ВИСОКА ТЕХНИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗВЕЧАН

МЕНАЏМЕНТ У СРБИЈИ
СЕМИНАРСКИ РАД

МЕНТОР: Проф. др СТУДЕНТ:

Јануар, 2020.
САДРЖАЈ

УВОД........................................................................................................................................................2
1. КОНКУРЕНТНОСТ ПРЕДУЗЕЋА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ........................................................3
1.2 СНАГЕ ПРЕДУЗЕЋА У СРБИЈИ.................................................................................................4
1.2 СЛАБОСТИ ПРЕДУЗЕЋА У СРБИЈИ........................................................................................5
2. ПОЈАМ МЕНАЏМЕНТА....................................................................................................................7
3. СПЕЦИФИЧНОСТИ МЕНАЏМЕНТА У СРБИЈИ........................................................................10
4. БИРОКРАТИЈА КАО ОСНОВА НЕЕФИКАСНОГ МЕНАЏМЕНТА У ЈАВНОЈ УПРАВИ
СРБИЈЕ...................................................................................................................................................12
5. ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ ЗА МЕНАЏМЕНТ И ПОТРЕБЕ ЕКОНОМИЈЕ СРБИЈЕ.....................13
6. СРПСКИ ТИП ПРЕДУЗЕТНИКА....................................................................................................15
ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................................19
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................................20

1
 УВОД

Менаџмент као наука и менаџери као најбољи познаваоци ове науке, све више интригирају
пословни и научни свет. У савременом периоду деловања компанија на тржишту, јављају се
бројни ставови о томе шта је то што менаџери морају да знају да би адекватно обављали своју
функцију. Исто тако, поставља се питање о томе које су то вештине којима они морају овладати
како би све захтеве радног места обављали ефикасно и ефективно.

Менаџери у савременом свету морају да буду упознати са бројним научним и практичним

областима. Пословање је на савременом тржишту окарактерисано као веома комплексно, па је у
вези са тим потребан широк опус знања како би се одговорило свим изазовима. Менаџери више
него икада морају бити свесни динамичности тржишних прилика, јер је у савременом
пословном свету важно да се оствари конкурентска предност уз помоћ знања.

Знање и вештине представљају основу компетитивне предности која се не може поредити са

другим облицима предноти на тржишту. Савремени производи, процеси, услуге, методе рада,
почивају на различитим врстама знања и њиховим комбинацијама. Зато менаџери морају
континуирано да се усавршавају и да стално обогаћују опус својих интелектуалних вештина.

Република Србија је у протеклих неколико година бележила раст заснован на пословању сектора
финансијског посредовања, трговине, саобраћаја и телекомуникација. Пошто ови сектори имају
услужни карактер, њихови производи се углавном не могу извозити, због чега се може рећи да
је остварени раст базиран на домаћој тражњи. Експанзија домаће тражње није била пропраћена
растом производње, што се одразило на пораст трговинског дефицита који гура земљу у нова,
неповољна задуживања.

2
 1. КОНКУРЕНТНОСТ ПРЕДУЗЕЋА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Резултати бројних извршених истраживања показују да предузећа представља значајну

покретачку снагу привредног развоја сваке земље и да су потенцијални генератор
предузетничких идеја и иновација. Са интензивирањем процеса транзиције након 2000. године
сектор малих и средњих предузећа је постао носилац привредног раста и запошљавања и
прерастао у најдинамичнији и најефикаснији сегмент привреде Републике Србије.1

Међутим, ова предузећа се и даље суочавају са бројним проблемима у пословању које је само
додатно потенцирала светска финансијска и економска криза. Низак ниво конкурентности овог
сектора у Републици Србији представља важно ограничење његовог будућег развоја.

Као основна конкурентска предност сваког савременог предузећа истиче се његова способност
да иновира. Предност малих и средњих предузећа и предузетника (МСПП), поред многих
других, огледа се и у иновативности. Генерално, МСПП због своје флексибилности, као и
хомогене структуре имају добар и важан предуслов да развијају иновативност и тиме обезбеде
тржишну конкурентност. Што се тиче њихове флексибилности, она посебно долази до изражаја
у периодима успоравања или стагнације привредних активности и кризе.2

Стога, основни правац развоја сектора МСПП јесте иновативни приступ реалним потребама
тржишта. Имајући то у виду, циљ овог рада је да допринесе јаснијем разумевању улоге и значаја
сектора МСПП за привредни развој Републике Србије, као и да укаже на значај унапређења
конкурентности и иновативности овог секора за будући привредни развој националне
економије.

Слаба конкурентност већине домаћих предузећа, односно њихових производа и услуга на

страним, али све више и на домаћем тржишту један је од највећих проблема у привреди
Републике Србије. Бројни спољни и унутрашњи фактори утичу на конкурентност предузећа.

Уколико Република Србија жели јака, конкурентна и ефикасна предузећа, њима морају да
управљају ефикасни и добро обучени менаџери. Развој менаџмент вештина и способности
представља приоритет стратегије развоја предузећа. Широк спектар услуга базираних на
пружању информација, пословних савета и програма обуке намењених развоју менаџмента
обезбедиће се кроз регионалне агенције и центре за развој с предузећа.3

1
Костадиновић, И., Значај унапређења конкурентности сектора МСПП за развој привреде Републике Србије,
Економски факултет, Ниш, 2015, стр. 49.
2
Костадиновић, И., Значај унапређења конкурентности сектора МСПП за развој привреде Републике Србије,
Економски факултет, Ниш, 2015, стр. 51.
3
Костадиновић, И., Значај унапређења конкурентности сектора МСПП за развој привреде Републике Србије,
Економски факултет, Ниш, 2015, стр. 52.

3
У последњих неколико година многа предузећа у Републици Србији била су у ситуацији да се
боре за опстанак на тржишту и нису имала ресурсе које би инвестирала у побољшање и развој
производа и услуга. Постојећи капацитети за подршку предузећима у развоју и тестирању нових
производа или побољшању постојећих биће идентификовани и процењени у наредном периоду
на основу чега ће бити креиран програма за подршку развоју и примену иновација.
Конкурентност на страном тржишту представља кључно питање за Републику Србију њена
предузећа. У циљу повећања конкурентности, подстицаће се развој тржишта приватних
образовних и консултантских услуга за потребе предузећа у Републици Србији ослањајући се и
на техничку помоћ страних донатора.4

1.2 СНАГЕ ПРЕДУЗЕЋА У СРБИЈИ

Висококвалификовани кадар у Србији је широко доступан. Број инжењера, менаџера и других

стручњака је довољан да задовољи растуће потребе међународних компанија. Понуда радне
снаге се годишње повећава за око 47.500 свршених студената високошколских установа и
двогодишњих школа. Поред тога, постоји и значајан број српских стручњака који се враћају у
земљу након стицања стручности врхунског квалитета у међународним компанијама широм
света.5

Тржиште рада у Србији је постало заиста живо јер све вец́и број међународних инвеститора
отвара своја предузећа у земљи. Међународне и локалне агенције за регрутовање послују у
вец́им градовима Србије, нудећи комплетан асортиман консултантских услуга, укључујуцћи и
потрагу за руководиоцима, обуку особља и истраживања о платама.

Универзитети и факултети у Србији су произвели око 47.500 дипломираних студената, 1.000

магистара наука и 400 доктора наука годишње. Од укупног броја дипломираних студената,
студенти са техничких универзитета чине око 30%. Водеће институције у овој области, као што
су Електротехнички факултет или Машински факултет у Београду су међународно признати
због своје стручности. Висококвалитетно техничко образовање почиње у српским основним и
средњим школама, које нуде напредне програме из техничких наука.6

Ниске пореске стопе којима су предузећа опорезована у Републици Србији значајно подстичу
снагу предузећима и представљају компаративну предност у односу на предузећа у окружењу.

Повољно пословно окружење Републике Србије има високо конкурентне пореске стопе и ниске
оперативне трошкове. Повољно пословно окружење Републике Србије има високо конкурентне
пореске стопе и ниске оперативне трошкове.
4
Костадиновић, И., Значај унапређења конкурентности сектора МСПП за развој привреде Републике Србије,
Економски факултет, Ниш, 2015, стр. 54.
5
http://ras.gov.rs/podrska-investitorima/zasto-srbija/visokokvalifikovana-radna-snaga, 26.1.2020.
6
http://ras.gov.rs/podrska-investitorima/zasto-srbija/visokokvalifikovana-radna-snaga, 26.1.2020.

4
Порез на добит правних лица плац́а се по јединственој стопи од 15%. Нерезиденти се опорезују
само на основу добити у Србији. Порез по одбитку се не примењује на исплате дивиденди
између српских ентитета. За нерезиденте у Србији, порез по одбитку од 20% се обрачунава и
плац́а на одређене исплате као што су дивиденде, удео у добити, тантијеме, камате, капитални
добитак, плац́ања у вези са закупом непокретности и друге имовине. Годишњи доходак се
опорезује уколико прелази износ троструке просечне годишње зараде у Србији. Пореска стопа је
10% за годишњи доходак у износу до 6 просечних годишњих зарада у Србији, а 15% за део
годишњег дохотка који просечну годишњу зараду у Србији прелази 6 пута. Стопе за обавезно
социјално осигурање су:7

 14% за пензијско и инвалидско осигурање,

 5.15% за здравствено осигурање,
 0.75% за осигурање за незапослене.

Укупан износ социјалних доприноса и пореза на доходак који се обрачунава на нето доходак
износи око 65% нето зараде. Велику снагу предузећима у Републици Србији дају мали трошкови
које предузећа издвајају за зараде и доприносе запослених радника. Просечне зараде у Србији су
довољно ниске да обезбеде исплативо пословање. Укупни трошкови за послодавце су на само
50% од нивоа у земљама Европске Уније из источне Европе. Трошкови социјалног осигурања и
порез на доходак грађана износе приближно 65% од нето зараде, али пореско оптерец́ење за
послодавце се може смањити кроз разне финансијске и пореске подстицаје.8

1.2 СЛАБОСТИ ПРЕДУЗЕЋА У СРБИЈИ

У Србији стање корпоративног управљања није за похвалу и српска привреда и даље заостаје за
другим, посебно развијеним земљама. Потребно је даље унапређење регулативне и више
времена да постојећа регулатива донесе потребно побољшање корпоративног управљања.
Постоје слабости у раду надлежних државних органа и судства. Институције у Србији, и оне
најважније, нису довољно снажне и ефикасне да обаве свој део послова и обезбеде подстицајан,
ваљано регулисан амбијент и, пре свега, да обезбеде извршење ваљаних правила понашања, о
чему ће још бити говора.

Србија се може посматрати у контексту мале привреде која има све карактеристике увозне
зависности, што значи да би једино стратегија извозне промоције могла позитивно утицати на
изједначавање приходне и расходне стране, најпре биланса текућих трансакција, па самим тим и
платног биланса.9

7
http://ras.gov.rs/podrska-investitorima/zasto-srbija/konkurentni-operativni-troskovi, 26.1.2020.
8
http://ras.gov.rs/podrska-investitorima/zasto-srbija/konkurentni-operativni-troskovi, 26.1.2020.
9
Ковачевић, М., Стање и перспективе економско-финансијских односа Србије са иностранством, Економски
факултет, Београд, 2014, стр. 125.

5
Пошто је извоз један од појавних облика спољне трговине, постепена либерализација и
интензивирање спољнотрговинске сфере, врло би позитивно утицало на повећање бруто
домаћег производа и смањивање дефицита.

Имајући у виду постојећу структурну неусклађеност српске економије, може се истаћи да развој
базичних грана и грана за производњу репродукционог материјала представља неку врсту
општег услова за остваривање складнијег и ефикаснијег развоја. Развој ових грана има
вишеструку улогу. Са становишта платног биланса то је додатни потенцијал на страни извоза,
али истовремено и значајан фактор смањења увозне зависности. Такође, развој ових грана значи
уједно смањење уских грла производње и потпуније коришћење прерађивачких капацитета. 10

Многа предузећа у Републици Србији су непрофитабилна што увећава њихове слабости. Мада је
српска привреда, после низа година непрофитабилности, лане прешла у позитивну зону
пословања, ипак је четвртина предузећа у Србији пред стечајем. Те компаније имају нето
губитак изнад висине капитала.

У глобализованом свету, технологије постају један од кључних елемената за стварање и

одржавање конкурентске предности. Државе морају бити спремне за усвајаје нових технологија
и за обезбеђивање неопходних услова за њихово ефикасно коришћење. Посебан акценат треба
ставити на способност коришћења информационих и комуникационих технологија (ИКТ) и на
њихову имплементацију у све дневне активности производних процеса. ИКТ се може назвати
„технологијом опше намене“ због чега је изградња инфраструктуре тог типа неизбежна за
одржавање и подизање економске конкурентности.11

Такође, веома је важно обезбедити приступ изворима савремених технологија. Када су у питању
слабије развијене државе, то се првенствено постиже путем страних директних инвестиција. Са
друге стране, развијене државе које постављају технолошке стандарде, морају се ослонити на
иновације и улагање у сопствено истраживање и развој. Земље у развоју имају привилегију да
своју продуктивност могу да унапређују усвајањем постојећих технологија, што за развијене
земље не важи. Предузећа у развијеним земљама морају сама да осмишљавају и развијају нове
производе и процесе, како би одржавале конкурентску предност. То захтева окружење које
подржава развој иновативности, односно улагања у истраживање и развој, остваривање сарадње
између универзитета и привреде, заштиту интелектуалне својине итд.

Предузећа морају напуштати концепт традиционалних хијерархијских организационих

структура и унапређивати плиће структуре које обезбеђују већи степен децентрализације моћи,
неформалнију комуникацију која обезбеђује бржи проток информација и флексибилност, као и
све остало што подстиче креативност запослених и доводи до жељене иновативности.12

10
Ковачевић, М., Стање и перспективе економско-финансијских односа Србије са иностранством, Економски
факултет, Београд, 2014, стр. 128.
11
Рачић, Ж., Анализа глобалног индекса конкурентности Републике Србије, Висока пословна школа струковних
студија, Нови Сад, 2014, стр. 189.
12
Рачић, Ж., Анализа глобалног индекса конкурентности Републике Србије, Висока пословна школа струковних
студија, Нови Сад, 2014, стр. 192.

6
За развој конкурентности, изузетно је важна стабилност макроекономског окружења. Другим
речима, потребно је обезбедити што виши економски раст, смањити незапосленост, обезбедити
стабилност цена и избегавати дефиците платног биланса. Сви ови циљеви макроекономске
политике се налазе у међусобним односима који зависе од агрегатне потражње и промена у
привредном циклусу.

На пример, у експанзивној фази пословног циклуса долази до рапидног смањења

незапослености, као и до раста агрегатне тражње, што подгрева инфлацију и подстиче увоз.13

Инфлација снижава конкурентност домаћих производа што смањује извоз, док се истовремено
због раста тражње повећава увоз, што на крају води ка дефициту платног биланса. Постоје и
многи други механизми који потврђују зависност макроекономских варијабли, чија је
квантификација, важност и исправност предмет жустрих економских расправа. Општи закључак
је да макроекономска стабилност помаже подизању конкурентности, те да свака влада треба да
ради на њеном одржавању, трудећи се истовремено да своје трошкове сведе на минимум.

Последице корупције, односно њени економски и социјални ефекти, изузетно су озбиљни по

било које друштво. Тежина последица корупције у неком конкретном друштву зависи од већег
броја фактора. Један је, наравно, раширеност корупције – што више корупције, то горе. Сва
истаживања у Републици Србији недвосмислено су показала да је корупција у Србији веома
раширена. Последице корупције веома много зависе од врсте корупције која доминира у једној
земљи. При томе је најопаснија врста корупције она која омогућава доношење и примену закона
и других прописа према парцијалним интересима коруптора. Истраживање је показало да је ова
врста корупције у Србији више него достојно заступљена.14

2. ПОЈАМ МЕНАЏМЕНТА

Менаџмент се може дефинисати као вештина, односно као умеће управљања. Уколико се
посматра накшира дефиниција менаџмента, може се рећи да се ради о процеси који се
употребљава за активности контроле и усмеравња одређене ситуације. Пошто се у сваком
тренутку нешто планира, нешто се организује, контролише, одлучује се о неким чињеницама,
може се закључити да свако од нас мање или више поседује особине менаџера.15

13
Рачић, Ж., Анализа глобалног индекса конкурентности Републике Србије, Висока пословна школа струковних
студија, Нови Сад, 2014, стр. 196.
14
Беговић, Б., Корупција у Србији, Центар за либерално-демократске студије, Београд, 2014, стр. 180.
15
Ђуричин, Д., Јаношевић, С., Каличанин, Ђ., Менаџмент и стратегија, Економски факултет, Београд, 2015, стр. 24.

7
Менаџмент се односи на процес доношења одлука, при чему се овим путем прихватају одређене
одговорности. У оквиру привреде, менаџмент подразумева координирање елемената или
фактора производње како би се реализовали циљеви једне компаније. Ова дефиниција се одлања
на класификацију свих неопходних фактора производње, а то су:16

 земљиште,
 радна снага,
 капитал,
 знање.

Свака компанија мора да обухвата и неки вид контроле. Контрола мора да се реализује путем
администрације и менаџмента. Ове две функције су међусобно повезане и оне се веома често
заједнички реализују у пракси. Администрација се односи на процес дефинисања циљева и
политика компанија.

Циљеви компанија се углавном односе на реализацију производње у складу са принципима

економичности, остварење профита од продаје, раст компаније. Политика се може дефинисати
као скуп метода којима се остварују циљеви који су дефинисани. Приликом спровођења
политика компаније, реализују се све активности менаџмента, усмерене ка реализаицји замисли
компаније.

Како би се менаџмент активности адекватно реализовале, потребно је да се дефинише

одговарајућа структура. У том смислу, потребно је да се реализују активности организације, које
ће омогућити да се обави расподела, координација и комуникација између свих важних
активности. Организација дефинише оквир који омогућује да се реализују политика и циљеви.

Свака организација има своју јединствену организациону структуру. Она дефинише у складу са
специфичностима делатности коју компанија реализује, у складу са кадровима који чине
компанију и бројним другим факторима који детерминишу пословање.

Функције менаџмента су:17

 планирање,
 организовање,
 руковођење,
 контрола.

16
Ђуричин, Д., Јаношевић, С., Каличанин, Ђ., Менаџмент и стратегија, Економски факултет, Београд, 2015, стр. 26.
17
Ђуричин, Д., Јаношевић, С., Каличанин, Ђ., Менаџмент и стратегија, Економски факултет, Београд, 2015, стр. 30.

8
 планирање

контрола
ЦИЉЕВИ организовање
КОМПАНИЈЕ

руковођење

Слика 1. Функције менаџмента18

У центру реализације свих активности, налази се скуп циљева које компанија жели да оствари.
Компанија стреми овим циљевима и они су усмерени на даљи раст и развој пословања. Ови
циљеви морају да буду у складу са очекивања која се односе на ниво годишње зараде и ниво
остварених производних и других резултата.

Функције менаџмента се могу дефинисати као скуп активности које се предузимају како би се
остварили сви циљеви који су дефинисани и стремљења у оквиру сваког пословног подухвата на
макро или микро нивоу. Потребно је да се свака функција реализује, да се спозна њен резултат и
да се он прихвати као део наредног корака у менаџменту. Све функције морају бити међусобно
повезане, како би циљ био остварен.

Процес доношења одлука подразумева део сваке појединачне функције менаџмента. Без процеса
доношења одлука не би могло замислити остварење било којих активности у овој сфери.
Приликом процеса доношења одлука, потребно је да се реализује неколико корака:19

 дефинисање проблема и размишљање о решењу тог проблема, а то се односи на

успостављање циљева у оквиру њихових могућности остварења,
 анализа претходних разматрања, при чему је потребно допунити информације новим,
 доношење одлука у складу са претходим разматрањима,
 предузимање акција,
 прихватање одговорности у складу са свим последицама које су се јавиле након
доношене одлуке и очекивањима за резултате који су се показали као позитивни.
18
Ђуричин, Д., Јаношевић, С., Каличанин, Ђ., Менаџмент и стратегија, Економски факултет, Београд, 2015, стр. 31.
19
Бабић, В., Увод у менаџмент, Економски факултет, Крагујевац, 2012, стр. 34.

9
Ови кораци су веома важни за ефикасан процес доношења олдука. Пошто се све више
специјализују функције менаџмента, основна стремљења администрације се своде на
активности координације.

Сваки менаџмент систем, због ефикасног и ефективног рада, потребно је поделити на неколико
нивоа. Ови нивои су:20

 стратешки менаџмент,
 тактички менаџмент,
 пословни менаџмент,
 производни менаџмент,
 кадровски менаџмент,
 маркетинг менаџмент,
 регионални менаџмент.

Подела менаџмент система може разнолико да се посматра, у складу са одабраним

критеријумом. Некада се као критеријум узима ниво у оквиру компаније, а некада област ка
којој су менаџмент активности усмерене.

Веома је битно да се приликом ових подела менаџмент система, у обзир узме могућност
успостављања координације и контроле над свим овим областима. Тако се у оквиру савременог
пословања све више говори о системском приступу менаџменту. Дакле, ради се о активности
које морају да буду међусобно повезане и интегрално управљане. Тако се могу остварити сви
синергетски ефекти.

3. СПЕЦИФИЧНОСТИ МЕНАЏМЕНТА У СРБИЈИ

За остварење неопходних промена у пословању предузећа логичан одговор се тражи и у

понашању менаџмента који мора да буде трансформациони лидер, односно, да има способност
креирања визије, мисије, циљева, политике и стратегије и њихове имплементације, постижући
притом и крупне трансформационе заокрете у кратком року који су усмерени искључиво ка
тржишном начину пословања. Менаџмент треба да се оријентише према циљевима предузећа.

Циљ менаџмента је остварење жељеног стања конкретне организације. Управљање вредношћу

предузећа је одговорност менаџера, ради се о веома деликатном послу.

Такође, предузеће не постоји да би се обезбеђивала радна места, одговарало жељама потрошача,

увећавало величину диверсификације, примењивало нове технологије или остваривало друге
циљеве који нису у вези са економичним коришћењем капитала и увећавањем вредности. Због

20
Бабић, В., Увод у менаџмент, Економски факултет, Крагујевац, 2012, стр. 35.

10
увећања вредности се ретки расурси усмеравају у најпропулзивнију употребу, али и према
најефектнијим корисницима.

Менаџмент у српској привреди спада у ретке у свету, који и поред значајних промена које су се
десиле у свету па и у Србији, није заживео. Анализом праксе и путем парцијалних истраживања
која су рађена за потребе одређених државних органа, привредних комора, долази се до
закључка, да Србија нема ни издалека квалитетан и успешан менаџмент и да недовољно чини да
он буде на нивоу земаља развијених тржишних економија.

Током периода транзиције и приватизације који у Србији траје већ четврт века менаџмент
већине компанија није одговорио својим новопостављеним задацима у мери у којој се од њега
очекивало, а то је да предузећа сачувају од пропадања или гашења и усмере их ка тржишном
пословању путем реструктурирања. Српски менаџмент није школован за управљање
предузећима, није школован да делује у предузетничкој и турбулентној атмосфери какве су
углавном у околини и свету.

Менаџмент се још увек схвата као функција - заборавља се да је то занат који има своје
законитости, алгоритме и правила понашања. У Србији не постоји довољно квалитетних
високих школа за управљање - још увек важи правило да менаџерске и директорске позиције
може да обавља било ко од КВ радника до доктора наука, нарочито је присутна тзв. политичка
подобност што доводи до тога да је менаџмент у највећем делу непрофесионализован.

Менаџерско знање се не налази у књигама, већ у стручним часописима и интернет литератури

због тога што часописи и интернет најчешће говоре шта је било јуче, а шта треба предузети већ
данас и сутра. Код књига није тај случај, често су застарели извори знања.

Анализа, кроз дијагностицирање постојећег стања у српској привреди, показује да у Србији

нема квалитетног менаџмента већ је још увек политизиран и идеологизиран. Такође, обилује се
са надовољно образованим и непрофесионалним менаџерским кадром нарочито у јавним и
државним предузећима. Политички послушници и следбеници углавном су именовани на
функције менаџера да би заузврат делом инвестирали у фондове својих политичких партија.

Насупрот српском менаџменту, менаџмент развијених тржишних економија карактерише

професионализам огледан кроз стручност, аутономност и објективност, поштење и статус
менаџера - плате, привилегије, кодекс културе и понашања.

Када делује наука у исто време мора деловати и вештина, што указује да су ово две стране истог
проблема. Менаџери кроз знање и научне институције остваривању своје циљеве. То су
експерти за управљање пре свега људским, али и осталим ресурсима.

Због своје стручности боље управљају од власника, а власници њихову ефикасност оцењују по
профиту. Уместо идеологије пропагирају бизнис. Супротно изнетом, српски менаџмент је у
највећем делу пропустио прилику да током досадашње транзиције, путем приватизације и
неоправдано дугог реструктурирања великог броја предузећа, направи стратешки важне и

11
храбре пословне потезе који би резултирали очувању већег броја предузећа чија би производња
искључиво била усмерена ка тржишно конкурентним и извозно оријентисаним производима.

4. БИРОКРАТИЈА КАО ОСНОВА НЕЕФИКАСНОГ МЕНАЏМЕНТА У

ЈАВНОЈ УПРАВИ СРБИЈЕ

Бирократски апарат је апарат државне управе који је традиционално већ неколико деценија
погрешно постављен и који је и највећи кочничар позитивних промена и развоја наше привреде
у свим њеним сегментима. За све неупућене, бирократе се финансирају из буџета, а тај буџет се
финансира фискалним и парафискалним наметима.

Основни проблем бирократије јесте идеја водиља „форма испред суштине“, а не оно што
представља идеал развијених државних система „суштина испред форме“. Веома често државни
службеник заборавља ко финансира његову зараду, да на посао долази због услуга које би
квалитетно требало да пружа грађанима, али супротно томе он своје радно место посматра као
идеално место за демонстрацију бахатости и ароганције. Остваривање основних права грађана
често зависи од добре воље службеника. Овакав став и недостатак санкција за овако понашање
идеалан су разлог огромне корупције у државном апарату.21

Погрешни савети странкама, недоследност, незнање проблеми су пропратне појаве, јер се

грађанима често дешава да одређени проблем покушају да реше управо по савету надлежног
органа, који у даљем току поступка промени мишљење.

Мишљење у писменој форми је немогуће добити, управо из овог разлога. Погрешно тумачење
прописа и недостатак механизма за брзо решавање проблема само додатно продубљују
могућности за корупцију. Наиме, у одређеним предметима је могуће да захтевате решавање по
одређеном праву које је као тако таксативно прописано законом, али је до коначног решења
неопходно више година стрпљивог рада.22

Форма испред суштине је наиме највећи проблем бирократије. Наиме, органу који поступа је
много битније да странка у поступку примењује необавезну форму која је прихватљива за тај
орган, него форму коју је странка применила, иако је суштина иста.

У чињеницу да је време релативна промена најбоље се увере инвеститори на шалтерима

појединих државних органа. Обичне потврде, које би требало и електронски да се издају, често
се чекају и по више дана, иако је то податак из рачунара који је одмах доступан службенику.
Нејасно је како не постоји чак ни посредна санкција за службеника који урушава углед земље
коју заступа.

21
Веселиновић, П., Реформа јавног сектора као кључна детерминанта успешности транзиције привреде, Економски
факултет, Крагујевац, 2014, стр. 141.
22
Веселиновић, П., Реформа јавног сектора као кључна детерминанта успешности транзиције привреде, Економски
факултет, Крагујевац, 2014, стр. 142.

12
Посредна санкција могла би бити оцењивање рада службеника. Оцењивање рада службеника
могло би се спроводити на бази статистичке анализе. Било би потребно да се обраде
статистички подаци како би се оценило ко је највећи узрок ових лоших појава. У такве податке
које би требало обрадити спадају: број поднетих захтева, број позитивних решења, број
негативних решења, број потврђених решења, број усвојених жалби, број усвојених тужби у
управним споровима.23

Резултати овакве анализе били би или разлог за нечију награду или разлог за отказ уговора о
раду. Субјективност у оваквом поступању била би маргинализована, а добили бисмо
професионалну управу која би даља привлачила нове инвеститоре. Можемо да закључимо да би
добра бирократија била генератор нових инвестиција, а лоша бирократија ће свакако негативно
утицати на привредни развој који нам је јако потребан.

5. ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ ЗА МЕНАЏМЕНТ И ПОТРЕБЕ ЕКОНОМИЈЕ

СРБИЈЕ

Пословно окружење је веома динамично. Оно је окарактерисано брзим технолошким развојем.

Услови на тржишту су веома комплексни и пословни системи морају да се боре за своју
позицију на тржишту. Неке земље желе да остваре бржи економски раст и на тај начин се труде
да обезбеде већи број радних места и да унапреде квалитет живота за своје грађане. Из тог
разлога је посебно важно да се улаже у знање и да се оствари позитиван утицај на
продуктивност и конкурентност једне привреде.

Посебно је важно у том контексту створити раднике знања. Они су најважнији ресурс једног
друштва и они омогућавају да се постигну сви економски и развојни циљеви. Оно друштво које
је конкурентније, има веће могућности за виши ниво стандарда. Знање које се стиче на
факултетима представља основу успеха једне компаније и друштва у целини.

Креативна класа, која своје највредније власништво не може физички материјализовати, већ
исто представља кроз свој креативан капацитет и знање, јесте управо она економска класа која
обезбеђује одрживи раст и развој на микро и макро нивоу једне економије. 24

Уколико се жи успоставити одговарајућа база која ће да омогући развој економије знања,

потребно је да се уреде:25

 друштвене слободе,
 адекватност образовања,

23
Веселиновић, П., Реформа јавног сектора као кључна детерминанта успешности транзиције привреде, Економски
факултет, Крагујевац, 2014, стр. 144.
24
Живић, М., Гавриловић, Ј., Његуш, А., Информатичка знања и вештине као ресурс економског раста и
конкурентности Европске уније, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011, стр. 9.
25
Драшковић, М., Знање као неограничен ресурс и објект управљања, Montenegrin Journal of Economics, No. 11, vol.
6, Котор, 2010, стр. 83.

13
  институционално функционисање,
 гарантовање права пословања.
 добре законске мере између либералног тржишта и државне контроле.

Постоје посебни индикатори који имају улогу да препознају које су то тенденције и процеси
привреде који се заснивају на знању:26

 организационо реструктурирање (усмеравање структуре према тржишту, производима и

процесима, плитка и флексибилна организација, ослонац на неформалну комуникацију,
стварање флексибилних радних тимова и група),
 експанзија нових пословних улога и функција (специјалиста, тренера, преговарача,
менаџера знања),
 нови подстицајни механизми за производе и услуге (развој интранета, развоја база
података, израда веб сајтова, увод производа и услуга које подстичу развој технологија,
развој и увођење производа заснованих на знању),
 стратешке алијансе и партнерства (акценат на интерној комуникацији, јачање мрежа,
нова партнерства, развој екстерних веза),
 outsourcing информација (прибављање информационих материјала, обрада података...).

Основа процеса реорганизације компаније је производња са додатом вредношћу, усавршавање

квалитета и конкурентности на тржишту које је обимно, а исто тако, потребно је посматрати
овај процес у смислу инвестиција у људски капитал. Реорганизација се односи на мањи трошак
учења, брже распростирање нове технологије, дељење знања, при чему знање постаје
информација.

Економија која је заснована на знању се одликује конкурентностима у следећим сферама:27

 повећању адаптације појединаца и друштва,

 адаптација генерише мање трошкове,
 образовање се реализује на неколико нивоа,
 лабораторије и институти адекватно обављају вој посао,
 економске институције и ИТ инфраструктура су у процвату.

Компаније стално морају да разматрају свој еокружење и оне морају да се прилагађавају

комплексним условима рада. Савремене компаније морају да генеришу знање, како би га
користиле у функцији иновација. Тако све оне земље које теже остварењу конкурентске
предности у односу на друге земље, морају да улажу у процесе развоја екоеномије пуем
образовања.

Потребно је да се посматра које су то сфере знања које су привреди потребне. На основу ових
сфера знања, потребно је да се креирају програми на факултетима. Тако се постиже системски
26
Драшковић, М., Знање као неограничен ресурс и објект управљања, Montenegrin Journal of Economics, No. 11, vol.
6, Котор, 2010, стр. 84.
27
Драшковић, М., Знање као неограничен ресурс и објект управљања, Montenegrin Journal of Economics, No. 11, vol.
6, Котор, 2010, стр. 85.

14
круг предности. Дакле, потребно је да се са тржишта генеришу захтеви који се односе на учења
која се реализују на факултету, а са друге стране, потребно је да се на факултетима успостави
сарадња са привредом, како би целокупан процес имају двосмеран карактер.

Знања са факултета су неопходна привреди, а исто тако, привреда је посебно битна за развој
знања на факултетима. Једино заједничким приступом се може остварити потпуна сагласност
између потреба образовања и потреба привреде. Веома је важна ова сагласност, како би дошло
до континуираног напретка. Уколико не постоји уравнотежење између ове две сфере, онда не
може доћи ни до привредног развоја. Ако се образују кадрови који не требају привреди, онда
привреда не може доћи до иновација и стагнираће у времену. Ако привреда не преноси
факултетима праксу која је стечена, онда ни знања неће одговарати потребама економије.

6. СРПСКИ ТИП ПРЕДУЗЕТНИКА

Мада је подручје Балкана обухваћено процесима европских интеграција и глобалних процеса, на

њему ипак постоје бројне специфичности пословања, посебно у тзв. транзицијским земљама. Те
специфичности огледају се, пре свега, у дуготрајној изолованости и поробљености неких
народа, у снажном присуству традиције, у измешаности култура, вера (размеђе, источног и
западног хришћанства и ислама), итд.

Оне имају многоструко порекло и нису само затечене, већ се формирају и у савременим
условима који су обележени бројним укрштеним интересима широког круга актера и који
најчешће немају легитимитет за своје деловање.

Тешко историјско наслеђе и специфична интерференција различитих националних култура и

традиција довели су и до специфичног процеса тзв. балканизације, као културолошког појма
којим се означава веома изражена фрагментација, дезинтеграција, самоизолација, неповерење и
много других особина које нису добра подлога за савремено пословање конципирано на идејама
економског либерализма, дерегулације, приватизације, слободне иницијативе и предузетништва.

Имајући све то у виду, могуће је говорити и о посебном профилу тзв. балканског предузетника,
при чему, ипак, треба имати у виду значајне разлике између појединих балканских држава и
друштава од којих су нека одувек била капиталистичка, а нека се налазе дубоко у процесима
транзиције ка капитализму, а нека су и формално интегрисана у европске интеграције, због чега
је све теже говорити о неком јединственом профилу, мада су разлике у односу на
западноевропски профил и те како видљиве.

15
При томе, треба истаћи да постоје и многи предузетници који се по својим особинама и
понашању ни по чему не разликују од најбољих европских и светских предузетника и менаџера.
Али нажалост, они још увек не представљају већину.

У најкраћем, можемо да наведемо неколико битних мањкавости српских предузетника које

треба што пре отклонити:28

 недостатак визије и јасне перспективе шта чинити у турбулентном пословном окружењу,

 погрешно или потпуно занемарено праћење тока новца у већини наших предузећа,
 недовољно познавање и разумевање структуре трошкова,
 непостојање праксе израде пословних планова предузећа,
 неразвијеност маркетиншког приступа у пословању,
 не постоје традиција, знање и вештине брзог доношења важних одлука,
 веома изражено неповерење према свим облицима пословне сарадње, нарочито са
странцима,
 етички стандарди пословања и лично поштење нису на претерано високом нивоу,
 неповољна је старосна структура предузетника, тј. на Балкану има веома мало младих
предузетника, тј. оних у узрасту до тридесет година, већина су педесетогодишњаци и
старији,
 ментална инертност и одбојност према даљем образовању,
 упорна оријентација на чекање некакве екстерне помоћи,
 неразумевање и споро прихватање еколошких критеријума пословања.

Овим цртама српских предузетника треба додати још једну, а тиче се односа према инфлацији.
Наиме, док се страни предузетници инфлације ужасно плаше, јер у њој виде изузетно опасан
механизам експропријације и губитака, део балканских предузетника заговара инфлацију у
уверењу да ће се заправо помоћу инфлације решити тегоба враћања нагомиланих дугова.

Такође, као специфичност треба узети и чињеницу да је велики број данашњих предузетника са
подручја Србије већину сопственог знања, искуства и пословних обичаја стекао у периоду тзв.
Самоуправног социјализма и договорне економије. Та чињеница говори у прилог менталитета
ишчекивања да проблеме реши држава, уместо системског хватања у коштац с пословним и
развојним проблемима сопственим снагама.

С друге стране, део предузетника на подручју Србије постао је то „из нужде“. Наиме у процесу
економске транзиције земаља бивше Југославије пропало је више од 70% предузећа у
друштвеном власништву, и то претежно из области индустрије, што је резултирало великим
бројем незапослених. У тражењу могућег решења овог крупног проблема део њих су постали
предузетници. Дакле, не из властите жеље, припремљени, образовани и довољно мотивисани,
већ из преке нужде, јер од нечега се морало живети.

Неки од њих су успели, поштеним и вредним радом, а део је био успешан само док се није
установило да су били превише слободни у свом пословном понашању и сада се налазе „с оне
28
Група аутора., Политике и мере подршке за развој предузетништва, СВГ, Београд, 2015, стр. 32.

16
стране слободе“. Сива економија за многе од њих био је, нажалост, неодољив изазов. Ипак, у
међувремену стасавају нове генерације способних предузетника који имају већину горе
описаних најпозитивнијих карактеристика што нас испуњава надом да будућност
предузетничког друштва на овим просторима има реалну перспективу.

Актуелни процеси глобализације свакодневно нас уверавају да је у јеку тзв. глобална

предузетничка револуција у којој главни актери постају до скора мање значајне привреде Кине и
Индије, и многих других азијских земаља, као и Русије и Бразила. БРИК групација са стотинама
милиона, заправо са 3 милијарде, нових индивидуалних предузетника, потпуно непредвидивих
могућности.29

Раскошни таленат за креирање готово невероватних пословних идеја, поплава најразличитијих

производних и услужних програма и пројеката, ненадмашан таленат за иновирање, а посебно за
имитирање, велика унутрашња тржишта и агресивна оријентација на извоз, довољан су разлог
да се преиспитају досадашње трајекторије предузетништва утемељеног на западној парадигми
себичног индивидуализма и брзог богаћења. Источњачки концепти рационалности, ефикасности
и кооперативности показују супериорност над моделима западњачке конкурентности која је сва
у функцији максимализације профита као најважнијег, а неретко и јединог, мерила успеха.

У контексту таквих глобалних транзицијских процеса треба редефинисати, односно

редизајнирати и профил предузетника из Републике Србије као кључног агента промена који се
налази пред великим изазовима.

Почетком 70-их година прошлог века на Западу је отпочела тзв. трећа технолошка револуција
која је заиста темељито уздрмала свет рада, посебно индустријске производње, и допринела
софистикацији и информатизацији многих сфера људског живота. Дифузија микропроцесорске
технологије одвијала се до сада невиñеном брзином. Само добро образовани и визионарски
надарени предузетници препознали су шансе да остваре енормне пословне резултате. 30

Деведесетих година лансиране су потпуно нове могућности тзв. електронског бизниса и

мрежног предузетништва са револуционарним продорима у трговини, банкарству, берзанском
пословању итд. Релативно брзо, тај брзо растући бизнис доживео је застој, а на прелазу у овај
век, и колапс, са драматичним последицама. Он се тренутно опоравља и вероватно ће добити
неке нове узлете, али се појавило логично питање о стварним перспективама нових бизниса,
њихових домета, ограничења и перспективе. У том светлу посебно се проучавају нове улоге,
задаци и нарочито профил савремених и будућих предузетника.

29
Група аутора. (2014). Предузетништво у Србији. Београд: Центар за високе економске студије, стр. 11.
30
Група аутора. (2014). Предузетништво у Србији. Београд: Центар за високе економске студије, стр. 16.

17
Суштински, улоге и задаци предузетника остаће, мање-више исти, с тим да ће се начин
остваривања тих улога и задатака доста променити. Већ сада је видљиво да се главна промена
огледа у промени фокуса предузетника са финансијских, материјалних и нарочито техничко-
технолошких ресурса, на људске и интелектуалне ресурсе као кључне компоненте сваког
предузетничког процеса.

Укратко, савремени предузетници у Републици Србији су у јуш увек малом броју, они су
персонификација бројних људских квалитета и особина због чега их можемо сврстати у три
групе:31

 предузетнике-техничаре, када се жели истаћи њихова наглашена техничка оријентација

која их, пре свега, третира као иноваторе у креирању нових производа или процеса, при
чему креирање организације виде као инструмент остварења дефинисаних циљева, а не
као крајњи циљ,
 предузетнике-креаторе организације, којима је, за разлику од предузетника-техничара,
креирање организације најважнији циљ. Њима је најважније да остваре развој
организације помоћу раста и развоја бизниса, а што се мери растом профита и броја
запослених. Свесни су да је то могуће добром сарадњом с људима, организујући их у
тимове у којима остварују свој утицај и моћ.
 предузетнике-уговараче послова, који су „изазивачи“ процеса уговарања, преговарања и
склапања нових аранжмана јер воле иницијалне послове. Они не трпе тоталну
посвећеност једној организацији у дужем временском периоду и увек су спремни за
отпочињање новог предузетничког подухвата јер уживају у креирању новога бизниса и
увек имају резервну варијанту.

31
Група аутора., Политике и мере подршке за развој предузетништва, СВГ, Београд, 2015, стр. 36.

18
 ЗАКЉУЧАК

Да би једна организација могла да оствари жељене резултате, који подразумевају првенствено

достизање планираног профита и остварење задовољства корисника, она у својим оквирима
мора да успостави одређени стил менаџмента. Како би она била успешна у оквиру те своје
намере, важно је пажњу обрати на знања и вештине које менаџери морају да поседују.

Веома је важно да се у циљу реализације ових захтева успостави равнотежа између потреба
привреде и образовног система. Да би привреда могла да просперира, потребно је да се кадрови
образују у жељеном правцу и да то обазовање буде ефективно и ефикасно. Потребно је да се
ослушкују потребе и једне и друге стране, како би успех био загарантован.

Менаџери у савременим организацијама морају да негују широк спектар знања. Од менаџера се

тражи да буду добри познаваоци свих пословних ситуација и да одлучују при високом степену
ризика. Они морају да се усавршавају у својој каријери, јер без тога не би било ни напретка и
они не би могли да обављају ту функцију на дужи рок. Сваки успешан менаџер стално мора да
надограђује своја знања и вештине и да ради на спознаји нових.

Српски менаџмент, представља један од фактора неуспеха правовременог и успешног

реструктурирања већине домаћих предузећа. Менаџмент српских предузећа у највећем делу
није био компетентан за сферу управљања предузећима.

Уместо брзих промена и прилагођавања новонасталој ситуацији, како би се предузећа што пре
финансијски опорављала и стасавала за нову тржишну утакмицу, домаћи менаџмент као
непрофесионалан, политички подобан, идеологизиран, приучен за бирократско управљање
људима и битисање у бирократској мирној организацији, није био способан и школован да
делује у предузетничкој и турбулентној организацији какве постоје у развијеним тржишним
економијама. На крају, може се констатовати да Србија нема квалитетан менаџмент и да
недовољно чини да он буде на нивоу савремености.

Велики утицај савремена мала и средња предузећа у Републици Србији имају на креирање
личности предузетника и његових осибина. Уз њихову помоћ, њихови власници и запослени
мењају своје карактерне особине, стечене пре свега у комунистичком и социјалистичком
систему и тиме се прилагођавају новом систему вредности који нам је донела транзиција и
прелазак у капитализам.

19
20
 ЛИТЕРАТУРА

Бабић, В., Увод у менаџмент, Економски факултет, Крагујевац, 2012.

Беговић, Б., Корупција у Србији, Центар за либерално-демократске студије, Београд, 2014.

Веселиновић, П., Реформа јавног сектора као кључна детерминанта успешности транзиције
привреде, Економски факултет, Крагујевац, 2014.

Група аутора., Политике и мере подршке за развој предузетништва, СВГ, Београд, 2015.

Драшковић, М., Знање као неограничен ресурс и објект управљања, Montenegrin Journal of
Economics, No. 11, vol. 6, Котор, 2010.

Ђуричин, Д., Јаношевић, С., Каличанин, Ђ., Менаџмент и стратегија, Економски факултет,
Београд, 2015.

Живић, М., Гавриловић, Ј., Његуш, А., Информатичка знања и вештине као ресурс економског
раста и конкурентности Европске уније, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.

Ковачевић, М., Стање и перспективе економско-финансијских односа Србије са иностранством,

Економски факултет, Београд, 2014.

Костадиновић, И., Значај унапређења конкурентности сектора МСПП за развој привреде

Републике Србије, Економски факултет, Ниш, 2015.

Рачић, Ж., Анализа глобалног индекса конкурентности Републике Србије, Висока пословна
школа струковних студија, Нови Сад, 2014.

http://ras.gov.rs/podrska-investitorima/zasto-srbija/visokokvalifikovana-radna-snaga, 26.1.2020.

http://ras.gov.rs/podrska-investitorima/zasto-srbija/konkurentni-operativni-troskovi, 26.1.2020.

21