Gligor 7 8

РИМСКЕ
КОМУНИКАЦИЈЕ
У ИСТОЧНОЈ
ХЕРЦЕГОВИНИ
СА УСПУТНИМ
НАСЕЉИМА
Када је ријеч о геоморфолошким карактеристикама данашње источне
Херцеговине, која је улазила у састав римске провинције Далмације – ра-
није Горњег Илирика– треба поменути да се ради о изразито крашком те-
рену. Једина могућност комуникације на овом брдовитом и тешко про-
ходном подручју били су природни пролази кроз масиве Динарида.
181
Глигор Самарџић – Источна Херцеговина у римско доба
Путеви као објекти настали у једном времену носе обиљежја тога доба и
прелазе у насљеђе будућим генерацијама које их користе и дограђују.1
Остаци римских комуникација на југу Далмације почињу се истражи-
вати у другој половини XIX вијека. У овом времену се описују искључиво
њихови материјални трагови, без детаљнијег осврта на античке писане
изворе. Постојање римских путева на источној обали Јадрана и у њеном
залеђу познато нам је на основу археолошких остатака, те из античких
писаних извора и трагова комуникација на терену.2 Сви важнији римски
путеви који се сматрају комуникацијама првог реда били су обиљежени
миљоказима – каменим облим стубовима пресјека око 40 цм, високим до
150 цм. На југу и југоистоку Далмације нађен је већи број ових споменика
и њихових фрагмената. Већина их је анепиграфска, али има и примјера-
ка са натписима. Миљокази су, иначе, највјеродостојнији докази постоја-
ња трасе римског пута, нарочито кад се налазе на свом првобитном мје-
сту, in situ, тј. поред комуникације.3
Нарочито су значајни миљокази са натписима нађени поред римске
комуникације Нарона–Сарајевско поље, на локалитету Подрашца (Хан
Витек) код Коњица. Сачувани дио текста гласи: Divo Aug(usto).4 Сматра се
да је ријеч о цару Августу (27. године п. н. е–14. године н. е.), тако да овај
миљоказ спада у најстарија свједочанства о градњи комуникација у про-
винцији Далмацији, а уједно је и најстарији епиграфски споменик из
источне Херцеговине. Датира се у раздобље након Августове смрти тј. у
период када је намјесник провинције Далмације био Публије Корнелије
Долабела (14–20. године).5
О постојању поменуте комуникације свједочи и миљоказ са натписом
нађен такође на локалитету Подрашца (Хан Витек) код Коњица. Натпис
гласи: Imp(eratori) C(aio) Iul(io) / M{i}aximino / Pio Felici et C(aio) Iu[l(io)] /
Vero Maximo / nobilissim<o=I> / Caes(ari) Augg(ustis).6 Миљоказ је поста-
вљен за време владавине Максимина Трачанина (235–238. године).
1. Pašalić 1960, 103–108; Pašalić 1965, 243–248.
2. Pašalić 1958, 144–145; Pašalić 1960, 103–108; Pašalić 1965, 243–249; Bojanovski 1974, 15–36;
Самарџић 2014б, 357–371.
3. Pašalić 1958, 144–145; Pašalić 1960, 103–108; Bojanovski 1974, 37–38; Самарџић 2014б,
357–371.
4. CILIII 10164. Уп. Patsch 1892, 82, бр. 1; Patsch 1902, 332; Bojanovski 1974, 15; Šačić 2011, 88,
130–131.
5. Bojanovski 1974, 15; Šačić 2011, 88, 130–131.
6. CIL III 10165. Уп. Patsch 1893, 83, br. 2; Patsch 1902, 332; Šačić 2011, 93, 132–133.
182
Римске комуникације у источној Херцеговини…
Поред поменутих, о комуникацији Нарона – Сарајевско поље свједочи

и миљоказ са натписом нађен на локалитету Горња Бијела код Коњица.
Натпис гласи: [I]mp(eratori) Caes(ari) / M(arco) Iul(io) Philip[po] / [P(io) F(el-
ici)] Aug(usto) et / M(arco) Iul(io) Phili[ppo] / nob(ilissimo) Caes(ari) /
[---?]XXII m(ilia?) [p(assuum)].7 Миљоказ је постављен у вријеме владави-
не цара Филипа Арабљанина (244–249. године) и његовог истоименог си-
на. Прецизније се датира од јула или августа 247. до октобра 249. године,
када су отац и син дијелили пријесто. На миљоказу је и непотпуна бројка
милијације која се може протумачити двојако – као XXII или LXXI. Боја-
новски и Шачић сматрају да је друга бројка прихватљивија, јер вјерују да
се милијација рачунала од Тасовчића (Ad Turres) гдјe је био caput viae.8
На локалитету Борачко поље код Коњица, на већ поменутој комуника-
цији, нађен је миљоказ са натписом.9 Натпис гласи: Imp(eratori) d(omino)
n(ostro) / Iul(io) Philip(p)o / P(io) F(elici) Aug(usto).10 Миљоказ је постављен за
владавине цара Филипа Арабљанина (244–249. године). Претпоставља се
да се то десило до 247. године, јер се на натпису не помиње син Филип
Млађи, који му је те године постао савладар са титулом Caesar. Сматра се
да миљоказ указује на радове (поправке или доградњу) на путевима на ју-
гу Далмације, у III вијеку.11
На локалитету Подрашца (Хан Витек) код Коњица нађен је још један
миљоказ са натписом. Његов текст гласи: Imp(eratori) Cae/s(ari) / M(arco)
Iul/io Philipp/o / P(io) F(elici) Aug(usto).12 Овај миљоказ, као и остали из пе-
риода владавине Филипа Арабљанина на којима се не појављује име ње-
говог сина Филипа II, датира се од 244. до 247. године.13
Миљоказ са натписом је нађен и нешто јужније од Подрашца у Коњи-
цу.14 Његов фрагментарни текст гласи: [-- et] C(aio) Val(enti) Host(iliano) /
Mes(sio) Q(uinto) nobi(lissimo) / Caes(ari).15 На њему је остало очувано само
име цара Хостилијана (?–251. године), што није случај са именима њего-
вог оца Деција и брата Деција. Миљоказ се прецизније датира од септем-
бра или октобра 249. године до августа 251. године.16
7. AE 1980, 0683.
8. Bojanovski 1978, 119; Šačić 2011, 91–92, 127–128.
9. Bojanovski 1978, 117–118, br. 47, tab. II; Šačić 2011, 91–92, 125–126.
10. ILJug 1026 = AE 1980, 0682.
11. Bojanovski 1978, 118; Šačić 2011, 92, 126.
12. CILIII 10166. Уп. Patsch 1893, 82, br. 3; Patsch 1902, 332; Šačić 2011, 92, 131–132.
13. Šačić 2011, 92, 132.
14. Patsch 1902, 311–312, sl. 7; Patsch 1904, 78–79, br. 2, fig. 114; Šačić 2011, 88, 130–131.
15. ILJug 2972.
16. Patsch 1902, 312; Šačić 2011, 94, 125.
183
Исто тако, у Коњицу je нађен врло риједак и значајан миљоказ са нат-

писом. Његов текст гласи: Im(peratori) C(aesari) Cla[u](dio) Tacito Pio Felici
Aug(usto).17 Миљоказ је постављен за владе римског цара Тацита (275–276.
године).18
Поменути миљокази из долине Неретве и са Невесињског поља од ве-
ликог су значаја јер указују на постојање трасе пута Нарона–Сарајевско
поље која није уцртана у античким итинерарима. На основу анализе епи-
графских миљоказа могу се донекле одредити и средишта путних стани-
ца на комуникацији Нарона–Сарајевско поље, које су се налазиле на под-
ручју источне Херцеговине. Иако њихова ондашња имена нису позната,
наведена свједочанства – уз коришћење савремених назива – омогућују
сљедеће лоцирање путних станица: Удрежње (Невесињско поље) – Доња
Бијења (Невесињско поље) – Борци (Борачко поље) – Коњиц – Подрашац
(Хан Витек). Пронађени миљокази свједоче да је комуникација ишла и
рубним дијеловима неретљанске долине.19
Поред материјалних остатака, основ за успјешно истраживање антич-
ких комуникација у источној Херцеговини представља писана изворна
грађа, док посебно драгоцјене податке пружају организована археолошка
истраживања, рекогносцирање терена, као и случајни налази. Од писа-
них историјских извора који су значајни за топографију римске провин-
ције Далмације, а посебно за утврђивање трасе комуникација, треба по-
менути Птоломејеву Географију, Itinerarium Antonini, Појтингерову таблу
(Tabula Peutengeriana) (сл. 14), Козмографију анонимног писца из Равене и
Гвидонову Географију. Значајне податке за мрежу путева на југу провин-
ције Далмације наводи и Плиније Старији, који биљежи да јеколонија
Епидаур од ушћа ријеке Нароне удаљена 100 хиљада корака, а иза ње су
градови римских грађана Ризинијум, Акрувијум, Бутуа и Улцинијум.20
Након умиривања Илирика, Римљани су отпочели радове на подизању
утврђења и изградњи путне мреже и насеља, па се може рећи да путеви
представљају једну од првих грађевинских тековина Рима у илирским
областима. Изградња путног система на југу Далмације одговарала је
стратешким интересима (војни, политички и економски) царства. Путе-
ви су подручја у унутрашњости Далмације везали за обалу Јадрана, а њу
за Рим. То је обезбјеђивало добре и сигурне везе за војне потребе и мо-
17. CIL III 13329. Уп. Patsch 1893, 82, br. 1; Patsch 1902, 332; Bojanovski 1974, 15; Šačić 2011, 94,
129–130.
18. Šačić 2011, 94, 130.
19. Šačić 2011, 95.
20. Plin. HN III 22.
184
Сл. 14: Tabula Peutingeriana-сегмент југ Далмације (http://

upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/4/40/Tabula_Peutingeriana_Serbia.jpg)
билност римских трупа а омогућавало је и лакши и бржи транспорт си-
ровина и производа.21 Истраживања указују на то да су Римљани у Или-
рику затекли солидно изграђене путеве. У прилог томе иде и податак да
се у Илирику у предримско доба промет робе одвијао у разним правци-
ма. Римљани су предримске путеве, који су се уклапали у њихову саобра-
ћајну мрежу, реновирали и доградили, а остале правце или дијелове пра-
ваца изнова пробијали и изграђивали.22 Може се рећи да су предримске
путеве користили само у сегментима који су њима одговарали, и то при-
ликом изградње властите саобраћајне мреже, те да су и једни и други
(предримски и римски) путеви настајали у складу са могућностима и ин-
тересима својих твораца, на (за њих) најповољнијим трасама.23 Трасира-
њем нових и коришћењем старих путева римске власти настоје да пове-
жу све магистралне правце. Изградњи прикључних путева приступало се
послије завршетка радова на главним правцима, а неки од прикључних
путева остајали су онакви какве су их Римљани затекли.24
Значајније комуникације у унутрашњости Далмације нису увијек
ишле најкраћом праволинијском трасом, а одступања су зависила од
важности и значаја појединих насеља и области. Најчешће је вођено ра-
чуна да се задовоље политички, економски и стратешки интереси Рим-
ског царства у провинцији.25 На југу Далмације, комуникације су имале
21. Alačević 1878, 21–51; Pašalić 1960, 103; Pašalić 1965, 243–260; Bojanovski 1977, 83.
22. Bulle 1947, 40–119; Pašalić 1958, 157; Lisičar 1980, 9–10.
23. Pašalić 1954, 47; Pašalić 1958, 144–145; Pašalić 1960, 103–104; Pašalić 1965, 243–260; Benac /
Čović / Pašalić / Bаsler / Miletić / Anđelić 1966, 217.
24. Rendić-Miočević 1964, 338–346; Bojanovski 1988, 101–110.
25. Sergejevski 1948, 45; Pašalić 1954, 47; Pašalić 1958, 144–145; Pašalić 1965, 243–260.
185
за циљ да унутрашњост повежу што краћим и најповољнијим путем са

центрима на обали Јадрана (Нарона, Епидаурум, Рисинијум, Бутуа, Ол-
цинијум итд).26 И. Бојановски тврди да су се римске комуникације при-
лагођавале конфигурацији терена, управо уз настојање да се што краћим
и што лакшим правцем стигне до одредишта (и кад су слиједиле трасу
предримских путева, и онда кад су ишле новим правцем).27 Отуда се сма-
тра неоправданим мишљење Д. Сергејевског и Е. Пашалића, који инси-
стирају на мање-више изломљеној траси римског пута, с циљем повези-
вања насеља и изван праволинијског тока.28 Римљани нису увијек
повезивали насеља магистралним правцима пута, јер су нека од њих
била повезана комуникацијама нижег ранга, што је најчешће диктирала
природна конфигурација терена, а каткад и војни и привредни разлози.29
Дакле, путеви су изграђивани са циљем да што краћом линијом, уз јед-
ноставне грађевинске радове, премосте простор и доведу до коначног
одредишта, уз мања или већа (у сваком случају нужна) прилагођавања
конфигурацији терена. Такође, има и мишљења да су римски путеви по-
везивали мање-више сва насеља са циљем култивисања освојених краје-
ва. Неке од путева истраживачи доводе у везу са експлоатацијом природ-
ног богатства овог подручја.30 Комуникације су биле значајне и за
економски живот Далмације. Коришћене су као привредне артерије за
превоз сировина и производа из Далмације у друге крајеве царства, а пу-
теви повезују обалу Јадрана са посавско-подунавским територијама, тј.
са пограничним областима на Дунаву.31
Изградња путева ипак је имала првенствено војни значај, а сврха нових
комуникација била је да омогуће безбједно и брзо пребацивање војних
јединица у поједине области. О томе свједоче и бројна стражарска мјеста,
размјештена уз трасе појединих комуникација. Чести су били напади
разбојника и пљачкаша, на шта указују и епиграфски споменици који
нас обавјештавају о насилној смрти појединаца.32 Због тога се путовало
углавном дању, а ноћу се одмарало у путним станицама (mansiones) или
гостионицама (tabernae) са преноћиштем, гдје су се давале и услуге за
коње (ветеринар, поткивач, колар, ковач).33
26. Pašalić 1958, 157–160; Sticotti 1913, 17–20, 27; Praschniker / Schober 1919, 89–98.
27. Bojanovski 1974, 27.
28. Sergejevski 1948, 43; Pašalić 1958, 135; Pašalić 1960, 104–106; Pašalić 1965, 246.
29. Pašalić 1958, 157–160; Sticotti 1913, 27; Praschniker / Schober 1919, 89–98.
30. Sergejevski 1948, 43; Pašalić 1958, 135; Pašalić 1960, 104–106.
31. Pašalić 1958, 157–162; Pašalić 1960, 105–106; Bojanovski 1988, 66–67.
32. CIL III 2544; CIL III 6418; CIL III 8009; CIL III 8242; CIL III 8830; CIL III 8910.
33. Pašalić 1960, 105–106; Pašalić 1965, 253–257.
186
На важнијим мјестима и пунктовима су се налазиле бенефицијарне

станице. Основни задатак војника који су у њима служили било је стара-
ње о реду и сигурности у саобраћају.34 Конзуларски бенефицијари (bene-
ficiarii consularis) су имали и друге војне и административне дужности,
тако да и њихове завјетне посвете могу да стоје у вези са тим дужностима.
Отуда треба бити опрезан у случајевима гдје су споменици нађени у ве-
ћим градовима, док је ситуација много јаснија када су у питању споме-
ници откривени у селима и изван војних логора. Претпоставља се да ти
споменици указују на то да су бенефицијари чували путеве и бринули о
реду и сигурности путника у саобраћају.35 На подручју источне Херцего-
вине, у Стоцу и његовом ближем окружењу, пронађена су три епиграф-
ска споменика конзуларских бенефицијара легија XIV Gemina и I Italica.
Прва дедикација из II вијека, посвећена божанству чије име није сачува-
но, гласи: Sextus Caesi/nius Romanus / b(ene)f(iciarius) c(o)ns(ularis) leg(io-
nis) XIIII G(eminae) /v(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito).36 Друга дедикација, та-
кође из II вијека, гласи: Marti Aug(usto)/T(itus) Ael(ius) Firmi/nus
b(ene)f(iciarius) co(n)s(ularis)/leg(ionis) XIIII G(eminae)/v(otum) s(olvit) m(er-
ito) l(ibens).37 Трећа дедикација, датирана на крај II или у III вијек, гласи:
I(ovi) O(ptimo) M(aximo) / Iul(ius) Hercu/lanus / be(neficiarius) co(n)s(ularis)
leg(ionis) / I Ital(icae).38 Значај ових вотивних споменика огледа се у томе
што доказују да је у Стоцу (или околини) била станица конзуларских бе-
нефицијара.39
Сматра се да је изградња комуникација на југу Далмације почела у
вријеме владавине цара Августа (27. године п. н. е – 14. године н. е.), у ври-
јеме када је намјесник провинције био Публије Корнелије Долабела
(14–20. године н. е.).40 О његовој дјелатности свједочи неколико натписа,
од којих су за подручје источне Херцеговине нарочито значајни они из
Цавтата (Epidaurum).41 У граду су пронађена два натписа подигнута у ње-
гову част. Долабела је задужио Епидаурум неким радовима које су извеле
34. Domaszewski 1902, 158–211; Sticotti 1913, 157, 173; Pašalić 1965, 253–257; Novak 1967, 26–48;
Цермановић-Кузмановић 1968, 104–105; Imamović 1988, 119–126; Marović 1956, 9–31.
35. Patsch 1896, 282–283; Domaszewski 1902, 158–211; Pašalić 1965, 253–257; Цермановић-Ку-
змановић 1968, 104–105.
36. CIL III 8435=CBFIR 486.
37. CILIII 8431=CBFIR 485.
38. CIL III 14631=CBFIR 487.
39. Truhelka 1892, 350-365; Patsch 1900, 166-172; Pašalić 1960, 65-66; Atanacković-Salčić 1979, 9.
40. Ballif 1893, 64; Rendić-Miočević 1952, 41; Rendić-Miočević 1964, 338-346; Bojanovski 1974,
15–19; Imamović 1988, 119–120.
41. Rendić-Miočević 1964, 338–346; Bojanovski 1974, 15–19.
187
римске трупе, а претпоставља се да је ријеч о изградњи комуникација.

Први натпис је познат од XVI вијека, тачније од 1541. године, када је про-
нађен на Кули Сутиван, локалитет Доњи Обод. Први га је објавио дубро-
вачки нотар Марко Силвиј 1547. године. Силвије биљежи да је натпис на-
ђен у близини цркве Св. Томе, гдје је пронађена и оштећена мермерна
глава мушкарца, доби између четрдесет и педесет година. Исто тако, он
наводи да су мјештани помињали како су се у близини натписа налазили
разбацани остаци руку и ногу кипа намјесника Долабеле. Марко Силвије
је сматрао да се ту налазио и Долабелин гроб, јер је намјесник наводно
умро у Далмацији. На том гробу – по Силвију – подигнута је капела Св.
Томе.42 Текст овог натписа гласи: P(ublio) Corne(lio) / Dolabell(ae) / VII viro
epul(oni) / sodali Titie(nsi) / [l]eg(ato) pro pr(aetore) Divi Au(gusti) / civitates
superioris / provinciae Hillyrici (сл. 15).43 Натпис су поставили градови Гор-
њег Илирика, тј. Далмације, највјероватније по одлуци градских вијећа
(сваког појединачно). Видимо да је намјесник обављао одређене свеште-
ничке дужности. Као VII vir epulonum и sodalist Titiensis био је члан два ко-
легијума.44 Данас влада увјерење да натпис није стајао сам, јер су видљи-
ве рупе за клинове којима се у натпис углављивала база кипа. Према
томе, могуће је да би мермерна глава мушкарца могла припадати Дола-
белиној статуи, како је и претпостављао Марко Силвије.45 Са његовом
другом тврдњом, да се на овом локалитету налазио Долабелин гроб, ис-
траживачи се не слажу, јер се зна да је Долабела послије Далмације био
проконзул у Африци и тамо побиједио побуњеног Такфарината, након
чега се није враћао у Далмацију. Дакле, то би могла бити нека врста кено-
тафа у Долабелину част.46 Међутим, сматра се да су кип и натпис поста-
вљени у знак захвалности још у вријеме његовог намјесништва у Горњем
Илирику, и то уз главну комуникацију која је Епидаур повезивала са На-
роном и Салоном на сјеверозападу, на сјеверу са Леусинијумом, а на југу
42. Marinović 1959, 121–124; Rendić-Miočević 1963, 156–158; Rendić-Miočević 1964, 338–346;
Novak 1965, 97–108; Novak 1967 29–32.
43. CIL III 1741.
44. Први је био један од најугледнијих у Риму (најприје је имао три, а послије седам
чланова) и старао се за дужне гозбе (жртве) боговима у вријеме када се одржавају јав-
не игре. Тицијски колегијум је братство које је, наводно, основао митски краљ Тит Та-
ције како би се у Риму достојно одржавали сабински култови; Cambi 2006, 206–209.
45. Marinović 1959, 121–124; Rendić-Miočević 1963, 156–158; Rendić-Miočević 1964, 338–346;
Novak 1965, 97–108; Novak 1967 29–32.
46. Marinović 1959, 121–124; Rendić-Miočević 1963, 156–158; Novak 1965, 97–108; Novak 1967,
29–32.
188
са Рисинијумом, Скодром и Лисусом.47 Има и тврдњи да су грађани овим

натписом изразили захвалност због изградње водовода, али су оне мање
вјероватне.48 Од времена када га је Силвије ишчитао, натпис је оштећен
и недостају му посљедња два реда, док је трећи знатно оштећен. Натпис
се данас чува у збирци Балтазара Богишића у Цавтату.
Сл. 15: Натпис посвећен Публију Корнелију Долабели из Цaвтата

(Месиховић 2014, 73)
Други натпис из Цавтата, посвећен Публију Корнелију Долабели, про-

нашли су у Вулићевића улици 1958. године радници на новоградњи, и то
на дубини од једног метра (сл. ). Текст гласи: [P(ublio)] Dolabella / leg(ato)
pro pr(aetore) / coh(ors) VI vol(untariorum) / trib(uno) L. Purtisio Atinate /
[---]ilio C. Saenio II vir(is) (сл.16).49 Натпис је подигла VI добровољачка ко-
хорта, којом је заповиједао трибун Луције Пуртисије Атинат, за вријеме
дуовира Гаја Сенија и његовог колеге чије име није сачувано.50 Епидаур
се као колонија помиње код Плинија Старијег, 51 док овај натпис (с обзи-
47. Marinović 1959, 121–124; Novak 1972, 26–27; Bojanovski 1973, 171–172; Bojanovski 1974, 25;
Cambi 2006, 206.
48. Marinović 1959, 121–124; Rendić-Miočević 1963, 156–158.
49. ILJug 636.
50. Marinović 1959, 121–124; Rendić-Miočević 1963, 156–158.
189
ром на помен дуовира) указује на то да је колонијални статус уживао већ

у доба Долабеле (између 14. и 20. године н. е.).52
Сл. 16: Натпис посвећен Публију Корнелију Долабели из Цaвтата

(Месиховић 2014, 71)
Иако су главни путни правци у Далмацији, како смо рекли, изграђени

у вријеме владавине цара Тиберија, када је намјесник провинције био
Публије Корнелије Долабела, сматра се да је изградња настављена у ма-
њем обиму и за владавине цара Клаудија (41–54. године). Путеви које је
саградио Долабела, намијењени првенствено војним потребама, касније
ће имати вишеструки значај. Њихова ширина износила је од 3,5 до 4 м
(између 12 и 14 стопа) и на њима су се, по правилу – осим на превојима –
могла мимоићи кола. Римски градитељи су путеве најчешће прилагођа-
вали конфигурацији терена, што значи да су вјешто бирали најповољ-
није правце, избјегавајући притом усјеке и насипе, и равномјерно распо-
ређујући успоне и падове (максимално до 8%); с тим што су се ослањали
и на упутства домаћег становништва и служили се трасама старијих пу-
тева.53 Истраживања на подручју источне Херцеговине указују на то да су
комуникације изграђиване на чврстој подлози, тако што би градитељи
најприје одређивали ширину пута, а потом ископавали земљу између
његових ивица све док не би дошли до чврсте подлоге. На чврсту подлогу
је стављан слој креча и пијеска (pavimentum), а затим statumen који се сас-
тојао од већег камења постављеног усправно и учвршћеног малтером од
52. Novak 1967, 29–31; Bojanovski 1974, 15–19.
53. Ballif 1893, 7; Pašalić 1958, 139–145; Bojanovski 1974, 30–32.
190
сабијеног шљунка и креча. Послије тога долази nucleus од добро сабије-

ног креча, пијеска, земље и комада цигле, и на крају калдрма од великих
облутака благо испупченог облика, како би вода лакше отицала са пута
(summa crusta или summum dorsum). На тврдом крашком терену нису
били потребни овакви радови, јер се изграђивао само горњи и доњи слој
пута, а такви путеви су називани макадамским (viae glareatae), док су на
меком, односно мочварном терену изграђивани поплочани путеви (viae
stratae) (сл.17).54
Сл.17: Комуникације на југу Далмације

(Miliaria Imperii Romanai 2012).
На тврдим теренима и обронцима су прављени већи усјеци, а због стр-
мина и нагиба изграђивале су се подзиде. Површина пута је поравнавана
калдрмом или браздастим удубљењима у каменој подлози – колоточи-
ном – којима су кола могла да се крећу, док би простор између њих био
поравнат скидањем избочина. Најчешће приближно растојање између
двају колоточина износило је од 1,20 до 1,25 м.55 П. Балиф је сматрао да су
54. Ballif 1893, 7; Pašalić 1958, 139–145; Pašalić 1960, 103–108; Bojanovski 1974, 30–32.
55. Ballif 1893, 7–8; Patsch 1907, 42, 44; Pašalić 1954, 47; Pašalić 1958, 144–145; Pašalić 1960,
103–104; Pašalić 1965, 243–260.
191
колоточине на путевима рађене намјенски,56 док је мишљење К. Пача да

су настајале усљед великог промета.57 Међутим, Е. Пашалић тврди да ко-
лоточине нису тековине римске цивилизације и градитељства, већ на-
сљеђе предримских, односно илирских комуникација.58 С тим у вези, у
записима Диона Касија о борби Илира и Римљана око илирског утвр-
ђења Андетријума (Мућ, сјеверно од Сплита) – за вријеме Батоновог рата
од 6. до 9. године н. е. – наводи се како су браниоци утврђења на припад-
нике римских јединица бацали камење, точкове и кола натоварена каме-
ном.59 Из тога се може закључити да су и илирска утврђења била повеза-
на путевима којима су се кретала њихова кола. Е. Пашалић истиче и
оправданост констатације да су колоточине у каменитом терену настале
намјенским радом, те да су се на несигурним мјестима и опасним прола-
зима усљед вожње и притиска точкова бразде продубљивале и шириле.60
И. Бојановски дијели Пачово мишљење да дубина бразда на путу указује
на велики промет, али помишља да су оне на већим стрминама бивале
намјенски усјечене ради сигурнијег саобраћаја.61
Приликом истраживања на терену, осим остатака пута (колоточине,
насипи, ивичњаци, калдрма), наилазили смо на усјеке и остатке трагова
мостова. Тако на подручју Паника (Leusinium) постоје трагови моста и
пута који је ишао правцем Leusinium–Salluntum.62 У близини моста је
пронађен натпис уклесан у живу стијену на лијевој обали Требишњице
(на локалитету Загуљ у Косијереву), а потиче из времена намјесништва
Луција Фунисулана Ветонијана (од око 80 до око 83. године).63 Због из-
градње хидроцентрале на Требишњици предвиђено је потапање локали-
тета Леусинијум па је натпис исјечен и пренесен у музеј у Никшићу. Нат-
пис говори о поправци моста и обнови међаша на ријеци Требишњици.
Ову дужност је намјесник Далмације Фунисулан Ветонијан повјерио Ти-
ту Касију Фронтону, помоћнику центуриона легије IV Flavia.64
56. Ballif 1893, 7–8.
57. Patsch 1914, 171.
58. Pašalić 1965, 243–260.
59. Diо. LVI 14.
60. Pašalić 1965, 243–260.
62. Jagenteufel 1958, 45; Sergejevski 1964, 93–95; Alföldy 1969, 135; Bojanovski 1977, 91–98.
63. ILJug 647.
64. Jagenteufel 1958, 45; Bojanovski 1962, 11–12; Sergejevski 1964, 93–95; Alföldy 1969, 135; Bo-
janovski 1977, 67–70.
192
Данашњу источну Херцеговину пресијецале су, од запада према југо-

истоку и од југа ка сјеверу, двије римске цесте. Главна комуникација је
полазила из станице Вид код Метковића (Narona) и долазила у станицу
Моско или Укшићи (Ad Zizio), гдје се налазила раскрсница путева.65 Један
крак је са ове раскрснице ишао на Требиње (Asamum) и Цавтат (Epidau-
rum), обалом Јадрана – данашњом црногорском обалом – долазећи у Ска-
дар (Scodra).66 Други крак пута се одвајао у станици Ad Ziziо и кроз уну-
трашњост провинције преко станице Leusinium (Паник) исто тако
долазио у Скадар.67 У Скодри су се оба крака спајала у једну комуникаци-
ју која је даље ишла ка Дирахијуму и Тесалоники, и оба су повезивали
приморје са унутрашњошћу природним пролазима кроз тешке масиве
Динарида.68
65. Tab. Peut. V 467, 468, 469, 470. Уп. Sergejevski 1962б, 111–113; Bojanovski 1975, 15–38;
Шкриванић 1975, 50–51.
66. Tab. Peut. V 467, 468, 469, 470; Sergejevski 1962б, 111–112; Bojanovski 1973, 137–146;
Шкриванић 1974, 50–51.
67. Tab. Peut. V 467, 468, 469, 470. Уп. Шкриванић 1975, 39–52; Lisičar 1978, 9–15.
68. Tab. Peut. V 467–470. Уп. Sergejevski 1962б, 111–113; Bojanovski 1975, 15–38; Шкриванић
1975, 50–51; Цермановић–Кузмановић 1975, 19–20.
193
VII 1. Комуникација Narona–Ad Zizio

са успутним насељима
На комуникацији Narona–Ad Zizio откривен je значајан број материјал-
них остатака из римског периода (сл. 18). Дионица пута Нарона–Тасовчи-
ћи (Ad Turres) потврђена је налазима миљоказа. Најстарији je постављен
у вријеме цара Тита (79–81. године) и гласи: Imp(erator) T[itus] / Caesa[r
Aug(ustus)] / a Til[urio] / Sco[dram] LX[VIII].69 Пут је обновљен за владе
Максимина Трачанина (235–238. године), о чему свjедочи сљедећи миљо-
каз: [Imp(erator) Caes(ar) / C. Iulius] Maximinus / [Piu]s Felix Aug(ustus) /
pont(ifex) maximus/trib(unicia) pot(estate) II imp(erator) III co(n)s(ul) / p(ater)
p(atrie) et C. Iulius Verus/[Maxim]us nob[i]lissimus / Caesar].70 Оба спомени-
ка нађена су на локалитету Пруд–Орепак, недалеко од Вида.71 Сачуван је
и Јулијанов миљоказ из Бијаче, који је реконструисан само на основу већ
познатих миљоказа овог цара.72 Са ове комуникације потиче и неколико
анепиграфских миљоказа из Пруда, Ротног Доца, Бијаче и Хардомиља.
На локалитету Бијаче је пронађен и фрагмент миљоказа са непотпуним
натписом. Од сачуваног текста у четири реда читљиве су једино ријечи
perp[etuisA]ug(ustis) у трећем и четвртом реду.73
Комуникација Narona–Ad Zizio је од Витаљине до Чапљине претежно
ишла трасом модерне саобраћајнице. Укупна дужина ове дионице изно-
си око 32 км, што одговара растојању (приближно 22 римске миље) изме-
ђу станица Narona и Ad Turres.74 Модерни истраживачи су станицу
Ad Turres различито убицирали. До тога су довели различити правци
трасирања путне комуникације Нарона–Епидаур. М. Хернес је станицу
смјестио на ушће Неретве, у Норину, код Норинске куле, заступајући те-
зу да је комуникација Нарона–Леусинијум ишла искључиво обалом
мора.75 Сличног мишљења био је и Х. Конс, по којем је ова комуникација
такође била обалска, а станица Ad Turres се налазила близу ушћа Нере-
тве.76 А. Еванс је сматрао да је пут Нарона–Леусинијум ишао мало дубље
69. ILJug 2974.
70. ILJug 2977.
71. Patsch 1907, 81–84; Bojanovski 1973, 141–143.
72. CIL III 13319; Ballif 1893, 31; Bojanovski 1969, 138–146; Bojanovski 1973, 141–143.
73. CIL III 13318. Уп. Patsch 1907, 30; Bojanovski 1973, 141–143.
74. Tab. Peut. V 468.
75. Hoernes 1881, 146–150.
76. Cons 1882, 370–371, 380, 390–398.
194
Сл. 18: Комуникација Narona–Ad Zizio

(Miliaria Imperii Romanai 2012, 234).
кроз унутрашњост Далмације, па станицу Ad Turres смјешта у Клепце
(село недалеко од Чапљине).77 За разлику од њега, А. фон. Домашевски
сматра да је станица Ad Turres смјештена у Стоцу, док је поменута кому-
никација ишла кроз унутрашњост провинције.78
К. Милер сматра да је главна комуникација из Нароне ишла преко По-
пова поља, а станицу Ad Turres лоцира у Хутово.79 Важно је и мишљење
А. Мајера, који је доказивао да су из Нароне полазила два пута. Један је
ишао обалом, а други кроз унутрашњост. Станицу Ad Turres смјешта на
ушће Неретве.80 По мишљењу Е. Пашалића, итинерарска цеста је имала
двије трасе, од којих је једна водила кроз унутрашњост, а друга обалом,
при чему је главна раскрсница била код Пруд-Црнића, јужно од Чапљи-
не. Континентални правац Пашалић усмјерава на Хутово и Попово поље
(Требиње), гдје се по њему налазио Дилунтум. Пут је даље водио на југо-
исток, уз Попово поље, гдје смјешта станицу Ad Zizio, док му је у Требињу
Леусинијум.81 На крају закључује да овај правац треба узети као вјерова-
тан. В. Томашек сматра да је комуникација из Нароне дјелимично ишла
77. Evans 1883, 92–93, 103.
78. Domaszewski 1902, 172–173; Domaszewski 1904, 14–15.
79. Tab. Peut. V 468, 469, 470, 482, 483; Шкриванић 1975, 50–51.
80. Mayer 1940, 141–145.
81. Pašalić 1960, 63–64.
195
уз обалу и дијелом кроз унутрашњост, тј. обалом до Неума, да би потом

скренула на Хутово поље и поново се спустила на обалу код Сланог и За-
тона. По њему се станица Ad Turres налазила код Кленка, односно Неума
и Врањева Села.82
На основу опсежних истраживања, Д. Сергејевски је закључио како је
комуникација ишла дубље кроз унутрашњост, што је донекле претпо-
стављао и А. Еванс. Спорни сегмент трасе Нарона–Леусинијум, по овом
аутору, водио је преко Чапљине, а онда уз долину Брегаве према Стоцу.83
Тај дио римске цесте К. Пач и П. Балиф су познавали као сегмент који је
водио према Невесињу и Сарајеву, не претпостављајући да је то правац
пута итинерарског ранга, који је водио према Леусинијуму.84
Најприхватљивију претпоставку о убикацији станице Ad Turres дао је
И. Бојановски, ослањајући се на археолошку документацију и служећи се
подацима Балифа, Трухелке, Пача и Сергејевског. Он у раду „Mogorjelo –
rimsko Turres” са станицом идентификује античко насеље у Тасовчићима,
док је истоимено утврђење било у Могорјелу. Бојановски напомиње да је
у овом селу К. Пач код католичког гробља открио калдрму широку 4 м.85
Tасовчићи (Ad Тurres) су били значајна раскрсница путева. У I вијеку
п. н. е. на Црквинама код Тасовчића се развила агломерација (vicus?), нај-
вјероватније захваљујући плодности земљишта и саобраћајном значају.
Треба напоменути да је највећи дио античких остатака у Тасовчићима
(Винине, Врела, Црквине, Лазине, Нереза, Ћехајиновац и Купарица) уни-
штен савременом изградњом и континуитетом живљења. Материјални
остаци указују на то да су овдје, највјероватније у првој половини I вијека
н. е., подигнуте значајне грађевине.86 На Црквинама је пронађен разновр-
стан грађевински материјал, између осталог и опеке с печатима Pansiana
и Solonas, темељи зграда, новац и остаци пута.87 И. Бојановски је 1959. го-
дине истраживао поменуту трасу и у Тасовчићима открио дјелимично
искрчене и заоране остатке римског пута у дужини од 1 до 1,5 км. По
њему, комуникација се поклапа са пољским путем који од моста на Нере-
тви укосо води пољем, поред њиве Калдрма, до раскршћа пред Брегавом,
одакле скреће према Црквинама. Њему је изгледало да је пут био издиг-
нут изнад нивоа земље, јер је на том дијелу ишао мочварним тереном.
82. Tomaschek 1880, 548–549, 553.
83. Sergejevski 19б, 111–112.
84. Patsch 1906, 385; Ballif 1893, 36–38.
85. Bojanovski 1969, 137–146; Bojanovski 1973, 141–143. Уп. Pašalić 1960, 62–65.
86. Bojanovski 1969, 142–143; Bojanovski 1973, 141–143.
87. Patsch 1906, 381–384; Sergejevski 1959, 163–173; Bojanovski 1973, 141–143.
196
Ширина пута, по Бојановском, износила је 3,5 до 4 метра. Траса је право-

линијска, а кривина је изведена скоро под правим углом. Остаци пута су
искрчени или наплављени. Прелаз преко Неретве био је на истом мјесту
гдје и садашњи мост Тасовчићи–Чапљина.88 На Црквинама су мјештани
открили темеље више зграда и остатке пута ширине до 4 м па се претпо-
ставља да је ту било римско насеље. Дио Црквине са Нерезама, Купарица-
ма и Ћехајинцем преоран је за виноград, када је уништено много темеља
римских зграда. Са парцела је уклоњено много уломака цигле, цријепа и
обрађеног камена. На ивици ових ораница пронађен је гроб покривен ве-
ликом плочом. Сматра се да су овдје уништени остаци римске агломера-
ције – гдје је било и раскршће путева – док је итинерарска цеста која је
ишла узводно у кањон Брегаве, и од ње се одвајала према југу, у античка
насеља на лијевој обали Неретве (Вишићи, Драчево и Дољане), била ко-
муникација другог реда. Код Голубоваца су се сачували остаци моста,
којим је овај огранак прелазио преко Брегаве. У рушевинама античког на-
сеља с Црквине код Тасовчића откривен је и најстарији епиграфски спо-
меник у Босни и Херцеговини. Ријеч је о почасном натпису који су поди-
гли браћа Гај Папије Целзо и Марко Папије Кан.89 Сматра се да је
споменик подигнут у част Октавијановог заузимања Сицилије и његове
побједе над Секстом Помпејем, сином Помпеја Великог, 3. септембра 36.
године п. н. е. код Месине.90
Сљедећа дионица пута повезивала је станицу Ad Turres и Дилунтум.
На њој се налазе бројни археолошки остаци. Сматра се да је Тасовчиће и
Столац повезивао двојни пут и да је један ишао кроз кањон Брегаве, а
други преко висоравни Дубрава. Траса римске цесте кроз кањон Брегаве
обиљежена је остацима мањих античких насеобина (темељи зграда, оста-
ци пута) у кањону, који се мјестимично проширује у плодну равницу.
Остаци мањих античких насеобина откривени су на Лазинама (источно
од Црквина), одакле потиче и миљоказ цара Констанса (337–350. године),91
а забиљежени су и на локалитету Млиништа под Опличићима, на Црље-
кушама (на граници Прења и Опличића), под Градином у Боројевићима
и на изласку из кањона у Видово поље.92
Комуникација се поклапа са пјешачком и коњском стазом уз десну
обалу Брегаве. К. Пач је на овој дионици пута, на локалитету испод Ме-
88. Bojanovski 1973, 141–144.
89. CILIII 14625.
90. Bojanovski 1973, 141–144; Cambi 1989, 45; Škegro 1991, 62.
91. ILJug 2968. Уп. Patsch 1906, 386; Bojanovski 1969, 137–146; Bojanovski 1973, 142–145.
92. Truhelka 1892, 363; Bojanovski 1973, 142–145.
197
дина кука на Црквинама и на Лазинама, пронашао остатке пута и фраг-

мент миљоказ без натписа.93 Ћ. Трухелка је комуникацију убицирао у ду-
жини од 2 км поред Брегаве, почевши од ушћа Радимље. Он наводи да је,
по свједочанству мјештана, у кањону Брегаве код „Злих лука” стајао ми-
љоказ који се загубио, на основу чега је закључио да је пут код локалитета
Јаме прешао на лијеву обалу Брегаве, одакле се спуштао до моста у Клеп-
цима. Трухелка износи и другу варијанту по којој је, накнадним провје-
равањем, од мјештана из Боројевића сазнао како постоји могућност да је
код локалитета Јама комуникација могла прећи на лијеву обалу Брегаве
у подручју села Крушева. Она се поново враћала на десну обалу ниже
Шакотина млина под Прењом, око 4 км низводно. Трухелка је највјеро-
ватније на локалитету Лазине пронашао фрагмент миљоказа. У том пре-
дјелу су се, како истиче, и крајем XIX вијека изоравали остаци пута.94
Исто тако, на Купарици, код турског моста на Брегави, нађена су два
миљоказа. Први се датује у раздобље између 305. и 307. године. Текст гла-
си: Gal(erio) Val(erio) / Maximin/o nob(ilissimo) Caes(ari).95Други је поста-
вљен за владавине цара Јулијана: D(omino) n(ostro) Iuliano / victori ac tri/
u[m]fatori toti usque orbis Aug(usto) / bono rei pu/blicae.96 П. Балиф је оба ми-
љоказа уклопио у трасу комуникације Нарона–Невесињско поље, 97 док
их К. Пач лоцира на огранак пута Тасовчићи–Вишићи.98 Међутим, И. Бо-
јановски наводи да за сада нема индикација да је цеста Тасовчићи–Ви-
шићи–Дољани била обиљежена миљоказима. Он тврди да поменути ми-
љокази припадају лонгитудиналној цести Нарона–Дилунтум, што значи
да су се налазили на итинерарској комуникацији која је била обиљежена
путоказима, а да су на Купарици нађени у секундарном положају. Стога
сматра да њихово право мјесто треба тражити на потезу од лијеве обале
Неретве до Црквина.99 Трећи миљоказ је пронађен на Бошковића Лазина-
ма, између Медина и Елезова кука, око 1,5 км од Црквина.100 Његов текст
гласи: D(omino) n(ostro) F(lavio) C(laudio) / Cons[t]anti / nob(ilissimo) Caesari
fil(io) / d(omini) n(ostri) Constantini / [m]aximi victoris / {sem}semper / Augu-
sti. Миљоказ је могуће релативно прецизно датирати. Постављен је по-
93. Patsch 1906, 384–385.
94. Truhelka 1892, 363.
95. CILIII 13303.
96. CILIII 13304.
97. Ballif 1893, 36–37.
98. Patsch 1906, 374–377
99. Bojanovski 1973, 145–146.
100. Patsch 1906, 384; Bojanovski 1973, 145–146.
198
слије 25. децембра 333. године, када је Констанс добио титулу цезара.101
Као terminus ante quem треба узети 337. годину, јер је, судећи по тексту,
Константин још увијек био жив када је миљоказ постављен. И. Бојанов-
ски вјерује да је пронађен in situ, јер се на Бошковића Лазинама изоравају
остаци пута. По њему се у близини поменута три вјероватно налазио и
четврти остатак миљоказа, који је поменуо Ћ. Трухелка, а који се у међу-
времену загубио.102
У кланцу Брегаве, који се у доњем дијелу проширује, комуникација је
са Лазина прелазила на Луке, гдје су видљиви остаци камених ивичњака.
На Опличићком пољу пут се рачвао у два правца. Један је настављао
правцем кањона према Видовом пољу, док је други ишао уз успон Хрсо-
вац на висораван Дубраве. У Опличићком пољу се изоравају остаци пута
на њивама Бутуновине и Цери. Такође, остаци пута се запажају на Пера-
лу под Милошевцем (око Црљекуша), гдје је уз пут билa мања насеобина.
Претходно смо поменули како Ћ. Трухелка један остатак миљоказа смје-
шта на овај огранак пута, лоцирајући га код Злих Лука, у атар села Боро-
јевићи, на лијевој обали ријеке. Међутим, данас се сматра да му је то био
секундаран положај.103 Ћ. Трухелка наводи и да траг пута на изласку из
кањона Брегаве води све до ушћа Радимље. Код Црквине, на Видову
пољу, комуникација се састајала са огранком који је ишао преко Прења и
Маслина. Она је прелазила Брегаву мостом (локалитет Мостине) и улази-
ла у Дилунтум.104 На великим њивама под Опличићима одвајао се крак
уз Хрсовац, о чему свједоче и остаци пута видљиви на усјеку живе стије-
не, постепено се успињући из кањона на висораван Дубраве. Комуника-
ција је кроз Опличиће ишла у благом успону уз поток Челаревац, гдје је
П. Балиф пронашао колоточине.105 Поред извора Грабовника и кроз засе-
лак Шкаљевину, који припадају Прењу, успињала се уз Кукаљ, пролазећи
кроз заселак Гробница у Прењу. Комуникација се углавном поклапа са
сеоским путем Опличићи–Прењ–Пјешевац. И. Бојановски тврди да је
раскршће пута највјероватније било у засеоку Гробница, а не на Ривина-
ма, како је тврдио Д. Сергејевски. Кроз Аладаниће, преко Пилете и Црни-
ћа, пут је ишао према Невесињском пољу, а источно кроз Пјешевац према
Стоцу.106
101. Ферјанчић 2013, 116.
102. Bojanovski 1973, 145–146.
103. Truhelka 1892, 362–386; Bojanovski 1973, 146–151.
104. Truhelka 1892, 363.
105. Ballif 1893, 36–37.
106. Bojanovski 1973, 146–151. Уп. Sergejevski 1948, 46–61.
199
У засеоку Гробница комуникација је заобилазила Илину главицу и

кроз засеоке Пјешевац, Кула, Јапија и Оперше заокретала према истоку,
правцем данашњег сеоског пута. На старост пута указују бројни археоло-
шки локалитети и налази. На локалитету Гај, покрај цркве у засеоку Гроб-
ница, налази се античко гробље. На Дорупу у Прењу се налази већи број
камених гомила. На локалитету Локва, југоисточно од Илине главице, у
Пјешевцу, нађен је римски гроб. На локалитету Мала ограда, јужно од
Илине главице, у Пјешевцу, нађени су остаци римске зграде. На локали-
тету Главица, у засеоку Јапија, уз сеоски пут према Ривинама, недалеко
од извора Видољута, у Пјешевцу, на њиви, нађени су трагови већег анти-
чког насеља (темељи зграда, фрагменти керамике). На локалитету Илина
главица, у засеоку Јапија, у Пјешевцу, нађени су трагови предримског и
римског утврђења (необрађени и обрађени камен, фрагменти цигле и
цријепа, затрпан бунар). Исто тако, на локалитету Приторци (Њиветине
у Оперши), уз трасу пута, откривено је римско гробље. На локалитету Ку-
ћишта, недалеко од гробља на Приторцима, поред комуникације, откри-
вени су остаци римског насеља. Недалеко од овог локалитета, на Брегину
брду (заселак Оперша), пронађен је миљоказ са натписом. Миљоказ је
добро обрађен, али су му слова слабо видљива, па се натпис не може иш-
читати. Како је откривен на граници села Пјешевац и Боројевићи, прет-
поставља се да је пронађен in situ.107 Траг комуникације се може пратити
200 м источно од миљоказа, а даље се поклапа са сеоским путем Боројеви-
ћи–Попрати који излази на Маслине. Даље, пут се низ Попрате поред
врела Накибеља и Видоштака спушта на Радимљу. Уз трасу пута су заби-
љежени остаци римских зграда са античким сполијама.108
Правцем данашње магистрале, римска комуникација је силазила у Ви-
дово поље код средњовјековне некрополе Радимље, па испод Ошанићке
градине ишла до Горице, одакле је скретала за Црквину, гдје је преко Мо-
стина прелазила Брегаву и ишла ка римској агломерацији у подножју сто-
лачког града. На средини Видова поља, код Црквине, спајала се са краком
који је долазио кањоном Брегаве. Комуникација кроз кањон Брегаве ишла
је самим рубом у врло благом успону, прилагођавајући се току ријеке.
Сматра се да је ова дионица у систему комуникација саставни дио итине-
рарске цесте Salona–Narona–Scodra, јер јој се дужина подудара са подаци-
ма из Појтингерове табле.109 Претходно поменути крак пута, који је ишао
107. Sergejevski 1962, 112; Bojanovski 1973, 146–151.
108. Truhelka 1892, 359–360; Bojanovski 1973, 150–151.
109. Tab. Peut. V 468; Radimsky 1891, 168; Truhelka 1892, 364; Petrović 1957, 173–182; Шкрива-
нић 1975, 50–51; Bojanovski 1973, 151.
200
преко Дубрава, третира се као дионица Невесињске комуникације, у коју

су се са десне и лијеве стране укључивали огранци у Дубравама.110
Поред Нароне, веће римско урбано насеље на комуникацији Наро-
на–Леусинијум био је данашњи Столац. Од 1892. до 1895. године, затим
1958. и 1964, па од 1972. до 1976. године, обављена су обимнија археолошка
истраживања и ископавања на локалитету Стоца и Требимље код Равног.
Ову насеобину већина истраживача идентификују са путном станицом
Diluntum.111 Међутим, има и другачијих мишљења. У Хутово поље га ло-
цира В. Томашек,112 у Врањево село М. Хернес,113 у Неум Х. Конс,114 у Ко-
тезе на Попову пољу Милер, 115 око Требимље Е. Пашалић116 и у Хутову
Мајер.117
Из Дилунтума, комуникација је највјероватније ишла правцем дана-
шњег магистралног правца Столац–Љубиње. На трећем километру ис-
под села Драговиља пут је, од савремене магистрале, скретао лијево, про-
лазећи између брда Врсника и Граца.118 Комуникација је даље ишла
сјеверном падином Врсника у село Забрђе. Она је на овој траси потврђена
миљоказима без натписа у предјелу Засада, у селу Доња Битуња.119 Кроз
село је комуникација ишла удолином, на чијем излазу је скретала десно
испод Врсника. Потом је пут благим успоном пролазио испод Забрђа,
„валом за оградом”, и излазио на превој између Забрђа и Убоска код ча-
трње Варин крст. Остаци римских зграда и бунар у Забрђу налазе се не-
колико стотина метара сјеверно од пута.120 Пут од Стоца преко Доње Би-
туње, Забрђа ка Убоску обиљежен је великим бројем бунара-чатрња:
Демируша прије Битуње, Зилуша под Битуњом, Ђулуша под Врсником
и Ајкина чатрња у Забрђу. Исто тако, поред пута се налази и значајан
број громила-гомила. Остатке римског пута И. Бојановски је пронашао
111. Radimsky 1892, 40; Truhelka 1892, 350–359; Fiala 1893, 511–517; Patsch 1900, 166–172; Serge-
jevski 1935, 17–18; Pašalić 1960, 63, 65–66; Sergejevski 1962, 112; Bojanovski 1969, 146–150;
Wilkes 1969, 258; Bojanovski 1973, 151–153; Basler 1976, 25–26; Atanacković-Salčić 1979,
7–40; Škegro 1991, 53–162.
112. Tomaschek 1880, 548–549, 553.
113. Hoernes 1881, 146–150.
114. Cons 1882, 370–371, 380, 390, 398.
115. Tab. Peut. V 468.
116. Pašalić 1960, 65–66.
117. Myer 1940, 141–145.
118. Radimsky 1890, 293; Bojanovski 1973, 152–156.
119. Bojanovski 1973, 152–153.
120. Radimsky 1890, 293; Bojanovski 1973, 153–154; Самарџић 2014в, 385–408; Самарџић
2014д, 211–218.
201
испод Врсника и на Варин крсту, фрагмент једног миљоказа без натписа

у гробљу у Доњој Битуњи и четири у Забрђу, исто тако без натписа, на
локалитету Подворница.121
Од Ајкине чатрње у Забрђу, преко зараслог херцеговачког крша, пут
води праволинијски на Варин крст, гдје су се на превоју Љесковац сачу-
вали остаци пута. Од Варин крста комуникација се југоисточним прав-
цем спуштала у Убоско поље. На близину правца римске комуникације
указује и миљоказ без натписа на оближњем муслиманском гробљу у По-
љицу (Убоско). Што се тиче даљег правца пута, И. Бојановски се опредије-
лио за праволинијски правац који је ишао дуж поља, 3 км од запада пре-
ма истоку (правац новог пута, који иде средином поља).122
На иницијативу и уз помоћ заштитника старина из Љубиња детаљни-
је смо обишли и истражили подручје села Убоско. На југозападном рубу
Убоског поља (поред пута, 400 м од њиве зване Крижаве), пронађен је,
приликом копања канала за довод воде, миљоказ без натписа са усадни-
ком. Дужина миљоказа је 158 цм, а пречник 40 цм. Вријеме је учинило
своје, па је камен мјестимично излизан и истрошен. На овом мјесту, пре-
ма казивању мјештана, изоравају се темељни зидови античких зграда и
римска опека. Поред мјеста налаза миљоказа пролази пут – јужним обо-
дом Убоског поља од запада према истоку – па постоји могућност да је и
римски пут ишао овим рубом. Ова траса пута пролази 300 м јужније од
линије коју је предложио И. Бојановски. Алтернативни правац је прола-
зио неколико десетина метара испред остатака насеља на локалитету њи-
ве Крижаве, која је смјештена на југозападном рубу поља.123
На југозападном рубу Убоског поља, 400 м источно од мјеста налаза
миљоказа – на њивама Крижаве, зараслим у шикару – налазе се остаци
грађевина и некрополе, а на обрадивом дијелу њиве, која се спаја са по-
љем, изоравају се остаци темеља античких зграда и римске цигле. На овој
њиви, захваљујући несебичној помоћи заштитника старина из Љубиња,
пронашли смо девастиран саркофагу коме се налазе остаци керамике.
Поклопац саркофага искоришћен је као грађевинскиматеријал и уграђен
у локални зид ограде њиве. Мада нагризен зубом времена, саркофаг је ли-
јепе израде, са димензијама 160 цм дужине и 60 цм ширине.124
Око 200 м југозападно од локалитета Крижаве, на западној страни Убо-
ског поља, налази се локалитет Гребуша зарастао у шикару. На њему се
121. Bojanovski 1973, 156; Самарџић 2014в, 385–408.
122. Radimsky 1962б, 112; Bojanovski 1973, 156–157; Самарџић 2014в, 385–408.
123. Теренска запажања; Самарџић 2014в, 385–408.
124. Самарџић 2014д, 385–408.
202
назиру темељи више зграда са уломцима римске керамике на сваком ко-

раку. Уз помоћ заштитника старина, пронашли смо миљоказ без натписа
поред средњовјековног натписа посвећеног упокојеном Дабиживу Радо-
вановићу. Фрагмент миљоказа је дужине 110 цм, са пречником од око
40 цм. Налази се са лијеве стране, уз пут Убоско–Хрђуси, на излазу из Убо-
ског поља. Када је ријеч о карактеру поменутих објеката, могуће је да је
ријеч о комплексу сеоске виле (villa rustica) или путној станици нижег ран-
га (mutatio). Међутим, о остацима темеља, који се једва назиру, не може се
ништа прецизније рећибез детаљнијег истраживања и ископавања.125
Сматра се да је комуникација из Убоског поља ишла благим успоном
преко Бијелог Дуба, или је мало прије скренула поред Црквине, у источ-
ном дијелу поља, паралелно са сеоским путем, у Ранковце иза Облог брда
са сјевероисточне стране. Заобилазећи Обло брдо, које раздваја Ранковце
од Љубиња, пролазила је испод Рулића, правцем сеоског пута, падинама
Ђурђеве главе, и излазила у Горњи Градац, око 6 км сјевероисточно од
Љубиња. Остаци пута су видљиви код Облог брда и Рулића. Запажања са
терена указују на то да је ријеч о једином могућем и најповољнијем прав-
цу у овом брдовитом и крашком предјелу.126
На некрополи код села Ранковци, према казивању мјештана, налази се
крстача израђена од миљоказа. Нисмо имали могућности да се лично у
то увјеримо, али смо добили фотографију која на то указује. Уколико је
ова констатација тачна, онда тај миљоказ упућује на претходно помену-
ти правац комуникације од Убоска ка Горњем Градцу.127 Исто тако, на ло-
калитету Мртве гомиле И. Бојановски је пронашао остатке једног миљо-
каза без натписа, а други је – по причи мјештана – загубљен. Ово
стајалиште је од Градца удаљено око 1, 5 км. Градац код Љубиња је шти-
тило утврђење на Ђурђевој глави, које се налази сјеверно изнад Љубињ-
ске заравни. Овај фортификацијски објекат који доминира изнад Доњег
и Горњег Градца није истражен. Сматра се да је био значајан vicus на ко-
муникацији Narona–Ad Zizio или центар аутохтоне civitas.128
На подручју села Градац налазе се остаци темељних зидова бројних
зграда, клесани камен, римска цигла, фрагменти миљоказа, новац и дру-
ги покретни материјал. У Градцу је очигледно постојао центар који
Д. Сергејевски и И. Бојановски, на основу историјских извора и стања на
125. Bojanovski 1973, 156–157; Самарџић 2014в, 385–408.
126. Sergejevski 1962a, 73–105; Sergejevski 1962б, 111–113; Bojanovski 1973, 157; Bojanovski
1983, 24–28; Самарџић 2014в, 385–408.
127. Теренска запажања; Самарџић 2014в, 385–408.
128. Bojanovski 1973, 157–158; Самарџић 2014в, 385–408.
203
терену, с правом идентификују са путном станицом Pardua.129 Различити

правци трасирања путне комуникације Нарона–Епидаур довели су до
разлика у њеном убицирању. М. Хернес је смјешта у Стон, тј. на обалу Ја-
драна. Он заступа тезу да је комуникација Нарона–Леусинијум ишла ис-
кључиво обалом мора.130 Сличног мишљења био је и Х. Конс, по коме се
ова станица налазила у Сланом.131
А. Еванс је сматрао да је пут Нарона–Леусинијум ишао мало дубље
кроз унутрашњост провинције Далмације, док је по питању убицирања
станице Pardua остао неодређен.132 За разлику од њега, А. фон. Домашев-
ски је смјешта у Невесиње.133 Е. Оберхумер је убицира у Попово поље,134
као и К. Милер, који је лоцира југозападно од Требиња, у Жаково у Попо-
ву пољу.135 Важно је и мишљење А. Мајера, који ову станицу смјешта у
Стон, 136 док Е. Пашалић сматра да се налазила негдје у Попову пољу. Ме-
ђутим, он своју тезу износи са резервом, тврдећи да траса пута на Попову
пољу није у потпуности истражена.137 Е. Имамовић сматра да се ова ста-
ница налазила у селу Горњи Градац (Љубиње),138 В. Томашек је убицира
у Слано, а Г. Шкриванић наводи да се вјероватно налазила на мјесту да-
нашњег села Горњи Градац, југоисточно од Љубиња.139 Уз помоћ заштит-
ника старина ми смо на подручју села Горњи Градац обишли локалитете
Црквина, Крушкице и Кучина Продо. На Црквини смо пронашли остатке
три миљоказа без натписа, док су Д. Сергејевски и И. Бојановски раније
навели остатке два миљоказа.140
Изнад села Горњи Градац, на узвишењу званом Крушкице, налази се
некропола без великих споменика. На источној страни узвишења је вели-
ки број гробова који су обично оивичени камењем и означени једним ма-
њим усправним каменом. Изнад њих, на самом узвишењу локалитета,
129. Sergejevski 1962a, 73–105; Sergejevski 1962b, 111–113; Bojanovski 1973, 157–158; Bojanovski
1983, 24–28.
130. Hoernes 1881, 146–150.
131. Cons 1882, 370–371, 380, 390–398.
132. Evans 1883, 79–95.
134. Oberhumer 1911, 77–114.
136. Mayer 1940, 141–145; Самарџић 2014в, 385–408.
137. Pašalić 1960, 63–64; Самарџић 2014в, 385–408.
138. Imamović 1988, 119–126; Самарџић 2014в, 385–408.
139. Шкриванић 1975, 50–51; Самарџић 2014в, 385–408.
140. Теренска запажања. Уп. Sergejevski 1962a, 73–105; Bojanovski 1973, 158–159; Самарџић
2014в, 385–408.
204
налазе се четири гробнице са већом количином набацаног необрађеног

камена. Са сјеверозападне стране узвишења и локалитета Крушкице, из-
међу два брдашцета, налази се локалитет Кучина Продо са великим ко-
личинама римске цигле коју је локално становништво, по причи мјешта-
на, користило за градњу насеобина, а посебно за поплочавање огњишта
крајем XIX и почетком XX вијека. У центру села Градац, поред пута, нала-
зи се велики бунар; камена грађевина округлог облика, зидана од великог
тесаног камена, у чију се унутрашњост спирално спуштају степенице. По
причи заштитника старина, на степеништу у бунару налази се натпис
који није било могуће видјети јер је бунар био пун воде. На подручју села
Градац, на сваком кораку се наилази на античке остатке. У центру села,
приликом обраде њиве Беричњаци, Ристо Бијелић је пронашао римски
новчић цара Елагабала (218–222. године). На овом подручју су пронађени
темељни зидови зграда, клесани камен, римска цигла и други покретни
налази, као што је бакарна копча и врхови неколико копаља.141
Из Градца је један пут водио у Попово поље, а други на сјевер, у брдо-
вито подручје. Комуникација је из овог насеља улазила у Буков До или
уску удолину Буковог потока. Правац пута је праволинијског карактера и
обиљежен је са пет миљоказа без натписа.142 Један је пронађен на локали-
тету Студенац, на десној обали Букова потока, око 4, 5 км од Градца. Он је
1963. године разбијен и уграђен у зид водомјера који је на овом локалите-
ту подигао Метеоролошки завод из Сарајева. Други миљоказ био је угра-
ђен у аустријски мост преко Букова потока у близини извора Славан,
који је данас срушен. Трећи миљоказ лежи при крају Букова дола, на ло-
калитету Луке у Доњем Кртињу. Његова удаљеност од Градца је око 9 км.
Узводно, око извора Славна, комуникација је вјероватно прелазила на ли-
јеву обалу Букова потока. Први трагови римског пута на овој дионици
видљиви су на висоравни Рошца, код Петрова крста у Горњем Кртињу, на
коју је пут излазио из Букова дола.143 Четврти миљоказ се налази на лока-
литету Петров крст у Горњем Кртињу. Ријеч је о средњовјековном над-
гробном споменику са ћирилским натписом, који је направљен од миљо-
каза. Његова удаљеност је око 3 км од миљоказа бр. 3.144 Пети миљоказ се
налазио 1, 5 км источније, на локалитету Јокове долине, на раскршћу пу-
та у селу Биоци.145 Комуникација је на крашкој висоравни Рошца прола-
141. Теренска запажања; Самарџић 2014в, 385–408; Самарџић 2014д, 211–218.
142. Alföldy 1965, 48; Wilkes, 1969, 173; Sergejevski 1962b, 111–113; Bojanovski 1973, 159–160;
Самарџић 2014в, 385–408.
143. Sergejevski 1962b, 111; Bojanovski 1973, 159–160; Самарџић 2014в, 385–408.
144. Vego 1964, 56; Bojanovski 1973, 159–160; Самарџић 2014в, 385–408.
145. Sergejevski 1962b, 111; Bojanovski 1973, 160–161; Самарџић 2014в, 385–408.
205
зила између бројних камених гомила, те преко Лука излазила на Жуко-

вичку локву. Са овог превоја, пут се постепено спуштао у Домашево,
јужном падином Градине кроз Јокове долине до испод Зидка.146 Пут је на
овом локалитету заобилазио на Јокове зграде, па испод Турнића кућа из-
лазио на Зотовића луке, и потом кроз Зотовића махалу излазио поред
Никољске цркве у Домашеву на рушевине античког насеља у Мушићи-
ма. Од Мушића је комуникација ишла средином Љубомирског поља на
Укшиће. На основу археолошких остатака, посебно на основу обилног
грађевинског материјала на њивама Лијешће, Луке и Градине, сматра се
да се у Укшићима – на средини Љубомирског поља – простирало антич-
ко насеље приближне површине 700 x 900 м. На локалитету Таноге, под-
ручје Луке, пронађени су остаци миљоказa са натписом који се загубио.147
Из Укшића потиче и натпис са домаћом ономастиком који гласи: D(is)
m(anibus) Ziraeo Plarentis f(ilio) defuncto anno(rum) / [--- et Z]anati / [Zira]ei
f(ilio) defuncto / annor(um) XXX / Annaia Zanat(i) f(ilia) vir[o et f(ilio)] / et Pla-
rens Zira[ei f(ilius)] / patri et fratri.148 Сва имена су илирска (Ziraeus,149 Pla-
rens, 150 Annaia151), а једночлана ономастичка формула (лично име са
патронимиком и филијацијом) карактеристична је за перегрино ста-
новништво. И. Бојановски наводи да натпис није млађи од II вијека, јер
породица још није имала грађанско право које је свим слободним станов-
ницима царства додијељено 212. године Каракалиним едиктом (Consti-
tutio Antoniniana), али ни старији од краја I вијека.152
У Укшићима су откривени дијелови већег архитектонског комплекса,
терме са мозаиком и хипокаустом. И. Бојановски сматра да се насеље раз-
вило на домаћој основи, у подножју Градине са централним узвишењем
на коме се налазило утврђење. По њему, у Укшиће, на раскрсници путева,
треба лоцирати и путну станицу, са којом повезује топоним Зидак у Ук-
шићима. Укшићи су од Градца (по описаној траси пута) удаљени око
24 км, што се слаже са дистанцом Појтингерoве табле: 16 римских миља
од станице Pardua до станице Ad Zizio. Отуда – по И. Бојановском – ста-
ницу Ad Zizio треба лоцирати у Укшиће, док Моско отпада због тога што
се не слаже растојање од 6 км између станица Моско и Паник (Leusinium)
са дистанцом која по Појтингеровој табли износи осам римских миља.
146. Radimsky 1894, 102; Bojanovski 1973, 162; Самарџић 2014в, 385–408.
147. Bojanovski 1973, 163; Bojanovski 1975, 59–60; Самарџић 2014в, 385–408.
148. ILJug 106.
149. Alföldy 1969, 332.
150. Исто, 267.
151. Исто, 150.
152. Bojanovski 1973, 163; Bojanovski 1977, 80–82; Bojanovski 1983, 29.
206
Тако се станица Ad Zizio мора тражити 6 км западније, што и одговара

њеном убицирању у Укшиће.153
Што се тиче убикације станице Ad Zizio, М. Хернес је смјешта у Слано,
тј. на обалу Јадрана, заступајући тезу да је комуникација од Нароне до
Леусинијума ишла искључиво обалом мора.154 Сличног мишљења био је
и Х. Конс, по коме се станица Ad Zizio налазила између Сланог и Дубров-
ника.155 А. Еванс је сматрао да је пут Нарона–Леусинијум ишао мало ду-
бље кроз унутрашњост провинције Далмације, а станицу Ad Zizio је уби-
цирао у Билећу.156 За разлику од њега, А. фон. Домашевски сматра да је
распоред станица другачији, па Ad Zizio смјешта у Гацко.157 Е. Оберхумер
је убицира у Требиње,158 а К. Милер југозападно од Требиња, у Попово
поље.159 Такође, важно је мишљење А. Мајера, који ову станицу, као и Ми-
лер, смјешта у Попово поље, али са неодређеним положајем.160 Истог је
мишљења и Е. Пашалић, који наводи да се станица Ad Zizio налазила у
Попову пољу (опет са резервом, тврдећи да траса пута на Попову пољу
није у потпуности истражена).161 Г. Шкриванић, ослањајући се на Серге-
јевског, наведену станицу убицира у Моско.162 За разлику од њега, Г. Но-
вак станицу Ad Zizio убицира у данашње Слано.163
Д. Сергејевски сматра да станицу Ad Zizio треба тражити код Моска.
Он је, на основу историјских извора и стања на терену (остатака миљока-
за, трагова пута, као и остатака римских насеља на овом правцу) утврдио
да се пут рачвао на раскрсници Ad Zizio, тј. Моско, гдје је и данас раскр-
сница и пут за Љубомир.164 Сасвим је јасно, међутим, да се станица Ad Zi-
zio може убицирати једино у Укшиће, 7 км сјеверније од Моска, као што
је претпоставио Бојановски. Њено смјештање наЉубомирском пољу у
потпуности одговара раздаљинама на Појтингеровој табли и у Антони-
новом итинерару, ако се милијација односи на растојање од крајње тачке
станице Ad Zizio, кроз чију територију је цеста пролазила, до крајње тач-
153. Bojanovski 1973, 164–165.
154. Hoernes 1881, 146–150.
155. Cons 1882, 370–371, 380, 390–398.
156. Evans 1883, 92–93, 103.
158. Oberhumer 1911, 77–114.
160. Mayer 1940, 141–145.
161. Pašalić 1960, 63–64.
162. Шкриванић 1975, 50–51.
163. Novak 1918, 22–23.
164. Sergejevski 1962a, 73–105; Sergejevski 1962b, 111–113.
207
ке станице Asamum. Лоцирање путнe станицe Ad Zizio на овом локалите-

ту слагало би се и са удаљеношћу према сусједним путним станицама:
Градац (Pardua XVI)–Љубомирско поље (Ad Zizio VIII)–Паник (Leusinium
XII). На крају треба напоменути да М. Ћурић сматра да се антички назив
Ad Zizio очувао до данас у измијењеном облику: Ad Zizium>Azizium >Azi-
zi >Ušići, или Ad Zizium>Azizium>Assidium>Assidi>Ukšići.165
165. Ćurić 1984, 77–84.
208
VII 2. Комуникација Ad Zizio – Anderba

Из Појтингерове табле сазнајемо да је комуникација Salona–Scodra на-
ставак главног пута Aquileia–Dyrrachium. Пут је водио залеђем јадранске
обале све до Нароне, а затим дјелимично и уз обалу. На овој дионици пу-
та један крак се одвајао дубље кроз унутрашњост од станице Ad Ziziо:
Leusinium XII Salluntum XVII Anderba VI.166 Међутим, Антонинов итине-
рар наводи нешто другачије путне станице са раздаљином између њих:
Dаllunto XXV Leusinio XL Andarba XXVIII.167
Са локалитета Укшићи на Љубомирском пољу једна комуникација се
одвајала према истоку правцем данашњег пута Укшићи–Моско, који је
према конфигурацији земљишта и најповољнији. Њена траса пролази
тереном зараслим у шикару, на коме су тешко видљиви трагови пута.
Друга комуникација са овог раскршћа ишла је према југу у правцу Јасе-
на, преко Врпоља и Цибријана. Прва је, као саставни дио дионице Наро-
на–Андерба, у великом луку кроз унутрашњост провинције избијала у
Скодру (сл. 19), док се друга од станице Ad Zizio одвајала према југу пове-
зујући Епидаурум и Олцинијум обалом мора и спајала се са претходном
комуникацијом такође у Скодри.
Трасом пута која је од раскрснице Ad Zizio ишла источно до Моска, до-
минирала су два утврђена пункта, на Градини у Бориловићима и Гради-
ни у Моском, на којима су констатовани остаци римских зграда.168 На
подручју Моска и Скроботног, са обје стране комуникације налази се
већи број разбацаних тумула, а констатовани су и трагови римских згра-
да.169 На удаљености од једног километра, сјевероисточно од Моска (у
атару села Жудојевићи, на локалитету Кленак), нађени су фрагменти три
миљоказа без натписа. Даље, у сјевероисточном правцу, у атару села Жу-
дојевићи, у предјелу Скроботна (на локалитету Погледало, око 1, 5 км од
Кленка), нађен је уломак миљоказа без натписа, док су недалеко од прет-
ходне станице, у Бојановом Долу под Врачевицом, пронађена четири
уломка два миљоказа без натписа. Од Скроботна је траса пута нагињала
166. Tab. Peut. V 467, 468.
167. It. Ant. 338.
168. Ballif 1893, 36–38, 104; Sergejevski 1962a, 79–80; Sergejevski 1962б, 111–113; Bojanovski
1973, 164–165.
169. Radimsky 1894, 97–103.
209
Сл. 19: Комуникација Ad Zizio–Anderba

према истоку, прошавши Бојанов До, и пролазила поред врха Врачеви-
це.170 Даље је траса пута ишла источније до Мостине на Требишњици.
Ова комуникација, као и остале у Далмацији, у почетку утврђивања рим-
ске власти на овом подручју била је вјероватно осигурана стражарница-
ма. Сматра се да су такве стражарнице постојале на градини у Борило-
вићима (Врпоље) и Моску. Једна таква утврђена стражарница налазила се
и на врху Врачевице, изнад Паника, гдје су пронађени остаци римског
објекта (6x4 м), с великим бројем уломака цријепа. Сматра се да је са овог
утврђење надгледан и обезбјеђиван прелаз преко ријеке Требишњице.171
У римско доба се развило веће насеље на локалитету данашњег Паника
који је идентификован са Леусинијумом. Локалитет Паник се налази јуж-
но од Билеће, на десној обали Требишњице. Д. Сергејевски је приликом
истраживања пута Епидаурум–Андерба открио остатке римских грађе-
вина. Он је поставио и раширио хипотезу да се на Панику налазило насе-
ље и путна станица Leusinium, коју наводе римски итинерари.172 Друга-
чије мишљење имао је Х. Конс, који станицу Леусинијум смјешта у
Требиње, а слиједили су га А. Мајер и Е. Пашалић.173 Х. Киперт и Милер
170. Sergejevski 1962a, 79–81.
171. Radimsky 1894, 97–103; Bojanovski 1973, 165–166.
172. Д. Сергејевски наводи да је прије њега римске остатке на локалитету Паника уочио В.
Радимски. Sergejevski 1962б, 112.
173. Cons 1882, 370–371, 380, 390–398; Mayer 1940, 141–145; Pašalić 1960, 63–64.
210
Леусинијум убицирају у Гранчарево (Требиње),174 В. Томашек у Зупце

(Требиње),175 М. Хернес у Попово поље.176
Систематска археолошка истраживања Паника почела су средином XX
вијека. Њихов почетак повезан је са изградњом хидроцентрале на Треби-
шњици, јер је било предвиђено потапање поменутог локалитета. Истра-
живачка екипа Земаљског музеја у Сарајеву обишла је 1957. године архео-
лошко налазиште у Панику код Билеће. Потребно је било забиљежити
археолошке локалитете на којима би се спровела систематска истражива-
ња. Након тога се 1959. године организује мање пробно копање, као и де-
таљан преглед терена у организацији Завичајног музеја у Требињу, а у
истраживању су учествовали Љубинка Којић (управник музеја) и Илија
Пушић (кустос музеја у Херцег Новом). Прегледањем терена је устано-
вљено да се римска насеобина простирала у окружењу од 20 хектара, и то
од засеока Парежани до ријеке Требишњице са једне стране, као и од
њива званих Поткућнице до засеока Прло са друге стране. Мања пробна
копања на истом локалитету изведена су 1960. године у идентичном са-
ставу. Истражени су остаци двије римске зграде на Драчевој страни, али
резултати истраживања нису публиковани. Детаљна систематска истра-
живања почињу 1967. године на цјелокупном локалитету Паника, и то у
сарадњи Земаљског музеја у Сарајеву, Завичајног музеја у Требињу и
Стенфорд универзитета из Сједињених Америчких Држава, на челу са
професором Маријом дел Кјаром.177
Током пробних истраживања 1959. године, на локалитету Поткућнице
на Драчевој страни пронађени су остаци римских грађевина, фрагменти
цигле и керамике. Откривен је и канал пун сивог пепела, поплочан циг-
лом испод које је земља била црвена од ватре. Претпоставља се да је ријеч
о каналу система за гријање, тј. хипокауста. Такође, у урушеним грађеви-
нама је пронађен и већи број фрагмената керамике међу којима се истиче
грло врча са отвором у облику лијевка и са троребрастом дршком. Врч је
био од црвене, добро пречишћене земље, танких зидова са трагом бијеле
превлаке. Његов облик и начин израде типични су за керамику касне ан-
тике (IV–V вијек).178
На локалитету Црквина су вршена истраживања на западној и сјевер-
ној страни. На сјеверној страни су откривени средњовјековни гробови,
174. Шкриванић 1975, 50–51.
175. Tomaschek 1880, 548–549, 553.
176. Hoernes 1881, 146–150.
177. Čremošnik 1960–1961, 173–182.
178. Исто.
211
испод којих су римски зидови ширине 50 цм, као и трагови мозаика. На

западној страни је откривен римски зид ширине 70 цм, као и једна мања
просторија (3 x 3, 45 м) са подом од мозаика на дубини од 60–70 цм. Мо-
заик је доста оштећен па се може распознати само један дио његовог ор-
намента. Мотиви су геометријски, а распозната су само три реда. У првом
реду мотив се састоји од осмоугаоника повезаних квадратима, a изведен
је црвеним коцкама. У осмоугаоницима се налазе розете на витло изведе-
не плавим коцкама. У другом реду је трака изведена плавим коцкама, а у
трећем је црвеним коцкама изведен орнамент који опонаша круништа
одбрамбених зидова. Коцке од којих је мозаик израђен разних су величи-
на и неправилних облика. Претпоставља се – с обзиром на једноставност
орнамента – да је рађен у доба позне антике. Друга могућност је да рус-
тична израда мозаика може потицати од домаћих мајстора, те да је ријеч
о провинцијској обради. На овом локалитету су пронађени и фрагменти
танке цигле и два већа фрагмента керамике. Овакве цигле су служиле за
облагање зидова просторија са хипокаустним гријањем. Један фрагмент
керамике је од црвенкасте посуде дебелих зидова, од добро печене пречи-
шћене земље (вјероватно саставни дио неке амфоре). Други фрагмент је
грло великог крчага. Овакви примјери цилиндричних вратова посуда
јављају се крајем II и почетком III вијека н. е.179
На локалитету Прло откривени су трагови зидова на четири мјеста, и
то са лијеве стране широког римског пута који је од сјеверне стране на-
сеља ишао према Билећи. Претпоставља се да су остаци три зида припа-
дали храму уз који се налази зидани гроб и остаци зграде са два одјеље-
ња. Источно од храма су остаци једне зидане гробнице, односно гробне
капеле. Сматра се да је ријеч о античком гробљу смјештеном уз пут, на
изласку из насеља. Од остатака античког храма остали су само темељи.
Зид је озидан тако што се између два реда ломљеног камена, са лица, на-
лазила смјеса од шљунка, ситног камена и малтера. Поред зидова су на-
ђени фрагменти кровне цигле. Димензије храма су 6, 15 x 6, 40 м, са ори-
јентацијом исток–запад. Сматра се да је храм међу зиданим гробницама
служио за посмртни култ оних који су били сахрањени у њима.180 Кости
скелета у гробу поред храма су испретуране и некомплетне што упућује
на то да је гроб девастиран. У гробу су пронађени фрагменти двије ста-
клене чаше. Недалеко од храма (јужније) откривени су темељи мале згра-
де са двије просторије димензија 9 x 4 м. У близини њених темеља су про-
179. Čremošnik 1960–1961, 173–182; Čremošnik 1976, 41–44.
212
нађени фрагменти керамике и виле са два зупца. Претпоставља се да је

ријеч о згради чувара или остави предмета потребних за култ.181
Источно од храма, поред античког пута, пронађени су остаци друге
гробнице (3, 90 x 3, 60 м). Гроб је испретуран и опљачкан, а у њему су про-
нађени фрагменти земљане посуде као и фрагменти разних стаклених
посуда (чаше, боце и једна читава здјела од бијелог провидног стакла)
који се датирају у III вијек.182 Такође, пронађени су и бројни остаци фре-
сака са разним мотивима. Већи број налаза са линијама и тракама указује
на то да су зидане површине биле подијељене на паное. Основне боје у
паноима биле су црвена, бијела и жута. Сем њих, на пронађеним фраг-
ментима фресака се налазе тамноплава, свијетлоплава, жута, зелена, би-
јела и црна боја. Украси у паноима су најчешће вегетабилни и фигурал-
ни, с тим што су вегетабилни орнаменти слабије изведени. Датирају се у
III вијек, јер су овакви орнаменти карактеристични за тај период, а ради
се о биљним мотивима као што су цвјетови, гране, трава и листови.
Фигуралне представе (најчешће представе главе) највећим дијелом су не-
јасне, због слободних крупних и лаких потеза. Техника израде, као и не-
прецизан и немаран начин извођења, упућују на провинцијално сликар-
ство. Фрескосликарство на Панику по претпоставци истраживача носи
обиљежја илузионистичког стила, а он се у римском сликарству јавља из-
међу 220. и 260. године н. е.183
Мање истраживање на Панику, на локалитету Драчева страна изврше-
но је 1960. године, када је откривена и истражена једна зграда грађена у
сувозиду, као и дио римске зграде.184 Највише података у раније наведе-
ним истраживањима прикупљено је на основу налаза на Прлу иза Цркви-
не, гдје је пронађен један дио римске некрополе која је била смјештена
поред римског пута. Већа количина налаза у некрополи указује на то да
је ријеч о остацима већег и богатијег насеља.185
Систематска истраживања локалитета Паник почињу, као што смо на-
вели, 1967. године од Црквине, гдје су пронађени бројни остаци грађеви-
на (сл. 20).
На овом локалитету је откривена велика луксузна зграда (објекат I)
типа „U”-виле (сл. 17). Она је била смјештена уз Требишњицу, а прости-
рала се од ријеке, преко тераса терена који се постепено уздиже све до
181. Čremošnik 1960–1961, 174–176.
182. Čremošnik 1960–1961, 172–182; Kojić 1960–1961, 185–187.
183. Kojić 1960–1961, 185–187.
184. Čremošnik 1976, 41–42.
185. Исто, 41–43.
213
Сл. 20: Вила на Црквини (Čremošnik 1976)

Прла и римског пута поред кога су биле гробнице.186 Зграда је изузетно
добро очувана. Састојала се од два крила која су на крајевима повезана
тријемовима, и тако је затваран велики четвороугаони простор. Тријем и
задње просторије уз Требишњицу нису очувани. На југозападно крило
„U”-виле настављао се низ просторија које се назиру на основу остатака
зида. На источни комплекс просторија „U”-виле, према сјеверу, наставља
се други објекат (II) са групом већих просторија са хипокаустом. Даље,
према сјеверозападу, на ове просторије се наслања трећи објекат (III), од
којег су сачувани само темељи на којима је касније изграђена црква. Иако
нису сачувани сви зидови који се од овог објекта пружају према сјеверу и
западу, може се видјети да су постојали.187 Други и трећи објекат (II, III),
са групом просторија, окружили су други велики отворени простор. Од
објеката који су окруживали овај отворени простор, са сјеверозападне

187. Čremošnik 1976, 44–58.
214
стране су се сачували само остаци једног дужег зида у близини гробља

Црквине.188
Поред поменутих објеката (I–III), постоји и велики број мањих просто-
рија које су само дјелимично сачуване и распоређене по терасама без не-
ке директне повезаности. Сјеверније од другог и трећег објекта налазе се
остаци три зграде (објекти IV, V, X, XV) и двије гробнице (објекти VIII, IX).
Нешто западније од виле откривени су темељи мањег храма (објекат VII)
и остаци мање зграде (објекат VI). На основу остатака претпоставља се да
је комплекс зграда луксузне виле имао изглед издуженог четвороугла са
оријентацијом од југоистока према сјеверозападу.189 Пошто вила лежи на
платоу који се благо спушта према ријеци, један дио зграда је имао не-
правилан положај. Зграде су смјештане на равније платое тераса, па је
њихов положај зависио од положаја и облика тих тераса. Поред тога, при-
лагођавајући се облику терасе, кракови „U”-зграде до ријеке имали су не-
што јаче и више темеље. Истражене просторије објеката указују на то да
су они били међусобно повезани, па се претпоставља да су сви остаци
грађевина чинили једну цјелину у којој су зграде биле груписане око
већих и мањих отворених простора.190
Први објекат (објекат I) „U”-зграде састоји се од два крила (јужног и сје-
верног), повезана портиком на западној страни. Сматра се да су ова крила
и на источној страни, до Требишњице, била повезана зидом или порти-
ком. На тај начин је био заокружен један већи слободни простор. Главне
просторије ове виле биле су распоређене на сјеверном и јужном краку
објекта. Јужно крило је имало два реда просторија (1–12), при чему је јуж-
на страна крака била омеђена косим зидом, који се настављао ка сјеверо-
западу. Сматра се да је јужно крило објекта служило као бања те да се
главни префурнијум – који је доводним каналима гријао просторије 3, 7
и 8 – налазио на западној страни крила.191
Сматра се да је просторија 2 загријавана из просторије 4, али је отвор
касније зазидан. Поред западног зида просторије 4 и уз зид просторије 1
ишао је канал за воду. Поред просторије 8 је дограђен мали простор са ка-
дом, из кога се загријавала. Такође, и просторија 3 има проширење у коме
је била када тепидарија. У просторијама 2, 3, 7 и 8 пронађени су стубићи
хипокауста, а у просторији 7 пећ од великих блокова, за таљење руде или
стакла, са траговима гарежи и ватре. Најмање стубића је сачувано у про-
188. Исто, 44–58.
215
сторији 8 (18 x 18 x 4), док су у просторији 7 сачувана два реда. У просто-

ријама 2 и 3 пронађено је више очуваних стубића изграђених од цигле
(16 x 16 x 4; 25 x 25 x 5).192
Поред западног зида просторије 4 пронађени су и остаци канала за до-
вод воде и фрагменти водоводних цијеви. Остаци фресака и мозаика ука-
зују на то да је бања била раскошно уређена. У шуту просторије 2 нађени
су фрагменти жутих и црвених фресака, а у просторији 3 – поред фрагме-
ната црвених фресака на зиду – комад мозаика са плавим орнаментима.
Сјеверно од просторија са стубићима налазио се низ просторија, обиље-
жених бројевима 1, 5, 6 и 9, које су највјероватније служиле за окупљање
и пресвлачење. У просторијама 1, 6 и 9 под је био од естериха (глинена
подна облога), док је у просторији 5 био мозаик од једноставног плавог
орнамента. У просторији 7 су видљива накнадна преграђивања, док су уз
ивицу просторија 5 и 6 констатовани остаци сувозида из раног Средњег
вијека.193
Остаци источних просторија 4а и 4б, према ријеци Требишњици, сла-
бо су очувани. У просторији 4а сачуван је под од естериха, а на њеној јуж-
ној страни зид је удвостручен јер се на њега наслања наставак зида који
са јужне стране граничи просторије 2, 3, 7 и 8. Он се од просторије 4а пру-
жа ка ријеци па се претпоставља да су и на тој страни постојале додатне
просторије. Коси зид је затварао један уски простор до просторија 2, 3, 7 и
8, и он није имао поднице. У шуту просторије 4а пронађени су фрагменти
водоводних цијеви, мраморних оплата, фресака, керамике и црвеног ка-
мења, које је добило боју од ватре префурнијума. Просторија 4б је слабо
очувана. Сјеверни зид према Требишњици је дјелимично сачуван, док од
источног нема ни трага. Међутим, истраживачи сматрају да су сјеверни
и јужни зид повезивали јужно и сјеверно крило зграде. У овој просторији
је, у дужини од три метра, сачувана подница од мермерних плоча на
којима се у шуту налазе фрагменти црвених фресака, керамике и новца,
као и добро очувана зелена стаклена чаша са натписом VIVA. Са сјеверне
стране поднице налазио се сувозид који се датира у доба раног средњег
вијека.194
Јужно крило је преко просторије 10 из сјеверног реда просторија било
повезано са тријемом. Од просторије 10 и портика наставља се један зид
према сјеверозападу, а на њега нови низ просторија изнад јужног крила.
193. Čremošnik 1976, 46–48.
216
Тријем је био украшен слабо очуваним мозаиком. Од просторије 10 сачу-

вано је седам метара источног зида портика. На основу оштећене подлоге
мозаика сматра се да је подница тријема двапут рађена. Што се тиче дије-
лова тријема, у шуту је нађено пола стуба пречника 29 цм, фрагмент сту-
ба са канелурама и фрагмент волуте. Тријем је виши од просторија
сјеверног крила објекта I, па се низ три плиће степенице силази у просто-
рију 19, док просторија 23, исте ширине као и тријем, изгледа као његов
наставак. На просторију 23 наслања се за 30 цм виша просторија 35, а по-
везане су степеницама. На основу оштећене поднице истраживачи сма-
трају да се три пута радила или мијењала. У њој је пронађен фрагмент
стуба (пречника 29 цм). На мјестима гдје су били порушени зидови и у
тријему пронађен је сувозид, огњиште и трагови гара.195
Сјеверно крило зграде првог објекта (I) је четвороугаоног облика, са
три реда великих просторија и тријемом на источној страни према Тре-
бишњици. На ову зграду се наставља ред просторија чији је крај зидом
или портиком био везан за крај сјеверног крила. Сјеверно и јужно крило
зграде су се очували у приближној дужини, а за источнију гомилу руше-
вина се вјерује да потиче од зида који их је повезивао. Просторија 15 је
дјелимично сачувана (дио јужног и сјеверног зида), док је подница ис-
крчена.196 Боље очувана је просторија 16 са основом у облику крста, смје-
штена на источној страни овог крила, уз ријеку Требишњицу. Она је била
раскошно уређена и опремљена, са дјелимично сачуваним мозаиком са
приказом Орфеја и једне музе. У средини просторије 16 дјелимично је
очуван мозаик са приказом Орфеја у оријенталном одијелу и лиром у
руци, као и животињама које му прилазе са обје стране. Слика има облик
шестостраног медаљона и у пољима око њега распоређене су слике пан-
тера, козорога и птица, а у угловима је дрвеће. У уском пољу дуж цијеле
западне стране просторије стоји геометријски мозаик са медаљоном у
чијем је центру муза. Источни дио овог мозаика је уништен јер је изнад
овог дијела паљена ватра.197
Из просторије 16 широки пролаз је водио у просторију 17, а из ње се ус-
ким пролазом стизало у просторију 19, која се протеже дуж цијеле јужне
стране сјеверног крила. Сматра се да је пролаз из просторије 17 у 19 у ка-
снијој фази био затворен тесаним каменом. Сјеверно од просторије 17 је
тријем (просторија 27), који са обје стране има по једну мању просторију.
217
У једној од тих мањих соба (просторија 20) нађени су хипокаустни стуби-

ћи, а претпоставља се да се она директно гријала кроз уски отвор између
њеног сјеверног и источног зида.198 На зиду између просторија 20 и 16 на-
лази се мали отвор за довод ваздуха у просторију 16, која је такође загри-
јавана. Касније је овај отвор зазидан. Друга мала просторија која се нала-
зи на сјеверној страни тријема поплочана је малим циглама у облику
шестостраних призми. Овај тријем, заједно са осталим просторијама
овог крила, налази се на граници уздигнутије терасе, док су просторије 15
и 16 нешто ниже. Из просторије 17 улаз води у просторију 19, са чије се
сјеверне стране налазе три раскошно уређене просторије. У просторији 17
је нађен геометријски мозаик са мотивом крљушти у плавој боји. Центар
мозаика је уништен, а сматра се да се у њему налазио медаљон. Исто тако,
и просторија 19 била је украшена мозаиком који се сачувао само уз зидо-
ве. Мотив овог геометријског мозаика било је шаховско поље у плаво-цр-
веној и бијелој боји. Из ове просторије се улази у просторије 21, 22 и 23.
Улаз из просторије 19 у просторију 21 био је зазидан у некој каснијој фази.
У све три просторије су нађени фрагменти мозаика у шуту. У другом
низу просторија (24, 25 и 26), који се наслањао на претходне (21, 22, 23), са-
чувани су геометријски мозаици у плавој боји, и то у просторијама 25 и
26. У просторији 25 је мотив паралелограма, а у просторији 26 централни
дио је испуњен мотивима троуглова. Сјеверну страну овог блока зграде
заузима велика просторија 28, од које је сачуван само темељ, док се у ис-
крченој подници налазе трагови коцкица мозаика. Са вањске стране ње-
ног сјеверног зида откривен је канал који иде ка Требишњици. Уз њега су
нађени фрагменти водоводних цијеви и оловних цјевчица, па се сматра
да је то био канал за довод воде.199
На посљедњу сјеверну просторију (28) објекта I наставља се – према за-
паду и сјеверу – нови комплекс просторија, тј. објекти II и III, који са сје-
верне стране заокружују овај простор. Овај комплекс са јужне стране за-
тварају просторије уз јужни коси зид. Сјеверно и јужно крило просторија
није потпуно очувано па се њихов облик не може ни приближноодреди-
ти. На простору између просторија на сјеверу и југу налазе се сувозидне
рушевине и гробови. Нешто боље су очувани остаци просторија на сје-
верној страни овог комплекса (објекат II), повезаног са објектом I. Источ-
ни зид просторије 33 овог дијела одваја се од западног зида просторије 28
објекта I. Положај зграде је диктирала конфигурација терена. Објекат II се
199. Čremošnik 1976, 48–49.
218
састоји од двије групе просторија. Прва група је имала три реда са четири
просторије (30, 31, 32, 33, с тим што су просторије 31 и 32 дијелиле један
ред), које су заузимале сјеверни положај. Прва група је везана просто-
ријом 36 за другу групу просторија (37, 38).200 На простору између просто-
рија 33 и 37 зидови су искрчени. Зидом који полази од угла просторија 32
и 36 објекат II био је везан за још једну групу просторија на сјеверу. Тако-
ђе, зидови из просторије 38 воде према западу и представљају везу са ис-
крченим просторијама на југу комплекса. Од просторије 38 један зид се
одваја према сјеверозападу, а поред њега се налази група просторија из-
над којих је касније изграђена црква.201
У оквиру објекта II доста добро су сачуване просторије 30, 31 и 32, у ко-
јима су пронађени остаци стубића хипокауста, што указује на то да су се
загријавале. Сматра се да је ријеч о групи соба које су представљале зим-
ске друштвене просторије (претпоставља се на основу њихових већих
размјера). У просторијама 31 и 32 зидови су нешто боље очувани. У све
три сачувана је подница од естериха. Усљед слабе очуваности зидова,
трагови префурнијума се нису могли пронаћи. Просторије су биле луксу-
зно уређене и опремљене. У просторији 30 су нађени фрагменти црвених
и бијелих фресака, а уз просторије 31 и 32 фрагменти посуда, амфора и
шкољки, што су вјероватно остаци гозби које су се у њима одржавале. Не-
што слабије су се очувале просторије 36, 37 и 38, јер се на овој територији
протеже гробље које је оштетило римске грађевине. У њима није нађена
подница. Истраживачима су посебно отежавајућу околност представља-
ли гробови који су се касније укопавали на овом простору. На сјевероза-
падни зид просторије 38 наставља се ка западу нова група просторија тј.
објекат III. Ова група просторија се сачувала највјероватније због тога
што је на њиховим темељима изграђена црква. Од зграде су се дјелимич-
но сачували темељи и остаци једног префурнијума хипокауста уз који се
налазила једна мања просторија, па се претпоставља да је то била мања
бања за укућане.202
Укопавање и изградња гробова око цркве потпуно је уништило зидове,
па се не може одредити до које границе се пружало ово сјеверно крило и
како је било везано са искрченим јужним крилом „U”-зграде. Од овог дру-
гог комплекса просторија гомиле римских рушевина простиру се ка сје-
вероистоку (до објеката V и VIII), западу (до објеката XV, IV и X) и југоза-
201. Čremošnik 1976, 48–49.
219
паду (до објеката VI и VII), гдје се налазе и остаци неколико усамљених

објеката. Мада изглед на терену упућује на то да није било видљивих веза
између ових објеката, то се није могло прецизно утврдити од гомиле
римских рушевина између њих. Ове гомиле захватају један већи четво-
роугаони простор, па се претпоставља да су и ове зграде, као и у прва два
комплекса, биле грађене са планом, који се прилагођавао терену. Ком-
плексу ових сувозидних гомила припада и објекат IV. То су темељи дугу-
љасте четвороугаоне зграде, унутар које су нађени фрагменти римских
зидова и остаци гробова. У овом објекту нису нађени никакви предмети
који би могли помоћи у његовом датирању. На овом простору су присут-
ни и бројни остаци из каснијег доба градње, а најзначајнији су остаци
средњовјековне цркве и гробова из овог доба.203
Сљедећи објекат, V, нешто је удаљенији (у правцу сјеверозапада) од
објеката II и III. Он је био прилагођен конфигурацији терена, тако да је
био смјештен на двије терасе. На доњој су се сачувале једна већа и једња
мања просторија. У већој су пронађени зидови од 50 до 80 цм, подница од
естериха и фрагменти фресака. Мања просторија је слабије очувана, јер
су се у њој били настанили Словени. На локалитету објекат V пронађен је
већи број фрагмената керамике.204
Сјевероисточно од објеката II, III, IV и V налази се објекат VIII (гробни-
ца). Овдје је остао сачуван један зид веће зграде на који се наслања јужни
зид мале гробнице. Од веће зграде сачуван је сјеверозападни угао. Поред
зида су пронађени фрагменти римске и словенске керамике. Нешто боље
је сачувана мала гробница. Сачуван је већи дио јужног зида и почетак сје-
верног, док је улаз био на источној страни. Гробница је слабо очувана јер
је прекопавана и уништена. У њој су пронађени фрагменти костију од
скелета, фрагменти римског стакла и керамике из доба сеобе народа, три
римска новчића, једна стаклена жута пљосната перла са главом мушкар-
ца у рељефу и један оштећен римски бронзани прстен са лежајем за гему.
По налазима стакла ова гробница се датира у крај III и почетак IV вијека
н. е. Пронађени новац је, исто тако, са краја III и почетка IV вијека н. е., па
се гробница прецизније може датирати на почетак IV вијека.205
Сјеверозападно од главног комплекса зграда налази се објекат IX, гроб-
ница нађена на равном простору и прекривена танким слојем хумуса.
Очувана је нешто боље само у темељима. Већа гомила камена поред гроб-
203. Čremošnik 1976, 48–51.
204. Исто, 48–51.
205. Čremošnik 1976, 51–58.
220
нице настала је од њених рушевина. У средини гробнице налазила се

рака, која је била прекривена већом каменом плочом. У шуту изнад раке
нађен је један скелет, каснијег укопавања, прекривен рушевином гробни-
це у којој су нађени фрагменти црвених фресака. Зидови раке били су од
танких цигли и плоча, што упућује на касно доба антике, а гробница је
зидана од камена. Скелет у раци је дјелимично иструо, а по процјени ан-
трополога ријеч је о скелету жене која је имала око 23–24 године. У гроб-
ници су пронађени фрагменти стакла, коштана игла са ликом женске
главе, фрагменти разбијених посуда, кључ, оков браве, већи број клинаца
и остаци једне кутије. По налазима стакла и сребрног окова кутије, гроб
се датира у крај III и почетак IV вијека н. е.206
Између претходно поменутих гробница или објеката VIII и IX налазе
се остаци зидова објекта XV. Пронађен је један дуги и два попречна зида
зграде чија се основа не може прецизно реконструисати. На сјевероисточ-
ној страни најближа је згради V, можда је била и са њом везана. Сматра
се да је њен донекле неправилан положај условљен обликом терасе.207 За-
падно од главног комплекса зграда налази се објекат X, од којег су фраг-
ментарно сачуване само двије просторије. Зидови према југу и западу су
слабије очувани. На јужном зиду су остали очувани само довратници.
У рушевинама зграде су пронађени фрагменти црвених фресака, каме-
них судова и амфоре. Налази упућују на то да је зграда служила за стано-
вање и била нешто скромније уређена и опремљена у односу на U-вилу.
Овај објекат се налазио у непосредној близини објекта IX и далеко од ос-
талих објеката. На основу налаза се не може установити никаква веза са
другим објектима.208
Југозападно од главног комплекса зграде (објекат I) нађени су остаци
двије зграде (VII, VI). Зграда VII има карактеристичан начин градње,
облика паралелограма, од великих обрађених камених плоча разних ди-
мензија. На источној страни њених темеља сачувана су два обрађена ка-
мена коцкаста блока, на којима се – на горњој површини – очувао жлијеб
прага врата. Исто тако, сматра се да је и горња конструкција била од до-
бро обрађених камених блокова. На то указује жељезна спојница, заливе-
на оловом, која је везивала блокове зидова. Облик објекта VII и начин
градње од великих, добро обрађених, камених блокова указују на то да се
ради о мањем храму. У прилог таквој тези иду и дијелови архитектуре
206. Čremošnik 1976, 52–53.
208. Čremošnik 1976, 51–58.
221
пронађени у близини зграде VI, која је по свој прилици била у вези са

храмом. У шуту, који највише припада раном средњем вијеку, нађена је
половина стуба пречника 60 цм, мања база стуба пречника 34 цм као и
фрагмент корниша храма.209
У непосредној близини претходно поменутог храма (објекат VII) от-
кривена су два паралелна зида једне просторије. Трећи зид, који на југу
спаја ове зидове, наставља се према западу, тако да чине остатке једне
зграде (објекат VI). Око објекта VI се налази велики број рушевина у који-
ма се нису сачували зидови. Остаци шестостраних призматичних цигли
указују на то да је овај објекат имао подницу од цигле и да је служио у се-
кундарне сврхе. На источној страни зида сачувао се праг. На основу пет
римских кључева пронађених у објекту VI и његове близине храму,
претпоставља се да се радило о помоћној згради храма у којој су се под
кључем чували ритуални предмети.210
Сјеверозападно од претходно описаног комплекса луксузне виле нала-
зи се узвишење Бријег, а плато терасе назива се Драчева страна. Ту су, све
до пута који је водио у Добрићево, нађене гомиле римских рушевина. На
овом локалитету, као и на претходно описаном, видљиве су накнадне на-
доградње из касне антике и средњег вијека. Остаци рушевина били су
плитки, тако да су се већином очували само темељи. Нешто повољнија
слика била је на јужном дијелу Драчеве стране јер је терен био покривен
грмљем. У сјеверозападном дијелу су се налазиле њиве и пашњаци, па су
зидови покрчени приликом обрађивања земље. Детаљнија истраживања
на Драчевој страни почела су 1968. године. На овом локалитету остаци те-
меља зграда су оштећени и искрчени тако да се често није могла добити
јасна слика комплетне зграде, изузев појединих објеката (сл. 21).211
Објекат I на Драчевој страни је дјелимично искрчен јер је ту касније из-
грађен сувозидни објекат. Дјелимично су сачувани само зидови, на који-
ма је касније израсло дрвеће. Због тога је откривен само сјевероисточни
угао једне веће просторије (I, 2) као и зид наспрам њега (I, 3), на који се на-
ставља сувозид. Бројни налази керамике и амфора упућују на то да је
просторија служила као остава за основне животне намирнице. Уз рим-
ску керамику је пронађена и керамика из доба сеобе народа.212
Објекат II је откривен 1967. године. Просторија 1 овог објекта имала је
под од естериха, а у шуту су нађени фрагменти црвених фресака, фине
212. Čremošnik 1976, 58–60.
222
Сл. 21: Вила на Драчевој страни (Čremošnik 1976)

римске керамике и стакла. По налазима би се рекло да су ту биле стамбе-
не просторије неке сеоске виле. На зид који се од ове групе просторија на-
ставља према југу надовезује се група просторија са оријентацијом према
истоку и југу, од којих се сачувао сјеверни зид веће четвороугаоне зграде,
над којим је изграђена сувозидна зграда и двије јужне просторије (7, 8).
Средишњи дио зграде је искрчен, а по зидовима који полазе са сјеверног
зида и од јужних просторија (7, 8) може се закључити да су чинили једну
цјелину.213
Двије јужне просторије (7, 8) ове зграде леже на косини која се благо
спушта према ријеци. Њихови темељи на југу су сачувани, а ојачани су и
223
сачувани темељи зидова који су полазили од просторије 15 према ријеци

на Црквини. Сматра се да се улаз у јужни дио објекта II налазио у југоза-
падном углу просторије 7. У њој је мјестимично сачувана подница од
троструког реда плоча, пореданих једне преко других. Распоред и нађени
остаци поднице у просторијама 7 и 8 упућују на то да су оне дио стамбе-
них просторија објекта II. Изгледа да су овом објекту, као посебна група,
припадале просторије 9 и 10 које су се налазиле нешто источније. Међу-
тим, то се не може са сигурношћу тврдити пошто нису сачувани зидови
који су их повезивали.214 На основу налаза пронађених у овим простори-
јама (пољопривредно оруђе, троска, фрагменти великих судова) претпо-
ставља се да је ријеч о групи радних домаћинских просторија. Исто тако,
на овом објекту откривене су зграде из средњег вијека, зидане у сувозиду,
уз коришћење римских зидова. У шуту ових зграда пронађено је много
фрагмената финог римског стакла, римске керамике и касније домаће ке-
рамике. На западној страни просторије10 пронађена су два гроба са фраг-
ментима костура. Они су ограђени и покривени каменим плочама без
прилога.215
Објекат III се састоји из три групе просторија које са сјевера, југа и за-
пада уоквирују двориште. Конфигурација терена је условила да овај ком-
плекс и двориште које зграде затварају буде неправилног облика. То се
посебно односило на западну групу просторија (9–14). Фрагменти зидова,
нађени на источној страни (24–25), упућују на то да је комплекс и са ове
стране био затворен. Остатак једног оградног зида (26) сачувао се и сје-
верно од објекта III, што значи да је око зграде постојао још један зид.216
Архитектура зграде тешко се може реконструисати јер су од зидова
очувани само темељи – понегдје се и они тешко запажају – тако да се на
цијелом комплексу нису могли тачно утврдити улази. Како су се донекле
могли наслутити улази у просторије 11 и 12, затим у просторију 3 јужног
крила, те у просторије 20–23, закључило се да је за сваку групу просторија
постојао улаз из дворишта. Доста добро је сачувана основа сјеверног кри-
ла зграде, док је нејасан њен завршетак на источној страни. Источни дио
крила се пружао вјероватно до зида просторије 25. Подница је сачувана
само у сјеверном дијелу комплекса уз сјеверни зид просторија 17 и 19.
Ово крило се састоји од двије групе просторија, западних (15–19) и источ-
них (21–23), међусобно везаних зидом.217
215. Čremošnik 1976, 58–60.
216. Исто, 60–62.
217. Čremošnik 1976, 60–62.
224
Западна група садржи четири мање и једну већу просторију. У просто-

рији 16 су пронађени бројни фрагменти керамике и стакла па се сматра
да су то просторије за становање и кућанство. У већој просторији 19 нађен
је један фрагмент стуба, са претпоставком да је саставни дио малог трије-
ма са улаза. Од просторије 17 сачуван је почетак зида који се пружа сје-
верно у правцу оградног зида. Сјеверни зид ове западне групе просторија
повезује западну и источну групу просторија, а уз њега су нађени фраг-
менти амфора и један недопечен фрагмент кровне цигле. На основу тога
се претпоставља да је у близини овог комплекса била и пећ за печење
кровне цигле.218
Источна група просторија (21–23) састоји се од три просторије великих
димензија. Постојао је улаз у виду малог тријема у просторију 20. У про-
сторији 22 нађен је фрагмент стуба пречника 25 цм, који је могао припа-
дати овом тријему. Такође, нађени су фрагменти керамике и остаци ка-
мене посуде у облику лијевка већих димензија. Претпоставља се да је
ријеч о дијелу неког млина за прераду пољопривредних производа. Исто
тако, на основу поменутих налаза и димензија просторија, сматра се да
су и оне на овом имању служиле у пољопривредне сврхе. Просторија 23
је, највјероватније, била зидом везана за просторију 25 која лежи источно
од ње. Подница у овим просторијама није очувана.219
Нешто слабије су очуване просторије западног крила (9–14). Оно је зи-
дом било повезано са јужним и сјеверним крилом. Јужни дио просторија
западног крила био је искрчен, само су очувани фрагменти темеља, тако
да се наслућује њихова повезаност са јужним крилом зграде. Дјелимично
је сачуван западни зид комплекса, који се пружа према истоку и групи
јужног крила. На југозападном углу ове зграде није сачуван никакав траг
зидова па је нејасан облик западног дијела зграде, који се по претпостав-
ци пружао ка југу.220
Римски преградни зидови и подница од естериха сачувани су само у
просторијама 11 и 13. Већа просторија 12 настала је накнадним преграђи-
вањем. Претходни улаз у овај дио зграде налазио се уз сјеверни зид и –
као и улаз у просторије 21–23 – био је из дворишта. Међутим, западни
преградни зид просторије 12 затварао је овај улаз, што указује на то да су
ти зидови из постримског периода.221 Дијелови поднице су сачувани
само у просторији 12. Од западног крила зграде се сачувало само пет про-
219. Čremošnik 1976, 60–62.
225
сторија, од којих су просторије 9 и 10 дјелимично искрчене, тако да њен

облик није у потпуности јасан. У свим просторијама (изузев броја 9) сачу-
вала се подница од естериха. Димензије соба, налази бројне керамике
(нарочито медитеранске, тзв. sigillatа chiarа), шкољки, амфора и водовод-
них цијеви указују на то да је овај дио комплекса служио за становање.
У оквиру јужног крила зграде остало је очувано шест источних просто-
рија, док се није сачувао задњи дио који је био веза са групом просторија
у југозападном углу овог комплекса зграде. Мање димензије просторија
у овом дијелу комплекса, као и налази керамике (просторије 4 и 5), указу-
ју на то да је и овај дио служио за становање. У појединим собама су про-
нађени остаци фресака, из чега се закључује да су поједине просторије
овог дијела комплекса биле боље опремљене. Бројни налази касноан-
тичке керамике у објекту III и око њега, јасно указују на употребу ком-
плекса у позној антици. Средњем вијеку припадају фрагменти сувозида
нађени у западаном дијелу јужног крила објекта III. Претпоставља се да је
због ових, каснијих градњи античка зграда на овом мјесту искрчена. Ка-
снијем периоду припадају и два гроба пронађена међу сувозидима у
објекту II. Исто тако, у објекту IV су пронађена три гроба, а у објекту III че-
тири гроба. У њима су најчешће налажене испретуране кости, али буду-
ћи да није било прилога не могу се прецизно датирати. Претпоставља се
да прате касније сувозидне зграде.222
Објекат IV откривен је око 40 метара сјеверно од објекта III. Састоји се
од једне дуге просторије са зиданим огњиштем у сјевероисточном углу.
Уз његов источни зид са спољне стране нађена су три гроба ограђена пло-
чама. У овом објекту су нађени фрагменти римске керамике, док подница
није сачувана. Сматра се да се ради о мањем објекту за газдинство који је
припадао описаним римским зградама.223
На основу остатака на Панику закључује се да је велика луксузна грађе-
вина била намијењена за становање. Овакав тип урбане виле одговара
касноантичким центрима, а о њеном настанку у касној антици свједочи
обиље налаза из поменутог периода. Сматра се да су производни центри
ове виле били у вили уз Требишњицу, на Прлу и на Драчевој страни.224
Вила смјештена низводно поред Требишњице и вила на Прлу, западно од
Драчеве стране, нису у потпуности истражене. Оне су одвојене од оста-
лих грађевина и чине цјелину за себе, а претпоставља се – на основу њи-
222. Čremošnik 1976, 60–62.
223. Čremošnik 1960–61, 174–182; Čremošnik 1976, 62.
224. Čremošnik 1976, 62–65.
226
хових димензија – да је ријеч о сеоским вилама. Налази из њих упућују

на то да је ријеч о зградама за становање појединих закупаца који су из-
вјесна имања добијали на обрађивање. Нешто сигурније налазе, који ука-
зују на привредни значај ове локације, даје комплекс на Драчевој страни.
На овом локалитету се налазе три групе зграда, а на основу најбоље очу-
ване (објекат III) формирала се и приближна слика осталих зграда.225
За све зграде је карактеристично то што су се у једном комплексу нала-
зиле и стамбене и привредне просторије. Налази указују на то да су мање
просторије западног и сјеверног крила објекта III служиле за становање,
док је источно крило са великим просторијама (21–23) служило у при-
вредне сврхе, као и просторије 9 и 10 зграде II. Ове зграде су биле мање
луксузно опремљене у односу на вилу на Панику. У зградама на Драчевој
страни пронађени су фрагменти једноставних фресака, а трагова мозаика
није било.226
Остаци мањих грађевина источно од ових зграда свједоче да је на овом
подручју било више објеката који су служили у привредне сврхе. Фраг-
менти пољопривредног оруђа (из просторија 9 и 10 објекта II – Драчева
страна) и великих камених судова за прераду пољопривредних производа
свједоче да су ове просторије служиле за радове у вези са пољопривредом.
Налази троске и фрагмената жељезних предмета (просторија 9 објекта II –
Драчева страна) упућују на постојање радионица за обраду жељеза, а на
основу остатака опеке и кровне цигле претпоставља се да су постојале и
радионице за печење цигле. Величина посједа указује на то да је било и
других радионица које су служиле за потребе имања. Налази са Драчеве
стране иду у прилог раније поменутој тврдњи да је вила на Панику пред-
стављала центар пољопривредне експлоатације овог подручја.227
Бројни налази касноантичке керамике свједоче да се континуитет
живљења на овом подручју настављао и у постримском периоду. Кас-
нијем периоду припадају фрагменти сувозида који се налазе у рушеви-
нама у оквиру римских грађевина. Утврђено је да се на овом подручју
разликују двије врсте сувозидних градњи: сувозид од већих камених бло-
кова, чији је међупростор попуњен грађевинским шутом и сувозид ши-
роких зидова (до 1 м) од тањих плоча. Сувозид од великог амфорног ка-
мења нађен је у луксузној вили на Панику. Њиме су ограђени мањи
дијелови појединих просторија. На тај начин су искоришћени сачувани
225. Čremošnik 1976, 63–65.
226. Исто, 63–65.
227. Čremošnik 1976, 62–65.
227
дијелови римских просторија, а оштећене су дограђене сувозидом. Овак-

ве врсте градњи су пронађене у неколико просторија објекта I на Панику
(4, 4б, 5, 6, 13), док је у објектима V и VI нађен сувозид комбинован са др-
веном конструкцијом. Од осталих налаза треба поменути фрагменте сло-
венске керамике из VIII–IX вијека (просторија 13), словенско огњиште и
фрагменте котлића датиране у IX вијек (објекат V и VI). На крају треба
истаћи да овакве врсте градње нису пронађене на Драчевој страни.228
Многобројни су остаци сувозида од необрађених плоча. Зидови су ши-
роки до 1 м, а простор између камења попуњаван је ситним каменом. Ова
врста сувозидне градње откривена је и на Панику и на Драчевој страни.
На локалитету Паника истражена је у сувозиду саграђена зграда IV, у не-
посредној близини цркве, као и неколико порушених сувозидних зграда
сјеверно и сјевероисточно од објеката I, II и III. Овом насељу је припадала
и пећ нађена у просторији 7 луксузне виле, рађена од исте врсте плоча.
У објекту су пронађени фрагменти римске и два фрагмента словенске ке-
рамике. Истраживачи сувозидно насеље – на основу налаза из објеката V
и VI и налаза словенске керамике око цркве и у просторијама објекта II
(31, 32, 35, 38) – датирају у период од IX до XII вијека.229
На Драчевој страни су пронађена два објекта саграђена у сувозиду. На
овом локалитету је, у римском објекту III, нађен дио једног сувозида, а у
објекту II је нађена сувозидна зграда са три просторије. Сјеверно од Дра-
чеве стране, на брежуљку Главичине, откривена је група објеката грађе-
них у сувозиду, са претпоставком да се радило о мањем насељу. Зграде су
биле густо поређане једна уз другу у облику паралелограма, а нешто
боље од њих био је очуван објекат V. Зграда је облика паралелограма (16
x 8), са подницом од каменог масива бријега (поравната клесањем каме-
на). Састојала се од мање и једне веће просторије. Улаз у зграду је са јужне
стране веће просторије, док се мања просторија налази на западној стра-
ни, са ограђеним огњиштем, гдје су пронађене животињске кости и пе-
пео од ватре. Претпоставља се да је већа просторија служила за спавање,
а мања за справљање хране. Уз спољни зид су пронађени фрагменти ита-
лијанске керамике из XVI вијека. Нађени су и фрагменти словенске кера-
мике облика типичног за словенски лонац. На основу поменутих налаза
сматра се да су се сувозидне куће на Драчевој страни одржале и до XVI
вијека, са претпоставком да им припадају и поједине гомиле и на Цркви-
ни на Панику. Сувозидни објекти на Драчевој страни припадали су љу-
229. Čremošnik 1976, 66–72.
228
дима који су се претежно бавили сточарством, па су стога били прилаго-

ђени типу кућа сточара.230
Лоше очувани зидови римских зграда и гомиле рушевина са којих је
вијековима коришћен камен за градњу каснијих насеља, допринијели су
слабој очуваности каменог намјештаја као и осталих камених предмета из
зграда на Панику и осталим локалитетима. У градској вили пронађено је
12, у Црквини три и на Драчевој страни седам фрагмената каменог намје-
штаја, камених посуда и других предмета потребних домаћинству (фраг-
мент камене посуде и млина, фрагмент каменог тега). Стога смо о кућним,
пољопривредним и занатским радиностима слабо обавијештени.231
Мозаици пронађени на Панику дијеле се на двије групе, и то на оне са
геометријским мотивима и оне са фигуралним мотивима. Геометријски
мозаици су откривени у осам просторија. Најзаступљенији су они са по-
нављањем једног или више мотива, а два су са централном шемом. У про-
сторијама 1 (сл. 22) и 3 (сл. 23), које су у оквиру бање, очуван је мали дио
мозаика са мотивима меандра у плавој боји који се сијеку у виду свасти-
ке.232
Сл. 22: Реконструкција мозаика из Сл. 23: Реконструкција мозаика из

просторије просторије 3, 1, објекат I Čremošnik
1976). објекат I (Čremošnik 1976).
У просторији 17, која је квадратног облика, пронађен је мозаик са цен-

тралном шемом (сл. 24).
232. Čremošnik 1976, 65–70; Čremošnik 1965, 174–175.
229
Сл. 24: Реконструкција мозаика из

просторије 17, објекат I
(Čremošnik 1976).
Велико поље састоји се од низа оквира, а у центру се налази мање ква-
дратно поље (медаљон који је потпуно оштећен). Утврђено је да овај ме-
даљон одговара оном на којем је приказана Муза у просторији 16, па се
сматра да је и он имао сличну представу. Око квадратног поља се налазе
четири геометријска оквира. Спољашњи оквир чини мотив квадрата у
оквиру кога се налазе паралелограми, тако да у центру настаје мали квад-
рат са тачком. Други оквир чини зупчаста трака, трећи – једноставна пле-
теница, четврти – шири оквир од крљушти са наизмјенично обојеним
бијело-плавим половинама, пети – оквир од плетенице која уоквирује
медаљон. Сви мотиви су бијело-плаве боје, изузев плетенице која је на-
глашена и црвеном бојом. На подручју данашње Херцеговине, мотиви
зупчасте траке и једноставних крљушти са наглашеним различито обоје-
ним половинама датирају се у II вијек, али су распрострањени све до ка-
сне антике.233 На излазу из ове просторије, на прагу, јављају се мотиви
меандра.234
233. Čremošnik 1976, 65–70; Čremošnik 1965, 174–175; Čremošnik 1987, 77–96, 145–167.
234. Čremošnik 1976, 72–77.
230
Дугуљаста просторија 19, која је нека врста предсобља за собе 21, 22 и

23, украшена је мотивима шаховског поља у бијело-црвеној-плавој боји
(сл. 25). Оквир се састоји од двије траке са степеничастим троугловима
између којих се налази мотив срцолике плетенице на плавој основи.235
Сл. 25: Реконструкција мозаика из проторије 19, објекат I

(Čremošnik 1976).
На улазу у просторију 21 сачуван је у бијело-плавој боји мотив крљу-
шти чије су половине наизмјенично бијеле и плаве. Од мозаика су сачу-
вани само оквирни дијелови. Претпоставља се да је и он имао у средини
један или више медаљона. Основни мотив средњег поља мозаика је ша-
ховско поље које је ушло у употребу у II вијеку (за портике и предсобља).
Такође, и мотиви степеничастих троуглова и срцолике плетенице као
оквири омиљени су од II вијека па до касне антике.236 У просторији 25,
која је највјероватније служила као ходник, откривен је мозаик са моти-
вима квадрата подијељених различито оријентисаним паралелограми-
ма, тако да у центру окружују четвороугао. Осим на оквирима у ходни-
цима, овај мотив се јавља и у већим просторијама (сл. 26).237
235. Čremošnik 1965, 174–175; Čremošnik 1987, 77–96, 145–167.

231
Сл. 26: Реконструкција мозаика из просторије 25, објекат I

(Čremošnik 1976).
Мозаик у просторији 26, рађен у бијело-плавој боји, има централну

шему. Четвороугаони центар је по средини подијељен редом троуглова у
четири поља, попуњена наизмјеничним правоугаоним бијело-плавим
троугловима. У центру четвороугла је ромб са мотивима Гордијевог чво-
ра. Оквир око централног поља чине меандри (вијуге, окуке), који се
укрштају у виду свастике. Вањски оквир чини линија у облику већег бро-
ја латиничних слова „U” у чијим се центрима наизмјенично налазе при-
казани дијагонални крст, розета, ромб степеничастих страна и ромб са
пољем бијело-плавих квадратића. Мозаици са оваквим представама от-
кривени су у Стоцу, Илиџи и, ван Далмације, у Германији, a датирају се
у III вијек (сл. 27).238
Сл. 27: Реконструкција мозаика из просторије 26,

објекат I (Čremošnik 1976).
Најзначајнији фигурални мозаик налази се у просторији 16 која има

облик крста. Мозаик је оштећен, јер је на њему у каснијем периоду било
огњиште. Очуван је јужни дио централног дијела мозаика. У уским кра-
238. Truhelka 1893, sl. 50, 2; Čremošnik 1987, 77–96, 145–167.
232
ковима око средњег поља дјелимично је сачуван геометријски мозаик.

Средишњи дио мозаика се састоји од квадратног поља са централном фи-
гуром Орфеја и дугуљастог дијела, испод њега, са бистом Музе.239 Оба ди-
јела уоквирена су у једну цјелину двоструким оквиром. Вањски оквир се
састоји из двије паралелне линије међу којима је уски простор украшен
шаховским пољем. Други унутрашњи оквир састоји се од мотива једна-
костраничних троуглова са назубаним странама, који су поређани у раз-
ним правцима тако да између себе у центру затварају мало квадратно
поље. Трећи оквир је срцолика плетеница која уоквирује и дијели поље са
Орфејом и Музом (сл. 28).240
Осмоугаоно поље са Орфејом је центар осмоугаоне звијезде која је на-

стала укрштањем два квадрата. Оквир шестоугаоника је мотив шатор-
ског крова, оквир једног квадрата је плетеница, а другог вијугава трака.
Поље овог горњег дијела мозаика уоквирено је плетеницом и зупчастим
орнаментом. Доње уско квадратно поље, са приказом Музе, украшено је
мотивом плетенице.241 Слика Орфеја окруженог животињама дјелимич-
но је очувана. Глава је у потпуности оштећена, с тим што се примјећује
фрагмент фригијске траке. Орфеј је обучен у зелену тунику са црвеним
опасачем и огрнут црвеним плаштом. Окренут је надесно, а у руци држи
лиру. На рукаву десне руке налазе се три знака крста, један испод другог.
Приказан је у сједећем положају, обувен у ципеле, ногама на стијени. Де-
сно од њега је бик, изнад њега змија, а лијево се виде ноге неке животиње
и дио дрвета испод кога сједи. У јужним угловима уских поља око цен-
тралног осмоугаоника приказана је птица на гранама, а у другом дрво и
пантер који гони дивокозу. Муза је приказана у зеленој туници, са перјем
на глави (како је и приказивана у касној антици). Десно од Музе је libellus
или диптих, па се закључује да је ријеч о Клио, музи историје. Сматра се
да овај мозаик са приказом Орфеја спада у мозаике са централном ше-
мом и да су овакви мозаици и представе карактеристични за западне
провинције од Британије до Паноније у III и IV вијеку.242
Јасно је да су мозаици били омиљени у комплексу на локалитету Па-
ник. Мотиви на њима су разноврсни и потичу из разних епоха. Када је ри-
јеч о мозаицима са фигуралним мотивима, за њих је типична природност
представе и стремљење ка орнаменталном. Карактеристика мозаика са
239. Čremošnik 1974, 243–247.
240. Čremošnik 1976, 77–82.
233
Сл. 28: Реконструкција мозаика из просторије 16, објекат I

(Čremošnik 1976).
Паника јесте њихов симболичан садржај, на што упућују и представе Ор-
феја и Музе. Крстови поређани на Орфејевом рукаву симболизују хри-
шћанство. Орфеј је на мозаицима Паника приказан као пастир свог стада,
и овдје се тумачи као претеча Христа. Симболична представа на мозаици-
ма овог локалитета јесте Муза Клио, која симболизује мудрост и знање
234
Орфеја односно Христа. На основу анализе налаза и аналогије са другим

мозаицима са сличним представама, мозаици са Паника датирају се на
крај III вијека.243
Представа Орфеја среће се и у сусједству Далмације, у Горњој Мезији.
На траси пута Наисус–Лисус, код села Главника (Косово и Метохија), пет
километара југозападно од Подујева, откривена је већа репрезентативна
грађевина с краја III и почетка IV вијека. Ријеч је о вили у којој су нађене
просторије загријаване топлим ваздухом и луксузна одаја са подним мо-
заиком и представом Орфеја. Цијела композиција, квалитетно изведена,
уоквирена је геометријским мотивом. У просторијама су нађени фраг-
менти малтера што указује на то да су зидови били украшени фрескама.
На овом локалитету је нађен значајан број различитих предмета: накит,
керамичке посуде, стаклена чаша и крчаг.244 Поред луксузне римске виле
са подним мозаиком са представом Орфеја нађен је значајан број епи-
графских споменикаи некропола из III или IV вијека.245 Орфеј је у вријеме
прогона хришћана симболизовао Христа, како показује истовремени мо-
заик из Паника, на коме митски херој има крстове на рукаву. Мозаици и
фреске са поменутих локалитета (Паник–Далмација, Главник – Горња
Мезија) указују на хришћанску симболику крајем III вијека, када је хри-
шћанство још забрањено. Они су досад најстарији пронађени налази на
Балкану који носе хришћанску симболику.246
Међу налазима са Паника истичу се и фрагменти фресака са разновр-
сним мотивима, који већином припадају луксузној вили на Црквини, док
су у сеоским виламана Драчевој страни нађени само појединачни фраг-
менти црвене и бијеле боје. На Црквини, остаци фресака су нађени у
зградама које су биле прекривене дебелим слојем шута, у оба крила
„U”-зграде, просторијама бање и просторијама са мозаицима (објекат I,
просторије 1–20), као и у једној просторији објекта V (сл. 29).247
У просторији 1 бање пронађени су фрагменти бијелих поља на којима
се налазе црвени оквири од 6 цм, са танким унутрашњим зеленим лини-
јама. Нађен је и већи број фрагмената са уским црвеним, зеленим и жу-
тим тракама до 1 цм. Поред једне црвене оквирне линије налазе се укра-
244. Фидановски 1985, 100–102; Фидановски 1986, 150, сл. 1, 2; Фидановски 2007, 95–118; Do-
bruna-Salihu 2011, 279–292; Самарџић / Пекић 2013а, 837–852.
245. Вулић 1934, 29–84; Fidanovski 1986, 150; Петровић 2007, 93.
246. Čremošnik 1974, 243–247; Фидановски 1985, 100–102; Фидановски 1986; 150, сл. 1, 2; Фи-
дановски 2007, 95–118.
247. Čremošnik 1976, 83–93.
235
Сл. 29: Налази фресака на Панику (Љ. Којић 1961)
сни зелени листићи који припадају унутрашњем орнаменту оквира.

Сматра се да орнамент широких црвених и уских кружних линија бијеле
и сиве основе припада орнаменту у виду кругова и лукова који украшава
236
таванице. Оквири од црвених и зелених линија (од 0, 5 до 2 цм) јављају се

на бијелим пољима у просторијама 2 и 4б, као и испред просторија са хи-
покаустима бање. Унутрашњи оквири на бијелим пољима су често наиз-
мјенични низ црвених тачака и елипси. У просторији 4б су пронађени
фрагменти жутих фресака, у којима су бијеле, црне и црвене оквирне ли-
није, као и геометријски орнамент розете са црвеним и жутим латицама.
Исто тако, значајан број фрагмената фресаканађен је у просторији 6. Ка-
рактеристични су фрагменти црвених и бијелих поља, подијељених ши-
роким бијелим и црвеним оквирима. У црвеним пољима се налазе тање
бијеле, црне, свијетлоцрвене и свијетлоплаве линије, а око бијелих поља
црвени и сиви оквири, тање црвене, свијетлоцрвене, жуте и зелене ли-
није. Поред ових оквира, на бијелој основи је видљив и зелени орнамент
за који се не зна шта представља. Остало је неразјашњено да ли зелене и
плаве фреске представљају приказе у пољу или припадају неком оквиру
поља. Такође, сматра се да фрагменти фресака разних црвених нијанси
упућују на то да је у пољима било ликовних приказа. Фрагменти сивих
фресака са бијелим орнаментима сличним лишћу највјероватније при-
падају ширим оквирима.248
У просторији 8 је нађен мали број фрагмената бијелих поља са црве-
ним и зеленим оквирним линијама. Исто тако, пронађени су тамносиви
фрагменти који највјероватније припадају оквирима. На бијелом пољу се
налазе цвјетови са црвеним и жутим латицама, па се сматра да су дио не-
ког геометријског орнамента који се јавља у III вијеку.249 Латице цвјетова
комбиноване са гирландама од црвених тачака и елипси нађене су у про-
сторији 9, гдје се налазе и црвени оквири на бијелој основи, као и фраг-
менти са мотивом марморизације у црвеним и смеђим тоновима. Може-
мо рећи да су се у овом крилу бање сачували фрагменти са једноставним
орнаментима као и оквирне и геометријске декорације. Могуће је да
фрагменти разних црвених нијанси из просторије 6 припадају неком ли-
ковном приказу. На то би упућивали и фрагменти фресака гдје су прика-
зани дијелови човјечјег тијела у разним нијансама црвене боје.250
У другом крилу бање, у просторији 16 (мозаик Орфеја), фрагменти фре-
сака су јако оштећени пошто је на шуту касније било огњиште. Они свје-
доче о томе да је ова просторија обиловала фрескама. Црвени и жути
фрагменти указују на поља, а фрагменти црвених нијанси на ликовне
248. Kojić 1960–1961, 185–187; Čremošnik 1976, 83–93; Čremošnik 1987, 77–96, 145–167.
249. Kojić 1960–1961, 185–187; Čremošnik 1976, 83–93.
250. Čremošnik 1976, 65–70.
237
приказе на њима. Са сокла су очувани фрагменти са орнаментом мармо-

ризације. Такође, пронађени су фрагменти са бијелом основом и црве-
ним и зеленим оквирним линијама. На бијелом пољу се налазе мотиви
црвених и плавих розета. Није утврђено да ли црвени и сивкасти тонови
на бијелој основи припадају неком вегетативном мотиву. Сматра се да
жутим и црвеним пољима припадају фрагменти са мотивом насумице
набацаних листића (жути на свијетложуту и црвени на свијетлоцрвену).
Фрагменти фресака тамносиве, зелене и бордо боје припадају широким
оквирима поља.251
У просторији 17 сачувани су фрагменти фресака црвених и жутих
поља. У црвеним пољима су као унутрашњи оквир служиле двије пара-
лелне тање плаве линије. У жутим пољима, која су уоквирена црвеним
линијама, јављају се биљни мотиви. Из бијелог круга са листовима наиз-
мјенично се надовезују мотиви са зеленим лишћем и црвене гирланде у
оквиру којих је и зелено лишће. Претпоставља се да овај геометријски мо-
тив припада таваници. Оквир жутог поља је широки плави појас. Сматра
се да фрагменти зелених и плавих фресака пронађени у овој просторији
припадају оквирима. На остацима фресака бијела поља показују разно-
врсне украсе. Уз њих су широке црвене траке (3 цм), а унутрашњи оквири
су од танких црвених линија око којих се налази валовита линија. Уз вањ-
ски црвени оквир је и унутрашњи црни, који се завршава луковима изнад
којих су стилизовани листови. На пронађеним фрагментима фресака би-
јелог поља налазе се мотиви срцоликог листа, трешња и распршени зеле-
ни и црвени листови. Фрагменти фресака указују на то да су се на њима
налазиле стилизоване геометријске шеме, а не прикази природе.252
У уској просторији 19 пронађени су бројни фрагменти фресака. Прет-
поставља се да су (због близине) многи у њу пали из сусједних простори-
ја 18, 20 и 21. Најбројнији су фрагменти једног геометријског срцоликог
орнамента који је могао украшавати неко средње поље или сокл. Срцоли-
ко језгро са црним и црвеним мрљама уоквирено је широком траком у
којој се смјењују вертикалне уске линије од тамносиве до бијеле боје,
смеђе до жуте боје и свијетлоцрвене до тамноцрвене боје. Орнамент је бо-
гат и декоративан. Пронађени су и фрагменти црвених поља са унутра-
шњим оквиром од двије плаве паралелне линије подијељене у углу на
правоугаонике. Пронађени су и фрагменти са вишеструким плавим спи-
ралама, који чине унутрашњи украс плавим танким оквирима црвених
252. Kojić 1960–1961, 185–187; Čremošnik 1976, 83–93.
238
поља. Црвена поља имају бијеле и жуте оквире, док жута поља имају црне
оквире. И свијетлозелени фрагменти такође се граниче са црним оквири-
ма. Оквири бијелих поља су уже или шире црвене линије. Пронађено је
неколико фрагмената фресака са орнаментом марморизације, гдје је на-
рочито карактеристичан један фрагмент у зеленкастим тоновима. Исто
тако, значајан је и мотив жутог стилизованог цвијета са срцоликим лати-
цама, окружен плавим елипсама и тачкама на бордо основи.253
Знатан број фрагмената фресака нађен је и у просторији 30, а међу
њима се истичу бијела поља са црвеним оквирима и црвена са танким
црним и бијелим линијама. Значајни су и појединачни фрагменти про-
нађени у просторијама испод средњовјековне цркве (бијела поља са зе-
леним и црвеним оквирним линијама и фрагменти зелене боје).254
Најбројнији остаци фресака пронађени су у објекту V који се састојао
од двије терасе. Једна је била за метар нижа од друге. На доњој тераси, у
већој просторији, пронађено је више фресака него у горњој. Није постоја-
ла могућност да се налази фресака са доње и горње терасе издвоје, јер се
дио зида са горње терасе обрушио на доњу. Са сокла потичу фрагменти
са мотивом марморизације, са орнаментом смеђе и црвене боје на жутој
основи. Пронађен је и већи број фрагмената фресака који припадају па-
ноима изнад сокла. То поље је било подијељено на паное црвене, жуте и
бијеле боје. Нека од поља била су одвојена широким црним, зеленим и
бијелим рамовима или линијама, као и стубовима. Значајни су оквири
ширих и дужих линија који су дијелили поља на соклу. Уз мотив мармо-
ризације налазио се оквир од наизмјеничних тањих бијелих линија које
одвајају шире црне линије, а затим жута линија на коју се наставља бије-
ло поље.255
Исто тако, значајан је оквир од низа линија црне, бијеле, црвене, бијеле
и црне боје уз жуто поље. Чешћи оквири на бијелом пољу су од црвених,
зелених и жутих линија различите дебљине. Значајне су и вертикалне
бордуре које су дијелиле неке паное средњег поља. Вертикалне рамове су
чинила тамносива поља са геометризованим листовима и цвјетовима цр-
вене и зелене боје поређаним један изнад другог. Овој бордури припада и
мотив стилизованих цвјетова на црној и тамносивој основи. Стилизовани
цвјетови се јављају у двије боје у размаку од по два центиметра (сл. 30).256
255. Kojić 1960–1961, 185–187; Čremošnik 1976, 83–93.
256. Čremošnik 1976, 83–93.
239
Сл. 30: Реконструкција мотива бијелих и црвених цвјетова

(Čremošnik 1976).
Такође, значајан је фрагмент на коме се налази цвијет од три црвене и

двије жуте латице, смјештене на петељци, која се рачва у два крака. При-
сутна је и варијанта с три бијеле централне латице, а испод њих по двије
плаве, гдје се петељка испод цвијета рачва у два правца. На фрагментима
се налазе и мотиви кругова од жутих линија који представљају геометри-
зовану лозицу која је повезивала цвјетове. Сматра се да су цвјетови пред-
стављали унутрашњи украс уз неки оквир.257
Треба поменути и вертикалну подјелу средњег поља коју чине стубови
приказани са нијансама црвених, сивих и бијелих пруга. Дуж једне и
друге стране стубова, на тамној основи, налазе се црвени и плави цвјето-
ви представљени у црвеним или плавим мрљама (у круг), око којих се
најчешће налази један ред бијелих. Они дјелују илузионистички, обави-
јајући се попут вијенца око стуба. Сматра се да је овакво представљање
цвјетова карактеристично за фреске с краја II вијека.258
Из средњег поља су пронађени фрагменти црвених и жутих паноа. На
фрагментима фресака са црвеном основом налазе се бијели цвјетови на-
сликани бијелим мрљама поређаним у круг. Исто тако, на фрагментима
црвене основе налазе се танке плаве паралелне линије. На тамноцрвеној
основи осликани су орнаменти нанесени бијелом, плавом и жутом бојом.
Поједини фрагменти црвене основе имају мотиве архитектуралних при-
240
каза. На фрагментима фресака који припадају жутим паноима нађене су

представе цвјетова у виду мрља поређаних у круг. Црвени, црни и бијели
цвјетови поређани у лук чине вијенац који виси у горњем завршетку јед-
ног жутог паноа. На једном фрагменту фреске који припада жутом паноу
налази се геометријски мотив у виду круга из чијег центра почињу црне
вијугаве линије. Основа круга је свијетлоцрвене и сиве боје. Сматра се да
овај стилизовани приказ припада биљном мотиву.259
Жутом паноу припада и приказ људске фигуре. На основу неколико
фрагмената наслућује се да је била нага, са огртачем пребаченим преко
рамена. Лијева рука је спуштена, а десна је подигнута од лакта, са уздиг-
нута два прста. Фигура на жутој основи истакнута је црвеним и сивим
нијансама. Тамноцрвеним линијама су подвучене контуре дијелова тије-
ла који су у сјенци, а остале су дате у тамнијим нијансама. Сматра се да
се ови детаљи стилизације на фрескама и мозаицима у Римском царству
јављају крајем III и у IV вијеку. Представа подигнуте руке са испружена
два прста у паганству представља гест говорника, а у хришћанству благо-
сиљања. Фреске и мозаици припадају III вијеку, у коме се прикази елеме-
ната хришћанства често јављају само скривено и симболично. Остаје
отворено питање коме симболичном приказу припада ова фигура.260
Нарочито су значајне фреске са приказима елемената архитектуре. На
основу њихових фрагмената реконструисан је низ стубова једног пери-
стила који се смањују према десној страни. У дијелу са већим стубовима
налази се велики црвени оквир, а испред њега фрагменти већег плавог
поља. На фрагменту плавог поља, унутар снопа црвенкасто-плавих трака,
постављених у круг, налази се много снопова црвенкасто-жутих трака из-
међу којих је приказ мале главе Медузе, која није сачувана у цјелости.
Лице је окружено змијама, а његове контуре су приказане тамнијим цр-
веним линијама, као и на представи човјечје фигуре у жутом паноу. При-
каз је доста орнаменталан, мало је трагова нијансирања боја којима би се
постигла пластичност приказа лица.261 Истраживачи сматрају да није на-
ђено довољно фрагмената да би се могло нешто детаљније рећи о овом
приказу. Поглед на стубове је омогућен између једног косог и водоравног
архитрава. И коси и хоризонтални архитрав имају исте елементе, с тим
што се изнад косог налази низ бијелих стилизованих приказа украса,
који личе на стилизоване биљне приказе. Елементи архитрава се могу до-
259. Kojić 1960–1961, 185–187; Čremošnik 1976, 83–93.
261. Kojić 1960–1961, 185–187; Čremošnik 1976, 83–93.
241
ста добро препознати, за разлику од приказа стубова, који су сликарско-

-илузионистички, а орнамент стилизован, тако да се могу идентифико-
вати само према аналогијама. Стубови који се у непрекидном низу
настављају један на други, представљени су ширим вертикалним трака-
ма црне, плавичасте и свијетлосиве боје. Овај низ вертикалних трака по-
везан је орнаментом вишеструких ромбова који покривају цијелу повр-
шину низа стубова. Овај орнамент вишеструких ромбова је далеко од
било каквог реалног приказа и даје утисак орнаментисане површине.
Када се орнамент са виле у Црквини упореди са орнаментима који се ја-
вљају на стубовима субурбане виле у Помпејима, откривају се аналогије
које су служиле мајстору на Панику.262
Поред великих цјелина, на Црквини су откривени и фрагменти фреса-
ка са појединачним мотивима из представа архитектуре. Прикази дије-
лова архитектуре посматрају се као детаљи који су фрагментирани, па се
тешко може утврдити којој су цјелини и представи припадали.263 Архи-
тектуралним приказима припадају и два лука на црвеној основи. Један је
очуван у цјелини, док се од другог сачувао само почетак. Архитектурал-
ни елементи на којима леже ови лукови дати су сликарски и стилизова-
но. Стилизованом приказу архитектуре припада и један лучни оквир са-
стављен из линија различите ширине на окер основи.264
Међу фрагментима фресака са бијелом позадином на Црквини карак-
теристичан је један мотив који као основу има приказ архитектуре. Ријеч
је о низу стубова повезаних луковима, црне боје, а под сваким луком је
наизмјенично плави или зелени лист. Најзаступљенији су фрагменти са
мотивима црвених и плавих лукова. Ради се о уским и широким тракама
у оквиру којих је са обје стране низ лукова. Са једне стране ових праволи-
нијских трака су црвени лукови, а са друге плави. На једном фрагменту је
мотив танким црним линијама одвојен од широке плаве тачке, а она од
жутог поља бијелом тањом линијом. Фрагменти фресака на Панику и мо-
тиви очувани на њима указују, као што смо већ напоменули, на јак ути-
цај зидног сликарства архитектуралних приказа из Помпеје.265
Керамика пронађена на Панику подијељена је на технички боље изве-
дену римску и домаћу грубу керамику. Римска керамика је подијељена
према мјесту поријекла, тј. према томе одакле је увезена – сјеверноафрич-
ка, италска и грчка; док је домаћа груба керамика подијељена по мјесту
264. Kojić 1960–1961, 185–187; Čremošnik 1976, 83–93.
242
проналаска – налази са Црквине и налази са Драчеве стране. У вили на

Црквини пронађено је 197, а на Драчевој страни 913 фрагмената римске
керамике. Међу њима превладава провинцијска свијетла и црвена кера-
мика, док су на Драчевој страни пронађена 382 фрагмента сигилата (sigil-
latа). Такође, на Црквини је пронађено 478 фрагмената грубе домаће кера-
мике, а на Драчевој страни 734.266
Нарочито су значајни бројни фрагменти разних сигилата без печата ра-
дионица, пронађени на Црквини и Драчевој страни, који припадају про-
изводима сјеверноафричких радионица. Од њиховог првог заступљеног
облика, пронађено је неколико фрагмената здјела са дегенерисаном уском
ногом тврдог печења. Фрагменти са Паника указују на слабију технику и
бољу превлаку, која са спољне стране покрива уски појас око обода. Овак-
ви примјерци датирају се у III вијек. Остали налази из ове групе производа
сјеверноафричких радионица слабијег су печења, па су и меке структуре.
Највећи број их је без превлаке. Претпоставља се да су настали у некој ло-
калној радионици чији су производи пласирани до сјеверне Босне.267
Међутим, најбројнији примјери слабије технике нађени на Драчевој
страни (објекат III – просторија 16) дијеле се у двије групе. Прву чине при-
мјерци фине структуре, танких зидова и дна са уским наглашеним прсте-
ном, а друга варијанта је са дебљим зидовима и мало пјесковитом струк-
туром, са мало улегнутим дном. Ови примјерци се датирају у IV вијек.
Претпоставља се да сјеверноафричким радионицама припадају примјер-
ци тврде и меке структуре са тамноцрвеном несјајном превлаком. При-
мјерци са меком структуром – фрагмент једне здјелице – пронађени су
на Црквини у згради бање (објекат I – просторија 2), а на Драчевој страни
је нађено једно дно (објекат II – просторија 1) и нос једне лампице касни-
јег типа (објекат III – просторија 16). Од примјерака тврдог печења прона-
ђен је фрагмент једне здјеле са печатним орнаментом, са мотивом ква-
драта подијељеног у четири поља, и фрагмент једног дна и остаци
поклопца прстенасто задебљаног обода. Здјеле са овим печатним моти-
вима датирају се у IV вијек.268
Други заступљен облик керамике на Панику су плитке здјеле чији се
крајеви стањују. Фрагменти ове врсте здјела указују на двије варијанте
према обликовању дна. Једна има прстенасто (објекат III – просторија 16),
а друга улегнуто дно (објекат III – просторија 24). Фрагменти ових здјела
266. Čremošnik 1976, 97–109.
267. Čremošnik 1966, 44; Čremošnik 1976, 97–109.
268. Čremošnik 1976, 97–109.
243
имају исту структуру и превлаку као претходно поменути примјерци, па

се сврставају у исту групу тзв. касних сигилата (sigillatа). Фрагменти са
Драчеве стране имају исту сјајну наранџасту превлаку као примјерци из
Африке, па се сматра да су то производи сјеверноафричких радионица
или су рађени под њиховим утицајем. Исто тако, на Панику је заступљен
и трећи облик из ове групе који чине плитке здјеле косог, унутра увуче-
ног обода. Структура и превлака фрагмената пронађених на Панику
(објекат III – просторија 16) и на Црквини (објекат I – просторија 2) слична
је примјерцима из касне антике, па се сматра да и они припадају истом
периоду.269
На Панику се јављају и типови касне Кјаре (Chiarа). Техника израде ове
групе сигилата (sigillatа) слична је са претходном групом II. Исто тако,
фрагменти касне Кјаре (Chiarа) имају меку, фину и грубу зрнасту структу-
ру и сјајну глатку превлаку као група II. Они се дијеле у три групе. У првој
су фрагменти са сјајном очуваном превлаком, код друге су видљиви тра-
гови тамније несјајне превлаке и код треће фрагменти код којих је превла-
ка отрвена. На Панику је пронађен најмањи број примјерака са фином
структуром и очуваном превлаком, док је нађен већи број фрагмената са
наранџастом (објекат III – просторија 16) и црвеном несјајном превлаком
(објекат III – просторија 16), а најбројнију групу чине примјерци без пре-
влаке. Нађен је и значајан број фрагмената керамике грубље структуре,
тврђег печења и више црвенкасте боје (објекат III – просторија 16).270
У IV групу спадају плитке здјеле, које имају превлаку нешто тамнију
на вањској страни. Нађена су три фрагмента ових здјела са меком струк-
туром на Панику (објекат II – просторија 7, објекат III – просторије 3 и 25).
Међу производе медитеранских радионица спада и група кухињског по-
суђа танких зидова и фине техничке обраде од црвенкасте тврдо печене
земље. У овој групи је највише заступљен облик здјеле са калотастим ре-
брастим дном. Структура ових посуда је од црвенкасте пјесковите земље,
доброг печења. Дно је сферно и ребрасто, посуда је дубока и са унутра-
шње стране вертикалних зидова има ребрасту површину. На Панику је
нађен мали број фрагмената ових здјела па се претпоставља да је ријеч о
увезеној роби (објекат III – просторија 16). Овај облик се јавља у касној ан-
тици тј. датира се у III и IV вијек.271
269. Čremošnik 1966, 40, 47–48; Čremošnik 1976, 98–109.
271. Čremošnik 1976, 99–109.
244
Досадашња истраживања нису утврдила да ли међу налазима медите-

ранских сигилата (sigillatа) има и примјерака из грчких радионица, о чи-
јем утицају свједоче бројни налази тзв. самијске робе и коринтских пеха-
ра. За њих је утврђено, по карактеристичним облицима, структури и
печењу, да су производи грчких радионица. Примјерци самијске робе
слабо су сачувани, а пронађени су само на Драчевој страни. На овим
фрагментима сјајна превлака је већином уништена или отрвена, па се
претпоставља да су били слабог квалитета. Код боље очуваних примјера-
ка види се структура од фино пречишћене земље, док је превлака од густе
масе која покрива површину. Од самијске робе је нађена половина здјеле
на којој се донекле очувала и превлака (објекат I – просторија 3), као и је-
дан мањи фрагмент (објекат II – просторија 2) и фрагмент типа малих
плитких здјела (објекат I – просторија 3). Исто тако, пронађени су фраг-
менти здјеле који показују фину сјајну превлаку, док је код других пре-
влака отрвена или је тамнијe црвена несјајна (објекат III – просторије 4, 5,
8, 16, 24). Такође, пронађен је обод лончића и обод здјеле са тамном несјај-
ном превлаком (објекат III – просторија 7). Примјерци фрагмената тзв. са-
мијске робе из објеката на Драчевој страни спадају у најраније налазе ке-
рамике на локалитету Паник, из чега се закључује да су објекти на
Драчевој страни постојали већ крајем I или у II вијеку.272
Међу производима грчких радионица на Драчевој страни појављују се
и коринтски пехари са представама митолошке садржине (објекат III –
просторије 1, 5, 25). Фрагменти су најчешће свијетложути са тамнонаран-
џастом превлаком, док је код већег броја страдала превлака. Фигуре на
одломцима су истрвене и лоше очуване, али се по њиховом распореду
претпоставља да су припадале митолошким сценама. Фрагменти ко-
ринтских пехара са Драчеве стране датирају се на крај II и у III вијек.273
Највећи број фрагмената римске керамике потиче са Драчеве стране,
јер су се ту налазиле сеоске виле и привредни комплекс имања. Фрагмен-
ти керамике су лоше очувани због велике оштећености римских објека-
та. Највише су заступљене свијетла и црвена керамика, затим црвенкаста
керамика са свијетлом превлаком, керамика са црвеном превлаком, сива
керамика, врчеви и амфоре. Према боји и структури разликује се неколи-
ко врста свијетле керамике. На локалитету Драчеве стране пронађени су
фрагменти свијетле жућкасте боје од фино пречишћене земље, који поти-
чу од великих судова дебелих зидова.274
273. Čremošnik 1966, 40, 47–48.
245
Нађени су и фрагменти великих судова на чију површину су урезане

линије или жљебови, фрагменти дршке врчева (датирају од I до II вијека),
као и фрагменти равног дна врчева (датирани од III до IV вијека). Од фраг-
мената свијетле керамике пронађени су ободи финих малих лончића,
танких зидова и обода извијених напоље. По обради и облику датирају се
у II и III вијек. Исто тако, пронађени су фрагменти прстенастог обода здје-
ле сиве боје, фрагменти свијетложућкасто-црвенкасте боје фине структу-
ре и израде, фрагменти једног већег суда са ребрастом дршком (са четири
ребра), што све упућује на датирање у I и II вијек, те фрагменти косог ши-
роког обода са прстенастим задебљањима великог лонца (упућује на да-
тирање од III до IV вијека). Карактеристичан је фрагмент посуде, црвенка-
сто-бјеличасте површине и сиве структуре, који има облик овна.275
На Драчевој страни су пронађени: фрагменти суда танких зидова гру-
бље структуре свијетлозеленкастосиве боје, ручка великог врча са четири
ребра (датира се у I и II вијек), обод здјеле пјесковите тамније жућкасто-
-смеђе структуре (датира се око III вијека) као и два фрагмента уста врча
исте структуре (слични облици се датирају у II и III вијек).276
Највећи број налаза црвене керамике пронађен је у вили на Панику.
Ријеч је о фрагментима већих судова коришћених у домаћинству, који
припадају врчевима, ћуповима и малим амфорама. Превладавају фраг-
менти пјесковите структуре карактеристични за III и IV вијек. На овом ло-
калитету од фрагмената мањих судова је, уз налазе сигилате и свијетле
керамике, нађен и мањи број фрагмената који припадају црвеној керами-
ци са црвеном превлаком (објекат I – просторија 28), равно дно мале по-
суде, фрагмент обода имитација Кјаре (Chiarа) (објекат VIII), и фрагмент
здјелице кружно извијеног и задебљаног обода (сви из II– III вијека). Ка-
сном добу, тј. III и IV вијеку, припадају тамноцрвени фрагменти са ребра-
стом површином (објекат I – просторија 4, објекат II – просторија 10). На
Драчевој страни је пронађено неколико фрагмената црвене керамике раз-
личитих нијанси. Нарочито су значајни налази од добро пречишћене зе-
мље, фрагмент равног дна, фрагмент вертикалног обода црвенкасто-жућ-
кастог лонца, обод мале посуде кружног пресјека и округла дршка.
У керамику са црвеном превлаком спада и керамика обојена спужвом
пронађена у вили на Панику и на Драчевој страни као и здјелице већ по-
менутог карактеристичног обода јасне црвене боје. Фрагменти ове кера-
мике датирају се у II и III вијек.277
275. Čremošnik 1976, 103–104.
276. Čremošnik 1976, 103–104.
277. Čremošnik 1976, 103–104.
246
На Драчевој страни је нађен и мали број фрагмената црвене керамике са

бијелом превлаком. Ријеч је о одломцима врча, са устима у облику дјете-
лине, и лончића са малом дршком и наребраном површином доњег дије-
ла посуде. Они су танких зидова, тврдо печених, исте структуре са превла-
ком која тамни и отире се. Ова врста керамике се јавља за све вријеме
постојања Римског царства. Фрагменти керамике са црвеном превлаком
јављају се у малом броју у вили на Панику и на Драчевој страни. У ову гру-
пу спадају фрагменти наранџасте структуре и црвене превлаке обода типа
Кјара (Chiarа), као и некарактеристичан обод здјеле. Ријеч је о верти-
калном лучно заобљеном ободу лончића са несјајном црвеном превлаком,
и дном са дебелим прстеном фине свијетлоцрвене структуре. Сматра се да
датирање на основу овако малог броја фрагмената није могуће.278
На Драчевој страни су најбројнији фрагменти црвено-наранџасте пје-
сковите керамике. Од већих посуда су пронађени фрагменти обода тро-
угластог пресјека здјеле, уски отвор боце, фрагмент обода здјеле са широ-
ким жлијебом, фрагменти равних и прстенастих дна као и фрагменти
поклопаца косог профила. Овој врсти керамике припадају и фрагменти
фине ситне керамике која опонаша облике медитеранских сигилата (si-
gillatа), као кружно извијен облик мале здјеле. Чести су и фрагменти ма-
лих лончића танких зидова, косог овално задебљаног обода, хоризонтал-
но извијеног обода, обода кружног пресјека и врх посуде украшен уским
жљебовима. Код пронађених фрагмената малих посуда јављају се равна и
прстенаста дна, као и поклопци танких зидова. Будући да су ови налази
најбројнији, сматра се да је ова врста керамике израђивана у домаћим ра-
дионицама, а датира се од раног до касног римског доба.279
Налази сиве керамике пронађени су само на Драчевој страни. Значајни
су фрагменти малих финих посудица и фрагменти стоног посуђа. Ова ке-
рамика се још назива и terranigra или белгијска керамика.280 На локали-
тету Драчеве стране нађен је значајан број фрагмената посудица танких
зидова и тврдог печења, а заступљени су и фрагменти са украсом у виду
малих брадавица, вертикални обод лончића, посудице вертикалних зи-
дова са дршком, косо извијени обод лончића и прстенаста дна. Сви при-
падају врсти финих сивих посудица, увезених из сјеверне Италије, а да-
тирају се од Августове владавине до друге половине II вијека. Од стоног
посуђа су пронађени фрагменти керамике сиве боје, коси обод лонца,
278. Исто, 104–105.
279. Исто, 104–105.
280. Čremošnik 1976, 103–104.
247
који је заступљен и у свијетлој керамици, фрагменти лончића са косо из-

вијеним ободом и дворебрастом дршком, као и равно и прстенасто дно.
Налази се датирају од раног до касног римског доба.281
У вили на Панику је пронађен већи број фрагмената великих судова и
амфора, међу којима су најзаступљенији фрагменти уста различите
структуре и боје. Жућкасте структуре су фрагменти са жљебовима, као и
љевкаста уста амфоре. Црвенкасте пјесковите структуре са бијелом пре-
влаком су фрагменти са набораном површином и задебљана уста амфоре
троугластог пресјека. Један обод жућкасте структуре, искошен напоље,
има бијелу превлаку. Такође су заступљени и фрагменти цигластоцрвене
боје пјесковите структуре, од којих је карактеристичан врат амфоре са пр-
стенасто задебљаним устима. Фрагменти ове врсте керамике пронађени
у вили на Панику датирају се у III и IV вијек.282
Од фрагмената керамике са Драчеве стране значајни су црвени фраг-
менти дебелих зидова са густим жљебовима на површини, који припа-
дају групи великих судова. На овом локалитету су бројчано заступљени
и свијетли фрагменти дебелих зидова фине структуре и међу њима че-
твороребрасте и троребрасте дршке које се приписују раном римском до-
бу. Најбројнији су фрагменти црвенкасте структуре са бијелом превла-
ком (фрагмент уста амфоре лучно извијене, врх амфоре, два фрагмента са
трагом дршке, дворебраста дршка). Исто тако, бројни су и цигластоцрве-
ни фрагменти са бијелом превлаком. Присутан је и значајан број фрагме-
ната од црвенкасто-пјесковите структуре као и фрагменти жућкасте
структуре. Пронађени фрагменти керамике на Драчевој страни датирају
се само оквирно, у раздобље од I до IV вијека.283
На Панику и Драчевој страни нађени су бројни фрагменти домаће гру-
бе керамике. Ријеч је о налазима непречишћене структуре, лоше технике
и печења, са примјесом кварцита, црвенкасто-смеђе, сиве и црне боје.
Сматра се да је домаћа керамика рађена за потребе сопственог покућства
и сличне је структуре од праисторије до римског доба.284
Налази стакла са локалитета Паник групишу се и анализирају према
техниции боји фрагмената. Већину налаза стакла представљају фрагмен-
ти посуда које није могуће реконструисати. Једино су примјерци из
гроба са Црквине (објекат IX) и из бање виле (објекат III– просторија 4б)
боље сачувани. Стога, како смо већ напоменули, истраживачи ове налазе
282. Čremošnik 1976, 103–104.
284. Čremošnik 1975, 277; Čremošnik 1976, 109.
248
разврставају према техници израде и боји фрагмената. На Панику је про-

нађено доста фрагмената плавичастозеленкастог стакла и стакла из кас-
нијег периода, већином маслинасте боје, те неколико фрагмената про-
зирног стакла (објекат II – просторија 6) нејасне црвенољубичасте боје,
као и фрагмент дебљег непрозирног стакла исте боје. Такође, пронађен је
знатан број фрагмената од безбојног (деколорисаног) стакла, које се пре-
ма техничкој изради и начину деколорисања појављује у неколико вари-
јанти. На Црквини је пронађено 20, а на Драчевој страни 54 фрагмента
стакла различите технике израде и начина деколорисања.285
Међу фрагментима од бојеног стакла, значајан је дио зеленкастоплави-
часте здјеле са ребрима. Оно се добија из посебне врсте пијеска који
усљед садржине оксида метала даје посудама плавичастозелену или ин-
тензивно плавичасту боју. Ову врсту стакла производиле су радионице у
Келну и Египту. Старији производи ове врсте стакла су ливени и датују
се у I вијек н. е. Међу старије производе ливеног стакла спада и поменути
фрагмент здјеле са ребрима пронађен на Драчевој страни (објекат II –
просторија 6), који је ливен у једнодјелни калуп. Фрагмент је добре изра-
де, брушене сјајне површине дебелих зидова, масивних и правилно рас-
поређених вертикалних ребара, а датира сe у I вијек н. е. Сматра се да су
ове здјелице са ребрима од обојеног стакла израђиване и у радионицама
на Јадрану у Далмацији.286
Плавичастозеленкасто стакло производило се и у рајнским и галским
радионицама. Типичне за ову врсту стакла су и призматичне флаше, ква-
дратног дна, кратког врата и са широким ребрастим дршкама.287 Од једне
такве флаше на локалитету Драчеве стране нађено је дно (објекат II – про-
сторија 6) и фрагмент дршке (објекат II – просторија 1). Поред одломака
флаше нађени су фрагменти једне веће посуде (објекат II – просторија 6),
фрагмент грла и хоризонтално извијених уста бочице (објекат II – про-
сторија 6), те фрагменти конично увученог и лако конкавног дна (објекат
III – просторије 8, 16). Сматра се да је ово стакло производ рајнских и гал-
ских радионица из I и II вијека н. е.288
На локалитету Паник су пронађени примјерци стакла слабе зеленкасте
нијансе. Ријеч је о блиједозеленим, односно маслинастима фрагментима,
који се по нечистим бојама могу датирати у III и IV вијек. Нарочито је
значајна полулоптаста чаша укошеног равно одсјеченог обода, испод ко-
285. Čremošnik 1976, 115.
286. Čremošnik 1976, 115–122; Paškvalin 1977, 99–122.
249
га су исписана слова V(I)VA(S), пронађена на Црквини (објекат I – просто-

рија 4б). Сматра се да припада типу чаша на којима се уз натпис vivas на-
лазило и име онога коме је чаша посвећена. Исту прљавоблиједу зелену
боју има и један фрагмент обода, такође искошен и равно одрезан (обје-
кат II– просторија 1–23), сматра се да су то чаше истог облика. Искошени
и равно одрезани ободи заступљени су и код фрагмената стакла маслина-
сте боје (објекат I, III). Два фрагмента имају урезане снопове танких лини-
ја испод врата (објекат III), а један фрагмент чаше кружно задебљан обод
(објекат I). Уз фрагменте обода нађени су – од истог стакла – тракаста др-
шка, дно благо конкавно и прстенасто дно (објекат III). На Панику је про-
нађено и неколико фрагмената стакла тамнозелене боје доброг квалите-
та. То су фрагмент дна велике посуде и мали фрагмент плитког тањира
косог обода са прстенастом ногом (објекат III). Сматра се да мали број ова-
квих фрагмената иде у прилог тези како они нису домаће производње.289
Када је ријеч о безбојном стаклу, његови примјерци су у предримско
доба ријетки и скупи а претпоставља се да га рајнске фабрике почињу
производити средином II вијека. Међу налазима безбојно-деколорисаног
стакла на Панику пронађени су фрагменти обода, хоризонтално извије-
ни напоље, са завршетком у облику шупље цјевчице (објекат II), а такви
облици обода се јављају од I до III вијека. Ту су и два љевкаста обода (обје-
кат II), прстенасто дно и задебљан обод чаше (објекат III), фрагмент плит-
ког тањира прстенастог дна и косих зидова (објекат III), једно равно дно
(објекат III) и два конкавна (објекат III). Од мутног стакла (млијечне боје)
пронађен је фрагмент прстенастог дна, фрагмент равног дна и фрагмент
широког хоризонтално извијеног обода чији је крај повијен према доље
(здјеле са оваквим типом јављају се у II и III вијеку). Налази деколориса-
ног стакла имају разноврсне украсе као што су танке или шире урезане
линије које се јављају у већем броју као сноп. Ови украси се датирају у
раздобље од II до IV вијека н. е. Од млијечнобијелог стакла на Панику је
заступљено неколико некарактеристичних примјерака (објекат IX).290
На фрагментима се појављују и украси урезаних концентричних лини-
ја на безбојном фрагменту трбуха неке посуде (објекат II), два снопа од по
три танке линије испод косо извијеног обода чаше (објекат II), косе широ-
ке паралелно урезане линије око дна (објекат III), прстен од плавкастозе-
ленкасте пасте и фрагмент посуде танких зидова финог безбојног стакла
(објекат II). Међу угравиране орнаменте спадају и они у облику ловорових
листова поређаних у низове на два фрагмента, који се на основу слабе очу-
289. Čremošnik 1976, 115–122.
250
ваности могу само оквирно датирати у период од I до IV вијека.291 На поје-

диним фрагментима се налазе траке или појасеви, тако да је површина
храпава или матирана. На примјерцима у овој техници изведен је орна-
мент полукругова са петљама испод задебљаног обода посудице (објекат
III). Сви ови фрагменти стакла су дебљих зидова. У деколорисано стакло
спадају и примјерци који су усљед лоше деколоризације добили зеленкас-
ту или жућкасту нијансу (објекат II), карактеристичну за IV вијек. Код ве-
ћине примјерака та нијанса је једва примјетна и већином зеленкаста или
жућкаста (објекат II), док само један примјерак има прљаво жућкастосме-
ђу нијансу (објекат V). У доба позне антике спадају и фрагмент љевкастог
широког грла (највјероватније), флаше са урезаним снопом танких линија
(објекат I) и кружно дно са дршком од пехара (објекат I), који се датирају
само оквирно у период од I до IV вијека. Од деколорисаних примјерака са-
мо грло бочице има нешто јачу зеленкасту нијансу (објекат V). На овим
примјерцима стакла најчешће се јављају украси мањих плавих брадавица
и нити. Оне се извлаче из масе стакла или се у топлу масу стакла додају
мале количине обојеног стакла које добија неправилан кружни облик
(објекат III). Овај украс се јавља у III и IV вијеку. Од украшеног стакла са
разнобојним нитима, који је чест производ рајнских радионица, нађен је
један примјер на Црквини у објекту IX.292
Међу налазима од бронзе са локалитета Паник заступљени су накит
(наруквице, прстење, фибуле, игле), прибор за уљепшавање (пинцета) и
писање (стилос), украси са војне опреме за кола и коње, као и окови за по-
кућство и врата. На Црквини је пронађено 14, а на Драчевој страни 12
фрагмената предмета од бронзе. Што се тиче накита, значајне су нару-
квице које су заступљене са два типа: тип са змијском главом и нарукви-
ца од бронзаног лима. Змијска глава на првој наруквици је стилизована у
облику плочице на којој је урезан орнамент унакрсних и паралелних ли-
нија, а обруч има кружни пресјек. Пронађени примјерак наруквице са
змијском главом спада у касне примјерке. На локалитету Паник су про-
нађене још двије наруквице које спадају у тип наруквица од бронзаног
лима, ширег и танког украшеног обруча. На једној су урезани украси па-
ралелних линија и пластичних ромбова, а на другој кругови са тачкама.
Поменуте наруквице датирају се у другу половину IV вијека.293
291. Čremošnik 1976, 115–122.
251
На Панику је пронађен један сребрни прстен са четвртастом плочи-

цом, који спада међу печатно прстење, али без уобичајеног орнамента.
На овом локалитету је пронађен дио aucissa-фибуле, фибула са маказама,
као и већи број омега-фибула.294 Од aucissa-фибуле је пронађен лук овал-
ног пресјека, украшен једним ребром, са трагом натписа који је највећим
дијелом избрисан. Овај облик копчи је заступљен у Далмацији, од Авгу-
ста до Хадријана. Исти тип је пронађен у тумулима на Цетини, а датиран
је у период од 50. до 100. године н. е. Међутим, генерално је мишљење да
се ове фибуле на подручју Далмације јављају и током II вијека. Копча са
продужењем у облику маказа код главе јавља се у раздобљу од I до IV ви-
јека. Утврђено је да тип фибуле пронађен на Панику спада у раније вари-
јанте које се јављају нешто раније, од I до II вијека. На овом локалитету је
пронађена и омега-фибула са луком ромбичног пресјека, са крајевима
извијеним напоље и чунастим завршецима. Једна од фибула је украшена
урезаним, наизмјенично паралелним и косим линијама, а крајеви су за-
вијени у спиралу као на раним примјерцима. На обручу једне од ових
фибула налази се орнамент у облику слова X. Овај геометријски украс ја-
вља се на наруквицама у III и IV вијеку, па се и ове фибуле датирају у то
доба. Међутим, јављају се потешкоће приликом датирања омега-фибула
са Паника због тога што се оне појављују током цијелог римског периода.
Утврђено је да се једноставнији примјерци јављају у I и II вијеку, а бога-
тије украшени примјерци од краја II вијека.295
Сматра се да је пинцета пронађена на Панику могла служити као ко-
зметички или медицински инструмент. На Панику је пронађена и брон-
зана игла са кружном ушицом и глава коштане игле, те – као украс са вој-
не опреме – језичак са опасача у облику амфоре, који се датира у доба
касне антике. У дијелове опреме спадају још двије бронзане плочице, ка-
ричица и привјесак у облику листа, који могу припадати и коњској опре-
ми. Сви бронзани предмети са Паника оквирно се датирају у период од
I до IV вијека.296
На локалитету Паник су пронађени фрагменти предмета за кућну упо-
требу, пољопривредног оруђа, алатљика и украсних предмета. Од пред-
мета за кућну употребу нарочито су значајни фрагменти кључева, брава,
ножева и разних окова. Највише је пронађено кључева за тип браве
„Schubschloss”. Овај тип кључа се јавља у неколико варијанти које се раз-
294. Čremošnik 1976, 122–128
295. Marović 1959, 79; Čremošnik 1976, 122–128.
296. Marović 1959, 79; Čremošnik 1976, 125–128.
252
ликују по облицима и броју зубаца. Већина налаза са Паника је са једним

редом зубаца. Нађен је и један кључ типа „Stechschlüssel”, који се често
налази у римским рушевинама на југу Далмације, као и један велики
кључ типа „Vexirschlüssel”. Ријеч је о кључу за велике браве са масивних
врата.297 На овом локалитету је пронађен већи број фрагмената разних
окова и кључева. Од окова са овог локалитета значајан је фрагмент брон-
заног лима са искуцаним тачкама на ивицама, који припада окову неке
непознате кутије. Исто тако, овом окову припада и оков браве. У њиховој
близини је пронађена и већа бронзана алка. Нарочито је значајан сребр-
ни оков од браве и бронзани кључ неке кутије. Његова дршка се сужава
према зупцима, а на њој је између двије линије урезан дијагонални крст.
Оков браве од сребрног лима кружног облика био је причвршћен на ку-
тију са четири клинца, од којих се један сачувао. Оков је украшен техни-
ком пунктирања са два прстенаста концентрична поља подијељена ни-
зом тачкица. На основу аналогија и анализе закључује се да је начин
украшавања преузет из германске умјетности III вијека. Оков кутија у
гробовима са локалитета Паник је са истим прилозима као и у другим
римским провинцијама са краја III и IV вијека.298
На Панику је нађен већи број фрагмената ножева различитих величи-
на и облика. Најчешћи су ножеви са једном оштрицом, који су служили
за сјечење. Код њих дршка прелази у леђа чинећи једну линију. Леђа су
савијена према оштрици или равна. Такође, пронађени су ножеви чија је
оштрица једнаке ширине, а при врху се мало сужава. Посебног облика је
нож чије је сјечиво троугласто, а претпоставља се да је коришћен у занат-
ске сврхе. Исто тако, на овом локалитету је пронађен нож чија је оштрица
широка, а при врху се линија леђа повија према њој. Овај тип ножа се на-
лази у гробовима са остацима паљевине, а датира се у прву половину IV
вијека.299
Већина фрагмената пољопривредног оруђа потиче са Драчеве стране.
Пронађен је врх косе којом се косила трава, отик (чистач) за чишћење
плуга од влажне земље, два будака за обраду земље, велики и мали коси-
јер за сјечење лозе и грања.300 Од алатљика су највише заступљене оне за
обраду дрвета: длијето широке оштрице са равном дршком и длијето са
полукружном оштрицом (дубач) и савијеном дршком. Нађено је и сврдло
са оштрицом у облику кашике, сјекира уске лучно савијене оштрице са
297. Fiala 1895, 265; Fiala 1897, 164; Čremošnik 1976, 122–128.
299. Fiala 1897, 261; Čremošnik 1976, 122–128.
300. Čremošnik 1976, 122–128.
253
ушицама у облику ромба, разни клинци за обраду дрвета, кламфе, куке,

двоструке куке, веће куке за вјешање као и разни окови са врата и брава.
На основу многобројних налаза троске и малобројних алатљика сматра
се да је на локалитету Драчеве стране постојала ковачница.301
На локалитетима Паника пронађена је значајна количина римског
новца што указује на то да је економски и трговачки живот у овим краје-
вима Далмације био жив и интензиван. Цареви су поклањали велику па-
жњу економији и монетарним реформама. Помањкање писаних историј-
ских извора о економским приликама допуњују старе монетарне
емисије.302
Табела 1: Римски новац са локалитета Драчева страна

Ковница и
Очува- Мјесто
Ред. бр. и владар Номинал година еми- Каталог
ност налаза
товања
Roma О јека!
1. Hadrianus sestertius лоша BMC 1370
119–138. . III, 24
BMC
Roma
2. M. Aurelius sestertius лоша (str.226) br. III, 8
161–180. .
1406
Roma
3. Otacilia Severa antoninianus +о ра RIC 125 c II, 8
246–248. .
Siscia
4. Gallienus antoninianus лоша RIC 562 III, 17
253–268. .
Cyzicus
5. Aurelianus antoninianus лоша RIC 369 III, 7
270–271. .
Siscia
6. Aurelianus antoninianus +о ра RIC 257 III, 10
270–275. .
Nicomedia Voetter, str

7. Maximinianus MB лоша II, 7
309–313. . 188, br. 2
Siscia Voetter, str

8. Constantinus II PB +о ра II, 10
337–340. . 300, br. 1
301. Fiala und Patsch 1895, 265; Fiala 1897, 164; Čremošnik 1976, 122–128.
302. Jagenteufel 1958, 9; Papazoglu 1967, 123–144; Wilkes 1969, 15, 46–77, 156, 165, 172, 174, 176;
Pašalić 1975а, 21–26; Pašalić 1975б, 27–34; Kent 1981, 3–10; Bojanovski 1988, 22–36; Васић
2000, 61–79; Radović 2005, 18–20; Kraljević 1976, 165–167.
254
Табела 1: Римски новац са локалитета Драчева страна
Siscia Voetter, str

337–340. . 301, br. 29
Antiochia Voetter, str

337–361. . 53, br.23
Cyzicus Voetter, str

337–361. . 145, br. 43
Siscia Voetter, str

12. Jovianus PB лоша II, 6
337–340. . 310, br. 1
Thessalonica Voetter, str

13.Valens PB лоша II, 9
364–368. . 350, br. 19
Siscia Voetter, str

14. Theodosius PB лоша III, 19
379–395. . 312, br. 1
Због лоше очуваности неидентификована су остала четири новчића

пронађена на овом локалитету.303
Табела 2: Римски новац са локалитета Црквина

Ковница и
Очува- Мјесто
Ред. бр. и владар Номинал година еми- Каталог
ност налаза
товања
BMC (str.
Roma
1. Hadrianus as лоша 486) br. О јека! X
119–138. .
1624
Roma О јека!
2. Probus antoninianus лоша RIC 159
276–282. . VI
Siscia О јека!
3. Probus antoninianus +о ра RIC 607
276–282. . VIII
Voetter
4. Constantius Aquileia О јека!
MB +о ра str. 62, br.
Chlorus 293–305. . VIII
26
Voetter
Thessalonica О јека!
5–6. Constantinus I PB +о ра str. 339,
307–337. . VIII
br. 33
Voetter
Heracleia
7. Constantinus I PB лоша str. 118, О јека! I
307–337. .
br. 21
303. Kraljević 1976, 165–167.
255
Табела 2: Римски новац са локалитета Црквина

Voetter
Nicomedia
8. Constantinus I PB лоша str. 192, О јека! I
=ослије 337. .
br. 26
Voetter
Siscia О јека!
9. Constantinus I PB лоша str. 301,
337–340. . VI
br. 10
Voetter,
Siscia О јека!
10. Constantinus II PB +о ра str. 304,
337–361. . VIII
br. 6
Voetter,
11. Constantinus II MB лоша Siscia 350. . str. 306, О јека! I
br.51
Voetter,
12. Constantinus II PB лоша Siscia 350. . str. 306, О јека! I
br. 53
Voetter,
Siscia
13. Valentinianus I PB лоша str 311, О јека! I
337–340. .
br. 3
Због лоше очуваности остало је неидентификовано седам новчића

пронађених на овом локалитету.304
Уз налазе са Паника треба поменути и значајну количину римског цар-
ског новца пронађеног на подручју источне Херцеговине која се чува у
нумизматичкој збирци Земаљског музеја у Сарајеву.305
Инвен-
Ковница
тарски
Налазиш- и година
Ред. бр. и владар Номинал Каталог бр. у
те емито-
Зем. му-
вања
зеју
Roma
1. Tiberius denarius Фојница BMC 34 3317
16–21. .
Roma
2. Tiberius as Ораховице BMC 65 11618
15–16. .
3. Domitianus denarius Казанци Roma 81. . BMC 20 2323
304. Kraljević 1976, 165–167.

305. Kraljević 1978, 155–160.
256
4. Domitianus denarius Бијељани Roma 92. . BMC 187 1113
Roma
5. Traianus sestertius Гацко BMC 873 4076
104–111. .
неи+ен-
Roma
6. Hadrianus sestertius Моско !ифико- 3290
117–138. .
ван
Roma 156.
7. Antoninus Pius denarius Бијељани BMC 840 1114
.
Roma
8. M. Aurelius as Билин BMC 1799 125
145–160. .
Roma
9. M. Aurelius dupondius Фојница BMC 1044 3318
162–163. .
Roma
10. Caracalla denarius Ораховице BMC 197 11622
197–198. .
11. Trebonianus Antiochia

antoninianus Казанци RIC 93 2325
Gallus 251–253
Mediolanu
12. Gallienus аntoninianus Тре иње m 253–268. RIC 499 4049
.
неи+ен-
Siscia
13. Aurelianus аntoninianus Љу омир !ифико- 11620
270–275. .
ван
Voetter,
Siscia
14. Constantinus II aes III Казанци str 301, br. 2326
337–340. .
26
неи+ен-
15. Constans ? Ораховице ? 337–350 !ифико- 12376
ван
Constantin
31. Constantinus V solidus Заса+а opolis WROTH 1 11622
741–751. .
Археолошки налази указују на то да је од II до IV вијека на подручју

Херцеговине била у оптицају велика количина римског новца.306 Остава
306. Jagenteufel 1958, 9; Papazoglu 1967, 123–144; Wilkes 1969, 15, 46–77, 156, 165, 172, 174, 176;
Pašalić 1975а, 21–26; Pašalić 1975б, 27–34; Bojanovski 1988, 22–36; Васић 2000, 61–79; Rado-
vić 2005, 18–20; Kraljević 1976, 165–167; Petrović 1956, 97–107; Kraljević 1976, 165–167; Va-
sić 1990, 9–11, 59–63.
257
новца у Музеју Херцеговине у Требињу, поред приличног броја примје-

рака из периода раног Царства, посједује и значајан број новчића из по-
зног Римског царства. Појединачни и групни налази новца са југа Далма-
ције указују на то да је бронзана монета највећим дијелом чинила
средство плаћања.307 Када је ријеч о новцу са локалитета Паник, највећи
број примјерака потиче из III и IV вијека, а претежно је кован у ковници
у Сисцији (Сисак). Претпоставља се да је она бронзаним новцем подми-
ривала потребе ових крајева.308
Опсежна археолошка истраживања на Панику потврдила су претпо-
ставку о постојању римског насеља на овом локалитету. Откривена је
луксузно опремљена градска вила коју окружује мање насеље сеоских ви-
ла, намјенски и просторно везаних за градску вилу. На основу наведених
истраживања, донекле је формиранa слика газдинства на Панику. Ста-
новништво се претежно бавило обрадом земље, сточарством, виногра-
дарством и занатима. У градској вили нису нађени трагови радионица,
што упућује на закључак да је ријеч о луксузној вили. Остаци жрвњева,
пећи за таљење, као и радионице за израду цигли, на платоу уз ријеку
Требишњицу, припадају сеоској вили лоцираној на том простору.309
Претпоставља се да су сеоске виле биле центри производне активности за
снабдијевање пољопривредним и осталим производима и прерађевина-
ма градске виле. На основу археолошких налаза претпоставља се да је
комплекс грађевина на Драчевој страни настао крајем I и почетком II ви-
јека, док је градска вила на Црквини изграђена крајем III и почетком IV
вијека. Један натпис, који се тиче обнове моста и међаша на Требишњи-
ци, указује да су у долини поменуте ријеке у I вијеку постојали велики
посједи италске породице Vesii.310 Из тога слиједи да су у овој области ре-
лативно рано настали центри великих посједа породица италског пори-
јекла. Економија овог подручја заснивала се на узгоју стоке и обради ве-
ћих имања од стране домаћег становништва, на великим посједима
римских колониста са вилама као центрима привреде.311
Због недостатка релевантних извора није нам познато како се у римски
политички и привредни систем уклопио домаћи земљораднички слој.
307. Petrović 1956, 97–107; Kraljević 1976, 165–167; Vasić 1990, 9–11, 59–63; Бенџаревић 2005,
553–580; Самарџич / Стаменковић 2013б, 515–526.
308. Kraljević 1976, 165–167.
309. Čremošnik 1976, 43.
310. ILJug 647. Уп. Bojanovski 1977, 69–74.
311. Bojanovski 1962, 11–12; Čremošnik 1960–1961, 173–182; Kojić 1960–1961, 185–187; Čremoš-
nik 1976, 44–132; Čremošnik 1974, 243–247; Bojanovski 1977, 67–98; Bojanovski 1983, 7–36.
258
Начин изградње зграда, украшавање њихових просторија мозаицима и

фрескама, као и загријавање просторија хипокаустом, свједочи о утицају
римског грађевинарства у овим подручјима. Сви ови подаци указују на
извјестан степен романизације у унутрашњости Далмације. Од налаза са
Паника нарочито су значајни фрагменти фресака и мозаика. Они свједо-
че да је на римском посједу на овом локалитету у III вијеку била присутна
хришћанска симболика, иако је у то вријеме хришћанство још било за-
брањено. Могуће је да су власници посједа били Христови следбеници и
прије него што је хришћанство званично признато од државе. Поред тога,
поменути археолошки налази значајни су и због тога што је ријеч о до
сада најранијим откривеним траговима хришћанства у Далмацији.
У модерној историографији се сматра да је у Леусинијуму траса рим-
ске комуникације прелазила са десне на лијеву обалу Требишњице.
О постојању моста свједочи топономастика и, што је далеко значајније,
један епиграфски извор. Мјештани тврде да се темељи римског моста
могу видјети на мјесту Мостине када опадне водостај Требишњице. По-
стојање моста потврђује и већ поменути гранични натпис уклесан у
живу стијену, на удаљености од једног километра низводно од Мостина,
пронађен 1959. године. Натпис говори о поправци моста и обнови међа-
ша на ријеци Требишњици. Датира се у период између 80. и 83. године
н. е., на основу помена Луција Фунисулана Ветонијана, намјесника Дал-
мације (80–83. године н. е.), по чијем налогу су и извршени поменути ра-
дови.312
Д. Сергејевски је сматрао да се траса пута од Леусинијума кретала до
мјеста званог Мостине, па преко ријеке Требишњице излазила на превој
села Кљакoвица и Јарамазове куће, гдје је било стајалиште. Он је између
станица Мостине и Јарамазове куће видео шест одломака миљоказа без
натписа. Даље, траса пута се, по овом аутору, кретала на Кнеж До гдје су
пронађена три комада миљоказа без натписа. На овом локалитету, изнад
куће Г. Кнежевића, било је стајалиште, на што указују и остаци миљоказа
без натписа. Отуда је траса пута ишла на Копилов До, гдје је Сергејевски,
уз помоћ мјештана, на локалитету Мезарине у подножју брда Стражиш-
те – на источном крају Копилова Дола, на удаљености око 1, 5 км од прет-
ходног стајалишта – пронашао шест одломака миљоказа без натписа. Од
Мезарина римска цеста продужава на исток, пењући се постепено по об-
ронку брда Стражиште до села Дрпе. У Дрпама се спајала са савременим
путем Петровићи–Тупан. У овом селу поред Задужбине-бунара, тачније
312. ILJug 647. Уп. Jagenteufel 1958, 40–43; Alföldy 1969, 135; Sergejevski 1962a, 73–105.
259
на њиви Мрамор, налази се стајалиште са једним већим и шест мањих

комада миљоказа без натписа. Римска цеста се овдје поклапа са сада-
шњим путем Петровићи–Дрпе–Велимље. Од Задужбине-бунара римска
цеста продужавака истоку, све до Ријечана. Ова траса пута и данас служи
као локални пут.313 Дуж цијеле трасе пута, на одређеним растојањима,
налазе се бунари са водом, за које се сматра да потичу из античког доба.
Римске власти су водиле рачуна да дуж комуникација обезбиједе воду у
овим безводним предјелима, па су због тога градили бунаре уз саобраћај-
нице. Антички бунари на описаној комуникацији налазе се у Кљакови-
ци, Дрпама, Кардуша-води, Тупану и Ријечанима. Кардуша-вода је уда-
љена око 1, 5 км од претходног стајалишта и Задужбине-бунара. Око 100
метара источније од Кардуша-воде Д. Сергејевски је пронашао девет од-
ломака миљоказа без натписа. Око 1, 5 км од претходног стајалишта на-
лази се Матарушко гробље које лежи на Тамуровом брду. Источније, 200
метара од гробља, на локалитету Тупан, пронађени су одломци од девет
миљоказа без натписа. Од Тамуровог брда римска цеста иде ка истоку.
Терен је тешко проходан и зарастао у шикару. Од Тупана, односно Таму-
ровог брда, источно, на удаљености од 3 км, на каменитом тлу се налази
стајалиште Врање Присоје. На његовом ширем платоу пронађено је се-
дам одломака миљоказа без натписа.314
Око 1, 5 км источније од стајалишта Врање Присоје, римска комуника-
ција је долазилa у станицу Ријечани. На овом локалитету, Д. Сергејевски
је пронашао неколико одломака миљоказа. На једном од њих налазе се
трагови натписа исписани у три реда: ] / [--- ]CAE[--- / ---]NIVS[--- / ---]
ˆ ^ ". По његовом мишљењу, натпис се може односити на Деција Херенија
Етруска, сина Деција Трајана (249–251. године), који је 251. године добио
титулу Augustus. Могуће је и да је ријеч о цару Лицинију (308–324. го-
дине). Међутим, Сергејевски ипак сматра да је то мање вјероватно, исти-
чући да је раније на овој комуникацији проналазио миљоказе из времена
Деција Трајана, и – судећи по облику слова – предност даје могућности
да је миљоказ постављен у част његовог сина тј. да је миљоказ из 251. го-
дине. Сергејевски наводи и могућу допуну трећег реда, гдје би умјесто
s(emper) Aug[ustus] могло да стоји [Etruscu]s Aug(ustus) или чак и De-
cius.315 Шашели, пак, трећи ред читају као s(emper) Au[gustus] или [Etrus-
cu]s Au[g.] S.316
313. Sergejevski 1962a, 73–105.
314. Sergejevski 1962a, 73–105.
315. Sergejevski 1962а, 87–89.
316. ILJug 999.
260
Од стајалишта у Ријечанима цеста се пружала према истоку преко ри-

јечанске долине и поред Будетине Градине, са њене јужне стране. Од овог
локалитета један крак цесте је ишао према истоку преко Подбожура за
Андербу, док се други крак пута, према претпоставци Д. Сергејевског,
одвајао према југозападу. То су потврдили и миљокази (без натписа) из
села Маочићи у близини Ријечана. За овај крак римског пута, који је нај-
вјероватније ишао преко Грахова – према Д. Сергејевском – исходиште
треба тражити на обали Боке которске, односно у Рисну.317 М. Паровић
Пешикан је потврдила наводе Д. Сергејевског, детаљно истражила прет-
постављену комуникацију Risinium–Salluntum и утврдила њену трасу.318
Локалитет Salluntum је привукао пажњу истраживача захваљујући нат-
писима пронађеним на некрополи на платоу Сунталије (центар села Ри-
јечани). То су два надгробна споменика које је објавио још Н. Вулић
1905. године. Током времена, један је пропао, а други је пренесен у Зави-
чајни музеј у Никшићу. Оба надгробна споменика (плоче) имају облик
правоугаоника и исте димензије: била су дуга 2, 15 м, широка 0, 55 м, а де-
бела 0, 20 м.319 Текст првог, данас изгубљеног епитафа, гласи: Agirro Epica-
di f(ilio) principi k(astelli) Salthua(е) / et Temeiae Glavi f(iliae) fecit Epicadus
f(ilius) / ut primum aetatis complerunt temporа vitae / et genitor fato conditus
est tumulo / protinus inscripsit pietas nomen matrisque patris(que) / ut legerent
cuncti genitoris nomina saepe / hoc decet ut nati componant ossa parentum / et
cineri sedem substituat pietas.320 Текст другог епитафа, који се данас чува у
Завичајном музеју у Никшићу, гласи: Caius Epicadi f(ilius) princeps / civi-
tatis Doclеatium hic situs / hoc fieri iussit genitor sibi et / suis set (sic!) fili(i) eius
Plassus Epicadus / Scerdis Verzo et summa adiecta / efficit istud opus est pietas
natique / hoc auxsisse (sic!) videntur et decorant / facto et docent esse pios.321
Претпоставља се да су ови надгробни споменици настали у исто врије-
ме, па се – с обзиром на исту величину и облик слова – датирају у I вијек
н. е. У првом натпису се помиње Агирус, син Епикадов, princeps кастела
Салтуе. У другом натпису се помиње Гај, Епикадов син, princeps заједни-
це Доклеата. Први натпис нас обавјештава о називу кастела и имену ње-
говог управитеља.322 Г. Алфелди наводи да су у првој половини I вијека
н. е. Доклеати још били перегрини. Чланови домаће аристократије нису
317. Sergejevski 1962а, 96–100.
318. Паровић-Пешикан 1974, 63–69.
319. Vulić 1905, 172–175; Sergejevski 1962а, 100–101.
320. ILJug 1852.
321. ILJug 1853.
322. Vulić 1905, 172–175; Sergejevski 1962а, 101–102; Гарашанин 1967, 147–148, 173.
261
још имали римско грађанско право. Међутим, романизација у Далмаци-

ји актуелна је већ са почетком Царства. Ширење романизације услиједи-
ло је кроз контакте са оближњим италским колонијама на приморју, као
и кроз регрутовање домаћег становништва. По Алфелдијевом мишљењу,
Доклеати су римско грађанско право добили под Флавијевцима (69–96.
године), када су префекти из редова римских официра замјењивани
принцепсима из редова домаћег становништва. Вјерује се да је под овом
династијом заједници додијељен и муниципални статус. Оснивање ин-
ституције домаћег принцепса, који је био на челу заједенице, било је нај-
бољи пут за стварање лојалне аристократије у круговима домородаца. То
је био најважнији корак за укључивање домаћег становништва у живот
римских градова.323
Поред ова два натписа, откривена 1905. године, на локалитету Сунта-
лија је пронађено још неколико фрагмената епиграфских споменика које
је мјештанин Ријечана Ј. Спасојевић уступио Д. Сергејевском. На првом
је сачувано само неколико слова у два реда: ]bard[--- / ---]vo[---.324 На дру-
гом споменику, тј. одломку плоче, видљиви су трагови малтера, као и ос-
таци натписа:] / [---]ssius III coniu(gi).325 На истом локалитету је пронађен
камен-облутак висине око 50 цм, на чијој су глаткој површини урезана
три слова –IΛV. Претпоставља се да је ријеч о камену међашу.326 На крају
треба напоменути да, и поред поменутих значајних епиграфских налаза,
на Сунталији није било већих истраживачких подухвата.
Кастел Салтуа, посвједочен у Агировом епитафу нађеном на некро-
поли на платоу Сунталије 1905. године, идентификује се са путном ста-
ницом Salluntum која се помиње у нашим изворима: на Појтингеровој
табли,327 у Антониновом итинерару328 и код равенског Географа.329 Архео-
лошки и епиграфски налази, као и подаци писаних извора, подударају се
са лингвистичким индицијама, које указују на еволуцију имена Sal-
thua–Salluntum–Сунталија (кастел–станица–модерни локалитет). Тако
је назив кастела доказ о његовом континуитету.330 Смјештање станице
323. Alföldy 1965, 144, 177.
324. Sergejevski 1962а, 102, br. 3.
327. Tab. Peut. V 467, 468, 469.
328. It. Ant. 1848, 338.
329. Rav. Cosm.1860, IV 16.
330. Теренска запажања. Уп. Sergejevski 1962а, 73–92; Шкриванић 1975, 52; Samardžić 2010,
51–67.
262
Салунтум на локалитет Сунталије у Ријечанима у потпуности одговара

раздаљинама на Појтингеровој табли и у Антониновом итинерару, ако
се милијација односи на растојање од крајње тачке станице Leusinium,
кроз чију територију је цеста пролазила, до крајње тачке станице Sal-
luntum. Удаљеност између станица, коју наводе поменути извори (12
римских миља) приближно би одговарао данашњој километражи између
Паника и Ријечана (око 20 км).
Локалитет Salluntum обрађиван је у модерној историографији прије
свега у општим дјелима посвећеним градовима и утврђењима Херцего-
вине и Црне Горе из римског доба.331 Поједини научници који су се бави-
ли историјом одређених тема, области или градова посветили су само ус-
путно пажњу овом локалитету. На наведеном локалитету, као што је
напоменуто, није било организованих, систематских археолошких ис-
траживања, изузев једног сондажног истраживања Р. Кујовића.332 Досада-
шња знања углавном почивају на случајним налазима. Због тога смо, на
иницијативу заштитника старина у Ријечанима, септембра 2008. године
обишли локалитет.333
Локалитетом Сунталија доминирају двије градине: Будетина са истока
и Дренетина са запада. Р. Кујовић сматра да је Будетина Градина првобит-
ни центар кастела. На то, по његовом мишљењу, упућује сам њен положај
који доминира окружењем, разни археолошки остаци, као и положај не-
кропола.334 П. Мијовић и М. Ковачевић наводе да је Будетина Градина
римско утврђење, указујући на видљивост зидова некадашњег кастела.
Зид је рађен од ломљеног и обрађеног камена са малтером, а на самом
утврђењу су запажена три улаза. У његовој непосредној близини налази се
извор. Аутори наводе да два натписа управо и потичу из некрополе испод
Будетине Градине, што би значило да је она била у склопу кастела Sallun-
tum. Такође, ови научници претпостављају да је ријеч о војничкој римској
станици усред илирско-римског насеља, те да је утврђење било истурени
или гранични кастел Доклеје.335 Ч. Марковић наводи да је утврђење на Бу-
детинoj Градини било подигнуто да заштити дио трасе главног пута На-
рона–Скодра који је пролазио недалеко од овог узвишења.336
331. Гарашанин 1967, 173; Мијовић / Ковачевић 1975, 48–51; Цермановић-Кузмановић /Ве-
лимировић-Жижић /Срејовић, 1975, 200, сл. 80, инв. бр. 23.
332. Kujović 1976, 123–137.
333. Samardžić 2013, 51–66.
334. Kujović 1976, 123–124.
335. Мијовић / Ковачевић 1795, 48–51.
336. Marković 2006, 338.
263
Већ смо напоменули да се досадашњи резултати истраживања на под-

ручју локалитета Салунтум (Ријечани) заснивају углавном на случајним
налазима, које су од налазача откупљивали музеји и друге институције.
Међутим, један дио налаза је пронашао и прикупио Р. Кујовић приликом
сондажних истраживања 1977. године. Од откупљеног керамичког мате-
ријала значајни су фрагменти једног крчага. Он је имао биконичну фор-
му са ромбоидним вратом из кога се пружају лучно савијене дршке и спа-
јају са посудом из прелаза рамена на трбух. Фрагменти керамике су
сиво-жуте боје тањих зидова. Овакав тип крчага, по Р. Кујовићу, са здепа-
стијом формом познат је у II вијеку у подунавским областима. Слични
примјерци су пронађени у Дукљи, а датирају се на крај II и почетак III ви-
јека. Крчаг истог типа је пронађен и на некрополи Муниципијума С. код
Пљеваља, у гробу са инвентаром који је карактеристичан за IV вијек.
Р. Кујовић крчаг из Ријечана датира на крај III и почетак IV вијека.337
Бронзана глава фибуле типа aucissa са двојном иглом откупљена је од ло-
калног проналазача са локалитета Салунтум. Идентични примјерци про-
нађени су у Дукљи и Муниципијуму С. код Пљеваља. Претпоставља да су
настали у локалним радионицама Далмације. Према гробовима у којима
су пронађене фибуле типа aucissa датирају се на крај I вијека н. е., када су
се највише и употребљавале. Са Салунтума су откупљена и два крива
ножа и врх копља од жељеза. Ножеви припадају групи кривих и кратких
ножева са лучно савијеном тупом страном и скоро хоризонталном
оштрицом. Слични ножеви су пронађени у Дукљи и датирани су у
II вијек. За разлику од њих, примјерци из Ријечана сматрају се знатно
старијим. Врх копља је уништен, али се наслућује његов листолики
облик и цилиндрични усадник или насад.338
На локалитету Салунтум случајно је пронађен и криви бронзани нож.
Он припада типу кратких ножева са оштро преломљеном тупом страном.
Слични примјерци, пронађени у Дукљи, датирају се на крај II вијека. На
истом мјесту је пронађена и откупљена једна пређица, тј. отворена брон-
зана алка, са трном и фрагментирани балзамаријум. Овакви примјерци
пређице су ријетки у Далмацији. Када је у питању јужни дио провинције,
пронађено је само неколико оваквих примјерака у Дукљи. Слични при-
мјерци пређица из Дукље и Ријечана, које су пронађене у гробовима спа-
љених покојника, упућују на датирање овог облика на крај II и почетак
III вијека. Поменути балзамаријум био је од бјеличастог стакла, са суже-
337. Кујовић 1976, 123–127.
338. Кујовић 1976, 123–127.
264
ним вратом и проширеном базом. Овакви примјерци су чести у Дукљи, а

уз њих се налазио и новац из II вијека, па га истраживачи датирају у исто
вријеме. Међу случајне налазе са локалитета Салунтум спада и неколико
перли као и пар сребрних средњовјековних наушница и дијелови једне
почелице.339
Сондажна ископавања 1977. године вршена су на платоу при врху бр-
дашцета Сунталија, где је откривена некропола I са десет гробова. На по-
вршини испод плоча откривени су скелети из XV и XVII вијека без при-
лога. Испод њих, на дубини од једног метра, пронађени су остаци гарежи
и несагорјелих костију, фрагменти керамике грубе фактуре и лошег пече-
ња. Накнадна укопавања су уништила ове остатке, тако да истраживачи
нису могли ништа одређено да кажу о овој некрополи. На горњем платоу,
тј. на некрополи II, откривени су, на дубини од 30 цм, остаци зида са креч-
ним малтером, сачувани у висини до 35 цм. Четвороугаоне плоче, између
којих је стављано ситно камење, ређане су у два реда, а све је повезано
кречним малтером, што је истраживачима личило на технику opus teste-
ceum. Не зна се тачно чему је зид служио. На истом локалитету су прона-
ђени фрагменти доста грубо обрађене керамике и стакла зелене и блије-
доплаве боје. Унутар зида је пронађено доста гарежи и сагорјелих
костију, што је истраживаче навело на помисао да се ради о остацима
гробнице већих димензија. На овом локалитету је пронађен и један нат-
пис који није ишчитан. Према наводима Р. Кујовића, истраживања су по-
казала да се археолошки материјал са овог локалитета уклапа у архео-
лошки материјал из Дукље и Муниципијума С. код Пљеваља, тј. да је
насеље на Сунталији постојало у исто вријеме кад и ова два поменута
града.340
Као што смо претходно више пута поменули, у Салунтуму нису орга-
низована систематска археолошка истраживања. Ми смо посјетили лока-
литет и лично се увјерили у стање на терену. Спровели смо истраживање
путне комуникације Leusinium–Salluntum и истражили локалитет Сунта-
лија. Приликом обиласка терена ослонили смо се на податке римских
итинерара као и на закључке Д. Сергејевског. У току нашег истраживања,
посебно смо обратили пажњу на геофизичке особине земљишта које су
одредиле смјер овог пута. Правац комуникације на терену одређен је ве-
ћим бројем раније пронађених миљоказа, као и према остацима насеоби-
на. Због тога сматрамо да се траса пута Leusinium–Salluntum, коју је пред-
339. Кујовић 1976, 127– 133.
340. Кујовић1976, 135–136; Bojanovski 1980, 42–69; Cermanović-Kuzmanović 1991, 5–16.
265
ложио Д. Сергејевски, оквирно не може доводити у сумњу. Међутим,

могуће су измјене на појединим дионицама, на што указују чињенице са
терена које смо изнијели у овом раду.
Salluntum се простире у сјеверном дијелу ријечанске долине, а данас се
овај локалитет назива Сунталија. Римска цеста је у Ријечане долазила са
запада, а из њих одлазила у правцу истока. У Сунталији је било стајали-
ште, на шта указују остаци миљоказа без натписа. Данас су куће у Рије-
чанима разбацане по обронцима сусједних брежуљака. Западно од Сун-
талије налази се школа која не ради, а јужно од ње протеже се
средњовјековна некропола. Остаци античког насеља само се назиру. Нај-
већи дио античких остатака са површине земље искоришћен је за из-
градњу кућа. Други дио је покрила наплављена земља. Обилазећи терен,
на платоу испод Будетине Градине опазили смо да се испод земље нази-
ру остаци античких зидина. Д. Сергејевски у свом раду Rimska cesta od
Epidauruma do Anderbe наводи да Будетина Градина улази у комплекс Са-
лунтума.341 Она се налази на истоку, око 1 км од ријечанске школе. Ријеч
је о узвишењу које доминира цијелом околином. На врху градине налази
се утврђење. Обилазећи терен, установили смо да је зидано малтером, а у
њему и његовом окружењу и данас се на површини земље може запазити
већа количина фрагмената цигле и праисторијске керамике. Зидови
утврђења су преко два метра дебљине, са једним и данас видљивим ула-
зом, док се друга два врло мало назиру.342
Приликом обиласка локалитета Салунтум прикупили смо веће коли-
чине необјављеног археолошког материјала. М. Спасојевић и Ј. Спасоје-
вић који се, као љубитељи старина, баве прикупљањем античких остата-
ка са овог локалитета, уступили су нам или показали:
– Пет бронзаних предмета. Први је хирушки нож дужине 20 цм. Ручка

му је дуга 12 цм, а лист широк 15 мм. Ту су још игла, округли оков,
копча, као и један неидентификовани предмет. Све их је, приликом
пољопривредних радова, на свом имању пронашао Ј. Спасојевић
1968. године;
– Темељ зграде димензија 8,50 x 5,50 м, зидан од обрађеног камена. По-
ред њега је Ј. Спасојевић пронашао већи број фрагмената стакла и
керамике. Налазе је открио приликом чишћења њиве, почетком
1973. године;
341. Sergejevski 1962, 103.
342. Теренска запажања.
266
– Украсне предмете: бронзани привјесак и дињасту стаклену перлу

плаве боје са рупом на средини, која је вјероватно била саставни дио
огрлице; затим малу перлу ваљкасте форме и љубичасте боје, која је,
највјероватније, имала исту функцију; те један пршљен, израђен од
кречњака. Пршљен је вретенасте форме, са пробушеном округлом
рупом промјера 5 мм. Вјероватно је служио као саставни дио неке
огрлице. Налазе је Ј. Спасојевић открио приликом чишћења њиве
почетком 1973. године;
– Један камен римског жрвња пречника 30 цм, који нам је показао
Ј. Спасојевић;
– Један миљоказ, пронађен на комуникацији која је пролазила преко
овог локалитета. Да би га сачувао, Ј. Спасојевић је миљоказ склонио
у своје двориште. Натпис није читљив, јер је споменик прилично
оштећен. Ј. Спасојевић је истом приликом пронашао већи број сре-
брних и бронзаних новчића које нам није уступио;
– Гробницу породице Епикада. У њеној близини су пронађена два ра-
није поменута натписа објављена први пут 1905. године. Њене теме-
ље је откопао М. Спасојевић 1995. године. Налази се 300 м од школе,
са западне стране Ријечана. Објекат је облика квадрата, димензија
3,3 x 3,3 м. Дубина проналаска је од 0,5 до 0,7 м. Објекат је оријенти-
сан у правцу исток–запад, а врата са промјером од 180 цм била су на
јужној страни. Сваки комад оклесаног камена у темељу био је пове-
зан оловном кланфом;
– Велики бунар за воду, близу темеља породичне гробнице Епикада
(50 м западно). То је камена грађевина кружног облика, зидана од ве-
ликог тесаног камена. Међутим, био је видљив тек његов горњи дио,
док је остатак затрпан камењем и земљом. М. Спасојевић нам је са-
општио да је лично слао остатке бунара на анализу. Резултати су по-
тврдили да је из античког периода. Вјероватно је служио као главни
извор воде за насеље и путнике на комуникацији Ad Zizio – Leusi-
nium – Salluntum – Scodra. Већ смо напоменули да је источна Херце-
говина изразито крашко подручје, које није било посебно снабдјеве-
но изворском водом ни у антици, ни данас. Због тога су бунари дуж
римских комуникација на овом подручју чести;343
– Новчић, који је М. Спасојевић пронашао приликом пољопривред-
них радова на свом имању, 1996. године. Новац смо добили само на
343. Самарџић 2014, 211–218.
267
увид, не и на детаљнију анализу. Увидом смо установили да је при-

мјерак из времена Хадријана (117–138. године): на аверсу је лик цара,
окренут надесно, са ловоровим вијенцем. Легенда је HADRIANVS
AVGVSTVS. Лик и слова су јасни. На реверсу је мјесец који наткриљу-
је седам звијезда, а са лијеве стране мјесеца су слова V и C;
– Бронзани прстен са ознаком VCE пронађен 1996. године. Прстен нам
није уступљен већ смо га само погледали;
– Фрагменти стакла, димензија 2 x 3 цм, са непотпуним натписом
V[---]A[---], такође су пронађени на овом локалитету 1998. године;
– Фрагменти бијелогбрачког мермера, присутни на цијелом овом ло-
калитету, као и код Епикадове гробнице.
Материјални остаци, које први пут презентујемо у овој студији, прона-
ђени на овом локалитету, само се оквирно могу датирати у раздобље од
I до IV вијека н. е. Највећи дио налаза уклапа се са онима из Нароне, Леу-
синијума, Дукље и Муниципијума С. На основу обиласка локалитета Са-
лунтум, те остатака четвороугаоног утврђења које се назире на њивама
Ј. Спасојевића и Т. Андријашевића, у центру Горњих Ријечана, као и на
основу веће количине уступљених материјалних налаза, сматрамо ово
имање кастелом. Међутим, не би требало искључити могућност да је Бу-
детина Градина била првобитни центар кастела, који се касније проши-
рио на посједе данашњих власника.344
За тачно датирање комуникације Ad Zizio – Anderba немамо неког зна-
чајнијег натписа. Такође, ни други извори не говоре о њеној изградњи.
Сматра се да је комуникацију почео градити Публије Корнелије Долабе-
ла, а да је завршена за вријеме цара Клаудија.345
344. За уступљени необјављени археолошки материјал са локалитета Салунтум захваљу-

јем се свим претходно наведеним мјештанима Ријечана.
345. Sergejevski 1962a, 95.
268
VII 3. Комуникација Ad
Zizio–Epidaurum са успутним
насељима
Из Појтингерове табле сазнајемо да се један крак пута од комуникације
Salona–Scodra одвајао и ишао јужно ка мору из станице Ad Ziziо, преко
станица Asamum, Epidaurum, Resinum, Batua, Vicinium (сл. 31).346
Сл. 31: Комуникација Ad Zizio–Epidaur

Равенски Географ нa комуникацији која иде обалом мора наводи гра-

дове који се налазе у унутрашњости Далмације: Burzumi, Aleta, Saluntum,
Butua, Decadaron, Buccinium, Rucinium, Epitaurum id est Ragusium, Asamon,
Zidion, Pardua id est Stamnes, Tures, Narona.347 На комуникацији која је
ишла обалом, Гвидон градове помиње донекле различито од Равената:
Lissum, Diode, Codras, Buccinium, Budua, Decadaron, Epitauron ubi nunc est
Ratisium, Assidium, Praetorium, Turres, Narona.348 Клаудије Птолемеј је, уз
битне забиљешке о комуникацији која је повезивала насеља на југу Дал-
мације, гдје се не помињу станице Ad Zizio и Asamum у источној Херце-
говини, на својим картама одредио математички положај градова и њи-
хове географске коoрдинате, ширину и дужину: Епидаур, дужина 44°40’ –
346. Tab. Peut. V 467, 468, 469, 470.
347. Rav. Cosm. IV 16; V 14.
348. Gvid. Geog. 1860, 114.
269
ширина 42°20’; Ризинијум, дужина 44°40’ – ширина 42°15’; Акрувијум,

дужина 44°45’ –ширина 42°; Ризонски залив, дужина 45° – ширина 42°;
Бутуа, дужина 45° – ширина 41°45’; Улцинијум, дужина 45° – ширина
41°30’.349
Јужно од раскрснице Ad Zizio, овај крак пута се спуштао на Будоше и
локалитет Мрамор. У предјелу Равни у близини Атлагића торине (код
И. Бојановског – Атељевића торине), Д. Сергејевски је забиљежио фраг-
менте три миљоказа без натписа. На овом локалитету је уочио и остатке
античког пута ширине око три метра. Мјесто проналаска ових фрагмена-
та налази се три километра јужно од Моска.350 Траса пута даље се спушта-
ла на Врбно, локалитет Мраморје у влакама Нинковића, предио Трновска
долина (Трнова). Овај предио је благо улегнуће у крашкој висоравни која
се налази у атару села Будоши. На овом локалитету, Д. Сергејевски је
пронашао четири одломка три миљоказа без натписа. Пут се даље спу-
штао у село Нецвијеће кроз кланац између брда Лица и Кипина.351
Од овог села пут се спуштао преко данашњег насеља Горица, гдје је
прелазио преко Требишњице, између Градине у Горици и Црквине у По-
лицама. На овом мјесту, по причи мјештана, у вријеме ниског водостаја
могу се видјети камени стубови старог моста, а сам топоним Мостиште
упућује на некадашње постојање моста на ријеци. Пролазак комуника-
ције између Градине у Горици и Црквине у Полицама, по А. Евансу и
Д. Сергејевском био је кроз данашње Требиње. Наниже, у равници уз
Требишњицу, према тврдњама ових истраживача налазе се трагови ан-
тичких насеобина, као и уломци античког цријепа и цигле. На основу
овога, А. Еванс путну станицу Asamum смјешта на лијеву обалу Треби-
шњице, нешто ниже од Црквине у Полицама, тачније, између Алексине
Међе и Полица, негдје код Гељева моста.352
Међутим, И. Бојановски је мало другачијег мишљења. Он наводи да
постоји могућност да је комуникација прешла преко Требишњице непун
километар узводно, на Стругама у Горици. Затим је заобилазила Цркви-
ну у Полицама преко седла које се налази са њене југоисточне стране. По-
том се спуштала кроз Горње Полице, поред Бранковића куле, па на старо
корито Требишњице код Придвораца, и даље на Алексину Међу, трасом
данашњег пута, у Чичево.353
349. Ptol. Geog. 302–319, 335–336.
350. Sergejevski 1962a, 79; Bojanovski 1983, 18; Самарџић 2014г, 85–98.
351. Bojanovski 1983, 14–23; Bojanovski 1973, 167–169: Самарџић 2014г, 85–98.
352. Evans 1883, 95. Уп. Sergejevski 1962a, 73–105; Самарџић 2014г, 85–98.
353. Bojanovski 1983, 19–24; Самарџић 2014г, 85–98.
270
Као и за путну станицу Ad Zizio, у модерној историографији постоје

различита гледишта о убикацији станице Асамум. Х. Конс је убицира у
Дубровник,354 а сличног мишљења је и А. Мајер, који је смјешта у Лапад
код Дубровника.355 За разлику од њих, К. Милер станицу Асамум смјешта
у Слано.356 В. Томашек је убицира у Затон код Дубровника, 357 док
Г. Шкриванић наводи да је њена локација неодређена.358 И. Бојановски
сматра, по мјерењу Д. Сергејевског, да би локација станице Асамум у
Требиње потпуно одговарала траси пута приказаној на Табули.359Сма-
трамо да смјештај путне станице Асамум у Требиње одговара дистанци
од 28 римских миља приказаној на Појтингеровој табли, ако се милијаци-
ја односи на растојање од крајње тачке станице Ad Zizio, кроз чију тери-
торију је цеста пролазила, до крајње тачке станице Asamum. Удаљеност
између станица Ad Zizio и Asamum, коју наводе поменути извори, при-
ближно би одговарала данашњој километражи између Укшића и Тре-
биња (око 45 км).360
Подручје Требиња привукло је мању пажњу истраживача крајем XIX и
почетком XX вијека, приликом трагања за трасом пута Епидаурум–Ско-
дра. Они су указали на археолошке налазе и локалитете из разних епоха
на овом подручју.361
Трагови римског присуства подстакли су Завичајни музеј у Требињу
да током 1972. године изврши детаљно рекогносцирање терена, када је
констатовано да се римско насеље простирало у распону од око 3 км. Оби-
ласком терена истраживачка експедиција је пронашла остатке цигле,
цријепа и значајну количину обрађеног камена.362 Нарочито су важни ис-
тражени локалитети Мирине, Подвори и Лијеска (Бихово). Археолошко
ископавање на Миринама изведено је 1973. године, када је откривена и
истражена римска зграда (villa rustica) (сл. 32). У непосредној близини
Мирина, на локалитету Лијеска откривени су трагови још једне виле, што
цијели комплекс потврђује као пољопривредни фундус.363
354. Cons 1882, 370–371, 380, 390–398.
355. Mayer 1940, 141–145.
356. Tab. Peut. V 468, 469, 470, 482, 483.
357. Tomaschek 1880, 548–549, 553.
358. Шкриванић 1975, 50–51.
359. Sergejevski 1962a, 77–79; Bojanovski 1983, 19–24; Самарџић 2014г, 85–98.
360. Самарџић 2014, 85–98.
361. Hoernes 1881, 146–150; Cons 1882, 370–371, 380, 390–398; Evans 1883, 92–93, 103; Самарџић
2014г, 85–98.
362. Odavić 1975, 65–70; Самарџић 2014г, 85–98.
363. Odavić 1975, 65–70; Busuladžić 2002, 191–196.
271
Сл. 32:Villa rustica у Бихову крај Требиња (Busuladžić 2002, 193)
Вила с локалитета Мирина имала је правоугаону основу, са седам про-

сторија. Димензије објекта износиле су 26,30x5,75 (5,10) м. Као засебна
цјелина посматра се просторија димензија 10,50x6,60 м, у којој је био
смјештен торкулар. Овај дио објекта имао је двије просторије одијељене
танким преградним зидом, дебљине 25,30 и 30 цм. Већа просторија имала
је димензије 4,07x2,30 м, а мања 4,07x1,60 м. Подница у њима била је гла-
тке површине, уз нагиб према каналу ради лакшег отицања вина или
уља. У ове просторије се улазило преко степеништа од кога су сачуване
двије степенице ширине 1,60 м и висине 0,30 м. Велика просторија, у чи-
јем су се склопу налазиле и двије мање, имала је улазна врата, ширине
1,45 м и камену калупу (subsellium) која је служила за сједање. Уз произ-
водни дио виле с јужне стране постојала је и одаја димензија 11,25x5,75 м.
На њу су се са западне стране наслањале двије мање просторије прибли-
жно истих димензија 3,20 и (3,30) x 3,10 м. Дебљина њихових зидова изно-
сила је 45 цм, а вањских 50 цм. Са сјеверне стране налазила се једна про-
сторија димензија 4,55 x 5,10 м. У њој су као и у производном дијелу
нађени остаци који највјероватније упућују на клупу (subsellium). Клупа
је имала дужину 3,30 м, а ширину 80 цм, и била је смјештена уз источни
укошени зид. На ову просторију надовезивао се коси зид, који је био нај-
вјероватније остатак ограде. Његова дужина била је 5,65 м, а ширина тако
формираног простора варирала је од 80 цм на западној до 1,90 м на источ-
ној страни.364
А. Бусулаџић претпоставља да је ријеч о објекту који се може дефини-
сати искључиво као villa rustica и да се најближе њене аналогије налазе на
272
подручју Епидаура (villa rustica на Сустјепану у Цавтату). Оно што овај

објекат чини посебно интересантним је нађени торкулар. Налази овакве
врсте у Босни и Херцеговини су малобројни и до сада су, осим овог, от-
кривена три торкулара (Могорјело, Бротњо, Вишићи). Овакав налаз при-
лог је тврдњи да се у Херцеговини становништво интензивно бавило
производњом вина или маслинова уља. Бусулаџић наводи иако налази и
скромна опремљеност могу указати на илирску етничку припадност вла-
сника виле, постојање римских војних утврђења у непосредној близини,
оставља отворену могућност да је власник могао бити ветеран или коло-
ниста. Скромне димензије објекта указују да је највјероватније ријеч о
малом индивидуалном посједу, какви су најчешћи у Босни и Херцегови-
ни. У просторијама су откривени трагови гарежи, што указује на то да је
претрпјела велики пожар. Сматра се да овај објекат није директо повезан
са вилама на Панику, али се на основу малобројних налаза уклапа у вре-
менски оквир II–IV вијек.365
Наредне, 1974. године, Завичајни музеј у Требињу је, приликом реко-
носцирања локалитета Подвори у Бихову, открио и истражио касноан-
тичку гробницу. Гроб је био опљачкан и испретуран, па нису нађени
гробни прилози. Гробница је била омалтерисана изнутра, са лежајевима
са стране и каналом у средини. Спољашње димензије гробнице су: виси-
на 1,50 м, дужина 2,45 м; а унутрашње: висина 1,60 м, дужина 1,95 м, ши-
рина 1,55 м. Овакав тип гробнице је чест на територији Херцеговине, а да-
тира се у V вијек.366
Исте године је извршено и друго ископавање на локалитету Лијеска,
гдје су приликом изградње хидросистема Требишњица откривени оште-
ћени темељи римских зграда. У току ископавања машине су подигле слој
финије поднице која је била изграђена од цигле. У потпуности су истра-
жене двије просторије. Утврђено је да је на једном дијелу било накнадних
преграђивања, јер је зид слабије структуре. На локалитету је пронађен зе-
мљани утег пирамидалног облика, као и камена кугла. Исто тако, про-
нађен је значајан број фрагмената фине и грубе керамике, танког стакла,
жељезних чавала и римски сестерцијум са ликом Мамеје, жене цара
Александра Севера (222–235. године). Ђ. Одавић сматра да би овај новац
могао послужити за датирање античке зграде. Археолошка истраживања
у селу Бихови код Требиња показала су да је становништво у овом рим-
ском насељу живјело и радило у III и IV вијеку.367
366. Odavić 1975, 65–70; Самарџић 2014г, 85–98.
367. Paškvalin 1974. godine (br. 67/1–75 od 14. 4. 1975. godine); Odavić 1975, 65–70.
273
Траса пута је од Требиња ишла поред старог корита Требишњице ка

Мокром пољу, гдје је А. Еванс у атару села Бихово пронашао одломак ми-
љоказа са сљедећим натписом: [----- ]/[-----] / [princ]ip(es) max(imi) /
p(eren)n(es) / [a]c vic(toriosissimi) semp(er) Aug(usti) b(ono) r(ei) /p(ublicae)
n(ati).368 А. Еванс наводи да је миљоказ из IV вијека и да се највјероватније
односи на Валенса (364–378. године) и Валентинијана I (364–375. годи-
не).369 Сматра се да је у вријеме Валенса и Валентинијана вршена обнова
овог путног правца. Међутим, велике су и тешкоће јер ни на једном ми-
љоказу из долине Требишњице није сачувана милијација што увелико
отежава њихово прецизно лоцирање.370 Комуникација је даље ишла ка
југу пресијецајући Лучки До, око 3 км ваздушном линијом од Петковића.
Мало јужније од новог пута који води према селу Лýка, у атару села Би-
хово (Згоњево), А. Еванс је пронашао осам одломака миљоказа међу који-
ма је један био са натписом. Његов текст гласи: Ti. Claud[ius Dr]usi fil(ius)
/ Caesa[r Aug(ustus) Ger]manic(us) / pont(ifex) m[ax(imus) tr(ibunicia) p(ote-
state) VII imp(erator) XV / co(n)[s(ul) IIII p(ater) p(atriae) cen]s(or).371 Еванс
натпис датира у 47/48. годину.372
Приликом археолошког ископавања средњовјековне цркве Св. Панте-
лејмона 1980. године, Ђ. Одавић је пронашао одломак миљоказа са непот-
пуним натписом, а у свом раду га је навела А. Шачић. Сачуван је само
горњи дио текста са плитко урезаним словима, који гласи: [---] / [---] /
[Ma]x[iminus] [I]mp/[erator] II co(nsul) / [---] M[ax]/[imus ?] / [n]obi[lissi-
mus] [---].373 Споменик је био узидан у ограду поменуте цркве па је, за-
хваљујући секундарној употреби, сачуван у доста лошем стању. Висина
фрагмента је 0,35 м са пречником 0,40 м. Шачић сматра да миљоказ поти-
че из времена цара Максимина Трачанина (235–238. године) и његовог
сина, а на основу титулатуре датирао би се у 236. годину.374 Нешто детаљ-
нију анализу миљоказа извршили су њемачки истраживачи, презентују-
ћи резултате до којих су дошли у дјелу које је објављено 2012. године. Они
наводе да је споменик пронађен 1975. године на претходно поменутом
локалитету, уз највјероватнији текст натписа: [Imp(erator) Caes(ar) C(aius)
Iul(ius) Verus Maximinus Piu]s Felix / p(ontifex) m(aximus) / tr[ib(unicia) p]ot
(estate) [II / i]mp(erator) III / co(n)s(ul) / [p(ater) p(atriae) e]t C(aius) Iulius
368. ILJug 966.
369. Evans 1883, 95–101; Самарџић 2014г, 85–98.
370. Šačić 2011, 91–92; Самарџић 2014г, 85–98.
371. ILJug 962.
372. Evans 1883, 95–96, 101; Самарџић 2014г, 85–98.
373. Šačić 2011, 191–193.
374. Исто, 193.
274
Ve[rus Maxi]mus nobil[issimus Caes(ar)/ Augusti f(ilius)].375 Споменик се да-

нас налази у Музеју Херцеговине у Требињу и уврштен је у музејску по-
ставку.376 Он свједочи да је дионица пута до Асамума обновљена за владе
Максимина Трачанина.
Од Лучког Дола пут је пролазио између села Пољице и засеока Петко-
вићи. Сергејевски наводи како су му становници Петковића скренули па-
жњу да се западно од села налазе комади миљоказа без натписа, које он
није могао пронаћи.377 Даље, траса пута је ишла на Зелени Дуб ка Глав-
ској.378 И. Бојановски наводи да је током теренских истраживања у селу
Главска, мјесто Мраморје, пронашао два миљоказа без натписа који су ка-
сније изгубљени.379 Од мјеста Мраморје траса пута се кретала према Иван
крсту. А. Еванс и Д. Сергејевски наводе да је римски пут прелазио херце-
говачко-далматинску границу у селу Главска, у мјесту Иван Крш.380 За
разлику од њих, И. Бојановски тврди да траса пута није ишла наведеним
правцем. Према његовом мишљењу, пут је ишао од Главске преко Отара
и Обода.381 Потом се спуштао преко Плата, тачније преко висоравни Ба-
бине греде, па преко насеља Обод у град Епидаурум (Цавтат).382 Д. Серге-
јевски, на основу миљоказа који су подизани појединачно а не у групама,
сматра да је комуникација изграђена у III вијеку.383 Међутим, данас се
сматра да је ова траса пута изграђена за вријеме намјесништва Публија
Корнелија Долабеле (14–20. године).384 На овакве закључке упућују и два,
раније поменута натписа, пронађена у непосредној околини Епидауру-
ма. Сматра се да су подигнути Долабели од стране становника Епидауру-
ма, у знак захвалности због изградње цесте која их је повезивала са бли-
жим и даљим окружењем.385
На основу наведеног видимо да су мишљења о убикацији станица Ad
Zizio и Asamum у модерној историографији веома разноврсна. Основне
375. Miliaria Imperii Romani IV, 236.
376. Исто, 236.
377. Sergejevski 1962a, 75–76; Самарџић 2014г, 85–98.
378. Sergejevski 1962a, 76–78; Imamović 1988, 122; Самарџић 2014г, 85–98.
379. Bojanovski 1983, 19–24. Уп. ILJug 956–957.
380. Evans 1883, 95–96; Sergejevski 1962a, 75–76.; Самарџић 2014г, 85–98.
381. Bojanovski 1983, 23; Самарџић 2014г, 85–98.
382. Marinović 1959, 121–127; Sergejevski 1962a, 75–76; Novak 1966, 3–84; Lučić 1966–1967,
537–547; Imamović 1988, 121–122; Cambi 2006, 185–217.
383. Sergejevski 1962б, 112.
384. Rendić-Miočević 1964, 338–364; Marinović 1959, 121–127; Bojanovski 1973, 171–172.
385. Novak 1965, 97–108; Marinović 1959, 121–124; Rendić-Miočević 1963, 156–158; Novak 1967,
29–32.
275
разлоге налазимо у различитим тумачењима картографских приказа и

непознавању трасе пута на терену. У току досадашњих истраживања
формирала су се три основна мишљења. Прво је да је комуникација од
Нароне ишла на ушће Неретве, Неум, Стон, Слано, Дубровник и Цавтат.
Друга варијанта је да је комуникација ишла више кроз унутрашњост,
правцем Вид (Narona) – Хутово поље (Ad Turres) – Попово поље (Dilun-
tum) – Попово поље (Pardua) – Требиње (Ad Zizio) – неодређено (Asamum)
– Цавтат (Epidaurum). Треће мишљење је да је овај пут ишао дубље кроз
унутрашњост правцем Вид (Narona) – Клепци (Ad Turres) – Столац – Би-
лећа (Ad Zizio) – Требиње (Asamum) – Цавтат (Epidаurum).
Различити правци трасирања путне комуникације Нарона–Епидау-
рум довели су до разлика у убицирању путних станица Ad Zizio и Asa-
mum. Иако знатан број налаза иде у прилог тези да се антички Asamum
може убицирати у данашње Требиње, остаје да се у граду спроведу систе-
матска истраживања која би то потврдила.
Ишчитавањем радова о путевима запазили смо да се истраживачима
наметнуло питање: који је крак пута, одвајајући се од станице Ad Zizio,
важнији? На основу Појтингерове табле, Антониновог итинерара, као и
досадашњих, претходно поменутих теренских истраживања на подручју
Стоца, Битуње, Забрђа, Пољица, Убоска, Горњег Градца, Љубомира,
Укшића, Моска, Паника, Билеће, Ријечана, Требиња и Цавтата, сматрамо
да је ријеч о два огранка исте важности. Оба крака су дио велике дужне
комуникације Аквилеја–Салона–Дирахијум. Један је ишао преко Треби-
ња (Asamum) и Цавтатa (Epidaurum), па даље данашњом црногорском
обалом преко Скадрa (Scodra) ка Дирахијуму. Други крак је од раскрсни-
це Ad Zizio ишао преко Паника код Билеће (Leusinium), Ријечана (Sallun-
tum), кроз унутрашњост јужне Далмације до Скадра и ту се спајао са
првим. О важности оба крака пута свједоче фрагменти миљоказа са нат-
писима који су пронађени in situ. Сматра се да је трасу пута Епидау-
рум–Андерба, на којој се налазе поменуте путне станице Ad Zizio и Asa-
mum, почео да гради намјесник Далмације Публије Корнелије Долабела
(14–20. године), а да је завршена за вријеме цара Клаудија (41–54. године).
Додатне интервенције и поправке овог пута датиране су у III и IV вијек, о
чему свједоче претходно поменути натписи пронађени у атару села Би-
хово (Требиње) и у селу Ријечани.
276
VII 4. Комуникација Леусинијум–Гацко

Пут Леусинијум–Гацко представља наставак комуникације Епидау-
рум–Леусинијум за коју значајне податке доноси Tabula Peutingeriana на-
водећи путне станице.386 Сматра се да у антици област горњег Подриња у
саобраћајном погледу није имала велики значај (који јој се раније припи-
сивао). Пут је са приморја ишао преко Гацка, гдје се спајао са другом ко-
муникацијом, која је долазила из Невесиња, чинећи тако раскрсницу са
које је један крак настављао ка Подрињу, а други према Никшићу. Данас
је тешко поуздано утврдити трасу овог пута, али се на појединим мјести-
ма може претпоставити његово постојање. Као најјачи путоказ служе
остаци насеља и материјални налази који указују на општи правац цесте
(сл. 33).387
Сл. 32: Комуникација Леусинијум–Гацко

О овом римском путу мало се писало у модерној историографији. На

његову цјеловиту трасу указао је једино И. Бојановски. На основу великог
броја градина и тумула који се налазе поред комуникације, он сматра да
је ријеч о предримској саобраћајници коју су доградили Римљани. Ову
тврдњу поткрепљује налазима из једне гробне громиле (V вијек п. н. е.)
386. Tab. Peut. V 467, 468.
387. Evans 1883, 101–104; Kreševljaković 1957, 49.
277
недалеко од поменуте комуникације, у близини насеља Плана. Ријеч је о

прилозима као што су сребрни накит и прстење, два бронзана грчко-
-илирска шљема, бронзане укоснице, игле и фибуле, и жељезно оружје
(све грчке производње). О накнадним укопима свједоче стакло и пређице
римске производње.388 За разлику од Бојановског, А. Еванс је сматрао да
је ова комуникација дјело римских инжењера који су радили у вријеме
цара Клаудија.389
Већ смо описали комуникацију која је долазила до Паника (Leusinium)
и напоменули да је на овом мјесту постојао значајан комплекс вила који
се оквирно датира у раздобље између I и IV вијека. Од Леусинијума пре-
ма Билећи комуникација је ишла тереном који се данас налази под во-
дом Билећког језера. У археолошким истраживањима на подручју Пани-
ка и његове шире околине (1957, 1959/1960. и 1967/1968. године), пажњу
истраживача су, због ограничености времена, више привлачили остаци
насеља него комуникација, па овај крак није довољно истражен. Ходоло-
шка истраживања која је вршио И. Бојановски указала су на правац пута
Леусинијум–Гацко–Фоча–Нови Пазар. Он комуникацију из Паника тра-
сира јужном страном села Орах до села Чепелица. Из овог мјеста, један
крак пута је ишао западније преко Мириловића на градину Мантокит и
спајао се са другим источнијим краком у Пољу код Билеће (улаз у град са
сјеверне стране).390 Ч. Поповић је, вршећи ходолошка истраживања, кон-
статовао да је крак пута од градине Мантокит у Мириловићима ишао
преко Боденика и Бијеле Рудине спајајући се са главном саобраћајницом
нешто сјеверније, у подручју села Богдашићи. Такође, он констатује да су
се на локалитету села Бијела Рудина (8 км сјеверно од Билеће) сачували
трагови поменутог крака комуникације.391
Ч. Поповић је приликом рекогносцирања локалитета Ачков дуб кон-
статовао остатке римског пута in situ. Дужина ове дионице износила је
250 м, а пресијецао ју је средњовјековни друм. Ова дионица је била широ-
ка 3, 5 до 4,5 м, и на цијелој дужини оивичена клесаним каменом. По По-
повићу, наведена траса је јасан примјер римске градње у херцеговачком
камењару поред које се проналазе примјерци римске керамике.392
Бојановски комуникацију од Билеће води према сјеверу природном
продоли (пролазом или процијепом између брда), источно од данашњег
388. Bojanovski 1976, 17–44.
389. Evans 1883, 104–105.
390. Popović 1990, 25–33; Bojanovski 1976, 36–38.
391. Поповић 1990, 29.
392. Исто.
278
магистралног пута Билећа–Гацко. Пут је из Билеће излазио сјеверно на

село Бијела Рудина па затим, источније од данашњег магистралног пута,
ишао између Великог и Малог Планика долазећи у село Корита. Функ-
ционалну везу са овом римском саобраћајницом И. Бојановски је нашао
у малтеру зиданог утврђења на градини Вилашица (Корита). Даље, он на-
води да је ова комуникација у сјеверном дијелу Корита (Кобиља Глава),
пресијецала модерну магистралу, па се преко Цернице спуштала у Гатач-
ко поље.393 На прелазу из Цернице у Гатачко поље, на локалитету Сарића
Греде (Змајевац), пронађен је натпис уклесан у стијену. Могућа рекон-
струкција сачуваног текста по Сергејевском гласила би: te(rminus) in( )
te(rminus ) Ucu( ), 394 док Шашел предлаже [finesinter ( )] / etinte(r) Ucu( ).395
А. Шкегро сматра да је ријеч о граничном натпису који свједочи о разгра-
ничењу земљишта, односно испасишта, које је било неопходно због чес-
тих сукоба око воде, поља, испаша и шуме.396
И. Бојановски тврди да је римска саобраћајница Гатачко пољe прелази-
ла мало западније од насипа Степен–Автовац, одакле је даље – сјеверно –
настављала природним пролазом према Чемерну и Фочии закључује да
се римски пут Билећа – Гацко (Автовац) одвајао од итинерарске комуни-
кације Салона–Нарона–Скодра у Панику код Билеће (Leusinium).397 Даље,
она се у Подрињу везала на систем римских комуникација, или (како на-
води А. Еванс) на велику магистралну комуникацију Салона–Аргентари-
ја. Исто тако, И. Бојановски наводи да се на Гатачком пољу спајала са ко-
муникацијом која је долазила са Невесињског поља, одакле је ишла у
Никшић (Anderba), у Црну Гору, гдје се спајала са итинерарском цестом
Аквилеја–Салона–Нарона–Скодра. Тим путем је Гатачко поље било по-
везано са путевима на западу, преко комуникације Нарона – Невесињско
поље – Сарајевско поље – Романија – Аргентарија на Дрини.398
А. Еванс, на основу рекогносцирања терена и разговора са инжењери-
ма који су градили модерну саобраћајницу, указује на трасу римског
пута који је навео И. Бојановски.399 За разлику од њега, П. Балиф је био у
потпуности неодређен, јер је открио само остатке средњовјековног друма
од Јованова брда (Автовац) до Фазлагића Куле.400 Овај правац комуника-
393. Bojanovski 1988, 108–109
395. ILJug 1739.
396. Škegro 1991, 118–119.
397. Bojanovski 1976, 36–44.
398. Čremošnik 1976, 104–106; 41–164; Bojanovski 1973, 137–187; Bojanovski 1976, 17–44.
399. Evans 1883, 104–105; Bojanovski 1976, 36–44.
400. Ballif 1893, 37.
279
ције Приморје–Подриње добио је већи саобраћајни значај у средњем ви-

јеку, када су Дубровчани преузели трговину у унутрашњости. Комуника-
ција је у изворима и литератури позната као „Дубровачки пут”, а њоме се
путовало до Цариграда.401
Ч. Поповић наводи да је комуникација од Леусинијума ишла доњим
ободом села Орах у дужини од 2 км, праволинијски према селу Чепелица,
гдје је по њему прелазила ријеку на мјесту аустроугарског моста. Даље се
успињала сјеверно ка Билећи преко превоја Ачков дуб па преко локали-
тета Дворишта (Дворови) излазила у Билећу. У овом насељу је, због ин-
тензивне градње, тешко утврдити или претпоставити правац комуника-
ције. Пут је из Билеће, по Ч. Поповићу, ишао преко локалитета Кланица
правцем ка селу Пријевор, идући источније тј. паралелно са савременом
магистралом. Из Пријевора је излазио на локалитет „Гробнице”, гдје се
налази средњовјековна некропола окружена праисторијским градинама.
Овим правцем је ишао и претходно поменути средњовјековни пут, данас
познат као „Друм”. Са локалитета Гробнице пут се успињао сјеверно пра-
волинијски у дужини од 15 км, све до локалитета Камено брдо на Кори-
тима. Поповић претпоставља да је прије Корита постојала раскрсница на
локалитету Мокри до, одакле се један крак цесте рачвао западно према
насељу Плана, а други сјеверно према Гацку. На западном краку Ч. Попо-
вић истиче изузетно плодно археолошко тлe, које указује на бројна ан-
тичка насеља која су морала бити повезана одговарајућом комуника-
цијом.402
Исто тако, Поповић истиче да јена локалитету Домашица (удаљен 1 км
источно од насеља Плана) откривен римски бунар.403 Он је идентичан
с бунарима откривеним у Забрђу код Стоца (Diluntum), Градцу код Љу-
биња (Pardua), Дрпама и Ријечанима (Salluntum) у Црној Гори.404 Поповић
наводи да се у близини бунара налази мала некропола стећака, као и је-
дан дјелимично оштећен Тиберијев сестерцијум, пронађен 1989. године.
Римски налази, као и бројни топоними, указују на насељеност овог под-
ручја, које је повезивала поменута комуникација. По Ч. Поповићу она је
од раскрснице Мокри до ишла преко Плане, Ораховица, Фатнице, Диви-
на, Бијељана и Берковића у Столац. Он сматра да је уз мањи број матери-
јалних доказа логична претпоставка да је средњовјековном путу као ос-
401. Дедијер 1903, 770–771; Јиречек 1951, 118; Kreševljaković 1957, 55–56; Bojanovski 1976,
17–44.
402. Поповић 1990, 30.
403. Исто, 30–35.
404. Теренска истраживања; Sergejevski 1962, 81–87; Bojanovski 1973, 137–187.
280
нова послужила ранија римска комуникација, те да је поменути сјеверни

крак пута са раскрснице Мокри до према Гацку цијелом дужином био
праволинијски изграђен, јер конфигурација терена није дозвољавала
други правац. На цијелој дужини ове комуникације констатован је вели-
ки број остатака из римског периода.405
Антички остаци на Гатачком пољу откривени су углавном уз његов
сјеверни руб. На подручју сјевероисточно од поља, које се данас зове По-
врш, има их релативно мало. У оквиру овог подручја, на локалитету Гра-
дина у Јасенику, Кокорини и Југовићима, пронађено је неколико рим-
ских новчића који су у међувремену изгубљени.406 На подручју насеља,
приликом градње православне цркве 1887. године, откривени су омалте-
рисани зидови квадратне зграде и већа количина грађевинског материја-
ла. Фрагменти цигле, цријепа и обрађеног камена нађени су на њиви зва-
ној Црквина, западно од цркве.407 Такође, сјеверозападно и западно од
цркве откривене су веће количине цигле, цријепа и обрађених комада ка-
мена. Сматра се да је највећи дио старог римског насеља остао неистра-
жен испод темеља данашњег насеља Гацка.408
На њивама Гомионицама, око цркве, 1910. године су изорани зидови од
камена и цигле. У близини цркве је 1942. године откопан и један римски
гроб у коме је нађен скелет са римским новчићем у устима. Сматра се да
се око цркве, гдје је и данас савремено гробље, налазило и укопно мјесто
становника римског насеља у Гацку. Исто тако, 1887. године код цркве је
откривено средњовјековно гробље, а испод њега се налази још један слој
укопа без прилога, са скелетима који су оријентисани у правцу сје-
вер–југ. Сваки скелет је био заштићен кровастим каменим сандуком, а у
једном од њих је пронађена уздужна плоча и римска цигла. И. Бојанов-
ски наводи да је са овог подручја значајан римски новац, који је доцније
изгубљен, пронађен на Гатачком пољу, Фојници, Автовцу и Кључу. Под-
ручје Автовца је богатије римским налазима, што се доводи у везу са по-
стојањем путне станице на овом локалитету и комуникацијом која је ову-
да пролазила.409
На лијевој обали Грачанице, изнад савременог насеља у Малој Грача-
ници пронађена су два надгробна ципуса и два већа уломка корниша.
Први ципус је призматичног облика, висок 1,06, широк 0,64, и дебљине од
405. Bojanovski 1976, 17–44; Поповић 1990, 30.
406. Radimský 1948, 486.
407. Bojanovski 1976, 17–36.
408. Radimský 1948, 485.
409. Radimský 1948, 485; Bojanovski 1976, 17–36.
281
0,59 м. Исклесан је од домаћег вапненца и оштећен је зубом времена. На

предњој страни је плитко урезано натписно поље. Од натписа се само на-
слућују почетна слова DM и у оквиру даљег текста слово О. На лијевој
страни у рељефу је приказан, у дубљем оквиру, коњаник у касу окренут
надесно, док су друга бочна и задња шира страна празне.410 Други ципус
је обликом сличан првом, само нешто мањих димензија: висина 1,00, ши-
рина 0,72, а дебљина 0,72 м. Натписно поље је празно, а задња страна је не-
обрађена. На лијевој бочној страни у плитком рељефу је исклесан де-
лфин, а друга страна је празна. На Гатачком пољу и његовој околини ци-
пуси су доминантан облик надгробних споменика. Поред ова два ципуса
из Грачанице, пронађена су још два на Невесињском пољу, из Крекова и
Залома (Грабовице), као и један из Паника код Билеће.411 На лијевој обали
Грачанице, изнад кућа у Малој Грачаници, пронађен је и један корниш
(Gesims), обрађен са двије стране (висине 0,60, ширине 0,92 и дужине
1,19 м). Ради се о добро исклесаном домаћем вапненцу. На истом локали-
тету је нађен и други корниш висином 0,60, ширине 0, 92 и дужине 1,17 м.
Претпоставља се да оба потичу са истог објекта, можда са стрехе мањег
маузолеја. Сматра се да је на овом мјесту, тј. савременом гробљу, била и
римска некропола. Исто тако, тврди се да је црква замијенила маузолеј
коме су и припадали уломци симса. Западно од Грачанице, у селу Гради-
на, која се такође налазила уз трасу римске комуникације према Неве-
сињском пољу, нису пронађени изразити антички налази сем остатака
цигле.412
Нешто више материјалних остатака пронађено је у источном дијелу
Гатачког поља (близу границе са Црном Гором). У Добром Долу, на лока-
литету Трговишта, откривени су остаци веће античке насеобине. Они се
налазе сјеверно од пута Автовац–Брљево–Крстац, на површини од два
хектара. На локалитету Трговишта нађени су бројни фрагменти римског
цријепа и цигле, а у његовом сјеверозападном дијелу лежи и неколико ве-
ћих гомила камена од рушевина зграда. На једној од њих су пронађени
остаци зида, а у другој мањи жртвеник (arula). Добро је обрађен, без нат-
писа, са висином од 0,48, ширином 0,225 и дебљином око 0,24 м. Пронађе-
на је и камена, слабо обрађена греда, дужине око 1, ширине 0,50 и дебљи-
не 0, 25 м. У гомилама на Трговиштима пронађене су три камене ступе.
Сматра се да су се у њима ситнили (туцали) прехрамбени артикли као
што је жито, и да су спадале у домаћински или кухињски прибор. Исто
410. Bojanovski 1976, 22, sl. 2; Škegro 1997, 91, br.39; Šačić 2011, 164.
411. Sergejevski 1948, 56; Čremošnik 1960–1961, 175; Bojanovski 1976, 17–36.
412. Slijepčević 1928, 57–63; Bojanovski 1976, 17–36.
282
тако, сматра се да ови предмети потичу из кућног инвентара домаћег

илирског становништва које их је употребљавало умјесто жрвњева. При-
мјерци са локалитета Трговишта високи су око 40, широки око 30 и дубо-
ки у камену од 10 до 12 цм.413
Западно од Трговишта је локалитет Уздоља (Уздола) на коме се налази
средњовјековна некропола, а недалеко од ње остаци зграде око које је про-
нађено много фрагмената римске цигле и цријепа. На овом локалитету је
откривен и један добро обрађен архитектонски елемент димензија
1,10 x 0,77 x 0,33 м (профилисани импост). Нађен је и добро обрађен ступ
разбијен на два дијела, од којих је један висине 0,99, а други 0,77 м, и
пречника 20 цм. П. Слијепчевић сматра да је ријеч о миљоказу, док
И. Бојановски с правом сматра (у што смо се лично увјерили на самом ло-
калитету) да је то архитектонски елемент.414 Такође, на овом локалитету
су пронађена два фрагмента корниша, дужине 0,99, ширине 1,21 и висине
0,33 м, који су били саставни дијелови вијенца неке монументалне грађе-
вине. Сматра се да је неколико римских споменика на овом локалитету
искоришћено на средњовјековним гробовима. На локалитету Трговишта
под гомилама су пронађени остаци зидова. Сполија са Уздаља потиче са
веће монументалне античке зграде која се највјероватније налазила на
Трговишту, о чему свједоче пронађени архитектонски елементи (импост,
ступ, уломци корниша). Наведени налази, по И. Бојановском, иду у при-
лог тези да је ријеч о једном пољопривредном комплексу сеоске виле (vil-
la rustica), као центра једног већег газдинства (fundus), сличног оном које
је пронађено у Панику. Претпоставља се да су поред виле постојали и
други пратећи објекти, као што су станови за послугу и др. Сматра се да
се пословање овог газдинства заснивало на сточарству.415 П. Слијепчевић
наводи да је пронашао два античка сполијума, наводно два капитела ве-
личине 1 м”, и то у селу Гареви које се налази 5 км ваздушне линије сје-
верно од локалитета Трговишта.416
Гацко, односно Гатачко поље као мјесто природног пролаза из примор-
ског у планинску унутрашњост Далмације било је значајно у саобраћај-
ном смислу. Преко њега је ишла важна комуникација, која је обалу Јадра-
на (Епидаур) повезивала с унутрашњошћу (Горње Подриње). Тај пут,
познат као Дубровачки друм, постаће посебно значајан у Средњем вије-
ку. Његову трасу и значај у римско доба потврђују бројни налази које смо
претходно поменули.
413. Bojanovski 1976, 17–36.
414. Slijepčević 1928, 57–63; Bojanovski 1976, 17–36.
415. Bojanovski 1976, 17–36.
416. Slijepčević 1928, 57–63.
283
VII 5. Комуникација Мокри До –

Дилунтум са успутним насељима
Почетна тачка комуникације Мокри До–Дилунтум била је, претпоставља
се, раскрсница путева, која се лоцира 8 км сјеверно од Билеће, на локали-
тету Мокри До.417 Одатле је пут ишао према Сланим доловима, гдје се
највјероватније налазило стајалиште (судећи по налазима и остацима
урушених грађевина од обрађеног камена).418Од овог стајалишта кому-
никација је ишла благим успоном у правцу Планског поља, према Вели-
кој планској градини. На Планском пољу су приликом орања нађени те-
мељи римских зграда и грађевински материјал. Источније од Плане и
Планског поља налази се градина Каштело, на којој су се сачували остаци
римског зида са уситњеном керамиком у малтеру као и већи фрагменти
керамике, што потврђује да је и овдје на илирској градини било подигну-
то римско утврђење.419
Од ове градине комуникација је даље ишла западно у правцу села Ора-
ховица, смјештеног 6 км западно од насеља Плана. На локалитету Орахо-
вица, на обрадивим површинама изоравају се фрагменти керамике,
кровне цигле и камен тесаник. Грађевински остаци насеља простиру се
на већој површини. У већим количинама јавља се посебно кровни цријеп,
и то на локалитетима Црквине и Влаке. Иако је античко насеље у Орахо-
вицама у потпуности неистражено, археолошки налази, положај и њего-
ва претпостављена површина (700 x 400 м) указују на већи центар.420
Комуникација је даље ишла западно, према сусједном насељу Фатни-
ца, удаљеном од Ораховица 3 км а смјештеном на ободу Фатничког поља
изнад кога је нађен већ поменути надгробни натпиc на коме су посвједо-
чена илирска имена (Tattaris, Venetus, Temus, Annaeus, Bato).421 Положај и
пространство насељености овог подручја, као и археолошки налази, ука-
зују на постојање комуникације која је ишла од Леусинијума преко Пла-
не, па даље ободом Фатничког поља у правцу Берковића, одакле се преко
Предоља спуштала у Столац (Diluntum). Милијација комуникацијe од
417. Поповић 1990, 32–33.
418. Radimsky 1894, 97–103; Пејановић 1955, 3–65; Bešlagić 1971, 381, 385; Дедијер / Ђурић-Ко-
зић / Филиповић / Мићевић 2004, 192–195; Поповић 1990, 32–33.
419. Bojanovski 1985, 15–19; Bojanovski 1987, 51; Поповић 1990, 57–62.
420. Ballif 1893, 38; Bojanovski 1985, 15–19; Bojanovski 1988, 110–115; Поповић 1990, 32–35.
421. CIL III 12800+p. 2258.
284
раскрснице Мокри до до Стоца изгледала би овако: Мокри до 2 км – Пла-

на 6 км – Ораховице 4 км – Фатница 5 км – Дивин 6 км – Бијељани 8 км –
Берковићи 18 км – Столац.422
422. Ballif 1893, 38; Bojanovski 1985, 15–19; Bojanovski 1988, 110–115; Поповић 1990, 32–35.
285
VII 6. Kомуникација
Невесиње–Anderba
И. Бојановски је указао на постојање комуникације Невесиње–Гац-
ко–Никшић чије је трагове пронашао на Невесињском пољу, у Кифином
Селу, Братачу и Ступи. Он сматра да се ради о предримском путу који су
Римљани доградили за колски саобраћај. Истраживања И. Бојановског
оповргла су ранију тврдњу П. Балифа да је комуникација Невесиње–Га-
тачко поље ишла јужније од Кифина Села, кањоном ријеке Заломке, 423 те
да је тим правцем ишао пут према Моринама.424 О постојању комуника-
ције на подручју Невесиња свједочи миљоказ са натписом пронађен на
локалитету Удрежње. Његов текст гласи: [I]mp(eratori) [Caes(ari)] / M(arco)
Iul(io) Phi/lippi (!) P(io) [F(elici)] / [A]u[g(usto) --- ] / [--- ].425 Миљоказ потиче
из времена владавине цара Марка Јулија Филипа Арапина (244–249. годи-
не). Сматра се да је комуникација Нарона–Сарајевско поље пролазила
подручјем Невесиња, а да је натпис на овој дионица пута по свему судећи
резултат одређених поправки цесте. А. Шачић тврди да је миљоказ по-
дигнут прије 247. године када Филипов истоимени син добија титулу
Caesar, па се и његово име помиње на споменицима. Исто тако, наводи да
је когномен Philippus клесар грешком написао у генитиву, а не у дативу.
Она споменик датира у прве двије године Филипове владавине.426 По ис-
том основу значајан је и миљоказ са натписом пронађен на локалитету
Доња Бијења (Невесиње), на муслиманском гробљу. Иако није нађен in
situ, он свједочи о постојању цесте. Текст миљоказа гласи: [Imp(erator)
Cae]s(ar) [C(aius) Iul(ius)] / [Verus] Max[imin]/[us / Pius F(elix) Aug(ustus)]
t(ribunicia) p(otestate) IX p(ontifex) m(aximus) / G(ermanicus) m(aximus)
[i]mp(erator) III co(n)s(ul) / [p(ater) p(atriae) e]t C(aius) Iul(ius) Verus / Maxi-
mus nobi/lissimus Caes(ar) / Augusti (filius).427 Миљоказ је постављен за вла-
давине Максимина Трачанина (235–238. године). Поред имена и титула-
туре цара Максимина на споменику је уклесано и име његовог сина
423. Ballif 1893, 37.
424. Bojanovski 1976, 39–44.
425. AE 1980, 0680.
426. Šačić 2011, 156–157.
427. ILJug 1022.
286
Максима. Уз њега на натпису стоји титула Caesar која је царевом сину до-
дијељена 236. године. Такође, истраживачи наводе да је исте године Мак-
симин Трачанин трећи пут проглашен императором и по трећи пут је
стекао трибунске надлежности. Стога овај споменик датирају прецизније
у 236. годину.428
Јужно од Кифина Села (на улазу у Невесиње са источне стране), са обје
стране ријеке Заломке, И. Бојановски је пронашао остатке римског зида
са уситњеном керамиком у малтеру као и веће фрагменте керамике, усје-
ке и остатке старе калдрме широке око 3,5 м.429 У селу Горњи Братач, на
локалитету Лучила, пронашао је фрагмент миљоказ без натписа који се
налази поред пута широког око 4 м, уочљивог кроз цијело село. У атару
села Братач Д. Сергејевски је пронашао један миљоказ без натписа, који
по њему потиче са комуникације Нарона–Невесињско поље.430 Међутим,
И. Бојановски сматра да он припада комуникацији Дреновик–Братач–
Ступ–Залом. На ову трасу пута указује и мост на Заломки у насељу Дре-
новик. Према његовом мишљењу, пут је из Братача ишао на превој Залом
и даље према Гацку. На Невесињском пољу је нађен скроман број рим-
ских налаза. Једини писани извор који свједочи о становништву је један
епиграфски споменик из Грабовице (Слато). Ријеч је о епитафу који су за
своју ћерку Елију Марцелу поставили њени родитељи Елије Максим и
Елија Тата.431 Треба напоменути да И. Бојановски и К. Пач наводе да није
јасно да ли је споменик из Грабовице или са Залома, с тим што Бојанов-
ски предност даје Залому тврдећи да је ту била и нека мања стражарни-
ца.432 И. Бојановски наводи да је натпис значајан јер указује на романиза-
цију, која је у првој половини II вијека захватила перегринске области у
унутрашњости провинције. Такође, он наводи да се ради о перегринима
који су римски цивитет добили под Хадријаном (117–138. године).433
Бојановски тврди да су Римљани на комуникацији Невесиње–Гацко–
Никшић имали низ мањих утврђења или стражарница. Такву функцију
је имала градина у Кравареву изнад Грачанице. На њој се, на предрим-
ском утврђењу, сачувао зид од камена и цигле у малтеру. Сматра се да је
исту функцију имала и градина Грчки град у Сливљу. И. Бојановски
сматра да је римски пут на Гатачком пољу ишао истом или приближном
428. Sergejevski 1948, 49–50, br. 5; Bojanovski 1978, 116, br. 32, tab. I, III; Šačić 2011, 157–158.
429. Bojanovski 1976, 39–44.
430. Sergejevski 1948, 58–59; Bojanovski 1976, 39–44.
431. CIL III 12775.
432. Patsch 1894, 353; Patsch 1900, 173; Bojanovski 1976, 39–44.
433. Bojanovski 1976, 41–44.
287
трасом којом и данашња магистрала према Никшићу, наводећи како се у

близини ове комуникације налазила римска вила у Казанцима, која је са
њом повезана прикључним путем.434
Такође, И. Бојановски наглашва значај старог пута, око кога се налазе
остаци античких насеобина, који је ишао са Невесињског поља јужним
правцем до Кључа и Цернице. Он сматра да је пут првенствено повезивао
насеља на јужном рубу поља (Оџак – Зови До – Лукавац), пролазећи пре-
ко Лукавачког кланца и излазећи у села Риоца–Хоџићи–Корита. Међу-
тим, може се закључити да И. Бојановски износи само претпоставке
везане за овај путни правац, јер није детаљније истраживао дату комуни-
кацију. Оквирно је истакао да је овaj пут пролазио кроз подручје које је
посебно богато праисторијским остацима. Из Гацка је комуникација
ишла источно преко Автовца и Казанаца. Улазећи на територију Црне Го-
ре, спуштала се у Никшић и ту се спајала са комуникацијом Narona–
Scodra.435
434. Исто, 41–44.

435. Marić 1959, 87; Bojanovski 1976, 41–44.
288
СТАНОВНИШТВО
ИСТОЧНЕ
ХЕРЦЕГОВИНЕ У
РИМСКО ДОБА
Римљани су западне области Балканског полуострва освојили постепено,

током ратова вођених од III вијека п. н. е. до почетка I вијека н. е. На под-
ручју данашње источне Херцеговине у римском периоду, како указују
епиграфски споменици, живјели су римски грађани (cives Romani), било
досељени или они из домаће средине који су стекли римска грађанска
права под царевима II и прве половине III вијека. Такође, на овом подру-
чју у римском периоду живјело је домаће становништво, које није имало
римска грађанска права (peregrini), а живјело је у већим насељима, обра-
ђивало земљу и плаћало порез. Домородачка компонента у становниш-
тву источне Херцеговине из римског периода, како показују илирска
имена на епиграфским споменицима, била је значајна. Може се претпо-
ставити да је ријеч о предримском становништву. Домаће становништво
овог подручја чиниле су веће или мање етничке групе, тј. племена која
295
антички писци називају јединственим именом Илири. Од правног стату-

са становништва зависиле су фискалне обавезе у римској држави. Поли-
тика државне благајне и плаћање пореза чинили су основу подјеле грађа-
на на категорије у провинцијама. Римски грађани су били привилего-
вани у погледу плаћања државног пореза и градских такси, а они су
учествовали у управи градом као дуовири и декуриони, квинквенали и
едили, те у градском вијећу као декуриони. Плаћали су порез на земљиш-
ни посјед и радну снагу. Фискалне привилегије (стално или привремено)
су вјероватно уживали ислужени војници легија, као и они који су служи-
ли у помоћним одредима и стекли римско грађанско право по завршетку
службе.1
Осим домаћег живља, које је чинило највећи дио становништва, Рим-
љани су у Илирику затекли мањи број странаца (incolae), грчких досеље-
ника, првенствено у градовима на обалама Јадрана. Странци нису били
регистровани у градским пореским списковима, већ у документима гра-
да из којег су водили поријекло. Поред римских легија, на илирску обалу
су стизали и морепловци, трговци и пословни људи из Италије и запад-
них провинција. Њихово присуство на простору Илирика снажно се осје-
ћа у II и I вијеку п. н. е., када и политички и војни притисак Римљана по-
стаје све јачи. То ће довести до жестоких оружаних борби и коначне
окупације Илирика првих година I вијека нове ере.2
Освајањем Илирика завршава се једна и почиње друга епоха у истори-
ји Илира. Многе појединости из њиховог живота након пада под римску
власт нису довољно познате, а најзначајнији подаци се добијају анали-
зом епиграфских споменика. Начини на који се домаће становништво
уклапало у државну администрацију, војску и нови начин живота уоп-
ште били су различити. Продирању римске културе и цивилизације као
и римског начина живота највише су допринијели Италици који су се на-
селили у урбаним средиштима. Они су са собом донијели све тековине
римске цивилизације, која је на различите начине продирала међу дома-
ће становништво. Велика градска средишта, у којима су се насељавали
Италици, била су носиоци римске цивилизације и дјеловала су као маг-
нет и узор за домаће нероманизоване сиромашне сточаре и земљорадни-
ке. Привучени сјајем те цивилизације, они су настојали да се настане у
градским средиштима и да се њоме окористе, што ће посебно доћи до из-
1. Novak 1948, 85; Novak 1952, 5; Rostowtzeff 1953, 175; Novak 1961, 183; Rendić-Miočević
1989, 135–144, 145–154, 181–189; Мијовић / Ковачевић 1995, 29–37.
2. Abramić 1925, 5; Novak 1948, 85; Novak 1952, 5; Rostowtzeff 1953, 175; Novak 1961, 183;
Мијовић / Ковачевић 1995, 29–37.
296
Становништво источне Херцеговине у римско доба
ражаја у касном Царству када ће и сами бити носиоци римске цивилиза-

ције.3
Новија истраживања указују на могућност да је становништво источне
Херцеговине у предримско доба у културном и етничком погледу било
прилично хомогено. То потврђује обиље археолошког материјала, наро-
чито погребни култ и антропонимија која припада источном илирском
ономастичком подручју. О проблему античке етнографије источне Хер-
цеговине говорили смо раније, када смо разматрали размјештај илир-
ских племена на југу Илирика (источна Херцеговина). Успостављање
римске власти на подручју Илирика означило је почетак новог доба које
доноси нове услове у друштвено-економском животу домаћег станов-
ништва.4
Почетак постепене романизације, схваћене као процес прилагођавања
Илира римском начину живота, треба тражити и у времену које је прет-
ходило ратним сукобима и окупацији Илирика. Наиме, и прије оснива-
ња римских колонија, на јужном Јадрану су постојале мање групе досе-
љених Италика. Нумизматички налази указују на то да су и у
предримско доба трговачки односи Римљана и Илира у Илирику били на
завидном нивоу. То, посредно, потврђују и живе трговачке везе између
Панонаца, у сјеверном дијелу Илирика, и сјеверне Италије у предримско
доба. Панонци су извозили стоку, коже и робове, а Римљани уље, вино,
керамику, стакло и друге врсте робе и призвода.5 О римском утицају који
је допирао све до Паноније свједочи и Велеј Патеркул, који наводи како су
у Панонији и прије римског освајања били познати римски језик и пи-
смо.6 Романизација Илира је постепено доводила до напуштања домаћих
форми живота и културних традиција, односно прилагођавања новона-
сталој ситуацији кроз прихватање нових облика и видова културног
живота.7
По доласку на југ Илирика, Римљани на обалном подручју поред Или-
ра затичу и Грке. О њиховом присуству, поред литерарних изворa, свједо-
чи и епиграфски материјал (натписи на грчком језику или натписи на
којима су грчка имена писана латинским писмом). Интереси Грка су до-
брим дијелом почивали на трговини и саобраћају у средњем Јадрану. Не-
3. Šišić 1925, 103–154; Novak 1948, 129–152; Jagenteufel 1958, 1–146; Pavan 1958, 9–16, 85–94,
199–200, 202–205.
4. Neurath 1957, 117; Bojanovski 1988, 65–74.
5. Mocsy 1959, 94–105; Bojanovski 1988, 65–74.
6. Vell. II 110, 5.
7. Mócsy 1959, 94–105; Bojanovski 1988, 65–74; Rendić-Miočević 1989, 425–427.
297
колико вијекова прије римске окупације уског појаса уз обалу, Грци су

били његови трговачки господари, али послије запосједања источне оба-
ле Јадрана од стране римског пословног свијета нису могли да се носе са
конкуренцијом. Међутим, може се рећи да су грчки трговци и даље у
одређеној мјери били слободни и уживали извјесну аутономију, али су
de facto признали римско покровитељство.8
Доминантно присуство италских трговаца на простору Илирика вре-
меном ће истиснути грчке трговце. Италски трговци су запосјели истак-
нуте тачке на источнојадранској обали (Нарона, Епидаурум, Рисинијум,
Бутуа, Олцинијум), а већином су припадали средњем слоју друштва,
који су још чинили банкари и бродовласници. Насељавајући се на источ-
ној обали Јадрана, они су организовали oppida civium Romanorum у Наро-
ни, Епидауруму, Рисинијуму, Бутуи, Олцинијуму, Доклеји и другим
мјестима.9 На тај начин су започињали и убрзавали процес урбаниза-
ције.10
Умиривање Илира у Далмацији пратило је организовано насељавање
Италика и ветерана (iussu principis) чиме се отварао простор за романиза-
цију домаћег становништва.11 На подручју источне Херцеговине до сада
је откривен само један ветерански натпис из Дубрава код Стоца. Његов-
текст гласи: D(is) m(anibus) s(acrum) / C. Fresio / Valentino / veter(ano) ex
(centurione) / coh(ortis) II mil(liariae) / [Delm(atarum) -----] / [--- 12 Кохорта
II milliaria Delmatarum, потврђена је 170. године у Салони, гдје је учество-
вала у обнови бедема.13 Д. Сергејевски и И. Бојановски натпис датирају у
другу половину II вијека.14 С обзиром на то да је кохорта, како се претпо-
ставља, била стационирана на крајњем истоку Далмације, у пограничној
области у околини Чачка,15 могуће је да се некадашњи центурион Гај
Фрезије Валентин вратио у завичај.
8. Jelić 1897, 118; Rendić-Miočević 1989, 135–144, 145–154, 181–189; Maretinović (рукопис),
53–57.
9. Alföldy 1965, 47, 101, 135–139, 143; Novak 1965, 118–121; Novak 1966, 5–70; Wilkes 1969, 167,
252–254; Suić 1955, 20.
10. Rostowtzeff 1926, 175; Suić 1966, 181–185.
11. Zippel 1877; Cons 1882; Miller 1916; Betz 1939; Jagenteufel 1958; Pavan 1958; Alföldy 1964,
167–179; Alföldy 1965; Wilkes 1969; Bojanovski 1988; Rendić-Miočević 1989; Škegro 1999;
Ферјанчић 2002; Mesihović 2011.
12. ILJug 1907.
13. CIL III 8655=6374. Уп. Bojanovski 1988, 356.
14. Sergejevski 1934, 23, br. 35; Bojanovski 1988, 356.
15. Alföldy1962, 269; Wilkes 1969, 473.
298
Насељавање колониста у залеђу обале, у унутрашњости, морало je пра-

тити програм пацификације. На основу малог броја натписа може се на-
слутити досељавање странаца (прије свега Италика) у унутрашњост да-
нашње источне Херцеговине и њихово ширење долинама Неретве,
Брегаве и Требишњице.16 О присуству Италика у овим крајевима већ у
посљедњим деценијама I вијека прије н. е. свједочи и већ поменута поча-
сна база из 36/35. године п. н. е., нађена у Тасовчићима код Чапљине. По-
ставила су је браћа Папији у част Октавијанову, поводом његове побједе
над Секстом Помпејем, сином Помпеја Великог 36. године п. н. е. Ово је
до сада најстарији писани споменик из Херцеговине.17 Текст натписа гла-
си: Imp(eratori) Caesari divi f(ilio) / Sicilia recepta C(aius) Papius Celsu[s] /
M(arcus) Papius Kanus fratres.18 М. Паван наводи да су Papii угледна и по-
зната италска породица, која је имала велике посједе у Нарони, Чапљини
и Тасовчићима, а сматра се да је добар дио иметка стекла у трговини са
Даорсима.19
У Стоцу је, на локалитету Фабрика ентеријера, пронађен натпис који
помиње породицу Цесидијеваца. Његов текст гласи: D(is) m(anibus) s(ac-
rum) / Caesidio / Quadratiano / patri pientis/simo qui vixit / annos LXXX / Ter-
tianus et / Quadratianus / filii fecerunt.20 Г. Алфелди натписе ове породице
датира у III вијек н. е. По њему, могуће је да се ова породица доселила из
Салоне или Италије у Дилунтум крајем II вијека н. е., а поријеклом су из
средње или јужне Италије. Тргујући или обављајући неки занат, наста-
нили су се у Стоцу. Сматра се да нису једина италска породица која је до-
селила на ово подручје.21
О становништву источне Херцеговине у римско доба свједочи неколи-
ко епиграфских споменика нађених у долини Требишњице. На локали-
тету Прло пронађени су фрагменти надгробне стеле са дјелимично очу-
ваним натписом. Димензије фрагмента су: висина 0,57 м, ширина 0,24 м,
и дебљина 0,46 м. Сматра се да је на почетку и на крају натписа вјероват-
но пропао по један ред слова.22 Могућа реконструкција текста гласи: ] /
16. Alföldy 1965, 134–144; Wilkes 1969, 223–252; Bojanovski 1962, 11–12; Bojanovski 1977,
67–98.
17. Bojanovski 1969, 146–150; Škegro 1991, 62.
18. CIL III 14625.
19. Pavan 1958, 167; Alföldy1969, 107; Bojanovski 1969, 146–150; Bojanovski 1988, 98; Škegro
1991, 62.
20. Alföldy 1969, 69; Atanacković-Salčić 1979, 14–16; Škegro 1997, 90, br. 29.
21. Alföldy 1969, 69; Atanacković-Salčić 1979, 14–16.
22. Čremošnik 1960–1961, 175; Bojanovski 1977, 70, бр. 2; Škegro 1997, 91, br. 37; Šačić 2011, 169.
299
Vil[---- ? Au]/reli[ae Marce?]/lae p[iae ?] / etpia[e --- ?] / Mini[ae ---pi]/en-

tis[simae coni]/ug[i --- ? an]/nor[um--- ?] / vam[--- ? / --- 23 Истраживачи
претпостављају да су Вилијевци (Vilii), уколико је овај род посвједочен у
првом сачуваном реду натписа, припадали слоју римских грађана који
су се у раноцарско доба као трговци, занатлије, земљопосједници или ве-
терани доселили из Италије, вјероватно преко Нароне, Салоне, Епидау-
рума или Рисинијума. Такође, претпоставља се да се на натпису налазе
имена (Vilius, Aurelia, Marcela, Flamina) особа италског поријекла насеље-
них у Панику, гдје је и лоцирана вила рустика, те да је ово имање било
насељено већим бројем Италика. Натпис се датира на крај II и почетак
III вијека н. е.24 Овај фрагмент надгробног ципуса са непотпуним натпи-
сом, који указује на присуство италских породица у источној Херцегови-
ни и, посредно, на романизацију овог подручја, чува се у Завичајном му-
зеју у Требињу (инв. бр. 160).
За подручје источне Херцеговине од нарочите је важности међашни
натпис из Косијерева. Био је уклесан у живу стијену на лијевој обали ри-
јеке Требишњице, на локалитету Загуљ. Овај терен је сада потопљен, а
натпис је исјечен и пренесен у музеј у Никшићу.25 Његов текст гласи:
L. Funisulanus Vet/onianus leg(atus) pr(o) pr[aet(ore)] / [po]ntem et terminos /
[re]novari ius(s)it per / T. Cas(s)ium Frontonem / o(ptionem) leg(ionis) IIII F(la-
viae) f(elicis) in / [fun]do Vesiio (!) C( ) / S( ) C( ).D( ) L( ) V( ).26 Натпис је дати-
ран у вријеме када је у Далмацији намјесник био Луције Фунисулан Ве-
тонијан (од 80. до 83. године н. е.). Дакле, потиче из периода династије
Флавијеваца, што је права ријеткост на територији источне Херцеговине.
Натпис са Загуља значајан је из неколико разлога. Најприје јер потврђује
постојање велепосједа у Панику (fundus Vesius), потом јер свједочи о по-
правци моста на ријеци Требишњици као и о обнови међаша на њеној
лијевој обали, радовима који су предузети по наређењу провинцијског
намјесника (pontem et terminos renovari iussit). Г. Алфелди сматра да су Ve-
sii италска породица, а познати су у провинцији Далмацији још у доба
раног царства.27 Изградњу моста и обнову међаша надгледао је Тит Каси-
је Фронтон, помоћник центуриона легије IV Flavia. У модерној историо-
графији се сматра да је ова јединица по оснивању (70. године н. е.) дове-
23. ILJug 651b.
24. Čremošnik 1960–1961, 175; Bojanovski 1977, 70, бр. 2; Škegro 1997, 91, br. 2; Šačić 2011, 169.
25. Sergejevski 1964, 93–95; Bojanovski 1973, 92, sl. 11; Imamović 1980, 33–34, br. 3; Šačić 2011,
164–166.
26. ILJug 647.
27. Alföldy 1969, 135.
300
дена у Далмацију, а 86. године се пребацује у Горњу Мезију.28 Овај

натпис, како смо раније поменули, пружа важне податке и у вези са обно-
вом моста преко кога је највјероватније пролазила важна комуникација
Narona–Leusinium–Salluntum–Scodra.29 Из садржаја натписа може се за-
кључити да је мост већ био дотрајао, што указује на то да је комуникација
изграђена знатно прије 80. године.30
У близини овог натписа пронађен је и други, уклесан у стијени на де-
сној обали Требишњице, који је касније исјечен и пренесен у музеј у Ник-
шићу.31 Слова су урезана у три реда и тешко их је растумачити: I A D C S
G(?) B / L Z(?) I R (?) / Q (?) N / I S (?) (?). И. Бојановски и А. Шкегро су га по-
кушали ишчитати на сљедећи начин: I(n) a(gro) d(ecurionum) c(oncessu)
или [d(ecreto) c(onscriptorum) или d(e) c(olegii) s(entencia)] s(ub) c(ura) b(en-
eficiariorum) l(egati) c(enturiae) I R(apacis) q(uorum) n(omina) [i(nfra) s(crip-
ta) s(unt)].32 На основу мјеста и начина на који је натпис уклесан, претпос-
тавља се да је ријеч о међашном камену који је могао означавати крајњу
источну границу територије племена Деремиста.33
Нарочито је значајно то што се поменути епиграфски споменици из
Косијерева налазе на подручју за које је Бојановски сматрао да је било на-
сељено илирским племеном Деремиста. Сматра се да би ова два међашна
споменика могли означавати границу њихове територије.34 Натписи из
Косијерева били су уклесани у живој стијени на десној обали ријеке Тре-
бишњице која је вјероватно била природна граница између Деремиста и
Доклеата. Отуда је могуће да је административну потврду те природне
границе представљао управо овај терминацијски натпис (Косијерево)
који садржи лигатуру са почетним словом / D /, као и други у коме се, ка-
ко претпоставља А. Шачић, јавља скраћеница IN(ter) што потврђује међа-
шни карактер натписа.35 Други натпис, са Степена код Гацка, био је укле-
28. Ritterling 1924, 1541; Betz 1939, 47; Alföldy 1964, 167–179; Zaninović 1968, 119–129; Wilkes
1969, 97; Suić 1981, 233; Ферјанчић 2002, 176.
29. Bojanovski 1962, 11–12; Bojanovski 1974, 58; Bojanovski 1977, 91–94; Sergejevski 1962б,
73–104; Sergejevski 1962а, 111–113.
30. Sergejevski 1964, 93–95; Alföldy 1969, 135; Jagenteufel 1958, 45; Bojanovski 1962, 11–12; Bo-
janovski 1974, 58; Bojanovski 1977, 91–94; Sergejevski 1962б, 73–104; Sergejevski 1962а,
111–113.
31. Bojanovski 1977, 94–95.
32. Bojanovski 1973, 181; Škegro 1991, 118.
33. Bojanovski 1973, 181; Bojanovski 1977, 94–95; Bojanovski 1974, 58–59; Sergejevski 1962,
73–104; Škegro 1991, 118; Šačić 2011, 166–167.
34. Bojanovski 1973, 181; Bojanovski 1977, 94–95; Bojanovski 1974, 58–59; Sergejevski 1962,
73–104; Imamović 1980, 33–34, br. 3.
35. Šačić 2011, 37, 154, 160–161, 164–167.
301
сан у стијени на Церници на самом улазу у Гатачко поље (са јужне стране
од Билеће).36 По свему судећи, ту је било гранично подручје Мелкумана
са Деремистима.37 У прилог овом закључку иде и Апијанов навод по коме
су Мелкумани Деремисте потиснули на југ, населивши њихову терито-
рију.38 Сматра се да претежно присуство скраћеница у тексту свједочи да
је његова садржина објема странама које је разграничавао била добро по-
зната.39
За изучавање становништва источне Херцеговине у римско доба зна-
чајан је и надгробни споменик у облику стеле, откопан 1925. године, при-
ликом пољских радова на парцели М. Кисте, на локалитету Требимља
(Попово поље, Требиње). Овдје су пронађени и остаци насеља, који нису
истражени. Остаци као што су темељи зграда, зидане гробнице, керамика
и други грађевински материјал, простиру се на локалитету димензија
500 x 400 м. Ту је Завичајни музеј из Требиња 1964. године извео мање за-
штитно ископавање, али извјештај са резултатима није објављен. Због
плитко урезаних слова, натпис са надгробног споменика се доста тешко
чита. Његов текст гласи: D(is) m(anibus) s(acrum)/ P. Aplio Pl[as]/so patri
pientis/[s]imo dec(urioni) m(unicipii) Dil(unti) / et M[---]C[---] / infelicissi/
ma(e) def(unctae) an(norum) VIIII (?) / P. Aplius Anni/us v(ivus) sibiet / suis
fecit.40
На основу фине израде закључује се да се ради о споменику који је по-
свећен припадницима горњег слоја друштва. Из садржаја се види да је
Публије Аплије Пласо, декурион муниципијума Дилунтума, припадао
сталежу домаће градске аристократије. Когномени Plasus и Annius су
илирски, као и гентилицијум Aplius, који носе отац и син. Ономастичка
формула је већ римска (tria nomina). И. Бојановски је по преномену Pub-
lius претпоставио да је породица римско грађанско право стекла од цара
Хадријана (117–138. године), који је имао тај преномен.41 Међутим, има
мишљења да поменути декурион Publius Aplius Plassus,42 који је задржао
своје илирско гентилно име, није имао статус римског грађанина.43
36. Truhelka 1892, 346–347; Sergejevski 1938, 20; Bojanovski 1974, 226; Imamović 1980, 32–33, sl.
Br. 2.
37. Bojanovski 1974, 226; Imamović 1980, 32–33, sl. Br. 2; Šačić 2011, 37, 160–161.
38. App. II 16.
39. Šačić 2011, 37, 160–161.
40. ILJug 1740. Уп. Sergejevski 1935, 17–18, Tab. IV, sl. 1; Bojanovski 1973, 151; Bojanovski 1977,
84, br. 7; Škegro 1997, 90, br. 28; Šačić 2011, 177–178.
41. Bojanovski 1977, 82–86.
42. Alföldy 1969, 267.
43. Šačić 2011, 179–181.
302
У прилог томе наводи се како поменута дјевојчица (његова ћерка) у нат-

пису нема латински преномен, те да је ономастичка структура њеног
имена чисто илирска. Тако нешто није било уобичајено за посматрани
период, нарочито уколико су два претходна кољена (отац и дјед) имала
римско грађанско право.44 Када је у питању претходно изнесено мишље-
ње, ми изражавамо извјестан опрез, јер ћеркино име није сачувано у пот-
пуности, па је претпоставка тешко прихватљива. На датирање споменика
у другу половину II вијека упућује трочлана именска формула са прено-
меном и проширена консекративна формула Dis Manibus sacrum,45 али
има и мишљења да би га требало датирати у прву половину II вијека.46
Значај овога натписа огледа се у томе што је један од ријетких споменика
у источној Херцеговини на коме се помиње муниципијум Дилунтум.
Натпис је, што смо већ напоменули, пронађен на остацима мањег рим-
ског насеља (у Требимљи), које је припадало управном подручју Дилун-
тума, а у коме је – по свему судећи – декурион Публије Аплије Пласо
имао имање (villa). Његова породица, домаћег поријекла, учествовала је у
управи муниципијума.47
Оштећени надгробни споменик са непотпуним натписом у двостру-
ком оквиру, на локалитету Величана (Попово поље), пронашао је препа-
ратор музеја у Требињу Стеван Кијац. Димензије овог натписа су сље-
деће: висина 0,685 м, ширина 0,36 м, и дебљина 0,16 м. Натпис се налази у
Завичајном музеју у Требињу (инв. бр. 167). Сачуванитекстгласи: D(is)
M(anibus) s(acrum) / [---] Mascellioni / [---]simo ser(vo) / [---]mano Surio /
[---]rimano [---] / [---]renti o[---] / [G]ermano R[---] / M[---]H[---.48 Са са-
држајне стране натпис доноси више имена, али је због оштећености те-
шко читљив. Сматра се да је Mascellio наведен у служби гентилног имена,
што упућује на особу која нема грађанско право. Претпоставља се да је
ријеч о имену италског или келтског поријекла.49 И. Бојановски и А. Ша-
чић наводе да се на овом натпису појављују још имена Surio и, можда,
Plarens (као на оном из Љубомира), па сматрају да је он показатељ мије-
шања домаћег илирског становништва са досељеницима.50 Када је ријеч
44. Исто, 179–181.
45. Alföldy 1969, 267; Sergejevski 1948, 168; Bojanovski 1977, 81–82.
46. Šačić 2011, 179–181.
47. Bojanovski 1969, 2; Bojanovski 1969, 146–150; Bojanovski 1977, 81–82; Šačić 2011, 179–181.
48. АЕ 1977, 611. Уп. Rendić-Miočević 1951, 44; Bojanovski 1977, 74–76; Škegro 1997, 91, br. 35.
49. Alföldy 1969, 240; Bojanovski 1977, 77.
50. Bojanovski 1977, 77; Šačić 2011, 57.
303
о датовањеу натписа, формула D(is) M(anibus) S(acrum) пружа terminus

post quem, а то је прва половина II вијека.
На подручју Требиња пронађен је 1999. године фрагмент споменика са
непотпуним натписом. Сачувани текст гласи: [---] / [---]emo / Ael(io)
ann(orum) / XXXV [---]. Претпоставља се да се ради о фрагменту надгроб-
ног ципуса. Димензије очуваног фрагмента износе: 0,29 висина, 0,11 ши-
рина и 0,6 дебљина. Као и на већини споменика са подручја источне Хер-
цеговине, и на овом се сусрећемо са номеном Aelius. Претпоставља се да
се ради о домаћем становнику који носи гентилно име цара Хадријана
(117–138. године). Датирати се може најраније у II вијек.51
Долина горње Неретве налазила се на важним комуникацијским прав-
цима. Сматра се да је, захваљујући томе, била густо насељена што потвр-
ђује и чињеница да је ту до сада нађено и највише надгробних спомени-
ка када је ријеч о подручју источне Херцеговине.52
У Јабланици су нађене двије стеле које красе богати рељефи. Прва је на-
ђена на локалитету Острожац, са натписом који гласи: D(is) M(anibus)/
Aelis Rufo / et Tattuiae / def(unctae) ann(orum) LX / P(ublius) Ael(ius) Verus /
parentibus p(osuit).53 Надгробни споменик је подигао Публије Елије Вер
својим родитељима Елију Руфу и Елији Татуји. У горњем дијелу споме-
ника исклесани су њихови портрети, при чему је портрет мајке са десне
стране очевог лика. На рељефу се јасно уочавају карактеристике начина
одијевања на овом подручју у антици. Мајка Татуја на глави има мараму
што је карактеристика удате жене, а отац Руф одјевен је у далматску ту-
нику.54 Гентилно име Aelius указује на то да је породица римско грађан-
ство добила за вријеме владавине Хадријана (117–138. године) или Анто-
нина Пија (138–161. године). Очев преномен је изостављен, а мајка има
домаће илирско име Tattuia55 (могуће изведеница од Tatta).56 На основу
посвете Dis Manibus и присуства домаћих ономастичких елемената спо-
меник се датира на крај II вијека.57
Други надгробни споменик са рељефом и натписом, из Јабланице, на-
ђен је на локалитету Радишине. Његов текст гласи: D(is) M(anibus) /
Aur(eliae) Tit[uaе ? ---] / Bricussa / e[t] [---- ] / [-----] / [-----] matri inf(eli-
51. Šačić 2011, 186–187.
52. Исто, 69.
53. CIL III 14617, 3 = ILJug 1752.
54. Patsch 1902, 324; Šačić 2011, 70, 134.
55. Alföldy 1969, 306.
56. Alföldy 1969, 305; Šačić 2011, 70, 134–135.
57. Šačić 2011, 135.
304
cissimae) / def(unctae) [a]n(norum) LXXV.58 На рељефу су приказане три

женске особе у далматским туникама, а једна од њих са марамом . Прет-
поставља се да је ријеч о мајци и њене двије ћерке, јер су – по Пачу – на
овом подручју само удате жене носиле мараме.59 Шачић закључује да су
двије ћерке подигле споменик преминулој мајци и наводи да је онома-
стичка формула била потпуна, али да није сачувана. Од три особе које су
биле наведене на натпису сачувана су само дјелимично имена мајке и
једне ћерке.60 Посебно је значајно што се на натпису помиње име Брикуса
(Bricussa), које Алфелди сврстава у келтски ономастикон.61 Вилкс сматра
да су и ношње приказане на споменику келтске.62 Од другог женског име-
на сачувана су само три слова: Tit. Бојановски предлаже читање Titiana, 63
а Шачић – као логичније – илирско име Titua.64 Такође, она помиње и мо-
гућност да је у натпису присутна комбинација илирске и келтске онома-
стике која је резултат брачних веза.65 С обзиром на гентилно име Aurelius,
сматра се да је ова породица римско грађанско право добила за вријеме
Марка Аурелија (161–180. године) или Каракалиним едиктом из 212. го-
дине.66
Процес романизације на подручју источне Херцеговине може се пра-
тити и по епиграфским споменицима који су нађени у Коњицу и његовој
околини. Тако текст надгробног споменика из Лисичића гласи: D(is)
M(anibus) / L(ucius) Petroni/u(s) Maximus / vivo fecit sibi / et suis / et Aeliae Ru-
finae / uxori / defunctae.67 Луције Петроније Максим је за живота надгроб-
ни споменик подигао себи, својој породици и својој покојној жени Елији
Руфини. Сматра се да је највјероватније био досељеник из Италије или је
припадао породици која се доселила са Апенинског полуострва, будући
да има номен који није царског поријекла. Максимова супруга је вјеро-
ватно домаћег поријекла и има гентилно име Aelius. Њени преци су рим-
ско грађанство добили вјероватно за вријеме владавине Хадријана
(117–138. године). Натпис се датира на крај II или почетак III вијека.68
58. CIL III 13862 = ILJug 1751.
59. Patsch 1902, 327.
60. Šačić 2011, 71, 136.
61. Alföldy 1969, 358.
62. Wilkes 2001, 88.
64. Šačić 2011, 71.
65. Исто.
66. Bojanovski 1988, 136; Šačić 2011, 71, 136.
67. ILJug 87.
68. Čremošnik 1954, 219–220; Šačić 2011, 72, 99–100.
305
На локалитету Лисичићи пронађена је и оштећена стела са натписом

који је тешко читљив. Његов текст гласи: D(is) M(anibus) / A[e]l(ius) [----]
/ [-----] / [fili?]o / [---] Va[l]eri/a[e] q(uae) def(uncta) [a]n(norum) VIII / [---]
[---] [p]a/r[e]n[tes] / [---] fi[l](iae) infe/licissim[a]e.69 На натпису се вјеро-
ватно помињу четири особе. Ријеч је о двоје рано умрле дјеце и њиховим
родитељима, који су им подигли споменик. У трећем реду чита се номен
Aelius, док је у четвртом сачувано само слово О, могуће као дативни на-
ставак ријечи filius. Пети ред открива име дјевојчице Валерије. Њен но-
мен је по претпоставци био Aelia. Преци породице посведочене на овом
натпису су грађанство добили за вријеме владавине Хадријана (117–138.
године) или Антонина Пија (138–161. године). Натпис се датира на крај II
или почетак III вијека.70
Царско гентилно име Aurelius појављује се на још једном надгробном
споменику из Лисичића. Натпис гласи: D(is) M(anibus) / T(ito) Aur(elio)
Bo[-]o/ni v(ixit) an(nos) LVI(?) / h(ic) s(itus) e(st) / T(itus) Aur(elius) Lais/cus
patri / b(ene) m(erenti) posuit.71 Надгробни споменик је подигао Тит Ауре-
лије Лаискус свом оцу Титу Аурелију, чији когномен није сачуван у пот-
пуности. Бојановски је предложио да се допуни као Bo[i]oni72, док се Ша-
чић одлучила за Bo[l]oni.73 Могуће је да је реч о илирском имену. На то
указује околност да син Тит Аурелије Лаискус такође носи епихорски ко-
гномен, а ријеч је о илирском имену које је карактеристично за становни-
штво долине Неретве.74 Надгробни споменик се датира у III вијек по цар-
ском гентилном номену Aurelius, који носе отац и син. Сматра се да су
римско грађанско право добили за вријеме владавине Марка Аурелија
(161–180. године).75 Треба, међутим, напоменути да гентилно име Aure-
lius пружа само terminus post quem за датирање овог натписа, а то је вла-
давина Марка Аурелија. Поред тога, породица Тита Аурелија Лаискуса и
његовог оца је грађанска права могла добити и Каракалиним едиктом из
212. године.
На локалитету Лисичићи пронађен је надгробни споменик са натпи-
сом који је у потпуности читљив, а који гласи: D(is) M(anibus) / Aur(elio)
Nu[mer]ia/no fratri pie/ntissimo def(uncto) / an(norum) XXVI Fl(avio) Aur(elio)
69. ILJug 1747.
70. Patsch 1902, 320; Šačić 2011, 73, 105.
71. CIL III 13860.
73. Šačić 2011, 116.
74. Alföldy 1969, 227.
75. Šačić 2011, 73.
306
Va/lerio av(u)ncul(o) / def(uncto) / an(norum) XL Aur(elius) / Dazas p(ro) p(ie-

tate).76 На основу гентилног имена Aurelius сматра се да је ријеч једној
илирској породици која је добила грађанство у првој половини III вије-
ка.77 Треба, међутим, напоменути да је цивитет могао потећи и из време-
на Марка Аурелија. Аурелије Нумеријан и његов стриц Флавије Валерије
Аурелијан носе латинска cognomina, док Нумеријанов брат Аурелије Да-
зас, који је поставио споменик, има илирски когномен Dazas.78 Споменик
се датира у III вијек.79
На локалитету Лисичићи нађен је и фрагмент надгробног споменика са
натписом на којем нема царских гентилиција. Сачувани текст гласи: [---]
/ I(?) Mascelio / maritus con/iugi carissi/m(a)e et sibi / posterisque / suis b(ene)
m(erentibus).80 Алфелди истиче да је на натпису брачног пара когномен
Mascelio келтског поријекла,81 док Шачић наводи да је ријеч о гентилном
имену или когномену келтског или оријенталног поријекла.82 На основу
сачуваног текста натписа који садржи само један ономастички појам
(Mascelio) не може се прецизно рећи да ли се и када Mascelio доселио у до-
лину Неретве. Споменик се датира на крај III или почетак IV вијека.83
Келтску ономастику препознајемо на још једном натпису нађеном на
локалитету Лисичићи код Коњица. Његов текст гласи: D(is) M(anibus) /
Posaul/ionis Ia/ci filiae / piissim(a)e / def(unctae) an(nnorum) XX / p(arentes).84
Шачић сматра да је покојница келтског поријекла, а њено име Posaulionus
ономастичка комбинација илирског и келтског поријекла.85 Алфелди је
њено име Posaulionus уврстио у илирска имена,86 а име оца Iacus међу
келтскa аимена.87 Скраћена завјетна формула D(is) M(anibus) / указује
само на то да је споменик настао послије првих деценија II вијека.
Надгробна стела нађена у Доњем Селу код Коњица, на десној обали ри-
јеке Неретве, исто тако указује на присуство становништва келтског по-
ријекла. Њен текст гласи: D(is) M(anibus) / T(itus) Aur(elius) Nepos / fil(ius)
76. CILIII 13861.
77. Šačić 2011, 74, 117.
78. Katičić 1965, 70; Wilkes 2001, 87; Šačić 2011, 74, 117.
79. Šačić 2011, 74, 117.
80. CIL III 12773=ILJug 88.
81. Alföldy 1969, 240.
82. Šačić 2011, 75, 100.
83. Исто, 75.
84. CIL III 12774 = CIL III 13866
85. Šačić 2011, 123.
86. Alföldy 1969, 269
87. Alföldy 1969, 219.
307
et Aur(elia) Ur/sina con(iunx) t(estamento) p/osuer(unt) T(ito) Aur(elio) / Carvo

vete/rano an(norum) / LXX.88 Розета споменика украшена је представом два
делфина, који су атрибути бога Нептуна, али су често коришћени и у
Плутоновом посмртном култу.89 Ономастичка формула је прилагођена
римском ономастичком систему са преноменом, номеном и когноменом.
Текст натписа указује на три члана исте породице, која има гентилно име
Aurelius. Мајка Тита Аурелија Непота носи келтски когномен Ursina.90
Могуће је да је у долину Неретве дошла као невјеста из средње Босне, Па-
ноније или Норика.91 Из натписа се види да је њен муж био ветеран отпу-
штен из непознате јединице, а на основу когномена Carvus претпоставља
се да је његово поријекло било илирско.92 Сматра се да је Тит Аурелије
Карвус грађанско право највјероватније добио управо приликом регрута-
ције у војну службу у вријеме владавине Марка Аурелија (161–180. годи-
не), па се по одслужењу заједно са супругом вратио у родни крај.93 Његова
надгробна стела могла би се, на основу тога, датирати на почетак или у
прве деценије III вијека.
На епиграфском споменику који је нађен на локалитету Хомоља код
Коњица запажа се комбинација илирске и келтске ономастике. Текст нат-
писа гласи: D(is) M(anibus) / Aur(elius) Maximus / et Mandeta / vivi fecerun[t]
/ sibi et Aur(eliae) / Magnaе def(unctae) an(norum) [---] / et Maxim[i]no /
def(uncto) an(norum) II[---] / ca(rissimis?).94 На споменику је изнад натписа
приказана породица, гдје испред мајке стоји ћерка, а испред оца син.95
Номен Aurelius су добили за владе Марка Аурелија или Каракалином
конституцијом 212. године. Когномен Mandeta је илирског96, а Magna у
овом случају келтског поријекла.97 Дакле, мајчино име је илирског, а ћер-
кино келтског поријекла. Често је у италским и келтским провинцијама,
док се у Далмацији појављује најчешће у мушком облику Magnus.98
Илирски етнички идентитет се одржавао кроз когномен мајке. Сматра се
да су ови Аурелијевци прва генерација која је уживала римско грађанско
88. ILJug 89= ILJug 1744.
89. Sergejevski 1938, 22; Šačić 2011, 102.
90. Alföldy 1969, 317.
91. Šačić 2011, 76.
92. Katičič 1963, 265; Šačić 2011, 76.
93. Šačić 2011, 102–103.
94. CIL III 14617, 4.
95. Patsch 1902, 313; Šačić 2011, 119.
96. Alföldy 1969, 236.
97. Исто, 235.
98. Исто.
308
право, јер оба мушка члана породице имају римски когномен који се
убраја у најчешћа имена романизованих Илира у провинцији Далмаци-
ји. Имена Maximus и Maximinus имају одређено значење у процесу рома-
низације илирске ономастике и честа су код првих генерација са рим-
ским грађанским правом. Епиграфски споменик се датира у прву
половину III вијека.99
О досељавању страног становништва на горњи ток ријеке Неретве свје-
дочи саркофаг са натписом из села Прењ код Коњица. Натпис гласи: D(is)
M(anibus) /[Ae]l(ia?) Marciana def/uncta an(norum) XX Ael(ius) / Dracontius
marit/us coniugi pientiss/[i]m(a)e posuit.100 Читање првог сачуваног слова у
другом реду није поуздано. Шачић наводи да би то могло бити слово Т
или, уз напомену да је можда ријеч о грешци клесара, L из гентилног име-
на Aelia.101 Сергејевски, пак, помишља да се ради о крсту,102 Из гентилног
имена се види да су преци Елија Драконтија добили римско грађанско
право у периоду владавине царева Хадријана (117–138. године) или Анто-
нина Пија (138–161. године). Когномен Dracontius је грчког поријекла,103
док се когномен Драконтијеве супруге (Marciana) убраја у групу италских
имена.104 Споменик се датира на крај II или почетак III вијека.105
У селу Бјелимићи код Коњица нађен је надгробни споменик са натпи-
сом. Његов текст гласи: D(is) M(anibus) / Publio Ael(io) Pro/bo defun/cto
ann(orum) / IV [---] ma[---]ama/[---]o fi/[lio f]ecit.106 Преномен Publius и ко-
гномен Probus убрајају се у групу чешћих римских имена.107 Породица је
римско грађанско право добила у периоду владавине царева Хадријана
(117–138. године) или Антонина Пија (138–161. године). На основу онома-
стичке и скраћене завјетне формуле могуће је одредити само terminus
post quem, a то је прва половина II вијека, због гентилног имена Елије.108
Надгробни споменик са оштећеним натписом нађен је у граду Коњи-
цу. Натпис гласи: D(is) M(anibus) / Aur(elius) Tit(us) I[acus] / [-]ri[--]vassai /
[--]as [--]ia [---]a/tae matr(i) inf(elicissimae) / def(unctae) [a]n(norum)
99. Rendić-Miočević 1964, 103; Šačić 2011, 76, 119.
100. ILJug 1911.
101. Šačić 2011, 77–78, 107–108.
103. Alföldy 1969, 191; Šačić 2011, 108.
104. Alföldy 1969, 343.
105. Šačić 2011, 108.
106. CIL III 14617, 2.
107. Alföldy 1969, 273.
108. Šačić 2011, 79, 121.
309
LXXV.109 Натпис је прилично оштећен па су само први и посљедњи ред

читљиви у потпуности. Претпоставља се да се у другом реду налазе но-
мен Aurelius и преномен Titus. Додуше, ово није у потпуности сигурно јер
је можда име особе која је поставила споменик гласило Аурелије Тит, гдје
би Тит био когномен. Исто тако претпоставља се да је посљедња ријеч у
овом реду био когномен Тита Аурелија, који није сачуван. Шачић са ре-
зервом наводи могућност да се радило о илирском когномену Iacus. По
њој номен Aurelius и трочлана формула указују на то да је споменик на-
стао у вријеме цара Марка Аурелија (161–180. године).110
На локалитету Хомоље код Коњица нађена је оштећена стела са натпи-
сом од кога се сачувало само неколико почетних слова. Фрагмент натписа
гласи: D(is) M(anibus) / [-----] / [---]ni I[---] / [-----] / [-----] / [-----] /
[---]no [---] / [-----] / [-----].111 На споменику се посебно истиче пластич-
на представа мушкарца и жене. Датира се у II вијек.112
Девастиран надгробни споменик са оштећеним натписом нађен је на
локалитету Брђани код Коњица. Сачувани текст гласи: D(is) M(anibus) /
Aur(elius) V[---] / [c]oniu[gi---] / vestigia duorum versuum.113 Особа помену-
та на натпису свој номен је добила за владе Марка Аурелија или доноше-
њем Каракалиног едикта 212. године. Недостатак когномена онемогућује
да утврдимо ради ли се о домаћој или страној особи. Међутим, имајући
у виду да је Aurelius најчешћи номен са епиграфских споменика Далма-
ције код илирског становништва, претпоставља се да је ријеч о надгроб-
ном споменику старосједиоца. Шачић истиче да се споменик не може
прецизно датирати, мада га по структури слова она прије смјешта у III
него у II вијек.114
Судећи по бројности епиграфских споменика у односу на остала под-
ручја источне Херцеговине, долина горње Неретве била је најнасељенији
дио те микрорегије. На основу изостанка царских гентилиција из I вијека
сматра се да је романизација на овом простору почела под Хадријаном
(117–138. године) и Антонином Пијем (138–161. године), с обзиром на зна-
чајан број Елија. Релативно велики број становника овог дијела провин-
ције Далмације римско грађанство добија од Марка Аурелија (161–180. го-
дине), а последња фаза тог процеса свој врхунац је достигла Каракалиним
109. CIL III 13862 = ILJug 1751.
110. Šačić 2011, 79–80, 118.
111. ILJug 1750.
112. Šačić 2011, 79.
113. ILJug 1743.
114. Šačić 2011, 80, 104.
310
конституцијама 212. године (Constitutio Antoniniana). У долини горње Не-

ретве није пронађен ниједан натпис који има чисто домаћу ономастику
без римских имена. Велики број келтских имена указује на значајан про-
ценат тог становништва унутар илирског етничког корпуса.115
На основу учесталости номена Aelius запажа се да је процес романиза-
ције у југоисточном дијелу Херцеговине већ у првој половини II вијека
достигао врхунац, док се у сјевероисточним крајевима то дешава тек у III
вијеку, јер тамо доминирају Аурелијевци. Епиграфски споменици из до-
лине Требишњице и Заломке свједоче да странци овдје нису били доми-
нантан фактор, док их је у долинама Брегаве и горње Неретве било знат-
но више.
У породицама које су живјеле на подручју источне Херцеговине посвје-
дочен је један број илирских имена. Лична имена на епиграфским споме-
ницима су значајан изворни материјал који нам омогућује доношење
закључака о етничком саставу, сродничким односима и поријеклу ста-
новништва.116
Илирска имена посвједочена су, поред већ више пута помињаног нат-
писа Публија Аплија Пласа, декуриона Дилунтума, и на сљедећим епи-
графским споменицима источне Херцеговине. На локалитету Добриће-
во, Билећа, нађена је надгробна плоча чије су димензије: висина 0,48 м,
ширина 0,385 м, и дебљина 0,215 м. Била је узидана у манастир Добриће-
во, одакле је око 1898. године пренесена у Земаљски музеј у Сарајеву.
Текст гласи: Aelia Zo/rada h(ic) s(ita) / an(norum) LX / Zanatis / et Tatta m(at-
ri) / b(ene) m(erenti) f(ecerunt).117 У натпису се спомињу три илирска жен-
ска имена: Zorada,118 Zanatis119 и Tatta.120 Околност да Зорада носи царско
гентилно име Aelia свједочи да је ријеч о припадницама домаће породи-
це која је римско грађанско право добила од цара Публија Елија Хадрија-
на (117–138. године) или Антонина Пија (138–161. године). Могуће је да
Зорада представља прву, а њене кћери другу генерацију нових римских
грађана (или другу и трећу генерацију). Споменик се датира у другу по-
ловину II вијека н. е. Натпис упућује на закључак да су се домородачке
традиције, које се огледају у употреби епихорских имена, доста дуго за-
115. Исто, 80–81.
116. Katičić 1962, 95–120; Bojanovski 1977, 67–98; Rendić-Miočević 1989, 623–690.
117. CIL III 14620. Уп. Patsch 1900, 172–174; Bojanovski 1977, 78–80, sl.5; Škegro 1997, 91, br. 36;
Šačić 2011, 173.
118. Alföldy 1969, 332.
119. Исто, 331–332.
120. Исто, 305.
311
држале у долини Требишњице, али уједно и на процес романизације

илирског становништва у залеђу источне обале Јадрана.121
На локалитету Укшићи (Љубомир) пронађена је, за вријеме Првог
свјетског рата, оштећена надгробна плоча са непотпуним натписом.
Њене димензије су: висина 0,33 м, ширина 0,58 м, и дебљина 0,28 м. Слова
су неправилна и плитко урезана, а претпоставља се да недостају прва два
реда натписа. Допуњен текст гласи: [D(is) m(anibus) Ziraeo Plarentis f(ilio)
defuncto anno(rum) ---] / [L--- et Z]anati / [Zira]ei f(ilio) defuncto / annor(um)
XXX / Annaia Zanat(i) f(ilia) vi[roet f(ilio)] / et Plarens Zira[ei f(ilius)] / patri et
fratri (сл. 34).122
Сл. 34: Натпис из Љубомира (Пекић /Булајић 2013, 125)
Сва имена у натпису су илирска, док је именска формула перегрина,

карактеристична за домаће становништво, састављена од личних имена
и патронимика у генитиву. Из садржаја натписа се види да је споменик
подигнут двојици мушкараца – Зиреју123 и његовом сину Занатису,124
који је умро у тридесетој години. Споменик су подигли Зирејева жена
Анаја125 и њихов син Пларенс.126 У њиховој породици се име Zanatis пре-
121. Patsch 1900, 172–174; Bojanovski 1977, 78–80; Bojanovski 1962, 11–12.
122. ILJug 106. Уп. Sergejevski 1935, 21, Tab VI, sl. 6; Rendić 1952, 16, prilog III; Bojanovski 1977,
80, sl. 6; Šačić 2011, 177–178.
123. Alföldy 1969, 332.
124. Исто, 331.
125. Alföldy, 150.
126. Alföldy 1969, 267; Bojanovski 1977, 81–82.
312
носило женском линијом. Један од Зирејевих и Анајиних синова носи по-

менуто име по дједу са мајчине стране. Други син – Пларенс – слиједи
очево ономастичко насљеђе. Он носи исто име као и дјед са очеве стране.
Натпис се датира у раздобље од краја I до краја II вијека н. е., јер су имена
прилагођена римској формули, а породица још није имала грађанско
право које је свим слободним становницима царства додијељено 212. го-
дине (Constitutio Antoniniana).127
Поред магистралног пута Билећа–Столац у насељу Фатница, тачније
јужно испод пута, на ободу Фатничког поља, нађен је значајан натпис,
који смо већ помињали. Његов текст гласи: D(is) M(anibus) / Tattaris Veneti
/ filius et Temus An/naei filia Batoni / filio annorum / XX et Anna<e>ae / fil(i)ae
annorumXXV / fil(i)is pientissimis / vivi fecerunt / sibi / etsuis.128 Овај натпис
је по ономастичкој формули сличан претходно поменутом натпису из
Укшића (Љубомир). Сва имена су илирска (Tattaris,129 Venetus,130 Temus,131
Annaeus,132 Bato133), а именска формула је карактеристична за домаће ста-
новништво, што указује да се на овом подручју процес романизације од-
вијао релативно споро у односу на друге крајеве Далмације.134 Натпис се
датира у II вијек.135
За изучавање становништва источне Херцеговине значајан је и већ по-
менути епиграфски споменик из Грабовице (Слато) код Невесиња. Треба
напоменути да И. Бојановски и К. Пач наводе да није јасно да ли је нађен
на Грабовици или Залому (Невесињско поље), с тим што Бојановски
предност даје другом локалитету, тврдећи да је ту била и нека мања стра-
жарница.136 Текст натписа гласи: [D(is)] M(anibus) s(acrum) / [Ae]l(ius) Ma-
ximus /et Ael(ia) Tatta p(arentes) / Ael(iae) Marcellae /f(iliae) def(unctae)
an(norum) XX vivi sepulcr(um) / fecerunt et sibi / et suis.137 У натпису се сусре-
ћемо са илирском ономастиком, јер Елија Тата, жена Елија Максима,
127. Bojanovski 1977, 81–82.
128. CIL III 12800+p. 2258. Уп. Radimsky 1892, 126, sl. 5; Patsch 1900, 174; Bojanovski 1976, 36; Bo-
janovski 1977, 97; Škegro 2003, 155; Šačić 2011, 171–172.
129. Alföldy 1969, 306.
130. Исто, 323.
131. Исто, 306–307.
132. Исто, 150.
133. Исто, 163–164.
134. Уп. Katičić 1962, 112; Bojanovski 1988, 110–111.
136. Patsch 1894, 353; Patsch 1900, 173; Bojanovski 1976, 41, sl. 13; Bojanovski 1988, 107; Škegro
1997, 92, br. 41; Šačić 2011, 154–155.
137. CIL III 12775.
313
носи илирски когномен.138 И. Бојановски наводи да је натпис значајан јер

указује на романизацију, која је у првој половини II вијека захватила пе-
регринске области у унутрашњости провинције. Такође, он наводи да се
ради о перегринима који су римски цивитет добили под Хадријаном
(117–138. године), као и то да романизација није нужно значила губитак
илирског идентитета.139
Епиграфски материјал упућује на закључак да су подручја у унутра-
шњости источне Херцеговине у римско доба дуго сачувала своје епихор-
ске етничке особености, што се најбоље види по ономастици из Добриће-
ва, Љубомира, Фатнице и Невесиња. Нека од карактеристичних имена
која се налазе на епиграфским споменицима са овог подручја су: Zora-
da,140Zanatis,141 Tattaris,142 Temus143 итд. Епихорска ономастика свједочи да
су се традиционални облици живота дуго одржали и у римско доба. Ме-
ђутим, иако се на тим натписима још увијек срећу домаћа илирска име-
на, она су у извјесној мери прилагођена римском ономастичком систему
(једночлана ономастичка формула с патронимиком и филијацијом). Ако
су обични људи из горе наведених мањих мјеста своја имена прилагођа-
вали римском начину, онда је то знак јаког римског утицаја на живот
овог становништва уопште.144
С разлогом се може претпоставити да је извјестан број домородаца на
подручју источне Херцеговине живио без римског грађанског права у II и
III вијеку. Ту би се могли убројати они с једночланом илирском онома-
стичком формулом као Zanatis145 и Tatta146 са натписа из Добрићева, или
они с именом коме је додат патронимик, као што је, на примјер, Tattaris
Veneti.147
Романизација домаћег становништва на југу Далмације огледа се у до-
дјељивању грађанских права под појединим царевима. Цивитет су у пр-
вом реду добијали припадници виших друштвених слојева одређене за-
једнице (civitas). Данас се процес романизације може пратити једино
138. Alföldy 1969, 305.
139. Alföldy 1969, 69; Bojanovski 1976, 41–44; Bojanovski 1988, 107.
140. Alföldy 1969, 332.
141. Исто, 331.
142. Исто, 306.
143. Исто, 306–307.
145. Исто, 331.
146. Исто, 305.
147. Alföldy 1969, 305, 323; Bojanovski 1976, 39–44; Bojanovski 1977, 67–98; Atanacković-Salčić
1979, 14–16; Bojanovski 1988, 110–115.
314
индиректно, и то само по ономастици домаћег становништва, познатој

са епиграфских споменика. Домаће становништво које није имало гра-
ђанскa права обично је носило само лично име (Добрићево – Tatta)148 или
лично име с додатком очевог имена у генитиву без израза filius/filia (Фат-
ница – Tattaris Veneti)149 или са додатком filius (Љубомир – Zanatis Ziraei
filius, Plarens Ziraei filius).150 На подручју Далмације на епиграфским спо-
меницима је уочено да Илири носе два имена. Двочлана именска форму-
ла састоји се од имена и презимена са додатком патронимика без израза
filius/filia (Мали Каблић – Plator Carvius Batonis), 151 и са додатком израза
filius/filia (Комић – Sestus Platurius Triti filius).152 Прави римски грађани
имају трочлану ономастичку формулу (tria nomina), типа P(ublius) Aelius
Victor, у којој су први дио – лично име (praenomen) и гентилно име (nomen
gentile) – добили од цара који им је додијелио цивитет, а затим слиједи
когномен (cognomen), често некадашње илирско име новог грађанина.153
Домаће становништво источне Херцеговине постепено је добијало
римско грађанско право. Судећи према гентилном имену Aelius, посвје-
доченом на већини надгробних натписа који су пронађени у долини ри-
јеке Требишњице, Коритима, Гацку и Залому код Невесиња, домороци су
грађанска права најчешће добијали од цара Хадријана (117–138. годи-
не).154 Мањи дио становништва стекао је цивитету ранијем периоду, за
вријеме владавине царева из династије Јулијеваца-Клаудијеваца, Флави-
јеваца и под Трајаном. За разлику од ових парцијалних дијељења грађан-
ских права, Constitutio Antoniniana из 212. године завршава процес увође-
ња домаћег становништва у ред римских грађана.155
Једна од првих мјера коју су Римљани примијенили према домаћем
становништву јесте пацификација помоћу војске. Послије угушивања
далматско-панонског устанка (6. до 9. године н. е.), приступило се поди-
зању утврђења на осјетљивим стратешким тачкама међу илирским пле-
менима, како би се формирао одбрамбени систем.156 Римљани су ступили
148. CIL III 14620.
149. CIL III 15013.
150. ILJug 106.
151. Rendić-Miočević 1989, 646.
152. CIL III 15055.
153. Alföldy 1969, 27; Bojanovski 1988, 65–74; Rendić-Miočević 1989, 623–673.
155. Alföldy 1965, 134–144; Wilkes 1969, 223–252; Bojanovski 1977, 67–98.
156. Zaninović 1966, 62–69; Bojanovski 1974, 239–240; Zaninović 1980, 178; Paškvalin 1986,
153–156; Мијовић / Ковачевић 1975, 36–38.
315
у контакт са представницима домаће аристократије, које су постављали

да управљају перегриним заједницама (civitates peregrinae) или поједи-
ним мањим цјелинама. На подручју источне Херцеговине посвједочена
су два принцепса из редова епихорског племства. Гај, Епикадов син, био
је princeps заједнице Доклеата, док је Агирус, Епикадов син, био princeps
кастела Салтуа.157 Након Батоновог устанка домаће становништво је мо-
рало давати регруте за римске помоћне јединице, у самом Илирику и из-
ван њега.158 То ће утицати на увођење нових институција, као и на шире-
ње и учвршћивање римске цивилизације. О регрутацији илирског ста-
новништва у римске јединице и њиховом службовању далеко од
домовине свједоче литерарни извори и епиграфски споменици. Као
искусни морепловци, далматински морнари су били укључени у римску
флоту. Примјера ради, Тацит наводи да су велики дио равенске флоте са-
чињавали управо Далмати и Панонци, те да су у римске флоте биле укљу-
чене и далматинске лађе. Он такође хвали далматинске морнаре.159 Г. Но-
вак наводи да је у равенској флоти било 40% Далмата, а у мизенској 35%.160
Дужина трајања војничке службе варирала је зависно од јединице: за
легионаре је у доба принципата износила прво 16, а затим 20 година. Ав-
густ је 13. године п. н. е. спровео реорганизацију војске и одредио да ле-
гионари морају одслужити 16 година. Рок је поново продужен 6. године
н. е. на 20 година, јер војна благајна није располагала довољном количи-
ном новца да свим војницима исплати praemia militiae. Као разлог за ово
продужење наводи се и Августово настојање да оживи организацију вој-
ске и традицију из доба Републике. Побуна панонских и рајнских легија
14 године н. е. утицала је да Тиберије врати рок од 16 година. Неколико
година касније војна служба је поново продужена на 20. година.161 Што се
тиче припадника помоћних одреда (auxilia), они су служили најмање 25
година, а понекад и знатно дуже. Након истека предвиђеног војног рока,
ветерани су се насељавали тамо гдје су боравиле њихове јединице или су
се враћали у завичај. По повратку у своја села и градове, ветерани су, као
римски грађани, заједно са домаћим племенским првацима представља-
ли ослонац римске државе у провинцији.162
157. ILJug 1852; ILJug 1853.
158. Alföldy 1961, 121–151; Zaninović 1967, 62–81; Bojanovski 1988, 65–64.
159. Tac. Hist. III 12; III 50.
160. CIL VI 3108; CIL VI 3126; CIL IX 44; CIL IX 53; CIL IX 54; CIL IX 68; CIL IX 69; CIL IX 71; CIL
IX 85; CIL IX 89; CIL IX 90; Novak 1948, 129–152. Уп. Rendić-Miočević 1989, 425–427.
161. Parker 1928, 212; Neumann 1962, 1598; Ферјанчић 2002, 10.
162. Betz 1939, 4, 62; Wilkes 1969, 88–152; Bojanovski 1988, 60.
316
Ради утврђивања мира у илирским подручјима, римска власт је отпо-

чела са изградњом комуникација, о чему смо говорили детаљније у прет-
ходном поглављу. Како смо раније истакли, градња путева је почела у Ав-
густово доба, када је изграђен велики број саобраћајница које су
повезивале насељена мјеста у провинцији Далмацији, а настављена је и
за вријеме владавине Тиберија (14–37. године) и Клаудија (41–54. године),
што је прогресивно утицало на размјену добара и изградњу насеља, од
чега ће сви, па тако и Царство, имати користи. Нови путеви су, дакле, по-
ред осталог допринијели и привредном и културном развоју.163 Њихова
изградња је подстакла подизање насеља и интензивнију урбанизацију.
Насеља се најчешће подижу на равницама испод значајнијих градина
(oppida), а развијају се из племенских центара, путних станица или вој-
них логора.164 Нарочито су у романизацији предњачила имања поједи-
них породица (fundi) са бројним вилама (villae rusticae), на којима су Или-
ри упознавали непознате културе (разно воће и поврће, житарице), те
обраду земљишта и узгој стоке на имањима. У новоподигнута насеља су
се досељавали и Илири из околине па су у контакту са војницима, држав-
ним службеницимa, трговцима и колонистима примали и преносили те-
ковине римске материјалне и духовне културе.165 Међутим, о животу до-
маћег становништва веома мало се зна. Њихова насеља су била грађена у
сувозиду или од локалног материјала који је брзо пропадао. Судбина гра-
динских насеља почетком римске управе није у потпуности јасна, али се
претпоставља да се у њима живот постепено гасио. Касније, у условима
мира, домаће становништво се постепено насељавало у долинама и на
пољима. Данас располажемо са нешто више података о насељима која но-
се обиљежја изразито римског карактера (зидани камен, цигла и мал-
тер).166 Сматра се да се низинска насеља у Херцеговини појављују око
I вијека п. н. е. То се подудара са временом када трговачка насеља у Епи-
дауру и Наронипрерастају у конвенте римских грађана (conventus civium
Romanorum), у којима дјелују римски трговци. Вођени трговачким инте-
163. Zaninović 1966, 62–69; Cambi 1980, 127; Gabričević 1980, 161–164; Bojanovski 1982, 90; Bo-
janovski 1988, 66–67.
164. Zaninović 1967, 5–28; Bojanovski 1974, 239–240; Zaninović 1980, 178; Paškvalin 1986,
153–156; Bojanovski 1988, 66–67.
165. Čremošnik 1960–1961, 172–182; Kojić 1960–1961, 185–187; Sergejevski 1962, 73–104; Serge-
jevski 1962, 111–113; Čremošnik 1976, 41–44; Čremošnik 1976, 65–70; Čremošnik, 1987,
77–96, 145–167.
166. Balif 1893, 7–8; Domaszevski 1902, 158–211; Mayer 1940, 134–136; Bojanovski 1974, 26–28;
Pašalić 1953, 286; Zaninović 1967, 5–28; Pašalić 1969, 103–104; Martinović 1974, 12–18; Boja-
novski 1980, 41–72; Zaninović 1980, 178; Paškvalin 1986, 153–156; Bojanovski 1988, 66–67.
317
ресима, они се помјерају у унутрашњост земље, гдје се стално или привре-

мено насељавају (вјероватно под заштитом војске). Тако на простору Хер-
цеговине долази до формирања мањих насеља, па се – у односу на раније
вријеме – етничка слика овог подручја у римско доба почиње мијењати.167
Свакодневни живот становника на југу Далмације огледа се у начину
сахрањивања умрлих. На основу истражених некропола са овог подручја
истраживачи су обрадили начин сахрањивања, поријекло гробних обли-
ка као и њихов културно-етнички карактер. Становништво у долини Тре-
бишњице (источна Херцеговина) не издваја се посебно од блиског окру-
жења према начину сахрањивања у предримском и римском периоду.
Начин праисторијског сахрањивања код илирских племена и извјесне
промјене које је донијела романизација, примјењивани су у сличним
гробним облицима и у римском периоду, па се посматрају у оквиру је-
динствене погребне слике.168
На подручју источне Херцеговине откривен је и истражен скроман
број гробова са спаљеним покојницима, као и гробова у којима су прона-
ђени скелети. У предримском периоду је на територији источне Херцего-
вине практиковано скелетно укопавање у равним гробовима или укопа-
вање у старије хумке (инхумација). Са успостављањем римске власти
настају промјене у обреду сахрањивања. Кремација (спаљивање мртваца
и полагање пепела у урну) потискује старији погребни вид и постаје
главни начин сахрањивања.169 Када је у питању начин сахрањивања, пре-
владава испружени положај мртваца. Скелети су претежно испружени у
правцу исток–запад, са главама окренутим ка западу. Прилога у источно-
херцеговачким гробовима има, али нису многобројни. Што се тиче ри-
туала везаних за сахрањивање, до данашњег дана се сачувао обичај да
присутни приликом укопа баце на лијес покојника каменчић или груд-
вицу земље. Овакве поступке доводимо у везу са старим начином укопа,
тј. насипањем надгробних громила. Насипање камена односно земље,
као и цјеловита церемонија покопа и поштовања мртвих, претворило се
у обред и сачувало у обичајима.170
167. Truhelka 1892, 350–352; Fiala 1893, 511–517; Alföldy 1965, 139; Wilkes 1969, 252; Marić 1973,
109–135; Suić 1976, 23, 35; Bojanovski 1988, 78–81.
168. Radimsky 1894, 97–103; Гарашанин 1979, 1–12; Atanacković-Salčić 1977, 19–39; Čović 1982,
7–27.
169. Гарашанин 1979, 1–12; Garašanin 1984, 153–162; Јовановић 1984, 57–61; Самарџић 2013в,
35–53.
170. Гарашанин 1979, 1–12; Benac 1979, 15–27; Garašanin 1984, 153–162; Јовановић 1984, 57–61;
Самарџић 2013в, 35–53.
318
У долини Требишњице (источнохерцеговачко подручје) нема позна-

тих некропола из периода раног Царства, али се срећу појединачни гро-
бови. Међутим, познате су античке некрополе и појединачни гробови са
ширег доклеатског и даорског подручја, на основу чега можемо доносити
закључке о многим аспектима сахрањивања у вријеме раног Царства и на
источнохерцеговачком подручју. Тако би се, на основу података из бли-
жег окружења, дало закључити да су покојници спаљивани на ломачама
(устрина), те да постоје два основна типа гробова са спаљеним покојни-
цима. Првом типу припадају гробови у којима су остаци спаљеног покој-
ника издвојени са остатка ломаче и положени у реципијент (керамичка
или камена урна, долија) док су у другом типу остаци спаљеног покојни-
ка измијешани са остацима ломаче и положени у гробну јаму без посуде
(реципијент).171
На југу Далмације откривене су камене урне у којима се налазе остаци
спаљеног покојника са ломаче, прво положени у стаклену или керамичку
посуду (olla cineraria), а затим у камену урну. Сматра се да су камене урне
римског поријекла и да су резултат романизације становништва. У гро-
бовима са каменом урном, који су пронађени у ужем приморском појасу,
више је заступљен римски начин сахрањивања, који се огледа у раздваја-
њу остатака покојника са ломаче и њиховом испирању у води или вину.
За разлику од њих, у истим гробовима у унутрашњости провинције пре-
узет је римски гробни облик (urna), али не и начин сахрањивања (не из-
двајају се остаци покојника са ломаче). Сматра се да ови гробови припа-
дају романизованом становништву код кога степен романизације није
био на том нивоу да би се измијенила суштина начина сахрањивања.172
Камене урне су најчешће полагане у гробне јаме ископане у земљи или
стијени. Код ових гробова није идентично мјесто спаљивања и сахрањи-
вања. Према облику, камене урне се дијеле на цилиндричне и четвртасте.
У гробовима су пронађене стаклене и керамичке посуде, жишци, новац,
игле и фибуле. Ови прилози се вежу за романизовано становништво, за
разлику од римских гробних облика гдје нема оружја и домаћих кера-
мичких производа. На основу нумизматичких налаза ове урне се дати-
171. Sergejevski 1948, 170; Срејовић 1963, 59–84; Цермановић-Кузмановић 1968, 63–62; Сре-
јовић 1969, 89–99; Цермановић-Кузмановић / Велимировић-Жижић / Срејовић 1975,
16–45, 255–261, 265–271; Paškvalin 1976, 45–50; Јовановић 1984, 61; Самарџић 2013в,
35–53.
172. Цермановић-Кузмановић 1968, 63–62; Срејовић 1969, 89–99; Срејовић 1963, 59–84; Цер-
мановић-Кузмановић / Велимировић-Жижић / Срејовић 1975, 16–19; Велимировић-
-Жижић 1977, 25–35; Јовановић 1984, 85–87.
319
рају оддруге половине I па све до прве половине III вијека (од Домицијана
до Гордијана).173
У оквиру гробова код којих су остаци спаљеног покојника издвојени са
остатка ломаче и положени у керамичку или камену урну (први тип),
аутори издвајају неколико варијанти, према облику реципијента. Гробо-
ви прве варијанте садрже керамичке урне поклопљене најчешће комадом
цигле, каменом плочом, стакленим тањиром или керамичком здјелом.174
Гробови друге варијанте садрже камене урне са olla cineraria или само ка-
мене урне, без оле. У гробовима треће варијанте урна је покривена доњим
дијелом амфоре (долијум). Све наведене варијанте сматрају се римским
гробним облицима, а резултат су романизације. Домаће становништво
напушта раније практиковану инхумацију и прихвата сахрањивање у
урнама. Дакле, промјеном ритуса сахрањивања прихвата се римски гроб-
ни облик.175 У гробовима – посебно онима из Требимље (Попово поље код
Требиња) и Комина (Пљевља) – пронађени су прилози карактеристични
за домаће становништво (накит), а карактеристични су и по облику урни,
недостатку стакла, луксузне керамике и жижака, те по начину полагања
остатака покојника са ломаче. Када су у питању гробови првог типа, није
забиљежен ниједан домаћи облик али су заступљени елементи романи-
зације. На основу истраживања гробова, гробних облика и начина сахра-
њивања, као и на основу осталог археолошког материјала, утврђено је да
је становништво из приобалног дијела било романизованије од станов-
ништва из унутрашњости.176
Други тип гробова представљају они код којих су остаци спаљеног по-
којника измијешани са остацима ломаче и постављени у једноставну
гробну јаму без реципијента. На основу облика, разликујемо кружне
гробне јаме испуњене остацима са ломаче, елипсоидно-правоугаоне
гробне јаме нешто већих димензија, испуњене остацима са ломаче и ма-
лобројне гробове са етажном гробном јамом.177
173. Štuk 1910, 150–151; Цермановић-Кузмановић / Велимировић-Жижић / Срејовић 1975,
20; Јовановић 1984, 85–87; Martinović (рукопис), 1–13.
174. Цермановић-Кузмановић 1968, 63–62; Срејовић 1969, 89–99; Цермановић-Кузмановић
/ Велимировић-Жижић / Срејовић 1975, 16–19; Bojanovski 1977, 67–98; Јовановић 1984,
62–64.
175. Цермановић-Кузмановић / Велимировић-Жижић / Срејовић 1975, 16–19; Bojanovski
1977, 67–98; Јовановић 1984, 62–64.
176. Цермановић-Кузмановић 1968, 63–62; Срејовић 1969, 89–99; Bojanovski 1977, 67–98; Јо-
вановић 1984, 62–64.
177. Цермановић-Кузмановић 1968, 63–62; Срејовић 1969, 89–99; Цермановић-Кузмановић /
Велимировић-Жижић / Срејовић 1975, 1–9; Bojanovski 1977, 67–98; Јовановић 1984, 62–64.
320
Све ове варијанте другог типа гробоваодликују се истим односом пре-

ма остацима спаљеног покојника. Они су измијешани са остацима лома-
че и положени у гробну јаму. Овај гробни облик, без обзира на облик
гробне јаме, приписује се домаћем становништву које није у потпуности
захватила романизација. Претпоставља се да је инхумација основни вид
сахрањивања на подручју источне Херцеговине у периоду пред римску
доминацију. Промјена ритуса сахрањивања са почецима римске окупа-
ције овог простора затекла је домородачко становништво без адекватног
сопственог гробног облика. У оваквим околностима истраживачи наводе
да је домаће становништво преузело римске облике сахрањивања као и
облике из сусједних области, гдје је спаљивање практиковано и прије до-
ласка Римљана (први тип). Сматра се да је таква ситуација била нарочито
изражена у Коминима и Коловрату, чије је становништво преузело обли-
ке сахрањивања из сусједних дарданских области.178
У већини гробова са југа Далмације налазе се прилози. Они се дијеле
на прилоге који су заједно са покојником стављани на ломачу и на оне
који су накнадно стављани у гроб (послије полагања остатака са ломаче).
У првој групи превладавају одјећа, накит и мирисне бочице, а у другој –
најчешће – предмети за свакодневну употребу (стаклене посуде и новац).
Керамички прилози су ријетки у гробовима са спаљеним остацима по-
којника. Исто важи и за металне предмете, међу којима, када их има, пре-
овлађују фибуле. Иако гробови првог типа тј. они са урном, садрже ква-
литетније прилоге, општи утисак истраживача је да су прилози из
источне Херцеговине сиромашни. Све карактеристике прилога указују
на значајан ниво романизације сахрањеног становништва. Гробови првог
типа датирају се у период од почетка I до прве половине III вијека, а гро-
бови другог типа од почетка I до посљедње четвртине II вијека, што је
условљено романизацијом становништва, односно престанком коришће-
ња домаћих форми сахрањивања крајем II и почетком III вијека.179
Дакле, романизовано становништво преузима римске облике сахра-
њивања, док дио домаћег нероманизованог становништва преузима
гробне форме из сусједних области. О погребним обичајима (како су се
одвијали радови прије, за вријеме и послије сахране) мало се зна. На ос-
нову систематских истраживања са југа Далмације, сматра се да је при-
ликом инхумације покојник једноставно доношен и полаган у раку. Ме-
ђутим, приликом спаљивања је вјероватно постојала заједничка ломача
178. Цермановић-Кузмановић 1968, 63–62; Срејовић 1969, 89–99; Јовановић 1984, 62–64.
179. Цермановић-Кузмановић 1968, 63–62; Срејовић 1969, 89–99; Јовановић 1984, 62–64.
321
до које су покојници доношени у носиљци. Може се рећи да од I до краја

III вијека н. е. на југоистоку Далмације превладава облик сахрањивања
спаљивањем, који је посљедица романизације становништва, јер се прије
доласка Римљана практиковала инхумација.180
На југу Далмације је откривен знатан број гробова из некропола са спа-
љеним остацима покојника. Међутим, и овдје су запажене извјесне раз-
лике у гробним облицима па имамо два типа гробова са више варијанти.
У први тип спадају гробови са посудом за пепео. Његове варијанте су ке-
рамичка урна, камени сандук за пепео и камена посуда у виду пехара.
У други тип се сврставају гробови са једноставном гробном јамом и исти
такви гробови са нагорјелим странама. Истраживачи наводе да промјена
у начину сахрањивања почетком римске окупације на овим подручјима
није резултат само окупације већ и утицаја из сусједних области у којима
је спаљивање било познато и у предримском периоду.181 Оба типа гробо-
ва са свим њиховим варијантама истраживачи доводе у везу са централ-
нобалканским подручјем, односно са утицајима из источног дарданског
сусједства. Прилоге са локалитета овог подручја сачињавају углавном
оружје, накит, керамичке и стаклене посуде, и (рјеђе) новац. Гробови са
спаљеним остацима покојника јављају се већ почетком I вијека, а за то су
такође везани утицаји из дарданске средине. Са доласком италских досе-
љеника јављају се римски гробни облици. У њима се налазе квалитетнији
и бројнији прилози који су резултат романизације. Гробни прилози у
III вијеку су знатно сиромашнији од прилога у гробовима из II вијека.182
Поред набројаних постоје и посебни облици гробова попут камених
сандука за пепео спаљеног покојника, са већим бројем варијанти, од
којих су на овом подручју пронађени сандуци за пепео са натписом на
предњој страни и сандуци за пепео са натписом такође на предњој стра-
ни, али на табули ансати. Иако се сматрају страном гробном формом која
је највјероватније италског поријекла, М. Заниновић је мишљења да су
они еволуцијом од шкриња или шкрипова из праисторијског периода
прерасли у сандуке.183
180. Цермановић-Кузмановић / Велимировић-Жижић / Срејовић 1975, 16–45; Јовановић
1984, 62–64.
181. Zaninović 1966, 35; Цермановић-Кузмановић 1969, 102–107; Срејовић 1977, 177–184;
Цермановић-Кузмановић 1977, 37–47; Јовановић 1984, 85–97.
182. Cermanović-Kuzmanović 1967, 21–26; Zaninović 1966, 35; Цермановић-Кузмановић 1969,
102–107; Срејовић 1977, 177–184; Цермановић-Кузмановић 1977, 37–47; Јовановић 1984,
85–97.
183. Zaninović 1966, 35; Јовановић 1984, 85–97.
322
У прву варијанту камених сандука за пепео са натписом на предњој

страни сврстани су сандуци код којих је натпис у оивиченом пољу. Ови
сандуци се датирају од краја I до III вијека, а најстарији примјерци поти-
чу са приморја (на подручју јужне Далмације пронађени су у Рисну). Бу-
дући да су ови налази старији од оних који су пронађени у унутрашњос-
ти провинције, може се рећи да то указује на правац и интензитет
романизације становништва. Друга варијанта су камени сандуци са нат-
писом у табули ансати, а проналазе се у залеђу Салоне и Нароне, и на ло-
калитету Епидаура. Ова варијанта споменика се датира од краја I до III
вијека. Сматра се да су се радионице у којима су израђивани налазиле у
околини Салоне, Нароне и Стоца.184
На подручју римске Далмације развили су се и неки посебни надгроб-
ни споменици типа ципуса који су изван овог подручја врло ријетки. На
примјер, „либурнски ципус” је карактеристичан за подручје између рије-
ка Крке и Зрмање, док други тип налазимо у Бококоторском заливу. Ови
ципуси у својим натписима немају домаћа имена покојника већ само
римска и грчка. За разлику од њих монументалне стеле често садрже
имена домаћег становништва из горњих слојева, које је раније прихвати-
ло романизацију, из чега се закључује да суштина није у етничком већ у
социјалном статусу њихових корисника.185
Поред наведених облика сахрањивањаса спаљеним покојницима, у ју-
жној Далмацији је постојала и инхумација (скелетно сахрањивање).
Покојници су инхумирани у испруженом положају, са рукама уз тијело.
Међу гробовима са скелетним покојницима разликујемо: једноставне
гробне јаме са дрвеним сандуком или без њега, гробне јаме које су озида-
не каменом или циглом, оловне саркофаге и камене саркофаге. Ова гроб-
на архитектура, као и прилози у гробовима, истраживаче упућује на
социјално-економски положај покојника. На југу Далмације у пред-
римском периоду инхумација је била основни вид сахрањивања. Римска
окупација негира домаће облике сахрањивања, чему посебно доприноси
романизација, тако да кремација потпуно потискује инхумацију. Гробо-
ви са инхумираним покојницима из периода раног Царства (крај I и прва
184. Zaninović 1966, 35; Цермановић-Кузмановић 1969, 102–107; Срејовић 1977, 177–184;
Цермановић-Кузмановић 1977, 37–47; Јовановић 1984, 85–97. Zaninović 1966, 35; Јова-
новић 1984, 85–97.
185. Cambi 1962, 108; Цермановић-Кузмановић / Велимировић-Жижић / Срејовић 1975,
11–151, 253–265; Велимировић-Жижић 1977, 25–35; Martinović 1969, 167–184; Цермано-
вић-Кузмановић 1969, 102–107; Срејовић 1977, 177–184; Цермановић-Кузмановић 1977,
37–47; Јовановић 1984, 98–99.
323
половина II вијека), према закључцима истраживача, припадају станов-

ништву оријенталног поријекла које се у градовима бавило занатством и
трговином. Овај начин сахрањивања је нарочито заступљен од времена
владавине династије Антонина (96–192. године), када се повећава број
гробова са инхумираним покојницима.186
Из периода раног Царства на подручју источне Херцеговине нађено је
неколико гробних споменика који спадају међу урне у облику малих сар-
кофага. Нарочито су значајни остатаци урне са фрагментираним натпи-
сом из Требимље. На локалитету Пјешчата њива, Иван Јарак је 1964. годи-
не пронашао поклопац урне у облику саркофага, који опонаша кућни
кров са цријепом на двије воде. Стране поклопца су подијељене на мања
чврста поља која подсјећају на кров са цријепом. На десној предњој стра-
ни поклопца налазила се рупа која се вјероватно заливала отопљеним
оловом како би се урна заштитила од насилног отварања, а пепео покој-
ника од скрнављења. Димензије поклопца су: висина 0,44 м, ширина
0,29 м, и дебљина 0,11 м. Непотпуни натпис се налази на каменој страни
или ивици која чини вијенац крова. Текст натписа је оштећен и тешко
читљив. Сматра се да је први дио текста старији, па се претпоставља да је
урна у антици коришћена у секундарне сврхе. Претпоставља се и да слова
SHVSE која окружују слово H испред групе DMS чине лигатуру и да су
накнадно уметнута, тако да се не би могла поуздано допунити.187 Паш-
квалин ову лигатуру (SHVSE) чита као MENSE и предлаже сљедеће разрје-
шење натписа: MENSE? (?) … D(is) m(anibus) s(acrum) h(ic) s(itus) e(st).188
Такође, сматра се да дио натписа који садржи слова DMS није млађи од
II вијека н. е., док се поклопац и други дио текста могу датирати на по-
четак II вијека н. е.189 Поклопац урне са непотпуним натписом налази се
у Завичајном музеју у Требињу (инв. бр. 168). Слични сепулкрални спо-
меници са територије источне Херцеговине су ријетки, прије свега због
неистражености подручја. С друге стране, на подручју Босне и Херцего-
вине и Далмације постоје бројне аналогије. Сличне урне су пронађене у
Салони190 и Доклеји, 191 што нас упућује на закључак да је ова категорија
186. Cambi 1962, 108; Цермановић-Кузмановић / Велимировић-Жижић / Срејовић 1975,
11–151, 253–265; Велимировић-Жижић 1977, 25–35; Martinović 1969, 167–184; Цермано-
вић-Кузмановић 1969, 102–107; Срејовић 1977, 177–184; Цермановић-Кузмановић 1977,
37–47; Јовановић 1984, 98–99.
187. Šačić 2011, 182–183.
188. Paškvalin 1976, 45–50.
189. Paškvalin 1976, 45–50; Šačić 2011, 182–183.
190. Срејовић 1965, 61–67.
191. Srejović 1960, 112–114; Srejović 1961, 95–96; Цермановић-Кузмановић1968, 63–82; Церма-
новић-Кузмановић / Велимировић-Жижић / Срејовић 1975, 16–45, 255–261, 265–271.
324
споменика била заступљена на ширем подручју провинције Далмаци-

је.192На основу систематског ископавања и истраживања, закључено је да
је на југу Далмације практиковано спаљивање и инхумирање (скелетно
сахрањивање) покојника.
Успостављање римске владавине на подручју Илирика означава поче-
так новог, мирнијег периода, што ће се одразити и на друштевени и при-
вредни живот овог подручја.193 Регрутовање домаћег становништва, из-
градња комуникација и насеља, насељавање колониста и ветерана,
дијељење грађанских права и изједначавање божанстава тј. Interpretatio
Romana, били су основни фактори који су утицали на романизацију.
Иако већина истраживача сматра – и поред свих наведених фактора и
њиховог утицаја на становништво – да главнина Илира није до краја ро-
манизована, јер се нису изгубили сви етнички атрибути једног народа,
расположиви извори ипак указују на то да је романизација постигла веће
резултате него што се то до сада тврдило.194 Наиме, анализа материјал-
них остатака упућује на значајније успјехе романизације и у руралним
областима, док су они у урбаним срединама били заиста велики. Отуда
наше мишљење да је романизација имала велики одјек и успјех на овом
подручју, што нам потврђују и доказују налази са терена, а посебно епи-
графски споменици из унутрашњости (залеђе Јадрана).195
Антички писци нису много писали о економским приликама у Или-
рику. Они су се првенствено интересовали за велике догађаје, ратне похо-
де, устанке и битке. Због тога за изучавање привреде источне Херцегови-
не у римско доба највише података пружају материјални остаци тј.
археолошка грађа. Упоредним коришћењем поменутих извора можемо
донекле освијетлити привредне прилике у долини Требишњице у анти-
чком времену.196
Због оскудности историјских извора није у потпуности јасно како се
домаћи земљораднички слој уклопио у римски политички и привредни
192. Sergejevski 1948, 170; Срејовић 1965, 61–67; Цермановић-Кузмановић / Велимировић-
-Жижић / Срејовић 1975, 16–45, 255–261, 265–271; Paškvalin 1976, 45–50; Bojanovski 1977,
67–98.
193. Neurath 1957, 117–119; Pašalić 1967, 114–115.
194. Patsch 1896, 276–294; Sticotti 1913, 155–184; Вулић 1941–1948, 129–145; Цермановић-Ку-
змановић 1968, 201–205; Martinović (рукопис), 1–57.
195. Patsch 1896, 276–294; Sticotti 1913, 155–184; Вулић 1941–1948, 129–145; Цермановић-Ку-
змановић 1968, 201–205; Цермановић-Кузмановић 1969, 101–107; Martinović (рукопис),
1–57.
196. Sergejevski 1948, 167–169; Bojanovski 1977, 67–98; Atanacković-Salčić 1979, 7–40; Самар-
џић 2014а, 193–208.
325
систем. Археолошки налази указују на то да су појединцизадржали своје

посједе и за вријеме римске управе. Основ привреде овдашњег станов-
ништва чинили су земљорадња, сточарство и занатске радиности на ве-
ликим имањима римских колониста, са вилама као њиховим центрима.
По доласку италских колониста пољопривреда се развијала под утицајем
аграрних достигнућа из Италије, одакле се преноси савремени начин
обраде њива.197
У пољопривреди у источној Херцеговини углавном је превладавао уз-
гој јечма, проса и пшенице. Житарице су произвођене за потребе великог
комплекса у долини Требишњице, код Леусинијума, 198 као и за потребе
двају касноантичких комплекса код Чапљине, на Могорјелу (Ad Turres),199
односно у Вишићима.200 О узгоју поменутих пољопривредних култура
на подручју источне Херцеговине свједоче и остаци жрвњева за мљевење
жита, врх косе, отик за чишћење плуга, косијер, као и српови којим се жи-
то жање (Драчева страна).201 Писани извори нас обавјештавају о плодно-
сти земље и узгоју маслина и винове лозе на источној јадранској обали.202
Страбон наводи острвско-приобални појас, на којем, према њему, пре-
владава узгој винове лозе и маслина, за разлику од унутрашњости Дал-
мације гдје се углавном узгајају житарице.203 Исто тако, од Полибија са-
знајемо да су 158. године п. н. е. Далмати од сусједних племена узимали
данак у житу и стоци.204 О интензивној производњи вина у римским про-
винцијама свједоче писани подаци из I вијека н. е. Велика производња
вина и оскудица жита били су главни разлози што је Домицијан, издао
проглас, да нико у Италији не смије засадити нови виноград, а да се у
провинцијама посијеку тако да се смије оставити само половина.205 Сма-
тра се да су такве мјере без сумње погодиле и Далмацију. О производњи
вина и уља на југу и југоистоку Далмације свједоче бројни остаци грч-
197. Sergejevski 1948, 167–169; Bojanovski 1977, 71–98; Atanacković-Salčić 1979, 14–40.
198. Čremošnik 1961, 172–182; Pašalić 1967, 116–118; Bojanovski 1969, 27–55; Čremošnik 1974,
44–58; Čremošnik 1976, 107–108, 118, 129; Paškvalin 1974, 289–293; Bojanovski 1977, 67–70;
Škegro 1999, 184–195.
199. Bojanovski 1968, 241–246; Bojanovski 1969б, 137–163; Bojanovski 1969а, 27–54; Wilkes 1969,
150; Bojanovski 1972, 185–214; Zaninović 1977, 767–801; Škegro 1999, 174, 184, 189–190.
200. Čremošnik 1965, 147–260; Wilkes 1969, 150; Bojanovski 1972, 185–214; Zaninović 1977,
767–801; Škegro 1999, 179–180.
201. Čremošnik 1976, 122–128.
202. Strab. VII 5, 10; VII 317.
203. Strab. VII 5, 4; VII 5, 10.
204. Polyb. XXXII 18.
205. Suet. Dom. 7.
326
ко-римске керамике (амфора) и торкулара (справа за прављење уља и ви-

на) из Бихова код Требиња, и Могорјела и Вишића код Чапљине (сл. 35).206
Сл. 35: Реконструкција римског торкулара (Bojanovski 1969).
С тим у вези значајан је и један натпис пронађен у Акрувијуму, који се

данас налази у которском Лапидаријуму. Његов текстгласи: D(is) M(ani-
bus) s(acrum) / Statiae / Frunitae / Stat(ius) Vinde/miator mar(itus) / (bene)
m(erenti) fecit / (q)uae v(ixit) an(nis) LVI.207 На споменику је значајан когно-
мен постављача натписа, који указује на његово занимање – виноградар.
Натпис је од велике важности, јер је ријеч о епиграфском споменику са
југа Далмације у коме се наводе подаци о економској дјелатности станов-
ништва у античко доба.208
206. Čremošnik 1965, 147–260; Pašalić 1967, 116–118; Bojanovski 1969, 27–55; Čremošnik 1976,
41–164; Paškvalin 1976, 289–293; Bojanovski 1972, 185–214; Zaninović 1977, 767–801; Škegro
1991, 189–190.
207. CIL III 6358.
208. Martinović (рукопис), 26–27.
327
Становништво на југу Далмације у рано римско доба унаприједило је

пољопривредну производњу, а нарочито производњу житарица, вина и
уља. С обзиром на то да је предио залеђа обалног подручја био крашки
терен, становништво је морало дио својих пољопривредних потреба под-
миривати увозом из сусједних крајева. Римске власти су настојале да по-
већају пољопривредну производњу, јер су се стално повећавале потребе
војних јединица и градова. Зато се уводе нове пољопривредне културе
(винова лоза) и разне агротехничке мјере (мелиорација, крчење шума,
употреба мотике умјесто плуга итд.), што ће нарочито доћи до изражаја
на већим газдинствима, у III и IV вијеку.209 На основу археолошких оста-
така из античког доба види се да на југу и југоистоку Далмације највећу
пољопривредну производњу више не остварују растурена села већ сеоске
виле (villae rusticae), као јаки економски центри.210
И поред развоја земљорадње, сточарство је остало основна привредна
грана домаћег становништва римске Далмације. Захваљујући климат-
ским условима и географском положају, још од ранијих времена станов-
ници далматинског подручја били су велики извозници стоке и сточар-
ских производа. На југу Далмације основ сточарства чинио је узгој коза и
оваца.211 Иако антички писци и археолошки налази не дају довољно по-
датака на основу којих можемо дознати све о сточарству у античко доба
на овом подручју, сматра се да се примјена агротехничких мјера у земљо-
радњи – од стране Римљана – директно одразила на побољшање узгоја
стоке и унапређење сточарства уопште.212
Од античких аутора не можемо сазнати много о узгоју стоке на југу
Далмације. Међутим, на основу њихових узгредних података формирала
се оквирна слика друштвено-економске структуре становништва у анти-
чко доба на подручју источне Херцеговине. У појединим крајевима Дал-
мације, поготово у њеној унутрашњости, сточарство је представљало ос-
новни облик привреде.213 Тако, Страбон о земљи Далмата каже да је то
„испасиште за узгој и исхрану ситне стоке”;214 а знамо и да су 158. године
п. н. е. Далмати од сусједних племена узимали данак у житу и стоци.215
209. Suet. Dom.7; Patsch 1922, 9–18; Pašalić 1967 117–120; Čremošnik 1976, 41–164; Paškvalin
1976, 289–293.
210. Pašalić 1967, 116–118; Čremošnik 1976, 41–164; Paškvalin 1976, 289–293.
211. Pašalić 1959, 297–314; Škegro 1999, 199–205.
212. Pašalić 1959, 297–314; Pašalić 1975, 330–332; Škegro 1991, 122.
213. Pašalić 1967, 116–118; Pašalić 1959, 297–314; Škegro 1999, 199–205.
214. Strab. VII 315.
215. Polyb. XXXII 18.
328
Међу подацима наративних извора треба поменути и Плинијев о томе да

је острво Брач било познато по козама („capris laudata Brattia”).216 О разви-
јености сточарства свједочи и податак да је сир са подручја Доклеје био
на високој цијени;217 док Страбон пише о подјели земље код Далмата сва-
ке осме године, која се углавном доводи у везу са пашњацима.218 Поред
писаних извора и представе на надгробним споменицима (процес прера-
де вуне) са подручја Далмата указују на раширено овчарство.219 Осим
коза и оваца, на подручју Илирика, Плиније помиње и узгој свиња (Sues
in Illyrico quibusdam locis solidas habent ungulas).220 По узгоју коза у вријеме
раног Царства посебно су се истицала острва и обални појас Јадрана, док
је у узгоју оваца предњачило залеђе источног Јадрана.221 Истраживачи
наводе и да је далматски сир у Риму био веома познат, а да је узгој крупне
стоке карактеристичан за сјевернојадранско подручје.222 На значај сто-
чарства указују и представе Силвана на вотивним споменицима. Његово
име је у натписима често пропраћено разним епитетима као што су, на
примјер, Messor (заштитник стада, земље и усјева), или Silvestеr – заштит-
ник шума.223 Такође, из епиграфских споменика сазнајемо о бројним гра-
ничним споровима племена око пашњака.224 Сматра се да су нарочито
значајни раније поменути натписи из Косијерева код Билеће225 и Сарића
Греда (Змајевац) код Гацка, који уређују границе око испаша.226 Дакле,
епиграфски споменици и географија терена указују на то да је сточарство
на подручју источне Херцеговине у предантичко и античко доба било
главна привредна грана. Претпоставља се да је по истом основу значајан
и натпис пронађен у Ротимљи код Стоца. Натпис се састоји од скраћени-
ца, тј. појединачних урезаних слова, што онемогућава његово читање и
216. Plin. HN XI 240.
218. Strab. VII 315; VII 5, 5; Уп. Alföldy 1965, 166, Zaninović 1967, 92–93; Wilkes 1969, 185; Škegro
1999, 201.
219. CIL III 9858; Уп. WMBH IV nr. 255; Škegro 1999, 202.
220. Plin. HN XI 255.
221. Pašalić 1959, 297–314; Škegro 1999, 199–205.
222. Škegro 1991, 205–206.
223. Rendić-Miočević 1955, 5–40; Raknić 1965, 85–86; Марић 2003”, 9–18, 87; Гарашанин 1967,
180–182.
224. Raknić 1965, 85–90; Pašalić 1975, 362; Wilkes 1974, 263–264; Škegro 1999, 200.
225. ILJug 648; Bojanovski 1977, 94–96.
226. Sergejevski 1938, 20, br. 18; Imamović 1980, 33; Bojanovski 1988, 108–109; Škegro 1991,
118–119.
329
разумијевање.227 L[---] B[ ---] P[---].228 Претпоставља се, као што смо ра-
није навели, да се ради о међашним ознакама.229
Са изградњом комуникација, подизањем насеља, већом концентраци-
јом војске и доласком колониста, расле су и потребе за разним занатским
производима. Из тих разлога се отвара већи број радионица о којима са-
знајемо углавном на основу епиграфских споменика, гдје се претежно
помињу разне занатлије, надзорници, власници радионица и професио-
налне корпорације појединих врста заната. Учвршћивањем римске вла-
сти у Илирику долази до развоја ове привредне гране. На југу Далмације
организују се велике занатске радионице и корпорације, док се – за раз-
лику од обалног подручја Јадрана, како се сматрало – у унутрашњости
занатска радиност ограничила на ситнију производњу.230
Керамика се у римско доба производила у унутрашњости Далмације, у
близини великих насеља и на већим имањима, најчешће за властите по-
требе и за ближе окружење. Керамика се континуирано производила од
I до IV вијека на имањима Италика у Вишићима и Тасовчићима код Ча-
пљине, и у Панику код Билеће.231 Цигла и кровни цријепови се до прве
половине II вијека претежно увозе из Италије, док се од друге средине
I вијека шири домаћа производња. Њен пораст је повезан са урбанизаци-
јом и масовнијом употребом цигле у грађевинарству, од средине I вијека
н. е. Цигла се најчешће комбиновала са другим грађевинским материја-
лом што се у техници зидања зове opus mixtum.232 Међутим, домаћа про-
изводња није могла задовољити потражњу, па се овај грађевински мате-
ријал и даље често увозио из сјеверноиталских циглана, о чему свједоче
опеке с печатимa PANSIANA и Q. CLODI AMBROSI. Увоз је најчешће ишао
трговачким путевима преко Салоне и Нароне.233 Фрагменти цигле сјевер-
ноиталских циглана са печатом PANSIANA откривени су у рушевинама
римске куће у Стоцу, Грчине у Потоцима код Мостара, Могорјелу код Ча-
пљине, на Црквини код Тасовчића, Посушком Градцу, Пробоју код Љубу-
227. Radimsky 1894, 33, Fig. 49; Šačić 2011, 154.
228. CIL III 12777.
229. Šačić 2011, 154.
230. Pašalić 1975, 332–335, 363–365.
231. Čremošnik 1961, 172–182; Čremošnik 1965, 147–260; Pašalić 1967, 116–118; Bojanovski 1969,
27–55; Čremošnik 1974, 44–58; Čremošnik 1976, 107–108, 118, 129; Paškvalin 1974, 289–293;
Bojanovski 1977, 67–70.
232. Suić 1976, 110–111; Bojanovski 1980, 41–72; Čanak–Medić 1980, 141–148; Škegro 1991,
221–237.
233. Novak 1948, 129; Suić 1956–1957, 39; Suić 1976, 187; Suić 1981, 176; Cambi 1989, 39–56; Ške-
gro 1991, 63–70; Škegro 1999, 289–290.
330
шког, Градцу код Неума, Дретељу код Чапљине, Кртељевцу код Стоца,
Војновићима у Клобуку код Љубушког, Студенцима код Чапљине, Зили-
чинама у Радишићима код Љубушког, Черину код Читлука и римској
вили у Вишићима.234 Циглана Квинта Клодија Амброзија из околине
Аквилеје пласирала је крајем I и током II вијека своје производе на југу
Далмације. Фрагмент цигле са њеним печатом (Q. CLODI AMBROSI) про-
нађен је међу остацима римске куће са мозаицима у Стоцу, близу мјеста
Зиличина у Радишићима код Љубушког, на Црквини у Витаљинама код
Љубушког, у рушевинама римске виле уз римски мост код Требижата и
на Могорјелу код Чапљине.235 Исто тако, на југ Далмације своје производе
је пласирала и сјеверноиталска циглана Гаја Тиција Хермерота. Фрагмен-
ти опека са њеним печатима (C. TITI HERMEROTIS) откривени су у Пробо-
ју код Љубушког, на Зиличини у Радишићима код Љубушког, Градцу
код Неума и у римској вили у Вишићима.236 Своје производе у раноцар-
ско доба на тржиште јужне Далмације пласирала је и циглана чије опеке
су носиле печат COELI. Два њихова фрагмента нађена су у пољопривред-
ном комплексу у Вишићима.237
На југу Далмације у другој половини I и почетком II вијека своје про-
изводе су пласирале и циглане чије опеке су носиле печат Луције Епи-
дије Теодор. Фрагмент опеке са њеним печатима (L. EPIDI THEO[DORI])
нађен је у рушевинама римске виле у Вишићима. На истом локалитету је
пронађен и фрагмент цигле са печатом M. VAL. DO[---], те по један фраг-
мент са печатима T. R. D. [---] и [LEP]I(D)IVS EVC[ARPVS].238 На подручју
југозападног Стоца пронађене су још цигле са печатима [Q. G]RAVI
PRISC(I), [C.] PR(ISCI) CAS[SIANI], [TIB.VETTI] AVITI, AR[---], [EX] PR(AE-
DIS) CAS(IANIS).239 У Дретељу код Чапљине пронађен је фрагмент цигле са
печатом [C. CRE]SIMI.240 На Могорјелу код Чапљине, уз претходно наведе-
не фрагменте са печатима, пронађени су и производи циглана са печа-
том PRCF и ATVS.241 На овом локалитету су посвједочене иопеке са печа-
234. Truhelka 1892, 340–365; Fiala 1897, 163–172; Patsch 1904, 171–301; Matijašić 1989, 61–71;
Škegro 1991, 221–237.
235. Truhelka 1893a, 273–302; Patsch 1896, 193–195; Patsch 1904, 171–301; Slapšak 1974, 173–181;
Bojanovski 1985, 65–94; Škegro 1991, 221–237.
236. Truhelka 1893a, 273–302; Fiala 1897, 163–172; Patsch 1899, 154–273; Matijašić 1989, 61–71;
Škegro 1991, 221–237.
237. Patsch 1907а, 27.
238. Matijašić 1989, 61–71; Čremošnik 1965, 167; Škegro 1999, 295.
239. Truhelka 1893a, 273-302; Fiala-Patsch 1895, 257-283; Škegro 1991, 221-237, 289-296.
240. Patsch 1904, 171-301.
241. Škegro 1991, 221–237, 289–296.
331
том циглана двије римске легије. Два фрагмента са печатом LEG(IONIS)

VIII AVG(VSTAE) пронађена су у рушевинама тамошњег утврђења. На ло-
калитету Градинићи код Читлука пронађен је фрагмент цигле са печатом
LEG(IONIS) IIII F(LAVIAE) [F(ELICIS)], а истраживачи претпостављају да
потиче из логора Грачине на Хумцу код Љубушког.242 У долини Треби-
шњице до данас нису познате циглане римских војних јединица, док су
у долини Неретве и њеном окружењу ове јединице производиле печену
циглу и керамику.243
У Грчинама код Мостара пронађени су фрагменти цигле са печатом
IVNI[B?]A --- ENA[Е], CAI+LI[---] и CERN. На локалитету Ходбине код
Мостара пронађен је фрагмент тегуле са печатом MVBC[---].244 У остаци-
ма објекта у Пробоју код Љубушког пронађена су два фрагмента тегула
са печатима IVL(I) COD(RI) и [L.] MALTINI ABASCANTI. Сматра се да по-
тичу с краја III и почетка IV вијека.245 Исто тако, у Дабрици код Стоца про-
нађена је цигла са печатом SERVILIA.246 Код Пљеваља су нађене цигле са
печатом MR[---] и PAS[---], чије значење није протумачено, а тако је и са
печатом из околине Тивта који гласи SURI[---]. У Стоцу и Тасовчићима-
пронађена је цигла са печатом SOLONAS. Шест фрагмената ових цигала-
откривено је у римској кући са мозаицима у Стоцу, два фрагмента у Дув-
ну, по један у Драчевици код Пробоја у Љубушком, у Тасовчићима и на
Могорјелу код Чапљине.247 Потражња за увозомцигле се смањује отвара-
њем локалних радионица у другој половини I и почетком II вијекa, па ис-
траживачи наведене печате везују за домаћу производњу.248На југу Дал-
мације римске власти почињу отварати локалне циглане у другој
половини I вијека н. е. Сматра се да су настале захваљујући постојању
војних циглана. Оне су у почетку производиле цријеп и циглу мање ква-
литетну од увезене. Власници ових радионица су претежно били досеље-
ни Италици.249
242. Truhelka 1893, 673–678; Truhelka 1895, 522–526; Patsch 1897, 338–340; Patsch 1899a, 481–535;
Patsch 1900, 33–166; Patsch 1922, 116; Betz 1938, 51; Pašalić 1960, 83; Atanacković-Salčić 1977,
82; Atanacković-Salčić 1978, 73–77; Bojanovski 1985, 65–94; Škegro 1991, 221–237.
243. Suić 1981, 262; Škegro 1991, 221–237, 289–296.
244. Patsch 1904, 171–301; Patsch 1904a, 33–59; Škegro 1999, 289–296.
245. Fiala 1893, 511–532; Fiala / Patsch 1895, 257–283; Škegro 1991, 221–237.
246. Patsch 1893, 284; Škegro 1991, 221–237.
247. Truhelka 1893a, 273–302; Bojanovski 1969a, 137–163; Matijašić 1989, 61–71; Škegro 1991,
221–237.
248. Patsch 1912, 119–120; Patsch 1922, 89, 109, 116; Пашалић 1959, 318–319; Гарашанин 1967,
166–167.
249. Patsch 1922, 114–116; Pašalić 1948, 241; Wilkes 1969, 499, 502; Bojanovski 1980, 53, 58; Škegro
1991, 221, 237.
332
На југу Далмације се, поред велике потребе за цријепом и циглом,

јавља и знатна потражња за керамичким производима, као што су посуђе
и други предмети за широке потребе становништва. У већој количини се
трговало свјетиљкама (lucernae), а у мањој мјери керамичким посуђем. У
производњи ове робе од почетка I до средине II вијека предњачи сјеверна
Италија. Фину и луксузну керамику су користили имућнији слојеви ста-
новништва, а она је добављана из увоза. У већим центрима на југу Дал-
мације пронађен је знатан број остатака луксузне керамике terra sigillata.
Она се производила у Италији и рајнској области, а домаће радионице су
правиле имитације. За разлику од луксузне керамике већи дио керамич-
ких производа средње и лошије класе производиле су занатске радиони-
це широм Далмације. Домаће занатлије су своје производе израђивале
зарад подмиривања ширих потреба становништва, због чега (као и због
услова рада) њихови производи нису имали карактер луксузне робе.250
Рекли смо већ како је у горњем току ријеке Требишњице на подручју
Паника (Leusinium) пронађена знатна количина керамике. Локалитети
Драчева страна и градска вила на Панику обилују римском, грчком и до-
маћом керамиком. На Драчевој страни налазимо обичну провинцијску
римску керамику, грчку самијску керамику с краја I и II вијека, као и ко-
ринтске пехаре из II и III вијека. Од сигилата је заступљена само медите-
ранска, тзв. Кјара (Chiara). Треба напоменути да мали број фрагмената
припада ранијем добу, док већина примјерака спада у III и IV вијек. Међу
ранијим налазима са овог локалитета превладавају производи грчких ра-
дионица (самијска керамика). На основу ових налаза и коринтских пехара
може се пратити интензивна трговина са Грчком до III вијека. Главни ло-
калитети на којима је налажена домаћа керамика су Драчева страна и Цр-
квина (Паник). Домаћа керамика је непречишћене структуре, лоше техни-
ке и печења са примјесом кварцита црвенкастосмеђе, сиве до црне боје.251
Паник (Leusinium) је једно од значајних налазишта стакла у источној
Херцеговини, о чему је већ било ријечи.252 Одатле, на примјер, потичу
фрагмент горњег дијела врча, дно стаклене чаше као и већи број мањих
фрагмената. Међу најстарије производе ливеног стакла, нађене на Пани-
ку, спада фрагмент здјеле са ребрима. Израда бољих примјерака ових
производа датира се у I вијек н. е., док су примјерци из II вијека слабије
технике. Сматра се да су ове здјелице са ребрима од обојеног стакла про-
250. Novak 1948, 135–140; Пашалић 1967, 123.
251. Cermanović-Kuzmanović 1967, 21–26; Цермановић-Кузмановић 1971, 287–301; Cermano-
vić-Kuzmanović 1977, 34–37; Ковачевић 2002, 331–343.
333
изведене у радионицама на југу Далмације. Стаклени уломци са Паника

указују на аналогије са стакленим посудама из Стоца, нарочито када је
ријеч о облику, боји и техничкој изради. Тако, пехар из зидане гробнице
са Паника има блиску аналогију са посудом високог пехара из гробнице
у Стоцу. Наведене стаклене посуде највјероватније припадају бројним
примјерцима посуда које се датирају на крај III и у IV вијек, док су мало-
бројни примјерци ових посуда из I и II вијека. Аналоган стакленој посуди
у облику чаше из Стоца јесте фрагмент дна чаше из Паника. Такође, за
врч из Стоца аналоган је фрагмент горњег дијела врча из Паника.253
Плавичасто зеленкасто стакло је производ рајнских и галских радио-
ница. Најчешћи производи од овог стакла су призматичне флаше, ква-
дратног дна и кратког врата са широким ребрастим дршкама. На Драче-
вој страни на Панику нађени су фрагменти једне овакве флаше. На истом
локалитету је пронађено више фрагмената безбојног деколорисаног ста-
кла. Сматра се да су ово стакло производиле радионице у Келну среди-
ном II вијека, мада има и мишљења да су га почеле производити и рани-
је.254 Истраживачи наводе да се стакло увози у I вијеку н. е., а у II се
интензивира увоз стаклених посуда из Италије и Келна. Трговачке везе се
успостављају и са Египтом и Сиријом. Највећи дио налаза стакла у Пани-
ку датира се у III и IV вијек. У свим већим центрима на југу Далмације
пронађен је значајан број фрагмената разних стаклених посуда. Сматра
се да су уз веће културне центре (Салона, околина Задра, Нарона, Епи-
даур, Рисан и др.) постојале стакларске радионице, али да је и велики бо-
гати фундус на Панику – уз друге радионице – имао и радионицу стакла.
На то указују стаклене посуде изузетно танких зидова, које се нису могле
далеко депортовати, пронађене у Панику. Такође, у рушевинама виле на
Црквини у Панику нађени су остаци примитивне пећи за стакло. Према
томе, бројност налаза стаклених посуда и фрагмената стакла из Стоца,
Паника и Вишића, поред увоза, можемо објаснити и производњом локал-
них радионица.255
Поред наведених, на југу Далмације био је значајан и клесарски занат.
У римско доба је за потребе изградње локалних насеља (зграда, монумен-
талних дијелова архитектуре и надгробних споменика) вршена експлоа-
тација и обрада камена. У овом периоду од нарочитог значаја су биле
254. Čremošnik 1976, 41–164; Škegro 1991, 221–237.
255. Цермановић-Кузмановић 1971, 287–301; Цермановић-Кузмановић, Велимировић-Жи-
жић, Срејовић 1975, 38–45, 152–198; Čremošnik 1976, 41–164; Paškvalin 1977, 99–122; Cer-
manović-Kuzmanović 1991, 1–28; Škegro 1991, 221–237.
334
клесарске и каменорезачке радионице (officina lapidaria), које су се нала-

зиле у приморју и у унутрашњости уз већа и значајнија насеља. О дјелат-
ности мајстора клесара који су дјеловали у унутрашњости провинције
слабије смо обавијештени.256 У периоду Царства већа насеља су била сје-
диште великог броја дјелатника који се због заштите својих интереса ор-
ганизују у струковна удружења (collegia). Да би били што заштићенији,
њима су претежно руководиле утицајне личности. У ближем окружењу
источне Херцеговине, по броју занатлија предњачила је Доклеја.257
Најстарије клесарске радионице на југу Далмације везују се за почетак
антике и доводе се у везу са занатлијама који су радили за потребе рим-
ске војске. Једна таква оfficina lapidaria откривена је у Руновићима код
Груда.258 Недалеко од Паника, тачније око 12 км сјеверно на локалитету
села Лађевићи, налазио се каменолом одакле су се транспортовали каме-
ни блокови. На овом локалитету и сада се налази неколико полуобрађе-
них великих камених блокова. Сматра се да су се овакви примјерци даље
транспортовали у клесарске радионице гдје су дефинитивно обрађивани.
Ископавање и обрада камена на овом подручју задржали су се до данас.259
Клесари су израђивали и исписивали надгробне споменике. Облици
ових споменика, мотиви који се на њима приказују, као и поједине стил-
ске замисли упућују на локалну израду. Примјера ради, на југу Далмаци-
је се појављује одређени тип надгробног споменика, такозваног ципуса
(cippus). Споменик је четвртасте базе на којој се налази купасти додатак.
На надгробним споменицима на југу Далмације најчешће се налазе фи-
гурални и орнаментални мотиви. Извјесно је да су постојале клесарске
радионице не само за израду споменика, већ уопште за изградњу објека-
та од камена, што се може закључити на основу природе терена и велике
количине откривених остатака исклесаног камена из тог периода. Поред
претходно поменутих великих клесарских радионица у приморју, сма-
тра се да је у античко доба на овом подручју дјеловао и већи број мањих
радионица или појединачних мајстора.260
256. Zaninović 1998, 37–45; Vrsalović 1960, 31–110; Škegro 1999, 259–267.
257. Martinović (рукопис), 43; Sticotti 1913, 164–165, 169–172; Novak 1967, 136–138; Škegro 1999,
266–272.
258. Vego 1964, 37; Rendić-Miočević 1967, 339–356; Bojanovski 1988, 118; Škegro 1991, 132–133.
259. Теренска запажања; Bojanovski 1980, 62–69; Šarić 1982, 44–45.
260. Sticotti 1913, 206–208; Martinović (рукопис), 46–47; Martinović 1969, 71–79; Basler 1990,
21–22; Škegro 1991, 132–133.
335

Gligor 7 8

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Gligor 7 8

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Gligor 7 8

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

РИМСКЕ

Поред поменутих, о комуникацији Нарона – Сарајевско поље свједочи

Исто тако, у Коњицу je нађен врло риједак и значајан миљоказ са нат-

Сл. 14: Tabula Peutingeriana-сегмент југ Далмације (http://

за циљ да унутрашњост повежу што краћим и најповољнијим путем са

На важнијим мјестима и пунктовима су се налазиле бенефицијарне

римске трупе, а претпоставља се да је ријеч о изградњи комуникација.

са Рисинијумом, Скодром и Лисусом.47 Има и тврдњи да су грађани овим

Сл. 15: Натпис посвећен Публију Корнелију Долабели из Цaвтата

Други натпис из Цавтата, посвећен Публију Корнелију Долабели, про-

ром на помен дуовира) указује на то да је колонијални статус уживао већ

Сл. 16: Натпис посвећен Публију Корнелију Долабели из Цaвтата

Иако су главни путни правци у Далмацији, како смо рекли, изграђени

сабијеног шљунка и креча. Послије тога долази nucleus од добро сабије-

Сл.17: Комуникације на југу Далмације

колоточине на путевима рађене намјенски,56 док је мишљење К. Пача да

Данашњу источну Херцеговину пресијецале су, од запада према југо-

VII 1. Комуникација Narona–Ad Zizio

Сл. 18: Комуникација Narona–Ad Zizio

уз обалу и дијелом кроз унутрашњост, тј. обалом до Неума, да би потом

Ширина пута, по Бојановском, износила је 3,5 до 4 метра. Траса је право-

дина кука на Црквинама и на Лазинама, пронашао остатке пута и фраг-

У засеоку Гробница комуникација је заобилазила Илину главицу и

преко Дубрава, третира се као дионица Невесињске комуникације, у коју

испод Врсника и на Варин крсту, фрагмент једног миљоказа без натписа

назиру темељи више зграда са уломцима римске керамике на сваком ко-

терену, с правом идентификују са путном станицом Pardua.129 Различити

налазе се четири гробнице са већом количином набацаног необрађеног

зила између бројних камених гомила, те преко Лука излазила на Жуко-

Тако се станица Ad Zizio мора тражити 6 км западније, што и одговара

ке станице Asamum. Лоцирање путнe станицe Ad Zizio на овом локалите-

165. Ćurić 1984, 77–84.

VII 2. Комуникација Ad Zizio – Anderba

Сл. 19: Комуникација Ad Zizio–Anderba

Леусинијум убицирају у Гранчарево (Требиње),174 В. Томашек у Зупце

испод којих су римски зидови ширине 50 цм, као и трагови мозаика. На

нађени фрагменти керамике и виле са два зупца. Претпоставља се да је

Сл. 20: Вила на Црквини (Čremošnik 1976)

186. Čremošnik 1960–61, 174–182; Čremošnik 1976, 41–58.

стране су се сачували само остаци једног дужег зида у близини гробља

сторији 8 (18 x 18 x 4), док су у просторији 7 сачувана два реда. У просто-

Тријем је био украшен слабо очуваним мозаиком. Од просторије 10 сачу-

У једној од тих мањих соба (просторија 20) нађени су хипокаустни стуби-

паду (до објеката VI и VII), гдје се налазе и остаци неколико усамљених

нице настала је од њених рушевина. У средини гробнице налазила се

пронађени у близини зграде VI, која је по свој прилици била у вези са

Сл. 21: Вила на Драчевој страни (Čremošnik 1976)

сачувани темељи зидова који су полазили од просторије 15 према ријеци

Западна група садржи четири мање и једну већу просторију. У просто-

сторија, од којих су просторије 9 и 10 дјелимично искрчене, тако да њен

хових димензија – да је ријеч о сеоским вилама. Налази из њих упућују

дијелови римских просторија, а оштећене су дограђене сувозидом. Овак-

дима који су се претежно бавили сточарством, па су стога били прилаго-

Сл. 22: Реконструкција мозаика из Сл. 23: Реконструкција мозаика из

У просторији 17, која је квадратног облика, пронађен је мозаик са цен-

Сл. 24: Реконструкција мозаика из

Дугуљаста просторија 19, која је нека врста предсобља за собе 21, 22 и

Сл. 25: Реконструкција мозаика из проторије 19, објекат I