзначајнији допринс овој науци даје Александар фон Хумболт чија путовања по
Европи, Јужној и Северној Америци и његова бележења научних открића доприносе развоју
биографије и регионалне географије, које су део физичке географије. Физичка географија се
фокусира на карактер и процесе обликовања копнене површине Земље и њеног омотача,
наглашава просторне промене које се дешавају и временске промене неопходне за разумевање
савременог окружења Земље. Сврха физичке географије је да се разуме како је физичко окружење
Земље основа за људске активности и како на исте утиче. Природу чине четири сфере: атмосфера,
биосфера, литосфера и хидросфера. Оне су међусобно повезане у једну нераздвојну целину и ако
дође до битније промене у једној од њих, доћи ће до промена и у остале три сфере. Атмосферу
проучава климатологија, биосферу биогеографија, литосферу геоморфологија и хидросферу
хидрологогија. До поделе физичке географије је дошло због разлика које постоје између сфера.
Она се дели на: математичку географију, палеогеографију, регионалну физичку географију,
педологију и на већ поменуте науке. Физичка географија има научни значај и као што је то већ
наведено и значај у свакодневном животу. Информације које се добију из њених истраживања
могу се користити у пољопривреди, борби против поплава и ерозије (као и у борби против других
временских непогода), рационалном коришћењу природних ресурса итд.

Сунце као звезда

Сунце је нама најближа звезда и центар Сунчевог система. Његова гравитациона сила држи све
планете и друга небеска тела на месту. Око њега кружи 8 планета са њиховим сателитима, 5
патуљастастих планета, као и многобројни астероиди, комете и др. Оно чини скоро целу масу
Сунчевог система (99,86%). Једна је од 100 милијарди звезда у Млечном путу и у поређењу са
другим звездама, оно је средње величине. Припада Г2 спектралној класи звезда. Животни век
таквих звезда је девет до десет милијарди година, а Сунце је старо око 4,6 милијарди година.
Састав Сунца чине водоник(72%), хелијум(24%) и други елеменати (4%). Има пречник од
1,392,000 километара и масу од 1,9891 x 1030 килограма. Као што се планете окрећу око Сунца,
тако се и оно окреће око центра галаксије. Обиђе један круг за 225 до 250 милиона година. Главни
делови Сунца су унутрашњост (коју чини језгро, радијациона и конвективна зона), фотосфера и
сунчева атмосфера (хромосфера и корона). На његовој површини температура може достићи и до
5,527 степени целзијуса. У његовом центру је температура до 15 милијарди степени. Пре
фотосфере имамо зону зрачења и конвекције, које су одвојене тахоклином. Фотосфера је видљива
површина Сунца која се може уочити кроз Сунчеву атмосферу. Сунце је скоро савршена лопта
вреле плазме и има изузетно важан утицај на нашу планету: утиче на време, океанске струје,
годишња доба и климу и омогућава живот биљака путем фотосинтезе. Без сунчеве топлоте и
светлости, живот на Земљи не би постојао.

Есеј израдила
ученик I-2
Ана Сталовић