РЕЛИГИЈА

Религија представља скуп културних система, система веровања, и

погледа на свет који се односе на човека и
његов однос према Богу и свету који га окружује. Религија има
потребу да објасни порекло и смисао живота, човека и универзума.
Појам религија настао је од латинског глагола religiere - повезати.
Овај термин први пут је употребио Лактанције, хришћански
филозоф, 4. век, говорећи о вези човека са природом, другим
бићима и Богом.

Праксе различитих религија могу садржати:

проповеди, богослужење, приношење жртви, различите обреде,
празнике, иницијације, начине сахрањивања покојника,
склапања брака, медитације, музику, уметност, плес и друге аспекте
људске културе.
ПОСТОЈИ И ДРУГА ДЕФИНИЦИЈА РЕЛИГИЈЕ настала из другог угла:
Религија је друштвена појава која подлеже одређеним законима
настајања, развоја и нестајања. Религију можемо дефинисати и као
духовну повезаност једне групе људи са неким вишим, светим
бићем, односно Богом.

Религија је и покушај да се објасни порекло нечега што је

необјашњиво на природан начин, затим покушај да се докучи
порекло и сврха људског живота и света. Многи истичу присну
везу морала и религије, а неки тврде да су морални мотиви оно
најважније, па и једино важно, што религију чини религијом.
Карактеристично је и гледиште да је религија жудња за немогућим,
недостижним, непојмљивим, затим жеља за искључењем из
свакидашњице и утонућем у блажено спокојство духа.
За религију су битна два веровања: вера у посмртни живот и вера у бога.

Постоје две врсте религија, политеистичке

религије и монотеистичке религије. За политеистичке религије
карактеристично је веровање у више богова, различита божанства
која владају различитим секторима природе и људског
деловања. Политеизам је карактеристичан за старе,
природне, паганске религије. Политеистичке религије су
више ритуалне, обредне него теоријске. Док за
монотеистичке религије је карактеристично обожавање једног
Бога, и то је основна разлика у односу на политеистичке религије.
Друга битна разлика између политеистичких и монотеистичких
религија је у томе што су политеистичке религије махом
националне религије, док су монотеистичке религије
наднационалне и универзалне.

Религије које су заступљене у свету су: хришћанство, будизам,

хиндуизам, јудаизам и ислам. Неке су политеистичке, а неке
монотеистичке.

ХРИШЋАНСТВО
Хришћанство  једна је од три
највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на
простору некадашњег Римског царства током 1. века.

Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завет. Према

хришћанском схватању, Стари завет је васпитач, претходница и
припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља света. Нови је,
пак, завет испуњење старозаветних пророчанстава и проповед
победе над грехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и
вечног ж ивота.

Хришћани верују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога

су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завет)
да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ,
модел за прави начин живота на Земљи, једно од три
личности Бога, спасилац човека, који је на крсту дао свој живот за
све људе, да би се људи могли искупити за своје грехе и на тај
начин се спасити од смрти. Хришћани верују да је Исус васкрсао из
мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин
победио смрт.
Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију,
насупрот дотадашњим националним религијама, и проповедало
једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана,
сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Хришћанство је играло
виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4.
века нове ере. Данас, хришћанство представља територијално
најраспрострањенију и бројчано највећу светску религију.

Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вест“)

и тако се књиге где су записана Исусова проповедања и живот, зову
јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завету).

Распадом Римског царства 476. године, хришћанство ће постати

једина веза између две новонастале државе - Западног и Источног
римског царства. Распадом западног и развојем Источног царства,
Средоземљем се развија бриљантна хришћанска култура, која ће
прве значајније сукобе имати 650. године са
новооснованом исламском религијом.

Велики раскол се десио 1054. године чиме је завршен спор између

римског папе Лава IX и цариградског патријарха Михајла
Керуларија. С једне стране је остала Православна црква , која
одбацује и не признаје универзални ауторитет, непогрешивост и
примат папе, и која је данас организована углавном на националном
нивоу. На другој страни, настала је Римокатоличка црква, над
којом папа има потпуну јурисдикцију.

У хришћанству постоје разне групе са разним веровањима које се

прилично разликују од културе до културе и од места до места.
Хришћанство се дели на три главне гране: римокатолицизам,
православље и протестантизам.

Симбол вере представљају изјаве, обично на религиозној основи.

Почело се са формулом крштења да би се касније то раширило на
изјаве вере.

Спасење од „греха и смрти“ се постиже само преко Исуса Христа. Ко

верује тај ће бити спашен, а ко не тај је већ, с тим да не верује у
Христа, сам себе осудио.
Највећи број хришћана вјерује да спасење подразумијева одлазак
у рај (избегавање пакла) послије овоземаљске смрти, мада има
теолога који се по овом питању не слажу.
Православни, католички и монофизитски хришћани и
већина протестантских хришћана верују у Исуса Христа као једну од
три личности, једног јединог Бога. Бог је један, у
лику Оца, Сина и Светог Духа — Света Тројица или Свето
Тројство. Има хришћана који не прихватају Свето Тројство. Они
верују да је Исус Божији син, али да није исто што и Бог.
Велики број хришћана вјерује да ће, приликом поновног доласка
Исуса на Земљу (у последња времена), сви који су умрли да устану
телесно из мртвих за последњи суд (Страшни
суд). Универзалисти сматрају да пакла нема, те да ће сви људи на
крају бити спашени. Међутим, ова теорија универзалиста није у
складу са библијским учењем.

Наталија Николић IV5