Edvard Raderfurd

NjuJorK
I TOM

Prevela
Aleksandra Čabraja

Sken ZMAJEVI
Naslov originala
EDWARD RUTHERFURD
NEW YORK

COPYRIGHT © 1997 BY EDWARD RUTHERFURD

TRANSLATION COPYRIGHT © 2009 ZA SRPSKO IZDANJE, LAGUNA
 Uz doživotnu zahvalnost,
ovu knjigu posvećujem Elinor Dženet Vintl.
SADRŽAJ

PREDGOVOR

NJU AMSTERDAM
NJUJORK
BOSTONKA
FILADELFIJKA
MONTEJNOVA KRČMA
LONDON
ABIGEJL
LOJALISTA
PATRIOTA
VANESA
RAT
POŽAR
LJUBAV
PRESTONICA
NIJAGARA
FAJV POINTS
KRISTALNA PALATA
LINKOLN
REGRUTACIJA

O AUTORU
 PREDGOVOR

N jujork je, pre svega i iznad svega, roman. Sve porodice čiju istoriju prati
ova priča izmišljene su, kao i njihove uloge u opisanim istorijskim
događajima. Međutim, prateći priče o tim izmišljenim porodicama kroz
vekove, trudio sam se da ih smestim među ljude i događaje koji su postojali,
ili su bar mogli postojati.
Imena porodica glavnih junaka ove knjige odabrana su tako da prikažu
tradicije iz kojih oni potiču. Van Dajk je često holandsko prezime, koje se
lako pamti. Master je prilično često englesko prezime, mada priznajem da
mi je, dok sam zamišljao porodičnu sudbinu trgovaca iz Vol strita, padala na
pamet fraza „Master of the Universe“.1 Vajt je još jedno tipično englesko
prezime. Keler je peto najčešće nemačko prezime, a znači „podrumar“.
O’Donel je poznato irsko prezime, Karuzo poznato s juga Italije a prezime
Adler, što na nemačkom znači „orao“, sreće se u čitavoj srednjoj Evropi. Što
se tiče sporednih likova, porodica Rivers je izmišljena; porodica Albion
pojavljuje se u mom romanu The Forest. Ime Huan Kampos nadahnuto je
imenom čuvenog portorikanskog kompozitora Huana Morela Kamposa.
Prezime Hamblej, koliko je meni poznato, ne postoji, međutim to je stari
način pisanja reči „humbly“,2 a može se naći u molitvenicima iz šesnaestog
veka. Što se tiče porekla imena Vorpal i Bandersneč, upućujem čitaoce na
pesmu Luisa Kerola Jabberwocky.3
Kad je reč o istorijskim događajima u ovoj priči, vrlo malo je trebalo
izmisliti. Tu i tamo sam, radi lakšeg uklapanja u tok pripovedanja,
pojednostavio složene istorijske događaje ili pojedinosti, ali verujem da
niukoliko nisam narušio opšti sled istorijskih dešavanja. Što se istorijskog
tumačenja tiče, međutim, neophodno je da o tome kažem koju reč.
Američka indijanska plemena: mada sam u priči pominjao izvesna
lokalna plemena kao što su Tapan i Hakensak, čija su imena sačuvana u
lokalnoj topografiji, na teritoriji grada Njujorka nekada ih je živelo toliko
mnogo da nisam želeo da zbunjujem čitaoce mnoštvom imena. Umesto toga,
često sam se pridržavao ustaljenog običaja, pominjući ta plemena po imenu

1 Engl.: Master of the Universe – gospodar svemira. (Prim. prev.)

2 Engl.: humble – skroman, ponizan, pokoran. (Prim. prev.)
3 Ova poznata pesma iz romana Alisa u zemlji iza ogledala Luisa Kerola smatra se jednom od najznačajnijih

namerno besmislenih pesama ikad napisanih. U prevodu Luke Semenovića naslov ove pesme glasi Blebala.
(Prim. prev.)
njihove zajedničke grupe jezika, tj. kao algonkinska. Takođe, plemena na
severu često se nazivaju Irokezima – što je zapravo naziv za njihov jezik,
mada su tamo gde je to bilo potrebno pojedinačna plemena, poput Mohoka,
prigodno imenovana. Čitaoci će se možda iznenaditi što u prvom delu priče
nisam urođenike iz oblasti Menhetna nazivao Lenapeima. Imenom Lenape
oni se, međutim, nazivaju tek u kasnijem istorijskom razdoblju, te ga radije
nisam koristio u slučajevima kad ono ne bi značilo ništa ljudima koje opisuje.
Neka novija istorijska dela, posebno The Island at the Center of the
World4 izvanredna knjiga Rasela Šortoa o Nju Amsterdamu, naglašavaju
tradiciju lične i građanske slobode koju su Njujorku u nasleđe ostavili
Holanđani. Pokušao sam da ovu pretpostavku ugradim u svoju priču, doduše
uz podsećanje da istorija građanske nezavisnosti seže do srednjovekovne
Engleske i većeg dela Evrope.
Stav koji sam zastupao u prvoj verziji rukopisa, da su Englezi bili suroviji
robovlasnici od Holanđana, donekle sam izmenio na osnovu razgovora sa
profesorom Grejamom Hodžisom, čija knjiga Root & Branch5 opširno
razrađuje ovu temu.
Opredelio sam se za mogućnost da je engleski guverner lord Kornberi
zaista bio transvestit. Nekoliko istaknutih istoričara ljubazno se složilo da
je to zaista dobar izbor.
Moje viđenje promena u odnosima između Engleza i Amerikanaca
znatno se izmenilo dok sam pisao ovu priču, zahvaljujući razgovorima s
profesorom Edvinom Dž. Barouzom, jednim od autora dela Gotham6 čija je
knjiga o ovoj temi, Forgotten Patriots,7 objavljena u vreme pisanja mog
romana.
Njujork je ogromna tema i jedan od najkompleksnijih gradova na svetu.
Svaki romanopisac koji bi poželeo da opiše njegovu bogatu istoriju bio bi
suočen s brojnim mogućnostima izbora. Mogu samo da se nadam da će
čitalac otkriti da ova knjiga bar donekle dočarava istoriju i duh ovog, za
mene, duboko voljenog grada.

4 Engl.: The Island at the Center of the World – Ostrvo u središtu sveta. (Prim. prev.)
5 Engl.: Root & Branch – Koren i grana. (Prim. prev.)
6 Pun naziv ove knjige glasi: Gotham: A History of New York City to 1898. – Gotam: istorija Njujorka do 1898.

(Prim. prev.)
7 Engl.: Forgotten Patriots – Zaboravljeni rodoljubi. (Prim. prev.)
 NJU AMSTERDAM

1664.

D akle, to je sloboda.
Kanu je plovio nošen strujom, dok je voda zapljuskivala pramac.
Dirk van Dajk je gledao u devojčicu i pitao se: Da li je ovo putovanje strašna
greška?
Velika reka nosila ga je ka severu. Široko nebo zvalo ga je ka zapadu.
Zemlja mnogih reka, zemlja mnogih planina, zemlja mnogih šuma. Koliko
se daleko prostire? Niko to ne zna. Bar ne zasigurno. Visoko iznad orlova,
samo je sunce na svom dugom putovanju ka zapadu moglo celu da je sagleda.
Da, tu, u divljini, pronašao je slobodu i ljubav. Van Dajk je bio krupan
čovek. Nosio je tipične holandske pantalone, čizme sa posuvraćenim sarama
i kožni prsluk preko košulje. Sad, kad su se približili luci, stavio je na glavu
i šešir sa širokim obodom, ukrašen peruškom. Posmatrao je devojčicu.
Njegova kćerka. Plod njegovog greha. Greha za koji, kako vera nalaže,
mora biti kažnjen.
Koliko joj je godina? Deset, jedanaest? Bila je tako uzbuđena kad je
pristao da je povede niz reku. Imala je majčine oči. Ljupka mala Indijanka.
Njen narod ju je zvao Bledo Pero. Samo je njena bleda koža odavala ostatak
njene priče.
„Uskoro ćemo stići.“ Holanđanin je govorio algonkinskim, jezikom
ovdašnjih plemena.
Nju Amsterdam. Trgovačka luka. Utvrđenje i ograđeni gradić. Međutim,
ipak važan u holandskoj svetskoj trgovačkoj imperiji.
Van Dajk se ponosio time što je Holanđanin. Njegova zemlja je možda
bila mala, ali se nije pokorila moćnom Španskom carstvu; oduprla se i
osvojila nezavisnost. Njegov narod gradio je velike brane kojima su ogromne
komade plodne zemlje otimali od mora. Holandski moreplovci izgradili su
trgovačko carstvo na kome su im drugi narodi zavideli. Njihovi gradovi –
Amsterdam, Delft, Antverpen – s redovima visokih kuća sa zabatima
nanizanim uz reke i kanale, bili su stecište umetnika, učenih i slobodoumnih
ljudi iz čitave Evrope u ovom, zlatnom dobu Rembranta i Vermera. Da,
ponosio se time što je Holanđanin.
U svom donjem toku velika reka je pod dejstvom plime obrtala tok.
Jutros je tekla ka okeanu. Po podne će se njen tok ponovo preokrenuti ka
severu.
Devojčica je gledala napred, nizvodno. Van Dajk je sedeo okrenut njoj,
naslonjen na naslagana krzna, uglavnom dabrova, na sredini kanua. Kanu
je bio širok i dug, s koritom od kore drveta, čvrst ali lagan. U njemu su
veslala četiri Indijanca, dva napred i dva pozadi. Tik iza njih drugi brodić, s
Van Dajkovom posadom, pratio ih je niz reku. Morao je da uzme i ovaj
indijanski kanu da bi mogao da preveze sav tovar. Uzvodno, kasno prolećno
nebo beše olujno; iznad njih su se nadvijali sivi oblaci. Međutim, ispred njih,
reka beše bistra i svetla.
Zrak sunca iznenada sevnu iza oblaka. Voda je ritmički zapljuskivala
bok čamca, poput urođeničkih bubnjeva što oglašavaju pozor. Vetar ga je
golicao po licu, blago poput iskričavog vina. Ponovo joj se obratio. Nije želeo
da je povredi, ali je morao to da joj kaže.
„Ne smeš reći da sam ti otac.“
Devojčica pogleda u mali kameni medaljon koji je nosila oko vrata.
Majušno izrezbareno lice, obojeno crveno i crno. Visilo je naopačke, po
indijanskom običaju. Zapravo, logično: kad dignete privezak i pogledate ga,
lice bi vas gledalo s prave strane. Amajlija. Maskirani, Gospodar šume,
čuvar prirodne ravnoteže.
Bledo Pero mu nije odgovorila, već se samo zagledala u lice svog
indijanskog boga. Šta je mislila? Je li ga razumela? Nije znao.
Iza kamenitih litica što su se protezale duž zapadne obale reke poput
visokih, kamenih palisada, sad se začu potmula grmljavina. Devojčica se
nasmeši. Njegov narod, pomisli Holanđanin, pomorski narod, ne voli oluje.
Njima one donose strah i štetu. Indijanci su mudriji. Oni razumeju govor
gromova: bogovi koji borave u najnižem od dvanaest nebesa štite svet od zla.
Odzvanjajući nad vodom, grmljavina se rasplinu. Bledo Pero pusti
medaljon iz ruke blagim, gracioznim pokretom. Zatim diže pogled.
„Hoću li upoznati tvoju ženu?“
Dirk van Dajk naglo uzdahnu. Njegova žena Margareta nije ni slutila da
je on već tako blizu. Nije joj najavio svoj povratak. Međutim, je li se zaista
mogao nadati da će dovesti devojčicu i uspeti da je sakrije od svoje žene?
Mora da je bio lud. Nespretno se okrenuo i pogledao niz reku. Već behu stigli
do severnog kraja uskog ostrva zvanog Menhetn i sada su plovili zajedno s
plimom. Sad je bilo prekasno da se vrate.
Margareta de Grot senzualnim usnama polako povuče dim iz glinene lule,
saosećajno pogleda u muškarca s drvenom nogom i zapita se kako bi
izgledalo spavati s njim.
Visok, uspravan, odlučan, prodornog pogleda, možda beše već osedeo i
zašao u godine, ali je još uvek delovao nepokorno. Što se tiče štule, ona je
bila simbol časti, podsetnik na bitke u kojima se borio. Neki drugi čovek
možda bi podlegao takvoj rani, ali ne i Piter Stajvesant.8 On je i dalje hodao
iznenađujuće brzo. Posmatrajući tvrdo, uglačano drvo, blago je zadrhtala, ali
on to nije primetio.
Šta je mislio o njoj? Sviđala mu se, bila je sigurna u to. Zašto i ne bi? Bila
je lepa, prsata žena od tridesetak godina, širokog lica i duge plave kose,
međutim, za razliku od mnogih Holanđanki, nije se previše ugojila. Još uvek
je bila sasvim pristala, a bilo je u njoj i nečeg vrlo čulnog. Što se tiče lule,
mnogi Holanđani su je pušili, muškarci kao i žene.
Ugledavši je, zastao je i nasmešio se.
„Dobro jutro, Gret.“ Gret. Prisno obraćanje. Poput većine Holanđanki, i
Margaretu van Dajk uglavnom su zvali devojačkim imenom, Margareta de
Grot; i tako je i očekivala da je oslovi. Naravno, poznavao ju je još otkad je
bila devojčica, ali ipak... Obično se ponašao vrlo zvanično. Umalo je
pocrvenela. „Još uvek si sama?“
Stajala je ispred svoje kuće. Bila je to tipična holandska gradska kuća,
jednostavna, četvrtasta, na sprat, s bočnim stranama sagrađenim od drveta
i uskim zabatom okrenutim ka ulici. Pročelje je krasio ljupki uzorak izveden
crnim i žutim ciglama. Kratko stepenište vodilo je do ulaznih vrata, velikih
i zaštićenih tremom. To je bio tipičan holandski trem sa stepeništem. Prozori
nisu bili veliki, ali je čitava kuća ipak izgledala raskošno zahvaljujući
visokom, strmom zabatu, kakve su Holanđani voleli, a krov je uz to krasio i
vetrokaz.
„Muž ti je još na reci?“, dodade Stajvesant. Ona klimnu glavom. „Kada će
se vratiti?“
„Ko zna?“ Margareta slegnu ramenima. Nije mogla da se žali što njenog
muža posao vodi na sever. Trgovina krznom, posebno skupocenom
dabrovinom, toliko je procvetala da su lokalni Indijanci gotovo istrebili
dabrove u okolini. Van Dajk je često morao da putuje daleko na sever da bi
nabavio robu od Irokeza. U tome je bio izuzetno uspešan.
Međutim, je li baš morao da ostaje toliko dugo? Na početku njihovog
braka njegova putovanja trajala su svega po nekoliko nedelja, ali postepeno

8Peter Stuyvesant (oko 1592-1672) – generalni upravnik svih holandskih poseda u Severnoj Americi i na
Karibima. Izgubio je nogu ratujući za Holandiju 1644. (Prim. prev.)
su se njegova odsustva odužila. Kada je bio kod kuće, bio je dobar muž,
pažljiv prema njoj i deci, pa ipak se osećala zapostavljeno. Upravo tog jutra
kćerkica ju je upitala kada će se otac vratiti. „Čim uzmogne“, odgovorila je
sa osmehom. „Možeš biti sigurna u to.“ Da li je on zapravo izbegava? Postoje
li u njegovom životu i druge žene?
Margareti de Grot vernost je bila vrlo važna. Zato nije bilo nimalo čudno
što je, strahujući da bi joj muž mogao biti neveran, govorila sebi da je on
moralni slabić i, maštajući o utesi u naručju kakvog odlučnijeg muškarca,
dopuštala nekom tankom glasiću da joj došapne: „Kada bi on barem bio
čovek kao što je guverner Stajvesant.“
„Ovo su teška vremena, Gret.“ Stajvesantovo lice ništa nije otkrivalo, ali
je u njegovom glasu čula tugu. „Znaš da imam neprijatelje.“
Poveravao joj se. Obuze je talas snažnih osećanja. Poželela je da spusti
ruku na njegovu, ali se nije usudila.
„Prokleti Englezi.“
Klimnula je glavom.
Mada se holandska trgovačka imperija protezala od Orijenta do
Amerike, ni engleski trgovci nisu mnogo zaostajali. Ponekad bi se ova dva
protestantska naroda udružila protiv zajedničkih neprijatelja, katoličkih
carevina Španije i Portugalije; međutim, najčešče su se međusobno
nadmetale. Pre petnaest godina, kada je Oliver Kromvel sa svojom
pobožnom vojskom skinuo krunu – i glavu – engleskom kralju Čarlsu – to
suparništvo se pojačalo. Holanđani su dobro zarađivali od trgovine robovima
između Afrike i Kariba. Kromvelova misija je bila jasna.
„Trgovina robljem mora pripasti Englezima.“
Mnogi pošteni Holanđani pitali su se je li ta surova trgovina ljudima
moralna; dobre engleske puritance takve sumnje nisu mučile. Uskoro je
Kromvel preuzeo Jamajku od Španaca, da bi je iskoristio kao bazu trgovine
robljem. Kada je Kromvel pre četiri godine umro, a drugi kralj Čarls vraćen
na engleski presto, nastavila se ista politika. Do Nju Amsterdama već su
stigle vesti da su Englezi napali holandske trgovačke luke na obali Gvineje
u Africi, a po čitavom okeanu pričalo se da oni priželjkuju ne samo da
preotmu od Holanđana trgovinu robljem, već i luku Nju Amsterdam.
Nju Amsterdam nije bio naročito velik grad: utvrđenje, nekoliko
vetrenjača, crkva sa šiljatim zvonikom; pokušali su da iskopaju i kanal, koji
je zapravo više ličio na jarak, a nekoliko ulica s kućama sa strmim zabatima
bilo je, skupa s nekoliko skromnih voćnjaka i imanja, ograđeno zidom što se
protezao sa zapada na istok preko južnog grebena Menhetna. Pa ipak, imao
je istoriju. Deset godina pre no što je isplovio Mejflauer9 Holandska

9 Mayflower – brod kojim su 1620. prvi engleski doseljenici doputovali u Ameriku. (Prim. prev.)
zapadnoindijska kompanija je, uvidevši značaj ogromne prirodne luke, na
tom mestu osnovala trgovačku ispostavu koja se sada, posle pola veka
uspona i padova, razvila u prometnu luku okruženu naseljima raštrkanim
desetinama kilometara unaokolo – teritorija koju su Holanđani nazvali
Novom Holandijom.
Grad je već imao svoje osobenosti. Za dva pokolenja Holanđani i njihovi
susedi, protestantski Valonci koji su govorili francuski, borili su se za
nezavisnost od svojih vladara, katoličke Španije. I pobedili. Holanđani i
Valonci su zajednički naselili Novi Amsterdam. Jedan Valonac, Pjer Minui 10
– čije se prezime još uvek izgovaralo francuski – pre četiri decenije je
pregovaranjem i cenkanjem s indijanskim urođenicima otkupio od njih pravo
naseljavanja na Menhetnu. Odlučni, nezavisni duh tih protestantskih
trgovaca mešovitog porekla obeležio je ovaj grad od samog početka.
Iznad svega, grad je imao dobar položaj. Vojničkom oku tvrđava možda
nije delovala upečatljivo, ali je ipak dominirala nad južnim grebenom ostrva
Menhetn što je štrčalo u široko rečno prostranstvo veličanstvene, dobro
zaklonjene luke. Čuvao je ulaz u veliku Severnu reku.11
A Piter Stajvesant je bio njegov vladar.
Engleski neprijatelji već su se približavali. Stanovnici Nove Engleske iz
Masačusetsa, a posebno Konektikata, sa svojim lukavim guvernerom
Vintropom, večito su pokušavali da preotmu teritorije udaljenih holandskih
naseobina. Kad je Stajvesant izgradio stameni zid i ogradu na severnoj
strani grada, stanovnicima Nove Engleske uljudno je rečeno: „Svrha ovog
zida jeste da spreči Indijance da uđu u grad.“ U to niko zapravo nije
poverovao. Zid je izgrađen zbog Engleza.
Guverner ju je još uvek posmatrao.
„Žalim što mi Englezi nisu jedini neprijatelji.“
Ah, nesrećnik. Bio je predobar za njih, besprizorne stanovnike Nju
Amsterdama.
U gradu je živelo oko hiljadu i petsto ljudi, oko šest stotina Holanđana i
Valonaca, tri stotine Nemaca i gotovo isto toliko Engleza, koji su odabrali da
žive pod holandskom vlašću. Ostali stanovnici poticali su iz svih krajeva
sveta. Među njima je bilo čak i Jevreja. A koliko je među svima njima bilo
pravičnih, moralnih ljudi? Po njenom mišljenju, ne mnogo.
Margareta nije bila pobožna žena. Holandska reformistička crkva bila je
stroga i kalvinistička; ona nije uvek poštovala njena pravila, međutim, divila
se malobrojnim snažnim muškarcima koji jesu – muškarcima poput

10Pierre Minuit. Danas se u engleskom ovo prezime izgovara Minevit. (Prim. prev.)
11North River ili Severna reka – stari naziv za južni tok reke Hadson u blizini Njujorka (Nju Amsterdama) i
severoistočnog Nju Džersija. Ovaj naziv se i danas ponegde zadržao na nautičkim kartama. (Prim. prev.)
Bogarda, starog propovednika dominea,12 i Stajvesanta. Barem su oni čuvali
red.
Kada je Stajvesant zabranio opijanje u gradu ili neka očigledno paganska
slavlja, ili kad se trudio da grad očisti od budalastih kvekera ili bednih
anabaptista, da li ga je iko od protestanata podržao? Gotovo niko. Nije se
mogao osloniti čak ni na Holandsku zapadnoindijsku kompaniju, u čijoj je
službi bio. Kad je iz Brazila stigla grupa sefardskih Jevreja, a Stajvesant im
rekao da odu nekud drugde, kompanija mu je naredila: „Pusti ih. Dobri su
za posao.“
Niko nije mogao poreći da je bio dobar guverner. Svi koji su tu službu
vršili pre njega, uglavnom su bili potkupljivi prostaci. Jedan idiot je čak
zapodenuo bespotrebni rat s Indijancima, koji je gotovo uništio koloniju.
Stajvesant je, međutim, naučio da upravlja mudro. Na severu je držao
Engleze na odstojanju. Na jugu je brzo raščistio s novonastalom švedskom
kolonijom na reci Skukel, čim je zasmetala.13 Podsticao je trgovinu šećerom
i dovođenje novih robova. Svi brodovi što su plovili iz Holandije nosili su kao
balast najbolje holandske cigle za izgradnju gradskih kuća. Ulice su bile
čiste, sad su već imali i malu bolnicu, a škola je dobila profesora latinskog.
Pa ipak, jesu li mu ljudi bili zahvalni? Naravno da nisu. Negodovali su
zbog njegove uprave. Te budale su čak mislile da mogu da upravljaju sami.
Jesu li takvi ljudi bili sposobni da vladaju? Sumnjala je u to.
Najgori od njih bio je dvolični advokat Van der Donk. Zvali su ga Jonker:
gospodin.14 On je iza guvernerovih leđa pisao pisma Zapadnoindijskoj
kompaniji i žalio se – samo da bi srušio Stajvesanta. A zbog čega? „Jonker je
slobodoljubiv“, govorio je njen muž. „Svi ste vi budale“, vikala je ona. „On
voli samo sebe. On bi upravljao vama umesto Stajvesanta kad bi mu se samo
pružila prilika.“
Srećom, Jonker nije uspeo da sruši Stajvesanta, ali je uspeo da se dokopa
velikog imanja severno od grada. Čak je napisao i knjigu o Novoj Holandiji,
za koju ju je muž uveravao da je odlična. Taj bednik je sad već bio mrtav –
hvala bogu! Ali su stanovnici Nju Amsterdama još uvek to veliko imanje
nazivali Jonkerovim posedom, kao da on i dalje živi tamo, a njegov primer
toliko je uticao na trgovce da Stajvesant više, po njenom mišljenju, ne bi
smeo da veruje nikome od njih.
Guverner ju je i dalje netremice posmatrao.
„Smem li da se pouzdam u tebe, Gret?“

12 Dominie – uobičajeni naziv za sveštenika holandske reformističke crkve (Prim. prev.)

13 Jedina švedska kolonija u Americi bila je Fort Kristina (nazvana po švedskoj kraljici), danas Vilmington u
državi Delaver. Na nesreću po Skandinavce, ta kolonija se nalazila na teritoriji Nove Holandije, pa ih je Piter
Stajvesant napokon primorao da se predaju. Godine 1646. Holanđani preuzimaju Novu Švedsku. (Prim.
prev.)
14 Hol.: Jonkheer – gospodin, mladi čovek, plemić, zemljoposednik. (Prim. prev.)
 Srce joj je zastalo. Nije mogla da se obuzda.
„O, svakako.“
Naravno, bio je srećno oženjen. Barem je pretpostavljala da jeste. On i
Judit Bajar živeli su na svojoj bouwerie, kako su Holanđani zvali svoja
imanja, naizgled vrlo spokojno. Judit je bila starija od Pitera. Negovala ga je
pošto je izgubio nogu, i posle toga su se venčali. Koliko je Margareta znala,
imao je samo jednu ljubavnu avanturu i to kao mladić, davno pre nego što je
upoznao Judit. Bio je to mali skandal. Zbog toga ga je još više cenila. Da nije
bilo tog malog skandala, mogao je postati kalvinistički sveštenik kao njegov
otac, umesto da se priključi Zapadnoindijskoj kompaniji i zaplovi da potraži
svoju sreću na dalekim morima.
„A tvoj muž? Smem li da se pouzdam u njega?“
„Mog muža?“ Ma gde da se on nalazi. Izbegavajući nju.
Pa, to će se promeniti. Dok joj je muž izbivao, pomno je razmislila o tome
i smislila bolji plan za njegovu budućnost. Srećom, holandski običaji davali
su ženi više slobode – i moći – nego kod većine drugih naroda. I bogu hvala
za holandske predbračne ugovore. Imala je vrlo određen naum u vezi s
Dirkom van Dajkom, kad se vrati s puta.
„O, da“, odgovori ona. „Uradiće šta mu ja kažem.“
„Idem u luku“, reče Stajvesant. „Hoćeš li da pođeš sa mnom?“

London. Vedar prolećni dan. Temza je vrvela od brodova. Tomas Master

zagledao se u brod pred sobom, donoseći odluku.
U ruci je držao pismo u kome mu njegov brat Eliot javlja da im je umro
otac. Tom je bio previše pošten da bi se pretvarao da mu je žao. Imao je
dvadeset dve godine, i sad je bio slobodan.
Pa, šta će odabrati? Englesku ili Ameriku?
S njegove leve strane dizala se velika, siva masa londonskog Tauera,
stamenog i nemog. Pogledavši iza sebe video je visoki, dugački krov
Katedrale Svetog Pavla, koja kao da je negodovala. Ali zbog čega? Bez
sumnje, zbog njega. Na kraju krajeva, u London je došao po kazni.
Pre trideset godina, kada su se Adam Master sa istočne obale Engleske i
Abigejl Eliot iz zapadne Engleske sreli u Londonu, dvoje usrdnih mladih
puritanaca složili su se da je glavni grad Engleske grozno mesto. U to vreme
na prestolu je bio kralj Čarls I; žena mu je bila Francuskinja i katolikinja;
želeo je da vlada despotski, a nadbiskup Lod, njegova nova desna ruka, rešio
je da natera čitavu Englesku da se prikloni obredima i oholom autoritetu
anglikanske crkve koja je, po svemu osim po imenu, bila papistička. Pošto
su se venčali, Adam i Abigejl proveli su u Londonu nekoliko godina, u nadi
da će se stanje popraviti, međutim situacija je za puritance bila sve gora.
Zato su se Adam i Abigejl Master pridružili iseljenicima koji su putovali u
Ameriku.
Već dva pokolenja Englezi su se iseljavali u Virdžiniju. U vreme kada je
Šekspirovo pozorište Glob izvodilo predstave na južnoj obali Temze, polovina
žitelja Londona pušila je na glinene lule virdžinijski duvan. Ipak, broj ljudi
koji su odlazili u Virdžiniju i dalje je bio skroman. Pokoji odvažan Englez
zaputio bi se u Masačusets; u međuvremenu su nastala i druga naselja.
Uprkos svemu, iseljavanje je još uvek bilo sporadično.
U drugoj polovini vladavine kralja Čarlsa nastala je, međutim, velika
promena. Puritanci su počeli da napuštaju Englesku. S juga, sa istoka, sa
zapada, okupljeni u grupama, ponekad cele porodice, ponekad i čitave
zajednice, plovili su preko Atlantika. Retko koja nedelja bi prošla a da bar
neki brod ne isplovi iz Engleske za Ameriku. Oko 1635. kralj Čarls je tako
ostao bez približno petine podanika. Gospoda poput Vintropa, imućni mladi
ljudi poput Harvarda, trgovci i zanatlije, radnici i sveštenici, sa ženama,
decom i poslugom – plovili su ka Americi bežeći od kralja Čarlsa i njegovog
nadbiskupa. Bilo je to prvo masovno naseljavanje američkih kolonija i
trajalo je nešto više od deset godina.
Činilo se da sve to kralju Čarlsu nimalo ne smeta. Zaista, on to nije
smatrao gubitkom, već dobitkom. Umesto da mu zadaju muke kod kuće, gde
je pokušavao da uspostavi svoju despotsku vlast, oni su uviđavno otišli da
osvajaju ogromne nove teritorije njegovog kraljevstva. Gde god da su se
naseljavali na tom ogromnom, neistraženom američkom kontinentu,
stvarali su englesku teritoriju; jer su još uvek bili njegovi podanici, svi do
jednog. Što se tiče slobode veroispovesti u kojoj su uživali, ona je bila daleko
izvan njegovog vidokruga i verovatno se kasnije mogla ispraviti.
Adam i Abigejl Master otišli su u Boston. Tu su pronašli oštru, ponekad
čak i okrutnu pobožnost, koja im se dopala.
Na kraju krajeva, oni nisu tragali za pomirljivošću; uspostavljali su
kraljevstvo Božje. Njihov stariji sin Eliot u tom pogledu se potpuno slagao s
njima. Ozbiljan, oprezan, odlučan, Eliot je bio sin kakvog je svaki bostonski
otac mogao poželeti. Tom je, međutim, bio sasvim drugačiji.
Tom Master je bio plavokos i plavook. Mada su mu zubi pomalo štrčali,
sviđao se ženama. Kao dečak bio je vižljast, uvek u pokretu, maštovit. Kada
se zamomčio, njegovo držanje nagoveštavalo je hitar i dobroćudan britki duh.
Bio je pun snage. Međutim, njegovo ponašanje i izbor prijatelja bili su daleko
od pohvalnog.
Čak i u tim danima, moralo se priznati, bilo je onih – moreplovaca i
ribara, trgovaca i ratara, da se i ne pominju niži slojevi – koje je više od
spasenja duše zanimao novac što se mogao steći u Masačusetsu. Vernici su
nametali svoju volju koliko god je to bilo moguće, ali bilo je mnogo
nedostojnih.
Mladi Tom je, na veliko žaljenje svojih roditelja i brata Eliota, očigledno
grabio pravo ka paklu. Nije učio. Bio je sposoban, ali se nije trudio. Opijao
se. Spanđao se s lošim društvom. Jednom je čak izostao iz crkve u nedelju. I
mada se njegov otac nije ustručavao da se prihvati štapa, posle izvesnog
vremena je shvatio da to nije pitanje discipline, ni pravila. Duboko u Tomu
bilo je nečega što njegov otac nije bio u stanju da promeni.
Adam Master je uspešno radio kao advokat. Kupio je farmu. Posedovao
je i svoj brod. Eliot je studirao pravo, ali je želeo da postane sveštenik. Tom
je šegrtovao kod jednog trgovca i pokazivao dara za poslove. Nije sve bilo
tako crno.
Međutim, dva događaja slomila su očevo srce. Prvi se desio kad je Abigejl
ležala na samrti. Zatražila je da joj pozovu mlađeg sina i u očevom prisustvu
ga zamolila da se popravi. Zbog njega samog, kao i da bi joj pomogao da se u
miru oprosti od njih, molila ga je da joj obeća kako više nikada u životu neće
popiti ni kap pića. Nadala se da će, zahvaljujući tom prvom koraku, napokon
ipak poći pravim putem. A šta joj je on odgovorio?
„Ah, dođavola, majko. Znaš da ti to ne mogu obećati.“ To je rekao svojoj
majci na samrtnoj postelji. Adam to nikada nije mogao da mu oprosti. Nije
se posvađao s Tomom. Znao je da Abigejl to ne bi želela. Ponašao se uljudno.
Činio je sve što je kao otac bio dužan da učini. Znao je ipak da Tom nije dobar
čovek.
Kada je Tom, s devetnaest godina, uživao u svojoj prvoj ljubavnoj
pustolovini sa ženom jednog pomorskog kapetana dok je taj vrli čovek bio na
putovanju – kao kapetan broda u Adamovom vlasništvu – njegov otac je
uspeo to da zataška, zbog Eliota. Ali je tada rekao mladom Tomu da mora
odmah napustiti Masačusets. Poslao ga je jednom londonskom trgovcu kojeg
je poznavao, s pomalo uzdržanim pismom preporuke. I sa upozorenjem da se
više ne vraća.
Tom je prognan nazad u Stari svet. Nije bio dovoljno dobar za novi.
Tomu se London dopao. Odgovarao mu je. Mada su Kromvel i puritanci
vladali već čitavu deceniju, veliki eksperiment vladanja bez kralja napokon
se rasplinuo u rasulo i vojnu vlast. U vreme kad je Tom stigao u Englesku,
na presto je vraćen sin pokojnog kralja, Čarls. Kralj Čarls II beše veseljak.
Njegov mlađi brat Džejms, vojvoda od Jorka, možda je bio ohol i krut, ali
sam kralj beše prilagodljiv i oprezan. Nije želeo da prođe kao njegov otac.
Posle mnogo godina izgnanstva želeo je da se zabavlja i bilo mu je drago što
isto žele i njegovi podanici. Uživao je u provodima sa ženama, konjskim
trkama i pozorišnim predstavama. Takođe se iskreno zanimao za nauku.
London u kome se obreo Tom bio je na raskršću između dva sveta:
srednjovekovnog i modernog. Zahvaljujući prekomorskom proširenju
britanskih teritorija, londonski trgovci imali su mnogo prilike da se obogate.
Imućni plemići i gospoda pratili su modu. Zabava je bilo na sve strane.
Godinu dana Tom je bio vrlo srećan.
Pa ipak je, posle izvesnog vremena, počeo da čezne za Amerikom. Ne za
Bostonom niti za svojom puritanskom porodicom, već za drugim stvarima,
koje je bilo teže opisati. Za osećajem prostora, novih granica, stvaranja novog
sveta. Čeznuo je za slobodom. Možda čak za slobodom divljine. Nije umeo to
da izrazi.
Sada, pošto mu je otac umro, pretpostavljao je da ga više ništa ne
sprečava da se vrati.
Takođe, morao je da uzme u obzir još nešto. Po Londonu se pričalo da su
se kralj Čarls II i njegov brat Džejms veoma zainteresovali za američke
kolonije. Ako je tako, ambiciozan mladi čovek poput Toma imao je još više
razloga da se ponovo okrene Americi.
Dakle, šta da učini? Da ostane i uživa u blagodetima Londona ih da se
otisne na pučinu? Mogao je lako reći trgovcu kod kojeg je radio da mu je otac
umro i da ga Eliot poziva da se vrati. Svakako mu ne bi trebalo mnogo
vremena da spakuje svoju oskudnu imovinu. Brod koji je usidren ležao pred
njim trebalo je sutradan da isplovi za Boston. Kapetan mu je ponudio ležaj.
Da li da ga prihvati?
Zastao je, nasmejao se u sebi, uzeo novčić i bacio ga. Glava: Boston.
Pismo: London.

Sa severa je progovorio grom. Ali ispred njih, na mestu gde je reka stizala
do luke, pružalo se jezero od tečnog zlata.
Van Dajk je pokušao da objasni devojčici važnost tog mesta prošle noći,
pomoću mape koju je sam napravio. Pokazujući drškom svoje lule,
objašnjavao je:
„Ova linija, koja se pruža pravo od vrha do podnožja, jeste Severna reka.
Danima putovanja uzvodno nalaze se velika jezera i rukavci što se pružaju
celim putem do ledenih predela. Levo od reke“ – širokim pokretom povukao
je dršku lule po mapi – „leži čitav američki kontinent. Desno su“ – pokazao
je na ogromni, trouglasti komad zemlje čiji je vrh bio okrenut naniže a široka
osnova se pružala duž Atlantika – „teritorije Konektikata, Masačusetsa i
mnogih drugih oblasti. A ovde pored njih je veliki okean, koji je moj narod
preplovio.“ Opisujući drškom potez do južnog kraja trouglastog zemljišta,
pokazao joj je još jednu zanimljivost. Tu je, oko trideset pet kilometara široko
i hiljadu petsto kilometara dugo s kraja na kraj, kao usidreno u Atlantiku,
ležalo dugačko ostrvo. Između tog ostrva i kopna protezao se dugi zaliv.
„Svuda u okolini“ – pokazao je na donji kraj kopna u vidu klina i okolni deo
ostrva – „pokolenjima je živeo tvoj narod. A ovo je“ – potapšao je najjužniji
deo klina – „Menhetn.“
Mana hata: indijansko ime. Koliko je Van Dajk znao, značilo je prosto
„ostrvo“. To je, zapravo, bilo usko i dugačko poluostrvo; osim što je na
severnom vrhu mali strmi klanac omogućavao protok mlaza vode iz Severne
reke što je krivudao do moreuza kod „long ajlenda“ – dugačkog ostrva,
tehnički pretvarajući poluostrvo Menhetn u ostrvo.
Da nije bilo velike brane dugačkog ostrva što mu je štitilo stranu
okrenutu ka okeanu, Menhetn bi bio izložen jakim strujama Atlantika.
Međutim, zahvaljujući toj srećnoj okolnosti, na mestu gde se spuštala do
vrha Menhetna Severna reka ulivala se u veličanstvenu, zaklonjenu
prirodnu luku, široku oko šest kilometara i dugačku jedanaest – prostrano
pristanište među pomorcima poznato kao Gornji zaliv. Što je bilo još bolje,
prolazeći kroz tesnace na južnom kraju luke na ulazu u Atlantik, dva
ogromna peščana spruda, po jedan sa svake strane, služila su kao brana od
okeanske plime, čuvajući mirne vode Donjeg zaliva, tako široke da su tu lako
mogli pristati svi brodovi sveta.
„To je kapija koja vodi ka severu“, objašnjavao je Van Dajk, međutim
Bledo Pero ga nije razumela. I mada joj je i dalje govorio o trgovini i prevozu,
video je da ona ne shvata značaj mapa belog čoveka.
Beli ljudi su dolazili u te krajeve još od dana Kristifora Kolumba. U
početku su tragali za zlatom ili pokušavali da nađu put ka Istoku. Jedan od
njih, Verazano, koji je stigao 1524, bio je upamćen po imenu; ostali su
zaboravljeni. Nisu svi bili belci: portugalski pomorski kapetan Gomez bio je
crnac. Došao je, pokupio šezdesetak Indijanaca da ih proda kao robove, a
zatim nestao na horizontu. Dolazak jednog drugog čoveka promenio je život
stanovnika oblasti oko velike Severne reke i njene luke.
Henri Hadson je bio Englez kojeg su unajmili suparnici Holanđani da
pronađe kraći put do Kine ploveći ka istoku. Pošto je osmotrio čuveni put od
severa ka istoku što vodi iznad Rusije i proglasio ga beskorisnim, zaputio se
preko Atlantika, tražeći umesto toga put od severa ka zapadu. Hadson se
prvi odvažio da uđe u zaliv ispod Menhetna i nekoliko dana putovao velikom
rekom pre no što je zaključio: „Ovo nije put do Kine.“
„Možda put ne vodi do Kine“, rekao je svojim holandskim poslodavcima
po povratku, „ali je taj kraj predivan. I prepun dabrova.“
Narodi severne Evrope gajili su neutoljivu glad za dabrovinom.
„Dabar je“, govorio je Van Dajk svojoj deci, „veoma korisna životinja.
Dabrovo ulje leči reumatizam, zubobolju i bolove u stomaku. Dabrovi testisi,
smrvljeni u prah i rastvoreni u vodi, mogu povratiti razum idiotu. Krzno mu
je debelo i toplo.“ Međutim, ono za čim su lovci zaista žudeli bio je meki sloj
ispod gornjeg, spoljašnjeg krzna. A zašto? Zato što se od njega mogao praviti
filc.
 Šeširi. Svi su želeli filcane šešire, mada su samo oni imućniji mogli da ih
kupuju. Bili su pravi modni hit. Šeširdžije koji su ih pravili ponekad bi
poludeli, otrovani živom koja se koristila za odvajanje filca od krzna. A
možda je, priznavao je Van Dajk sebi, u tome svakako bilo izvesnog ludila –
u tome da se mogla osnovati čitava kolonija, možda čak i imperija, da su ljudi
bili spremni da stave na kocku i sopstveni život ili čak da ubijaju – i sve to
zbog pomodnih šešira. Međutim, takav je ovaj svet. Obala severoistočne
Amerike možda je kolonizovana zbog trgovine ribom sa Atlantika, ali velika
luka Nju Amsterdama i velika Severna reka naseljene su zbog filcanih
šešira.
U znak zahvalnosti neustrašivom istraživaču Van Dajk i ostali trgovci
krznom veliku reku često su, umesto Severnom, nazivali Hadsonovom
rekom.

„Eto ga. Nju Amsterdam.“ Holanđanin se nasmeši primetivši da je njegova

kćerka zadrhtala od uzbuđenja. Ispred njih, južni kraj Menhetna štrčao je u
nepregledno vodeno prostranstvo luke. Galebovi su nadletali blage talase. U
vazduhu se osećao prijatan slankast miris.
Bledo Pero se zagleda u velika krila vetrenjača i stamenu tvrđavu što se
uzdizala nad obalom. Dok su obilazili oko donjeg kraja Menhetna, na kome
trgovačke kuće sa zabatima behu manje-više uredno nanizane u redovima,
Van Dajk je upirao prstom.
„Vidiš one kuće blizu luke? Pre nego što su došli beli ljudi, tamo je bilo
naselje tvog naroda. Tvoji su za sobom ostavili tolike hrpe školjki da smo tu
ulicu nazvali De Peral Street – biserna ulica. Ta bleda kuća pripada
Stajvesantu. Zove se Vajthol.“
Dok su prolazili pored južnog kraja, skrenuše u dugi, široki kanal što se
pružao uz istočnu stranu Menhetna. Mada to zapravo nije bila reka, ovaj
vodeni tok bio je poznat pod nazivom Istočna reka – Ist River. Van Dajk joj
pokaza ka suprotnoj obali.
„Bruklin.“ Holanđani su to naselje nazvali po mestu blizu Amsterdama.
„Zemlja mog naroda“, reče devojčica.
„Nekad je bila.“
Pristanište je izgrađeno na istočnoj strani južnog kraja ostrva. Kanu je
plovio ka njemu. Nekoliko brodova ležalo je usidreno u blizini, na Ist Riveru.
Dok su se približavali obali, privlačili su radoznale poglede.
Nije im trebalo mnogo vremena da prebace krzna u nekoliko kolica
kojima su prevezena do velikog skladišta Zapadnoindijske kompanije. Van
Dajk je išao pored kolica dok ga je Bledo Pero pratila lakim korakom.
Pozdravljao je poznanike klimnuvši im glavom. U luci je bilo svakakvog
sveta: mornara u raskopčanim košuljama, trgovaca u širokim pantalonama,
čak i jedan domine, sav u crnom i sa kupastim šeširom širokog oboda. Na
izlasku iz luke sreo je dvojicu holandskih trgovaca, Springstena i
Stenburgena, ugledne ljude s kojima je morao načas da zastane i da ih
pozdravi.
„Vaša žena je baš pričala sa Stajvesantom blizu luke, majnher Van
Dajk“, primeti Springsten.
„Mogla bi naići svakog časa“, reče Stenburgen.
Van Dajk opsova u sebi. Još juče mu je njegov plan delovao tako
jednostavno. Njegovi ljudi će iskrcati njegov brodić i indijanski kanu.
Indijanci će čekati da se s plimom vrate nazad. To je trebalo da mu ostavi
dovoljno vremena da Bledo Pero upozna sa malim gradom i kupi joj
holandske kolačiće – da joj ulepša kratke trenutke koje će provesti zajedno.
Zatim bi je Indijanci bezbedno vratili uzvodno, a on bi otišao kući, svojoj ženi
i deci.
Čak i kad bi čula da je stigao u luku, Margareta bi obično znala da on
mora najpre da završi poslove u skladištu i čekala bi ga kod kuće. Nije
računao da bi se ona mogla naći u blizini luke.
Pa, održao je obećanje koje je dao kćerki, ali će morati da bude obazriv.
„Dođi, Bledo Pero“, reče on.
Nije bilo lako pogledom tražiti ženu dok je Bledom Peru pokazivao
okolinu. Devojčica je međutim izgledala vrlo srećna. Van Dajk je shvatio
kako se veoma ponosi svojim gradom. Nije se moglo poreći da mu je
Stajvesant popravio izgled. Široka, blatnjava rečna obala delom je popločana
kamenom. Čak i u najgušće naseljenom delu grada, blizu pijace, kuće s
visokim strmim zabatima imale su prostrana i lepo uređena zadnja dvorišta.
Krenuvši uz istočnu stranu prešli su preko malog kanala i stigli do gradske
kuće, Stadt Huys. Bila je to velika zgrada sa centralnim ulazom, tri reda
prozora, još dva prozora na strmom krovu mansarde i platformom na krovu.
Stajala je u grupi s ostalima, poput holandskih trgovaca, uporno zagledana
ka Ist Riveru. Ispred Stadt Huysa nalazile su se kvrge za kažnjavanje
prestupnika. Morao je da objasni Bledom Peru kako se ljudi zaključavaju u
kvrge radi poniženja i kazne.
„Tamo“, pokaza on niz obalu, „imamo i vešala, na kojima se zločinci guše
konopcem, za teže prestupe.“
„U mom narodu nema takvih običaja“, reče ona.
„Znam“, odgovori on blago. „Ali mi ih imamo.“
Upravo su zastali ispred krčme u kojoj je pilo nekoliko mornara kad se
iza ugla, polako koračajući prema njima u širokoj haljini i sa lulom u ruci,
pojavila Margareta van Dajk.
Margareta je posmatrala muža i devojčicu. Prošlo je tek nekoliko minuta
otkad joj je žena majnher Stenburgena rekla da je Van Dajk stigao u grad.
Možda joj se samo učinilo, ali dok joj je Stenburgenova žena prenosila tu
vest, Margareta je pomislila da je u njenom oku primetila čudan blesak –
pogled koji bi jedna supruga mogla uputiti onoj čiji je muž viđen sa drugom
ženom – i zbog toga je bila na oprezu.
Da li bi joj Dirk uradio tako nešto, i to javno? Odjednom je obuze ledeni
strah, ali se ipak pribrala i nasmešila ženi kao da je uveliko očekivala da joj
se muž tog dana vrati kući.
A on se pojavio sa malom Indijankom. To mu svakako nije bila
ljubavnica. Ali je izgledala... možda malo suviše bleda za čistu Indijanku.
„Vratio si se“, reče ona i kratko ga zagrli. Zatim se odmače.
„Da. Istovarali smo robu u pristaništu.“
Da li on to deluje nervozno? Možda.
„Jeste li dobro prošli na putu?“
„Odlično. Nabavili smo toliko krzna da mi je trebao i indijanski kanu da
bih mogao sve da prevezem.“
„Dobro je.“ Zagledala se u Bledo Pero. „Ko je ova devojčica?“
Dirk van Dajk pogleda u Bledo Pero pitajući se razume li ona o čemu
pričaju. Odjednom je shvatio da to ne zna. Neki Indijanci su govorili
holandski, ali se on svojoj kćerki uvek obraćao na njenom jeziku. Pomolio se
u sebi.
„Došla je kanuom s Indijancima“, odgovori mirno. „Član je kornjačinog
klana.“ Među Indijancima iz tih krajeva pripadnost klanu ili bratstvu
nasleđivala se po ženskoj liniji. Svako dete je pripadalo klanu svoje majke.
„Sprijateljio sam se sa klanom kornjača.“
Margareta je zamišljeno posmatrala Bledo Pero.
„Poznaješ joj majku?“
„Ne.“ Van Dajk odmahnu glavom. „Umrla je.“
„Devojčica izgleda kao polutanka.“
Je li pogodila? Osetio je treptaj straha i brzo se pribrao.
„I meni se tako čini.“
„Otac?“
„Ko zna?“ On slegnu ramenima.
Njegova žena povuče dim iz lule.
 „Sve su te Indijanke iste.“
Baš čudno, pomisli Van Dajk. Uprkos kalvinističkoj crkvi, Holanđanke
su pre braka često imale ljubavnike, i to se tolerisalo. Međutim, zbog toga
što su neke Indijanke čijim su porodicama belci oteli sav imetak bile
primorane da prodaju telo u trgovačkim središtima za male svote valuta o
kojima ništa nisu znale, njegova žena je verovala da je svaka Indijanka
obična kurva.
„Nipošto“, reče on tiho.
„Slatka je.“ Margareta dunu dim u stranu. „Šteta što njihova lepota
nikad ne potraje.“
Je li u pravu? Hoće li lepota njegove kćerkice izbledeti već za njegovog
života?
Primetio je da Bledo Pero nemo zuri ispred sebe. Blagi bože, je li
razumela šta pričaju? Ili je nagađala o čemu je reč, po tonu razgovora?
Dirk van Dajk je voleo svoju ženu. Možda ne baš onoliko koliko bi trebalo,
ali ona je, na svoj način, bila dobra žena i dobra majka njihovoj deci.
Pretpostavljao je da nijedan brak nije savršen i kakve god bile mane njihovog
braka, za njih je on bio kriv koliko i ona. Uglavnom joj je bio veran – osim s
majkom Bledog Pera, koju je posmatrao kao poseban izuzetak.
U svakom slučaju, nije bilo razloga da Margareta pogodi da je Bledo Pero
njegova kćerka. Nikakvog razloga, sem njenog ženskog instinkta.
„Ne dovodi je u kuću“, reče Margareta tiho.
„Naravno da ne“, čuo je svoj glas.
Pogodila je. Bio je gotovo siguran u to. Hoće li ga optužiti kada stignu
kući? Hoće li napraviti scenu? Možda. Ali bi on ipak poricao, a ona će onda
ispasti budala. Suviše je ponosna za tako nešto.
Ipak, žalio je što ju je povredio.
„Pošalji je nekud“, reče Margareta odlučno. „Deca te čekaju.“ Okrenula
se i otišla kući.
Nije je mogao kriviti, zapravo, divio joj se. Ponašala se dostojanstveno,
čuvala je jedinstvo porodice. Tada je pogledao u Bledo Pero.
Još uvek je zurila ispred sebe, ali je njen zaprepašćeni izraz sve govorio.
Nije morala ni da razume reči. Njihov ton i pogledi rekli su joj sve. Čudesna
pustolovina koju joj je obećao pretvarala se u bol i jad. I protiv svoje volje ju
je izneverio. Obuze ga gorko kajanje. Nije mogao tek tako da je ostavi.
Margareta se već udaljavala. Koliko god da je bola naneo svojoj ženi, to
je već bilo učinjeno. Osim toga, ona je zrela i jaka žena. Dok je devojčica još
nedužno dete. Hitro je razmišljao.
 „Imam još nekih poslova da obavim, Margareta, pošto Indijanci odu“,
doviknu on za njom. „Moram da svratim do Smitove bouwerie. Sećaš li se,
četvrtina krzna je njegova.“ Istina je da je morao da ode kod njega, mada nije
nameravao da to uradi danas. „Kaži deci da ću doći kući sutra.“
„A kad nameravaš ponovo da otputuješ?“ Okrenula se.
„Da odem?“ Nasmešio se. „Tek za nekoliko meseci.“
Margareta klimnu glavom. Da li su je te reči umirile?
„Do sutra, dakle“, reče ona.
Neko vreme ni on ni Bledo Pero nisu progovarali. Želeo je da je zagrli, da
je uteši, ali se nije usuđivao. Tako su ćutke išli ulicom, sve dok ona nije
upitala: „To je tvoja žena?“
„Da.“
„Je li ona dobra žena?“
„Jeste. Dobra žena.“
Nekoliko trenutaka su ćutali.
„Hoćeš li me sad vratiti nazad?“
„Ne.“ Nasmešio joj se. „Dođi, kćeri moja“, reče on.

Trebalo mu je manje od sat vremena da se spremi. Poslao je jednog slugu po

konja. Tražio je da mu donese i nešto hrane i dva ćebeta. Zatim su, pošto je
Indijancima dao uputstva, on i Bledo Pero krenuli.
Glavni put iz Nju Amsterdama bio je širok i vodio je od pijace pored luke
uz zapadni deo grada ka zidinama.
Van Dajk je jahao polako. Bledo Pero je mirno hodala pored njega.
Holandske kuće uskoro su ustupile mesto ljupkim imanjima i voćnjacima.
Stigli su do gradskih zidina i prošli kroz kapiju s kamenim bastionom. Široki
put pružao se dalje još nekoliko stotina metara, pored groblja i vodenice.
Potom je skretao nadesno. Na obali Ist Rivera prošli su pored male plantaže
duvana i močvare. Ubrzo potom, s leve strane ukazalo se jezero. Odatle je
put vodio sve do vrha ostrva.
Ostrvo Menhetn bilo je neobično mesto: široko svega dva-tri kilometra,
ali dugačko dvadeset. Močvare, livade i šume prošarane brežuljcima i
stenama bile su izvanredno lovište za Indijance. Zaista, čak i put kojim su
prolazili dugo su koristili Indijanci.
Indijanci koji su naseljavali ostrvo zvali su se Manati, međutim oni su
bili samo jedno od brojnih plemena koja su govorila algonkinskim jezikom i
bila nastanjena u toj oblasti. Iznad Ist Rivera u Bruklinu živeli su Kanarsi
Indijanci; preko puta luke, na velikom delu kopna koje su Holanđani nazvali
Steten Ajlend, živelo je pleme Raritan. Idući dalje velikom rekom ka severu,
naišli biste na plemena Hakensak i Tapan. Bilo je još mnogo drugih
plemena. Beli ljudi su još od početka primetili da su svi Indijanci naočiti:
muškarci behu visoki i otmenog držanja, žene lepih crta lica. Posmatrajući
devojčicu koja je hodala kraj njega, Van Dajk oseti kako ga ispunjava ponos.
Međutim, retko se koji beli čovek bavio Indijancima. Zar bi se i on sam
njima bavio, zapitao se, da nije bilo devojčicine majke?
Čak i naselja na Menhetnu nastala su zabunom. Kada su lokalni
Indijanci uzeli robu od Pjera Minuia, jasno su razumeli: beli čovek im daje
uobičajen poklon u zamenu za pravo da deli njihovo lovište godinu-dve. U
skladu sa evropskim pojmovima, to bi se moglo smatrati najmom. Pošto
Indijanci nisu znali za lično posedovanje zemlje, ideja da Minui trajno
kupuje njihovu zemlju Uopšte im nije pala na pamet. Mada dobri žitelji Nju
Amsterdama ne bi marili ni da su Indijanci shvatili šta oni rade, pomisli Van
Dajk sumorno. Holandski pojmovi o vlasništvu nad zemljom bili su
praktični: ako na njoj živite, onda je i posedujete.
Nije bilo nimalo čudno što je tokom godina došlo do sukoba. Razočarani
Indijanci su napadali. Naselja nešto dalje uz reku su razorena. Čak i ovde,
na Menhetnu, dva holandska sela – Blumingdejl, nekoliko kilometara ka
zapadu, i Harlem na severu – pretrpela su znatnu štetu.
Na kraju bi, međutim, beli čovek uvek dobijao još zemlje. Holandskim
patronima dodeljivana su velika imanja uzvodno uz reku.15 Danac po imenu
Bronk platio je lokalnim Indijancima da isprazne njegovo ogromno imanje
tik severno od Menhetna. Neke manje grupe Indijanaca još su uspevale da
opstanu na Bronkovom imanju i u divljim delovima Menhetna. To je bilo sve.
Pošto su odmakli putem oko osam kilometara, stigli su do šume u sredini
ostrva, kada je Van Dajk odlučio da je vreme da ručaju. Nastavljajući užim
putem što je vodio ka zapadu prolazili su pored dolina i kamenjara, sve dok
nisu stigli do čistine gde su se u travi crvenele divlje jagode. Tu je Van Dajk
sjahao i vezao konja za stablo. Prostro je ćebe na zemlju i rekao Bledom Peru
da sedne.
„A sada“, reče joj on smešeći se, „da vidimo šta ti je otac doneo.“
Kukuruzna kaša, suvo grožđe, orasi i dimljeno meso – mešavina koju su
Indijanci nazivali „pimekan“ – lako se mogla kupiti, kao i holandska salata
od kupusa i ražani hleb. Van Dajk je međutim poneo i neke holandske
poslastice – čokolade i kolače – koje sva deca vole. Sedeći jedno do drugog,
otac i kći su zadovoljno ručali. Pošto je pojela prvi kolačić, okrenula se njemu
i upitala: „Misliš li da treba da se istetoviram?“

15Godine 1629. Holanđani su uveli sistem patrona, prema kome je svaki član Zapadnoindijske kompanije,
ako bi u naredne četiri godine tu naselio pedeset kolonista, postajao zemljoposednik (patroon) koji je
upravljao životima doseljenika. (Prim. prev.)
 Van Dajk je ćutao. Kakvo je ona neobično stvorenje. Na malim stopalima
nosila je mokasine, duga crna kosa bila joj je vezana kožnom trakom. Kao i
većina indijanskih devojčica njenih godina, u toplim letnjim mesecima
pokrivala je samo donji deo tela suknjom od jelenske kože, dugom do kolena.
Prsa su joj bila gola, osim amajlije oko vrata; grudi joj još nisu bile počele da
rastu. Koža joj je – zaštićena od sunca i komaraca rakunovim uljem – bila
savršena. Kada bude starija, verovatno će mazati obraze crvenom bojom i
zatamniti lice oko očiju. Ali do tada, nadao se da će ostati upravo ovako
savršena kao što je sad. Indijanke nisu nosile velike tetovaže, kao muškarci,
ali ipak...
„Mislim da treba da sačekaš“, reče on oprezno, „dok se ne udaš, a onda
da odabereš tetovažu koja će se dopasti tvom mužu.“
Ona malo razmisli, a zatim klimnu glavom.
„Čekaću.“
Sedela je sasvim mirno, ali njemu se činilo da razmišlja o nečemu. Posle
izvesnog vremena digla je glavu i pogledala ga.
„Jesi li ikad ubio medveda?“
Obred inicijacije. U njenom narodu, da bi postao muškarac, svaki dečak
morao je da ubije jelena – i postojali su valjani razlozi za taj običaj. Bio je to
dokaz da je mladić sposoban da hrani porodicu. Da bi dokazao da je zaista
hrabar, morao je da izvrši i mnogo teži i opasniji zadatak – da ubije medveda.
Tek tada je mladić postajao pravi ratnik.
„Jesam“, odgovori on. Pre sedam godina, na teritoriji Irokeza, Indijanci
su ga upozorili da su medvedi nedavno napali ljude na planinskom putu
kojim je trebalo da prođe. Medvedi obično ne napadaju ljude, ali ako ipak
nasrnu na njih, veoma su opasni. Pripremio se. Međutim, kad se zver
iznenada pojavila i nasrnula na njega, imao je mnogo sreće što je uspeo da
je ubije jednim jedinim metkom iz muskete. „Crnog medveda“, reče joj on, „u
planinama.“
„Sam si ga ubio?“
„Jesam.“
Ćutala je, ali je video kako joj je drago što joj je otac pravi ratnik.
Bilo je još rano poslepodne. Sunčevi zraci probijali su se kroz lišće ka
travnatoj rečnoj obali na kojoj su rasle jagode. Osetivši spokoj, on zadovoljno
zabaci glavu. Prema planu koji je iznenada smislio, trebalo je da provede
čitav dan sa njom. Ujutru će ih Indijanci u kanuu sačekati na severnom
kraju ostrva i vratiti Bledo Pero uzvodno. Tada će on, u povratku, moći da
navrati do Smitove bouwerie i vrati se kući do mraka. Bio je to dobar plan i
imali su dosta vremena. Sklopio je oči.
Verovatno je zadremao na koji minut, ali kad se trgao, shvatio je da je
Bledo Pero nestala.
Osvrtao se. Nigde je nije video. Namrštio se. U trenutku, osetio je blagi
drhtaj straha. Šta ako joj se nešto desi? Upravo je hteo da je pozove kada je
krajičkom oka razaznao nekakvo kretanje. Stotinak metara od njega, u
šumi, košuta je digla glavu. Nagonski je oćutao i ostao nepomičan. Košuta je
zurila u njegovom pravcu, ali ga nije videla. Zatim je spustila glavu.
Tada je Van Dajk ugledao Bledo Pero. Stajala je s desne strane, iza
košutinih leđa, iza jednog drveta. Stavila je prst na usne, pokazujući mu:
tišina. Zatim je izašla iz svog skrovišta.
Van Dajk je često gledao kako se love jeleni i košute; i sam je to radio. Ali
nikada ovako. Pažljivo se provlačeći između stabala, Bledo Pero je izgledala
gipkija od senke. Oslušnuo je da uhvati najtiši šum mokasina po mahovini.
Ništa. Približavala se životinji spuštajući se u čučanj gotovo kao mačka – sve
sporije i sporije, opreznim koracima, laka kao perce iznad zemlje. Sad je bila
vrlo blizu košute, petnaestak metara... pa deset... pet. Košuta je još uvek nije
opazila. Van Dajk nije mogao da veruje. Stajala je iza drveta, tri koraka od
životinje što je pasla oborene glave. Čekala je. Košuta diže glavu, zastade,
pa je opet spusti. Tada Bledo Pero skoči. Letela je kroz vazduh kao munja.
Košuta se trgnu, skoči i jurnu između stabala – ali ne pre no što ju je
devojčica, ciknuvši od radosti, dodirnula.
Zatim je, smejući se, pritrčala ocu, koji je uze u naručje. Holanđanin Dirk
van Dajk shvatio je da se nikada nije i nikada neće nijednim svojim detetom
ponositi tako kao tom gracioznom malom Indijankom tog trenutka.
„Dotakla sam je“, vikala je radosno.
„Jesi.“ Zagrlio ju je. Nije mogao da zamisli da je njegovo dete tako
savršeno. U čudu je odmahnuo glavom.
Posle toga su izvesno vreme sedeli. On nije mnogo govorio, a činilo se da
njoj to ne smeta. Pitao se je li vreme da produže, kada ona reče:
„Pričaj mi o mojoj majci.“
„Pa“, zamisli se on. „Bila je lepa. Ličiš na nju.“
Setio se njihovog prvog susreta u logoru, kraj rukavca gde je njen narod
leti skupljao školjke. Umesto uobičajenih irokeskih kuća njeno pleme dizalo
je vigvame kraj obale. Sušili su školjke, vadili ih iz ljušture, ljušture potom
zakopavali i spremali osušene ostrige, dagnje i druge školjke od kojih su
kasnije pravih supu. Zašto ga je ta mlada žena tako očarala? Zato što je bila
sama? Možda. Ranije je bila udata, ali je izgubila muža i dete. Ili je u njoj
video nešto posebno, nekakvu radoznalost u pogledu? I to. Ostao je tu dva
dana, i čitave večeri pričao s njom. Privlačnost je bila uzajamna; ali je on
morao da nastavi putovanje, a tom prilikom se između njih nije odigralo
ništa više od razgovora.
 Nedelju dana kasnije se vratio.
Za to vreme koje je proveo s njom istinski je upoznao Indijance. Takođe
je razumeo zbog čega su se neki od prvih holandskih doseljenika, koji nisu
bili oženjeni, venčali sa Indijankama i kasnije odbijali čak i najoštrije verske
preporuke da ih se odreknu. Bila je gipka kao divlja životinja, pa ipak, kad
je bio umoran ili gladan, postajala je nežna kao golubica.
„Mnogo si je voleo?“
„Da. Jesam.“ To je bila istina.
„A onda si dobio mene.“
U njenom narodu postojao je običaj da se uvek nađe mesto za takvu decu
u široj porodici majčinog klana.
„Da nisi imao ženu u luci belih ljudi, oženio bi se mojom majkom, zar ne?“
„Naravno.“ To je bila laž. Ali dobronamerna.
„Uvek si dolazio kod nje.“
Sve do tog strašnog proleća pre tri godine, kada je stigao u selo i saznao
da je majka Bledog Pera bolesna. „Juče je bila u kolibi za preznojavanje“,
rekli su mu, „ali joj to ništa nije pomoglo. Sada su kod nje vračevi.“
Poznavao je njihove običaje. Čak i kad su imali jaku groznicu, Indijanci
su odlazili u malu kolibu zagrejanu zažarenim kamenjem, vrelu poput
pećnice. Bolesnik bi sedeo tamo dok se dobro ne preznoji, potom bi skočio u
hladnu reku a nakon toga bi se umotao u ćebe i osušio kraj vatre.
Taj postupak često je pomagao. Kada takvo lečenje ne uspe, tu su bili
vračevi, umešni u korišćenju lekovitih trava.
Dok se Van Dajk približavao kolibi u kojoj je ona ležala, iz nje je izašao
jedan stariji čovek. „Sada samo meteinu može da joj pomogne“, reče starac
tužno. Meteinu su posedovali više znanja od običnih vračeva. Oni su opštili
sa svetom duhova i znali tajne bajalice. Ako su samo oni mogli da joj
pomognu, svakako je bila na samrti.
„Od čega boluje?“, upita Van Dajk.
„Od groznice.“ Starac je delovao nesigurno, ali mu se lice iskrivilo u
grimasu. „Koža joj je...“ Činilo se da pokazuje da žena ima boginje. Brzo se
udaljio.
Boginje. Holanđanin se strese od straha. Najveće prokletstvo koje je beli
čovek doneo sa sobom u Ameriku bile su bolesti. Grip, male boginje, ovčije
boginje – uobičajene bolesti Starog sveta na koje Indijanci nisu razvili
imunitet. Umirala su čitava sela. Pokošena je možda i polovina urođeničkog
stanovništva. Brodovi belaca doneli su malariju i sifilis. Najveća pošast od
svih bile su ipak boginje. Samo prošle godine taj strašni bič pokosio je gotovo
čitavo jedno pleme južno od Nove Holandije, a pojavio se čak i u Novom
Amsterdamu.
Je li možda dobila boginje?
Tada je uradio nešto strašno. Naravno, mogao je to da objasni. Morao je
da misli na sebe, na svoju ženu i decu, na dobre ljude iz Nju Amsterdama.
Domine mu je rekao: misli na veće dobro. Oh, da, to je bilo opravdano.
Ispravno je postupio kad je najpre zastao, a zatim se, izbegavajući čak i Bledo
Pero, žurno vratio u svoj čamac i otplovio nizvodno.
Pa ipak, zar nije mogao da sačeka umesto da pobegne kao kukavica? U
vreme kad se njena porodica pripremala da bude uz nju, napustio je svoju
Indijanku. Je li mogao bar da vidi dete? Bol i užasni, ledeni stid zbog svega
toga još su ga proganjali. Nekoliko puta godišnje budio se usred noći, vičući
od užasa zbog svog greha.
Mesec dana kasnije vratio se i zatekao Bledo Pero bezbednu u svojoj
porodici i saznao da joj je majka umrla dan pošto je on pobegao, od malih
boginja.
Pokušao je to da nadoknadi svojoj kćerki. Svake godine je dolazio u vreme
kada je njen narod priređivao gozbu za umrle. O mrtvima se obično nije
govorilo, ali na taj godišnji praznik bilo je prigodno pričati o njima i moliti se
za njihove duše. To je i radio poslednjih nekoliko dana, pre nego što je poveo
Bledo Pero nizvodno sa sobom.
„Kaži mi čega se sećaš iz vremena kad sam bila mala“, reče mu ona.
„Treba da krenemo“, odgovori on, „pričaću ti usput.“
Tako su napustili proplanak na kome su rasle divlje jagode i ponovo
pronašli stari indijanski put. Dok je polako jahao njime, Van Dajk se trudio
da se priseti sitnica koje je pamtio iz njenog ranog detinjstva, dana koje je
proveo s njom i njenom majkom; činilo mu se da je Bledom Peru drago zbog
toga. Posle izvesnog vremena, mada se nije umorila, smestio ju je kraj sebe
na sedlo.
Znatno pre mraka stigli su do samog vrha Menhetna i ulogorili se na
uzvisini iznad indijanskih pećina. Umotavši se u dva ćebeta ležali su i gledali
u nebo, vedro i puno zvezda.
„Znaš li gde je sada moja majka?“, upita ga ona.
„Da.“ Znao je u šta Indijanci veruju. Pokazao joj je Mlečni put. „Njen duh
je otputovao putem zvezda do dvanaestog neba. Ona je sad sa Tvorcem svih
stvari.“
Devojčica je dugo ćutala, a on se pitao da li je još budna. Posle nekog
vremena ona pospano reče: „Često mislim na tebe.“
„I ja na tebe.“
„Ako ne možeš da me vidiš, uvek možeš da me čuješ.“
 „Kaži mi kako.“
„Kad dune razvigor, osluškuj glas vetra što uzdiše u borovini. Tako ćeš
me čuti.“
„Slušaću“, odgovori on.
Sledećeg jutra spustili su se do obale i tamo zatekli dvojicu Indijanaca s
velikim kanuom. Tu su se rastali, te je Van Dajk otišao kući.

Margareta van Dajk je čekala tri nedelje. Bila je nedelja posle podne. Muž je
u dnevnoj sobi čitao priču njihovoj deci i malom robu Kvošu, dok je ona sedela
i posmatrala ih. U ovakvim trenucima ga je najviše volela. Njihov
trinaestogodišnji sin Jan bio je snažan dečkić guste smeđe kose, koji se divio
svom ocu i želeo da krene njegovim stopama. Dirk ga je vodio u skladište
kompanije, objašnjavao mu kako plovi brod, u kojim lukama pristaje i koje
vetrove kapetani moraju da prate. Jan ju je međutim podsećao i na njenog
oca. Nije bio tako nestalnog duha kao Dirk i više su ga zanimali
računovodstveni poslovi. Smatrala je da će biti uspešan.
Pre nekoliko godina dvoje dece im je obolelo i umrlo. Bio je to strahovit
udarac. Međutim, tada se rodila mala Klara. Svetlokosa i svetlooka, sad je
imala pet godina i izgledala je kao anđelak. Predivno, ljupko dete blage
naravi. Otac ju je obožavao.
Što se tiče malog roba Kvoša, on se odlično snalazio. Bio je približno
Janov vršnjak i dok su bili mlađi, dopuštali su im da se zajedno igraju. Lepo
se slagao i sa Klarom. Ali Kvoš je znao svoje mesto.
Posmatrajući muža kako zadovoljno čita bajke svojoj porodici, Margareta
pomisli da bi njen brak možda još uvek mogao biti srećan, kad bi samo uspela
da u njega unese neke male promene.
Zato je, pošto je čitanje bajki završeno i pošto su deca otišla kod suseda
a njen muž primetio da će uskoro morati opet da isplovi, samo ćutke
klimnula glavom. Zatim je postavila svoju zamku.
„Mislila sam, Dirk, da je vreme da se pridružiš sindikatu.“
On naglo diže pogled, a zatim slegnu ramenima.
„Ne mogu to sebi da priuštim.“
Znala je, ipak, da je pomno sluša.
Dirk van Dajk je imao smisla za poslove. Pre četvrt veka, dok je
Zapadnoindijska kompanija još držala monopol na trgovinu u luci, bio bi
sigurno veoma ugledan čovek. U poslednje vreme, međutim, privreda Nju
Amsterdama veoma se razvila; a zlatni krug povlašćenih porodica –
Bekmanovi, Van Renselarovi, Van Kortlandovi i još nekoliko drugih –
osnovao je sindikat koji je finansirao prevoz duvana, šećera, robova i drugih
važnih vrsta robe. Na taj način se čovek mogao obogatiti, pod uslovom da je
bio u stanju da plati cenu učlanjenja.
„Možda imamo više novca nego što misliš“, reče ona tiho. Mi: zajednica,
muž i žena. Rekla je to kao da je taj novac njihov zajednički, mada su oboje
znali da nije tako. Kad je njen otac pre šest meseci umro, Margareta je
nasledila njegov imetak; prema uslovima predbračnog ugovora, njen muž
nije polagao pravo na njeno nasledstvo. Niti mu je pak ona otkrila koliko je
ono iznosilo. „Mislim da bismo mogli da uložimo nešto u sindikat“, dodala je.
„To je rizično“, upozori je on.
Znala je to. Neki od najvećih investitora u koloniji bile su bogate udovice
i žene. Razgovarala je sa svima njima.
„Nema sumnje da jeste. Ali uzdam se u tvoj sud.“ Posmatrala ga je kako
razmišlja. Je li slutio njen naum? Verovatno. Svejedno, takvu ponudu bilo je
teško odbiti. Zamislio se, zatim se nasmešio.
„Draga moja ženo“, odgovori toplo, „počašćen sam tvojim poverenjem i
učiniću sve što mogu za našu porodicu.“
Upravo joj je najbogatija žena u koloniji, bogata udovica koja se nedavno
udala za trećeg, mladog muža, dala savet. „Nemoj upravljati svojim mužem,
ali stvori mu pogodne okolnosti u kojima će donositi odluke.“ Neće proći
mnogo vremena, smatrala je Margareta, pre nego što Van Dajk počne da
uživa u krupnijoj trgovini, a isto tako i u živom društvenom životu koji je
prati. Uskoro će biti suviše zauzet u Nju Amsterdamu da bi mogao da juri
Indijanke po divljini. Kad se bude navikao na svoj novi život, strahovaće se
da mu ona ne uskrati raspolaganje novcem, čak i ako bude u iskušenju da
odluta.
„Ipak ću morati da putujem“, primeti on.
„Oh?“ Namršti se ona.
„Ne mogu da napustim posao s krznom. Barem ne zasad. Potrebni su
nam ti prihodi, zar ne?“
Oklevala je. Zapravo, njegovi prihodi su zbilja bili korisni; a pošto nije
bila spremna da mu otkrije koliko zaista ima novca, njegova primedba je bila
osnovana. Međutim, ona ga je prozrela. Pokušavao je da se otrgne sa udice.
Proklet bio.
Ima li neku ženu tamo u divljini? Ili čak nekoliko? Bila je sigurna da je
ono indijansko dete njegovo. Zakonski, mogao bi se naći u velikoj nevolji.
Strastveno se zalažući za moralni poredak, Stajvesant je seksualne odnose
sa Indijancima proglasio protivzakonitim. Ipak, kakva god bila njena
osećanja, ništa ne bi rešila time što bi muža izvela pred sud. Ne, ostaće
mirna. Neka se on koprca koliko god hoće, ona će ga ipak nadmudriti.
Pobrinuće se da bude toliko zauzet da neće imati mnogo vremena za
putovanja.
„U pravu si“, odgovori ona slatkim glasom. Neka misli da je pobedio.

Narednih nekoliko nedelja Dirku van Dajku je išlo sasvim dobro. Ubrzo se
povezao s grupom krupnih trgovaca koji su prevozili duvan u velike fabrike
preko Atlantika, u starom Amsterdamu. Margareta i on ugošćeni su u
kućama uglednih trgovaca u koje su ranije retko zalazili. Kupio je nov šešir,
pa čak i nekoliko pari finih svilenih čarapa. Kamin u dnevnoj sobi ukrasili
su lepim, plavo-belim delftskim pločicama. Margareta je čak doterala i
obučila malog roba Kvoša, koji je do tada obavljao razne sitne poslove na
imanju, da poslužuje za stolom. Kada im je stari domine učinio čast da ih
poseti, posebno je pohvalio veštinu malog roba.
Jednog junskog dana, dok je Van Dajk izlazio iz krčme posle keglanja,
jedan mladi holandski trgovac nazvao ga je „bosom“. A kada vas jedan
Holanđanin nazove „Baas“, to znači da ste važan, ugledan čovek. Hodao je s
nekim novim samopouzdanjem; činilo mu se da je njegova žena oduševljena
njime.
Zato se veoma iznenadio kada su se iznenada posvađali.
Bilo je julsko veče. Sutradan ujutru trebalo je da otplovi. Margareta je to
već odavno znala. Zato mu se učinilo krajnje nerazumno kada je odjednom
rekla: „Mislim da sutra ne bi trebalo da putuješ.“
„Zašto ne? Sve je već dogovoreno.“
„Zato što ne treba da napuštaš porodicu kada smo u takvoj opasnosti.“
„Kakvoj opasnosti?“
„Znaš ti vrlo dobro. Od Engleza.“
„Oh.“ On slegnu ramenima. „Englezi.“
Njena primedba nije bila neosnovana. Trgovac Springsten, čije je
mišljenje poštovao, rekao mu je pre samo nekoliko dana: „Naravno, Englezi
žele našu trgovinu krznom i robljem. Duvan koji se izvozi iz ove luke donosio
bi im deset hiljada funti godišnje. Ali iznad svega, prijatelju moj, ako osvoje
Nju Amsterdam, osvojiće reku, a onda će u rukama imati čitav sever.“
Englezi su postajali sve agresivniji. Na dugačkom ostrvu, Englezi koji su
držali suprotni kraj uvek su prepuštali teritoriju bliže Menhetnu
Holanđanima. Prošle godine je, međutim, guverner Konektikata Vintrop i
od nekih holandskih naselja zatražio da plaćaju porez; nekoliko njih se nije
usudilo da ga odbije.
Odnedavno im je zapretila i veća opasnost.
Engleski kralj Čarls II možda je bio simpatična protuva, ali je njegov
mlađi brat Džejms, vojvoda od Jorka, bio potpuno drugačiji. Džejms nije bio
naročito omiljen. Smatrali su ga gordim, krutim i častohlepnim. Zato su se
svi iznenadili kada se pročula vest: „Kralj je poklonio američke kolonije, od
Masačusetsa gotovo do Merilenda, svome bratu.“ Na toj teritoriji nalazila se
i Nova Holandija. Vojvoda od Jorka poslao je flotu u Ameriku, da potvrdi
svoju vlast.
Stajvesant je bio izvan sebe. Počeo je da jača odbranu, postavio je
osmatračnice. Mada mu nisu poslali ni vojsku ni novac, Zapadnoindijska
kompanija mu je naredila da brani koloniju. Hrabri guverner je bio čvrsto
rešen da odbrani barem Nju Amsterdam.
Tada je iz Holandije stigla nova vest. Britanski guverner obećao je
Holanđanima – apsolutno ih i bezuslovno uveravajući u to – da oni nemaju
nikakve namere da napadnu njihovu koloniju. Flota plovi ka Bostonu. Ubrzo
potom stigle su utešne vesti. Flota je stigla u Boston i tamo se zadržala.
Kriza je prošla. Stajvesant je već pošao uzvodno da tamo reši neke
nesuglasice s Mohocima.
Zato je Van Dajk, kada ga je Margareta opomenula da ne treba da putuje
uzvodno zbog Engleza, prozreo njenu nameru: da upravlja njime. A to nije
hteo da joj dozvoli.
„A moji poslovi?“, upita on.
„Oni mogu da čekaju.“
„Ja ne mislim tako.“ Zaćutao je dok ga je ona odmeravala. „Ti i deca
nećete biti ni u kakvoj opasnosti“, nastavi on.
„Tako ti misliš.“
„Zato što je to istina.“
„Znači li to da odbijaš da ostaneš kod kuće?“
„Čak i Moskovski Knez smatra da smo sad bezbedni“, primeti on ležerno.
Tako su stanovnici Nju Amsterdama, koji su često negodovali zbog njegovog
diktatorskog ponašanja, nazivali Stajvesanta iza njegovih leđa.
„Nema potrebe da nazivaš guvernera tim glupim imenom“, reče ona
besno.
„Kako god želiš.“ On slegnu ramenima. „Onda ću ga zvati Štulom.“
Bilo je sasvim tačno da je malo ko od trgovaca, ne izostavljajući ni bogate
prijatelje njegove žene, naročito voleo Stajvesanta, ili čak i Zapadnoindijsku
kompaniju. Neki od njih, smatrao je Van Dajk, nisu nimalo marili koja
zemlja poseduje koloniju, dokle god mogu mirno da trguju. Smatrao je
pomalo smešnim što prijatelji njegove žene razmišljaju sličnije njemu nego
njoj.
„On vredi za desetoricu takvih kao što ste vi“, uzviknu ona besno.
 „Bože blagi“, nasmeja se on, „mislim da si zaljubljena u njega.“
Preterao je. Ona je pobesnela.
„Je li to jedino što ti pada na pamet? Možda ne bi trebalo da sudiš o
drugima polazeći od sebe. Što se tiče tvojih poseta Indijancima...“ Ostavila
je te reči da vise u vazduhu, pune ogorčenja i prezira – bilo je sasvim jasno
na šta misli. „Bolje bi ti bilo da se vratiš za tri nedelje, ako hoćeš i dalje da
koristiš moj novac.“ Ovu poslednju pretnju dobacila je skočivši na noge.
Pogled joj je plamteo od gneva.
„Vratiću se“, reče on ledeno i tiho, „kad obavim svoje poslove.“ Međutim,
ona već beše istutnjala iz sobe.
Sutradan je otišao od kuće u zoru a da je nije ni video.

U predivno letnje jutro široki čamac građen na preklop, s četiri veslača,

krenuo je ka severu. Umesto da zaplovi velikom rekom Hadson, Van Dajk je
današnje putovanje započeo sa suprotne strane Menhetna, na Ist Riveru. Na
sredini čamca nalazila se hrpa debelog, grubog holandskog platna zvanog
dufel.16 Taj legalni tovar mogao je da zadovolji bilo čije radoznale oči.
Oko njih je vladao spokoj. Posle izvesnog vremena provukli su se pored
dugačkog, niskog komada kopna što je ležalo u sredini reke a potom, pošto
su odmakli preko deset kilometara od pristaništa u Nju Amsterdamu,
skrenuli su desno, ka malom molu sa istočne strane gde ih je čekala grupa
ljudi sa hrpom sanduka. Jer to beše njihov pravi tovar.
Trebalo im je izvesno vreme da utovare sve sanduke. Nadstojnik, krupan
holandski zemljoradnik, upita ga da li bi hteo da isproba robu.
„Je li ista kao dosad?“, upita Van Dajk.
„Sasvim.“
„Verovaću vam na reč.“ Već su odavno sarađivali.
Konjak. Indijanci nisu mogli da ga se zasite. Prodaja konjaka
Indijancima bila je, strogo govoreći, protivzakonita. „Zlodelo je manje“,
srdačno je obavestio nadstojnik Van Dajka, „jer sam ga razblažio vodom.“
Sasvim malo – Indijanci nisu mogli da primete razliku – ali dovoljno da se
na Van Dajkovu zaradu doda deset procenata. Kada svi sanduci behu
utovareni, brod uplovi u reku.
Taj posao imao je samo jednu lošu stranu: tovar se morao ukrcati
uzvodno na Ist Riveru. Ako bi se vratio celim putem do Nju Amsterdama,
morao bi da nastavi uz istočnu stranu Menhetna da bi uplovio u Hadsonovu
veliku Severnu reku. A tu su vrebale opasnosti.

16Ovaj naziv za platno vodi poreklo od grada Dufela (Duffel) u provinciji Antverpen u Belgiji, gde je platno i
nastalo. (Prim. prev.)
 Na vrhu Ist Rivera rukavac se račvao. S leve strane uski kanal vodio je
oko severnog vrha Menhetna. S desne je širi kanal vodio ka istoku do
ogromnog moreuza čije su se mirne vode, zaklonjene od okeana dugačkim
ostrvom, protezale gotovo hiljadu milja. Opasnost se krila na raskršću. Čak
i kada su sva tri pravca izgledala mirno, potajno su ih pokretale različite
struje, plime i oseke, tako da je na mestu gde su se spajali nastajalo složeno
hidraulično previranje, koje je bilo još teže odrediti zbog položaja nekoliko
manjih ostrva na raskršću. Čak i onih dana kad je voda bila najmirnija i
kada se činilo da jedva njiše trsku u rukavcu, neiskusnom brodaru koji bi se
našao na raskršću moglo bi se dogoditi da mu se čamac, iznenada zahvaćen
vrtlozima i strujama, razbije o vodeni zid koji kao da bi iznikao niotkuda,
poput gnevnog boga iz dubina. To mesto nazivali su Paklenom kapijom. Ko
god je mogao, izbegavao ju je.
Stoga su oprezno, ploveći blizu obale Menhetna, ušli u uski rukavac s
leve strane; i premda su se ljuljali na talasima, srećno su prošli i nastavili
put.
S njihove leve strane ležalo je malo naselje Harlem. Mada je severni kraj
Menhetna bio samo kilometar i po širok, uzdizao se do znatne visine. S desne
strane video se početak Bronkovog imanja. Uski kanal pružao se još nekoliko
kilometara a potom, prolazeći pored drevnih indijanskih pećina i naselja,
kroz strmi i krivudavi kanjon vodio ka Severnoj reci. I tu su morali da prođu
kroz jedan deo plovnog puta sa opasnim unakrsnim strujama. Pošto su
isplovili u veliku reku, Van Dajk sa olakšanjem odahnu.
Odatle je put bio jednostavan. Kada bi plima sa Atlantika doprla od luke
i blago pogurala reku u suprotnom pravcu, struja bi tekla kilometrima
uzvodno. Plima im je išla naruku. Stoga se natovareni čamac, bez velikog
napora veslača, brzo kretao ka severu. S desne strane prošli su pored
Jonkerovog imanja. S leve su se i dalje pružale visoke kamene palisade
zapadne obale, sve dok konačno nisu ustupile mesto jednom brdašcetu. Sada
je sa desne strane Van Dajk ugledao svoje odredište, indijansko selo na
padini istočne obale. „Ovde ćemo ostati“, rekao je veslačima, „do jutra.“

Veoma se obradovala što ga vidi i razdragano ga je vodila po seocetu da se

pozdravi sa svim porodicama. Kuće, napravljene od mladih stabala,
savijenih, vezanih i pokrivenih korom drveta, behu smeštene bez ikakve
zaštitne ograde na ljupkom sprudu iznad vode. U najvećoj kući, uskoj i
dugačkoj, živelo je pet porodica. Pored nje su rasla dva oraha, a u grmlju iza
kuće grozdovi divljeg grožđa. Ispod, na obali reke, ogromne ribolovačke
mreže behu složene na okvirima. Labudovi i divlje patke hranili su se u
plićaku kraj trske.
Iako je siromašna, pomisli Van Dajk, moja kćerka ne živi ništa gore od
mene.
 U rano predvečerje jeli su sočnu ribu iz reke. Još je bilo dnevnog svetla
kada mu je Bledo Pero predložila da pođe s njom uzbrdo do kamenite zaravni
odakle se pružao lep pogled na reku. Primetio je da sa sobom nosi neki mali
predmet, umotan u lišće. Spokojno su sedeli na večernjem suncu i posmatrali
orlove kako kruže visoko po nebu. Posle izvesnog vremena ona reče: „Imam
jedan poklon za tebe. Sama sam ga napravila.“
„Hoćeš li da mi ga pokažeš?“
Pružila mu je paketić. Razmotao je lišće, a zatim se ushićeno nasmešio.
„Vampum!“, uzviknu. „Predivan je.“ Bog zna koliko joj je sati rada trebalo
da ga napravi.
Vampum. Majušni komadići školjki probušeni na sredini i nanizani na
konac. Beli, od morskih pužića; ljubičasti ili crni od dagnji. Od povezanih
nizova ovih perlica pravili su se pojasevi, trake što se vezuju oko glave i
razne vrste ukrasa.
A i novac. Među Indijancima, vampum niskama plaćala se roba,
prosidba, danak. Pošto su predstavljale bogatstvo, mudri ljudi u plemenu
uvek su pazili da se vampumi ravnomerno dele različitim porodicama.
Međutim, oni su bili i nešto više od ukrasa i novca. Vampum je često imao
značenje. Beli je označavao mir i život; crni je označavao rat i smrt. Od
vampuma su često pravljeni komplikovani uzorci i mali geometrijski
piktogrami koji su se mogli tumačiti. Veliki, veoma dugački obredni pojasevi
mogli su da označavaju važne događaje ili ugovore. Sveti ljudi nosili su
vampum sa simbolima dubokog značenja.
Holanđanima nije mnogo trebalo da shvate da za vampum – koji su oni
nazivali „sivan“ – mogu da kupuju krzno. Engleski puritanci u Masačusetsu
otišli su i dalje od toga. Indijanci su tradicionalno leti iskopavali školjke iz
peska, a zimi obavljali tegoban posao bušenja školjki kamenom. Međutim,
upotrebom čeličnih bušilica koje su ubrzavale proizvodnju, Englezi su počeli
da proizvode i sopstveni vampum, te su postali konkurencija Indijancima.
Što je još gore, dok je ponuda vampuma rasla, a isto tako i potražnja za
robom, sve više vampuma je bilo potrebno da bi se kupila jedna ista stvar.
Za holandske i engleske trgovce inflacija je bila normalna pojava, ali su
Indijanci, naviknuti da cene lepotu i osobenu vrednost vampuma, smatrali
da ih beli ljudi varaju.
Van Dajk je držao pojas širok manje od deset centimetara, ali dugačak
oko metar i osamdeset, tako da je mogao dva puta da ga obmota oko struka.
Na podlozi od belih školjki isticale su se ljubičaste geometrijske figure.
Devojčica mu ih je ponosno pokazivala.
„Znaš li šta tu piše?“
„Ne znam“, priznade on.
 „Piše“ – pokazivala je prstom duž natpisa – „Otac Bledog Pera.“
Nasmešila se. „Hoćeš li ga nositi?“
„Uvek“, obeća on.
„Dobro.“ Zadovoljno ga je posmatrala kako stavlja pojas. Zatim su dugo
sedeli jedno kraj drugog, gledajući kako sunce polako postaje sve crvenije i
preko šuma tone u reku.
Kada je ujutru odlazio, obećao joj je da će ponovo navratiti pri povratku.

***

Tog leta putovanje Dirka van Dajka beše vrlo prijatno. Vreme je bilo lepo.
Zapadnom obalom protezale su se ogromne šume pod vlašću plemena koja
su govorila algonkinski, kao i pleme njegove kćerke. Prolazio je pored uvala
koje je dobro poznavao. Putovao je, kako je rado govorio, kao gost reke. Moćni
talas plime s okeana mogao je da jurne uz reku Hadson i do dvesta pedeset
kilometara, celim putem do Fort Orindža. Leti je čak i slana voda stizala
gotovo stotinu kilometara uzvodno. I tako je, najvećim delom puta, puštao
da ga plima polako nosi ka odredištu na teritoriji plemena Mohok.
Mnogi ljudi su se plašili Mohoka. Svi Indijanci koji su živeli u oblastima
oko Menhetna govorili su algonkinski, ali su moćna plemena poput Mohoka,
koja su pod svojom vlašću držala ogromne oblasti zemlje na severu, govorila
irokeski. Irokesko pleme Mohok nije volelo Algonkine. Prošlo je već četrdeset
godina otkada su počeli da nasrću na njih. Pljačkali su ih i uzimali im danak.
Uprkos tome što je pleme Mohok bilo ozloglašeno, stav Holanđana bio je
jednostavan i pragmatičan.
„Ako Mohoci pljačkaju Algonkine, tim bolje. Uz malo sreće, to će značiti
da su Algonkini suviše zauzeti borbom protiv Mohoka da bi nama zadavali
muke.“ Holanđani su čak prodavali puške Mohocima.
Po mišljenju Van Dajka, takvo ponašanje je bilo rizično. Severna naselja
u Novoj Holandiji, kod Fort Orindža i Šenektadea, ležala su na teritoriji
Mohoka. Mohoci su ponekad tamo izazivali nevolje. Koliko god da nije voleo
Stajvesanta, Van Dajk nije sumnjao da je oštri stari guverner umeo da se
izbori sa njima. Možda su ratoborni, ali bi ipak bili spremni na pregovore,
jer je to bilo i u njihovom interesu.
Što se njega samog ticalo, Van Dajk se nije plašio Mohoka. Govorio je
irokeski i poznavao njihove običaje. U svakom slučaju, nije putovao do Fort
Orindža, već do luke na jednoj manjoj reci oko dan putovanja južno od tog
utvrđenja. Prema njegovom iskustvu, šta god da se dešavalo u svetu, trgovci
su uvek bili dobrodošli. Putovao je u divljinu gde je prodavao Mohocima
razblaženi konjak i vraćao se s finim tovarom krzna.
 „Uzdaj se u trgovinu“, rado je govorio. „Kraljevstva mogu da se uzdižu i
propadaju, ali trgovina je večna.“
Naravno, bila je šteta što je morao da trguje s plemenom Mohok, jer je
više voleo algonkinski narod svoje kćerke. Ali šta je mogao? Žudnja belog
čoveka za krznom i spremnost Indijanaca da ga prodaju do te mere je
istrebila dabrove u donjem toku reke Hadson da Algonkini nisu imali
dovoljno krzna za prodaju. Čak su i Mohoci morali da upadaju na teritoriju
Hjurona, još dalje na severu, da bi zadovoljili beskonačne prohteve belog
čoveka. Mohoci su, međutim, uspevali da nabave dovoljno krzna. U tome je
bila suština. Zbog toga su oni sada bili njegovi najvažniji trgovački partneri.
Putovanje je trajalo deset dana. Zalazeći u unutrašnjost, nije se suočio ni
sa kakvim opasnostima. Trgovački centar Mohoka, za razliku od većine
algonkinskih sela, bilo je trajno naselje opasano jakom ogradom. Pleme
Mohoka bilo je oštro i otresito, ali su prihvatali njegov konjak. „Mada bi bilo
bolje“, rekli su mu, „da si nam doneo puške.“ Vratio se s jednim od najvećih
tovara krzna koje je ikad prevezao rekom. Pa ipak, uprkos dragocenom
tovaru, nije mu se žurilo da se vrati na Menhetn. Razmatrao je kako da
produži put, dan tamo, dan onde.
Naumio je da natera Margaretu da čeka.
Ne predugo. Pažljivo je proračunao. Ona je postavila granicu, a on je
nameravao da je probije. Naravno, reći će joj da mu je posao oduzeo više
vremena nego što je predviđao. Ona će posumnjati da on laže, ali šta bi mogla
da uradi? Ostaviti je u blagoj neizvesnosti: to je bilo najbolje. Voleo je svoju
ženu, ali je morao da joj stavi do znanja kako ona ipak ne može da mu
naređuje. Dodatnih nedelju dana trebalo bi da bude dovoljno. Zato, po
njegovom naređenju, veslači nisu previše žurili putujući ka jugu; Van Dajk
je brojao dane i razmišljao hladne glave.
Samo ga je jedno mučilo – samo jedan propust. Možda je to bila sitnica,
ali ga je neprestano opsedala.
Nije imao nikakav poklon za svoju kćerku.
Vampum pojas koji mu je poklonila imao je, naravno, svoju cenu, ali je
za njega bio neprocenjiv. Njegova kćerkica ga je svojim rukama napravila
samo za njega, nizala perlice, ušivala ih, sat za satom, stvarajući
jednostavnu poruku ljubavi.
Kako da joj uzvrati? Šta da joj pokloni kao uzdarje? Nije bio vešt u izradi
predmeta. Ne umem da tešem, ni da vajam, ni da tkam; mislio je. Nisam
vičan tim drevnim veštinama. Umem samo da kupujem i prodajem. Kako da
joj izrazim svoju ljubav, osim nekim skupim poklonom?
Umalo da joj kupi kaput koji su napravili Mohoci, ali je pomislio da joj se
možda ne bi dopao. Osim toga, želeo je da joj pokloni nešto što potiče od
njegovog sopstvenog naroda, čiji je i ona bila potomak. Koliko god se trudio,
nije mogao da smisli šta da joj pokloni i to pitanje ga je i dalje mučilo.
Kada su se vratili na algonkinsku teritoriju, naložio je svojim ljudima da
priđu zapadnoj obali, do sela s kojim je i ranije trgovao. Voleo je da održava
dobre veze, a ta poseta mu je dobro došla i da još malo odloži svoj povratak.
Srdačno su ga primili. Stanovnici sela bili su u poslu, jer je bilo vreme
žetve. Poput većine lokalnih Indijanaca u martu su sadili kukuruz, zatim u
maju pasulj. Sad je bilo vreme berbe i jedne i druge biljke. Van Dajk i njegovi
ljudi ostali su u selu dva dana i pomagali im. Bio je to naporan posao po
vrelom suncu, ali on je uživao u njemu. Mada nisu imali dovoljno krzna za
prodaju, Algonkini su još uvek mogli da prodaju kukuruz belim ljudima, a
Van Dajk im je obećao da će se za mesec dana vratiti po tovar kukuruza.
Berba je dobro prošla. Trećeg dana su svi zajedno seli da večeraju a žene
su iznosile hranu, kad se na vidiku pojavio neki čamac. U njemu je veslao
samo jedan čovek.
Van Dajk je gledao kako im se čamac približava. Kad je stigao do obale,
veslač je izašao iz čamca i izvukao ga iz vode. Beše to plavokos momak od
dvadesetak godina, sa blago isturenim zubima. Imao je lepuškasto lice oštrih
crta. Uprkos toplom vremenu nosio je jahaće čizme i crni kaput sav isprskan
blatom. Pogled njegovih plavih očiju beše prodoran. Iz čamca je izvukao
kožnu vreću, koju je prebacio preko ramena.
Indijanci su ga podozrivo posmatrali. Kada mu se jedan od njih obratio,
postalo je jasno da mladić ne govori algonkinski, ali je pokretom ruke jasno
pokazao da traži hranu i sklonište, a Algonkini nisu imali običaj da odbijaju
namernike. Van Dajk dade znak strancu da sedne pored njega.
Trebalo mu je svega nekoliko trenutaka da otkrije da mladić ne govori ni
holandski. Bio je Englez, a Van Dajk je dobro govorio engleski. Doduše, činilo
se da plavokosi momak u tamnom kaputu čak ni na tom jeziku nije naročito
pričljiv.
„Odakle si?“, upita ga Van Dajk.
„Iz Bostona.“
„Čime se baviš?“
„Trgovinom.“
„Šta tražiš ovde?“
„Bio sam u Konektikatu. Opljačkali su me. Ostao sam bez konja. Zaputio
sam se niz reku.“ Uzeo je zdelu kukuruza koju su mu ponudili i počeo da
jede, izbegavajući dalji razgovor.
Van Dajk je u Bostonu poznavao dve vrste ljudi. Prvi su bili pobožni,
ozbiljni puritanci, vernici koji su živeli u svetlu Gospoda. Ta svetlost je,
međutim, bila vrlo oštra. Ako je Stajvesant iskazivao netrpeljivost prema
kvekerima i izbacivao ih iz zajednice kad god je mogao, to nije bilo ništa u
poređenju s onim kako su se prema njima ponašali u Masačusetsu. Pričalo
se da su ih šibali bezmalo do smrti. Van Dajku se činilo da ovaj čovek ne
pripada pobožnima. Drugu vrstu činili su oni koji su u Novu Englesku došli
zbog zarade od ribarenja i trgovine. Odvažni, otresiti ljudi. Možda je mladi
stranac bio jedan od njih.
Ipak, njegova priča nije delovala uverljivo. Je li on nekakav begunac koji
je pošao da umakne ka zapadu od svojih progonitelja? Možda je i čamac
ukrao. Van Dajk je odlučio da pažljivo motri na njega.

Tomu Masteru nije išlo baš najbolje. Na putovanju do Bostona sa engleskom

flotom susretao se sa olujama. Kada je stigavši u Boston otišao u svoju
porodičnu kuću, u kojoj je sada živeo njegov brat, Eliot ga je dočekao
užasnutim pogledom a potom i satima ćutanja koji su, kako je zaključio Tom,
bili još neprijatniji od burnog mora. Brat ga nije izbacio iz kuće, ali mu je
svojim mirnim, ozbiljnim tonom jasno stavio na znanje da želje njihovog oca,
živog ili mrtvog, treba poštovati; i da je Tom prekršio sva pravila pristojnosti
pokušavajući da se vrati u krug porodice.
U početku Tom je bio povređen, zatim besan. Trećeg dana odlučio je da
sve to shvati kao šalu; sklonivši se bratu sa očiju, nasmejao se.
Pokazalo se da pronaći zaposlenje u Bostonu Uopšte nije šala. Da li stoga
što je bio na lošem glasu, ili je pak Eliot sve redom upozorio na njegov
dolazak, nije uspeo da dobije nikakvo ohrabrenje ni od jednog trgovca kojeg
je poznavao. Očigledno, ako ostane u Bostonu, život mu neće biti lak.
Takođe se pitao da li mu je otac išta ostavio svojim testamentom. Kad je
to upitao svog brata, a Eliot mu odgovorio: „Samo pod izvesnim uslovima,
koje ne ispunjavaš“, nije nimalo sumnjao da mu je brat rekao istinu.
Šta je mogao da učini? Da se vrati u London? Eliot bi mu verovatno platio
i putovanje, samo da ga trajno udalji iz Bostona, ali Tom nije želeo da ga
rođeni brat otera iz grada.
Osim toga, postojali su i drugi razlozi zbog kojih je došao tamo.
Flota vojvode od Jorka ostala je u bostonskoj luci. Zapovednik je
očigledno u vojvodino ime obavljao poslove u Bostonu. Međutim, razgovor sa
jednim mladim oficirom ubrzo je potvrdio ono što je Tom odavno podozrevao.
Flota se spremala da uskoro zaplovi ka Nju Amsterdamu. „Ako vojvoda uspe
da preuzme Nju Amsterdam od Holanđana, postaće gospodar ovdašnje
imperije“, rekao mu je oficir. „Imamo dovoljno đuladi i baruta da dignemo
čitav Nju Amsterdam u vazduh.“ Uveravanja engleskog kralja upućena
Holanđanima bila su zapravo omiljena taktika tog simpatičnog vladara:
bezočna laž.
 U tom slučaju, položaj jednog mladog Engleza u američkim kolonijama
uskoro bi se mogao poboljšati. Bilo bi glupo da se sada vrati u Englesku.
Trebao mu je samo dobar plan.
Ideja mu je sinula narednog dana. Kao i mnoge druge Tomove ideje bila
je bestidna, ali ne bez smisla za šalu. Sastao se u krčmi s jednom devojkom
koje se sećao – devojkom na lošem glasu – i izvesno vreme razgovarao s njom.
Sutradan se vratio da ponovo popričaju. Kada joj je rekao šta želi i naveo
cenu koju je bio spreman da plati, ona se nasmejala i pristala.
Te večeri je razgovarao sa bratom.
Počeo je izvinjenjem. Rekao je Eliotu da se kaje zbog svoje nekadašnje
nepromišljenosti. Te reči su dočekane ćutanjem. Tom je potom objasnio da
želi da se skući, ma koliko skromno, i da pokuša da živi časno.
„Ne ovde, nadam se“, odgovorio mu je brat.
Zaista je to nameravao, reče mu Tom. I ne samo to, naumio je i da se
oženi. Na tu vest, Eliot ga zabezeknuto pogleda.
Poznaje od ranije jednu ženu, objasni Tom, ženu koja je takođe živela ne
baš uzornim životom, ali koja je spremna da se pokaje. Ima li boljeg načina
da izrazi hrišćansko praštanje i poniznost nego da je spase?
„Koju ženu?“, upita Eliot hladno.
Tom mu reče ime devojke i krčme u kojoj je radila. „Nadao sam se“,
dodade on, „da ćeš nam ti pomoći.“
Do podneva narednog dana, Eliot je dovoljno saznao. Ta devojka je bila
obična bludnica. Da, kazala mu je, rado će se udati za Toma i spasti svoju
dušu, i živeti u Bostonu ma koliko skromno. Jer sve je bolje od njenog
sadašnjeg, grešnog stanja. Mada je Eliot odmah uvideo da bi to mogla biti i
obmana, nije u njoj video ništa smešno. Čak mu nije bilo važno ni da li je
cela priča istinita ili ne. Tom se očigledno spremao da pravi nevolje i da ga
bruka. Eliot je pretpostavio da bi, u suprotnom, Tom bio spreman da ode iz
grada – po odgovarajućoj ceni. Te večeri su ponovo razgovarali.
Razgovor se vodio u tugaljivom tonu kome je Eliot očigledno bio vrlo
vičan. Odvijao se u maloj, četvrtastoj sobi koja mu je služila kao kancelarija.
Na stolu između njih stajali su mastionica, Biblija, zakonik, nož za sečenje
papira i mala kutija od borovine sa tek iskovanim srebrnim dolarom.
Eliotovu ponudu predstavljalo je nasledstvo koje je Adam Master ostavio
svom mlađem sinu ako, i samo ako on dokaže da se priključio zajednici
pobožnih. Eliot je govorio živu istinu rekavši svom bratu: „Prekršiću volju
našeg oca dajući ti ovo.“
„Blagosloveni su milosrdni“, reče mu Tom ozbiljno.
„Odbijaš da se vratiš u Englesku?“
 „Da.“
„Onda ti dajem ovo pismo koje će ti obezbediti sredstva od jednog trgovca
u Hartfordu, u Konektikatu. Oni su tolerantniji“, reče Eliot jetko, „prema
ljudima kao što si ti. Uslov je da se nikada u životu ne vratiš u Masačusets.
Ni na jedan jedini dan.“
„U jevanđeljima bludni sin se vratio i dočekan je dobrodošlicom“, primeti
Tom vedro.
„Vratio se jednom, što si ti već uradio. Ne dvaput.“
„Trebaće mi novac za put Prema tvom pismu ne dobijam ništa dok ne
stignem u Hartford.“
„Hoće li ovo biti dovoljno?“ Eliot mu dade nešto vampuma i kesu s nešto
srebrnih šilinga. Nekoliko tih šilinga trebaće mu da isplati devojku u krčmi,
a ostatak će mu, zaključio je Tom, biti dovoljan za put.
„Hvala.“
„Strahujem za tvoju dušu.“
„Znam.“
„Zakuni se da se nećeš vraćati. „
„Kunem se.“
„Moliću se za tebe“, dodade njegov brat, očigledno uveren da to neće
mnogo pomoći.
Tom je odjahao rano sledećeg jutra. Pre nego što je pošao iz kuće, svratio
je u bratovljevu kancelariju i ukrao mu srebrni dolar iz kutije. Tek da ga
najedi.
Polako je jahao ka zapadu kroz Masačusets, zadržavajući se usput na
imanjima. Stigavši do reke Konektikat trebalo je da skrene ka jugu. Tako bi
stigao do Hartforda. Međutim, nije želeo da sluša naređenja svoga brata i
zato je, bez ikakvog posebnog razloga, nekoliko dana putovao dalje ka
zapadu. Nije mu se žurilo. Novac, koji je čuvao u vrećici, potrajaće mu
izvesno vreme. Oduvek je slušao kako je Severna reka veličanstvena. Možda
će otići do nje pre nego što se vrati ka Hartfordu.
Napuštajući Konektikat, zašao je na holandsku teritoriju. Tamo nije
zatekao nikoga pa je, pazeći da ne naiđe na Indijance, oprezno nastavio put
još nekoliko dana. Drugog dana uveče put poče da se spušta nizbrdo i on
uskoro ugleda veliku reku. Na uzvišenju iznad obale naišao je na holandsko
imanje. Bilo je malo: prizemna kuća sa širokim tremom, ambarom s jedne
strane i štalom i niskom kućicom s druge strane. Livada se spuštala do reke,
gde se nalazio drveni mol i čamac.
Vrata mu je otvorio mršav, namćorast starac od šezdesetak godina, koji
nije govorio engleski. Kada je Tom objasnio da traži prenoćište, preko volje
mu je pokazao da može da večera u kući, ali da će spavati u ambaru.
Pošto je smestio konja u štalu, Tom je ušao u kolibu i zatekao gazdu,
dvojicu ljudi za koje je pretpostavio da su radnici po ugovoru17 i crnca kojeg
je smatrao robom, upravo okupljene za večerom. Gazdarica, niska, plavokosa
žena mnogo mlađa od svog muža, rekla im je da sednu za sto i pokazala
svakom svoje mesto. Nigde nije video decu. Tom je čuo da Holanđani jedu
zajedno sa svojim robovima i svakako, ovde su svi sedeli zajedno za stolom.
Žena je bila izvrsna kuvarica. Ukusan paprikaš zalivali su pivom. Nakon
toga iznela je veliku voćnu pitu. Nije se, međutim, mnogo pričalo, a pošto on
nije znao holandski, nije ni mogao da učestvuje u razgovoru.
Pitao se ko je ta žena. Je li gazda udovac koji se ponovo oženio? Da li mu
je to možda kćerka? Ili neka vrsta domaćice? Premda sitne građe, imala je
bujne grudi i delovala je izrazito zamamno. Sedokosi gazda nazivao ju je
Aneti. Muškarci su se prema njoj odnosili s poštovanjem, međutim, između
nje i gazde kao da je postojala izvesna napetost. Kad se obraćao muškarcima,
kao da je nije ni primećivao. Tom je zapazio kako je gazda uzmakao kad je
žena pred njega spustila tanjir s paprikašem. Mada je ona samo ćutala i
slušala ostale kako pričaju, Tom je na njenom licu primetio prikriveno
nezadovoljstvo. Dva-tri puta, međutim, učinilo mu se da gleda u njega.
Jednom prilikom, kad su im se pogledi sreli, ona mu se nasmešila.
Posle večere radnici i rob otišli su u kolibu za poslugu na spavanje, a Tom
je pošao u ambar. Padao je mrak, ali je on tamo pronašao bale slame i
prebacio kaput preko njih. Upravo se spremao da se udobno smesti, kad je
video da mu prilazi neka prilika sa lampom.
Bila je to Aneti. Nosila je bokal s vodom i kolače u salveti. Dok mu ih je
pružala, dotakla mu je ruku.
Tom je iznenađeno pogleda. Žensko udvaranje mu nije bilo strano, a nije
nimalo sumnjao da ga je sada prepoznao. Zagledao je ženu pri svetlosti
lampe. Koliko joj je godina? Trideset pet? Zaista je bila vrlo privlačna.
Pogledao ju je u oči i nasmešio se. Blago mu je stegla ruku, zatim se
okrenula; a on je gledao u lampu dok se ona vraćala do kuće. Pošto je pojeo
kolače i popio malo vode, ispružio se na slamu. Noć je bila topla. Vrata
ambara behu otvorena. Kroz njih je video kako se svetio probija kroz
prozorske kapke na kući. Posle nekog vremena, svetio se ugasilo.
Nije bio siguran koliko je dugo dremao, kad ga je probudio neki zvuk. Bio
je vrlo glasan i dopirao je iz kuće. Gazda je hrkao. Hrkanje se verovatno čulo
sve do reke. Tom zapuši uši i pokuša ponovo da zaspi, i umalo je uspeo u
17 U kolonijalnoj Severnoj Americi sitni zemljoposednici i vlasnici radnji najčešće nisu imali mogućnosti da
zaposle slobodne radnike, jer je novca bilo malo a radnici su lako mogli da steknu i sopstvena imanja. Zato
su radnici najčešće radili po ugovoru (indenture). Na taj način poslodavac bi mladom radniku platio putovanje
iz Evrope (najčešće Engleske ili Nemačke), a on bi potom radio za njega nekoliko godina, dok ne otplati
troškove putovanja. Za vreme tog ugovornog perioda radnici nisu dobijali platu već samo hranu, smeštaj,
odeću i obuću. Mnogi beli doseljenici su na taj način doputovali u Ameriku. (Prim. prev.)
tome kada je shvatio da nije sam. Vrata ambara su se zatvorila. Aneti je
ležala pored njega. Telo joj je bilo toplo. Iz kuće je i dalje odzvanjalo hrkanje.
Kada se probudio, već je gotovo svitalo. Ispod vrata ambara nazirao je
bledu svetlost. Aneti je još uvek spavala pored njega. Iz kuće se više nije čulo
hrkanje. Je li gazda budan? Munuo je laktom Aneti i ona se trgla. U tom
trenutku, vrata ambara se škripeći otvoriše a njih obasja bleda, hladna
svetlost.
Na vratima je stajao stari farmer. Držao je kremenjaču uperenu u Toma.
Aneti je bezizrazno gledala u starca, koji nije skidao pogled s Toma.
Pokazao mu je da ustane. Navlačeći odeću, Tom ga posluša, uzimajući kaput
i kesu. Gazda mu pokaza ka vratima. Hoće li pucati u njega napolju?
Međutim, kad se našao u dvorištu, gazda mu samo pokaza ka putu što je
vodio uzbrdo. Njegova poruka beše jasna: beži.
Tom pokaza ka štali, gde mu je ostao konj. Gazda opet uperi pušku u
njega. Tom zakorači ka štali. Gazda je nanišanio. Da li bi ga stari
Holanđanin zbilja ubio? Bili su kilometrima daleko od bilo kakvog drugog
imanja. Ko bi mogao da primeti ako mu se nešto dogodi? Tom se preko volje
okrete ka putu i zaputi ka šumi.
Pošto je izmakao iz vida, zastao je. Potom se ponovo prikrao imanju.
Vladala je tišina. Šta god da se dešavalo između gazde i Aneti, sad se više
ništa nije čulo. Obilazeći kuću, zaputio se ka štali.
Začuvši pucanj, umalo je iskočio iz kože. Metak mu je proleteo iznad
glave i zabio se u vrata štale ispred njega. Okrenuo se i ugledao starog gazdu.
Stajao je na tremu i punio kremenjaču.
Razmišljajući kuda da pobegne, Tom potrča ka reci. Jurio je ka malom
molu i čamcu. Trebao mu je samo trenutak da ga odveže. Na sreću, u čamcu
je bilo veslo. Jedva da je uspeo da uskoči kad odjeknu novi pucanj, a pljusak
vode mu reče da ga je promašio tek za stopu-dve. Prihvativši se vesla,
odgurnuo je čamac od obale i mahnito zaveslao nizvodno. Nije se zaustavio
niti osvrnuo sve dok nije prešao pola kilometra. Posle toga je pošao s plimom
nizvodno, pristajući uz obalu kad se plima okrenula.
Dok se odmarao, međutim, shvatio je da i dalje ne zna da li je Aneti
gazdina žena, kćerka ili nešto sasvim treće. Jedno je bilo sigurno. Gazda je
zadržao njegovog konja, koji je vredeo daleko više od čamca koji je on uzeo
njemu.
Ta misao ga je mučila.

Van Dajk je pustio Toma da jede u tišini. Posle toga ga je upitao da li je

video englesku flotu u Bostonu. Na to Tom kao da je malčice oklevao, ali
potom potvrdi da jeste. „Šta oni tamo tačno rade?“, upita Van Dajk. Mladić
se opet načas zamisli, a zatim slegnu ramenima.
„Radili su nešto u Bostonu kad sam otišao odande.“ Uzeo je komad
kukuruznog kolača i nekoliko trenutaka ga žvakao, zureći u zemlju. Van
Dajku se činilo da mladić zna više nego što mu je rekao. Indijanci su ga
upitali da li je namernik dobar čovek. „Ne znam“, odgovorio im je na
algonkinskom. „Treba da ga držite na oku.“
Indijanci rekoše Van Dajku da treba opet da dođe krajem leta, da bi
pošao s njima u lov. Van Dajk je i ranije odlazio u lov s njima. Takav lov je
bio uzbudljiv, ali nemilosrdan. Kad bi otkrili jelene, lovci bi ih opkolili u
širokom luku – što više ljudi, to bolje – i krenuli kroz šumu udarajući po
drveću, terajući jelene ka reci. Pošto bi se jeleni obreli u vodi, bilo ih je lako
poubijati. Dokle god je bilo jelena, Algonkini su dobro živeli. Van Dajk obeća
da će doći. Potom je još neko vreme pričao i šalio se se s njima.
Bilo je jasno da je njegovo prisno prijateljstvo s Indijancima
zainteresovalo mladog Engleza. Nešto kasnije, mladić je upitao Van Dajka
je li uobičajeno da se Holanđani sprijatelje sa urođenicima.
„Vas, Engleze, ne zanimaju indijanski običaji?“, upita ga Holanđanin.
Mladić odmahnu glavom.
„Bostonci nastoje da se otarase Indijanaca. To nije teško. Oni žele samo
jedno.“
„Šta je to?“
„Vampum.“ Mladić se cinično nasmeši. „Bostonci primoravaju Indijance
da plaćaju glavarinu u vampumu. Indijanci ne mogu dovoljno brzo da
naprave vampum, zato ih Bostonci teraju da nam umesto toga daju zemlju.
Indijanaca je svake godine sve manje.“
„A ako plate porez?“
„Onda im naše engleske sudije naplaćuju kazne za njihove prestupe.“
„Kakve prestupe?“
„Zavisi.“ Tom slegnu ramenima. „U Masačusetsu uvek uspevaju da
smisle neki prestup. Indijanci će jednog dana biti sasvim istrebljeni.“
„Tako.“ Van Dajk je sa gnušanjem posmatrao mladog Engleza. Poželeo
je da ga udari. Odjednom mu na um pade pitanje: jesu li Holanđani išta bolji?
Algonkini su u Novoj Holandiji iz godine u godinu sve malobrojniji. Lovišta
na Menhetnu gotovo su nestala. Na Bronkovom i Jonkerovom posedu
indijanska imanja su otkupljena i Indijanci su već potisnuti sa tih teritorija.
Isto je bilo i na Long Ajlendu. S vremenom će, bez ikakve sumnje, i na ovoj
strani velike reke gde su Holanđani imali svega nekoliko naselja, Indijanci
takođe biti potisnuti. Kad se uz to uzme u obzir i poguban uticaj evropskih
bolesti – boginja, ovčijih boginja i slično... Ne, pomisli on tužno, svejedno
odakle dolazi, beli čovek će pre ili kasnije uništiti Indijance.
Mada su ga takve misli pomalo smirile, Van Dajk je ipak želeo da objasni
ponešto ovom mladiću. Kad je Tom primetio da se, iako je vampum dovoljno
dobar za Indijance, u Bostonu danas sve obračunava u engleskim funtama,
iskoristio je priliku.
„Nevolja je s vama Englezima u tome što pričate o funtama, a nemate
ništa što bi čovek mogao uzeti u ruku. Indijanci bar imaju vampum. Meni se
čini“, dodao je hladno, „da su Indijanci u tome ispred vas.“ Zastao je da vidi
kako će mladić to prihvatiti.
Jer to je bila čista istina. U Engleskoj je bilo tradicionalnih penija, šilinga
i zlatnih florina, međutim kovanog novca veće vrednosti je bilo malo, a u
kolonijama je stanje bilo sasvim primitivno. U Virdžiniji, na primer, valuta
je još uvek bio duvan, a trgovina se često obavljala trampom. U Novoj
Engleskoj, mada su trgovci između sebe obračunavali vrednost u funtama i
pisali menice, nije bilo gotovo nikakvog engleskog srebrnog ni zlatnog novca.
Ako je nameravao da time zbuni mladog Engleza, nije uspeo. Tom se
nasmejao.
„Ne mogu to da poreknem“, priznao je on. „Ovo je jedini novac u koji mogu
da se pouzdam.“ Iz svog crnog kaputa izvadio je kutijicu, lagano kucnuo po
njoj i pružio je Van Dajku. Kutija izrađena od borovine ležala je na
Holanđaninovom dlanu. Podigao je poklopac. Unutrašnjost beše postavljena
platnom a u kutiji se, na poslednjim zracima večernje svetlosti, presijavao
jedan jedini novčić.
Holanđani su ih nazivali daalders, ali je ta reč zvučala slično kao
nemački Thaler – dolar. Trgovci su koristili dolare već gotovo vek i po, a
većinu dolara koji su kružili po Novom svetu iskovali su Holanđani.
Postojale su tri vrste ovog novca. Ducatoon, poznatiji kao dukat, na sebi je
imao konja sa jahačem i vredeo je šest engleskih šilinga. Rijksdaalder, koji
su Englezi nazivali „riks dolar“, vredeo je pet šilinga – ili osam španskih
reala, ako biste plovili na jug. Najčešći novčić bio je ipak „lavlji dolar“.
On je zapravo vredeo nešto manje od ostalih, ali je najlepše izgledao. Bio
je veći. S lica je prikazivao viteza u stojećem stavu kako drži štit sa propetim
lavom, dok je čitavo naličje ispunjavao taj isti, veličanstveni lav. Ovi novčići
su imali jednu sitnu manu: nije svaki od njih bio dobro iskovan. Međutim, to
nije bilo naročito važno. Lepi holandski lavlji dolar bio je u upotrebi od Nove
Engleske do Španskog priobalja.
„Holandski novac“, smeškao se Tom, dok je Van Dajk vadio novčić iz
kutije i zagledao ga.
Lavlji dolari obično su bili izlizani, ali na ovome nije bilo ni zareza. Bio
je tek iskovan i predivno blistav. Dok ga je Holanđanin posmatrao, odjednom
mu sinu ideja.
 Ustao je i prišao dvema malim Indijankama, približno istih godina kao
Bledo Pero, koje su sedele u blizini. Pokazao im je novčić i dao im da ga bolje
pogledaju. Dok su prevrtale novčić u rukama, zagledajući ga i diveći se
odsjajima zalazećeg sunca na njemu, lica su im se ozarila. Zašto, zapita se
Van Dajk, zlatni i srebrni predmeti izazivaju divljenje i kod muškaraca i kod
žena? „Predivan je“, kazale su. Vrativši se do mladića koji je došao iz
Bostona, Van Dajk mu reče: „Kupiću ga.“
„To će te koštati“, razmisli Tom, „dukat i dabrovo krzno.“
„Molim? To je pljačka.“
„Daću ti i kutiju“, dodade Tom veselo.
„Ti si prava bitanga“, reče mu Holanđanin vedro. „Ali uzeću ga.“ Nije se
čak ni cenkao. Upravo je rešio svoj problem. Gotovo mu je bilo drago što je
žrtvovao jedno krzno. Sada je imao poklon za svoju kćerku.
Te noći, da bi bio siguran da Tom ništa neće ukrasti, spavao je u svom
čamcu. Dok je ležao na krznima, Osećao je kutijicu sa srebrnim dolarom u
vrećici za pojasom i osluškivao blagi šum vetra u krošnjama zamišljajući da,
baš kao što mu je ona kazala, sluša glas svoje kćerke. Zadovoljno se smešio.

Izjutra je Van Dajk ostavio mladog Engleza. Do večeri će stići u selo u kome
je živela Bledo Pero, ostaće sa kćerkom još sutradan, a prekosutra produžiti
ka Menhetnu.
Vreme je bilo toplo. Košulja mu je bila raskopčana. Oko struka je umesto
uobičajenog kožnog kaiša nosio vampum pojas koji mu je ona poklonila. Sa
njega je visila kesica sa srebrnim dolarom.
Na reci gotovo da nije bilo brodova. Povremeno bi u plićaku ugledali
poneki indijanski kanu; ali dok su nošeni plimom plovili nizvodno, na reci su
bili gotovo sami. Visoka zapadna obala štitila je reku od vetra. Voda beše
sasvim mirna. Činilo se da putuju u gotovo nezemaljskoj tišini. Posle
izvesnog vremena stigli su do okuke gde je, na zapadnoj obali, visoko iznad
vode štrcalo uzvišenje nalik na osmatračnicu. Van Dajk je imao sopstvene
nazive za te miljokaze. Ovaj je nazivao Vest Point. Nešto kasnije, reka je
opet zaokretala oko male planine koju je, zbog zaravnjenog vrha, Van Dajk
prozvao Medveđom planinom. Posle toga korito reke se širilo, tri do pet
kilometara s kraja na kraj, te je tako tekla oko dvadeset pet kilometara
nakon čega se sužavala u veliki, dugački kanal što je vodio pored Menhetna
do velike luke.
Vreme je prolazilo i ostalo im je još svega nekoliko kilometara do kanala,
kada jedan veslač klimnu glavom Van Dajku a on, okrećući se da pogleda uz
reku, ugleda još jedan brod, koji ih je pratio na udaljenosti od oko osam
kilometara.
 Posmatrajući ga, ubrzo je shvatio da ih taj brod brzo sustiže. „Sigurno
zbog nečega žure“, primetio je. Ipak, to ga nije mnogo zanimalo.
Pola sata kasnije, dok su se približavali ulazu u kanal, ponovo se okrenuo
i zaprepastio se shvativši koliko im se brod približio. Bio je mnogo veći od
njegovog, sa jarbolom za jedro, ali pošto je vetar duvao s juga, pokretali su
ga veslači. Prepolovio je rastojanje između njih i dalje se brzo primicao. Nije
video koliko ima veslača, ali jedno beše sasvim jasno.
„Ti momci“, reče on, „veslaju kao ludi.“
Upravo su uplovljavali u uski kanal i Van Dajk reče svojim veslačima da
ne žure. Spuštali su se niz zapadnu stranu reke. Sivu kamenu liticu palisada
iznad njih osvetljavali su zraci popodnevnog sunca. Voda se blago uzburkala.
Osvrnuo se, ali je rečna okuka sada skrivala brod koji je, kako je
pretpostavljao, sigurno za njima ulazio u kanal.
Zatim ih brod odjednom bezmalo sustiže. Približavao se vrlo brzo i sad se
na njemu mogla videti svaka pojedinost: bio je to velik, dug čamac građen
na preklop, s pokrivenim delom u sredini sa kojeg se uzdizao jarbol.
Osmorica veslača pokretala su četiri para vesala. Gaz mu nije bio dubok, te
nije mogao nositi veliki teret. Zašto bi prazan brod toliko žurio? Na pramcu
je stajao neki čovek, ali ga Van Dajk nije dobro video.
Brod se primakao još bliže. Sada je bio svega nekoliko dužina iza njih, pa
dužinu. Potom su plovili naporedo. Van Dajk se radoznalo zagleda u čoveka
na pramcu.
Shvatio je da gleda u lice koje je i te kako dobro poznavao. Lice koje, kako
mu je neki instinkt govorio, nije želeo da sretne. A taj čovek je gledao u njega.
Stajvesant.
Brzo je skrenuo pogled, ali beše prekasno.
„Dirk van Dajk.“ Oštri glas je odzvanjao nad vodom.
„Dobar dan, guverneru“, doviknu on. Šta je drugo mogao da kaže?
„Požurite, čoveče! Što ne požurite?“ Stajvesant je sad plovio naporedo s
njim. Zatim se, ne čekajući odgovor, okrenuo Van Dajkovim veslačima.
„Veslajte brže“, vikao je. „Napred.“ Prepoznavši strogog guvernera, veslači
su ga odmah poslušali i čamac polete kroz vodu. „Tako je“, vikao je on.
„Odlično. Držite se uz mene. Ići ćemo zajedno, Dirk van Dajk.“
„Ali zašto?“, doviknu Van Dajk. Guverner je već izmicao napred, ali su
njegovi veslači sad uspevali da drže korak, te su njih dvojica mogli da
nastave da se dovikuju ploveći nizvodno.
„Ne znate? Englezi su u luci Menhetn. Čitava flota.“
Dakle, engleska flota je ipak stigla. On ništa o tome nije čuo, ali to nije
bilo nimalo čudno. Stanovnici Nju Amsterdama su sigurno poslali jahača do
Fort Orindža da javi tu vest guverneru, koji je sada plovio nizvodno, koristeći
plimu. Bez sumnje, vesti će uskoro stići i do Indijanaca, ali za to će biti
potrebno malo vremena.
Englezi su očigledno lagali. Setio se mladića iz Bostona. Je li Tom znao
da dolaze? Sigurno jeste. Zato je oklevao kada ga je Van Dajk pitao o
engleskoj floti.
„Šta da radimo?“, vikao je Van Dajk nizvodno ka Stajvesantu.
„Da se borimo, Van Dajk. Da se borimo. Treba nam svaki čovek.“
Guvernerovo lice bilo je tvrdo kao kremen. Stojeći uspravno na svojoj
drvenoj nozi, izgledao je zaista neustrašivo. Odista je izazivao divljenje.
Međutim, ako je čitava engleska flota stigla iz Bostona, to je svakako velika
sila. Ti brodovi su sigurno naoružani topovima. Uprkos svim Stajvesantovim
skorašnjim nastojanjima, Van Dajk nije mogao da zamisli da će se Nju
Amsterdam sa obale dugo odupirati. Ako je Stajvesant naumio da se bori,
biće to krvava i jalova borba.
Kao odraz njegovih misli, jedan oblak zakloni sunce a visoke kamene
palisade iznad njih poprimiše sumornu sivu boju, koja je delovala zlokobno i
zastrašujuće.
Šta god da je Stajvesant govorio, Van Dajk se uskoro prisetio još nečeg.
Ako ja uviđam koliko je njegov naum opasan, shvatio je, to će videti i svi
drugi trgovci. Hoće li žitelji Nju Amsterdama podržati guvernera protiv
Engleza? Verovatno neće, ako engleske snage budu izuzetno jake. Je li
njegova porodica u opasnosti? Verovatno nije. Hoće li Englezi želeti da
sravne grad sa zemljom i posvađaju se sa holandskim trgovcima? Smatrao
je da neće. Englezi su želeli bogatu luku, a ne osvetoljubivu ruševinu. Imali
su sve razloge da im ponude velikodušne uslove. Po Van Dajkovom mišljenju,
ljudi su postajali opasni zbog politike i vere. Trgovina im je davala mudrost.
Uprkos Stajvesantovim namerama, Van Dajk je očekivao da će biti
sklopljena nagodba.
Da li onda zaista želi da uleti u Menhetn sa Stajvesantom, poput
osvetničkog anđela?
Pogledao je u reku ispred sebe. Još sat putovanja ovim tempom i stići će
do severnog vrha Menhetna. Pogledao je u svoje veslače. Hoće li oni moći da
održe ovaj tempo? Verovatno neće. Tim bolje. Ako uspe polako da zaostane,
trebalo bi da bude u stanju da umakne Štuli pre nego što stignu do Nju
Amsterdama.
Čekao je. Guvernerov brod već beše odmakao za koju dužinu.
„Držite ritam“, vikao je Stajvesant. Okrenuo se ka njima i držao ih na
oku.
„Uz vas sam, generale“, doviknu mu Van Dajk. Čuvši to, njegovi ljudi
zapeše iz sve snage i izvesno vreme su držali korak s većim brodom. Utoliko
bolje. Neka se izmore. Zasad će udovoljavati guverneru.
Tada pramac broda udari u manji talas, propinjući se i padajući, zbog
čega se Van Dajk zatetura. Uspravio se i osetio kako mu kesica za pojasom
blago udara o butinu. Spustio je pogled, setio se srebrnog dolara u kutiji,
dobro skrivenog u kesi, i zaprepašćeno shvatio: bezmalo su već stigli do sela
u kome živi Bledo Pero. Zbog ovog neočekivanog susreta sa Stajvesantom
zaboravio je na svoju kćerku. Lupkanje kesice po boku podsetilo ga je na nju.
Bledo Pero. Šta da radi?
Stajvesant ga je još uvek pomno posmatrao. Nije se usuđivao da sada
priđe selu. Guverner bi se mogao okrenuti i silom ga povući niz reku. Bio je
bez sumnje sposoban za tako nešto.
Minuti su prolazili. Dva broda, vezana nevidljivom sponom
Stajvesantove volje, žurila su nizvodno. Upravo su prolazili pored sela, na
istočnoj obali. Van Dajk je u plićaku video Indijance s ribarskim mrežama.
Neke prilike, verovatno žene, posmatrale su ih s uzvišenja na obali. Je li i
Bledo Pero među njima? Nije znao. Da li ga sad posmatra? Da li zna da
prolazi pored njih, ne zaustavljajući se ni na trenutak, uprkos svom
obećanju? Hoće li pomisliti da joj je otac okrenuo leđa?
Zagledao se preko reke, zatim skrenuo pogled. Ako je njegova kćerka
tamo, nije želeo da ga uoči. Glup gest. Čak ni svojim oštrim okom nije mu
mogla razaznati lice na toj udaljenosti. Oborio je glavu, zagledao se u krzna
kraj svojih nogu i postideo se. Na suprotnoj obali, malo indijansko selo
polako je nestajalo u daljini. Osvrnuo se. Još je video niz žena, ali su se i
njihovi obrisi polako gubili i stapali sa okolinom.
Jurili su nizvodno još stotinak metara. Pa još toliko.
„Pređite na drugu stranu reke“, naredio je veslačima. Izgledali su
zabezeknuto.
„Ali, Bose...“, reče jedan.
„Pređite na suprotnu stranu.“ Pokazao je na istočnu obalu. Na kraju
krajeva, on im je ipak bio Bos. Preko volje su ga poslušali.
Stajvesant je odmah primetio da se njihov brod okreće.
„Šta to, dođavola, radite?“, doviknuo je preko vode.
Van Dajk je oklevao. Da li da mu odgovori? Brzo je razmišljao.
„Pratiću vas“, doviknu on glasom koji je, barem se nadao, nagoveštavao
kako mu je jedina želja da bude uz guvernera. „Brzo ćemo vas sustići.“
„Držite kurs“, viknu Stajvesant. Trenutak kasnije, Stajvesantov glas
ponovo odjeknu iznad vode. „Zaboravite na to svoje indijansko kopile, Van
Dajk. Mislite na svoju zemlju.“
 Otkud je on znao za Bledo Pero? Van Dajk nečujno opsova guvernera.
Pogrešio je što je doveo devojčicu u Nju Amsterdam. Nije trebalo to da radi.
„Pratite me, Van Dajk“, začu se opet Stajvesantov glas. „Zaboravite svoju
polutanku i pratite me, inače će vaša žena saznati za ovo, jamčim vam.“
Van Dajk opet opsova. Jesu li guverner i njegova žena pričali o devojčici?
Kakav je Uopšte njihov odnos? Ko to zna? Ipak, pretnja da će sve ispričati
Margareti bila je ozbiljna. Jedno je ostaviti je u sumnji kad je reč o tome
kuda on odlazi, međutim kad bi ona saznala da se usprotivio guverneru,
odbio da zaštiti svoju porodicu – jer to će joj guverner reći – i to sve zbog
kćerke polutanke... Takva optužba bi mogla biti ozbiljna. Bog zna kako bi to
moglo uticati na njegove poslove i na njegov porodični život. Proklet bio,
Štula. Proklet bio. Klimnuo je glavom svojim veslačima.
„Pratićemo ga“, reče razočarano.
Pramac broda se zanese, ponovo se okrenuvši nizvodno.
Van Dajk je zurio ispred sebe. Kakva jalova rabota! Je li sada osuđen da
celim putem prati Štulu? To je bilo upravo ono što je želeo da izbegne.
Dok je tako oklevao, njegov brod je sve više zaostajao za guvernerovim.
Mislio je na englesku flotu, na odlučnog, tvrdoglavog guvernera, na bol i bes
svoje žene. Mislio je na nevinu, nedužnu kćerkicu koja ga je čekala. Sive
litice kamenih palisada iznad njegove glave kao da su odjekivale tihom
tužbalicom dok je reka neumitno tekla dalje. Ponovo se osvrnuo. Selo već
beše nestalo iz vida, sakriveno drvećem. Došao je do svoje kćerke, a onda
prešao na drugu stranu.
„Okrenite se.“
„Bose?“
„Vraćamo se. Okrenite se“, naredio im je. Veslači se zgledaše, oklevajući.
„Hoćete li, dakle, da se borite protiv Engleza?“, uzviknu on. Veslači se opet
zgledaše. I poslušaše ga. Pramac se okrete ka istočnoj obali.
Stajvesant ih je još uvek posmatrao. Video je i shvatio. Njegov razjareni
glas odjekivao je iznad vode.
„Izdajniče!“ Ta reč je poput groma pogodila Van Dajka. Činilo mu se da
odjekuje iznad ogromne reke celim putem do njegovog rodnog mesta na
dalekom severu. „Izdajniče.“
Gledao je ka guvernerovom brodu, ali nije promenio kurs. Razilazili su
se i obojica su to znali, dok je velika reka nosila Stajvesanta ka jugu svojom
moćnom strujom, a Van Dajk se, slobodan barem na trenutak, vraćao da
svojoj kćerki pokloni sjajni dolar.
 NJUJORK

Z ovem se Kvoš, što znači da sam rođen u nedelju. Saznao sam da u Africi,
odakle potiče moj narod, deca često dobijaju ime po danu kad su rođeni.
U Africi bi, kazali su mi, moje ime bilo Kvasi. Da sam rođen u petak, zvao
bih se Kofi, na engleskom Kafe. Dete rođeno u ponedeljak zove se Kojo ili,
kako Englezi kažu, Kadžo; a postoje i druga slična imena.
Verujem da sam rođen oko leta gospodnjeg 1650. Moj otac i majka
odvedeni su iz Afrike i prodati kao robovi, da rade na Barbadosu. Kad mi je
bilo oko pet godina, majka i ja smo odvojeni od oca, da bismo opet bili prodati.
Na tržnici, majku i mene su razdvojili. Od tog trenutka ne znam šta se s
njom događalo; mene je kupio jedan holandski pomorski kapetan, što je bila
srećna okolnost, jer me je taj holandski kapetan doveo u Nju Amsterdam,
kako se tada zvao; a da sam ostao tamo gde sam bio, teško da bih poživeo do
danas. U Nju Amsterdamu me je holandski kapetan prodao te sam postao
vlasništvo majnhera Dirka van Dajka. Tad mi je bilo oko šest godina. Oca se
Uopšte ne sećam, a majke vrlo slabo; verovatno su oboje već odavno umrli.
Još od malih nogu, oduvek sam sanjao da bih jednoga dana mogao biti
slobodan.
Na tu sam ideju došao zahvaljujući jednom starom crncu kojeg sam
upoznao kad mi je bilo osam ili devet godina. U to vreme je u provinciji Nova
Holandija bilo oko šest stotina robova, od čega približno polovina u gradu.
Neki su pripadali porodicama, a drugi Holandskoj zapadnoindijskoj
kompaniji. Jednog dana na tržnici sam sreo starog crnca. Sedeo je u kolima;
imao je veliki slamnati šešir, smešio se i izgledao je vrlo zadovoljan. Pošto
sam bio prilično napredno dete, prišao sam mu i upitao ga: „Izgledaš mi
srećan, starce. Ko je tvoj gospodar?“ A on mi odgovoru „Nemam gospodara.
Ja sam slobodan.“ Zatim mi je objasnio kako se to dogodilo.
Pošto je nekoliko godina ranije dopremila više grupa robova, Holandska
zapadnoindijska kompanija ih je uposlila na javnim radovima kao što su
izgradnja luke, popločavanje ulica i slično, posle čega je nekima od njih, koji
su najduže i najbolje radili i prihvatili njihovu veru, dodelila imanja i, pod
još nekim dodatnim uslovima, podarila im slobodu. Oni su se nazivali
slobodnjacima. Zapitao sam ga ima li mnogo takvih ljudi.
„Ne“, rekao mi je, „vrlo malo.“ Neki su živeli u blizini gradskih zidina,
drugi nešto dalje na ostrvu, sa istočne strane, a neki na suprotnoj obali
severne reke, u oblasti koju su nazivali Pavonija. Nisam se mnogo nadao da
bi i mene mogla zadesiti takva sudbina, ali mi se činilo kako je vrlo lepo kad
je čovek slobodan.
Imao sam, međutim, sreće da dospem u finu kuću. Majnher Van Dajk je
bio energičan čovek koji je mnogo trgovao i često putovao uz reku. Njegova
žena je bila krupna, naočita gospođa. Bila je privržena holandskoj
reformističkoj crkvi, dominicima i guverneru Stajvesantu. O Indijancima je
imala loše mišljenje i nikada joj nije bilo pravo kada je njen muž putovao i
odlazio među njih.
Kad sam stigao u tu kuću, imali su kuvaricu i sluškinju Anu, koja je
radila po ugovoru. Oni su joj platili putovanje preko okeana, a ona je
zauzvrat trebalo da radi kod njih sedam godina posle čega je trebalo da
dobije određenu sumu novca, i slobodu. Ja sam bio jedini rob.
Majnher Van Dajk i njegova žena uvek su prilježno brinuli o svojoj
porodici. Retko su se svađali, a najviše su uživali kad je cela porodica bila na
okupu. Pošto sam radio u kući, provodio sam dosta vremena sa decom, te
sam naučio da govorim holandski gotovo jednako dobro kao i oni.
Njihov sin Jan i ja smo bili približno vršnjaci. Jan je bio naočit dečak,
guste smeđe kose. Ličio je na oca, ali je bio snažnije građe, čini mi se, na
majku. Dok smo bili mali, često smo se zajedno igrali i zauvek smo ostali
prijatelji. Njegova mala sestra Klara bila je najljupkije dete na svetu, zlatne
kose i svetloplavih očiju. Dok je bila beba, nosio sam je na ramenima a ona
me je terala da to radim i kada je napunila deset i jedanaest godina i uvek
se smejala, tek meni u inat, kako je govorila. Veoma sam je voleo.
Veoma sam brzo trčao. Ponekad bi nas majnher Van Dajk postavio da se
trkamo, pri čemu je Jan kretao znatno ispred mene, a Klara blizu cilja.
Obično bih pretekao Jana, ali kad bih stigao do Klare zastajao sam i puštao
je da pobedi, čemu se neizmerno radovala.
Neki holandski gospodari bili su okrutni prema svojim robovima, ali su
majnher Van Dajk i njegova gospođa prema meni uvek bili ljubazni. Kao
dečak radio sam samo lakše poslove. Kad sam malo poodrastao, obavljao sam
mnoge poslove za majnher Van Dajka, večito sam nešto odnosio i donosio.
Istukao me je međutim samo jednom, kada smo Jan i ja razbili prozor, a tada
nas je kaišem išibao obojicu podjednako.

Kada mi je bilo oko četrnaest godina, majnher Van Dajk je postao ugledan
poslovni čovek i svi su počeli da ga zovu Bos, pa i ja. Zato ću ga odsad tako
nazivati. Približno u to vreme gospodarici je palo na pamet da ja treba da
nosim livreju, kao sluga u gospodskoj kući. Bos se smejao ali je pristao na to,
i lepo sam izgledao u toj plavoj livreji. Veoma sam se ponosio sobom.
Gospodarica me je naučila kako da dočekujem goste i služim za stolom, u
čemu sam zaista uživao. Govorila mi je: „Kvoše, imaš divan osmeh.“ Zato
sam se večito osmehivao, a ona me je veoma volela, kao i Bos. Jednoga dana
u našu kuću došao je stari domine Kornelijus. On je bio veoma uticajan
čovek. Bio je visok i uvek odeven u crno, a uprkos svojim godinama, držao se
vrlo uspravno. Čak me je i on pohvalio pred Bosom i njegovom ženom. Posle
toga ona me je još više cenila. Pretpostavljam da sam zbog svega toga postao
malo uobražen. Zaista, verujem da sam izvesno vreme sebe smatrao pre
slugom po ugovoru nego robom. Često sam razmišljao šta bih mogao da
učinim da u toj porodici steknem još veći ugled.
Približno mesec dana pošto nam je stari domine bio u gostima, sreo sam
ga na ulici, obavljajući neki posao za gospođu; bio je opet u crnom, s velikim
crnim šeširom širokog oboda. Upravo koji dan pre toga palo mi je na pamet
kako bih mogao još više da ugodim Bosu i njegovoj porodici; upamtio sam
kako mi je starac ispričao da su slobodnjaci postajali hrišćani i pripadnici
holandske crkve. I tako, kad sam ugledao starog dominea, prišao sam mu i
veoma mu se uljudno obratio: „Dobro jutro, gospodine.“ On me je pomalo
oštro pogledao jer sam ga trgao iz zamišljenosti, ali me je ipak prepoznao i
rekao: „Ti si Van Dajkov rob.“
„Jesam, gospodine“, odgovorih. „Pitao sam se“, nastavio sam, „da li bih
smeo da zamolim nešto vašu preosvećenost.“
„Oh? A šta to?“, upita on.
„Pitao sam se“, rekoh, „da li bih smeo da se priključim crkvi.“
Na trenutak me je pogledao kao da ga je grom pogodio.
„Želiš da postaneš član moje pastve?“
„Da, gospodine“, rekoh.
Neko vreme je ćutao i samo stajao i posmatrao me, hladno i zamišljeno.
Potom mi je mirno i tiho odgovorio.
„Vidim te takvog kakav jesi“, reče on. Budući da sam bio mlad i lud,
pretpostavio sam da to znači nešto dobro. „Želiš“, upita me on, „da se
usavršiš?“
„Da, gospodine“, rekoh pun nade, upućujući mu svoj najblistaviji osmeh.
„Tako sam i mislio“, promrmlja on, više za sebe nego meni. Klimnuo je
glavom. „Oni koji prilaze pastvi“, rekao je, „čine to iz ljubavi prema Bogu, a
ne zato što se nadaju bilo kakvoj nagradi.“
Pa, budući da sam živeo sa porodicom Van Dajk i da sam znao kako su
odgajana njihova deca, smatrao sam da donekle poznajem hrišćansku veru.
Zaboravljajući da sam ja samo rob a on domine, počeo sam da se raspravljam
s njim.
 „I zato da bi izbegli pakleni oganj“, rekoh.
„Ne.“ Činilo mi se da nema želju da nastavlja razgovor sa mnom,
međutim, kao domine, imao je obavezu da me uputi, iako sam bio običan rob.
„Ionako se zna ko će otići u pakao a ko će biti spasen“, objasnio mi je on.
„Pobožni služe Gospodu zbog Njega samog, a ne zbog sebe.“ Uperio je prst u
mene. „Pokornost je, mladiću, cena prilaska crkvi. Razumeš li?“
„Da, gospodine“, rekoh.
„Nisi ti prvi rob koji zamišlja da će mu prilaženje našoj crkvi otvoriti put
ka slobodi. Nećemo to trpeti. Bogu prilazimo zato što je On dobrota. Ne zato
da bismo usavršili sebe.“ Sad već beše povisio glas, tako da se neki čovek u
prolazu osvrnuo. „S Bogom nema šale, mladiću“, uzviknu on i prostreli me
pogledom pre no što je pošao dalje.
Nekoliko dana kasnije, Bos mi reče: „Čuo sam da si razgovarao s
domineom Kornelijusom“, i čudno me pogleda.
„Da, Bose“, rekoh. Posle toga se više nisam usuđivao da govorim o veri.

Uskoro sam morao da se pozabavim važnijim stvarima od spasenja duše.

Tog leta, dok je Bos bio na putovanju rekom, stigli su Englezi.
Radio sam u kuhinji kada je Jan dotrčao donoseći vesti.
„Dođi brzo, Kvoše“, doviknu mi on. „Dođi do obale. Dođi da vidiš.“
Pitao sam se hoće li me gazdarica pustiti, ali trenutak kasnije pojavila
se i ona, s malom Klarom. Sećam se kako Klarino okruglo lišće beše
zajapureno od uzbuđenja. I tako smo svi sišli do obale. Dan je bio vedar, te
se videla čitava luka. U daljini su se nazirala dva engleska jedra. Brodovi
behu postavljeni na ulazu u luku, tako da nijedan drugi brod nije mogao da
uplovi ni da isplovi. Nakon izvesnog vremena ugledasmo oblak belog dima.
Posle duže pauze začuli smo zvuk topova, poput grmljavine; bili su desetak
kilometara daleko. Ljudi što su stajali na obali zagrajaše.
Proširile su se vesti da engleski doseljenici iza Bruklina okupljaju i
skupljaju oružje, mada niko nije tačno znao zašto. Ljudi na zidinama tvrđave
uperili su top prema luci, ali pošto guvernera nije bilo, niko nije
komandovao, zbog čega je gospodarica snažno negodovala. Mislim da bi
najradije počela sama da komanduje.
Već su bili poslali glasnike uz reku da upozore guvernera, ali on nije
mogao stići brže nego za dan ili dva. Za to vreme engleski brodovi ostali su
na istom mestu i nisu se približavali.
Zatim je jedne večeri stigao guverner i preuzeo komandu; čim je to čula,
gospodarica je otišla da ga vidi. Kad se vratila, izgledala je vrlo besna, ali
nije rekla zašto. Sledećeg jutra kući se vratio i Bos.
 Kad se Bos pojavio na vratima, gospodarica je primetila da ga dugo nije
bilo. Odgovorio je da se vratio čim je uzmogao. Guverner nije tako rekao,
odgovorila mu je. Čula je da se zadržao na reci. Mrko ga je gledala. Zadržao
se, mada je znao da Englezi napadaju njegovu porodicu, rekla mu je.
„Zaista, jesam“, odgovori on sa širokim osmehom. „I treba da ti bude
drago zbog toga.“
Kad je to izgovorio, popreko ga je pogledala, na šta on nije obraćao
pažnju. „Razmisli malo“, reče, „kad mi je Stajvesant rekao da su došli
Englezi, nisam mogao da znam šta se ovde dešava. Koliko sam ja znao, mogli
su već da uđu u grad, pokupe svu našu imovinu i isteraju vas iz kuće. Zar je
trebalo da dopustim da i moj tovar – skupoceni tovar, kad smo već kod toga
– otmu Englezi? To je moglo biti sve što nam je preostalo. Zato sam odlučio
da ga ostavim na sigurnom. Predao sam ga na čuvanje indijanskom poglavici
u selu u kome je Stajvesant video da sam se zadržao. Poznajem tog Indijanca
već godinama, Gret. On je jedan od retkih kome mogu da verujem, a mislim
da ćeš se složiti da roba treba tamo i da ostane dok se sve ovo ne raščisti.“
Pa, gospodarica ništa više nije rekla, ali ja sam se jasno uverio da je Bos
dobar čovek i da uvek misli na svoju porodicu.
Čitavog tog dana u Nju Amsterdamu je vladala velika zbrka. Čamcima
su prenosili poruke od engleskog komandanta, pukovnika Nikolsa, do
guvernera Stajvesanta i nazad; ali niko nije znao o čemu je u tim porukama
reč, a guverner nije ništa pričao. Engleski ratni brodovi i dalje su stajali u
tesnacu.
Narednog dana kad sam otišao do luke sa Bosom i Janom, videli smo
mnoštvo ljudi. Svi su pokazivali ka Bruklinu, s naše leve strane. Tamo se
videlo kako se presijava oružje a engleske trupe se okupljaju kraj skele.
Zatim je neko pokazao ka tesnacu i rekao da su zapadno od njih, na velikom
komadu zemlje koji Holanđani nazivaju Steten Ajlend, Englezi iskrcali još
vojske.
Tamo je bio i majnher Springsten.
„U tvrđavi imamo stotinu pedeset ljudi“, kazao je on Bosu, „a u gradu
možemo da skupimo još možda dvesta pedeset sposobnih za borbu. Čak i sa
robovima, to je najviše pet stotina. Engleski pukovnik ima dva puta više
obučenih vojnika, a kažu da su i engleski doseljenici na Long Ajlendu skupili
jedinice.“
„Imamo top u luci“, reče Bos.
„Bez baruta. I municije. Ako se engleski topovi približe, razneće nas.“
Uhvatio je Bosa za ruku. „Priča se da su zatražili da im predamo grad, a da
Stajvesant ne pristaje.“
Pošto se majnher Springsten udaljio, Jan upita Bosa hoće li nas Englezi
pobiti.
„Sumnjam, sine“, reče mu on. „Mnogo im više vredimo živi.“ Zatim se
nasmejao. „Ali nikad se ne zna.“ Potom je otišao da popriča sa još nekim
trgovcima.
Kad smo stigli kući, rekao je gospodarici da niko od trgovaca ne želi da
se bori, a ona se ljutila i kazala da su kukavice.
Sledećeg dana brodom je stigao guverner Vintrop iz Konektikata. Video
sam ga. Beše to omalen, tamnoput čovek. Doneo je još jedno pismo od
pukovnika Nikolsa. Guverner Stajvesant i on otišli su u krčmu da
porazgovaraju. Do tada su se već svi trgovci skupili na obali zahtevajući da
čuju šta se dešava, a s njima je bio i Bos. Kada se vratio, rekao je da su neki
trgovci saznali od ljudi guvernera Vintropa da Englezi nude vrlo povoljne
uslove ako im guverner Stajvesant preda grad; te su, pošto je Vintrop otišao,
zatražili od guvernera Stajvesanta da im pokaže pismo, koje su mu poslali
Englezi. Umesto da im pokaže pismo, guverner Stajvesant ga je na njihove
oči iscepao. Strašno su se razljutili, ali su uzeli poderane komade pisma i
sastavili ih. Tako su otkrili da su Englezi spremni da im dozvole da zadrže
holandske običaje i sve svoje bogatstvo i da će život teći kao i do sada, samo
ako im guverner Stajvesant preda grad bez borbe. To su svi oni i želeli. To
jest, svi osim guvernera Stajvesanta.
Gospodarica je bila potpuno na strani guvernera Stajvesanta.
„Dobro je učinio“, vikala je. „On je jedini muškarac među svima vama.“
Nazvala je trgovce čoporom uličnih pasa i drugim rečima koje ne želim da
ponovim.
Tada neko povika: „Dolaze Englezi.“ Svi istrčasmo napolje, i naravno, u
luci smo videli engleske ratne brodove kako plove prema nama. Postepeno
su se približili gradu, s topovima uperenim u nas; i tako su ostali, dajući nam
na znanje šta mogu da urade ako im se prohte.
Sledećeg jutra svi trgovci su potpisali peticiju guverneru, govoreći mu da
se preda. Gospodarica je pitala Bosa namerava li i on da potpiše i on je
odgovorio: „Da.“ Čak je i guvernerov sin potpisao, što je sigurno bio težak
udarac njegovom ocu. Ali ipak nije popustio. Svi smo sišli do utvrđenja i
videli guvernera samog na grudobranima, kako stoji pored jednog topa, sa
sedom kosom razbarušenom od vetra, a Bos je rekao: „Prokletstvo, mislim
da hoće sam da puca.“ Tada smo videli dva dominea kako mu prilaze i mole
ga da to ne radi, jer će nam svima doneti propast. Napokon su ga, kao Božji
ljudi, ubedili da siđe. I tako su Englezi preuzeli grad.
S druge strane okeana Englezi behu tako zadovoljni svojom pobedom da
su objavili Holanđanima rat, nadajući se da će preoteti još njihovih poseda.
Uskoro su im Holanđani uzvratili tako što su preuzeli neke od njihovih
bogatih poseda u tropima. Sledeće godine u Londonu je izbila strašna
epidemija kuge, a potom je grad izgoreo u strahovitom požaru; godinu dana
posle toga Holanđani su doplovili Temzom do Londona i preuzeli kraljeve
najbolje ratne brodove i odvezli ih sa sobom, te su Englezi bili veoma
oslabljeni i nisu mogli ništa da preduzmu. Zato su pristali da sklope mir.
Holanđani su povratili posede koje su im Englezi preuzeli u tropima, zbog
robova i trgovine šećerom. A Englezi su zadržali Menhetn. Gospodarici nije
bilo drago, ali Bos nije mario.
„Mi smo samo pioni u mnogo većoj igri, Gret“, rekao je.
Kada je pukovnik Nikols postao novi guverner, rekao je Holanđanima da
su slobodni da idu ako žele, ali im je obećao da se od njih ako ostanu, bez
obzira na sve, nikad neće tražiti da se bore protiv Holandije. Promenio je
naziv grada u Njujork, budući da je sad bio vlasništvo vojvode od Jorka, a
čitavu teritoriju oko njega nazvao je Jorkšir. Tada je grad dobio
gradonačelnika i odbornike, poput engleskih gradova. Većina članova tog
odbora bili su holandski trgovci i bili su zadovoljniji nego dok su bili pod
upravom guvernera Stajvesanta, jer se pukovnik Nikols uvek savetovao s
njima. On je bio dobroćudan čovek; kad god bi sreo gospodaricu na ulici,
pozdravljao ju je dizanjem šešira. Takođe je uveo i konjske trke, što se
građanima dopalo.
Pošto je otputovao preko okeana u Holandiju da objasni zbog čega je
izgubio grad, stari guverner Stajvesant vratio se na svoju ovdašnju bouwerie,
a pukovnik Nikols odnosio se prema njemu s poštovanjem i njih dvojica su
postali vrlo dobri prijatelji. Engleski guverner je često provodio vreme sa
starcem na njegovom imanju. Gospodarica nije volela Engleze. „Ipak ne
poričem“, govorila je, „da je Nikols fini čovek.“
Sledeći guverner bio je poput pukovnika Nikolsa. Uveo je poštansku
službu do Bostona. Veliki deo zarade uzimao je za sebe. Bogatim trgovcima
to nije smetalo, ali siromašniji Holanđani, kojih je bilo više, nakon izvesnog
vremena nisu bili tako zadovoljni engleskom upravom, zbog engleske vojske
u gradu koja im je stvarala nevolje i troškove.
Kad sam bio dečak, većina robova u vlasništvu Zapadnoindijske
kompanije radila je na građevinskim poslovima. Robovi koji su pripadali
trgovcima uglavnom su se bavili baštovanstvom ili ukrcavanjem i
iskrcavanjem robe s brodova u pristaništima. Neki su radili i kao brodska
posada. Bilo je i robinja. One su uglavnom prale rublje i radile teže kućne
poslove; mada su neke i kuvale. Muškarci su se često šetali ulicama, posebno
uveče, kada su u sumrak zastajali da popričaju s robinjama preko ograde.
Kao što možete da zamislite, ponekad bi se iz tih ćaskanja izrodila i deca.
Mada je to bilo protivno njihovoj veri, vlasnicima nije smetalo rađanje takve
dece. Verujem da je razlog tome bio vrlo jasan.
Trgovina robljem je veoma unosan posao. Rob doveden iz Afrike tih dana
je mogao dostići desetostruko veću cenu čim bi stigao do pristaništa na
Menhetnu, a na drugim mestima i više. Tako bi trgovac, čak i ako bi na putu
izgubio deo tovara, izuzetno dobro zaradio na prodaji robova. Sigurno su
upravo zbog toga podjednako stari guverner Stajvesant kao i naš novi
vladar, vojvoda od Jorka, želeli da Menhetn pretvore u tržnicu robova.
Stotine robova pristizale su pravo iz Afrike u Nju Amsterdam u vreme
vladavine guvernera Stajvesanta i kasnije. Mnogi robovi su ostajali u tom
kraju, dok su ostali prodavani i odvođeni na engleske plantaže u Virdžiniji i
na druga mesta. Ako bi rob u Njujorku dobio decu, gospodar je mogao da
sačeka da ona malo poodrastu i da ih potom proda; ili pak da ih zadrži i obuči
da rade dok bi prodao majku, da ih ne bi suviše razmazila.
Dakle, budući da je u gradu bilo mnogo mladih žena, počeo sam da se
interesujem za njih, i u vreme kada su došli Englezi jedva sam čekao da se i
u tom pogledu dokažem kao muškarac. Neprestano sam po gradu tražio
neku robinju koja bi bila voljna da mi pomogne da steknem i takvo iskustvo.
Nedeljom, dok su Bos i sve porodice bile u crkvi, crnci su izlazili na ulice i
uživali; tada sam imao prilike da upoznam i robinje iz drugih delova grada.
Otkrio sam da nekima od njih nije lako prići. Dva puta su me jurili ulicom
jer sam pokušao da uđem u kuću gazde jedne devojke, dok je druga išibana
zbog toga što je razgovarala sa mnom. To, dakle, nije bilo nimalo
jednostavno.
Naravno, u gradu je – budući da je reč o luci – bilo i takvih žena koje su
bile spremne da muškarcu daju sve što želi, pod uslovom da za to plati. A ja
sam imao nešto novca. S vremena na vreme Bos bi mi dao poneki novčić za
trošak, ako je bio zadovoljan mnome. Ili bi mi pak, ako bi me iznajmio na
dan nekom drugom, što je često bivalo, davao jedan deo zarade. Čuvao sam
taj novac na sigurnom mestu. Pomišljao sam da će možda biti neophodno da
potrošim izvesnu sumu novca na neku od tih žena da bih postao muškarac.
Jedne večeri zatekao sam se u društvu nekih robova koji tu me poveli
Ulicom Baueri do malog uzvišenja iznad grada, gde je u svojim kućicama
stanovala većina slobodnih crnaca.
Ušli smo u jednu drvenu kuću veću od drugih, nalik na krčmu. Vlasnik
je bio visok čovek koji nam je doneo kolača i ruma. Tu je bilo desetak crnaca,
od kojih su neki bili robovi. Ubrzo sam primetio jednog starca kako drema u
uglu i, uočivši njegov slamnati šešir, shvatio da je to onaj kojeg sam kao
dečak sreo na tržnici i koji mi je pričao kako bih mogao postati slobodan.
Upitao sam vlasnika ko je taj starac a on mi odgovori: „To je moj otac.“ Malo
je popričao sa mnom. Iskreno me je zadivio. Posedovao je kuću i imanje a i
sam je imao sopstvene radnike. Bio je slobodan kao bilo koji belac, i prilično
imućan. Zvao se Kudžo.
Pošto sam popričao s njim i potegao malo ruma, primetio sam da je u
prostoriju ušla crnkinja približno mojih godina. Mirno je sedela u uglu blizu
starca koji je spavao i činilo se da niko ne obraća pažnju na nju. Nekoliko
puta pogledao sam ka njoj, pitajući se da li me je primetila. Konačno se
okrenula i pogledala me pravo u oči. Zapazio sam da se toplo smeška, očima
kao i usnama.
Upravo sam naumio da joj priđem, kad osetih kako me Kudžo hvata za
ruku.
„Ostavi tu devojku na miru“, reče mi on tiho.
„Zašto?“, upitah. „Je li ti to žena?“
„Ne“, odgovorio je.
„Ti si joj otac?“
„Ne.“ Odmahnuo je glavom. „Ja sam njen gazda. To mi je robinja.“
U početku nisam mogao da verujem. Nisam znao da i crnci mogu da
imaju robove. Činilo mi se čudno da čovek čiji je rođeni otac stekao slobodu i
sam poseduje robove. Međutim, to je bila istina.
„Tražiš li devojku, mladiću?“, upita me tada Kudžo i ja mu potvrdih. „Jesi
li ikad imao žensku?“, upita me on a ja priznadoh da nisam.
„Sačekaj malo“, kazao mi je i izašao.
Malo posle vratio se s jednom mladom ženom. Nagađao sam da joj je
moglo biti između dvadeset i dvadeset pet godina. Bila je gotovo moje visine,
a njen spokojni, opušteni hod kao da je govorio da se, ma šta drugi mislili,
ona sasvim dobro oseća u svojoj koži. Prišla je klupi na kojoj sam sedeo i
smestila se pored mene, upitavši me kako se zovem. Neko vreme smo ćaskali
i pili. Potom je ona pogledala u Kudža i blago klimnula glavom.
„Pođi sa mnom, dušo“, rekla mi je.
Tako sam otišao s njom. Dok smo izlazili, Kudžo mi se smeškao govoreći:
„Biće sve u redu.“
Te noći sam postao muškarac.
Narednih godina sprijateljio sam se s nekoliko robinja u gradu. Bos mi
je više puta rekao kako mu se neko od majnhera žalio da mu je robinja
trudna i da je dete moje. Neki susedi su tvrdili da bi Bos trebalo da me
pošalje na rad na neko imanje izvan grada, ali on to nije uradio.

Uvek sam se trudio da podjednako udovoljim i Bosu i gospodarici, što nije

uvek bilo lako, jer se njih dvoje međusobno nisu uvek slagali.
Na primer, gospodarica nije volela sve Bosove prijatelje. Prvi koji joj se
nije svideo bio je majnher Filipse. Čovek bi mogao očekivati da će joj se on
dopasti, jer je bio Holanđanin, a njegova žena oduvek je bila bliska s
gospodaricom. Takođe, bili su bogati. Ipak, gospodarica je govorila kako se
majnher Filipse suviše poenglezio i da zaboravlja da je Holanđanin. Uprkos
tome, Bos ga je veoma voleo.
Drugi je u naš život ušao na sledeći način.
Bos je rado putovao rekom. Uvek je tražio neki izgovor da zaplovi.
Ponekad bi i čitavu porodicu vodio nekud brodom. Jednom smo otišli na
ostrvce kraj samog grebena na vrhu Menhetna koje su zvali Nut Ajlend, s
korpom punom voća i pića, i tamo proveli celo poslepodne. Drugi put smo
otišli na drugu stranu luke, do mesta koje zovu Ojster Ajlend.
Jednoga dana Bos je rekao da ide na neko mesto na Long Ajlendu, i da
ćemo Jan i ja s njim.
Pošli smo iz pristaništa uz Ist River. Kad smo stigli do mesta gde se reka
račva i ušli u istočni rukavac, voda se tako uzburkala da sam se jako uplašio.
Čak je i Jan prebledeo, mada nije želeo da pokaže strah. Bos se samo
nasmejao i rekao: „Ovo je Paklena kapija, momci. Ne plašite se.“
Pošto smo otplovili malo dalje, voda se smirila, a nakon izvesnog
vremena Bos se okrenuo meni i kazao: „Kvoše, ovo je Saund – Moreuz. S ove
strane“ – pokazao je levo – „obala seže sve do Konektikata i Masačusetsa. S
one tamo strane“, nastavio je pokazujući nadesno, „Long Ajlend se pruža
hiljadu petsto kilometara. Zar ti nije drago što si pošao sa mnom?“
To je bilo nešto najlepše što sam u životu video. Nebo iznad nas je bilo
vedro i plavo i osećao sam toplotu sunca. Svuda oko nas voda je bila mirna,
padine obala behu blage, a uvalice na njima obrasle trskom, dok su iznad
talasa kružile morske ptice. Pomislih da sam u raju.
Posle nekoliko sati plovidbe stigosmo do seoceta na ostrvskoj strani
kanala, s pristaništem gde smo ukrcali robu koju je Bos nameravao da proda
u gradu. Kad smo bili pri kraju tog posla, prišao nam je neki čovek da
pažljivije pogleda naš čamac. Beše to neki engleski trgovac. Zamišljeno se
zagledao u Bosa, a Bos u njega, i čovek ga upita: „Jesam li vam ja jednom
prodao srebrni dolar?“
„Verujem da jeste“, odgovori Bos.
Razgovarali su oko pola sata. Nisam, čuo o čemu su sve pričali, ali sam
stajao u blizini kada mu je Englez rekao da se pre nekoliko godina oženio i
da mu je veoma drago što se vratio iz Londona. Napokon, kad smo odlazili,
čuo sam kako mu Bos govori da bi trebalo da se doseli u Njujork, gde bi se
verovatno lepo snašao; Englez mu je odgovorio kako misli da će to i uraditi.
Taj čovek se zvao Master. I doneo je gospodarici mnogo nevolja.

Jednom mi se pružila prilika da zaista udovoljim gospodarici.

U američkim kolonijama svi su znali da im život zavisi od sukoba naših
gospodara s druge strane okeana. Pet godina pošto se okončao poslednji
sukob između Engleza i Holanđana, opet su počele nevolje. Samo što je ovog
puta bila reč o nekoj vrsti porodičnog sukoba.
Engleski kralj Čarls II bio je blizak sa svojim rođakom francuskim
kraljem Lujem XIV i nije zaboravio kako su ga Holanđani isprašili. Zato mu
se pridružio 1672. kada je kralj Luj napao Holandiju. Međutim, ni tada im
nije išlo baš najbolje, jer kada je francuska vojska ušla u Holandiju,
Holanđani su otvorili svoje brane i poplavili zemlju, te Francuzi nisu mogli
da pređu preko vode. Sledećeg leta čuli smo da se holandski brodovi
približavaju obali, spaljujući engleske brodove sa duvanom u blizini obale
Virdžinije i izazivajući razne nevolje. Krajem jula videli smo holandske ratne
brodove usidrene kod Steten Ajlenda.
Tada je u gradu živeo mladi gospodin po imenu Lesler. Verujem da je bio
Nemac, ali je došao na Menhetn i oženio se bogatom holandskom udovicom,
a poslovi su mu dobro išli. Bio je veoma privržen Holanđanima i gospodarica
ga je zbog toga veoma volela. Dok Bos nije bio kod kuće došao je kod nas, i
čuo sam kako govori gospodarici da se mnogi pitaju treba li da požele
Holanđanima dobrodošlicu i kažu im da bi mogli da ponovo oteraju Engleze
s Menhetna.
„Neki trgovci smatraju da bi deputacija trebalo da ode na Steten Ajlend“,
rekao je. „Mene, međutim, brinu oni topovi u luci. Tamo je četrdeset šest
topova, koji bi mogli da napadnu holandske brodove.“
Kada je Lesler otišao, gospodarica se zamislila. Pošto se Bos vratio,
ispričala mu je šta je Lesler rekao. Bos je već bio čuo da se o tome priča i
rekao je svima da ne izlaze iz kuće. Potom je otišao napolje da sazna još
nešto.
Ubrzo pošto je on izašao, gospodarica me je pozvala: „Imaš li čekić,
Kvoše?“ Imao sam čekić, u radionici u zadnjem delu kuće. Tražeći ga po
radionici, ugledala je i velike metalne klinove pomoću kojih je Bos učvršćivao
šator. „Uzmi i njih“, kazala je. „Pođi sa mnom.“
Plašio sam se da pođem, zbog onoga što je Bos rekao, ali se nisam
usuđivao da joj se suprotstavim. I tako smo otišli u luku.
Mada je sunce već zalazilo, napolju je još uvek bilo mnogo ljudi.
Zapovednik utvrđenja je izdavao naređenja. Imao je nešto vojnika ali je
pokušavao da okupi dobrovoljce, koji su uglavnom stajali na travnjaku
zvanom Bouling grin, ispred samog utvrđenja. Gospodarica nije obraćala
pažnju na zapovednika. Ušla je u tvrđavu sa mnom i pozvala neke
dobrovoljce da pođu za njom. Pretpostavljam da nas je ušlo oko dvadeset.
Gospodarica je pošla pravo ka topovima i pre nego što je iko shvatio šta to
radi, uzela je od mene klin i čekić i počela da ukucava klin u otvor za punjenje
barutom na jednom topu, da iz njega ne bi moglo da se puca. Neki vojnici su
to primetili i počeli da viču, ali ona nije obraćala pažnju, samo je i dalje
ukucavala klin u top tako snažno da se brzo zaglavio. To nazivaju
začepljenjem topa.
Vojnici su se sada veoma uzbudili. Nisu bili dobro obučeni. Potrčali su ka
nama vičući dobrovoljcima da spreče gospodaricu. Pošto su svi bili
Holanđani, dobrovoljci ih nisu dobrovoljno poslušali, a gospodarica je već
prešla na sledeći top.
Tada je jedan vojnik stigao do gospodarice i zamahnuo musketom ka njoj.
Nisam imao izbora sem da se bacim na njega i, pre nego što je uspeo da je
udari, oborio sam ga te je udario glavom o zemlju tako snažno da nije mogao
da ustane. Tada mi je već prišao još jedan vojnik, s velikim pištoljem
uperenim pravo u mene, spremajući se da povuče obarač. Pomislih da sam
mrtav. Srećom, pištolj nije bio dobro napunjen i stoga nije opalio. Kad se
okrenula i videla šta se dešava, gospodarica je pozvala dobrovoljce da nas
odbrane od vojnika.
Nakon toga nastala je prava zbrka, jer vojnici nisu znali šta da rade a
sve više dobrovoljaca je dolazilo u utvrđenje da pomognu gospodarici dok
zapovednik, iako je shvatio šta se dešava, ni sam nije znao šta da preduzme.
Gospodarica je nastavila da začepljuje topove sve dok joj nije ponestalo
klinova. Tada je ostavila čekić dobrovoljcima i rekla im da nastave.
Sledećeg dana Holanđani su se iskrcali sa šest stotina vojnika na
otvorenom tlu iznad zidina. Marširali su ka utvrđenju dok su ih mnogi
Holanđani radosno pozdravljali, a engleski zapovednik je morao da se preda.
Ništa mu drugo nije preostalo.
Posle toga gospodarica je bila izuzetno zadovoljna mnome. Plašio sam se
da će se Bos naljutiti što sam se oglušio o njegovo naređenje i otišao do
utvrđenja; ali sutradan pošto se sve to dogodilo, rekao mi je: „Gospodarica
mi kaže da si joj spasao život.“
„Da, gospodine“, odgovorio sam.
On se samo nasmejao.
„Pretpostavljam da treba da ti budem zahvalan“, rekao je. I nimalo se
nije bunio.

Tako su Holanđani ponovo preuzeli Njujork. Ovog puta nazvali su ga Nju

Orindž. Ipak, to je potrajalo samo godinu dana. S druge strane okeana naši
gospodari sklopili su novi sporazum te su se Englezi vratili, što se
gospodarici nije dopalo.
Neko vreme posle toga vladao je mir. Menhetn se opet zvao Njujork, ali
je novi engleski guverner, Andros, govorio holandski i pomagao trgovcima –
naročito onim bogatijim. Zatrpao je kanal koji je tekao kroz grad.
Gospodarica je rekla da je to uradio jer je taj kanal ljude podsećao na
Amsterdam. Međutim taj stari kanal je smrdeo, i mislim da ga je zatrpao
zbog toga. Umesto njega napravili su lepu ulicu nazvanu Brod strit.
U to vreme se gospodin Master, čovek kojeg smo upoznali na Long
Ajlendu, doselio u Njujork. Bos i on često su radili zajedno. Bos je rado
trgovao krznom ploveći po reci, ali je i trgovina niz obalu sa
zapadnoindijskim plantažama šećera bila sve unosnija, a time se bavio
gospodin Master. Bos je ponekad učestvovao u njegovim poslovima, i
majnher Filipse sa njim.
Bos je učinio i nešto što je veoma usrećilo gospodaricu. Jan je već
stasavao za ženidbu, a Bos mu je ugovorio brak s devojkom iz dobre
holandske porodice. Zvala se Lizbet Petersen i bila je veoma imućna. Viđao
sam je u gradu, ali nikada nisam razgovarao s njom pre no što je došla kod
nas, onog dana kad je objavljena veridba.
„Ovo je Kvoš“, reče joj Jan, prijateljski mi se smešeći, na šta mlada dama
klimnu glavom. Bilo mi je drago kad je gospođica Klara dodala: „Kvoš je
oduvek s nama, Lizbet. On je moj najbolji prijatelj.“
Mlada dama mi se tada toplo nasmešila, pokazujući kako je shvatila da
prema meni treba lepo da se ponaša.
Zaista je bilo divno prisustvovati njihovom venčanju, videti dominea
kako se smeši, i Bosa i gospodaricu kako se drže podruku i izgledaju tako
srećni.

Sledeće godine učinio sam Bosu uslugu koja mi je promenila život.

Godine 1675. izbila je strahovita pobuna među Indijancima. Indijanski
poglavica koji ju je predvodio zvao se Metakom, mada su ga neki zvali i Kralj
Filip. Ni sam ne znam šta ju je izazvalo, ali nije prošlo mnogo pre no što je
ogorčenje nakupljeno u srcima Indijanaca protiv belog čoveka koji im je
preoteo zemlju izazvalo njihov ustanak u Masačusetsu i udaljenijim
krajevima Konektikata; uskoro su Indijanci i belci počeli masovno da se
ubijaju međusobno. Građani Njujorka behu prestravljeni.
Sva pobunjena plemena govorila su algonkinski, zato se činilo prirodno
da bi se i plemena oko Njujorka mogla pobuniti. Mada su bila veoma
oslabljena, ipak ih je bilo dosta uzvodno i na Long Ajlendu.
Guverner Andros je znao šta treba da radi. Okupio je sve te Indijance i
naterao ih da se zakunu da neće ratovati; mnoge je doveo da se ulogore u
blizini grada, gde je mogao da ih drži na oku. Potom je otišao uzvodno do
Mohoka, kojima je obećao sve što im je potrebno i povoljnu trgovinu pod
uslovom da, ako se Algonkini oko Njujorka pobune, Mohoci dođu da se bore
protiv njih. Sve je to svakako dalo rezultate, jer oko Menhetna nije bilo borbi.
Jednog dana otprilike u to vreme, Bos me je poveo do sredine Menhetna,
gde je nekim Indijancima naređeno da se ulogore. Kazao mi je da odavno
poznaje te ljude i da je nekad trgovao s njima. Oni behu podigli svoje vigvame
nadomak čistine. Beše to prijatno mesto. U travi su rasle divlje jagode. Bos
je neko vreme razgovarao s Indijancima njihovim jezikom i videlo se da im
je drago što ga vide; ali sam primetio da su neki od njih bolesni. Nešto
kasnije, Bos me je upitao; „Plašiš li se groznice, Kvoše?“
S vremena na vreme u gradu je izbijala groznica. Kad mi je bilo oko
osamnaest godina, sećam se da je izbila strahovita epidemija i da je dosta
dece i starijih ljudi pomrlo, ali mene groznica nikad nije napadala.
„Ne, Bose“, rekoh.
„Dobro“, reče on. „Onda želim da neko vreme ostaneš s ovim ljudima i da
se pobrineš da imaju sve što je potrebno. Ako im ustreba hrane ili lekova,
dođi u grad i reci mi.“
Tako sam ostao tamo skoro nedelju dana. Nekoliko porodica je bilo teško
pogođeno groznicom. Posebno jedna žena, koja beše bleđa od ostalih. Izgubila
je muža a i deca su joj umalo pomrla, ali ja sam joj pomogao da ih odnese do
reke, gde smo ih okupali i rashladili, a potom sam otišao do grada da
donesem ovsene kaše i drugih namirnica. Verujem da bi možda izgubila decu
da joj nisam pomogao. U svakom slučaju, to sam ispričao Bosu, a on mi reče
da sam dobro postupio.
Međutim, kada se sve završilo i kada sam se vratio kući, tek što sam
ušao, gospodarica me je napala.
„Gubiš vreme spašavajući Indijance!“, vikala je na mene. „Sad se prihvati
posla i očisti kuću koju si mesec dana zapuštao.“ Znao sam da ne voli
Indijance, ali nisam ja bio kriv što sam im pomagao. Bos mi je rekao da ne
brinem zbog toga, ali ona posle toga kao da je zaboravila kako sam joj spasao
život i neko vreme je bila vrlo hladna prema meni.
Tada sam shvatio da možeš živeti s nekim čitavog života, pa ipak ne biti
siguran da te ljude zaista dobro poznaješ.

Bos mi je svakako bio duboko zahvalan. Oko mesec dana kasnije pozvao me
je u svoju radnu sobu i rekao mi da zatvorim vrata. Pušeći lulu zamišljeno
se zagledao u mene, te pomislih da sam u nekoj nevolji.
„Kvoše“, reče on tiho koji minut kasnije, „niko ne živi večno. Jednog dana
ću umreti, a razmišljao sam šta će tada biti s tobom.“
Zapitao sam se da li možda želi da nastavim da radim za njegovog sina
Jana, ali uljudno sam ćutao i slušao ga s punim poštovanjem.
„I tako sam odlučio“, reče on, „da ćeš tada postati slobodan.“
Čuvši te reči, gotovo da nisam mogao da verujem svojim ušima. Svi
oslobođenici koje sam poznavao nekad davno su radili za Holandsku
zapadnoindijsku kompaniju. Skoro da nisam poznavao nijednog privatnog
robovlasnika u Njujorku koji je oslobodio svoje robove. Zato sam, kad je to
izgovorio, bio potpuno ophrvan osećanjima.
„Hvala, Bose“, rekao sam.
Neko vreme je samo ćuteći pušio lulu. „Ipak, dok živim, bićeš mi
potreban“, rekao je a ja sam ga sigurno oprezno pogledao, jer se nasmejao.
„Sad se pitaš koliko ću poživeti, zar ne?“
„Ne, Bose“, rekoh, ali smo obojica znali da je tako, te se on opet nasmeja.
„Pa“, reče on, „ne žuri mi se da umrem.“ Toplo mi se nasmešio. „Možda
ćeš morati dugo da čekaš, Kvoše, ali te neću zaboraviti.“
Činilo se da će se moj san o slobodi jednog dana ispuniti.

S obzirom na sve to, tada svakako nisam očekivao još veću radost u svom
životu.
Posle nevolja sa Indijancima, u Njujorku je opet bilo mirno. Neki bogati
engleski vlasnici plantaža došli su sa Barbadosa i sličnih mesta. Uglavnom
su stanovali u velikim kućama na obali Ist Rivera, a neki od njih nisu se
potrudili da nauče holandski. Međutim, mnoge holandske porodice su još
uvek dovodile svoje rođake u grad. Tako da biste, s obzirom na veliki broj
holandskih kuća i to da se na ulicama i dalje govorio uglavnom holandski,
mogli pomisliti da je guverner Stajvesant još na vlasti.
Majnher Lesler je u to vreme postao veoma ugledna ličnost u gradu, a svi
siromašniji Holanđani su ga voleli. Često je navraćao kod gospodarice, uvek
vrlo uljudan i fino obučen, sa šeširom ukrašenim perom. Ta pažnja joj je uvek
veoma godila jer se gospodarica, premda još uvek naočita žena, bližila kraju
svojih plodnih godina, i ponekad je bila malo potištena. Bos je to razumeo i
uvek je bio obazriv prema njoj, trudeći se da joj ugodi.
Kad bih samo isto mogao da kažem za gospođicu Klaru. Otkad joj se brat
oženio, devojčica koju sam voleo pretvorila se u čudovište. Jedva sam mogao
da poverujem šta se dešava. Naizgled, bila je još uvek ona ista, ljupka,
zlatokosa devojčica koju sam oduvek poznavao. Još uvek je bila ljubazna
prema meni i, uglavnom, ukazivala dužno poštovanje ocu, ali je prema majci
postala pravi đavo. Ako bi je zamolila da pomogne kuvarici ili da ode na
pijacu, uvek bi se požalila kako majka vrlo dobro zna da se upravo tada
dogovorila da ide kod drugarice, i da joj je majka neuviđavna. Šta god bi
gospodarica rekla, gospođica Klara je kazala da nije tako. Šta god da nije
valjalo, govorila je da je njena majka za to kriva, sve dok gospodarica to više
nije mogla da podnese. Bos se raspravljao s Klarom i pretio da će je kazniti,
ali malo-malo pa bi se gospodarica opet požalila. U to vreme, bilo mi je
iskreno žao gospodarice.
 Jednog dana kod nas je navratio gospodin Master, u društvu jednog
Engleza plantažera. Razgovarali su s Bosom na engleskom. I ja sam bio
tamo. Do tada sam već znao poneku reč engleskog, dovoljno da razumem o
čemu pričaju.
Ubrzo pošto je razgovor počeo, Bos me je na holandskom zamolio da mu
nešto donesem, pa sam ga poslušao. Kad sam mu doneo, nešto me je upitao
na šta sam mu odgovorio rekavši nešto što ga je zasmejalo, pre nego što sam
se vratio na svoje mesto. Tada sam primetio da engleski zemljoposednik bulji
u mene, a potom je na engleskom kazao Bosu da treba da obrati pažnju
koliko je ljubazan prema meni, jer su imali mnogo neprilika s crnim
robovima na plantažama i da je prema nama najbolje uvek pokazati čvrstu
ruku i išibati nas ako pokušamo da se ponašamo drsko. Ja sam samo gledao
u pod i pretvarao se da ne razumem, a Bos se nasmejao i kazao da će to
upamtiti.
Tema njihovog razgovora su, naime, bili robovi. Gospodin Master upravo
se vratio u Njujork s tovarom robova, od kojih su neki bili Indijanci. Pošto
su se neke druge države žalile na trgovinu svojim ljudima, guverner Andros
je naredio da se samo crnci mogu prodavati kao robovi na tržnici – jer su se
sve svetske nacije složile da crnci treba da budu robovi – a to gospodinu
Masteru nije odgovaralo.
„Nameravam da privatno prodam te Indijance“, kazao je. „Imam jednu
finu mladu Indijanku pa sam se pitao da li biste želeli da je kupite.“
U tom trenutku ušla je gospodarica, veoma uznemirena, te sam
pretpostavio da ju je gospođica Klara opet nasekirala. Gospodarica se
ponekad pravila da ne razume engleski, ali se sada nije time zamajavala već
je viknula: „Ne trebaju mi smrdljivi Indijanci u našoj kući.“ Zatim se
okrenula Bosu i rekla: „Ali treba mi jedna robinja da mi pomaže u kući.
Mogao bi da mi kupiš jednu crnkinju.“
Bos je toliko želeo da joj ugodi da je već sutradan otišao da joj kupi
robinju. Zvala se Naomi.

U to vreme sam imao tridesetak godina. Naomi je bila desetak godina mlađa,
međutim mudra za svoje godine. Bila je veoma sitna, okruglog lica i pomalo
bucmasta, što mi se dopalo. Budući da se našla u nepoznatom domu, u
početku je malo govorila; ali bismo ponekad popričali. Narednih dana smo
se bolje upoznali i počeli da prepričavamo jedno drugome svoj život. Ona je
ranije živela na plantaži, ali je imala sreće što je radila kao kućna služavka.
Kada je gospodar te kuće ostao udovac i ponovo se oženio, njegova nova žena
rekla je da u kući želi sve nove robove, te su stari prodati. Gospodar ju je
prodao trgovcu koji ju je odveo u Njujork, gde se za robove mogla dobiti dobra
cena.
 Rekao sam Naomi da je ovo fina kuća, i činilo mi se da ju je to umirilo.
Naomi i ja smo se vrlo dobro slagali. Ponekad sam joj pomagao u težim
poslovima, ali i ona je pomagala meni kada bih se umorio. Nekoliko dana
sam bio bolestan, a ona me je negovala. S vremenom sam veoma zavoleo
Naomi zbog njene dobrote.
Počeo sam da razmišljam o tome da je uzmem za ženu.
Nikad nisam oskudevao u devojkama. Pored devojaka iz grada, jednu
sam zaista rado viđao. Živela je u seocetu na Ist Riveru, tik ispod Hog
Ajlenda, i zvala se Violeta. Leti sam uveče, kada mi Bos kaže da mu više
nisam potreban, odlazio tamo. Violeta je imala nekoliko dece, od kojih su
neka možda bila moja.
Naomi je bila drugačija od tih devojaka. Prema njoj sam se ponašao
zaštitnički. Kada bih počeo da održavam ljubavne odnose s njom, to bih
učinio samo u nameri da se skrasim, a o tome nikad ranije nisam razmišljao.
I tako sam se neko vreme trudio da sa Naomi budem prijatelj, ali da je ipak
držim na odstojanju. Posle izvesnog vremena, primetio sam kako se pita šta
to moje ponašanje treba da znači; ali nikad nije ništa rekla, a ja joj nisam
priznao o čemu razmišljam.
Tada sam jedne večeri, usred prve zime koju je provela u našoj kući,
zatekao Naomi kako sedi sama i drhti. Budući da je oduvek živela u toplim
krajevima, nikad nije upoznala njujoršku zimu. Seo sam pored nje i obgrlio
je.
Malo-pomalo, išli smo sve dalje; i ubrzo smo počeli da živimo kao muž i
žena.
Bos i gospodarica su to sigurno znali, ali ništa nisu govorili.

U proleće mi je Bos rekao da treba da putujem s njim uz reku Hadson.

Oduvek sam želeo da vidim tu veliku reku i zato sam se radovao odlasku,
mada je to značilo da neko vreme neću biti uz Naomi. Bos bi obično putovao
nekoliko nedelja kasnije, ali su se Klara i gospodarica toliko svađale da
verujem da je jedva čekao da pobegne od njih.
Upravo kada je trebalo da pođemo, on i gospodarica su se malo
sporečkali. Gospodarici nikad nije bilo pravo kada je on putovao, a počela je
i da ga krivi za Klarino ponašanje. Razgovarali su iza zatvorenih vrata, te
nisam sve čuo, ali kad smo odlazili Bos je ćutao, oborene glave.
Nosio je vampum pojas. Primetio sam da uvek nosi taj pojas kada putuje
rekom. Verujem da mu ga je poklonio neki indijanski poglavica.
Imali smo četiri veslača, a Bos me je pustio da krmanim. Otprilike posle
sat plovidbe, malo se razvedrio. Budući da smo putovali protiv vetra i plime,
tog dana smo sporo napredovali; ali činilo se da Bosu to nije važno. Mislim
da je bio srećan što je na reci. Još nismo bili odmakli od Menhetna kad smo
pristali da se ulogorimo preko noći.
Sledećeg jutra, tek što smo krenuli, pogledao me je i rekao: „Dakle,
Kvoše, pretpostavljam da ste ti i Naomi sada muž i žena. Zar nisi znao da
treba da tražiš moju dozvolu?“
„Ne mislim baš da mi je ona žena, Bose“, rekoh. „Da biste imali ženu,
morate se venčati u crkvi.“ Pitao sam se šta će on na to reći.
„Englezi imaju poseban izraz za to“, rekao mi je. „Po engleskom zakonu
– kojeg treba da se pridržavamo – pošto ona živi s tobom kao da ste venčani,
ona je tvoja ‘nevenčana žena’. Dakle“, nasmešio se, „budi dobar prema njoj.“
„Niste ljuti na mene, Bose?“, pitao sam. Samo se nasmešio i odmahnuo
glavom. „A gospodarica?“, upitah.
„Ne brini.“ Uzdahnuo je. „Barem smo se oko toga složili.“
Posle toga zagledao se u reku, stojeći okrenut ka vetru, a ja sam ga
posmatrao da vidim da li je još dobro raspoložen. Tada se okrenuo i nasmešio
mi se.
„Smem li da vas pitam nešto, Bose?“
„Kaži“, reče on.
„Pa, Bose, evo kako je to. Jednoga dana ste mi rekli da ću jednom dobiti
slobodu, ali čak i ako je Naomi moja nevenčana žena, njoj to neće ništa
pomoći. Ona će i dalje biti robinja.“
Nije mi odgovorio.
„Vidite, Bose“, rekoh, „razmišljam šta će biti ako dobijemo decu.“
Potrudio sam se da shvatim zakon. Holandski ili engleski, po tome se
nimalo nisu razlikovali. Dete roba pripada gospodaru. Ako gospodar oslobodi
roba, dete i dalje ostaje u njegovom vlasništvu, sem ako izričito oslobodi i
dete. Takav je zakon.
Neko vreme je ćutao, zatim klimnu glavom, kao za sebe.
„Pa, Kvoše“, reče on, „moraću da razmislim o tome, ali ne još.“ Video sam
da više ne želi da priča o tome.

Tog popodneva pristali smo pored malog indijanskog sela i Bos mi je rekao
da pričekam u brodiću dok on bude razgovarao s Indijancima. Dugo ga nije
bilo, a kada se vratio, ušao je u brod i rekao veslačima da nastave uzvodno.
Činilo se da je nešto zamišljen, te sam samo ćutao i krmanio.
Plovili smo tako oko pola sata i skrenuli za okuku reke, kada mi je rekao:
„Sećaš li se one indijanske dece koju si spasao?“
 „Da, Bose“, rekoh.
„Pa“, reče on, „majka im je umrla. Od groznice.“
Do majke mi nije bilo toliko stalo, ali sam se veoma trudio da spasem tu
decu, pa sam ga upitao jesu li oni dobro.
„Jesu“, reče on, „deca su preživela.“
„Dobro je, Bose“, odgovorio sam.

Te večeri kad smo se ulogorili, jeli smo pored vatre, ja, Bos i četiri veslača.
Bos je uvek bio ljubazan prema svojim ljudima. Poštovali su ga; a on je umeo
da priča i šali se s njima. Čak i kad je bio zaokupljen drugim mislima, uvek
je umeo da im pokloni pažnju.
Bos je poneo dosta hrane i bačvu piva. Pošto smo se svi najeli i malo
popili, veslači su počeli da se smeju i da me zadirkuju u vezi sa devojkama
za koje se pričalo da sam ih imao, te se povela priča o ženama. Jedan od njih
se nasmejao i rekao kako se plaši gospodarice. „Ne bih voleo da joj se
zamerim, Bose“, kazao je. Znajući da su se Bos i gospodarica sporečkali,
zažalio sam što je to rekao. Video sam da se Bos malo natmurio. Tada se ipak
nasmejao i rekao: „Ja ne bih voleo da se zamerim nijednoj ženi.“ S tim smo
se svi složili. Ubrzo posle toga Bos reče: „Pa, mislim da je vreme za spavanje.“
Uskoro su svi zadremali; a i ja sam legao da spavam.
Međutim, Bos nije spavao. Sedeo je kraj vatre i gledao u reku, veoma
zamišljen, a ja pomislih da razmišlja o svojoj svađi s gospodaricom. Zato sam
ćutao.
Dugo je ostao tako. Vatra je dogorevala. Nebo iznad reke bilo je puno
zvezda ali su ih povremeno zaklanjali oblaci; a nakon izvesnog vremena,
počeo je da duva i blag vetar, šumeći u krošnjama poput šapata. Taj zvuk
beše nežan kao uspavanka i slušajući ga, osetih kako me hvata san. Bos je i
dalje bio budan.
I tako sam nešto kasnije, želeći da mu skrenem misli s briga koje su ga
mučile i pomognem mu da se uspava, rekao: „Slušajte kako šumi vetrić,
Bose.“.
„Oh“, reče mi on, „ti si još budan?“
„Možda će vam pomoći da zaspite, Bose.“
„Možda, Kvoše“, odgovori on.
„Taj vetrić je tako blag, Bose“, rekao sam. „Podseća na neki glasić u
drveću. Ako oslušnete, čućete ga.“
Nije mi odgovorio, ali sam malo posle video kako je oborio glavu, te
pretpostavili da osluškuje. Pošto se neko vreme nije pomerio, pomislih da je
možda zaspao. Međutim, tada je polako ustao i pogledao ka meni. Pretvarao
sam se da spavam.
Tada on polako ustade i u mraku pođe obalom.
Dugo sam tako ležao, čekajući da se on vrati, ali ga nije bilo. Počeo sam
da se pitam da mu se nije nešto desilo. Šume su pune medveda, mada bih
verovatno čuo viku da ga je neki napao. Ipak, pošto se i dalje nije vraćao,
ustao sam i krenuo obalom za njim. Išao sam veoma pažljivo, bez ijednog
šuma. Nigde ga nisam video. Nisam želeo da ga dozivam i zato sam samo
išao dalje. Sigurno sam prešao skoro kilometar kada sam ga konačno
ugledao.
Sedeo je na travnatom delu obale, pod zvezdama. Noge je privukao sebi
i pogrbio se, povijajući ramena iznad kolena. I plakao je. Celo telo mu se
treslo i činilo se da se bezmalo guši. Nikad nisam video muškarca da tako
plače. Nisam se usuđivao da mu priđem, ali nisam želeo ni da ga ostavim
samog. Zato sam stajao tamo neko vreme a on je i dalje ridao kao da će mu
srce pući. Dugo sam ostao tu, a vetar se pojačao, ali on to nije primetio.
Potom je, nešto kasnije, vetar sasvim prestao i pod zvezdama je zavladala
tišina. A i on se malo smirio. Ne želeći da me primeti, polako sam se udaljio.
Kad sam se vratio do vatre pokušao sam da zaspim, ali sam i dalje
osluškivao očekujući da se on vrati. Kada se napokon pojavio, gotovo je
svitalo.

Danima smo plovili velikom rekom Hadson i videli sela Mohoka s drvenim
kućama i ogradama. Bos je kupio veliki tovar krzna. Čim smo se vratili,
pohitao sam kod Naomi, a ona mi se zagonetno nasmešila. Rekla mi je da
očekuje bebu, što me je neizmerno obradovalo. Ubrzo mi je palo na pamet da
detetu, ako bude dečak, nadenem ime Hadson, pošto sam bio na putu u
vreme kad je Naomi saznala da je trudna.
Naomi mi je takođe rekla da su se gospodarica i gospođica Klara tog jutra
posvađale i da je gospođica Klara otišla od kuće. „Gospodarica je vrlo
natmurena“, kazala je.
Uskoro pošto je Bos ušao u kuću, prošao sam pored vrata dnevne sobe.
Bila su otvorena i čuo sam kako Bos priča gospodarici o krznu koje smo kupili
od Mohoka, ali ona ništa nije govorila.
„Gde je Klara?“, upitao je zatim.
„Napolju“, reče ona. Koji trenutak kasnije dodade: „Pretpostavljam da si
se zadržao i sa svojim ostalim prijateljima Indijancima.“
„Samo kratko“, odgovori on. „Nisu imali krzna na prodaju.“
Gospodarica nije odgovorila.
 „Inače“, reče on, „Bledo Pero je umrla.“
Već neko vreme sam prisluškivao kraj vrata i tada pomislih da bi bilo
bolje da se udaljim, kada začuh gospodaričin glas.
„Zašto mi to govoriš? Šta mi znači jedan smrdljivi Indijanac manje ili
više?“
Bos je posle toga neko vreme ćutao. Zatim je tiho progovorio.
„Okrutna si“, reče on. „Njena majka bila je bolja žena od tebe.“ Tada sam
čuo kako on izlazi iz sobe, te sam brzo pobegao.
Posle toga mi se činilo da je između njega i gospodarice zavladala
nekakva hladnoća, kao da je nešto umrlo.

Kasnije sam često razmišljao o onome što sam čuo i mislio sam da shvatam
šta to znači. Ali mi to nije bilo previše važno. Sad sam morao da se brinem o
sopstvenoj porodici.
Kako su godine prolazile, sve više sam se uveravao koliko sam srećan što
sam se oženio Naomi. Radila je sve kućne poslove za gospodaricu, čak i kad
je bila u odmakloj trudnoći, i nikad se nije žalila. Znao sam koliko mora da
radi i pomagao sam joj koliko god sam mogao. Uveče mi se uvek smešila. Sve
smo delili i toliko smo se zavoleli da, kako su godine prolazile, više gotovo
nisam mogao da zamislim život bez nje.
Moj mali Hadson bio je najživahnije dete koje sam ikad video. Uživao
sam da se igram s njim a i Bos se često igrao s mojim sinom. Verujem da je
neko vreme Hadson mislio da mu je Bos deda. Kad mu je bilo dve godine,
Naomi je rodila još jedno dete, devojčicu, ali je ona bila slabačka i umrla je.
Dve godine posle toga, međutim, dobili smo još jednu devojčicu, kojoj smo
dali ime Marta. Imala je okruglo lice poput svoje majke, a dok je rasla,
primetio sam da je nasledila i majčinu narav.
Činilo mi se da je Hadson preko noći napunio pet godina. Skakutao je i
trčkarao unaokolo. Bos je govorio kako ne može da ga stigne, a Naomi kako
liči na mene. Stavljao sam ga na ramena i nosio sa sobom po gradu. Kad god
sam imao vremena odlazio sam s njim do reke, jer je voleo da posmatra
brodove. Oduševljavao se gledajući kako dižu jedra i kako ona lepršaju i
lepeću na vetru.
Jednog dana, kad nam je u goste došao gospodin Master, upitao je
Hadsona šta bi voleo da radi. Hadson mu odgovori kako bi želeo da bude
mornar.
„Ha“, reče gospodin Master Bosu. „Možda bi trebalo da radi za mene.“
Bos se nasmeja, ali ja sam se setio tovara robova koje je gospodin Master
dovozio u Njujork, i nisam želeo da moj sin radi na takvom brodu.
 Marta je pak bila neobično osećajno dete. Čim bih malo izostao iz kuće,
po povratku mi se bacala u naručje i vešala mi se oko vrata, i govorila mi da
ne smem nikuda da idem dok joj ne ispričam priču. Nisam znao nikakve
priče, te sam morao da ih izmišljam. Uskoro sam počeo da joj pričam o
velikom lovcu po imenu Hadson koji je živeo na reci Hadson i koji je bio
slobodan i imao sestru Martu, veoma dobru i mudru. Oni su doživljavali
brojne pustolovine sa životinjama, tamo u divljini.

U to vreme Bos je pronašao dobru priliku i gospođici Klari. Mislim da su i

on i gospodarica jedva čekali da se ona uda i ode iz kuće. Još jednom je Bos
veoma usrećio gospodaricu tako što je pronašao vrlo uglednu holandsku
porodicu, te je gospođicu Klaru u crkvi venčao domine, baš kao i njenog brata
Jana. Muž gospođice Klare nije živeo u gradu već na Long Ajlendu, te je
nismo često viđali. Gospodarica joj je s vremena na vreme odlazila u goste i
po svemu sudeći, otkad se Klara udala, mnogo su se bolje slagale.
Što se tiče Bosa i gospodarice, živeli su zajedno i bez svađa, ali se činilo
da je svako od njih krenuo svojim putem.
Bos i gospodin Master postali su vrlo bliski. Gospodin Master je bio jedan
od onih ljudi koji kad da nikada ne stare. Uskog lica i guste plave kose, s
prodornim plavim očima i mišićavo građen, gotovo se uopšte nije menjao,
sem poneke bore na licu. Ponašao se ljubazno i uvek je bio vrlo zauzet. Kad
god bi došao, rekao bi mi: „Dobar dan, Kvoše“, a kada bi odlazio: „Ti si dobar
čovek, Kvoše“, hitro me prostrelivši svojim plavim očima. Ponekad je govorio
Bosu: „Kvoš je moj drugar. Je li tako, Kvoše?“, a ja sam odgovarao: „Da,
gospodine.“
Tih godina su engleske vlasti dodeljivale bogatim holandskim
porodicama velika imanja, želeći da ih zadrže na svojoj strani i da od njih
profitiraju. I engleski trgovci su dobro prolazili. Gospodin Master je
nagovarao Bosa da i on dođe do nekog imanja, jer se u Engleskoj, govorio je,
čovek ne može smatrati otmenim ako nema veliko imanje. Svi ugledni ljudi,
poput majnhera Filipsa i Van Kortlandovih, koji su imali velika imanja
severno od grada, brzo su postajali veoma otmeni. Njihove žene su visoko
podizale kosu i oblačile fine haljine, sa utegnutim strukom i isturenim
grudima.
Video sam da se Bos zagrejao za tu ideju. I Janu se svidela, te je i on
ponekad govorio da treba da kupe zemlju. Ali ne i gospodarica. Ona je
nastavila da nosi običnu okruglu kapu i široke holandske haljine, kao i druge
Holanđanke. Pa ipak su te Holanđanke volele nakit još više od Engleskinja.
I ona je rado stavljala u uši minđuše s krupnim draguljima, a mislim da je
na svakom prstu imala po prsten. I najčešće je pušila glinenu lulu.
Što se tiče divljenja prema bilo čemu engleskom, to joj nije bilo ni nakraj
pameti.
 „Taj narod je dostojan prezira“, govorila je. „Dopustili su da im vladaju
papisti.“
Ispostavilo se naime da je naš vladar, vojvoda od Jorka, zapravo u
tajnosti bio katolik. Ljudi su mislili da je možda i kralj Čarls II pritajeni
katolik, mada je on to poricao. Vojvoda od Jorka to, međutim, nije ni skrivao.
Bio je veoma privržen katoličanstvu i čak je poslao i katoličkog guvernera u
Njujork. U Njujorku ste mogli biti bilo koje vere, ili nikakve. Ali su se skoro
svi plašili katolika.
Taj katolički guverner izdao je povelju u kojoj je objavio da će se u
provinciji održati slobodni izbori i obećao je da se porezi neće ubirati bez
pristanka izabranih predstavnika. Zbog toga su čak i neki holandski vernici
kazali da nije tako loš. Međutim, gospodaricu to nije zadivilo.
„Nikad ne veruj Englezu“, govorila je, „i nikad ne veruj papistima.“

Zima 1684. bila je izuzetno hladna. Veliko jezero severno od grada bilo je
duže od tri meseca sasvim zaleđeno. Kao i većina Holanđana, Bos je voleo da
se kliže, te smo jednog jutra svi otišli tamo, s Janom i njegove dve kćerkice.
Jan je radio sa svojim ocem. Tih godina se naglo razvio posao destilovanja
ruma iz melase. Već odavno je postojala destilerija preko puta luke na Steten
Ajlendu, ali je Jan sa gospodinom Masterom otvorio još jednu u gradu.
Takođe je trgovao pićem koje su uvozili iz Holandije, pre svega džinom, koji
su nazivali „Džinevra“.
Gospodarica je došla s Klarom i njenim mužem. Njih dvoje još nisu imali
dece, ali Klara nikad nije lepše izgledala. Bos je naučio svu decu, i mog sina
Hadsona, da se kližu, a gospodarica se samo smešila i kazala da klizači na
tom jezeru liče na neku holandsku sliku. Čak joj nije smetalo ni kada su došli
gospodin Master i njegova porodica.
Gospodin Master je imao sina po imenu Henri, kome je tada bilo oko
osamnaest godina. Veoma je ličio na oca. Kada je taj mladić video gospođicu
Klaru, onako ljupku i rumenu od hladnoće i klizanja, nije mogao da odvoji
pogled od nje. Zajedno su se klizali. Čak se i gospodarica smeškala i rekla:
„Taj dečak je zaljubljen u tebe.“
Taj dan sam upamtio kao srećan i radostan.

Iznenadni udarac je stigao 1685. Vest je kao grom pogodila Njujork. Kralj
Čarls II je umro, a nasledio ga je njegov brat, vojvoda od Jorka. Kralj Džejms
II, katolik.
Njujork je dobio katoličkog kralja. Začas je prepustio vlast katolicima.
Zatim je pocepao povelju kojom su ovdašnjoj provinciji odobreni izbori. „Lepo
sam ti govorila“, rekla je gospodarica. „Rekla sam ti da nikad ne veruješ
katolicima.“
Međutim, to nije bilo najgore. U Francuskoj je kralj Luj XIV odjednom
odlučio da protera sve protestante iz svog kraljevstva. Bilo ih je mnogo, a
nisu mogli ništa sem da pokupe svoje stvari i pobegnu. Neki su otišli u
Holandiju; ubrzo su počeli da pristižu i u Njujork. Zvali su ih hugenoti.
Jednog dana majnher Lesler došao je kod gospodarice u društvu jednog
od tih hugenota, vrlo uglednog čoveka po imenu mesje Že. Mesje Že je rekao
da je kralj Džejms pisao kralju Luju i čestitao mu što je proterao protestante
iz svog kraljevstva. Rekli su da u Engleskoj vlada veliko nezadovoljstvo zbog
katoličkog kralja. Bos je bio zaprepašćen; što se tiče gospodarice, od tada nije
pričala ni o čemu drugom. Kazala je kako Englezi sada treba da se pobune i
da zbace kralja. To su Holanđani uradili kada su se našli pod španskim
katoličkim kraljem. Bos je rekao da su Englezi spremni da čekaju. Kralj
Džejms nije imao naslednika, a obe njegove kćerke bile su protestantkinje.
S vremenom će, govorio je, sve biti kao i pre. Nju to, međutim, nije
zadovoljilo.
Naredne dve godine u Njujorku su se svi žalili na kralja.
Jednog prolećnog dana 1689. gospodarica je žurno stigla kući sa širokim
osmehom i rekla nam da su Englezi proterali kralja Džejmsa II iz svoje
zemlje.
„Božja volja je izvršena“, uzviknu ona.
Razlog tome je bilo dete. Pošto godinama nije mogao da dobije još jedno
dete, kralj Džejms je odjednom dobio sina, koji je trebalo da bude katolik.
„To čak ni Englezi nisu hteli da trpe“, kazala je. Činilo se da su ga odmah
odbacili i poslali po njegovu stariju kćerku, Meri. To su nazvali Slavnom
revolucijom.
„Ne samo da je Meri protestantkinja“, rekla je gospodarica, „već je udata
za našeg Vilema, vladara Holandije. Vilem i Meri će zajedno vladati
Engleskom.“ Gotovo je igrala od radosti što ćemo opet biti pod holandskom
vlašću. Ubrzo posle Slavne revolucije stigla je vest da su Holanđani i Englezi
objavili rat francuskom katoličkom kralju Luju. Taj rat je nazvan Ratom
kralja Vilema. Svi smo se plašili da će se katolici Francuzi na krajnjem
severu udružiti sa Irokezima i doći sve do Njujorka. Francuzi i Indijanci su
zaista napali neke holandske naseljenike nešto dalje uzvodno, međutim, za
trgovce kao što su bili Bos i gospodin Master, rat je takođe predstavljao
dobru priliku.
Uvek ću pamtiti onaj sunčani dan kada nas je Bos pozvao da pođemo s
njim do reke. Krenuli smo svi zajedno, Bos i gospodarica; meni su dozvolili
da povedem i Hadsona. Tamo su nas čekali Jan i gospodin Master i njegov
sin Henri. Čamcem su nas prebacili do broda usidrenog na Ist Riveru. Bio je
to veličanstven brod, s visokim jarbolima i nekoliko topova. Gospodin Master
nas je poveo da nam ga pokaže. Hadson je sve pomno zagledao; nikada ga
nisam video tako uzbuđenog. Nekoliko trgovaca uložilo je novac u taj brod
koji je trebalo da napadne francuske trgovce, s kojima smo sad bili u ratu, i
otme im robu. Gospodin Master je uzimao osminu, a Bos i Jan zajedno još
jednu osminu. Video sam da je brod veoma brz. „Prestići će svaki brod koji
Francuzi pošalju protiv nas“, rekao je gospodin Master. Bio je vrlo zadovoljan
sobom. „Kapetan mu je iskusni zapovednik privatnog ratnog broda.18 Uz
malo sreće, mogli bismo se obogatiti.“
Upravo tada Hadson me je povukao za rukav, želeći nešto da pita.
Upozorih ga da ćuti, ali gospodin Master reče: „Ne, neka pita.“ Tada Hadson
upita: „Molim vas, Bose, kakva je razlika između privatnog ratnog broda i
gusarskog broda?“
Bos i gospodin Master se pogledaše i nasmejaše.
„Ako brod orobi nas“, objasni mu Bos, „onda je to gusarski brod. Ali ako
pljačka neprijatelja, onda je to privatni ratni brod.“

Neko vreme pošto je brod isplovio, muž gospođe Klare se razboleo i umro.
Pošto nije imala dece, ona se vratila kući, da neko vreme živi s roditeljima.
Pitao sam se hoće li opet biti svađa, ali godine su prolazile, a ona se lepo
slagala s majkom. Naravno, gospođica Klara je izvesno vreme bila u žalosti,
ali sam čuo kako gospodarica kaže Bosu: „Moramo joj pronaći drugog muža.“
U međuvremenu, čini mi se da je gospodarici bilo drago što je kćerka uz nju.
Moja Naomi je bila vešta švalja i uvek je popravljala sve što je u kući
trebalo zakrpiti. Takođe je počela da uči i malu Martu da šije. Gospođica
Klara je ubrzo uočila Martinu veštinu. Pošto je bila tako mlada a njeni prstići
tako gipki i hitri, dete je bilo izvanredno vično šivenju. Uskoro je gospođica
Klara izjavila: „To dete je pravo zlato.“ Često je izvodila Martu u šetnju.
Činilo mi se da gospodarici to ne smeta.

Jedno je poslati privatni ratni brod na neprijatelja, ali upravljati

provincijom je ipak nešto sasvim drugo. Neko vreme vladala je opšta zbrka.
U Bostonu su guvernera kralja Džejmsa odveli u zatvor. U Njujorku niko
nije znao ko je zapravo na vlasti. Tada je majnher Lesler ušao u istoriju. Jer,
budući da je bio jedan od vođa gradske milicije, gradski oci su ga zamolili da
upravlja gradom dok se stanje ne sredi.
Možete zamisliti koliko je gospodarici bilo drago. Leslera su podržavali
18 Privateer – privatni ratni ili oružani brod, u to vreme bojni brod u privatnom vlasništvu koji se mogao
iznajmiti za ratne pohode. Ponekad su ovakve brodove, veoma slične gusarskim, iznajmljivali i vladari ili
vlade. Kapetan ovakvog broda takođe je nazivan privateer. Mnogi čuveni pomorci koji su plovili pod zaštitom
vladara bili su kapetani privatnih ratnih brodova i čuveni gusari, kad na primer ser Džon Hokins, ser Frensis
Drejk i mnogi drugi. Inače, razdoblje od približno 1690. do 1730. smatra se „zlatnim dobom“ gusarstva. (Prim.
prev.)
neki ugledni Holanđani, poput doktora Bekmana, kao i neki od
Stajvesantovih. Sitni holandski trgovci i zanatlije, kao i najsiromašniji
Holanđani, bili su uz njega jer je bio Holanđanin. I svi hugenoti, koji su
uveliko pristizali brodovima, takođe su ga voleli; a on im je pomogao da
osnuju hugenotsko naselje na mestu koje su nazvali Nju Rošel, po jednom od
francuskih gradova odakle su proterani. Voleli su ga i mnogi Englezi,
posebno na Long Ajlendu, pre svega zato što su mrzeli katolike, a on je bio
dobar protestant. Neki od najpobožnijih su čak govorili da je Slavna
revolucija znak da se bliži Kraljevstvo Božje.
I tako je majnher Lesler neko vreme vladao Njujorkom. Nije mu bilo lako.
Sećam se kako je jednom došao kod gospodarice i pričao joj koliko je teško
održati red. „A moraću i da povećam poreze“, rekao je. „Posle toga me više
neće voleti.“ Primetio sam da mu je lice, inače uvek tako živahno, sada
umorno i napeto. „Jedno vam ipak obećavam“, rekao je. „Nikada više neću
prepustiti ovaj grad katolicima.“ Majnher Lesler je upravljao gradom oko
godinu i po.
Gospodarica ga je od srca podržavala, ali Bos je bio oprezniji.
Prvi put sam shvatio šta je Bosu na pameti jednog dana dok smo prolazili
glavnom ulicom što vodi od utvrđenja do kapije, koju su Englezi zvali
Brodvej.19 U tom delu grada uglavnom su živeli siromašniji Holanđani –
tesari, kočijaši, ciglari, obućari i mornari. Svi su oni voleli Leslera. Kazao
sam Bosu kako je majnher Lesler omiljen.
„Hmm“, reče on. „To mu ipak neće mnogo pomoći.“
„Zašto, Bose?“, upitao sam. Nije mi odgovorio.
Uskoro je, međutim, izašlo na videlo u čemu je nevolja. Majnher Lesler
je počeo da dovodi obične ljude na položaje u gradskoj službi i daje im moć.
To se nije dopalo čak ni bogatim holandskim trgovcima. Neki dominei su se
takođe žalili zbog toga.
Gospodarica se nije obazirala na te pritužbe. Neprestano je hvalila
Leslera. „On je Holanđanin, a sad imamo i holandskog kralja“, govorila je.
„Ali on je takođe i engleski kralj“, čuo sam kako ju je gospodar jednom
upozorio, „a dvor mu je u Londonu. Krupni trgovci imaju prijatelje na
engleskom dvoru, za razliku od Leslera.“ Kazao joj je da pazi šta govori.
Narednih meseci ugledni ljudi su se sve više bunili, a majnher Lesler je
počeo da im uzvraća udarce. Uhapsio je majnhera Bajara; izdao je i naloge
za hapšenje Van Kortlanda i nekoliko drugih. Obični Holanđani koji su voleli
majnher Leslera čak su napali neke bogataške kuće. Pošto je i sam bio bogat,
Bos se plašio da bi mogli zapaliti i njegovu. Jedne večeri je došao kući i rekao
da će na ulicama biti nereda, a kad sam mu kazao da je gospodarica izašla,

19 Engl.: Broadway – bukvalno znači široka ulica, široki put. (Prim. prev.)
rekao je: „Pođi sa mnom, Kvoše. Moramo pripaziti da joj se nešto ne desi.“ I
tako smo pošli kroz grad. Upravo smo išli Ulicom Biver20 do Brodveja kada
smo ugledali više od stotinu žena kako marširaju ka utvrđenju da iskažu
podršku majnher Lesleru. Gospodarica je marširala u prvom redu. Na
trenutak Bos je izgledao tako besan da sam pomislio da će je dograbiti i
izvući odatle. Onda se odjednom nasmejao. „Pa, Kvoše“, rekao je,
„pretpostavljam da to znači da našu kuću neće napasti.“
Na kraju se ipak dogodilo upravo ono na šta je Bos upozoravao. Iz
Londona je stigao brod s vojskom koja je zauzela grad. Majnher Lesler se,
dobro poznajući svoje neprijatelje, i dalje držao u utvrđenju govoreći da neće
predati grad bez naređenja kralja Vilijama lično. Napokon je i to stiglo. A
onda su ga uhapsili, jer je neko ubedio kralja da je on opasan buntovnik.
„Tvoji prijatelji su to zakuvali“, kazala je gospodarica Bosu.
„Budi srećna što i tebe nisu uhapsili“, odgovori on. Mada je i on, čuvši da
gradski oci traže od kralja Vilijama da pogube majnhera Leslera, rekao da
bi to bilo sramota.

Ubrzo posle toga se kapetan ratnog broda koji su unajmili Bos i gospodin
Master vratio kući. Uzeo je manji plen, ali ne i dovoljno za veliku zaradu.
Takođe je dovezao i nešto robova. Nije mi se dopalo kako ti robovi izgledaju.
„Mislim da nisu zdravi“, kazao je gospodin Master. „Nabolje bi bilo da ih
što pre prodamo.“ Prodao ih je već narednog dana.
Za sve to vreme siroti majnher Lesler je u tamnici čekao da sazna svoju
sudbinu. Većina građana je bila zgranuta. U našoj kući vladala je strahovito
turobna atmosfera. Gospodarica je jedva progovarala. Početkom maja je
jedna žena koja je marširala s njom zamolila gospodaricu da joj pozajmi
Naomi na nekoliko dana, da šije na njenom imanju, i gospodarica je pristala;
mislim da je i Naomi bilo drago da ode nekud. U kući je bilo tako sumorno
da sam joj rekao: „Povedi i malu Martu.“ I tako su njih dve otišle na tu
bouwerie nekoliko kilometara severno od grada i ostale tamo deset dana.
Upravo tada, vreme je postalo vrlo promenljivo. Neki dani bili su topli i
sparni, te se smrad balege širio po ulicama; potom bi naišla hladnoća i kiša.
Činilo se da to nikome ne prija. Iako sam obično vedar, i ja sam tada bio
potišten. Jedva sam obavljao svoje poslove. Kasno jedne večeri Naomi i mala
Marta su se konačno vratile. Nismo mnogo razgovarali. Obe su bile tako
umorne da su odmah zaspale.
Sledećeg jutra otišao sam sa Bosom do pristaništa. Gospodin Master i
drugi trgovci raščišćavali su račune oko privatnog ratnog broda i razmišljali
da li da iznajme još jedan. Posle toga smo otišli do utvrđenja, jer su Bos i
gospodin Master hteli da saznaju vesti o majnher Lesleru. Kada su izašli,
20 Engl.: Beaver street – Dabrova ulica. (Prim. prev.)
Bos je odmahivao glavom.
„Bajar je rešio da ga dotuče“, rekao je gospodin Masteru. „Sumnjam da
će uopšte sačekati odluku kralja Vilijama.“
Upravo su ulazili u jednu krčmu, kada smo videli kako prema nama trči
mali Hadson.
„Šta je bilo, mališa?“, upita ga Bos.
„Marta, gospodine!“, povikao je. „Mislim da umire.“

Siroto dete gorelo je od groznice. Bilo ju je strašno videti. Naomi je takođe

izgledala bolesna i drhtala je.
„To je od onih robova s Bosovog broda“, rekla mi je. „Oni su prodati
imanju na kome smo nas dve bile. Bili su bolesni kad smo stigle, a jedan je
umro. Sigurna sam da smo se zarazile od njih.“
Niko nije znao koja je to bolest. Cele noći moja mala Marta je gorela a
ujutru je jedva disala. Naomi i ja smo je negovali, ali usred noći je i Naomi
isto tako pozlilo. Kupao sam ih hladnom vodom pokušavajući da ublažim
groznicu, ali se činilo da im to ne pomaže.
Ujutru se na vratima pojavila gospođica Klara.
„Ne smete ulaziti, gospođice Klara“, rekoh joj. „Ne želim da se razbolite.“
„Znam, Kvoše“, odgovorila je. „Ali želim da je negujem.“
Gotovo sam se ugušio od suza kada je to rekla. Ipak sam odmah pozvao
gospodaricu, da upozori gospođicu Klaru da ne ulazi. Gospodarica joj je
zabranila da uđe u sobu. Gospođica Klara je bila svojeglava. Nije htela da
posluša čak ni Bosa ni gospodaricu. Rekla je da neće otići dok ne da Marti
neki napitak koji joj je donela i koji će joj pomoći. Bos je rekao: „Daj ga onda
Kvošu“, ali ona nije htela. Stajala je i držala Martu za ruku i dala joj taj
napitak. Marte je jedva gutala, ali joj je možda ipak malo pomogao, jer se
tada smirila. Posle toga uspeo sam da izvedem gospođicu Klaru iz sobe.
Negde u sumrak moja mala Marta je umrla. Majka joj je bila toliko
iscrpljena da je nešto pre toga utonula u dubok san. Pošto nisam želeo da
telo mrtvog deteta leži s njom u sobi, uzeo sam Martu u naručje i tiho je
odneo u dvorište. Bos mi je rekao da je odnesem u štalu i da bi trebalo da je
te noći sahranim.
Kad sam se vratio kod Naomi, ona je pokušavala da ustane i tražila je
Martu.
„Gde je ona?“, vikala je.
„Dole je veća hladovina“, rekao sam joj. U tom trenutku nisam mogao da
podnesem da joj kažem istinu. „Malo se odmara.“ Tada smo kroz prozor čuli
kako Klara plače. Sigurno je saznala.
„Mrtva je, zar ne?“, upita Naomi. „Moja mala Marta je mrtva.“
Ne znam šta me je obuzelo, ali nisam mogao da joj odgovorim. Naomi je
tada samo legla i sklopila oči.
Kasnije te noći i nju je zahvatila teška groznica. Gorela je i tresla se.
„Odlazim, Kvoše“, rekla mi je. „Odlazim noćas.“
„Moraš izdržati ako možeš“, rekoh joj. „Potrebna si Hadsonu i meni.“
„Znam“, odgovorila je.
Sledećeg jutra počela je kiša. Uporna, dosadna kiša. Negovao sam
Naomi, tako da nisam nimalo razmišljao o tome šta se napolju dešava. Po
podne je Bos došao u dvorište i pitao za Naomi.
„Jesi li čuo vesti?“, upitao me je tada. „Jadnog Leslera su juče pogubili.“
„Žao mi je, Bose“, rekoh.
„Gospodarica je to teško podnela“, kazao mi je. „Pogubili su ga kao
izdajnika.“
Znao sam šta to znači. Vešanje, ali takvo da ne traje dovoljno dugo da
ubije čoveka. Zatim mu vade utrobu i odrube glavu. Bilo je teško zamisliti
da se nešto tako desilo finom čoveku kao što je bio majnher Lesler.
„On nije bio ništa veći izdajnik od mene“, reče Bos. „Ljudi uzimaju delove
njegove odeće kao relikvije. Kažu da je umro kao mučenik.“ Uzdahnuo je.
„Inače, mislim da Hadson večeras treba da ostane u kuhinji.“
„Da, Bose“, rekao sam.
Te noći kiša je i dalje padala. Pitao sam se hoće li rashlađenje pomoći
Naomi, ali činilo se da ne pomaže. Usred noći prevrtala se u krevetu i ječala
od groznice. Potom se smirila. Oči joj behu sklopljene i nisam znao je li joj
bolje ili gubi bitku. U zoru sam primetio da je kiša prestala. Naomi je teško
disala i izgledala je vrlo slaba. Otvorila je oči.
„Gde je Hadson?“, upitala je.
„Dobro je“, rekoh joj.
„Hoću da ga vidim“, prošaputala je.
„Ne smeš“, odgovorio sam.
Posle toga kao da je klonula. U zoru sam ustao i na trenutak izašao da
udahnem malo svežeg vazduha i pogledam u nebo. Bilo je vedro. Na istoku
sam video jutarnju zvezdu. Kad sam se vratio unutra, Naomi beše već umrla.

U danima posle sahrane Bos i gospodarica su bili vrlo pažljivi prema meni.
Bos je pazio da uvek budem nečim zauzet, a isto tako i Hadson. To je
pametno učinio. Što se gospodarice tiče, ona nije mnogo govorila, ali se videlo
da je zaprepašćena zbog ubistva majnher Leslera.
Jednog dana dok sam radio u dvorištu, gospodarica je došla i stala pored
mene. Izgledala je tužna. Posle nekog vremena upitala me je: „Ti i Naomi ste
bili vrlo srećni zajedno, zar ne?“ Rekao sam da jesmo. „Niste se svađali?“
„Nikad jedno drugom nismo rekli ružnu reč“, odgovorio sam.
Nekoliko trenutaka je ćutala. Zatim je rekla: „Ružne reči su užasne,
Kvoše. Ponekad zažališ zbog njih. Ali ono što je rečeno ne može se poreći.“
Nisam znao šta da joj na to odgovorim, te nastavih da radim. Koji
trenutak kasnije klimnula je glavom i ušla u kuću.

Kasnije te godine gospodarica je dovela drugu robinju umesto Naomi, i

verujem da se nadala da ću se možda zbližiti s njom. Međutim, iako nova
robinja nije bila loša žena, nismo se tako lepo slagali; a iskreno rečeno, mislio
sam da mi niko ne može zameniti Naomi.
Mali Hadson mi je bio velika uteha. Pošto smo ostali sami, provodili smo
dosta vremena zajedno. Bio je naočit dečkić i poslušan sin. Nikada mu ne bi
dosadilo da odlazi u luku. Mornari su ga učili da vezuje čvorove. Verujem da
je umeo da vezuje sve moguće vrste čvorova. Umeo je čak i da pravi razne
šare od različitih čvorova. Naučio sam ga svemu što sam znao i rekao sam
mu kako se nadam da ćemo jednoga dana, ako Bos bude dozvolio, obojica biti
slobodni. Ipak mu nisam mnogo pričao o tome, jer nisam želeo da se suviše
ponada, ili da se razočara ako još izvesno vreme ne budemo stekli slobodu.
Uvek sam uživao kad je on uz mene. Dok sam šetao i pričao s njim, često bih
mu spuštao ruku na rame; a kada je malo odrastao, ponekad bi i on meni
spustio ruku na rame.
To su za gospodaricu bila teška vremena. Još uvek je bila lepa žena.
Njena plava kosa beše posedela, ali joj se lice nije bilo mnogo izmenilo. Tih
godina, međutim, na licu su joj se pojavile bore i kad bi se rastužila izgledala
je stara. Činilo se da joj ništa ne ide od ruke. Jer iako je većina ljudi u gradu
još govorila holandski, svake godine bilo je sve više engleskih zakona.
Englezi su želeli da njihova crkva – anglikanska crkva, kako su je oni
nazivali – bude glavna u gradu. Guverner je rekao da, bez obzira na to u koju
crkvu idu, ljudi ipak moraju da plaćaju dažbine anglikanskim sveštenicima.
To je razljutilo mnoge, a posebno gospodaricu. Dominei su pak toliko želeli
da udovolje guverneru da se nisu bunili, čak su ponudili anglikancima da
dolaze u njihove crkve dok ne izgrade sopstvene.
Gospodarica je barem uz sebe imala porodicu. Bos je, opet, mada mu je
već bilo preko šezdeset godina, uvek bio veoma zauzet. Pošto je Rat kralja
Vilijama protiv Francuza i dalje trajao, iznajmljivano je mnogo privatnih
ratnih brodova; a Bos i gospodin Master su se i time dosta bavili. Ponekad
je Bos putovao rekom po krzna. Jednom je otišao s gospodinom Masterom
niz obalu do Virdžinije.
Gospodarica je često odlazila u Janovu kuću, koja nije bila daleko od
naše, da obiđe unuke. Klara joj je takođe bila velika uteha, ali Klara je često
izbivala iz kuće i pretpostavljam da je gospodarica bila usamljena.

Jednog letnjeg popodneva, ubrzo pošto su se Bos i gospodin Master vratili

iz Virdžinije, čitava porodica se okupila kod kuće na večeri. Za stolom su bili
Jan i njegova žena Lizbet sa svojim kćerkama, i gospođica Klara. Hadson i
ja smo služili za stolom. Svi su bili veseli. Upravo smo, na kraju večere, izneli
na sto maderu, kad je gospođica Klara ustala i objavila kako ima nešto da
im kaže.
„Imam dobre vesti“, kazala je, gledajući u sve okupljene za stolom.
„Udajem se.“
Gospodarica je izgledala potpuno zabezeknuta i upitala ju je za koga hoće
da se uda.
„Udajem se za mladog Henrija Mastera“, odgovori ona.
Pa, u tom času sam držao tanjir u rukama i umalo ga nisam ispustio.
Gospodarica je s nevericom gledala u gospođicu Klaru.
„Za Masterovog sina!“, uzviknu ona. „On čak nije ni Holanđanin.“
„Znam“, odvrati gospođica Klara.
„Mnogo je mlađi od tebe“, rekla je gospodarica.
„Mnoge žene u gradu se udaju za mlađe muškarce“, suprotstavila joj se
gospođica Klara. Navela je jednu bogatu Holanđanku koja se tri puta
udavala za mlađe muškarce.
„Jesi li razgovarala s domineom?“
„Nema svrhe da razgovaram s domineom. Venčaće nas gospodin Smit, u
anglikanskoj crkvi.“
„Anglikanskoj?“ Gospodarica gotovo zakrklja. „Njegova porodica se
usuđuje da to traži?“
„To je bila moja ideja.“
Gospodarica je samo sedela i buljila, kao da ne može da veruje svojim
ušima. Zatim je pogledala u Bosa.
„Ti si ovo znao?“
„Nešto sam načuo. Klara sada ima više od trideset godina i udovica je.
Može sama da odlučuje.“
Gospodarica se okrete svom sinu i upita ga je li i on znao.
„Naslućivao sam“, odgovori on.
Posle toga, gospodarica kao da je klonula na stolici.
„Bilo bi lepo“, reče tiho, „da je neko rekao i meni.“
„Nismo bili sigurni“, reče Jan.
„Nije to tako strašno, Greta“, reče Bos vedro. „Henri je dobar momak.“
„Dakle, Klara“, nastavi gospodarica, „hoćeš da se udaš za Engleza i da
napustiš svoju crkvu. To ti ništa ne znači?“
„Volim ga“, odgovori ona.
„To će proći“, reče gospodarica. „Shvataš li da ćeš u engleskom braku
imati manje prava?“
„Poznajem zakon.“
„Ne smeš nikad pripadati svome mužu, Klara. Holanđanke su slobodne.“
„To me ne brine, majko.“
Neko vreme svi su ćutali. Gospodarica je gledala u sto.
„Vidim“, reče ona napokon, „da moja porodica nimalo ne mari za mene.“
Klimnula je glavom. „Svi ste na Masterovoj strani.“ Okrenula se gospođici
Klari. „Želim ti sreću.“
Nešto kasnije te godine engleski sveštenik gospodin Smit zaista ih je
venčao. Gospodarica nije htela da dođe na venčanje. To nikoga nije
iznenadilo. Mnogi njeni prijatelji Holanđani imali su isto mišljenje. Kada se
Bos vratio s venčanja, ona je sedela u sobi, natuštena poput olujnog oblaka.
On je izgledao sasvim zadovoljan, i primetio sam da je malo popio.
„Ne brini, draga moja“, reče on, „nisi nam nedostajala.“

I ja bih u to vreme bio sasvim srećan, samo da moj sin Hadson nije želeo da
se otisne na pučinu. Večito me je gnjavio time, a Bos ga je podržavao.
Gospodin Master je govorio da će ga primiti u svako doba; jedini razlog zbog
kojeg ga Bos nije iznajmio gospodinu Masteru bilo je to što je znao da ja to
ne želim i da mi je Hadson sve što imam. „Skupo me koštaš, Kvoše“, govorio
mi je, i nije se šalio.
Jednoga dana gospodin Master je došao u našu kuću s nekim škotskim
gospodinom po imenu Kapetan Kid.21 On je bio kapetan privatnog ratnog

21Vilijam Kid, zvani Kapetan Kid, bio je poznati škotski pomorac i pirat. Godine 1701. osuđen je i po povratku
sa Indijskog okeana obešen zbog gusarenja, međutim, i on je zapravo bio „legalni pirat“, to jest kapetan
privatnog ratnog broda. Kapetan Kid je nadahnuo brojne legende, pesme i priče. (Prim. prev.)
broda, oženjen bogatom holandskom udovicom. Bio je to dobro građen čovek,
vrlo uspravnog držanja. Lice mu je bilo ogrubelo, ali je uvek nosio otmenu
periku, besprekorno vezanu mašnu oko vrata i skup plavi ili crveni kaput.
Gospodarica ga je nazivala gusarom; ali budući da se veoma obogatio, sada
je postao vrlo ugledan i sprijateljio se s guvernerom i svim najotmenijim
porodicama. Gospodin Master mu je pričao kako mladi Hadson ume da
vezuje sve mornarske čvorove i naterao Hadsona da mu pokaže, a Kapetan
beše iskreno zadivljen.
„Tom momčiću je mesto na moru, Van Dajk“, rekao je sa svojim škotskim
naglaskom. „Treba da ga date u mornare.“ Posle toga sedeo je u salonu i pred
Hadsonom pričao Bosu o svojim pustolovinama; mesec dana posle toga moj
sin mi nije dao mira, moljakajući me da mu dozvolim da se otisne na pučinu.

Budući da sam čitav život proveo u toj kući, navikao sam da slušam kako
članovi porodice međusobno razgovaraju. Ako je trebalo da popričaju u četiri
oka, Bos i gospodarica bi se pobrinuli da ostanu sami i zatvore vrata pre nego
što počnu da raspravljaju o nekoj temi. Međutim, svi su često otvoreno
govorili šta misle, naročito za stolom, gde bih ih ja služio. Zbog toga, dok su
godine prolazile, nije bilo mnogo tema o kojima se govorilo u kući, ili njihovih
mišljenja o onome što se dešava o svetu, a da ja za to nisam znao.
Ipak, jednom sam čuo nešto što nije trebalo da čujem.
To nije bila moja krivica. Iza kuće smo imali ljupku malu baštu. Soba
koju je Bos koristio kao kancelariju gledala je na nju. Kao sve holandske
bašte i ova je bila vrlo uredna. U njoj su rasle jedna kruška i lale. Imah smo
i komad zemlje na kome smo gajili kupus, luk, šargarepu i endiviju, i
indijanski kukuruz. Pored jednog zida rasle su breskve. Dok sam bio mlad,
nerado sam radio u bašti, ali sam kasnije zavoleo negovanje biljaka.
Jednog toplog prolećnog dana mirno sam radio u toj bašti, nedaleko od
prozora Bosove radne sobe, koji beše otvoren. Nisam čak znao ni da je on u
sobi, dok nisam čuo glas njegovog sina Jana.
„Čuo sam da je majnher Filipse napisao engleski testament“, rekao je on.
„O“, čuo sam Bosov glas.
„Svaki ugledan čovek treba to da uradi“, rekao je Jan. „I ti treba da
razmisliš o tome.“
Kad je reč o nasleđivanju, između Engleza i Holanđana postojale su
velike razlike. Kada bi Holanđanin umro, njegova udovica nasledila bi kuću
i sve poslove, koji su ostajali u njenom posedu sve dok i sama ne bi umrla;
tada se imovina delila između dece, sinova i kćeri podjednako. Englezi
ženama nisu davali takva prava. Kada se Engleskinja uda, sav njen imetak
pripada mužu, kao da je robinja, a od nje se ne očekuje ni da se bavi bilo
kakvim poslovima. Ako joj muž umre, najstariji sin dobija gotovo sve, osim
jednog dela imovine koji udovici služi za izdržavanje. Englezi su čak usvojili
zakon po kome je sin posle četrdeset dana mogao da izbaci majku iz kuće.
Veliki engleski zemljoposednici podržavali su takve zakone jer je,
čuvajući jedinstvo imetka, porodica čuvala i svoju moć. Iz istog razloga su i
neki Holanđani, pošto su se obogatili, želeli da ostave engleski testament;
većina ipak nije marila za taj engleski zakon. Pretpostavljam da ga njihove
žene nisu prihvatale. Smatrao sam da ni Bos neće obraćati pažnju na to.
„Mi imamo holandski testament još iz vremena našeg venčanja“, rekao
je Bos. „Pohranjen je kod starog Šermerhorna, advokata tvoje majke. Ona bi
poludela ako bih ga izmenio.“
„Ona to ne mora ni da zna. Novi engleski testament poništio bi taj stari.“
„Zašto je to tebi važno?“
„Iskreno, oče, nemam poverenja u njeno rasuđivanje. Seti se kako se
ponašala u vezi s Leslerom. Mislim da ona ne treba da raspolaže našim
novcem. Klara je dobro obezbeđena.
Dobila je izdašan miraz, nasledila je novac i od svog prvog muža, a bog
zna da ni Henriju Masteru ne nedostaje novca. Možeš biti siguran da će on,
prema engleskom testamentu svoga oca, dobiti gotovo sav Masterov imetak.
Ona je daleko bogatija od mene.“
„Shvatam šta hoćeš da kažeš“, reče Bos.
„Znaš da bih se ja uvek brinuo o majci. A isto tako i Klara.“
„Ne sumnjam u to.“
„Samo mislim da treba da zaštitiš mene. Kao i porodicu Van Dajk. To je
sve.“
„Razmisliću o tome, Jane, obećavam ti. Ali najbolje je da ovo ostane među
nama.“
„Naravno“, odgovori Jan.
Posle toga sam se brzo sklonio u drugi kraj bašte, a kada sam ušao u
kuću, nisam rekao ni reč o onome što sam čuo, čak ni Hadsonu.

Iz 1696. pamtim dva važna događaja. Stari zid na severu grada već se rušio
i nekoliko godina ranije na njegovom mestu je izgrađena ulica, koju su
nazvali Vol strit.22 Te godine anglikanci su postavili temelje lepe nove crkve
na mestu gde se Vol strit ukrštao s Brodvejom. Nazvali su je Crkva Svetog
Trojstva.

22 Engl.: Wall – zid. (Prim. prev.)

 Drugi događaj bilo je poslednje putovanje Kapetana Kida.
Rat kralja Vilijama s Francuzima još je trajao. Tri stotine kilometara
uzvodno, Francuzi i Indijanci zajednički su napali holandsko naselje
Šenektade, dok su na okeanu Francuzi i njihovi pirati i dalje stvarali toliko
nevolja da su Englezi preklinjali Kapetana Kida da se pozabavi njima.
Kapetan je bio u penziji i, kako sam već rekao, bio je ugledan čovek.
Zapravo, upravo u to vreme pomagao je izgradnju Crkve Svetog Trojstva
u Vol stritu. Ipak je pristao. „Mada mislim da ga nije bilo teško ubediti“,
rekao je Bos. „Ti stari morski vukovi uvek jedva čekaju da se otisnu na
pučinu.“
Jednog popodneva vraćao sam se kući, kada mi je u susret istrčao
Hadson. Izgledao je vrlo uzbuđen, ali ništa nije rekao. Samo je pošao u korak
sa mnom, kao što smo često radili i u čemu smo uvek uživali. Usput sam mu
spustio ruku na rame, što sam takođe često činio. Hodali smo rame uz rame.
Posle izvesnog vremena on mi reče: „Kapetan Kid želi da me povede sa
sobom.“
Osetih kako mi srce tone, kao brod.
„Premlad si da o tome razmišljaš“, rekoh.
„Imam skoro šesnaest godina. Na brodovima ima i mlađih od mene.“
„Bos to neće dopustiti“, rekao sam. Bar sam se nadao da neće. „Zar ti se
toliko žuri da napustiš svog oca?“
„Ne“, uzviknu on. Zagrlio me je oko vrata. „Nije tako. Ali na brodu bih
mogao da naučim da budem mornar.“
„Mogao bi da naučiš da budeš gusar“, odgovorio sam mu. Često sam viđao
posade tih privatnih ratnih brodova i naježio sam se od pomisli da bi Hadson
mogao da živi među takvim ljudima.
Tek što smo ušli u kuću, Bos je poslao po mene.
„Pa, Kvoše“, reče Bos, „Kapetan Kid želi da kupi Hadsona. Dao mi je vrlo
dobru ponudu.“
Gledao sam u jednog, pa u drugog. Nisam znao šta da kažem. Zatim sam
se spustio na kolena. Ništa drugo mi nije preostalo.
„Ne šaljite ga na more, Bose“, rekao sam. „On mi je sve što imam.“
„Znaš, on stvarno želi da ide“, reče Bos.
„Znam“, rekao sam, „ali on ne razume. Kapetan Kid je fin čovek, ali
njegova posada... Neki njegovi ljudi su obični gusari.“
„Ne možeš ga večito držati uza se, Kvoše“, kazao je Bos.
Razmišljao sam što sam brže mogao. Osim što sam strahovao da ne
izgubim Hadsona negde na pučini, plašio sam se i onoga što bi Kapetan Kid
mogao da uradi s njim ako postane njegovo vlasništvo. Šta ako odluči da
proda mog sina u nekoj dalekoj luci? Šta bi tada bilo s Hadsonom? Još sam
se nadao da bi Bos jednoga dana mogao osloboditi i njega.
„Možda bi Kapetan Kid mogao da vam plati za njegovu službu, a da ga
ne otkupi“, rekao sam. „Možete mu ga iznajmiti. Onda bi kapetan ipak morao
da vam ga vrati. Kao obučeni mornar, vredeće još više“, rekao sam. Trudio
sam se da se setim bilo čega što bi moglo da mi pomogne. Video sam da je
Bos veoma zamišljen.
„U redu, Kvoše“, reče on. „Sad idi, pričaćemo sutra.“
Sutradan je odlučeno da se Hadson iznajmi Kapetanu Kidu. Bio sam
zahvalan Bosu i na tome. Bilo je potrebno mnogo nedelja da se brod pripremi
za plovidbu, a to vreme mi je bilo dragoceno, jer sam mislio kako možda
nikad više neću videti sina. Nisam mu rekao o čemu razmišljam, a on je bio
tako uzbuđen da je odlazio do luke kad god je mogao.
Svakako, mnogo ljudi se nadalo da će se obogatiti od tog putovanja. Osim
guvernera, nekoliko engleskih plemića uložilo je novac u taj poduhvat.
Pričalo se da čak i kralj Vilijam ima tajni udeo u njemu. Brod se zvao
Pustolovna galija, jer je nosio i vesla, tako da je mogao da napada druge
brodove čak i kada nije bilo vetra. Imao je posadu od sto pedeset ljudi i
trideset četiri topa.
Kada se približilo vreme da se Hadson otisne na pučinu, posadio sam ga
kraj sebe i rekao mu: „Sad moraš u svemu slušati Kapetana Kida, jer ti je on
sad gazda. Neki od njegovih mornara su veoma zli ljudi, Hadsone. Zato
gledaj svoja posla i drži se po strani, pa te možda neće dirati. Samo upamti
čemu su te otac i majka učili i ništa ti se loše neće desiti.“
Konačno, u septembru 1969. Pustolovna galija isplovila je iz njujorške
luke, a ja sam gledao za Hadsonom sve dok se nije izgubio iz vida.

Meseci su prolazili bez ikakvih vesti. Znao sam da će se Kapetan Kid, ako ne
pronađe kakav bogat plen u blizini, sigurno zaputiti preko okeana, prema
južnoj Africi i Rtu dobre nade. Jer je oko Rta, prema ostrvu Madagaskar,
uvek bilo francuskih trgovaca i gusara.
Jednog dana u luku je pristao brod koji je plovio po tim morima, donoseći
vesti da je Kapetan Kid zbog kolere izgubio kod Madagaskara trećinu
posade. Nisam imao nikakvog načina da saznam je li to istina i da li je moj
Hadson mrtav ili živ.
Tog proleća gospođica Klara je rodila sina. Jan je do tada imao samo
kćerke, te se Bos veoma obradovao dečačiću. Dali su mu ime Dirk, po dedi.
„Imam unuka, Kvoše“, reče on, „a ako budem imao sreće, doživeću da
odraste. Zar to nije lepo?“
 „Jeste, Bose“, rekoh mu. „Vi ste srećan čovek.“ Međutim, iako je
gospođica Klara dovela bebu da je pokaže i svojoj majci, gospodarica ipak
nije bila srećna što ima unuka anglikanca.

Onda, baš kad sam je najmanje očekivao, stigla je vest koju sam čekao celoga
života. Tog dana gospodarica beše izašla, a Bos me je pozvao u dnevnu sobu.
„Kvoše“, reče mi on, „znaš da sam ti obećao da ćeš dobiti slobodu kada
umrem.“
„Da, Bose“, rekoh.
„Pa“, nastavi on, „sloboda možda neće izgledati onako kako si je
zamišljao, ali u svakom slučaju, svojim testamentom ostavljam ti slobodu i
nešto novca.“
„I ja sam već zašao u godine, Bose“, rekoh, potajno se moleći u sebi. „Može
li i Hadson da dobije slobodu?“
„Da“, odgovori Bos, „i on će biti slobodan. Ako poživi.“
„Hvala, Bose“, rekoh.
„O ovome nemoj nikome ništa da pričaš, Kvoše“, reče mi Bos vrlo ozbiljno.
„Ne pričaj o tome Hadsonu, niti ikome iz porodice. Iz razloga koje ne moraš
znati, ovo ostaje između tebe i mene. Razumeš li?“
„Da, Bose“, rekoh.
Pretpostavio sam da je sigurno napisao engleski testament.
„Još nešto“, reče on. „Moraš mi obećati da ćeš učiniti nešto za mene, kada
odem.“ Uzeo je mali smotuljak umotan u platno i razmotao ga. U njemu je
bio vampum pojas koji je nosio kad smo putovali rekom.
„Video si ovo?“
„Da, Bose“, rekoh.
„Ovo je veoma poseban pojas, Kvoše. Veoma je vredan i značajan. Draži
mi je, zapravo, od svega drugog što posedujem. Držim ga zamotanog i
skrivenog na mestu koje ću ti pokazati. Kada umrem, Kvoše, hoću da odeš
po taj pojas i uzmeš ga. Ne govori nikome šta radiš, čak ni gospodarici. Želim
da odneseš pojas gospođici Klari i da joj kažeš da je to moj poklon malom
Dirku. On treba da ga dobije i da ga čuva, i da ga jednog dana ostavi svom
sinu, ako ga bude imao, ili da ga preda mojim potomcima u znak sećanja na
mene. Obećavaš li da ćeš to uraditi, Kvoše?“
„Da, Bose“, rekoh, „obećavam.“
„Dobro“, reče on. Tada mi je pokazao svoje skrovište; stavili smo pojas
tamo, na bezbedno mesto.
Sledećeg proleća počele su da se šire priče o Kapetanu Kidu. Brodovi su
stizali u luku s vestima kako je on, umesto da napada gusare, i sam postao
gusar. Pitao sam Bosa šta misli o tome.
„Ko će znati“, rekao je sležući ramenima, „šta se dešava na pučini?“
Mislio sam na mog Hadsona, ali ništa više nisam rekao. Priče su i dalje
kružile, međutim, ništa određeno nismo saznali ni čitave naredne godine. U
proleće 1699. čuli smo da engleska mornarica traga za njim. Tog leta se
Kapetan Kid konačno pojavio u Bostonu i pronele su se glasine da je
uhapšen.
Tada se, čini mi se, Bos pokazao u najboljem svetlu. U roku od sat
vremena pošto smo to saznali, pošao je u Boston da sazna šta je s Hadsonom.
Pokušao sam da mu zahvalim kad je odlazio, ali se nasmešio i kazao mi da
se on samo brine o svom vlasništvu.
Tog dana je jedan brzi brod isplovio ka Bostonu. Posle toga su prošle dve
nedelje, a onda sam jednog popodneva video dvojicu ljudi kako prilaze kući.
Jedan je bio Bos. Drugi je bio crnac, nešto viši od mene, snažan momak.
Odjednom je on, na moje zaprepašćenje, potrčao ka meni i zagrlio me, i
shvatio sam da je to moj sin Hadson.

Narednih dana Hadson mi je ispričao brojne priče o tom putovanju, o koleri

i o tome kako nisu mogli da nađu francuske brodove. Rekao je da se Kapetan
držao svog zadatka, ali je među posadom bilo toliko gusara da ih je jedva
sprečavao da napadnu čak i holandske brodove. Oni su zli ljudi, rekao mi je.
Na kraju su zauzeli jedan francuski brod, ali se ispostavilo da im je kapetan
bio Englez, i tada su se našli u nevolji.
„I ja sam bio uhapšen u Bostonu“, rekao mi je Hadson, „ali kada je došao
Bos i rekao da sam samo rob i da me je iznajmio Kapetanu Kidu verujući da
je on kapetan privatnog bojnog broda, zaključili su da sam nebitan, pa su me
pustili. Mislim da im je Bos možda i nešto platio.“
Kapetan Kid, međutim, nije bio te sreće. Dugo su ga držali uhapšenog u
Bostonu i na kraju su ga poslali na suđenje u Englesku.
U Njujorku se samo pričalo o dobiti koju je Kapetan Kid morao imati od
tog putovanja. Oni koji su uložili novac u njegov brod nikada ga nisu
povratili – niko osim guvernera. Kapetan Kid je zakopao blago na nekom
mestu zvanom Gardiner Ajlend i rekao guverneru gde se to nalazi, te ga je
guverner uzeo, ali se pričalo da još negde ima zakopanog blaga, možda na
Long Ajlendu. Pitao sam Hadsona je li to istina, ali on je samo odmahnuo
glavom; mada sam pomislio da možda zna nešto što neće da mi kaže.
Iskreno govoreći, ništa od toga me nije zanimalo. Bilo mi je važno samo
to da mi se sin vratio i da će jednog dana biti slobodan. Mada sam poslušao
Bosa, i nikada mu nisam pričao o tome.

Imao sam još jedan razlog da budem zahvalan. Pošto je proveo toliko
vremena s gusarima, moj Hadson više nije bio tako zagrejan za plovidbu
morem. Bio je zadovoljan što je sa mnom kod kuće; mesecima smo bili vrlo
spokojni. U Njujorku je bilo mirno. Bos je često odlazio u goste Janu i
gospođici Klari, ali mislim da se najviše oduševljavao svojim unukom
Dirkom.
Godine 1701. čuli smo da je Kapetan Kid pogubljen u Londonu zbog
gusarenja. Hadson je rekao da je suđenje sigurno bilo namešteno, mada je
kazao da je moguće da je Kapetan ubio nekog čoveka. Bilo mi je žao
Kapetana, ali sam ipak osetio olakšanje što moj sin sada shvata da je
plovidba privatnim ratnim brodom veoma opasna.
Bos je vrlo često iznajmljivao Hadsona drugim ljudima da radi kod njih
izvesno vreme, a pošto sam ga dobro obučio, Bos je za njega dobijao vrlo lepu
sumu. Bos bi svaki put dao Hadsonu deo zarade, te je on sad imao i
sopstvenu ušteđevinu.
Jednog jutra u oktobru Bos me je poslao da odnesem poruku čoveku koji
je držao destileriju ruma na Steten Ajlendu. Retko sam išao tamo i bilo mi
je drago što mi se pružila prilika za to. S pristaništa je polazio brod koji je
išao do tamo te smo posle prijatnog putovanja preko luke stigli do mola pored
seoceta koje su zvali starim gradom. Englezi to ostrvo zovu Ričmond. Znao
sam da na njemu postoje dva velika imanja, a po brdima sam video
razbacane kućice. To mesto mi se činilo vrlo prijatno.
Nazad sam krenuo tek posle podne. Upravo sam se iz luke vraćao do
kuće, kad ugledah Hadsona kako mi trči u susret.
„Požuri“, vikao je. „Bos umire.“ Utrčali smo u kuću. Rekli su mi da je
Bosu ozbiljno pozlilo ubrzo pošto sam otišao i da se čini da neće poživeti.
Odmah su me odveli kod njega.
Uz njega su bili doktor i nekoliko članova porodice, među kojima i Klara.
Bos beše sav posiveo u licu i primetio sam da teško diše, ali me je prepoznao,
a kad sam mu prišao, pokušao je da se nasmeši.
„Vratio sam se, Bose“, rekoh. „Žao mi je što vam nije dobro.“ Pokušao je
nešto da mi kaže, ali se čulo samo neko čudno krkljanje. Ipak sam znao šta
mi govori. Govorio mi je: „Slobodan si, Kvoše. Slobodan si.“ I mada ga niko
nije razumeo, ja sam se nasmešio i rekao mu: „Znam, Bose. Znam.“ Koji
trenutak kasnije glava mu je klonula i ja rekoh: „Ne brinite sad zbog toga,
Bose.“ Uhvatio sam ga za ruku. Tada se namrštio i kao da je pokušao da mi
protrese ruku; zatim se prodorno zagledao u moje oči. Znao sam šta želi.
„Nisam zaboravio svoje obećanje, Bose“, rekoh. „Sećam se šta ste mi kazali
da uradim.“ Mada nije mogao da govori, stegao mi je ruku.
Bos je poživeo još taj dan. Rano predveče bio sam u dvorištu sa Hadsonom
kada je iz kuće izašla Klara, sva uplakana, i rekla mi da je Bos doživeo još
jedan težak napad i da je umro.
„Znam da si ga voleo, Kvoše“, kazala je.
„Jesam, gospođice Klara“, odgovorih. Bio sam pomalo tužan jer, s
obzirom na to kako žive robovi, Bos je svakako postupao sa mnom onako
kako se samo poželeti može. Međutim, već sam razmišljao o svojoj slobodi.
Nisam znao je li Bos rekao svojoj porodici da ću sada postati slobodan, ali
sam znao da je to zapisao u svom testamentu, i zato nisam brinuo.

Bosu je na sahranu došlo mnoštvo ljudi. Pretpostavljam da je došlo pola

Njujorka, Holanđana kao i Engleza. Svi su bili veoma pažljivi i obzirni prema
gospodarici. Te večeri je ona nakratko otišla do Janove kuće. Dok nije bila
tu, palo mi je na pamet kako je to pravi trenutak da iz skrovišta izvadim
Bosov indijanski pojas. Odneo sam ga, zamotanog, u prostoriju gde sam
spavao i sakrio ga tamo; to niko nije primetio.
Sutradan pre podne gospodarica je rekla da ide da se pobrine za neke
Bosove poslove. Zapitao sam se je li vreme da porazgovaram s njom o svojoj
slobodi. Pomislio sam da bih joj to mogao spomenuti kad se vrati, zavisno od
toga kako bude raspoložena. U međuvremenu, pošto nije bila kod kuće,
pomislio sam da bih mogao da ispunim obećanje dato Bosu u vezi sa
indijanskim pojasom i da to obavim. Zato sam uzeo zamotani pojas i pošao
ka kući gospođice Klare, u Ulici Bridž.
Bio sam tek na pola puta i upravo sam prošao kraj Mil strita, kada iza
sebe začuh glas:
„Šta to nosiš, Kvoše?“
Bila je to gospodarica. Pomislio sam da bih možda mogao da se pravim
da je ne čujem i hitro sam se osvrnuo da vidim mogu li je izbeći, ali pre nego
što sam uspeo bilo šta da učinim, osetio sam njenu ruku na ramenu. Zato
sam se samo okrenuo i nasmešio, i upitao je: „Treba li nešto da vam
pomognem, gospođo?“
„Ne“, reče ona, „ali mi možeš pokazati šta to imaš.“
„Samo neke moje stvari“, rekoh. „Ništa važno.“
„Onda mi pokaži“, kazala je.
Nemoguće je da sumnja da sam ukrao nešto od nje, pomislih, posle toliko
vremena. Nisam hteo da joj pokažem pojas, jer mi je Bos rekao da to držim
u tajnosti, ali ona je već spustila ruku na njega i ništa nisam mogao da
uradim. Počeo sam da ga razmotavam. Na trenutak je delovala zbunjeno, ali
kad je videla šta je u zamotuljku, lice joj se smračilo.
„Daj mi to“, rekla je.
„Bos mi je rekao da uzmem“, odgovorio sam. Nisam hteo da joj kažem
kuda nosim pojas, zato sam je pustio da misli da ga je poklonio meni.
„A ja ti kažem da to daš meni!“, viknula je. Odjednom je sva drhtala od
besa. Nagađao sam zbog čega ju je taj pojas tako razbesneo, ali ja tu ništa
nisam mogao.
Dakle, morao sam vrlo brzo da razmišljam. Znao sam da moram da
ispunim obećanje dato Bosu. Takođe, ako budem uradio kao što je tražio i
dao pojas gospođici Klari za njenog sina, niko ne bi mogao da kaže da sam
ga ukrao. Pretpostavljao sam da to što je gospodarica besna zapravo i nije
važno, jer sam znao da sam već slobodan. Zato sam se, umesto da je
poslušam, okrenuo, i pre nego što je ona uspela da ugrabi pojas, potrčao sam
što sam brže mogao, obilazeći kola na ulici, i dojurio do kuće gospođice Klare.
Stigavši tamo, zatekao sam gospođicu Klaru i preneo joj poruku od Bosa,
tačno onako kako mi je on rekao, i kazao sam joj da taj pojas treba da dobije
mali Dirk i njegovi sinovi posle njega sve dok njihova loza živi, jer je Bos tako
želeo. Zatim sam joj objasnio šta se dogodilo s gospodaricom, a ona mi je
rekla da ne brinem i da će, ako bude problema, ona razgovarati s
gospodaricom o tome. Tada sam otišao, ali se nisam vratio kući do
poslepodneva, ostavljajući gospodarici vremena da se smiri.

Kada sam ušao u kuću, gospodarice nigde nije bilo, međutim, Hadson mi je
rekao da je pre nekog vremena došao Jan s advokatom i da su s njom u
dnevnoj sobi. Zaključio sam da su došli zbog testamenta.
Ušao sam u hodnik da vidim mogu li da čujem o čemu pričaju. Vrata
dnevne sobe behu zatvorena, ali sam čuo gospodaričin glas, vrlo glasan:
„Proklet bio vaš engleski testament. Baš me briga kad je napisan. Ja
imam punovažan holandski testament.“
Možete da zamislite da sam se posle tih reči primakao vratima. Čuo sam
da advokat nešto priča, mada nisam razumeo šta govori, ali sam jasno čuo
gospodaricu kako mu odgovara:
„Kako to mislite, mogu da ostanem ovde godinu dana? Ovo je moja kuća,
ostaću ovde do kraja života ako hoću.“ A zatim, pošto je advokat rekao još
nešto: „Da oslobodim Hadsona? O tome ja odlučujem. Hadson pripada meni.“
Ponovo sam čuo advokatov glas, i dalje veoma tih. Potom je gospodarica opet
viknula: „Vidim ja šta se ovde dešava, izdajniče. Uopšte ne verujem da je moj
muž potpisao engleski testament. Pokažite mi njegov potpis. Dajte mi da
vidim.“
Nekoliko trenutaka vladala je tišina. Tada sam čuo Jana kako viče.
 Uho mi je bilo gotovo prislonjeno na vrata tako da sam, kad su se ona
otvorila, umalo upao u sobu. Istog trenutka gospodarica je projurila kraj
mene. Išla je pravo napred, nisam čak siguran ni da me je videla. Išla je
pravo u kuhinju, s nekim papirom u ruci. Sledeće što znam jeste da sam se
sudario s Janom, koji je jurio za njom. Kad sam uspeo da povratim
ravnotežu, ona je već bila ušla u kuhinju i zalupila vrata, i čuo sam kako je
povukla rezu. Jan nije uspeo da je stigne. Počeo je da viče i pesnicama udara
po vratima, ali nije vredelo.
Hadson je bio u kuhinji i on mi je ispričao šta se tada dogodilo.
Gospodarica je prišla vatri koja je gorela na ognjištu i u nju bacila testament,
a zatim stajala i gledala ga kako gori dok ga plamen nije sasvim progutao.
Potom je uzela žarač i džarala vatru dok od hartije nije ostao samo pepeo.
Potom je potpuno mirno otvorila vrata kuhinje, na kojima su u tom trenutku
stajali Jan i advokat.
„Gde je testament?“, upita advokat.
„Kakav testament?“, odgovori ona. „Jedini testament za koji znam je u
sefu mog advokata.“
„Ne možeš to da uradiš“, reče Jan. „Taj testament su potpisali svedoci.
Mogu da te izvedem pred sud.“
„Slobodno“, reče mu ona, „ali možda nećeš dobiti spor. A ako ga ne
dobiješ, pobrinuću se za to da ti, mada si moja krv i meso, ne dobiješ ništa.
Sve ću proćerdati. U međuvremenu, dok mi sudija ne kaže suprotno, ova
kuća i sve što je u njoj pripada meni.“
Posle toga su otišli, govoreći joj da će joj pokazati. Pretpostavio sam da je
sada došao red na mene da se suočim s njenim gnevom. Na moje iznenađenje,
međutim, okrenula se ka meni vrlo mirno i rekla mi: „Kvoše, hoćeš li da mi
doneseš čašu džinevre?“ A kad sam joj doneo piće, kazala je: „Sada sam
umorna, Kvoše, ali sutra ćemo razgovarati o tvojoj i Hadsonovoj slobodi.“
„U redu, gospođo“, rekoh.

Sledećeg jutra ustala je rano i izašla, rekavši nam da čuvamo kuću dok se
ona ne vrati i da nikog ne puštamo unutra.
Blizu podneva poslala je Hadsonu poruku da joj treba pomoć na pijaci, te
se i on zaputio tamo. Nešto kasnije vratila se sama i rekla mi da dođem u
dnevnu sobu, gde je sela.
„Pa, Kvoše“, reče ona, „poslednjih nekoliko dana bili su vrlo tužni.“
„Žao mi je zbog Bosa“, rekao sam.
„Sigurna sam da jeste“, odgovorila je. Neko vreme je ćutala, kao da se
zamislila. „Ja sam se, Kvoše, rastužila kad sam otkrila da je muž hteo da me
razbaštini i izbaci iz moje kuće; i da je moja rođena porodica učestvovala u
tome.“ Hladno me je pogledala. Zatim je oborila pogled. „Takođe sam se
rastužila, Kvoše, što me juče nisi poslušao i što si pobegao s indijanskim
pojasom. Možda si znao za engleski testament pa si pretpostavio, pošto ćete
ti i tvoj sin biti slobodni, da sada možeš da me vređaš kako god ti padne na
pamet.“
„Bos mi je samo rekao da ćemo Hadson i ja biti slobodni kada on umre“,
rekoh. Jer je to bila istina.
„Pa“, reče ona sasvim mirno, „ja sam odlučila drugačije. Hadson je već
prodat.“
Zurio sam u nju, pokušavajući da shvatim o čemu govori.
„Prodat?“, upitah.
„Da“, reče ona. „Kapetanu jednog broda. Već je ukrcan na brod.“
„Želeo bih da ga vidim“, rekoh.
„Ne“, odgovori ona.
Upravo tada začulo se kucanje na vratima i jedan sedokosi gospodin uđe
i pokloni se gospodarici. Učinilo mi se da sam ga viđao i ranije i tada se setih
– bio je to onaj Englez vlasnik plantaže koga je jednog dana, pre mnogo
godina, gospodin Master doveo kod nas. Gospodarica mu klimnu glavom i
okrete se meni.
„Pošto sam sada ja vlasnik svega što je pripadalo mome mužu – ukoliko
sudija ne odluči drugačije – i ti pripadaš meni, Kvoše. I šta god da je moj
muž rekao, pošto si bio neposlušan prema meni, odlučila sam da te prodam.
Ovaj gospodin je danas bio na pijaci i kupio te je. Odmah ćeš poći s njim.“
Bejah tako zaprepašćen da nisam mogao da progovorim ni reč. Sigurno
sam se osvrtao, kao da nameravam da pobegnem.
„Sa sobom imam dvojicu ljudi“, reče mi oštro vlasnik plantaže. „Ništa ne
pokušavaj.“
Još uvek nisam mogao da poverujem da bi gospodarica učinila tako nešto.
„Gospodarice“, rekoh, „posle svih ovih godina...“
Ali ona je samo okrenula glavu.
„Dosta. Povedite ga!“, uzviknu vlasnik plantaže; dvojica ljudi uđoše u
sobu. Jedan je bio moje visine, ali sam video da je veoma snažan. Drugi je
bio pravi džin od čoveka.
„Samo da uzmem svoje stvari“, promrmljao sam.
„Požuri“, reče mi novi vlasnik. „Pođite s njim“, kazao je svojim ljudima.
I tako sam pokupio svoje stvari, i svoju malu ušteđevinu, koju sam uvek
držao na sigurnom. Plašio sam se da će mi je uzeti, ali nisu. Još sam bio
potpuno ošamućen kada su me poveli do kola i odvezli.

Moj novi vlasnik imao je plantažu petnaestak kilometara severno od

Menhetna. Kuća je bila građena u holandskom stilu, s četvorostranim
krovom, međutim, engleski plantažer dodao je oko čitave kuće široku
natkrivenu verandu. Imao Je šestoricu robova, koji su stanovali u niskoj
drvenoj šupi blizu štale gde je držao krave.
Kad smo stigli, gazda mi je rekao da skinem košulju, da me pregleda.
„Pa“, rekao je, „nisi mlad, ali izgledaš dovoljno snažan. Mislim da ćeš moći
da radiš još koju godinu.“ Poveli su me ka robovskoj kućici, kada on reče:
„Stanite.“ Tu je u zemlju bio poboden visoki stub i dvojica ljudi me odjednom
uhvatiše za ruke i oko ručnih zglobova mi staviše okove koji su visili s vrha
stuba.
„Dakle, crnjo“, reče mi gazda, „tvoja gospodarica mi kaže da si ukrao
nešto od nje i pokušao s tim da pobegneš. Takve stvari ovde ne dozvoljavamo,
razumeš li?“ Klimnuo je glavom nadzorniku, nižem od one dvojice.
Nadzornik uđe u kuću preko verande i pojavi se s jezivim bičem. „Zato ćeš
sad naučiti kako treba da se ponašaš“, reče gazda. Osvrtao sam se, ne
verujući svojim očima. „Okreni leđa“, reče mi gazda.
Tada me je nadzornik prvi put udario bičem.
Nikada ranije nisam bio bičevan. Onaj jedini put kada me je Bos tukao
bio sam još dečak, a on me je istukao svojim kaišem. Bičevanje nije nimalo
slično tome.
Kada mi se bič usekao u leđa, osetio sam kao da me vatra peče i da mi se
kida meso, i toliko sam se iznenadio i zgranuo da sam vrisnuo.
Tada sam ponovo čuo zvižduk i pucketanje biča. Ovaj udarac bio je još
gori od prethodnog. Trgao sam se kao da ću iskočiti iz kože. Tada sam
primetio da me gazda posmatra i gleda kako ću podneti bičevanje. Treći
udarac je bio tako strašan da mi se učinilo da ću prepući od bola; naglo sam
trgnuo glavu i pomislih da će mi oči iskočiti iz glave. Na trenutak su zastali,
a meni se celo telo treslo i pomislih da su možda završili. Tada sam video
kako gazda klima glavom nadzorniku, kao da mu kaže: „Dosta je.“
„Nikada nisam krao!“, uzviknuh. „Nisam ovo zaslužio.“
Tada me ponovo udariše bičem, a posle toga iznova i iznova. Činilo mi se
da gorim. Telo mi se izvijalo i trzalo u mukama udarajući o stub. Ruke u
okovima su mi se tako grčile da su mi prsti prokrvarili. Posle desetak
udaraca bičem pomislih da ću umreti; ali bičevanje se nastavilo sve do
dvadesetog udarca.
Tada mi je gazda prišao i zagledao se u mene.
 „Pa, crnjo“, reče on, „šta sad imaš da kažeš?“
Ja sam samo tužno visio niz stub, izbičevan prvi put u svojih više od
pedeset godina života. Potpuno sam izgubio dostojanstvo.
„Izvinite, Bose“, rekoh, „učiniću sve što kažete.“
„Ne zovi me Bos“, reče on. „Nisam ja prokleti Holanđanin.“
„Ne, gospodine“, prošaputah. Ako je u meni i bilo gneva, bičevanje beše
tako strašno da bih polizao prašinu sa zemlje da mi je naredio. Uputih mu
pogled pun očajanja.
„Ne obraćaj mi se“, rekao mi je, „ako ti ja to ne naredim. A kad mi se
obraćaš, ti lopovski crnački kučkin sine, gledaj u zemlju. Da se više nikad
nisi usudio da me pogledaš u oči. Jesi li upamtio?“ Zatim je, kada sam oborio
glavu, doviknuo nadzorniku: „Daj mu nešto da to upamti.“
Tada me je nadzornik još deset puta udario bičem. Mislim da sam se na
kraju onesvestio, jer se Uopšte ne sećam kako su me skinuli sa stuba i uneli
u kolibu.

Na tom imanju radio sam pola godine. Radilo se naporno. U zimu, kad je pao
sneg, gazda je nabavio kovačku peć i naučio nas, robove, da pravimo eksere,
što smo radili deset sati dnevno; eksere je prodavao. Neprestano smo radili
i donosili mu nekakvu zaradu. Dobro nas je hranio i grejao nam kolibu, da
bismo mogli da radimo. Čak i da nam je tako nešto padalo na pamet, uveče
smo bili preumorni da bismo stvarali ikakve nevolje. Nikada me više nisu
išibali, ali sam znao da bi me, ako bih pružio bilo kakvog povoda, išibali isto
onako gadno, i još gore.
Zbog svega toga shvatio sam koliko sam bio srećan svih onih godina kad
sam pripadao Bosu – dok su svake godine ljudi poput gospodina Mastera
odvodili hiljade crnaca na plantaže na kojima su uslovi bih isti kao ovde, ili
još teži. Rastužio bih se pomislivši koliko su moji roditelji morali živeti
bedno, bez svoje dece.
U proleće smo nastavili da radimo na poljima, kopamo i oremo. Jednog
dana oko podneva radio sam u polju, sav blatnjav, kad primetih da putem
dolaze natkrivena kola i da neki muškarac i žena izlaze iz njih i ulaze u kuću.
Nešto kasnije gazda je izašao i doviknuo mi da dođem, te požurih do njega.
Dok sam stajao pred njim, pazeći da ne dignem pogled, čuo sam šuštanje
haljina na verandi, ali se nisam usuđivao da pogledam ko je to. Tada začuh
poznati glas: „Kvoše, zar me ne prepoznaješ?“ Shvatio sam da je to gospođica
Klara.

„Promenio si se, Kvoše“, kazala je gospođica Klara kada su me ona i

gospodin Master vratili u Njujork. „Jesu li te tamo zlostavljali?“
 Još uvek sam se toliko stideo što su me izbičevali da sam samo rekao:
„Dobro sam, gospođice Klara.“
„Trebalo nam je dosta vremena da te pronađemo“, kazala mi je. „Moja
majka nije htela da nam kaže kome te je prodala. Raspitivala sam se po
celom gradu. Pronašli smo tek pre neki dan.“
Upitao sam je znaju li išta o Hadsonu.
„Prodat je jednom brodskom kapetanu, ali ne znamo kome. Mogao bi biti
bilo gde. Žao mi je, Kvoše“, reče ona. „Možda si ga izgubio.“
Neko vreme nisam mogao da odgovorim.
„Lepo je od vas što ste došli po mene“, rekao sam.
„Morao sam dobro da te platim“, reče mladi Henri Master smejući se.
„Vlasnik plantaže je znao da nam je stalo do tebe, pa zato nije obarao cenu.“
„Znamo da je trebalo da dobiješ slobodu“, rekla je gospođica Klara.
„Hmm“, reče njen muž, „ne znam šta će biti s tim. Kad sam te već ovoliko
platio. Ipak moramo da odlučimo šta da radimo s tobom, Kvoše.“
Činilo se da je problem u gospodarici. Nedavno je otišla uzvodno sve do
Šenektadija i nameravala je da se tamo nastani. To mesto je odabrala zbog
toga što je imalo jaku holandsku crkvu i što u gradu gotovo uopšte nije bilo
Engleza. „Dokle god je ona tamo, možemo te zadržati kod sebe, ili kod mog
brata“, objasnila mi je gospođica Klara. „Ali moj brat ne želi da se ona vrati
i zatekne te ovde. Mogla bi se naljutiti, a ona je još uvek vlasnica celokupne
imovine. Žao mi je što ne možeš dobiti slobodu“, dodala je.
„Nije važno, gospođice Klara“, rekoh. Bilo mi je bolje kod njih nego na
plantaži. Osim toga, šta bi mi značila sloboda kad mi je sin još u ropstvu?

Tog proleća i leta radio sam za gospođicu Klaru i njenu porodicu. A pošto
sam umeo da radim sve kućne poslove, bio sam im veoma koristan.
Posebno sam zavoleo njenog sina Dirka. Nestašan dečak, pun života,
činilo mi se da liči na Bosa. Od majke je nasledio plavu kosu i plave oči, ali
se već primećivalo da je vrlo bistar; mada je, kad je reč o učenju, bio pomalo
lenj. A koliko je tek voleo da odlazi u luku. Podsećao me je na mog sina. Vodio
sam ga tamo da gleda brodove i priča s mornarima. Iznad svega, voleo je da
obilazi utvrđenje i odatle posmatra reku. Činilo se da ga reka nekako
privlači. U leto su ga, na rođendan, pitali šta želi za poklon, a on je zatražio
da zaplovi brodom po reci. I tako smo se jednog lepog dana mladi Henri
Master, njegov sin i ja ukrcali na veliki jedrenjak i zaplovili moćnom rekom
ispred vetra, s plimom, celim putem pokraj kamenih palisada. Pre povratka
ulogorili smo se da prenoćimo. Dirku su dozvolili da na tom putovanju nosi
indijanski vampum pojas, koji je on mogao tri puta da opaše.
 „Ovaj pojas je važan, zar ne, Kvoše?“, upita me on.
„Tvoj deda ga je smatrao veoma dragocenim“, odgovorih mu, „i poklonio
ga je tebi, da ga čuvaš do kraja života i predaš svojim naslednicima.“
„Sviđaju mi se šare na njemu“, rekao je.
„Kažu da šare na vampum pojasevima imaju posebno značenje“, objasnio
sam mu, „a ove znače da je Bos bio ugledan čovek, i slično. Verujem da su
mu ga poklonili Indijanci koji su ga posebno voleli. Ali to je sve što znam.“
Video sam da dečak uživa na reci. Tu se osećao kao kod kuće. Nadao sam
se da će živeti od plovidbe rekom, radije nego od trgovine robovima.
Moguće je, naime, da sam u tom pogledu ipak uticao na njegov život. Jer
jednoga dana dok sam se, misleći da sam sam, umivao u svojoj sobi u
potkrovlju, čuo sam iza svojih leđa glas malog Dirka.
„Kakvi su ti to ožiljci na leđima, Kvoše?“
Bičevanje na plantaži ostavilo mi je strašne ožiljke po čitavim leđima,
koje sam uvek skrivao i ni za šta na svetu ne bih dozvolio dečaku da ih vidi.
„Nešto mi se desilo, veoma davno“, rekoh mu. „Zaboravi na to.“ Naterao
sam ga da siđe iz potkrovlja.
Kasnije tog dana, međutim, dok sam sređivao cveće u bašti, prišla mi je
gospođica Klara, spustila ruku na moju i rekla mi: „O, Kvoše, tako mi je žao.“
Nekoliko dana posle toga služio sam porodicu za stolom kad je mali Dirk
upitao: „Oče, treba li ikad išibati roba?“ Njegov otac se zbunio i promrmljao:
„Pa, zavisi.“ Ali gospođica Klara je tada rekla, vrlo tiho: „Ne, to nikada ne
treba raditi.“ A s obzirom na njenu prirodu, znao sam da nikad neće
promeniti mišljenje.
Zaista, jednom sam je čuo kako kaže mužu da joj ne bi bilo žao da se
čitava ta priča o ropstvu završi. On joj je odgovorio da se, s obzirom na to da
dobar deo bogatstva Britanskog carstva zavisi od robovskog rada na
plantažama šećera, ta priča verovatno neće završiti u skorije vreme.

Tu godinu sam proveo kod gospođice Klare i njenog muža. Za to vreme je u

gradu izbila epidemija žute groznice, ali srećom, našu kuću je zaobišla. Ostao
sam s njima i veći deo naredne godine.
U Engleskoj su do tada umrli i kraljica Meri i njen muž, holandski kralj
Vilijam, te je krunu nasledila Merina sestra Ana. Vlada je u to vreme
Ameriku smatrala toliko važnom da su ovamo poslali uglednog gospodina
koji je bio rođak same kraljice, lorda Kornberija. Tako se lord Kornberi
nastanio u Njujorku.
Ništa od toga ne bi uticalo na mene da nije bilo gospodarice. Niko nije
znao zašto – Jan je kazao da pretpostavlja kako se verovatno posvađala s
nekim – ali u oktobru je javila pismom da će se možda vratiti u Njujork, te
je gospođica Klara pozvala brata da odluče šta treba da rade. Sedeo sam s
njima u dnevnoj sobi. „Bolje je da te ne zatekne ovde, Kvoše“, rekoše mi oboje,
„ako se vrati.“
„Mi se sada staramo o Kvošu“, rekla je gospođica Klara.
„Naravno“, dodade Jan. „I mislim da imam rešenje za njega. Znam mesto
gde neće morati mnogo da radi i gde će se o njemu dobro brinuti.“ Klimnuo
je glavom i nasmešio mi se. „Jer sam upravo razgovarao s guvernerom lično.“
„Lordom Kornberijem?“, upita gospođica Klara.
„Glavom i bradom. Izgleda da njegovo gospodstvo traži ličnog slugu.
Ispričao sam mu za Kvoša i veoma se zainteresovao.“ Okrenuo se meni. „Ako
budeš radio za njega, Kvoše, lepo ćeš živeti. I ne samo to. Guverneri ostaju
ovde samo nekoliko godina, a zatim se vraćaju u Englesku. Ako njegovo
gospodstvo bude zadovoljno tobom, kao što znam da će biti, pristao je da ti
na kraju svog boravka ovde da slobodu.“
„Ali šta ako se lord Kornberi predomisli i odluči da proda Kvoša?“, pobuni
se gospođica Klara.
„Mislio sam i na to. Lord Kornberi mi je dao reč da će nam, ako ne bude
njime zadovoljan, prodati Kvoša po istoj ceni koju bude platio za njega.“
„Jesi li siguran da će Kvošu tamo biti dobro?“, pitala je gospođica Klara.
„Dobro?“, gospodin Master se nasmeja. „Živeće bolje od nas.“
„Kvoše“, reče gospođica Klara, „ako ne budeš zadovoljan, odmah se vrati
kod mene.“
„Pa“, reče Jan, „lord Kornberi još nije video Kvoša, ali ako sve dobro
prođe, Kvoše, biću ti zahvalan, jer ću tada i ja svakako biti u guvernerovoj
milosti.“
„Učiniću sve što mogu“, rekao sam ja.
I tako sam za samo godinu i po dana prešao iz ruku okrutnog vlasnika
plantaže u dom samog guvernera.

Njegovo gospodstvo poticao je iz drevne porodice Hajd i bio je sin i naslednik

erla od Klarendona, kraljičinog ujaka, tako da je pripadao i kraljevskoj
porodici. Međutim, nije bio nimalo nadmen. Uvek se uljudno ponašao, čak i
prema robu kao što sam ja. Bio je prilično visok, dobro građen, tamne kose i
krupnih smeđih očiju, a bio bi i tamnije puti da se nije svakog dana pažljivo
brijao – jedna od mojih dužnosti bila je da ga brijem. Nikad nisam živeo u
plemićkoj kući te sam ga često posmatrao, da bih znao kako treba da mu
udovoljim i da vidim šta će učiniti.
 Ubrzo sam shvatio zbog čega je Jan želeo da se umili lordu Kornberiju.
„Ja sam torijevac“, govorio je njegovo gospodstvo s osmehom. „Naklonjen
sam kraljici i njenom dvoru. Kako bi moglo biti drugačije kada sam joj
rođak?“ Bio je takođe naklonjen uglednim porodicama koje su se priklonile
Englezima i obezbeđivao im dobre položaje, ugovore i imanja. Zbog toga
mnogi siromašniji Holanđani u gradu, oni koji su još uvek pamtili sirotog
majnhera Leslera, nisu voleli lorda Kornberija. A mislim da ni on nije mnogo
voleo njih. Međutim, srećom, dovoljno sam dobro govorio engleski, a pošto
sam toliko godina bio blizak s Bosom, znao sam kako da ugodim gospodaru.
Njegovo gospodstvo i njegova žena imali su petoro dece, ali je samo dvoje
još bilo u životu: Edvard, kome je kad sam došao kod njih bilo dvanaest
godina, i ljupka, tamnokosa osmogodišnja devojčica po imenu Teodosija.
Edvard je najčešće bio sa svojim učiteljem, a Teodosija s majkom; ja sam
služio samo njegovo gospodstvo. On je bio dobar gospodar, jer mada je
zahtevao red i disciplinu, uvek mi je objašnjavao šta želi, i govorio mi kada
je zadovoljan. Uvek je bio uljudan prema ljudima koji su dolazili kod njega;
pa ipak sam primećivao da je on, uprkos svom lepom ponašanju,
častohlepan.
„Guverner treba da ostavi traga“, čuo sam ga jednom kako kaže.
Posebno je želeo da ojača anglikansku crkvu. Članovi parohijske uprave
Crkve Svetog Trojstva, među kojima su bili i neki od najbogatijih trgovaca,
često su dolazili kod njega, a on je toj crkvi dodelio veliki komad zemlje na
zapadnom kraju grada. Naredio je da se Brodvej poploča finim kamenom
celim putem od Crkve Svetog Trojstva do Bouling grina, ispred tvrđave.
Takođe je postavio anglikanske sveštenike u neke prezviterijanske i
holandske crkve – što se tim ljudima ni najmanje nije dopalo. Međutim,
njega to nije brinulo. „Gospodo“, govorio im je, „žao mi je, ali tako želi
kraljica.“ Sve je to bio deo njegovog plana. Jednoga dana zatekao sam se u
sobi kada se obraćao članovima parohijske uprave Crkve Svetog Trojstva.
„Njujork je po imenu engleski grad“, rekao je, „a od vas i od anglikanskog
sveštenstvo očekujemo da postignete da to postane i suštinski.“
Nije bio nadmen, ali je voleo raskoš. U guvernerovoj rezidenciji u
utvrđenju bilo je nekoliko lepih soba, ali kuća nije bila naročito otmena. „Ova
kuća zaista nije dovoljno dobra“, govorio je. Jednog dana otišli smo brodom
do Nat Ajlenda, nedaleko od vrha Menhetna, i dok je tamo šetao među
stablima kestena, rekao mi je: „Ovo je predivno mesto, Kvoše. Predivno.“
Uskoro je tamo na jednom uzvišenju započeo izgradnju raskošne kuće. Ubrzo
potom, to ostrvo je nazvano Guvernerovim ostrvom.
Naravno, sve je to trebalo platiti; međutim, porez za odbranu grada
doneo mu je preko hiljadu funti; upotrebio ih je. Neki trgovci koji su morali
da plaćaju porez bili su besni zbog toga, ali on nije mario. „Trenutno nas niko
ne napada.“
 U to vreme još sam povremeno viđao gospođicu Klaru i njenu porodicu,
ali od gospodarice nije bilo novih vesti – sve dok jednog dana u Vol stritu
nisam sreo Jana. „Dolazila je, Kvoše“, rekao mi je. „Dolazila je i kada je
saznala šta je sve guverner radio za anglikance i protiv Holanđana, za tri
dana je ponovo otišla u Šenektadi i kaže da se više neće vraćati ovamo.“
Smejao se. „Neka bog poživi lorda Kornberija“, kazao je on.
I ja sam imao razloga da budem zahvalan njegovom gospodstvu. Jednoga
dana, primetivši da sam tužan, upitao me je šta me muči, a ja sam mu rekao
da se pitam šta je s mojim sinom Hadsonom. Naredio je tada da se pošalju
pisma u sve svetske luke s kojima su Englezi trgovali i na svaki engleski
ratni brod, da bi se raspitao za njega. „Trebaće nam dosta vremena i ništa ti
ne mogu obećati“, rekao je, „ali možemo da pokušamo.“ Bio je dobar čovek.

Bio sam kod njega nešto više od godinu dana kada me je lord veoma
iznenadio.
Ledi Kornberi je bila vitka, otmena dama. Nisam imao mnogo prilike da
razgovaram s njom, ali je uvek bila uljudna prema meni. Znao sam da
ponekad zadaje brige njegovom gospodstvu. Zaticao sam ga kako stoji pored
stola zatrpanog njenim neplaćenim računima i mrmlja: „Kako da ih platim?“
Jer njegovo gospodstvo nije bio tako bogat kao što su ljudi mislili. Međutim,
kada su on i njeno gospodstvo bili sami, čuo sam kako se smeju.
Jednog dana njegovo gospodstvo mi je rekao da će on i njeno gospodstvo
večerati sami s dvoje prijatelja koji su upravo stigli iz Londona. Te večeri,
pošto sam ga pažljivo obrijao i pripremio mu odeću, rekao mi je: „Sada mi
više nećeš biti potreban, Kvoše. Želim da siđeš i da otvoriš vrata gostima i
služiš nas za stolom.“ Tako sam otvorio vrata jednom engleskom gospodinu
i njegovoj ženi i uveo ih u glavnu primaću sobu, gde ih je čekalo njeno
gospodstvo, dok se njegovo gospodstvo još nije bio pojavio. Nakon izvesnog
vremena njeno gospodstvo me je obavestilo da dolazi još jedna, tajna gošća,
i da treba i njoj da otvorim vrata i najavim je. Kada mi je rekla koga treba
da najavim, umalo se nisam onesvestio, ali uradio sam kako mi je naložila i
otvorio vrata, a na njima je zaista stajala ta važna ličnost, te sam se okrenuo
i glasno objavio: „Njeno veličanstvo kraljica.“
Na moje oči u kuću je ušla kraljica Ana. Osim što sam, dok je prolazila
pored mene, shvatio da je to zapravo njegovo gospodstvo.
Obukao je haljinu njenog gospodstva. Bila mu je pomalo tesna, ali se on
odlično držao u njoj. Moram da kažem da se vrlo otmeno kretao. Stavio je i
žensku periku. A pošto sam ga obrijao, tako se napuderisao, narumenio i
našminkao da je zaista izgledao kao vrlo naočita žena.
„Zaboga, Korni!“, uzviknu engleski gospodin. „Zaprepastio si me. Visina
te odaje, ali zaista neverovatno ličiš na nju. Zapanjujuće!“
 „Ona je moja nemačka rođaka, znaš“, rekao je njegovo gospodstvo, vrlo
zadovoljan sobom.
„Pokaži nam nogu“, zahtevala je engleska dama. Njegovo gospodstvo
zadiže suknju i pokaza nam nogu koja je, u svilenoj čarapi, vrlo lepo
izgledala. Zatim je napravio pokret nogom od kojeg sam umalo pocrveneo.
„Bože, Korni“, smejala se ona, „mogao bi biti žensko.“
„Ponekad i jeste“, reče njeno gospodstvo tiho.
Njegovo gospodstvo je tada prošetao po sobi i naklonio se gostima, na šta
oni zapljeskaše.
Poslužio sam im večeru i svi su bili vrlo veseli. Njegovo gospodstvo je
skinuo periku, govoreći da je strašno vruće, i prepričavali su priče o ljudima
koje su svi poznavali sa engleskog dvora. Bilo mi je drago što su raspoloženi
jer sam pretpostavljao da guverneru i njegovoj supruzi, mada su na visokom
položaju u Njujorku, sigurno nedostaju pozorište, dvor i njihovi prijatelji u
Londonu.

Činilo se da je njegovo gospodstvo bio vrlo zadovoljan kako je to veče prošlo

jer je, mesec dana kasnije, priredio još jedno slično. Pomogao sam mu da se
pripremi, jer je imao dosta muke s haljinom njenog gospodstva koja mu je
bila pretesna. „Moramo nešto da učinimo s ovim“, rekao mi je.
Ovog puta pozvao je dva gospodina iz uglednih holandskih porodica
naklonjenih Englezima, Van Kortlanda i Filipsa. Bili su zaprepašćeni kad
se pojavila kraljica, a budući da nijedan od njih nikada nije video tu damu,
u prvih nekoliko trenutaka nisu shvatili da je reč o šali. Mislim da nisu
uživali u predstavi njegovog gospodstva, mada su bili suviše pristojni da mu
to kažu.
Kao i prošla, i ova večera se odigrala u guvernerovoj kući u utvrđenju; a
pošto su gosti otišli, njegovo gospodstvo je poželeo da malo izađe na vazduh
i rekao mi da pođem s njim na grudobrane utvrđenja iznad luke.
Noć je bila vedra, zvezde su blistale na nebu iznad vode. Na bedemu je
stajao jedan stražar. Pogledao je u nas, pretpostavljajući da je to sigurno
njeno gospodstvo; a zatim se, shvativši da nije tako, zagledao malo bolje, ali
u tami nije mogao da razazna ko je ta visoka dama.
„Verujem da je ovde“, reče njegovo gospodstvo, „stajao Stajvesant kada
su Englezi došli da zauzmu grad.“
„Verujem da jeste, gospodine“, kazao sam.
Stajao je tamo neko vreme, potom krenusmo nazad. Kad smo prošli pored
stražara, guverner mu reče: „Laku noć.“ Primetio sam da je stražar umalo
iskočio iz kože čuvši muški glas. Izbezumljeno je zurio za nama. Pošto smo
sišli s bedema, rekoh njegovom gospodstvu da se stražar zapanjio čuvši kako
žena govori muškim glasom i da se pitam je li shvatio ko je to, ali njegovo
gospodstvo se samo nasmeja i reče: „Jesmo li ga preplašili?“ Tada sam
shvatio da guverner u dnu duše, budući da je bio visoki plemić, zapravo nije
mario šta stražar misli. Shvatio sam da je to njegova slabost.
Zahvaljujući tim večerima, shvatio sam dve stvari. Prvo, da njegovo
gospodstvo uživa u tome da podseća svoje goste da mu je kraljica rođaka i da
on liči na, nju. I drugo, da on voli da se oblači kao žena, bila to kraljica Ana
ili ne.
U svakom slučaju, guverner mi je posle toga bio još naklonjeniji; i nije
zaboravio da je došao do mene zahvaljujući porodici Van Dajk. Jednoga dana
pozvao je Jana u utvrđenje. Upravo sam služio u sobi kada je ušao Jan. U to
vreme vlada je izdavala brojne ugovore i njegovo gospodstvo je mirno uzeo
jedan od njih i pružio ga Janu.
„Izašli ste mi u susret kada ste mi prodali Kvoša“, reče on. „Možda biste
mogli da nabavite ovu robu za vladu Njenog veličanstva.“
Video sam kako je Jan razrogačio oči čitajući ugovor.
„Vaše gospodstvo je vrlo ljubazno“, kazao je. „Vaš sam dužnik.“
„Onda biste možda“, reče njegovo gospodstvo, „želeli da mi učinite jednu
uslugu.“ Zatim je zaćutao i čekao.
„Veoma bih rado“, reče Jan srdačno, „dao vašem gospodstvu pedeset
funti, ako bi mi vaše gospodstvo učinilo čast da ih primi.“
Njegovo gospodstvo ljubazno izjavi da bi. To mi je bilo veoma zanimljivo,
jer sam imao prilike da vidim kako se obavljaju poslovi za vladu.

***

Nastavio sam pažljivo da posmatram njegovo gospodstvo, da bih mu što bolje

udovoljio; ubrzo mi se pružila odlična prilika za to kada sam, prolazeći pored
jedne krojačnice u Dok stritu, primetio veliku svilenu podsuknju za koju sam
pomislio da bi odlično pristajala njegovom gospodstvu. Budući da sam se
uvek trudio da prikupim nešto novca kad god bih uzmogao, bez ikakvih
teškoća sam je kupio; i te iste večeri, kad smo ostali sami, dao sam je
njegovom gospodstvu. „Kada njegovo gospodstvo sledeći put bude
predstavljao Njeno veličanstvo“, rekoh.
Bio je oduševljen i odmah ju je isprobao. „Treba mi samo još haljina iste
veličine“, kazao je.
Primetio sam da se preoblačio u Njeno veličanstvo samo kada mu deca
nisu bila kod kuće. Stoga sam nagađao da je njegovo gospodstvo ipak imao
izvesnih obzira u vezi s tim šta bi ljudi mogli pomisliti o njegovoj navici. Zato
sam pazio da u mom ponašanju nikada ne uoči ni trag podsmeha. Nedelju
dana pošto sam mu poklonio podsuknju obukao ju je na večeri kada je bio
sam s njenim gospodstvom i dok sam mu pomagao da se pripremi, upitao me
je: „Je li ti čudno što se ovako oblačim?“
„U Africi, vaše gospodstvo“, rekoh, „odakle potiče moj narod, u nekim
plemenima se važne poglavice ponekad oblače kao žene, ali to je dopušteno
samo njima. To je kod nas znak posebnog ugleda.“ To sam izmislio, ali
njegovo gospodstvo to nije znao.
„O“, reče on; izgledao je vrlo zadovoljan.
Prošlo je nekoliko meseci; s vremena na vreme njegovo gospodstvo
oblačio se kao kraljica, ili bi povremeno tek prošetao u ženskoj odeći.
Te godine se njeno gospodstvo razbolelo. Lekari nisu znali od čega boluje,
te su joj puštali krv i lečili je lekovitim travama i govorili joj da se odmara.
Život u kući nastavio se uglavnom istim tokom. Njegovo gospodstvo često je
pratio časove svog sina ili uveče čitao Teodosiji, ali sam primetio da je, kada
njenom gospodstvu nije bilo dobro, njegovo gospodstvo ponekad noću bio
nervozan i sam šetao po svojoj sobi; i znam da se tada često oblačio kao žena.

Već izvesno vreme sam se pitao postoji li neki način da tu situaciju okrenem
u svoju korist; a jednoga dana sam na pijaci sreo koga drugog nego Violetu,
mulatkinju sa Ist Rivera s kojom sam se nekad zabavljao. U međuvremenu
je dosta ostarila, ali sam je ipak prepoznao, a i ona mene. S njom je bila
devojčica od oko devet godina, njena unuka. „Je li to i moja unuka?“, upitah
je tiho. Nasmejala se i odgovorila: „Možda.“ Devojčica se zvala Rouz.
Činilo mi se da je Rouz izuzetno vešta švalja, a Violeta je tražila nekoga
ko bi joj redovno naručivao poslove. Kada sam joj rekao da sada pripadam
guverneru, zapitala je mogu li da učinim nešto za nju.
„Sačekaj malo“, odgovorih, „videćemo.“

Narednog dana počeo sam da ostvarujem svoju zamisao. Pomoću tankog

pruća, poput onog od kojeg se pletu korpe, ispleo sam grubi model
guvernerovog tela. Srećom sam uvek bio vičan ručnim radovima, te mi je taj
posao lako išao od ruke. Pozajmivši jednu njegovu košulju, uspeo sam da
napravim oblik savršene veličine. Potom sam kupio komad svile i postave.
To mi je oduzelo dobar deo ušteđevine, ali sam bio siguran da će mi se uloženi
novac vratiti. Posle toga sam pozajmio jednu staru haljinu njenog
gospodstva, za koju sam znao da je gotovo nikad ne nosi. Sve sam to
natovario u kola i odvezao kod Violete.
„Njeno gospodstvo želi da pokloni haljinu jednoj prijateljici na Long
Ajlendu“, rekao sam joj. „Ovako izgleda njen stas, ali nismo sigurni koliko je
visoka, zato haljina treba da ostane što duža, a možemo je porubiti kasnije.“
Tada sam joj pokazao pozajmljenu haljinu, da je koristi kao uzorak, i rekao
joj da će Rouz biti dobro plaćena ako je sašije. „Umeće ona to“, kazala je
Violeta. Rekoh im da ću doći za dve nedelje.
I naravno, kad sam stigao, haljina me je čekala. Vratio sam se njegovom
gospodstvu i rekao mu da sam nabavio haljinu za koju mislim da će mu dobro
pristajati. Kada ju je video, zagledao se u materijal i rukom pomilovao svilu,
rekavši da sam odlično odabrao. Haljina mu je savršeno odgovarala. Na licu
mesta sam je porubio, a njegovo gospodstvo beše oduševljen.
„Dosta je koštala, gospodine“, rekoh mu, navodeći cenu manju nego što
bi tražio bilo ko od gradskih krojača. Odmah mi je dao novac. Sledećeg dana
platio sam Rouz za njen trud – malu sumu, ali je njoj bila dovoljna. Zatim
sam čekao.
Naime, u to vreme je njeno gospodstvo malo prezdravilo, pa su ona i
njegovo gospodstvo nastavili da žive kao i ranije. Nekoliko puta je oblačio tu
haljinu za večerom i bio je vrlo zadovoljan. Nakon izvesnog vremena me je,
međutim, kao što sam i očekivao, upitao mogu li mu nabaviti još jednu.
Rekoh mu kako mislim da mogu, ali sam se sutradan vratio smrknut.
„Evo u čemu je nevolja, vaše gospodstvo“, rekoh mu. Objasnio sam mu da
je krojačica od koje sam nabavio haljinu postala sumnjičava. Pitala me je zar
ja nisam guvernerov rob i rekla mi da, ako njeno gospodstvo želi haljinu,
neće joj je šiti na veresiju. Kad sam to rekao, njegovo gospodstvo zaječa.
„Pitali su me za koga je haljina“, rekoh mu, „a nije mi se dopalo kako me je
krojačica pogledala, te joj rekoh da ću se raspitati kod njenog gospodstva.“
Mada sam tu priču izmislio, njegovo gospodstvo je dobro znao da je sve
manje omiljen među Holanđanima i prezviterijancima, kao i mnogim
drugima. Imao je dosta neprijatelja. Kao i njeno gospodstvo, zbog brojnih
neplaćenih računa. Takođe, počelo je da se šapuće o neobičnom oblačenju
njegovog gospodstva, što je bilo dovoljno da čak i u tako gordom čoveku kao
što je njegovo gospodstvo probudi oprez.
„Dobro si učinio“, reče mi on. „Bolje je da na to neko vreme zaboravimo.“
Video sam ipak da je razočaran.
Sačekao sam još nekoliko dana. Tada sam mu jedne večeri, kada je bio
pomalo setan, rekao ono što sam naumio.
„Nešto sam razmišljao, vaše gospodstvo“, rekoh. „Možda postoji rešenje
vašeg problema.“
„Oh?“, upitno reče on.
„Da“, odgovorio sam. Jer sam, rekoh mu, oduvek razmišljao kako bih, ako
ikada postanem slobodan, mogao da otvorim radnjicu u gradu u kojoj bih
prodavao raznu robu za dame i šio haljine. Verovao sam da će me Jan i
gospođa Klara podržati i slati mi mušterije; a već sam imao na umu i jednu
švalju koju bih mogao da zaposlim. „Kad bih imao takvu radnjicu“, kazao
sam, „mogao bih da sašijem vašem gospodstvu koliko god haljina hoćete, a
niko ne bi postavljao nikakva pitanja, jer me ljudi više ne bi posmatrali kao
roba vašeg gospodstva. Niko osim mene ne bi znao da šijem za vas. Mogao
bih da šijem i za njeno gospodstvo. A naravno, kad je u pitanju vaše
gospodstvo, ne bih tražio nikakvu zaradu. Za vaše gospodstvo i njeno
gospodstvo radio bih po nabavnoj ceni.“
„Po nabavnoj ceni?“, upita on, a ja klimnuh glavom.
„I ne samo haljine, vaše gospodstvo. Podsuknje, svilene čarape, sve što vi
i njeno gospodstvo poželite“, dodao sam.
„Hmm“, reče njegovo gospodstvo. „A cena za to bi bila da ti podarim
slobodu?“
„Drugačije to ne bih mogao da radim“, rekoh.
„Razmisliću o tome“, reče on.
Možda mislite da sam dosta stavljao na kocku nudeći mu da nabavljam
stvari i za njeno gospodstvo, s obzirom na to da ona nije uvek plaćala svoje
račune, ali sam smatrao da bi se njegovo gospodstvo pobrinuo da moji računi
budu plaćeni ako bi želeo još haljina.

Narednog dana pozvali su me u mali salon. Očekivao sam da tamo zateknem

njegovo gospodstvo, međutim, tu je bilo njeno gospodstvo. Sedela je na stolici
i zamišljeno me posmatrala.
„Njegovo gospodstvo mi je ispričao o čemu ste razgovarali“, rekla mi je.
„I nešto me brine.“
„Vaše gospodstvo?“, upitao sam.
„Da. Ako bi te oslobodio, njegovo gospodstvo te ne bi mogao sprečiti da
progovoriš. Znaš na šta mislim.“ Pogledala me je pravo u oči. „Moram da ga
zaštitim“, kazala je.
Naravno, bila je u pravu. Njegovo gospodstvo mi se prepuštao na milost
i nemilost. Divio sam joj se što je to izgovorila. Zato sam neko vreme ćutao.
Zatim sam skinuo košulju. Kad sam to uradio, videh da je razrogačila oči.
Tada sam se okrenuo i čuo sam kako je tiho kriknula ugledavši ožiljke na
mojim leđima.
„Vaše gospodstvo, ovo mi je uradio jedan vlasnik plantaže“, rekoh, „pre
nego što sam došao kod vas. I da vam pravo kažem, gospođo, ubio bih tog
čoveka da mogu.“
„Oh“, reče ona.
 „Ali u ovoj kući“, nastavio sam, „doživeo sam samo ljubaznost.“ To sam
rekao od srca, jer je to zbilja bila istina. „Ako mi njegovo gospodstvo podari
slobodu, koju sam čekao celog života, radije bih opet bio išiban nego da mu
uzvratim izdajom.“
Dugo me je posmatrala, a zatim je rekla: „Hvala ti, Kvoše.“ Ponovo sam
obukao košulju, poklonio joj se i izašao.

I tako sam godine 1705, kada mi je bilo negde oko pedeset pet godina,
konačno stekao slobodu. Sve je bilo baš onako kako sam zamišljao. Jan je bio
dobar prema meni i pomogao mi je da iznajmim radnjicu u Kvin stritu, u
finom delu grada, i pokazao mi kako da nabavim najbolju robu; a gospođica
Klara mi je slala toliko mušterija da sam imao pune ruke posla. Ne samo da
sam zaposlio malu Rouz, već sam uskoro primio još dve devojčice. Pošto su
bile vrlo mlade, nisam morao mnogo da ih plaćam, ali one su bile srećne što
imaju redovan posao i uskoro sam počeo lepo da zarađujem.
Iz svega što mi se ranije dešavalo naučio sam da, ako pružiš ljudima ono
što žele, možeš steći slobodu.
Sledeće godine njeno gospodstvo je umrlo. Bilo mi je žao zbog nje.
Naredne godine partija njegovog gospodstva izgubila je vlast u Londonu.
Čim su to saznali, svi neprijatelji njegovog gospodstva u Njujorku poslali su
hitne poruke u London s molbama da se njegovo gospodstvo skine s položaja
zbog svih svojih dugova. Takođe su naveli da se preoblačio u ženu, jer se o
tome uveliko šaputalo – mada od mene niko nije čuo nijednu reč. Čak su
bacili njegovo gospodstvo u dužnički zatvor.
Na njegovu sreću, umro mu je otac, te je postao erl od Klarendona što je,
budući da je sada bio engleski plemić, značilo da ga po engleskom zakonu ne
mogu krivično goniti – a to je, moram priznati, vrlo zgodno. Tako se mirno
vratio u Englesku.
Jan i gospođica Klara nastavili su da mi pomažu, javljali su mi kada
tovari svile ili drugih tkanina stižu u luku i pomagali mi da dobijem finu
robu po dobroj ceni. Zato se nisam iznenadio kada sam, ubrzo pošto je
njegovo gospodstvo otputovao u Englesku, dobio poruku da Jan ima neku
robu za mene i da toga dana dođem kod njega.
Kod Jana sam zatekao i gospođicu Klaru i ušli smo u dnevnu sobu.
„Kupio sam robu za koju mislim da će te zanimati, Kvoše“, reče on. „I
Klara misli da će ti se dopasti.“
Znao sam da ume dobro da procenjuje robu, te sam jedva čekao da je
vidim.
„Pa, evo je“, reče on. Čuo sam kako se vrata dnevne sobe otvaraju i
okrenuo sam se. U sobu je ušao moj sin Hadson.
 „Kapetan jednog od privatnih bojnih brodova gospodina Mastera kupio
ga je s jednog broda na Jamajci“, objasnio mi je gospodin Jan. „Želiš li ga?“
Hadson je izgledao zdrav i snažan i smešio se. Mislim da se i gospođica
Klara smešila, ili je možda plakala; nisam siguran, jer su mi oči bile pune
suza i nisam dobro video.
Međutim, pošto smo se zagrlili, morao sam to da raščistim.
„Dakle, Hadson sada pripada...“
„Hadson je slobodan“, reče gospođica Klara. „Mi smo ga kupili i sada ga
poklanjamo tebi.“
„Slobodan je, dakle“, rekoh, i nekoliko trenutaka nisam mogao da
progovorim.
Tada – ni sam ne znam zašto – pomislih da ipak nisam zadovoljan. Znam
da su oni želeli samo najbolje i meni i Hadsonu. Takođe sam znao, posle
svega što sam proživeo, da je trgovina ljudima kojom se bavio gospodin
Master nešto užasno. U dnu duše verovao sam da ni on, ni bilo koji drugi
čovek, ne treba da poseduje drugog čoveka; i ako se on odrekao barem jednog
roba, utoliko bolje. Znao sam i da sam želeo slobodu svoga sina Hadsona više
nego što sam ikada želeo svoju sopstvenu. Ipak, uprkos svemu tome, nisam
bio zadovoljan ovom trgovinom.
„Zahvaljujem vam na ljubaznosti“, rekoh gospodinu Masteru, „ali ja sam
njegov otac i želim da otkupim slobodu svog sina.“
Video sam kako je Jan pogledao u gospođicu Klaru.
„Koštao me je pet funti“, reče on. Bio sam siguran da je zapravo platio
više od toga, ali sam kazao da toliko treba i da dobije i iste večeri mu doneo
prvu ratu svog duga.
„Sada ti je otac otkupio slobodu“, rekao sam svom sinu. Nisam znao je li
to ispravno ili ne, ali mi je taj otkup mnogo značio.

To je bilo pre dve godine. Sada mi je šezdeset godina i poživeo sam duže od
mnogih ljudi, mnogo duže od većine robova. U poslednje vreme zdravlje me
ne služi najbolje, ali mislim da pred sobom imam još koju godinu, a posao mi
odlično ide. Moj sin Hadson drži malu krčmu iznad Vol strita i lepo mu ide.
Znam da bi se najradije otisnuo na pučinu, ali ostaje tu zbog mene; sada ima
ženu i sinčića, tako da će ga možda oni zadržati ovde. Svake godine odlazimo
kod gospođe Klare na rođendan mladog Dirka, a on tada uvek nosi svoj
vampum pojas.
 BOSTONKA

1735.

S uđenje počinje sutra. Guverner je potkupio porotu. Svoje plaćene pione.

Presuda zajamčena. To jest, prvu porotu. Jer, kad su dvojica sudija to
primetila – mada su sami bili prijatelji guvernera Kozbija – odbacili su
njegove pione i počeli iz početka. Nova porota nije bila potplaćena. Suđenje
će biti pošteno. Britanski fer-plej. Njujork je možda daleko od Londona, ali
ipak pripada Engleskoj.
Čitava kolonija je napeto čekala.
Mada to zapravo nije bilo važno. Optuženi nije imao nikakve šanse.

Bio je treći dan avgusta, leta gospodnjeg 1735. Britanska imperija uživala
je u džordžijanskom dobu. Jer je posle kraljice Ane njen rođak Džordž od
Hanovera, takođe protestant, zamoljen da preuzme krunu; njega je uskoro
nasledio njegov sin, drugi Džordž, koji je sada vladao imperijom. Bilo je to
doba samopouzdanja, otmenosti i razuma.
Treći dan avgusta 1735.; Njujork, vrelo i sparno poslepodne.
Posmatran sa Ist Rivera, mogao je ličiti na Vermerov pejzaž. Duga, niska
linija dalekih pristaništa, koja su još uvek nosila imena poput Bekman i Ten
Ejk – krovovi sa zabatima, niske četvrtaste radnje i usidreni brodovi –
predstavljali su spokojan prizor u tišini što je vladala nad vodom. U središtu
gradske panorame, vitki zvonik Crkve Svetog Trojstva kao da je pokušavao
da bocne nebo.
Na ulicama, međutim, nije bilo nimalo spokojno. Sada je u Njujorku
živelo već deset hiljada ljudi, a grad je iz godine u godinu rastao. Vol strit,
podignut na nekadašnjim bedemima, bio je tek na polovini puta od luke.
Zapadno od Brodveja i dalje su se pružali voćnjaci i uredne holandske bašte,
ali sa istočne strane behu nanizane gusto zbijene kuće od drveta i cigala.
Pešaci su morah da se provlače između tremova i tezgi, buradi s vodom i
kapaka, i da se izmiču pred točkovima kola što su se po prašini ili popločanim
putevima kotrljala do bučne tržnice.
Najgori od svega bio je smrad. Konjska i kravlja balega, otpad iz kuća,
đubre i prljavština, crknute mačke i ptice, izmet svih vrsta, ležali su
razbacani po zemlji, čekajući da ih spere kiša ili sasuši sunce. Vrelim i
zagušljivim danima iz tog gnusnog otpada dizao se gusti smrad pojačan
toplotom, peo se uz drvene zidove i ograde, natapajući cigle i malter, uvlačeći
se u svaku poru, štipao je za oči i uspinjao se sve do krovova sa zabatima.
Bio je to miris leta u Njujorku.
Grad je neosporno pripadao Englezima. Posmatrač koji bi ga gledao
preko Ist Rivera mogao je stajati blizu Bruklina, gde se još uvek govorio
holandski, ali se i to naselje ipak nalazilo u okrugu Kings,23 dok je naredni
okrug iza njega uzvodno bio Kvins.24 Iza ostrva Menhetn videlo se kopno na
suprotnoj obali reke Hadson. Za tu teritoriju engleski kralj Čarls II lično je
odabrao naziv Nju Džersi.
U gradu je još bilo ljupkih kuća iz doba Nju Amsterdama u holandskom
stilu, posebno ispod Vol strita; ali novije kuće su bile građene jednostavnijim,
engleskim džordžijanskim stilom. Staru holandsku Gradsku većnicu takođe
je nasledilo klasično zdanje što je, smešteno na Vol stritu, spokojno gledalo
na Broud strit. Holandski se mogao čuti za tezgama na pijaci, ali ne i u
trgovačkim kućama.
Sa engleskim jezikom došla je i engleska sloboda. Grad je dobio
kraljevsku povelju, zapečaćenu ličnim kraljevim pečatom. Istina, bivši
guverner tražio je mito da im obezbedi to kraljevsko priznanje, ali tako nešto
se moglo očekivati. A pošto je ta povelja odobrena i zapečaćena, slobodni
građani mogli su se pozivati na nju dok je sveta i veka. Birali su svoje
gradske odbornike; bili su slobodni Englezi.
Neki stanovnici Njujorka tvrdili su da ta engleska sloboda nije baš
savršena. O tome je mogao posvedočiti sve veći broj robova koji su se
prodavali na tržnici u dnu Vol strita; ali to su bili crnci, koji su, u tome su se
Njujorčani uglavnom slagali, bili niža rasa. Njujorčanke su – bar one koje su
još pamtile stare holandske zakone prema kojima su bile ravnopravne s
muškarcima – takođe mogle zažaliti što su po engleskim zakonima imale
manja prava. Ali su zato časni Englezi bili iskreno uvereni da su takve
pritužbe slabijeg pola nedolične.
Ne: najvažnije je bilo izbeći kraljevsku tiraniju. U tome su se puritanci i
hugenoti potpuno slagali. Nisu želeli ni francuskog kralja Luja, a ni katolika
Džejmsa. Slavna revolucija iz 1688. obezbedila je da protestantski britanski
parlament nadzire kralja. Što se tiče ostalih engleskih zakona, prava na
suđenje pred porotom i na skupštine koje mogu da odbiju neopravdano

23 Engl.: Kings County – Kraljev okrug. (Prim. prev.)

24 Engl.: Queens County – Kraljičin okrug. (Prim. prev.)
visoke poreze, ta drevna prava sezala su petsto godina u prošlost, do Magna
karte ili još ranije. Ukratko, Njujorčani su bili isto toliko slobodni kao oni
dobri ljudi u Engleskoj koji su svome kralju pre nepunog veka odrubili glavu
kada je pokušao da se ponaša kao tiranin.
Upravo zbog toga je suđenje zakazano za sutra bilo toliko važno.

Dvojica muškaraca zajedno su išli putem. Čovek u zakopčanom smeđem

kaputu delovao je kao da mu je nelagodno. Možda samo zbog vrućine. Ili ga
je možda nešto brinulo.
Gospodin Eliot Master iz Bostona bio je dobar čovek, koji se pomno
brinuo o svojoj deci. Bio je takođe i prilježan advokat. Smešio se, naravno,
kad je to bilo umesno; i smejao se kad je bilo potrebno, premda ne preglasno
i ne predugo. Zato za njega nije bilo uobičajeno da se pita je li napravio veliku
grešku.
Tek što je bio upoznao svog njujorškog rođaka, a već je imao izvesnih
sumnji u vezi s Dirkom Masterom. Oduvek je znao da su se njihove dede,
njegov imenjak Eliot i Dirkov deda Tom, razišli svaki na svoju stranu.
Masterovi iz Bostona nikad nisu održavali veze s Masterovima iz Njujorka.
Kad je pošao u Njujork, Eliot se ipak zapitao je li prošlo dovoljno vremena
od tada i bi li se rodbinske veze sada mogle obnoviti. Pre nego što je poslao
pismo svom rođaku, raspitao se o toj porodici i ustanovio da je trgovac
imućan čovek. To je bilo pravo olakšanje, jer bi se Eliot razočarao da je
saznao kako ima siromašnog rođaka. Kada je o njegovom karakteru reč, pa,
to će se tek pokazati.
Budući da je dan bio vreo, trgovac je nosio kaput zvani banjan, prilično
jednostavan. Svileni prsluk ispod njega brinuo je advokata: bio je previše
drečav. Perika mu je takođe bila previše razbarušena, mašna oko vrata
nedovoljno stegnuta. Je li sve to nagoveštavalo neozbiljnog čoveka? Mada ga
je rođak srdačno pozvao da boravi u njegovoj kući dok bude prisustvovao
suđenju u Njujorku, Eliot Master je odlučio da odsedne kod jednog
pouzdanog advokata kog je dobro poznavao; ugledavši svileni prsluk svog
rođaka, uverio se da je mudro postupio.
Niko ne bi mogao pogoditi da su njih dvojica rođaci. Dirk je bio krupan i
svetlokos, isturenih zuba, i odisao je srdačnošću i samopouzdanjem. Eliot je
bio srednje građe, smeđ, širokog i ozbiljnog lica.
U Bostonu je porodica Master živela u Ulici Perčes. Eliot je bio đakon
Crkve Pastve Starog juga i gradski odbornik. Dobro se razumeo u poslove. A
kako i ne bi, okružen bostonskim pristaništima i vodenicama? Brat njegove
žene bio je pivar – srećom, vrlo uspešan u svom poslu. Kao diplomac
Bostonske latinske škole i Harvarda, Eliot je ipak pre svega cenio
obrazovanje i čvrstu etiku.
 Nije bio siguran da njegov njujorški rođak poseduje ijedno od toga.
Premda je bio oprezan, Eliot Master je bio spreman da se založi za svoje
principe. Na primer, u vezi s ropstvom. „Ropstvo je nepravedno“, govorio je
svojoj deci. Činjenica da je čak i u Bostonu sada svaki deseti čovek bio rob,
nije mu ništa značila. U njegovoj kući nije bilo robova. Za razliku od mnogih
strogih starih Bostonaca tolerisao je versku slobodu, dokle god je vera bila
protestantska. Iznad svega se, poput svojih puritanskih predaka, protivio
svakom pokušaju kraljevske tiranije. Zbog toga je i došao u Njujork, da
prisustvuje suđenju.

Bilo je vrlo uljudno od njegovog rođaka što je pozvao njega i njegovu kćerku
tog dana na ručak i vrlo lepo od njega što ga je, dok se Kejt odmarala u kući
gde su odseli, Dirk poveo u obilazak grada. Trgovac je svakako bio dobro
obavešten; i očigledno se ponosio svojim gradom. Pošto su prošli Brodvejom
i divili se Crkvi Svetog Trojstva, pošli su ka severu putem koji je vodio duž
drevnih indijanskih staza, sve dok nisu stigli do starog jezera.
„Do pre nekoliko godina zemljište na istočnoj strani bilo je močvarno“,
reče mu trgovac, „ali moj prijatelj Ruzvelt ga je kupio, i pogledajte ga sad.“
Zemljište je bilo isušeno, uređeno i čisto, kao ulica.
To je zaista zadivljujuće, primeti advokat, budući da je znao koliko je
njujorška trgovina trpela u poslednjih nekoliko godina.
„Trgovina trenutno ne ide dobro“, priznao je trgovac. „Vlasnici plantaža
šećerne trske na Karipskim ostrvima bili su previše gramzivi i previše su
proizvodili. Mnogi su propali, te je i naša trgovina, koja je uglavnom bila
usmerena na to da snabdevamo njih, teško pogođena. Osim toga, oni
prokletnici u Filadelfiji nabavljaju brašno po nižim cenama od nas.“
Odmahnuo je glavom. „Nije dobro.“
Pošto je Njujork preotimao bostonsku trgovinu već pola veka, Bostonac
nije sasvim uspeo da suspregne osmeh zbog sadašnjih teškoća Njujorčana.
„Pa ipak, vama i dalje dobro ide?“, upita on.
„Ja se bavim raznim vrstama trgovine“, odgovori njegov rođak. „Trgovina
robovima još uvek dobro ide.“
Eliot Master je ćutao.
Vraćajući se, prošli su pored Mil strita i Dirk Master mu pokaza jednu
zgradu.
„To je sinagoga“, reče on nemarno. „Nije loša zgrada. Imaju dve
zajednice, znate: sefardi, koji su stigli ovamo najpre iz Brazila – uglavnom
gospoda; i aškenazi, Nemci – koji nisu gospoda, ali ih ima više. Zato biraju
aškenazija za predsednika kongregacije, ali je služba sefardska. Bog zna da
li ih Nemci razumeju. Baš smešno, zar ne?“
 „Mislim da pitanje vere nije smešno“, reče advokat tiho.
„Ne. Naravno. Nisam baš tako mislio.“
Možda i nije. Bostoncu se, međutim, učinilo da je u trgovčevom držanju
uočio nagoveštaj moralnog nemara – potvrdu da je bio u pravu što je
posumnjao u njega na osnovu svilenog prsluka.
Upravo je trebalo da se rastanu kada Dirk Master odjednom zastade i
uperi prst.
„Eno ga“, uzviknu on. Primetivši da Eliot izgleda zbunjeno, nasmešio se.
„Onaj mladi đavo je“, objasni mu on, „moj sin.“
Advokat je užasnuto zurio.
Eliot Master je nerado priznavao da mu je neko dete draže od drugog, ali
je od svoje petoro dece najviše voleo kćerku Kejt. Ona je bila najbistrija –
mada je on smatrao da je šteta što je takva pamet protraćena na devojku.
Voleo je načitane i pametne žene, ali samo do granice koja se smatrala
prigodnom. Kejt je, takođe, imala ljupku narav, gotovo i previše. S pet godina
se veoma uznemirila kada je u Bostonu videla siromahe. To je bilo sasvim u
redu, ali mu je trebalo tri godine strpljivog objašnjavanja da joj rastumači
razliku između onih koji su opravdano i neopravdano siromašni.
Stoga mu je bilo veoma stalo da za Kejt pronađe podobnog muža.
Inteligentnog, odlučnog i plemenitog čoveka. Jedno vreme razmišljao je o
sinu svog uglednog suseda, mladom Semjuelu Adamsu, mada je momak bio
koju godinu mlađi od Kejt, ali ubrzo je kod tog dečaka primetio izvesnu
nestalnost i neusredsređenost, zbog koje ga je odbacio. Pošto je Kejt sada bilo
osamnaest godina, njen otac je dobro pazio da se nikada ne pojavi negde gde
bi mogla započeti kakvu nepoželjnu vezu.
Stoga je, prirodno, oklevao da je povede u Njujork, gde bi prisustvo tih
rođaka o kojima je malo znao moglo predstavljati opasnost.
Ali ona ga je preklinjala da pođe s njim. Želela je da prisustvuje suđenju
i zaista se razumela u pravna pitanja daleko bolje od sve ostale njegove dece.
Uz njega će biti bezbedna, a on je morao priznati da mu je uvek prijalo kad
je ona s njim. I tako je pristao.
Sada je pedesetak metara ispred sebe ugledao visokog plavokosog
mladića kako, u društvu trojice običnih mornara, izlazi iz krčme. Video je
kako se jedan mornar smeje i pljeska mladića po leđima. Daleko od toga da
mu na to prigovori, mladić, čija košulja nije bila baš previše čista, napravi
šaljiv pokret i nasmeja se. Istovremeno se delimično okrenuo ka advokatu,
tako da mu je ovaj jasno video lice. Bio je naočit. Bio je i više nego naočit.
Izgledao je kao mladi grčki bog.
„Vaša kćerka je sigurno sličnih godina“, reče trgovac vedro.
„Pretpostavljam da će se lepo slagati. Očekujemo vas onda na ručku, u tri
sata.“
 ***

Kejt Master se pogleda u ogledalo. Neke njene poznanice nabavljale su male

krojačke lutke s najnovijom modom iz Pariza i Londona. Njen otac nikad ne
bi dopustio takvu taštinu u svojoj kući, međutim, iako se ona oblačila
jednostavnije, ipak je bila zadovoljna svojim izgledom. Bila je lepo građena.
Grudi su joj bile lepe – mada ih niko nije mogao videti, jer ih je čipkana bluza
čedno skrivala gotovo u potpunosti. Obukla je haljinu od crvenkastosmeđe
svile preko svetložute košulje, koja je odgovarala njenom tenu. Smeđu kosu
očešljala je jednostavno i prirodno, obula cipele s potpeticama, ali ne
previsokim, i zaobljenim prednjim delom, jer njen otac nije odobravao
šiljaste cipele po najnovijoj modi. Kejt je imala svež ten, a puder je koristila
tako neupadljivo da je bila sigurna da njen otac to neće ni primetiti.
Želela je da se lepo dotera za upoznavanje sa svojim njujorškim
rođacima. Pitala se ima li među njima mladića njenih godina.

Kad su stigli u kuću u pomodnom Saut vordu u blizini stare tvrđave, i Kejt
i njen otac behu zadivljeni. Zgrada je bila vrlo lepa. Imala je prizemlje i dva
sprata, sa šest stubova. Jednostavna i klasična, gospodska kuća. Čim su ušli,
primetili su veliki hrastov plakar u predsoblju, očigledno holandski, i dve
stolice iz vremena Čarlsa II. U salonu su se nalazile slike Dirkovih roditelja,
police s crnim i pozlaćenim kineskim servisom za čaj i nekoliko elegantnih
tapaciranih stolica od orahovine u stilu kraljice Ane. Sve je to svedočilo da
je njujorška porodica Master već odavno bila vrlo imućna.
Dirk ih je srdačno dočekao. Žena mu je bila visoka, otmena dama čiji im
je tihi glas blago stavljao do znanja da je sigurna u svoj društveni položaj. A
tu je bio i njihov sin Džon.
Kejtin otac nije kćerki rekao ništa o mladiću. Mada se trudila da se
suzdrži, neprestano ga je krišom posmatrala. Na sebi je imao besprekorno
belu košulju od najfinijeg platna i zeleno-zlatni svileni prsluk. Nije nosio
periku – a i zašto bi, kada je imao predivnu gustu kosu, talasastu i zlatnu?
Bio je to najlepši mladić kojeg je u životu videla. Kada su se upoznali uputio
joj je nekoliko uljudnih reči, mada ih ona gotovo nije ni čula, ali uglavnom je
ćutao i slušao svog oca, te je mogla samo da se pita o čemu on razmišlja.
Pre ručka uglavnom su razgovarali o porodici. Saznala je da Džon ima
dve sestre, od kojih nijedna nije bila kod kuće, a braće nema. Dakle, on je
naslednik.
Ručak je bio izvrstan. Hrana obilna, vino dobro. Kejt je sedela s trgovčeve
desne strane, između njega i Džona. Razgovor je bio uopšten i srdačan, ali je
zapazila da su svi oprezni i da obe strane paze da jedna drugu ne uvredi.
Gospođa Master je kazala da poznaje advokata kod kojeg su odseli, a njen
muž je rekao da se nada kako će njegov rođak otkriti neke bistre pravničke
umove među članovima Njujorške advokatske komore.
„U Njujorku ima bistrih umova i izvan advokatske profesije“, odgovori
Eliot uljudno. „Uveravam vas da je kružok guvernera Hantera još uvek vrlo
ugledan u Bostonu.“
Guverner Hanter, koji je došao posle ekscentričnog lorda Kornberija,
okupio je oko sebe krug uglednih prijatelja, uglavnom Škota kao što je bio i
sam, i osnovao neku vrstu intelektualnog kluba. Dve decenije kasnije o tom
krugu se još uvek s poštovanjem govorilo među učenim ljudima iz drugih
gradova. Kejt je znala da ih je njen otac često pominjao.
Pogledala je u mladića sa svoje desne strane. Lice mu je bilo bezizrazno.
Pogled njegove majke je, takođe, bio neodređen.
„Ah, Hanter“, reče njihov domaćin odlučno. „Da smo samo uvek imali
toliko sreće s guvernerima.“
Želeći da zapodene razgovor s mladim Džonom, Kejt mu reče kako je
primetila da u Njujorku ima više crnaca nego u Bostonu. Da, odgovori on
tiho, oko petine stanovnika grada su robovi.
„Moj otac ne odobrava ropstvo“, reče ona vedro. Eliot joj uputi
upozoravajući pogled, međutim, domaćin se odmah umešao svojim vedrim
tonom.
„Možda ste primetili, gospođice Kejt, da poslugu u našoj kući ne čine crni
robovi već irske sluge koje rade po ugovoru – uglavnom da bi otplatili svoje
putovanje. Istina je, ipak, da se ja bavim trgovinom robovima. Time se bave
i neke od najuglednijih bostonskih porodica – Voldo i Fanevil. Jedan
bostonski trgovac kojeg poznajem rekao mi je da su njegove tri najvažnije
vrste robe irski maslac, italijansko vino i robovi.“
„Moja kćerka nije ništa ružno mislila, rođače“, reče Eliot brzo, „a malo ko
u Bostonu se slaže sa mnom.“ Očigledno je bio rešen da večera protekne u
prijateljskoj atmosferi. „Mada priznajem“, nije mogao a da ne doda, „da kao
Englez ne mogu da prenebregnem činjenicu da je britanski vrhovni sud
presudio da ropstvo u Engleskoj ne bi smelo biti zakonito.“
Dirk Master se zamišljeno zagleda u svog rođaka iz Bostona. Bio je
veoma znatiželjan da ga upozna. On sam je bio jedini od muške loze
Masterovih u Njujorku. Iz porodice Van Dajk u srodstvu je imao samo žene,
koje su se udale i odselile iz grada, tako da nije imao mnogo rodbine. Ovaj
bostonski advokat bio je očigledno potpuno drugačiji čovek, ali mu nije bio
nesimpatičan. Za početak, to nije bilo tako loše. Činilo se da mu je i kćerka
vrlo ljupka. Zavalio se u stolicu, razmišljajući o njegovim rečima.
 „Pre četrdeset godina“, reče on, „moj deda Holanđanin trgovao je
krznima. Trgovine krznom ima i danas, ali više nije tako značajna. Moj drugi
deda, Tom Master, bavio se trgovinom s Karipskim ostrvima. Ta trgovina se
tako razvila da se tri četvrtine svih poslova u ovom gradu sada zasniva na
snabdevanju plantaža šećerne trske. A plantažama šećerne trske neophodni
su robovi.“ Zastao je. „Što se tiče moralnosti trgovine robovima, rođače,
poštujem vaše mišljenje. Moj deda Holanđanin nameravao je da oslobodi
jedinu dvojicu robova koje je imao.“
Eliot neupadljivo klimnu glavom.
U trgovčevom oku pojavio se vragolast sjaj.
„Ali isto tako, rođače“, nastavi on, „možda ćete priznati da bismo i mi
Britanci mogli biti optuženi za veliko licemerje kada je o tome reč. Jer
kažemo da je ropstvo užasno, pa ipak, samo ako postoji na Britanskom
ostrvu. U čitavom ostatku Britanskog carstva ono je dozvoljeno. Trgovina
šećerom, koja je za Englesku tako važna, u potpunosti zavisi od robova; a
britanski brodovi svake godine prevoze na hiljade robova.“
„To se ne može poreći“, potvrdi Eliot uljudno.
„Zar vas ne brine, gospodine“, odvaži se sada Kejt, „što Njujork toliko
zavisi od jedne jedine grane trgovine?“
Trgovčeve plave oči s odobravanjem se uperiše ka njoj.
„Ne previše“, odgovori on. „Sigurno ste čuli za Šećernu interesnu grupu.
Vlasnici velikih plantaža šećera oformili su grupu da bi uticali na londonski
Parlament. Veoma su bogati i stoga mogu da vrše takav uticaj. Oni i njihovi
prijatelji učestvuju u donošenju zakona; ostale članove Parlamenta ubeđuju
ili potplaćuju. Taj sistem doseže do najviših struktura.
Takvo lobiranje, kako bismo ga mogli nazvati, u Parlamentu se pokazalo
kao veoma uspešno. Poslednjih nekoliko godina, kada je trgovina šećerom
opadala, britanski Parlament je doneo dve mere kojima ju je zaštitio.
Najvažnija od njih je Sledovanje ruma: svaki čovek koji služi na brodovima
britanske mornarice sada dobija pola pinte ruma svakog dana.25 Ne znam
koliko to košta vladu, ali kada se pomnoži s brojem mornara i brojem dana
u godini, to je ogromna količina ruma – a samim tim i melase s plantaža.“
Nasmešio se. „Mera sa sledovanjem ruma ne samo da je spasonosna, već
predstavlja večno spasenje. Jer kada jednom naviknete mornara da očekuje
sledovanje ruma kao svoje pravo, ne možete ga odvići od toga. Ako ukinete
rum, imaćete pobunu. Što je još bolje, što mornarica više raste, raste i
sledovanje ruma, pa i bogatstvo vlasnika šećernih plantaža. Dakle vidite,
gospođice Kejt, čvrsta osnova Njujorka je zapravo engleska Šećerna
25Ovom merom je Britanski parlament izmenio propis o dnevnom sledovanju pića za mornare (pinta –
engleska mera za zapreminu, 568 ml; postoji i američka pinta, 473 ml), tako da su oni umesto francuskog
konjaka dobijali rum. Budući da se rum pravi od melase, koja se dobija od šećerne trske, na taj način se
podsticala proizvodnja šećerne trske. (Prim. prev.)
interesna grupa.“
Kejt pogleda u oca. Znala je da mu se cinična upotreba jednog verskog
pojma nije mogla svideti, mada je potajno prilično uživala u trgovčevoj
sirovoj iskrenosti.
„Pomenuli ste i drugu meru, gospodine“, reče ona.
„Da. Zakon o melasi. Po tom zakonu, melasu možemo da kupujemo samo
od engleskih trgovaca i engleskih brodova. Ta mera mi se toliko ne dopada,
jer i ja proizvodim rum ovde, u Njujorku. Mogao bih da kupujem melasu
daleko jeftinije od francuskih trgovaca, kad bih smeo.“ Slegnuo je ramenima.
Sada je i mladi Džon Master rešio da se uključi u razgovor.
„Samo što mi to ipak radimo.“ Okrenuo se Kejt i šeretski nasmešio.
„Kupujemo melasu od Francuza izvan luke i krijumčarimo je. Razume se, to
je protivzakonito, ali tata to radi. Ja odlazim u tu kupovinu“, reče joj on, sa
izvesnim ponosom.
Trgovac iznervirano pogleda sina.
„Dosta o tome, Džone“, reče glasno. „Dakle, ono što nas sve zanima“, on
klimnu glavom prema Eliotu, „jeste mišljenje mog rođaka o sutrašnjem
suđenju.“
Eliot Master spusti pogled ka stolu. Zapravo, osetio je olakšanje. Ako je
pre dolaska u ovu kuću potajno strahovao da će se njegova kćerka
zainteresovati za svog zgodnog rođaka, kada je došao i video kako se mladić
uljudio, a shvativši pritom i da je sigurno naslednik imetka daleko većeg
nego što je njegov sopstveni u Bostonu, suočio se s neprijatnom mogućnošću:
kakva god bila njegova osećanja o ovim Njujorčanima i njihovim poslovima,
da li bi zaista imao prava da odbije Kejt ako bi poželela da se uda za tako
bogatog rođaka? Dotad se dvoumio. Ah sad je ovaj mladić svojom budalastom
upadicom razotkrio i sebe i svoju porodicu. Ne samo da su trgovci robovima,
već su još i krijumčari. To objašnjava zbog čega je njihovo bogatstvo toliko
veće od njegovog, takvo kakvo je. Naravno, biće uljudan prema njima, ali što
se tiče Eliota Mastera, oni nisu ništa bolji od kriminalaca. Njegova dužnost
kao oca zahtevala je stoga da njegova kćerka sagleda ovu mladu bitangu u
pravom svetlu.
Zadovoljan tim zaključkom, posvetio se suđenju Džonu Piteru Cengeru.
Mada je sutrašnje suđenje bilo izuzetno važno za američke kolonije,
njegovi koreni su bih u Engleskoj. Uticaj političkih događaja u Londonu uvek
je brzo stizao do Bostona i Njujorka. Kako je Dirk Master rado govorio,
„London nam šalje zakone, ratove i kurve“. Pod „kurvama“ je, međutim,
podrazumevao kraljevske guvernere.
Mada je bilo i časnih izuzetaka poput guvernera Hantera, većina tih ljudi
dolazila je u Ameriku samo da napuni svoje džepove, i kolonisti su to znali.
Sadašnji guverner bio je među najgorima. Guverner Kozbi je bio podmitljiv.
Za vrlo kratko vreme protivzakonito je zgrnuo novac, montirao suđenja i
izbore i odbacivao sudije koje nisu pristajale da mu daju ono što je tražio.
Jedine novine u gradu bile su pod guvernerovom kontrolom, a neki trgovci
su zato pokrenuli sopstvene, da bi napadali Kozbija i razotkrivali njegove
zloupotrebe. Unajmili su štampara po imenu Džon Piter Cenger da ih
objavljuje. Guverner je bio čvrsto rešio da ih ukine. Zbog toga je prošle godine
uhapsio Cengera, a sada je nameravao da mu sudi zbog klevete s
podsticanjem na pobunu.
Eliot Master sastavi vrhove prstiju. Kao advokat, tu je uočavao nekoliko
različitih pitanja. „Moj prvi komentar“, poče on, „odnosi se na način
Cengerovog hapšenja. Koliko sam čuo, on nije bogat čovek.“
„On je siromašni doseljenik iz Palatinske Nemačke“, reče trgovac. „Ovde
se obučio za štampara. Mada se ispostavilo da je vrlo nadaren za pisanje.“
„Pošto ga je uhapsio, guverner je odredio ogromnu kauciju, koju Cenger
nikako nije mogao da plati? Kao posledica toga, on leži u zatvoru već osam
meseci?“
„Tako je.“
„Onda ovde imamo jedno principijelno pitanje“, reče bostonski advokat,
„u vezi s prevelikom kaucijom. To se ne bi smelo dopustiti. Međutim, glavni
problem je“, nastavi on, „u tome što je uvređen kraljevski guverner.“
„Svi bismo mi bili spremni da uvredimo ovog kraljevskog guvernera“,
primeti njegov domaćin, „ali pošto je siroti Cenger to štampao u novinama,
on je proglašen za žrtvenog jarca. Naši ljudi su čvrsto rešeni da ga dobro
odbrane. Novi članovi porote su časni ljudi. Verujem da je među njima čak
sedmoro Holanđana, što znači da nisu guvernerovi prijatelji. Ima li taj čovek
ikakve šanse?“
„Mislim da nema“, ogovori Eliot. „Ako se može dokazati da je Cenger
zaista štampao sporne članke, zakon nalaže da ga porota proglasi krivim.“
„Nema mnogo sumnje da je on štampao članak“, reče trgovac. „Nastavio
je i da objavljuje nove članke iz svog dnevnika, doturajući ih svojoj ženi ispod
vrata ćelije. Ali šta je s činjenicom da je svaka reč koju je odštampao o
guverneru Kozbiju istinita? Zar to nije nimalo važno?“
„Po našem britanskom zakonu, to nije opravdanje“, odgovori advokat.
„Ako te reči vređaju kraljevog zastupnika, one predstavljaju klevetu s
pozivom na pobunu. Istinite ili lažne, svejedno.“
„To je čudovišno“, reče trgovac.
„Možda.“ Eliot klimnu glavom. „Trenutno najviše brinem zbog
zloupotrebe zakona. I zbog toga mi je tako važno da vidim kako će izgledati
ovo suđenje.“
 „Sigurno vam je važno“, primeti njegov rođak, „kad ste došli čak iz
Bostona da ga vidite.“
„Reći ću vam otvoreno“, nastavi Eliot Master, „mislim da ovo nije mala
stvar. Cengerovo suđenje, po mom mišljenju, tiče se same suštine naših
engleskih sloboda.“ Na trenutak je zastao. „Pre jednog veka naši preci su
napustili Englesku jer je kralj Čarls I zaveo tiraniju. Kada su članovi
Parlamenta osporili njegova prava, pokušao je da ih uhapsi; kada su čestiti
puritanci štampali pritužbe na njegove grehe, sekao im je uši, žigosao ih i
bacao ih u tamnicu – i to, treba istaći, na osnovu ove iste optužbe za klevetu
s podsticanjem na pobunu. Pre osamdeset pet godina tiranija kralja Čarlsa
završila se time što mu je Parlament odrubio glavu. Međutim, to nije
okončalo sve buduće zloupotrebe. Sada u sitnoj tiraniji ovog guvernera
vidimo na delu isti proces. Verujem da nam je ovo suđenje poslato kao
iskušenje koje će pokazati koliko cenimo slobodu.“ Dok je govorio, advokat je
znatno digao glas.
„Pa, rođače“, reče trgovac s vidnim poštovanjem, „vidim da ste darovit
govornik.“
Kejt nije često imala priliku da čuje svog opreznog oca kako govori s
takvom strašću. Ponosila se njime. Nadajući se da će se on tome obradovati,
sada se uključila u razgovor.
„Dakle, kada Lok govori o prirodnom zakonu i prirodnom pravu na život
i slobodu, zar to ne podrazumeva i slobodu na izražavanje sopstvenog
mišljenja?“
„Smatram da je tako“, reče njen otac.
„Lok?“, upita gospođa Master zbunjeno.
„Ah, Lok“, reče njihov domaćin. „Filozof“, objasni on svojoj ženi, trudeći
se da se priseti nečeg o tom misliocu čije su doktrine, to je znao, nadahnule
slobodoljubive ljude s obe strane Atlantika.
„Čitate filozofiju?“, gospođa Master upita Kejt, pomalo začuđeno.
„Samo najpoznatija dela“, reče Kejt vedro i osmehnu se svom mladom
rođaku pretpostavljajući da za njega važi isto, ali Džon Master se samo
zagledao u sto i odmahnuo glavom.
Tada je Kejt zaključila da je grčki bog koji sedi pored nje možda stidljiv.
To je samo pojačalo njeno interesovanje.
Zapitala se šta bi mogla da kaže da ga ohrabri. Odgajena u učenom
bostonskom domu svog oca, i dalje nije sasvim shvatala da se sada nalazi na
stranoj teritoriji.
„Prošlog leta“, reče mu ona, „videli smo neke ljude s Harvarda kako
izvode jedan čin Adisonovog Katona26 Čula sam da će se čitav komad davati
kasnije ove godine u našim američkim kolonijama. Znate li hoće li se
prikazivati i u Njujorku?“ Ovo pitanje je bilo u vezi s Cengerovim suđenjem
jer je Adison, osnivač engleskog časopisa Spektejtor i uzor svakog
civilizovanog engleskog džentlmena, postigao veliki uspeh svojom pričom o
tome kako se plemeniti rimski republikanac suprotstavio Cezarovoj tiraniji.
Slava ovog pozorišnog komada odavno je prešla Atlantik, i Kejt je bila
sigurna da je njen rođak čitao o tome u novinama. Jedini odgovor koji je od
njega dobila glasio je: „Ne znam.“ – „Morate nam oprostiti, gospođice Kejt,
ako se u ovoj kući više bavimo trgovinom nego književnošću“, primeti
trgovac; mada se osetio obaveznim da, pomalo prekorno, doda: „Verujem,
Džone, da si čuo za Adisonovog Katona.“
„Trgovina je ključ slobode“, reče odlučno bostonski advokat, pritičući im
u pomoć. „Trgovina širi bogatstvo, a samim tim promoviše slobodu i
ravnopravnost. Tako kaže Danijel Defo.“
Mladi Džon konačno diže glavu s tračkom nade.
„Onaj koji je napisao Robinzona Krusa?“
„Upravo taj.“
„To sam pročitao.“
„Pa, dakle“, reče advokat, „i to je nešto.“
Nisu više pokušavali da razgovaraju o književnosti, već su se izvesno
vrane posvetili trima slasnim voćnim pitama koje su upravo iznesene na
trpezu. Pa ipak, osvrćući se i gledajući oko stola, Eliot Master nije bio
nezadovoljan. Bio je sasvim zadovoljan sopstvenim malim govorom i iskreno
je stajao iza svake reči. Njegov rođak je bio sasvim u pravu kada je rekao da
on ne bi došao ovamo, prevalivši ovoliki put čak iz Bostona, da mu nije bilo
veoma stalo do tog suđenja. Što se tiče karaktera njegovog rođaka Dirka, on
je možda bitanga ali svakako nije budala. I to nešto znači. Trgovčevu ženu
je u sebi otpisao. Ostao je još sin.
Potpuno je jasno, mislio je, da ovaj momak, koliko god bio naočit, nije
naročito bistar. Dobar je za druženje s neotesanim mornarima i
krijumčarima, ali je inače tupan. Bio je siguran da ne postoji nikakva
mogućnost da se njegova Kejt, koja se u razgovoru tako lepo pokazala,
zainteresuje za takvog tipa. Pošto su ga takve misli umirile, uzeo je drugo
parče pite s jabukama.
Zato je bio još zadovoljniji kratkim razgovorom kojim se ručak završio.
Bližilo se vreme da pođu. Kejt se veoma potrudila da zabavi svog rođaka
Džona. Pitala ga je kako najčešće provodi vreme i otkrila da najradije odlazi

26Joseph Addison (1672-1719) – engleski klasicistički pisac i političar. Pored esejistike pisao je i klasicističku
tragediju.
u luku, ili još bolje, na brod. Obazrivim ispitivanjem saznala je još ponešto o
porodičnom poslu. Kao i ostali njima slični trgovci, Masterovi iz Njujorka
bavili su se raznovrsnim poslovima. Osim što su posedovali nekoliko
brodova, imali su i uspešnu radnju, proizvodili su rum, premda od
krijumčarene melase, a bavili su se čak i osiguravanjem drugih trgovačkih
brodova. Mladić nije bio osobito rečit i tiho je govorio, ali ju je dva-tri puta
pogledao pravo u oči, a ona se jedva obuzdala da ne pocrveni zagledavši se u
njegove, plave kao nebo. Nije, međutim, imala pojma da li mu se dopada.
Pre nego što su ustali od stola, Dirk Master je naterao njenog oca da
obeća da će ponovo doći kod njih dok su u Njujorku, i bilo joj je drago kada
ga je otac uljudno uverio da svakako hoće.
„Prisustvovaćete čitavom toku suđenja?“, upita ga trgovac.
„Od početka do kraja.“
„A gospođica Kejt?“, upita njihov domaćin.
„O, naravno“, reče ona usrdno. „Mog oca zanima kraljevska tiranija, ali
ja sam došla da podržim slobodu štampe.“
Njen otac se nasmeši.
„Moja kćerka misli isto kao i pesnik: ‘Ubiti dobru knjigu skoro je isto kao
i ubiti čoveka’.“
Takvi su se citati u njihovoj kući u Bostonu mogli svakodnevno čuti.
„‘Onaj ko uništi dobru knjigu, ubija sam razum’“, dodade odmah Kejt.
Njihov domaćin ih oboje pogleda i odmahnu glavom.
„Zvuči mi poznato, ali koga to citirate?“, upita on.
Kejt se iznenadila što ga treba podsećati na to. To su bile reči Džona
Miltona, pisca Izgubljenog raja. Ne iz knjige, već iz jednog pamfleta, najveće
odbrane slobode govora i slobode štampe ikad napisane.
„To je iz Miltonove Areopagitike“, reče ona.
„Ah, Milton“, reče njen domaćin.
Međutim, mladi Džon se namrštio.
„Koji Hari?“, upita on.
To se jednostavno dogodilo. Nije imala vremena za razmišljanje.
Prasnula je u smeh.
A mladi Džon Master je pocrveneo i postideo se.

***
„Pa“, reče joj otac vedro dok su se vraćali kući, „ručak je mogao biti i gori.
Mada mi je žao što su tvoji njujorški rođaci krijumčari.“
„Gospodin Master deluje dobro obavešten“, reče ona.
„Hmm. Koliko se može očekivati, rekao bih. Mladiću, bojim se“, dodade
on samouvereno, „nema spasa.“
„Možda si“, reče ona, „previše strog.“
„Mislim da nisam.“
„Meni se on, oče“, kazala je, „veoma dopada.“

Sudnica se nalazila u prizemlju Gradske većnice u Vol stritu. Bila je to

svetla i prostrana prostorija. Dvojica sudija, Filipse i Delansi, u skerletnim
odorama i s perikama, sedeli su na uzdignutom podijumu. Porota je sedela
na dve klupe s njihove leve strane. Publika iz svih društvenih slojeva sedela
je svuda oko njih, čak i na podu sudnice, poput protestantske pastve koja je
došla da čuje svog propovednika. U središtu se, ispred sudija, nalazio
ograđeni prostor za optuženog. Nije morao daleko da ide, jer su se zatvorske
ćelije nalazile u podrumu zgrade.
Kejt i njen otac obezbedili su sebi dobra mesta u prvom redu. Ona se
zainteresovano osvrtala, upijajući čitav prizor. Najzanimljivija od svega bila
je, ipak, promena kod njenog oca. Spoljašnjem posmatraču izgledao je kao
miran i oprezan advokat, kao i uvek, ali je Kejt na osnovu njegovog
neuobičajenog bledila, živosti njegovog pogleda i nervozne napregnutosti na
njegovom licu opažala razliku. Nikada u životu nije videla oca tako napetog.
Javni tužilac Bredli, u dugoj crnoj odori s perikom, bucmast i
samouveren, odsečno je klimao glavom onima koje je poznavao. Sud je
imenovao advokata po imenu Čejmbers, prilično sposobnog, da brani
štampara. Tužilac klimnu glavom i Čejmbersu, kao da mu kaže: „Niste vi
krivi, gospodine, što ćete biti potučeni.“
Tada se sudnica uskomešala. Kroz mala vrata u dnu prostorije dva
stražara nalik na ogromne crne bumbare uvedoše Cengera. Između njih je
delovao sićušno: uredan mali čovek u plavom kaputu, ipak se držao hrabro i
uspravno kad su ga doveli do njegove pregrade i zatvorili ga u nju.
Optužba je pročitana. Javni tužilac ustade.
Kejt je i ranije prisustvovala suđenjima. Znala je šta treba da očekuje.
Tužiocu nije dugo trebalo da kaže kako je Cenger „buntovan lik“, okrivljen
za klevetanje s namerom da skandalizuje i ocrni dobrog guvernera Kozbija.
Porota je slušala. Kejt nije mogla da oceni šta misle.
Zatim je ustao Čejmbers i rekao nekoliko neubedljivih reči u odbranu
štampara. Videla je kako joj se otac mršti. „Čovek bi pomislio“, prošaputa joj
on na uho, „da će oni koji ga podržavaju pružiti Cengeru bolju odbranu.“
 Tada se desilo nešto neobično. Jedan stariji gospodin, koji je do tada
mirno sedeo u pozadini, odjednom ustade i s naporom priđe sudiji.
„Ako mi časni sud dozvoli, ja sam zadužen da predstavljam optuženog.“
„A ko ste vi?“, upita nervozno jedan od sudija.
„Zovem se Hamilton, časni sude. Endru Hamilton. Iz Filadelfije.“
Kejt primeti kako joj se otac trgao i zainteresovano nagnuo napred.
„Ko je on?“, upita ona.
„Najbolji advokat u Americi“, odgovori on tiho, dok je sudnica brujala od
žamora.
Bilo je jasno da su sudije i tužilac potpuno zaprepašćeni, ali ništa nisu
mogli da učine. Još su se više zabezeknuli kada im je advokat iz Filadelfije
mirno rekao: „Moj klijent ne poriče da je napisao sporne članke.“ Tužilac
stoga nije imao nikakve potrebe da poziva svedoke. Potom je usledila duga
tišina sve dok, sada prilično zbunjen, tužilac Bredli nije ustao da izjavi kako,
ako optuženi zaista ne poriče da je objavio te klevete, porota mora da ga
proglasi krivim. Pomalo nervozno pogledavši u Hamiltona, takođe je
podsetio porotu da nije važno da li su činjenice iznesene u novinskim
člancima bile istinite ili lažne. To je u svakom slučaju kleveta. Potom je,
izvesno duže vreme, citirajući zakon, običaje i Bibliju, tužilac objašnjavao
poroti zbog čega je kleveta tako ozbiljan zločin i zašto, po zakonu, nemaju
izbora sem da proglase Cengera krivim. Napokon je seo.
„Hamilton je već izgubio“, došapnu Kejt ocu, ali on samo reče: „Čekaj.“
Starcu iz Filadelfije se nije žurilo.
Sačekao je dok Čejmbers nije rekao nekoliko reči u ime odbrane, a zatim
je, prelistavši svoje papire, polako ustao. Mada se uljudno obraćao sudu,
izraz njegovog lica nagoveštavao je da ga čitava procedura pomalo zbunjuje.
Jer nije baš najbolje razumeo, kako im je kazao, zbog čega su svi oni tu.
Ako razumna pritužba o lošoj administraciji zaista predstavlja klevetu, to je
za njega novost. Zapravo – bacio je iskosa pogled ka poroti – on čak ne bi ni
shvatio da se članci iz Cengerovih novina odnose na guvernera lično da
tužilac nije uveravao sud da je tako. Na te reči se nekoliko članova porote
osmehnulo.
Štaviše, istakao je on, zakonska osnova tužiočevog koncepta o kleveti
potiče od tiranskog suda Zvezdane palate27 iz Engleske petnaestog veka.
Nimalo ohrabrujuće. A osim toga, zar nije moguće da je zakon koji je nastao

27Star Chamber – engleski sud koji je zasedao u kraljevskoj palati u Vestminsteru do 1641. Ova sudska
zasedanja održavana su u tajnosti, bez porote i svedoka, a dokazi su prilagani pismeno. U početku je svrha
ovakvih suđenja bila primena zakona u slučaju uglednih i istaknutih ljudi koji su bili tako moćni da ih običan
sud ne bi mogao osuditi, međutim, s vremenom se ovaj sud izrodio u političko oruđe, simbol zloupotrebe moći
engleske monarhije. (Prim. prev.)
u Engleskoj pre više vekova nepodoban za američke kolonije danas?
Kejt se učinilo da njegov govor ima prizvuk nelojalnosti prema Engleskoj
i ona pogleda u oca; ali on se nagnu prema njoj i prošaputa: „Sedam
porotnika ima holandska imena.“
Starac odjednom kao da je odlutao od teme. Ovo je baš kao u slučaju
američkih zemljoradnika, podvrgnutih engleskim zakonima namenjenim
drugačijoj vrsti zemljoposedničkog sistema, reče on. Činilo se da ga
zemljoradnja posebno zanima. Pričao je o konjima i govedima i upravo se
zagrejao za temu ograđivanja stoke, kada tužilac ustade i izjavi da sve to
nema nikakve veze s ovim slučajem. Kejt je lako mogla zaključiti da je starac
iz Filadelfije zaista skrenuo s teme da nije primetila kako trojica porotnika,
koji su izgledali kao zemljoradnici, nisu mrko pogledali u tužioca.
Tužilac, međutim, nije odustao. Ovde je reč o optužbi za klevetu, podseti
ih on, a odbrana je to već priznala. Endru Hamilton odmahnu glavom.
„Optuženi smo za štampanje i objavljivanje ‘određene lažne, zlonamerne
i skandalozne klevete sa ciljem podsticanja pobune’“, istakao je on. Sad je na
pravobraniocu da dokaže kako su Cengerove pritužbe o zlom guverneru
lažne.
Jer zapravo, ponudi se on, on će sa zadovoljstvom dokazati da je svaka
reč istinita.
Lica porotnika se ozariše. To su jedva čekali. Kejt vide kako njen otac
odmahuje glavom.
„To neće proći“, promrmlja on. Tako je i bilo, jer se nekoliko minuta stari
advokat upinjao iz petnih žila, ali su ga tužilac i sudija neprestano prekidali,
osporavajući njegove reči. Zakon je zakon. Istina ili neistina, nije važno.
Odbrana nema argumenata. Tužilac je izgledao zadovoljan; porota nije. Stari
Endru Hamilton i dalje je stajao kraj svoje stolice. Delovao je napeto. Činilo
se da je potišten i da će svakog časa sesti.
Gotovo je, dakle. Siroti Cenger će nastradati zbog čudovišnog zakona.
Kejt pogleda u štampara koji je, veoma bled, još uvek uspravno stajao na
svom mestu, i oseti ne samo sažaljenje prema njemu, već i stid zbog sistema
koji će ga osuditi. Stoga se veoma iznenadila kada je videla kako je njen otac
odjednom zadivljeno pogledao u Hamiltona.
„Za ime boga“, promrmlja on sebi u bradu. „Lukavi matori lisac.“ Pre
nego što je otac stigao da joj objasni, videli su kako se filadelfijski advokat u
trenu preobrazio.
Promena je bila neverovatna. Odjednom je izgledao vrlo odlučno.
Uspravio se. Činilo se da se, kao kakav čarobnjak, odjednom potpuno
izmenio. Oči su mu blesnule nekim novim sjajem. Kad je progovorio, glas mu
je odzvanjao samopouzdanjem. Ovog puta niko se nije usudio da ga prekine.
 Njegova završna reč bila je izvanredna koliko i jednostavna. Porota je,
podseti ih on, arbitar u ovom sudu. Advokati mogu da im iznose argumente,
sudija može da ih upućuje; ali oni imaju pravo da biraju. I dužnost. Taj bedni
zakon o kleveti nejasan je koliko i loš. Gotovo sve što kažete može se izvrnuti
i izvrgnuti u klevetu. Čak i pritužba protiv zloupotrebe, koja je prirodno
pravo svakog čoveka.
Na taj način, guverner koji ne želi da ga kritikuju može da upotrebi zakon
kao oruđe i postavi sebe iznad zakona. To je zakonski odobrena zloupotreba
moći. A ko stoji između ove tiranije i prava slobodnih ljudi? Oni, porota.
Ništa drugo.
„Gubitak slobode je slobodoumnom duhu gori od smrti“, izjavi on. Ovde
nije reč o njujorškom štamparu, već o njihovom pravu, i dužnosti, da zaštite
slobodne ljude od proizvoljne primene moći, kao što su mnogi hrabri ljudi već
činili pre njih.
Sada, rekao je poroti, sve zavisi od njih. Izbor je u njihovim rukama.
Nakon toga je seo.
Sudiji nije bilo prijatno. Rekao je poroti da, uprkos svemu što je advokat
iz Filadelfije rekao, treba da proglase štampara krivim. Potom se porota
povukla.
Dok je u sudnici vladao žamor, a Cenger još uvek uspravno sedeo, Kejtin
otac objašnjavao je kćerki:
„Ni sam nisam shvatao na šta on to cilja. Izazvao je ljutnju porote zbog
toga što je zdravorazumska odbrana Cengera – to što je siromah zapravo
rekao samo istinu – nedopustiva. Zatim je odigrao na unapred pripremljenu
kartu. To se zove porotničko poništavanje optužbe. Porota ima pravo da
donese odluku o slučaju bez obzira na sve što su čuli u vezi s krivicom
optuženog, ili bez obzira na slovo zakona. To je poslednja i jedina odbrana od
loših zakona. Pošto porota odbije da osudi optuženog, zakon se ne menja, ali
se retko koji tužilac odlučuje da optuži nekoga po istom osnovu, iz straha da
će i buduće porote presuditi isto. To je taktika koju je stari Hamilton upravo
primenio. I to briljantno.“
„Hoće li uspeti?“
„Mislim da ćemo uskoro saznati.“
Porota se upravo vraćala u sudnicu. Seli su na svoja mesta. Sudija ih je
upitao jesu li doneli odluku. Glavni porotnik reče da jesu. Zatraženo mu je
da je objavi.
„Nije kriv, časni sude“, reče on odlučno.
Sudija upre pogled ka nebu. Publika u sudnici prasnu od radosti.
Napuštajući sudnicu, Eliot Master je izgledao tako srećan da je Kejt
provukla ruku ispod njegove – prisnost koju obično nije pokušavala, ali ju je
on prihvatio.
„Ovo je važan dan u našoj istoriji“, reče njen otac. „Drago mi je, Kejt, što
si ovo videla svojim očima. Mislim da se sutra možemo mirno vratiti u
Boston. Zapravo“, nastavi on s ciničnim osmehom, „žalim samo zbog jednog.“
„Zbog čega, oče?“
„Zbog toga što danas moramo na večeru kod svojih rođaka.“

Mladi Džon Master skrenuo je na Brodvej. Prošao je pored nekoliko

poznanika, ali im je samo kratko klimnuo glavom, ne dižući pogled. Prolazeći
pored Crkve Svetog Trojstva, digao je glavu. Njen ljupki anglikanski zvonik
kao da ga je prezirno gledao. Poželeo je da se zaputio nekom drugom ulicom.
Nije mu bilo potrebno podsećanje da je bezvredan.
Zakopčani Bostonac mu je to juče prilično jasno pokazao. Razume se,
uljudno. Ali su snishodljive reči „Pa, i to je nešto“, kad je čuo kako je Džon
pročitao knjigu Robinzon Kruso, sve jasno govorile. Bostonac ga je smatrao
maloumnikom. Džon je već bio navikao na to. Vikar njihove crkve, upravnik
njegove škole, svi su bili isti.
Otac mu je oduvek dopuštao da mu pomaže u poslu i da uživa u društvu
mornara, s kojima se prijatno osećao, ali samo zato što je bio dobrodušan i
što ga je prihvatao takvog kakav jeste.
Njegov otac i njegovi profesori iznenadili bi se kada bi saznali da je, u
potaji, Džon ponekad pokušavao da uči. Kad bi uspeo da stekne nešto znanja,
mislio je, jednog dana bi ih sve iznenadio. Nije vredelo. Zurio je u knjige, ali
su reči na njihovim stranicama delovale besmisleno; vrpoljio se, gledao kroz
prozor, opet gledao u tekst; koliko god da se trudio, ništa nije imalo smisla.
Čak i kad bi pročitao nekoliko stranica, uskoro potom bi shvatio da se ničeg
ne seća.
Bog zna da ni njegov otac nije bio učen čovek. Džon je video kako je
zavaravao bostonskog advokata i njegovu kćerku dok su razgovarali o
filozofima i slično, međutim, otac je barem znao dovoljno da može da
zavarava ljude. A čak je i njegovom ocu bilo neprijatno što Džon nije čuo za
Adisonovog Katona. Prekorni prizvuk u očevom glasu strahovito ga je
postideo.
Nisu ti ljudi iz Bostona baš pripadali nekom sasvim drugom svetu. Nije
mogao da kaže: „To su advokati, učeni ljudi, nemaju nikakve veze s
porodicom poput naše.“ To su bili njegovi rođaci. Bliski rođaci. Kejt je bila
devojka njegovih godina. Šta li oni misle o svojim rođacima iz Njujorka?
Ne samo da su glupi i neobrazovani, već i da su prosti krijumčari. Da,
čak je i to izbrbljao u svojoj gluposti, čime je još više postideo oca.
 Najgore od svega, trenutak od kojeg se ježio, dogodio se s devojkom.
Istini za volju, mada je bio prilično slobodan s devojkama koje je u
društvu mornara upoznavao po gradu, oduvek je bio prilično stidljiv s
devojkama iz porodica poput svoje. Sve su one znale da je bio loš đak.
Ponašanje mu nije bilo uglađeno. Uprkos bogatstvu, nisu ga smatrale
posebno dobrom prilikom; a svest o tome navodila ga je da još više izbegava
otmene devojke.
Bostonka je, međutim, bila drugačija. To je odmah primetio. Bila je
prefinjena, ali prirodna i jednostavna. I dobrodušna. Primetio je njeno
nastojanje da razbije njegovu stidljivost i bio joj je zahvalan zbog toga. Iako
nije pročitao knjige koje je spominjala, zadivili su ga njen način razgovora s
njenim ocem i njena očigledna odanost sopstvenom ocu. Bila je upravo
onakva devojka kakvom bi jednog dana, pretpostavljao je, želeo da se oženi.
Dok su pričali, čak je uhvatio sebe kako razmišlja: bi li se smeo nadati da će
se oženiti devojkom poput nje? Ona je njegova rođaka iz drugog kolena. To
ih je vezivalo. Ta pomisao ga je neobično uzbuđivala. Da li je moguće da bi
joj se on, uprkos svojoj neotesanosti, mogao svideti? Mada Kejt to nije
primetila, on ju je zapravo pomno posmatrao. Kad god bi neka tema
razotkrila njegovu neobaveštenost, govorio je sebi da je budala što uopšte
razmišlja o njoj. Kad god bi pak uočio njenu ljubaznost, osetio bi novu nadu.
Sve dok mu se nije nasmejala. Znao je da to nije uradila namerno – što
je bilo još gore. „Koji Hari?“, upitao je, a ona je i protiv svoje volje prasnula
u smeh. Nije je mogao kriviti. Ispao je potpuna budala. U njenim očima
nikada ne bi mogao biti ništa više od običnog tupana. Bila je u pravu. On je
upravo takav. Nema svrhe.
Danas su ona i njen otac ponovo dolazili kod njih na večeru, a njega je
otac upozorio da ne zakasni.
Na uglu ulice ispred sebe ugledao je krčmu. Ušao je u nju.

Raspoloženje za večerom bilo je praznično. Čitav grad je slavio. Štampar

Cenger je oslobođen. Svi su nazdravljali Hamiltonu. Te iste večeri smišljena
je izreka koja će se ponavljati pokolenjima: „Ako si u škripcu, zovi
filadelfijskog advokata.“
Dirk Master je izneo svoje najbolje vino, a Eliot ga je, dobro raspoložen,
pio s uživanjem. Mada je večera obično bila daleko manje obilan obrok od
popodnevnog ručka, trpeza i stočić za posluživanje bili su krcati ostrigama,
pečenim dagnjama, kuvanom šunkom, hladnim narescima i raznim drugim
đakonijama. Gospođa Master delovala je opuštenije nego prošli put. Mada
nije bila ljubitelj književnosti, otkrila je da je Kejt, kao i ona, strasni ljubitelj
popularnih ženskih novela, te su lako pronašle zajedničku temu.
Mučila ih je samo jedna nepoznanica. Gde je mladi Džon Master?
 Kejt je mnogo razmišljala o njihovom drugom susretu. Veoma je žalila
zbog svog nepromišljenog smeha; osim što je povredila mladića, ispala je i
nepristojna. Oduvek je vaspitavana da veruje kako se greška, ma koliko bila
teška, skoro uvek može ispraviti. Stoga je odlučila da ovog puta ostavi bolji
utisak i da se izmiri s mladićem. Sat pre polaska pažljivo se spremala.
Uvežbavala je priče o temama za koje je smatrala da bi mu se mogle dopasti;
trudila se da smisli čime bi mogla ispraviti loš utisak koji je sigurno ostavila;
i obukla je jednostavnu haljinu od sitno kariranog smeđe- belog materijala,
koja joj je vrlo lepo stajala.
Na sopstveno iznenađenje, shvatila je da joj neukost mladog Džona
Mastera gotovo Uopšte ne smeta. Ne samo zbog toga što je izgledao kao grčki
bog – mada to, priznala je sebi sa osmehom, nije bilo nevažno. Bilo je kod
njega još nečeg, neke unutrašnje snage i iskrenosti koju je, kako joj se činilo,
naslućivala, a i bistrine – različite od inteligencije njenog oca, ali nipošto za
potcenjivanje. Osim toga, primetila je još nešto, neobično dirljivo i dopadljivo
na neki, za nju nov način: grčki bog je bio ranjiv.
Od trenutka kada su stigli, čekala je da se on pojavi. Činilo joj se da
primećuje kako ga i njegov otac nestrpljivo očekuje, pomalo zbunjen; kada
su seli da večeraju, odvažila se da upita domaćina hoće li im se njegov sin
pridružiti.
„Doći će on, gospođice Kejt“, odgovori trgovac, pomalo pometen. „Zaista
pojma nemam gde se zadržao.“
Međutim, riba je sklonjena s trpeze, zatim i meso, a njega još nije bilo.
Možda je upravo u nadi da će ga ponovo videti, bar koliko i iz uljudnosti,
kazala svome domaćinu, pred svojim ocem, kako se nada da će im on i
njegova porodica uskoro doći u goste u Boston.
Nije se često dešavalo da njen otac izgubi vlast nad sobom. Izraz užasa
na njegovom licu potrajao je svega nekoliko trenutaka, ali bio je jasno uočljiv
svima. Mada se hitro ispravio, nije stigao da to uradi na vreme.
„Zaista!“, uzviknu on srdačno. „Morate večerati s nama. Dođite kod nas
na večeru kad dođete u Boston.“
„To je vrlo ljubazno od vas“, reče njegov njujorški rođak, pomalo jetko.
„Čekaćemo...“, dodade Eliot žurno. Šta će to čekati, nije otkriveno, jer su
se tog trena otvorila vrata i mladi Džon Master uteturao je u sobu.
Nije lepo izgledao. Da mu je košulja bila bleda kao i lice, bilo bi bolje, ali
bila je prljava. Kosa mu je bila raščupana. Staklastim pogledom prešao je po
sobi, pokušavajući da se usredsredi. Nesigurno se zanjihao. Izgledao je
zapušteno.
„Zaboga, gospodine...“, reče njegov otac.
„Dobro veče.“ Činilo se da nije čuo očeve reči. „Da li kasnim?“ Još s vrata,
smrad ustajalog piva iz njegovog daha i košulje ispuniše sobu.
„Napolje! Napustite nas, gospodine“, viknu trgovac. Džon nije obraćao
pažnju na njega.
„Ah.“ Mladić se sada zagledao u Kejt, koja se, budući da je stajao iza nje,
okrenula da ga pogleda. „Gospođica Kejt.“ Klimno je glavom. „Moja rođaka.
Ljupka, kažem, ljupka gospođica Kejt.“
„Gospodine?“, odvrati ona, ne znajući kako bi trebalo da odgovori. Nije
bilo potrebe da brine o tome jer je njen rođak sam preuzeo sve u svoje ruke.
Zakoračio je napred, blago se zateturao, uspravio, zatim naleteo na naslon
njene stolice za koji se na trenutak pridržao da uhvati ravnotežu, naginjući
se preko njenog ramena.
„Kakva divna haljina, rođako“, uzviknu on. „Večeras ste predivni. Uvek
ste predivni!“, uzviknu on. „Moja prelepa rođaka Kejt. Ljubim vam ruku.“
Naginjući se preko naslona njene stolice pokušao je da je preko ramena
uhvati za ruku. Zatim je povratio.
Povratio je po njenoj kosi, po njenom ramenu, ruci, i svuda po kariranoj
belo-smeđoj haljini.
Još je povraćao kad ga je trenutak kasnije razjareni otac izvukao iz sobe,
ostavljajući za sobom neprijatan prizor.

Bilo je vedro, bistro avgustovsko jutro, nešto svežije nego prethodnih dana,
kad je mala kočija u kojoj su sedeli Kejt i njen otac krenula putem ka
Bostonu. Iza njih se čula topovska paljba. Građani Njujorka su, sviđalo se to
njihovom guverneru ili ne, svečano pozdravljali Endrua Hamiltona dok je
polazio na drugu stranu, ka Filadelfiji.
„Ha“, reče njen otac zadovoljno. „Zaslužen pozdrav. Vredelo je doći
ovamo, Kejt, uprkos nesrećnom događaju od sinoć. Iskreno mi je žao, dete
moje, što si to morala da istrpiš.“
„Meni nije smetalo, oče“, odgovori ona. „Dešavalo mi se da braća ili sestra
povrate po meni.“
„Ne ovako“, reče on odlučno.
„Još je mlad, oče. Mislim da je stidljiv.“
„Pih“, reče njen otac.
„Nije mi odbojan“, nastavi ona. „Zapravo...“
„Nema razloga“, reče njen otac ubeđeno, „da se više srećemo s tim
ljudima.“
Budući da je Boston bio daleko a njen otac upravljao njenom sudbinom,
Kejt je znala da nikada više u životu neće videti svog rođaka Džona.
Dok je topovska paljba odjekivala u njujorškoj luci a stari Endru Hamilton
se opraštao, građani su uživali ne samo u svojoj pobedi nad potkupljivim
guvernerom, već i u nečemu dubljem. Tvrdnja Eliota Mastera bila je tačna.
Cengerovo suđenje nije izmenilo zakon o kleveti, ali je stavilo do znanja
svakom budućem guverneru da će se građani Njujorka, kao i svakog drugog
grada u američkim kolonijama, iako nisu filozofi, zalagati za ono što su
smatrali svojim prirodnim pravom: da govore i pišu ono što žele. To suđenje
nikada nije zaboravljeno. Ono je postalo jedan od ključnih trenutaka
američke istorije. Narod je još u to vreme ispravno naslućivao da će biti tako.
Jedna pojedinost u vezi s tim suđenjem ipak nije previše isticana.
Prava u koja je verovao Eliot Master, prava na koja se pozivao Endru
Hamilton i koja je iskoristila porota, poticala su od engleskog običajnog
zakona. Englezi su, jedini u Evropi, pogubili svog kralja zato što je bio
tiranin; veliki engleski pesnik Milton definisao je slobodu štampe; engleski
filozof Lok zalagao se za čovekova prirodna prava. Ljudi koji su pozdravili
Hamiltona topovskom paljbom znali su da su Britanci i ponosili su se time.
Ipak, kada se stari Hamilton obratio poroti, rekao je još nešto što im se
dopalo. Drevni zakon, tvrdio je on, mogao je biti dobar zakon nekada davno
u Engleskoj; ali je takođe mogao postati loš zakon nekoliko vekova kasnije u
Americi. Mada niko nije posebno isticao tu tvrdnju, ideja je posejana. Ona će
potom uhvatiti korene i proširiti se po ogromnom prostranstvu Amerike.
 FILADELFIJKA

1741.

D ečak se oprezno kretao. Majsko veče. Večernje senke su se izduživale i

ništa nije bilo bezbedno. Nijedna ulica, nijedna kuća. Da je samo znao
šta se dešava kada je tu stigao, možda bi se ponašao drugačije, ali je to
saznao tek pre sat vremena, kada mu je jedan rob u krčmi objasnio: „Za
jednog crnju u Njujorku nigde nije bezbedno. Čuvaj se.“
Bilo mu je petnaest godina i, po svemu sudeći, ovo će biti najgora godina
njegovog života.
Krenulo je nagore još otkad je napunio deset. Te godine mu je umro otac,
a majka je našla drugog muškarca i otišla, zajedno s njegovom braćom i
sestrama. Nije čak bio siguran ni gde su sada. On je ostao u Njujorku s
dedom, gde je starac držao krčmu u koju su zalazili mornari. On i deda su se
dobro razumeli. Obojica su voleli luku, brodove i sve što je u vezi s morem.
Možda je sudbina umešala svoje prste još od rođenja, kad su mu roditelji dali
ime po dedi: Hadson.
Sudbina je, međutim, ove godine bila okrutna. Zima je bila hladnija nego
što je iko pamtio. Luka se zaledila.
Poslednjeg dana januara jedan mladić je stigao u krčmu klizajući se
preko zaleđene reke iz sela udaljenog stotinu kilometara ka severu, za
opkladu. Svi su mu u krčmi naručili piće. To je bio veseo dan; ali i jedini
takav. Vreme se posle toga opet pogoršalo. Hrane je bilo sve manje. Deda mu
se razboleo.
Tada mu je deda umro i ostavio ga samog na svetu. Nije bilo velike
porodične sahrane. Te zime, ljudi su sahranjivani u tišini. Ožalilo ga je
nekoliko suseda i redovnih gostiju krčme. Posle toga, dečak je morao da
odluči šta da radi.
Taj izbor je, barem, bio jednostavan. Deda je pre smrti razgovarao s njim
o tome. U njegovim godinama, nije bilo svrhe da pokušava da vodi krčmu. A
u svakom slučaju, on je znao šta želi.
 „Želiš da se otisneš na more?“, upitao ga je starac uzdišući. „Pa, valjda
sam i ja isto želeo u tvojim godinama.“ Zatim je dao dečaku imena dvojice
kapetana. „Poznaju me. Sam’ im reci ko si, i oni će se pobrinu za tebe.“
Tu je napravio grešku. Bio je suviše nestrpljiv. Nije mu dugo trebalo da
se reši krčme, jer je zgrada ionako bila iznajmljena. A nije imao ni bilo
kakvog drugog razloga da se zadrži u gradu. Zato je poželeo da ode čim se
početkom marta vreme malo popravilo. Njegov deda imao je malu
ušteđevinu i nekoliko vrednih stvari u svom kovčežiću. Hadson je kovčežić
predao na čuvanje najboljem dedinom prijatelju, pekaru koji je stanovao u
blizini krčme. Posle toga bio je slobodan.
Nijedan od kapetana koje mu je deda pomenuo nije bio u luci, te se
prijavio kod trećeg i isplovio iz Njujorka sedamnaestog marta, na Dan
Svetog Patrika. Putovanje je dobro prošlo. Stigli su do Jamajke, prodali robu
i pošli nazad preko Ostrva zavetrine, ali brodu je zatrebala popravka.
Hadsona su isplatili, nakon čega ga je preuzeo kapetan drugog broda, da s
njim otplovi uz obalu do Njujorka i Bostona.
Tada se naučio pameti. Kapetan tog broda je bio nesposobna pijanica.
Brod mu se dva puta gubio u olujama pre nego što su stigli do Česapika.
Posada je trebalo da bude plaćena tek kada stignu do Bostona, međutim,
mnogo pre nego što su stigli do Njujorka, Hadson je odlučio da prežali platu
i pobegne s broda. Imao je zaradu od prethodnog putovanja i zaključio je da
će moći da ostane u Njujorku dok se ne pojavi neko od dedinih kapetana.
Tog jutra se iskrao s broda. Trebalo je samo da nekoliko dana beži što
dalje od obale, sve dok njegov sadašnji brod i pijani kapetan ne otplove.
Možda i jeste crnac ali je, na kraju krajeva, ipak slobodan čovek.
Sredinom popodneva otišao je kod pekara. Tamo je zatekao pekarevog
sina, svog vršnjaka. Ko zna zašto, dečak ga je čudno pogledao. Hadson upita
za pekara, ali dečak odmahnu glavom.
„Umro je pre mesec dana. Majka sada vodi radnju.“
Hadson mu izjavi saučešće i objasni da je došao po svoj kovčeg. Kada je
to rekao, dečak samo slegnu ramenima. „Ne znam ništa ni o kakvom
kovčegu.“ Hadsonu se činilo da dečak laže. Upitao ga je gde je pekareva
udovica. Doći će tek sutradan. Sme li on sam da potraži kovčeg? Ne. Zatim
se desilo nešto neobično. Nikad nije bio naročito blizak prijatelj s pekarevim
sinom, ali su se poznavali celoga života. Pa ipak, dečak mu se sada obratio
kao ga nikad ranije nije video.
„Da sam na tvom mestu, crnjo“, reče on pakosno, „pripazio bih.“ Zatim
ga je, mahnuvši rukom, oterao. Hadson je, još zaprepašten, ušao u krčmu i
tamo sreo jednog roba koji mu je objasnio šta se dešava.
Najbolje bi možda bilo da se vrati u luku, ali nije želeo da se sretne s
kapetanom, koji je u međuvremenu svakako već počeo da ga traži. U
najgorem slučaju, mogao je pobeći iz grada i prespavati negde na otvorenom,
ali to nije želeo. Pomisao da mu je pekareva porodica možda ukrala novac
veoma ga je brinula.
Stoga se veoma pažljivo kretao ulicama.

Nevolje su počele osamnaestog marta. U guvernerovoj kući neobjašnjivo je

izbio požar i tvrđava je izgorela. Niko nije znao ko je to učinio. Tačno nedelju
dana kasnije izbio je novi požar. Sedam dana posle toga, Van Zantovo
skladište buknulo je u plamenu.
Neko je očigledno podmetao požare. Ali s kakvom namerom? Da li to
grupe provalnika po gradu podmeću požare da bi skrenule pažnju sa svojih
pljački? Ili možda iza toga stoje papisti? Britanci su ponovo zaratili s
katoličkom Španijom i veći dao garnizona iz tvrđave poslat je u napad na
špansku Kubu. Da li možda španski jezuiti ogranizuju nerede u britanskim
kolonijama? Požari su bili sve češći.
Tada je u bekstvu od požara uhvaćen crnac, rob po imenu Kafi.
Robovska pobuna: potajni strah svakog robovlasničkog koloniste. Grad
je doživeo jednu 1712. – koja je brzo ugušena, ali je bila zastrašujuća dok je
trajala. U skorije vreme bilo je pobuna na plantažama na Karipskim
ostrvima i u Karolini. A prošle godine, grupe robova su pokušale da zapale
Čarlston.
I zato, kada je gradski sudija preduzeo istragu, sumnja se brzo usmerila
ka crncima. Nije im mnogo trebalo da otkriju mračnu krčmu koju je vodio
jedan Irac, poznatu kao stecište kradene robe, u koju su zalazili crnci.
Ponuđen je novac za svedočenje. Svedočenja su se pojavila.
Postojao je jednostavan način da se robovi primoraju na priznanje.
Napravite lomaču na javnom mestu, stavite crnca na nju, zapalite lomaču i
postavljate mu pitanja. Robovi su uskoro optuženi i na ovaj način ispitani,
čak i robovi uglednih ljudi. Dvojica robova, od kojih je jedan pripadao mesaru
Džonu Ruzveltu, na zapaljenoj lomači dali su tražene izjave i, nadajući se da
će u poslednjem trenutku izbeći smrt, počeli da navode i druga imena. Tako
je u tren oka nabrojano pedeset ljudi; sudija bi im zauzvrat poštedeo život,
ali je rulja, ponesena prirodnim osećanjima, zapretila da će i sama dići
pobunu ako ne bude videla crnce kako gore.
Nakon toga, deljenje pravde uzelo je maha. Optužnice su pljuštale sa svih
strana. Svaki crnac koji bi uradio išta što je delovalo i najmanje sumnjivo,
završio bi u tamnici. Krajem maja skoro polovina crnaca u gradu našla se
iza rešetaka, čekajući suđenje iz ovog ili onog razloga.

Džon Master se zamišljeno zagleda u svoj indijanski pojas. Oduvek ga je

voleo, još otkad je bio dete. „Moj deda Van Dajk na samrti je izrazio želju da
ovaj pojas pripadne meni“, često mu je govorio otac. „Veoma ga je cenio.“ I
zato je Džon, kada mu je otac na njegov dvadeset prvi rođendan poklonio taj
pojas s rečima: „Neka ti donese sreću“, bio iskreno dirnut i još od tada ga je
čuvao u svom velikom ormaru od hrastovine. Ponekad ga je vadio i
posmatrao ljupke šare vampum školjki, ali ga je retko kada stavljao oko
pasa. Večeras je imao poseban povod. Nadao se da će mu pojas zaista doneti
sreću.
Večeras je nameravao da zaprosi Mersi Bruster.
U poslednjih pet godina kod mladog Džona Mastera dogodile su se
značajne promene. Mada je i dalje lepo izgledao, popunio se i sad je bio
mnogo krupniji i stameniji. Više nije smatrao sebe bezvrednim. Poseta
rođaka iz Bostona predstavljala je za njega prekretnicu. Ujutru posle
ponižavajućeg događaja s rođakom Kejt video je jedini put u životu svoga oca
zaista besnog, i to je bilo dobro po njega. Bio je toliko potresen da je zaista
pokušao da se sabere. S novom odlučnošću posvetio se jedinom za šta je imao
dara i prilježnije nego ikad prionuo na bavljenje porodičnim poslovima.
Njegov otac Dirk bio je zaprepašćen ali oduševljen. Darovanje vampum
pojasa sinu bio je znak da ima poverenja u njega. Džon se sada držao pravog
puta i radio sve bolje, i do sada su ga već gotovo svi smatrali sposobnim
trgovcem. Međutim, on je dobro znao sopstvene slabosti. Znao je da je u dnu
duše sklon lenčarenju; i morao je da pazi koliko pije. Budući da nije imao
nikakvih iluzija kad je reč o sopstvenim manama, mogao je dobroćudno da
prihvata i tuđe. Oko svoje dvadeset pete Džon Master je velikodušno i
uravnoteženo gledao na ljudsku prirodu.
Čak se pričalo i o tome da bi se mogao kandidovati za neki politički
položaj, ali on tome nije bio naročito sklon. Poslednjih godina, naime, naučio
je dosta i o gradskom životu.
Posle Cengerovog suđenja podmitljivi guverner Kozbi je umro, a u
Njujorku se pojavila težnja ka reformama. U gradsku vladu ušli su novi ljudi
– manje imućni trgovci, zanatlije, predstavnici naroda. Moglo bi se
pretpostaviti da je korumpirani režim prošlosti zamenjen, međutim, to
nipošto nije bilo istina. U tren oka većina novih ljudi i sama je postala
potkupljiva zahvaljujući visokim položajima, velikim platama i šansama za
bogaćenje. Činilo se da u Njujorku, kao i u Londonu, važi izreka starog
britanskog premijera: „Svaki čovek ima svoju cenu.“
„Držaču se toga da zarađujem kao pošten lopov“, govorio je Džon vedro
svome ocu.
Dok je te večeri šetao držeći štap s posrebrenom drškom, izgledao je od
glave do pete kao ugledan građanin. Po mraku su ulice mogle biti opasne,
ali njega to nije mnogo brinulo. Retko koji razbojnik bi se usudio da ga
napadne.
 Što se tiče crnačke zavere, uopšte nije verovao u nju. Poznavao je sve
vlasnike krčmi u gradu, a optuženi je bio najpokvareniji od svih njih. Bilo je
sasvim moguće da je on podmetnuo nekoliko požara i mogao je imati grupu
nezadovoljnih robova i drugih koji su radili za njega, međutim, ništa od toga
Džon Master više nije verovao. Prostitutka bi za novac slagala bilo šta. Što
se tiče robova koji su navodili imena na potpaljenim lomačama, njihovo
svedočenje bilo je bezvredno. Čovek će na mukama priznati bilo šta.
Gledajući gradskog sudiju kako revnosno zapisuje imena koja su vrištali,
Osećao je samo gađenje. Svi su znali za suđenje „vešticama iz Salema“ u
Masačusetsu iz prethodnog veka. Po njegovom mišljenju, ovakvi događaji
vodili su upravo ka tome – beskonačnim optužbama, pogubljenjima i
tragičnom besmislu. On se iskreno nadao da će se sve to uskoro završiti.
Hvala bogu da je večeras mogao da razmišlja o lepšim stvarima.

Kad je Džon prvi put rekao ocu da želi da zaprosi Mersi Bruster, Dirk Master
se zaprepastio.
„Kvekerku? Jesi li siguran? Za ime boga, zašto?“
Što se njegove majke tiče, ona je izgledala zabrinuto. „Džoni, ne verujem
da ćete usrećiti jedno drugo.“
Džon Master imao je sopstveno mišljenje; njegovi roditelji Uopšte nisu
bili u pravu. Nimalo.
„Zapravo, ona nije kvekerka“, rekao im je. Kada ju je upoznao, i sam je
pretpostavljao da jeste. Na kraju krajeva, njena porodica se nedavno bila
doselila iz Filadelfije, a ona se ljudima obraćala s „ti“. Međutim, ubrzo je
saznao kako je njen otac, premda je nekad bio kveker, izopšten iz kvekerske
zajednice zbog toga što se oženio pripadnicom anglikanske crkve. Sada nije
pripadao nijednoj kongregaciji, ali mada je dopuštao ženi da njihovu decu
vodi u anglikansku crkvu, zahtevao je da se kod kuće porodica pridržava
većine kvekerskih običaja koje je voleo.
„Razgovaraš s nekim ko je kveker po svemu sem po imenu“, kazala je
Mersi Džonu s osmehom. „U Filadelfiji ima mnogo mešanih brakova i
porodica kao što je naša. Mi tamo nikada nismo dopuštali da nas ideje
previše zabrinjavaju.“
Prvo što je Džonu palo u oči bilo je da kvekerka ne pridaje važnost
njegovom izgledu. Većina devojaka je to činila. Pošto je postao uspešniji,
nestala je njegova nekadašnja nelagoda u opštenju s mladim ženama iz
njegove klase. Kad bi ulazio u sobu, oči većine žena bile su uperene u njega.
Ponekad bi devojke crvenele kad bi ga srele. Mersi Bruster nije. Samo ga je
mirno gledala u oči i prirodno razgovarala s njim.
Činilo se, takođe, da ne pridaje preteranu pažnju ni sopstvenom izgledu.
Bila je obična devojka, niska rastom, s kovrdžavom kosom razdeljenom na
sredini i široko razmaknutih smeđih očiju. Bila je jednostavna i spokojna.
Nikada ranije nije upoznao nekog takvog.
U jednom trenutku se usplahirio.
„Volim da čitam“, kazala je kada ju je prvi put posetio, a njemu se srce
steglo. Nije mu međutim pokazala neku filozofsku knjigu, već vedri
Almanah filadelfijskog štampara Bena Frenklina. Čak je i on mogao sa
uživanjem da čita tu knjigu pričica i šaljivih izreka.
Mesecima ju je smatrao samo prijateljem. Navraćao je u njenu kuću
opušteno, kao prisan gost. Ako bi je sreo kod nekog drugog u gostima,
proćaskao bi s njom, gotovo i ne primećujući da je pored nje proveo više
vremena nego i s kim drugim. Njihovi razgovori nikad nisu bili romantični.
Pričali su o svakodnevnim stvarima i o poslovima. Poput većine kvekerki i
ona je bila odgajana da, nenametljivo, bude ravnopravna s bilo kojim
muškarcem; a svakako je imala smisla za poslove. Postavljajući mu pitanja
o brodskom prevozu, pokazivala je da bistro i brzo shvata sve što joj je
govorio. Nije koketirala s njim; a ni on nije koketirao s njom. Nije ga
izazivala; činilo se da ga spremno prihvata baš onakvog kakav jeste. U
njenom prisustvu se osećao lagodno i srećno.
Jednom ili dvaput uputio joj je nežan osmeh ili bi joj blago dodirnuo rame
na način koji je mogao izazvati njenu reakciju, ali ona se uvek ponašala kao
da su to samo izrazi prijateljstva i ništa više. Zaista, u poslednje vreme je
čak počeo da se pita da li ga ona namerno drži na odstojanju.
Sve se to promenilo kada su otišli na propoved.
U istoriji hrišćanstva bilo je mnogo harizmatičnih propovednika: ljudi koji
su umeli da okupe oko sebe mnoštvo slušalaca a nadahnu još više, podstičući
kretanje – koje, kao voda kad se izlije u poplavi, za sobom ostavlja talog
bogatog tla budućim pokolenjima.
Džon Master je čuo za braću Vezli pre nekoliko godina. Nadahnuti
dubokom verom i željom da drže propovedi, oni su s nekim svojim
oksfordskim prijateljima osnovali evangelistički pokret u okviru
anglikanske crkve. Godine 1736. Džon Vezli je stigao u američke kolonije, u
Savanu u državi Džordžiji, nadajući se da će uspeti da preobrati tamošnje
Indijance. Mada se posle nekoliko godina vratio pomalo razočaran, u
Džordžiji ga je odmah zamenio njegov prijatelj sa Oksforda Džordž Vajtfild.
U međuvremenu, evangelistička misija u Engleskoj polako je jačala.
Tekstovi njihovih propovedi stigli su preko Atlantika do Filadelfije, Bostona
i Njujorka. Neki sveštenici su ovaj pokret smatrali neprimerenim i prezrivo
su nazivali te mlade vatrene ljude „metodistima“. Mnoge su, međutim,
njihove strastvene propovedi nadahnjivale.
U leto 1739., posle odlaska u Englesku gde se posavetovao s Vezlijevima,
Džordž Vajtfild se vratio da nastavi da širi svoju veru po kolonijama.
Njegova prva stanica bila je Filadelfija.
„On je izuzetan čovek, znaš“, kazala je Mersi Džonu Masteru.
„Slušala si njegove propovedi?“
„Naravno da jesam. Išla sam s Benom Frenklinom, koji je njegov
prijatelj. Budi siguran“, dodade ona s osmehom, „da gospodin Frenklin ne
dopušta nijednoj poznatoj ličnosti da boravi u Filadelfiji ni dan a da se s njim
ne upozna.“
„Je li te zadivio?“
„Veoma. Glas mu je moćan i tako zvonak da kažu kako se čuje na više od
kilometra – kao glas našeg Gospoda kad je držao Besedu na gori,
pretpostavljam. I mada koristi iste reči kao i drugi propovednici, opisuje
prizore tako slikovito da ti se čini da ih posmatraš svojim očima. Veoma
upečatljivo. Govorio je na otvorenom, hiljadama okupljenih ljudi. Mnogi su
bili potpuno opčinjeni.“
„Je li i gospodin Frenklin bio opčinjen?“
„Pre nego što smo pošli tamo, rekao mi je: ‘Vajtfild je dobar čovek, ali
neću mu dopustiti da me vuče za nos. Vidiš, izvadio sam sav novac iz džepa.
Tako neću pasti u iskušenje da mu nešto dam dok ne ohladim glavu.’“
„Dakle, Frenklin mu ništa nije dao?“
„Naprotiv. Gospodin Vajtfild je skupljao novac za siročad u Džordžiji i,
na kraju propovedi, gospodin Frenklin je bio toliko uzbuđen da me je
nagovorio da mu pozajmim novac kako bi ga priložio. Vratio mi ga je,
naravno“, dodala je odmah.
Vajtfild je dva puta dolazio u Njujork. Anglikanci i dominei holandske
reformističke crkve nisu mu dopuštali da govori u njihovim crkvama, ali zato
ga je prezviterijanski sveštenik srdačno dočekao. Vajtfild je takođe
propovedao i na otvorenom. Njegova poruka nije se sviđala baš svima. Kad
je govorio o tome kako i robovima treba sveštenik, neki su smatrali da
priziva nevolje. Onda se, prošlog novembra, ponovo vratio u grad.
„Zar nećeš doći da ga čuješ?“, upitala je Mersi.
„Ne zanima me“, odgovori Džon.
„Volela bih da ga opet vidim kako govori na otvorenom“, reče ona, „ali ne
mogu sama u toliku gužvu. Bilo bi lepo da pođeš sa mnom“, dodade, pomalo
prekorno.
To Džon nije mogao da odbije.

Išli su Brodvejom po svežem jesenjem danu. Prošli su pored Crkve Svetog

Trojstva i Prezviterijanskog doma. Koju ulicu dalje prošli su i pored
Kvekerskog doma. Potom su stigli do mesta gde se stari indijanski put
račvao udesno, do širokog, prostranog trougla travnjaka u Gradskom parku.
Tu su se, uprkos hladnoći, slivale reke ljudi. Kada su Džon i Mersi stigli,
zatekli su mnoštvo okupljenih.
Na sredini travnjaka beše postavljena visoka drvena platforma. Publika
je bila šarolika: ugledni trgovci sa svojim porodicama, zanatlije, šegrti,
mornari, radnici, robovi. Gledajući oko sebe, Džon je zaključio da se već
okupilo oko pet hiljada ljudi, a neprestano su pristizali novi.
Mada su čekali više od pola sata, svi su bili vrlo mirni i lepo su se
ponašali. Napeto su iščekivali, početak propovedi. Zatim su, napokon,
ugledali grupu od nekoliko ljudi kako ide ka platformi; kad su stigli do nje,
jedan od njih se pope uz stepenice i okrete publici. Džon je očekivao nekakav
uvod, međutim, nije ga bilo. Nije bilo himni ni molitava. Glasno čitajući
odlomak iz Svetog pisma, sveštenik je odmah prešao na posao.
Džordž Vajtfild je nosio jednostavnu crnu mantiju s belim svešteničkim
oznakama i dugu periku. Pa ipak, s mesta gde su stajali, Džon je primetio
da je svešteniku tek dvadesetak godina.
Ali s kakvim je samopouzdanjem govorio. Pričao im je priču o Lazaru,
koji vaskrsnu iz mrtvih. Nadugačko je citirao Bibliju i druge verske izvore,
ali tako da je priču bilo lako pratiti. Publika je napeto slušala, zadivljena
njegovom učenošću. Živopisno je slikao prizore. Nije se nimalo ustručavao.
Zamislite leš, govorio je, ne samo mrtav, u grobnici, već okružen smradom.
Zamislite da ste tamo. Ponovo je opisao taj prizor, tako živo da se Džonu
Masteru činilo da i sam oseća miris leša.
Pa ipak, razmislite o duhovnom značenju tog događaja, govorio im je
Vajtfild – nije reč samo o čudu. Jer, zar nisu svi oni poput Lazara? Ogrezli u
smradu greha i mrtvi za Boga, sem ako dopuste da ih Hrist opet vaskrsne.
Džon, i protiv svoje volje, nije mogao a da se ne seti sopstvene razvratne
prošlosti i nasluti duboko potresnu istinu u sveštenikovim rečima.
Potom ih je Vajtfild prekorio – za njihove grehe i za lenjost, što se ne
opiru zlu. Izneo je sve izgovore koji bi se mogli navesti za to što čovek ne
prilazi Bogu, i pobio svaki od njih. Potom, pošto su njegovi slušaoci ostali
potreseni i postiđeni, počeo je da ih poziva.
„Priđite“, govorio je sve glasnije, „pohitajte i priđite Bogu. Obuzdaj se“,
grmeo je moćnim glasom, punim osećanja, „obuzdaj se, o grešnice. Okreni se,
okreni se, neverniče. Ne oklevaj više, kažem, ne idi ni korak dalje putem
kojim ideš sada.“ Sva publika je sad bila uz njega. Držao ih je u šaci.
„Zbogom, telesne žudnje“, vikao je, „odričem vas se! Zbogom, gordosti! O,
kada bi među vama bilo takvog uma! Bog bi ga poveo Svojom moćnom
rukom. Da, bi.“ Sad mu je glas zvonio u ekstazi, a svi pogledi behu uprti ka
njemu, i sve oči blistave i suzne. „Sudija stoji pred vratima. Doći će bez
odlaganja.“ Sada ih je pozivao, došao je taj trenutak, kucnuo je čas koji će ih
povesti ka spasenju. „I svi ćemo sjati kao zvezde na svodu kraljevstva našeg
nebeskog Oca, za vjeki vjekov...“
Da ih je u tom trenutku pozvao da mu priđu, da im je rekao da padnu na
kolena, većina njih bi poslušala.
I protiv svoje volje, i Džon Master oseti kako mu se oči pune suzama;
obuze ga topao, snažan talas osećanja. Pogledao je u Mersi, koja je stajala
pored njega, i na njenom licu video takvu blistavu toplinu, takav mir i spokoj
da mu se učinilo kako bi, kad bi samo mogao da provede čitav život pored
nje, upoznao ljubav, i sreću, i spokoj kakav nikad ranije nije doživeo.
Tada je odlučio da se njome oženi.

***

Roditelji su ga preklinjali da sačeka pre nego što joj izjavi ljubav. Upoznaj
je bolje i budi siguran, savetovali su ga. Oni su pomišljali da su osećanja
probuđena Vajtfildovom propovedi igrala neku ulogu u svemu tome i bilo im
je drago kad je evanđelista uskoro potom napustio grad, a još draže kada se
na proleće nije vratio.
U međuvremenu, Džon je nastavio da se viđa s Mersi kao i obično.
Iako je pazio da joj ne otkrije svoje namere, ona do proleća nije mogla da
ne uvidi da bi sve jača osećanja s njegove strane mogla značiti i nešto više
od prijateljstva. Za njega je ovakvo oprezno udvaranje predstavljalo novo
iskustvo. Njegovi odnosi sa ženama do tada su bili otvoreni i razrešavali su
se brzo, na ovaj ili onaj način. Ovakav postepeni razvoj događaja, pri čemu
ju je on posmatrao i svakog dana sve više cenio njene osobine, doveo ga je u
situaciju u kakvoj nikada ranije nije bio. Do Uskrsa je već bio duboko
zaljubljen i ona je to morala znati. Samo su ga opšti nemiri u gradu sprečili
da joj već izjavi ljubav. To, i još nešto.
Nije bio siguran da su njegova osećanja uzvraćena.
Kod Mersi Bruster nije bilo ničeg koketnog; ona je dobro znala šta hoće.
Pa ipak, nije bio siguran šta oseća prema njemu. Nije mu dala nikakav
nagoveštaj. Znao je samo toliko da ga voli kao prijatelja i da postoji nešto,
ma šta to bilo, što je sprečava da ga malo više ohrabri. U skorije vreme jasno
joj je stavljao do znanja šta oseća. Pružao joj je dokaze naklonosti, obuhvatao
je rukom oko pojasa, čedno je ljubio, a bezmalo i više od toga, ali ona je,
premda nije sasvim obeshrabrivala njegove pokušaje, bila nekako blago
neodlučna, tiha i uzdržana. U tome je moglo biti i još nečeg sem obične
kvekerske smernosti.
Pa, vreme je da prelomi. Najavio joj je da namerava da je poseti te večeri
i da bi želeo da razgovara s njom u četiri oka, te je morala znati šta se
sprema. Uopšte nije bio siguran kakav će biti njen odgovor.
Zbog toga nije bilo nimalo čudno što je ispod svog svilenog prsluka opasao
vampum pojas, da mu donese sreću.

Mersi Bruster je čekala. Bila je pristojno obučena i lepo je izgledala. To će,

zaključila je, morati da bude dovoljno.
Nije bilo ničeg čudnog u tome što se Džon Master prijatno Osećao u
društvu Mersi Bruster. Odrasla je u gradu u kome je vladala veoma lagodna
atmosfera. Mada je osnovana tek krajem sedamnaestog veka, Filadelfija je
imala izuzetno pogodan položaj, koji joj je omogućavao da snabdeva tržišta
na jugu, i bila je tako prijemčiva prema pridošlicama različitih nacija i vera
da je po veličini već prevazišla i Boston i Njujork. A možda je i zbog toga što
se, za razliku od siromašne, kamenite teritorije Masačusetsa, nalazila na
nekim od najbogatijih pašnjaka u Americi, Filadelfija bila tako vedro mesto.
Vera je takođe imala ulogu u svemu tome. Kvekeri, kojih je u gradu bilo
mnogo, bili su u skladu sa svojom verom blagi, mirni ljudi – za razliku od
strogih puritanaca koji su osnovali Boston i koji su uvek smatrali svojom
dužnošću da sude drugima i određuju im kako treba da žive.
Ako je neko u Filadelfiji voleo da čita, to je bilo sasvim u redu, sve dok
nije pokušavao da knjige koje voli nameće drugima. Suviše učenosti, suviše
dostignuća, suviše uspeha, suviše bilo čega što bi moglo poremetiti spokojno
zelenilo i blagost njenih sočnih pašnjaka i širokih dolina bilo je, od samog
početka, anatema za srećnu Filadelfiju. Ako se Džon Master razumeo u svoj
posao i poticao iz dobre porodice, i ako je bio ljubazan čovek, to je bilo sve što
je jedna fina Filadelfijka zahtevala.
Džon Master je, međutim, u jednom ipak grešio. Smatrao je da Mersi nije
primetila da on izgleda kao grčki bog. Naravno da jeste! Kada joj se prvi put
obratio, Mersi je morala da upotrebi sve svoje čvrsto kvekersko vaspitanje
da se obuzda. Moram posmatrati čovekovu dušu a ne spoljašnjost, podsećala
je sebe, uvek iznova. Pa ipak, kako je moguće, pitala se, da to božanstveno
biće želi da provodi vreme s nekim tako neupadljivim kao što sam ja? Dugo
je pretpostavljala da je posmatra samo kao bezazlenu prijateljicu. Niko nije
mogao pretpostaviti da se u tome krije nešto više. Kada joj je, jednom ili
dvaput, pružio nagoveštaje o nečem dubljem, zapitala se da li se on možda
igra njome. Čak i kad joj se učinilo da su njegova osećanja snažna, još uvek
je nešto brinulo Mersi Bruster.
Nije bila sigurna da je on dobrodušan. O, bio je, razume se, dobrodušan
na onaj uopšteni, svakodnevni način. Voleo je svoje roditelje. Činilo se da
ima nekoliko iskrenih prijatelja. U tom pogledu je kvekerka, međutim, bila
zahtevnija nego što je Džon naslućivao. Je li pokazao, pitala se ona, istinsku
brigu za druge u bilo kom trenutku svog života? Naravno, bio je još mlad, a
mladi ljudi su sebični; ali u tom pogledu je morala biti sigurna.
Nije smela da mu otkrije te sumnje. Ako primeti njenu zabrinutost, lako
bi mogao da učini neki gest koji bi je zadovoljio. Mogla je samo da ga
posmatra, čeka i nada se. Jer, bez takvog uverenja, nije ga mogla voleti.
On to nikada nije ni naslutio, ali propoved na travnjaku na koju su
zajedno otišli bila je zapravo proba. Da je odbio da ide, ona bi se tiho povukla,
potajno zatvorila vrata svoje duše, ostala mu prijatelj, ali ništa više. Za
vreme Vajtfildove propovedi, mada to Džon nije primetio, ona ga je
posmatrala. Videla je koliko je bio dirnut, videla je suze u njegovim očima i
bilo joj je drago. Dobar je, rekla je sebi. Ima nežno srce. Ali da li je tako samo
kad ga dirne Vajtfildova propoved, ili je to nešto ozbiljnije i trajnije?
Nastavila je da ga posmatra. Čak i kada je postalo jasno da je spreman da
joj izjavi ljubav, nije dopuštala sebi da se predomisli, te je i dalje ostala
neodlučna i uzdržana.
Teško joj je to padalo, jer je već nekoliko meseci bila iskreno i očajnički
zaljubljena.
On večeras dolazi. Znala je šta će joj reći. Ipak nije bila sigurna šta će mu
odgovoriti.

Mladi Hadson nije imao sreće. Obišao je nekoliko krčmi, ali su mu rekli da
nemaju soba. Znao je za nekoliko zloglasnih mesta gde bi mogao da odsedne,
ali ih je do tada izbegavao. Potražio je jednog krojača kojeg je poznavao,
nadajući se da će ga on smestiti negde da prenoći, ali je taj čovek otišao iz
grada još pre nego što su nevolje počele. Drugi prijatelj, slobodan crnac poput
njega, u međuvremenu je dospeo u zatvor. Upravo se zaputio kod jednog
užara kojeg je poznavao kada je, prolazeći kraj Ulice Vesi, napravio
strahovitu grešku.
Odmah je primetio dimnjak iz kojeg se pušilo. Pripadao je kući nešto
dalje niz ulicu. Iako se smrkavalo, uočio je da iz dimnjaka kulja gust crni
dim, mada nigde nije primetio nikakvu vatru. To bi trebalo proveriti, pomisli
on, ali ne želeći da se u to upušta, nastavio je svojim putem, kada na uglu
ispred njega iskrsnuše dva stražara.
I oni su primetili dim. I crnca. Zurili su u njega. Netremice su zurili u
njega.
Tada se on uspaničio.
Znao je šta misle. Je li to crnac koji je podmetnuo požar? Mogao je,
naravno, da ostane tu gde se zatekao i da tvrdi da je nevin, samo da li bi mu
poverovali? U svakom slučaju, budući da ga je tražio kapetan broda, nije
želeo da ga vlasti ispituju. Preostalo mu je samo jedno. Okrenuo se i potrčao.
Stražari vičući pojuriše za njim, ali on je bio brži. Hitro skrenuvši u jednu
uličicu preskočio je zid, potrčao drugom ulicom i uspeo da im umakne.
Već je bio na polovini Ulice Feri, nadajući se da je bezbedan, kad je iza
sebe čuo korake, okrenuo se i video dvojicu stražara.
Na trenutak se upitao šta da radi. Da potrči? Mogao bi im umaći, ali ako
ne uspe, bežanje bi potvrdilo da je kriv. Jesu li oni, uopšte, mogli biti sigurni
da je on onaj crnac kojeg su videli u drugoj ulici? Verovatno ne, ali možda im
to nije ni bilo važno. Oklevao je i upravo je hteo ponovo da se da u beg, kada
je primetio da mu sada prilazi i treći muškarac, s drugog kraja ulice. Vrlo
krupan, snažan čovek, sa štapom sa srebrnom drškom. Ako potrči a stražari
ga pojure, čovek sa štapom će ga verovatno uhvatiti. Nije imao izbora sem
da ostane tu gde je, trudeći se da ostane pribran.
Stražari stigoše do njega. Mada je stajao u mestu, jedan od njih dvojice
ga dograbi za okovratnik.
„Moj si.“ Stražar ga protrese. „Videli smo te.“
„Šta ste videli?“
„Da si podmetnuo požar u Ulici Vesi.“
„Šta? Nisam bio u Ulici Vesi.“
„Ne raspravljaj se, crnjo. Ideš u zatvor.“
Tada je do njih stigao čovek sa štapom.
„Šta je bilo?“, upita on.
„Videli smo ovog crnju kako podmeće požar kod jedne kuće u Ulici Vesi“,
reče jedan stražar. „Je li tako, Hermane?“
„Može biti“, odgovori drugi, međutim, Hadson je primetio da izgleda
neodlučan.
„Ne, to nisam bio ja“, pobuni se Hadson. „Čak nisam ni bio u tom delu
grada.“
„A kad je to bilo?“, upita neznanac.
„Pre desetak minuta, je l’ tako, Džek?“, upita Herman.
„Crnja treba da ide u zatvor“, odgovori Džek.
„Ali ne ovaj“, reče neznanac mirno. „Jer je, dok ga nisam pre pet minuta
poslao da mi nešto donese, bio sa mnom.“ Gledao je Hadsona pravo u oči, a
zatim se okrenuo stražarima. „Ja sam Džon Master. Moj otac je Dirk Master.
A ovaj rob pripada meni.“
„Stvarno?“ Džek je delovao sumnjičavo, ali Herman je bio spreman da
odustane.
„To sve objašnjava“, reče on. „Učinilo mi se da izgleda drugačije.“
„Prokletstvo“, reče Džek.
 Neznanac je sačekao da dvojica stražara skrenu za ugao pre nego što je
progovorio.
„Ti nisi podmetnuo požar, je li tako?“
„Ne, gospodine“, odgovori Hadson.
„Jer ako jesi, u nevolji sam. Kome pripadaš?“
„Nikome, gospodine. Ja sam slobodan.“
„Je li tako? Gde živiš?“
„Moj deda je držao krčmu blizu luke, ali je umro. Zvao se Hadson.“
„Znam to mesto. Tamo sam odlazio na piće.“
„Ne sećam vas se, gospodine.“
„Bio sam tamo samo jednom ili dvaput. Ali bio sam u svim krčmama. U
većini sam se napijao. Kako se ti zoveš?“
„I ja se zovem Hadson, gospodine.“
„Hmm. Pa gde sada živiš?“
„Sada nigde. Bio sam mornar.“
„Hmm.“ Njegov spasitelj ga zagleda. „Pobegao si s broda?“
Hadson je ćutao.
„Danas je u luci jedan pijani kapetan urlao zbog crnca koji mu je pobegao
s broda. Ne mogu reći da mi se dopada kako je izgledao. Pretpostavljam da
pije i na brodu.“
Hadson je razmišljao. Činilo se da je stranac, ko zna zašto, na njegovoj
strani.
„Dva puta je umalo izgubio brod, gospodine“, priznade on.
„Pa, bolje je da zasad ostaneš sa mnom“, reče mu Džon Master. „Ponašaj
se kao da si moj rob dok ti ne iskrsne neka bolja prilika.“
„Ja sam slobodan, gospodine“, podseti ga Hadson.
„Hoćeš li da pođeš sa mnom ili nećeš?“, upita njegov dobročinitelj.
Shvativši da nema izbora, Hadson prihvati ponudu. Barem će izvesno
vreme biti bezbedan.

Mersi Bruster se prilično iznenadila kada se Džon pojavio s novim robom.

Pošto je poslao Hadsona u kuhinju, trebalo mu je samo nekoliko trenutaka
da joj objasni šta se dogodilo.
„Čini mi se da govori istinu“, reče Džon kada je Hadson otišao. „Ako nije
tako, napravio sam strašnu grešku.“ Nasmešio se. „Plašim se da sam lagao,
Mersi. To ti se neće svideti.“
„Lagao si da bi ga spasao da ne bude nepravedno optužen. Možda si mu
čak spasao život.“
„Pretpostavljam da je tako. Nisam mogao da ostavim jadnika tamo.“
„Ne“, reče ona tiho. „Shvatam da nisi.“
„Nadam se da ti ne smeta što sam ga doveo ovamo.“
„O, ne“, reče ona, pomalo usplahireno. „Nimalo mi ne smeta.“ Dugo ga je
posmatrala i odlučila. Da, dobrodušan je. Da nije, ne bi uradio tako nešto.
Zatim ga je, dok joj je srce u potaji podrhtavalo, upitala: „Jesi li hteo nešto
da mi kažeš, Džone?“
 MONTEJNOVA KRČMA

1758.

B ila je Noć lomača i u Njujorku su spaljivali papu.

U Engleskoj je peti novembar bio važan dan. Prošao je već vek i po
otkada je katolik Gaj Foks pokušao da digne u vazduh protestantski
parlament i stoga su još od tada na taj dan uvek spaljivali njegovu lutku na
lomači. Budući da je padalo u isto godišnje doba, to slavlje je uveliko preuzelo
ulogu drevnog obreda Svih svetih. A Noć lomača stigla je i do Njujorka.
Postepeno su Njujorčani odlučili da prilagode stari engleski način proslave i
da se okrenu samoj suštini stvari. Zato su ulicama nosili lutku samog pape,
a uveče ga spaljivali na velikoj lomači, i svi su slavili. Zapravo, skoro svi.
Katolici koji su živeli u gradu mogli su da prigovore takvom slavlju; ali ih
nije bilo previše, i bili su dovoljno razumni da ćute.
Kada je Džon Master te večeri u masi ljudi na Brodveju ugledao Čarlija
Vajta, mahnuo je i nasmešio mu se. Čarli klimnu glavom, ali bez osmeha.
Džon tada shvati da zapravo nisu popričali već godinama. Zato se zaputio ka
njemu.
Možda se Džon Master osetio pomalo nelagodno govoreći: „Drago mi je
što te vidim, Čarli.“ I umalo je dodao: „Baš sam neki dan mislio na tebe“, ali
ipak nije, jer bi to bila prokleta laž i to su obojica znali. Tada je, srećom,
shvatio da se nalaze tačno ispred Montejnove krčme, te je rekao: „Hajdemo
na piće.“ Kao u stara vremena.

Stara vremena. Čarli se dobro sećao starih vremena. To su bili dani, kad su
se on i Džon Master družili kao dečaci.
Behu to uglavnom srećna vremena. Pecali su na reci. Šetali Brodvejom
ruku podruku. Spavali su u šumi, gde im se učinilo da su čuli medveda.
Prešli čamcem na Guvernerovo ostrvo i tamo proveli čitav dan, mada je Džon
trebalo da bude u školi. Nekoliko puta Džon ga je doveo na neki od očevih
brodića koji su noću prevozili melasu s francuskih brodova, a Džonov otac
dao je Čarliju lep bakšiš da ćuti o tome, mada bi Čarli pre umro nego što bi
ih odao.
Bio je bezmalo član porodice. To je bilo pravo drugarstvo.
Kada je Džon odrastao, odlazili su zajedno i u krčme, samo što Čarli nije
mogao da se opija kao Džon, jer je morao da radi. I tako se Džon najčešće
opijao s mornarima, posle čega bi ga Čarli vraćao kući.
Pošto se Džon okanuo svega toga i počeo da radi, nije često viđao Čarlija
i Čarli je to razumeo. Nerado me viđa, mislio je Čarli, jer ga podsećam na
sve ono od čega pokušava da pobegne. Podsećam ga na ono kakav je nekad
bio. Razumeo je to, ali ga je ipak bolelo. Viđali su se s vremena na vreme,
čak bi i otišli zajedno na piće, ali ništa više nije bilo isto.
Čarli je jednom napravio grešku. Bio je na pijaci i slučajno ugledao Džona
kako stoji pored ulaza u luku i priča s jednim trgovcem. Prišao je i pozdravio
prijatelja, kao što bi obično učinio, ali ga je Džon hladno pogledao jer ga je
prekinuo. Trgovac takođe nije bio zadovoljan što ih takav čovek ometa u
razgovoru. Zato se Čarli brzo udaljio, pomalo postiđen.
Sledećeg dana rano izjutra Džon je došao kod njega.
„Izvini zbog onog juče, Čarli“, rekao je. „Iznenadio si me. Nikada ranije
nisam radio s tim čovekom. Trudio sam se da upamtim šta sve traži.“
„Sve je u redu, Džone. Nije važno.“
„Jesi li slobodan večeras? Možemo na piće.“
„Nisam večeras, Džone. Navratiću uskoro.“
Nije navratio, naravno. Nije bilo svrhe. Sada su pripadali različitim
svetovima.
Džon ga nije zaboravio. Oko godinu dana kasnije, ponovo je svratio. Čarli
je bio običan radnik, ali je imao svoja kola i povremeno se bavio prevozom.
Džon ga je upitao može li da ga unajmi da za porodicu Master preveze robu
do obližnjih farmi. Sklopili su pravi ugovor, sa sedam radnih dana nedeljno,
a uslovi su bili dobri. Čarli je bio zadovoljan poslom, koji se nastavio još
izvesno vreme. Džon mu je godinama, kad god je mogao, pribavljao i druge
poslove.
Ipak, po prirodi stvari, bio je to slučaj u kome bogataš daje posao
siromahu. Kada je poslednji put porodica Master angažovala Čarlija, to nije
uradio Džon, već službenik koji je došao da ugovori posao.
Obojica su bili oženjeni, Džon kvekerkom iz Filadelfije, Čarli kćerkom
jednog prevoznika. Obojica su imali decu. Džon nije znao imena Čarlijeve
dece, ali je zato Čarli znao sve o Džonovoj deci.
Jer zapravo, Čarli je često mislio na Džona. Često je prolazio pored
raskošne kuće Masterovih. Znao je kako izgledaju Mersi Master i njena deca.
Slušao je tračeve o njima u krčmama. Na to ga je nagonila radoznalost, koja
je možda bila pomalo morbidna. Džon Master bi se iznenadio da je znao
koliko je Čarli Vajt dobro obavešten o njegovom životu.

Seli su za drveni sto u uglu i naručili piće.

„Kako su tvoji, Čarli? Jeste li svi dobro?“
Čarli je bio neobrijan, na licu su počele da mu se pojavljuju bore. Ispod
guste crne kose, oči mu se suziše.
„Dobro su. Čujem da tebi dobro ide.“
„Istina je, Čarli.“ Nije bilo svrhe da poriče. „Rat je mnogima doneo
korist.“
Prošle su tri godine otkad je Džonu umrla majka, a njegov otac Dirk se
povukao iz posla i otišao da živi na maloj farmi koju je kupio severno od
Menhetna, u okrugu Vestčester. Živeo je tamo sasvim zadovoljan, s
domaćicom koja se brinula o svemu. „Ti si kao pravi stari Holanđanin“,
govorio mu je s ljubavlju sin, „koji se povukao na svoju bouwerie.“ Mada je
Dirk rado slušao novosti o svemu što se dešavalo, Džon Master je sada u
potpunosti rukovodio porodičnim poslovima. Zahvaljujući ratu, posao mu je
cvetao kao nikad ranije.
Staro suparništvo između Francuske i Britanije poprimilo je novi oblik.
Dok su se dve sile još od prošlog veka nadmetale za vlast nad Indijskim
potkontinentom, unosnom trgovinom šećerom na Karipskim ostrvima i
trgovinom krznom sa severa, njihovi sukobi u Americi uglavnom su se svodili
na čarke, vođene uz pomoć Irokeza, u gornjem toku reke Hadson ili Sent
Lorens, daleko od Njujorka ka severu. Nedavno su, međutim, obe sile
pokušale da zauzmu dolinu Ohajo na zapadu, koja bi spojila ogromnu
francusku teritoriju Lujzijanu oko reke Misisipi s francuskim posedima na
severu. Godine 1754. neiskusni virdžinijski oficir britanske vojske po imenu
Džordž Vašington ušao je na teritoriju doline Ohajo i tamo postavio malo
utvrđenje, ali su ga Francuzi ubrzo oterali. Sam po sebi, taj sukob je bio
beznačajan, ali je naveo britansku vladu u Londonu da donese jednu odluku.
Vreme je da svog tradicionalnog neprijatelja izbace sa severoistoka jednom
zasvagda. Započeli su ozbiljan rat.
„Treba da zahvalim Džordžu Vašingtonu“, govorio je vedro Džon
Masters, „što mi je doneo bogatstvo.“
Rat je značio više posla za privatne ratne brodove, a Džon Master je na
tome odlično zarađivao. Bio je to veoma opasan posao, ali je on u njemu imao
uspeha. Većina pohoda završavala se gubitkom; ipak, dobit od malobrojnih
zarobljenih brodova bila je neverovatna. Zahvaljujući tome što je učestvovao
u podeli dobiti u pohodima desetak brodova istovremeno, uz procenu rizika,
dobit je daleko premašivala gubitke. Svake godine je udvostručavao ili čak
utrostručavao svoje uloge. Bila je to unosna igra samo za bogataše, ali on je
mogao da dopusti sebi da učestvuje u njoj.
Najveću dobit Njujorku donela je, međutim, britanska vojska. Uskoro je
iz Engleske pristiglo deset, dvadeset, na kraju čak dvadeset pet hiljada
„crvenih mundira“ da se bore protiv Francuza, zajedno s ogromnom flotom i
skoro petnaest hiljada mornara. Stigli su u Njujork i Boston.
Vojsku i flotu treba snabdevati. I ne samo to: oficirima je trebalo
sagraditi kuće i pružiti usluge svake vrste. Pored svoje redovne trgovine
kojom je snabdevao Karibe, Džon Master je, kao i većina ostalih trgovaca
koje je poznavao, sklopio ogromne ugovore s vladom o prodaji žita, drvne
građe, tekstila i ruma. Skromne zanatlije, preplavljene potražnjom, podigle
su cene. Istina, neki radnici su se žalili da im vojnici u slobodno vreme
preotimaju poslove, ali uopšteno, čak i radničke porodice poput Čarlijeve
uspevale su da naplate nečuvene nadnice. Većina građana Njujorka koja je
imala bilo šta na prodaju mogla je iskreno reći: „Neka bog blagoslovi crvene
mundire.“
„Imam dosta građevinskih poslova“, reče Čarli. „Ne mogu se požaliti.“
Razgovarali su o svojim porodicama i o starim vremenima i pili cele
večeri. Dok se prisećao mladosti, Džonu se činilo da nije bilo tako loše što je
tada provodio vreme s ljudima kao što je Čarli. Možda sam sada bogati
četrdesetogodišnjak koji živi u raskoši, mislio je, ali poznajem ulični život,
dokove i krčme, i zbog toga imam više uspeha u poslovima. Znao je šta misle
ljudi poput Čarlija, znao je kada lažu, znao je kako s njima treba postupati.
Pomislio je na svog sina Džejmsa. Džejms je bio dobar momak. Džon je voleo
dečaka i moglo bi se reći da mu ništa nije nedostajalo. Pobrinuo se da bude
dobro obrazovan, objašnjavao mu je kako funkcioniše trgovina u gradu, na
šta treba da pazi. Izvodio ga je na pravi put. Činjenica je ipak, smatrao je
Džon, da je sledeći naraštaj odgajen preblago. Džejmsu je, po mišljenju
njegovog oca, nedostajalo da nauči ponešto od onoga što je on sam naučio.
I tako, kada je kasno uveče Čarli pomenuo da je njegovom sinu Semu
trinaest godina, što je značilo da je upravo istih godina kao Džejms, Džon se
odjednom nagnu ka njemu i reče: „Znaš šta, Čarli, tvoj Sem i moj Džejms bi
trebalo da se druže. Šta misliš?“
„Voleo bih to, Džone.“
„Mogu li da ga pošaljem kod tebe?“
„Znaš gde smo.“
„Prekosutra, onda. U podne.“
„Čekaćemo ga.“
„Doći će. Hajde da popijemo još po jedno piće.“
 Kada su se rastali, od pape je već bio ostao samo pepeo.
Sledećeg jutra Džon Master je ispričao svom sinu Džejmsu o Čarliju Vajtu,
kod kojeg će otići sutradan. Iste večeri opet ga je podsetio na to. Rano
narednog jutra, pre nego što je otišao od kuće, objasnio je Džejmsu kako da
tačno nađe Čarlijevu kuću i kazao mu da ne kasni. Džejms obeća da će biti
tačan.

Mersi Master je tog popodneva i sama imala gosta. Pažljivo je odabrala

vreme. I njen sin Džejms i njegova starija sestra Suzan bili su van kuće. Muž
joj se takođe neće brzo vratiti. Kad je arhitekta stigao, Hadson ga je uveo u
njenu primaću sobu, gde je Mersi raščistila stočić, po kome su uskoro bili
rasprostrti nacrti.
Pripremala je grobnicu za svog muža.
Nije ona želela da Džon umre. Naprotiv. Zapravo, njena strast je bila da
se stara o Džonu, živom ili mrtvom. I tako se, kao kvekerka, ponašala
praktično.
Mersina ljubav prema mužu godinama je sve više jačala. Ako bi videla
novu periku ili fini kaput krojen po najnovijoj londonskoj modi, ili raskošnu
kočiju, istog časa bi pomislila: To bi lepo pristajalo mom Džonu. Ako bi
zapazila lepu svilenu haljinu, zamišljala je kako bi mu se dopala kad bi je
obukla, ili kako bi lepo izgledali zajedno. Ako bi u otmenoj kući kod suseda
primetila čipendejl stolicu,28 lepe tapete ili fini srebrni pribor, poželela bi da
ih i sama kupi da bi joj kuća bila otmenija i dostojnija njenog muža. Čak je
naručila i njegov portret, kao i svoj sopstveni, od pomodnog slikara
gospodina Koplija.
Njena strast ipak je bila bezazlena. Ona se nikada nije odrekla svojih
kvekerskih korena. Svrha njene ljubavi prema svim tim skupocenim
stvarima nije bila u tome da svetovnim razmetanjem zaseni druge. Pošto je
njen muž bio dobar čovek, blagosloven uspehom u svom poslu, činilo joj se
da nema ničeg lošeg u tome da uživa u lepim stvarima koje im je Bog podario.
U tome je svakako sledila primer svojih kvekerskih prethodnika. U
Filadelfiji je kvekerska oligarhija vladala gradom poput venecijanskih
plemića; tik iznad Njujorka, jedan bogati kveker po imenu Mari sagradio je
veličanstvenu vilu nazvanu Mari hil.
Ovde u gradu, Bog je pružao mogućnosti raskoši kao nikad ranije. Ako
su prefinjeni građani Bostona ili Evrope u vreme Džonove mladosti smatrali
Njujork pomalo neotesanim, stvari su se sada brzo menjale. Bogataši su se

28Thomas Chippendale (1718-1779) – poznati londonski graditelj nameštaja u džordžijanskom, engleskom

rokoko i neoklasičnom stilu. Godine 1754. objavio je i knjigu svojih uzoraka, koje su koristili i mnogi drugi
prozvođači nameštaja, i smatra se da je uspostavio modne trendove u izradi nameštaja toga doba. (Prim.
prev.)
još više uzdigli iznad svakodnevnog gradskog života. Uređene džordžijanske
ulice i trgovi izdvajali su se otmenim spokojstvom. Ispred stare tvrđave sada
je otmen i prijatan park, nazvan Bouling grin prema modi Voksolskih ili
vrtova Renela u Londonu, pružao utočište po kojem su se mogli šetati
ugledni građani. Pozorišta i koncerata možda nije bilo u izobilju, ali su se
otmeni britanski oficiri koji su nedavno stigli u grad mogli obresti u
domovima jednako otmenim kao što su bili njihovi sopstveni. Gradska kuća
jedne bogate trgovačke porodice – Voltonovih – s hrastovim oplatama i
mermernim predvorjem, nadmašila je čak i dom britanskog guvernera.
Engleska. Engleska je bila ključ svega. Ako su britanski zakoni o plovidbi
određivali da se malo robe iz kontinentalne Evrope moglo uvoziti u američke
luke, to i nije bilo tako važno. Iz Engleske se moglo nabaviti sve što je
otmenost zahtevala. Porcelan i staklo, srebro i svila, sva luksuzna roba,
sitna i krupna, prevozila se iz Engleske u Njujork, uz pogodne uslove koji su
ljude navodili da je kupuju. Mersi Master je sve kupovala. Istini za volju,
najradije bi preplovila okean i otišla do Londona da se uveri da nešto nije
propustila, ali o tome nije mogla ni da razmišlja, uz sve poslove kojima se
bavio njen muž.
Džon Master joj je uskraćivao samo jedno. Kuću izvan grada. Ne imanje
poput starih bouwerie, kakve su imali Stajvesant i slični. Kuća izvan grada
mogla je imati koju stotinu hektara zemljišta, ali suština nije bila u tome.
Bilo je to utočište u koje se moglo pobeći od nezdrave klime u gradu za vreme
toplog i vlažnog leta. Međutim, iznad svega, to je bio statusni simbol – vila
u parku – mesto gde je otmeni gospodin mogao pokazati svoj dobar ukus.
Bila je to lepa stara tradicija: bogata gospoda imala su takve vile još u
renesansi, u srednjem veku, i u doba Rimskog carstva. Sad je bio red na
Njujorčane. Neke od tih kuća nalazile su se na Menhetnu: kuća Votsovih na
Rouz hilu; naravno, i Mari hil; kao i druge, s imenima preuzetim iz Londona,
poput Griniča i Čelsija. Neke su bile nešto dalje ka severu, poput imanja Van
Kortlandovih u Bronksu. Kako bi njen muž divno izgledao na takvom mestu.
Lako bi to mogao sebi da priušti, ali on je uporno odbijao.
„Uvek mogu da odem na očevo imanje“, govorio joj je. Već je bio kupio
osamsto hektara u okrugu Dačes, koje je upravo raskrčivao. „Okruzi
Vestčester i Dačes biće žitnice severa“, rekao je. „A ja ću posejati žito na
svakoj stopi zemlje koju posedujem.“ Ako je ona i uzdisala, kvekerka u njoj
je znala da joj je muž u pravu.
S vremena na vreme se ipak pitala šta bi još mogla da učini za svog muža,
u okviru grada? Imali su kuću, nameštaj, portrete: šta bi još mogli imati?
Dakle, grobnicu. Mauzolej. Ako ne možete izgraditi kuću u kojoj ćete
živeti nekoliko godina, možete, za daleko manje novca, sagraditi grobnicu u
kojoj ćete počivati čitavu večnost. Mauzolej će služiti na čast njenom mužu;
i ona se može sahraniti pored njega, i njihovi potomci. To je čitav poduhvat.
Možete unajmiti arhitektu. Možete pokazivati prijateljima nacrte. Ona se
već mesec dana bavila time, ali u tajnosti. Nameravala je da iznenadi muža
za Novu godinu.
Zbog toga se, kad se u tri sata tog popodneva njen muž vratio kući ranije
nego što je očekivala i zatekao je sa arhitektom i planovima, veoma
uznemirila.

Džon Master je buljio u planove za svoju grobnicu. Bila je dostojna rimskog

cara. Dobro je znao da su se neke od starih zemljoposedničkih porodica u tom
kraju – posebno prezviterijanske – podsmevale nadmenosti njujorških
trgovaca, i nije ih zbog toga mnogo krivio. Ali nežno gledajući svoju ženu,
rekao je samo: „Dakle, Mersi, tek sam prevalio četrdesetu a ti već hoćeš da
me sahraniš.“ Zatim je, pošto je jedina mana njegove voljene žene bila ta što
nije uvek umela da prepozna šalu i pošto je sagledao smešnu veličanstvenost
grobnice, seo na čipendejl stolicu i prasnuo u smeh.
Ipak, ubrzo je ustao, poljubio ženu i rekao joj da joj je zahvalan. Nasmešio
se u sebi što je otkrio njene namere. Jer je, naime, i on njoj spremao
iznenađenje. Samo što o njegovoj tajni, pomisli on zadovoljno, ona još uvek
ništa ne zna.
„Inače, je li se Džejms vratio od Čarlija Vajta?“, upita on; i dobi odgovor
da još nije. „Dobro“, reče on. To je verovatno značilo da susret lepo teče.

***

U podne tog dana Čarli Vajt i njegov sin čekali su u svom dvorištu. Ulica u
kojoj su stanovali nalazila se zapadno od Brodveja, nedaleko od Montejnove
krčme i nepun kilometar severno od Crkve Svetog Trojstva, čijem je
zemljištu pripadala. Iako su ulice u otmenijim delovima grada bile uredno
popločane a kuće sagrađene od cigala, ulice u blizini Gradskog parka gde je
stanovao Čarli bile su blatnjave, a kućice trošne i sklepane od neobojenih
dasaka. Međutim, taj kraj ipak beše veseo.
U dvorištu iza njih stajala su Čarlijeva kolica, s brojem ispisanim
crvenom bojom. Čarli je imao tri sina i dve kćeri. Najstariji sin je bio mornar,
srednji vatrogasac koji se ponosno vozio na jednim od novih vatrogasnih kola
dopremljenih iz Londona. Mladi Sem je pomagao ocu. Sem nije znao šta da
misli o tome što im Džejms Master dolazi u goste.
„Šta treba da radim – da ga povedem da sa mnom prodaje ostrige na
ulici?“, pitao je. Ostrige, sirotinjska hrana. Sem je često zarađivao prodajući
ostrige.
 „Samo se ponašaj uobičajeno“, odgovori mu otac. Nije morao ništa više da
mu kaže. Ako bogati mladi Džejms Master postane Semov prijatelj... Pa,
nikad se ne zna do čega bi sve takvo prijateljstvo moglo dovesti.
Zapravo, Čarli Vajt je bio veoma uzbuđen zbog ove posete. Posle toliko
godina, njegovo prijateljstvo iz detinjstva s Masterovima konačno će se
obnoviti. Hoće li to biti povratak u stara vremena?
Sinoć je pričao svojoj porodici o tome kako su se nekada on i Džon
Masters družili. Popio je nekoliko pića, možda se pomalo i razmetao. Njegova
deca su oduvek znala da su njih dvojica bili drugovi, ali im se činilo da to
prijateljstvo nije bilo naročito blisko, a otac im je retko govorio o tome. Stoga
su se te večeri, čuvši ga kako priča o tome, pomalo iznenadili i bili su
poprilično zadivljeni.
Njegova žena nije bila baš tako oduševljena. Gospođa Vajt je bila
bucmasta, mirna žena. Volela je Čarlija, ali je nakon toliko godina braka
dobro poznavala njegove slabosti. Prevoznički posao mu nikada nije išao
tako dobro kao njenom ocu. Nije uvek bio usredsređen na rad. Plašila se da
će ga ovaj susret razočarati, a svakako nije želela da njena deca počnu da
umišljaju besmislice. Posle mnogo godina provedenih sa Čarlijem, postala je
podozriva.
„Znači, popio si nekoliko pića s Džonom Masterom i pozvao njegovog sina
u goste.“
„To nije bila moja ideja“, reče Čarli, „već njegova.“
„Kad je bio pijan.“
„Viđao sam ga pijanog. Nije bio pijan.“
„Misliš da će bogati mladi Master stvarno doći?“
„Znam da hoće. Njegov otac mi je tako rekao.“
„Pa, možda hoće a možda i neće“, reče njegova žena. „Ali reći ću ti nešto,
Čarli. Džon Master nešto hoće. Ne znam šta hoće, ali kad to dobije opet će te
zaboraviti, baš kao i ranije.“
„Ti to ne razumeš“, reče Čarli. „On je moj drug.“
Sva deca su gledala u njega. Njegova žena je ćutala.
„Videćeš“, reče Čarli.
Sada su Čarli i Sem čekali. Na ulici je bilo mnogo ljudi. Povremeno bi se
pojavio neki otmen čovek, ali od mladog Džejmsa Mastera nije bilo ni traga
ni glasa. Prošlo je petnaest minuta. Sem pogleda u oca.
„Doći će“, reče Čarli.
Prošlo je još petnaest minuta.
U jedan sat Čarli reče svome sinu: „Uđi u kuću, Seme.“
 Ali on je još dugo ostao u dvorištu i gledao niz ulicu.

***

U šest sati te večeri Džejms Master se vraćao kući, nadajući se da njegov

otac nije tu. Još uvek je razmišljao šta da mu kaže.
Nameravao je da ode kod Čarlija Vajta. Na izvestan način, zapravo,
gotovo i da je otišao. Barem je na vreme krenuo tamo. Međutim, nešto ga je
sprečilo. Nije zaista želeo da upozna Sema Vajta. Ne zato što je prezirao
siromašne ljude. Ne zbog toga. Ali nije želeo da nju otac ugovara takve
susrete.
Jer je, naravno, znao o čemu je reč. Bio je to još jedan od očevih planova
da ga usavrši. On misli da su mi potrebni drugovi kao što je Sem Vajt da bih
bolje razumeo svet i odrastao kao on, mislio je.
A zatim, da ga bar otac nije neprestano podsećao na to i govorio mu kuda
treba da ide. Naravno, to mu sada nije mogao reći, ali Džejmsu se u tom času
činilo da je zapravo više bila očeva krivica nego njegova lična što nije otišao
tamo.
Možda je to jednostavno bila sudbina. Pošao je tamo ali je usput sreo
jednog prijatelja, zbog čega je zakasnio. Pa i posle toga, umalo je otišao, ali
je shvatio da je već toliko zakasnio da je sada svakako prekasno.
Zato bi možda najbolje bilo da mu kaže da nije mogao da nađe Vajtovu
kuću i da će otići sutradan. Bezmalo se već rešio na to, kad je naleteo na oca
trenutak ranije nego što je očekivao, ispred kuće.
„Pa, Džejmse, kako je bilo?“ Njegov otac se smešio s iščekivanjem. „Čarli
je baš lik, je li? A kakav je Sem? Isti otac?“
„Pa...“ Džejms se zagleda u usrdno lice svoga oca. „Ne. Mislim da je miran
dečko.“
„Ali se prijateljski ponašao, nadam se. A ti?“
„Da, da... i ja sam.“ Već se upetljao u laž daleko više nego što je
nameravao. Da li da mu ipak sve prizna? Otac će ga verovatno istući kaišem,
ali mu to nije bilo važno. Plašio se njegovog razočarenja. Jednostavno je želeo
da skine oca s vrata.
„Dakle, hoćete li se opet videti?“ upita otac, pun nade.
„Verovatno. Ne brini, oče, videćemo se ako budemo hteli.“
„Oh.“
„Treba to da prepustiš nama, oče.“
 „Da. Da, naravno. Ne brini, sine, ja se neću mešati.“ S tim rečima, otac
ga pusti da umakne u kuću.

Je li uspeo da se izvuče? Nije bio siguran. Znao je da njegov otac ne viđa

Čarlija Vajta previše često, ali će se sigurno ipak nekad sresti. Najbolje bi
bilo, mislio je, da sutra ode kod Vajta i da mu kaže kako je pogrešno razumeo
kada treba da dođe i provede dan sa Semom. Tako bi, uglavnom, zameo trag
i sve bi bilo u redu. Odlagao je, međutim, odlazak sve do poslepodneva kada
je, nažalost, shvatio da je opet prekasno. Isto se dogodilo i narednog dana.
Trećeg dana je već počeo sve to da zaboravlja, kada su se nasred ulice ispred
njega zaustavila kola s brojem ispisanim crvenom bojom, a vozač, stamen i
neobrijan čovek u kožnom kaputu, nagnuo se ka njemu i upitao ga: „Jesi li
ti Džejms Master?“
„Možda. Ko ste vi?“
„Ja sam Čarli Vajt. Mislio sam da je trebalo da dođeš kod mene pre neki
dan.“
Tada mu se pružila prilika. Mogao mu je reći da se upravo zaputio kod
njega. Mogao je da se izvini. Da sve popravi. Sve je mogao izgladiti u jednom
trenutku. Zašto nije? Zbog nekog utrobnog otpora, ili možda zbog glupave
panike da će biti otkriven. Ni sam nije znao zbog čega se to desilo, pa ipak je
čuo sebe kako odgovara: „Ne koliko ja znam, gospodine Vajte. Mogu li vam
nekako pomoći?“ To je izgovorio tako uljudno, tako savršeno bezazlenim
glasom i tako bezazlenog lica, da mu je Čarli u potpunosti poverovao.
„Ništa, izvinite, mladi gospodine. Sigurno sam nešto pogrešio.“ Ošinuo je
svog konja i odvezao se.

Dakle, njegova žena je bila u pravu, mislio je Čarli. Pošto mu je podgrejao

nade, pošto je Čarli pomislio da njegov takozvani prijatelj ipak gaji prema
njemu nekakva osećanja, Master čak nije ništa ni rekao svom sinu. Pustio
ga je da ispadne budala pred Semom i ponizio ga pred njegovom porodicom.
Morao je da podnosi ženino sumorno ćutanje o toj temi. Video je da ga deca
posmatraju s mešavinom sažaljenja i podsmeha. Možda je Džon zaboravio
šta je rekao, ili se predomislio. Kakav god bio razlog, to je ipak nešto
dokazivalo. Na kraju krajeva, siromahova osećanja bila su potpuno nevažna.
Tu nije bilo prijateljstva, ni poštovanja, ničega sem bogataškog prezira. Nije
bilo drugog objašnjenja. Od tog dana, mada to nikad nije saznao, Džon
Master je stekao potajnog neprijatelja.

Narednih nedelja Džon Master nije sreo Čarlija Vajta. Još jednom je upitao
Džejmsa viđa li se sa Semom, ali je Džejms samo nešto promrmljao, te ga
otac nije više zapitkivao. Ipak bi možda navratio do Čarlija da se u
međuvremenu nije nešto dogodilo.
Njegov sin Džejms je sa svojih trinaest godina možda bio pomalo
povučen, ali je njegova kćerka Suzan, tri godine starija od brata, koja je
nasledila očevu upadljivu lepotu i plavu kosu, već bila samouverena i vrlo
omiljena mlada žena, koja je privlačila pažnju muškaraca u Njujorku. Suzan
je bila vedre i opuštene naravi, ali je već tačno znala šta želi – da se uda za
muškarca sa znatnim imanjem u okrugu Vestčester ili Dačes. S obzirom na
njen izgled i bogatstvo, nije bilo razloga da ne uspe u tome.
I tako, kada su dva mlada Njujorčanina, obojica studenti s Jejla, došli
kod njega na večeru, Master je pretpostavio da će, želeći da ugode njegovoj
kćerki, podjednako želeti da se dopadnu i njemu.
Samo da razgovor nije skrenuo na temu univerziteta.
Ako je Masačusets imao Harvard, a Konektikat Jejl, Njujorčani su
smatrali da bi i oni uskoro trebalo da steknu ustanovu visokog obrazovanja.
Tako je osnovan Kings koledž. Bila je to mala zgrada u siromašnom delu
grada, gde je živeo Čarli Vajt – mada je imala ljupko dvorište što se spuštalo
do reke Hadson. Budući da je Crkva Svetog Trojstva darovala zemljište za
koledž, njihova parohijska uprava smatrala je da to treba da bude
anglikanska ustanova i engleski guverner se složio. Međutim, to je izazvalo
buru gneva drugih crkava, posebno prezviterijanske.
Većina bogatih gradskih trgovaca poput Mastera pripadala je
anglikanskoj crkvi. Neki su ih nazivali društvom Svetog Trojstva. Istina je
da je društvo Svetog Trojstva bilo najuticajnije u skupštini kao i na najboljim
položajima. Zato su taj njihov pokušaj da pod svoj uticaj stave novo sedište
učenosti pripadnici svih ostalih crkava videli kao čudovišnu zloupotrebu.
Prezviterijanci su tvrdili da je reč o zaveri. Čak su i siromašni građani, koje
škole nisu mnogo zanimale, bili protiv povlašćenih anglikanaca. Strasti su
se razbuktale. Master je smatrao da je čitava stvar naduvana preko svake
mere. Postignut je i kompromis. Cela priča izazvala je ipak mnogo zle krvi u
gradu, te su prepirke još trajale.
Mladi studenti s Jejla bili su prezviterijanci. Rasprava je postala vrlo
žučna. Mladići su se usudili da ga uvrede i nazovu guvernerovim lakejom –
u njegovoj sopstvenoj kući! Posle toga ih je izbacio, a Mersi i Suzan su ga
podržale. Danima posle toga Džon Master je bio neraspoložen i nervozan.
A pošto je Čarli Vajt, koji sam možda nije nimalo mario za univerzitet,
pripadao klasi koja je vređala anglikance, Džonu Masteru je bila odbojna
svaka pomisao da u to vreme vidi prevoznika i njegovu porodicu. To je bilo
sasvim bezrazložno i on sam gotovo uopšte nije bio svestan toga, međutim,
nije otišao kod Čarlija ni do kraja te godine.
Džon Master je svoje iznenađenje objavio na Novu godinu. Otkrio ga je
postepeno.
„Znaš, Mersi“, rekao je, „pošto su oni mladići s Jejla bili tako nepristojni
i posle svih onih neprijatnosti zbog univerziteta, razmišljao sam o tome kako
ne bih imao ništa protiv da na izvesno vreme odemo iz grada.“
„Mogli bismo da boravimo na selu, Džone“, predloži ona. „Ili da obiđemo
moje rođake u Filadelfiji, ako želiš.“
„Postoji jedan problem koji me sprečava da odem na bilo koje od ta dva
mesta“, nastavi on. „Brinem zbog svih poslova koje vodim preko Albionovih,
koje zapravo ne poznajem.“
Pre pet godina, kada se stari zastupnik njegovog oca u Londonu
penzionisao, preporučio je Masterovima da svoje poslove prenesu na firmu
Albion. To je za sada funkcionisalo, ali se njihov odnos razvijao isključivo
preko pisama; a budući da se trgovina s Londonom iz godine u godinu
povećavala, Džon je razmišljao o tome kako je vreme da lično upozna
Albionove i proceni njihovu vrednost u odnosu na druge trgovinske firme.
„Šta, dakle, nameravaš?“, upita ga ona.
„Mislio sam“, reče on sa širokim osmehom na lepom licu, „kako bi bilo
najbolje da odem u London. A pitao sam se bi li i ti možda želela da pođeš sa
mnom.“
 LONDON

1759.

A h, ta Engleska. Konačno se našla u njoj. Na samoj reci Temzi, u srcu

Britanskog carstva.
Brodovi, tornjevi, kupole i zvonici ležali su gusto zbijeni pod sjajnim
nebom. Pored reke je stari, sivi Londonski tauer svedočio o drevnoj istoriji.
Na brežuljku iznad njega, velika kupola protestantske Katedrale Svetog
Pavla delovala je uzvišeno, veličanstveno i pouzdano. S uzbuđenjem i
radošću Mersi se pripremala da konačno kroči na čvrsto tle.
Pored svih svojih mana – magli čađavih od pet vekova sagorevanja uglja,
niže klase zavisne od jeftinog džina, ogromnog jaza između bogatih i
siromašnih – London je bio blistav grad. Bio je to daleko najveći grad u
Evropi. Krivudave uličice srednjovekovnog grada prepune pacova uglavnom
je progutao Veliki požar iz prethodnog stoleća – mada su veličanstvene
gotske crkve i dvorane sačuvane – a zamenili su ih raskošne ulice i trgovi s
džordžijanskim kućama što su se nizale i širile od starog centra grada do
Vestminstera. Kad samo pomisli da će sve to, mesecima, biti njeno. Osećala
se potpuno bezbrižno.
To jest, sem kada je reč o mladom Džejmsu.

Džon Master je jednostavno rešio ko će se starati o njegovim poslovima uoči

odlaska iz Njujorka. Zadužio je službenika u koga je imao poverenja da pazi
na redovne poslove u skladištu. Nadzornik destilerije ruma takođe je bio
pouzdan čovek. Imanje u okrugu Dačes bilo je pod strogom kontrolom
zastupnika koji je takođe prikupljao rentu od brojnih iznajmljenih poseda u
gradu. Što se porodičnog doma tiče, to Uopšte nije bilo problem. Hadson će
se brinuti o kući. Pa ipak, Džonu je bio potreban neko ko će nadzirati sve
zajedno i pratiti isplate prihoda od većeg broja legalnih poslova u gradu.
Budući da u Njujorku, za razliku od Londona, još nije bilo banaka, većinu
zajmova neophodnih za razvijanje poslova u gradu izdavali su Master i drugi
trgovci poput njega.
 Tako je njegov otac Dirk pristao da se vrati u grad i stanuje u kući dok je
Džon na putu. Džon nije bio siguran da njegov otac to naročito želi, ali je
ipak odmah pristao, a svakako niko to ne bi bolje radio.
To je takođe rešilo još jedan problem.
Mersi je bila razočarana zbog toga što njena kćerka Suzan nije želela da
ih prati na putu u London, ali ju je ipak razumela. Nije to bilo zato što Suzan
nije dovoljno volela svoje roditelje ili što nije imala volje da vidi sveta.
Naprosto, sve što je ona želela već se nalazilo u njujorškoj koloniji – njeni
prijatelji, muškarac, ma ko on bio, za kojeg će se jednog dana udati. Plovidba
preko okeana do Londona nije bila mali poduhvat i mogla bi proći i godina
dana pre no što se oni vrate. Devojci Suzaninih godina to se činilo kao veoma
dugo vreme, godina njenog života protraćena bez ikakve svrhe, koju bi radije
provela u Americi. Bilo je besmisleno raspravljati se s njom. Mogli su je
primorati da pođe, ali na kraju krajeva, zbog čega? Ona se neće predomisliti.
Dedino prisustvo u kući značilo je da će biti u dobrim rukama.
Džejms je već bio sasvim druga priča. Kada je priznao majci da ni on ne
želi da putuje u London, rekla mu je iskreno: „Tvoj otac je čvrsto rešen da ti
treba da pođeš s nama, Džejmse.“ Primetivši da je to uznemirilo njenog sina,
dodala je: „Znaš, ako ne pođeš, slomićeš mu srce.“
Nije bila iznenađena. Dečaci tih godina često su razdražljivi. Sve je bilo
još gore kada se uzme u obzir da im je on bio jedini sin i da su sve očeve nade
bile vezane za njega. Bilo je sasvim prirodno što je Džon neprestano kovao
planove u vezi s dečakom, i isto tako prirodno što se Džejms Osećao
opterećeno, ali ona zaista nije znala šta bi se tu moglo učiniti. „Tvoj otac te
voli i želi ti samo dobro“, podsećala je sina. Po njenom mišljenju, njen muž je
zaista bio u pravu. Džejms bi svakako trebalo da pođe s njima u London; a
tako mu je i rekla.
Putovanje je, međutim, bilo pravo iskušenje. Leto već beše počelo kada
su krenuli poštanskim brodom koji je isplovio u pratnji još nekoliko brodova
i mornarice, da ih štiti od francuskih privatnih bojnih brodova, preko
Atlantika ka Londonu. Njen muž je odlično podnosio plovidbu. Činilo se da
mu nimalo ne smeta da provodi nedelje i nedelje na brodu. Bilo da je ćutao i
pio pod noćnim nebom osutim zvezdama ili pak stajao na vetru dok se brod
ljuljao i zanosio, nikada ga nije videla tako srećnog. Džejms je, s druge
strane, satima sedeo na palubi, sumorno zureći u Atlantski okean kao u
kakvog ličnog neprijatelja; a po burnom moru, dok je njegov otac veseo stajao
na palubi, Džejms se smrknut povlačio u potpalublje i ogorčeno razmišljao
kako bi, ako bi se utopio, to bila očeva krivica jer ga je bez potrebe odvukao
na putovanje na koje Uopšte nije ni želeo da ide. Kad bi joj se muž požalio
da sin ne želi da razgovara s njim, govorila mu je: „To je samo zbog njegovih
godina, Džone, i zbog toga što je zarobljen na brodu.“
„Mislim da on krivi mene“, odgovarao je Džon tužno.
 „Nipošto“, lagala je. Ipak, u srcu se nadala da će se Džejms u Londonu
razvedriti.

Tek što su pristali u londonsku luku, prišao im je jedan simpatičan,

sredovečan čovek s najplavljim očima koje je ikad videla, pružajući ruku da
ih pozdravi.
„Gospodin Master? Artur Albion, gospodine, vama na usluzi.“ Za tren oka
smestio ih je u kočiju, dok su dvojica momaka ukrcavali njihov prtljag u kola
koja su ih pratila. „Bio sam tako slobodan da vam rezervišem smeštaj“,
objavi on, „nedaleko od mesta gde boravi još jedan ugledni gospodin iz
američkih kolonija, mada on trenutno nije u Londonu.“
„Zaista?“, upita Džon Master. „A ko je to?“
„Gospodin Bendžamin Frenklin, gospodine. Mislim da će se uskoro
vratiti u London.“
Narednih nedelja Ben Frenklin se nije pojavio, mada to nije bilo ni
najmanje važno. Jer London je ispunio sva Mersina očekivanja, i više od
toga.
Džon joj je ubrzo poverio da je zadovoljan što se uverio da je Albionova
firma jedna od najboljih trgovačkih kuća u Londonu. Bili su pouzdani i
ugledni. Artur Albion je bio član jedne od najboljih gradskih gildi. „Što se
tiče našeg prijatelja Albiona“, izjavio je Džon nasmejavši se, „on je vrlo otmen
čovek, ali kad se pojavi prilika da se nešto zaradi, u životu nisam video
čoveka koji će to hitrije učiniti.“
Pokazao se kao savršen vodič. Mada je bio trgovac i gradski čovek, Albion
je poticao iz stare zemljoposedničke porodice iz Nju Foresta i, zahvaljujući
svojim porodičnim vezama i sopstvenoj uglađenosti, imao je pristup u mnoge
plemićke londonske domove. Njegova žena poticala je od stare porodice
francuskih hugenota. „Trgovci svilom i draguljari“, ona vedro objasni Mersi.
Ko bi je bolje mogao uputiti u pomodne londonske prodavnice? Za nedelju
dana postale su bliske prijateljice. Šeširi i ukrasne trake, svilene haljine i
cipele, da se i ne pominju đakonije koje su se svakodnevno mogle naći u
delikatesnoj radnji Fortnam i Mejson – sve su to isprobale. Pošto im je bila
potrebna posluga koja će ih dvoriti u njihovom otmenom domu, dve dame su
zajednički ispitale buduće sluge.
Što je bilo najbolje od svega, Mersi je mogla da kupuje i poklone mužu.
Odmah je primetila da gospodin Albion, premda se oblači neupadljivo,
poseduje istančan smisao za modu. Džon se otmeno odevao, a londonska
moda brzo je stizala do Njujorka, ali je ipak postojao određeni stil, izvestan
izgled, teško opisiv ali nepogrešiv, koji su stvarali londonski krojači.
Zamolila je gospodina Albiona da povede Džona kod svog krojača i vlasuljara
još pre no što je protekla prva nedelja njihovog boravka u Londonu.
Bilo je i drugih stvari koje su mu ona i gospođa Albion mogle zajednički
birati. Srebrne kopče za cipele, otmeni novi sat, mač, ukrasna kićanka za
mač, platno za košulje. Čak mu je kupila i srebrnu burmuticu. Moda
šmrkanja burmuta je, naravno, stigla i do Njujorka, i već je postojalo
nekoliko američkih proizvođača duvana, ali premda je Džon Master ponekad
pušio lulu, burmuticu nipošto nije hteo da prihvati. „Ako počnem da šmrčem
burmut, kijaću po tebi čitav dan – i noć“, rekao je vedro.

Džon Master je zaista uživao u Londonu. Albion im je mudro odabrao

smeštaj – tik pored Stranda, u centru zbivanja. Džon je brzo počeo da zalazi
u neke od boljih kafana, gde su se mogle čitati novine i Džentlmens magazin,
i voditi razgovori s brojnim zanimljivim ljudima. U pozorištima su se
prikazivale komedije baš po njegovom ukusu. Da bi ugodio Mersi, čak je
otišao i na koncert Hendlove muzike – i zapravo uživao u njemu.
Džejms je pak bio pravo olakšanje.
Džon Master se suviše dobro sećao sopstvene mladosti i koliko je umeo
da razočara svog oca. Zbog toga je često kovao planove za Džejmsa, upravo
zato što se nadao da će njegov sin biti bolji od njega. Ako je Džon smatrao da
bi u Njujorku njegov sin trebalo da upozna momke poput Čarlija Vajta, ovde,
u Londonu, pružale su se sasvim drugačije mogućnosti. Ovde je imao priliku
da na samom izvoru carstva stekne sva znanja o istoriji, poznavanje prava i
lepih manira kakvi dolikuju jednom džentlmenu. Još pre nego što su isplovili
iz Njujorka pisao je Albionu, zamolivši ga da Džejmsu pronađe privatnog
profesora. Nadao se da Džejms neće zbog časova postati još turobniji. Na
njegovo veliko olakšanje, uskoro se pokazalo da je Albion dobro odabrao:
bistrog mladog momka koji je nedavno diplomirao na Oksfordu i koji je
istovremeno mogao Džejmsu da pravi i društvo.
„Mislim da je najbolje“, rekao je mladić, „da prvih dana pokažem
Džejmsu grad. Usput mu mogu održati nekoliko časova istorije.“ Činilo se da
je njegov naum sasvim uspeo. Nedelju dana kasnije, kada je Master sa sinom
otišao do Vestminstera, zaprepastio se shvativši koliko je Džejms naučio o
istoriji Britanskog parlamenta. Nekoliko dana kasnije Džejms ga je čak,
uljudno ali odlučno, ispravio kad je otac napravio gramatičku grešku.
„Prokleto si drzak“, uzviknuo je otac, ali mu to zapravo nije nimalo smetalo.
Džejms se izvanredno dobro slagao sa svojim mladim učiteljem. Kada su
ga Albionovi upoznali s bogatim londonskim mladićima njegovog doba,
otkrio je da se ne razlikuju mnogo od Njujorčana. Zaista, njujorški mladići
su podražavali nazalni govor londonskih viših klasa, a Džejms je to umeo da
radi. Bilo je prijatno uveriti se da ga ti engleski mladići smatraju dobrim
momkom, ravnim sebi. Albionov sin Grej, tri godine mlađi od Džejmsa,
očigledno mu se divio, što je dodatno podstaklo njegovo samopouzdanje, i
uskoro je kuća Albionovih kraj Linkolns ina postala njegov drugi dom.
Ohrabren novim samopouzdanjem, Džejms se takođe zbližio i sa ocem.
Džon Master je znao da je mladićima Džejmsovih godina potrebno očevo
društvo i želeo je da sina provede po Londonu. Nije očekivao da će sin njega
voditi po gradu.
Gotovo svakog dana odlazili su iz svog doma u blizini Stranda da
istražuju London. Nedaleko odatle ka istoku nalazio se divni stari dom
vitezova templara, gde je sada bilo i sedište pravnika. Iza njih, užurbani
štampari i novinari iz Flit strita radili su u senci Katedrale Svetog Pavla na
starom gradskom brežuljku. Otac i sin otišli su i do Tauera. A Albion ih je
obojicu, zajedno s Grejom, odveo do Kraljevske berze i do luke.
Skrećući zapadno duž Stranda, šetali su niz Vajthol do Vestminstera, ili
bi zašli u Mal na putu do kraljevskog dvorca Sent Džejms i prošetali se do
Pikadilija. Barem jednom nedeljno Džejms je usrdno predlagao ocu neki novi
izlet. Da li bi otac želeo da prošetaju do Tajberna, gde su prošle nedelje
obesili jednog razbojnika? Ili da odu do vrtova Renela, ili bi se pak radije
odvezao brodićem do Griniča, ili do Čelsija?
Džon je bio duboko dirnut što njegov sin želi sve to da podeli sa ocem i,
mada to nije rekao dečaku, to su bili neki od najsrećnijih dana u njegovom
životu.

Začudo, Mersi je prva počela da oseća nelagodu.

Artur Albion pozivao je Masterove na večere s mnogim trgovcima,
advokatima i sveštenicima. Poznavao je i učene ljude, pisce i umetnike, ali
je pravilno zaključio da Džon Master nije naročito željan da raspravlja o
vrednosti Poupove poezije ili čak Fildingovih romana, ili pak da upozna
znamenitog doktora Džonsona, koji je u svojoj kući u blizini Stranda
pripremao svoj veliki rečnik. Upoznao ih je, međutim, s nekolicinom članova
Parlamenta, i u septembru su već prisustvovali večerama i manjim
prijemima u nekoliko uglednih kuća. Preostala je još jedna klasa ljudi koju
je trebalo da upoznaju njegovi gosti. To je pripremio za prvu nedelju oktobra.
„Draga moja“, reče Džon jednoga dan Mersi, „pozvani smo u Barlington
haus.“
Mersi je viđala velike londonske kuće spolja. Svakodnevno je prolazila
pored veličanstvene fasade Nortamberlend hausa na Strandu, a pokazali su
joj bar još desetak podjednako raskošnih kuća. Znala je da ta velika imanja,
zatvorena iza svojih kapija i zidina, pripadaju najvišim engleskim
plemićima. Pošto su se neke od tih kuća pružale stotinak i više metara duž
ulice, pretpostavila je da se u okviru njih nalaze i razne radionice ili možda
kancelarije, oko unutrašnjih dvorišta.
 Dok su se svi zajedno te večeri kočijom vozili na prijem, Albion im je
objašnjavao šta ih tamo čeka.
„To zapravo nije privatna zabava“, rekao je s osmehom. „Mislim da bi
najsličniji njujorški primer mogao biti prijem kod guvernera. Tamo će biti
mnogo ljudi; možda ćemo, a možda i nećemo, imati čast da se sretnemo s
domaćinom. Ali imaćete prilike da vidite neke od najuglednijih ljudi u
Engleskoj.“
Zdanje Barlington nalazilo se na Pikadiliju, nedaleko od Fortnama i
Mejsona. Mersi i gospođa Albion odlazile su kod istog krojača i frizera, a
hitar pogled ju je uverio da je Džon savršeno obučen po uzoru na Albiona.
Međutim, dok su ulazili u ogromno dvorište, posmatrajući masivne kolonade
i ugledavši veličanstveno stepenište što je ispred njih vodilo do ulaza, Mersi
nije mogla da se oslobodi izvesne napetosti. Prednja fasada paladiovske
zgrade ponajviše je podsećala na rimski palazzo. S obe strane raskošnog
ulaza stajali su redovi lakeja u livrejama. Čula je kako njen muž postavlja
krajnje razumno pitanje.
„Za šta ova ogromna zgrada služi – mislim, svakodnevno?“
„Ne razumete, prijatelju“, smešio se Albion. „Ovo je privatna kuća.“
Tada je Mersi prvi put osetila strah.
Nikada ranije nije videla ništa slično. Velike sobe i dvorane s tavanicama
podeljenim na četvorougaonike bile su tako prostrane i visoke da se u njih
mogla smestiti i najveća njujorška kuća. Čak je i Crkva Svetog Trojstva u
poređenju sa ovim zdanjem izgledala smešno. Amerika ništa slično nije
imala niti mogla da zamisli, niti bi znala šta s tim da započne. Kako
skromno, kako beznačajno, kako palanački čak i najveće njujorške kuće
moraju izgledati ljudima koji žive u ovakvim palatama. U celoj Evropi čitava
jedna klasa navikla je na takav život – klasa o čijem samom postojanju,
odjednom je shvatila, ona gotovo ništa nije znala.
„Takvo bogatstvo“, čula je kako njen muž govori Albionu, „sigurno donosi
ogromnu moć.“
„Tako je. Vojvoda od Nortamberlenda, na primer – čija je kuća u Londonu
veća od ove – potiče iz feudalne porodice koja je vekovima na severu vladala
poput kraljeva. Danas vojvoda ima na desetine članova Parlamenta koji
glasaju upravo onako kako im on kaže. I drugi moćni magnati čine isto.“
„Mi u kolonijama nemamo takvih feudalnih porodica.“
„Zemljoposednici u Merilendu i Pensilvaniji još imaju zemljišne posede
koji im obezbeđuju feudalnu moć“, istakao je Albion.29

29Ovakve zemljišne posede – i povlastice koje idu uz njih – vlada je dodeljivala pojedincima kao nagradu za
službu, najčešće vojnu, ili pak pojedincima ili kompanijama kao podsticaj za razvoj neiskorišćenog zemljišta
u slabije naseljenim oblastima. (Prim. prev.)
 Bilo je savršeno tačno da su u sedamnaestom veku takva imanja
poklonjena nekim porodicama kao što je Pen i zaista, zemljišni posedi velikih
patrona duž reke Hadson – dodeljeni vlasnicima radi razvoja uglavnom
pustih teritorija – obezbedili su takvim magnatima gotovo feudalna prava.
„Oni na njima ne grade palate“, reče Džon.
U međuvremenu, gospođa Albion šaputala je Mersi na uho:
„Eno vojvotkinje od Devonšira. Oni imaju kuću veoma sličnu ovoj, nešto
dalje niz ulicu. Eno lorda Grenvila. I, o bože, eno ledi Safok. Ona se ne viđa
baš često.“
„Ko je ledi Safok?“
„Kraljeva bivša ljubavnica. Vrlo ljubazna gospa, veoma ugledna.
Pogledajte tamo.“ Pokazala joj je lepu damu kojoj su se svi klanjali. „Ono je
ledi Jarmut, kraljeva nova ljubavnica. Najvažnija žena na dvoru.“
„Kraljeva ljubavnica je važna?“
„Naravno. Posle kraljičine smrti postala je, moglo bi se reći, gotovo kao
kraljevska supruga.“
„A pre nego što je umrla, šta je kraljica mislila o ljubavnicama svoga
muža?“, upita Mersi jetko.
„Oh, bile su odlične prijateljice. Kažu da se kralj savetovao s kraljicom
kako da se udvara ledi Jarmut. Vidite onog čoveka s njene leve strane, to je
lord Mensfild, veoma uticajan.“
Mersi nije gledala u lorda Mensfilda. Još se upinjala da shvati pojam
kraljevske ljubavnice. Kako je moguće da vladar jedne zemlje, poglavar
zvanične crkve, ne samo ima ljubavnice, već da te žene imaju ugled časnih
supruga? Bog zna da Njujorčanima nemoral nije nepoznat pojam, ali njena
kvekerska duša bila je teško uvređena ovim zvaničnim prihvatanjem javnog
poroka.
„Da li svi na dvoru imaju ljubavnice?“, upita ona.
„Nipošto. Lord Bjut, najbliži kraljev savetnik, čovek je besprekornog
morala.“
„Drago mi je što to čujem. Zar lična grešnost ne čini čoveka nepodobnim
za javnu službu?“
Dobroćudna gospođa Albion pogleda u Mersi s iskrenim zaprepašćenjem.
„Pa“, nasmeja se ona, „kad bi bilo tako, ne bi imao ko da upravlja
zemljom.“
Mersi je oćutala.
Sada je kraj ulaza nastalo nekakvo komešanje. Najavljeno je neko ime i
gosti se odjednom razmakoše. Pogledala je ko to dolazi.
 Beše to mladić od dvadesetak godina. Krupan, nespretan momak,
buljavih očiju i male glave. Delovao je pomalo stidljivo. Međutim, videvši
kako mu se svi klanjaju, shvatila je ko bi to mogao biti.
Princ Džordž je bio kraljev unuk, ali posle prerane smrti svoga oca postao
je prestolonaslednik. Mersi je čula da se on iskreno zanima za zemljoradnju
i da je dobroćudan čovek. Po osmesima koji su pratili naklone, činilo se da je
omiljen. Dakle, to je princ od Velsa.
Dok ga je te večeri posmatrala kako se kreće po sali i uočavala njegovo
jednostavno ponašanje, zapitala se hoće li on, kad postane kralj, išta uraditi
da izmeni ovaj svet plemićkog razvrata i raskoši. Sumnjala je u to.

Deset dana kasnije Albionovi su ih poveli na putovanje ka severu. S njima

su pošli Džejms i mladi Grej Albion. Društvo je bilo prijatno, tim pre što je
Mersi imala prilike da posmatra svog i Albionovog sina zajedno. Mladi Grej
je bio veoma ljupke naravi i bilo je očigledno da Džejms uživa u ulozi
njegovog starijeg brata. Otišli su u Nju Forest, odakle su poticali Albionovi,
zatim do Saruma i Stounhendža. Uživali su u drevnom spokoju šume i divili
se ogromnim poljoprivrednim imanjima oko Saruma. Albion im je štošta
ispričao o naprednim metodama zemljoradnje i mašinama koje su Engleskoj
donosile neprestani prosperitet. Iz Stounhendža su otišli u Bat i tamo proveli
nekoliko predivnih dana u pomodnoj rimskoj banji.
Upravo je tamo jednog jutra, u dvorani u koju su posetioci dolazili po
vodu, Albion sreo jednog svog prijatelja. Kapetan Stenton Rivers poticao je
iz ugledne porodice. Bio je to vitak, otmen čovek tridesetih godina, čiji je otac
bio lord, međutim, budući da je stariji brat bio naslednik titule i imanja,
kapetan je morao sam sebi da krči put. „Svaki oficir britanske mornarice
čezne za ratom“, rekao im je s prijatnim osmehom, „jer on donosi mogućnost
novčanog dobitka. Znate, mi mornarički oficiri samo smo ugledni gusari.
Ovde u Batu“, dodade on iskreno, „uvek ima dosta oficira poput mene, koji
se nadaju da će sresti neku naslednicu ili bogatu udovicu. Međutim, sada“,
objavi on, „ja na umu imam nešto drugo. Razmišljam o tome da odem u
Ameriku.“
„Čime tamo nameravate da se bavite?“, upita Albion vedro.
„Čuo sam, Arture, od jednog prijatelja, da u Karolini živi udovica, bez
naslednika ali još dovoljno mlada da bi ih mogla imati, koja poseduje dve
izvanredne plantaže i želela bi ponovo da se uda. Prijatelj mi je poslao njenu
minijaturu i uverava me da, uprkos tome što joj je otkrio sve moje mane za
koje zna, ne može da spreči tu damu da razmišlja o meni.“
„Nameravate da odete u Karolinu?“
„Već sam saznao sve što sam mogao o plantažama. Verujem da bih mogao
da upravljam njima. Nameravam da proputujem kolonije i navratim u
Njujork“, reče on. „Sa udovicom iz Karoline ili ne, nameravam da što bolje
upoznam američke kolonije.“
Jedan Albionov pogled otkrio je Džonu Masteru da bi domaćin želeo da
on učini uslugu njegovom prijatelju. Nije ga trebalo ubeđivati.
„Onda se nadam da ćete nam učiniti čast da nas posetite u Njujorku“,
rekao je. „Biće mi zadovoljstvo da vam se nađem na usluzi.“
Iz Bata su otišli u Oksford. Do tamo su putovali modernim putevima za
koje se naplaćivala putarina – mnogo boljim, morala je da prizna Mersi, od
puteva Nove Engleske izbrazdanih dubokim kolotrazima – te su tako prešli
čitavih stotinu kilometara za dan. Oksford ju je očarao svojim koledžima s
unutrašnjim dvorištima i usnulim tornjevima.30 Pre no što su se vratili u
London, Albion ih je poveo da vide kuću porodice Čerčil u obližnjem
Blenhajm palasu.
Tu se, kao i kada je prvi put ugledala Barlington haus, Mersi opet
zaprepastila. Seoske kuće koje je viđala u Americi bile su ljupke, ali je ništa
nije moglo pripremiti za ovo. Park se pružao dokle god je sezao pogled.
Ogromna zgrada s raširenim kamenim krilima pružala se gotovo kilometar
u dužinu. Od kuhinje do trpezarije trebalo je preći petsto metara. Biblioteka,
koju je ona uvek zamišljala kao intimno skrovište, bila je dugačka šezdeset
metara. Hladna barokna raskoš ovog zdanja bila je prosto zapanjujuća. Dok
ih je Albion ponosno vodio u obilazak a njen muž i dvojica dečaka sa
strahopoštovanjem gledali oko sebe, Mersina kvekerska bistrina videla je tu
raskoš onakvom kakva jeste. To nije bila gordost bogatstva; čak ni
nadmenost moći. Poruka Čerčilovih bila je jednostavna koliko i drska: „Mi
uopšte nismo smrtnici. Mi smo bogovi. Klanjajte nam se.“ Luciferov greh.
Mersi oseti kako joj se srce steže.
„Pretpostavljam“, reče joj Džon te večeri, „da engleskim plemićima
Amerika sigurno izgleda onako kao što je britanska provincija izgledala
senatorima carskog Rima.“
Ta misao je nije nimalo utešila. Od tog dana, mada to nije rekla svome
mužu, Mersi je priželjkivala da se vrati u Ameriku.

***

Bena Frenklina su sreli u decembru. Stanovao je veoma blizu njih, u

Krejven stritu, u blizini Stranda. Živeo je skromno ali udobno u ljupkoj
džordžijanskoj kući čiji je najbolji sprat iznajmio, uz brigu odane domaćice i
nekoliko unajmljenih slugu. Džon je veoma želeo da mladi Džejms upozna

30Oksford se često naziva „gradom usnulih tornjeva“. Tako ga je nazvao pesnik Metju Arnolds (1822-1888)
zbog skladne arhitekture oksfordskih univerzitetskih zgrada. (Prim. prev.)
tog velikog čoveka i upozoravao ga je da pažljivo sluša sve što Frenklin bude
pričao.
Mersi je takođe bila uzbuđena. Mada je znala da je Ben Frenklin stekao
svetsku slavu zahvaljujući svojim eksperimentima sa elektricitetom i
drugim izumima, iz Filadelfije ga je pamtila kao pisca Almanaha ubogog
Ričarda: veselog prijatelja koji je s njom išao na propoved. Kao čoveka
okruglog lica s naočarima, poput ljubaznog prodavca, s retkom smeđom
kosom do ramena i svetlucavih očiju.
Kad su dvoje Masterovih sa sinom ušli u sobu, čovek koji je ustao da ih
pozdravi još uvek je bio onaj kojeg je ona poznavala. Pa ipak je bio drugačiji.
Gospodin Bendžamin Frenklin sad je bio u svojim ranim pedesetim. Bio
je moderno obučen u raskošan plavi kaput s krupnim zlatnim dugmadima.
Nosio je besprekornu belu kravatu oko vrata, i napuderisanu periku. U licu
je bio nešto mršaviji nego što je očekivala. Pogled mu više nije blistao. Bio je
bistar i hitar. Ličio je na uspešnog advokata. Takođe, u njegovom držanju
bilo je nekog nagoveštaja da, mada se rado sreće sa svojim zemljacima
kolonistima, nema baš mnogo vremena.
„Upamti, Frenklin se obogatio zahvaljujući svojim poslovima pre nego
što se pojavio u javnom životu“, rekao joj je Džon dan ranije. „Šta god da radi,
uvek pazi da bude dobro plaćen. Britanska vlada daje mu veliku platu kao
šefu poštanske službe kolonija – iako je pet hiljada kilometara daleko od
svojih dužnosti. A narod Pensilvanije daje mu drugu platu da ih predstavlja
ovde, u Londonu.“ Nasmešio se. „Tvoj prijatelj gospodin Frenklin je vrlo
lukav čovek.“
Frenklin im je, međutim, poželeo dobrodošlicu, setio se Mersi i pozvao
mladog Džejmsa da sedne pored njega. Izvinjavajući se što je loš domaćin,
objasnio je kako je obilazio škotske univerzitete, gde se sreo sa Adamom
Smitom i drugim učenim Škotima. „Šest nedelja najvećeg zadovoljstva u
mom životu“, rekao je. Međutim, po povratku, zatekli su ga brojni poslovi.
Ćaskao je s njima vrlo ljubazno. Ipak, uskoro je postalo jasno da
Masterovi ne poznaju nikoga od londonskih štampara, pisaca i naučnika u
čijem je društvu Frenklin uživao i Džon se zabrinuo da bi znamenitom
čoveku moglo biti dosadno s njima; zato se, da bi ga podstakao na razgovor,
odvažio da mu postavi pitanje u vezi s njegovom misijom u ime naroda
Pensilvanije.
Žitelji Pensilvanije možda su bogato plaćali Bena Frenklina da ih
zastupa u Londonu, ali mu nisu dali lak zadatak. Ako je Vilijam Pen u
prošlom veku usrdno želeo da osnuje kvekersku koloniju u Americi, njegovi
potomci koji su živeli u Engleskoj želeli su samo da primaju svoje prihode
oslobođene poreza sa ogromnih pensilvanijskih imanja koja su nasledili.
Narodu Pensilvanije bilo je dosta njih i njihovih zemljoposedničkih prava, te
su želeli povelju, kao druge kolonije.
 Penovi su pak imali prijatelje na dvoru, kako je Frenklin objasnio
Masterovima. Ako bi se odobreni posedi u Pensilvaniji doveli u pitanje, onda
bi se isto moglo dogoditi i sa onima u Merilendu i ostalima. Britanska vlada
nije želela da remeti ustaljeni poredak. To im je izgledalo suviše
komplikovano.
„Dodatna teškoća, koju nisam predvideo“, nastavi on, „jeste da po
mišljenju mnogih ministara u vladi uprava kolonijama predstavlja zasebno
pitanje u kome se stavovi kolonijalnih skupština, izvan lokalnih pitanja, ne
smatraju naročito važnim. Oni misle da kolonijama treba da vladaju ili
zemljoposednici kao što je Pen, ili pak neposredno kralj i njegovo veće.“
Tada ga Džejms prekide.
„Zar to ne znači, gospodine, da bi kolonije bile u istom položaju kao
Engleska pod kraljem Čarlsom I, kad je kralju bilo dopušteno da vlada kako
god poželi?“
„Izučavao si istoriju“, reče Frenklin dečaku smešeći se. „Mislim da nije
sasvim isto, jer Parlament u Londonu ipak nadzire kralja.“ Zastao je. „Istina
je da postoje neki ljudi, čak i neki moji prijatelji u londonskom parlamentu,
koji strahuju da će jednoga dana američki kolonisti poželeti da se odvoje od
matične zemlje, mada sam ih ja uveravao da nikad nisam čuo da neko u
Americi izražava takve stavove.“
„Nadam se da ne“, reče Džon Master.
Tada Mersi odjednom progovori.
„Bilo bi dobro da to učine.“ Reči su joj izletele iz usta gotovo bez
razmišljanja, i to veoma vatreno. Muškarci su zaprepašćeno zurili u nju.
„Dovoljno sam upoznala naše engleske vladare“, dodade ona nešto tiše, ali
ništa manje strastveno.
Ben Frenklin je delovao iznenađen, i zamišljen. Nakon kraće pauze
nastavio je.
„Pa, ja mislim suprotno“, reče on. „Zaista, gospođo Master, otići ću još
dalje. Verujem da će u budućnosti Amerika biti središnje uporište
Britanskog carstva. A reći ću vam i zašto. Imamo engleski jezik, engleske
zakone. Za razliku od Francuza, uskratili smo vlast tiranskim kraljevima.
Iskreno se nadam da će mladi princ od Velsa biti izuzetan kralj kad na njega
dođe red. Naša vlada nipošto nije savršena, ali sve u svemu, zahvaljujem
Gospodu za engleske slobode.“
„Slažem se s vama u potpunosti“, reče Džon.
„Razmislite takođe i o ovome“, nastavi Frenklin, „ogromna prostranstva
Amerike leže sa suprotne strane okeana; pa ipak, šta je drugo Amerika ako
ne zapadna granica naše slobodoljubive imperije?“ Zagledao se u njih. Oči
mu zablistaše od ushićenja. „Znate li, Mastere, da se u Americi ženimo i
udajemo ranije, i dobijamo dvostruko više zdrave dece od žitelja Evrope?
Stanovništvo američkih kolonija udvostručava se svakih dvadeset godina,
pa ipak, tamo ima dovoljno zemlje da se Amerika može naseljavati još
vekovima. Zemljoradnički krajevi Amerike predstavljaće sve šire tržište za
britanske proizvode. Zajednički, Britanija i američke kolonije mogu da
napreduju, bez obzira na druge nacije, pokolenjima. Verujem da je to naša
sudbina.“
To je bio naum Bena Frenklina. Nije bilo sumnje da je strastveno verovao
u njega.
„To je plemenita vizija“, reče Džon.
„Zaista“, sada se Frenklin nasmešio, „postoji samo još jedno što je
potrebno da bi se usavršila naša imperija engleskog govornog područja.“
„Šta je to?“, upita Džon.
„Da izbacimo Francuze iz Kanade i zauzmemo sve za sebe“, odgovori
slavni čovek vedro.
Upravo je izgovorio te reči kada je u sobu ušla služavka donoseći
osveženje. To je delovalo kao znak da treba okončati razgovor o ozbiljnim
temama, jer se i njihov domaćin razvedrio i zahtevao da popiju čaj s njim pre
nego što odu.
Dok su se posle toga vraćali u svoj iznajmljeni dom, Master se pomalo
prekorno obrati Mersi.
„Nisam znao da baš toliko ne podnosiš Engleze. Mislio sam da uživaš u
našem putovanju.“
Ona se odmah pokajala. Nije želela da ražalosti svog dragog muža, koji
se toliko trudio da joj udovolji.
„Ni sama ne znam šta mi je došlo“, reče ona. „Pretpostavljam da je
gospodin Frenklin u pravu. Samo mi je engleski način razmišljanja teško
razumljiv, Džone, jer sam u srcu još uvek kvekerka.“ Odlučila je da će, dokle
god budu boravili u Londonu, učiniti sve što je u njenoj moći da usreći muža.
Zadovoljan ovom poluistinom, Džon Master upita mladog Džejmsa šta on
misli.
„Mislim da je gospodin Frenklin veliki čovek, oče“, odgovori on.
„Sviđa ti se njegovo viđenje sudbine Amerike?“
„O, da.“
„I meni.“ Dok je razmišljao o tome kako se njegovom sinu sviđa London i
o sjajnim mogućnostima koje je Frenklin predviđao Britanskoj imperiji,
Džonu Masteru se budućnost činila zaista svetlom.
Iste večeri, dok su svi zajedno večerali u dobrom raspoloženju, Mersi
pomenu još nešto.
„Jesi li primetio“, upita ona, „šta se desilo dok je služavka služila čaj?“
„Mislim da nisam“, odgovori Džon.
„On misli da to niko nije primetio, ali gospodin Frenklin je u prolazu
potapšao devojku po zadnjici.“
„Matori vrag.“
„Znaš, priča se“, nasmeši se ona, „da je zbilja nepopravljiv.“

***

Iako je Mersi posle toga svoje mišljenje o Britancima zadržavala za sebe,

njeno neraspoložanje je potrajalo i iščilelo je tek uoči Božića.
Činilo se da njihova ljubazna ponuda kapetanu Riversu, koga su sreli u
Batu, nije zaboravljena. Sredinom decembra dobili su poziv da večeraju s
njegovim ocem lordom Riverdejlom već sledeće nedelje.
Kuća Riverdejlovih nije bila palata, već poveća zgrada u blizini Hanover
skvera. Iz predvorja na dva nivoa raskošnim stepeništem popeli su se do
piano nobile, gde se ogromni salon prostirao od čela do začelja kuće. Društvo
nije bilo naročito brojno. Njegovo gospodstvo, starija i stamenija verzija svog
sina, bio je udovac. Domaćica je bila njegova sestra. Kapetan Rivers je
pozvao nekoliko svojih prijatelja oficira. Mersi je smeštena lordu s desne
strane i on joj je poklanjao veliku pažnju, zahvaljivao na ljubaznom pozivu
upućenom njegovom sinu i zanimljivo pričao o događajima u prestonici.
Imali su mnoštvo tema za razgovor. Tog jutra su stigle vesti da su s druge
strane Atlantika britanske snage potukle Francuze kod Kvebeka. Mada je
hrabri mladi britanski general Vulf tragično poginuo, činilo se da će se
Frenklinova želja ostvariti i da će Francuzi biti proterani sa severa. Kad je
Mersi ispričala lordu Riverdejlu kako je izgledala njihova poseta Frenklinu
i poverila mu njegovu zamisao o sudbini imperije, lord je delovao ushićeno i
zamolio je da to ponovi pred čitavim društvom.
Iako je stari plemić bio dopadljiv, pukovnik koji je sedeo s njene desne
strane nije joj se toliko svideo. Pošto je bio oficir, nije joj smetalo što se ponosi
britanskom vojskom.
„Dobro obučeni crveni mundiri mogu da se nose s najboljim francuskim
jedinicama, gospođo Master“, rekao je. „Mislim da smo to upravo dokazali.
Što se tiče nižih vrsta...“
„Nižih vrsta, pukovniče?“, upita ona. On se nasmešio.
„Učestvovao sam u Četrdeset petici, znate.“
 Četrdeset petica. Pre nepunih petnaest godina „Lepi princ Čarli“ iskrcao
se u Škotskoj i pokušao da povrati staro kraljevstvo od hanoverskih vladara
u Londonu. Bio je to pustolovan, romantičan poduhvat. I veoma tragičan.
Crveni mundiri su napali loše opremljene i obučene Škote i potukli ih do
nogu.
„Znate, gospođo Master, neobučeni vojnici ne mogu se odupreti dobro
uvežbanoj vojsci“, nastavi pukovnik mirno. „To je nemoguće. Što se tiče
škotskih gorštaka...“ Nasmešio se. „Oni jedva da su išta bolji od divljaka,
znate.“
Mersi je viđala dosta Škota koji su dolazili u Filadelfiju i Njujork. Njoj
nisu delovali kao divljaci, ali je bilo jasno da je pukovnik ubeđen u ono što
govori, a činilo joj se da sada nije ni vreme ni mesto da se raspravlja s njim.
Nešto kasnije, međutim, razgovor je skrenuo na Irsku.
„Irski domoroci“, naglasio je pukovnik, „jedva da su nešto više od
životinja.“ Mada je znala da te njegove reči ne treba shvatati suviše
bukvalno, njena kvekerska duša smatrala je takve izjave nadmenim i
neprimerenim. Međutim, primetila je da se niko od prisutnih nije usprotivio.
„Irskom treba upravljati čvrstom rukom“, reče tiho lord Riverdejl.
„Siguran sam da se u tome svi slažemo.“
„Oni svakako nisu sposobni da upravljaju sami sobom“, primeti
pukovnik, „čak ni protestantski Irci.“
„Pa ipak, svakako imaju svoj irski parlament?“, upita Mersi.
„U pravu ste, gospođo Master“, odgovori lord Riverdejl smešeći se. „Samo
što u stvari mi obezbeđujemo da irski parlament nema zapravo nikakvu
moć.“
Mersi je zaćutala. Uljudno se nasmešila i veče je proteklo u prijatnoj
atmosferi. Svejedno, jedno je sasvim sigurno znala: videla je srce imperije i
nije joj se svidelo.

Mladi Džejms Master nije znao šta da radi. Voleo je svoje roditelje. Na
početku nove godine razgovarao je s ocem, ali ne i s majkom.
Od dolaska u London stekao je samopouzdanje, a takođe je i porastao.
Bio je oko pet centimetara viši nego kad je stigao i rukavi otmenog novog
kaputa koji mu je otac kupio već su mu okraćali.
„Mislim da si viši od mene“, smejao se njegov otac.
Nije bilo nimalo čudno što se Džejms zaljubio u London. Bila je to,
neosporno, prestonica engleskog govornog područja. Grad je bio tako živ da
su istinito zvučale reči doktora Džonsona: „Ko je umoran od Londona,
umoran je od života.“ U svom profesoru Džejms je dobio i vodiča; u mladom
Greju Albionu, odanog mlađeg brata. Englezi njegovih godina prihvatali su
ga kao sebi ravnog. Šta je više mogao poželeti dečak od petnaest leta?
Još samo jedno. Želeo je da ode na Oksford. Zasad je bio premlad za to,
međutim, zahvaljujući veštom usmeravanju svog profesora, brzo je
napredovao u učenju. „Nema razloga da za nekoliko godina ne bude spreman
da se upiše na Oksford“, rekao je profesor njegovom ocu. Istini za volju,
Džona Mastera je ta ideja oduševila. „Bićeš mnogo bolji od mene“, priznao je
on iskreno Džejmsu. Zaista, prisećajući se poniženja pred svojim bostonskim
rođacima, nije mogao da obuzda osmeh. Harvard i Jejl su dobre škole – ali
imati sina koji je diplomirao na Oksfordu – to bi bio prst u oko Masterovima
iz Bostona!
Imao je još jedan razlog da to priželjkuje. Poznavao je ljude iz
provincijske Skupštine i Njujorčane bliske guverneru; iznenađujuće veliki
broj tih ljudi bio je obrazovan u Engleskoj. Oksfordska diploma mogla bi biti
vrlo korisna prednost za njihovu porodicu u budućnosti.
Master je popričao o tome sa Albionom i Londonac se složio.
„Ako se Džejms upiše na Oksford“, reče mu Albion, „preko raspusta neka
dolazi kod nas. Ionako ga već smatramo članom porodice.“
Postojala je samo jedna prepreka.
Na dan Nove godine Mersi je Džonu saopštila neočekivanu vest.
„Džone, trudna sam.“
Posle toliko godina bilo je to pravo iznenađenje, ali se činilo da nema
sumnje da je tako. S tim vestima pojavio se i zahtev.
„Džone, želim da se vratim u Njujork. Želim da mi se dete rodi kod kuće,
a ne u Engleskoj.“
Sačekao je jedan dan pre nego što joj je pomenuo Džejmsov odlazak na
Oksford. Bio je spreman na to da joj se ta zamisao neće svideti, ali ne i da će
je užasnuti.
„Pošalji ga na Harvard, Džone, ali nemoj ga ostavljati ovde. Preklinjem
te.“ Čak i pošto joj je on nabrojao sve prednosti te ideje, ona se samo još više
usplahirila. „Ne bih mogla da podnesem da ostavim svog sina na ovom
prokletom mestu.“
Kad je Džon dečaku saopštio majčino mišljenje, Džejms ništa nije rekao,
ali je izgledao tako nesrećno da mu je ovaj kazao da sačeka još nekoliko dana,
dok on malo porazmisli.
Narednih dana Džon Master je zaista veoma podrobno razmišljao o tome.
Pomisao da bi njegov sin bio pet hiljada kilometara daleko od njega,
verovatno godinama, i njemu je isto tako teško padala kao i Mersi. Naročito
pošto su se u Londonu tako zbližili, to će ga verovatno boleti još više. S druge
strane, Džejms je očigledno to svim srcem želeo, a Master nije sumnjao da će
Oksford njegovom sinu doneti samo dobro.
Nasuprot tome, morao je da uzme u obzir stanje njegove majke. Trudnoća
je uvek opasna, a za ženu u godinama posebno. Treba li on i Džejms da je u
takvom trenutku dodatno uznemire? Zamišljao je Mersi na samrtnoj postelji,
kako doziva sina, koji je pet hiljada kilometara daleko. Mersin nemi prekor.
Ili potonju grižu savesti sirotog mladog Džejmsa.
Još jednom je vrlo obzirno pokušao da razgovara s Mersi o toj temi. Ona
se nije nimalo pokolebala. Tako je zaključio da mu preostaje samo jedna
moguća odluka.
„Vratićeš se s nama u Ameriku“, rekao je Džejmsu. „Tamo ćeš ostati
nekoliko meseci. Ako se posle toga ne predomisliš, ponovo ćemo razmotriti
mogućnost da odeš na Oksford. Ništa ti ne obećavam, ali razgovaraćemo o
tome. U međuvremenu, sine moj, moraš se što bolje držati i biti vedar, i paziti
da ne uznemiravaš majku. Jer ako se budeš žalio i sekirao je“, dodao je
zloslutno, „onda ćemo tu temu zaključiti jednom zanavek.“
Nije otkrio sinu kako ozbiljno namerava da ga u roku od godinu dana
vrati u Englesku.
Bilo da je Džejms to slutio, bilo da je jednostavno pazio šta govori, Džon
Master je preostalih nedelja te zime bio vrlo zadovoljan, jer je Džejms bio
pažljiv i obziran kako bi svaki roditelj samo mogao poželeti. Nastavili su da
uživaju u svom boravku u Londonu. Konačno su se, posle toplog oproštaja od
Albionovih, s prvim prolećnim lepim danima troje Masterovih ukrcali na
brod, da pođu na dugo putovanje nazad ka Njujorku.
 ABIGEJL

1765.

M nogi narodi behu poneseni snom o imperiji. Šezdesetih godina

osamnaestog veka, međutim, niko razuman nije mogao sumnjati u to
da je Britanija predodređena za slavu. Ubrzo pošto su se Masterovi vratili u
Njujork, stigla je vest da je stari kralj umro i da je skromni, dobroćudni mladi
princ od Velsa stupio na presto kao Džordž III. Iz godine u godinu, njegova
imperija nizala je nove blagoslove.
U Americi je britanska vojska proterala suparnike Francuze iz Kanade.
Godine 1763. Pariškim mirovnim ugovorom Francuzi su se odrekli svih
prava na prostrane američke teritorije, pri čemu im je ostao samo manji grad
Nju Orleans u močvarama oko Misisipija; dok su njihovi katolički saveznici
Španci morali da se odreknu svojih ogromnih poseda u Floridi.
Čitava istočna američka obala sad je pripadala Britancima. Osim
Indijanaca, naravno. Kada je nedavno vođa Otava po imenu Pontijak
započeo pobunu koja je uterala strah u kosti kolonistima Masačusetsa,
britanska vojska je uz pomoć domaćih strelaca ubrzo potukla Indijance – što
je za koloniste bilo vredno podsećanje na njihovu potrebu za matičnom
zemljom. Britanci su ipak verovali da je ispod takve neophodne čvrstine
njihova politika velikodušna i mudra. Neka se Indijanci plaše engleske moći,
ali ne treba ih uznemiravati. Na istoku ima još dovoljno nenaseljenih
teritorija. Bilo kakvo napredovanje ka neistraženim prostranstvima na
zapadu moglo je da sačeka pokolenje ili dva. Stoga, negujte raskošne vrtove
istočne obale i uživajte u njihovim plodovima.
I sam Ben Frenklin bi se složio s tim. Zapravo, zahvaljujući njegovom
neumornom lobiranju, mudra britanska vlada obezbedila mu je još jedan
značajan ulog u tom velikom poduhvatu. Njegov sin Vilijam Frenklin,
diplomirani pravnik bez upravnog iskustva, sada je postao guverner kolonije
Nju Džersi.
Što se ticalo ostatka njene prostrane imperije i suparništva s
Francuskom, Britanija je sad pod svojom vlašću držala basnoslovna
bogatstva Indije i ostrvo sa unosnom proizvodnjom šećera, Jamajku. Njena
mornarica bila je premoćna na svim okeanima. Britanija je vladala nad
talasima.
Takva je bila prosvećena, srećna imperija britanskog dobroćudnog
mladog kralja.
Međutim, nisu svi u njoj bili srećni.

Po mišljenju Čarlija Vajta, bez imalo sumnje, stanje je išlo od zla nagore.
Dok je išao Brodvejom, s reke Hadson duvao je hladan severni vetar, režući
januarski sumrak kao nožem. Ulice je pokrivala tanka, sleđena snežna kora.
Čarli je bio vrlo sumoran.
Bila je Bogojavljenska noć. Nameravao je da ženi donese poklon, ali nije
imao ništa da joj da.
Pa, skoro ništa. Samo rukavice koje je jeftino kupio na pijaci. Tu je imao
sreće. Ali to je bilo sve.
„Želeo sam da ti kupim novu haljinu“, rekao joj je tužno, „ali jedva
kupujem i hranu.“
„Sve je u redu, Čarli“, reče ona. „Važno je da si mislio na mene.“
Isto je bilo i kod većine njihovih suseda. Tako su živeli još otkako je
prokleta britanska vojska otišla.
Rat se završio. U tome je bila nevolja. Crveni mundiri koje je trebalo
snabdevati otišli su; kao i oficiri kojima su trebale kuće, nameštaj i sluge.
Ratni brodovi sad su dolazili tek nakratko i brzo odlazili. Čitav grad je
zahvatila beda. Novca je bilo sve manje. Londonski trgovci prevozili su svoj
višak robe preko okeana, prodajući ga bagatelno u Njujorku, tako da častan
zanatlija nije mogao da se prehrani. Pa ipak su zemljoradnici na pijaci, pošto
su imali sve manje kupaca, sve više dizali cene, da bi to nadoknadili.
„Engleska koristi ovu zemlju za rat protiv Francuza“, rekao je on svojoj
porodici, „ali kada jednom završe s tim, ostaviće nas na cedilu.“
Krize su bili pošteđeni samo bogataši. Oni su živeli u drugom svetu.
Pozorište je bilo prepuno. Otvarali su se ljupki vrtovi s londonskim nazivima,
poput Renela. „London u Njujorku“, zvali su ga. Ljudima poput Džona
Mastera sve je išlo od ruke.
Otkad se trgovac vratio iz Londona, Čarli se klonio Mastera. Znao je sve
o odlasku mladog Džejmsa na Oksford, ali je ipak ogorčeno pratio svaki
korak njihove porodice. Da mu je prezreni nekadašnji prijatelj sada zašao u
kuću, Čarli bi mu pljunuo u lice.
U kući Vajtovih stanje je bilo tako loše da je Čarlijeva žena počela da
odlazi u crkvu. Naravno, ne u anglikansku crkvu. Nju, mislio je Čarli, treba
prepustiti društvu iz Crkve Svetog Trojstva. Njegova žena je bila naklonjena
disenterima. Ponekad je, da bi joj udovoljio, i Čarli odlazio s njom na službu
ili na propoved mada sam nije imao mnogo vere.
„Majka ti se posvetila veri, sine“, rekao je Semu. „Pretpostavljam da ju
je beda nagnala na to.“
Ali gde je, dođavola, mladi Sem? Zbog toga je Čarli prolazio Brodvejom u
ledeni sumrak. Tražio je svog najdražeg sina. Izašao je još u podne. Šta je to,
dođavola, naumio?
Naravno, Čarli je nagađao šta bi to moglo biti. Semu je bilo sedamnaest
godina i Čarli je primetio, sa izvesnim ponosom, da njegov sin ima uspeha
kod devojaka. Prošle nedelje ga je video s jednom zgodnom mladom
služavkom. Mladi nevaljalac je verovatno bio negde s njom.
Večeras je, međutim, Bogojavljenska noć i porodica je zajednički slavila.
Sem je trebalo da bude uviđavniji. Čarli je nameravao da kaže sinu koju reč
o tome kad ga pronađe.
Prošlo je sat vremena. Čarli je obišao sve krčme na Vest sajdu, ali niko
nije bio video njegovog sina. Iznerviran se vratio kući. Ostali članovi porodice
čekali su kod kuće da sednu za večeru. Tako su večerali bez Sema. Čarlijeva
žena je rekla da joj to nije važno, samo da je Sem dobro, što je bila prokleta
laž.
Pošto se večera završila, Čarli je opet izašao. Žena mu je kazala da nema
svrhe da ga traži i on je to znao, ali jednostavno nije mogao mirno da sedi.
Sada je već bio mrak, ledeni vetar je oštro šibao. Kroz poderotine u oblacima
nazirao se hladan sjaj poneke zvezde. Ulice behu gotovo prazne.
Prošetao je Brodvejom, svratio u nekoliko krčmi, ali nigde mu se nije
posrećilo. Prošao je pored Crkve Svetog Trojstva i nastavio ka jugu. Sada je
ulazio u kraj koji je mrzeo.
Ovih dana taj deo grada nazivali su Kort. Stara tvrđava postala je Fort
Džordž. Ispred nje, mali park Bouling grin ograđen je i pretvoren u pomodno
šetalište, sa uličnim lampama na svakom uglu, da oteraju lutalice. Tu je bila
i guvernerova kuća. Čak su i krčme tu imale kraljevska imena.
Svuda unaokolo u mraku nazirali su se obrisi bogataških kuća. Njihovim
vlasnicima – porodicama poput Livingstonovih, Bajarovih, Van
Kortlandovih, De Lansijevih, Morisovih – nije bilo važno da li grad cveta ili
propada. Bili su nedodirljivi u svojoj naslednoj bezbednosti. Čarli skrenu ka
istoku u Ulicu Biver. Na njenom kraju naišao je na ogradu i lepu metalnu
kapiju obasjanu lampama. Iza nje se pružao popločani prilazni put i
stepenište je vodilo do velike kuće u klasičnom stilu. Kapci na prozorima
behu otvoreni; topla svetlost iz visokih prozora lila je u dvorište.
Kuća Džona Mastera. Sagradio ju je ubrzo po povratku iz Londona.
 Čarli je produžio južnim krajem Menhetna, sve dok nije stigao do Ist
Rivera. Dugačko pristanište s mnoštvom skladišta sad je bilo tiho, brodovi
su lebdeli nad vodom kao senke. Prošetao je duž molova, zatim skrenuo u
Kvin strit. I tamo je bilo prozora na kojima je još uvek gorelo svetio i krčmi
što još behu otvorene.
Prešao je pedesetak metara kada je na tlu primetio nešto. Bio je to crnac
sklupčan u ćebetu, kraj zida skladišta. Pogledao je u Čarlija i, bez mnogo
nade, pružio ruku.
„Bose?“
Čarli ga pogleda. Još jedna osobenost tog vremena. Po celom gradu su
sitnije gazde, ostavši bez novca, otpuštale robove koji su im služili kao kućna
posluga. Tako su prolazili jeftinije nego da ih hrane. Bilo ih je na sve strane:
slobodnih crnaca koji nisu imali izbora osim da prose. Ili da umru od gladi.
Čarli mu dade peni. Tik iza Šemerhornovog mola stigao je do jedne velike
krčme i ušao u nju.
Bila je puna gostiju, uglavnom mornara. Za jednim stolom primetio je
jednog prevoznika kojeg je poznavao. Krupnog čoveka riđe kose. Nikad mu
se taj čovek nije naročito sviđao. Da je mogao da mu se seti imena možda bi
mu se obratio, mada to zapravo nije želeo. Međutim, taj čovek ustade i pođe
ka njemu. Pa, ne mora baš da bude nepristojan. Čarli mu klimnu glavom.
Već sledećeg časa, prevoznik ga uhvati za ruku. Bil. Tako se zvao.
„Žao mi je zbog tvog sina, Čarli“, reče on.
„Mog sina? Misliš na Sema?“ Čarli preblede. „Šta je s njim?“
„Ti ne znaš?“ Bil je izgledao zabrinuto. „Nije mrtav, Čarli“, objasni on
žurno. „Ništa slično. Ali danas kasno po podne prisilni vod je odveo njega i
još desetak momaka.“
„Prisilni vod?“
„Grupa za prisilno regrutovanje. Brod je već isplovio. Tvoj Sem je sad u
kraljevskoj mornarici, služi Njegovom veličanstvu.“
Čarli oseti kako ga snažne ruke pridržavaju i pre nego što je postao
svestan da pada. „Sedi tu, Čarli. Dajte mu ruma!“ Osetio je kako mu jaka,
vruća tečnost peče grlo i greje stomak. Sedeo je tako bespomoćan, dok je
krupni riđi čovek sedeo kraj njega.
Tada Čarli opsova. Psovao je britansku mornaricu koja mu je otela sina,
britansku vladu koja mu je uništila grad; psovao je guvernera i pastvu Crkve
Svetog Trojstva, i Džona Mastera i njegovu veliku kuću i njegovog sina na
Oksfordu. Sve ih je prokleo najstrašnijim kletvama.

***
Nekoliko nedelja kasnije, jednog vlažnog prolećnog dana, Hadson je potražio
svog poslodavca u maloj biblioteci njegove kuće i zatekao Džona Mastera
kako pokušava da pregleda neke papire, dok ga u tome ometa petogodišnja
devojčica koja mu je sedela na krilu. Njegova žena beše izašla.
„Možemo li sad da idemo, tata?“, upita devojčica.
„Uskoro, Abi“, odgovori Master.
Hadson priđe i vešto skloni devojčicu s očevog kolena.
„Ja ću je čuvati dok ne završite posao“, reče on tiho, a Master mu se
zahvalno nasmeši. Dok ga je devojčica držala oko vrata, Hadson se povukao
u kuhinju. „Naći ćemo kolačić za tebe, gospođice Abi“, obećao joj je.
Abigejl se nije protivila. Hadson i ona bili su prijatelji još od njenog
rođenja. Zapravo, pomogao je njenoj majci da je donese na svet.
Za četvrt veka, koliko je prošlo otkad ga je Džon Master spasao, Hadson
je neprestano radio za porodicu Master, i to sopstvenom voljom. Posle one
prve večeri, Master više nikada nije preispitivao Hadsonovu tvrdnju da je
slobodan. Zaposlio ga je uz pristojnu platu i Hadson je oduvek bio slobodan
da ga napusti. Pet puta, kad bi ga obuzela želja, Hadson je plovio morem na
nekom od Masterovih brodova; ali kako su godine prolazile, njegova želja za
lutanjem polako je minula. U kući ga je Džon zaposlio najpre kao običnog
radnika, da bi potom obavljao i različite druge dužnosti. Danas je već vodio
čitavo domaćinstvo. Kada je porodica otputovala u London, Master mu je bez
oklevanja prepustio brigu o kući.
Pre petnaest godina se oženio. Žena mu je bila robinja u Masterovoj kući.
Zvala se Kleopatra. Bar se tako zvala dok nije stigla kod njih i dok je Mersi,
smatrajući takvo ime nepriličnim, nije prekrstila u Rut. Hadson i ona su
dobili najpre kćerku, zatim sina. Kada je Hadson svom sinu dao ime
Solomon, a Mersi ga upitala zbog čega je odabrao to biblijsko ime, odgovorio
joj je da je to zbog toga što je kralj Solomon bio mudar. Kasnije je tiho
objasnio ženi: „Stari kralj Solomon je takođe bio i bogat.“ Pošto mu je žena
bila robinja, i deca su im bila robovi, ali mu je Master izneo poštenu ponudu.
„Možeš da ih otkupiš sada po uobičajenoj ceni, Hadsone, ili da ostanu
moji dok svako ne napuni dvadeset pet godina. Posle toga, oslobodiću i njih
i njihovu majku.“ Pošto su deca bila dobro hranjena i obučena, a Master se
pobrinuo i da Solomon nauči da čita, piše i računa, to je bio veoma povoljan
dogovor.
„Nije baš tako dobro biti slobodan crnac u Njujorku“, podseti Hadson Rut.
„Bar ne u današnje vreme.“
U gradu je još uvek bilo slobodnih crnaca, međutim poslednjih pola veka
zaista nisu bili povoljni za crnce. Stara vremena holandske uprave, kad su
beli zemljoradnici i njihovi crni robovi radili na poljima rame uz rame,
izbledela su čak i iz sećanja. Budući da se unosna engleska trgovina šećerom
sve više razvijala, rastao je i broj robova koji su se prodavali na tržnicama.
Od doba kad je Hadsonov deda bio dečak, Karipska ostrva progutala su
gotovo milion robova, a celokupna trgovina afričkim robovima sad je bila u
rukama Britanaca. S tako ogromnim brojem robova na tržištu, pojedinačna
cena ljudskih bića je padala. Gradski trgovci i zanatlije većinom su mogli da
priušte sebi da odu niz Vol strit do tržnice robova kraj reke i kupe nekoliko
robova za kućne poslove. Zemljoradnici su dolazili iz okruga Kings, skelom
iz Bruklina, da kupe radnike za svoja polja. U oblasti Njujorka bilo je
procentualno više robova nego bilo gde severno od Virdžinije.
Ako su ti crnci predstavljali robu ili stvari – oko toga se danas slagala
većina ljudi – onda ih je sigurno Bog stvorio kao nižu rasu. A ako su zaista
niža rasa, bilo je logično da ne treba da budu slobodni. Osim toga, građani
nisu zaboravili robovske pobune i požare iz 1741. Crnci su opasni.
I zato, ako je većina ljudi pretpostavljala da je on rob Džona Mastersa,
Hadson nije mario za to. „Bar me onda“, govorio je, „niko ne može gnjaviti.“
Mogao je samo da smatra sebe srećnim i da se nada da će jednog dana doći
bolja vremena.
Uspešno je upravljao domaćinstvom sa starim Dirkom Masterom dok su
Džon i Mersi bili u Engleskoj. Hadson i Džonov otac oduvek su se dobro
slagali i Dirk je poslao u London pismo puno pohvala o njemu. Da je Hadson
trebalo da piše o Dirku Masteru, međutim, njegov izveštaj ne bi bio tako
povoljan. Nevolje su počele zbog gospođice Suzan.
Suzan Master ne samo da je izrasla u prelepu mladu ženu; bila je
razumna, praktična i dobro je znala šta hoće. Kako je njen deda rekao
Hadsonu: „Zbog nje bar ne moram da brinem.“
Hadson ipak nije bio sasvim siguran u to. Kad je mladi gospodin Medouz
počeo da joj se udvara, bilo je jasno da mu je Suzan vrlo naklonjena. Bio je
to naočit mlad čovek, upečatljivog lica, na veličanstvenom konju, naslednik
jednog od najboljih imanja u okrugu Dačes. Ukratko, mada je Suzan još bila
veoma mlada, on je bio upravo ono što je ona želela.
Pod uslovom da stvari ne odu predaleko pre venčanja. A to se moglo
dogoditi. Nekoliko puta su dvoje mladih predugo ostajali sami u kući. „Moraš
joj reći“, govorio je Hadson svojoj ženi, „da bude oprezna.“ On sam je skupio
hrabrost da blago napomene starom Dirku kako dvoje mladih često provode
vreme zajedno, bez ikakvog nadzora. „Ako ona natovari sebi bedu na vrat, a
gospodin Medouz se možda predomisli...“, jadikovao je Hadson svojoj ženi
Rut.
„Pretpostavljam da bi ga Master naterao da se oženi njome“, uveravala
ga je Rut.
 „Možda“, odgovarao je on, „ali to ipak ne bi bilo pristojno.“ Ponovo je
pokušao da upozori dedu.
Stari Dirk Master odbio je da se uznemirava zbog toga. Uživao je u svom
boravku u Njujorku. Nije imao mnogo posla. Činilo se da ne dozvoljava da
mu išta pokvari raspoloženje. Zaista, izgledalo je da Suzanino vedro lice i
razumna priroda Hadsonovu brigu čine izlišnom. Svejedno, kada je jednoga
letnjeg jutra njegov sin Solomon utrčao u kuću da mu kaže kako se Master
vratio i da mora hitno da ode do luke, osetio je ogromno olakšanje.
Za kojim je odmah usledila panika. Jer kada je s kolima stigao do luke,
zatekao je Mersi gotovo na porođaju. Master i on pomogli su joj da se popne
na kola, Solomona su poslali da otrči po lekara, doveli su i babicu, dok su
Hadson i Master uneli Mersi u kuću, u njenu spavaću sobu, obojica se
pitajući hoće li se dete roditi pre nego što stignu na sprat.
Kakav je to bio dan. Ali je doneo ogromnu radost. Nepuna dva sata
kasnije rodila se mala Abigejl.
Hadson je voleo Abigejl. Svi su je voleli. Imala je guste smeđe kovrdže i
bademaste oči. Bila je pomalo bucmasta. Kao beba je retko plakala, a kao
devojčica činilo se da je naklonjena svima oko sebe. „To je najljupkije dete
koje sam ikad video“, govorio je Hadson Rut. Lica naboranog od osmeha igrao
se s njom kad god je mogao, kao s rođenom kćerkom.
Abigejlino rođenje nadoknadilo je Mersi odlazak starije dece. Kasnije iste
godine Suzan se udala. Sledećeg leta Džejmsu su dopustili da se vrati u
Englesku, da bi se pripremio za Oksford. „Ali tu je Abigejl“, govorio je Master
Hadsonu sa osmehom, „da nam održi mladost.“
Sada se već skoro pola sata Hadson igrao s njom u kuhinji, dok je njen
otac završavao svoje poslove.

Džon Master pogleda u dva pisma koja su stajala pred njim i uzdahnu. Znao
je da nije pogrešio kada je dozvolio Džejmsu da se vrati u Englesku, ali mu
je on veoma nedostajao i želeo je da mu sin ponovo bude kod kuće.
Prvo pismo bilo je od kapetana Riversa. Posle susreta u Londonu ostali
su u vezi. Kao što je obećao, Rivers im je došao u goste u Njujork, gde su
proveli prijatnu sedmicu. Posle toga je otišao u Karolinu i oženio se svojom
bogatom udovicom. Već su dobili dvoje dece. Po svemu sudeći, kapetanu je
dobro išlo s plantažama, a Master je znao da on sjajno posluje sa Albionom.
Mnogi njegovi susedi su se međutim, rekao mu je Rivers, žalili na svoje
engleske poverioce. Godinama su živeli lagodno, kupujući sve vrste robe na
kredit – koji su im londonski trgovci rado odobravali. „Sada su došla teška
vremena“, pisao je on, „i ne mogu da plate.“ Rivers je bio dovoljno razuman
da se prostire prema svom guberu.
 Takođe je opisao i svoje putovanje u Virdžiniju. Domaćin mu je bio
Džordž Vašington, nekadašnji britanski oficir, koji je tamo dobio velike
posede. I Vašington je imao pritužbe na matičnu zemlju, ali druge vrste. „Ne
sviđa mu se što vlada ograničava trgovinu, naročito trgovinu čelikom, od koje
potiče ogromna imovina njegove žene“, pisao je Rivers. Još važniji prigovor
ticao se zapadne granice. Posle službe u vojsci, Vašingtonu je dodeljeno
imanje na indijanskoj teritoriji.
Pa ipak mu je sada ministarstvo iz Londona, želeći da održi mir sa
Indijancima, javilo da ne može da zauzme svoju zemlju i s nje izbaci
Indijance. „Poznajem mnoge stanovnike Virdžinije koji su u istom položaju“,
pisao je Rivers. „Nadali su se da će se obogatiti zahvaljujući dodeljenim
imanjima, a sada su besni – mada im Vašington govori kako treba da budu
strpljivi.“
Sve u svemu, Master je smatrao da su Britanci u pravu. Bilo je još
dovoljno pristupačnog zemljišta na istoku. Svake godine pristizale su hiljade
porodica iz matične zemlje – Englezi, Škoti i Irci – u potrazi za jeftinim
posedima. I pronalazili su ih. Vašington i njegovi prijatelji moraće da budu
strpljivi.
Drugo pismo ga je brinulo. Bilo je od Albiona.
Početak pisma donosio je dobre vesti. Džejms se lepo snašao na Oksfordu.
Visok je i naočit, i pravi uzor mladom Greju Albionu. U Londonu je neki
čovek po imenu Vilks pisao članke protiv vlade i zbog toga završio u zatvoru.
Međutim, čitav grad se pobunio i ustao na noge, te je sada Vilks postao
narodni junak. To je Mastera podsetilo na suđenje Cengeru iz njegove
mladosti; i mada nije bio iznenađen, bilo mu je drago što i pošteni Englezi
brane slobodu govora.
Glavna tema Albionovog pisma usledila je tek potom.
Finansijsko stanje u Britaniji bilo je loše. Godine rata stvorile su veliko
carstvo ali i ogromne dugove. Kredita je bilo malo. Vlada se borila da podigne
poreze koliko je mogla, ali Englezi su sada plaćali veće poreze i od jednog
evropskog naroda. Nedavni pokušaj da se uvede porez na jabukovaču u
zapadnoj oblasti izazvao je nemire. Što je bilo još gore, pošto im je obećano
smanjenje visokih zemljišnih dažbina iz ratnog doba, članovi Parlamenta
tražili su da se porezi smanje, umesto da se povećaju.
Najveći britanski trošak bila je Amerika. Pontijakova pobuna pokazala
je kako su još uvek neophodni skupi garnizoni za odbranu kolonija, ali ko
treba da ih plaća?
„Stoga ne čudi“, pisao je Albion, „što ministarstvo namerava da zatraži
od američkih kolonija, koje do sada nisu plaćale gotovo ništa, da učestvuju u
troškovima sopstvene odbrane. Novi porez na šećer, uveden prošle godine,
pokriva tek osminu potrebne sume.“
 Master odmahnu glavom. Nacrt Zakona o šećeru iz prethodne godine
predstavljao je loše sročenu gomilu iritirajućih pravila. Njujorčani su bili
besni. Bilo je ipak uobičajeno bar to da vlada uzima porez na trgovinu, te je
smatrao da će se gunđanje stišati.
„Tako je predloženo“, nastavljao je Albion, „da se porez koji se plaća
putem taksenih maraka koji, kako znate, svi mi ovde plaćamo, proširi i na
kolonije.“
Takav zakon o taksama ne bi predstavljao dažbine na trgovinu. To je bio
porez. Takav porez je sam po sebi bio vrlo jednostavan. Svaki zakonski
dokument, svaki trgovinski ugovor i svi štampani tekstovi u Engleskoj
podrazumevali su plaćanje poreza vladi. Iznos novca nije bio velik, ali ipak,
to je bio porez.
Ako je postojao jedan princip koji je svaki pošteni Englez razumeo, bilo
je to da kralj ne može da nameće porez bez pristanka naroda. A koloniste
niko nije pitao za pristanak.
„Niti je pak naročito bistro od kraljevih savetnika“, rekao je Džon svojoj
ženi, „što su odabrali upravo onu vrstu poreza koja će najviše naljutiti
trgovce, advokate i štampare koji upravljaju ovom zemljom.“
Kad su prve glasine o ovakvom predlogu stigle do Amerike, u London je
poslato mnoštvo pritužbi i peticija. U Njujorku je gradonačelnik Kruger
objavio da gradsko veće ne može da obezbedi uobičajene količine drveta za
potpalu engleskoj vojsci u kasarnama. „Pustićemo ih da se smrznu“, rekao
je on veselo Masteru. „Neka se malo zamisle.“ Umereniji kolonisti poput
Džona Mastera složili su se da treba skupiti novac. „Ali neka izabrani
predstavnici skupštine svih kolonija smisle kako to treba učiniti“, predlagali
su oni. Ben Frenklin je smatrao da predstavnici svih kolonija treba da se
sretnu na zajedničkom kongresu i tako dođu do jedinstvenog rešenja. Tada
je vlada u Londonu objavila da će se to pitanje ponovo razmotriti za godinu
dana. I na tome se sve i završilo, pretpostavljao je Master. Sve dok nije
pročitao ostatak Albionovog pisma.

Brine me što u svom poslednjem pismu spominjete pregovore između kolonija i vlade jer
je kralj to pitanje u potpunosti prepustio premijeru Grenvilu; i mada je Grenvil častan i
temeljan čovek, po prirodi je nestrpljiv i pomalo tvrdoglav. Zbog toga bi trebalo da vas
upozorim kako sam iz najpouzdanijih izvora saznao da Grenvil uopšte ne namerava da
čeka da kolonije bilo šta predlože. Zakon o taksama stupiće na snagu do Uskrsa.

A to će, pomisli Džon Master sumorno, izazvati nevolje. Pošto je ponovo

pročitao pismo i porazmislio o njemu, zaključio je da nema šta drugo da učini
sem da izvede kćerkicu u šetnju, kao što joj je obećao. Razmišljaće još malo
o ovome dok se budu šetali.
 Zatekao ju je u kuhinji s Hadsonom i rekao joj da obuče kaput, a kada ga
je ona potom ljupko upitala može li i Hadson da pođe s njima, nasmešio se i
odgovorio: „Svakako, Abi. Svež vazduh će mu prijati.“

***

Hadson se radovao što izlazi iz kuće. Napolju je duvao vlažan vetar, ali kad
su stigli do Brodveja, sunce je jarko sijalo. Pretpostavljao je da će otići do
Bouling grina, gde je Abigejl mogla da se igra; međutim, ona je kazala da bi
se danas radije šetala. Hadson je išao nekoliko koraka iza njih. Uživao je
gledajući visokog, naočitog čoveka kako drži kćerkicu za ruku i posmatrajući
kako im se ljudi u prolazu smeškaju i pozdravljaju ih. Abigejl je nosila sivi
kaputić i staromodni holandski šiljati šeširić koji je dobila na poklon i kojim
se veoma ponosila. Master je bio u smeđem kaputu domaće izrade, finog
kroja, svakako, ali jednostavnom.
Ako se u poslednje vreme Džon Master oblačio skromno, Hadson je znao
da je to namerno. Pre nekoliko meseci pročulo se kako se u Londonu pojavila
nova grupa kicoša. Nazivali su sebe makaroni. Uobičajeno su paradirali
londonskim Vest Endom, a njihovi napadni šeširi ukrašeni perjem i mačevi
s draguljima izazvali su pravi skandal. „Budući da svaka londonska moda
stiže u Njujork već prvim sledećim brodom“, upozorio je Džon svoje prijatelje,
„treba da budemo pažljivi.“ Takvo javno razmetanje moglo bi samo da uvredi
većinu Njujorčana. „Ne dopustite da se iko iz vaše porodice oblači kao
makaroni“, govorio im je. „Sada nije vreme za to.“
Džon Master pripadao je grupi koja se zalagala za proizvodnju tkanina i
tekstila u gradu te je poslednjih meseci, umesto pomodnih materijala i jarkih
svilenih prsluka kakve je nekad nosio, namerno oblačio odeću od kvalitetne
američke tkanine kad god je izlazio iz kuće.
Kad su stigli do Crkve Svetog Trojstva, Hadson je pomislio da će poći
nazad kući, ali mala Abigejl je želela da idu dalje. Moraću da je nosim nazad,
pomisli Hadson s osmehom. Sada su već zalazili u siromašniji deo grada, ka
Gradskom parku. Hadson se zapitao je li mudro što odlaze tamo. Odlučio je
da ide pored njih. Ispred njih se nalazila Montejnova krčma.
Tu je mnoštvo gostiju – mornara, radnika i sitnih zanatlija – pilo na ulici
kraj vrata krčme. Ugledavši tu gungulu, Abigejl nesigurno pogleda u
Hadsona. On se nasmešio. „Neće ti oni ništa“, reče joj.
„Kad sam bio mlad, stalno sam odlazio na takva mesta“, primeti Master
vedro. Upravo su stigli do ulaza kada je ugledao poznato lice: „Ah, pa to je
Čarli Vajt.“ Uzimajući Abi za ruku, kazao joj je: „Dođi, Abi, da upoznaš
jednog mog starog prijatelja.“ Krenuvši ka njemu, doviknuo je: „Čarli!“
 Hadson je stajao nekoliko metara dalje kad je video šta se potom
dogodilo.
Čarli Vajt se okrenuo i izbuljio u njega.
„Čarli. Zar si me zaboravio?“
Čarli je i dalje buljio.
„Čarli, ovo je moja kćerkica Abigejl. Kaži dobar dan mom prijatelju
gospodinu Vajtu, Abi.“
Čarli je jedva i pogledao Abigejl. Zatim je, bukvalno, pljunuo na zemlju
ispred Mastera. Hadson vide kako je Master pocrveneo. Čarli se okrete
ljudima ispred krčme.
„Ovo je gospodin Master“, viknu on. „Guvernerov sused. Sin mu je u
Engleskoj. Studira na Oksfordskom univerzitetu. Šta kažete na to?“
Svi mrko pogledaše u Mastera. Neko dobaci uvredljivu primedbu.
Hadson je napeto stajao.
„Šta je ovo, Čarli?“, uzviknu Master. Čarli Vajt se pravio da ga ne čuje.
Zatim se iznenada, sav izobličen od mržnje, uneo Masteru u lice.
„Nisam ti ja nikakav prijatelj, ti dvolični Englezu. Tornjaj se odavde.“
Pogledao je u Abigejl s visokim šeširićem na glavi. „I vodi i tu svoju malu
vešticu.“
Abigejl ih je obojicu gledala razrogačenih očiju. Zaplakala je. Hadson
krenu napred.
Master se, međutim, s gnušanjem okrenuo i nekoliko trenutaka kasnije
žurili su niz Brodvej. Hadson je uzeo Abi u naručje, a ona ga je zagrlila oko
vrata. Masterovo lice bilo je nepomično i nije progovarao ni reč.
„Ko je taj zli čovek?“, upita Abi šapatom Hadsona.
„Ne brini zbog njega“, odgovori Hadson tiho, „malo je lud.“

Danima posle tog poniženja, Džon Master je bio besan. Da nije bilo
Čarlijevih prijatelja koji su se mogli umešati i da svemu tome nije
prisustvovala njegova kćerkica, verovatno bi udario Čarlija. Ovako,
devojčica se preplašila, a njegov ponos je bio povređen.
Bio je, takođe, zbunjen. Zbog čega ga je stari prijatelj tako omrznuo?
Otkuda kod Čarlija toliko gneva? Narednih se nedelja nekoliko puta zapitao
da li da ode i raščisti to s Čarlijem. Da jeste, možda bi otkrio istinu, ali
životno iskustvo – da je bolje kloniti se nevolja – i ranjeni ponos sprečili su
ga u tome.
Jedno je, međutim, bilo sasvim jasno. Raspoloženje u gradu bilo je još
gore nego što je mislio. Video je lica ljudi koji su bili s Čarlijem i njihovi
zlobni pogledi su ga potresli. Naravno, znao je da ljudi kao što je Čarli ne
vole bogataše, anglikance, društvo Crkve Svetog Trojstva, naročito u ta
teška vremena. Razumeo je da preziru podmitljive kraljevske guvernere.
Prezirao ih je i on. Ipak je bio iznenađen kad ga je Čarli nazvao Englezom,
izgovarajući tu reč s toliko mržnje.
Na kraju krajeva, po njegovom mišljenju, i on i Čarli su bili engleski
kolonisti, bar se po tome nisu razlikovali.
Oduvek se ponosio time što je poznavao ljude poput Čarlija. Je li ovih
godina posle povratka iz Londona dopustio sebi da izgubi kontakt sa svetom
ulice? Shvatio je da možda i jeste, i zaključio da bi trebalo nešto da preduzme
u vezi s tim. Narednih nedelja provodio je više vremena razgovarajući s
radnicima oko skladišta. Ćaskao je s prodavcima na pijaci, odlazio u krčme
u blizini svoje kuće i slušao o čemu ljudi pričaju. Uskoro je utvrdio da je
tmurno raspoloženje mnogo rasprostranjenije nego što je pretpostavljao.
Činilo se da su svi nezadovoljni. Šta god da nije bilo u redu s njihovim
životom, svi su krivili vladu. A vlada se nalazila u Londonu.
Zato se krajem proleća veoma zabrinuo kad je stigla vest da je Zakon o
taksama stupio na snagu.
Uprkos svemu tome, protesti su ga ipak iznenadili. U Virdžiniji je mladi
advokat po imenu Patrik Henri raspalio tamošnju skupštinu nazivajući
kralja Džordža tiraninom. Jedan gnevni član saveta koga je Master sreo na
ulici rekao mu je: „Sada znamo, Džone. Ti prokletnici u Londonu hoće da
budemo njihovi robovi.“ Činilo se da su i najsiromašniji slojevi podjednako
besni zbog tog zakona. Na izvestan način, to je prilično neobično, mislio je
Master. Istina je da će novine i almanasi biti oporezovani, ali je
pretpostavljao da će najveći deo poreza prema novom zakonu plaćati ljudi iz
njegove klase, a ne oni poput Čarlija. Činilo se, međutim, da je taj zakon
svojevrstan simbol: naređenje nametnuto iz Londona, primenjeno bez
njihove saglasnosti; jasan dokaz da britanska vlada smatra da prema
kolonijama može da se ponaša kako joj padne na pamet.
Zakon je trebalo da počne da se primenjuje početkom novembra. U
međuvremenu, iz Engleske su stizale isporuke hartije sa utisnutim
taksenim markama.
Ako su Njujorčani bili besni, svakako nisu bili usamljeni. Pročula se vest
da je u Bostonu rulja spalila kuću distributera taksirane hartije. Njegovim
kolegama na Rod Ajlendu i u Konektikatu su pretili. Njujorški distributer
nije želeo nevolje. Sam se povukao.
Njujork je trenutno imao privremenog guvernera. Kadvolader Kolden bio
je stari lekar Škot sa imanjem na Long Ajlendu. Pre mnogo godina njegova
istraživanja u vezi sa žutom groznicom dovela su do uvođenja prvih
sanitarnih mera u gradu, ali to sada više nije bilo važno. Razjarena rulja
skupila se da protestuje ispred njegove kuće u gradu. Koldenu je možda bilo
sedamdeset sedam godina, ali je ipak bio žilavi stari Škot. Pozvao je
britanske jedinice smeštene uzvodno, i dodatno naoružao Fort Džordž. To
nije sprečilo proteste.
Jednog dana Master je u blizini tvrđave primetio Čarlija kako predvodi
grupu razjarenih ljudi. Setivši se Čarlijevog ogorčenja, rekao je Mersi: „Neka
Abi ostane u kući. Plašim se da bi moglo biti nereda.“
Tog popodneva okupio je svoje ukućane. Osim Mersi i Abigejl tu su,
naravno, bih Hadson i Rut. Hadsonova kćerka Hana bila je mirna devojčica
koja je radila u kući s majkom. Mladi Solomon bio je potpuno drugačiji,
živahan mladić koji je uživao kad bi ga Master slao da obavlja razne poslove
i davao mu deo zarade. Pored njih, u kući je bilo još troje unajmljenih slugu.
Mirno i pribrano, Master im je objasnio da svi treba da budu oprezni dok
traju neredi na ulicama i da narednih dana ostaju kod kuće i ne izlaze bez
njegove dozvole. Tek kasnije Hadson je došao kod njega da ga pita sme li da
izađe i sazna još neke novosti. Master mu je dopustio. Kada se Hadson u
sumrak vratio, upozorio ga je: „Bose, mislim da bi bilo bolje da po mraku
zatvaramo kapke i stavljamo rezu na vrata.“
Te večeri su u podrumu on i Hadson razmotrili mogućnosti odbrane u
kući. Master je imao dve puške, kremenjaču i tri pištolja. Imao je i baruta i
municije. Ništa od tog oružja odavno nije korišćeno, te su ga više od sat
vremena čistili i podmazivali. Master je mogao samo da se nada da im neće
ni biti potrebno.
Tračak nade stigao je iz Skupštine njujorške provincije. U koloniji je još
uvek bilo razumnih upravnika i Master je osetio olakšanje kada je jedan od
članova Skupštine krajem leta došao kod njega i rekao mu: „Složili smo se
da se kongres svih kolonija sastane u Njujorku.“

Kongres se sastao u oktobru. Dvadeset sedam predstavnika iz devet kolonija

odselo je na različitim mestima u gradu i sastajalo se dve nedelje.
Svakodnevno ih je viđao na ulicama. Svi su delovali kao trezveni ljudi. Kada
su završili posao, njihov zaključak bio je pažljivo sročen, ali nedvosmislen. U
peticijama upućenim Parlamentu i samom kralju izjavili su: „Zakon o
taksama je protivan britanskom Ustavu.“
Ako se, međutim, Džon Master nadao da će to smiriti situaciju, ubrzo se
razočarao. Mnogi trgovci su i dalje bili nezadovoljni, a Čarli Vajt i njemu
slični jedva su čekali da podstiču nerede. Nije pomoglo ni to što je, istog dana
kad se kongres završio, u luku stigao brod koji je prevozio prve dve tone
hartije sa odštampanim taksenim markama koje je trebalo koristiti u skladu
sa zakonom. Stari guverner Kolden mudro je prokrijumčario tovar u luku
pod okriljem mraka, ali to ipak nije rešilo problem. Oko tvrđave se okupila
masa ljudi, odštampani su leci s pretnjama, po celom gradu zastave su visile
na pola koplja. Ostalo je još samo nedelju dana do stupanja zakona na snagu,
kada će dopremljena hartija s taksenim markama početi da se koristi. Bog
zna šta će se tada dogoditi.
Krajem meseca Master je prisustvovao sastanku dve stotine vodećih
gradskih trgovaca. Neki su se, poput njega, zalagali za strpljenje, međutim,
raspoloženje većine bilo je izričito protiv toga. Vrativši se sa sastanka, rekao
je Mersi: „Odlučili su da sklope sporazum o ukidanju uvoza. Odbićemo da
ubuduće uvozimo bilo kakvu robu iz Britanije. To je, naravno, vrlo mudro,
jer će pogoditi londonske trgovce poput Albiona, a oni će, zauzvrat, izvršiti
pritisak na Parlament. Ali ja ipak žalim što smo to uradili.“
Poslednje oktobarske večeri stajao je pored reke pod zvezdama. Na
samom špicu Menhetna zdepasta, tamna masa Fort Džordža, sada
naoružana s devedeset topova, nemo je čuvala hartije s taksenim markama
dovezene iz Engleske. Sutra će ti papiri ući u upotrebu. Za pet dana biće peti
novembar – Papin dan, bez sumnje, s uobičajenim lomačama. Ali kakav bi
još strašniji plamen, pitao se on, dotad mogao zahvatiti grad?

Dan je počeo. Nebo beše vedro. Iz luke je dopirao blag, svež vetrić. Odšetao
je do Bouling grina. Sve je bilo mirno. Vratio se kući, doručkovao s Mersi i
Abigejl, zatim se nekoliko časova bavio svojim poslovima.
U podne je opet izašao. Na ulicama je bilo ljudi, ali nikakvog nagoveštaja
nemira. Otišao je do utvrđenja. Niko nije pominjao da stari guverner Kolden
pokušava da razdeli taksiranu hartiju. Hvala bogu što je tako. Vratio se kući
i nastavio da radi.
Imao je mnogo posla. Naravno, sporazum o prekidu uvoza ometao je
njegove poslove s Londonom, ali je takođe otvarao nove mogućnosti. Kao
svaki razuman poslovan čovek, Master je sastavljao spisak robe koja više
neće moći da se nabavlja u Njujorku. Šta bi se od toga moglo ovde proizvesti?
Čime bi se takve vrste robe mogle zameniti? Šta da u međuvremenu radi sa
svojim novcem kojim raspolaže Albion u Londonu? Sve su to bila zanimljiva
pitanja. Sredinom popodneva Hadson je došao da ga pita da li mu nešto
treba. Master je zatražio čaj i rekao Hadsonu da pošalje dečaka napolje, da
vidi dešava li se nešto u gradu. Potom se vratio svojim poslovima. Ni sam
nije znao koliko je dugo radio kada je Hadson ponovo ušao u sobu.
„Bose, Solomon se vratio. Kaže da se nešto dešava u Gradskom parku.“
Master brzo pođe Ulicom Brodvej. U desnoj ruci držao je svoj posrebreni
štap. Prošao je pored Crkve Svetog Trojstva. Ispred sebe je video Montejnovu
krčmu, a iza sebe travnjak. Međutim, dalje nije mogao.
U masi koja je kuljala ka njemu sigurno je bilo nekoliko hiljada ljudi.
Činilo mu se da su to uglavnom siromašni ljudi – sitne zanatlije, mornari,
oslobođeni robovi i radnici. Usred te povorke ugledao je velika kola, poput
karnevalske pokretne platforme. Sklonio se u stranu da ih pusti da prođu.
Nije mogao tačno da proceni raspoloženje ljudi. Pomislio je kako deluju
pre okrutno nego besno. Mnogi su se smejali i šalili. Što se tiče platforme, na
njoj se nalazilo pravo svojevrsno umetničko delo.
Za predstojeći Papin dan napravih su veličanstvena vešala, samo što se
na njima umesto pape nalazila velika i veoma verna lutka guvernera
Koldena, kraj koga je sedela druga lutka, u obličju đavola. Guverner je držao
veliki štos taksirane hartije i bubanj. Uprkos svemu, Džon je morao da se
divi takvom crnom humoru. Očigledno su ove godine umesto pape
nameravali da spale guvernera. Pitanje je samo, šta su još naumili?
Pridruživši se masi posmatrača što je šetala pored procesije, držao je korak
s pokretnom platformom dok je prolazila Brodvejom.
Petstotinak metara dalje čuo je povike. Dopirali su iz jedne sporedne
ulice i postajali sve glasniji. Nešto se približavalo, ali on nije video šta.
Zastrašujuća grupa koja je iznenadno nahrupila na Brodvej sa zapadne
strane sigurno je brojala nekoliko stotina ljudi. I oni su nosili lutku, ali
drugačiju. Na hrpi drveta nalazila se skaredna lutka koja je predstavljala
guvernera, sličnija gusaru nego papi. Uz indijanske uzvike i krike ta druga
procesija se, poput bočne pritoke, pridružila glavnoj povorci, izazivajući
snažno talasanje. Prva platforma se zaljuljala poput broda udarenog
postrance, ali se na kraju ipak ponovo uspravila.
U novopridošloj grupi mnogi su nosili svetiljke i baklje. Neki su imali i
batine. Šta god da su naumili, izgledali su čvrsto rešeni da to i učine. Sada
se, zbog pojave nove grupe i talasanja mase, reka ljudi dodatno ubrzala te je
Džon Master, čak i sa svojim dugim nogama, morao da pruži korak da ne bi
zaostao.
Dok su dve lutke koje su predstavljale starog guvernera prolazile pored
Crkve Svetog Trojstva gotovo istovremeno, pružila mu se prilika da bolje
pogleda druga kola – pri čemu je užasnuto shvatio da to Uopšte nisu kola.
Hrpa drveta na koju beše smeštena lutka ležala je ništa manje nego na
guvernerovoj kočiji. Bog zna kako su uspeli da je ukradu. Tada je primetio
kako se jedan čovek penje i ulazi u kočiju. Mahao je šiljatim šeširom i glasno
urlao. To je bio Čarli Vajt. Sada više nije bilo sumnje kuda su se zaputili.
Stigavši do južnog kraja Brodveja, krenuli su pravo ka tvrđavi.
Master ih je posmatrao sa ivice Bouling grina. Mašući bakljama u
sumrak, izvikivali su uvrede na račun guvernera. Video je kako je jedna
grupa potrčala da zakuca poruku na drvena vrata tvrđave. Potom je masa,
opkolivši čitavu tvrđavu, počela da zasipa zidine Fort Džordža drvljem,
kamenjem, bilo čime što bi im se našlo pod rukom, izazivajući guvernera da
puca na njih.
Ako vojnici otvore vatru na njih, pomisli Master, spaliće čitavu tvrđavu.
Vojnici ostadoše mirni iza stamenih zidova.
Masa je, međutim, želela da se nešto dogodi, i nije imala nameru da
odustane. Uz viku i graju jedna velika grupa ponela je dve guvernerove lutke
nazad ka Bouling grinu. Druga grupa donosila je na travnjak u parku bale
slame; nekoliko trenutaka kasnije Master je ugledao plamen. Zapalili su
lutke, platforme i guvernerovu kočiju. Gotovo zaboravljajući na opasnost,
Master se zagledao u lomače, opčinjen kao dete, sve dok pored sebe nije čuo
neki glas.
„Sviđa ti se lomača?“ To je bio Čarli. Njegovo zlokobno lice pri svetlosti
plamena beše izobličeno u gadnu grimasu. „Posle tvrđave, dolazimo kod
tebe.“
Na trenutak Master beše tako užasnut da nije mogao da progovori; kad
je izgovorio: „Ali, Čarli...“, već je bilo prekasno. Čarli već beše otišao.
Kad je stigao do svoje kuće, bilo mu je drago što vidi da su svi kapci
zatvoreni. Pošto je ušao, kazao je Hadsonu da rezom zatvori vrata. Svi su
već znali šta se dešava u blizini, kod tvrđave, i Mersi ga je usplahireno
gledala. „Spremio sam oružje, Bose“, došapnu mu Hadson, ali on samo
odmahnu glavom i promrmlja: „Previše ih je. Bolje da ih ne izazivamo. Ako
dođu, ti i Solomon odvedite žene u podrum.“ Najgore mu je bilo kada ga je
Abigejl, razrogačenih okruglih očiju, upitala: „Hoće li onaj zli čovek koji te
mrzi doći da nas ubije?“
„Nema toga, dete.“ Nasmešio se. „Sad idemo svi u salon, čitaću vam
priču.“
I tako su on i Mersi, Hadsonova žena i sva ostala kućna posluga otišli u
salon i seli, a Džon im je čitao priču iz dečje knjige koju je Abigejl volela.
Hadson i mladi Solomon su za to vreme čuvali stražu s prozora na spratu.
Prošao je sat, i nešto više. S vremena na vreme čuli su buku iz pravca
tvrđave, ali činilo se da niko ne dolazi ka njihovoj kući. Napokon je Hadson
sišao u prizemlje i rekao: „Izgleda da odlaze. Mogao bih da odem da
pogledam.“ Master nije bio siguran treba li da ga pusti da izađe.
„Neću da ti se nešto desi“, prigovori on.
„Večeras ne napadaju crnce, Bose“, odgovori Hadson tiho. Koji trenutak
kasnije iskrao se na ulicu.
Vratio se sat kasnije. Vesti koje je doneo nisu bile dobre. Pošto je spalila
lutke guvernera, masa je krenula nazad uz Brodvej ka kući majora Džejmsa,
engleskog komandanta artiljerije u utvrđenju. „Izneli su mu sve iz kuće –
porcelan, nameštaj, knjige. Porazbijali su sve što su mogli, a ostalo spalili.
Nikad niste videli nešto slično.“
Narednih dana stanje se malo smirilo. Stari Kolden je prebacio tovar
taksirane hartije u Gradsku većnicu, gde je i ostao. Uoči Božića pojavila se
nova grupa. Njene vođe bile su raznolike. Neki su, mislio je Master, obične
galamdžije poput Čarlija. Jedan je, to je zasigurno znao, bio bivši robijaš.
Bilo je, međutim, i uglednijih. Dvojica među njima, Sirs i Makdugal, uspeli
su da se izdignu iz siromaštva do znatnog imetka zahvaljujući privatnim
ratnim brodovima, ali su ipak bili dovoljno bliski sa siromašnima da bi mogli
da ih predvode. Njihovo sedište bilo je u Montejnovoj krčmi. Imali su i svoj
program. „Najpre ćemo sklopiti savez sa svim ostalim kolonijama, a zatim
dođavola s Londonom – sami ćemo ukinuti Zakon o taksama!“ Svom pokretu
dali su i zvučno ime: Sinovi slobode.
Slobodari, zvao ih je Džon Master. Ponekad su pribegavali razumu,
ponekad sili. Jedne noći dok su Džon i Mersi bili u pozorištu, grupa slobodara
je došla i razlupala pozorište, govoreći zaprepašćenoj publici da ne treba da
uživaju dok ostali građani pate. Često su stražarili po dokovima da se uvere
da niko ne uvozi nikakvu robu iz Engleske.
Provincijska skupština bila je užasnuta neredima na ulicama. Izglasali
su velikodušnu nadoknadu majoru Džejmsu za uništenje njegove imovine i
činili sve što je bilo u njihovoj moći da obuzdaju mase. Mada je Skupština
bila podeljena na dve glavne struje, vođe ovih frakcija, Livingston i De Lansi,
bili su obojica džentlmeni, bogataši i prijatelji Džona Mastera. Obojica su mu
govorili: „Mi, džentlmeni, moramo da sprečimo te slobodare da se otmu
kontroli.“ Međutim, to nije bilo lako.
Albion je donekle ohrabrio Mastera. U Londonu je, pisao mu je engleski
trgovac, tvrdoglavog Grenvila zamenio novi premijer, lord Rokingem, koji je
imao razumevanja za kolonije i želeo da ukine Zakon o taksama. Drugi su se
slagali s njim. „Trenutno ih, međutim, radikali i naša londonska rulja toliko
brinu da se plaše ustupaka koji bi mogli biti protumačeni kao slabosti. Stoga
budite strpljivi.“
Pokušaj, mislio je Džon, da kažeš to slobodarima.
Morao je da čeka još šest nedelja pre nego što je napokon stigao brod koji
je doneo vesti: Parlament je ukinuo Zakon o taksama.
Grad je slavio. Sinovi slobode su to smatrali svojom pobedom. Skupština
je izglasala da se na Bouling grinu podigne novi, veličanstveni kip kralja
Džordža. Trgovci su se radovali što će se trgovina obnoviti. Master je bio
zaprepašćen tako naglom promenom raspoloženja građana.
Iako mu je bilo drago zbog tih vesti, Džon Master ipak nije mogao svim
srcem da se raduje. Isti brod doneo mu je još jedno pismo. Stiglo je od
Džejmsa.

Dragi moj oče,

Budući da uskoro završavam studije na Oksfordu, postavlja se pitanje šta posle toga
treba da radim. Gospodin Albion mi je predložio da, ukoliko želim i ako se ti složiš, mogu
 da se uputim u naš posao radeći za njega neko vreme. Kao što znaš, on dosta trguje ne
samo sa američkim kolonijama, već i sa Indijom i većim delom Carstva. Mada čeznem
da se vratim u okrilje porodice i da opet budem s vama, ne mogu a da ne primetim da bi
za nas bilo vrlo korisno ako bih još izvesno vreme ostao ovde. Zasad bih mogao da
stanujem kod gospodina Albiona. Ali naravno, u svemu ću se rukovoditi tvojim željama.
Tvoj poslušni sin,
Džejms.

Pošto je pročitao pismo sam u svojoj kancelariji, Master ga je nekoliko

dana držao kod sebe pre nego što je te vesti podelio sa svojom ženom. Želeo
je najpre da sam razmisli o tome.
Gotovo nedelju dana kasnije, ušao je jedne večeri u salon gde su sedele
njegova draga Mersi i Abigejl. Opet je razmišljao o pismu i sada se
zamišljeno zagledao u njih. Teško da ijedan čovek, pomisli on, voli svoju ženu
i kćer više od njega. Pa ipak, tek sada je shvatio koliko se radovao povratku
svog sina.
Nije mu ni padalo na pamet da Džejms možda neće želeti da se vrati kući.
Naravno, nije ga mogao kriviti. Očigledno je zavoleo London. A čak i posle
ukidanja Zakona o taksama, ostalo je tek da se vidi šta će se u Njujorku dalje
dešavati. Džejmsu je možda i bolje u Londonu.
Dakle, šta da radi? Da li da se posavetuje s Mersi? Šta ako ona bude
zahtevala da se Džejms vrati kući, mada mladić to očigledno ne želi? Ne, to
ne bi valjalo. Džejms bi se možda preko volje vratio, a onda bi se ljutio na
majku. Džonu Masteru se činilo da je bolje da sam odluči. Ako ga Mersi zbog
toga bude krivila, pa, neka tako bude.
Tužno gledajući u ženu i kćerku, nije mogao a da se ne zapita: hoće li
ikada više videti svog sina?
 LOJALISTA

1770.

M ladi Grej Albion stajao je na vratima sobe. Džejms Master mu se smešio.

Osim što mu je Grej bio kao mlađi brat, bilo mu je smešno što je mladi
Albion uvek raščupan.
„Ne izlaziš, Džejmse?“
„Moram da napišem pismo.“
Kada je Grej otišao, Džejms uzdahnu. Neće biti lako napisati ovo pismo.
Mada je uvek dodavao svoje pisamce redovnim izveštajima koje je Albion
slao njegovom ocu, postiđeno je shvatio da već više od godinu dana nije
napisao roditeljima čestito pismo. Zato bi bolje bilo da sada sastavi jedno
duže pismo, za koje se nadao da će ih obradovati. Pravi razlog što im piše,
međutim, ostaviće za kraj pisma.
Nije bio siguran da će im se to dopasti.
„Dragi moji roditelji“, napisao je, a zatim zastao. Kako da počne?

***

Džon Master se nikada nije posvađao sa svojom ženom. Pa ipak, ovog vedrog
prolećnog dana to se umalo dogodilo. Kako je mogla i da pomisli tako nešto?
Njegov pogled odavao je prekor, ali zapravo je bio besan.
„Preklinjem te da ne ideš!“, bunio se on.
„Nemoguće je da tako misliš, Džone“, odgovorila je.
„Zar ne vidiš da me praviš budalom?“
Kako ga ne razume? Prošle godine, kada su ga pozvali da postane član
parohijske uprave u Crkvi Svetog Trojstva, bio je polaskan. Takav položaj
značio je ugled ali i obaveze – među kojima je, sasvim sigurno, bila i ta da
žena takvog čoveka ne sme javno prisustvovati skupu s ruljom disentera.
Pre pet godina to možda ne bi izgledalo tako strašno, ali vremena su se
promenila. Disenteri su značili nevolju.
„Molim te nemoj bogohuliti, Džone.“
„Ti si mi žena“, prasnu on. „Zahtevam da me slušaš.“
Zastala je i oborila pogled, pažljivo odmeravajući reči.
„Izvini, Džone“, reče ona tiho, „ali postoji viši glas od tvoga. Ne zabranjuj
mi da čujem reč Božju.“
„I želiš da vodiš i Abigejl?“
„Da.“
Odmahnuo je glavom. Znao je da ne vredi da se raspravlja sa savešću
svoje žene. Imao je dovoljno briga i bez toga.
„Idi onda!“, uzviknu on ljutito. „Ali bez mog blagoslova.“ I moje
zahvalnosti, dodade on nečujno. Okrenuo joj je leđa i ostao tako sve dok nije
izašla.
Posmatrajući svoj svet u proleće 1770., Džon Master je bio siguran u
jedno: koloniji nikad nisu bili potrebniji dobri ljudi, ljudi dobre volje i hladne
glave. Pre pet godina, kada su Livingston i De Lansi iz Skupštine govorili o
potrebi da džentlmeni upravljaju slobodarima, bili su u pravu. Ali nisu
uspeli to da ostvare.
Glavne frakcije Provincijske skupštine već su odavno bile podeljene po,
manje-više, engleskim političkim linijama. De Lansi i njegovi bogati
anglikanci uglavnom su nazivani torijevcima i smatrali su da je i Master,
kao član parohijske uprave Svetog Trojstva i čovek čiji sin studira na
Oksfordu, jedan od njih. Vigovci, koje su predvodili Livingston i grupa
prezviterijanskih advokata, možda su se zalagali za interese običnih ljudi i
suprotstavljali se svemu što su smatrali zloupotrebom kraljevskog
autoriteta, ali su ipak bili razumna gospoda. Kao umeren i nepartijski
opredeljen čovek, Džon Master je imao dosta prijatelja i među njima.
I tako je, razume se, smatrao da bi se, kada bi se pošteni ljudi poput njega
samo okrenuli zdravom razumu, stanje u koloniji moglo srediti. Međutim, to
se nije dogodilo. Poslednjih pet godina bilo je katastrofalno.
Izvesno kraće vreme pošto je Zakon o taksama odbačen, nadao se da će
razum preovladati. Bio je među onima koji su nagovarali Skupštinu da
ponovo preuzmu snadbevanje britanskih jedinica.
„Bog zna“, objašnjavao je jednom od skupštinskih vigovaca, „da su nam
oni potrebni, a njih treba hraniti i plaćati.“
„Ne možemo mi to, Džone“, odgovorio je ovaj. „Stvar principa. To je porez
na koji nismo pristali.“
„Pa zašto jednostavno ne pristanemo?“, upitao je Master.
 Svejedno, ako je i mogao da shvati zašto vlada u Londonu smatra da su
kolonije neposlušne, zašto su, ipak, Londonci morali da budu tako nadmeni?
Jer, njihov prvi odgovor bila je uvreda. Stigla je od novog ministra, po
imenu Taunzend: niz dažbina, vezanih za čitav niz proizvoda, između
ostalog hartiju, staklo i čaj. „Novi ministar, novi porezi“, uzdisao je Master.
„Umeju li oni išta drugo?“ To nije bilo sve. Prikupljeni novac neće služiti
samo za isplatu vojske. Koristiće se i za plate provincijskih guvernera i
njihovih službenika.
Naravno, njujorški vigovci su bili besni.
„Guvernere je oduvek plaćala naša izborna Skupština“, bunili su se. „To
je jedino što nam omogućava izvesnu vlast nad njima. Ako svi guverneri
budu dobijali platu iz Londona, više Uopšte neće morati da obraćaju pažnju
na nas.“
„Očigledno je, Džone“, rekao mu je jedan kolega trgovac, „London želi da
nas uništi.“ Zatim je dodao: „Zato neka idu dođavola.“
Za tren oka, trgovci su odbili da trguju s Londonom. Masteru se činilo da
Skupština gubi uticaj. Najgori od svega bili su prokleti Sinovi slobode. Čarli
Vajt i njegovi prijatelji. Praktično su zaposeli ulice.
Podigli su ogromni Stub slobode, visok kao brodski jarbol, na Bouling
grinu, tik ispred tvrđave. Tamo su se stalno sukobljavali s crvenim
mundirima. Ako bi im vojnici sklonili stub, slobodari bi podigli drugi, još viši,
kao totem pobede i prkosa. Članovi Skupštine sada su bili tako preplašeni
da su im popuštali. Neki slobodari su se čak i sami kandidovali za izbore.
„Ako ne budemo oprezni“, upozoravao je Master, „ovim gradom će zavladati
rulja.“
Povrh svega toga, počele su nevolje s disenterima.
Masteru disenteri nisu smetali. U Njujorku ih je oduvek bilo dosta:
uglednih prezviterijanaca, hugenotskih francuskih vernika i, naravno,
Holanđana. Zatim, luteranaca i moravijanaca, metodista i kvekera. Čovek
po imenu Dodž osnovao je grupu baptista. A pored samih disentera, takođe,
postojala je i zajednica njujorških Jevreja.
Nevolje su počele od jednog jednostavnog pravnog pitanja. Crkva Svetog
Trojstva predstavljala je korporaciju. Korporacijski status donosio im je
zakonske i finansijske prednosti. Tako su prezviterijanske crkve odlučile da
i one treba da postanu korporacije. To je, međutim, bilo osetljivo pitanje.
Zakletva koju je kralj polagao prilikom krunisanja, kao i svi istorijski pravni
propisi, obavezivali su vladu da podržava Englesku crkvu. Zato je
pridruživanje disenterske crkve moglo predstavljati zakonski, a svakako i
politički problem. Čim su, međutim, prezviterijanci pokrenuli to pitanje, i
sve druge crkve zatražile su pridruživanje. Vlada nije pristala. Disenteri su
bili razočarani.
 Džon je, avaj, morao priznati da je upravo njegova crkva dolila ulje na
vatru kada je jedan bezobzirni anglikanski biskup javno izjavio: „Američki
kolonisti su nevernici i varvari.“
Na kraju krajeva, šta ste mogli očekivati? Razjareni disenteri bili su sada
na krv i nož zavađeni sa čitavim britanskim ustrojstvom. Ugledni
prezviterijanski članovi Skupštine obreli su se na istoj strani sa
slobodarima. Upravo kad su hladne glave bile najpotrebnije, neki od
najboljih ljudi u gradu udruživali su se s najgorima.
Što se tiče današnje propovedi, Master je razumeo zbog čega Mersi želi
da joj prisustvuje. Veliki Vajtfild lično vratio se u grad. Pričalo se da
propovednik nije zdrav, ali se ogromna masa ljudi okupila da ga čuje. Džon
nije imao ništa protiv samog Vajtfilda ni njegove poruke. Nije bilo sumnje
da će među slušaocima biti i pripadnika anglikanske crkve. Ljudi koji, kako
bi rekla Mersi, prilaze svetlosti.
Svejedno je to bila greška. Takvi skupovi samo su raspirivali strasti.
Blagi bože, pomisli on, još malo će Čarli Vajt doći da mi spali kuću i reći mi
da vrši delo Božje.
Pošto su Mersi i Abigejl otišle, zaokupiše ga setne misli. Bio je tužan i
usamljen.

Kada je sveštenik podigao široko lice ka nebu, sunce kao da ga je obasjalo

posebnim blagoslovom. Dok su mu pomagali da se popne na platformu, nije
izgledao zdrav; pa ipak, kada mu je zvonki glas odjeknuo nad okupljenom
masom, činilo se da iz svog nadahnuća crpi novu snagu. Publika beše
opčinjena.
Mersi nije mogla da se usredsredi.
Abigejl je stajala kraj nje. Sa deset godina bila je dovoljno odrasla da
razume propoved. U tom trenutku poslušno je gledala u propovednika, ali je
Mersi podozrevala da ga ni Abi ne sluša. Već je nekoliko puta videla kako
njena kćerka gleda unaokolo.
Slagala je dete kad joj je rekla da njen otac ne može da dođe i videla je
da je devojčica razočarana. Sumnjala je da je Abi čula njihovu raspravu. Šta
to dete sad potajno misli? Mersi je gotovo zažalila što je došla, ali sad je bilo
prekasno da se tu išta uradi. Mada su stajali na samoj ivici gomile, nije
mogla tek tako da napusti propoved. Na šta bi to ličilo? Osim toga, ponos joj
to nije dozvoljavao.
Minuti su prolazili. Tada je, odjednom, Abi povuče za ruku.
„Vidi. Ide tata.“
Koračao je prema njima. Blagi bože, je li ikad izgledao veličanstvenije i
naočitije? I smešio se. Nije mogla da veruje. Prišao joj je i uhvatio je za ruku.
 „Jednom smo zajedno otišli na propoved“, rekao je blago. „Zato sam
pomislio da treba opet da idemo.“
Nije mu odgovorila. Stegla mu je ruku. Znala je koliko mu to teško pada.
Posle minut-dva prošaputala je: „Hajdemo kući, Džone.“
Dok su tako hodali ruku podruku, mala Abi je skakutala ispred njih,
radosna što opet vidi roditelje složne.
„Moram nešto da ti priznam, Džone“, reče Mersi posle nekog vremena.
„Šta to?“, upita on nežno.
„Mislim da sam otišla na ovu propoved jer sam godinama bila ljuta na
tebe.“
„Zašto?“
„Zato što sam te krivila što si pustio Džejmsa da ostane u Londonu.
Prošlo je već pet godina otkako sam videla svog jedinog sina. Žao mi je što
on nije ovde.“
Džon klimnu glavom. Zatim joj poljubi ruku.
„Pisaću mu danas i reći ću mu da se odmah vrati kući.“

Džejmsovo pismo je, zajedno sa Albionovim, doneto u kuću rano iste večeri.
Hadson ih je odneo Masteru dok je sedeo u svojoj biblioteci. Mersi i Abigejl
su čitale u salonu. Master je pisma pročitao sam.

Ako su neredi u kolonijama zabrinjavajući, ne biste mogli da verujete svojim očima

šta smo doživeli ovde u Londonu. Možda se sećate onog Vilksa, čije su klevetanje vlade
i potonje suđenje pomalo podsećali na naše čuveno Cengerovo suđenje u Njujorku. Od
tada je Vilks, premda u zatvoru, postigao da ga izaberu za člana Parlamenta. Kad mu je
to zabranjeno, londonski radikali digli su rulju na noge i umalo zavladali londonskim
ulicama. Uzvikuju „Vilks i sloboda“, baš kao vaši slobodari u Njujorku. O čemu god da je
reč, sramno je videti tako besnu i razularenu rulju i vlada nije sklona da popusti tim
neredima, ni ovde ni u kolonijama – niti bi pak članovi Parlamenta to podržali. Razum i
red moraju pobediti.
Što se tiče američkih kolonija, odbijanje američkih trgovaca da trguju s Engleskom,
osim što je nelojalno, ne škodi matičnoj zemlji baš toliko koliko oni pretpostavljaju, i to iz
dva razloga. Prvo, Boston i Njujork možda poštuju embargo, ali ga južne kolonije privatno
zanemaruju. Čak i Filadelfija trguje s Londonom. Drugo, trgovci poput Albiona više nego
uspešno nadoknađuju taj manjak svojom trgovinom sa Indijom i drugim evropskim
zemljama. U svakom slučaju, mislim da će se trenutna svađa s kolonijama brzo okončati.
Novi premijer lord Nort naklonjen je američkim kolonijama i smatra se da će učiniti sve
što je u njegovoj moći da razreši sukobe. Potrebno je samo malo strpljenja i razuma koje,
ne sumnjam u to, mudriji Njujorčani imaju.
A sada, dragi moji roditelji, imam radosne vesti...
 Dok je čitao ostatak pisma, Master zaječa. Nekoliko minuta kasnije,
buljio je pravo ispred sebe. Potom je još jednom pročitao pismo. Potom ga
odloži i uze Albionovo. U njemu je bilo reči o brojnim poslovima. Zatim je
prešao na Džejmsovu temu.

Od Džejmsa ćete čuti da se on ženi. U uobičajenim okolnostima nikada mu ne bih

dopustio da stupi u takve zaruke dok živi pod mojim krovom, a da prethodno ne zatražim
vaš blagoslov. Moram vam, međutim, iskreno reći da okolnosti u kojima se mlada dama
nalazi ne dopuštaju odlaganje. Dete će se roditi još ovog leta. Moram vam reći i nešto o
njegovoj ženi – što će ona postati već kada u rukama budete držali ovo pismo.
Gospođica Vanesa Vordor – ja je tako zovem, mada je kratko bila u braku s lordom
Rokbernom pre nego što je on nesrećnim slučajem nastradao u lovu – veoma je imućna
mlada dama. Ona je takođe, zanimaće vas da to čujete, s majčine strane rođaka
kapetana Riversa. Ima lepu sopstvenu kuću u Maunt stritu, na Mejferu, gde će ona i
Džejms stanovati. Kao što možete pretpostaviti, nekoliko godina je starija od Džejmsa,
ali osim bogatstva i dobrih veza, smatraju je takođe i veoma lepom ženom.
Neću reći da nemam nikakvih prigovora što se toga tiče i nisam se zalagao za tu
vezu – koliko shvatam, Džejms je ovu damu upoznao u kući lorda Riverdejla – ali većina
Londonaca bi svakako rekla da je vaš sin sklopio izuzetan brak.

Džon Master spusti pismo na sto. Prošlo je izvesno vreme pre nego što je
skupio hrabrosti da ga pokaže Mersi.

1773.

Niko nije pamtio goru zimu. Ist River je bio potpuno zaleđen. Međutim, nije
bila reč samo o hladnoći, već i o bedi koja je s njom zavladala. Kao i smrt.
Padao je mrak, ali Čarli Vajt se već bližio svojoj kući. Šešir mu je bio natučen
na čelo, marama uvijena oko lica. Vozio je kola preko zaleđene reke do
Bruklina da kupi pedeset kilograma brašna od jednog svog prijatelja,
holandskog zemljoradnika. Bar će neko vreme njegova porodica imati hleba.
Poslednjih nekoliko godina Čarli je bio besan, a ponekad samo
obeshrabren. Mada su njegova lična osećanja protiv Džona Mastera bila jača
nego ikad, bila su pomešana s nekim opštim gnevom i jadom.
Poznavao je nedaće siromašnih, jer su često mučile i njegovu porodicu.
Činilo mu se da sigurno postoji bolji način da se uredi ovaj svet. Na jednom
ogromnom kontinentu koji se proteže na sever, zapad i jug, sigurno ne može
biti pravedno da radnici u Njujorku gladuju. Ne može biti pravedno da
bogataši kao što je Master, uz podršku britanske crkve i britanske vojske,
gomilaju ogromne zarade kada za običan svet nema ni posla. Nešto sigurno
nije u redu. Nešto mora da se promeni.
Svakako, kada bi umesto bogataša gradom upravljali slobodni ljudi
poput njega i kada bi njihovi izabrani predstavnici upravljali zemljom
umesto kraljevskih guvernera koji nimalo ne mare za želje kolonista, život
bi morao biti bolji.
Protesti protiv Zakona o taksama su uspeli. Novi premijer, lord Nort,
ukinuo je Taunzendove poreze – osim, tek da bi spasao obraz, poreza na čaj.
Tada je, po Čarlijevom mišljenju, bio pravi trenutak da Sinovi slobode
nastave borbu, međutim pod uticajem stare garde, poput Džona Mastera,
gradske vlasti su se okrenule protiv njih. Na Bouling grinu je postavljen kip
kralja Džordža. Svi su govorili: „Bože, spasi kralja.“ Sad je došao i novi, strogi
engleski guverner po imenu Trajon i još britanskih jedinica pod
zapovedništvom generala Gejdža. Sve je bilo kao i pre. Montejn je čak rekao
slobodarima da se više ne sastaju u njegovoj krčmi.
Pa, dođavola s Montejnom. Momci su sad imali sopstveno mesto za
okupljanje. Nazvali su ga Hampden hol, po junaku koji se suprotstavio
tiraninu Čarlsu I u engleskom Parlamentu. Što se tiče Džona Mastera i
njemu sličnih, kao i Trajona i generala Gejdža – neka se sete šta se desilo
kralju Čarlsu. Na ulicama je možda mirno, ali Sirs i Sinovi slobode sada
imaju veliku grupu svojih ljudi u Skupštini, koji ih slušaju. „Promena će
biti“, govorio je Čarli sumorno svojim prijateljima uz piće u krčmi. „A kad se
to desi...“
Doduše, ne ove zime. Prošle godine u Londonu je došlo do kraha kredita.
Uskoro su sve kolonije bile pogođene – a to je bilo pre nego što je naišla ova
užasna zima. Najsiromašniji su umirali od gladi. Gradske vlasti trudile su
se koliko su mogle da ih prehrane, ali je to bilo teško postići.
Čarli upravo beše stigao do južnog kraja Gradskog parka gde se on spajao
s Brodvejom, kada je video jednu ženu s kćerkom kako izlazi iz trošnog
starog Sirotišta.
Žena je na trenutak zastala, zabrinuto pogledavši u nebo koje se
smrkavalo. Činilo se da se zadržala u Sirotištu duže nego što je nameravala
i da ju je mrak iznenadio. Skinula je šal i u njega umotala kćerku, jer je vetar
sve jače duvao.
Ulica beše gotovo prazna. Stigao je do žene. Ona diže pogled.
„Idete li niz Brodvej?“ Nije imala pojma ko je on. On joj nije odgovorio.
„Da li biste nas povezli niz Brodvej? Rado ću vam platiti. Ovako, s
kćerkom...“
Naravno, bila je u pravu. Poslednjih meseci, u tako teška vremena, ulice
su postale opasne. Žene koje je poznavao počele su da prodaju svoje telo radi
dodatne zarade. Znao je i muškarce koji su bili opljačkani. Žena s devojčicom
ne bi trebalo da se vraća sama kući po mraku.
„Otkud znate da vas neću opljačkati?“, promrmlja on kroz maramu.
Ona diže pogled, ali je mogla da mu vidi samo oči. Izraz lica joj je bio blag.
„Nećete nam nauditi, gospodine, sigurna sam.“
„Popnite se“, progunđa Čarli. Pokazao joj je mesto na sedištu pored sebe,
a zatim odmahnu glavom ka zadnjem delu kola. „Mlada dama može da sedne
na vreću.“
Okrenuo je konja ka Brodveju.
Dakle, to je žena Džona Mastera. Odmah ju je prepoznao, naravno, mada
ona njega nije. Mislila je da joj neće nauditi. Pa, verovatno neću, pomisli on,
pošto vam prvo spalim kuću.
Kad su pošli Brodvejom, on je oštro pogleda.
„Ne izgledate kao da vam je mesto u Sirotištu“, primeti on, ne baš
prijateljskim tonom.
„Odlazim tamo svaki dan“, odgovori ona jednostavno.
„Šta tamo radite?“
„Ako imamo višak hrane, odvezemo je tamo svojim kolima. Ponekad
donosimo i ćebad, i slično. Dajemo im i novac da kupe hranu.“ Ona pogleda
u vreću brašna. „Činimo koliko možemo.“
„Vodite tamo i kćerku?“
„Da. Treba da upozna grad u kome živimo. Svaki dobar hrišćanin može
štošta da učini.“
Upravo su stigli do Crkve Svetog Trojstva. Pogledao ju je s
negodovanjem.
„Mislite li na hrišćane Svetog Trojstva?“
„Na svakog hrišćanina, nadam se. Moj otac je bio kveker.“
Čarli je i to znao, ali je ćutao.
„Moja kćerka razgovara sa starijima“, nastavi ona tiho. „Oni rado pričaju
s detetom. To ih teši.“ Ona ga pogleda. „Jeste li vi ikada bili u sirotištu?“
„Ne mogu reći da jesam.“
„Tamo ima mnogo dece, neka su bolesna. Danas sam negovala jedno.
Zbog toga sad najviše strahujem. Neka su pomrla od hladnoće, ali će većina
biti nahranjena. Ipak, slabački su. Stariji i deca se razboljevaju. Njima će
bolest najviše nauditi.“
„Mogli biste i sami da se razbolite kada odlazite tamo“, promrmlja on.
 „Samo ako je volja Božja. U svakom slučaju, nisam tako slaba kao oni.
Ne razmišljam o tome.“
Odmakli su Brodvejom još stotinak metara kad videše kako im u susret
brzo idu druga kola, koja je vozio neki crnac.
„Pa to je Hadson“, reče ona. „Zdravo, Hadsone“, doviknula mu je. Kad se
kola zaustaviše jedna kraj drugih, Hadsonu očigledno laknu.
„Bos me je poslao da vas dovezem kući“, reče.
„Pa, kao što vidiš, ovaj dobri čovek nas je povezao. Ali sada ćemo poći s
tobom.“ Okrenula se Čarliju. „Ne znam vam ime“, rekla je.
„Nije važno“, odgovori Čarli.
„Dozvolite da vam dam nešto za uslugu.“
„Ne.“ Odmahnuo je glavom. „Valjda ste to radili u ime Božje.“
„Onda, Bog vas blagoslovio, gospodine“, rekla mu je kada ona i Abigejl
siđoše.
„Bog blagoslovio i vas“, odvrati on. Već je ponovo stigao do Crkve Svetog
Trojstva kad je nemo opsovao samog sebe. Prokletstvo, pomisli on, zašto sam
morao to da kažem?

Džon Master nije sam pošao po Mersi zato što je primio iznenadnog gosta.
Kapetan Rivers je svratio do njega. Upravo tog jutra stigao je brodom iz
Karoline i obavestio Mastera da se već smestio u gradu. Izgledao je stariji.
Kosa mu je bila proseda. Džon je ipak morao da se divi otvorenom, muškom
objašnjenju koje je Rivers ponudio za svoju posetu. Naime, bio je švorc.
Pa, ne baš u potpunosti. Ako su u poslednjih desetak godina mnogi
južnjački zemljoposednici zapali u neprilike sa svojim londonskim
poveriocima, nedavni krah kreditnog tržišta u Londonu umnogome je
pogoršao situaciju. Sam kapetan Rivers uvek je poslovao s Albionom i s
njegovim kreditom sve je bilo u redu, međutim, s njegovom ženom bila je već
druga priča.
„Ona je radila s drugim londonskim trgovcima još pre našeg braka.
Nisam čak ni znao sve o tome donedavno. Čini mi se da dugujemo daleko
više nego što sam pretpostavljao.“
„Možete li da smanjite troškove?“, upita Master.
„Već jesmo. Plantaže nam još uvek omogućuju dobre prihode. Londonski
poverioci nas međutim pritiskaju, a tako su daleko. Nemaju načina da vide
kako mi radimo. Za njih smo samo još jedna prokleta kolonijalna plantaža u
dugovima. Hteo bih da ih sve isplatim i da uzmem novi kredit ovde, u
kolonijama. Plantaže pružaju dovoljno jemstvo. Kad biste došli u Karolinu,
sami biste se uverili da smo stabilni. Mogli biste ostaviti nekog od svojih
službenika da radi kod nas, ako hoćete. Nemam šta da krijem.“
U načelu, Džon je bio sklon da razmotri njegovu ponudu. Instinkt mu je
govorio da će Rivers ispuniti obećanja. Upravo mu je rekao: „Pre nego što se
obavežem, želeo bih da učinim upravo to što predlažete i da sam sve vidim“,
kad je čuo da mu žena i kćerka ulaze u kuću i nasmešio se. „Sada ćemo
večerati“, reče on, „nadam se da ćete nam se pridružiti:“

Večera je protekla u prijatnom porodičnom okruženju. Nisu razgovarah o

poslovima kapetana Riversa. Mersi se kapetan dopao još kad su ga upoznali
i obradovala se što ga opet vidi. Umeo je prijatno da ćaska i da u razgovor
uključi i Abigejl. Ona je, sa trinaest godina, upravo stasavala u mladu ženu;
a Master je, posmatrajući je kako živo razgovara sa Englezom, zadovoljno
pomislio da je zaista postala vrlo lepa devojka.
Bilo mu je, takođe, drago što mu se pružila prilika da upita Riversa o još
jednoj temi.
Otkada se oženio, Džejms im je redovno pisao. Dobio je sina Vestona,
kome je sada bilo dve godine. Albion ga je uzeo za partnera. U najnovijem
pismu obavestio ih je da im se rodila i kćerkica, koja je odmah umrla. Pisao
je i o svojoj ženi Vanesi i s vremena na vreme im je slao njene uljudne poruke.
„Mi vrlo malo znamo o vašoj rođaki“, reče Džon kapetanu Riversu. „Šta nam
vi možete reći?“
Ako je Rivers i oklevao, to je trajalo samo koji trenutak.
„Vanesa? Naravno, poznajem je još otkad je bila dete, i tada je bila
lepotica. Pošto su joj roditelji umrli, odgajio ju je zapravo ujak. Nema ni
braće ni sestara, te je nasledila znatnu imovinu.“ Zastao je. „Mada nikad ne
propušta londonsku sezonu, veoma voli i selo.“ Nasmejao se. „Pretpostavljam
da će preobratiti Džejmsa u pravog engleskog zemljoposednika. Moraće
naučiti da lovi.“
„Je li pobožna?“, upita Mersi.
„Pobožna?“ Kapetan Rivers delovao je gotovo zbunjeno, a zatim se
pribrao. „Naravno. Svakako, odlučno podržava crkvu.“
„Pa“, reče Mersi tiho, „nadam se da Džejms neće predugo čekati da je
dovede kući.“
„Zaista“, reče kapetan Rivers oprezno.

Tek kad su se dame povukle i kada je ostao sam sa kapetanom, Master se

vratio na priču o Vanesi i svom sinu.
„Razmišljam o onome što ste rekli o svojoj rođaki i prisećam se svog
boravka u Londonu“, reče Džon tiho. „Pomislio bih da ona želi muža koji je
pomodar.“
„Verovatno“, odgovori Rivers.
„Dakle, sigurno joj se ne dopada što se on bavi trgovinom.“
„Ne bih mogao da kažem.“
„Po onome što sam u Londonu video“, nastavi Master, „Englezi trgovce
ne smatraju gospodom. Čovek može da pripada plemićkoj porodici i da se
bavi trgovinom zato što je na to prinuđen – poput našeg prijatelja Albiona,
ali pošto se obogati zahvaljujući trgovini, Englez će verovatno sve prodati,
kupiti imanje izvan grada i na njemu gospodski živeti. Trgovina i otmenost
ne idu zajedno. Zbog čega, šta mislite?“
„Istina je“, odvrati Rivers, „da u Engleskoj gospoda odlaze u Parlament
ili u vojsku, ali izbegavaju trgovinu ako mogu.“ Nasmejao se. „Pretpostavlja
se da treba da pripadaju starom ratničkom plemstvu. Kao vitezovi, znate.
Bar teorijski.“
„U Americi je drugačije.“
„Čovek kao Vašington u Virdžiniji, na primer – oficir s kućom i velikim
imanjem izvan grada – bez sumnje bi u Engleskoj bio smatran džentlmenom.
Čak i Ben Frenklin“, dodade Rivers sa osmehom, „danas se već potpuno
povukao iz trgovine. Postao je pravi londonski gospodin.“
„A šta bih onda bio ja?“, upita Master jetko.
Na trenutak je primetio senku brige na plemićevom licu. Blagi bože,
pomisli Master, Rivers se pita je li me uvredio i hoću li zbog toga odbiti da
mu dam zajam.
„U Karolini“, odgovori Rivers jednostavno, „radim u svom sopstvenom
skladištu i prodajem robu na tezgi u svojoj trgovačkoj ispostavi. I ne bi
trebalo da mi pozajmite ni penija kad bi mi bilo ispod časti da to radim. Ovde
u Njujorku, gospodine, živite daleko raskošnije nego ja. Imate brodove i
poslove koje drugi obavljaju za vas. Vlasnik ste velikih imanja. Ako biste
ikad poželeli da se vratite u Englesku, odista biste mogli da živite kao vrlo
imućan gospodin.“ On upitno pogleda Mastera. „Budući da vam je sin tamo,
pitam se jeste li razmišljali o tome. Imali biste tamo mnogo prijatelja, a među
njima, uveravam vas, i Riverdejlove.“
Bile su to ljubazne i dobronamerne reči, ali su ipak zaprepastile Mastera.
Da se vrati u Englesku? Pošto su Masterovi već više od jednog veka bili
njujorški bogataši? To mu nikad nije palo na pamet.
Ipak kasnije te večeri, dok je razmišljao o tome, morao je da prizna da je
Riversovo pitanje zvučalo logično. Sin mu je već otišao tamo. Oženio se
Engleskinjom. Džejms je bio Englez. Ako to ne vidi, on je slep. A njegova
žena Engleskinja, očigledno, samo čeka da Džejms nasledi porodični imetak
i povuče se iz poslova.
Tada je Džon Master shvatio još nešto. Bio je čvrsto rešen da je u tome
spreči. Želeo je da se Džejms vrati ovamo, u Ameriku. Ali kako to, dođavola,
da izvede?

Kad je u dom Masterovih stiglo proleće 1773., Hadson je imao mnogo razloga
za brigu. Smatrao je sebe srećnim što su i on i njegova porodica zbrinuti i
siti u jednoj od najboljih njujorških kuća. To je zaista bio pravi blagoslov.
Međutim, ipak je imao mnogo drugih briga. Prva od njih je bila Mersi
Master.
Početkom marta Džon Master je otplovio brodom uz obalu do Karoline,
nameravajući da se tamo upozna s Riversovom plantažom. Samo tri dana
posle njegovog odlaska, Mersi se razbolela. Hadson je smatrao da se
verovatno zarazila prilikom neke posete Sirotištu. Pozvali su lekara, ali ona
je danima ležala u postelji obuzeta groznicom i mada su je njegova žena i
Hana brižljivo negovale, Rut je poverila Hadsonu da nije sigurna da će
gospodarica poživeti. Poslali su pismo Džonu Masteru, ali niko nije znao
kada će ga on dobiti. U međuvremenu, Solomona su poslali u okrug Dačes,
da pozove Suzan s njenog imanja.
Hadsona je ipak najviše dirnula Abigejl. Bilo joj je tek trinaest godina, a
bila je ozbiljna kao da je odrasla. Možda su je na to pripremile brojne posete
bolesnicima u sirotištu, kuda je odlazila s majkom. Dok joj je majka gorela u
groznici, ona se mirno smenjivala s Hanom kraj njene postelje. Kada joj je
starija sestra stigla iz okruga Dačes, Mersina groznica je donekle uminula,
ali Abigejl je i dalje sedela kraj njenog kreveta, brisala joj čelo i tiho
razgovarala s njom, neprestano bdijući uz nju.
Suzan je bila odlučna, otresita žena koja je već i sama imala dvoje dece i
treće na putu. Ostala je kod njih nedelju dana i bila je ljubazna prema svima,
ali čim se uverila da joj majka više nije u životnoj opasnosti, rekla je da se
mora vratiti svojoj porodici. I kako je sasvim tačno primetila, niko ne bi
mogao bolje negovati majku nego što ju je već negovala Abigejl.
Prošlo je skoro mesec dana pre nego što se Džon Master vratio, veoma
uznemiren. Ušavši u spavaću sobu, zatekao je svoju ženu kako sedi u
krevetu poduprta jastucima, bleda ali očigledno van životne opasnosti, i sa
osmehom sluša Abigejl kako čita. Uprkos tome Mersi je još nedeljama bila
bleda i slaba i Hadson je ožalošćeno primećivao napetost i zabrinutost i na
licu Džona Mastera.
Mada je brinuo zbog porodice Master, Hadson je imao i sopstvenih muka.
Nije bio sasvim siguran kada je sve to počelo, ali je tog proleća primetio
promenu kod Solomona.
Kada je njegov sin iznenada postao neprijateljski nastrojen prema
njemu? Ispitivao je svoju ženu. „Meni Solomon ne zadaje nikakve brige“,
govorila mu je Rut, „ali verujem da mladić njegovih godina može lako doći u
sukob sa ocem.“ Sve je to moglo biti tačno, samo što je on takođe često izbivao
iz kuće. U početku Hadson je pretpostavio da mladić juri devojke, ali jedne
večeri je čuo Solomona kako se hvali svojoj sestri Hani nekim ispadima po
gradu sa Semom Vajtom i grupom drugih mladih slobodara.
Hadson je nagađao gde ih je njegov sin upoznao. Master je ponekad slao
Solomona da radi u skadištu kraj pristaništa, a tamo je bilo svakakvih ljudi.
„Kloni se tih slobodara“, naredio je sinu. „Šta će reći gospodin Master ako
čuje za to?“
„Možda će gospodin Master jednog dana biti proteran iz grada“, odvratio
je drsko Solomon. „Onda više neće biti važno šta on misli.“
„Nikada više da nisi rekao tako nešto“, reče mu otac. „I nemoj da pričaš
o poslovima gospodina Mastera.“
Nije želeo to da ispriča Masteru, ali se pitao postoji li način da udalji
Solomona od tako opasnih prijatelja. Početkom aprila predložio je Masteru
da bi Solomon možda mogao da ode u okrug Dačes i izvesno vreme radi kod
njegove kćerke Suzan. Master reče da će razmisliti o tome, ali da zasad ne
može da se odrekne Solomona.
Tako Hadson nije bio u mogućnosti da preduzme nešto više u vezi s tim.

Gotovo odmah po povratku kući s putovanja Džon Master je napisao pismo

Džejmsu. Obavestio ga je da mu je majka bolesna. Ležeći u svojoj sobi, Mersi
je gotovo svakodnevno pitala muža kada će ponovo videti svog sina. Džon je
jasno rekao sinu da je zaista krajnje vreme da ih poseti. Ništa više nije
mogao da učini. Proći će verovatno mnogo nedelja pre nego što stigne odgovor
iz Londona.
U međuvremenu, u koloniji i dalje nije bilo mira. Ironijom sudbine,
sledeću krizu izazvao je Ben Frenklin. Još većom ironijom sudbine, uradio je
to tako što se trudio da smiri situaciju.
Pre nekoliko godina kraljevski službenik po imenu Hačinson pisao je
svom prijatelju iz Masačusetsa. Razljućen teškoćama s kojima se suočavao,
rekao mu je da bi bilo bolje ukinuti engleske slobode u kolonijama da bi se
osigurala čvrsta britanska uprava nad Amerikom. Frenklin je u Londonu
slučajno video njegova pisma. Budući da je još verovao u veličanstvenu
imperijalnu sudbinu Britanije, poslao ih je privatno prijateljima u Americi –
ne da bi izazvao nemire, već da ih upozori na moguće reakcije koje bi njihova
nepromišljenost mogla izazvati. Bila je to strahovita greška. Njegovi
prijatelji iz Masačusetsa objavili su tog leta Hačinsonova pisma.
Kolonije su buknule. To je bio jasan dokaz da Englezi hoće da ukinu
američke slobode. Gotovo kao da je samo to čekala, engleska vlada odmah je
donela meru ka kojoj će se taj bes usmeriti.
Problem je bio jednostavan. Ticao se drugog dela carstva. Moćna
Istočnoindijska kompanija zapala je u teškoće.
„Tamo preko mora imaju ogromne zalihe“, pisao je Albion Masteru, „i ne
mogu da ih preusmere.“ Kao i obično, kada bi ogromni trgovački poduhvati
zapali u ćorsokak, kompanija se obraćala vladi da ih izbavi. Predloženo
rešenje glasilo je da se čaj prebaci na veliko američko tržište. „Dok se zalihe
ne raščiste, to će biti loše za trgovce koji će biti isključeni“, pisao je Albion.
„Svejedno, nema sumnje da američko tržište može da proguta taj čaj.“
Problem je bio u tome što je čaj još uvek bio oporezovan toliko omraženim
taksama.
„To će sigurno biti shvaćeno“, reče Master Mersi uzdišući, „kao zavera
vlade.“
Postoji samo jedno pametno rešenje, objasnio mu je Albion, koje je
predložio Ben Frenklin. Utopite tamo čaj, govorio je on svojim prijateljima u
Londonu, ali skinite poreze. Zalihe će se raščistiti, a kolonisti će dobiti jeftin
čaj. Trgovci poput Mastera će propatiti ali samo kratko, dok će svi ostali biti
zadovoljni.
„Hoće li to uraditi, Džone?“, pitala ga je Mersi.
„Mislim da neće. Oni bi to smatrali popuštanjem.“ Master odmahnu
glavom. „Plašim se da nam nema druge nego da primimo čaj i nadamo se
mudrijim državnicima u budućnosti.“
„Misliš li da će biti nereda?“
„Verovatno.“

Bilo je nereda. Kada su tog leta stigle vesti o novom Zakonu o čaju, Sirs i
slobodari su istog časa izašli na ulice. Svako ko prihvati taj čaj biće izdajnik,
rekli su, a Master se razočarao shvativši da se većina trgovaca slaže s njima.
„Ovo će biti isto kao sa Zakonom o taksama“, reče on tužno. Mogao je
samo da se nada da će isporuke čaja biti odlagane što je duže moguće.
Krajem leta stiglo je pismo od Džejmsa. Uputio je nežne reči svojoj majci.
Vanesa i on su razgovarah o tome kada bi mogli da pođu na putovanje ka
Njujorku, rekao je ocu, i preduzeće sve što je potrebno čim bude u
mogućnosti. Pismo je bilo puno ljubavi, ali Mastera ipak nije zadovoljilo.
Nadao se da će sledeće Džejmsovo pismo doneti izvesnije planove.
Čitave te jeseni raspoloženje u gradu se neprestano pogoršavalo. U
novembru su neki slobodari tvrdili da će, kada brodovi sa čajem stignu,
uništiti njihov tovar i ubiti guvernera. Zastupnici Istočnoindijske kompanije
u gradu bili su toliko preplašeni da su počeli da daju ostavke. U Njujorku je
zavladalo napeto iščekivanje.
Presudna vest stigla je iz Masačusetsa. U decembru je jedan čovek
dojahao starim bostonskim putem. Bio je to kujundžija koji je uživao u ulozi
glasnika. Zvao se Pol River. Doneo je zaprepašćujuće vesti. Prvi brodovi sa
čajem stigli su u Boston, a grupa ljudi, među kojima je bilo i vrlo uglednih
građana, ukrcali su se na brodove obučeni kao Indijanci i bacili tovar čaja u
bostonsku luku. Sinovi slobode behu ushićeni.
„Uradićemo isto kada brodovi stignu u Njujork“, govorili su.
Brodovi i dalje nisu stizali. Počela je nova godina. Mersi se prehladila i
neko vreme opet pala u postelju. Džon Master se zabrinuo što još nije dobio
vesti od Džejmsa, te mu je ponovo pisao. Iz Filadelfije je stigla vest da su
brodovi sa čajem stigli i tamo, ali su vraćeni bez nasilja. U martu je Džon
rekao Mersi: „Mislim da brodovi kod nas neće ni doći, bogu hvala.“

U aprilu su poslali Hadsona u okrug Dačes. Odvezao je tamo tovar robe koju
je Džon Master poslao svojoj starijoj kćerki, zajedno s nekim finim starim
stolicama i porcelanom za koji je Mersi mislila da će obradovati Suzan.
Putovanje beše prijatno. Vreme je bilo lepo. Putevi s dubokim
kolotrazima malo su ih usporavali, ali on je ipak uživao u vožnji ka severu
od široke obale Njujorka i dugačkih grebena Vestčestera ka ljupkijim
pejzažima brda i dolina gde se nalazilo imanje koje je pripadalo Suzan i
njenom mužu.
Kuća je bila lepa. Spolja je bila građena od grubog krečnjaka; imala je
krov s vertikalnim prelomljenim zabatom i plavo-bele pločice oko kamina.
Tim dopadljivim holandskim detaljima dodali su i lepu fasadu s dvostrukim
redom od po pet džordžijanskih prozora, središnju dvoranu, visoke tavanice
i sobe sa oplatom, što je svedočilo o izvesnom engleskom ukusu i otmenosti.
Hadson je tamo proveo dve noći sa Suzan i njenom porodicom koja je prema
njemu bila vrlo ljubazna i ponovo je pomislio kako bi to bilo zgodno mesto
gde bi njegov sin mogao biti pošteđen upadanja u nevolje.
Za brodove sa čajem čuo je stigavši na Menhetn.
„Došla su dva. Prvi se vratio, ali kapetan drugog je rekao da će istovariti
čaj, i dođavola sa slobodarima. Umalo su ga obesili.“
„A onda?“
„Napravili su čajanku. Bilo je veoma uzbudljivo.“
Kada se vratio kući, bio je mrak. Ušavši u kuhinju, zatekao je Rut samu.
Čvrsto ga je zagrlila i prošaputala: „Hvala bogu što si se vratio.“ Ali kad ju
je upitao: „Gde je Solomon?“, stavila je prst na usne.
 „I Bos je pitao za njega. Rekla sam mu da je Solomon bolestan i da spava.
Zapravo je izašao jutros i od tada ga nisam videla. O, Hadsone, ne znam
kuda je otišao.“
Psujući, Hadson izađe u dvorište. Nagađao je kuda je Solomon otišao.
Otišao je do Bouling grina, a zatim se zaputio Brodvejom. Solomon je sada
najverovatnije u nekoj krčmi.
Zavirio je tek u dve kada je primetio momka obučenog kao Indijanac kako
promiče bočnom ulicom. Momak kojeg je odmah prepoznao. Koji trenutak
kasnije Indijanac se našao prikovan uza zid Hadsonovim čeličnim stiskom.
„Šta to radiš, sine? Šta si radio ceo dan? Bacao čaj, možda?“
„Možda.“
Sledeći trenuci između Hadsona i njegovog sina bili su vrlo neprijatni.
Međutim, čak i pošto je Hadson završio, njegov sin se nije postideo. Šta bi
rekao Master da to zna, pitao je Hadson.
„Šta ti znaš?“, viknu Solomon. „Sad su svi uz slobodare. Čak i trgovci.
Rekao sam Semu Vajtu da Bos kaže kako treba da uzmemo čaj“, nastavi on.
„A Sem kaže da je Bos izdajnik. Slobodari će izbaciti crvene mundire i
izdajnike iz kolonije.“
„Šta će onda biti s tobom i sa mnom?“, pitao je njegov otac. „Misliš da će
slobodari učiniti išta za crnce?“ Istina je bila da su se, uz sitne zanatlije,
mornare, radnike i ostale siromašnije građane, među slobodarima našli i
neki oslobođeni robovi. Ali šta je to značilo? Osim toga, trebalo je imati još
nešto na umu. „Bolje ti je da upamtiš“, reče on sinu zloslutnim glasom, „da
si rob, Solomone. Ako Bos poželi da te proda, niko ga neće moći sprečiti. Zato
budi oprezan.“

U leto sedamdeset četvrte sukob kao da je krenuo sopstvenim putem. Kad

su vesti o Bostonskoj čajanci stigle do Londona, reakcija je bila kao što se
moglo i očekivati. „Takva drskost i neposlušnost moraju se slomiti“, izjavio
je britanski parlament. General Gejdž poslat je iz Njujorka u Boston da
pokaže čvrstu ruku. Do maja je bostonska luka praktično zatvorena. Te oštre
zakone Parlament je nazvao Prinudnim zakonima. Kolonije su ih pak
nazvale „Neprihvatljivim zakonima“.
Pol River je opet odjahao do Njujorka, ovog puta da potraži podršku.
Naravno, Sirs i Sinovi slobode bili su u potpunosti uz Bostonce. Međutim, i
mnogi trgovci sada behu razjareni oštrim merama Londona. Sinovi slobode
dobij ali su podršku sa svih strana. Jednoga dana Master je ugledao veliku
grupu žena kako idu Brodvejom, tražeći trgovački embargo. Strasti su se i
dalje razbuktavale. Jedan britanski oficir uhvatio je Sirsa na ulici i udario
ga po leđima pljosnatom stranom mača.
 Pa ipak, uprkos svemu tome, Masteru je bilo drago što se u američkim
kolonijama čuju i snažni glasovi koji pozivaju na umerenost. Krajem leta
ostale kolonije zatražile su sastanak opšteg kongresa u Filadelfiji, a
njujorška skupština pristala je da pošalje svoje delegate. Odabrani poslanici
su, hvala bogu, bili razumna i obrazovana gospoda: prezviterijanac
Livingston, advokat Džon Džej, bogati irski trgovac po imenu Dvejn i drugi.
Kongres je trebalo da se sastane u septembru.
U međuvremenu, Master je činio sve što je mogao da ohrabri povratak
razumu. Svoju kuću je pretvorio u sastajalište zastupnika umerenih stavova.
Ponekad su mu gosti bili članovi starih, otmenih torijevskih porodica – Vots,
Bajar, De Lansi, Filips. Često su to bili i trgovci čije su se sklonosti kolebale,
ali koje je Master želeo da održi na pravom putu – ljudi poput Bikmena ili
vlasnika destilerije Ruzvelta. Uprkos svojim skromnim naporima, međutim,
bio je svestan da su najvažniji oni ljudi koji poseduju moć dokazivanja i
govorništva. Posebne nade polagao je u advokata Džona Džeja – visokog,
naočitog i ubedljivog, koji je bio u srodstvu s mnogim značajnim
provincijskim porodicama.
„Džej i slični njemu“, govorio je Master Mersi, „ubediće ljude da treba da
budu razumni.“

***

Krajem avgusta u grad je ujahala povorka na konjima. Bili su to delegati iz

Masačusetsa s pratnjom. Jašući Poštanskom ulicom, usput su se udružili s
delegatima iz Konektikata. Drugog dana njihovog boravka u gradu Master
se zatekao u Vol stritu u razgovoru s jednim članom Skupštine koji je sinoć
večerao kod njih, kada se na ulici pojavila manja grupa ljudi.
„Vidite li onog glavatog tipa u jarkocrvenom kaputu?“, promrmlja član
Skupštine. „To je Sem Adams. A onaj rumeni proćelavi u crnom, tik iza
njega, to mu je rođak, Džon Adams. Advokat. Lukav, kažu, i rečit – mada
nije mnogo pričao za večerom. Mislim da mu se Njujork ne dopada naročito.
Verovatno nije navikao da ga prekidaju kad govori!“ Nešto kasnije, vraćajući
se kući, Master je ugledao jednog starijeg čoveka. Hodao je ukočeno, ali
veoma dostojanstveno. Smeđi kaput bio mu je čvrsto zakopčan. Delovao mu
je poznato. Džon pokuša da se seti gde ga je već video.
Tada je shvatio. Bio je to njegov rođak Eliot. Pomalo je ostario i lice mu
je bilo ispijeno. Ali, pomisli Džon, sigurno mu je već preko osamdeset godina.
Prišao mu je.
„Gospodin Eliot Master? Možda me ne prepoznajete, gospodine, ali ja
sam vaš rođak Džon.“
 „Znam ko ste“, odgovori mu čovek bez imalo ushićenja. „Došli ste s
delegatima iz Bostona?“
„Nameravam da pratim šta se dešava u Filadelfiji.“
„Sećam se vaše kćerke Kejt.“
„Verujem. Sada je već baka.“
Džon odluči da promeni temu.
„Ovaj kongres je veoma ozbiljna stvar, gospodine, nadajmo se da će
umerenost preovladati.“
„Oh?“ Stari Eliot ga oštro pogleda. „A zašto?“
Čak i posle četrdeset godina, Džon Master je teško nalazio reči pod oštrim
okom starog advokata.
„Hoću da kažem... Trebaju nam hladne glave...“ On klimnu glavom.
„Kompromis.“
Bostonac frknu.
„Njujork“, reče on jetko. „Tipično.“
„Samo malo“, uzviknu Džon. Zaboga, pomisli on, nisam više pijani dečkić,
a moj rođak iz Bostona me neće tek tako ponižavati. „Rasprava se vodi zbog
uvođenja poreza bez predstavljanja, je li tako?“
„Tako je.“
„Pa, nismo potpuno lišeni predstavnika.“
„Je li? Naša Skupština je lišena svake moći.“ Stari Eliot na trenutak
zastade. „Ili pak mislite na doktrinu virtuelnog predstavljanja?“ Poslednje
reči je izgovorio sa zadivljujućim prezirom.
Džon Master je znao da neki ljudi u Londonu tvrde kako su kolonisti,
budući da se britanski parlament od srca zalaže za interese kolonija, uprkos
tome što nemaju pravih predstavnika u britanskom zakonodavstvu, ipak
virtuelno predstavljeni. Mogao je samo da zamisli kakvom bi podsmehu
bostonski advokat lako izložio takvu pretpostavku.
„Ne mislim na tu budalastu doktrinu“, reče on. „Ali bar se naš glas čuje
u Londonu. Zar ne bi bilo mudrije tragati za boljim razumevanjem s
kraljevskim ministrima nego ih jednostavno provocirati?“
Nekoliko trenutaka Bostonac je ćutao i Džon se čak zapitao da nije uspeo
da pobije njegove argumente. Nije bio te sreće.
„Kad smo se ranije sreli“, reče advokat napokon, jasno mu stavljajući na
znanje da mu to sećanje ne pričinjava zadovoljstvo, „bilo je to u vreme
Cengerovog suđenja.“
„Sećam se Cengera.“
 „To je bilo pitanje principa.“
„Svakako.“
„Pa, isto je i sada.“ Eliot Master se okrete da pođe dalje. „Hoćete li svratiti
kod nas pre nego što odete?“, ponudi mu Džon. „Moja žena bi...“
Eliot je već odmicao. „Mislim da ne“, odgovori on.

Filadelfijski kongres je žurno prionuo na posao. Ako se Džon Master nadao

razumnom kompromisu, čekalo ga je teško razočarenje.
„Poludeli su“, uzviknuo je čuvši šta su odlučili. „Boston se diže na oružje
protiv matične zemlje? Gde su nestali umerenost i zdrav razum?“ A kada su
ljudi koji su podržavali kongres prozvali sebe patriotama, rekao je: „Kako
možeš biti patriota kada nisi odan svom kralju i otadžbini?“
U to vreme je počeo sebe svesno da naziva drugim imenom koje je takođe
čuo.
„Ako su oni patriote“, izjavio je, „onda sam ja lojalista.“
Većina je, međutim, bila protiv njega. Čestiti ljudi, poput Bikmena i
Ruzvelta, stali su na stranu patriota. Čak je i Džon Džej, razuman čovek koji
je uvek govorio da oni koji poseduju zemlju treba njome i da upravljaju, bio
ubeđen. „Sve to mi se ne dopada ništa više nego vama“, rekao je Masteru kad
se vratio, „ali mislim da ništa drugo ne možemo učiniti.“
U gradu je Skupština iz dana u dan bila sve slabija. Sinovi slobode su
slavili. Sitne zanatlije osnovale su sopstveni Komitet mehaničara. Master je
čuo da je u njemu i Čarli Vajt. A onda su oni i slobodari rekli Skupštini: „Mi
ćemo obezbediti da se u Njujorku sluša kongres, a ne vi.“
„Da li zaista želite da zamenite Parlament – koji je, to priznajem,
nepodoban – ilegalnim kongresom i tiranijom rulje?“, pitao je Master Džona
Džeja. „Ne možete dopustiti da gradom zavladaju ljudi poput Čarlija Vajta.“
Osim toga, postojao je još jedan, očigledan razlog koji je trebalo imati u
vidu. Ako se kolonije pobune, London će morati da reaguje. I to silom.

Jednog dana, Džon Master je išao Brodvejom ka Crkvi Svetog Trojstva kad
je ugledao sveštenika kog je poznavao. Taj sveštenik je bio učen čovek koji je
predavao na Kings koledžu. Prethodne nedelje taj učeni teolog objavio je
odlučan ali razuman prikaz lojalističkog stanovišta koji je Džon smatrao
izvanrednim, te mu je prišao da mu zahvali. Sveštenik je očigledno bio
oduševljen, ali je uhvatio Džona za ruku i rekao mu: „Znate, i vi morate
odigrati svoju ulogu.“
„Na koji način?“
 „Morate se staviti na čelo, Mastere. Ugledan ste čovek. Džej i slični
njemu krenuli su u pogrešnom pravcu. Ako odlučni ljudi poput vas ne
postanu vođe, ko će to učiniti?“
„Ali osim što sam član parohijske uprave Crkve Svetog Trojstva, nikad
nisam imao nikakav javni položaj“, pobuni se Džon.
„Utoliko bolje. Sad možete istupiti kao častan čovek, podstaknut
isključivo osećanjem dužnosti. Kažite mi šta mislite, koliko je većih trgovaca
u gradu koji su trenutno lojalni?“
„Možda polovina, čini mi se.“
„A sitnijih trgovaca i istaknutih zanatlija?“
„Teško je reći. Manje od polovine – ali možda bi se mnogi mogli ubediti.“
„Upravo tako. Neko mora da im pruži oslonac. Vi biste to mogli – ako
imate hrabrosti.“ Primetivši da Master deluje nesigurno, on usrdno nastavi:
„Uzvodno i na Long Ajlendu ima zemljoposednika koji bi nam se pridružili.
Većina ljudi u okrugu Kvins su, po mom saznanju, lojalisti. Čak bi se i
najsiromašniji građani mogli urazumiti. Nije još sve izgubljeno. Mastere,
preispitajte svoju savest i izvršite svoju dužnost.“
Džon se vratio kući donekle polaskan, ali nesiguran. Porazgovarao je o
tome s Mersi.
„Moraš postupiti kako ti savest nalaže“, reče ona. „A ja ću biti uz tebe.“
Razmišljao je o tome nedelju dana. Potom se bacio na posao. Počeo je da
poziva u kuću ne samo krupne trgovce, već je svoju mrežu proširio i na sve
čestite sitne trgovce i zanatlije za koje je smatrao da priželjkuju povratak
redu. Otišao je bruklinskom skelom do razumnih holandskih farmera koji
nisu bili naklonjeni radikalima. Čak je, veoma hrabro, zalazio u gradske
krčme i razgovarao o tim problemima s radnicima i mornarima. Jednom
prilikom je video i Čarlija Vajta kako stoji u blizini. Čarli ga je posmatrao s
gađenjem, ali se nije mešao.

Možda zbog toga što je bio toliko obuzet svim tim obavezama, u početku nije
obratio dovoljno pažnje na to da njegova žena izgleda umorno.
Pomislio je da je to samo neka blaga slabost. I Abigejl je tako mislila.
Mersi nije imala groznicu. Nastavila je da živi kao i obično. Poslednjih
godina rado se odmarala posle podne. Međutim, nekoliko puta je kazala
Abigejl: „Mislim da ću se danas po podne odmarati malo duže.“ Kako su se
novembarski dani postepeno skraćivali, sa sunčevom svetlošću kao da je
kopnela i njena snaga. Ipak, kad god bi joj muž došao kući, trgla bi se iz
obamrlosti i govorila mu da joj priča šta je sve radio. A kad bi je on blago
upitao oseća li se loše, odgovarala je: „Ne, Džone. Mislim da mi danas samo
ne prija vreme.“ Ako bi joj on predložio, kao što je učinio nekoliko puta, da
tog dana ostane s njom kod kuće, nije htela ni da čuje za to.
Pripisivao je njeno bledilo lošem vremenu. Kad bi izjutra izašlo sunce,
Abigejl bi je nagovorila da zajedno prošetaju do Bouling grina, ili čak do luke,
a majka joj je govorila da joj te šetnje pričinjavaju zadovoljstvo. Sredinom
dana Rut i Hana bi joj poslužile čorbu ili kotlete, u nadi da će je to okrepiti
– što je doktor pohvalio kada je navraćao da je obiđe. „Čaša crnog vina
sredinom dana i konjak uveče“, takođe je preporučio.
Krajem novembra, pošto je jedan brod uprkos lošem vremenu isplovio za
London, Džon je poslao sinu pismo javljajući mu da mu je, mada nije ništa
ozbiljno u pitanju, majka neraspoložena i da je već odavno vreme da dođe da
je vidi.
Sredinom decembra, upravo kad se Master spremao za svoj prvi javni
govor u prostoriji na spratu krčme, Solomon se pojavio na vratima i hitro mu
prišao.
„Bolje požurite kući, Bose“, prošaputa on. „Gospodarica je bolesna. Zaista
je vrlo loše.“

Krvarila je. Zatim se onesvestila. Ležala je u postelji, veoma iscrpljena.

Činilo se da je krvarila i ranije, ali da je to skrivala. Pozvali su lekara. Nije
mogao ništa određeno da im kaže.
Skoro mesec dana Džon se nadao da će Mersi biti bolje. Možda zato što
je ona tako govorila, možda zato što je on želeo da veruje u to. Ozdraviće.
Kad je krajem decembra sledeći brod isplovio za Englesku, poslao je
međutim pismo Džejmsu: „Majka ti umire. Ne mogu ti reći koliko će još
poživeti ali te molim, ako možeš, da odmah dođeš.“
Posle toga smanjio je svoje političke aktivnosti. Abigejl je negovala
majku, ali nije mogao dozvoliti da sama snosi sav teret. Svakog dana
nagovarao je kćerku da izađe iz kuće na sat-dva i sam sedeo kraj Mersi.
Ponekad joj je prijalo da joj čita, najčešće odlomke iz Jevanđelja. Dok je čitao
te uzvišene reči, njihova snaga i spokoj donekle su tešile i njega. Ali ne
dovoljno. Ponekad, kad bi Mersi obuzeli bolovi, patio je gotovo koliko i ona.
Dok su nedelje prolazile, a ona postajala sve bleđa i mršavija, on je,
naravno, pratio šta se dešava u svetu. U februaru su umerenjaci prevagnuli,
a njujorška skupština odbila da izabere delegate za drugi kongres u
Filadelfiji. Divio se njihovom razumu i nadao da su i njegovi napori početkom
zime doprineli njihovom jačanju. Međutim, sve je to bilo uzalud. Patriote su
uzvratile nemirima na ulicama i osnovale novi, sopstveni komitet. Skupština
je, u nemogućnosti da upravlja događajima, polako skrajnuta.
U martu se Džonu Masteru činilo da Mersi neće još dugo poživeti. U
životu kao da ju je održavao samo plamičak odlučnosti.
 „Misliš li da će Džejms doći?“, pitala je ponekad.
„Pisao sam mu u decembru“, odgovarao joj je on iskreno. „Ali putovanje
dugo traje.“
„Čekaću ga što duže mogu.“
Sedeći uz svoju majku, Abigejl joj je ponekad pevala. Nije imala jak glas,
ali je bio melodičan i prijatan. Pevala je vrlo tiho i činilo se da njena pesma
prija njenoj majci.
Svakog dana Džon Master je večerao s Abigejl. Hadson ih je služio.
Master se trudio da joj priča o drugim stvarima. Opisivao joj je ogromnu
trgovačku mrežu koja povezuje Njujork s Jugom, Karipska ostrva sa
Evropom. Ponekad bi raspravljali i o politici. Volela je da joj priča o
Engleskoj i o svemu što je tamo video, o Albionovima i, naravno, o Džejmsu.
Ponekad ga je zapitkivala i o njegovom detinjstvu i mladosti. Mada se trudio
koliko god je mogao da joj skrene pažnju, uskoro je shvatio da ga i ona, na
svoj neupadljiv način, zapitkuje o svemu i svačemu ne bi li mu skrenula misli
s njihovih briga i bio joj je zahvalan na uviđavnosti.
Ako mu je Abigejl bila najveća podrška, morao je priznati da je i
Hadsonov sin Solomon mnogo pomagao. Hadson je neprestano pronalazio
načina da mladića zaokupi kućnim poslovima. Kad bi posle kiše procurio
krov, mladić bi ga očas posla popravio, i to vrlo solidno. Prvih meseci nove
godine Hadson ga je pitao da li bi Solomon mogao na neko vreme otići da
radi kod Suzan, u okrug Dačes. Međutim, mladić mu je u Njujorku bio toliko
koristan da Master nije hteo ni da razgovara o tome.
Sredinom marta Mersi je veoma izmršavela i lice joj je bilo ispijeno, ali
činilo se da je priroda u svojoj dobroti polako vodi u sve jaču pospanost. Ako
je Džon brinuo zbog Abigejl, koja je izgledala umorna i iscrpljena, jedva da
je i primećivao koliko je sam delovao napeto. Pred sam kraj marta, dok je
jedne noći sedeo kraj Mersi, ona je stavila svoju izmršavelu šaku u njegovu
i prošaputala: „Ne mogu više, Džone.“
„Ne odlazi“, rekao je on.
„Vreme je“, odgovori ona. „Dovoljno si propatio.“
U zoru je izdahnula.

***

Tri nedelje kasnije jedan radnik iz skladišta dotrčao je do vrata donoseći

vesti iz Bostona.
„Izbili su sukobi. Patriote su napale britanske crvene mundire kod
Leksingtona.“
 Džon Master odmah istrča iz kuće. Sat vremena je prikupljao sve moguće
vesti. Stigavši do luke, primetio je da je upravo pristao brod iz Engleske.
Pažnju mu je, međutim, privukla grupa ljudi s drugog broda, koji je upravo
odlazio. Oni su, uz viku i graju, iskrcavali tovar s broda na mol.
„Šta to, zaboga, rade?“, upitao je jednog čamdžiju.
„To su zalihe za engleske jedinice. Slobodari neće da dozvole da stignu do
njih“, odgovori mu čovek. „Druga grupa otišla je do arsenala da uzme sve
puške i municiju.“ Široko se osmehnuo. „Ako vojska stigne iz Bostona,
uveriće se da su ovi momci spremni da ih dočekaju.“
„Ali to je revolucija“, pobuni se Master.
„Valjda jeste.“
Master se upravo pitao šta da preduzme kad ga je tu zatekao mladi
Solomon.
„Gospođica Abigejl vam je poručila da odmah dođete kući, Bose.“
„Oh? Šta se desilo?“
„Gospodin Džejms je upravo stigao iz Londona.“
„Džejms?“
„Da, Bose. Doveo je i malog dečaka.“
„Odmah ću doći“, uzviknu Master. „A njegova žena?“
„Ne, Bose. Nema žene. Došli su sami.“
 PATRIOTA

V ečerali su ranije, Džejms i njegov otac, Abigejl i Veston, Džejmsov sinčić.

Hadson i Solomon su služili za stolom. Dok je posmatrao svoju porodicu,
Džejmsa su obuzimala različita osećanja. Prvih nekoliko časova po dolasku
bio je setan. Posle iznenadnog saznanja da mu je majka umrla gorko je
prekorevao sebe što nije došao ranije. Međutim sada, posmatrajući članove
svoje porodice, odjednom je osetio ogromnu toplinu. Otac mu je bio naočit
kao i uvek. A Abigejl, sestrica koju je jedva i poznavao, imala je već skoro
petnaest godina i stasavala je u pravu mladu ženu. Dočekala ga je s takvom
radošću i nadom. Prema njoj se Osećao veoma zaštitnički.
Tu je bio i Veston. Džejms je video kako se očev pogled raznežio i kako su
mu oči zasijale kada je ugledao dečaka. Svetlokos i plavook, Veston je bio isti
deda ali u malom.
Toliko toga su imali da kažu jedno drugom. Džejms je želeo da čuje sve o
svojoj sestri Suzan i njenoj porodici i dogovorili su se da što pre ode u okrug
Dačes da ih obiđe. Doneo im je vesti o Albionovima i najnovijim događajima
u Londonu. Samo o jednoj osobi još nisu razgovarali.
„Žao nam je što nismo imali zadovoljstvo da ugostimo i tvoju ženu“, reče
napokon njegov otac.
„Zaista.“ Vanesa. Po dolasku Džejms im je kratko rekao da, zbog
neophodnosti da što pre pođe na put, nije bilo moguće da mu se žena pridruži.
To objašnjenje nije bilo savršeno. Sada se međutim, pogledavši u sinčića,
Džejms nasmešio kao da je njeno odsustvo nešto najprirodnije na svetu.
„Vanesa se unapred raduje što će doći nekom drugom prilikom.“
Zavladala je tišina. Čekali su da on kaže nešto više. Ćutao je.
„Nameravaš li da ostaneš duže, Džejmse?“, pitala je Abigejl.
„Nije izvesno.“
„Takva su vremena“, odgovori njegov otac sumorno.
Džejms je posle toga načeo vedrije teme. Raspitivao se o Abigejl, o tome
čime se ona najradije bavi, šta voli da čita. Svi su mnogo hvalili malog
Vestona.
Tek su nešto kasnije, kad je Abigejl odvela Vestona na spavanje i kada
je Džejms ostao nasamo sa ocem, zapodenuli ozbiljan razgovor o
dešavanjima u koloniji.
Džon Master mu je detaljno ispričao šta se nedavno desilo kod
Leksingtona. Šta god Bostonci mislili, naglasio je, to je bila samo čarka
između patriota i manjeg broja vojnika i nije pokazivala šta bi veća sila dobro
obučenih britanskih trupa mogla učiniti s patriotama u sukobu većih
razmera. Što se tiče pljačkanja zaliha i krađe oružja u Njujorku, to je bio
pobunjenički čin za koji će sigurno uslediti kazna.
„Dozvoli mi da ti objasnim pozadinu tih događaja“, nastavi on.
Prepričavajući poslednjih nekoliko godina kolonijalne istorije, Džon Master
je vrlo iskreno opisao nesposobnost kraljevskih guvernera, posledice
londonskog nepristajanja na kompromis i tvrdoglavost Bostonaca. Ispričao
je Džejmsu sve o propadanju Skupštine, o uspehu Sinova slobode i njihove
pobune, i o svojim susretima sa starim Eliotom Masterom, kapetanom
Riversom i Čarlijem Vajtom. Njegova priča bila je tačna, jasna i objektivna.
Pa ipak, ispod tih odmerenih reči Džejms je naslućivao očev bol. Sve u
šta je Džon Master verovao našlo se na udaru. Činilo se da ga je posebno
pogodila zloba s kojom se njegov stari prijatelj Čarli Vajt okrenuo protiv
njega. Usred sve te zbrke i bez žene koja bi mogla da mu pruži utehu, Džon
je očigledno bio usamljen, pa čak i uplašen.
„Zato mi je drago što si došao“, zaključi otac. „Kao lojalna porodica,
moramo da odlučimo šta da radimo.“
„Šta ti misliš?“
Njegov otac je na trenutak izgledao zamišljeno, a zatim je uzdahnuo.
„Reći ću ti nešto“, odgovori on. „Kad je kapetan Rivers došao ovamo, pitao
me je jesam li razmišljao o tome da se preselim u Englesku. U to vreme me
je zaprepastilo što me Uopšte pita tako nešto. Bog zna da smo ovde već
pokolenjima. Pa ipak, ako se stanje ne popravi, priznajem da se, zbog tvoje
sestre, gotovo pitam da li bi trebalo da se svi preselimo u London.“
Džejms nije izneo svoje mišljenje, već je postavio ocu još nekoliko pitanja,
utešio ga koliko je mogao i obećao mu da će narednih dana ponovo
razgovarati o tome.
Kad su pošli na spavanje, otac ga iznenada zaustavi.
„Ne želim da budem suviše ljubopitljiv, Džejmse, ali sam iznenađen što
ste ti i Veston došli bez njegove majke. Je li s tvojom ženom sve u redu? Želiš
li nešto da mi kažeš?“
„Ne, oče, zasad nemam šta da ti kažem.“
„Kako želiš.“ Mada je izgledao zabrinuto, Džon ga više nije pritiskao. A
Džejms je, pošto je poželeo ocu laku noć, povukavši se u svoju sobu osetio
olakšanje što je bar zasad izbegao dalje ispitivanje.
 Razgovor o Vanesi nije bilo jedino što je izbegavao. Još je nešto krio od
svog oca.

Sledećeg jutra upravo su završavali doručak, kada Hadson objavi: „Solomon

kaže da velika grupa ljudi ide Vol stritom.“
U vreme kada su Džejms i njegov otac stigli tamo, ulicu su već zakrčile
hiljade ljudi. Činilo se da su se okupili oko Gradske većnice. Tek što su stigli
tamo priđoše im dva muškarca, te se Džejms upoznao s advokatom Džonom
Džejom i krupnim čovekom u svetlom prsluku, za koga je saznao da je
trgovac po imenu Dvejn.
„Šta se dešava?“, upita Džon Master.
„Žele da naoružamo grad za odbranu od Britanaca“, reče Džej.
„Sramota!“, uzviknu Master.
„Šta ćete učiniti?“, upita Džejms.
„Daćemo im to što traže, mislim“, odgovori Džej mirno.
„Podržavate oružanu pobunu?“, uzviknu ponovo Master. Gledao je u
Džejmsa kao da kaže: „Evo dokle smo dogurali.“ Zatim je, okrenuvši se opet
Džeju, pokazao na gomilu. „Da li to vi i vaši ljudi želite?“
Džejms je pažljivo zagledao rodoljubivog advokata, pitajući se šta će
odgovoriti. Upravo tada prolomi se urlik mase.
„Moji ljudi?“ Džon Džej prezrivo pogleda u rulju. „Odvratna rulja“, reče
on hladno.
„Pa ipak ste spremni da ih predvodite“, pobuni se Master.
„Reč je o važnijim pitanjima“, odgovori advokat.
„Moramo to da učinimo, Mastere“, ubaci se Dvejn. „To je jedini način da
ih obuzdamo.“
Master u neverici odmahnu glavom. „Hajdemo kući, Džejmse“, reče on.
Džejms još nije želeo da pođe kući. Rekavši ocu da će brzo doći, zadržao
se još malo u blizini, posmatrajući ljude na ulici. Obilazio je grad, zastajući
tu i tamo da popriča s prodavcima i drugima koje je sretao – s jednim
užarom, cvećarom, nekoliko mornara, dvojicom-trojicom trgovaca. Kasnije je
ušao u krčmu i seo, osluškujući razgovore. Oko podneva je bio siguran da je
plan koji je već smislio dobar.
Sredinom popodneva ušao je u krčmu poznatu kao Hampden hol. Kada
se raspitao za vlasnika, pokazali su mu sto za kojim su sedela dva muškarca.
Prilazeći im, obratio se starijem.
„Gospodin Vajt? Gospodin Čarli Vajt?“
 „Ko ste vi?“
„Ja sam Džejms Master. Mislim da poznajete moga oca.“
Čarli iznenađeno diže obrvu ka izboranom čelu. „A zašto me tražite?“,
upita podozrivo.
„Da popričamo.“ Džejms pogleda u drugog čoveka koji je sedeo za stolom,
približno njegovih godina. „Vi ste Sem?“ Čovek dade znak da očigledno jeste.
Džejms klimnu glavom. „Zapravo, gospodo, dugujem obojici izvinjenje.
Smem li da sednem?“
Džejmsu nije trebalo mnogo vremena da im ispriča kako mu je pre mnogo
godina otac kazao da ode kod Čarlija da se upozna sa Semom. Ispričao im je
kako je želeo da dođe, kako je odugovlačio, kako na kraju nije otišao i kako
je potom slagao oca. „Dečaci su“, priznade on tužno, „skloni takvom
ponašanju. Moj otac je oduvek pretpostavljao da sam bio kod vas“, nastavi
on. „Kad sam vas kasnije sreo, gospodine Vajte, ostavio sam vas u uverenju
da mi otac nikada nije ni rekao da dođem.“ Slegnuo je ramenima. „I tako
vam, kako rekoh, dugujem izvinjenje“, zaključi on, „kao i svom jadnom ocu.“
Sem pogleda u oca. Čarli je ćutao.
„Izgleda da ni sada nisam mnogo bolji“, nastavi Džejms. „Otac me je
neprestano pozivao da dođem kući, da vidim majku. Nisam došao. Sada, kad
sam napokon stigao, otkrio sam da sam zakasnio. Umrla je dok sam bio na
putu.“
„Vaša majka je bila plemenita dama“, reče Čarli tiho. „Žao mi je što je
umrla.“ Na trenutak je zaćutao. „To ipak ne znači da sam prijatelj vašeg
oca.“
„Znam.“
„Vi i on uvek ćete biti lojalisti. Sem i ja ćemo biti patriote. Koliko se meni
čini, verovatno ćemo uskoro biti u sukobu.“
„Možda, gospodine Vajte. Ali možda i nećemo. Postoji nešto što ne znate.“
„Šta to?“
„Ja nisam lojalista, gospodine Vajte. Ja sam patriota.“
 VANESA

K ada je tek stigao u London, Džejms nije mogao ni da zamisli da će se

jednoga dana oženiti Vanesom Vordor. Zaista, kad se to dogodilo, čitav
London je bio zaprepašćen. Mladi kolonista je, svakako, bio naočit momak i
naslednik znatnog imetka, ali ljupka Vanesa Vordor bila je u samom vrhu
aristokratskog društva. Svi su pretpostavljali da će ga ona, bez sumnje,
pretvoriti u seoskog džentlmena ili u pomodara. Šta god učinila, međutim,
mladi Master je mogao sebe smatrati izuzetno srećnim što je, bezmalo
jednim jedinim korakom, stigao iz kolonijalne anonimnosti do najužih
društvenih krugova na samom vrhu imperije.
Džejms se veoma ponosio time što je Britanac. Bio je tako odgajen. S
kakvim je samo oduševljenjem, kada su ga roditelji prvi put odveli u London,
slušao Bena Frenklina, dok je taj veliki čovek opisivao imperijalnu sudbinu
Britanije. Kako je bio ushićen kada se upisao na Oksford, uživao u njegovim
veličanstvenim zatvorenim dvorištima i usnulim tornjevima, upijajući
znanja antičke Grčke i Rima kakva dolikuju pravom engleskom džentlmenu.
Jer dok su Englezi šetali klasičnim londonskim ulicama i trgovima ili
odlazili u Bat radi lekovite vode, kada su plemići odlazili na Velike ture u
Italiju i kod kuće naručivali gradnju paladiovskih zgrada na svojim seoskim
imanjima, ili pak dok su političari držali uzvišene govore pune latinskih
fraza, kako su drugačije mogli videti sebe ako ne kao časne, snažne
naslednike antičkog Rima? Biti engleski džentlmen u doba kad se Britansko
carstvo širilo bilo je zaista ugodno; a mladom čoveku koji se našao u takvom
položaju moglo bi se oprostiti što se oseća nadmoćno.
Bilo je takođe prirodno da, razmišljajući o tome kako treba upravljati
svojim ogromnim teritorijama, Englezi uzor traže u Rimskom carstvu. A
kako se upravljalo moćnim Rimskim carstvom? Pa naravno, iz Rima.
Provincije su osvajane, u njima je uspostavljan rimski poredak i guverneri
su postavljani da vladaju njima. Varvari su tako dobijali povlastice
civilizacije i bili zahvalni zbog toga. Šta bi više mogli poželeti? Što se tiče
zakona i poreza, o njima su odlučivali car, senat i građani Rima.
Bilo je veličanstveno što je Džejms Master uspeo da se pridruži takvoj
eliti.
Istina, tu i tamo bi ga podsetili da je njegov status ipak pod znakom
pitanja. Poput vedre primedbe jednog kolege studenta sa Oksforda: „Ma daj,
Mastere, prokleti provincijalcu.“ Ili pak kao izraz prijateljstva: „Ne obraćajte
pažnju na to što je Džejms kolonista – smatramo ga jednim od nas.“ Reči
izgovorene u šali, bez namere da ga uvrede – ipak su dokazivale da, u dnu
srca, mlada britanska gospoda ne smatraju Amerikanca ravnim sebi.
Džejms je takvo povremeno zadirkivanje dobroćudno trpeo. Ako je ono
uopšte uticalo na njega, samo je učvrstilo njegovu odlučnost da uđe u
povlašćeni krug Britanaca.
Pošto se posle završenih studija vratio u London, Džejms je bio vrlo
srećan. Albionovi su već odavno postali njegova druga porodica. Grej i on su
godinu dana bili zajedno na Oksfordu i bilo mu je drago što mu se pružila
prilika da igra ulogu mladićevog mentora. U Londonu se takođe isticao.
Naročito kad je reč o ženama.
Džejms je bio veoma privlačan nežnijem polu. Visok i lep, neosporno
bogatog i prijatnog ponašanja, bio je veoma lepo prihvaćen među mladim
udavačama, a i kod starijih žena koje su tražile manje trajne veze od braka.
Istina, mlade dame bi se složile kako je šteta što se njegovo bogatstvo nalazi
u kolonijama – ali možda bi pristao da ostane u Londonu, ili barem da uradi
isto što i mnogi drugi bogati njujorški trgovci i održava kuće za stanovanje u
oba grada. Pored oksfordskog obrazovanja, činilo se da ima zdrave poglede
na život. Voleo je London, bio je odan carstvu, a što se tiče radikalske rulje
koja je mučila London podjednako kao i Njujork, bio je vrlo odlučan: „S njima
se treba oštro obračunati“, govorio je. „Oni su pretnja redu i miru.“
Stoga nije bilo nimalo čudno što je boravak Džejmsa Mastera u Londonu
bio vrlo prijatan.
Jednog letnjeg dana Grej Albion je predložio Džejmsu da se za večerom
pridruži njemu i njegovom prijatelju Hjuu. Džejms se sastao s njima u jednoj
krčmi blizu Stranda. Dvojica prijatelja bili su zanimljiv par: Albion, bogati
mladić razbarušene kose i nasmejanih plavih očiju; Hju, sin skromnog
voskara, ambiciozni pravnik, uvek uredno obučen, međutim, iza njegovog
mirnog i uzornog ponašanja, rekao je Grej Džejmsu, krije se iznenađujuće
odvažan i bistar um.
Za večerom su uopšteno ćaskali. Naručili su pečenu govedinu, a krčmar
im je doneo najbolje crno vino. Dosta su pili, mada je Džejms primetio da je
mladi pravnik popio tek čašu-dve. Saznao je da se Hju ne bavi politikom,
iako mu je otac radikal. Hju je pak zapitkivao Džejmsa o njegovoj porodici i
detinjstvu u Njujorku, i kazao kako se nada da bi jednog dana mogao otići
tamo.
„Vi nameravate da se jednog dana vratite u Ameriku?“, pitao ga je.
„Da. Jednog dana“, odgovori Džejms.
„Smem li da pitam koju ćete stranu podržati u sadašnjim sukobima kad
se vratite tamo?“
„Moja porodica je lojalna“, reče Džejms.
„Vrlo lojalna“, dodade Grej Albion sa osmehom.
Hju zamišljeno klimnu glavom. Njegovo usko lice s tankim, kukastim
nosom i okruglim očima podsećalo je Džejmsa na glavu kakve sitne ptice.
„Moja porodica bi svakako bila na suprotnoj strani“, primeti on. „Kao što
znate, mnoge londonske zanatlije i radikali smatraju da su pritužbe
kolonista opravdane. I to ne samo siromašne porodice poput moje. Neki od
uglednih vigovaca, čak i bogati seoski plemići, kažu da kolonisti samo traže
ista prava koja su tražili i njihovi preci pre nego što su kralju Čarlsu odrubili
glavu. Nema poreza bez zastupanja. To je pravo koje svakom Englezu
pripada rođenjem.“
„To ipak nije razlog za pobunu“, reče Grej Albion.
„Bunili smo se i u Engleskoj, u prošlom veku.“
Grej se nasmeja i okrete Džejmsu. „Rekoh ti da moj prijatelj ima osobene
stavove.“
„Zar se ne plašite nereda?“, upita Džejms.
„Tako su se plašili i rojalisti kada smo se požalili na kraljevu tiraniju.
Svaka vlada se plaši nereda.“
„Ali carstvo...“
„Ah.“ Hju se zagleda u Džejmsa. Pogled mu je odavao blagi nagoveštaj
opasnosti. „Mislite da se, kao Rimskim carstvom, i Britanskim carstvom
mora vladati iz centra. London treba da postane novi Rim.“
„Pretpostavljam da je tako“, odgovori Džejms.
„Skoro svi to misle“, složio se Hju. „I zbog toga, u slučaju Amerike, imamo
teškoće. I više od teškoća. Pravu protivrečnost.“
„Kako?“
„Zato što kolonisti sebe smatraju Englezima. Smatra li vaš otac sebe
Englezom?“
„Svakako. I to lojalnim.“
„Ali budući da živi u Americi, vaš otac ne može imati prava koja ga čine
Englezom, i stoga lojalnim. Sistem carstva to ne dozvoljava. Vaš otac nije
slobodan Englez. On je kolonista. Možda je zadovoljan time što nad njim
vladaju slobodni Englezi iz Londona – a to je, priznajem, bolje od tiranske
vlasti – ali to je najviše što on može imati. Ako je vaš otac lojalan kralju i
carstvu zbog toga što sebe smatra Englezom, onda on obmanjuje samog sebe.
I sve to zbog toga što niko ne može da smisli drugačiji način upravljanja
carstvom. Stoga, kažem, pre ili kasnije mora doći do sukoba. Ako vaš lojalni
otac ima imalo razuma, on će se pobuniti.“ Činilo se da mu ovaj sumorni
paradoks pričinjava izvesno zadovoljstvo. Pobedonosno je pogledao obojicu.
Džejms se nasmeja.
„Mislim da neću ispričati ocu šta ste upravo rekli o njemu. Ali kažite mi:
kako se drugačije može vladati carstvom? Kako treba zastupati američke
koloniste?“
„Postoje dve mogućnosti. Mogli bismo imati američke predstavnike u
londonskom parlamentu. Nespretno rešenje, možda, budući da se Amerika
nalazi s druge strane okeana, ali bi moglo da pomogne.“
„I da tako kolonisti glasaju o pitanjima koja se tiču Engleske?“, upita
Grej Albion. „Ne vidim koja bi vlada to dopustila.“
„Vidite“, reče Hju Džejmsu s lukavim smeškom, „sa čime se suočavate vi
kolonisti. Zapravo“, on se okrete Albionu, „kad bi vlade bile mudre, smislile
bi nešto još bolje. Kad bi američki kolonisti imali svoje predstavnike u
Londonu, tada bi, s rastom kolonija, rastao i broj njihovih predstavnika i, za
vek ili dva, usuđujem se da kažem kako bismo imah imperijalni parlament
u kome bi američki članovi činili većinu. Ko zna, kralj bi mogao čak napustiti
London i preseliti svoj dvor u Njujork!“
Grej Albion prasnu u smeh. Džejms odmahnu glavom sa smeškom, ali
ipak zamišljen.
„Rekli ste da postoje dve mogućnosti“, podseti on Hjua.
„Zaista. Druga mogućnost bi bila dopustiti Amerikancima da upravljaju
sami – barem kad je reč o porezima koje treba da plaćaju.“
„Ako bi uopšte želeli da plaćaju poreze.“
„To bi moglo predstavljati teškoću. Mogli bi, ipak, bar da plaćaju
sopstvenu odbranu. Ministrima u Londonu, međutim, teško pada da se
odreknu moći.“
Tada se umešao Grej Albion.
„Zaboravljaš jednu teškoću, Hju. Naša vlast se plaši da bi, kada bi
popustila američkim zahtevima, i drugi delovi carstva, naročito Irska, tražili
veću slobodu, i čitava Britanska imperija bi se raspala.“
„Mislim da će u suprotnom imati još više problema“, reče Hju.
„Ne mislite, dakle“, zaključi Džejms, „da će ovakvo stanje odnosa sa
Amerikom potrajati?“
„Mislim da će ljudi poput Bena Frenklina i vašeg oca možda postići
privremene kompromise, ali sistem je suštinski pogrešan.“
Dok su se te večeri Džejms i Grej Albion zajedno vraćali kući, Grej je bio
veoma veseo.
 „Zar Hju nije zanimljiv lik? Ima osobeno mišljenje o svemu. Neki ga
smatraju pomalo luckastim, ali ja ga obožavam.“
Džejms ćutke klimnu glavom. Nije smatrao Hjua nimalo luckastim.
Međutim, ono što je mladi pravnik pričao izazvalo je kod njega nelagodu i
želeo je da podrobnije razmisli o tome.

Sledeće večeri je upoznao Vanesu. Bili su u kući lorda Riverdejla, a Džejms

je obukao skupoceni novi plavi kaput i znao je da u njemu izgleda privlačno.
Pošto su mu predstavili Vanesu kao ledi Rokbern, pretpostavio je da je
udata. Malo su popričali i zapazio je da je veoma lepa. Bila je plavokosa i
vitka, bledoplavih očiju koje kao da su bile zagledane u daljinu. Nije mnogo
razmišljao o tome sve do kraja večeri, kada mu je jedna dama kazala da se
veoma dopao Vanesi. Džejms primeti kako nije upoznao njenog muža.
„Niste znali? Ona je udovica.“ Dama ga značajno pogleda. „Potpuno
slobodna.“
Nekoliko dana kasnije dobio je kitnjastu pozivnicu na prijem u kući ledi
Rokbern u Mejferu.
Mesec dana kasnije postali su ljubavnici. Za to vreme, Džejms je postao
svestan da ona stvara prilike da se često sreću i istovremeno ga procenjuje.
Uskoro je bio sasvim siguran da joj se fizički dopada; ali to očigledno nije bilo
dovoljno. Stoga se, kada mu je konačno dala znak, osetio veoma polaskano.
Čak ni tada, međutim, nije bio sasvim siguran zbog čega ga je odabrala. Kad
ju je to upitao, dobio je tek lakonski i neodređen odgovor.
Džejms nikada ranije nije bio u bliskim odnosima s nekom plemkinjom.
Zaista, priznao je sebi da se Vanesina privlačnost za njega delom krila i u
njenom društvenom položaju. Ne zbog toga što je bio snob, već zbog
radoznalosti. U njenom ponašanju prema ostalima bilo je neke otvorene
pretpostavke o vlastitoj nadmoći koja bi ga zgranula da je bila okrenuta
protiv njega, ali s obzirom na to da mu je ona bila naklonjena, njen stav mu
je bio simpatičan. Primetio je njeno otmeno ponašanje, neverovatnu lakoću
s kojom se kretala, blagi akcenat kojim je umela da izmeni značenje jedne
jedine reči ili da naglasi ironiju; i nasuprot tome, zapanjujuću otvorenost
kojoj je pribegavala u prilikama u kojima bi obični smrtnici verovatno bili
manje iskreni. Sve je to za Džejmsa bilo novo i uzbuđujuće. Ipak je,
istovremeno, Osećao u njoj neku unutrašnju nesigurnost, neku mračnu
stranu duše, i to ga je nagnalo da se prema njoj ponaša zaštitnički. Ipak joj
je možda, mislio je, potrebna jaka ali nežna ruka kao oslonac.
Dok su meseci prolazili, provodio je sve više vremena u njenom društvu.
Ako se dan ili dva ne bi videli, njen lakej bi se pojavio kod Albionovih s
porukom kojom ga je pozivala da dođe. Postala je gotovo zavisna od njega.
Što se njega tiče, bio je tako očaran njome da mu, kada mu je rekla da je
trudna, nije bilo nimalo neobično da joj predloži da se venčaju.
Nije mu odmah odgovorila; razmišljala je nedelju dana. Razumeo ju je –
na kraju krajeva, on nije imao ni titulu ni veliko imanje. Intiman odnos je
jedno, a brak nešto sasvim drugo. Roditi dete bez muža svakako nije bilo
jednostavno, čak ni za udovicu u njenom povlašćenom društvenom položaju,
mada se verovatno mogla izvući tako što bi odmah otputovala u Evropu i ne
bi se vratila sve dok se dete ne bi rodilo i bilo predato nekoj porodici koja bi
se brinula o njemu. Kakvi god međutim bili njeni razlozi, posle nedelju dana
pristala je da se uda za njega.
Venčanje je obavljeno nenametljivo, samo uz prisustvo Albionovih,
Riverdejlovih i nekoliko bliskih prijatelja kao svedoka, u pomodnoj Crkvi
Svetog Đorđa na Hanover skveru. Šest meseci kasnije rodio se mali Veston.
Džejms se veoma dičio svojim sinom. Već kao beba ličio je na Džona
Mastera. Džejms takođe nije mogao da ne oseti ponos zbog toga što se, koliko
je on znao, porodica Master prvi put orodila s plemstvom. Venama budućih
pokolenja teći će plemićka, čak i kraljevska krv, što seže u prošlost sve do
pradavnih vremena.
I Vanesa je delovala srećno. Iako je sada bila samo obična gospođa
Master, ona je davala tom imenu neki nov sjaj, a uživala je i u tome što su
se svi divili njenom sinu. Zaista, prve godine braka ona i Džejms gotovo da
se nijednom nisu sporečkali, sem zbog jedne sitnice.
Džejms je nastavio da radi. Provodio je manje vremena u Albionovoj
trgovačkoj kancelariji nego ranije – što je Albion naravno razumeo – ali
nipošto nije zapostavio svoj posao.
„Moraš li da budeš baš toliki trgovac, Džejmse?“, pitala ga je žena. Na to
se on samo smejao.
„Nije baš da živim u skladištu“, odgovarao je. „Albion je gospodin sa
savršeno uglednim kancelarijama u centru grada i ja odlazim tamo da bih
vodio poslove svoje porodice – koji nisu mali“, podsećao ju je.
„Možda bismo, Džejmse“, predlagala je, „mogli da kupimo imanje na selu.
Mogao bi da upravljaš njime. Mislim da bih te rado videla i u Parlamentu.“
„Nemam ništa protiv ni jednog ni drugog“, govorio je, „ali porodični
poslovi se ne smeju zanemariti.“
Shvatio je da, kao i mnoge druge žene, ona namerava da promeni
muškarca kojeg voli, i to ga je zabavljalo. I pored toga, nije imao ni najmanju
nameru da zapostavi svoje poslove.
Takođe joj je nekoliko puta napomenuo da moraju otići preko Atlantika
da obiđu njegovu porodicu, koja jedva čeka da je upozna. Na to je ona
odgovarala: „Ne još, Džejmse. Ne dok je Veston tako mali.“ Pošto je to zvučalo
razumno, nije se raspravljao s njom.
 Kad je ponovo ostala u drugom stanju, bio je oduševljen. Nadao se da će
ovog puta dobiti devojčicu. Tada je ona izgubila dete, a on je bio veoma tužan.
Vanesa je to podnela još mnogo teže.
Bila je veoma potištena. Nedeljama je ostajala kod kuće, retko je izlazila
i bezvoljno je gledala kroz prozor u nebo. Činilo se da je postala nekako
beživotna. Džejms je pokušavao da je uteši, da je nagovori da se nečim
zabavi, ali uglavnom bezuspešno. Kao da je bežala od bliskosti. Činilo se da
čak ni Veston ne može da je razvedri. Pošto bi se malo poigrala s njim,
vraćala ga je dadilji i rukom im davala znak da odu.
Postepeno se vratila u normalno raspoloženje, ili nešto slično tome. Ipak,
promena se dogodila. Mada ga je primala u svoju postelju, Džejmsu je bilo
jasno da ga ona zapravo ne želi. Trudio se da bude što nežniji i nadao se
boljim vremenima. Još teže mu je bilo da shvati njeno ponašanje prema
Vestonu.
Pretpostavljao je da sve žene imaju majčinski instinkt. Smatrao je to
prirodnim. Stoga mu je zaista bilo čudno što Vanesa, čak i pošto se oporavila,
kao da nije marila za svog sina. Sa strane, ona je mogla izgledati kao
savršena majka, ali se zapravo ponašala mehanički i u njenom ponašanju
prema detetu nije bilo topline. Jednom se, dok joj je dečak sedeo na krilu,
zagledala Vestonu u lice i rekla Džejmsu: „On je isti ti.“
„Zapravo, veoma liči na mog oca“, odgovorio je Džejms.
„Oh“, reče ona tužno. „Je li tako?“ Zatim je mrzovoljno spustila malog
Vestona s krila, tako da je Džejmsu ostalo da se pita ima li ona ikakvih
osećanja bilo prema njemu, bilo prema sinu.
Ubrzo posle toga Džejms je na Strandu sreo Bendžamina Frenklina. Kad
mu se predstavio i objasnio mu ko je, veliki čovek ga je srdačno pozdravio.
„Dođite kod mene“, rekao mu je, „da razgovaramo.“
Kao i uvek, razgovor s Frenklinom je bio pravo prosvetljenje. Razgovarali
su o patriotama i Džejms mu je prepričao svoj razgovor s mladim Hjuom.
„Priznajem“, rekao je Frenklinu, „da sam od tada često razmišljao o
njegovim rečima i pitao se je li on u pravu. Možda je nemoguće postići
suštinski dogovor između britanske vlade i američkih kolonija.“
Frenklin je bio veći optimista.
„Ne mogu da osporim logiku vašeg prijatelja“, reče on vedro. „Međutim,
umetnost politike koristi pregovore i kompromise radije nego logiku. Nije reč
o tome je li Britansko carstvo logično, već mogu li ljudi u njemu da žive
zajedno. U tome je suština. Ja se još uvek nadam da možemo, a verujem da
ni vi nećete izgubiti nadu.“
Džejms se sa Stranda vraćao ka Pikadiliju nešto bolje raspoložen. Pošto
je skrenuo u Mejfer i stigao do svoje kuće, vrata mu je otvorio batler, koji ga
je obavestio da je njegovoj ženi došla prijateljica i da su gospođe u malom
salonu. Džejms se popeo uz stepenice, prišao vratima i upravo hteo da uđe u
sobu, kad je čuo glas svoje žene.
„Jedva to podnosim. Svaki dan pod ovim krovom liči mi na mučenje.“
„Nije valjda baš tako strašno“, čuo je kako gošća utešno odgovara.
„Jeste. Zarobljena sam u braku s kolonistom. Kolonistom koji hoće da me
odvuče u svoju prokletu koloniju. Zadrhtim kad pomislim da će, ako odemo
tamo, možda hteti da ostane.“
„Da ostane u Americi kad može da živi u Londonu? Ne mogu to da
zamislim.“
„Ne poznaješ ga. Ne znaš kakav je.“
„Pričala si mi kakav je on muž...“
„Oh, ne žalim se ja na njegovu muškost. Mislim da sam ga neko vreme
čak volela. Ali sada... ne mogu podneti da me dotakne.“
„Takve stvari se dešavaju u braku. Možda će proći.“
„Neće. O, kako sam mogla da budem tako glupa i da se zakopam s njim?
I sve to zbog njegovog prokletog deteta.“
„Ne govori tako, Vanesa. Zna li on šta osećaš?“
„On? Kolonista? Da zna? Ne zna on ništa.“
Džejms se nečujno okrete i udalji od vrata. Sada znam, pomisli on
sumorno. Silazeći niz stepenice, kazao je batleru da nema potrebe da
pominje njegovoj ženi da je dolazio, jer se upravo setio da mora da obavi još
jedan posao. Vratio se tek sat kasnije.

Narednih godinu dana Džejms je nastavio da radi kao i obično. Pažljivo je

motrio na svoju ženu – na njeno skriveno gnušanje jednako kao i na bilo
kakvu promenu osećanja prema njemu. Nije primećivao ni jedno ni drugo.
Zbog toga što je saznao za njena osećanja, uglavnom se klonio njene postelje,
na šta se ona nije žalila. Povremeno je nagoveštavala kako očekuje njegovu
pažnju i budući da je bila privlačna žena, a on muževan muškarac, mogao je
da je zadovolji kad bi to poželela. Što se ostalog tiče, posećivao je izvesnu
diskretnu ustanovu u Mejferu, gde su devojke smatrane čistim. Iskreno
govoreći, ponekad se pitao bi li i dalje čuvao čak i taj bedni privid braka da
nije bilo malog Vestona.
Dok su vesti o jednom skandalu za drugim stizale iz američkih kolonija
i dok je pokret patriota jačao a kongres se sastajao u Filadelfiji – i dok je
britanska vlada i dalje nespretno odgovarala na izazove – Džejms je često
mislio na svoju voljenu porodicu u Njujorku i svog malog sina u Londonu
pitajući se da li zaista želi da mali Veston odraste u svetu svoje majke ili pak
da živi u čistijem, jednostavnijem svetu u kome je on sam odgajan?
Koliko je žudeo da odvede Vestona da upozna svoje dedu i babu. S kakvim
je očajanjem odgovarao na očeva pisma u kojima ga je molio da se vrati. Kad
je jednom ili dvaput zapodenuo razgovor o tome s Vanesom, čak joj
obećavajući da će njihov boravak tamo biti kratak, odbila je da pođe na
putovanje.
Začudo, svađa koja je napokon dovela njihov sukob do vrhunca nije
započela zbog njegove porodice, već zbog Bena Frenklina. To se dogodilo
početkom decembra 1774.
Budući da se njegovo dobronamerno mešanje u događaje u vezi sa
Hačinsonovim pismima onako pogubno završilo, Frenklin ne samo što je
izazvao nemire u kolonijama, nego su mnogi u Londonu smatrali da je on to
uradio namerno, te su ga strahovito napadali. Zauzvrat, Frenklin je napisao
nekoliko članaka u kojima je istakao greške vlade u Londonu. To je još
zaoštrilo situaciju i, mada je još uvek imao uticajne prijatelje u Parlamentu,
Frenklin više nije bio omiljen.
Jedne večeri Džejms i Vanesa su se zaleđenim ulicama vraćali svojom
kočijom s jedne večere, kada je Džejms nespretno primetio da mu je žao što
je čuo kako oštro napadaju Frenklina.
„Ne sumnjam“, promrmljala je Vanesa.
„Njegove namere su dobre“, rekao je Džejms. I bez nekog posebnog
razloga, osim što je svakako to toliko dugo potiskivala, to je podstaklo
Vanesu na pravi izliv besa.
„Frenklin je prokleti kolonista. Mali prljavi izdajnik koji glumi
džentlmena.“
„Mislim da je to malo nepošteno.“
„Došao je u London. Obećao je da će biti koristan. Prihvatili smo ga kao
Engleza. Čak smo poslali i njegovog sina, kopile, da upravlja Nju Džersijem.
Postoji samo jedno što taj naduvenko može da uradi, ako jeste džentlmen. Da
drži usta zatvorena, sem kad mu se kaže da ih otvori. Što se mene tiče, i
njega i sve ostale kolonijalne izdajnike treba izvesti na livadu i postreljati.
To bi dovelo kolonije u red.“
„Pa, sad bar znamo šta ti misliš.“
„Znam da niko ne misli drugačije, ti prokleti kolonisto!“, uzviknu ona.
„Budi srećan što imaš sina koji je rođen u civilizovanoj zemlji. Molim se Bogu
da nikad ne kroči u tvoju prokletu koloniju.“
Džejms doviknu kočijašu, koji je svakako morao čuti najveći deo njihovog
razgovora, da zaustavi kočiju. Izašao je. Vanesa nije rekla ni reč.
 Dok se pešice vraćao kući, Džejms nije osećao ni tugu, čak ni bes, već
samo gnušanje. Kada je stigao do kuće, mirno je otišao do svog radnog stola
i iz njega uzeo poslednje očevo pismo. Čitajući iznova njegovu usrdnu molbu
da dođe da vidi majku, obuze ga stid. Makar i bez svoje porodice, odlučio je
da se ukrca na brod što je pre moguće. Zatim se povukao u svoju sobu, gde
je prespavao sam.
Ustao je kasno i sam doručkovao. Upravo je hteo da pođe u Albionovu
kancelariju kada mu je batler predao pismo. Bilo je napisano Vanesinim
odlučnim rukopisom. Poručila mu je kako je rano tog jutra otputovala na
kontinent i da ne zna kada će se vratiti.

Neposredno uoči Božića Džejms je otišao da vidi Bena Frenklina. Na njegovo

iznenađenje, kada je saopštio starijem čoveku svoju odluku, Frenklin nije
pokušao da ga odgovori.
„Činjenica je“, priznao je Frenklin, „da sam i ja došao do istog zaključka.
Pokucao sam na svaka vrata u Londonu za koja sam znao. Neka su mi još
uvek otvorena, a i oni koji me razumeju, govore mi isto. Britanska vlada neće
popustiti. Oduvek sam verovao da je kompromis moguć. Sada više ne
verujem u to.“ Nasmešio se. „Izgleda da je vaš mladi prijatelj pravnik bio u
pravu. Očekujem da uskoro i sam pođem za vama.“
„Nisam shvatao koliko smo mi kolonisti omraženi.“
„Britanci su besni. Kad su ljudi besni, ne prezaju ni od kakve uvrede; a
predrasude postaju uverenja.“
„Ni ja nisam razumeo britansku nadmenost.“
„Sva su carstva nadmena. To im je u prirodi.“
Džejms se rastao od Frenklina sa srdačnim izrazima dobre volje. Ostalo
mu je još samo da se pripremi za put i da, budući da mu je majka otišla,
povede i malog Vestona sa sobom. Barem je to bio blagoslov; Veston će
konačno ipak moći da vidi dedu i babu.
Dok se, držeći sinčića za ruku, ukrcavao na brod, obećavao je sebi samo
jedno: dečak nikad ne sme saznati da ga majka ne voli.
 RAT

Mart 1776.

N apolju je nebo bilo plavo. Hadson joj je već rekao da je ulicama mirno.
Abigejl je vratila pismo ocu, izašla u predvorje gde ju je čekao mali
Veston i uzela dečaka za ruku.
„Hajde, Vestone“, reče ona, „idemo u šetnju.“
Dečak joj je sad već bio kao sin. Bio je tako dobar. Dala bi život radije
nego što bi dopustila da mu se desi nešto loše.
Godinu dana po Džejmsovom povratku, sve se potpuno izmenilo. Neko
vreme su se još mogli čuti glasovi umerenosti i razuma. Kontinentalni
kongres se zakleo da od Britanije traži samo pravdu. U Njujorku, ljudi poput
Džona Džeja uspevali su da obuzdaju slobodare. Ali ne zadugo.
Pobuna je već živela sopstvenim životom. Najpre su, posle čarki kod
Leksingtona i Konkorda, kada je general Hau sa svojim crvenim mundirima
pokušao da se probije iz Bostona, patriote nanele ogromne gubitke
Englezima kod Banker Hila, zatim su u severnom toku reke Hadson Itan
Alen i njegovi „Grin mauntin bojs“ iznenadili crvene mundire i zauzeli malu
tvrđavu Tikonderoga, s njenim teškim topovima. Posle toga se Kongres
toliko ohrabrio da su čak pokušali da prodru i u Kanadu.
Dole u Virdžiniji, britanski guverner ponudio je slobodu svim robovima
koji žele da se pridruže britanskoj vojsci – što je razbesnelo južnjačke
vlasnike plantaža. U Engleskoj je kralj Džordž proglasio da se američke
kolonije nalaze u stanju pobune – što je tada već bilo sasvim tačno – i naredio
da se sve njihove luke zatvore.
„Kralj nam je objavio rat“, rekli su slobodari.
Međutim, ono što je pokrenulo ljude nije imalo nikakve veze s vojskom.
Januara 1776. pojavio se jedan anonimni pamflet. Uskoro se saznalo da je
njegov autor Englez Tomas Pejn, koji je nedavno stigao u Filadelfiju. Naslov
pamfleta glasio je „Zdrav razum“. „Prokleta pobuna“, tako ju je nazvao Džon
Master, ali pamflet je bio izvanredno napisan.
 Pejn ne samo da se zalagao za nezavisnu Ameriku – božju zemlju, gde bi
izbeglica Sloboda mogla da se skloni od drevnih zala Evrope – već je
upotrebio i brojne izraze koji su naišli na veliki odjek. Kralj Džordž je nazvan
„britanskom kraljevskom zveri“. O britanskoj vlasti pisac je rekao: „Ima
nečeg veoma apsurdnog u pretpostavci da ostrvo treba da vlada
kontinentom.“ A o nezavisnosti, jednostavno i upečatljivo: „Vreme je da se
rastanemo.“ Za nekoliko nedelja, „Zdrav razum“ se čitao u svim kolonijama.
Sada se već činilo da je rat neizbežan. Njujork će, sa svojom moćnom
lukom i kao mesto odakle se mogao kontrolisati severni rečni put ka Kanadi,
biti ključno mesto. Vašington iz Virdžinije, koga je Kongres odabrao za
glavnog komandanta, već je pregledao grad. Početkom 1776. poslao je svog
pouzdanog generala Lija da ga ojača.
Ako je general Čarls Li imao ikakve veze s poznatom porodicom Li iz
Virdžinije, ona je svakako bila vrlo slaba, jer se ispostavilo da je on
ekscentrični Englez. Služio je u Americi u francusko-indijanskom ratu i
oženio se Indijankom pre nego što se vratio da se bori u Evropi. Nedavno se,
međutim, vratio u Ameriku da se tu nastani. Strastveno se zalažući za
koloniste, ovaj temperamentni zapovednik šepurio se gradom sa svojim
čoporom pasa, često praćen grupom radoznale dece. Bez obzira na to, znao je
šta radi. Za mesec dana stvorio je solidnu osnovu za odbranu grada.
Njegovo prisustvo u gradu imalo je za porodicu Master još jednu
posledicu. Kad je Džejms otišao da mu ponudi svoje usluge, ostavio je odličan
utisak na oštrog generala, koji ga je uskoro poslao u Boston da se pridruži
Vašingtonu.
Prolazeći Ulicom Biver, Abigejl je razmišljala o svom dragom bratu
pitajući se kada će ga opet videti. Prešla je ulicu ka Bouling grinu. Mali
Veston ju je vukao za ruku. Pustila ga je da potrči napred.

Džon Master opet pogleda pismo. Trenutno nije bilo jednostavno dobijati
pisma iz Engleske – a kao poznati torijevac, morao je da bude oprezan. Mnogi
njegovi prijatelji torijevci napustili su poslednjih meseci grad. Trajon,
kraljevski guverner, već je bio bezbedno ukrcan na brod što se upravo
spremao da isplovi iz luke. Za one lojaliste koji su se usudili da ostanu,
najmudrije je bilo da ne skreću pažnju na sebe. Svako ko se dopisivao s
Englezima mogao je biti proglašen za uhodu. Albion mu je, međutim,
domišljato poslao pismo preko Bostona, a glasnik ga je sinoć na vratima kuće
predao Solomonu.
Pismo je bilo jasno, jezgrovito i ne baš ohrabrujuće.
Skupljala se velika vojska. Tako brojna da britanski crveni mundiri nisu
bili dovoljni. Vlada je unajmila i nemačke plaćenike. Pokušali su čak da
unajme i ruske jedinice, ali ih je carica Katarina odbila. Sada više nije bilo
povlačenja.
U Engleskoj je mnogo onih čije su simpatije na strani pobunjenika,
podsetio je Albion Mastera. Londonci su posebno bili naklonjeni kolonistima.
Čak je i lord Nort, premijer, bio sklon pomirljivom stavu, sve dok nisu
započele borbe. U Donjem domu su se Berk, Čarls Džejms Foks i drugi
daroviti govornici još zalagali za koloniste. U Gornjem domu su i ugledni
Četem, koji je predvodio Englesku u pobedi nad Francuzima u poslednjem
ratu, i Frenklinov prijatelj lord Dartmut i dalje bili spremni da podrže
kompromis. Nekoliko oficira je čak odbilo da ratuje protiv kolonista.
Pošto su, međutim, ubijeni britanski vojnici, simpatije javnosti okrenule
su se vladi. To se moglo i očekivati. Iznad svega, kralj Džordž je najiskrenije
verovao da mu je dužnost da ne popusti. Većina u Parlamentu slagala se s
njim, a čak i da nije, mnogi članovi Parlamenta imali su javne službe za koje
su dobijali lepe plate bez imalo rada, vojne položaje na kojima je
napredovanje zavisilo od vlasti, prijatelje koji su sklopili ugovore s vladom,
ili su se pak, prosto rečeno, svi ti članovi mogli podmititi, da je lord Nort
mogao biti siguran kako će osigurati većinu.
Je li još uvek bilo neke nade? Da, tvrdio je Albion, iz dva razloga. Prvi
razlog bili su ogromni troškovi otpremanja vojske na tako dalek put. Drugi,
to što bi Francuska, videvši da su britanske snage zauzete u Americi,
verovatno napala druge delove carstva i pokušala da povrati ono što je
izgubila u poslednjem ratu. Kada jednom patriote vide s čim se suočavaju i
pošto se pošteno preplaše, možda će ublažiti svoje najekstremnije zahteve i
možda će kompromis biti dostižan. Pismo je završio u nešto vedrijem tonu.

Je li vam Džejms rekao kako se oduvek pričalo da je majka lorda Norta prevarila muža s
kraljevim ocem? I da su tako kralj Džordž i premijer polubraća? (Toliko liče da sam
siguran kako je to istina.) Ako bi se, dakle, premijer umorio od kažnjavanja kolonista,
njegov kraljevski brat bi ga, verujući da je Bog na njegovoj strani, svakako naterao da se
drži svog nauma.

Master je pažljivo posmatrao Abigejl dok je čitala pismo. Zabavljalo ga je

njeno zaprepašćenje kad je stigla do onog dela u kome se govori o kralju i
njegovom bratu.
„Nikad nisam pomišljala, tata“, kazala je ona, „da je lord Nort kraljev
nezakoniti brat. Da li se takve stvari često dešavaju u Engleskoj?“
„Ima ih“, odgovori on s osmehom, „čak i u Americi.“ Ipak, mislio je on
sada, ponovo čitajući pismo, najvažnije od svega jeste da još uvek ima nade.
Verovatno će biti borbi, ali kada patriote jednom shvate šta su učinili –
uprkos Čarliju Vajtu i slobodarima, uprkos generalu Liju i njegovim
pripremama za odbranu, uprkos tragičnoj ludosti njegovog rođenog sina
Džejmsa – doći će se do nekakvog rešenja. Još ima nade za njega, i Abigejl, i
malog Vestona.
Sedeo je neko vreme razmišljajući o svemu tome, dok ga nije trgla neka
buka na vratima. Iznenađen, izašao je u predvorje i zatekao Hadsona kako
pokušava da zatvori vrata na kojima su stajala dvojica krupnih muškaraca.
Trenutak kasnije, vrata su razvaljena.
A on je samo užasnuto zurio.

***

Na Bouling grinu bilo je svega nekoliko ljudi, a malog Vestona bilo je lako
zabaviti. Džejms ga je naučio da baca i hvata loptu i trebalo je samo
dobacivati se s njim.
„Baci više“, vikao bi on, ili: „Još dalje.“ Rado joj je pokazivao kako ume
da skoči ili da se baci za loptom. Neverovatan je, mislila je, za svoje godine.
Abigejl je oduvek brinula da dečak sigurno pati za majkom i nadala se da će
mu donekle nadoknaditi taj nedostatak. Zato joj, mada je bilo naporno
satima se juriti s njim, sve to nije nimalo teško padalo kada bi videla kako
je dečkić veseo i koliko se ponosi sobom. Jedino je žalila što Džejms nije tu
da to vidi.
Koliko je bila srećna kada se Džejms vratio. Kako je samo bio visok i
zgodan. Koliko se radovala gledajući ga kako sedi za porodičnim stolom. I
kakvo olakšanje. Sada kada je Džejms tu, bila je sigurna da će sve poći
nabolje.
Trećeg dana im je saopštio vest. Otac i on su sedeli u sobi iza zatvorenih
vrata gotovo sat vremena. Čula je očev bolni uzvik, zatim dizanje glasova,
pa dugački žustri razgovor pre no što je otac izašao bled i smrknut.
„Tvoj brat je odlučio da podrži patriote“, rekao joj je. „Razumem njegove
razloge, mada se ne slažem s njima. A sada, Abi“, nastavi on blago, „moramo
održati jedinstvo porodice, ti i ja. Razgovaraj o tome sa Džejmsom što je
manje moguće. Nipošto se nemoj svađati s njim. On ti je brat i moraš ga
voleti i podržavati. Iznad svega, mali Veston ne sme čuti nijednu ružnu reč
u ovoj kući.“
Tako su i postupali. Niko ko bi ušao u kuću nikada ne bi mogao
pretpostaviti da su Džejms i njegov otac na različitim stranama. O dnevnim
vestima razgovaralo se mirno. Master je mogao reći svoje mišljenje o
sposobnostima Vašingtona, ili o nesposobnosti njegovih jedinica. Džejms je
odmahivao glavom zbog nekih loših ili nadmenih odluka Londona. Ali
njihove rasprave uvek su bile uljudne.
Ubrzo po Džejmsovom povratku otišli su svi zajedno u okrug Dačes.
Abigejl je još čuvala srećne uspomene na odlaske svome dedi, starom Dirku
Masteru, na njegovo imanje dok je još bila dete. Pošto je on umro, Džon
Master je zadržao njegovu kuću, koju su s vremena na vreme koristili leti.
Velikim posedima upravljao je, pored sopstvenih imanja, muž njene sestre
Suzan.
Tom prilikom smestili su se kod Suzan. Bilo im je vrlo prijatno. Suzan je
sada postala prava domaćica i mada joj je bilo drago što ih vidi, bila je češće
zaokupljena svojom decom i upravljanjem svojim imanjem nego velikim
svetskim događajima. Njen muž, žustar i vedar čovek, kratko se izrazio:
„Mi se ovde trudimo da se klonimo nevolja koliko god možemo.“ Činilo se
da se on i Džejms sasvim dobro slažu, ali Abigejl je shvatala da, pored
porodične odanosti, oni nemaju mnogo zajedničkog.
Neposredno pre nego što su otišli, međutim, Suzan je nežno uhvatila
brata za ruku i rekla mu: „Dođi nam opet, Džejmse, i nemoj predugo da
čekaš; drago mi je što sam posle toliko godina ponovo upoznala brata.“
Džejms je obećao da će doći.
Što se tiče njenog sopstvenog odnosa s bratom, Abigejl gotovo da nije
mogla poželeti ništa bolje. Često je sedeo s njom i pričao joj šta je sve video.
Mada je izgledao dostojanstveno, umeo je da je zabavlja i zasmejava pričama
iz svojih studentskih dana. Uskoro je otkrio šta ona voli i uprkos tome što su
luke bile zatvorene za engleske trgovačke brodove, uspevao je da pronađe
ponešto – čipkane trake, knjigu ili makar buketić cveća – čime bi je
obradovao. Svome sinu bio je uzoran otac. Kada ga je posmatrala kako se
igra s Vestonom ili ga uči da čita, ili vodi dečaka u šetnju, veoma se ponosila
Džejmsom.
I tako je, hvala bogu, mogla da voli i poštuje i oca i brata. Sad je ona
upravljala njihovim domaćinstvom, kako joj se činilo, sasvim dobro. Hadson
i njegova žena svakodnevno su se savetovali s njom u vezi sa svim kućnim
poslovima. Činila je sve što je u njenoj moći da uteši svoga oca, pruži podršku
bratu i zameni majku Vestonu.
Ali zašto je Džejms sam? Gde mu je žena? Uskoro po njegovom dolasku
Abigejl je pokušala da ga to pita, ali joj je on dao neodređen odgovor i blago
je odvratio od daljeg ispitivanja. Otac nije znao ništa više od nje. Prošle su
tri nedelje pre nego što je Džejms uspeo da skupi snage da im kaže kako su
se on i Vanesa ozbiljno posvađali.
„Još se nadam pomirenju“, rekao je, „ali ne smem računati na to.“ U
međuvremenu, složili su se da nema potrebe da bilo šta priča malom
Vestonu. Njemu su rekli da će njegova majka doći da im se pridruži čim bude
u prilici i, mada mu je očito nedostajala, činilo se da prihvata njeno odsustvo
kao neku neobjašnjivu neophodnost sveta odraslih.
Posle nekoliko meseci stiglo je pismo od Vanese. Bilo je napisano na
debeloj hartiji odlučnim, jasnim rukopisom. Pored poruka ljubavi upućenih
malom Vestonu, govorila je o svojoj zabrinutosti zbog pobune i pitala kada
Džejms namerava da se vrati, očigledno ničim ne nagoveštavajući da
namerava da mu se pridruži.
U međuvremenu, dok je pobuna jačala, Džejmsovo prisustvo u kući kao
da im je obezbeđivalo izvesnu zaštitu. Mnogi torijevski lojalisti su odlazili,
neki su plovili u Englesku a drugi se povlačili na svoja imanja, nadajući se
da tamo neće biti nemira. Neki su odlazili u lojalističke okruge Kings i Kvins
na Long Ajlendu, mada su ih patriote tamo povremeno uznemiravale. Dokle
god je, međutim, Džejms bio u gradu, kuća Masterovih smatrana je
patriotskom.
Pošto se neko vreme igrala s Vestonom, Abigejl je u jednom trenutku
nepažnjom bacila loptu u stranu. Skočivši za njom, dečak je udario kolenom
o krupan kamen i ogrebao se. Kada je ustao, Abigejl mu je odmah pritrčala,
primetivši bolnu grimasu na malom licu. Pored manjeg krvarenja, shvatila
je da će dečak uskoro na kolenu imati poveliku modricu. Očekivala je da on
zaplače. „Hoćemo li sada kući?“, upitala je zavijajući mu svojom maramicom
okrvavljeno koleno, međutim, on odmahnu glavom. Shvatajući da dečaci ne
plaču, ona se vrati na svoje mesto i dobaci mu laganu loptu, istovremeno ga
sažaljevajući i ponoseći se njime.
Nastavili su tako još nekoliko trenutaka, kada je iz ulice iza svojih leđa
čula povike. Zastala je da oslušne, ali su oni brzo zamrli. Lopta je proletela
još nekoliko puta tamo-amo pre no što je Abigejl primetila da ljudi s
travnjaka žure u pravcu odakle se začula buka, kao da ih privlači neki metež.
Oklevala je, pitajući se šta da radi. „Baci, Abi“, doviknu joj Veston, pošto joj
je dobacio loptu.
Pretvarajući se da nije uspela da uhvati loptu i potrčavši za njom, otišla
je malo dalje pokušavajući da vidi šta se dešava – a zatim ugledala Solomona
kako trči ka njima.
„Ostanite tu, gospođice Abigejl“, reče joj on zadihano čim je stigao do nje.
„Šta je bilo?“
„Bos“, prošaputa on, da ga Veston ne čuje. „Došli su po njega. Kažu da je
uhoda jer dobija pisma iz Engleske. Ne vraćajte se tamo“, dodade on žurno.
Međutim, ona ga nije slušala.
„Ostani s Vestonom“, naredi mu ona. Gurnula mu je loptu u ruke. „Zadrži
ga tu.“ Rekavši mu to, ona potrča.
Ispred kuće se skupilo mnoštvo ljudi. Napeto su iščekivali. Pokušala je
da se progura između njih, ali pre no što je stigla do kapije, vrata se otvoriše
i rulja glasno urliknu.
Oca su joj svukli do pasa a stopala mu behu bosa. Kao snažan i krupan
čovek umeo je da se brani, ali kroz vrata ga je proguralo desetak muškaraca,
suviše da bi im se mogao suprotstaviti. Trudio se da zadrži dostojanstvo, pa
ipak, lice mu je bilo pepeljasto. Nikad ranije nije videla oca tako poraženog.
Ljudi oko njega su ga grubo gurali.
Rulja je sve glasnije vikala. Činilo se da žele zabavu koliko i osvetu.
Njenog oca su zadržali na stepenicama ispred kuće. Jedan čovek je nosio
kantu katrana.
Tada je Abigejl shvatila šta se dešava. Nije vredelo da pokušava da ih
spreči; znala je da ne može ništa da učini. Morala je brzo nešto da smisli.
Okrenula se i potrčala. Kuda da krene? Ka Vol stritu? Tamo je Gradska
većnica i ljudi koji imaju moć. Luka je, međutim, bila bliže. Imala je tako
malo vremena. Koliko je vremena potrebno da se čovek polije katranom i
pospe perjem?
Bio je to okrutan običaj. Ritualno poniženje. Svući čoveka, politi ga
katranom a zatim zasuti perjem, koje se lepilo za katran. Sramota golotinje,
užasni bol od vrelog katrana koji peče, nagoveštaj da je čovek tamnoput kao
urođenik ili rob i pernat kao pile, spremno za klanje. Pošto bi ga tako
unakazili, žrtvu su vodili ulicama, da mu se čitav grad smeje. Posle toga
morao je da guli i čisti ispečenu kožu. Dešavalo se da poneko od toga umre.
Trčala je što je brže mogla, mahnito se osvrćući u nadi da će na ulici sresti
nekog ko je u stanju da spreči taj grozni naum. Stigavši do lučke kapije,
pojurila je ka stražaru.
„Gde ti je zapovednik?“, uzviknu ona. „Tražim nekog oficira.“
„Ovde ih nema“, odgovori on.
„Moj otac – hoće da ga poliju katranom i pospu perjem.“
„Možda u Gradskoj većnici“, reče on sležući ramenima.
„Proklet bio“, uzviknu ona i, okrenuvši se, u očajanju potrča Brodvejom.
Pretrčala je stotinak metara kad je ugledala kola. Stajala su kraj ulice,
dok je vozač ćaskao s prolaznikom. Abigejl nije oklevala. „Pomozite mi“,
doviknu ona vozaču. Čovek se okrenu.
„Gradska većnica“, reče ona zadihano. „Molim vas, odvezite me tamo.
Hoće da poliju mog oca katranom i pospu perjem.“
Hvala bogu, vozač nije oklevao. Snažna ruka je povuče u kola. Pogledavši
mu lice, ona pomisli da ga je već videla, ali nije znala gde. Bez ijedne reči
ošinuo je konja i kola hitro krenuše Brodvejom. Međutim, umesto ka severu,
zaputila su se u suprotnom pravcu.
„Gradska većnica“, uzviknu ona. „Za ime boga, vozite me u Gradsku
većnicu.“
Vozač nije obraćao pažnju na njene reči. Zatim iznenada reče: „Ako
hoćete da ga spasete, gospođice Abigejl, držite se čvrsto.“
Pre no što je shvatila šta se dešava, ušli su u Ulicu Biver. Ugledavši
svetinu, vozač nimalo nije usporio, već se ustremio pravo na nju, na šta se
ljudi razbežaše. Njen otac je još stajao na vrhu stepeništa. Već su mu
namazali grudi i leđa i upravo su se spremah da mu poliju katranom i noge.
Sad su se iznenađeno trgli.
„Prekinite!“, uzviknu vozač oštro. Očigledno je očekivao da ga poslušaju.
Čovek koji je četkom razmazivao katran zastade oklevajući, ali njegov
drug, koji je nosio kantu, opsova i pobuni se: „On je prokleti torijevski
špijun.“
Vozačev bič polete tako hitro da ga je Abigejl jedva i videla. Sledećeg
trenutka čovek zaurla kada ga bič osinu po ruci, i ispusti kantu, prolivajući
katran po stepenicama.
„Raspravljaš se sa mnom?“, upita ga vozač.
„Ne, Čarli“, odgovori onaj s četkom. „Ne raspravljamo se.“
„Dobro je“, reče Čarli Vajt. „Jer ovo je kuća Džejmsa Mastera, patriotskog
oficira, i nalazi se pod zaštitom. Ko god bude uznemiravao ljude u ovoj
kući...“ Nije morao da završi rečenicu.
„U redu, Čarli“, reče čovek s četkom, „kako god ti kažeš. Hajdemo,
momci.“ Poveo je svoje ljude na ulicu.
Čarli se osvrte posmatrajući gomilu i zamišljeno pucnu bičem ljudima
iznad glava. Oni počeše da se razilaze.
„Idite kod oca, gospođice Abigejl“, reče joj Čarli tiho, pomažući joj da siđe.
Kad je stigla do vrha stepeništa, kola su se već udaljavala. Čarli se nije
osvrtao.

Posle toga ih više nisu uznemiravali, mada je otac bio iskreno zaprepašćen
zaštitničkim postupkom Čarlija Vajta. Kada je dva dana kasnije na ulici
srela Čarlija, Abigejl zaustavi vozača i reče mu: „Moj otac želi da vam
zahvali.“ Čarli odmahnu glavom. „To ionako nije bilo zbog njega“, progunđa
i okrete se.
Mesec dana posle toga Džejms se, hvala bogu, vratio iz Bostona, veoma
zadovoljan sobom. General Hau i njegovi crveni mundiri morali su da se
evakuišu iz Bostona i odu za Novu Škotsku. A Vašington mu je dao čin
kapetana. Uspomena na očevo poniženje, međutim, nije izbijala Abigejl iz
glave i zbog toga je postala još odlučnija da sačuva i odbrani porodicu. Jednog
dana kada ju je Džejms vedro upitao: „Pa, Abi, jesi li sad torijevka ili
patriota?“, nije mu odgovorila. „Mislim da Vestona hvata prehlada“, reče
ona. „Danas ne bi trebalo da izlazi.“
 Ponekad je bilo teško tačno reći ko vlada u Njujorku. Kraljevski guverner
i stara Skupština bili su mrtvo slovo na papiru. Obično je postojao Patriotski
provincijski kongres kojim su upravljali ljudi poput Livingstona, iz stare
elite. Još uvek umeren, Njujorški kongres se nadao dogovoru, međutim, na
ulicama Njujorka su slobodari odlučivali o tome šta će se dešavati.
Pripreme za rat su se nastavile. Britanci su sada možda bili u Novoj
Škotskoj, ali su svi znali da će se vratiti. Patriotske jedinice neprestano su
pristizale, a slobodari su likovali pronalazeći kuće odbeglih lojalista u koje
su ih smeštali. Torijevsko uporište na Kings koledžu praktično je pretvoreno
u kasarnu. Na travnjaku iznad kuće Čarlija Vajta pojavili su se šatori. Kad
su Čarli Vajt i njegovi ljudi zahtevali da se što je moguće više ljudi pošalje
da grade nove grudobrane uz reku, čak i Džon Master je, posle izvesnog
opiranja, pristao da pošalje Solomona.
„Ako ti je zbog toga lakše“, kazao mu je Džejms, „general Li ne veruje da
možemo zadržati grad. Britanski brodovi mogu da uđu u luku i raznesu nas
ako im se prohte. Ipak, misli da pre toga treba đavolski dobro da im se
odupremo.“
„A Vašington?“, upitao je njegov otac.
„Njegovo je naređenje da se držimo.“
„Priča se“, rekao je Džon Abigejl blago se smeškajući, „da Provincijski
kongres namerava da napusti grad čim se Britanci pojave.“
„Kuda će otići?“
„Verovatno do Vajt Plejnsa. To je četrdeset kilometara ka severu.“ Široko
se osmehnuo. „Mislim da bi odatle mogli bezbedno da pođu na bilo koju
stranu.“

Sredinom juna stiglo je još jedno pismo od Albiona, ovog puta preko jednog
trgovca s Karipskih ostrva. Podrobno je opisivao veliku silu koja se sada
približavala Americi i dodao nekoliko reči o britanskim zapovednicima:
generalu Hauu, s bratom admiralom Hauom, koji zapoveda mornaricom;
generalu Klintonu, odraslom u Njujorku, sposobnom komandantu;
Kornvolisu, takođe sposobnom, premda plahovitom. Albion je otkrio
Masteru i jednu zanimljivost. Braći Hau će biti isplaćena i velika dodatna
naknada za uspešne mirovne pregovore. „Dakle, oni će se istovremeno
zalagati za rat i za mir.“

Jesam li spomenuo još jednu zanimljivost, da su braća Hau takođe i kraljevi rođaci? To
je zbog toga što je kraljev čukundeda imao nezakonitu polusestru – s kojom je bio toliko
blizak da mnogi tvrde kako mu je bila i ljubavnica. Kako god bilo, ova dama se udala, a
njena kćerka, postavši ledi Hau, rodila je generala i admirala. Kralj ih voli i naziva svojim
rođacima. Tako bi se moglo reći da je pohod na Ameriku prava porodična rabota.
 Svojim pismom uveravao je Mastera da će britanske snage biti tako jake
da će pobeda biti brza i da se, ko zna iz kog razloga, u Engleskoj uglavnom
pretpostavlja da američki kolonisti neće biti dovoljno odlučni da se odbrane.
Pismo je završio iznenađujućim vestima.

Moram vam takođe reći da se među snagama koje kreću ka Americi nalazi i moj sin Grej.
Donekle protiv mojih uverenja, uspeo je da me ubedi da mu kupim položaj u vojsci. Molim
se da se bezbedno vrati i nadam se da će imati prilike da vas poseti. Ko zna, možda će
se on i Džejms čak boriti zajedno, rame uz rame.

Kad joj je otac pokazao pismo, Abigejl ga je pročitala sa izvesnim

zaprepašćenjem.
„Izgleda, tata“, primetila je, „da gospodin Albion ne zna kako je Džejms
postao patriota. Pa ipak si mu ti od tada nekoliko puta pisao. Zar mu nisi
rekao ništa o tome?“
„Sigurno sam zaboravio.“ Pomalo tužno joj se nasmešio. „Nadao sam se
da će se Džejms predomisliti.“
„O, tata“, rekla je ona i poljubila ga.

Poslednje nedelje juna prisustvovala je razgovoru između svog oca i brata,

a zbog njega se ponosila i jednim i drugim.
Još od maja Kontinentalni kongres u Filadelfiji sastajao se da raspravlja
o opštoj deklaraciji, o razlozima svojih postupaka i svojim budućim
namerama. Kada je od svih trinaest kolonija zatraženo da pošalju delegate,
umerenjaci iz Njujorka su ih poslali bez velikog ushićenja. Pa ipak, na kraju
krajeva, ljudi koji su se skupili da raspravljaju o tim pitanjima nisu bili divlji
radikali već trezvena grupa trgovaca, zemljoradnika i advokata, od kojih su
mnogi imali lične veze s Britanijom. Mnogi su od njih diplomirali na
najboljim američkim univerzitetima – Harvardu, Vilijamu i Meri, Jejlu i na
koledžu Nju Džersi u Prinstonu. Jedan južnjački džentlmen školovan je kod
jezuita u Francuskoj. Trojica delegata studirala su, međutim, na škotskim
univerzitetima u Edinburgu i Sent Endruzu; dvojica su diplomirala na
Kembridžu, jedan na Oksfordu; a još šestorica njih su se školovala ili
studirala u Engleskoj. Među njima je bio i Ben Frenklin, bivši pobornik
carstva, koji je prethodno živeo u Engleskoj gotovo punih dvadeset godina.
Istina, njihove vođe sad su bile posvećene nezavisnosti. Džon Henkok,
najbogatiji Bostonac, davno se posvađao s britanskom vladom, mada više
zbog svojih budalastih krijumčarskih poslova nego zbog bilo kakvih čvrstih
principa. Džeferson, taj slavni baštinik evropske prosvećenosti, kao i učeni
pravnik Džon Adams, zaključili su da je nezavisnost neophodna – premda
tek nakon dugog razdoblja duhovnog traganja. Mnogi drugi delegati ostali
su, međutim, nesigurni, a krajem juna iz Filadelfije je stigla vest da kolonije
još nisu postigle dogovor.
Razgovor se odigrao posle večere.
„Oprosti mi, dragi sine“, reče Master blago, „ali budući da se uskoro
očekuje dolazak britanske vojske, moram nešto da te pitam. Ako stigne jaka
sila i potpuno porazi Vašingtona, zar to neće biti kraj cele priče? Zar ne
stavljate mnogo na kocku s vrlo neizvesnim ishodom?“
„Ne, oče“, odgovori mu Džejms. „Možda ćemo izgubiti bitku, ali čak su i
britanski generali upozorili vladu da nijedna vojska ne može zauvek zadržati
narod koji želi slobodu.“
„Četvrtinu stanovnika verovatno još uvek čine lojalisti, a mnogi drugi će
se prikloniti preovlađujućoj struji. Braća Hau će, takođe, možda ponuditi
kompromis koji će zadovoljiti mnoge patriote.“
„Moguće je. Ali po svemu sudeći, Britanija nam nikada neće dati istinsku
nezavisnost kakvu želimo.“
„Šta želite da stvorite? Republiku?“
„Da. Slobodnu republiku.“
„Pazi šta želiš, Džejmse. Studirao si na Oksfordu i poznaješ istoriju bolje
od mene. Zar nije i jaka Rimska republika zapala u dekadenciju? A u
Engleskoj se, pošto su kralju Čarlsu odrubili glavu, Kromvelova vlast
pretvorila u takvu diktaturu da su Englezi vratili monarhiju.“
„Moraćemo da budemo bolji.“
„Lepe reči, sine, ali nijedna zemlja dosad nije uspela u tome.“
„Imaj vere, oče.“
„Nemam je, ali nije važno. Još jedno pitanje. Svrha sastanka u Filadelfiji
jeste da se napiše dokument kojim se izražava težnja kolonija za
nezavisnošću, zar ne?“
„Svakako.“
„Zbog čega je to tako važno?“
„Želiš li da čuješ moje iskreno mišljenje?“
„Naravno.“
„Zato što nas, ako to ne uradimo, Francuzi neće shvatati ozbiljno.“
„Francuzi? To je zbog Francuza?“
„Ne. I zbog nas. Ali za Francuze je to suštinski važno. Razmisli malo,
Britanci imaju mornaricu koja kontroliše okean. Mi kolonisti imamo samo
privatne ratne brodove. Protiv Kraljevske mornarice nemamo nikakve
šanse. Francuzi, međutim, imaju jaku mornaricu i veliki su dobavljači oružja
– dole na jugu već snabdevaju patriote, premda tajno. Ipak ne možemo
pobediti Britaniju ako uz sebe nemamo Francuze i njihovu flotu. A koliko
god oni želeli da udare na Britaniju, to će za njih biti skup poduhvat i neće
hteti mnogo da rizikuju ako ne budu sigurni da smo mi ozbiljni. Zbog toga
nam je potrebna deklaracija. Da pokažemo Francuzima da smo ozbiljni.“
„Onda ste vi zaista neprijatelji Britanije“, uzdahnu njegov otac, „kad se
udružujete s njenim najvećim neprijateljem.“ Džon Master odmahnu
glavom. „I ne samo to, Džejmse. Francusko kraljevstvo predstavlja papsku
tiraniju. Ono predstavlja sve protiv čega se borite.“
„Nužda, oče.“
„Pa, nisam siguran da će to uspeti. Ne verujem da će kolonije održati
jedinstvo. Razlike su prevelike, posebno između Severa i Juga. U Filadelfiji
još pije postignut dogovor. Džordžija čak nije poslala ni ozbiljne delegate.“
„Možda si u pravu. Ne mogu to poreći.“
Njegov otac tužno klimnu glavom, zatim dosu još vina u Džejmsovu čašu.
Dvojica muškaraca razgovarala su još izvesno vreme o tim odsudnim
pitanjima, ne razmenivši nijednu grubu reč. Znajući koliko njen otac pati,
Abigejl je mogla samo da se divi njegovoj uzdržanosti.
Pa ipak, mislila je kako se i Džejms sigurno mnogo žrtvovao. Jer je
svakako mogao da ostane u Engleskoj i zalaže se za koloniste, ne stavljajući
ništa na kocku.

Dvadeset devetog juna počela je da pristiže britanska flota. Abigejl i njen

otac posmatrali su je iz utvrđenja. Stotinu brodova s devet hiljada crvenih
mundira prošlo je kroz tesnac i usidrilo se u blizini Steten Ajlenda. Bio je to
upečatljiv prizor. Britanci su se iskrcali, ali ništa nisu preduzeli. Očigledno
su čekali nova pojačanja. Grad je drhtao. Dva dana kasnije Džejms je
sumorno priznao: „Milicija Steten Ajlenda prišla je Britancima. Lojalisti
čamcima prelaze i s Long Ajlenda.“
Njegov otac je ćutao. Ali te večeri, kada su mislili da se ona povukla u
svoju sobu, Abigejl je čula oca kako tiho kaže: „Još nije kasno da i ti odeš na
Steten Ajlend, Džejmse. Ja bih se založio za tebe.“
„Ne mogu, oče“, odgovorio je Džejms.

Osmog jula Džejms je došao kući veoma uzbuđen.

„Filadelfijski kongres je usvojio Deklaraciju nezavisnosti.“
„Jesu li se sve kolonije složile?“, upita njegov otac.
 „Skoro sve, mada tek u poslednji čas. Njujork je bio uzdržan, ali će
prihvatiti Deklaraciju.“
Sutradan, na gnušanje njenog oca, mnoštvo ljudi otišlo je Brodvejom do
Bouling grina i oborilo bronzanu statuu kralja Džordža; skinuli su mu glavu
i odvezli trup. „Pretopićemo ga u metke kojima ćemo pucati u crvene
mundire“, govorili su. Te večeri Džejms je doneo štampani primerak
Deklaracije nezavisnosti da ga pokaže svom ocu.
„Uglavnom ju je sastavio Džeferson iz Virdžinije, mada je Ben Frenklin
uneo neke ispravke. Moraš priznati da je prilično dobra.“
Otac ju je podozrivo pročitao.
„‘Život, sloboda i potraga za srećom.’ Ovo poslednje je nova ideja. Meni
zvuči kao neka od fraza Toma Pejna.“
„Zapravo“, ispravi ga Džejms, „adaptirana je od filozofa Loka. Osim što
je on umesto ‘sreće’ govorio o ‘posedu’.“
„Pa“, odgovori mu otac, „meni posed zvuči kao bolja investicija.“
S Deklaracijom ili bez nje, borba patriota nije ulivala ohrabrenje. Mada
su se na Jugu patriote još odupirale crvenim mundirima u Čarlstonu, u
Kanadi nisu postigle ništa, a u Njujorku su se dvanaestog jula Britanci na
Steten Ajlendu konačno pokrenuli. Abigejl, njen otac i Džejms otišli su do
luke da to vide.
Dva britanska broda plovila su preko luke. Patriote su pripremile
bateriju u utvrđenju na Guvernerovom ostrvu, nedaleko od njih u luci, zatim
uobičajenu bateriju kod stare tvrđave i još jednu na doku Vajthol, da čuvaju
ulaz u reku Hadson. Dok su se britanski brodovi lako kretali ka reci Hadson,
sve baterije otvoriše vatru na njih.
„Još uvek su izvan domašaja“, primeti Džejms nervozno. „Šta rade te
budale?“ Brodovi su se postepeno približavali. Baterije sa obale trebalo je
sada da Budu sposobne da ih gađaju, ali su ipak beznadežno promašivali.
Britanski brodovi, koji su ih mogli razneti, nisu se čak ni potrudili da im
uzvrate vatrom. „Izgleda“, reče Džon Master jetko, „da su uspeli da potuku
sami sebe.“ Džejms je ćutao, dok su britanski brodovi uplovljavali u Hadson
i nastavljali ka severu.
U večernjoj tišini, dok se sjaj sunčevog zalaska razlivao po luci, Abigejl i
Džejms, koji behu ponovo sišli do luke, ugledaše jedra kako se približavaju s
pučine. Dok su minuti prolazili, posmatrali su jedan brod za drugim kako
pristiže sa okeana i ide ka tesnacu. Ostali su na istom mestu gledajući, dok
je crveno sunce zalazilo, kako čitava moćna flota stiže da se usidri.
„Blagi bože“, promrmlja Džejms, „sigurno ih ima stotinu pedeset.“ Pri
svetlosti zalazećeg sunca Abigejl je videla da je hrabro bratovljevo lice
napeto.
Pa ipak, Britanci su i dalje čekali. Čekali su više od mesec dana. Činilo se
da admiral Hau, zapovednik ove flote, čeka pravi trenutak jednako mirno
kao i njegov brat. U međuvremenu, Vašington se smestio u ranije zauzetu
kuću porodice Moris iznad reke Harlem, nadzirući pripreme za odbranu
grada, Nju Džersija i Long Ajlenda sa spokojnim i uzvišenim dostojanstvom
vrednim divljenja.
Pošto je završio taj posao, svaki brod koji bi pokušao da zaplovi uz reku
Hadson morao je da prođe između dva utvrđenja s baterijama – Fort
Vašington na Harlemskom uzvišenju i Fort Li na suprotnoj obali Nju
Džersija – uz dodatni niz manjih utvrđenja sagrađenih preko Ist Rivera na
Bruklinskom uzvišenju, da zaštite grad od napada preko Long Ajlenda.
Početkom avgusta stigla je flotila koja je donela Klintona i Kornvolisa s
juga, s još osam pukova. Koji dan kasnije pojaviše se još dvadeset i dva broda,
s još novih pukova iz Britanije. Dvanaestog avgusta Njujorčani su sa
zaprepašćenjem ugledali i treću ogromnu flotu – ovog puta od stotinu
brodova – kako uplovljava donoseći hesenske plaćenike.
Nadmoć sile na suprotnoj obali bila je potpuna. Trideset dve hiljade
najboljih evropskih jedinica protiv Vašingtonovih neobučenih dobrovoljaca.
Hiljadu dve stotine mornaričkih topova protiv malih baterija na obali koje
nisu mogle da pogode dva broda što su se nalazila tačno ispred njih. Ako bi
admiral Hau tako hteo, njegova artiljerija mogla je pretvoriti čitav Njujork
u prah i pepeo. Što se tiče patriotskih snaga, Džejms je doneo vest da se neki
vojnici u logoru razboljevaju.
Hau ipak nije razneo grad. Pokušao je da razgovara s Vašingtonom. Nije
imao sreće. Vašington mu je vratio prvo pismo s porukom: „Niste mi se
obratili kao generalu.“ Zatim je rekao admiralu: „Razgovarajte s Kongresom,
a ne sa mnom.“
„Tata, je li Vašington lud što se odupire?“, upitala je Abigejl jednog dana.
Mnogi su u Njujorku očigledno tako mislili. Porodice su svakodnevno
utovarale čitavu imovinu na kola i odlazile ka severu, napuštajući grad. U
nekim ulicama sve kuće su ostale potpuno prazne.
„To je igra blefiranja“, odgovori Master. „Hau se nada da će nas
zastrašivanjem naterati na poslušnost. Šta se dešava u Vašingtonovoj glavi,
zaista ne znam. Ako stvarno veruje da se možemo suprotstaviti Britancima,
onda je budala, ali nisam siguran da je tako. Hau želi da oslabi otpor patriota
nudeći mir. Vašington mora da mu oduzme mogućnost te ponude. Zato mora
naterati Haua da napadne i prolije američku krv.“
„To je okrutno, tata.“
„To je kockanje. Ako se patriote uspaniče ili ako Vašington bude
onemogućen, sve je gotovo. Ali ako Vašington opstane, moral patriota će
ojačati. Što se Britanaca tiče, ta ogromna flota i hiljade ljudi svakodnevno
koštaju vladu čitavo bogatstvo.“ Nasmešio se. „Da Britanci žele da napadnu
Njujork, to bi dosad već učinili.“
Ostalo je pitanje odakle će Britanci napasti. Hoće li doći pravo sa
suprotne strane luke i uz podršku moćne paljbe sa svojih brodova usuditi se
da se iskrcaju na Menhetn? Ili će prići s druge strane, preko zapadnog kraja
Long Ajlenda do Bruklina, i odatle preći Ist River? Mišljenja su bila
podeljena. I tako je patriotska milicija bila podeljena između grada i
Bruklinskog uzvišenja.
Abigejl je gledala kako neki od njih prelaze ka Bruklinu. Njenom oku
nisu delovali naročito upečatljivo. Marširali su neuredno; mnogi od njih su,
budući da nisu imali prave uniforme, nosili tek grančicu zelenila zadenutu
u šešir.
Treće nedelje avgusta Vašington je naredio da svi civili napuste grad.
Pretpostavljajući da će oni otići na farmu u okrugu Dačes, Abigejl je počela
da se priprema za odlazak, međutim, na njeno iznenađenje, Džon Master joj
je kazao da će ostati. „Zadržaćeš malog Vestona ovde?“, upita ona.
„Ubeđen sam da je ovde bezbedan koliko i bilo gde drugde“, reče on.
Tog popodneva grupa vojnika počela je da obara višnju što je rasla ispred
njihove kuće. Većina voćnjaka u gradu već je bila posečena radi drveta za
potpalu, ali ovo joj se učinilo smešno. Njen otac upravo beše izašao da se
raspravlja s njima a ona ih je posmatrala s vrata kada je, na njeno
iznenađenje, naišao Džejms. Još više se iznenadila kad je shvatila da je s
njim i visok, uspravan čovek kojeg je odmah prepoznala.
Beše to general Vašington.
Delovao je upečatljivo. Ako je Džejms Master bio visok metar i osamdeset
dva, general je bio gotovo deset centimetara viši. Stajao je pravo kao strela i
Abigejl se činilo da je veoma snažan. Ugledavši oca, Džejms je odmah rekao
generalu:
„Ovo je moj otac, Džon Master. Oče, ovo je general Vašington.“
General uperi pogled svojih sivoplavih očiju ka Džonu Masteru i ozbiljno
se nakloni. Posedovao je neko mirno dostojanstvo i, budući da je i njegova
visina pojačavala taj utisak, bilo je lako uočiti zbog čega ga ljudi posmatraju
kao vođu. Abigejl je očekivala da se njen otac zauzvrat takođe uljudno
nakloni.
Činilo se, međutim, da je Džon Master ovoga puta bio odlučan da
zaboravi na svoje uobičajene lepe manire. Ustupivši tom uglednom čoveku
tek najmanji mogući naklon glavom koji je pristojnost zahtevala, on pokaza
ka vojniku sa sekirom i reče: „U čemu je, dođavola, svrha obaranja ovog
drveta?“
Vašington je zurio u njega. „Rekao sam svim civilima da treba da napuste
grad“, odgovori on hladno, ne obraćajući pažnju na njegovo pitanje.
„Ja ostajem“, reče njen otac.
„Čekate Britance, svakako.“
„Možda.“
Abigejl je stajala otvorenih usta, pitajući se šta će se potom dogoditi. Hoće
li Vašington zatvoriti njenog oca? Džejms je izgledao užasnuto.
Taj veliki čovek samo je bezlično zurio u Mastera. Nije odavao nikakva
osećanja. Zatim je, bez ijedne reči, produžio dalje. Odmakao je tek nekoliko
metara kad je na trenutak zastao pored Džejmsa.
„Tipičan Jenki“, čula je Abigejl kako general tiho govori njenom bratu.
Nije, međutim, znala je li i njen otac čuo te reči. U međuvremenu, stablo je
posečeno.

Pet dana kasnije vojska se pokrenula. Abigejl iz luke nije bogzna šta videla.
Brodovi koji su do tada bili usidreni kod Steten Ajlenda zaplovili su,
međutim, operacija se odvijala kod južnog kraja Long Ajlenda, ispod
Bruklina, te je uglavnom ostala izvan vidnog polja. Uz pomoć malog
mesinganog očevog teleskopa ipak je uspela da razazna desetak skela punih
crvenih mundira. Očigledno su nameravali da pređu preko Fletbuša ka
Bruklinu i Ist Riveru, ali na putu su im stajali grebeni duž kojih su se već
ukopavale patriotske snage.
Sledećeg jutra, dok su Britanci skelama prebacivali još vojske ka Long
Ajlendu, Vašington je otišao do Bruklina, vodeći sa sobom i Džejmsa. Te
večeri Džejms se vratio kući s podrobnijim vestima.
„Britanske snage su ogromne. Smatramo da će sutra prebaciti i Hesene.
A zatim, treba uračunati i njihove američke kontingente.“
„Misliš li na lojaliste?“, upita njegov otac.
„Svakako. Pošto je pobegao iz grada, guverner Trajon je počeo da
prikuplja lojalističku miliciju na drugim mestima. Osim toga, tu su i dva
puka dobrovoljaca iz Njujorka i s Long Ajlenda. Vašington će se u Bruklinu
boriti protiv Amerikanaca kao i protiv Britanaca. A da, na britanskoj strani
je i osam stotina odbeglih robova.“
„Šta namerava Vašington?“
„Ukopani smo duž grebena. Britanci će morati da prođu ispod naše vatre
ili pokušaju da se popnu uz strme padine, a Haua je veoma skupo koštalo
kada je to pokušao kod Banker Hila. Zato mislimo da ćemo uspeti da ih
zadržimo.“
Kada je sledećeg jutra odlazio, Džejms je poljubio malog Vestona i Abigejl
i toplo stegao ruku ocu. Abigejl je znala šta to znači.

Pa ipak, Britanci i dalje nisu žurili. Prošla su još tri dana. Abigejl je bila
zauzeta oko malog Vestona. Njen otac je tvrdio da ima nekih poslova u
gradu, ali je ona vrlo dobro znala kako on odlazi u luku i, sat za satom, s
teleskopom u ruci, pokušava da vidi šta se dešava. Noć dvadeset šestog
avgusta bila je neočekivano hladna. Na nebu je visila poslednja četvrt
meseca.
Zatim su, rano izjutra, čuli kako se oglašava oružje.
Celog jutra nad vodom je odjekivala grmljavina topova i pucnjava
musketa iz daljine. Nad Bruklinskim uzvišenjem dizao se dim. Bilo je
nemoguće reći šta se tačno dešava.
Ubrzo posle podneva, buka se stišala. Predveče su vesti bile jasne.
Britanci su potukli Vašingtona, mada su se patriote još držale na
Bruklinskom uzvišenju, na suprotnoj obali reke. Tada je počela kiša.
Sledećeg jutra Abigejl je zatekla oca na obali. Donela mu je termos tople
čokolade. Stajao je na kiši, umotan u ogrtač i s velikim trouglastim šeširom
na glavi. Teleskop mu je štrčao iz džepa. Nadala se da se neće prehladiti, ali
je znala da ne bi pristao da pođe kući.
„Kada su se oblaci razišli“, rekao je, „video sam naše momke. Britanci su
obišli oko brda. Zarobili su Vašingtona uz reku. Ne može se izvući. Dakle,
gotovo je. Moraće da se preda.“ Uzdahnuo je. „Tako je i bolje.“
„Misliš li da je Džejms...“
„Možemo samo da se nadamo.“
Kiša je padala celog dana. Kada je njen otac napokon došao kući, rekla
je Hadsonu da mu pripremi toplu kupku. Te večeri ju je mali Veston upitao:
„Šta misliš, je li mi otac poginuo?“
„Naravno da nije“, odgovori ona. „Samo su se prebacili na neko
bezbednije mesto.“
I narednog dana vreme je bilo isto, a njen otac je uglavnom ostao u kući.
U podne je kiša prestala, te on smesta opet požuri do obale. Sat kasnije otišla
je kod njega.
„Šta sad, dođavola, čekaju?“, rekao je nervozno. „Britanci će ih uništiti
čim im se barut osuši. Zašto se Vašington, za ime boga, ne preda?“
Međutim, ništa se nije događalo. Za večerom otac je bio napet i
neprestano se mrštio. Uveče je opet izašao, ali se brzo vratio.
 „Spustila se prokleta magla“, gunđao je. „Ništa ne vidim.“

***

U ponoć se začulo snažno lupanje na vratima. Probudilo je sve u kući. Abigejl

je žurno ustala iz kreveta i pohitala niz stepenice, zatekavši oca s
napunjenim pištoljem u ruci i Hadsona na vratima. Kada je Master klimnuo
glavom, Hadson je otvorio vrata.
U kuću je ušao Čarli Vajt. Pogledao je u pištolj.
„‘Veče, Džone. Trebaju mi tvoji ključevi.“
„Kakvi ključevi, Čarli?“
„Od tvojih prokletih čamaca. Lako sam provalio u tvoje sklonište, ali
imaš toliko lokota da gubim vreme.“
„Šta će ti moji čamci, Čarli?“
„Dovozimo momke s Bruklina. Požuri, hoćeš li?“
„Blagi bože“, uzviknu Master, „dolazim.“
Vratio se sat kasnije. Abigejl ga je čekala.
„Nikad nisam video ništa slično“, rekao joj je uzbuđeno. „Imaju čitavu
flotu. Barki, kanua, svega što može da plovi. Pokušavaju da preko noći
prebace čitavu vojsku.“
„Hoće li uspeti?“
„Dokle god Britanci ne shvate šta se dešava. Hvala bogu što je magla.“
„A Džejms?“
„Još ni traga od njega. Probudi Hadsona i Rut i počnite da spremate toplu
čorbu, paprikaš, šta god možete. Ljudi koje sam video kako se iskrcavaju iz
čamaca bili su u strašnom stanju.“
„Hranićemo patriote?“, upita ona zaprepašćeno.
On slegnu ramenima. „Mokri su do gole kože, jadnici. Vraćam se tamo.“
Uradila je kako je otac zahtevao i bila je u kuhinji s Hadsonom i njegovom
ženom sat kasnije, kada se njen otac ponovo pojavio. Ovog puta smešio se od
uha do uha, kao dečak.
„Džejms se vratio – uskoro će doći ovamo. Rekao sam mu da dovede svoje
ljude. Imamo li čorbe i paprikaša?“
„Uskoro, oče. Koliko ljudi dovodiš?“
„Oko dve stotine. Je li to problem?“
 Dve žene se zgledaše.
„Naravno da nije“, reče Abigejl.

Dok su ljudi navirali u kuću, Džejms je odveo Abigejl i svog oca u stranu i
ukratko im ispričao šta se desilo.
„Nismo bili dobro osigurali svoje levo krilo. Lojalisti s Long Ajlenda su to
videli i dojavili Britancima. Britanske snage došle su noću preko
Jamajkanskog prolaza, zajedno sa onima s Long Ajlenda, i izjutra su napale
našu pozadinu. Tada se čitava linija sabila. Izgubili smo sigurno hiljadu i
dvesta ljudi – samo poginulih, ne računajući ranjenike. Prava tragedija. Da
je Hau pošao za nama i napao nas na Bruklinskom uzvišenju, sve bi bilo
gotovo. A ovako...“ Očajnički je odmahnuo glavom. „Doživećemo da se borimo
još koji dan. Možda.“
Sudeći po ojađenom izgledu i ispijenim licima vojnika, ostaci
Vašingtonove vojske nisu bili naročito spremni za dalju borbu.
Do kraja dana njihova kuća postala je improvizovani logor. U dvorištu,
po ogradama i po konopcima za rublje prostrti su da se suše šatorska krila i
mokra odeća tako da se, kad je napokon granulo sunce, svuda oko kuće širila
para. Hadson je kraj glavne kapije postavio veliko vedro koje je Abigejl
neprestano dopunjavala čorbom, da posluže sve vojnike koji bi naišli.
Oko podneva, dok je Master lično služio čorbom neke ljude u prolazu,
pored njih je projahao Vašington. Izgledao je umorno i izmučeno, ali je
iznenađeno pogledao u lojalističkog trgovca s kutlačom u ruci.
Bez ijedne reči, Vašington diže prst do šešira i odjaha dalje.

Narednih dana stanje se i dalje pogoršavalo.

„Tri četvrtine milicije Konektikata – to je šest hiljada ljudi – pokupilo se
i otišlo“, izvestio ih je Džejms. „Niko ne misli da možemo odbraniti Njujork.
Osim možda Vašingtona. Ko zna?“
Iako su Britanci imali taktičku prednost, strategija im je ostala ista.
Želeli su da pregovaraju. Jedanaestog septembra Džon Adams, Ratlidž i Ben
Frenklin lično stigli su na Steten Ajlend da razgovaraju sa Hauom.
„Britanci nam nude da nas sve pomiluju ako odbacimo Deklaraciju
nezavisnosti“, rekao je Džejms. „Delegacija je morala da ih odbije.“
Njegov otac je ćutao. „Mada bi bilo daleko razumnije pristati, po mom
mišljenju“, poverio je kasnije Abigejl.
Sledećeg dana patriote su sazvale ratno veće.
„Vašington je u potpunosti preglasan“, kazao im je Džejms. „Ne možemo
odbraniti grad. Postoji ipak drugi način da onemogućimo Britance da osvoje
Njujork.“
„A koji to?“, upita njegov otac.
„Da ga spalimo.“
„Da spalite Njujork? Nijedan razuman čovek to ne bi uradio.“
„Džon Džej je to hteo.“ Džejms se nasmešio. „Ali ne brini, oče. Kongres je
to zabranio.“
Dva dana kasnije Vašington je prebacio svoje snage severno, ka prirodnoj
kamenoj tvrđavi Harlemskog uzvišenja, u blizini svog glavnog štaba. U
gradu je ostavio pet hiljada vojnika pod komandom starog generala
Patnama. Nije hteo da ostavi Njujork bez odbrane.
„Ja ostajem ovde s Patnamom“, kazao im je Džejms.
„Budi s Vestonom koliko god možeš“, nagovarala ga je Abigejl. To bi,
mislila je ona, mogli biti poslednji dani koje će dečak provoditi sa ocem uoči
dugog odsustva.

Nije bilo vremena za to. Britanci su stigli već sledećeg jutra. Došli su preko
Ist Rivera do Kips beja, oko pet kilometara iznad gradskih bedema, u blizini
imanja Mari hil. Svi su ih posmatrali sa obale i, po opštem priznanju, bio je
to prizor koji je ulivao strahopoštovanje.
Pet ratnih brodova ispaljivalo je iz neposredne blizine salvu za salvom
ka obali dok je čitava flota skela, noseći četiri hiljade crvenih mundira, brzo
klizila po reci. Dok su crveni mundiri jurišali ka obali Menhetna, milicija
koja ju je branila razbežala se, razumljivo, spašavajući živu glavu.
Abigejl i njen otac ostali su s malim Vestonom kod kuće. Nisu imali
izbora. Hadson im je rekao da se patriotske snage nalaze na putu
Blumingdejl što vodi uz zapadnu obalu Menhetna. Hoće li pokušati da
napadnu crvene mundire, ili da se provuku pored njih? Abigejl nije znala gde
je Džejms. Otac joj je stajao napolju, kraj kapije, i osluškivao paljbu.
Ako su se patriotske trupe zaputile van grada, zaputili su se isto tako i
preostali patriotski civili. Bio je to neobičan prizor. Porodice sa imovinom
ukrcanom na kola, ili obična kolica, prolazile su ulicama. Kad je prišla ocu,
rekao joj je da je video Čarlija Vajta kako je žurno projahao pored njega. „Je
li išta rekao?“, upitala je ona.
„Ne. Samo mi je mahnuo.“
Prošao je sat. Pa još jedan. Tišina beše sablasna. Napokon je njen otac
čuo pucnjavu musketa. Koji minut kasnije i ona je utihnula, i opet je
zavladala tišina. Prošlo je dvadeset minuta. Tada se na ulici pojavio jedan
jedini konjanik.
 Bio je to Džejms. Pohitao je u kuću.
„Gotovo je. Moram da idem.“
„Je li bilo borbe?“
„Borbe? Jedva. Britanci su krenuli na ostrvo. Naši ljudi trebalo je da se
utvrde iznad Mari hila i Vašington je došao da ih nadgleda. Čim su se začuli
prvi pucnji, naši su se razbežali. Vašington se razleteo kao luđak, udarao ih
pljosnatom stranom mača, govorio im da su kukavice i štošta još mnogo gore,
ali oni nisu marili. Razbežali su se kao zečevi. Sramota.“
„Mislio sam da je Vašington miran čovek.“
„Ne. Ima plahovitu narav. Samo je uglavnom obuzdava.“
„Gde su sad Britanci?“
„Dolaze ovamo. Hau ide puževim korakom – gotovo kao da nam dopušta
da pobegnemo. Možda je i tako. Ko zna? Ali ja moram sada da pođem, oče.
Došao sam samo da se oprostim.“
„Sine moj.“ Master spusti ruke Džejmsu na ramena. „Vidiš šta se dešava
s patriotama. Molim te, zbog samog sebe, zbog svoje porodice, odustani od
toga. Još nije prekasno. Skini uniformu. Ostani ovde, kod kuće. Mislim da te
Britanci u tom slučaju neće dirati.“
„Ne mogu. Moram da odem.“ Zagrlio je Abigejl, prišao malom Vestonu
koji ga je posmatrao razrogačenih očiju, uzeo ga u naručje i poljubio. Zatim
se ponovo okrenuo svom ocu.
„Moram još nešto da ti kažem, oče.“
„Reci mi brzo.“
„Na celom svetu nema čoveka kome bih radije poverio svog sina.“ S tim
rečima ga je zagrlio i otišao.
Gledali su za Džejmsom sve dok se nije izgubio iz vida. Posle toga ušli su
u kuću, a njen otac je otišao u svoju kancelariju i zatvorio vrata. Trenutak
kasnije, Abigejl je kroz vrata čula kako je briznuo u plač.
„Dođi, Vestone“, reče ona dečaku, „idemo na Bouling grin.“

Britanci su u grad ušli kao svaka pobednička vojska. Bilo od radosti ili iz
straha, ljudi su im mahali i oduševljeno klicali. Njen otac je iznad vrata
istakao britansku zastavu. Pošto je grad bio uglavnom prazan, vojska je
mogla da bira gde će se smestiti. „Mada nema sumnje“, upozorio ju je otac,
„da će neki pukovnik poželeti da zauzme i ovu kuću.“
Britanci su se sad kretali vrlo brzo, zauzimajući najveći deo Menhetna.
Sutradan su, međutim, patriote, koje su se prethodno tako ponižavajuće
razbežale, odjednom izvele pravu predstavu.
 Na severu ostrva, tik ispod patriotskog logora na Harlemskom uzvišenju,
grupa od nekoliko stotina crvenih mundira koja je jurila za konektikatskom
milicijom, odjednom ugleda patriote kako se s brda obrušavaju na njih. Izbila
je oštra borba, ali su patriote hrabro nadirale napred, te su ovog puta crveni
mundiri bili naterani u beg.
Nema sumnje da je to obodrilo patriote. Začudo međutim, kako je Abigejl
primetila, kao da je obradovalo i njenog oca. „Napokon su se Amerikanci
pokazali“, primetio je.
Sutradan tačno u jedanaest sati pre podne, dok je njen otac bio van kuće,
Hadson je došao da je obavesti kako je na vratima jedan britanski oficir.
„Nema sumnje da je došao da nam zauzme kuću“, reče ona s uzdahom
polazeći ka vratima.
Tamo je zatekla oficira nešto mlađeg od njenog brata, razbarušene kose,
koji ju je pogledao prelepim plavim očima.
„Gospođice Abigejl?“, reče on. „Ja sam Grej Albion.“
 POŽAR

1776.

V eliki požar u Njujorku počeo je u ponoć tridesetog septembra.

Hadson je ugledao plamen kada je krenuo da zatvara kapke na
prozorima na spratu. Nije bio daleko, nagađao je da je negde ispod tvrđave
na doku Vajthola. „Vetar duva ka nama“, kazao je svojoj ženi Rut. „Bilo bi
najbolje da odem da pogledam.“
Od ulaznih vrata trebalo je preći tek nekoliko koraka do ugla Broud
strita. Skrenuvši u tu ulicu, pohitao je ka obali. Vetar mu je snažno duvao u
lice iz pravca Bruklina, sa suprotne obale Ist Rivera. Video je da je krčma
Borba petlova već u plamenu i činilo mu se da se vatra brzo širi. Zapitao se
kako se sve desilo tako odjednom. Ljudi iz tog kraja stajali su i zurili u
plamen, ali budući da su gotovo svi vatrogasci bili patriote i već pobegli iz
grada, niko ništa nije preduzimao. Kuću pored krčme već beše zahvatio
plamen. Južno od nje, naglo je buknulo i malo skladište.
Hadson se namršti. To je baš čudno. Vetar je duvao u suprotnom pravcu.
Tada je nešto primetio.

Kada je Hadson stigao kući, plamen već beše zahvatio čitavu ulicu. Zatekao
je Mastera i ostale ukućane budne. „Vetar nosi požar na ovu stranu, Bose“,
kazao je, „a vatrogasaca nema.“
„Onda ne možemo bogzna šta učiniti“, reče Master sumorno.
Tada se oglasi mladi gospodin Albion.
„Mislim, gospodine“, reče on, „da možemo pokušati.“
Kada se gospodin Albion pojavio u njegovoj kući, Bos je hitro ugrabio
priliku. Istog dana je kod sebe smestio Albiona i još dvojicu mladih oficira.
„Gospodin Albion je naš porodični prijatelj, Hadsone“, objasnio mu je. „A ja
bih radije ovde smestio neke niže oficire kao goste, nego da budem prinuđen
da se iselim zbog nekog pukovnika.“ Mladi gospodin Albion je, izvan svake
sumnje, delovao veoma uglađeno, a ni ostala dva oficira nisu mu bili na
teretu.
Te noći su se svakako izvanredno pokazali. Začas su uputili sve ukućane
da svaki raspoloživi sud pune vodom. Kad se Solomon pojavio u kuhinji,
Hadson mu je rekao da izađe napolje i pumpa vodu na pumpi. Uskoro su
doneli vedra puna vode na sprat i do svih prozora s jugozapadne strane.
Albion se smestio na krov, gde već beše začepio oluk i ispunio ga vodom.
„Srećom, krov je kos“, rekao im je. „To će nam pomoći.“
„Plašim se da će ostati zarobljen tamo“, poverila se Abigejl Hadsonu, ali
on joj reče: „Ne brinite, gospođice Abigejl, mislim da on ume da se čuva.“
U međuvremenu, požar im se približavao. Vetar ga je nosio u širokom
luku, koji je zahvatao dve ulice. Širenju vatre doprinelo je i to što su s
vremenom stari holandski keramički crepovi na krovovima bili zamenjeni
drvenim. Iz luke se širio pojasom između Vajthola i Broud strita, i to veoma
brzo. U jedan sat bio je samo dva ugla dalje. Pola sata kasnije, osmatrajući
sa ulaznih vrata, duž Ulice Biver ka Bouling grinu, Hadson vide kako
plamen hvata krov i poslednje kuće.
Sad je nad južnim krajem ulice visio ogroman crni oblak, pun svetlucavog
žara. Hadson je čuo kako iskrice padaju po obližnjim krovovima. Kuću na
drugom kraju ulice već beše zahvatila vatra. Potmuli huk nadirućeg
plamena bio je sve jači. Master mu doviknu da zatvori vrata, te se Hadson
hitro vratio u kuću.
Mladi Albion već je vredno radio. Ostali oficiri napravili su čekrk kojim
su mu dopremali vedra s vodom na sprat. Uzeo je i četku s dugom drškom,
kojom je čistio žar s krova. Kako zidovi kuće behu izgrađeni od cigle,
najvažnije je bilo nakvasiti drvenariju i kapke. Uz malo sreće, oluci puni
vode ugasiće žar pre nego što zapali strehe, ali jedan od mladića otišao je i
na tavan s nekoliko vedara vode, nastojeći da spreči da vatra zahvati krov.
Abigejl se pridružila ocu na jednom od prozora. Solomon je još uvek pumpao
vodu.
„Ako vam tako naredim“, rekao je Master, „svi morate odmah napustiti
kuću.“ Hadson se pitao hoće li doći do toga. Činilo se da mladići suviše
uživaju u svom poslu. Od Albiona je stigla poruka da je više od polovine Ulice
Biver već u plamenu.
Kad je vatra počela da guta susednu kuću, bilo je skoro dva sata. Albion
je na krovu davao sve od sebe. Hadson je otišao da mu pomogne. Plamenovi
su već lizali jedan zid kuće. Na deo krova iznad njega sipali su vodu, tako da
se voda iz oluka izlila niz taj zid. Vrelina je bila sve veća. Albionovo lice beše
crno od gareži, a ugledavši sićušne iskrice žara u njegovoj kosi, Hadson mu
je izlio vedro vode na glavu, te se mladić nasmejao. Odozdo su čuli Mastera,
kako im viče da beže. Hadson pogleda u Albiona. Mladi oficir se široko
osmehnu.
 „Ja ništa ne čujem, Hadsone, a ti?“
„Ne, gospodine.“
Nastavili su da čiste žar s krova, kad je Hadson primetio da se nešto
čudno dešava s dimom. Pokazao je prstom. Albion se zagleda u tom pravcu,
a zatim radosno viknu.
„Brzo, Hadsone, reci im da se vrate. Možemo da spasemo kuću.“
Vetar beše promenio pravac.

Te noći kuća Masterovih preživela je veliki njujorški požar. Ogromni pojas

uništenja ostavio je za sobom zgarišta duž čitavog južnog kraja Ulice Biver,
ali su na severnom poslednje dve kuće, tik do Broud strita, bile pošteđene.
Ostatak grada nije imao toliko sreće. Kada se vetar okrenuo ka istočnom
delu grada, usmerio je plamen ka Brodveju. Nešto kasnije je, ponovo se
okrenuvši na suprotnu stranu, razneo požar pravo duž te široke ulice. Niko
nije mogao da ga zaustavi. Crkva Svetog Trojstva, sa svojim dostojanstvenim
tornjem, nestala je u plamenu i do jutra se pretvorila u nagorelu ljušturu. U
sirotinjskim četvrtima severno i istočno od nje, skromne drvene kućice
plamtele su poput iverja. Vatra je nezaustavljivo napredovala čitave noći i
narednog jutra, od Brodveja do Hadsona, sve dok – pošto je i kuća Čarlija
Vajta spaljena u trenu – nije zamrla, samo zahvaljujući tome što je stigla do
praznog prostora na kome više nije bilo kuća.
Šta je izazvalo taj požar? Je li to bila slučajnost ili je namerno
podmetnut? Ako je neko izazvao požar, to su morale biti patriote. Obavljena
je istraga, ali ništa nije ustanovljeno. U gradu je uhvaćen jedan patriotski
oficir. Priznao je da je došao da uhodi, ali je porekao da je podmetnuo požar.
General Hau je morao da ga obesi kao uhodu bez uniforme – pravila rata su
to zahtevala. Međutim, uzrok požara ostao je tajna.

Nedelju dana kasnije Hadson je razgovarao sa svojim sinom Solomonom.

„Kad sam za vreme požara izašao napolje“, rekao mu je tiho, „primetio
sam nešto čudno. Video sam dvojicu ljudi kako beže iz skladišta u blizini
krčme. Jedan od njih ličio je na Čarlija Vajta.“
„Stvarno?“
„S njim je bio jedan crnac. Mlađi. Zapravo, mogao bih se zakleti da si to
bio ti.“
„Kad si se ti vratio, bio sam u kući.“
„A pre toga?“
„Zar mi nisi pričao kako su te jednom u mraku optužili da si podmetnuo
požar?“
„Samo se ti čuvaj nevolja“, odvrati mu Hadson, besno ga pogledavši.
 LJUBAV

Jul 1777.

A bigejl je sedela na sklopivoj stolici sa suncobranom iznad glave. Iza nje

je stajao njen otac. Veston je prekrštenih nogu sedeo na travi. Po obodu
Bouling grina skupilo se dosta ljudi: dama, gospode, oficira i običnog sveta.
„Ah, dobar udarac!“, uzviknu njen otac kad lopta polete iznad glava i svi
zapljeskaše. „Grej odlično igra“, s osmehom je rekao kćerki. Zaista, Albion je
imao skoro pedeset poena.
Igrali su kriket.
Sada su u Njujorku postojala dva tima, jedan u Grinič Vilidžu, tik iznad
grada, a drugi u Bruklinu. Međutim, u otmenijem delu grada u svakoj ulici
mogla su se videti deca kako se igraju loptom i palicom. Albion je već naučio
Vestona da udara i baca. „Mada nemam čemu da ga naučim kad je reč o igri
u polju“, smejao se. „Ne bih voleo da udaram kada je Veston u protivničkom
timu.“
Grej Albion je stekao veliku naklonost Džona Mastera još one noći kada
je izbio požar. Zaista, u narednim mesecima Albion je Džonu postao drugi
sin, a Vestonu omiljeni stric. Mada je već bio u kasnim dvadesetim, tek nešto
malo mlađi od Džejmsa, delovao je dečački sa svojim lepim licem i
razbarušenom kosom. Igrao se s Vestonom, pozivao ostale mlađe oficire da
im se pridruže u igri ćorave bake, kao deca, a ponekad bi i izveo neku smeliju
šalu s Abigejl, kojoj bi se svi ukućani danima smejali.
Ona je znala da ga devojke smatraju privlačnim. „Nije pošteno“, govorile
su joj, „što živi u tvojoj kući.“ Ali ako su njegove plave oči i opčinile ostale
devojke, ona je još odavno zaključila da sama nije naročito zadivljena. Osim
toga, on se prema njoj ponašao kao prema mlađoj sestri. Zaista, ponekad ju
je gotovo nervirao – ne zbog onoga što je radio, već zbog toga što se smatrao
nadmoćnim.
„Ova zavrzlama s pobunjenicima će se uskoro završiti“, uveravao ju je.
„Još koji sukob s pravom vojskom i razbežaće se kao zečevi. To je samo rulja
koju predvode ljudi koji nisu prava gospoda – naravno, ne mislim na
Džejmsa.“
Mada ni drugi mlađi oficiri nisu mislili nimalo drugačije. Svi su
pokazivali isti prezir prema pobunjenicima, koje su uvek nazivali
patriotama. Jer, iako su shvatali pritužbe kolonista, smatrali su da je svaki
čovek koji se oružjem suprotstavi kralju pobunjenik, a pobuna se mora
ugušiti. O tome se nije moglo raspravljati.
Zaista, što se ticalo Džejmsove odluke da se pridruži patriotama, Albiona
je ona iskreno zbunjivala. Abigejl je retko pominjala Džejmsa u Albionovom
prisustvu. Ali mada je, kad god bi ga neko pomenuo, Albion pred njom uvek
govorio o Džejmsu s ljubavlju i poštovanjem, Abigejl ga je jednom čula kako
je rekao njenom ocu: „Da vam pravo kažem, gospodine, ne mogu da shvatim
šta ga je navelo na to. Kad bi sad došao ovamo, ne bih znao šta da mu kažem.“
Jednom je pokušala da od njega sazna nešto o bratovljevoj ženi. Krajem
godine Džon Master je dobio pismo od Vanese. U njemu mu je javila kako ju
je Džejms obavestio da se pridružio patriotama i da je Veston u Njujorku.
Nije krila osećanja. Svojim odlučnim rukopisom, štampanim slovima
ispisala je reči: SRAMNO, IZDAJNIK, ZLIKOVAC. Zahvaljivala je bogu što
je bar njen mali sin u tako sigurnim i odanim rukama, i nadala se da će
uskoro doći dan kada će se ona i Veston ponovo sastati. Mada nije rekla ništa
o tome kada i kako će se to dogoditi.
„Kakva je Vanesa?“, pitala je Abigejl Albiona.
„O, vrlo lepa dama“, odgovori on.
„Mislim na njenu narav.“
„Pa...“ Činilo se da Albion okleva. „Ne krećem se često u tako visokim
krugovima, pa je ne poznajem baš dobro. Ali kad god smo se sretali, uvek je
bila vrlo uljudna prema meni. Veoma je duhovita. Po tome je poznata.“
„Voli li Vestona?“
„Mislim da svaka majka voli svoje dete, gospođice Abigejl.“ Zaćutao je na
trenutak pre no što je, pomalo zagonetno, dodao: „Međutim, otmena dama
ne može uvek da odvoji baš mnogo vremena za svoju decu.“
„A voli li mog brata?“
„Ah.“ Delovao je pomalo zbunjeno. „Zna da je Vestonu dobro kod vašeg
oca. Pretpostavljam da će jednoga dana tražiti da ga pošalju u Englesku.
Verovatno misli da je putovanje morem sad suviše opasno, zbog patriotskih
privatnih ratnih brodova na pučini.“
Budući da se patriotski privatni ratni brodovi nisu mogli meriti s
britanskim konvojima, taj poslednji izgovor bio je slab. Ali činilo se da Albion
nerado priča o tome, te ga ona nije pritiskala.
 Što se ticalo vesti o Džejmsu, u jesen su se ozbiljno zabrinuli. Mada se
kretao svojim uobičajenim puževim korakom, generalu Hauu nije trebalo
dugo da potera Vašingtona i njegovu vojsku preko reke Hadson. Uzvišenje
Harlem, Vajt Plejns kao i pobunjenička uporišta na reci, Fort Vašington i
Fort Li, bili su osvojeni. Mnoge patriote su poginule, dok su hiljade
zarobljene. Tada je general Kornvolis oterao Vašingtona ka jugu, pored
Prinstona i preko reke Delaver u Pensilvaniju. „Ovakva vremena iskušavaju
ljudsku dušu“, rekao je Tom Pejn.
Oko Božića, Vašington je krenuo u odvažan napad preko Delavera i
udario na britanske i hesenske garnizone. Bio je to hrabar podvig. Potom je
uspeo da izbegne Kornvolisa i povede svoju vojsku do logora u Moristaunu
odakle je, hvala bogu, Džejms uspeo da im piše i javi im da je živ. Ali Džon
Master nije smatrao da patriote imaju mnogo šanse.
„Vašington je uspeo da izvede jedan trik, ali Britanci još uvek imaju sve
adute u rukama.“

U Njujorku je, međutim, Abigejl posmatrala uspostavljanje novog

britanskog režima. Sada je shvatila da se u glavi generala Haua vođenje rata
povinuje aristokratskim nazorima. Leto je bilo namenjeno borbi, zima
odmaranju i uživanju – bar ako ste gospodin čovek. A uskoro je postalo
sasvim očigledno da je general Hau naumio da uživa.
Doduše, Njujork baš nije bio neko odmaralište. Zapravo, bio je u očajnom
stanju. Za početak, široki pojas u zapadnom delu grada izgoreo je u požaru.
Umesto ulica punih ljupkih džordžijanskih, holandskih i drvenih kuća, sada
je tu ostalo samo pusto zgarište široko više od kilometra – more zaleđenog
blata po zimi koje se, s toplim vremenom, pretvorilo u smrdljivu močvaru.
Ona je pak pretvorena u ogromni bivak, tako odbojan da je Master jetko
priznao: „Ne volim da se zateknem na Brodveju kada vetar naiđe sa zapadne
strane.“ Osim toga, vojska je bila zbijena u nekoliko baraka, i još jedan stalni
logor u Gradskom parku. Međutim, za britanske oficire i lojaliste koji su
pristizali sa svih strana, nije bilo dovoljno pristojnog smeštaja i jedva da je
bilo dovoljno hrane.
Što se tiče nesrećnih patriotskih zarobljenika, kojih je bilo mnogo,
nagurani su u sirotište, nekonformističke crkve ili bilo kakvo bezbedno
mesto koje se moglo naći, a kad bi imali sreće, dobijali su i nešto hrane.
Za vlasnike nekretnina je, međutim, to imalo i svojih dobrih strana.
„Upravo su mi ponudili trostruko veću zakupninu za one dve kuće koje
posedujem na Mejden lejnu“, rekao je otac Abigejl u proleće.
Zaista, Džon Master je uskoro stekao veliki ugled kod britanskih
zapovednika. Lojalistički trgovac ogromnog iskustva, čovek koji je živeo u
Londonu i koji je verovao u kompromis – bio je upravo ono što su oni očekivali
od jednog Amerikanca. General Hau ga je posebno zavoleo i nekoliko puta
ga pozivao na večeru. Master je, veoma mudro, bio potpuno iskren kad je reč
o Džejmsu, i činilo se da mu general zbog toga još više veruje. „Vilijam
Frenklin ima isti problem sa svojim ocem Benom, kao i vi sa svojim sinom
Džejmsom“, primetio je on srdačno. Master je ubrzo sklopio ugovore za
snabdevanje vojske žitom i mesom, odakle god da je mogao da ih nabavi. To
je obuhvatalo i proizvodnju na imanjima u okrugu Dačes, a uz dozvolu koju
joj je nabavio otac, Suzan je mogla da dolazi u grad s robom. Obnovljeno je i
poslovanje s Albionom u Londonu. Oficiri su želeli svu raskoš i udobnost koje
su se mogle obezbediti. „Nikad nisam imao više posla“, priznao je Master.
U međuvremenu, uprkos nepovoljnim uslovima, britanski oficiri su se
svojski trudili da uživaju kao što bi to činili i u Londonu. Otvorili su pozorište
i, budući da nije bilo glumaca koji bi izvodili predstave, počeli da ih
organizuju sami. U proleće 1777. bilo je i trka, plesova, kriketa. I, naravno,
žena.
„Vojnici uvek privlače žene“, rekao je otac Abigejl, a ona je mogla da se
uveri i zašto. Ulice su možda bile prljave, ali su vojnici koji su njima
paradirali u svojim živopisnim uniformama ličili na jato raskošnih ptica.
Čak ni udate dame nisu ostajale ravnodušne na razmetanje oficira, niti na
njihovu moć. Gospođa Loring, žena nadzornika ratnih zarobljenika, toliko se
često viđala s generalom Hauom da se već pretpostavljalo da su u vezi.
„Je li mu ona ljubavnica?“, pitala je Abigejl oca.
„Mogu samo da kažem“, odgovorio je on, „da je uvek uz njega.“
Zaista, u bogatijem delu grada zavladala je atmosfera lagodne čulnosti,
koju je komandant zdušno podržavao.
Abigejl je primetila da Grej Albion s vremena na vreme izlazi i ostaje van
kuće i pošto bi Hadson uveče zaključao ulazna vrata. Nekoliko puta ga je
radoznalo posmatrala kako ulazi u kuću kad bi mu Hadson otvorio ubrzo po
svitanju. Kad je jednog majskog jutra u kuhinji to pomenula Rut, primetila
je da se ona znalački nasmešila.
„Tom mladom momku ništa na fali, gospođice Abigejl, možete biti sigurni
u to.“
Međutim, na pragu leta svi su znali da će se Britanci pokrenuti. Mada
su kolonije, od Bostona i Nju Hempšira na severu sve do oblasti plantaža na
Jugu, formalno bile u vlasti patriota, jedina organizovana patriotska vojska
bila je još uvek loše obučena i brojno veoma oslabljena snaga pod komandom
Džordža Vašingtona u Nju Džersiju, koja je zatvarala put ka Filadelfiji.
U junu je general Hau krenuo prema Vašingtonu, a Grej Albion i njegovi
drugovi su na izvesno vreme otišli. Mada je, kao i njegovi mladi oficiri,
verovao da će njegove jedinice uništiti patriote u borbi prsa u prsa, Hau je
na Banker Hilu shvatio da, iz dobrog zaklona, patriotski strelci mogu da im
nanesu strahovite gubitke. Stoga se, kada već nije mogao da povede bitku,
krajem meseca vratio u Njujork. Pitanje je bilo, šta sada da radi?
Upravo prethodnog dana Abigejlin otac je pozvan kod Haua na večeru.
Odlučio je da sa sobom povede i kćerku.
Osećala se čudno što sedi tako blizu generala. Sem njih, jedini gosti bili
su gospođa Loring i još nekoliko oficira. Budući da je znala to što je znala,
kad god bi general okrenuo ka njoj svoje krupno mesnato lice i buljave oči,
Abigejl nije mogla da se otrese pomisli da gleda u lice samog kralja Džordža
III.
Večera je bila jednostavna, ali ukusna. Hau je bio dobro raspoložen i
videla je da je naklonjen njenom ocu, ali je takođe bilo očigledno da je general
želeo da o nečemu porazgovara s njim.
„Kažite mi, Mastere“, reče on posle izvesnog vremena, „poznajete li teren
uzvodno od reke Hadson?“ Kada je njen otac potvrdio da ga poznaje, Hau
nastavi. „Mislim da ne poznajete generala Bergojna. Zovu ga Džentlmen
Džoni. Naočit čovek. Kockar. U slobodno vreme piše drame.“ General
šmrknu. Abigejl je primetila da ovo poslednje nije izrečeno kao kompliment.
„Čuo sam da je imao uspeha u Kanadi, ali da je svojeglav“, odgovori
iskreno njen otac.
„Neopravdanome nadmen, mada priznajem da je odvažan i hrabar.
Međutim, u ministarstvu ga svi slušaju, posebno lord Džordž Džermejn, a
kao što znate, sad je naumio da dođe u dolinu Hadson iz Kanade, zauzme
Olbani, Tikonderogu i ostala utvrđenja i tako potpuno odseče Vašingtona od
severoistoka. Odvažan plan. Želi da se istakne. Misli da će to ići lako.“
„Kako će putovati?“
„Nisam siguran. Možda šumskim putevima.“
„To neće biti jednostavno. Ti putevi se mogu preseći. Biće laka meta
strelcima.“
„Džermejn predlaže da mu krenem u susret, pa da se zatim zajedno
spustimo. Ali ne zahteva to bezuslovno.“ Hau značajno pogleda u Abigejl.
„Znam da ste odani, Mastere, ali ovo mora ostati u tajnosti.“ On zaćuta.
Otac se okrete ka Abigejl. „Abi, sad mi se moraš zavetovati svojom
ljubavlju da nikome nećeš reći ni reč od onoga što večeras ovde budeš čula,
nikom živom. Obećavaš li?“
„Da, oče, obećavam.“
„Dobro.“ Hau kratko klimnu glavom i nastavi. „Narednih dana, ovde
ćemo se ukrcati na brodove. To će svaka uhoda moći da vidi. Ali oni neće
znati kuda idemo. Mogli bismo krenuti uz reku, ka Bergojnu, ili niz obalu ka
jugu, gde bi lojalisti mogli dići ustanak, da nam pomognu. Ili bih mogao da
oplovim do zaliva Česapik i ka Filadelfiji.“
„Tamo gde je Kongres.“
„Upravo tako. Ako im uskratimo širok oslonac, odsečemo Vašingtona od
Juga i zarobimo ga između Njujorka i Filadelfije, mislim da će se naći u
bezizlaznom položaju. U Njujorku će i dalje ostati veliki garnizon vojske.
Kada Bergojn stigne, on će biti još jači. Tada bi Vašington morao da se bori
na otvorenom, između dve prave vojske. Uz malo sreće, do toga neće ni doći,
a on će biti dovoljno razuman da odustane.“ On se zagleda u Džona Mastera.
„Mišljenje mojih ljudi je podeljeno. Vi poznajete taj teren – mislite li da je to
izvodljivo?“
„Da“, odgovori Master polako, „mislim da jeste.“
Posle toga nastavili su da pričaju o drugim stvarima, ali je Abigejl
primetila da joj je otac duboko zabrinut. Kad su se te večeri opraštali od
Haua, Master se okrenuo ka njemu. Uzdahnuo je. „Mislim da će vaš plan
uspeti, generale“, reče on tužno, „ali recite mi: kako bih mogao da dobijem
oproštaj za svog nesrećnog sina?“
Hau saosećajno zavrte glavom, ali ne reče ništa.

Sada je, ovog sunčanog julskog dana, užurbanost na dokovima govorila

Abigejl da je pripremanje brodova već počelo. Ovo bi mogla biti poslednja
partija kriketa koju će Grej Albion i njegovi drugovi odigrati do daljnjeg.
Kao i ostali igrači, i on je imao belu pamučnu košulju i kratke pantalone.
Nosio je i šiljati šešir, da zaštiti oči od sunca. Dok je dizao palicu
pripremajući se za udarac, izgledao je vrlo otmeno i snažno.
Lopta polete iznad njihovih glava. Postigao je pobednički poen. Veston
skoči i oduševljeno zapljeska. Aplauz je dopirao sa čitavog Bouling grina, dok
su igrači već počeli da se razilaze. On im je prišao, skidajući kapu, a kad se
približio, primetila je da mu je čelo ispod kovrdža orošeno kapima znoja.
„Odlično ste igrali, Greje“, reče njen otac.
„Hvala, gospodine“, odgovori on, a zatim se nasmeši Abigejl „Jeste li
uživali u kriketu, gospođice Abigejl?“, upita on. Upravo u tom trenutku,
majušna kapljica znoja pade mu sa čela na njen ručni zglob.
„O da“, odgovori ona. „Veoma mi se dopalo.“

Džejms Master je sedeo na konju s durbinom na oku. Sa svog mesta na obali

Nju Džersija odlično je video luku. A ako i nije uočio loptu za kriket koja se
upravo vinula u vazduh iza tvrđave, video je nešto zanimljivije. Brod na koji
su se ukrcavale zalihe. Stajao je tu već tri sata, i video kako se pripremaju
već dva broda. Iza njega, desetak vojnika je strpljivo čekalo svog kapetana.
 Kapetan Džejms Master se u poslednjih godinu dana promenio. Njegov
izgled i uverenja ostali su isti, ali sad je već bio iskusan i prekaljen oficir.
Možda i nešto više od toga. Ako ga je njegov nesrećni brak u Londonu
opteretio ličnim ogorčenjem, ova poslednja godina ga je mnogo čemu naučila
kad je reč o uopštenoj manjkavosti ljudskog poverenja. To nije naučio u žaru
bitke, već proučavajući mirnu trpeljivost čoveka kome se sada iskreno divio.
Prošlog decembra, kada su crveni mundiri isterali njegove neobučene
jedinice iz Nju Džersija, Džordžu Vašingtonu bi se moglo oprostiti da je pao
u očajanje. Dvojica njegovih kolega generala – Li, kome je bio poverio
odbranu Njujorka, i Gejts, u dolini Hadson, obojica oficiri britanske vojske
koji su pretpostavljali da znaju više od njega – iz sve snage su se zalagali da
ga zamene. Čak i njegove slabo obučene jedinice, budući regrutovane samo
na godinu dana, pripremale su se da odu krajem meseca. Neki nisu čak ni
čekali, već su dezertirali. Osim nekoliko kratkih čarki, njegova vojska je
svuda bila ponižena, zarobljena ili rasterana. Ono što mu je, posle sezone
ratovanja, od vojske preostalo bilo je ulogoreno iza reke Delaver, čiju su
drugu obalu čvrsto držali nepopustljivi hesenski vojnici. Budući da nije delio
Hauova shvatanja o aristokratskom sezonskom ratovanju, Vašington je
strahovao da bi, ako se reka Delaver zaledi, britanski komandant mogao
krenuti ka jugu i preći je sa čitavom svojom vojskom.
„Šta god da Hau uradi“, rekao je Džejmsu, „moramo se dokazati pre nego
što nam svi ljudi odu.“ Nešto se moralo učiniti da se podstakne moral
patriota.
Ako ništa drugo, patriote su imale smisla za konjičke napade. Džejms je
nekoliko puta i sam učestvovao u njima. Na taj način su uznemiravali
neprijatelja, ali su takođe prikupljali i obaveštenja. U toj oblasti bilo je dosta
američkih lojalista, koji su pomagali Hesenima. Sama pojava visokog
Džejmsa s pištoljem u ruci, bez ikakvog posebnog truda, bila je dovoljna da
većinu njih zaplaši i natera da progovore, i jedan uplašeni seljak mu je rekao:
„Heseni su sad ušli u Trenton. Oko hiljadu i četiri stotine njih. Potpuno je
otvoren, bez ikakvih grudobrana. Vaši dezerteri su im sami rekli da
nameravate da ih napadnete, ali njihov zapovednik odbija da gradi
grudobrane, jer vas prezire.“
Nisu imali mnogo ljudi – ostalo im je oko pet hiljada vojnika, od kojih je
trećina bila nesposobna za borbu. Ali se početkom decembra, bogu hvala,
pojavilo dve hiljade Lijevih ljudi, za kojima je došlo još pet stotina Gejtsovih,
i još hiljadu iz Filadelfije. Njihove snage i dalje su bile skromne, ali dovoljne.
Pa ipak, bili su loše opremljeni. Imali su dosta municije – svaki vojnik je
imao barem šezdeset punjenja, i dovoljno baruta – ali su im uniforme bile u
jadnom stanju. Mnogi više nisu imali ni čizme, te su marširali po snegu i
ledu sa stopalima umotanim samo u krpe.
Bez obzira na sve te teškoće, Vašingtonov plan je bio odvažan. Udariće
preko reke – usred zime i noću – i iznenaditi Hesene.
„Izvešćemo tri prelaska“, objasnio je on Džejmsu. „Jedan kao diverziju,
drugi da dovedemo pojačanje. Ali glavnina od skoro dve i po hiljade ljudi će
preći sa mnom, a zatim se obrušiti na Trenton i udariti na njih pre zore.
Bićemo brojniji od Hesena, tako da mislim da imamo šanse. Uz malo sreće,
tada se sve tri grupe mogu ujediniti i udariti i na Prinston.“
Kakva je to noć bila. Okupili su se na Božić posle podne. U sumrak su iz
skrovišta dovukli svoja plovila do rečne obale: velike, otvorene skele za
topove i konje, i duboke daram čamce31 za vojnike. Da bi se u mraku
raspoznavali, smislili su lozinku „Pobeda ili smrt“. Reka je bila uska, ali su
svuda po njoj plovile sante leda. Kad je pao mrak, vetar je podigao jake
talase. Potom je počela susnežica, pa grad.
Vašington je poveo prvi brod preko reke da obezbedi iskrcavanje. Džejms
je bio uz njega. Radije nego da pokušaju da sede u čamcima koji su se punili
vodom zbog padavina, svi su stajali. U mraku i oluji, Džejms gotovo nije
video ni prst pred nosom. Čuo je samo tuču grada i udaranje santi leda o
bokove darama.
„Grozno vreme, Mastere“, mrmljao je Vašington.
„Ipak ima nečeg dobrog u tome, gospodine“, reče mu Džejms. „Hesenima
neće pasti ni na kraj pameti da bismo mogli preći reku po ovakvom
vremenu.“
Pošto su se, mokri do gole kože, napokon iskrcali na suprotnu obalu,
poslali su brod nazad, čekajući da stigne sledeća grupa vojnika. Mada to nije
moglo toliko dugo trajati, Džejmsu se činilo da njihov prelazak reke traje
čitavu večnost. I zaista, mada je Vašington nameravao da do ponoći preko
reke prebaci čitavu svoju vojsku, konje i topove, bilo je već tri ujutru kada se
okončao njegov hrabri prelazak preko Delavera i kada je dve hiljade i četiri
stotine ljudi konačno moglo da se svrsta u dve kolone i krene da ostatak noći
maršira ka malom, otvorenom gradu Trentonu.
Kada su krenuli, Džejms nije mogao da potisne sumornu misao: ako
preživi ovu pustolovinu i ako ga unuci ikad budu pitali kako je izgledalo
prelaziti reku Delaver s Vašingtonom, moraće najiskrenije da im odgovori:
„Ništa pod bogom nismo videli.“
Susnežica je prešla u sneg. Jašući pored kolone Džejms je primetio da
izranjavljena stopala vojnika koji nisu imali čizme ostavljaju tamne krvave
tragove u snegu. Međutim, marširali su dalje, dok je Vašington išao gore-
dole duž kolone, hrabreći ih u mraku. Kada su se približili logoru u

31 Durham čamci bili su veliki drveni čamci koje je prozvodila kompanija Daram bout (Durham boat) iz
Darama, u Pensilvaniji, još od 1750. godine. Vlasnik kompanije Robert Daram projektovao je ove čamce
namenivši ih upravo za plovidbu po reci Delaver i prevoz robe. Međutim, ostali su poznati upravo po tome
što ih je koristio Vašington prilikom prelaska reke Delaver u Američkoj revoluciji. (Prim. prev.)
Trentonu, već je svitalo.
Sećanja na bitke često ostaju mutna. Ali ponešto je iz tog jutarnjeg boja
ostalo Džejmsu jasno urezano u pamćenje: Vašington, kako lično predvodi
napad na neprijateljske položaje na prilazima gradu, dobro obučeni Heseni
kako, iako iznenađeni, zauzimaju svoja mesta, pucajući usput. Trenton u
sivoj jutarnjoj svetlosti – dve široke ulice, raštrkane drvene kućice, tako
neobično miran, uprkos iznenadnom metežu.
Obuzet uzbuđenjem, jedva je i Osećao opasnost dok su meci leteli oko
njega, ali je s ponosom primetio da se patriote dobro bore. Iznenađujućom
brzinom napunili su top postavljen iznad glavnih ulica, zasipajući Hesene
sačmom. Jedna grupa je hitro presekla neprijatelju odstupnicu na Prinston
roudu. Uprkos žestokom otporu, glavnina Hesena je opkoljena u jednom
voćnjaku, i devet stotina vojnika se predalo.
Sredinom popodneva bitka beše završena. Saznavši da njegova druga
dva zapovednika nisu uspela da prevezu svoje snage preko Delavera
prethodne noći, Vašington se u podne istog dana preko reke mudro vratio na
sigurno.
Međutim, uspeli su da pobede Hesene. Zarobili su stotine njihovih
vojnika. Vesti o Vašingtonovom uspehu ubrzo su se proširile kroz svih
trinaest kolonija, ushitivši Kongres, i zagrejale srca svih patriota.

Nastupajući meseci bili su teški ali podnošljivi. Džejms je postajao sve

bliskiji generalu Vašingtonu i počeo da shvata ne samo spoljašnje teškoće s
kojima se njegov vođa susretao – sa snabdevanjem, dezerterima, uhodama i
godišnjom regrutacijom – već i to da se, iza svog dostojanstvenog držanja,
njegov zapovednik potajno bori s nesigurnošću i melanholijom. Činjenica da
je general morao istovremeno da se nosi i sa svojim ličnim nedaćama, kod
Džejmsa je izazvala još veće divljenje.
U martu je gospođa Vašington došla iz Virdžinije da se u logoru pridruži
svom mužu, a to je svima popravilo raspoloženje. Jer, mada je general često
delovao hladno i povučeno, Marta Vašington je bila ljubazna i dobroćudna.
Pozivala je čak i najniže oficire kod njih na večeru, kao da svi pripadaju
jednoj velikoj porodici. Iako je, zahvaljujući sopstvenom imetku, bila jedna
od najbogatijih žena u Virdžiniji, svakodnevno je negovala bolesne i ranjene.
U proleće 1777. Džejms je već gajio takvo poštovanje prema svom
komandantu da mu je Vašington bio kao drugi otac. A general se zauzvrat,
očigledno, uzdao u njega i voleo ga.
U njihovom odnosu bilo je i nečeg što se Džejmsu Masteru činilo
zabavnim, a jedan mladi Jenki oficir oko Uskrsa mu se požalio:
„Nije pošteno, Mastere, što si u posebnoj milosti kod generala.“
 „Kako to misliš?“
„On te voli jer te smatra gospodinom. A mene zapravo ne voli, jer mene
ne smatra gospodinom.“
„Veoma te ceni“, uveravao ga je Džejms.
„O, dobar je prema meni. On je najpošteniji čovek kojeg sam ikad
upoznao i pošao bih s njim i u pakao. Ali isto je sa svima nama Jenkijima sa
severoistoka – ne dopada mu se naše držanje.“
Zapravo, Džejms je to i sam primetio. Pored toga što je i sam bio rođeni
južnjački džentlmen, Vašington je zahvaljujući svom braku s Martom dospeo
u najviše društvene krugove u Virdžiniji, čiji je način života bio sličniji životu
bogatih engleskih zemljoposednika i plemića nego jenkijevskih trgovaca iz
Masačusetsa i Konektikata.
„Kad sam s njim, uvek se ponašam kao u najotmenijem londonskom
društvu“, priznade Džejms smejući se. „Ali to mi ništa ne bi pomoglo kad ne
bih izvršavao svoje obaveze.“
Takođe, uz sve to, podozrevao je kako taj veliki čovek smatra da je i zbog
godina koje je proveo u Londonu Džejms koristan. Vašington ga je često pitao
za mišljenje o tome kako bi se Englezi mogli ponašati u ovoj ili onoj situaciji.
Takođe se divio Džejmsu što poznaje Bena Frenklina i podrobno ga je
ispitivao o tome kako se on držao u Londonu. Kad je stigla vest da je Kongres
poslao Frenklina u Pariz da obezbedi podršku Francuza, general je iskreno
rekao Džejmsu: „Ovo što ovde radimo veoma je važno, ali na duži rok, ishod
ovog rata mogao bi se odlučiti u Parizu. Drago mi je što si mi tako dobro
opisao Frenklinovu diplomatsku veštinu.“
Mada je Vašington cenio ono što je nazivao džentlmenskim ponašanjem
Starog sveta, postojalo je ipak nešto u ponašanju Britanaca što ga je veoma
brinulo: njihovo loše postupanje prema američkim zarobljenicima. Ni
Džejms ga nije nimalo opravdavao, ali ga je bolje razumeo.
„Britanci nas, čak ni sada, ne smatraju vojnicima. Oni nas vide kao
pobunjenike, a kad bi prihvatili da smo išta više od toga, time bi priznali
opravdanost naše borbe. Zato u njihovim očima naše patriote zarobljene kod
Bruklina i nisu ratni zarobljenici. Oni su izdajnici, gospodine, i treba da
budu srećni što nisu obešeni.“
To Vašington nikako nije mogao da prihvati.
„Dobijam izveštaje o tome kako se sa zarobljenicima postupa gore nego
sa životinjama“, besneo je. Izdao je posebna naređenja da se bilo kakvo oštro
kažnjavanje koje bi njegovi ljudi mogli pokušati da nametnu zarobljenim
Hesenima mora sprečiti. Još otkako je preuzeo komandu, lično je upućivao
protestna pisma britanskim generalima. Međutim, ništa nije ukazivalo da
Britanci Uopšte obraćaju pažnju na njih. „Zar nemaju u sebi nimalo
ljudskosti?“, upitao je jednom Džejmsa.
„Za nas je, gospodine, ljudskost važnija od zakonitosti“, odgovorio je
Džejms. „U Engleskoj je obrnuto.“
Međutim, iako je znao da ništa ne može da ublaži Vašingtonov pravedni
gnev, Džejms nije mogao da ne pomisli kako te brojne priče o britanskoj
okrutnosti prema američkim zarobljenicima u kolonijama izazivaju
posledice kakve Britanci sigurno nisu želeli. Jedan seljak koji je jednoga
dana u logor dovezao kola puna svežeg povrća to je lepo rekao:
„Moj sin je zarobljen. Zašto bih pristao da budem u vlasti ljudi koji s njim
postupaju kao sa životinjom?“
U međuvremenu, uprkos zimskom uspehu u borbi s Hesenima, položaj
patriota još uvek je bio nesiguran. Kada je nedavno, u junu, Hau izazvao
Vašingtona na otvorenu borbu, Vašington je izbegao zamku, ali je jedna
velika bitka u svako doba mogla uništiti patriotsku vojsku. Iznad svega,
Vašington je morao da otkrije šta će biti Hauov sledeći potez. Pokušavao je
da pošalje uhode. Međutim, takođe je poslao i Džejmsa u izviđanje oko
Njujorka, a Džejms je bio čvrsto rešen da ga ne izneveri.
I tako je sada, posle izvesnog vremena, spustio dvogled i uzdahnuo.
Ukrcavanje brodova govorilo mu je da se nešto sprema, ali je morao da sazna
mnogo više od toga. Vreme je da primeni drugačije mere.

Sledećeg jutra, Abigejl je s malim Vestonom upravo krenula s Bouling grina

kada joj je prišao neki čovek. Ličio je na seljaka koji isporučuje robu na
pijacu, te se prilično iznenadila kada joj se obratio imenom.
Tada je shvatila – to je bio Čarli Vajt.
Nije joj trebalo mnogo vremena da odvede Vestona kući i vrati se do
Brodveja. Kad je stigla tamo, srce joj je snažno udaralo. Nije bila sigurna šta
to znači, ali je ponešto nagađala. Bez ijedne reči, Čarli ju je poveo Brodvejom.
Kod Vol strita skrenuli su ka severu i išli desetak minuta duž dokova, sve
dok nisu stigli skoro do same palisade na gornjem kraju grada. Kad su stigli
do malog skladišta, ušla je unutra za Čarlijem. Tu je ugledala visokog čoveka
u kaputu kako sedi na buretu u senci. Ušao je i prišao joj.
Trenutak kasnije našla se u zagrljaju svog brata.
Ispod kaputa nosio je uniformu. Shvatila je da mu je u uniformi i kaputu
sigurno strahovito vruće. Međutim, kako joj je objasnio, bilo je važno da na
sebi ima uniformu jer bi inače, ako bi ga uhvatili, mogao biti pogubljen kao
uhoda. Objasnio joj je da ga je Čarli prokrijumčario u grad u kolima punim
robe, ali sem toga nije joj mnogo rekao o svom kretanju. Uzbuđeno se
raspitivao o Vestonu i ocu i zaprepastio se kad mu je rekla da je Grej Albion
u njihovoj kući.
 „Ah“, reče on, „koliko bih želeo da možeš da kažeš mom dragom ocu i
malom Vestonu da si me videla i da mislim na njih svaki dan, ali plašim se
da to ne smeš.“
Konačno joj je, međutim, objasnio razlog svog dolaska.
„Čarli je već prisluškivao po pijaci. Očigledno je da general Hau ukrcava
zalihe na svoje brodove, ali čini se da ljudi u gradu ne znaju kuda on ide.“
„Ne bih rekla da mnogo njih to zna“, odgovori ona.
„Ti ne znaš ništa o tome?“
Abigejl oseti kako joj je srce brže zakucalo. Oborila je pogled. Zatim je
opet pogledala brata u oči.
„Brate, zašto bi general govorio tako nešto devojci kao što sam ja?“ To je
zvučalo sasvim razumno. A nije bila čak ni laž.
„Ne.“ On se zamišljeno namršti. „Misliš li da Albion zna?“
„Možda, Džejmse, ali on je samo mlađi oficir. Nije mi rekao.“
„A naš otac?“
Na trenutak je oklevala. Šta da mu kaže? „Ako otac zna, meni se sigurno
nije poverio.“ I to je, strogo govoreći, bila istina.
On tužno klimnu glavom.
Dok ga je posmatrala, i Abigejl oseti kako je obuzima duboka tuga. Znala
je da je brat voli. Znala je da čezne da vidi oca i svog malog sina, i da to ne
sme da učini. Pa ipak nije mogla da obuzda bol zbog toga što je došao da vidi
nju samo da bi joj postavio pitanja zbog kojih bi, da mu je na njih odgovorila,
ona sama postala izdajnik.
Istovremeno, čeznula je da mu to otkrije. Sigurno je stavio život na kocku
da bi došao ovamo. A možda bi mu, uprkos obećanju koje je dala ocu i
generalu Hauu, ipak sve i ispričala da mu je time mogla spasti život.
Međutim, nije. To bi samo pomoglo Vašingtonu i njegovim patriotama,
zahvaljujući čemu bi ova nesreća još duže potrajala. Džejms je vršio svoju
dužnost, a ona svoju. Ništa se tu nije moglo promeniti. Došlo joj je da zaplače,
ali je znala da se mora obuzdati.
„Žao mi je što je Grej Albion ovde“, reče on napokon.
Pretpostavljala je da njen brat hoće da kaže kako ne želi da se bori protiv
svog prijatelja.
„Ocu se on sviđa“, kazala je.
„A tebi?“
„Priznajem da je dopadljiv“, odgovori ona. „Međutim, čini mi se da ima
jednu manu. Mislim da je nadmen.“
 Njen brat klimnu glavom. „Plašim se da se takva nadmenost može
očekivati od jednog engleskog oficira.“ Zaćutao je. „Bog zna da smo nekad
bili prijatelji i da njegov otac nije mogao biti bolji prema meni.“
„Rat vas je učinio neprijateljima.“
„Da, ali to nije sve, Abi. Promenila su se moja osećanja prema Engleskoj
i prema onome što Grej predstavlja. Da ti pravo kažem, nisam siguran da
bih sad želeo da ga vidim.“ On se pomno zagleda u nju. „Ne bih voleo da ti se
on previše dopadne.“
„Pa onda, da ti iskreno kažem, ne dopada mi se baš mnogo.“ Zadovoljan
tim odgovorom, brat joj reče da ne treba više da se zadržava. Nekoliko
minuta kasnije, vraćala se sama kroz grad.

Istog meseca general Hau napokon je isplovio iz luke s velikom flotom i

krenuo uz obalu. S njim je pošao i Grej Albion, kao i ostali mladi oficiri koji
su stanovali u Masterovoj kući. Mada su ona i otac zajedno s malim
Vestonom pošli u luku da isprate Albiona, Abigejl je mislila da joj nije
naročito žao što on odlazi.
Kad su vesti o njihovom pohodu konačno stigle, bile su povoljne. Na svom
kratkom putovanju do Česapika general Hau suočio se s lošim vremenom,
ali je njegov plan ipak uspeo. Vašington je, neprijatno iznenađen, bio
primoran da se vrati sa severa. I mada se hrabro odupro kod Brendivajn
Krika, crveni mundiri su zauzeli Filadelfiju. Grej Albion je poslao pismo
njenom ocu, u kome mu je javio da će prezimiti s Hauom u Filadelfiji.
U početku se činilo da su vesti sa severa podjednako povoljne za lojaliste.
Kao što je bilo i planirano, Džoni Bergojn je krenuo južno iz Kanade i uskoro
zauzeo utvrđenje Tikonderoga. Pridobio je na svoju stranu i Indijance. Četiri
od šest irokeskih plemena pristalo je da se pridruži Britancima.
„Patriote će nas obožavati zbog toga“, primetio je Džon Master jetko.
„Jesu li Indijanci toliko okrutni?“, upita Abigejl.
„Imaju svoje običaje. Pre trideset godina, u Ratu kralja Džordža,
britanski pukovnik severnjačke milicije plaćao je Irokezima za svaki
francuski skalp koji su mu doneli, uključujući i žene i decu.“
„Nadam se da sada toga neće biti.“
„Ne računaj na to.“
Očekivali su da do septembra čuju da je Bergojn osigurao Olbani i da je
niz reku Hadson krenuo ka Njujorku. Međutim, tada su počele da kolaju
priče. Lokalna patriotska milicija ga usporava svojim strelcima. Zarobljen je
u divljini na severu. Indijanci su ga napustili. Uz reku Hadson poslata je
grupa crvenih mundira da bi pokušali da mu pomognu.
 Tada je, krajem oktobra, niz veliku reku žurno doplovio brod donoseći
zapanjujuće vesti. Njen otac ih je preneo ukućanima.
„Bergojn se predao. Uzvodno. Patriote su zarobile pet hiljada ljudi.“
„Gde?“, upita ona.
„Kod Saratoge.“
Vest o britanskom porazu kod Saratoge pogodila je Britance poput
groma. Njen otac, međutim, nije bio iznenađen.
„Baš kao što sam upozoravao Haua“, reče on sumorno. „Suviše
samouveren komandant na terenu koji ne poznaje.“ Patriotska partizanska
taktika obaranja stabala na put, rasterivanja stoke i uklanjanja svih vrsta
hrane ostavila je njegove ljude demoralisane u nepreglednoj divljini. Dvojica
patriotskih generala, Gejts i Benedikt Arnold, posle dve bitke kod Saratoge
su ga izmorili. I mada su se Bergojnove britanske i hesenske jedinice hrabro
borile, bez pojačanja s juga bile su uveliko brojem nadmašene naspram
sedamnaest hiljada pripadnika patriotske milicije.
„Saratoga šalje poruku“, zaključio je Džon Master. „Ona pokazuje da će
ih, ma koliko jedinica Britanci poslali, lokalna milicija uvek nadmašiti. I što
je još važnije, govori jedinim ljudima koji su zaista važni da Amerikanci
mogu da pobede.“
„Ko su ti ljudi?“, upita Abigejl. „Francuzi.“

Ako je Saratoga i pružila patriotama razlog za veselje, Džejms to u

decembru nije naročito zapažao u Vašingtonovoj vojsci. Kongres je otišao iz
Filadelfije, Hau je krenuo dalje a patriotska vojska, sada svedena na
dvanaest hiljada ljudi, našla se na otvorenom usred zime. Vašington je,
međutim, već bio odabrao mesto njihovog boravišta.
Dolina Fordž. To mesto je imalo svojih prednosti. U blizini uzvišenja
zvanih Planina radosti i Planina jada, i s rekom Skukel u podnožju, dolina
Fordž mogla se lako braniti, a pošto je bila tek tridesetak kilometara od
Filadelfije, nalazila se na mestu odakle su mogli dobro pratiti kretanje
Britanaca.
Patriotska vojska je odmah počela da pravi logor. Čvrste brvnare, kojih
je izgrađeno više od hiljadu, behu grupisane u grozdovima, dok se oko njih
širio čitav grad kolibica. Taj posao je barem angažovao sve ljude, koji su
uskoro počeli da se ponose svojim trudom. Međutim, Džejms je često morao
da vodi grupe vojnika miljama daleko da bi pronašli dovoljno stabala koja su
mogli poseći. Najvažnije je, tvrdio je Vašington, obezbediti da krov bude
dobro zapečaćen.
„Jer ćemo morati da izdržimo filadelfijsku zimu“, podsećao ih je on, „a ne
severnjačku.“
 Nije prošlo mnogo vremena pre no što su jenkijevske jedinice shvatile šta
je hteo da kaže. Umesto čvrstog severnjačkog snega koji se lepi za svaku
površinu na koju padne, u dolini Fordž vladala je drugačija zima. Snega je
bilo, a s vremena na vreme i ledene susnežice, ali se ona brzo topila. Potom
bi pala kiša, tako da je voda curila kroz svaki otvor i pukotinu, pre no što bi
se opet zaledila. Suva hladnoća severa mogla je usmrtiti onoga ko bi se našao
bez zaklona, ali ledeni, vlažni vetrovi i lepljiva jeza doline Fordž kao da su
prodirali u samu koštanu srž vojnika.
Bez obzira na brvnare, odeća im je bila u ritama, mnogi i dalje nisu imali
čizme, a svi su bili na ivici gladi. Intendantura je sjajno obavljala svoj posao.
Lovila se riba iz reke. Povremeno su dobij ali i meso. Skoro svakog dana
svaki vojnik je dobijao po pola kilograma finog hleba. Skoro svakog dana.
Međutim, ponekad je bilo samo pečenih lepinja ili „crepova“, kako su
sumorno nazivali bljutave spljeskane grudve od brašna i vode koje su im
kuvari nekad davali. A ponekad nije bilo ničega. Džejms je čak viđao vojnike
kako pokušavaju da skuvaju čorbu od trave i lišća. Dešavalo se da
povremeno trećina vojske bude nesposobna za bilo kakav posao. Konji su im
bili mršavi kao skeleti i mnogi su lipsavali. Nisu se mogli domoći ničega,
kilometrima unaokolo nije bilo nijednog grla stoke. A kad su Džejmsa slali u
gradiće u blizini da pokuša da nabavi još hrane, jedini novac koji je mogao
da ponudi u zamenu bile su papirne novčanice Kongresa, prema kojima je
većina trgovaca bila nepoverljiva.
Ljudi su svakodnevno umirali. S vremenom su se ti gubici popeli na
stotine, prešli hiljadu, stigli do dve hiljade. Džejms se ponekad pitao da li bi
Uopšte uspeli da opstanu bez pratilaca – njih oko pet stotina, uglavnom žena
ili ženskih rođaka vojnika. One su dobijale polovinu sledovanja i polovinu
plate, i činile sve što su mogle da se brinu za svoje muškarce. U februaru im
se pridružila i Marta Vašington. Vašington se pred svojim vojnicima uvek
hrabro držao, ali Džejms je provodio dovoljno vremena u njegovoj blizini da
se uveri kako je, u dnu duše, i on na ivici očaja. Mada su i on i drugi mlađi
oficiri činili sve što je u njihovoj moći da podrže svog vođu, jednom je rekao
gospođi Vašington: „General je spasao vojsku, ali vi ste spasli generala.“
Još jedna osoba pružala je Vašingtonu utehu. Mladić kojeg je iz
Francuske poslao neumorni Ben Frenklin. On beše stigao koji mesec ranije.
Mada mu je bilo tek dvadeset, već je nekoliko godina služio među
musketarima. Pošto je stigao u Ameriku, odmah je proglašen za general-
majora.
Mari-Žozef Pol Iv Roš Žilber de Motje, markiz De Lafajet, bio je bogati
mladi aristokrata i vlasnik raskošnog naslednog imanja. Njegova mlada
supruga, koju je ostavio u Francuskoj, bila je kći jednog vojvode. Jedan
njegov predak borio se s Jovankom Orleankom. A on je napustio Francusku
s jednom jedinom željom. La Gloire. Želeo je da se proslavi.
 Verujući da bi to moglo dodatno popraviti dobre odnose s Francuzima,
Vašington ga je primio među svoje lično osoblje. Uskoro je, na sopstveno
iznenađenje, otkrio da je time stekao drugog sina.
Lafajet nije imao nikakvih iluzija u pogledu sopstvenog neiskustva.
Radio je sve ono što se od njega tražilo. Takođe se pokazalo da je sposoban i
bistar. Kod Brendivajna se dobro borio i bio je ranjen. Međutim, pored svega
toga, njegovo aristokratsko vaspitanje i osećaj časti obezbedili su mu upravo
one osobine kojima se Vašington iznad svega divio. Bio je vitak i otmen,
izvanrednog držanja, nije znao za strah i bio je potpuno odan svome vođi, što
je bilo više nego što se moglo reći za većinu ostalih patriotskih zapovednika.
Kad su Gejts i drugi generali počeli da kuju zaveru protiv Vašingtona iza
njegovih leđa, mladi Francuz je saznao za to i odmah upozorio Vašingtona.
Oni su pak pokušali da ga se otarase poslavši ga u Kanadu, ali se on uskoro
izvukao odatle i ponovo pridružio Vašingtonu u dolini Fordž, gde je njegov
galski šarm pomagao u rasterivanju sumornog raspoloženja.
Džejms je voleo Lafajeta. Budući da se tamo od obrazovanog i otmenog
čoveka očekivalo da govori jezik diplomatije, Džejms je u Londonu naučio
nešto francuskog. Sada je, pošto su u dolini Fordž imali vremena napretek,
Lafajet pomagao Džejmsu da znatno poboljša svoje znanje tog jezika.
Međutim, Lafajet nije bio jedini koga je Ben Frenklin poslao u Ameriku.
Njegov drugi i još važniji dar stigao je u novoj godini. Ako je Lafajet u
Vašingtonovu vojsku uneo dah galskog šarma, baron Fon Štojben ju je u
potpunosti preobrazio.
Baron Fon Štojben bio je sredovečan pruski oficir i plemić. Služio je pod
Fridrihom Velikim. Kao doživotni neženja, pojavio se sa svojim italijanskim
hrtom, Frenklinovim pismom i ponudom da neurednim patriotskim
jedinicama pruži obuku kakvu ima najbolja evropska vojska. Na svoj
osobeni, ekscentrični način, održao je reč.
Sada ih je u dolini Fordž, najpre po snegu i susnežici, zatim po blatu,
potom uz prve visibabe i napokon po suncu, dok su zeleni pupoljci bubrili na
granama, uvežbavao kao nikad ranije. Umesto niza sklepanih priručnika
različitih milicija, stvorio je jedinstvenu, klasičnu knjigu obuke za čitavu
Kontinentalnu vojsku. Potom je obučio instruktorski kadar. Na kraju je, u
punoj ratnoj opremi, šetao od jednog poligona za obuku do drugog, sve ih
nadgledajući i ohrabrujući uz niz psovki na nemačkom i francuskom koje su
njegovi posilni tačno prevodili – tako da je do kraja obuke svaki vojnik
patriotske vojske posedovao bogat rečnik prostakluka na sva tri jezika.
U početku su ga smatrali ludim. Uskoro su počeli da ga poštuju. Do kraja
proleća su ga zavoleli. Naučio ih je da vežbaju, da marširaju, da manevrišu
u bici, da brzo otvaraju vatru. Pošto je otkrio da malo ko od njih ume da
koristi bajonet za ma šta drugo osim za pečenje mesa nad vatrom, naučio ih
je da napadaju bajonetima i rekao im: „Naučiću vas kako da dobijete bitku i
bez municije.“
Kad je završio s obukom, postali su dobri po svim merilima. Vrlo dobri.
„Trebao nam je Nemac da nas nauči kako da se borimo protiv Hesena“,
primetio je jetko Vašington Džejmsu jednog prolećnog dana.
„Britanci mogu da unajme Nemce, gospodine“, odgovorio je Džejms sa
osmehom, „ali mi sada imamo pravu stvar.“
„Čuo sam vesti“, reče mu Vašington, „da uskoro možemo očekivati nove
regrute, koji će potpisivati ugovor na tri godine.“
Međutim, vest koja je napokon okončala agoniju u dolini Fordž stigla je
uskoro posle tog razgovora.
Ben Frenklin je uspeo. Francuzi su objavili rat Britancima. U dolini
Fordž baron Fon Štojben je, po Vašingtonovom naređenju, organizovao
raskošnu paradu.

Poziv koji je Grej Albion uputio Abigejl stigao je prvog dana maja, u pismu
iz Filadelfije naslovljenom na njenog oca.
„Potvrđuje govorkanja koja sam čuo. General Hau je opozvan.“ Master
odmahnu glavom. „To je sramota. Kad su u Londonu saznali za predaju kod
Saratoge, Parlament se tako razbesneo da su ministri unajmili novinare da
sve to pripišu Hauu. I tako je sada opozvan. Čini se da su Hauovi mladi
oficiri u Filadelfiji čvrsto rešili da mu iskažu poštovanje pre nego što ode.
Spremaju bal, i ne znam šta sve još. Čak i turnir. Albion je jedan od vitezova.
Pita da li bi i ti želela da dođeš.“
Taj poziv je bio tako neočekivan da nije znala šta da odgovori. Čudila se
što se setio baš nje budući da je mogao da bira od toliko lepih devojaka u
Filadelfiji, ali je morala priznati da je to lepo od njega. I zaista, kad je
pomislila na slavlje i turnir i priliku da se nađe u otmenoj Filadelfiji,
zaključila je da možda ne bi bilo loše da ode tamo.
Međutim, već sutradan njen otac je počeo da se predomišlja.
„To je dalek put, Abi, a nikad se ne zna koga bismo mogli sresti na tom
putu. Ni sam ne mogu tako lako da stignem do tamo. Ko bi pošao s tobom?
Ako bi naišla na patriotske vojnike, mislim da ti ne bi naudili, ali ne mogu
biti siguran. Ne“, zaključio je, „lepo je od Greja što te je pozvao, ali ne možeš
ići.“
„Verujem da si u pravu, tata“, odgovori ona. Ako gospodin Grej Albion
želi da me pozove na bal, pomisli ona, moraće to da učini nekom drugom
prilikom.
Ako su katastrofa kod Saratoge prethodnog oktobra i okretanje Francuza
protiv njih u proleće među Britancima izazvali malodušnost, za odanog
Džona Mastera svet je počeo da se menja dugog leta 1778. Bila je to
neupadljiva promena. Čak ni sam je nije odmah primetio. Odigrala se u
njegovom umu i srcu.
Činilo se da rat ulazi u zatišje. Posle odlaska sirotog Haua u Filadelfiji
je zapovedništvo preuzeo general Klinton, a sad kada je postojala opasnost
od napada francuske flote, Britanci su odlučili da se povuku i vrate u
Njujork. Nije bila reč samo o vojsci. Nekoliko hiljada lojalista takođe je
moralo da pobegne. „Jadnici“, reče Master Abigejl. „Britanci su tražili
podršku lojalista, ali nisu u stanju da ih zaštite.“
Dok se glavnina britanskih snaga vraćala kopnenim putem, Vašington
ih je pratio. Stigla je vest da je došlo do bitke kod Monmuta – patriotske
snage pod komandom Lija i Lafajeta napale su britansku odstupnicu pod
Kornvolisom, sa znatnim uspehom, i mogli su im naneti i veće gubitke da se
Li nije povukao. Ali su se Britanci napokon ipak srećno vratili u Njujork, a
s njima i mladi Albion.
I tako se Kongres opet vratio u Filadelfiju, a Njujork je, sada pod
generalom Klintonom, ostao britanska baza, ali su ogromnim teritorijama,
od Vajt Plejnsa iznad grada do oblasti Nju Džersija na suprotnoj obali
Hadsona, dominirale patriote. U julu je Vašington krenuo uz dolinu reke
Hadson do velike tvrđave Vest Point, osamdeset kilometara uzvodno. Preko
Suzan je iz okruga Dačes stiglo toplo pismo od Džejmsa, kojim je javljao
svojoj porodici da je bezbedan u Vest Pointu i zamolio oca da mu obavi neke
sitne poslove. Međutim, nije im pisao ništa podrobnije.
Ubrzo potom, kao da potvrđuje da se vojna situacija izmenila, admiral
Desten stigao je s moćnom francuskom flotom do ulaza u luku. Neko vreme
je ostao tamo, blokirajući izlaz u okean. Tada je stiglo pojačanje britanske
mornarice i on se sklonio, na izvesno vreme se usidrivši na sigurnom, uz
obalu Njuporta, na Rod Ajlendu. Međutim, poruka je bila jasna. Francuzi su
ušli u rat, a Britanci više nemaju prevlast ni na moru.
Još dve brige mučile su Džona Mastera. U avgustu je u gradu izbio novi
požar i uništio dve kuće koje je izdavao. Sem toga, zabrinjavala ga je pretnja
njegovom posedu u okrugu Dačes.
Te godine je u Njujorku došlo do čudne slučajnosti: u gradu je sada vladao
britanski general Klinton, dok je prostrano njujorško zaleđe, pod vlašću
patriota, imalo istoimenog patriotskog guvernera – mada oni svakako nisu
bili ni u kakvom srodstvu. Patriotski guverner Klinton spremno je
konfiskovao posede svih poznatih lojalista na svojoj teritoriji. „Budući da
upravljamo njime, rekli smo da smo mi i vlasnici imanja“, obavestila ga je
Suzan. Međutim, Masteru se činilo da je samo pitanje vremena kada će mu
patriotski guverner oduzeti zemlju.
Krajem avgusta u kuću im je došao neočekivani gost: kapetan Rivers. Doneo
je sumorne vesti. Rešio je da odustane.
„Južna Karolina je već dve godine u rukama patriota, ali u Severnoj
Karolini mnogi lojalisti su se, poput mene, i dalje držali. Od proleća nam je,
međutim, život postao nemoguć. Moja žena i deca već su otišli u Englesku.
Ne preostaje mi ništa drugo nego da predam svoju plantažu vama u ruke, u
nadi da ćete jednoga dana naplatiti svoje dugove.“
„A robovi?“
„Naravno, najveća vrednost leži u njima. Prebacio sam ih na imanje
jednog prijatelja, koji je u bezbednijem kraju. Međutim, ne znam koliko će
dugo i on moći da ostane.“ Dao je Masteru podroban spisak robova. „Mnogi
su veoma vešti, i stoga izuzetno vredni. Ako uspete da nađete kupca, možete
ih prodati.“
„Zar ne možete da izdržite još malo?“, pitao ga je Master. „Moguće je da
će uskoro doći do rešenja.“
Jer, pošto je Filadelfija napuštena, Britanci su počeli da pričaju o velikom
napadu na Jug. General Klinton je već najavio kako šalje prvu ekspediciju
da zauzme jedno od francuskih karipskih ostrva, i drugu u Džordžiju, gde su
patriotski garnizoni bili mali, a lojalista je bilo mnogo. Međutim, Rivers
odmahnu glavom.
„Diverzije, Mastere. Možemo raspodeljivati svoje snage na koliko god
načina želimo i jurcati po američkom bespuću, ali po mom mišljenju, nikada
ih nećemo ukrotiti. Više ne.“ Tokom večere su iskreno razgovarali. Svi su se
odavno i dobro poznavali – Džon Master i Abigejl, Rivers i Grej Albion. U
jednom trenutku, Rivers se okrenuo Masteru i upitao ga: „Jednom sam vas
pitao razmišljate li o tome da se odselite u Englesku. Mislim da vas to tada
nije zanimalo. Ali možda sad razmišljate o tome?“
„Moj otac će vam rado pomoći, gospodine“, ubaci se Albion, „ako želite da
pošaljete svoje fondove u Englesku na čuvanje. On ionako upravlja vašim
finansijama.“
„Nećemo još da razmišljamo o tome“, odgovori Master. Međutim, uočio je
da mu i Rivers i mladi Albion predlažu da ode. To je delovalo obeshrabrujuće.
Međutim, njegovu najdublju agoniju nisu izazvali ni vojni ni finansijski
razlozi, već moralni.
U proleće je britanska vlada, uznemirena zbog uključivanja Francuske u
rat, poslala izaslanike u Njujork da još jednom pokušaju da sklope sporazum
s kolonistima. Master se sreo s njima pre no što su otišli da okušaju sreću s
Kongresom. Najbolji među njima, po njegovom mišljenju, bio je čovek po
imenu Eden. Pa ipak, posle dugog razgovora s njim, Master se vratio kući
odmahujući glavom.
„Čini mi se“, kazao je on Abigejl, „da im je kralj Džordž naložio da
podmite članove Kongresa. Morao sam da mu kažem: ‘Znate, to nije
britanski parlament.’“
Samo dan-dva kasnije podsmešljivo je primetio kako je, čak i bez dubljeg
razmišljanja, ispravno pretpostavio da će Kongres kome se suprotstavljao
imati viša moralna načela od vlade koju je odano podržavao.
Međutim, otkriće koje ga je istinski potreslo stiglo je krajem avgusta.
Džejms ga je u svom pismu s Vest Pointa zamolio da mu učini jednu
uslugu koju je njegov otac već nekoliko nedelja odlagao – samo zbog toga što
se plašio da će mu oduzeti mnogo vremena. Krajem avgusta je, uz blagu
grižu savesti, zaključio da to zaista mora izvršiti.
Jedan od Džejmsovih ljudi imao je brata kojeg su Britanci zarobili.
Porodica nije dobila nikakve vesti od njega već godinu dana, ali su verovali
da je u zatvoru u Njujorku. Džejms je zamolio oca da sazna šta je s tim
momkom. Zvao se Sem Flauer.
Masteru je trebao čitav dan da sazna da se odeljenje kome je Flauer
pripadao najpre nalazilo u crkvenoj zgradi u gradu, ali su ga potom poslali
preko Ist Rivera. Ništa drugo nije mogao da otkrije.
Naredni dan bio je vreo i sparan, te je Masteru bilo drago što može da
pobegne iz zagušljivih gradskih ulica i odveze se skelom preko reke do
Bruklina. Dok gde je skela pristajala nalazio se nasuprot obali na severu
grada. Odatle je reka skretala na istok. Na obali Menhetna, zgrade nanizane
duž reke polako su postajale sve ređe. Na bruklinskoj obali, iza rečne okuke
stizalo se do prostranih slanih livada obraslih trskom, jezera i močvara čiji
je holandski naziv već odavno bio izmenjen u zaliv Volabaut. A u zalivu
Volabaut nalazio se zatvor koji je Masters tražio.
Behu to korita starih brodova, uglavnom onih koji su služili za prevoz
životinja. Ogromni, pocrneli, oronuli, bez jarbola, usidreni teškim lancima u
močvarnom plićaku, brodovi su ležali nepuna dva kilometra od grada pa ipak
su, zahvaljujući rečnoj okuci, ostajali izvan vidokruga. Tu se nalazio Džersi,
takozvani bolnički brod. I Vitbi, prazna ljuštura koja je prošle godine
izgorela i čija su pocrnela i izlomljena rebra tužno štrčala ka nebu. Međutim,
bilo je tu i nekoliko drugih, a svi behu prepuni zatvorenika.
Lako je uspeo da unajmi čamdžiju da ga odveze do brodova. Na prvom
brodu čuvar, krupan čovek jake brade, isprva nije bio voljan da ga pusti na
brod, ali se zahvaljujući zlatniku predomislio te je uskoro Master zajedno s
njim stajao na palubi.
Na jarkom prepodnevnom suncu, samo kilometar od obale ostrva
Menhetn na suprotnoj obali reke, pogled s palube mogao je biti prijatan.
Međutim, uprkos zlatniku čuvar je bio tako podozriv i nabusit da se, čim je
kročio na palubu, Master osetio kao da je sunce odjednom zaklonio sivi oblak.
Kada je upitao za Sema Flauera, čovek je prezrivo slegnuo ramenima.
„Dole imam dve stotine pobunjeničkih kerova“, odgovorio je. „To je sve
što znam.“ Kada ga je Master upitao sme li da siđe u potpalublje da se
raspita, čovek ga je pogledao kao da je sišao s uma. Poveo ga je do kapka
kroz koji se silazilo u potpalublje i otvorio ga. „Želite li da siđete tamo?“,
upitao ga je. „Idite.“ Međutim, čim je krenuo, Mastera je zapahnuo takav
smrad urina, prljavštine i truleži da se zateturao unazad.
U tom trenutku se iz drugog kapka pojavio zapušteni vojnik s musketom,
za kojim su sledila još dvojica. Čim su se ta dvojica našla na palubi, vojnik
je s treskom za njima zatvorio kapak.
„Puštamo ih napolje po dvojicu“, primetio je njihov čuvar. „Nikad više od
dvojice.“
Međutim, Master ga je jedva čuo. Buljio je u dvojicu ljudi. Bili su više
nego mršavi, ličili su na kosture. Obojica behu mrtvački bledi; a jedan od
njih, čovek upalih očiju, izgledao je grozničavo i kao da će se svakog časa
srušiti.
„Ovi ljudi umiru od gladi“, rekao je Master.
„Naravno da umiru od gladi“, rekao je čuvar. Prvi put nagoveštavajući
promenu izraza lica od početka njihovog razgovora, nasmešio se. „To je zato
što ih ne hranim.“
„Mislim da je ovaj čovek bolestan“, reče Master.
„Bolestan? Nadam se da umire.“
„Želite da taj čovek umre?“
„Napraviće mesta za sledećeg.“
„Ali zar ne dobijate novac da ih hranite?“, pitao je Master.
„Dobijam novac. Oni mogu da žive ili da umru. Uglavnom umiru.“
„Gospodine, kako možete tako da postupate sa zatvorenicima koji su pod
vašom upravom?“
„S njima?“ Na čovekovom licu ukazalo se gađenje. „Ja ih nazivam
štetočinama. Izdajnike treba obesiti.“ On odmahnu glavom ka gradu.
„Mislite li da je tamo išta bolje?“
„Pitam se, gospodine, šta bi vaši nadređeni mislili o ovome“, reče Master
pretećim tonom.
„Moji nadređeni?“ Čovek se unese Masteru u lice, tako da je trgovac
osetio njegov smrdljivi dah. „Moji nadređeni bi, gospodine, rekli: ‘Odlično si
učinio, dobri i odani slugo.’ Što ih ne pitate, gospodine, ako vas to stvarno
zanima?“ Nakon toga je rekao Masteru da napusti njegov brod.
Mladi oficir na sledećoj olupini provirio je preko ograde i uljudno
obavestio Mastera da ne može da uđe na brod jer polovina njegovih
zarobljenika boluje od žute groznice.
Na trećem brodu je, međutim, imao više sreće. Činilo se da je sam brod
truo ali je visok, mršav čovek odlučnog lica koji mu je dopustio da uđe na
njega bio obučen kao oficir i spremno mu je odgovarao na pitanja. Da, imao
je spisak svih zarobljenika koji su bili na brodu. Sem Flauer je bio među
njima.
„Umro je, gospodine, pre šest meseci.“
Kada je upitao gde je Flauer sahranjen, oficir je odmahnuo rukom u
pravcu slanih močvara. Leševe su bacali u rovove, tamo i svuda unaokolo,
objasnio mu je. Bilo ih je tako mnogo, a sem toga, oni su obični zločinci.
Master je ćutao. Barem je saznao ono što je želeo. Pre nego što je napustio
brod, međutim, primetio je da je pramčana paluba nedavno gorela. Požar se
očigledno nije bio mnogo proširio i nije mogao da zamisli da bi taj strogi oficir
dopustio sebi da u takvom slučaju ispusti konce iz ruku, ali se ipak dosetio
da ga upita: „Kako biste izvukli zatvorenike iz broda u slučaju požara?“
„Nikako, gospodine.“
„Sigurno biste im dozvolili da dođu do vode?“
„Ne, gospodine. Zatvorio bih sve kapke i pustio ih da izgore. Takva su mi
naređenja.“
Džon Master se vratio u grad sumorno raspoložen. Pre svega bio je
zaprepašćen što Englezi, njegovi zemljaci, mogu tako da se ponašaju.
Patriote po zakonu možda jesu a možda i nisu ratni zarobljenici, oko toga se
zaista vodila oštra rasprava – ali kakav god bio njihov status, šta ovakvo
postupanje prema tim ljudima govori o ljudskosti njegove vlade? Možete
jednog čoveka nazvati pobunjenikom, mislio je on, možete ga zvati i
zločincem, možete reći čak i da ga treba obesiti – naročito ako je to neko
nepoznat, a ne vaš rođeni sin. Ali kad je reč o seljacima, sitnim trgovcima,
poštenim radnicima, čestitim ljudima kao što su patriote očigledno bile,
kakvo to slepilo, kakve predrasude ili, bože sačuvaj, kakva okrutnost navodi
britanske vlasti da ih zaključavaju u napuštene brodove i ostavljaju ih da
tamo umiru?
Naravno, govorio je sebi, on ranije nije znao da se takve stvari dešavaju.
Te brodove niko nije viđao. Istina, Suzan mu je dolazeći u goste pričala o
tome kako se patriotske novine bune protiv postupanja prema
zarobljenicima. Međutim, on ju je uveravao da u tome svakako ima mnogo
preterivanja i da ljudi poput njegovog dobrog prijatelja, generala Haua, to
odlučno poriču.
 Pa ipak, je li on sam ikad otišao u gradske zatvore, svega nekoliko stotina
metara od njegove kuće? Ne, nije. Dok je razmišljao o tome, u glavi mu se
javila još jedna, veoma neprijatna misao: setio se reči onog odvratnog čoveka
s prvog broda. „Mislite li da je tamo išta bolje?“
Sledeće nedelje je nastavio da se neupadljivo raspituje o tome. Ništa nije
govorio Albionu – njega bi to moglo dovesti u neprijatan položaj – ali u gradu
je bilo dosta ljudi od kojih je mogao štošta saznati. Prijateljsko ćaskanje sa
zatvorskim čuvarem; poverljivi razgovor s ponekim oficirom. Tiho i strpljivo,
koristeći sve one veštine izvlačenja podataka od ljudi kojima je tako davno
ovladao u krčmama, postepeno je saznao sve što ga je zanimalo.
Čuvar s broda bio je u pravu: gradski zatvori bili su bezmalo isti takvi.
Iza zidova preuređenih crkava i šećerana zatvorenici su umirali kao muve,
a njihovi leševi tovareni su na kola i, vrlo često, odvoženi po mraku. Loring,
čija je žena odavno bila prijateljica generala Haua, krao je njihove stvari i
novac za njihovu prehranu. A i pored svih njegovih poricanja, nije moglo biti
sumnje u to: srdačni general Hau, s kojim je on tako često večerao, znao je
sve o tome.
Obuzeše ga tuga, stid, gnušanje. Pa ipak, šta je mogao? Drugi su mogli
pokrenuti to pitanje, ali ako bi on to učinio, šta bi ljudi rekli? Masterov sin
je patriota – njegova odanost bila bi dovedena u pitanje. Bio je nemoćan.
Zbog Abigejl i malog Vestona, morao je da ćuti.
Stoga se našao na velikoj muci kada mu se, početkom septembra, njegov
unuk obratio za savet. Da Veston ne bi bio usamljen, poslali su ga u manju
obližnju školu, gde je učio zajedno s decom ostalih lojalista. Predosećajući da
će se pre ili kasnije postaviti pitanje o njegovom ocu, Džejmsu, Master je
veoma oprezno rekao dečaku šta da kaže. A sada je napokon došlo do toga.
„Pa, šta si rekao?“, upitao ga je deda.
„Da su patriote ubedile mog oca da su još uvek verni kralju, i da se
nadamo da će se on sada vratiti.“
„Dobro.“ Bilo je to osrednje objašnjenje, ali najbolje koje je Master umeo
da smisli.
„Oni kažu da je on izdajnik.“
„Ne. Tvoj otac se iskreno ne slaže s njima, ali nije izdajnik“
„Ali lojalisti su u pravu, zar ne?“
„Oni u to veruju. Ali taj sukob je vrlo složen.“
„Ali sigurno su jedni u pravu, a drugi nisu“, reče Veston zbunjeno.
Master uzdahnu. Šta je mogao da kaže malom dečaku?
„Ja sam lojalista, zar ne, deda?“, navaljivao je Veston. „Ti si mi tako
rekao.“
 „Da.“ Master se nasmešio. „Ti si veoma lojalan.“
„A i ti si lojalista, deda, je li tako?“, pitao je Veston, tražeći potvrdu.
„Naravno“, odvrati Master. „Ja sam lojalista.“
Ali nije smeo da mu kaže istinu. Da je on razočarani lojalista.

Međutim, on je ipak i dalje bio poslovan čovek. General Klinton mu je bio

naklonjen. I tako je tog septembra, kad je Master pomenuo kako je možda
vreme da opreme još jedan privatni ratni brod, Klinton bio oduševljen.
„Uzimajte od Francuza i od patriota koliko god hoćete“, hrabrio ga je general,
„i biću vam veoma zahvalan.“
Pripreme za putovanje lepo su napredovale kad ga je iznenadio jedan
uzgredni događaj. Jednog jutra Master je mirno radio u svojoj maloj
biblioteci kad je ušao Hadson i zamolio ga da porazgovaraju nasamo.
„Hteo sam, Bose“, reče on, „da popričamo o Solomonu. Pre nekog vremena
napunio je dvadeset pet godina.“
Naravno, Master je osetio grižu savesti. Oduvek je obećavao da će
osloboditi Solomona kada napuni dvadeset pet godina, a rat nije mogao biti
izgovor što nije ispunio obećanje.
„Danas ću ga osloboditi“, odmah je rekao Hadsonu. Međutim, na njegovo
zaprepašćenje, Hadson odmahnu glavom.
„Nadao sam se, Bose“, odgovori on, „da ćete ga još izvesno vrane zadržati
kao roba.“
„Je li?“ Master ga zbunjeno pogleda.
„Nevolja je u tome“, priznade Hadson, „što je upao u loše društvo.“
Hadson je smatrao da nema potrebe da Masteru prepričava svoje svađe
sa Solomonom. A svakako nije morao da pominje svoje sumnje u vezi s onim
čime se njegov sin bavi zajedno sa Semom i Čarlijem Vajtom. Solomon je bio
samo nestrpljivi mladić u potrazi za pustolovinama. Njegov otac je to dobro
razumeo. Ali takođe je vrlo dobro razumeo i još nešto.
Ako ste crnac, ne možete verovati nikome. Da, Britanci su robovima
nudili slobodu, ali to su činili samo da bi oslabili patriotske robovlasnike na
Jugu. Ako bi Britanci pobedili u ovom ratu, sumnjao je da bi nastavili da
pomažu crncima.
Što se tiče patriota, ako bi mogli da pobede Britance, želeli bi da povrate
što više robova.
Ništa nije bilo izvesno, ali Hadsonu se činilo da je jedina bezbednost koju
je njegova porodica mogla imati, u ropstvu ili na slobodi, zaštita Džona
Mastera. I zato je poslednja pretnja koju je Solomon izgovorio uterala
njegovom ocu strah u kosti.
„Sada treba da budem oslobođen“, rekao je, „a kad se to desi, možda ću
otići da se pridružim kapetanu Masteru.“ A ako ne dobije slobodu, pitao je
Hadson zajedljivo, šta onda? „Onda ću možda pobeći da se priključim
britanskoj vojsci i tako se domoći slobode.“ Koje god od ovih nepromišljenih
rešenja bi njegov sin pokušao da sprovede, Hadson je u svemu tome video
samo nevolje.
„Solomon ne misli ništa loše, Bose“, rekao je on Masteru, „ali bi se moglo
reći da je nepromišljen i plašim se da će uleteti u nevolje ako bude slobodan.
Zapravo“, priznao je tužnim glasom, „ni sam ne znam šta ću s njim.“
„U tom slučaju“, predloži Master s osmehom, „možda imam rešenje za
njega. Neka služi na brodu novog kapetana privatnog ratnog broda. To bi
trebalo da mu obezbedi dovoljno pustolovina i da ga izvuče iz nevolja. Neka
uzme svoj deo od bilo kakvog plena koji brod osvoji. A čim se ovaj rat završi,
dobiće slobodu. Da li ti to odgovara?“
„Da, Bose“, odgovori Hadson, „mislim da odgovara.“
Uskoro potom, kad je Solomon isplovio na svom lepom brodu, trgovac se
okrenuo Hadsonu i sa smeškom mu rekao: „Siguran sam da će biti sjajan
njujorški gusar!“

U oktobru je Džon Master dobio još jedno pismo od Vanese iz Londona.

Pročitao ga je nekoliko puta, da bi bio siguran da ga je dobro razumeo.
Kakvim god rečima se služila, zaključio je Master, po njenim postupcima
sasvim je jasno da se Džejmsova žena ne zanima previše ni za svog muža ni
za sina. Za njega je tako nešto bilo neobjašnjivo, ali dokazi su bili nepobitni.
„Da Vanesa voli svoga sina“, rekao je on Abigejl, „dosad bi već došla ovamo.“
Njeno najnovije pismo sadržavalo je uobičajene pobožne nade za dobrobit
malog Vestona, jetko pitanje da li se njen muž dosad udostojio da se okane
pobunjeništva, i namerava li on da ostane u Njujorku ili da se možda, kao
što je nagovestio njen rođak kapetan Rivers, zaputi ka civilizaciji zajedno sa
svojom porodicom i njenim sinčićem. Ukratko, hoće li se mali Veston vratiti
u London? Dok je iščitavao njeno pismo i čitao između redova, Master je
zaključio da shvata šta joj je na umu.
Želela je da zna hoće li morati da se brine o svom sinu, ili će je ostaviti
na miru. A najverovatniji razlog što je poželela da to sazna, pretpostavio je
Master, jeste da se vezala s nekim drugim muškarcem. Ako u svojoj kući ima
ljubavnika, mislio je, dečak bi joj svakako smetao. Gotovo isto koliko i muž.
Stoga je pažljivo sastavio podjednako neiskreno pismo. Rekao je kako
shvata koliko ona sigurno čezne da vidi svog sina, ali zasad, dok patriotski
gusari plove pučinom, on smatra da je bolje zadržati dečaka u Njujorku.
 Pitao se da li da o sadržaju pisma obavesti Džejmsa, ali je zaključio da to
nema svrhe. Nije čak preneo Vanesine pozdrave ni malom Vestonu. Dečak
je sada već ionako retko pominjao majku, a tako je možda bilo i najbolje.
Za Abigejl su naredni meseci prilično spokojno prolazili. Imala je dosta
posla oko vođenja domaćinstva. Brinula se o Vestonu kad nije bio u školi, a
svakih nekoliko nedelja pisala je podroban izveštaj o Vestonovim
aktivnostima koji je, uz nešto porodičnih novosti, preko Suzan slala
Džejmsu. Mada je trebalo dosta vremena da ta pisma stignu do Vest Pointa,
znala je da im se on raduje.
Grej Albion i njegove kolege oficiri vratili su se u kuću. Izvesno kraće
vreme činilo se da će ih poslati u Džordžiju, ali se general Klinton
predomislio i zadržao ih u Njujorku. Međutim, sada je Albion bio toliko
zauzet da ga je ređe viđala. Na pragu zime, Klinton mu je dao zadatak da
obezbedi da svim vojnicima bude toplo. „Plašim se“, primetio je Albion jednog
decembarskog dana, „da ćemo morati da posečemo dosta dobrih stabala na
imanjima severno od grada. Mrzim što to moram da radim, ali nemam
izbora.“ Često je danima odsustvovao. Abigejl nije posebno obraćala pažnju
na to kad on odlazi i dolazi, ali je morala da prizna kako, dok je izlazio iz
kuće u svom dugačkom šinjelu, sa šubarom i sekirom preko ramena, izgleda
veoma naočito.
Kada je bio kod kuće, igrao se s malim Vestonom kao i ranije i
pridruživao joj se kad je vodila dečaka u šetnju, zabavljajući ih. Međutim,
Abigejl je u njegovom ponašanju primetila izvesnu promenu. Nadmenost
koja joj je ranije išla na živce sad je bila ublažena. Kratka čarka s patriotama
prilikom povratka iz Filadelfije u proleće probudila je kod njega veće
poštovanje prema njima. „Sada se drže kao pravi vojnici“, priznao je. „U
sledećem sukobu nećemo tako dobro proći.“
Primetila je takođe da se drugačije ponaša i prema njoj. Ako je ranije
postupao s njom kao s mlađom sestrom, sada je s njom razgovarao ozbiljnije
– o toku rata, o izgledima za mir i o budućnosti kolonija. Takođe, pitao ju je
za mišljenje i činilo se da ga zaista poštuje.
„Želeo bih da mogu da vam pokažem London, gospođice Abigejl“, rekao
je jednom.
Razgovora radi, pitala ga je šta mu se u Londonu najviše dopada. Od oca
je slušala o znamenitostima tog grada, ali Albion joj je govorio o prisnijim
pojedinostima, o prelepim starim parkovima kraj reke, o starim crkvama u
kojima su se molili krstaši i uskim gradskim uličicama punim drvenih kuća
među kojima odzvanjaju glasovi. Tada se na njegovom lepom licu pojavljivao
izraz nežnosti.
Jednog dana pričao joj je o svojoj porodici. „Mislim da bi vam se dopali,
gospođice Abigejl. Moj otac je veoma otmen. U poređenju s njim, ja sam
nespretan.“ A jednom je čak pričao i o svojoj staroj dadilji. „Još uvek živi u
našoj kući, mada joj je sad skoro osamdeset godina. Rado sedim s njom i
pravim joj društvo kad god mogu.“ Abigejl je bilo drago što čuje da je on tako
uviđavan.
U proleće 1779. stigle su ohrabrujuće vesti s Juga. U Džordžiji su najpre
Savana a zatim i Ogasta pale u ruke britanskih crvenih mundira. Uskoro je
čitava Džordžija opet bila pod britanskom vlašću. U Njujorku se pričalo o
ekspediciji uz reku Hadson. Albion joj je uzgredno pominjao te planove, ali
joj je otac rekao: „Zamolio je Klintona da ga pusti tamo. Želi malo akcije.“ A
nešto kasnije, kazao je: „Albionu se ispunila želja.“
Tek krajem maja mala flotila brodova bila je spremna da krene. Abigejl
je s ocem stajala na molu i posmatrala ih. Vojnici su u svojim skerletnim
tunikama i s belim ukrštenim trakama izgledali veoma elegantno. Grej
Albion je veoma žustro obavljao taj posao i Abigejl shvati da ga nikad ranije
nije videla takvog – odlučnog, oštrog pogleda, kako izdaje naređenja
vojnicima. I naravno, suviše zauzetog da bi obraćao pažnju na nju.
Kad su brodovi isplovili i krenuli uz veliku reku, okrenula se ocu.
„Tata, tamo je Džejms. Šta ako on i Grej..
„Znam, Abi“, odgovori on tiho. „Ne razmišljajmo o tome.“

Prošlo je izvesno vreme pre no što su čuli prve vesti. Crvenim mundirima je
išlo dobro; Vašington je držao Vest Point, ali su oni zauzeli dva manja
utvrđenja. Saznali su, takođe, da je bilo i žrtava.
Greja Albiona doveli su nazad dan kasnije. Abigejl su kazali da odvede
Vestona kod prijatelja dok hirurg bude obavljao svoj posao.
„Nema razloga za brigu“, rekao joj je odlučno otac. „Metak muskete
pogodio ga je u nogu. Hirurg će ga odmah izvaditi.“ Međutim, kad su se
kasnije istog dana vratili, Džon je izgledao zabrinuto. „Sve je u redu. On
spava“, rekao je Vestonu. Ali je priznao Abigejl: „Izgubio je mnogo krvi.“
Kad ga je ujutru videla, oči mu behu poluzatvorene, ali ju je ipak
prepoznao, i uputio joj slabačak osmeh. Sutradan ga je nekoliko puta obišla.
Uveče je primetila da drhti. Kasno uveče tresla ga je jaka groznica.
Rana se zagadila. Lekar, koji ih je dobro poznavao, bio je kratak.
„Predlažem da ga vi negujete, gospođice Abigejl“, rekao joj je, pošto je očistio
ranu. „Vi ćete to umeti da radite jednako dobro kao bilo koja bolničarka koju
bih ja poslao. Molićemo boga da se infekcija ne proširi“, dodao je, „i da ne
budem primoran da mu odsečem nogu. Morate učiniti sve što možete da mu
ublažite groznicu. Ona mu je najveći neprijatelj.“
Narednih dana, Albionovo stanje se menjalo. Ponekad je padao u bunilo
od groznice, a ona nije mogla ništa drugo da učini sem da mu hladi čelo i telo
vlažnim peškirima. Ponekad je pak bio svestan, ali zabrinut.
 „Hoće li mi odseći nogu?“, pitao je.
„Ne“, lagala ga je, „nema te opasnosti.“
Bogu hvala, infekcija se nije proširila – mada je prošlo deset dana pre
nego što je počeo da se oporavlja i više od mesec dok nije bio u stanju da ćopa
sa štakom i opet liči na sebe.
Dan pre nego što je Albion ponovo prohodao, dogodila se jedna sitnica.
Ako se, naime, uopšte i dogodila. Abigejl je sedela u fotelji u njegovoj sobi
dok je on spavao. Popodnevno sunce prijatno je grejalo kroz otvorene prozore.
U sobi je bilo tiho. Mora da je i ona sama zadremala. Jer je sanjala da njih
dvoje zajedno šetaju kraj reke, kada se on odjednom okrenuo ka njoj i tiho,
ali veoma osećajno, rekao: „Još uvek si tako mlada. Pa ipak, gde da nađem
takvu kao što si ti?“
Tada se prenula i ugledala ga budnog, kako je zamišljeno posmatra.
Zapitala se je li on zaista izgovorio te reči, ili ih je ona samo usnila.

Jedno posebno obeležje Masterovog poslovanja u to vreme ticalo se

Suzaninih dolazaka iz okruga Dačes. Ona se povremeno pojavljivala s dvoja-
troja kola puna namirnica. Master bi organizovao njihovu prodaju, a
Britanci su vrlo rado kupovali sve što su im oni nudili. Poslednjih meseci ta
trgovina je postala još unosnija nego ranije, jer su do tada Irokezi na severu
brodićima dovozili kukuruz do grada. Međutim, sad su patriote prekinule te
isporuke. Kada je poslednji put Suzan doterala dvoja kola kukuruza, Master
je uspeo da ga proda po petostruko većoj ceni nego pre rata.
Što se tiče moralnosti takve trgovine, kad je Abigejl jednom upitala
sestru na kojoj je strani, Suzan joj je jednostavno odgovorila:
„Na istoj strani kao i moji susedi, Abi“, rekla je. „I mnogi drugi. Patriote
upravljaju okrugom Dačes, dakle, ja sam patriotkinja. Ali ako Britanci žele
da od mene kupe kukuruz po dobroj ceni, bogme ću im ga prodati. Što se tiče
svile, čaja i vina koje ću poneti iz Njujorka, tamo gde ja živim ima mnogo
patriota koji žele da ih kupe, a niko me neće pitati kako sam ih nabavila.“
„Šta bi Vašington mislio o tome što nam prodaješ kukuruz?“, upitala je
Abigejl.
„Razbesneo bi se. Ali neće saznati.“
„A Džejms?“
„Isto tako, pretpostavljam, ali ni on to neće znati.“
Što se ticalo britanskih vlasti, povratna trgovina bila je protivzakonita.
Njujorški trgovci lojalisti nije trebalo da prodaju pobunjenicima bilo kakvu
robu, ali niko nije previše obraćao pažnju na to. Britanski trgovci su rado
snabdevali patriote na severu svom luksuznom robom koju su ovi bili u
stanju da plate. To je ipak bilo protivzakonito ako bi nekoga uhvatili, i zato
je malo ljudi bilo uhvaćeno. Suzan je jednostavno plaćala čuvarima na izlazu
iz grada.
Međutim, tu je Master pokazao svoju staromodnu odanost. Iako je
savršeno dobro znao šta Suzan radi, sam je uvek odbijao da učestvuje u
snabdevanju patriota. Tako je Abigejl veoma iznenadio razgovor koji se
jednog septembarskog dana vodio u biblioteci njenog oca.
Grej Albion beše izašao. Prethodnog dana je, u znak zahvalnosti za sve
što je učinila za njega negujući ga dok se oporavljao, dao Abigejl dva
predivna poklona. Prvi je bio svileni šal, pažljivo odabran tako da se slaže s
jednom od njenih omiljenih haljina; drugi, izdanje Guliverovih putovanja u
raskošnom povezu, pošto mu je jednom rekla da voli tu knjigu. Ona je bila
iskreno zahvalna i dirnuta njegovim trudom. Tog jutra je otišao do tvrđave
da se vidi s generalom Klintonom, i nisu očekivali da se uskoro vrati. Veston
je bio u školi, te su Abigejl i njen otac bih sami kad je došla Suzan.
Tog dana je ušla u grad s troja kola. Otac je pristao da pođe s njom i
pomogne joj u prodaji robe. Međutim, tada je, na Abigejlino zaprepašćenje,
primetio: „Imam nešto svile i odličnog vina i konjaka u skladištu. Misliš li
da bi mogla da ih prodaš na povratku?“
„Naravno“, nasmeja se Suzan. Međutim, Abigejl beše zapanjena.
„Oče! Nećeš valjda snabdevati patriote?“
Njen otac slegnu ramenima. „Nema svrhe da roba stoji u skladištu.“
„Ali šta ako general Klinton sazna?“
„Nadajmo se da neće.“ Nešto u Masterovom glasu joj je govorilo da se u
duši njenog oca, ko zna zbog čega, odigrala neka promena.
Tek što je ostavila oca i Suzan u biblioteci i izašla u predvorje, ugledala
je Greja Albiona. Nije čula kad se vratio kući. Stajao je mirno i zamišljeno.
Strahujući da je možda čuo o čemu se pričalo, ona pocrvene a zatim se,
promrmljavši neki izgovor, vrati u biblioteku da upozori oca da je Albion tu.
Kad se vratila u predvorje, on već beše otišao.
Ostatak dana razmišljala je šta bi Albion učinio da ih je čuo. Bi li se
Osećao obaveznim da obavesti generala Klintona? Da li bi se pravio da ništa
ne zna? Nije joj preostalo ništa sem da čeka i uveri se sama.
Zato je uveče bila vrlo nervozna kad je zamolio njenog oca da nasamo
popriča s njim. Dvojica muškaraca ušli su u biblioteku, zatvorili vrata i neko
vreme ostali tamo, tiho razgovarajući. Kad je Albion izašao izgledao je
ozbiljno, ali ništa nije rekao. Kada je Abigejl upitala oca je li mu Grej
pomenuo protivzakonitu trgovinu, odgovorio je samo: „Ništa me ne pitaj.“
Uskoro potom, Albion se vratio svojim dužnostima. Sad je pomagao generalu
Klintonu i imao je Više posla nego ikad. Možda je to bilo samo zato što je bio
zauzet, ali Abigejl se činilo da se Albion, pošto joj je tako toplo zahvalio za to
što se brinula o njemu, sad pomalo udaljava od nje. Mada je znala da nema
prava na to, nije mogla da mu to ne zameri.
U kući je vladalo pomalo sumorno raspoloženje. Stigle su vesti da je
patriotski guverner oduzeo Masteru imanja. Mada se to moglo očekivati,
ipak ih je sve pogodilo.
Novosti koje su stizale s druge strane okeana bile su još gore.
„Izgleda“, rekao im je Albion, „da čitava Evropa sad koristi priliku da
udari na Britansko carstvo. Francuska je ubedila Španiju da joj se pridruži.
Francuska i španska flota nalaze se u Lamanšu, i očekuje se da će napasti
Gibraltar. Španci će sigurno krenuti protiv nas na Floridi. I Holanđani su
protiv nas, a što se tiče Nemaca i Rusa, oni stoje po strani i zadovoljno
gledaju kako gubimo.“ Uz sve to stiglo je i dodatno poniženje kada se
američki kapetan privatnog ratnog broda Džon Pol Džons, koristeći
francuske brodove, drznuo da pljačka obale same Britanije.
Stigao je novi kontingent britanskih trupa. „Ali polovina ih je bolesna“,
rekao im je Albion. „Sad moramo da pazimo da ne zaraze ostale.“ U naredne
dve nedelje Abigejl ga je retko viđala.

***

Zatekavši je u salonu jedne večeri početkom oktobra, Grej Albion joj

skromno reče: „Neki oficiri i ja idemo na bal, gospođice Abigejl. Pitao sam se
da li biste nas počastvovali svojim prisustvom.“ Garnizonski skupovi, kako
su ih zvali, obično su se odigravali dva puta mesečno u velikoj dvorani u
Gradskoj krčmi na Brodveju, i otac ju je nekoliko puta vodio na njih. Ovog
puta, međutim, budući da je poziv stigao neposredno od njega, ona je
iznenađeno oklevala. „Možda treba da vas upozorim“, dodade on brzo, „da
vam se ovaj bal možda neće dopasti.“
„O? Otkud to?“
„To je takozvani etiopski bal.“
Abigejl ga iznenađeno pogleda.
U poslednjih šest meseci u Njujorku je došlo do nekih novih događaja.
Sve je počelo od toga što je general Klinton, tražeći načine da oslabi patriote,
proglasio da će svi crnci koji služe u patriotskim snagama, ako dezertiraju u
Njujork, moći tu da žive kao slobodni ljudi i bave se kojim god poslom požele.
Odgovor je bio masovniji nego što je očekivao – toliko masovan da je Klinton
priznao Masteru: „Možda ćemo morati da ograničimo taj priliv.“
Njegov potez je svakako razbesneo patriote. Patriote s Long Ajlenda već
su doživele udarac kada su odbegli robovi rekli britanskim pljačkašima gde
da traže skrivene dragocenosti. Tačno preko puta Steten Ajlenda, u okrugu
Monmut, jedna brigada pod komandom srčanog crnačkog oficira, pukovnika
Taja, terorisala je patriotske snage. „Ti prokleti Britanci opet huškaju
robove“, bunili su se oni. Posledice svega toga u gradu su, međutim, bile vrlo
zanimljive. „Pronašao sam tesara i čuvara skladišta koji su mi bili potrebni“,
objavio je Master zadovoljno. „A mi smo dobili nove jedinice, veoma
dobrodošle“, rekao je Albion. Nove brvnare izgrađene su za njih na Brodveju.
Ipak, najneobičniji je možda bio uticaj tih događaja na društveni život
grada. Jedna čudna osobina carstva bila je da su u samoj Britaniji, uprkos
tome što je bila vodeća svetska sila u trgovini robljem i koristila ogroman
broj robova na šećernim plantažama, robovi bili gotovo nepoznata pojava.
Albionu i drugim mladićima poput njega, slobodni njujorški crnci delovali su
kao izvanredna zanimljivost. Zato su organizovali plesove na kojima su
crnački orkestri svirali violinu i bendžo. A da bi sve bilo još interesantnije,
otvorili su te plesove i za crnce. Sve je to, po njihovom mišljenju, bilo vrlo
zabavno i prilično egzotično.
„Nisam siguran da bi se to vašem ocu dopalo.“
Istina je da su neki lojalisti torijevci izražavali veliko nezadovoljstvo zbog
priliva slobodnih crnaca u grad. Međutim, Master je bio član parohijske
uprave Crkve Svetog Trojstva, a parohijska uprava Crkve Svetog Trojstva
držala se svoje nekadašnje tradicije obezbeđivanja obrazovanja za crnce.
„Biće mi drago da vam se pridružim“, reče Abigejl, s tek blagim
nagoveštajem prekora.
Njen otac je predložio da se mladima pridruže i Hadson i njegova žena.
Skup nije bio daleko od njihove kuće, te su odlučili da zajedno odu tamo
pešice.
Na balu se okupilo mnoštvo ljudi. Približno polovina njih su bili crnci, uz
nešto civila iz grada, dok su ostali bili britanski oficiri i njihovi gosti. Hiljadu
sveća blistavo je osvetljavalo dvoranu. Iako se hrana teško nabavljala,
obezbeđeno je raskošno posluženje. Muzičari su bili izvanredni a ples se
odvijao uobičajeno, sem što bal nije zvanično otvoren menuetom, niti je pak
iko bio raspoložen da pleše francuski kotiljon. Umesto toga, odmah su prešli
na poskočice, okretne igre i seoske plesove. Svirale su se živahne i popularne
melodije: Sweet Richard, Fisher’s Hornpipe, Derry Down. Abigejl je sa
zadovoljstvom primetila da se, bez obzira na živahnost, sve odvija s
dopadljivom uglađenošću.
Hadson je bio u svom elementu. Shvatila je da ga nikad ranije u životu
nije videla u takvom okruženju. Nekoliko puta je zaplesala s njim a on ju je,
s toplim osmehom, vesto vrteo ukrug. Videla je da Albion čini to isto s
Hadsonovom ženom. A naravno, često je plesala i s njim.
Potom su sedeli svi zajedno, Albion i njegovi prijatelji, Hadsonovi i još
dva crnačka para koje su tamo sreli. Veselo su ćaskali. Abigejl je pohvalila
Hadsonovu plesačku veštinu, na čemu joj je on uljudno zahvalio.
„A kako ja plešem, gospođo Hadson?“, pitao je Albion vedro. Ona je
oklevala samo nekoliko trenutaka.
„Pa, vrlo dobro... za čoveka sa samo jednom zdravom nogom!“
Taj odgovor je dočekan smehom i glasnim odobravanjem.
„Noga mu je dovoljno dobro da uskoro krene u akciju“, primetio je jedan
od njegovih kolega oficira.
„Istina“, reče Albion sa osmehom.
„Oh?“, upita Abigejl. „Odlazite?“
„Da“, potvrdi on. „Tek danas sam saznao tu vest, ali general Klinton ide
da se pridruži snagama na jugu i vodi me sa sobom. Dakle, možda ću uskoro
krenuti u akciju.“
„Kada krećete?“, upita ona.
„Verovatno krajem meseca.“
„Hajdemo“, uzviknu neko. „Vreme je da opet zaplešemo.“
Posle bala svi zajedno su odšetali kući. Bila je već prošla ponoć. Mada je
u gradu vladao policijski čas – što je, iz nekog razloga, zahtevao general
Klinton – u onim prilikama kad su se odvijali neki društveni skupovi, on nije
strogo poštovan. Tu i tamo ulične lampe osvetljavale su im put. Hadsonovi
su išli zajedno, a ona i Albion nešto iza njih. Ponudio joj je ruku.
„Morate paziti da opet ne budete ranjeni, tamo na jugu“, rekla mu je. „Ne
mogu vas dvaput negovati.“
„Potrudiću se“, odgovori on. „Verovatno će biti vrlo dosadno. Bez ikakvih
okršaja.“
„Onda ćete morati da jurite južnjačke lepotice“, nagovesti ona.
„Možda.“ Neko vreme je ćutao. „Ali gde bih mogao naći takvu kao što ste
vi?“, upita on tiho.
Srce joj je brže zakucalo. Iste one reči. Dakle, ipak ih nije sanjala.
Želela je da mu odgovori nešto nemarno. Nije mogla ništa da smisli.
Produžili su dalje.
Kad su stigli do kuće, Hadson je otvorio ulazna vrata i uveo ih u salon.
U kući je bilo mirno. Svi ostali su očigledno već spavali.
„Mislim da bi gospo’n možda želeo čašu konjaka pre spavanja“, reče
Hadson tiho. „Sa’ ću ja, začas.“
U sobi je bilo toplo. Ostaci vatre još su goreli u kaminu. Albion ih je malo
podstakao. Ona skide ogrtač. On se okrete.
„Ne mogu da verujem da odlazite“, rekla je.
„Ne želim da odem.“ Posmatrao ju je s osećanjem u koje nije moglo biti
sumnje.
Ona diže pogled ka njemu, blago rastvorenih usana, a on priđe i uze je u
naručje.
Minuti su prolazili, ali Hadson se nije vraćao. Dok su se ljubili čula je
samo tiho pucketanje vatre u kaminu, a oni su, pripijajući se jedno uz drugo
sve strasnije, nastavili s poljupcima sve dok nije shvatila da bi mu se mogla
predati tog časa, da se odjednom vrata nisu otvorila a iz hodnika se začuo
glas njenog oca, na šta se njih dvoje brzo razdvojiše.
„Ah“, spokojno reče njen otac ulazeći u sobu, „vratili ste se. Sjajno.
Nadam se da je bilo lepo.“
„Da, gospodine, mislim da jeste“, odgovori Albion. Pošto su razmenili još
nekoliko uljudnih reči, otišao je na spavanje.

Ostalo vreme do odlaska Albion beše veoma zauzet. General Klinton je

nameravao da otplovi niz obalu do Džordžije sa osam hiljada vojnika. Osim
što je imao posla u luci, Albion je često odsustvovao, provodeći dane na Long
Ajlendu i drugim mestima izvan grada.
I tako je, prebrzo, došao dan njegovog odlaska. Trebalo je da se oprosti
sa članovima porodice kod kuće, pre nego što krene da se ukrca na brodove
sa svojom vojskom. Međutim, pre nego što je to učinio, odveo ju je nasamo u
salon. Tamo ju je uzeo za ruku i zagledao joj se u oči iskreno i nežno.
„Draga Abigejl. Kako da ti zahvalim za sve što si učinila za mene? I za
sreću koju osećam u tvom prisustvu?“ Na trenutak je zastao. „Iskreno se
nadam da ćemo se opet videti. Ali rat je neizvestan. I zato, ako se to ne desi,
moram ti reći da ću uspomenu na naše zajedničke trenutke čuvati kao na
najlepše i najsrećnije dane svog života.“
Zatim ju je nežno poljubio u obraz.
Sve je to izgovorio s mnogo topline, saginjući glavu u znak duboke ljubavi
prema njoj.
Međutim, ona se nadala nečem – ni sama nije tačno znala čemu... još
nečem.
Kasnije su ona i otac poveli Vestona do obale, da gleda kako brod
isplovljava iz luke.
 ***

Božić je došao i prošao. Od Suzan su čuli da je Džejms s Vašingtonom u

zimskom logoru. Već je tada bilo vrlo hladno. Snežne oluje neprestano su
besnele, zasipajući ulice snegom. Zaledila se reka Hadson, pa čak i luka.
Niko nije pamtio ništa slično, a Abigejl se brižno pitala kako je njenom bratu.
Nizvodno duž obale harale su jake oluje. O Klintonu i njegovoj floti nisu
stizale nikakve vesti. „Imaj na umu da oni treba da prođu Nju Džersi,
Virdžiniju i obe Karoline“, podsećao ju je otac, tešeći je. „Čak i vazdušnom
linijom, to je put od preko hiljadu kilometara.“
Konačno je stigla vest da su brodovi, posle mnogo muka, napokon stigli
do ušća reke Savane. Čekala je pismo od Albiona. Ono nije stiglo sve do kraja
februara. Bilo je naslovljeno na njenog oca i u njemu ih je obaveštavao da je
dobro i da se vojska, pod komandom Klintona i Kornvolisa, priprema da
krene uz obalu u patriotsku oblast Južne Karoline. „Naš cilj će, izvan svake
sumnje, biti grad Čarlston.“ Poslao je pozdrave porodici i vedre reči Vestonu,
govoreći mu da se sprema za sezonu kriketa, čim mu to vreme bude dozvolilo.
Abigejl je poslao najtoplije pozdrave.
„Odgovoriću mu, naravno“, kazao je njen otac i sutradan mu napisao
pismo, kojem je ona pridodala i svoje.
Abigejl je shvatila da joj nije nimalo lako da napiše pismo Albionu. Pismo
je bilo kratko: obavestila je Albiona o onome što se dešava u gradu i o svojim
šetnjama s Vestonom. Ali kako da ga završi? Da se usudi da svoja osećanja
stavi na hartiju? U kakvom će je to svetlu prikazati? I kako će njene reči biti
primljene? Ili da umesto toga napiše nešto vedro, dopuštajući mu da nagađa
o nežnosti koja se krije iza njenih reči? Nije mogla da se odluči.
Na kraju je napisala samo da se i ona i Veston nadaju da će im se on
srećno vratiti, „da možete zajedno da igrate kriket i da bismo mi, možda,
mogli da plešemo“. To nije bilo savršeno, ali nije uspela da smisli ništa bolje.

Proleće je prošlo mirno. Brinula je o Vestonu i pisala uobičajena pisma

Džejmsu. S vremena na vreme stizale su vesti s Juga. Srčani mladi
zapovednik konjice po imenu Tarlton isticao se u proterivanju patriota. Tada
je u maju stigla hitna depeša: Čarlston je pao.
Njujork je eksplodirao od radosti. Priređene su parade, banketi, a uskoro
je stiglo i pismo od Greja Albiona.
„Ovo umnogome menja naš položaj“, primetio je njen otac. „Ako slomimo
Jug, a zatim krenemo svim snagama na Vašingtona, čak i sa svojim najbolje
obučenim ljudima, on će se teško odupreti.“ Otac joj je prepričao Albionovo
pismo. „Izgleda da je mladi Tarlton potpuno odsekao Čarlston od severa.
Albion kaže da su njegovi metodi surovi, ali delotvorni. Kaže da je ovo bila
velika predaja. Čitava Južna Karolina će uskoro opet biti u britanskim
rukama. I patriotske jedinice u Severnoj Karolini takođe su u lošem stanju.
Možda je naš prijatelj Rivers prerano odustao.“ Mesecima nije videla oca
tako veselog. „General Klinton je tako zadovoljan da namerava da se vrati u
Njujork i ostavi Kornvolisa tamo na dužnosti“, zaključio je.
„Znači li to da se i Albion vraća?“, upitala je.
„Ne još. On želi da ostane s Kornvolisom. Pretpostavljam da želi da se
istakne.“
„Shvatam. Je li poslao pismo i meni?“
„Ne. Ali ti zahvaljuje na tvom i šalje ti najtoplije pozdrave i lepe želje.“
Njen otac se nasmešio. „Daću ti pismo. Možeš i sama da ga pročitaš.“
„Pročitaću ga kasnije, tata“, odgovori ona i izađe iz sobe.
Narednih dana Njujork je i dalje slavio. Ali Abigejl nije. Zapravo, ni sama
nije znala šta treba da misli. Govorila je sebi da je blesava. Poljubio ju je
mladić koji se spremao da krene u rat. Sigurno je pre nje ljubio i mnoge druge
devojke. Rekao joj je da prema njoj gaji nežna osećanja. Možda je to i bila
istina. Međutim, pretpostavljala je da će to možda i proći. A šta ona oseća
prema njemu? Nije bila sigurna.
Činilo joj se da je njen svet okupan svetlošću bez sunčevog sjaja, u kojoj
je krajolik delovao neizvesno.
Bila je sigurna da se Albion čestito pokazao u ratu, pa zašto onda nije
hteo da se vrati s generalom Klintonom? I zar nije bar mogao da joj lično
odgovori pismom? Valjda bi to učinio da mu je stalo do nje. Još dva dana je
tako zamišljeno ćutala sve dok je njen otac, ne mogavši to više da gleda, nije
odveo u stranu i otvoreno zapitao: „Dete moje, jesam li te nečim rastužio?“
„Nisi, tata, uveravam te.“
On zaćuta, kao da razmišlja o nečemu. „Ima li to neke veze s Grejom
Albionom?“
„Ne, tata. Nikakve.“
„Ja mislim, Abi, da ipak ima.“ On uzdahnu. „Želeo bih da ti je majka još
živa. Sigurno ti je teško da o takvim stvarima razgovaraš s ocem.“
Ona ipak popusti. „Mislila sam da će mi barem pisati.“ Slegla je
ramenima. „Ako mu je stalo.“
Njen otac klimnu glavom, kao da je doneo nekakvu odluku, i obgrli je oko
ramena.
„Pa onda, da ti kažem, Abi. Sećaš li se onog dana kad je došla Suzan i
kad sam poslao robu patriotama? Albion je te večeri došao kod mene. Govorio
je o tebi... s najdubljom nežnošću.“
„Zaista?“
„Jasno je izrazio svoja osećanja. Zapravo, plemenito.“ Prisećajući se toga,
njen otac klimnu glavom. „Ali ti si još mlada, Abi, a dok rat još traje... uz
toliko neizvesnosti... On i ja smo odlučili da je najbolje sačekati. Sačekati da
se rat završi. Ko zna šta će se sve do tada dogoditi? U međuvremenu, zbog
njega kao i zbog sebe same, treba da ga smatraš prijateljem. Dragim
prijateljem.“
Abigejl je zurila u oca. „Je li zatražio moju ruku?“
Njen otac je oklevao. „Možda je pomenuo tu mogućnost.“
„O, tata“, reče ona prekorno.
„Dakle, stalo ti je do njega?“, upita on.
„Da, tata.“
„Pa, i ja ga volim“, odgovori on.
„Pretpostavljam da bi želeo da me odvede u Englesku?“
„Siguran sam u to. Nedostajala bi mi, Abi. Bi li želela da pođeš?“
„Da li bi i ti pošao tamo?“
„Možda bih morao, Abi, ako patriote pobede.“
„Onda ću mu“, nasmeši se ona, „reći: ‘idem, ako i moj tata pođe sa
mnom.’“

Solomon je bio srećan. Bio je divan junski dan i more je blistalo. Pod vedrim
plavim nebom i vetrom što je duvao sa jugoistoka, isplovili su sa obale
Virdžinije severno ka Njujorku.
Brod je bio francuski. Zarobili su ga kraj obale Martinika, s dragocenim
tovarom francuske svile, vina i konjaka, pa čak i malim kovčegom punim
zlata. Kapetan je podelio posadu i poslao prvog oficira da s desetak članova
svoje posade, među kojima i četiri roba i šest zarobljenih Francuza, odnese
plen u Njujork.
Mada je još uvek čekao svoju slobodu, Solomon je uživao u plovidbi
morem. Život na privatnom ratnom brodu, posebno Masterovom, nije bio loš.
A pošto je on sam bio trgovčevo lično vlasništvo, ni kapetan ni prvi oficir nisu
mu stvarali nevolje dokle god je čestito obavljao svoje dužnosti. U svakom
slučaju, odavno je postao cenjeni član posade. Kad su poslednji put uleteli u
oluju i kada je prvom oficiru trebala pomoć, doviknuo mu je: „Preuzmi
kormilo, Solomone“, a kasnije mu je rekao: „Znao sam da ćeš uspeti da se
izboriš.“
 Ipak, radovao se što će u Njujorku opet videti oca i majku. A s tako
bogatim plenom, mogao je biti sasvim siguran da će Master i njemu dati
nešto novca.
Kad su ugledali drugi brod, videli su da dolazi iz pravca Česapika i da ih
brzo sustiže. Prvi oficir prisloni durbin na oko i opsova. „Gusari“, rekao je.
„Nose zastavu sa zvezdama i prugama.“
Solomon je kasnije zaključio da mu je prvi oficir tog dana verovatno
spasao život. Gurnuvši mu pištolj u ruke, rekao je: „Povedi proklete
Francuze u potpalublje. Ne smemo ih ostaviti na palubi. Ubij svakoga ko
pokuša da pobegne.“
Tako je i on bio u potpalublju nešto kasnije kada je začuo pucnjavu
musketa za kojom je usledila topovska paljba što je zasula palubu kartečom.
Posle toga čuo se niz udaraca, a potom glasno lupanje o kapak, dok im je
grubi glas doviknuo da otvore. Solomon je to preko volje učinio i izvukao se
na palubu.
Dočekao ga je sumoran prizor. Većinom su članovi posade iz Njujorka bili
mrtvi, ili na samrti. Prvom oficiru je noga bila krvava, ali je bio živ. Na brod
se ukrcalo desetak patriota, i među njima i jedan krupan, riđokos čovek koji
je u ruci držao bič, a za pojasom dva pištolja. Solomon je nagađao da im je to
kapetan. Kada su Francuzi izašli iz potpalublja i ugledali patriote, bučno su
zagrajali poželevši im dobrodošlicu na svom jeziku. Riđokosi kapetan ih je
brzo sklonio na jednu stranu palube i poslao dvojicu da pretraže potpalublje.
Dvojica crnaca već behu mrtvi, ali drugi rob je bio kuvar, te su ga ubrzo
pronašli i doveli na palubu. „To je sve, kapetane“, rekli su.
Kapetan se okrenuo ranjenom prvom oficiru. „Dakle, oteli ste
Francuzima plen?“ Prvi oficir klimnu glavom. „Krenuli ste iz Njujorka?“ Prvi
oficir opet klimnu glavom. „Dakle, ovo je“ – on pokaza na Francuze –
„francuska posada?“
„Tako je“, odgovori prvi oficir.
„Hmm. Francuzi su naši prijatelji, momci“, doviknu on svojim ljudima.
„Lepo postupajte s njima.“ Zatim se obratio kuvaru. „Je l’ on rob?“ Pošto je
prvi oficir opet klimnuo glavom, on upita: „Kuvar?“
„Dobro kuva.“
„Mogao bih da ga uzmem. A ovaj?“ On se okrete ka Solomonu.
„Član posade. Dobar radnik“, odgovori oficir, „izuzetan.“
Riđokosi kapetan se prodornim plavim očima zagleda u Solomona.
„Šta si ti, momče?“, upita on. „Rob ili slobodnjak?“
Sada je Solomon morao brzo da razmišlja.
„Rob, Bose“, potvrdi on hitro. „Pripadam patriotskom kapetanu Džejmsu
Masteru, gos’n, koji služi kod generala Vašingtona.“
„Otkud to?“
„Naterali su me da se ukrcam na ovaj brod da bi me sprečili da se
pridružim kapetanu Masteru, gos’n. Ako ga pitate, potvrdiće to što sam
rekô.“
Bio je to dobar pokušaj i pirat se zamislio, ali ne zadugo.
„Kapetan Džejms Master. Nisam čuo za njega. Ali to nije ni važno. Ako
si ti njegov rob, onda si sigurno pobegao prokletim Britancima da bi dobio
slobodu. A to znači da si, što se mene tiče, neprijatelj. A sad si svakako opet
rob, momče. I to lažljivi, lopovski, izdajnički rob kojeg treba išibati.“
Međutim, pre no što se podrobnije pozabavio Solomonom, kapetan se
osvrnuo po palubi i, pokazujući na leševe koji su na njoj ležali, pozvao svoje
ljude. „Pobacajte ih u more.“ Potom je pogledao u prvog oficira. „Ne izgledaš
mi dobro, prijatelju“, primetio je.
„Preživeću“, reče oficir.
„Ne bih rekao“, odvrati kapetan. Potegao je jedan od pištolja koje je nosio
za pojasom i pucao mu u glavu. „Bacite i njega“, naredio je.
Pošto je obavio taj posao, ponovo se okrenuo Solomonu i, stojeći široko
raskrečenih nogu, zagledao se u njega, istovremeno se zamišljeno hvatajući
za svoj bič.
„Kako rekoh, treba te išibati.“ Zastao je i zamislio se, a zatim klimnu
glavom. „Ali mada bi trebalo, mislim da te neću išibati. Mislim da ću umesto
toga slagati. Reći ću da nikad nisi bio išiban jer si najponizniji, najposlušniji,
najmarljiviji i najpobožniji crnja pod kapom nebeskom. Tako ću reći.“ On
klimnu glavom. „A znaš li zašto?“
„Ne, Bose.“
„Zato, ti lažljivi, lojalistički kučkin sine, što ću te prodati.“

Tek kad se očev kapetan vratio, očekujući da zatekne francuski brod već u
Njujorku, Master je saznao da je izgubio plen i morao je da kaže Hadsonu da
mu je sin nestao. „Mislim da naš francuski brod nije potopljen“, rekao je
Master svim ukućanima. „Najverovatnije je otet. Solomon je možda još uvek
negde na pučini i ne smemo prestati da se nadamo.“ Ako brod još plovi
morima, vesti o njemu će se pojaviti pre ili kasnije.
U međuvremenu, s juga su stizale vesti o novim britanskim uspesima.
Patriotski junaci poput Ratlidža, Pikensa i Mariona „Močvare“ Foksa i dalje
su činili sve što su mogli da odbiju crvene mundire i njihove pristalice; ali
južnjačka patriotska vojska nije bila u dobrom stanju. Kongres je poslao
generala Gejtsa na jug, u Južnu Karolinu, ali ga je Kornvolis potukao kod
Kamdena.
Možda tek da bi im skrenuo misli s njihovih ličnih briga, Master se
pobrinuo da svi u kući imaju pune ruke posla. Pošto se vratio u Njujork,
general Klinton je nekoliko puta večerao kod njih, a Abigejl i Rut su se
pobrinule da te večere budu savršene. Po držanju generala i njegovih oficira,
Abigejl je stekla utisak da oni smatraju kako bi rat uskoro mogli okončati
pobedom. I njen otac je tako mislio.
„Prokleto sam siguran da Klinton smišlja neki novi plan“, rekao joj je.
„Ali kakav god on bio, drži ga u tajnosti.“
Abigejl je posebno uživala u večeri na koju je general Klinton doveo dva
naročita gosta. Jedan od njih je bio guverner Vilijam Frenklin, kog su
patriote isterale iz Nju Džersija, i sad je živeo u gradu.
Bilo je zanimljivo izbliza posmatrati sina Bena Frenklina. Na njegovom
licu mogle su se uočiti mnoge očeve crte. Međutim, dok je očevo lice bilo
zaobljeno i vedro, sinovljevo je bilo mršavije, prefinjenije i pomalo nadmeno.
Što se ticalo njegovog mišljenja o patriotama, podrobno joj ga je objasnio:
„Mogu to da kažem u ovoj kući, gospođice Abigejl, jer je vaš brat, kao i
moj otac, patriota. Ali mada na njihovoj strani ima, razume se, principijelnih
ljudi, smatram da su većina njih pobunjenici i razbojnici. Još uvek imam
grupu dobrih ljudi koji love patriote u Nju Džersiju. A lično ću s velikim
zadovoljstvom obesiti svakog kojeg uhvatimo.“
Nije joj se dopao.
Međutim, mladi major Andre je bio potpuno druga priča. Bio je približno
vršnjak njenog brata, švajcarski hugenot čijem je govoru blagi francuski
naglasak pružao osobenu dopadljivost. Najviše od svega joj se, ipak, dopalo
to što je on, služeći u Klintonovoj pratnji, dobro upoznao Greja Albiona. Cele
večeri su razgovarali o njemu.
„Moram da priznam, gospođice Abigejl“, rekao joj je, „da sam o vama već
slušao od Albiona, koji vas pominje s divljenjem.“
„Zaista?“ Bila je tako srećna da nije mogla da obuzda blago rumenilo.
On joj se srdačno nasmešio. „Ako to nije neprimereno, gospođice Abigejl,
mogao bih da kažem da o vama govori s najvišim uvažavanjem. A takođe,
ako smem da primetim, čini mi se da i vi imate lepo mišljenje o njemu.“
„Zaista imam, majore Andre“, priznala je ona. „Izuzetno lepo.“
„Po mom mišljenju, niste mogli pokloniti svoje poštovanje boljem
čoveku.“ On zastade. „Takođe mi je rekao i da je bio blizak prijatelj vašeg
brata, Džejmsa.
„Nadam se da će se njihovo prijateljstvo jednog dana obnoviti.“
„Svi se nadamo da će taj dan doći“, složio se on.
 „Pa, Abi“, upita je otac, kada su gosti otišli, „je li ovo veče bilo prijatno?“
„Zaista, veoma prijatno“, odgovori ona ushićeno.

***

Zbog toga se potpuno prenerazila kada joj je otac, deset dana kasnije, rekao:
„Majora Andrea su zarobili i verovatno će ga obesiti.“
„Kako? Gde?“
„Uzvodno uz Hadson. Ka Vest Pointu.“
Master je narednog dana od Klintona čuo celu priču.
„Đavolja rabota“, rekao je njen otac. „Sad znam šta je Klinton
nameravao, mada to ranije nije mogao da mi kaže. Planirao je to već godinu
dana, a mladi Andre mu je bio posrednik.“
„Šta je planirao, tata?“
„Da zauzme Vest Point. Jer onaj ko drži Vest Point, drži i reku Hadson.
Da smo preoteli Vest Point od Vašingtona, zadali bismo mu smrtonosni
udarac. To je mogao biti kraj rata.“
„Trebalo je da osvojimo Vest Point?“
„Ne. Da ga kupimo. Benedikt Arnold, jedan od najboljih Vašingtonovih
komandanata, upravljao je tvrđavom. Klinton se bavio njime više od godinu
dana, pregovarao s njim, kako mi kaže, uglavnom o novcu. Arnold je trebalo
da nam preda utvrđenje.“
„Izdajnik.“
Njen otac slegnu ramenima. „Čovek podeljene odanosti. Nezadovoljan
upravom koju su mu dale patriote. Nezadovoljan njihovim uplitanjem
Francuza u rat. Želeo je novac za svoju porodicu. Ali da, izdajnik.“
„Za Vašingtona. Generalu Klintonu se verovatno dopao.“
„Zapravo, Klinton ga prezire. Ali da bi zauzeo Vest Point, kaže, platio bi
i samom đavolu.“
„Šta se desilo?“
„Naš prijatelj Andre je otišao na konačne pregovore. Onda su ga uhvatili,
i patriote su otkrile čitav plan. I tako Vašington još uvek drži Vest Point, a
Arnold je prebegao u naš logor.“
„A Andre?“
„Tužna priča. Bio je dovoljno budalast da skine uniformu, zbog čega je
proglašen uhodom. Po ratnim pravilima, Vašington i njegovi ljudi treba da
ga obese. Ali oni to ne žele – izgleda da im se on dopada – pa sad pokušavaju
da sklope dogovor.“
„Pitam se jesu li se on i Džejms sreli.“
„Možda i jesu. Ne bi me iznenadilo.“
Konačni izveštaj od njenog oca stigao je nekoliko dana kasnije.
„Plašim se da je Andre obešen. Klinton je bio na ivici suza. ‘Tražili su
Arnolda u zamenu za njega’, rekao mi je. ‘Ali ako im dam Arnolda, više nikad
nijedan patriota neće preći kod mene. I tako su obesili mog sirotog Andrea.’“
Na trenutak se zapitala je li Džejms prisustvovao pogubljenju, a onda je
rešila da ne razmišlja o tome.

Približavajući se kamenoj kući u kojoj su čuvali osuđenika, Džejms Master

nije očekivao da će se tu dugo zadržati. Vašington ga je lično poslao da izvrši
tu kratku milosrdnu dužnost. Nameravao je da to obavi brzo i uljudno i da
zatim ode. Naravno, bilo mu je žao tog momka – nesrećan splet događaja –
ali Džejms Master tih dana nije imao vremena za saosećanje.
Svako ko nije video Džejmsa Mastera u poslednjih nekoliko godina bio bi
zapanjen njegovim preobražajem. Kao prvo, u licu je izgledao mnogo
mršaviji. Međutim, bilo je na njegovom licu još nečeg, čvrstog držanja brade,
napetosti u obrazima, koje je moglo nagoveštavati bol, ili natmurenost,
zavisno od njegovog raspoloženja. Onima koji su ga voleli, još teže bi pala
promena u njegovom pogledu. On je, svakako, odavao čeličnu odlučnost, ali
takođe i razočarenje, bes i gnušanje.
Ništa od toga nije bilo neobično. Poslednje dve godine bile su užasne.
Uvlačenje Francuza u rat, premda od presudne važnosti, oduvek je bilo
ciničan potez. Međutim, Vašington se i dalje nadao da će dobiti nešto više od
onoga što je već imao. Admiral Desten je veoma uspešno zaplašio Britance,
ali kad je Vašington pokušao da ga ubedi da krenu u veliku zajedničku
operaciju da zauzmu Njujork, on ga je odbio, a njegova flota sad je uglavnom
provodila vreme na Zapadnoindijskim ostrvima, gde su činili sve što je bilo
u njihovoj moći da oslabe britanske interese. U julu je general Rošambo
stigao na Njuport Rod Ajlend sa šest hiljada francuskih vojnika. Međutim,
zahtevao je da ostane s francuskim brodovima koje je tamo britanska
mornarica držala zarobljene te je tako, dok se ne pokrene, bilo isto kao da
nije ni došao. Koliko je Džejms uviđao, Francuzi su američke kolonije
smatrali sporednim. Ako su patriote od njih tražile moralnu podršku, bile su
gotovo jednako usamljene kao na početku.
Zatim, tu je bilo ponašanje samih Britanaca. Sve patriotske novine u
kolonijama zgražavale su se nad okrutnim postupanjem prema američkim
zarobljenicima, a Vašington je neumorno napadao britanske zapovednike.
Međutim, uprkos svemu tome, Džejms možda ipak nije želeo da veruje da su
ljudi među kojima je živeo i koje je poznavao mogli činiti takva zlodela. U
pismu koje je dobio od svog oca konačno je saznao sve. Samo pismo bilo je
kratko. Otac ga je obavestio da je Sem Flauer umro od bolesti na
zarobljeničkom brodu, da mu se ne zna grob, i završio pismo sledećim
rečima: „Više od toga ti, dragi moj sine, ne mogu reći, i ne bih ni želeo da
kažem.“ Džejms je dobro poznavao svog oca. Njegove reči, kao i sve ono što
nije rekao, govorile su mu ono najgore. Obuzela ga je plima besa i gnušanja
koja se, tih dugih meseci, pretvorila u tvrdokornu, ogorčenu mržnju.
Prošla zima bila je grozna. Vašingtonov logor kod Moristauna bio je dobro
osmišljen i odlično izgrađen. Brvnare su bile zapečaćene glinom, a sam
Vašington bio je smešten u stamenoj kući u blizini. Međutim, niko nije
mogao da predvidi kakvo će biti vreme. Dvadeset osam snežnih oluja
zavejalo ih je gotovo do krovova. Ponekad danima nisu ništa jeli. Vašington
je bio pravo nadahnuće – održao je čak i oficirski ples u lokalnoj krčmi, mada
su im bile potrebne sanke da stignu do tamo. Na kraju zime, Kontinentalna
vojska bila je iscrpljena.
Proleće i leto doneli su samo vesti o strašnim porazima na Jugu. Dve i po
hiljade kontinentalaca zarobljeno je kod Čarlstona, ne računajući lokalnu
miliciju. Pa ipak, patriote su se i dalje hrabro držale, nadajući se boljem –
delom i zbog toga što su ljudi poput Džejmsa Mastera bili čvrsto rešeni da,
pošto su već otišli tako daleko protiv neprijatelja koje su omrzli, za njih više
nema povratka.
Stoga je čovek koji je ušao u kamenu kuću gde je siroti major Andre čekao
pogubljenje, bio smrknut i očeličen.
Iznad njih sunce je obasjavalo generalov logor kod Tapana. Severni kraj
Menhetna bio je udaljen svega petnaestak kilometara nizvodno rekom
Hadson. Petnaest kilometara, međutim, koje nesrećni zatvorenik nije uspeo
da svojim pregovorima osvoji. Andre svakako nije imao sreće, ali je takođe
bio i nepromišljen kada je, pošto se rastao od izdajnika Arnolda, skinuo
uniformu da bi pobegao prerušen. Budući da je to učinio, postao je uhoda.
Vašington je zahtevao da se održi zvanično, formalno suđenje, na kome mu
se pružila prilika da iznese svoj slučaj. Međutim, presuda gotovo da nije ni
mogla biti drugačija, a za sutra je bilo zakazano vešanje.
Andre je mirno sedeo u sobi u koju je bio smešten. Pisao je pisma. Na
stočiću su se nalazili ostaci jela koje mu je poslato s Vašingtonovog stola.
Džejms ga je poslednjih dana nekoliko puta video izdaleka, ali nikada s njim
nije razgovarao. Kada je ušao, mladi Švajcarac uljudno ustade, a Džejms mu
reče zbog čega je došao.
„General mi je naložio da vam obezbedim sve što vam je potrebno. Ako
želite da pošaljete neka pisma, ili ako mogu da vam pomognem u bilo čemu
drugom.
 „Mislim da imam sve što mi treba“, odgovori Andre sa slabačkim
osmehom. „Rekoste da ste vi kapetan Master?“
„Na usluzi, gospodine.“
„Baš neobično. Mislim da sam nedavno imao zadovoljstvo da večeram s
vašim ocem i sestrom.“ Primetivši Džejmsov začuđeni pogled, on dodade:
„Tada nisam ni slutio da ću imati čast da upoznam i vas. Možda biste želeli
da čujete kako su.“
Desetak minuta Andre mu je pričao o njegovom ocu i sestri. Uverio ga je
da su oboje bili savršeno zdravi i raspoloženi. Ne, morao je da prizna da je
mladog Vestona video samo u prolazu, ali je čuo od Abigejl da je dečak dobro
i da mu je u školi lepo. Takve vesti zaista su obradovale Džejmsa. Te zime
nije mogao da uspostavi vezu s porodicom, a vesti o njima je čuo samo jednom
u poslednjih nekoliko meseci, kad je uspeo da vidi Suzan. Pošto je odgovorio
na sva njegova pitanja i posle kraćeg ćutanja, Andre tiho reče: „Kad sam bio
u Čarlstonu s generalom Klintonom, takođe sam imao zadovoljstvo da
upoznam i jednog vašeg starog prijatelja, Greja Albiona.“
„Grej Albion?“ Džejms je buljio u njega i umalo rekao kako se plaši da bi
sada teško mogao da smatra Greja Albiona prijateljem. Međutim, brzo je
povratio svoje pristojno ponašanje i uljudno rekao da ga zaista lepa sećanja
vezuju na vreme kad je stanovao u domu Albionovih u Londonu.
„U Čarlstonu sam saznao za Albionova duboka osećanja prema vašoj
sestri“, nastavi Andre. „Bilo mi je drago kad sam od nje čuo da su ona
uzvraćena.“
„Ah“, reče Džejms.
„Nadajmo se“, reče Andre, „da će, kada se ovaj nesrećni rat završi, na
ovaj ili onaj način, tih dvoje divnih mladih ljudi pronaći zajedničku sreću za
kojom čeznu.“ On zastade. „Možda ću je i ja posmatrati“, on slegnu
ramenima, „s nebesa.“
Džejms je ćutao. Zagledao se u pod i na trenutak zamislio, a zatim, pošto
je uspeo da na lice navuče uljudnu masku, upitao: „Ako bi se njih dvoje
venčali, mislite li da bi se Grej vratio u London?“
„Izvan svake sumnje. Položaj njegove porodice je tamo, koliko sam
shvatio, veoma povoljan.“
„Jeste“, reče Džejms i ustade.
„Postoji nešto što biste mogli učiniti za mene, prijatelju“, reče Andre. „Već
sam zamolio generala, ali ako imate ikakvog uticaja kod njega, možda ćete
biti tako ljubazni da se založite za mene. Uhode se vešaju, kao zločinci. Bilo
bi lepo od njega kad bi dozvolio da budem streljan, kao gospodin.“
 ***

U oktobru je otac rekao Abigejl da je dobio pismo od Greja Albiona u kome

piše da neprijateljska vojska kreće na sever. Činilo se da Kornvolis misli da
bi mogao da napreduje celim putem uz istočnu obalu. Džon Master nije bio
tako pun nade.
„Klinton se brine. Kaže da Kornvolis nije loš zapovednik – srčan je i
stalno napada, ali to je takođe i njegova slabost. Za razliku od Vašingtona,
Kornvolis se nikad nije naučio strpljenju. Posle skorašnjih pobeda, on je
junak dana, i uz sve svoje aristokratske veze, kontaktira neposredno s
ministrima i misli da može da radi šta god poželi. Klinton je sad prinuđen
da šalje ljude da ga podrže, ali se plaši da je Kornvolis precenio sebe.“
Nije to izgovorio, ali je Abigejl shvatila šta njen otac nagoveštava.
„Hoćeš da kažeš da je Albion možda u većoj opasnosti nego što misli,
tata.“
„O, biće on dobro“, odgovori njen otac.
Kasnije iste godine, Klinton je bio primoran da pošalje još jedinica da
pomognu Kornvolisu. Stavio ih je pod zapovedništvo svog sposobnog novog
oficira, izdajnika Benedikta Arnolda.

Džejms Master nije prisustvovao Andreovom pogubljenju. Andreov zahtev

da se presuda izvrši streljanjem nije odobren, ali mu je dozvoljeno da sam
sebi stavi omču oko vrata i to je učinio vešto, te je, kada su kola izmaknuta
a on pao, smrt nastupila gotovo trenutno.
Međutim, u narednim mesecima, Džejms je neprestano razmišljao o
onome što mu je Andre rekao o Abigejl. Da je mogao da poseti sestru, sigurno
bi odmah otvoreno razgovarao s njom o tome. Ali nije mogao ništa da učini
sem da krišom uđe u grad – a sama pomisao na to razbesnela bi Vašingtona.
Počeo je da sastavlja pismo ocu, ali je od toga odustao iz više razloga. Pre
svega, bilo je jasno da Grej Albion nije u Njujorku, te nije bilo verovatno da
se taj odnos trenutno mogao razvijati. Niti je pak želeo da o nečemu takvom
govori u pismu, koje bi uvek moglo pasti u pogrešne ruke. Ipak, iznad svega
se osećao povređenim, kako zato što je Abigejl postupila protivno njegovim
željama tako i zbog toga što mu ni ona ni otac ništa nisu rekli. I zato je i dalje
samo razmišljao o svemu tome.
A bog zna da je naredne zime imao dosta vremena za razmišljanje.
Vašington je opet napravio glavni zimski logor kod Moristauna.
Međutim, ovog puta je podelio svoje snage na više mesta, u nadi da će tako i
vojnike, kao i konje, moći bolje da prehrani. Ta zima nije bila oštra kao
prethodna, ali je ipak bila veoma tužna. Kontinentalni papirni novac koji je
izdavao Kongres sad je bio praktično bezvredan – vrednost mu je pala oko
tri hiljade puta. Jedinice je trebalo da plaćaju provincije odakle su došle, a
one iz Pensilvanije nisu dobile platu već tri godine. Otkrivši da je velika
grupa vojnika na ivici pobune, general Klinton im je poslao glasnike, nudeći
im da im isplati punu platu ako promene stranu, ali, koliko god da su bili
besni, ljudi iz Pensilvanije prezrivo su odbili njegovo mito, a srećom,
Pensilvanija ih je konačno isplatila. Bilo je i drugih protesta, ali patriotske
snage ipak su uspele da preguraju zimu manje-više neokrnjene.
Bez obzira na sve to, bilo je jasno da je borba patriota na ivici propasti.
Mada je Vašington poslao prekaljenog Natanijela Grina da okupi ono što je
ostalo od patriotske vojske na jugu, znao je koliko je tih ljudi malo. Premda
je sam bio tvrđava snage, poverio se Džejmsu: „Ako nam se Francuzi ovog
leta ne pridruže u snažnom napadu, bilo na severu bilo na jugu, ne znam
hoćemo li moći da nastavimo.“ A ako patriote propadnu, niko nije želeo ni da
razmišlja kakve bi bile posledice.
U međuvremenu, nisu mogli bogzna šta da učine. Stoga je, tih dugih i
turobnih meseci, Džejms često razmišljao o Albionu i svojoj sestri. Ako je svet
oko njega bio sumoran i pun strašnih pretnji, i njega samog su, u mislima,
proganjale utvare. Osećao je da je napušten od čitave porodice, nemoćan.
Proganjala su ga sećanja na sopstveni nesrećni brak, na nadmenost Engleza,
opsedale su ga hladne i okrutne misli. Koliko god to bilo nepošteno, ponekad
mu se činilo da Albion i Abigejl namerno čine zlo, a tada bi ga obuzeo
zaslepljujući bes. U najmanju ruku, zaključio je, Albion je nameravao da mu
otme sestru, rasturi porodicu i odvede je u zemlju koju je on sam zamrzeo. A
ako ne preživim ovaj rat, mislio je čak, možda će oni i moj otac odvesti i malog
Vestona u Englesku.
Iza svih tih pretpostavki kojima je mučio sebe, ležalo je jedno snažno
uverenje, strastveni osećaj identiteta koji pre rata nije imao. Abigejl i
Veston, njegovi najdraži, ne smeju postati Englezi. Nikad. Nije mogao
podneti čak ni da razmišlja o tome. Oni nisu Englezi, oni su Amerikanci.
U proleće su procurile vesti s juga. Patriote su se sukobile s Kornvolisom
i nanele mu gubitke. Čak je i strašni Tarlton bio gadno potučen u okršaju.
Međutim, Kornvolis je napredovao dalje u Virdžiniju s Benediktom
Arnoldom. Zauzeli su Ričmond. A sada je Arnold postavio svoju bazu na
obali.
Bilo je tipično za Vašingtona da, mada nije znao uzrok, primeti da
Džejmsa nešto muči. Stoga ga je jednog dana pozvao kod sebe.
„Ne smemo dopustiti Kornvolisu i Arnoldu da divljaju po Virdžiniji“,
rekao mu je Vašington. „Zato šaljem tamo tri hiljade ljudi, da vidimo šta
možemo da učinimo. Komandu predajem Lafajetu, jer mu verujem. A voleo
bih, Mastere, da i ti odeš tamo.“
Prošao je maj, pa jun. Vreme je bilo toplo i u Njujorku je tih dana bilo mirno.
Znalo se da je Lafajet otišao na jug, ali većina ljudi je još uvek smatrala da
će, ako on uspe da dobije dovoljnu podršku Francuza, Vašington uskoro
morati da se pokrene na severu.
Niko nije čuo nikakve vesti o Džejmsu, te Abigejl nije bila sigurna je li
još uvek u blizini ili je otišao dalje. Ali ko zna zašto, ovog puta ju je mučila
nekakva strepnja koju nikako nije mogla da odagna. Zaista, dok su nedelje
prolazile, taj zloslutni osećaj je bivao sve jači. Smatrala je da bi, kad bi
nekome poverila svoje strahove, samo navela sudbinu da ih obistini. Nije joj
preostalo ništa drugo do da ih zadrži za sebe.
„Upravo sam se video s Klintonom“, reče njen otac jednog popodneva.
„Uveren je da Vašington namerava da napadne Njujork. Želi da dovede
ovamo Kornvolisove glavne snage, ali London potpuno podržava
Kornvolisovu prokletu virdžinijsku pustolovinu i neće ni da čuje za to.“
Slegnuo je ramenima. „Kornvolis se sukobljava s Natanijelom Grinom i
pobeđuje, ali svaki put ima gubitke, a Grin se samo pregrupiše i opet ga
napada. Naši zapovednici još uvek očekuju veliki lojalistički ustanak, ali do
njega nikako ne dolazi, a patriotski partizani napadaju sva naša uporišta.
Kornvolis sam kopa sebi jamu. Klinton mu je rekao da postavi mornaričku
bazu i pošalje jedinice ovamo, ali mada Kornvolis tvrdi da pravi bazu u
Jorktaunu, nije poslao Klintonu ni jednog jedinog vojnika.“
Sredinom leta stigla je vest za kojom je Vašington čeznuo i koje se
Klinton užasavao. Nova flota, pod komandom admirala De Grasa, stizala je
iz Francuske. Uskoro se pojavila na horizontu. U julu je Rošambo sa svojih
pet hiljada francuskih veterana krenuo s Rod Ajlenda Vašingtonu u susret
tik iznad grada kod Vajt Plejnsa. Vašington je sada dovodio svoje jedinice
sve bliže i bliže. Britanski izviđači su javljali: „Videli smo Amerikance. Mogli
bi da stignu ovamo za nekoliko sati.“ U gradu su ulice bile pune vojnika koji
su vežbali. Severna palisada je ojačana. Mladi Veston je bio uzbuđen.
„Hoće li doći do bitke?“, pitao je.
„Mislim da neće“, lagala je Abigejl.
„Hoće li doći moj otac da nas zaštiti?“
„General Klinton ima dovoljno vojnika.“
„Ipak bih voleo da tata dođe“, rekao je Veston.
Međutim, začudo, ništa se nije dešavalo. Dugi avgustovski dani polako
su prolazili. U gradu je vladala napetost, ali francuski i američki saveznici
ipak nisu krenuli u napad. Činilo se da nešto čekaju.
A zatim su, krajem meseca, odjednom otišli. Francuske jedinice, glavnina
Vašingtonovih snaga, velika francuska flota, svi su odjednom otišli.
Očigledno je došlo do promene plana.
„Možda su zaključili da bi bilo suviše teško zauzeti Njujork“, nagađala je
Abigejl. Međutim, njen otac odmahnu glavom.
„Postoji samo jedno objašnjenje“, rekao je on. „Misle da mogu da uhvate
Kornvolisa u klopku.“

***

Međutim, sudbina Britanske imperije nije zavisila od kopnene vojske.

Nikada i nije zavisila od nje. Britanska mornarica je bila ta koja je vladala
okeanom, snadbevala vojsku i spašavala je kad je to bilo potrebno.
Krajem avgusta u njujoršku luku stiglo je desetak brodova. Njihov
zapovednik bio je admiral Rodni, izvanredan vođa. „Ali doveo je samo
dvanaest brodova“, žalio se Master. „Treba nam čitava flota.“
Pošto je čuo kakva opasnost preti Kornvolisu i dodao svojim ratnim
brodovima još dvanaest njujorških, Rodni je odmah krenuo ka Česapiku.
Međutim, nije prošlo mnogo vremena pre no što su u luci ponovo osvanula
jedra, a njegovi brodovi se opet dovukli u luku.
„Nije ih bilo dovoljno, Abigejl. De Gras ih je oterao“, rekao je njen otac.
„Rodni je spreman da ponovo pokuša, ali moraće da se oporavi.“
U međuvremenu, u francuskoj bazi u Njuportu pojavila se eskadra
francuskih brodova, čekajući da napadne, u zalivu.
Popravka britanskih brodova odvijala se sporo. Pretrpeli su znatna
oštećenja.
„Klinton je dobio vesti od Kornvolisa“, prenosio im je Master. „Čini se da
je zaista pao u klopku iz koje ne može da se izvuče.“
Međutim, opravka brodova je i dalje trajala, a flota je opet bila u pokretu
tek sredinom oktobra.
Džejms Master je gledao ka Jorktaunu. Bilo je to malo mesto, s manjim
dokovima, na obali reke Jork. Na suprotnoj obali reke ležao je mnogo manji
britanski logor na Gloster Pointu. Francuske i patriotske snage opkolile su
Kornvolisa u širokom polukrugu. Da je bio jači, zadržao bi četiri isturene
redute koje su dominirale nad njegovim linijama. Međutim, smatrao je da
ne može da ih drži, te su ih saveznici već okupirali.
A saveznici su svakako bili. Kada se francuski general Rošambo prvi put
sreo s Vašingtonom, odmah se uljudno stavio pod njegovo zapovedništvo.
Zauzvrat, Vašington je sve odluke donosio zajednički s njim. Francuzi su se
u svojim otmenim belim kaputima nalazili na levoj strani polukruga,
Vašingtonova Kontinentalna vojska nosila je plave kapute, kad su ih imali,
dok je milicija bila u prostoj odeći. Bez pojačanja sa severa, Kornvolisova
južnjačka vojska britanskih crvenih mundira i Hesena u plavim pruskim
uniformama sad je ukupno brojala šest hiljada ljudi. Saveznika je bilo preko
šesnaest hiljada.
Opsada je počela krajem septembra i trajala je već dve nedelje. Lično
ispalivši prvo đule, Vašington je pre pet dana započeo napad. On je bio
uporan i delotvoran. Polako su razbijali Britance, ali su ih još gađali s velike
udaljenosti. Sad je došlo vreme da im priđu bliže i počnu da ih gađaju izbliza.
Da bi to učinili, bilo je neophodno da brzo zauzmu unutrašnju liniju reduta.
Plan koji je pripremio Vašington bio je prilično lukav. Celog dana
nastavljala se uobičajena topovska paljba a zatim je, u pola sedam uveče,
jedna grupa Francuza trebalo da izvrši diverziju na jednu od reduta na
zapadu. Uskoro potom, vojska je trebalo da započne nešto što je izgledalo kao
sveopšti napad na linije Jorktauna. Tek pošto se neprijatelj potpuno uzbuni
i pomete, trebalo je izvršiti pravi napad.
Zapravo, dva napada. Dve grupe ljudi, svaka od po četiri stotine vojnika,
trebalo je da jurne na redute broj devet i deset, koje su se nalazile blizu reke
sa istočne strane. Redutu broj devet trebalo je da napadnu Francuzi, a
redutu broj deset patriote. Napade će predvoditi Aleksander Hamilton, a uz
Lafajetovu dozvolu trebalo je da ga prati i Džejms Master.
I tako je sada Džejms čekao, zadovoljan što će napokon krenuti u akciju
– zapravo, nije se sećao kada je poslednji put bio tako uzbuđen. Obračun će
sigurno biti krvav. Vojnici su pripremili bajonete a neki su nosili i sekire, da
razbiju odbranu reduta.
Spuštalo se veče, ali ipak je još bilo dovoljno dnevnog svetla. Video je
kako je počela francuska diverzija. Posmatrao je lica vojnika. Dok su čekali,
možda ih je pomalo hvatao strah, ali kada počnu da jurišaju, zaboraviće na
sve drugo. Ostalo je još samo nekoliko minuta. Osećao je kako mu krv
damara u venama.
Primetio je kako linije jedinica na bojnom polju počinju da manevrišu.
Taj prizor sigurno izgleda zastrašujuće iz ugla razbijenih britanskih linija.
Čekao je znak. Minuti su se otezali u beskonačnost. U ruci je držao mač.
Imao je i dva napunjena pištolja. Čekao je. Tada se pojavio signal.
Krenuli su. Reduta nije bila daleko, tek oko sto pedeset metara. Kako je
to neobično. Jurišali su, pa ipak se činilo da se sve odvija tako usporeno.
Britanci branioci su ih uočili. Otvorili su vatru i čuo je kako mu je zrno iz
muskete proletelo kraj glave, pa ipak ga je jedva i primetio. Visoki zemljani
zidovi redute sada su se našli ispred njega. Razbijali su spoljašnju odbranu,
vojnici su sekirama sekli ogradu i probijali je. Prešli su preko velikog jarka
i počeli da se penju na grudobrane. Ispred sebe je ugledao britanski šlem,
krenuo ka njemu, spreman da udari na neprijatelja. Međutim, jedan vojnik
ga je preduhitrio svojim bajonetom.
Kad je prešao preko grudobrana, na sve strane je ugledao crvene
mundire. Uzmicali su, pokušavajući da odbiju napad. Brzina je bila
najvažnija. Bez razmišljanja jurnuo je napred, svestan da su pored njega
trojica ili četvorica ljudi. Jedan crveni mundir upravo je potegao pištolj kada
mu je Džejms zario mač, što je jače mogao, u trbuh, tik ispod grudi. Osetio je
kako metalna oštrica probija debelo platno uniforme, a zatim udara u kičmu.
Odgurnuvši ga nogom, izvukao je mač iz vojnikovog tela pre no što je ovaj
pao.
U narednih nekoliko trenutaka vladala je takva pometnja da gotovo ni
sam nije znao šta radi. Reduta kao da se pretvorila u uzavrelu masu tela, a
činilo se da puka brojnost vojnika koji su je napadali potiskuje crvene
mundire. Džejms se našao pored jednog šatora, obišao ga, ispred njega
zatekao vojnika u crvenom mundiru s bajonetom, koji je odgurnuo u stranu,
dok je jedan od njegovih ljudi proburazio neprijatelja. Začudo, šator kao da
je predstavljao čarobnu barijeru usred meteža. Prišavši ulazu u šator, video
je da je otvoren. Jedan britanski oficir, očigledno ranjen, uteturao je u njega
i sada ležao na zemlji. Noga mu je bila oblivena krvlju. Šlem mu beše spao i
Džejms mu vide umršenu kosu. Potegao je pištolj a oficir se okrenuo,
očigledno očekujući smrt.
Bio je to Grej Albion. Zaprepašćeno je buljio u Džejmsa, ali se nije
nasmešio. Na kraju krajeva, bili su usred bitke.
„Pa, Džejmse“, reče on mirno, „ako neko treba da me ubije, više bih voleo
da to budeš ti.“
Džejms je ćutao. „Ako se predaš“, odvrati on hladno, „bićeš moj
zarobljenik. Ako ne, pucaću. Takva su pravila.“
Albion se osvrtao. Linija borbe kao da se pomerila iza šatora, dok su se
Britanci povlačili. Odatle mu nije bilo pomoći. Mač mu je ležao na tlu pored
njega ali je bio ranjen u nogu, a Džejms beše naoružan. Osim ako Džejmsu
pištolj zakaže, nije imao izbora. Uzdahnuo je.
Tada Džejms ponovo progovori. „I još nešto. Ostavićeš moju sestru na
miru. Prestaćeš da se dopisuješ s njom i nikada je više nećeš videti. Razumeš
li me?“
„Volim je, Džejmse.“
„Biraj.“
„Ako odbijem?“
„Pucaću. Niko neće ni znati.“
„To nije baš džentlmenski.“
„Ne.“ Džejms mu uperi pištolj u glavu. „Biraj. Daćeš mi svoju reč.“
 Albion je oklevao. „Kako hoćeš“, odgovori on napokon. „Imaš moju reč.“

Pošto su redute zauzete, Kornvolisov logor je bio dostupan za topovsku

paljbu izbliza. Dva dana kasnije on je pokušao da se probije i prebaci jedinice
preko reke, ali ga je loše vreme sprečilo u tome. Predao se tri dana kasnije,
devetnaestog oktobra. Njegove trupe su napuštale uporište svirajući veselu
melodiju Derry Down.

Devetnaestog novembra 1781. u Njujork je doplovio brod iz Virdžinije. Na

njemu nije bio niko drugi do glavom lord Kornvolis. Dok su njegove jedinice
zadržane u transportu, general je pregovorima izdejstvovao da ga uslovno
puste, da bi mogao da ode u London i objasni šta se dogodilo.
Očekujući brod koji će ga odvesti do Engleske, povukao se u jednu kuću
u gradu gde je pisao pisma. Svakako nije došao u Njujork da bi uživao u
društvenom životu. Pričalo se da su odnosi između njega i generala Klintona
zategnuti. Ako je Klinton smatrao da je Kornvolis bio nepromišljen,
Kornvolis je pak mogao da se brani time da je slušao uputstva iz Londona, i
smatrao je da Klinton nije učinio dovoljno da mu pomogne. Posle katastrofe,
obojica su pripremala svoju odbranu.
Isti brod je doneo i pismo od Džejmsa. Ono je bilo puno toplih pozdrava i
vesti. Činilo se da Vašington smatra da posle pobede kod Jorktauna treba
da udari na Njujork, čime bi mogao po kratkom postupku okončati rat.
Međutim, admiral De Gras je želeo da nanese veće gubitke Britancima na
Karibima. „Zato mislim“, pisao je, „da ću provesti još dosta nedelja sedeći
pred kapijama Njujorka i misleći o svom domu i o svojoj dragoj porodici.“
Uprkos svemu tome, činilo se da veruje da je kraj rata ipak na vidiku.
Potom im je ukratko opisao šta se događalo kod Jorktauna i napad na
redute. Naredni deo pisma otac je pružio Abigejl bez ijedne reči.

A sada vam moram saopštiti tužnu vest. Kad smo napali redutu, Britanci su se hrabro
opirali, pogotovo jedan britanski oficir u kome sam, tek kada je pri kraju napada pao,
prepoznao Greja Albiona. Bio je živ ali teško ranjen, te smo ga odneli do svojih linija,
zajedno sa ostalim zarobljenicima. Tamo su ga brižno negovali. Međutim, nažalost,
stanje mu je bilo takvo da nismo očekivali da se oporavi. Upravo sam se vratio u logor i
saznao, na svoju veliku žalost, da je pre dva dana umro.

Abigejl je dva puta pročitala taj deo pisma, a zatim žurno izašla iz sobe.

***
Početkom 1782. u Njujorku je zavladao uobičajeni mir. Kornvolis već beše
stigao u London. General Klinton se pitao bi li masovni ustanak američke
milicije mogao dopreti do grada, ali početkom proleća patriote su čvrsto
držale svoje položaje. Ipak, niko nije znao je li Džejms bio u pravu kada je
pretpostavljao da bi se rat mogao uskoro završiti, ili pak da li će London
preduzeti neki nov, odvažan korak.
„Moraćemo da čekamo da vidimo šta je kralju po volji“, rekao je Master
umorno.
Ili, kako se ispostavilo, šta mu nije po volji.
Mada se na poslednjim izborima kralj Džordž suočio s protivljenjem
mnogih članova Parlamenta koji su bili nezadovoljni kako teče rat, ipak je
uspeo da, uobičajenim metodama povlastica, unapređenja i časnog
podmićivanja obezbedi pristojnu većinu u svoju korist. To ga je koštalo
stotinu hiljada funti.
Međutim, čak i u najbolje organizovanim sistemima postoji granica
preko koje se glasovi više ne mogu kupovati. A kada je Parlament saznao da
je Jorktaun izgubljen i da je čitava Kornvolisova vojska zarobljena, kraljeva
većina se urušila. Čak je i lord Nort, ma koliko bio veran svom kraljevskom
bratu, digao ruke. Vlada je pala. Opozicija je preuzela stvari u svoje ruke.
Tog proleća su patriote poslale četvoricu mudrih ljudi – Bena Frenklina,
Džona Džeja, Džona Adamsa i Henrija Lorensa – da se pridruže mirovnim
pregovorima sa silama Francuske, Španije, Holandije i Britanije, čiji su se
predstavnici okupljali u Parizu.
Za Abigejl su to i dalje bili tužni dani. Često je mislila na Albiona. Imala
je sreće što je mogla da se bavi Vestonom – to je bio pravi blagoslov – a i otac
je takođe tražio načina da joj skrene pažnju. General Klinton se vratio u
London, ali zamenio ga je jedan čestit čovek, te se život britanskog garnizona
nastavio manje-više kao i ranije. U gradu je bilo mladih oficira, posebno iz
mornarice, a otac joj je rekao da bi bilo nepristojno da se povremeno ne pojavi
na nekoj zabavi. Međutim, nije mnogo uživala u njihovom društvu.
Povremeno bi ipak srela nekoga ko bi probudio njenu radoznalost. Jedan
od kraljevih sinova, gotovo još dečkić, služio je kao mlađi pomorski oficir na
jednom od brodova usidrenim u Njujorku. Bio je dopadljiv, odlučan mladić i
donekle ju je zainteresovao. Međutim, nije bio pravo društvo za nju. Više joj
se dopadao mornarički oficir svežeg lica, tek nekoliko godina stariji od nje a
ipak već kapetan, čije su zasluge, kao i porodične veze, obećavale da će brzo
napredovati u karijeri. Da nije tugovala za Albionom, možda bi joj prijala
pažnja kapetana Horacija Nelsona.
Master ju je takođe ohrabrivao da se što više bavi i drugim stvarima.
Naime, tog leta pokrenut je nov i zanimljiv posao. Budući da je sve više
torijevskih njujorških trgovaca uviđalo da tu više nemaju budućnosti i
pripremalo se za odlazak, prodavala su se čitava domaćinstva. Gotovo da ne
bi prošla nijedna nedelja a da je otac ne pozove sa sobom da proceni neku
prodaju. Otkrila je da se tu mogu naći porcelan i staklo, fini nameštaj, zavese
i tepisi po najnižim cenama. Pošto je posavetovala oca u nekim od tih
rasprodaja, on joj je rekao: „Sada ću sve to prepustiti tebi, Abigejl. Kupuj ono
što smatraš da je najbolje, i napravi mi obračun.“ Dok su meseci prolazili,
nakupila je toliko inventara da joj je najveći problem bio gde da ga smesti.
Cene su bile tako niske da je gotovo osećala grižu savesti.
Do jeseni, veći broj patriota već se vraćao u grad da povrati svoje posede.
Ako bi zatekli vojnike kako stanuju u njihovoj kući, često bi došlo do teških
reči. Međutim, nije bilo mnogo nasilja. Zima je prošla mirno, a u proleće su
stigle vesti da su sva neprijateljstva između Britanaca i patriota okončana.
Kako se sve više patriota vraćalo u grad, dok su se lojalisti pripremali da
odu, Abigejl je već znala za dosta kuća u koje su besne patriote jednostavno
upale i preuzele ih. U međuvremenu, patriotski guverner Klinton iz
Njujorka još uvek je otimao imovinu lojalistima kad god je mogao.
U to vreme pojavio se i Džejms. Objasnio je da je još uvek na dužnosti s
Vašingtonom, ali je mogao da ostane s njima dan-dva. Veston je bio
oduševljen i porodica je provela nekoliko srećnih zajedničkih časova. Džejms
i njegov otac brzo su se složili da Master treba da prepiše sinu njihovu kuću
i posede u gradu, da ne bi bili konfiskovani kao lojalistička imovina, te su to
brzo obavili preko advokata.
Drugog popodneva zajedno su šetali Brodvejom, gde su sreli Čarlija
Vajta. Pozdravili su se sasvim prijateljski, ali se videlo da je Čarli pomalo
sumoran.
„Treba li ti nešto, Čarli?“, pitao je Master.
„Ne, osim ako imaš kuću“, odgovorio je Čarli tužno. „Moja je izgorela.“
„Dođi sutra“, kazao mu je Master tiho, „i videćemo možemo li nešto da
sredimo.“
Narednog dana Čarli je dobio u vlasništvo kuću u Mejden lejnu. Abigejl
se pobrinula da kuća bude lepo opremljena i Čarli je dobio bolje pokućstvo
od porcelana i stakla nego što je ikad mogao i da sanja.

Abigejl je mesecima tugovala za Grejom Albionom, ali je njen bol ipak počeo
polako da jenjava. Tešila se time da su i mnoge druge žene izgubile očeve i
muževe. Jedan sitan događaj uverio ju je da njena rana ipak zaceljuje. To se
dogodilo prilikom druge Džejmsove posete, u leto. Ovog puta došao je s
prijateljem.
„Dozvolite mi da vas upoznam sa svojim ratnim drugom iz francuske
vojske, grofom Šablijem.“
Mladi Francuz je bio veoma dopadljiv. Bio je savršeno otmeno obučen i
činilo se da je oduševljen Njujorkom, kao i čitavim svetom oko sebe. Nije
naročito dobro govorio engleski, ali je mogao da se sporazumeva. Krajem
dana Abigejl je morala priznati da je potpuno očarana.
„Tvoj drug je tako prijatan da mi je teško da ga zamislim kako se bori“,
kazala je Džejmsu kad su ostali sami.
„To je zbog njegovih plemićkih manira“, odgovori on. „Lafajet je isti
takav. Šabli je zapravo hrabar kao lav.“
Ostali su kod njih dva dana a nakon toga shvatila je da joj je žao što se
grof uskoro vraća u Francusku.
Za vreme te posete je, međutim, bila zadivljena i poslovnom
promućurnošću svoga oca. Prvog dana posle večere, kada se grof povukao na
spavanje a oni ostali da sede zajedno u salonu, Džejms je izvadio parče
hartije i pružio ga ocu. „Mislio sam da bi te ovo moglo zanimati“, rekao je.
Bilo je to Vašingtonovo pismo patriotskom guverneru Njujorka.

Dragi gospodine, znam da ste konfiskovali posede torijevca Džona Mastera iz Njujorka.
Bio bih vam veoma zahvalan ako te posede predate pukovniku Džejmsu Masteru, koji bi
ih inače nasledio i koji je, od početka do kraja u ovim dugim godinama, bio krajnje odan
našoj borbi.

Njen otac se nasmešio. „Vidim da si postao pukovnik. Čestitam ti.“

„Hvala, oče. Ipak, plašim se da mi Vašingtonovo pismo nije mnogo
pomoglo. Imanja su već prodata i imaću teške muke da ih povratim.“
„U tom slučaju“, reče njen otac, „imam nešto da ti pokažem.“ Ustao je od
stola i nekoliko minuta kasnije vratio se s hrpom papira, koje je predao sinu.
Džejms ih je iznenađeno pogledao.
„Ovo su patriotske novčanice, oče.“
„Tačnije rečeno, menice vašeg Kongresa. Koje treba da budu otkupljene
po nominalnoj vrednosti – to jest, ako Kongres bude u mogućnosti to da plati.
Godinama su, kao što dobro znaš, vrednosni papiri vašeg Kongresa sve više
gubili vrednost. Počeo sam da ih kupujem ubrzo posle Jorktauna – plaćao
sam ih samo po peni. Verujem, međutim, da ćeš se uveriti kako će ih Kongres
sada prihvatiti po punoj ceni kao otplatu za konfiskovane lojalističke
posede.“
„Ovo je čitavo malo bogatstvo“, uzviknu Džejms.
„Verujem da ćemo završiti ovaj rat“, reče Master s tihim zadovoljstvom,
„sa znatno više poseda nego što smo imali na njegovom početku.“ Potom se
okrenuo Abigejl. „Ti si kupovala porcelan i staklo, Abi. Ja sam kupovao
dugove. Princip je isti. Rizik je bio visok i zato je cena bila niska. A naravno,
imao sam dovoljno novaca za to.“
Osim što je trgovac bio zadovoljan tim poslovima, bilo mu je drago zbog
još nečeg. Dan pošto su Džejms i njegov prijatelj otišli, tiho se obratio Abigejl.
„Primetio sam, Abi, da ti se grof De Šabli prilično dopao.“
„Zar je to bilo tako uočljivo, tata? Nadam se da se nisam obrukala.“
„Nimalo. Ali tvoj otac primećuje takve stvari, znaš. I bilo mi je veoma
drago.“
„Zašto, tata?“
„Uskoro će se navršiti dve godine otkako je Albion poginuo“, reče on
blago. „Ožalila si ga kao što je i red. Ali sad je vreme da nastaviš sa svojim
životom.“
Znala je da je to istina.

Početkom jeseni 1783. bilo je jasno da će Britanci uskoro morati da napuste

grad. Međutim, britanski zapovednik bio je odlučan: „Otići ćemo tek pošto
svi lojalisti koji takođe žele da odu, bezbedno otputuju.“
A odlazilo ih je na hiljade. Neki od njih bili su Njujorčani, ali većina su
bili lojalisti koji su došli u Njujork iz drugih mesta. Neki su otplovili brodom
za Englesku, dok je većina otišla u primorske kanadske provincije.
Britanska vlada je platila njihovo putovanje.
Zatim, bilo je i bivših robova koje su Britanci oslobodili. I oni su odlazili,
mada iz drugih razloga – da bi pobegli od patriotskih vlasnika. Gotovo da
nije prošao ni dan a da Abigejl nije čula kako je neki patriota stigao u grad i
počeo da pretražuje ulice i luku u potrazi za svojim bivšim robovima.
„Vašington je bio vrlo jasan“, primetio je Master. „On kaže da oni imaju
potpuno pravo da povrate svoju imovinu, ali Britanci tvrde da to nije
pošteno. U svakom slučaju, ti jadnici će se radije smrznuti u Novoj Škotskoj
nego da opet budu robovi.“
O jednom robu, međutim, nije bilo nikakvih vesti. Masteru je trebalo
malo vremena, ali je napokon uspeo da sazna sudbinu svog nestalog
francuskog plena. „Brod je vraćen u francusku službu, dole na Karibima.
Međutim, ne mogu da otkrijem šta se desilo sa Solomonom. Sigurno je samo
da on više nije na brodu.“ Hadsonu je obećao: „I dalje ću ga tražiti. Moguće
je da je prodat, ali nećemo gubiti nadu.“ Abigejl je pak priznao: „Ako ga
pronađem, otkupiću ga za Hadsona i odmah ga osloboditi. Međutim,
strahujem da nije mnogo verovatno da ćemo ga naći.“
Početkom oktobra stiglo je pismo od Vanese. Kao i obično, bilo je naslovljeno
na Džona Mastera. Svojim odlučnim rukopisom obavestila ga je da napušta
London jer mora da otputuje u Francusku. Nije rekla zašto. Izrazila je
žaljenje što nije u mogućnosti da dođe u Njujork da vidi Vestona, kao i
uobičajenu zahvalnost što je on u sigurnim rukama svog dede. Međutim,
pročitavši post skriptum, Master je zaprepašćeno uzviknuo.

U Londonu se priča da se Grej Albion prošle nedelje oženio.

Abigejl je pronašla brata na Vest Pointu. Hadson ju je odveo tamo.

Uputili su je na grudobrane gde mu je, stigavši do njega, odmah predala
pismo.
Pročitavši o nameri svoje žene da napusti London i ono što je napisala o
njihovom sinu, Džejms se natuštio, ali ništa nije rekao. Dok je čitao post
skriptum, Abigejl ga je pomno posmatrala. Trgao se. Zatim se namrštio i
opet ga pročitao. Međutim, nije pogledao u nju. Umesto toga, nekoliko
trenutaka zagledao se preko grudobrana, preko reke Hadson, u daljinu.
„Rekli su mi da je mrtav“, rekao je bezizrazno.
„Nisi to proveravao?“
„Bio sam veoma zauzet. Vašington me je poslao preko reke, gde se još
jedan deo britanskih snaga – Tarltonovi ljudi – takođe predao, tog istog
dana. Kada sam se vratio, čuo sam da je nekoliko zarobljenika sahranjeno.
Pretpostavio sam...“ Slegnuo je ramenima.
„Svakako bi saznao da je preživeo?“
„Ne mora da znači. Posle toga nisam mnogo viđao zarobljenike.“ I dalje
je zurio u daljinu. „Sigurno se oporavio a zatim se vratio u London, možda
uslovno. To je moguće.“ Zatim se opet namrštio. „Njegov otac, u svojim
pismima, ništa nije pominjao?“
„Ne. I to je vrlo čudno.“
Džejms napući usne. „Možda po nalogu svog sina. Ko zna?“
„Mislim da je sve to vrlo neobično“, reče ona.
„I ja.“ Džejms je na trenutak pogleda a zatim skrenu pogled, očigledno
duboko zamišljen. „Čudne stvari se dešavaju u ratu, Abi“, reče on polako. „U
ratu, kao i u pitanjima srca, niko od nas ne može biti siguran kako će se
ponašati. Ne poznajemo sebe tako dobro kao što mislimo.“ On se ozbiljno
zagleda u nju. „Ali šta god da je navelo Greja Albiona da ode bez reči,
nadajmo se da je sad našao sreću.“ On zastade. „Toliko se neočekivanog
desilo u ovom ratu, Abi, da sam shvatio kako nema svrhe pitati se zbog čega
je sve ispalo kako jeste. Takva je sudbina. To je sve. Mislim“, dodade on, „da
ga više nećemo videti.“
„Ne“, odgovori ona, „mislim da nećemo.“

Dvadeset petog novembra 1783., na čelu osam stotina pripadnika

Kontinentalne vojske, general Džordž Vašington je mirno prošao starim
indijanskim putem od sela Harlema i ušao u Njujork. Polako jašući kraj
Bauerija i Kvin strita, uz klicanje gomile, skrenuo je u Vol strit i prešao
Brodvej, gde je dočekan laskavim javnim govorom.
Master i njegovi ukućani izašli su na Vol strit da gledaju šta se dešava.
Džejms je jahao u Vašingtonovoj pratnji, samo pet-šest metara iza njega.
Abigejl je primetila da njen otac deluje prilično zadovoljno onim što vidi.
„Vašington je vrlo dostojanstven“, primetio je s odobravanjem.
Međutim, kasnije tog popodneva jedan sitan događaj pružio mu je još
veće zadovoljstvo. U čast generala trebalo je da se održi banket u Fronsesovoj
krčmi, nedaleko od Masterove kuće, gde je Džejms došao uoči svečanosti da
se presvuče. Dok je Džejms odlazio, topot kopita na ulici objavio je dolazak
Vašingtona s grupom oficira, koji su krenuli na banket. Džejms ih je
pozdravio na ulici, dok su Abigejl i njen otac stajali na otvorenim vratima,
posmatrajući ih.
Tada se, pogledavši u njih, visoki, ozbiljni general uljudno naklonio
Abigejl i, kao i jednom ranijom prilikom, ali ovog puta uz klimanje glavom u
znak prepoznavanja, pa čak i nagoveštajem osmeha, svečano dodirnuo šešir
gledajući u njenog oca koji se, zauzvrat, duboko naklonio.
Nešto kasnije, večerajući sa Abi i malim Vestonom, pošto je rekao
Hadsonu da otvori bocu njegovog najboljeg crnog vina, Master diže čašu i
nazdravi.
„Pa, Abi“, rekao je on prilično veselo, „i ti, Vestone, drago moje unuče,
svet koji sam poznavao okrenuo se naglavačke. Zato pijmo u čast ovog novog
sveta.“
 PRESTONICA

1790.

D žon Master ih je sve posmatrao. Po vrelom letnjem danu u kući je bilo

sparno. Možda je suviše i popio. Šteta što Abigejl nije tu – ona je uvek
umela da ga smiri. Ali budući da je ovih dana trebalo da rodi svoje prvo dete,
boravila je u svojoj kući u okrugu Dačes. I tako je gledao u njih – u svog sina
Džejmsa, diplomca sa Oksforda, svog unuka Vestona, koji je uskoro trebalo
da krene na Harvard, i njihovog uvaženog gosta, čije su besramne reči, kako
je izgledalo, Džejms i Veston prihvatali bez pogovora.
„Što se mene tiče“, kazao je on Tomasu Džefersonu, „možete da idete
dođavola.“
Mada Tomas Džeferson verovatno ne veruje u pakao, pretpostavljao je
Master, niti u raj, kad smo već kod toga.
Sve do sada, Džon Master je bio iznenađujuće zadovoljan kao građanin
Sjedinjenih Američkih Država. Samog Vašingtona je duboko poštovao. Na
Vašingtonovoj inauguraciji u državnoj prestonici Njujorku, stajao je u masi
na Vol stritu dok je taj veliki čovek polagao zakletvu na balkonu Palate
federacije, i ponosio se time što su, dok je prolazio ulicom sa Džejmsom, veliki
ljudi nove države – Adams, Hamilton, Medison – pozdravljali njegovog sina
kao uvaženog prijatelja.
Što se tiče novog Ustava koji su mudri ljudi nacije sastavili u Filadelfiji,
Master je bio zadivljen. Činilo mu se da, sa svojim izvanrednim sistemom
podele vlasti, gotovo nije mogao biti bolji. Kada su Medison i federalisti,
suprotstavljajući se antifederalistima, tvrdili kako se države moraju donekle
odreći svoje nezavisnosti da bi republika mogla imati jaku centralnu vlast,
smatrao je da su federalisti potpuno u pravu.
„Mogli bismo da prihvatimo Ustav takav kakav jeste“, tvrdio je.
Međutim, sada je njegov prirodni konzervativizam došao u sukob s
mišljenjem njegovog sina.
„Ja se slažem s Džefersonom“, izjavio je Džejms. Džeferson je u to vreme
radio kao predstavnik nove države u Parizu i, mada je odobravao Ustav,
imao je jednu primedbu.
„Ustav ipak ne uspeva da zaštiti slobodu pojedinca. Ako se ne donesu
amandmani, naša republika će na kraju postati podjednako tiranska kao
stare monarhije, poput Engleske.“ To je strahovito preterivanje, rekao je
njegov otac, ali Džejms je bio uporan. Sloboda veroispovesti nije dovoljno
zajamčena, tvrdio je, kao ni sloboda štampe. Što se ovog drugog tiče, čak je
počeo da drži ocu slovo o Cengerovom suđenju, sve dok Master nije bio
primoran da ga podseti: „Znam sve o Cengerovom suđenju, Džejmse. I tada
sam bio ovde.“
„Pa onda, oče, sigurno nisi bio protiv Cengera, je li tako?“ Sumorno se
prisećajući svoje nesrećne dečačke pustolovine tokom posete rođaka iz
Bostona, Džon Master se zadovoljio time da mu odgovori: „Slušao sam svog
rođaka Eliota iz Bostona kako se odlučno zalaže za Cengera – i to mnogo
uljudnije od tebe“, dodao je, tek da postavi Džejmsa na njegovo mesto.
„Sedamdeset sedme godine“, nastavio je Džejms, „Džeferson je doneo
predlog zakona koji bi zajamčio slobodu veroispovesti u Virdžiniji. Potreban
nam je amandman u tom smislu. Bez toga Njujork neće ratifikovati Ustav,
kao ni Virdžinija.“ A kada se pojavio Prvi amandman, Džejms se ponašao
kao da je reč o ličnoj Džefersonovoj pobedi.
Verovatno je uzrok tome bio njegov urođeni konzervativizam, ali bez
obzira na sve poštovanje prema novoj republici, Master nije mogao u
potpunosti da se pomiri sa onim što je sada smatrao dubokom sekularnom
tolerancijom u samoj njenoj srži.
Čak je i Vašington snosio izvesnu krivicu. Naravno, predsednik je uvek
poštovao običaje. Dok se Crkva Svetog Trojstva obnavljala posle požara,
Masterovi su odlazili u ljupku kapelu Svetog Pavla u blizini i Džon Master
je uvek sa zadovoljstvom posmatrao predsednika i njegovu ženu na njihovim
mestima – čak i ako je Vašington odlazio pre pričešća. Međutim, nije bilo ni
najmanje sumnje, jer je to Vašington jasno govorio, da predsednik nimalo ne
mari koje su veroispovesti njegovi sugrađani. Protestanti ili katolici, Jevreji
ili ateisti ili čak pristalice proroka Muhameda – dokle god poštuju novi
Ustav, tvrdio je Vašington, to mu je sasvim svejedno.
Drugi su, kako se Masteru činilo, bili lukaviji. Pre nego što je tog proleća
umro, stari Ben Frenklin je tvrdio da pripada svakoj crkvi, i molio se sa svim
vernicima. Lukava stara lisica.
Ali Džeferson, taj naočiti, južnjački plemić sa svojim prefinjenim
obrazovanjem i otmenim pariškim prijateljima, koji se vratio u zemlju da
rukovodi spoljnim poslovima države – šta je on? Verovatno deista. Jedan od
onih koji su govorili da negde svakako postoji nekakvo vrhovno biće, ali koji
nisu smatrali da povodom toga treba bilo šta da preduzimaju. Lepo uverenje
za jednog naduvenka.
 A evo sada on, mislio je Master, drži meni, članu parohijske uprave
Crkve Svetog Trojstva, slovo o nemoralnoj naravi Njujorka i o njegovoj
nepodobnosti da bude prestonica Amerike. I to priča čovek koji je lagodno
živeo u razvratnom Parizu, molim lepo!
To je zbilja bilo nepodnošljivo.
„Sviđalo se to vama ili ne“, rekao je Master žučno, „Njujork je, gospodine,
prestonica Amerike, i to će i ostati.“

Grad je svakako već počeo da liči na prestonicu. Otkad je Amerika postala

nacija, život nije bio lak. Opterećene britanskim i evropskim trgovinskim
ograničenjima, da se i ne pominju ratni dugovi, mnoge države su se još borile
da izađu iz krize. Međutim, Njujork se oporavljao brže od većine mesta.
Preduzimljivi trgovci nalazili su načina da rade. Ljudi su se neprestano
doseljavali u grad.
Istina, još je bilo delova grada u kojima je požar ostavio nagorele
ruševine. Međutim, grad se iznova gradio. Otvarala su se pozorišta. Toranj
i zvonik nove Crkve Svetog Trojstva veličanstveno su stremili ka nebu. A
kada je Kongres odlučio da grad treba da postane prestonica nove nacije,
Njujorčani su odmah reagovali. Gradska većnica na Vol stritu – kako su je
sad nazvali, Palata federacije – veličanstveno je opremljena kao privremeno
sedište uprave, dok je u podnožju Menhetna stara tvrđava već srušena i
upotrebljena kao deponija, da bi napravila mesto za raskošni novi kompleks
zgrada gde će biti smešteni Senat, Dom predstavnika i ostali organi gradske
uprave, pored reke. Gde bi se sve to još moglo dešavati, osim u Njujorku?
Sada se umešao Džejms, trudeći se da malo zagladi situaciju.
„Istina je, oče, da mnogi ljudi tvrde da Njujorčani poštuju jedino novac i
da previše vole raskoš.“
„Izgleda da to Vašingtonu ne smeta“, odvrati njegov otac. Predsednikova
raskošna svetložuta kočija sa šest konja bila je najotmenija u gradu. Džordž
i Marta Vašington se već behu preselili u velelepnu novu kuću na Brodveju,
gde su priređivali zabave ništa manje raskošne nego u domovima
najbogatijih njujorških trgovaca. A u svakom slučaju, šta tu ima loše?
Međutim, ako je Master rešio da opsuje Džefersona, taj gospodin je bio
više nego sposoban da mu uzvrati ravnom merom. Njegovo fino izvajano lice
se smrklo i on uperi čelični pogled u trgovca.
„Ono što ja smatram nedoličnim u Njujorku, gospodine“, rekao je hladno,
„jeste to što uprkos činjenici da smo vodili rat za nezavisnost, ovaj grad i
dalje uglavnom nastanjuju torijevci.“
To se nije moglo poreći. Iako je rat doneo ugled mnogim patriotama i do
tada nepoznatim ljudima, bilo je zaista zanimljivo kako je dobro gradska
„stara garda“ – a mnogi od njih zbilja behu torijevci – uspela da opstane. Što
se tiče ljudi koji su kupovali kuće i imanja velikih izbeglih zemljoposednika
ili onih čija je imovina oduzeta, imena su govorila sama za sebe: Bikman,
Guverner, Ruzvelt, Livingston – bogati trgovci poput samog Mastera.
Ali zar je zato grad nepodoban za prestonicu Amerike?
Ne, Master je smatrao da je tu reč o ljubomori. Ljubomora, prosto i
jednostavno. Jedno je to što se Filadelfija upinje da postane prestonica – to
je mogao da shvati. Svaki grad želi prednost – mada je sad Master
podozrevao da je posle smrti Bena Frenklina Filadelfija nešto manje živahno
mesto. Ali pravi pritisak nije dolazio iz Filadelfije.
Dolazio je s Juga. Oni su ga možda nazivali prokletim Jenkijem, ali
Masteru se činilo da je već dosta čuo od južnjačkih država. Po njegovom
mišljenju, Jug je trebalo da bude zadovoljan Ustavom. Ako su mnogi
severnjački patrioti počeli da sumnjaju u moralnu opravdanost posedovanja
robova, ipak su pristali da jamče postojanje institucije ropstva još jedno
pokolenje. A kad je Jug zahtevao da se među stanovnicima svake države
trojica robova računaju kao dva belca, zar time nije dobrano popravio broj
predstavnika koji će južnjačke države dobiti u Kongresu?
Njihova najnovija pritužba bila je tipična.
Master je voleo mladog Aleksandera Hamiltona. Oko toga se mogao
složiti sa Džejmsom, koji je služio zajedno s njim u Vašingtonovoj vojsci.
Hamilton je bio bistar i veoma ambiciozan momak – naravno, rođen kao
nezakoniti sin, mada mu je otac bio džentlmen. Međutim, to što su rođeni
kao nezakonita deca, mnoge je ljude podstaklo na velika dela. Sad kada je
imenovan za ministra finansija, mladi Hamilton je izneo savršeno razuman
predlog. Želeo je da ogromna ratna dugovanja – bezvredne kontinentalne
hartije od vrednosti – prebaci u novi vladin dug, koji bi podržali prihodi od
poreza, što bi stabilizovalo državne finansije.
Naravno, takve operacije nikada ne mogu biti potpuno poštene. Neke
južnjačke države već su bile otplatile svoje dugove. „Zašto bismo onda mi
plaćali poreze da bismo otplaćivali dugove drugih?“, pitali su. Međutim,
pravi kamen spoticanja, ono što je izludelo Jug, bila je uloga Njujorka.
Pre nego što je Hamilton objavio svoj plan, morao je da razmotri jedno
važno pitanje. Krajem rata, menice koje su izdali Kongres i pojedine države
postale su gotovo bezvredne. Koliko bi se onda novih vrednosnih hartija
moglo dobiti za njih? Deset funti za svakih stotinu starih? Dvadeset? Koliko
bi nova vlada trebalo da bude velikodušna?
Baš kao što je to učinio Master pre nekoliko godina, neki hrabri
špekulanti kupili su priličan deo starog duga sa ogromnim popustom, od
ljudi kojima je trebala gotovina i kojima je bilo drago da dobiju bilo šta za
svoje bezvredne novčanice. Mnogi od tih prodavača bili su Južnjaci.
Naravno, ako bi se špekulant domogao poverljive informacije o tome koliko
će iznositi kurs konverzije, mogao je ubistveno zaraditi. Sasvim pošteno, sve
do javnog objavljivanja te vesti, Hamilton nije nikome rekao ni reč.
Međutim, to nije bio slučaj s njegovim zamenikom. Naravno,
Njujorčaninom. On je to odao svojim prijateljima.
A pričalo se – zapanjujuće – da će dug biti otkupljen po nominalnoj
vrednosti. Po punoj ceni. Svaki špekulant koji je mogao jeftino da se domogne
tih hartija, mogao se obogatiti.
Među srećnim njujorškim trgovcima je stoga zavladala manija kupovine.
Južnjačkoj gospodi, koja nisu bila obaveštena o tome šta se dešava, bilo je
drago što su našli voljne kupce za sve hartije koje su želeli da prodaju. Sve
dok nisu otkrili istinu. Tada su pobesneli.
„Vi prokleti njujorški Jenkiji – hranite se južnjačkom mukom.“
„Da vam nije nedostajalo gotovine, ili da ste razumeli kako funkcioniše
tržište, to vam se ne bi desilo“, odgovarali su Njujorčani okrutno.
Takvo mešetarenje moglo se uprkos svemu smatrati zakonitim, ali jedno
je bilo sigurno: Njujorčani su bili omraženi. I to ne samo kod Južnjaka. Svi
koji su jeftino prodali svoje menice bili su ogorčeni. Što se tiče Džefersona,
koji je i sam bio vlasnik plantaže u Virdžiniji, nije bilo sumnje kome je on
naklonjen. On je na njujorške profitere gledao s mržnjom.

Džon Master se upravo pripremao da biranim rečima kaže Džefersonu

ponešto o nedostacima nepromišljene gospode s Juga kada je, ugledavši
nelagodu na Džejmsovom i Vestonovom licu, zastao i zaćutao.
Šta je uopšte mislio? Njegov unuk će uskoro otići na Harvard. I Džejms
će otići, na bogzna koliko dugo, u Englesku. Da li zaista želi da navuče na
sebe Džejmsov bes, a Vestonu ostavi sećanje na to kako je njegov deda
napravio scenu pred velikim Tomasom Džefersonom?
Džejmsovo putovanje bilo je neophodno. Još pre nekoliko godina Albion
se povukao iz svojih poslova u Londonu. Uprkos Grejovom ponašanju, koje
je smatrao nedoličnim, Džon Master je nastavio da radi sa starijim
Albionom, međutim, po njegovom povlačenju Masterovi su odabrali drugog
zastupnika, koji se nije dobro pokazao. Džejms je sada odlazio u London da
pronađe drugog. Master je ipak donekle žalio što je njegov sin morao da
otputuje baš sada.
„Putuješ u Evropu u zanimljivom trenutku“, rekao mu je. Ali i u
opasnom, po njegovom mišljenju.
Kad je vest o Francuskoj revoluciji stigla u Njujork u jesen 1789., mnogi
su se radovali, među njima i Džejms. Nedugo zatim, Džejms je dobio pismo
od svog starog prijatelja, grofa De Šablija. „Kaže da Lafajet i njegovi
prijatelji to u potpunosti podržavaju. Žele novu republiku. Amerika im je
uzor.“ Ubrzo je čak i mladi Veston počeo da priča o blagodetima novih
francuskih sloboda – sloboda, jednakost, bratstvo. Sve je to lepo zvučalo. Ali
ne i Džonu Masteru.
„To će se završiti krvoprolićem“, upozorio ih je. „Lafajet možda sanja o
Americi – usuđujem se da kažem da je tako – ali ovo što se dešava u
Francuskoj Uopšte nije isto. Sve će se to pretvoriti u građanski rat, a
građanski ratovi su gadni.“
Džejms se nije slagao s njim. Šabli je uveren, rekao je on svom ocu, da će
doći do kompromisa i da će Francuzi uskoro živeti u monarhiji s ograničenom
vlašću, kojom će upravljati parlament – nešto poput Engleske. Džon Master
je, međutim, sumorno podsetio Džejmsa i Vestona: „Zaboravljate na moć
gomile. Kad je u Engleskoj došlo do građanskog rata, kralju su odrubili
glavu.“
„Pravi si torijevac, deda“, rekao je Veston smejući se.
„Ipak, bolje se pripazi“, posavetovao je Master Džejmsa. „I po svaku cenu
kloni se Pariza.“
Međutim, ipak je u vezi sa Džejmsovim putovanjem gajio izvesnu nadu.
Odavno nije bilo vesti od Vanese. Pretpostavljao je da je i ona sada verovatno
u Londonu. Mada je Džejms već nekoliko godina neupadljivo održavao vezu
s jednom lepuškastom udovicom u Njujorku, Master se nadao da bi se njegov
sin jednog dana mogao ponovo oženiti, ali njegov prvi, nepostojeći brak s
Vanesom bi se pre toga morao zvanično okončati. Možda bi, nagovestio je on
oprezno Džejmsu, bilo korisno da se pozabavi time kad već bude boravio
tamo.
I tako se sada, radi mira i spokoja, kruto naklonio Džefersonu.
„Moram da vam se izvinim zbog svog neodmerenog izražavanja,
gospodine“, reče on uljudno. „Morate mi oprostiti što branim grad u kome
sam rođen. Ja sam kao odani muž koji brani svoju ženu od kritika, čak i kada
zna njene mane.“
Bilo je to uglađeno izrečeno i videlo se da je Džejmsu laknulo. Veston s
nadom pogleda u Džefersona.
Međutim, činilo se da Džeferson, koji nije bio sasvim lišen taštine, još
uvek nije spreman da uzvrati. Visok i prav kao strela, na svom prefinjenom
licu imao je izraz gnušanja. Dok je trajalo to kratko ćutanje Master je, tek
da bi razuverio samog sebe, dodao još nešto.
„Moram da kažem, gospodine, kakve god bile mane Njujorka, kada
uzmete u obzir njegov položaj, veliku luku i prirodne pogodnosti, mislim da
bi teško bilo naći bolju prestonicu.“
Sada se u oku uglednog čoveka pojavio blagi tračak likovanja.
 „Verujem da ćete se uveriti“, odvrati on, „kako će pitanje američke
prestonice uskoro biti rešeno. I to ne“, dodade on odlučno, „na vaše
zadovoljstvo.“
„Otkud to?“, namršti se Master. „Zar Kongres toliko želi da se vrati u
Filadelfiju?“
„Filadelfija je lep grad, i radije bih bio tamo nego ovde. Ali verujem da
ćemo izgraditi novu prestonicu, dalje ka jugu.“
„Izgraditi novu prestonicu?“
„Upravo tako.“
„To će skupo koštati Kongres“, primeti Master jetko. „Nadam se da mogu
to sebi da priušte. A smem li da pitam gde?“
„Na reci Potomak.“
„Potomak?“ Master je izgledao zaprepašćeno. „Ali tamo su same
močvare.“
„Iskreno, radije bih odabrao močvaru od Njujorka“, odvrati Džeferson, ne
bez izvesnog uživanja.
Je li moguće da je Virdžinijac govorio istinu? Njujork će biti zamenjen
močvarom? Sama pomisao delovala je smešno. Master pogleda u sina. Ali
Džejms samo klimnu glavom.
„To je najnovija vest, oče“, reče on. „Upravo sam je danas čuo. Filadelfija
će biti privremena prestonica, a zatim će se sve preseliti u novi grad.“
Nekoliko trenutaka Master nije mogao da veruje svojim ušima, i gledao
je naizmenično u jednog, pa u drugog.
„Je li to neka šala?“, uzviknu on.
„Ne, oče“, reče Džejms. Iza njega, Džeferson se blago nasmešio.
Tada siroti Master, zaboravljajući sve svoje dobre namere, odjednom
planu.
„Onda prokleta bila ta vaša močvara kod Potomaka“, viknu on na
Džefersona. „I prokleti bili i vi!“
„Mislim“, reče Džeferson Džejmsu mirno, „da je vreme da krenem.“ On
se okrete. Međutim, Master još ne beše rekao poslednju reč.
„Možete da radite šta god hoćete“, uzviknuo je, „ali reći ću vam nešto.
Njujork je istinska prestonica Amerike. Svaki Njujorčanin to zna i tako mi
boga, tako će i ostati.“
 NIJAGARA

1825.

M ala Indijanka je posmatrala put. Ljudi s broda već su krenuli njime kroz
šumu. Videla je kako su izašli na zaravan prekrivenu kamenjem i
travom i trgli se, začuvši iznenadni huk vode.
Bilo joj je devet godina. Došla je na veliki vodopad sa svojom porodicom.
Uskoro će produžiti do Bafala.

Frenk je išao pored oca. Bio je vedar oktobarski dan. Nebo iznad krošanja
beše plavo. Bili su sami, ali je po izgaženom crvenom i žutom lišću na putu
video da je tuda prošlo mnogo ljudi.
„Skoro smo stigli“, reče mu otac. Veston Master beše u raskopčanom
kaputu od domaćeg platna. Zbog magle je bilo vlažno, ali sunce već beše
ugrejalo. Oko vrata je vezao maramu. Danas je nosio vampum pojas. Bio je
to stari pojas i Veston ga nije često nosio, da bi ga sačuvao. U ruci je držao
debeli štap za hodanje i pušio cigaru. Lepo je mirisao.
Frenk je znao da njegov otac uživa u krugu svoje porodice. „Svoje majke
se uopšte ne sećam“, govorio je. „Otac mi je pak bio u ratu dok sam bio mali.
A pošto sam otišao na Harvard, više ga nikad nisam video.“ Kod kuće je
uveče sedeo kraj vatre u svojoj fotelji, a njegova žena i sve petoro dece – četiri
devojčice i mali Frenk – morali su da budu oko njega, a on bi se s njima igrao
i čitao im. Veston je čitao zabavne knjige, kao što je priča Vašingtona Irvinga
o Ripu van Vinklu, ili zabavna istorija Njujorka koju je pričao njegov
izmišljeni Holanđanin Dajdrič Nikerboker. „Zašto se zove Dajdrič?“, pitao je.
„Zato što je umro bogat“,32 odgovarala su uglas deca.
Svakog leta cela porodica provodila je dve nedelje kod tetke Abigejl s
njenom porodicom u okrugu Vestčester, i još nekoliko nedelja sa ostalom
rodbinom u okrugu Dačes. Što je više članova porodice bilo oko njega, to se

32 Engl.: died rich – umro bogat. (Prim. prev.)

činilo da je Veston Master srećniji.
Međutim, prošlog meseca, kada ga je guverner pozvao da dođe na sever
na otvaranje velikog kanala, Veston je rekao: „Povešću sa sobom samo
Frenka.“
To nije bilo prvi put da je Frenk putovao rekom Hadson. Pre tri godine,
odmah posle njegovog sedmog rođendana, u Njujorku je izbila velika
epidemija žute groznice. Često se pojavljivala u luci. „Brodovi je donose s
juga“, govorio je njegov otac. „A mi smo uvek u opasnosti. U Njujorku je leti
vruće kao na Jamajci, znaš.“ Međutim, kad su u gradu ljudi počeli da umiru,
Veston je čitavu porodicu poveo uzvodno do Olbanija, sve dok epidemija nije
minula.
Frenk je uživao u tom putovanju. Ploveći rekom, posmatrali su planine
Ketskil na zapadu, a otac ih je podsećao: „Tu je Rip van Vinkl zaspao.“
Frenku se dopao Olbani. Taj bučni grad sada je bio glavni grad države
Njujork. Otac je rekao da je to dobra ideja, pošto se Menhetn nalazi na samoj
donjoj granici države i u njemu ionako ima dosta poslova, ali Olbani je bio
približno u sredini, i brzo se razvijao. Jednog dana Veston ih je sve poveo do
starog utvrđenja kod Tikonderoge, i ispričao im kako su ga Amerikanci
preoteli od Britanaca. Frenka istorija nije mnogo zanimala, ali su mu se
dopale geometrijski pravilne linije starih kamenih zidova i grudobrani sa
topovskim gnezdima.
Ovog puta, pošto su doputovali uz reku Hadson do Olbanija, Frenk i
njegov otac krenuli su na zapad. Najpre su putovali kočijom starim putem
preko severne ivice planina Ketskils do Sirakuze, zatim gornjom stranom
dugačkih, uskih jezera Finger, pored Seneke i Ženeve, a posle toga sve do
Batavije i konačno do Bafala. Putovanje je trajalo danima.
Frenk je mislio da shvata zašto ga je otac poveo sa sobom. Naravno, on
je bio jedini dečak u porodici, ali to nije bio jedini razlog. Voleo je da posmatra
kako stvari funkcionišu. Kod kuće je uživao kad ga je otac vodio na parobrode
i puštao ga da zagleda njihove peći i klipove. „To je isti princip na kojem rade
i veliki parni razboji u fabrikama u Engleskoj“, objašnjavao mu je Veston.
„Plantaže koje finansiramo na Jugu uglavnom proizvode sirovi pamuk, a mi
ga prevozimo preko okeana do tih fabrika.“ Ponekad je Frenk silazio do
pristaništa da gleda kako se na brodove utovara led, da bi ostao zaleđen
celim putem do kuhinja u velikim kućama u tropskom Martiniku. Kada su
im tog proleća radnici uveli plinsko osvetljenje u kuću, posmatrao je
postavljanje svake cevi.
Zbog toga je pretpostavljao da je sasvim prirodno što je otac od sve svoje
dece odabrao baš njega da s njim krene na ovo putovanje, da posmatraju
otvaranje velikog graditeljskog poduhvata na severu.
 ***

Veston Master je povukao dim iz svoje cigare. Put je ličio na tunel, ali
nedaleko ispred njih video se luk svetlosti i neba, iznad vrhova drveća.
Pogledao je u svog sina i nasmešio se. Bilo mu je drago što je poveo Frenka
sa sobom. Za dečaka je bilo dobro da provede malo vremena nasamo sa ocem.
A sem toga, bilo je i nekih stvari o kojima je želeo da popriča sa svojim sinom
na ovom putovanju.
Prošlo je više od trideset godina od iznenadne smrti njegovog oca u
Engleskoj. Pismo od starog gospodina Albiona, koji se potrudio da otkrije sve
pojedinosti tog događaja, razjasnilo im je da su Džejmsa u gradu napali
razbojnici, verovatno u nameri da ga opljačkaju. Džejms Master se,
međutim, tako odlučno borio da ga je jedan od napadača snažno udario
batinom, od čega se nije oporavio. Ta vest ne samo da je zaprepastila
Vestona, već je takođe zapečatila i predrasudu koju je doživotno poneo u
srcu. Za vreme čitavog detinjstva provedenog u Njujorku, zbog razloga koje
nikad nije potpuno razumeo, činilo mu se da mu je Engleska otela majku
koja mu je nedostajala. Takođe, rat sa Engleskom odveo mu je od kuće i oca
i naveo dečake u školi da njegovog oca nazivaju izdajnikom. Te rane još ne
behu potpuno zacelile kad je stigla vest da je, poput nekog nezajažljivog
paganskog božanstva, Engleska odnela i život njegovog oca. Iako je on u to
vreme već bio razuman mladi čovek koji je studirao na Harvardu, nije bilo
nimalo čudno što je posle svega toga u duši Osećao neku nagonsku odbojnost
prema Engleskoj.
Kako je vreme prolazilo, ta odbojnost se pojačavala. Dok je studirao na
Harvardu, u vreme Francuske revolucije Vestonu se činilo da u toj zemlji,
možda po ugledu na Ameriku, sviće nova evropska sloboda. Međutim, kad je
liberalno ustavno uređenje kome su se Lafajet i njegovi prijatelji nadali
najpre ustupilo mesto krvoproliću Terora, a zatim i Napoleonovom carstvu,
Veston je zaključio da sloboda Novog sveta možda nikada neće biti moguća
u Starom. Evropa je bila suviše zadojena drevnim mržnjama i suparništvom
među nacijama. Čitav taj kontinent je, u Vestonovoj mašti, bio opasno mesto
i on nije želeo da ima nikakvog posla s njim.
Našao se u odličnom društvu. Zar nije Vašington u svom oproštajnom
govoru upozorio novu američku naciju da izbegava uplitanje u poslove
stranih država? Džeferson, taj stegonoša evropskog prosvetiteljstva i
nekadašnji stanovnik Pariza, takođe je izjavio da bi Amerika trebalo da se
zadrži na iskrenom prijateljstvu sa svim nacijama, ali da ni s jednom ne
stupa u savez. Medison se složio. Čak i Džon Kvinsi Adams, veliki diplomata
koji je živeo u raznim zemljama, od Rusije do Portugalije, tvrdio je isto.
Evropa je značila nevolje.
Dokaz njihove mudrosti pokazao se desetak godina kasnije, kada su
Britanija i Napoleonova carevina zagazile u veliki međusobni sukob, a
Sjedinjene Američke Države se, vezane s Francuskom sporazumom o
prijateljstvu, našle između suprotstavljenih sila. Veston se najpre iznervirao
kada je Britanija, ne želeći da prihvati neutralnu američku trgovinu sa
svojim neprijateljem, počela da napada američke brodove; a zatim i očajanje,
kada su te razmirice prerasle u širi sukob; i na kraju bes, kad su 1812.
Amerika i Britanija opet zaratile.
Njegova sećanja na taj rat behu gorka. Britanska blokada njujorške luke
gotovo je uništila njegove trgovačke poslove. Borbe duž čitave istočne morske
obale i u Kanadi koštale su desetine miliona dolara. Prokleti Britanci su čak
spalili i predsednikovu kuću u Vašingtonu. Kada se ta đavolja rabota tri
godine kasnije napokon okončala a Napoleon sišao sa istorijske scene,
Veston je osim olakšanja osetio i čeličnu odlučnost.
Amerika se nikad više ne sme naći u takvom položaju. Mora biti jaka,
kao tvrđava. Dovoljno jaka da opstane potpuno sama. Nedavno je
predsednik Monro dodatno proširio tu ideju. Da bi Amerika mogla biti
istinski bezbedna, izjavio je, čitava zapadna strana Atlantika – Severna
Amerika, Karibi, Južna Amerika – treba da bude pod američkim uticajem.
Ostale nacije mogu da se svađaju u Evropi ako žele, ali ne i u Americi. Bila
je to odvažna tvrdnja, ali Veston se u potpunosti slagao s njom.
Zašto bi Amerikancima trebao Stari svet s druge strane okeana kad
imaju svoj sopstveni, ogromni kontinent? Ogromne rečne slivove, bogate
doline, beskrajne šume, veličanstvene planine, plodne ravnice – zemlju
beskonačnih mogućnosti, što se pruža na zapad dalje od sunčevog zalaska.
Sloboda i bogatstvo kontinenta, hiljade kilometara teritorije, bilo je samo
njihovo.
Tu veliku istinu i raskošnu viziju Veston je želeo da prenese svom sinu
prilikom njihovog putovanja na zapad.
Za Njujork, a posebno za porodicu Master, veliki kanal koji je upravo bio
izgrađen predstavljao je neodvojivi deo ove velike nove jednačine. Pre nego
što su otišli iz grada, pokušao je da predstavi Frenku njegovu važnost.
Raširivši mapu Severne Amerike na stolu u svojoj biblioteci, pokazao mu je
neke ključne odlike njene teritorije.
„Vidiš, Frenk, ovo su Apalačke planine, koje počinju ovde dole u Džordžiji
i pružaju se celim putem duž istočnog kraja zemlje. U Severnoj Karolini
pretvaraju se u Dimne planine. Zatim idu pravo kroz Virdžiniju,
Pensilvaniju, Nju Džersi i Njujork, u kojima prvo postaju Ketskils, a zatim
planine Adirondak. Svih trinaest starih kolonija nalazilo se s istočne strane
Apalačkih planina. Međutim, s druge strane leži budućnost, Frenk. Veliki
američki Zapad.“ On neodređeno mahnu rukom preko mape sve do Pacifika.
Delovi mape koji su već pripadali Sjedinjenim Državama bili su obojeni.
Teritorije nešto dalje na zapadu, iza Stenovitih planina, nisu bile obojene.
Posle rata 1812. Španci su odustali od Floride, ali se njihovo ogromno
Meksičko carstvo pružalo sve do obale Pacifika i okruga Oregon, otvorene
teritorije kojom su zajednički vladale Amerika i Britanija. Ogromna
prostranstva istočno od Stenovitih planina, međutim, od Kanade pa sve do
Nju Orleansa, bila su obojena. Ona su dobijena kupovinom Lujzijane, čija je
površina bila kao svih trinaest država zajedno, a koju je Džeferson budzašto
kupio od Napoleona. „Napoleon je bio veliki general“, rekao je Veston
Frenku, „ali loš trgovac.“ Veći deo teritorije dobijene kupovinom Lujzijane
još nije bio organizovan u države, mada je Veston verovao da će do toga s
vremenom doći. Svom sinu je, međutim, skrenuo pažnju na teritoriju nešto
bliže zapadno, pod Velikim jezerima.
„Pogledaj ove nove države, Frenk“, rekao je. „Ohajo, Indijana, Ilinois –
iznad kojih je teritorija Mičigena, a ispod države Kentaki i Tenesi. Bogate su
svim i svačim, pogotovo žitom. To je buduća žitnica sveta. Međutim, Njujork
nema koristi od toga. Sve žito, svinje i ostala roba sa zapada odlazi ka Jugu,
rekom Ohajo, pa niz Misisipi“ – pokazao mu je prstom te velike reke – „sve
dok napokon ne stignu do Nju Orleansa, gde se ukrcavanju za dalji
transport.“ Nasmešio se. „Zato smo, sine moj, izgradili kanal Iri.“
Geografija je svakako bila naklonjena stanovnicima Njujorka. Gore ka
Olbaniju, na zapadnoj strani reke Hadson gde se u nju ulivala reka Mohok,
ogromni, široki prostor između planina Ketskils i Adirondak pružao je
dovoljno prostora za izgradnju kanala. Od reke Hadson, kanal je išao ka
zapadu celim putem do ivice Velikih jezera na Srednjem zapadu.
„Ovde“, rekao je Veston, „tačno ispod jezera Ontario i iznad jezera Iri,
leži grad Bafalo. Ovde stiže svakovrsna roba. A kanal se završava tik ispod
Bafala.“
„Znači, sad možemo da koristimo taj kanal da prevozimo robu na istok,
umesto na jug?“
„Upravo tako. Prevoz robe kopnom skup je i spor. Ali tegljači napunjeni
žitom mogu da stignu od Bafala do Njujorka za samo šest dana. Što se
troškova tiče... smanjuju se sa stotinu na svega pet dolara po toni. To će sve
promeniti. Bogatstvo zapada teći će kroz Njujork.“
„Pretpostavljam da to Nju Orleansu baš i ne odgovara.“
„Ne... Pa, to je njihov problem.“
Juče su Veston i Frenk proveli dan istražujući poslednji deo kanala. To
su bili prijatni sati. Jedan inženjer im ga je pokazivao. Frenk se bavio onim
što najviše voli, a Veston se ponosio videvši da je inženjer zadivljen
dečakovim pitanjima.
Međutim, danas je želeo da sa svojim sinom podeli još nešto.
Već mu je to pomenuo, jednom ili dvaput, u toku putovanja. Kada su
zaplovili rekom Hadson, zagledao se preko uzvišenih litica Palisada do
njujorške luke što se u daljini nazirala u zlatnoj izmaglici i primetio: „Lep
prizor, zar ne, Frenk?“ Međutim, nije mogao da oceni šta dečak misli. Kad
su stigli do Vest Pointa i ugledali raskoš doline Hadson što je krivudala ka
severu – prizor koji je u njegovom srcu uvek izazivao snažna osećanja –
Veston je opet skrenuo pažnju svome sinu na prizor koji se ukazao pred
njima. „Vrlo lepo, tata“, rekao je Frenk, ali samo zato, činilo se ocu, jer je
smatrao da se to od njega očekuje. Kad su krenuli dugim putem ka zapadu,
pored jezera i planina, osmatrajući veličanstvene krajolike i predivne
zalaske sunca, Veston ih je neupadljivo pokazivao dečaku, pozivajući ga da
obrati pažnju na njih.
Jer, osim teritorije i bogatstva kontinenta, Veston je želeo da svom sinu
pokaže i duhovne odlike Amerike. Ogromno prostranstvo zemlje, raskoš
njene slobode, lepotu prirode i njenu uzvišenost. Stari svet nije imao ništa
bolje od ovoga – možda je bio jednako živopisan, ali ne i toliko velelepan.
Ovde u lepoti doline Hadson pružala se sve do dolina i pustinja i visokih
planina zapada: priroda, nesputana, pod rukom Božjom. Amerika, kakvu su
je videli njeni domorodački sinovi, bezbrojnim vekovima pre nego što su tu
stigli njegovi rođeni preci. Želeo je da to podeli sa svojim sinom i vidi kako
ta veličanstvena čudesa osvajaju dečakovo srce.
Zato ga je danas doveo ovamo. Ako raskošni prizor koji je svakog časa
trebalo da ugledaju ne ostavi utisak na dečaka, onda nije znao šta bi drugo
moglo da ga zadivi.
„Jezero Ontario nalazi se na većoj visini od jezera Iri“, rekao je tiho
Frenku kad su se približili kraju puta, „tako da voda koja prolazi kroz kanal
što vodi između njih stiže do mesta gde slobodno pada. To je prilično velik
pad, videćeš.“
Frenk je uživao pripremajući se za putovanje. Već u gradu se
zainteresovao kada mu je otac objasnio svrhu kanala na mapi. Frenk je voleo
mape. U svojoj biblioteci, njegov otac je takođe imao i veliku uramljenu
kopiju komesarskog plana Njujorka.33 Na njemu se videla dugačka, savršena
mreža ulica. Grad se već proširio nekoliko kilometara izvan svojih starih
granica iz vremena britanske uprave, ali prema tom planu, jednoga dana
ulice je trebalo da se pružaju sve do Harlema. Frenk je uživao u jednostavnoj,
strogoj geometrijskoj strukturi plana i u tome što je bio okrenut budućnosti,
a ne prošlosti.
Uživao je, takođe, i dok je juče istraživao kanal. Ljudi su ga, u šali,
nazivali Velikim jarkom. Ali taj kanal ni po čemu nije bio šala, jer je bio
zaista neverovatan. Frenk je znao sve o njemu. Njegove duboke brazde
pružale su se na zapad dvesta pedeset kilometara uz dolinu reke Mohok, a

33 Commissioners’ Plan iz 1811. godine – originalni nacrt plana ulica Menhetna, odredio mrežu ulica koja je
i danas osnova tog dela grada. (Prim. prev.)
zatim još trista kilometara poprečno do kanala u blizini grada Bafala. Na
svom dugom putu, nivo kanala morao je da poraste za sto osamdeset metara,
pomoću pedeset ustava, od kojih je svaka imala pad od po tri i po metra. Irski
radnici su kopali jarak; unajmljeni nemački graditelji izgradili su zidove.
Juče su mu dopustili da diže i spušta brane i pomaže u pokretanju
masivnih vratnica jedne od ustava, a inženjer mu je rekao koliko galona vode
se tu ispušta i kojom brzinom, a on je merio vreme štopericom. Svemu se
tome veoma radovao.
Danas, na zvaničnom otvaranju, guverner De Vit Klinton će im poželeti
dobrodošlicu na brod koji će ih odvesti kroz svih pedeset ustava, niz reku
Hadson do Njujorka. Guverner je bio bratanac starog patriotskog guvernera
Klintona iz vremena Rata za nezavisnost. Poneće dva velika vedra vode iz
jezera Iri, da ih na kraju putovanja izlije u njujoršku luku.
Frenk i njegov otac stigli su do kraja puta. Kad su između stabala izašli
na čistinu, Frenk zatrepta od jake svetlosti i začu snažan huk vode. Ljudi
behu okupljeni u grupama na širokom grebenu; neki su se popeli na obližnje
stene, da bi imali bolji pogled na vodopad. Primetio je grupu Indijanaca, koji
su sedeli dvadesetak metara dalje sa desne strane.
„Pa, Frenk, to je to“, reče njegov otac. „Nijagarini vodopadi.“
Ćuteći su posmatrali vodopade. Zapanjujući luk ogromne vodene zavese
bio je nešto najogromnije što je Frenk ikada video. Sitne kapi vode dizale su
se u ustalasanim oblacima iz reke duboko ispod slapa.
„Uzvišeno“, reče njegov otac tiho. „To je ruka Božja, Frenk. Glas Božji.“
Frenk je želeo nešto da kaže, ali nije znao šta. Neko vreme je čekao. Onda
mu nešto pade na pamet.
„Koliko tu galona vode pada u minutu?“
Otac mu nije odmah odgovorio. „Ne znam, sine“, reče on napokon. Zvučao
je razočarano. Frenk obori glavu. Zatim oseti očevu ruku na ramenu. „Samo
poslušaj, Frenk“, kazao je.
Frenk je slušao. Slušao je neko vreme, kada je primetio malu Indijanku.
Nagađao je da je približno njegovih godina, i zurila je u njihovom pravcu.
Možda je gledala u njega. Nije bio siguran.
Frenka devojčice nisu mnogo zanimale, ali u ovoj Indijanki je bilo nečeg
što ga je nateralo da je opet pogleda. Bila je sitna, ali skladna. Smatrao je da
je lepa. I još uvek je gledala ka njima, kao da je nešto zanima.
„Tata“, reče Frenk, „ona Indijanka gleda u nas.“
Otac slegnu ramenima. „Možemo da se spustimo do reke, ako želiš“, reče
njegov otac, „i pogledamo vodopade odozdo. Postoji put do dole. Naravno,
potrebno je malo vremena da se siđe, ali kažu da vredi truda.“
 „U redu“, odgovori Frenk.
Tada Frenk primeti da im Indijanka prilazi. Korak joj je bio tako lak da
se činilo da gotovo lebdi iznad zemlje. I njegov otac je to uočio i zastao da je
pogleda.
Frenk je znao ponešto o Indijancima. Kada je počeo rat 1812., veliki vođa
zvani Tekumseh ubedio je mnoge Indijance da se bore na britanskoj strani.
Ovde u okrugu Mohok, mnogi Indijanci su mu se pridružili, što je bila velika
greška. Tekumseh je ubijen, a Indijanci su gadno postradali. Međutim, u
ovim krajevima bilo je još uvek dosta Mohoka. Pretpostavljao je da je i ona
jedna od njih.
Ostali ljudi okupljeni na grebenu posmatrali su Indijanku i smešili se.
Činilo se da nikome ne smeta što im prilazi. Bila je tako ljupka.
Frenk je mislio da devojčica gleda u njega, ali kad se približila, s tračkom
razočaranja primeti da joj pogled nije uperen u njega, već u njegovog oca.
Prišla mu je i pokazala njegov pojas.
„Zanima je moj vampum pojas“, reče njegov otac.
Činilo se da devojčica želi da ga dodirne. Veston klimnu glavom, da joj
dâ do znanja da to dopušta. Dodirnula je vampum prstima. Zatim je obišla
oko Frenkovog oca, koji je predusretljivo podigao kaput, da bi mogla da
osmotri čitav pojas. Pošto je to učinila, stala je ispred njegovog oca i
zagledala se u njega.
Nosila je mokasine, ali je Frenk ipak uočio da su joj mala stopala lepo
oblikovana. Takođe je primetio kako su joj, uprkos tamnoj puti, oči plave. To
je primetio i njegov otac.
„Pogledaj joj oči, Frenk. To znači da u njoj ima belačke krvi. Nije to toliko
retko.“ Obratio se devojčici. „Mohok?“
Odrečno je pokazala rukom. „Lenape“, rekla je tiho.
„Znaš li ko su Lenape, Frenk?“, upita ga otac. „Tako zovu Indijance koji
su nekad živeli oko Menhetna. Sad ih više gotovo i nema. Uglavnom su se
raštrkali, pridružili većim plemenima ili otišli na zapad. Verujem da ih u
Ohaju ima dosta. Ali jedna grupa je ostala zajedno i nastanila se na
udaljenom kraju jezera Iri. Nazivali su se Klanom kornjača.
Nema ih mnogo i ne izazivaju nevolje. Uglavnom se drže povučeno.“
„Pa, je li njen narod bio tamo kad se naša porodica doselila na Menhetn?“
„Verovatno.“ Veston se zagleda u devojčicu. „Ljupka je, zar ne?“
Frenk ništa nije odgovorio, ali tada se devojčica okrenula i pogledala ga
u oči, a on se zbunio i skrenuo pogled.
„Valjda jeste“, kazao je.
 „Želiš moj vampum pojas, je li tako?“, upitao je Frenkov otac devojčicu
mirnim, prijateljskim glasom, kao kada je kod kuće razgovarao sa psom. „E
pa ne mogu ti ga dati.“
„Da li te ona razume, tata?“, upita Frenk.
„Nemam pojma“, odgovori mu otac. Tada mu nešto privuče pažnju.
„Hmm“, reče on, „šta je to?“ Dao je devojčici znak da želi da pogleda privezak
oko njenog vrata. Frenk je video da devojčica to zapravo ne želi, ali pošto joj
je njegov otac dopustio da vidi njen pojas, nije mogla da ga odbije.
Bez naglih pokreta, njegov otac pruži ruku.
Bio je vešto napravljen. Dva mala drvena koluta sastavljena tako da čine
mali okvir s dva lica, s grančicama u obliku krsta koje su ih povezivale. Kroz
taj okvir beše provučena tanka kožna traka, tako da se privezak mogao nositi
oko vrata. Dragoceni predmet u malom okviru zasijao je na svetlu kada ga
je njegov otac podigao da ga bolje pogleda.
„Prokletstvo“, reče on. „Znaš li šta je ovo, Frenk?“
„Izgleda mi kao novi dolar.“
„Jeste i nije. Već četrdeset godina kujemo različite američke dolare, ali
ovaj je stariji. Ovo je holandski dolar. Lavlji dolar, tako su ga zvali.“
„Nikad nisam čuo za njih.“
„Još uvek su se koristili kad sam bio dečak, ali su već tada bili tako stari
i pohabani da smo ih prozvali psećim dolarima. Za ovaj bih se mogao zakleti
da nikada nije bio korišten. Sigurno je star sto pedeset godina – možda i više
– ali vidiš i sam da još izgleda kao nov.“ Začuđeno je odmahnuo glavom i
pružio dolar Frenku.
Frenk se zagleda u novčić. S prednje strane video je veličanstvenog lava,
a sa zadnje nekakvog viteza. Vratio je dolar ocu.
Njegov otac se zamišljeno zagleda u devojčicu. „Pitam se da li bi mi ga
prodala“, reče on. Pokazao je rukom devojčici da želi da ga kupi. Ona
uznemireno odmahnu glavom. „Hmm“, reče njegov otac. Malčice se zamislio.
Zatim je pokazao na vampum pojas. „Da se menjamo?“
Frenk je video kako devojčica okleva, ali samo trenutak. Zatim je ponovo
odmahnula glavom i pružila ruku da uzme svoj novčić. Izgledala je tužno.
Međutim, njegov otac nije bio čovek koji tek tako odustaje. Nasmešio joj
se i ponovio ponudu, izmičući dolar izvan njenog domašaja.
Ona opet samo odmahnu glavom i pruži ruku.
Njegov otac pogleda ka Indijancima koji su sedeli u blizini. Oni su ih
samo mirno posmatrali.
„Mislim da su joj to roditelji“, reče on. „Možda će joj oni reći da mi ga
proda.“ Omotao je kožnu traku oko novčića, uredno ga pakujući. „Mogao bih
da razgovaram s njima“, rekao je.
Devojčica je sad već bila vidno uznemirena. Nervozno je pružala ruku.
„Vrati joj ga, tata“, reče odjednom Frenk „Pusti je na miru.“
Otac ga iznenađeno pogleda i namršti se. „Šta je bilo, sine?“
„Njen je, tata. Treba da joj ga vratiš.“
Njegov otac je nekoliko trenutaka oklevao. „Mislio sam da bi se možda
tebi dopao.“
„Ne.“
Ocu nije bilo drago, ali je, slegnuvši ramenima, vratio devojčici novčić.
Ona ga uze i, stežući ga u šaci, potrča do svojih roditelja.
Njegov otac je iznervirano gledao u vodu.
„Pa“, reče on, „to su valjda ti Nijagarini vodopadi.“
Pošto su krenuli nazad putem, otac reče: „U trgovini ne smeš biti
preosetljiv.“
„Neću biti, tata.“
„Ta devojčica možda u sebi ima belačke krvi, ali je ipak divljakuša, znaš.“
Tog su dana večerali kod guvernera u velikoj dvorani, a svi koju su se
pripremali da se sutra ukrcaju na brod nazdravljali su novom kanalu,
govoreći kako je veličanstven. Frenk je bio prilično uzbuđen zbog
predstojećeg putovanja, i svih ustava kroz koje će proći.
Zatim je, posle večere, dok su muškarci sedeli za stolom, ispijali piće i
pušili cigare, Frenk upitao oca može li malo da izađe napolje.
„Naravno da možeš, sine – samo nemoj da ideš predaleko. A kad se vratiš,
idemo do sobe gde smo smešteni, na spavanje. Treba dobro da se odmoriš za
sutra.“
Bafalo je bio vrlo mali grad. Ljudi su ga nazivali selom, ali je Frenk
zaključio da je to ipak gradić, i zaista, videlo se da se naselje širi. Napolju
nije bilo nikoga i bilo je sasvim tiho. Nebo je bilo vedro, ali nije bilo hladno.
Prešao je kanal i stigao do male čistine na obali, kamenite i obrasle
borovinom, seo na jednu stenu i zagledao se u vodu. Osećao je kako ga blagi
razvigor miluje po obrazu i ubrzo shvatio da se vetar pojačao, jer je sad već
čuo njegov šum u krošnjama.
Dok je tako sedeo, setio se devojčice i neko vreme razmišljao o njoj. Bilo
mu je drago zbog onoga što je učinio i pitao se gde je ona sada i da li možda
i ona razmišlja o njemu. Nadao se da je tako. Mada je malo zahladilo, ostao
je tu još neko vreme i nastavio da misli o njoj i sluša šum vetra što je uzdisao
u drveću.
Posle toga se vratio nazad.
 FAJV POINTS

1849.

M eri O’Donel je ranije izašla iz radnje. Hodala je brzo.

Umesto da kao i obično krene pored Fronsesove krčme, ušla je u
Vajthol, usput bacajući pogled preko ramena, tek da se uveri da đavo nije tu.
Hvala bogu, od njega nije bilo ni traga ni glasa. Rekla mu je da će otići tek
za sat vremena. Ako bi došao da je potraži, video bi da je otišla mnogo ranije.
To mu se ne bi dopalo. Uopšte.
Nije marila za to. Samo da ne sazna gde je.
Taj kraj se poslednjih godina mnogo promenio. Dva velika požara – jedan
1835., kad je bila gotovo još beba, i drugi, pre četiri godine – progutali su
mnoge stare ulice i kuće ispod Vol strita. Tako su nestala lepa stara zdanja,
holandska i džordžijanska. Na južnom kraju Menhetna sada su se, umesto
stambenih kuća, uglavnom nalazile radnje. Ona u kojoj je sama radila nije
bila loša, ali ipak je želela da ode odatle i započne novi život. Daleko od
đavola i svih njegovih poslova. A sada joj se, zahvaljujući njenom anđelu
čuvaru, možda pružila prilika za to.
Meri je obično išla uz Ist River, pored dokova i trgovačkih kancelarija na
Saut stritu, sve do Fultona. Potom bi krenula ulicom ka zapadu. Posle toga
ka severu, uz Baueri. Požurila bi pored Fajv pointsa, a zatim prešla kanal
pored krčme Bikova glava sa arenom za draženje medveda. Samo četiri
bloka dalje odatle nalazila se Ulica Delansi, gde je živela sa ocem.
Uskoro je stigla do Crkve Svetog Trojstva, koja je pre nekoliko godina
obnovljena u stilu visoke gotike. Šiljati lukovi i stameni toranj davali su joj
pečat staromodne ozbiljnosti, kao da podseća prolaznike da su protestantski
bogataši s Vol strita, koji su tu dolazili, temeljno sačuvali svoju veru još od
srednjeg veka. Nasuprot njoj, međutim, Vol strit je delovao paganskije nego
ikad. Čak je i Palata federacije, u kojoj je Vašington položio zakletvu, sada
zamenjena savršenim grčkim hramom, među čijim se stubovima nalazila
Carinarnica.
 Gledala je ispred sebe. U Vašingtonovo doba kuće na Brodveju su nekih
kilometar iznad Vol strita već počinjale da ustupaju mesta poljima i
imanjima. Ali sada je Menhetn bio potpuno izgrađen, od jedne rečne obale
do druge, još pet kilometara. A svake godine, pravilna mreža njujorških ulica
širila se sve dalje – kao da je neki džin svojom moćnom rukom svakog proleća
sadio redove kuća. Ispred nje, bučna Ulica Brodvej pružala se u širokoj,
pravoj liniji još tri kilometra, gde je blago skretala ka severozapadu,
nastavljajući put velikom dijagonalom, duž starog puta Blumingdejl. Njeno
odredište bilo je oko kilometar iznad tog zaokreta.
Došla je do starog Gradskog parka. To je još uvek bio veliki trougaoni
otvoreni prostor, ali je pre izvesnog vremena na njemu izgrađena Gradska
većnica. Poput neke razmetljive francuske ili italijanske palate s
mermernom fasadom, stajala je ponosno, okrenuta ka jugu i širokoj aveniji.
Onaj ko bi, međutim, bacio pogled iza većnice, primetio bi nešto neobično.
Severno pročelje nije bilo od mermera kao prednje, već od običnog smeđeg
kamena. U vreme kad je građena, veći deo grada i sve najotmenije četvrti
bile su okrenute ka jugu. Stoga nije bilo potrebe da se traći novac na severno
pročelje, koje su mogli da vide samo siromašni. A iza ove raskošne palate u
velikoj, središnjoj kaljuzi ovog grada, bilo je siromaha u izobilju.
U Fajv pointsu.
Nekad davno, tu je bila velika bara i naselje oslobođenih robova, iza kojih
se pružalo močvarno tle. Močvara i bara još uvek su bile tu i u Vašingtonovo
doba, kada je grad počeo da se širi ka severu oko njih. Međutim, tada su
gradske vlasti isušile zemljište i postavile kanal za odvod vode. A posle toga,
iznad kanala su izgradili ulice s kućama od cigle.
Fajv points. To je i sad bila kaljuga. Moralna kaljuga: prljavi obor ulica i
prolaza, kuća i kupleraja. Usred svega toga, stara zgrada nekadašnje pivare,
poput katedrale poroka, otvarala je vrata dobrodošlice svemu što je nečasno.
Ako ste želeli da gledate borbu petlova, ili pse kako ubijaju pacove, ili pak
da budete odžepareni, ili da nađete kakvu kurvu i zarazite se, mogli ste otići
u Fajv points, gde bi vam sigurno izašli u susret. Ako ste pak želeli da gledate
kako se bande protestantskih momaka iz Bauerija biju s katoličkim
bandama, i to se često moglo videti. Putnici su govorili da je to najstrašnija
jazbina na svetu.
A ko je tamo živeo? To nije teško pogoditi. Doseljenici.
Bilo ih je mnogo. U doba Džordža Vašingtona u gradu je živelo trideset
ili četrdeset hiljada duša. U vreme kad je završena izgradnja kanala Iri, na
to se mogla dodati još stotina hiljada, što je već bio broj koji je daleko
prevazilazio bilo koji drugi grad u Americi, čak i Filadelfiju. U Merinom
detinjstvu broj žitelja rastao je još brže. Čula je da je sad i mnogo veći od
pola miliona.
Bilo ih je svakakvih. Mnogi su bežali iz Starog sveta da oprobaju sreću u
Novom. Njena porodica došla je iz Irske pre dvadeset godina. Drugi su stizali
sa imanja na severu, iz Konektikata, Nju Džersija i još dalje, u potrazi za
svim onim što je grad mogao da ponudi. U poslednje dve godine, međutim,
obale Amerike zapljusnula je nova, iznenadna plima, veća od svih ranijih,
izazvana tragedijom gladi u Irskoj.
Stizali su brodovima. I mada to nisu bili najsiromašniji Irci – jer su bar
oni, ili njihovi rođaci iz Amerike, bili u stanju da im plate putovanje – pošto
bi stigli, obično nisu imali mnogo sredstava. A za novopridošlice u ovom
gradu, ako nisu imali drugog izbora i kuda da odu, poslednje utočište bilo je
štrokavo naselje Fajv points. Bogzna koliko se siromašnih Iraca već tiskalo
tamo.
U tom kraju nalazila se i jedna otmena zgrada: ogromna, četvorougaona,
veličine zamka, čiji su visoki prozorski okviri i debeli kameni zidovi bili
raskošno oblikovani u egipatskom stilu – tako da biste mogli pomisliti da su
drevni faraoni napustili svoje piramide i nastanili se u Njujorku. Nije bilo
sigurno jesu li stanari ovog kraja cenili lepotu tog zdanja, jer je to bio zatvor,
poznat kao „Grobnica“ – jasno podsećanje da i Novi svet, takođe, može biti
tvrd i hladan kao kamen.
Međutim, kad je pogledala u pravcu Fajv pointsa, Meri je sa sigurnošću
znala jedno: svaki robijaš, svaka prostitutka, svaki krčmar, svaki siromašni
irski doseljenik – svi su oni poznavali đavola i on je poznavao njih.
Najverovatnije je i sad bio upravo tu. Stoga je ubrzala korak, sve dok nije
dobrano odmakla odatle.
Zastala je samo jednom, na trenutak, u Ulici Rid, da pogleda prelepe
izloge prodavnice A. T. Stjuarta. Nije često prolazila tuda, ali ko bi mogao
odoleti da ne zaviri među kaliko i svilu i predivne izložene šalove i rukavice?
Jednom se čak usudila da uđe i pogleda žensko rublje koje su držali u
fiokama iza tezge. Predivne čipkane stvari. Naravno, nije mogla ni pomisliti
da ih kupi. Ali uživala je samo da ih posmatra.
Zadržavši se manje od minuta, okrenula se da požuri dalje, kad je osetila
nečiju ruku na ramenu.
„Hriste, Gospode Bože!“, uzviknu ona.
„Ideš nekud?“, upita đavo.
„Gledaj svoja posla.“
„Rekla si da ćeš raditi dokasno.“
„Gazda se predomislio.“
„Ne laži me, Meri. Uvek znam kad lažeš. Pratio sam te celim putem od
Fronsesove krčme“, reče njen brat Šon.
„Ti si stvarno đavo“, odgovori ona.
 Nije se sećala kada je prvi put dala Šonu taj nadimak. Davno. Đavo.
Odgovarao mu je. Nikad nije bila sigurna šta on smera, a često je i bolje bilo
da ne zna. Bilo mu je tek šesnaest godina kada je prvi put ubio čoveka – ili
se bar tako šaputalo. Jer kad bi u Fajv pointsu neko bio ubijen, leševi su
obično nestajali. U svakom slučaju, glas koji ga je pratio pomogao mu je u
poslovima.
Istina, prema njoj je uvek bio zaista dobar brat – to nije mogla da porekne
– ali je uvek želeo da upravlja njome. A ona to nije mogla da podnese.
„Pa, kuda ideš? Možeš slobodno da mi kažeš, pošto ću svakako saznati.“
„Proklet bio.“
„Mislim da je za to malo prekasno“, reče on veselo.
„Tražim posao.“
„Rekao sam ti da ima posla kod Lorda i Tejlora“, podseti je on. „To je
dobra radnja. Lepo im ide.“
Međutim, radnja Lord i Tejlor nalazila se u Ulici Ketrin, koja je bila
suviše blizu Fajv pointsa. Nije želela da radi tamo. U svakom slučaju, želela
je nešto sasvim drugačije.
„Tražim službu“, reče ona, „u pristojnoj kući.“
„Zna li otac?“
„Ne“, odgovori ona. „Nisam mu rekla.“
„Pa“, reče Šon, „ne mogu te kriviti zbog toga.“
Njihov otac, Džon O’Donel, bio je dobar čovek do 1842. Te godine se
završio njegov rad na velikom akveduktu. Iste godine mu je umrla žena.
Posle toga se promenio. Ispočetka ta promena nije bila upadljiva. Trudio se
koliko je mogao da očuva jedinstvo porodice. Međutim, tada je počeo pomalo
da pije i povremeno da se tuče. Otpušten je sa sledećeg posla, kao i sa onog
posle toga. Kada je njoj bilo deset godina, mada je bila najmlađe dete, Meri
je vodila domaćinstvo dok su dve starije sestre već bile otišle svojim putem.
Njen brat Šon joj je tada pomagao, pa čak i danas to radi. Morala je to da
prizna.
Međutim, poslednjih meseci bilo je neizdrživo – još od smrti Brajana
Borua.
Brajan Boru je bio očev bul-terijer, a otac ga je voleo iznad svega. Sav
novac je ulagao u tog psa. „On je moja investicija“, govorio je, kao da je
vlasnik banke. Brajan Boru je bio borac – kad biste ga pustili u arenu, retko
kojeg psa ne bi rastrgao.
Džon O’Donel se kladio na Brajana Borua. Te opklade je nazivao
investicijama. Koliko je Meri znala, osim novca koji je ona donosila u kuću i
onoga što mu je Šon davao, pobede Brajana Borua bile su već godinama
jedini izvor očevih prihoda. Što se tiče vlasnika Brajana Borua, čak i kad je
bio pijan, gospodin O’Donel umeo je da se drži dostojanstveno. Međutim, sad
je Brajan Boru uginuo a njen otac više nije imao zašto da živi. Pio je sve više.
Ako bi mu dala svoju platu, potrošio bi je za dan. A nije bila reč samo o novcu.
Njihov stan u Ulici Delansi nije bio dvorac, ali se bar nalazio gotovo
kilometar od Fajv pointsa, uz Ulicu Baueri. S obzirom na trenutno stanje,
međutim, Meri je bila sigurna da će stanodavac uskoro reći njenom ocu da
moraju da se isele. To možda čak ni Šon neće uspeti da spreči.
„Moram da se izvučem, Šone“, uzviknu ona.
„Znam“, reče đavo. „Ja ću se pobrinuti za oca.“
„Nemoj ga ubiti. Šone, obećaj mi da ga nećeš ubiti.“
„Zar bih uradio tako nešto?“
„Da“, reče ona, „bi.“
„Imaš užasno mišljenje o meni“, odvrati Šon, smeškajući se. „Dakle,
možeš li pogoditi gde sam bio pre nego što sam pošao da te tražim?“
„S nekom ženom, sigurno.“
Tako ga je najčešće viđala, kako pod ruku vodi neku ženu, ponekad i dve,
šetajući Ulicom Baueri u svom otmenom kaputu. Siromašni kicoš, s
osmehom na licu – i nožem u džepu.
„Ne, Meri. Išao sam na bar micvu.“
„Bar micvu? Za ime boga, zašto? Zar više nisi hrišćanin?“
„Ne brinemo mi samo o Ircima, Meri. Hrišćanin, Jevrej ili mnogobožac;
ako su u mom kraju, biću im prijatelj. Pomogao sam toj porodici da se snađe
kad su stigli.“
„Ne bih se osećala prijatno u jevrejskoj kući.“
„Jevreji su kao i Irci, Meri. Ako Jevrejinu učiniš uslugu, nikada to neće
zaboraviti.“ Nacerio se. „I svađaju se međusobno.“ On zastade. „Pa, kuda
ideš?“
„U grad „
„Idem s tobom.“
To nipošto nije želela. U gradu su ulice bile otmene. Tamo su živeli
bogataši. U kući u koju se zaputila želeli su mirnu, uglednu devojku. Šta će
pomisliti kada vide Šona, momka iz Bauerija u drečavom kaputu, đavola iz
Fajv pointsa? Nije želela da saznaju da ima brata. Jer ako budu saznali,
sigurno će je pitati šta on radi, a šta bi ona mogla da odgovori?
Šta je Šon radio? Upravljao svojim krajem? Da. Pomagao siromašnima?
Svakako. Nameštao izbore? Sigurno. Izvršavao zadatke po nalogu svog
prijatelja Fernanda Vuda? Što da ne? Nametao svoju volju oštricom noža?
Bolje je da ne pita.
Šon bi učinio sve što je potrebno da zadovolji momke iz Tamani hola.
Tamani je bilo indijansko ime. Pripadnici Tamanija nazivali su sebe
„hrabrima“, a njihove vođe su bile sahemi – poglavice, baš kao u indijanskim
plemenima. Bili su i organizovani slično kao pleme – ovlaš povezane grupe i
bande koje su međusobno sarađivale i pomagale jedna drugoj. Imali su,
međutim, svoje mesto za sastanke, koje su nazivali Tamani hol, s druge
strane Gradskog parka. A svakako su bili sposobni. Svaki novi doseljenik
dolazio je u Tamani hol. Pomagali su vam da nađete mesto za stanovanje,
možda čak i da platite najamninu, pronalazili vam posao – naročito kad je
reč o Ircima. Mogli ste postati vatrogasac. Žene i deca mogli su da rade kod
kuće, gde bi šili odela za Braću Bruk. Onda bi vam Tamani hol rekao za koga
treba da glasate. I obezbedio da taj bude i izabran.
Ako je Tamani pružao usluge, očekivah su usluge zauzvrat. Ko je imao
imalo pameti, nije se kačio s njima. Momci poput Šona objašnjavali bi
ljudima koliko je to mudro, ukoliko bi ovi u to posumnjali. Ugledni ljudi nisu
voleli Tamani.
„Mogu i sama“, rekla je.
„Platiću ti kartu za voz“, ponudi on.
To je bilo iskušenje. Vagoni njujorške i harlemske železnice bili su tako
udobni da su se čak i bogataši iz Vol strita vozili u njima. Vozovi su polazili
od Gradske većnice i mirno se truckali ka severu pored Fajv pointsa, zatim
vozili uz Baueri i Četvrtu aveniju, sve dok ne bi stigli do kraja naseljenog
područja, gde se zahtevala tišina, vukle su ih grupe jakih konja. Iznad
naseljenog dela grada kačili su ih na parne lokomotive, za dugo putovanje
do Harlema.
„Ne mogu“, reče ona. „Obećala sam Grečen da ću se usput naći s njom.“
„O bože“, uzviknu on. „Mogao sam da mislim. Čokoladna bombonica.
Dobrica.“
Meri je mogla da mu kaže: „Ni ti se njoj ne dopadaš.“ Ali je ipak ćutala.
„Dakle, Grečen ti je našla taj posao.“
„Poznaje tu porodicu. Možda me neće primiti.“
On slegnu ramenima. „Kako hoćeš.“
Produžili su dalje, pored bolnice i Masonskog doma. Kod Kanal strita,
Ulica Brodvej pela se blago uzbrdo na mestu gde je nekad išla preko
močvarnog zemljišta. Koji minut kasnije stigli su do Ulice Hjuston. Ovde je
strogo planirana, četvrtasta mreža ulica novog grada, prikrivena starijim
rasporedom u obliku slova V na južnom kraju ostrva, bila jasno vidljiva.
Ukrštene ulice su umesto naziva nosile brojeve. Kod Crkve Grejs, gde je
Ulica Brodvej skretala, Meri reče: „Grečen me čeka na kraju ulice“, a njen
brat progunđa da može dalje sama. Ali kad su se rastajali, podsetio ju je:
„Saznaću sve o toj porodici, da znaš.“
Samo nemoj da dolaziš tamo, pomisli ona.

Zaista, na uglu Junion skvera, čekala ju je Grečen.

„Kako izgledam, Grečen?“, uzviknu Meri stigavši do nje. Okrenula se da
je Grečen pogleda.
„Savršeno“, uveravala ju je drugarica.
„Ali ne“, reče Meri s uzdahom, „u poređenju s tobom.“ Sitna, uredna,
plavooka mala Grečen uvek je bila sveže umivena, s plavom kosom čvrsto
pričvršćenom otpozadi. Svaka dlaka joj je bila na svom mestu, a na njenom
kaputu nije bilo ni trunke prašine. Bila je savršena kao porcelanska lutka.
A kao prijateljica, Grečen Keler vas nikada ne bi izneverila.
Kelerovi su bili Nemci. Stigli su u Njujork dve godine pre no što je Merina
majka umrla. Gospodin Keler i njegova žena držali su malu prodavnicu
čokolade na Baueriju, u Šestoj ulici. Brat gospodina Kelija, čika Vili, držao
je prodavnicu cigara nešto dalje odatle, a Grečenin rođak Hans radio je kod
graditelja klavira u istom kraju.
Mada su Nemci koji su došli u Ameriku uglavnom bih zemljoradnici,
dosta ih je ostalo i u Njujorku. A ako nisu mogli sebi da priušte ništa bolje,
stanovah su u naselju koje se protezalo od Bauerija do Ist Rivera i od Ulice
Delansi na jugu, gde su živeli O’Donelovi, do Četrnaeste ulice. Tako je tu
nastala mešovita sredina od nemačkog i irskog stanovništva, ali su se te dve
zajednice dobro slagale, jer jedna drugoj nisu smetale. Irci iz tog kraja bili
su uglavnom radnici i graditelji, dok su žene radile po kućama kao služavke.
Nemci su bih krojači, zanatlije i vlasnici radnji. U prošloj deceniji doselilo ih
se toliko mnogo da su, uprkos velikom broju Iraca, građani tu četvrt počeli
da nazivaju „Klajn Dojčland“.
Zato nije bilo čudno što su se plavokosi Nemci i tamnokosi Irci sretali i
družili. Kelerovima se možda nije dopadao Džon O’Donel, ali su prema Meri
bih ljubazni, a čika Vili je njenom ocu s vremena na vreme davao pokoju
cigaru, iz milosrđa. Međutim, budućnost je postajala sve jasnija. Južno od
Ulice Delansi, bliže Fajv pointsu, kraj je bivao sve siromašniji. Severno od
Ulice Delansi, kuće su bile sve otmenije.
Kelerovi će se uskoro odseliti na sever. Džon O’Donel se kretao ka jugu.
„Tako se plašim“, priznala je Meri dok su prolazile Četrnaestom ulicom i
skrenule u Irvin plejs. „Šta će misliti o meni?“
„Gospođa već godinama kupuje naše čokolade“, podseti je Grečen.
„Veoma je fina. A nije baš da smo joj se sami nudili – ona je pitala moju
majku poznajemo li neku devojku koja bi želela da radi kod njih.“
„To je zato što želi nekog pristojnog, kao što si ti.“
„Ti si vrlo pristojna, Meri.“
„Šta ako vide Šona?“
„Neće ga videti.“
„Šta ako me pitaju šta mi otac radi? Poslednji put je radio na izgradnji
akvedukta. Ali to je bilo pre mnogo godina. A sada...“
„Reći ćemo da ti je otac zidar. To bolje zvuči. Osim toga, Meri, samo budi
iskrena i govori im istinu. Nemaš razloga da brineš.“
„Hvala bogu što si ti uz mene“, reče Meri kada su izbile na trg na kraju
Irving plejsa.

Gramersi park je bio otmeno mesto. Redovi velikih, širokih kuća od crvene
cigle, prostranih poput najotmenijih gradskih kuća, behu izgrađeni u
širokom četvorouglu oko ljupkog središnjeg parka. Taj kraj je podsećao na
neku od londonskih mirnijih, otmenijih četvrti. Ako su neke kuće u poslednje
vreme izgrađene u Njujorku bile preterano razmetljive, one na Gramersi
parku odisale su klasičnim dostojanstvom i uzdržanošću. Bile su dostojne
sudija, senatora i trgovaca s bibliotekama. „Mi smo nove kuće“, kao da su
govorile, „starog novca.“ Čak i zemljište na kome su sagrađene bilo je
otkupljeno od jednog potomka Pitera Stajvesanta.
Frenk Master je imao skromnu biblioteku, ali kad je došao kući iz svoje
računovodstvene kancelarije, otišao je u trpezariju, da bi tamo mogao na
velikom stolu da raširi mape koje je doneo sa sobom. Bila je to raskošna
prostorija. Za sto pod velikim lusterom moglo se smestiti preko dvadeset
zvanica. Iznad kamina visila je velika slika Nijagarinih vodopada, delo
slikara iz škole Hadson river.
Pošto je počeo da razmotava mape, okrenuo se svojoj ženi.
„Ta Irkinja“, reče on. „Pre nego što je zaposliš, hoću da je vidim.“
„Naravno, dragi“, odgovori mu žena. „Ako želiš.“ Glas joj je bio blag, ali
se u njemu ipak osećala izvesna oštrina. Nagoveštaj opasnosti. Ovo je bila
nadležnost domaćice. Zagazio je na njenu teritoriju.
Frenk Master je voleo svoju ženu. Bili su u braku već šest godina i imali
su dvoje dece. Ako je i bila nešto punija nego kad su se venčali, smatrao je
da joj to lepo stoji. A ona je bila dobra. Vera Heti Master bila je jednostavna,
topla i praktična. Trudila se da pomaže ljudima kad god je mogla. On je
podozrevao da ona potajno oseća kako njenim milosrđem upravlja Gospod,
ali radije nego da to kaže, ona bi samo rekla kako oseća da je nešto suđeno.
Takođe je primetio i to da, s vremena na vreme, ume malo da podstakne
sudbinu.
Kad je reč o vođenju domaćinstva, međutim, Heti nije bila baš tako
popustljiva. Nekoliko meseci pre njihovog venčanja Frenkov otac Veston je
umro, a oni su započeli zajednički život s njegovom majkom u velikoj
porodičnoj kući. To je trajalo četiri meseca. Posle toga Heti mu je obzirno
rekla da ona i njegova majka ne mogu zajednički da upravljaju
domaćinstvom i da bi stoga bilo bolje da se odsele. Tog istog dana je, naime,
saznala za jednu pogodnu kuću koja im je stajala na raspolaganju.
„Verujem“, kazala je odlučno, „da je tako suđeno.“ To je bilo to. Preselili su
se u Gramersi park.
Ako je Frenk bio čvrsto rešio da porazgovara s tom Irkinjom, nije
navaljivao da to odmah učini. Shvatio je da je bolje malo dobiti na vremenu.
Zato je promenio temu.
„Pogledaj ove mape, Heti“, rekao je, „i kaži mi šta misliš.“ Bio mu je
potreban veliki sto zato što su mape pokrivale teritoriju celog puta uz reku
Hadson, od Njujorka do Olbanija. „Železnica Hadson river“, reče on
zadovoljno. „Severni delovi su završeni. Uskoro će stići do nas.“
Heti uljudno pogleda u mape i nasmeši se. „Pokazaćemo tim prokletim
Jenkijima“, primetila je.
Džordž Vašington je možda nazvao Džona Mastera Jenkijem, ali u
poslednjem pokolenju taj termin se prilično razvio. Moglo se govoriti o
Jenkijima iz Konektikata, dok je Bostonac svakako bio Jenki, mada su
Njujorčani o sebi radije mislili drugačije. Preuzimajući ime izmišljenog
autora dopadljive šaljive istorije grada koju je napisao Vašington Irving,
počeli su sebe da nazivaju „Nikerbokerima“. Naravno, među njujorškim
trgovcima bilo je mnogo Jenkija iz Konektikata, kao i Bostonaca, međutim,
razlika u poreklu je ipak postojala. A kad je bila reč o kakvom suparništvu
između Njujorka i Bostona, onda su Bostonci, izvan svake sumnje, bili
prokleti Jenkiji.
Nije se često dešavalo da Jenkiji iz Bostona prevaziđu Njujorčane.
Nikerboker trgovci su uspeh da privuku najveći deo južnjačke trgovine
pamukom u svoju luku; iz Njujorka je isplovljavalo više brzih klipera koji su
trgovali s Kinom nego iz bilo koje druge luke, a mnogi od njih su bili čak i
izgrađeni na Ist Riveru. Možda je zato blaga nadmenost zaslepila
Nikerbokere te nisu primetili da su Bostonci, shvativši koliko se trgovine
obavlja putem sa Srednjeg zapada preko kanala Iri, izgradili železnicu do
Olbanija, da bi brzo prevezli robu do Bostona, umesto rekom Hadson do
Njujorka.
Pa, taj previd će sada biti ispravljen. Kada bude završena, železnica
Hadson će ponovo vratiti svu tu robu ka Njujorku. Međutim, to nije bio jedini
razlog što je Frenk Master želeo da prouči mapu.
 „Pa, kakav je tvoj plan, Frenk?“, upita njegova žena.
„Da postanem bogat kao Džon Džejkob Astor“, odgovori on sa osmehom.
To je možda bilo pomalo preterano – ali nipošto neizvodljivo. Na kraju
krajeva, Masterovi su već bili bogati, dok su svi znali priču o Astoru.
Siromašni nemački doseljenik iz malog grada Voldorfa, Astor, došao je iz
prodavnice muzičkih instrumenata svog brata u Londonu da potraži sreću u
Novom svetu, i završio baveći se dobrom starom trgovinom krznom. Ubrzo
je počeo da trguje i s Kinom.
Najunosniji vid trgovine s Kinom je, naravno, bila preprodaja droge.
Britanski trgovci su, uz podršku svoje vlade, prevozili ogromne količine
zabranjenog opijuma u Kinu. Kada se nedavno kineski car pobunio zbog
posledica ove trgovine po njegov narod, nadobudna britanska vlada poslala
je ratne brodove da ga napadne, primorala Kineze da kupe drogu, a usput
zauzela i Hongkong.
Međutim, Astor nije trgovao drogom. On je Kinezima prodavao krzno.
Uvozeći zauzvrat svilu i začine, višestruko je uvećao zaradu. A s tom
zaradom izveo je najjednostavniju investiciju na svetu: kupovao je zemljište
na Menhetnu. Obično na njemu nije gradio – samo ga je kupovao,
iznajmljivao ili ponovo prodavao. Kako se grad brzo širio, vrednost zemljišta
je naglo rasla. On je mirno nastavio sa svojom trgovinom, postao ugledan
gradski starešina, pokrovitelj Odobona,34 Edgara Alana Poa, pa je čak
osnovao i biblioteku Astor. Prošle godine je umro kao najbogatiji
Amerikanac, ostavljajući za sobom imovinu vrednu dvadeset miliona dolara.
„Misliš li da bi posao sa železnicom mogao da bude tako unosan?“, upita
Heti.
„Mislim“, odgovori Frenk. „Kad sam bio dečak, otac me je poveo na
otvaranje kanala Iri. Taj kanal je sam po sebi preobrazio prevoz žita i izazvao
ogroman razvoj mesta poput Olbanija. Uz dovoljno vremena, nove železnice
daleko će prevazići uticaj kanala – izmeniće čitav kontinent. Za razliku od
kanala, njihova gradnja je jednostavna, a brzina kojom će roba i ljudi moći
da putuju stalno će se povećavati. Cena zemljišta će rasti duž svih novih
železničkih pruga, ako samo možeš da pogodiš prava mesta. Takođe, biće to
prilika da se investira i u same pruge.“
„Pa onda, da pogledamo mape“, reče njegova žena s osmehom.
Oduvek je, od samog početka, bila njegov partner. Uvek ga je podržavala
u svemu što je želeo da radi, učestvovala u njegovim interesovanjima i
ushićenjima. Kada ga je neko jednom upitao kada je shvatio da želi da se

34 John James Audubon ili Jean-Jacques Audubon (1785-1851) – francusko-američki ornitolog, prirodnjak i
slikar. Istakao se detaljnim izučavanjem svih vrsta američkih ptica kao i ilustracijama koje su ih prikazivale
u njihovim prirodnim staništima. Njegovo najvažnije delo, ilustrovana knjiga Severnoameričke ptice (The
Birds of North America), smatra se jednim od najboljih dela iz oblasti ornitologije. Odobon je identifikovao
dvadeset pet novih vrsta ptica i veći broj podvrsta. (Prim. prev.)
oženi njome, na svoje veliko iznenađenje dobio je sledeći odgovor: „Kod
Krotonskog akvedukta.“ Međutim, to je bila živa istina.
Ako je stari način snabdevanja Njujorka vodom već decenijama bio
neprimeren, konačno gradsko rešenje bilo je izvanredno. Šezdeset pet
kilometara severno na reci Kroton, koja se ulivala u Hadson, izgrađena je
brana i napravljeno veliko veštačko jezero. Odatle se voda prebacivala ka
jugu natkrivenim kanalom, sve do mesta gde je mostom prelazila preko reke
Harlem do severnog kraja Menhetna. Prelazeći na svom putu preko još dva
visoka akvedukta, slivala se kroz cevovod u rezervoar površine četrnaest
hektara, smešten između Osamdeset šeste i Sedamdeset devete ulice na
planu grada. Još osam kilometara cevi dovodilo je vodu iz tog rezervoara do
Mari hila, gde je vodotoranj, veličanstveno zdanje tik ispod Četrdeset druge
ulice, nalik tvrđavi, čuvalo dvadeset miliona galona vode.
Čitav taj poduhvat bio je građevinsko remek-delo i Heti se nije nimalo
iznenadila kada je, uoči završetka njegove izgradnje 1842., dok su se još uvek
zabavljali, Frenk rekao da želi da prouči svaki njegov pedalj. Ono što je
zaprepastilo njega i sve ostale bila je njena vesela izjava: „Idem i ja s tobom.“
To je i učinila. Odvezli su se porodičnom kočijom uz Menhetn, preko
okruga Vestčester do brane Kroton, gde im je jedan inženjer oduševljeno
pokazao vratnice brana i početke kanala. Potom su se spustili i pregledali
vratnice na reci Harlem, a zatim prešli preko mosta. Zagledali su akvedukte,
rezervoare, cevi. Čitavo putovanje trajalo je četiri dana, i za to vreme su
prešli mnogo kilometara.
Konačno, upravo ispred tog rezervoara sličnog tvrđavi kod Četrdeset
druge ulice, Frenk Master se okrenuo toj izuzetnoj mladoj ženi, kleknuo na
jedno koleno i zamolio je da se uda za njega – što je, sve u svemu, smatrala
je Heti, bilo vredno tog putovanja.
Sada su, dakle, s mapama raširenim po stolu, Frenk Master i njegova
žena proveli prijatnih pola sata posmatrajući gradove i teritorije duž nove
železnice Hadson koji su im delovali najunosnije za buduće poslove. Još uvek
su bili sasvim zadubljeni u taj posao kad je služavka objavila da su stigle
gospođica Keler i Irkinja.
„Želim da vidim tu Irkinju, Heti“, reče Master, „pošto moramo biti vrlo
obazrivi.“
„Većina služavki u gradu su Irkinje, Frenk“, podseti ga žena.
„Znam. Ali ima Iraca i Iraca. Mnogo je pristojnih. Oni koje treba
izbegavati jesu Irci iz Fajv pointsa – polovina njih je tako slaba da je
podložna bolestima.“
„Neko mora da im pomogne, Frenk.“
„Da, ali moramo da mislimo na decu. A oni koji nisu bolešljivi jesu
kriminalci. Čitave bande. Pogledaj šta se nedavno desilo u Astor plejsu.“
To je zaista bilo strašno – pobuna Iraca iz Bauerija, i to izazvana ničim
drugim do pojavom aristokratskog engleskog glumca u novoj Astor operi.
Moglo se razumeti da Irci krive Engleze za užase gladi, ali s obzirom na
revolucionarne elemente koji su te godine izazivali nemire širom Evrope,
njujorške vlasti nisu želele da bilo šta stavljaju na kocku. Pozvana je milicija,
koja je pucala na masu. Sto pedeset ljudi je ranjeno, a više od dvadeset
poginulo.
„Ne želim ovde Irce iz Bauerija“, reče Master odlučno.
„Grečen kaže da je devojka vrlo mirna i pristojna.“
„Može biti. Ali želim da se raspitam o njenoj porodici – jesu li i oni
pristojni? A treba da pripazimo i na još nešto.“
„Šta to, dragi?“
„Tamani hol.“ Kao i njegovim precima, Frenku je bilo jasno da gradom
treba da vladaju ugledni, ozbiljni i imućni ljudi. Oni koje je Tamani hol birao
u gradskim oblastima, bili su upravo oni kojih se treba čuvati. „Ne želim da
nam se takvi ljudi uvlače u kuću“, izjavio je.
„Biću oprezna, Frenk“, reče Heti.
„Hoću da se raspitam o njenoj porodici“, ponovi Frenk. „Neću da čujem
za Fajv points, ni za Baueri, za piće i kockanje, ni za Tamani hol.“

Kad su stigle s Irving plejsa u Gramersi park i kada je videla kuću, Meri je
duboko udahnula. Krenule su ka ulazu za poslugu, ali ih je služavka sa
uštirkanom kapicom odmah povela kroz raskošno glavno predvorje s
mermernim podom po kome su koraci odzvanjali, u salon zastrt turskim
tepisima, gde im je rekla da sednu na tapaciranu sofu.
„O bože, Grečen“, prošaputa Meri, „vidiš li ti ovu kuću? Ne bih znala šta
da radim u njoj.“
„Biće sve u redu“, odgovori joj Grečen. „Ona je vrlo ljubazna.“
Kao da potvrđuje njene reči, Heti Master se upravo u tom trenutku
pojavila na vratima i sela u fotelju nasuprot njima.
„Znači, ti si Meri“, reče ona predusretljivo. „Grečen, naravno, već dobro
poznajem.“ Nasmešila se. „Verujem da se dugo znate.“
Gospodarica kuće nosila je haljinu od svetlosmeđe svile. Riđasta kosa
bila joj je razdeljena po sredini i uredno skupljena u punđice iznad ušiju. Još
je mlada, oko tridesetak godina, nagađala je Meri. I svakako je delovala
ljubazno. Ali ipak je u tom trenutku Meri jedva uspela da nervozno izusti
samo „Da, gospođo“.
 Grečen joj priteče u pomoć.
„Kad sam došla u Njujork, gospođo Master, Meri i njena porodica bili su
divni prema meni. Gospođa O’Donel, bog da joj dušu prosti, pomogla mi je
da naučim engleski.“ Okrenula se ka Meri s osmehom. „Svakog bogovetnog
dana dolazile smo jedna kod druge.“
Gospođa Master s odobravanjem klimnu glavom, a Meri se divila
lukavosti svoje drugarice. Grečen nikad ne bi ni kročila u kuću O’Donelovih
ako ne bi morala. Ali pošto je Meri često dolazila kod Kelerovih, to je ipak
bila istina.
„Delujete vrlo različito“, primeti gospođa Master.
I više nego što misliš, pomisli Meri. Međutim, na njeno iznenađenje,
Grečen se usprotivila.
„Ja sam Nemica, a Meri je Irkinja“, reče ona, „ali obe potičemo iz velikih
porodica – moj otac ima rođake zemljoradnike u Pensilvaniji – a
pretpostavljam da sve zemljoradničke porodice slično razmišljaju.“
Meri je znala da Keler ima rođake koji se bave zemljoradnjom. Ali
O’Donelovi? Ponekad bi, posle par čašica, njen otac pominjao porodično
imanje u Irskoj, mada bogzna da li to znači da su njeni preci živeli na imanju
ili u čatrlji. Međutim, po Grečeninoj priči, sve je zvučalo tako ugledno i
pristojno.
„Vaše porodice su susedi u Nemačkoj četvrti?“
„Da“, reče Grečen. Nasmešila se. „Gospodin O’Donel uzima cigare kod
mog strica.“
„A čime se bavi tvoj otac?“, upita gospođa Master Meri, gledajući je pravo
u oči.
„On je zidar“, reče Meri.
„Tako. Možeš li mi reći šta je gradio?“
„Pa...“ Meri je oklevala. Nije želela da laže. „Zidarski posao ga je vodio
na različita mesta. Ali znam“, dodade ona usrdno, „da je dugo radio na
Krotonskom akveduktu.“
„Stvarno? Krotonskom akveduktu?“ Gospođa Master je iz nekog razloga
izgledala oduševljeno. „Je li radio i na izgradnji mostova i veštačkih jezera?“
„Mislim da jeste, gospođo. Mislim da je radio na celom akveduktu.“
„Poznajem svaki pedalj tog akvedukta“, reče gospođa Master ponosno.
Meri nije mogla da zamisli šta bi to moglo da znači, ali je s poštovanjem
klimnula glavom.
„Možda ste ga viđali tamo, gospođo Master“, reče Grečen.
 „Pa“, odgovori gospođa Master, zadovoljnija nego ikad, „možda i jesam.“
Činilo se da se nekoliko trenutaka zamislila. „Ima li tvoj otac neke veze s
Tamani holom?“
„Moj otac? O, ne. Nikakve.“
„Dobro je. Pa, kaži mi, Meri“, nastavi ona, „kakvog iskustva imaš sa
kućnim poslovima?“
„Otkad mi je majka umrla, gospođo, održavala sam očevo domaćinstvo“,
odgovori Meri. „Morala sam sve da radim.“ Videla je kako Grečen snažno
klima glavom. Sreća moja da ova gospođa ne može da vidi moju kuću, pomisli
ona.
„Dakle, ne plašiš se napornog rada?“
„O, ne“, odgovori Meri, „nikako.“ O tome barem nije morala da razmišlja.
„Ali...“ – gospođa Master se odjednom zamisli – „ako tvoj otac očekuje da
mu i dalje radiš u kući, Meri, zar ne bi bilo nezgodno što ćeš ga napustiti ako
dođeš da stanuješ kod nas?“
Meri je zurila u nju. Ona i Grečen se pogledaše. O tome nisu razmišljale.
To pitanje je bilo sasvim logično, pa ipak bi iskren odgovor uništio čitavu
predstavu ugleda koji je Grečen upravo izgradila. Meri oseti kako je
prebledela. Šta da kaže? Nije mogla da smisli nikakav odgovor.
Međutim, Grečen se već okrenula ka gospođi Master. Govorila je sasvim
mirno.
„Ne mogu vam ovo sa sigurnošću reći, gospođo Master“, rekla je njena
prijateljica, „ali...“ – činilo se da okleva koji trenutak, pre nego što je
nastavila – „ako bi se možda za gospodina O’Donela udala izvesna udovica,
gospođa koja je navikla da sama vodi svoje domaćinstvo.
Meri zinu od čuda. O čemu to, za ime boga, Grečen priča? Neka gospođa
da se uda za Džona O’Donela? Je li ona poludela?
Međutim, Grečen Uopšte nije obraćala pažnju na nju. Razgovarala je sa
gospođom Master kao da joj poverava tajnu o kojoj Meri možda ne bi želela
da priča.
„Ako bi to bio slučaj, i ako bi ta dama imala sopstveno mišljenje o tome
kako želi da upravlja svojim domaćinstvom...“ Sad je Meri shvatila.
Zaprepašćeno je zurila u Grečen. Kako je moguće da njena fina mala
drugarica, sa svojim anđeoskim licem, ovako lako izmišlja priču u hodu?
Kako ume tako vesto da laže? Pa, to zapravo i nisu laži, ona u stvari nije
rekla da ta udovica postoji – već je samo pitala: šta bi bilo kad bi bilo tako?
Ali ipak... Meri je znala da ona sama ne bi mogla da izvede tako nešto ni da
joj je život u pitanju.
„Meri bi tada bilo veoma teško da ostane u toj kući“, objasnila je Grečen.
„Možda deluje glupo...“
Međutim, gospođa Master je naglo prekide. „Uopšte“, reče ona, vrlo
odlučno, „ne deluje glupo.“

Frenk Master je upravo posmatrao Saratogu na mapi kad se pojavila Heti.

Bila je sama.
„Devojka nije zadovoljila?“, upita on.
Heti se nasmeši. „Zapravo, savršena je. Veoma ugledna. Ona i Grečen su
takoreći prvi susedi. U nemačkoj četvrti.“
„Shvatam. A njena porodica?“
„Otac joj je zidar. Udovac koji, mislim, namerava da se opet oženi. A
pogodi gde je godinama radio?“
„Kaži mi.“
„Na Krotonskom akveduktu.“ Oči joj zablistaše. „Ko zna, možda je video
kad si me zaprosio.“
„Ah.“
„Zaista mislim, Frenk“, reče ona, „da je ovo suđeno.“ Frenk Master nežno
pogleda u svoju ženu. Nije bio toliko blesav. Znao je da je poražen.
„Pa, onda možemo da je zaposlimo“, reče on.
 KRISTALNA PALATA

1853.

N ajlakšu odluku u svojoj poslovnoj karijeri Frenk Master je doneo u leto

1853. Stajao je u svom računovodstvu. Bila je to lepa stara zgrada od
cigala iza koje se nalazilo skladište, okrenuta ka pristaništu Saut strit.
Bleštavo sunce obasjavalo je brodove gusto ukotvljene u Ist Riveru iza nje.
Od tih brodova, dva su pripadala njemu – jedan jedrenjak, kosi kliper što je
plovio za Kinu, a drugi, parobrod s bočnim točkom što je putovao do
zemljouza Paname. Tovar odeće koji je prenosio biće prevezen preko
Paname, a zatim će ga drugi parobrod odvesti do Kalifornije. Ljudi koji su u
poslednjih nekoliko godina hrlili ka gradovima u kojima je zavladala zlatna
groznica možda će pronaći zlato, a možda i neće. Ali svakako im je trebala
jaka, izdržljiva odeća, proizvedena u Njujorku, a Frenk Master je dobro
zarađivao prevozeći je.
Master je trgovao pamukom, čajem, mesom, nekretninama. Međutim, u
ovaj posao nije želeo da se petlja.
„Gospodo“, rekao je, „ne želim da učestvujem u tome. A ako poslušate moj
savet, i vi ćete odustati od toga, pre nego što se komodor vrati. Jer kad se to
desi, verujem da će vas žive odrati.“
„Neće moći bogzna šta da učini“, reče jedan od njih.
„Nije on tako prek“, dobaci drugi.
„Niste u pravu“, kazao im je Master, „ni jedan ni drugi.“
Kornelijus Vanderbilt je uvek mogao nešto da učini.
Parobrodi su korišćeni na reci Hadson već više od trideset godina, pa ipak
je trebalo iznenađujuće mnogo vremena da počnu da se upotrebljavaju u
prekookeanskoj trgovini. Britanska železnička kompanija je prva pokušala s
tim, ali je preduzetnička lojalistička porodica Kunard, koja je pobegla u
Kanadu još pre nekoliko pokolenja, prva uspešno počela da prevozi robu
preko okeana parobrodima. Njujorčani su se, međutim, trudili da brzo
uhvate korak. A niko u tome nije bio uporniji od Vanderbilta.
 On je poticao od starih Njujorčana, Engleza i Holanđana, ali je u početku
bio siromašan – čak siromašniji od Astora. Heti Master ga nije volela.
Nazivala ga je „prostim čamdžijom“. Istina je da je počeo veslajući u čamcu,
a svakako se veoma živopisno izražavao, ali je bio bistar i nemilosrdan, a
zahvaljujući svojim parobrodima postao je jedan od najbogatijih ljudi u
gradu. Nije bilo pametno naljutiti komodora.
Frenk Master se nikad nije kačio s Vanderbiltom. Sprijateljio se s njim.
Kad je Master hteo da pošalje parobrode u Panamu radi trgovine s
Kalifornijom u kojoj je Vanderbilt prednjačio, otišao je kod komodora i
zapitao ga šta on misli o tome.
„Koliko brodova?“, pitao je komodor.
„Možda dva.“
„U redu.“ Vanderbilt je odobrio njegovu želju kratko klimnuvši glavom.
„Tražio si dozvolu od njega?“, pitala je Heti zgađeno.
„Bolje nego da me izbaci iz posla.“
Pa ipak, dok je komodor bio u inostranstvu, ova dva čoveka, obojica u
komodorovoj službi, nameravala su da otmu deo imperije.
Morao je da se divi odvažnosti njihovog plana. Umesto da svoju robu
prevozi preko Paname, komodor je otvorio jeftiniji put preko Nikaragve,
čime je putovanje skratio za hiljadu i po kilometara.
„Ali vlada Nikaragve nije tako jaka“, rekli su ta dvojica Masteru. „Šta
ako bismo tamo finansirali revoluciju? I za predsednika doveli svog čoveka,
koji bi nam dao ekskluzivan ugovor za prevoz robe preko njihove teritorije,
isključujući Vanderbilta?“
„Zaista mislite da je to izvodljivo?“
„Jeste, i nije ni previše skupo. Želite li da učestvujete?“
„Gospodo“, reče Master smejući se, „ne plašim se da srušim vladu
Nikaragve, ali da razgnevim Kornelijusa Vanderbilta? To me plaši. Molim
vas, isključite me iz svojih planova.“
I dalje se smeškao zbog te dvojice bitangi sat kasnije, kad je otišao u grad
da se sastane sa svojom ženom.

Heti Master je stajala na uglu Pete avenije i Četrdesete ulice, ispred

ogromne tvrđave u kojoj se nalazio rezervoar vode. Tog dana je tuda prolazilo
pola sveta, te bi se moglo očekivati da ona obrati izvesnu pažnju na sve te
ljude. Ili biste bar mogli pomisliti da će pogledom potražiti svog vernog
muža, koji je dolazio da se sastane s njom.
Međutim, nije. Ona je čitala. Stajala je mirno kao kip ispod svog
suncobrana i čitala.
Da je iole obratila pažnju na prizor oko sebe, mogla se prisetiti da je u
blizini, skoro osam decenija ranije, siroti Džordž Vašington mlatio svoje
vojnike pljosnatom stranom mača, nastojeći da ih spreči da pobegnu od
crvenih mundira. Ili bi se barem setila da ju je tu Frenk zaprosio. Ali nije.
Zadubila se u svoju knjigu.
Naravno, oduvek je volela da čita. U vreme kad su se Frenk i ona
zabavljali, veliki Čarls Dikens je došao iz Londona da tu započne svoju
trijumfalnu turneju po Americi. Hiljade ljudi je dolazilo da ga vidi, a ona je
odvukla Frenka ništa manje nego na tri književne večeri da vidi svog
omiljenog pisca, i čuje ga kako čita. „Volim njegove likove i priče“, rekla je
Frenku, „a njegova težnja za socijalnom pravdom je za svaku pohvalu.“
Svakako, njegove priče o siromašnim Londoncima već behu odjeknule u
Njujorku. Međutim, danas nije čitala knjigu Čarlsa Dikensa.
Čitala je nešto opasnije.
U prvom trenutku, Frenk je nije primetio. Mnoštvo stvari mu je odvlačilo
pažnju. Visoka opservatorija Lating, kupasta mreža drveta i gvožđa, dizala
se sto pet metara u visinu do platforme s vidikovcem, visoko iznad Četrdeset
druge ulice. Uz prva dva dela tog zdanja mogli ste se popeti čudesnom novom
mašinom koju su nazvali liftom. Master je žarko želeo da to isproba.
Međutim, opservatorija je još uvek bila samo prateća zgrada u odnosu na
glavnu – koja se nalazila tačno ispod rezervoara i čiji je gornji deo Frenk
sada jasno video.
Kristalna palata.
Pre dve godine, kad su Britanci postavili svoju Svetsku izložbu u
ogromnoj kristalnoj palati od gvožđa i stakla usred Londona, šest miliona
ljudi došlo je da vidi taj svetski sajam kulture i industrijskog dizajna. Palata
u Hajd parku, poput velike staklene bašte, bila je duga preko šest stotina
metara i zauzimala je površinu od skoro tri hektara. I tako su Njujorčani
odlučili da naprave i svoju sopstvenu. Mada se Kristalna palata u
Četrdesetoj ulici po veličini možda nije mogla meriti s onom koja se nalazila
u prestonici Britanskog carstva, ipak je bila veoma lepo zdanje s
veličanstvenom kupolom, trideset sedam metara visokom. Otvorena je tek
dan ranije, i Frenk Master je jedva čekao da vidi šta se sve krije u njoj.
Tada je ugledao svoju ženu. I zaječao u sebi. Opet je čitala tu prokletu
knjigu.
„Ostavi sad knjigu“, reče on blago, uzimajući je ispod ruke, „idemo da
pogledamo izložbu.“
Glavni ulaz iz Šeste ulice bio je veličanstven. Sa svojim kitnjastim
klasičnim portalom i kupolom, palata je ličila na venecijansku katedralu
sazdanu od stakla. S leve i desne strane vijorile su se francuska i britanska
zastava, dok je u sredini visila ogromna zastava sa zvezdama i prugama.
Frenk je poznavao većinu organizatora, posebno Vilijama Kalena
Brajanta i Ogasta Belmonta. Obećali su da će napraviti izložbu industrije
svih nacija, a Frenku se činilo da su u tome poprilično uspeli. Dok je vodio
Heti po dvorani, posmatrali su naučne instrumente i oružje, vodene pumpe
i mašine za pravljenje sladoleda, fotografsku i telegrafsku opremu – i uz sve
to, veliku konjaničku statuu Džordža Vašingtona. Behu to mašine novog
industrijskog doba, i Frenku su se veoma svidele.
„Pogledaj ovaj sat“, rekao je Heti. „Trebalo bi da nabavimo jedan takav.“
Ona se nasmešila i klimnula glavom. „A kako ti izgleda ova šivaća mašina?“,
pitao ju je. „Da, dragi“, kazala je.
Ali mada su čitav sat obilazili izložbu, a ona poslušno posmatrala sve
eksponate, on je znao da zapravo ne obraća pažnju na njih. „Hajdemo na
vidikovac“, rekao je.
Pogled s vrha opservatorije bio je izvanredan. Na istoku se pružao pogled
na Kvins, zapadno preko Hadsona sve do Nju Džersija, a severno na
kilometre seoskih naselja Menhetna u koje su, poput redova konjice,
postepeno sve dalje ulazile linije ukrštenih ulica. Oboje su uživali u liftu što
je vozio do nižih platformi tornja. Ali kad su izašli iz lifta, još nešto je
privuklo Frenkovu pažnju. Heti je poželela da malo sedne i odmori se, te je
on sam ušao u tu napravu.
„Neverovatna stvar“, rekao je po povratku. „Tip se zove Otis. On je
napravio lift poput ovog u kome smo se upravo vozili, ali mu je dodao sistem
sigurnosnih ručki tako da, ako kabl pukne, lift ne može da padne.
Pretpostavljam da bi se tako nešto moglo ugraditi u veliku radnju, ili čak u
kuću.“ On klimnu glavom. „Započinje novi poslovni poduhvat. Rekao bih da
bi to mogla biti zanimljiva investicija.“
„Da, dragi“, reče Heti.
„Hajdemo kući“, reče on konačno, uzdišući.
Znao je o čemu će ona pričati. Nije počela odmah, već je čekala da malo
odmaknu i obratila mu se tek na uglu Trideset devete ulice.
„Frenk“, reče ona, „nešto se mora učiniti. Želim da pročitaš ovu knjigu.“
„Prokletstvo, Heti“, odgovori on, „neću.“ A zatim se, da bi prikrio svoju
nervozu, nasmešio. „Nema potrebe, pošto si mi je ti već prepričala.“
Herijet Bičer Stouv, autorka knjige, svakako je bila dobra i poštena žena,
ali je on iskreno žalio što nije pronašla nešto drugo čime bi se bavila umesto
pisanja. Jer je njena knjiga Čiča Tomina koliba već nedelju dana harala
njegovom kućom poput kuge. Kuge koja je, kako mu se činilo, zahvatila
čitavu zemlju.
Svakako, za južnjačke robovlasnike bila je to pošast.
 Ta priča je počela prilično naivno, kao serija u časopisu koji su ionako
čitali samo abolicionisti. Ali ju je prošle godine neki budalasti izdavač objavio
u obliku knjige, koja je potukla sve rekorde. U Americi se već prodala u tri
stotine hiljada primeraka i još uvek je išla kao alva. Čuo je da su u Engleskoj
prodali još dvesta hiljada. Mada mu je jedan prijatelj koji se upravo vratio iz
Londona rekao: „Englezi se oduševljavaju tom knjigom, ne toliko zbog
pitanja ropstva, već zato što pokazuje kakvi smo zapravo divljaci mi,
nadmeni Amerikanci.“ Takođe, u Americi nije bilo nikakvog nagoveštaja da
bi joj popularnost mogla uskoro početi da opada. Izdavač je već pripremao
luksuzno izdanje, sa skoro sto dvadeset ilustracija, a gospođa autorka se već
spremala da objavi novo delo o tome kako je Uopšte došla na ideju da napiše
tu knjigu, pod naslovom Ključ Čiča Tomine kolibe. Nije bilo sumnje da će i
to postati bestseler.
A o čemu se u toj priči Uopšte radilo? O jednoj robovskoj porodici i
njihovim iskušenjima i patnjama. Ništa novo. Ali bila je napisana veoma
sentimentalno, s crnom mami i slatkom crnačkom dečicom i dragim starim
Čiča Tomom, odanim, očinskim, napaćenim robom, koji na kraju umire. Nije
čudo što se ženama sviđala.
„Naša porodica je imala roba poput Čiča Tome“, primetio je. „Zvao se
Hadson. Moj deda ga je poznavao. Verujem da je bio prilično srećan. Svakako
ga nikad nisam čuo kako se žali.“
„On nije bio rob, bio je slobodan“, ispravi ga Heti. „A izgubio je sina
jedinca, koji je zarobljen i verovatno prodat kao rob na Jugu. Tvoja porodica
je godinama pokušavala da pronađe tog momka, ali nikad nisu uspeli. Tvoj
otac mi je ispričao sve o tome.“
„Može biti“, priznade on. „Ali ta knjiga je samo sentimentalna priča o
starom robu koji svakoga voli. U stvarnom životu ne postoje Čiča Tome.“
„To samo pokazuje da je nisi pročitao, dragi“, reče ona. „Čiča Toma je
jednako stvaran kao ti ili ja, i uopšte nije sentimentalan. Kad je neophodno,
on podstiče robove da pobegnu. Što se ostalog tiče, robove odvajaju od njihove
dece, bičuju i prodaju ih niz reku. Tvrdiš li da se takve stvari ne događaju?“
„Ne bih rekao“, odgovori Frenk.
„Svi se slažu da je to predivna knjiga.“
„Na Jugu se ne slažu. Čuo sam da je jedan čovek proteran iz grada u
Arkanzasu zato što ju je prodavao. Južnjaci tvrde da je ta knjiga opaka
kleveta. Besni su.“
„Pa, trebalo bi da se kaju.“
„To i nije toliko čudno“, nastavi on blago. „Na kraju krajeva, glavni
zlikovac u knjizi je tipičan južnjački robovlasnik.“
„Zapravo“, reče Heti, „ako pročitaš knjigu, videćeš da je to Jenki koji se
odselio na Jug. Južnjački džentlmen je u knjizi prikazan kao dobar čovek.“
„Pa, Južnjacima se ipak ne sviđa.“
„Suština nije ni u jednom pojedincu, Frenk. Ona govori o sistemu.“
Stigli su do Trideset šeste ulice. Ugledavši kočiju, Master ju je zaustavio,
nadajući se da će time prekinuti priču svoje žene. Međutim, nije uspeo u
tome.
„O sistemu, Frenk“, nastavi ona čim su ušli u kočiju, „u kome jedno
ljudsko biće može da poseduje drugo kao svojinu. Ova knjiga“ – izvadila je
knjigu u očiglednoj nameri da mu je da – „jeste hrišćanska knjiga, Frenk.
Izazov za sve hrišćane. Kako možemo da podržavamo takvo zlo u svojoj
zemlji?“
„A šta to“, upita on umorno, „očekuješ od mene da uradim u vezi s tim?“
Ona zaćuta. Očigledno je razmišljala o tome.
„Mislim, Frenk“, odgovori ona tiho, „da treba da porazmislimo o tome
hoćemo li sarađivati s robovlasnicima.“
On umalo uzviknu: „Jesi li poludela?“ Ali srećom, obuzdao se i sačekao
nekoliko trenutaka pre no što je odgovorio:
„Teško je biti trgovac u Njujorku, a nemati nikakve veze s trgovinom
pamukom.“
To je bilo vrlo blago rečeno. Pokolenja Njujorčana su uporno nastojala da
se dodvore proizvođačima pamuka – najpre kupujući sirovi pamuk od
Južnjaka i prevozeći ga u Englesku (mada su, da su bili malo mudriji,
Južnjaci mogli sami da ga prevoze i uštede sebi troškove njujorške trgovine),
a sad, pošto su svoju veličanstvenu, raznovrsnu trgovinu učinili tako
neophodnom a svoje finansije tako isprepleli s Jugom, bilo je teško zamisliti
jedno bez drugog. Frenk Master je prevozio pamuk; i prodavao robu i dugove
Jugu. Te delatnosti su činile zamašan udeo u njegovim poslovima.
Spustila je ruku na njegovu. „Znam, Frenk. Razumem da to ne bi bilo
lako. Ali ti si i dobar hrišćanin. Nisam se udala za tebe samo zbog novca“,
dodade ona s osmehom.
A ja se nisam oženio tobom, pomisli on, da bi me ti sprečavala da ga
zarađujem. Dok ih je kočija vozila kući, ništa više nije rekao, ali je osetio da
je njegova žena kad je reč o tome veoma odlučna. Za više od deset godina
braka on i Heti se nikada nisu ozbiljno posvađali, a on nije bio siguran kako
bi izgledalo kad bi se to dogodilo.

***
Približno u vreme kada su Frenk i Heti Master sišli sa Opservatorije, Meri
O’Donel se spremala da napusti svoje prijatelje. Njih četvoro su proveli
veoma prijatno popodne: Meri i Grečen, Grečenin mlađi brat Teodor i rođak
Hans.
Meri je volela malog Teodora. Bio je pet godina mlađi od Grečen i njegove
plave oči bile su tamnije od njenih i široko razmaknute. Mada mu je sestra
bila plava, on je nasledio očevu kovrdžavu smeđu kosu. A još od najmanjih
nogu bio je izrazito svestan svoje osobenosti. Kad mu je bilo pet godina, jedna
žena ga je, ne misleći ništa loše, u prodavnici upitala: „Da li te zovu Tedi?“
Teodor je odmahnuo glavom. „Zašto ne, dušo?“, pitala je ona. „Zato“,
odgovorio je ozbiljno, „što ja to ne želim.“ Sa deset godina objavio je da neće
naslediti očev posao sa čokoladom. „Šta ćeš ti raditi, Teodore?“, pitali su ga
svi. „Nešto što nema nikakve veze s čokoladom“, rekao im je. To se njegovoj
majci nije ni najmanje dopalo, ali je otac pokazao više razumevanja. „Pusti
ga na miru“, rekao je. „U svakom slučaju, ovo nije naročito dobar posao.“
Grečen i Meri su često vodile Teodora sa sobom, mada je bio mnogo mlađi od
njih.
Međutim, s Hansom je bila sasvim druga priča. Meri jedva da je išta
znala o njemu dok je bila mlađa, mada ga je Grečen ponekad pominjala, te
je tako saznala da je ozbiljan i da vredno radi kod graditelja klavira. Videla
ga je jednom ili dvaput, ali nisu ni imali mnogo prilike da se sreću, a Grečen
ga svakako nije dovodila u kuću O’Donelovih.
Jednog dana, pošto je već nekoliko meseci radila kod Masterovih, Meri je
šetala s Grečen kad joj drugarica reče kako želi da navrate u radnju u kojoj
radi njen rođak. Nisu dugo ostale, ali je Meri imala prilike da ga dobro
osmotri.
Hans, još u ranim dvadesetim, beše visok, vitak mladić kome se
pepeljastoplava kosa već beše proredila i nosio je male naočari sa zlatnim
okvirom. Očigledno je bio veoma zauzet, ali i ljubazan. Grečen ga je zamolila
da im nešto odsvira na jednom klaviru. „Vrlo dobro svira“, rekla je. „Od njega
uvek traže da pokazuje klavire mušterijama.“ Međutim, Hans im je rekao
da trenutno ne može da svira, te su otišle. Očigledno je bio veoma posvećen
svom poslu. Meri se to dopalo.
Nedelju dana kasnije Meri je slučajno prolazila pored prodavnice klavira
i rešila da zaviri u nju. Hans se u prvom trenutku nije setio ko je ona, ali kad
mu je objasnila, nasmešio se i pokazao joj klavir na kome je upravo radio.
Malo ga je zapitkivala, a on joj je rekao kakva se vrsta drveta koristi za
izradu klavira, kako se ono oblikuje i kako se od njega sastavlja klavir. Zatim
ju je poveo do drugog, završenog klavira, i pokazao joj kako se on štimuje.
Pričao je vrlo polako, povremeno je ozbiljno gledajući kroz naočare sa
zlatnim okvirom. Možda je samo želeo da je uljudno isprati, ali je na kraju
prišao najboljem klaviru u radnji, seo za njega i zasvirao.
 Meri nije mnogo znala o muzici, mada je rado pevala. Naravno, slušala
je kako se svira klavir u pozorištu i u salunu, ali nikad ranije nije čula ništa
slično ovome. Hans je svirao Betovenovu sonatu, a ona ga je slušala,
opčinjena lepotom i snagom melodije. Zaneseno je posmatrala i Hansa. Bio
je veoma vešt i imao je lepe ruke, ali ju je ipak najviše zainteresovao
preobražaj na njegovom licu. Uočila je njegovu predanost, potpunu
usredsređenost, inteligenciju – i izvesnu odsutnost. Shvatila je da on, kada
svira, odlazi u drugi svet. O tom svetu ništa nije znala, ali je videla kako je
Hans otputovao tamo pred njenim očima, i bila je ushićena. Do tada nije
shvatala koliko je on prefinjen.
Odjednom joj je nešto palo na pamet. Celog detinjstva slušala je
sveštenike kako pričaju o anđelima, i oduvek ih je zamišljala poput onih na
slikama, spokojnih lica i s čudesnim krilima. Međutim, sada je, posmatrajući
Hansovo lice, pomislila: ne – anđeli sigurno baš ovako izgledaju, puni duha,
lepote, mudrosti i moći.
„Trebalo bi da se baviš sviranjem“, reče mu ona kad je završio i vratio se
na zemlju.
„O, ne“, odgovori on s prizvukom tuge, „treba da čuješ prave pijaniste.“
Blago se nasmešio. „Meri, sad moram da se vratim na posao.“
Deset dana kasnije, ona i Grečen rešile su da se provozaju brodićem do
luke i Hans im se pridružio. Meri nije znala je li to bila njegova ili Grečenina
ideja, ali se on ponašao vrlo prijateljski i ljubazno, i lepo su se proveli.
Uskoro posle toga, kad ju je Grečen nemarno upitala šta misli o njenom
rođaku, Meri se nasmejala i rekla: „Udala bih se za njega.“ Međutim, zažalila
je zbog toga, jer se Grečen namrštila i oborila pogled, a Meri je shvatila
istinu. Kakva sam ja budala, pomisli ona, što sanjam o nečem takvom, kad
nemam ni prebijene pare. Tako bistrom mladiću potrebna je žena koja ima
novca.
Nevolja je bila u tome što su joj posle toga svi ostali mladići delovali grubo
i neotesano u poređenju s njim.
A zatim, tu je bio i onaj kojeg joj je namenio Šon.
Sve u svemu, morala je da prizna da se Šon veoma dobro ponašao otkad
se ona zaposlila kod Mastersovih. Vrlo brzo je saznao sve o njima – to je
mogla i da očekuje. „Ali stvarno sam zadivljen, Meri“, rekao joj je. „Lepo si
se smestila tamo.“ Klonio se njihove kuće. „Samo da znam da si dobro“,
govorio joj je. „Naravno“, dodao je, sa samouverenim osmehom, „preklaću ga
ako ti naudi.“
Lepo se brinuo i o njihovom ocu. Pošto je ona otišla od kuće, Džon O’Donel
je počeo brzo da propada. Šon mu je pomagao, ali to nije mnogo promenilo.
Osećala je takvu grizu savesti da se pitala treba li da napusti posao i pokuša
da ga spase. Međutim, Šon je bio veoma odlučan.
 „Video sam desetine sličnih njemu, Meri“, rekao joj je. „Krenuo bi istim
putem bila ti tamo ih ne.“
Kad joj je pre šest meseci otac umro, poslao joj je dečaka s porukom da je
obavesti o njegovoj smrti.
Sahrana je obavljena kako dolikuje. Zemlja beše prekrivena tankim
slojem snega, ali ipak je došlo iznenađujuće mnogo ljudi. Na sahrani se Šon
pojavio s malom crnom kutijom koju je, posle kraćeg dogovora sa
sveštenikom, ocem Deklanom, pobožno položio na sanduk dok su ga spuštali
u zemlju. Potom su se svi vratili u kuću, koju je ona uredno očistila i
pospremila.
„Kakvu si to kutiju spustio u grob?“, upitala ga je dok su se vraćali kući.
„Ostatke psa.“
„Brajana Borua?“
„Sinoć sam ih iskopao.“
„O Majko božja! Šone, zar nemaš poštovanja prema mrtvima?“, uzviknu
ona. „To je verovatno svetogrđe.“
„To bi naš otac želeo“, reče on jednostavno. „Pitao sam oca Deklana, i on
se složio.“
Pobrinuo se da se nađe dovoljno hrane, violinista i dosta pića. Dostojno
su ispratili Džona O’Donela.
Tada ju je upoznao s Pedijem Nolanom.
Začudo, on joj se dopao. Začudo, jer je bila prirodno podozriva prema
svakome ko je imao veze s njenim bratom. Nolan je bio miran čovek od
tridesetak godina, tamne kose i uredno podšišane brade. Prema njoj se
ponašao veoma uljudno, gotovo zvanično, i obraćao joj se s „gospođice Meri“.
Činilo se da je veoma poštuje, a to joj se svidelo. Očigledno je njenog brata
smatrao značajnim čovekom. Nakon izvesnog vremena upitao ju je sme li je
posetiti, a ona mu je, ne želeći da bude neuljudna, rekla da može.
„Veoma je ugledan, znaš“, rekao joj je kasnije Šon. „A ima i novca.
Vlasnik je saluna, mada sam uopšte ne pije.“
„Poznaješ li ga odavno?“
„Radili smo zajedno.“ Nasmešio se. „Sviđaš mu se, Meri. Vidim to. A bog
zna da on može da bira ženu, s obzirom na svoj imetak.“
Deset dana kasnije izašla je s Nolanom. Poveo ju je na ručak, a zatim su
otišli u njegov salun u Ulici Bikmen.
Žene obično nisu zalazile u salune. Ali budući da se ona pojavila u
gazdinom društvu, muškarci su joj uljudno klimali glavom. Salun je svakako
bio bolji od većine sličnih, a gosti su bili uglavnom gospoda koja su radila za
obližnje redakcije novina i časopisa, poput Njujork tribjuna i Nikerbokera.
„Ovde dolaze mnoga pismena gospoda“, reče joj Nolan s nenametljivim
ponosom. „Gospodin Luis Gejlord Klar, gospodin Vilijam Kalen Brajant,
gospodin Herman Melvil.“ U uglu joj je pokazao sto prepun novijih novinskih
izdanja. „Ostavljaju ih ovde da ih gosti pročitaju“, rekao je. Očigledno je svoj
salun smatrao nekom vrstom kluba, a ona je morala priznati da je
zadivljena.
Posle toga otišli su vozom do Četvrte avenije, a on ju je uljudno ispratio
do vrata Masterovih.
Nedeljom obično nije radila, te su nekoliko puta izašli. Posle mesec dana
dopustila mu je da je poljubi. Jednom su se sreli s nekim njegovim
prijateljima, koji su se veoma lepo ponašali prema njoj. Samo je u jednom
trenutku osetila nelagodu, kada je on, komentarišući brak svog prijatelja,
primetio: „Uvek kažem, postupaj lepo sa ženom i uradiće sve što tražiš.“
Muškarci su se nasmejali, a žene su pogledale u nju, ali Nolan joj se toplo
nasmešio i dodao: „Muškarac nikad ne treba da shvata ženu zdravo za
gotovo, Meri, slažeš li se?“
Sve je to bilo prilično bezazleno. Ali ona je ipak osetila blagu neprijatnost,
mada nije bila sasvim sigurna zašto.
Kad su se sledeći put šetali kraj obale, rekao joj je nešto o trgovini
pamukom. Budući da je živela u domu Masterovih i slušala trgovčeve
razgovore, saznala je ponešto o tom poslu. Ne razmišljajući, kazala mu je da
nije u pravu. Na trenutak lice mu se smračilo. Zatim se, ne gledajući u nju,
napeto nasmešio. „Nemoj da mi se suprotstavljaš“, reče on tiho. Videla je da
to misli ozbiljno.
Znala je da to ne bi trebalo toliko da joj smeta. Većina muškaraca je
takva. A moralo se priznati da Nolan ima mnogo dobrih strana. Krajem
proleća činilo joj se da će je zaprositi.
Naravno, razgovarala je s Grečen o Nolanu. Sad je već i Grečen imala
verenika. Brak su ugovorili njeni roditelji. On je bio Nemac, dalji rođak koji
je nosio isto prezime i čiji je otac imao pekaru i prodavnicu odeće, sin jedinac
koji će naslediti očev posao. Zvao se Hajnrih i Meri je smatrala da je veoma
fin. Imao je brčiće i rado je razgovarao o odeći.
Meri nije najbolje razumela veridbu svoje drugarice. Činilo joj se da
Grečen ne provodi mnogo vremena sa svojim zaručnikom, ali je delovala
sasvim zadovoljna, kao da joj je drago što je nešto što bi joj inače moglo
zadavati mnogo muka rešeno na tako jednostavan način. „Ne moram čak ni
da menjam prezime“, rekla je vedro. „I dalje ću biti Grečen Keler.“
„Voliš li ga?“, upitala je Meri jednom svoju drugaricu. „O da, sviđa mi se“,
odgovorila je Grečen spokojno, mada ga nikad nije vodila sa sobom kada su
ona i Meri izlazile zajedno.
 Kad su razgovarale o Nolanu, Grečen nijednom nije pitala Meri da li ga
voli. Ali se raspitivala je li pažljiv i ljubazan i da li mu poslovi dobro idu. U
narednim nedeljama Meri je imala dovoljno vremena da razmisli o svom
položaju i upoređivala je pristojno domaćinstvo Kelerovih s mračnim haosom
Fajv pointsa, zaključivši da Grečen verovatno mudro razmišlja. Krajem
maja, kad ju je Grečen pitala bi li prihvatila Nolanovu bračnu ponudu,
odgovorila je: „Pretpostavljam da bih.“
Nolan je odlučujući potez povukao u junu. Jedne nedelje u podne došao
je po nju u Gramersi park. Bio je topao letnji dan, na nebu nije bilo ni
oblačka. Unajmio je malu kočiju za dvoje i s korpom hrane i ćebencetom
povezao je Brodvejom ka starom putu, sada Ulici Blumingdejl. Ubrzo su
gradske ulice počele da ustupaju mesto seoskom krajoliku. Prešli su oko pet
kilometara i pretpostavila je da su se možda zaputili do nekog ljupkog
brdašceta iznad reke Hadson, međutim, umesto toga on je skrenuo desno i
produžio malo dalje, sve dok nisu došli do široke brežuljkaste i kamenite
čistine.
Pošto je zaustavio i privezao konja, uzeo je korpu i ćebe i poveo je putem
nizbrdo.
„Kuda me to vodiš, za ime sveta?“, upitala je.
„Na jedno mesto koje sam nedavno otkrio“, odgovorio je, „videćeš.“ Prošli
su pored visokog stenja donekle skrivenog grmljem i drvećem. „Samo još
korak“, reče on i, uzimajući je za ruku, povede je između stabala. „Eto.“
Morala je da prizna da je mesto predivno. Bila je to mala udolina u kojoj
je sunce blago obasjavalo travnate padine što su, tako ljupko u to letnje doba,
bile posute divljim jagodama.
„Savršeno mesto za piknik“, reče on.
Doneo je bocu vina, svežeg lososa, pileće pihtije, hleb koji je mirisao kao
da je tek izvađen iz pećnice, ušećereno i sveže voće. Nikad nije lepše ručala.
A za to vreme on je prijatno ćaskao o svemu i svačemu i čak joj ispričao i
nekoliko viceva što, primetila je, nije često činio.
Kad ju je poljubio, nije se bunila, jer je to i očekivala. A kada je, ležeći
pored nje na travi, počeo da je ljubi sve strasnije, vatreno mu je uzvratila.
Kada je počeo da je miluje po celom telu, tiho je uzdahnula. Ali kad je otišao
još dalje i legao na nju, shvatila je da to ne želi i oduprla mu se, zamolivši ga
da prestane.
Poslušao ju je, ali je bilo jasno da joj ne veruje, i odjednom je opet počeo.
„Nemoj, Pedi“, rekla mu je. „Molim te.“ Uspravila se i sela, prekorno ga
pogledavši. „Nisam ti žena.“
On se okrenuo na leđa i zagledao u nebo, a ona se zapitala hoće li je sada
zaprositi. I zaista, nagonski je osećala da on razmišlja o tome. Međutim,
umesto toga, nakon izvesnog vremena je ustao. Izgledao je zamišljeno.
Sipao joj je čašu vina, koju je prihvatila, a nasuo je jednu i sebi. Nasmešio
se.
„Divan je dan, Meri“, reče on. „Ne znam šta mi je bilo.“
Posle toga nije mnogo pričao, ali je malo kasnije počeo da skuplja ostatke
hrane i stavlja ih u korpu. S uzdahom je primetio da mora da obavi neke
poslove u salunu. „Dužnost zove.“
Poveo ju je nazad do dvokolica i odvezao kući.
Pošto je otišao, sedela je sat-dva u svojoj sobi, razmatrajući ono što se
dogodilo. Šta to znači? Jesu li njegove namere prema njoj uopšte ozbiljne, ili
je samo želeo da je zavede? Ne bi pokušao da je uzme silom, bila je sigurna
u to – znala je da bi ga Šon proburazio nožem kad bi to učinio. A sigurno ne
bi proveo toliko vremena udvarajući joj se, kada je lako mogao imati mnoge
žene za ljubavnice, ako bi to poželeo. Ne, po svemu što se između njih
dogodilo, bila je sigurna da on o njoj razmišlja kao o supruzi.
Poželela je da porazgovara o tome sa Grečen, ali je ona te nedelje otišla
sa svojom porodicom u goste rođacima u Nju Džersiju. U svakom slučaju,
rekla je sebi, u stanju je da to reši i sama.
Pa šta je onda pokušavao? Jednostavno, pretpostavila je: želeo je da
isproba robu pre nego što je kupi. Nije ga mogla kriviti zbog toga. Na selu se
to smatralo sasvim pristojnim, ukoliko bi se par venčao pre rođenja prvog
deteta.
A ona ga je odbila. Zašto? Zbog sopstvene časti? Bog zna da je odabrao
dovoljno skrovito mesto. Je li ga želela? Možda i nije. Ne u tom trenutku. Ni
sama nije znala. Je li to dovoljan razlog da ga odbije? Je li razočaran? Je li
ljut? Da li ga je izgubila?
U predvečerje je izašla iz kuće. Još uvek je imala slobodan dan. Prošetala
je od Irving plejsa do Četrnaeste ulice, pa do Četvrte avenije, a zatim otišla
vozom do Gradske većnice. Odatle je bilo sasvim blizu do Ulice Bikman.
Nije još bila tačno odlučila šta da kaže ili učini kad je stigla do saluna.
Ali barem će razgovarati s njim i reći mu da joj je žao što ga je razočarala.
Više od toga nije znala. Videće kako će se on ponašati, pa će se upravljati
prema tome.
Stigla je do polovine ulice kad ga je ugledala. Upravo je izlazio iz saluna
i izgledao je besno. Uplašeno je zastala, a prva pomisao joj je bila da je ona
kriva za njegovo raspoloženje. Zaputio se u suprotnom pravcu, okrenuvši joj
leđa. Na ulici nije bilo mnogo ljudi, ali ona nije htela da ga doziva, te je hitro
krenula za njim.
Videla je da mu se na putu našao neki odrpani deran, kome je moglo biti
sedam ili osam godina. Stajao je pružajući ruku, kao da prosi. Prilazeći
dečaku, Nolan nervozno mahnu rukom da ga otera. Ali dečak se nije ni
pomakao, već je i dalje pružao ruku. Stigavši do njega, Nolan je zastao. Činilo
se da gura ruku u džep. A zatim je nečujno i, očigledno namerno, tako snažno
ošamario dečaka da ga je oborio na zemlju. Čuvši kako je dečak pao, ljudi su
počeli da se okreću. Mališan je ležao na ulici tako preneražen da čak nije ni
vrisnuo. A Nolan je produžio dalje, kao da se ništa nije dogodilo.
Meri je stala i izbečila se. U uobičajenim okolnostima bi pritrčala dečaku,
ali drugi to već behu učinili, a sem toga, ko zna zašto, nije bila u stanju da
mu priđe. Okrenula se i požurila nazad. Obuze je snažan osećaj ne samo
preneraženosti, već i nekakve mučnine.
Krenula je ka Gradskoj većnici. Brzo je ušla u voz koji je upravo kretao.
Želela je da sedne i da se što pre skloni sa ulice. Dok se voz polako truckao
uz Baueri, pokušala je da objasni sebi ono što se upravo desilo.
Videla je Nolana. Videla ga je u trenucima kada on nije imao pojma da
ga ona posmatra. Videla ga je, naime, razotkrivenog. Videla ga je besnog. Ali
nikakav bes – čak i ako ga je ona sama izazvala – nije mu davao pravo da
učini ovako nešto. Ne samo zbog snage tog udarca – u Fajv pointsu
svakodnevno su se mogli videti i gori. Taj postupak je razotkrio Nolanovu
hladnu, proračunatu okrutnost.
A to je bio čovek za kojeg je trebalo da se uda, čovek koji ju je ljubio, čovek
koji ju je, pre samo nekoliko sati, strasno grlio. I premda je to možda bilo i
glupo, i iako je on udario dečaka a ne nju, osetila je groznu, užasavajuću
mučninu, kao da se prema njoj poneo nasilno.
Kad je sledeće nedelje navratio po nju u Gramersi park, poručila mu je
da je bolesna. Nekoliko dana kasnije zamolila je gospođu Master da joj
pomogne. Ukratko joj je objasnila o čemu je reč, jednostavno rekavši da joj
se Nolan udvarao i da je saznala nešto loše o njemu. Nakon kraćeg obzirnog
raspitivanja, gospođa Master joj je kazala da će se ona pobrinuti za to.
Naredne nedelje, kad je Nolan došao da pita kako je Meri, Heti Master mu
je rekla da Meri više ne želi da ga viđa i da ne treba više da dolazi.
„Nije mu bilo drago“, rekla je ona Meri kasnije, s izvesnim zadovoljstvom.
Meri se jedino plašila da bi se Nolan mogao požaliti njenom bratu i da bi
to moglo navesti Šona da dođe da je potraži, ali to se srećom nije dogodilo.
Sledeće nedelje, međutim, kad je pošla kod Grečen, nije se iznenadila videvši
da je Šon čeka na ulici.
„Šta si uradila Nolanu?“, upitao ju je. „Osramotila si me.“
„Ne mogu očima da ga vidim.“ Ispričala mu je otvoreno šta je videla.
„U redu, Meri“, rekao je Šon. Od tada više nije pominjao Nolana.
Danas je, međutim, mogla sasvim da zaboravi na Nolana. Sastala se s
Grečen u radnji, te su ruku podruku krenule ulicom, zajedno s Teodorom.
 „Kuda idemo?“, upitala je.
„O, idemo po Hansa“, odgovori Grečen veselo.
Srce joj je poskočilo, ali je mislila da se to ne primećuje.
„Nisam ga videla sto godina“, kazala je.
„Tako su otišli po Hansa u prodavnicu klavira i šetali se uz Ist River sve
do Bateri parka. Jeli su sladoled pored velike zabavne dvorane i posmatrali
Steten Ajlend na suprotnoj strani luke. Tu je bila i mala kuglana, gde su se
neko vreme kuglali, u čemu je Hans bio najbolji. Meri ga je neprestano
posmatrala, ali tako da on to ne primeti. Posle toga su obišli oko vrha ostrva
i posmatrali reku Hadson. Jednom, kad ju je Hans uhvatio za ruku da joj
skrene pažnju na neki brod, gotovo je ostala bez daha, ali se ipak trudila da
ostane mirna, da on to ne bi uočio.
U povratku, on je pomenuo da sledeći put kad se vide želi da ih upozna s
jednom mladom damom. Grečen joj došapnu kako ona već zna da će se Hans
i ta devojka verovatno uzeti. A pošto se Meri na to nasmešila i kazala kako
se unapred raduje, prikrivajući nagli grč u stomaku, rekla je sebi da joj je
drago i da je srećna zbog njega.
Upravo se približavala kući u Gramersi parku kad je primetila da neko
ulazi na prednja vrata. Videla ga je tek krajičkom oka, ali se mogla zakleti
da je to njen brat Šon.
Ali zašto bi za ime sveta, pitala se ona zabrinuto, Šon dolazio kod
gospodina Mastera?

Posle uznemirujućeg razgovora o ropstvu sa svojom ženom Frenk Master se

s olakšanjem povukao u biblioteku. Seo je u svoju kožnu fotelju s najnovijim
izdanjem Njujork tribjuna, pronašao izveštaj novog dopisnika tih novina iz
Londona, tipa po imenu Karl Marks, i počeo da ga čita.
Prilično se iznenadio kad mu je batler doneo karticu s imenom Fernanda
Vuda. Još više se iznenadio kada je čuo da taj gospodin nije lično gospodin
Vud iz Tamani hola, već njegov zastupnik.
Neprijatelj mu dolazi u goste. Namrštio se. Posle nekoliko trenutaka
oklevanja, međutim, procenio je da je mudrije da otkrije razlog njegove
posete, te reče batleru da uvede nepoznatog posetioca. Uskoro potom našao
se oči u oči sa Šonom.
Irac je bio skupoceno obučen, u kaputu pomalo preuskom za Masterov
ukus i s pomalo previše upadljivim bakenbardima; ali su mu bar čizme bile
uglačane baš kako treba. Pozvao je mladića da sedne.
„Dolazite u ime poglavara Tamani hola, ako se ne varam.“
„Gospodina Fernanda Vuda, gospodine“, odgovori glatko Šon. „Tačno.“
 Ako bi neko pitao Frenka Mastera ko je po njegovom mišljenju najveća
bitanga u Njujorku – a konkurencija je bila žestoka – bez trenutka
predomišljanja odgovorio bi da je to Fernando Vud. Bio je rođen u Filadelfiji,
ali je taj grad bio suviše otmen za takvog čoveka. Došao je u Njujork gde je,
na ovaj ih onaj način, stekao pristojan imetak pre no što je napunio trideset
godina, i upleo se u Tamani hol. Zatim je postao političar.
Tamani holu nije se mogla poreći uspešnost. Pre pedeset godina, onaj
bedni Aron Bur je stvorio Tamani kao političku snagu, da bi bio izabran za
potpredsednika. A pošto je Tamani uspešno podržao Endrua Džeksona u trci
za predsednika, njegova demokratska partijska mašinerija postala je
neverovatno delotvorna.
Tamani je pomogao Vudu da kao demokrata bude izabran u Kongres.
Zatim su ga kandidovali za gradonačelnika Njujorka i umalo uspeli i u tome.
Uskoro je taj prokletnik trebalo opet da se kandiduje. U međuvremenu, uz
pomoć svojih prijatelja iz Tamani hola, Vud je postao mirođija u svakoj čorbi
u gradu.
„Smem li da vas pitam kako se zovete, gospodine?“
„O’Donel, gospodine. Ali u svemu zastupam gospodina Vuda.“
„A kakvog biste posla mogli imati sa mnom?“, upita Master.
„Moglo bi se reći, političkog, gospodine“, odgovori Irac.
Svakako, pomisli Master, njegov gost nije mogao ni da sanja da će on
podržati Vuda kao kandidata za gradonačelnika.
„Pretpostavljam da znate, gospodine O’Donele“, reče on odlučno, „da
nisam veliki ljubitelj Tamani hola.“
„Znam, gospodine“, odgovori mladić mirno, „ali ipak verujem da biste vi
i gospodin Vud mogli imati zajednički interes.“
„A šta bi to moglo biti?“
„Zemljište na Trideset četvrtoj ulici, zapadno od Brodveja.“
Master ga iznenađeno pogleda. Prošlo je šest meseci otkad je kupio četiri
parcele u tom bloku namenjene za gradnju i još uvek nije bio odlučio šta da
radi s njima.
„Dobro ste obavešteni“, primeti on jetko.
„Gospodin Vud takođe razmišlja o tome da kupi parcele u tom bloku“,
nastavi njegov izaslanik. „Međutim, postoji jedan problem. Čini se da izvesni
gospodin koji poseduje imanje u tom kraju želi da na njemu izgradi
kafileriju.“
„Kafileriju?“
„Da, gospodine. Da u njoj obrađuje strvine iz klanice. I konje.
Neverovatno je šta se sve može dobiti od njih. Dobar posao, kažu. Ali prljav.
Nije dobar za vlasnike nekretnina.“
„Nimalo.“
„To nije dobro za vas, gospodine. Nije dobro ni za gospodina Vuda.“
„A šta možemo da uradimo?“
„Da se borite protiv toga, gospodine. Verujemo da postoji pravni lek,
mada su advokati skupi a sudovi spori. Moglo bi se reći kako bi bilo
delotvornije kad bi se nekoliko odbornika moglo ubediti da mu uskrate
dozvolu.“
„Da glasaju protiv toga?“
„Mislimo da bi se tako problem mogao rešiti.“
„Shvatam“, reče zamišljeno Master. „Ali to bi koštalo.“
„Sad ste, gospodine“, reče izaslanik, „došli do suštine problema.“
„A moj doprinos bi bio...?“
„Hiljadu dolara.“
Frenk Master zabaci glavu i nasmeja se.
„Cigaru, gospodine O’Donele?“
Frenk Master nije imao ništa protiv blage korupcije. Nađi nečijem sinu
posao, i on će ti kasnije učiniti uslugu. Daj upravniku pozorišta savet za
dobru investiciju, i on će ti poslati karte za premijeru nove predstave. To su
male usluge koje pokreću svet. Kada tačno korupcija postaje porok? Teško je
reći. To je pitanje razmera.
Mislio je da poznaje većinu smicalica Tamani hola. Osim
najjednostavnijih, poput manjeg mita za dozvole, ili većeg mita za ugovore,
najkrupniji zalogaji su se nalazili u „filovanim“ ugovorima. Recimo da
snabdevate grad hranom za siromašne. Dodajte toj fakturi određeni
procenat. Podelite razliku s onim ko vam je obezbedio ugovor. Nastavljate
da radite taj posao godinu za godinom. To je teško otkriti, teško dokazati,
gotovo nemoguće krivično goniti počinioce – pod pretpostavkom da bi neko
to želeo da uradi. S vremenom se novac nagomilavao.
Ali smicalica ovog O’Donela je za njega bila novost. Pošto su zapalili
cigare, dobroćudno se zagledao u mladića.
„Dobar štos.“
O’Donel ga podozrivo pogleda, ali ništa ne reče.
„Hiljadu kinti je lepa parica“, nastavi Master ljubazno.
„Postrojenje...“
„Ne postoji, gospodine O’Donele.“ Frenk Master se nasmeši. „Navikao
sam da plaćam gradskim momcima za ovo i ono. Ali pretnja nepostojećom
kafilerijom jeste izum kome se divim. Da li mnogo ljudi naseda na to?“
Šon O’Donel je neko vreme ćutao. Zatim se vedro nasmeši svom
domaćinu.
„Među nama, gospodine?“
„Da.“
„Neverovatno mnogo.“
„Pa, poštovanje gospodinu Vudu, ali ja nisam jedan od njih.“
O’Donel je razmišljao o ovom preokretu. „Postoji jedan problem,
gospodine. Ne bih želeo da se vratim gospodinu Vudu praznih ruku. To nije
dobra ideja.“
„Pretpostavljam da nije. Koliko bi prihvatio?“
„Najmanje pet stotina.“
„Dvesta pedeset.“
„Ne vredi, gospodine. Znate da će na sledećim izborima verovatno postati
gradonačelnik.“
„A vi ćete nameštati izbore?“
„Naravno“, reče Šon vedro.
„Dvesta za njega, i toliko za vas.“
„Veoma ste razumni, gospodine.“
Frenk Master ustade, na trenutak izađe iz sobe i vrati se sa svežnjem
novčanica.
„Primate gotovinu?“
„Svakako.“
Master se ponovo smesti u svoju fotelju i povuče dim iz cigare.
„U kući imamo sluškinju koja se preziva O’Donel, Meri O’Donel“, reče on
nemarno.
„To je često prezime“, odgovori Šon.
Master je i dalje pušio.
„Moja sestra“, reče Šon konačno. „Ali ona ne zna da sam ovde. Zapravo,
ne odobrava moje poslove.“
„Mislim da lepo postupamo s njom.“
„Zaista.“
„Rekla je da joj je neki momak dosađivao. Moja žena mu je kazala da više
ne dolazi.“
 „Neće je više gnjaviti.“
„Ne želite da kažem Meri da sam joj upoznao brata?“
„Radije ne bih.“ Šonov pogled je bludeo po raskošno nameštenoj sobi.
Master ga je posmatrao.
„Znate“, reče tiho Master, „vi momci iz Tamanija niste izmislili tu igru.
Moji preci su radili takve stvari još pre nego što je Stajvesant došao ovamo.
Pretpostavljam da su gradovi oduvek tako funkcionisali. Usuđujem se da
kažem da će tako uvek i biti.“ On zadovoljno klimnu glavom. „Novi ljudi.
Stara priča.“
„I tako će jednog dana moj unuk živeti u ovakvoj kući?“
„Možda. Delujete kao čovek budućnosti.“
„To bih voleo“, reče Šon iskreno. Zatim se nasmeši. „Možda bi me tada i
moja sestra prihvatila.“ Zastao je. „Lepo ste se poneli prema meni,
gospodine. Upamtiću to. Pogotovo što smo toliko različiti.“
Master polako povuče dim iz cigare, gledajući mladića ispod
polusklopljenih kapaka.
„Nismo toliko različiti, O’Donele“, reče on tiho, „ja sam samo imao više
sreće.“
 LINKOLN

1860.

K ad ga je Heti zamolila da pođe s njim, Frenk ju je umalo odbio. A kada

je ipak odlučio da ide, nije to zapravo učinio da bi joj udovoljio, već zato
što je pretpostavljao da bi ipak bilo dobro da malo osmotri tog prokletog
Linkolna, kad je već došao u Njujork.
Frenk Master je za Abrahama Linkolna prvi put čuo koju godinu ranije,
kad se u Ilinoisu istakao na izborima za Senat protiv inkumbenta –
protivkandidata koji se nalazio na tom položaju – Daglasa. Kada su njih
dvojica održali niz javnih debata, novine su opširno izveštavale o tome, a
pošto je glavna tema rasprava između Linkolna i Daglasa bilo pitanje
ropstva, Master je pažljivo čitao te izveštaje. Mada Linkoln nije izabran,
Frenku je bilo jasno da je reč o veštom političaru.
Posle toga, međutim, Frenk nije obraćao previše pažnje na advokata iz
Ilinoisa sve do ovog meseca, kada ga je, na početku izborne godine, uticajni
Čikago tribjun iznenada i prilično neočekivano podržao kao predsedničkog
kandidata. I tako je, uprkos tome što nimalo nije delio oduševljenje svoje
žene i uprkos hladnoj i vlažnoj februarskoj večeri, ipak krenuo s njom do
velike dvorane Kuperovog instituta na Astor plejsu. Pošto je zgrada bila
samo desetak blokova daleko Trećom avenijom, odlučili su da prošetaju.
Kada su krenuli iz Gramersi parka, Frenk je ponudio Heti ruku i ona ju
je prihvatila. Pre mnogo godina, taj gest bio bi nešto najprirodnije na svetu.
Bog zna, pomisli Frenk, koliko smo kilometara prošli hodajući ruku podruku
u početku našeg braka, kad je ona još uvek bila ona devojka koja je pošla s
njim u obilazak Krotonskog akvedukta. Međutim, danas su to retko činili, a
pogledavši u nju on se zapitao kada je tačno njihov odnos počeo da se hladi.
Pretpostavljao je da je sve to počelo još onda kada je ona pročitala tu
đavolsku knjigu. Čiča Tomina koliba svakako nije nimalo doprinela njegovoj
bračnoj sreći. Frenku je zvučalo neverovatno da se pitanje ropstva moglo
isprečiti između njega i njegove žene; pa ipak je smatrao da to možda i ne bi
trebalo toliko da ga čudi, s obzirom da je podelilo čitavu zemlju. Takođe, nije
bila reč samo o pravednosti ili nepravednosti ropstva, već o suštinskoj
filozofskoj razlici koju je taj sukob otkrivao – razlici u vezi s kojom, na kraju
krajeva, ništa nije mogao da učini.
Ako je Heti verovala da ropstvo nije pravedno, Frenk to nije osporavao.
Ali za njega to pitanje nije bilo tako jednostavno. „Moramo se nositi sa
svetom onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakav bi trebalo da bude“,
podsećao ju je blago.
To pitanje nije bilo ništa novo. Vašington i Džeferson su, obojica
robovlasnici, uočili neusklađenost robovlasništva s principima Deklaracije
nezavisnosti. Obojica su se nadali da će se ropstvo postepeno ugasiti, ali su
takođe shvatali i koliko je to komplikovano.
Pre nekoliko leta Frenk i Heti su otplovili Hadsonom do odmarališta
Saratoga. U hotelu su upoznali simpatičnu porodicu iz Virdžinije koja je
posedovala malu plantažu. Frenku se posebno dopao otac, visok, otmen,
prosed stariji gospodin, koji je rado sedeo u biblioteci i čitao dobre knjige.
Satima su uživali u mnogim prijatnim razgovorima, kad je gospodin iz
Virdžinije bio vrlo iskren po pitanju robovlasništva.
„Neki tvrde da su robovi poput porodičnih slugu svojih vlasnika“,
primetio je. „Drugi kažu da se s robovima postupa gore nego sa životinjama.
Na izvestan način obe tvrdnje su tačne, jer postoje dve vrste robovlasničkih
plantaža. Na manjim plantažama poput moje, rekao bih, robovi su više poput
posluge koja stanuje u kući. A nadam se da isto tako dobro postupamo i sa
onima koji rade na poljima. Međutim, postoji razlog zbog kojeg treba to da
činimo. U prošlom veku, sećate se, većina robova se uvozila. Robovlasnici su
mogli biti uviđavni ili ne – plašim se da to češće nisu bili. Međutim, pošto bi
jednom izvukli iz roba koliko god su mogli, jednostavno bi kupili drugog.
Početkom ovog veka, međutim, Kongres je zabranio uvoz robova, te su robovi
morali da budu ovdašnjeg porekla, čime su i njihovi vlasnici dobili motiv da
s njima postupaju kao s vrednom stokom, ako vam se tako više dopada,
radije nego sa svojinom koja se mogla izrabljivati do smrti. Moglo bi se
smatrati da će to poboljšati položaj robova.
Daleko na Jugu, međutim, postoji i potpuno drugačija vrsta plantaža.
One su ogromne – poput ogromnih fabrika – i na njima robovi mogu lako
nasmrt da se iscrpe.“ On sumorno klimnu glavom. „Takve uslove bih najpre
mogao da uporedim sa industrijskim fabrikama i rudnicima u Engleskoj, gde
je radnicima jedva išta bolje nego robovima, mada bar dobijaju neku bednu
nadnicu. Jedina razlika je u tome što – bar teorijski – engleska sirotinja ima
nekakva prava dok, u praksi, robovi nemaju nikakva. Te velike plantaže,
gospodine, proždiru robove i stalno su im potrebni novi. A gde ih nabavljaju?
Uglavnom sa severa. Prodaju ih niz reku, kako kažu. Virdžinijski brodovi
svake godine odvoze bezbrojne robove.“
„A vi?“
 „Ne. Ali ja nemam tako mnogo robova i, za razliku od nekih mojih suseda,
nije mi neophodna gotovina. Inače, bio bih u ogromnom iskušenju.“ On
uzdahnu. „Ne branim taj sistem, Mastere. Samo vam ga opisujem. A tužna
je istina da su vlasnicima velikih plantaža na Jugu potrebni robovi dok
mnogi farmeri u Virdžiniji zavise od profita koji dobijaju njihovom
prodajom.“
„Pa ipak, vlasnici plantaža predstavljaju majušnu manjinu“, podseti ga
Frenk. „Većina vlasnika imanja na Jugu ima malo robova ili ih Uopšte
nemaju. Imaju li oni dovoljno podsticaja da podržavaju takav sistem?“
„Belac na Jugu može biti i siromašan, ali barem na crnce može da gleda
s visine. I njega muče dva velika straha. Prvi je da bi crnci robovi, ako bi se
ikad oslobodili, postali strahovito osvetoljubivi. Drugi je taj da bi im slobodni
crnci preoteli poslove i nadmetali se s njima za vlasništvo nad zemljom. Bilo
to dobro ili loše, Mastere, bogatstvo Juga je vezano za robove, kao i njegova
kultura. Uništite ropstvo, i Jug veruje da će i on propasti. Činjenica je da se
Jug uvek plašio nadmoći Severa. Oni ne žele da budu u šakama
nemilosrdnih njujorških bogatih moćnika, niti nadmenih jenkijevskih
puritanaca.“ Nasmešio se. „Čak ni tako ljubaznih poput vaše žene.“
Kad je reč o mehaničkim napravama, Frenka Mastera je oduvek
uzbuđivalo sve što je bilo novo i smelo. Međutim, u političkim pitanjima je,
poput svog lojalističkog pradede, bio prirodno sklon konzervativizmu. Ako je
Jug već tako vezan za robovlasnički sistem, onda bi on radije potražio neki
kompromis. Na kraju krajeva, to su Kongres i vlada radili u poslednjih pola
veka. Učinjeno je sve da se sačuva ravnoteža između dve kulture. Kada su
stvorene nove robovlasničke države kao što su Misisipi i Alabama, nastale
su i nove slobodne države na severu. Kada je Misuri pre trideset godina ušao
u Uniju kao robovlasnička država, od severnog Masačusetsa stvorena je
slobodna država Mejn da bi se održala ravnoteža. Isto tako, slobodni Havaji
nisu postali nova država zbog protivljenja Juga; mada je robovlasnička Kuba
nekoliko puta umalo anektirana kao nova robovlasnička država.
Što se tiče pitanja samog ropstva, zar ne bi bilo najbolje još izvesno vreme
zaboraviti na njega? Čak i na severu, u većini država se još uvek smatralo
da su crnci niža rasa. Crnci u Njujorku, Konektikatu i Pensilvaniji možda su
bili slobodni, ali nisu imali pravo glasa. Godine 1850. Zakon o odbeglim
robovima proglasio je zločincima sve one, čak i na Rod Ajlendu ili u Bostonu,
koji ne bi predali odbeglog roba južnjačkom vlasniku ako bi ga on zatražio.
Takvi čudni kompromisi mogli su razbesneti moraliste i abolicioniste, ali po
mišljenju Frenka Mastera ipak su bili neophodni.
Po tome su se on i Heti razlikovali. Frenk Master je voleo svoju ženu zbog
njene bistrine i karaktera. Bila mu je intelektualni partner u svemu.
Razumeo je da ona, ako čvrsto veruje u nešto, ne može da ćuti, i nije se
iznenadio kada se priključila abolicionističkom pokretu. Ali ako je mogao da
se složi s njom da su abolicionisti moralno u pravu, to nije značilo da su i
mudri.
U početku, kada se raspravljala s njim, pokušavao je sve da zagladi.
Međutim, s vremenom je postajala sve zagriženija.
Jednog dana, vraćajući se sa sastanka na kome je govorio vatreni
abolicionistički sveštenik, čak je pala na kolena pred njim i molila ga.
„Ropstvo je zlo, Frenk. U dubini duše znaš da je tako. Molim te, pridruži
mi se – i drugi slični tebi su to učinili. Ne smemo dozvoliti da se to nastavi.“
Za nju je to pitanje bilo tako duboko, toliko snažno povezano s ličnim
moralom da je bilo nezamislivo ne zauzeti stav. Ali on to nije mogao i nije
želeo da učini.
Postepeno je, stoga, mada to nije želela, polako počela da potcenjuje svog
muža. A on se, naslućujući da njeno poštovanje prema njemu čili, pomalo
udaljio od nje. Ponekad su se svađali. Istina je, na primer, da su mnogi
gradski trgovci i bankari, podstaknuti moralnim argumentima sveštenika,
postali abolicionisti. Međutim, većina to ipak nije učinila. Njujork je prevozio
pamuk, obezbeđivao finansije i prodavao sve vrste robe robovlasničkom
Jugu. Zar on treba da kaže svojim prijateljima da upropaste sami sebe, pitao
je Frenk. Treba da nađu nove poslove, odgovorila je ona.
„Pogledaj Engleze“, rekao je on. „Oni su u potpunosti protiv ropstva, ali
se fabrike pamuka u Engleskoj ne zatvaraju zato što pamuk beru robovi.“
„Onda su i oni dostojni prezira“, odgovori ona. A pošto se takvi sudovi,
pretpostavljao je, odnose i na njega, Frenk je prema svojoj ženi osećao
mešavinu uvređenosti i besa.
Dok su godine prolazile a odnosi između Severa i Juga se sve više
pogoršavali, Frenk je odbio da se pokoleba pred bilo kakvom retorikom. A
kada je došlo do velikog sukoba, ne oko država, već oko teritorija iza njih,
zahtevao je da se to pitanje razmotri mirno, kao da je reč o nekom
praktičnom inženjerskom problemu.
„Volim železnice“, rekao je Heti jednog dana, „ali su one zapravo izazvale
svu ovu zbrku.“ Svi su se slagali da su Srednjem zapadu potrebne železnice,
a 1854. najugledniji ljudi Čikaga zaključili su da je vreme da se izgradi
trans-kontinentalna pruga preko nepreglednih, pustih teritorija Kanzasa i
Nebraske. Sporno je bilo samo to što nijedna od železničkih kompanija nije
želela da se prihvati ulaganja sve dok Kongres ne organizuje te divlje
zapadne zemlje kao zakonski uređene teritorije. A svakako je bila šteta,
mislio je Frenk, što je nakon rasprave Kongres popustio pritisku Južnjaka i
pristao da na tim novim teritorijama dozvoli robovlasništvo. „To je glupa
odluka“, govorio je u to vreme. „Na tim teritorijama jedva da uopšte ima
robova, a većina doseljenika ih čak i ne želi.“ Međutim, to je bila politika, a
stvarno stanje stvari u svemu tome nije bilo bitno. Začas se rasplamsala
uzavrela politička borba Severa i Juga.
„Teritorija Nebraske seže sve do kanadske granice“, žalio se Sever.
„Južnjački robovlasnici pokušavaju da nas opkole.“ A kad je formirana nova,
Severnjačka republikanska partija, da bi proterala ropstvo s tih teritorija,
njene vođe, među kojima je bio i Abraham Linkoln, uskoro su počele otvoreno
da se pitaju da li Jug možda pokušava da nametne zakonitost ropstva čitavoj
naciji. „Ti Severnjaci bi ukinuli ropstvo i učinili da belci ne budu ništa bolji
od crnaca“, besnela je Demokratska partija s Juga.
Neki su predlagali da teritorije treba same da odluče žele li da budu
„slobodne“, ili da prihvate robovlasništvo. Severnjački reformatori poslali su
slobodnjačke doseljenike u Kanzas; Južnjaci su poslali robovlasnike. Uskoro
je došlo do krvoprolića. Čak je i u Vašingtonu južnjački predstavnik udario
severnjačkog senatora štapom po glavi.
Upravo tada je, u najgorem mogućem trenutku, Vrhovni sud podario
Jugu neočekivan poklon. Odlukom u slučaju Dreda Skota, sud je odlučio da
Kongres nema pravo da zabrani ropstvo na bilo kojoj teritoriji,35 i da Očevi
osnivači nikad nisu ni nameravali da crnci treba da postanu građani. Čak je
i Frenk bio potresen. Heti je bila ogorčena.
Konačno, da dolije ulje na vatru, Džon Braun je izvršio napad na
oružnicu u Harpers Feriju u Virdžiniji, s nerazumnom nadom da će uspeti
da podstakne ustanak robova.36
Taj poduhvat je od početka bio osuđen na propast, a država Virdžinija je
obesila Brauna. Međutim, Heti je uskoro obavestila Frenka: „Džon Braun je
bio junak.“
„Nije bio junak“, pobunio se Frenk. „Bio je ludak. Njegov napad na
oružnicu kod Harpers Ferija bio je prava budalaština. Takođe, izgleda da
zaboravljaš da su on i njegovi sinovi već bili hladnokrvno ubili petoricu ljudi
samo zato što su bili pristalice ropstva.“

35 Vlasnik roba Dreda Skota Piter Blou 1819. se sa svojom porodicom i nekolicinom robova, među kojima je
bio i Skot, preselio u Alabamu s namerom da osnuje novu plantažu. Godine 1830. odustao je od zemljoradnje
i ponovo se preselio u Sent Luis u Misuriju, gde je počeo da se bavi ugostiteljstvom (Sent Luis je bio početna
stanica za pionire koji su putovali na zapad i kompanije koje su trgovale krznom). Pošto je Blou 1832. umro,
Skot je prodat vojnom lekaru Džonu Emersonu, kome je služio u Ilinoisu i Minesoti, prema Misurijskom
kompromisu iz 1820. nerobovlasničkim državama. Pošto se vratio u Sent Luis, Emerson je preminuo krajem
1843, a Skota je zaveštao svojoj ženi, pri čemu je izvršilac testamenta bio Emersonov šurak Džon F. A.
Sanford. Dred Skot je želeo da se nagodi sa Sanfordom i otkupi svoju slobodu, jer je smatrao da je boravkom
na slobodnoj teritoriji stekao slobodu. Posle veoma komplikovane parnice doneta je presuda prema kojoj Skot
nije stekao pravo na slobodu. Ova odluka je praktično označila kraj krhke, bezmalo četrdesetogodišnje
ravnoteže između Severa i Juga koju je uspostavio kompromis iz Misurija 1820. Bila je to važna pobeda za
Jug, ali je obeležila i početak Građanskog rata u Americi. (Prim. prev.)
36 Vatreno oružje vojske Sjedinjenih Država proizvodilo se i čuvalo u gradu Harpers Feriju u Virdžiniji.

Godine 1859. grupa abolicionista predvođena Džonom Braunom (1800-1859) opljačkala je tamošnju
nacionalnu oružnicu. Braun je želeo da nabavi oružje za robovsku pobunu. Pozvani su američki marinci i
mnogi pljačkaši su ubijeni, ili kasnije obešeni. Mada su i Severnjaci i Južnjaci osudili Braunovo nasilje, mnogi
Severnjaci su ga smatrali abolicionističkim junakom. Većina Južnjaka je pak tu pljačku smatrala surovim
napadom na svoje pravo na posedovanje robova. (Prim. prev.)
 „Ti samo tako pričaš.“
„Zato što je istina.“
Početkom 1860. odnosi između Severa i Juga nisu mogli biti gori. A
postojalo je još nešto zbog čega je, po Frenkovoj proceni, situacija postala još
neizvesnija.
Frenk Master je stekao dovoljno životnog iskustva da shvati da veliki
transatlantski ekonomski sistem, poput vremenskih prilika, ima sopstvene
velike cikluse. Od procvata do propasti, sve se kretalo ukrug, uvek na kraju
postajalo veće nego što je ranije bilo, ali je svakih nekoliko godina nastupala
kriza. Sa svakom krizom trgovci su propadali, ali za onoga ko je bio dovoljno
mudar, propast je mogla biti jednako unosna kao i procvat.
Već izvesno vreme transatlantski sistem je prolazio kroz fazu ekonomske
oluje. Međutim, nisu svi trpeli štetu – on je čak uspeo i da svoje poslove učini
još unosnijim. Oni koje kriza nije nimalo pogodila, međutim, bili su vlasnici
velikih južnjačkih plantaža. Procvat ili propast, činilo se da svetu neprestano
treba sve više pamuka. Vlasnici velikih plantaža nikad nisu bolje prolazili.
„Pamuk je kralj“, govorili su trijumfalno. Bili su tako uvereni u sreću
Juga da su neki čak i izjavljivali: „Ako Jenkiji izaberu republikanca da nas
uništi, onda dođavola sa Unijom. Jug može i sam.“
Naravno, većina Severnjaka to nije shvatala ozbiljno. „Ti južnjački
hvalisavci su smešni“, govorila je Heti prezrivo. Ipak, Frenk nije bio tako
siguran u to.
Predstojeći predsednički izbori su, po njegovom mišljenju, mogli biti
opasni. Šta god pisao Čikago tribjun, Frenk nije smatrao da je mnogo
verovatno da će Linkoln biti republikanski kandidat. Drugi su svakako imali
više prednosti. Ali je, ipak, bio veoma radoznao da vidi tog Linkolna.

Ogromno, tamnocrveno zdanje Kuperovog instituta nalazilo se na

trougaonom komadu zemljišta između Treće avenije i Astor plejsa. Frenk se
oduvek divio njegovom osnivaču Piteru Kuperu, samoukom industrijalcu
koji je izgradio prvu američku parnu lokomotivu pre nego što je osnovao ovaj
velelepni koledž da obezbedi besplatnu večernju školu radnicima i dnevnu
nastavu za žene. Najupečatljiviji deo te građevine, po Frenkovom mišljenju,
bila je Svečana dvorana. Tek je prošle godine došao tamo na zvanično
otvaranje Kuperovog instituta, kad je Mark Tven održao inauguracioni
govor, ali je Svečana dvorana već postala jedno od najpopularnijih mesta u
gradu za održavanje skupova.
Stigli su tačno na vreme i to je bilo dobro, jer se dvorana brzo punila.
Osvrćući se, Frenk je brzo procenio i rekao Heti: „Ovaj tvoj svakako ume da
okupi ljude. Večeras će ovde biti oko hiljadu i petsto slušalaca.“
 Minuti su prolazili a Heti je zadovoljno posmatrala mnoštvo ljudi. Tu i
tamo bi primetila neke svoje poznanike. Frenk se zadovoljio prisećanjem što
više detalja iz izveštaja o debatama Linkolna i Daglasa. Nakon izvesnog
vremena nije mogao da odoli a da ne pomene jedan.
„Tvoj gospodin Linkoln veruje u slobodu i jednakost i za crnce, zar ne,
Heti?“
„Svakako.“
„Pa ipak je u debati u Ilinoisu, odlično se sećam toga, rekao da nipošto
ne bi dao crncima pravo glasa, niti im dozvolio da postanu članovi porote.
Šta misliš o tome?“
Heti ga prodorno pogleda. „Mislim da je to vrlo jednostavno, dragi. Da je
rekao ma šta drugo, nikad ne bi mogao biti izabran.“
♦
Frenk je upravo hteo da primeti da je i ona očigledno spremna na
moralne kompromise kad joj to odgovara, ali su događaji na bini nagovestili
da će program uskoro početi.
Gospodin koji je predstavio govornika nije dugo pričao. Rekao je nekoliko
kratkih, uljudnih reči o istaknutom gostu, nadajući se da će mu publika
poželeti dobrodošlicu i da će njegovo izlaganje smatrati zanimljivim, i uvod
je bio završen. Zatim se okrenuo da da govorniku znak da izađe na pozornicu.
Tada se pojavio Abraham Linkoln.
„Blagi bože“, promrmlja Frenk, buljeći u tog čoveka.
Video je poneku njegovu sliku u novinama i pretpostavio da nisu baš
laskave. Međutim, ništa ga nije moglo pripremiti za zaprepašćenje koje je
doživeo kada je prvi put video Linkolna uživo.
Na bini se, ukočeno hodajući i pomalo pogrbljen, pojavio veoma visok i
mršav, tamnokos čovek. Visok je bar metar i devedeset pet, nagađao je
Frenk. Nosio je dugi crni kaput. Jedna štrkljasta ruka mu je visila pored tela
a druga beše savijena, jer je u krupnoj šaci nosio smotuljak hartije. Stigavši
do govornice na sredini bine, okrenuo se publici. Frenk je prigušeno
uzdahnuo.
Bore na Linkolnovom glatko obrijanom licu behu tako duboke da su ličile
na provalije. Ispod čupavih obrva preleteo je pogledom preko publike veoma
ozbiljno i, kako se činilo, bez mnogo nade. Frenk pomisli kako je to najtužnije
lice koje je ikad video. Stavivši potom ruke iza leđa, Linkoln ih je još nekoliko
trenutaka posmatrao. Zatim je progovorio.
Tada se Frenk trgnu. Nije to mogao da spreči. Iz usta tog visokog,
krakatog čoveka dopirao je glas tako piskav, promukao i neprijatan da je
prosto grebao uši i terao slušaoca da poželi da taj čovek zaćuti. Ovo je čovek
za koga su čikaške novine tvrdile da bi mogao postati predsednik? Međutim,
budući da nije imao izbora, slušao ga je. Nakon izvesnog vremena, primetio
je nekoliko pojedinosti.
Pre svega, Linkoln nije posezao za uzvišenom retorikom, nije izražavao
emocije. Jednostavno i razumljivo, preciznim pravničkim rečnikom, izložio
im je svoj prvi argument. A on je glasio ovako:
Njegovi protivnici, podstaknuti neobičnom presudom izrečenom u
slučaju Dreda Skota, tvrdili su kako su Očevi osnivači, koji su sastavili
Ustav, smatrali da Kongres ne bi trebalo da ima pravo da zabrani ili odobri
robovlasništvo na bilo kojoj teritoriji. Linkoln je istražio to pitanje i pronašao
dokaze vezane za dvadeset jednog od trideset devet Očeva osnivača – i otkrio
da je svaki od njih, zapravo, razmatrao upravo to pitanje. Sam Vašington je
potpisao donošenje mera koje su zakonski zabranjivale ropstvo na
teritorijama. Dakle, ili su osnivači porekli svoj sopstveni Ustav, ili Ustav
zaista daje Kongresu pravo da donosi takve odluke.
Naravno, Linkoln je to mogao jednostavno da iznese kao statističke i
zakonske činjenice, dodajući im poneku visokoparnu frazu, i da uspešno
predstavi svoj zaključak. Ali njegov retorički genije krio se u njegovoj
detaljnosti. Polako, ozbiljno, navodeći datume i imena Očeva osnivača o
kojima je govorio, objašnjavajući okolnosti, Linkoln je raščlanjivao svaki
slučaj posebno. Činio je to iznova i iznova. A kad god bi to uradio izvlačio je
isti zaključak, gotovo identičnim rečima: „da po njihovom shvatanju, ništa,
nikakvo razdvajanje mesne od federalne vlasti, niti bilo šta drugo u Ustavu,
ne zabranjuje federalnoj vladi da kontroliše ropstvo na federalnoj teritoriji“.
Te reči su se ponavljale, ne napadno, ne pobedonosno, već tiho i razumno,
kao kad se jedan čovek obraća drugome, a utisak je bio razoran.
Nije govorio ni o čemu drugom. Samo je pokazao, mimo svake razložne
sumnje, da Kongres ima pravo da odlučuje o tom pitanju. Obraćajući se
njihovom razumu, potpuno je osvojio pažnju svojih slušalaca. Bili su
opčinjeni.
A kad se uneo u svoje izlaganje, kao da se i sam govornik preobrazio.
Linkolnu se lice opustilo. Činilo se da ga nadahnjuje neka unutrašnja
svetlost. S vremena na vreme, kada bi se zaneo, digao bi desnu ruku, pa čak
i upirao dugim kažiprstom, naglašavajući poneku reč. Što je bilo
najneverovatnije od svega, Frenk je odjednom shvatio da više ne primećuje
čak ni Linkolnov glas. Znao je samo da čovek koji stoji ispred njega odiše
zadivljujućim autoritetom.
Pošto se pozabavio republikanskim stavom o ropstvu na teritorijama,
Linkoln je istakao još dve činjenice. Prva je bila da njegova partija veruje u
Ustav, a da je južnjačka pretnja otcepljenjem ukoliko bude izabran
republikanski kandidat kao pištolj uperen u glavu severnjačkih birača. Ali
je takođe želeo da upozori i svoje republikance. Moraju učiniti sve što je u
njihovoj moći, rekao im je, da uvere Jug da republikanci možda ne vole
ropstvo, ali da nemaju nikakve zle namere protiv postojećih robovlasničkih
država. Da bi uverili Jug u to, moraju podržavati zakone o odbeglim
robovima i vraćati robove njihovim južnjačkim gospodarima.
Pošto je izgovorio te reči političkog opreza, završio je kratkim prikazom
moralnog stava svoje partije. Neka ropstvo opstane na Jugu, jer je tamo već
prisutno i neophodno, ali republikanci će se i dalje zalagati za svoja uverenja.
Na kraju je izneo kratak, ali upečatljiv zaključak:
„Verujmo svi u to da je pravo moć i, u tom uverenju, budimo do kraja
istrajni i smeli da vršimo svoju dužnost onako kako je mi shvatamo.“
Dobio je gromoglasan aplauz. Frenk nije bio ništa manje zadivljen od
ostalih slušalaca. Čuo je briljantnog govornika, političara koji je bio moralan
ali i realističan. Činilo mu se da je iza Linkolnovih reči naslutio izvestan
puritanski prezir prema Jugu, ali čak i ako je dobro zapazio, to nije bilo
nimalo neobično.
Kad su krenuli kući, Heti se okrenula ka Frenku i upitala ga: „Pa, Frenk,
kaži mi iskreno je li ti se dopalo?“
„Zadivljujuće.“
„I ja tako mislim.“ Nasmešila mu se. „Drago mi je što se slažemo.“
„I meni“, odvrati on ljubazno.
„Verujem da će on postati predsednik, Frenk.“
„Moguće.“ On klimnu glavom i ponudi ženi ruku kao i ranije. Hvatajući
njegovu ruku, blago ju je stegla.
Zato Frenk nije dodao ono o čemu je u tom trenutku razmišljao: ako
Linkoln postane predsednik, budućnost bi mogla biti zastrašujuća.
 REGRUTACIJA

1863.

B io je divan julski dan. Na nebu nije bilo ni oblačka.

Meri je bila tako uzbuđena da je zagrlila Grečen dok su sedele u
otmenoj otvorenoj kočiji gospođe Master i vozile se po parku.
„Imam iznenađenje za tebe“, reče Grečen.
„Kakvo?“
„Pre nego što se ukrcamo na trajekt. Sačekaj i videćeš.“ Teško da bi iko
mogao pogoditi da u zemlji besni rat. Na vidiku nije bilo nijednog vojnika, a
park je izgledao raskošno u svom zelenilu.
Dve nedelje ranije, bila je sasvim druga priča. Krajem juna, kada su
general Li i njegova vojska Konfederacije prešli reku Potomak i ušli u
Pensilvaniju, Njujork je proključao. Sve regimente iz grada poslate su ka
jugu da ojačaju vojsku Unije. „Ako ih Li potuče, ili im umakne“, govorio je
Master, „mogao bi biti ovde za nekoliko dana.“
Početkom jula počela je velika bitka kod Getisburga. U početku, niko nije
znao ko pobeđuje. Međutim četvrtog, prošle subote, telegrafski je stigla vest
da je Unija izvojevala veliku pobedu. A u četvrtak, gospođa Master joj je
rekla: „Meri, dušo, mislim da sada slobodno smeš da otputuješ na odmor.“
Napokon slobodna. Putovanje je bilo planirano još pre mesec dana.
Grečenin muž je tvrdio da je i njoj potrebno nedelju dana odmora. On će
ostati da pazi na radnju, dok će njihova deca biti u blizini, kod Grečeninih
roditelja. Takođe su se dogovorili da Meri pođe s njom, da bi Grečen mogla
pristojno i bezbedno da putuje i da bi jedna drugoj pravile društvo.
Rezervisali su sobu u uglednom hotelu na Long Ajlendu. Pre nego što su se
tog popodneva ukrcale na trajekt, gospođa Master im je ljubazno kazala da
mogu slobodno da pozajme njenu kočiju, te su tako krenule u vožnju po
Central parku.
S obzirom na Grečeninu decu i posao u radnji, dve drugarice nisu mogle
da se viđaju tako često kao nekad – mada su redovno održavale vezu, a Meri
je krstila jedno od Grečenine dece. Obe su stoga bile ushićene što im se
pružila prilika da zajedno provedu nedelju dana na plaži i već su se kikotale
kao devojčice.
„Vidi kako se vozimo kroz park, kao prave gospođe“, uzviknu Meri.
Volela je Central park. Pre samo nekoliko godina je veliki kvadratni
komad zemljišta, dugačak četiri kilometra, uređen po uzoru na parkove
Olmsted i Vo, da obezbedi Njujorčanima preko potrebno mesto za predah,
„pluća“ usred gradskog prostora koji će jednog dana, očigledno, biti potpuno
prekriven mrežom ulica. Močvare su isušene, nekoliko bednih naselja
uklonjeno, brda izravnata. A travnjaci i jezerca, šume i avenije već su
pružale pogled otmen poput londonskog Hajd parka ili Bulonjske šume kraj
Pariza.
Radovi po ugovoru obavljeni su čak bez ikakvog mita. Niko nikad nije
video ništa slično.
Obe su bile otmeno obučene. Grečen je to mogla sebi da priušti, ali je i
Meri imala nešto fine odeće. Kućna posluga je u Njujorku zarađivala
dvostruko više od fabričkih radnika, a sem toga, imali su besplatan smeštaj
i hranu, te su veći deo plate slali svojim porodicama. Za četrnaest godina kod
Masterovih, budući da nije imala porodicu koju bi morala da izdržava, Meri
je uspela da uštedi lepu sumu.
Naravno, da joj je ikad bio potreban novac, Šon bi joj pomogao. Brat joj
je postao prilično imućan. Pre osam godina preuzeo je Nolanov salun u Ulici
Bikmen. Kad ga je Meri upitala šta se dogodilo Nolanu, izbegavao je da joj
odgovori.
„Nije se dobro slagao s nekim momcima“, rekao je neodređeno. „Moguće
je da je otišao u Kaliforniju, kako mi se čini.“
Iskreno govoreći, Meri nije bilo briga šta se desilo Nolanu. Međutim,
jedno je bilo sigurno: Šon je odlično zarađivao na tom salunu. U
međuvremenu se oženio i zasnovao porodicu, i postao sasvim ugledan čovek.
„Ne moraš više da radiš kao sluškinja, znaš“, govorio joj je. „Mogu da ti
nađem posao kad god poželiš.“
Međutim, ona je želela da ostane nezavisna. A do sada je već, u svakom
slučaju, kuća Masterovih postala i njen dom. Ako bi mala Seli Master bila u
bilo kakvoj nevolji, uvek bi zakucala na Merina vrata. Kad bi mladi Tom
Master za vreme letnjeg raspusta došao s Harvarda, Meri bi mu se
obradovala kao da je njen rođeni sin.
Je li još uvek razmišljala o braku? Možda. Još nije bilo prekasno, ako bi
se pojavio pravi čovek. Međutim, to se jednostavno nikad nije dogodilo. Da
ju je Hans zaprosio, pretpostavljala je da bi pristala. Ali Hans je već mnogo
godina bio srećno oženjen. Vreme je prolazilo a ona više nije ni razmišljala o
njemu. Pa, gotovo nikad.
„Kreni Petom avenijom, Džejmse“, doviknula je Grečen kočijašu i
trenutak kasnije na uglu parka izašli su na ulicu.
„Kuda idemo?“, upita Meri. Međutim, Grečen joj nije odgovorila.
Ako je Ulica Brodvej već pokolenjima bila glavno poprište društvenog
života, sada je i ranije skromna Peta avenija došla do izražaja. Mada je
otmeni Central park još uvek čekao da grad stigne do njega, pojedine kuće
na Petoj aveniji već su mu se približavale.
U sedmoj ulici od parka, na jednoj praznoj parceli upravo se završavala
gradnja zdanja nalik palati – prve uočljive kuće. „To je kuća madam Restel“,
primeti Grečen. „Zar ne živi na visokoj nozi?“ Pošto se obogatila zahvaljujući
tome što je njen muž radio abortuse, madam Restel je nedavno odlučila da
izgradi kuću na Petoj aveniji, gde će moći da uživa u penziji. Ako je Meri i
pogledala u tu zgradu sa izvesnom grozom, tek se na sledećem uglu pobožno
prekrstila.
Na uglu Pete avenije i Pedesete ulice nalazila se Katedrala Svetog
Patrika. Prošla je decenija otkad je kardinal Hjuz položio kamen temeljac
velike crkve koju je ogroman broj nedavno doseljenih irskih katolika
očigledno zasluživao. Nije bilo sumnje kakva je bila njena poruka. Ako je
gotski stil Crkve Svetog Trojstva u svoje vreme delovao upečatljivo, ogromna
nova katolička katedrala što se uzdizala na uglu Pete avenije postaviće
protestantske anglikance na mesto – i predstavljati snažan podsetnik na to
da i irskim katolicima treba odati priznanje.
Meri se ponosila Crkvom Svetog Patrika. Kako je vreme prolazilo, crkva
joj je pružala sve veću utehu. Bila je to vera njenog detinjstva i njenog
naroda. Barem je mogla biti sigurna da će uvek biti tu. Išla je na misu svake
nedelje, ispovedala svoje sitne, malobrojne grehe svešteniku koji joj je
ljubazno davao oprost i razrešenje. Molila se u kapeli, među senima punim
razumevanja za sve ljudske suze, svećama koje su obećavale ljubav i u tišini
za koju je znala da predstavlja spokoj večne crkve. Zahvaljujući tom
duhovnom okrepljenju, njen život je bio gotovo celovit.
Projurili su Petom avenijom, pored sirotišta za crnačku decu u Četrdeset
trećoj ulici, pored rezervoara nalik na tvrđavu, celim putem do Junion
skvera, gde su ušli u Baueri.
„Jesi li pogodila kuda idemo?“, upita je Grečen.

Fotografski studio Teodora Kelera bio je lepo opremljen i podeljen na dva

dela. U manjem se nalazila kamera postavljena naspram stolice iza koje je
bila zavesa. Kao i kod drugih fotografa na Baueriju, njegov svakodnevni
posao poslednjih godina najčešće je bilo slikanje portreta mladića što stoje,
ponosito ili skrušeno, u uniformama na koje se još nisu navikli, pre no što bi
otišli u rat protiv Juga. Fotografiju je bilo lakše snimiti nego staru
dagerotipiju, lakše se reprodukovala na hartiji, a ponekad bi napravio i
trideset dnevno. To mu je pomagalo da plaća zakup. U početku, ti mali
portreti veličine carte-de-visite delovali su sasvim vedro, poput fotografija s
plaže. Postepeno, međutim, kako je Građanski rat odnosio sve više žrtava,
Teodor je shvatio da su ti sumorni mali portreti poput spomenika, poslednjih
uspomena nastalih pre no što siroti mladići zauvek napuste svoju porodicu.
I mada se trudio da svaka od njih izgleda što dostojanstvenije, nije govorio
mušterijama zbog čega to čini.
Veći odeljak bio je nešto složeniji. Tu se nalazila sofa, otmene somotske
zavese, brojni rekviziti i kulise za raskošnije slike. Kada nije radio, u tom
delu studija se odmarao, a pronicljivom posmatraču moglo bi pasti u oči da
tu ponešto nagoveštava da Teodor sebe na smatra samo majstorom već i
umetnikom, a možda pomalo i boemom. U jednom uglu se, u kutiji, nalazila
violina koju je rado svirao. Na malom okruglom stolu pored zida često je
ostavljao knjige koje je trenutno čitao. Danas su se tu, pored već pohabanog
izdanja Edgara Alana Poa, našle i dve tanke knjige poezije. Jedna od njih,
Bodlerova Fleurs du Mal, bila je na francuskom. Međutim, druga knjiga
poezije bila je delo američkog pesnika i da mu u posetu nije dolazila rođena
sestra, verovatno bi je smestio na sigurno, u fioku.
Dok se pripremao za Grečeninu posetu, još nije bio odlučio koje kulise da
upotrebi. Kad je imao dovoljno vremena, rado je proučavao svoje mušterije,
odlučivao o pozadini i uređivao je prema sopstvenom trenutnom nadahnuću.
Naravno, svoju sestru i njenu porodicu viđao je često, ali Meri već odavno ne
beše video. A osim toga, želeo je da ih vidi zajedno, da vidi kako izgledaju i
kako su obučene pre nego što odluči kakva bi im pozadina najbolje pristajala.
Sestrina ideja da Meri pokloni njen portret mladiću je delovala sjajno, i
ponudio se da to učini besplatno.
Kad su dve žene stigle u njegov studio, srdačno im je poželeo
dobrodošlicu. Video je da je Meri drago što je tu, ali da je i pomalo zbunjena.
Stoga joj je najpre pokazao neke od svojih najboljih portreta. Pretpostavila
je da on to čini da bi ona mogla da se divi njegovom radu, ali njegova namera
je zapravo bila drugačija; a ubrzo zatim je, posmatrajući njen izraz lica i
slušajući njene komentare, tačno znao kako bi sama želela da izgleda.
Otkrio je da je umetnost fotografa iznenađujuće slična delu slikara.
Naravno, model je morao da sedi mirno – zavisno od uslova ekspozicija je
mogla trajati i više od trideset sekundi. Zatim, bila je važna i boja svetla –
često bi zaključio da plava svetlost daje najbolje rezultate – kao i smer
svetlosti. Veštim postavljanjem osvetljenja – to jest, određivanjem izgleda
senki na licu modela – mogao je da prikaže oblik glave, strukturu i crte lica,
karakter modela. Ponekad je mogao to da učini; ali većina ljudi nipošto nije
želela sliku koja otkriva njihovu narav. Želeli su nešto sasvim drugačije,
nešto moderno, nešto konvencionalno, nešto potpuno nezanimljivo. A on je
već bio navikao da im ugađa nadajući se da će, uz malo sreće, u tome biti
dovoljno tehničkog izazova da bi mu rad bio zanimljiv.
Merine želje su bile jednostavne. Želela je samo da izgleda kao dama, i
nešto mlađa nego što je stvarno bila. Za dvadesetak minuta bio je spreman
da napravi njen portret kako sedi na tapaciranoj fotelji, ispred somotske
zavese i pored stola na kome je spokojno stajala urna – ta slika će je, bio je
siguran, veoma obradovati i ona će je pokloniti svojoj porodici da bi, jednog
dana u dalekoj budućnosti, neko mogao reći; „Vidiš kako je izgledala tvoja
tetka Meri kad je bila mlada. Vrlo lepa žena.“
Sa Grečen je bilo nešto drugačije – ona je već dobila sve portrete koje je
želela. Poslednjih godina je kod svoje sestre uočio jedva primetne promene.
Naravno, delom je to bilo i zbog toga što ga je slušala kako priča o svom poslu
i počela da shvata razliku između zanimljivog i svakodnevnog. Međutim, bilo
je u tome i još nečeg. U poslednje vreme nekoliko puta je to primetio:
vragolasti smisao za šalu, želja za pustolovinom, čak možda i nagoveštaj
haosa ispod ozbiljne spoljašnjosti. Da li se možda u Grečeninoj duši kriju
tajanstvene dubine?
„Vreme je“, objavi on, „da napravimo sliku.“
Mada nije bio sasvim siguran zašto, Teodor je sada tačno znao šta želi.
Tu pozadinu odavno nije koristio. Većina ljudi bi je smatrala zastarelom.
Otišao je u zadnji deo studija, pronašao ono što je tražio i postavio kulisu.
Bio je to prizor cvetne bašte iz osamnaestog veka, čulan, u rokoko stilu.
Ličila je na sliku koju je mogao naslikati Vato ili Buše za francuski dvor.
Ispred nje je postavio ljuljašku sa širokim sedištem. Vešto je na konopce
vezao nekoliko traka, da bi je uskladio s naslikanim prizorom u pozadini.
Potom je izvadio dva slamnata šešira sa širokim obodima i rekao im da ih
stave na glavu.
„Meri, sedi na ljuljašku“, rekao joj je. „Grečen, stani iza nje.“
To je delovalo prilično dobro. Šaljivo, pa ipak dopadljivo. Kazao je Grečen
da zauzme pozu kao da gura Meri na ljuljašci. Trebalo mu je nekoliko minuta
da sve osmisli kako treba, ali je na kraju ljuljaška zaista izgledala kao da
samo što se ne zaljulja i, rekavši devojkama da ostanu u tom položaju, slikao
ih je.
„Još jednu“, reče Grečen.
Nije se raspravljao, već je postavio kameru i zavukao se pod crno platno.
Upravo kad je to učinio, Grečen je pružila ruku i smakla Meri šešir. Meri je
prasnula u smeh i protresla glavom tako da joj se kosa rasula. U trenutku
nadahnuća, Teodor je napravio sliku.
Promolivši se ispod platna zagledao se u dve žene, u svoju sestru koja se
vragolasto smeškala i Meri s raspuštenom kosom. Pomislio je: kako nikad
ranije nisam primetio koliko je lepa?
Ponudio im je limunadu i makovnjaču. Prijatno su ćaskali o svojim
porodicama i o predstojećem odmoru. Teodor je bio vrlo ljubazan prema Meri,
dok je Grečen veselo zavirivala po studiju. Odjednom je primetila knjigu.
„Šta je to, Teodore?“, upitala je. Njen brat se nasmešio.
„To je jedna opasna knjiga, Grečen“, upozorio ju je.
„Vlati trave“, pročita ona. „Volt Vitman. Zašto mi se čini da sam čula za
njega?“
„Napisao je pesmu ‘Bubnjajte, bubnjajte, bubnjevi!’ o ratu, koja je pre
koju godinu bila vrlo zapažena. Ali ova knjižica je objavljena pre toga i u
neku ruku izazvala skandal. Ipak, pesme su zanimljive.“
Teodor pogleda u Meri i iznenađeno primeti da je ona pocrvenela. Pošto
se o Vitmanovim homoerotskim stihovima, koliko je on znao, nikad nije
mnogo govorilo izvan književnih krugova, bio je prilično radoznao da otkrije
kako bi Meri mogla saznati nešto o njima. Međutim, odlučio je da je ne pita.
Zatim se odjednom setio kako bi ona mogla pretpostaviti da on, budući da
čita takve pesme, i sam ima istih sklonosti.
„Vitman je nadaren, ali mislim da je Bodler još bolji“, rekao je. „Slušajte
ovo.“ Nasmešio se devojkama. „Zamislite da ste na ostrvu obasjanom letnjim
suncem. Sve je tiho, čuje se samo pljuskanje talasa na obali. Pesma se zove
‘L’ Invitation au Vouyage’.“
„Ali to je na francuskom“, prigovori Meri, koja se do tada beše već
pribrala.
„Samo poslušajte kako zvuči“, reče joj on i poče da čita: „Mon enfant, ma
soeur, Songe à la douceur, D’aller là-bas vivre ensemble...“
Meri je slušala. Zbunila se samo na trenutak, kad je Teodor pomenuo
Volta Vitmana. Doduše, nije znala bogzna šta o njemu, ali je upamtila ime
iz jednog razgovora koji je načula za trpezarijskim stolom u kući Masterovih.
Zbog toga je znala da gospodina Vitmana smatraju nepristojnim i
naslućivala šta bi to moglo da znači, a postidela se zbog pomisli da bi Teodor
mogao da pretpostavi kako ona zna nešto o takvim ljudima, te je zbog toga
pocrvenela. Međutim, nije želela opet da ispadne budala i zato je sedela vrlo
mirno i slušala. Niko joj nikad ranije nije čitao pesmu, posebno na
francuskom, ali je morala priznati da njeni topli, čulni zvuci zbilja podsećaju
na morske talase i pretpostavljala je kako bi, kad bi znala francuski, sigurno
uživala u pesmi kao što je to Teodor očigledno činio.
„Hvala, Teodore“, reče mu ona uljudno kad je završio.
Tada Teodor odjednom reče: „Pre nego što odete, hoću da vam pokažem
još neke svoje radove.“ Meri nije znala šta to znači, ali kad je Teodor prišao
komodi sa širokim fiokama i izvadio nekoliko fascikli, Grečen joj je objasnila:
„To znači da smo počastvovane, Meri“, rekla je. „Teodor živi od slikanja
portreta, ali više voli svoj privatni posao. O tome ne priča često.“
Kad se Teodor vratio, spustio je fascikle na sto ispred njih i otvorio ih.
Meri je ugledala slike potpuno različite od portreta koje je do tada videla.
Bilo je i tu portreta, nekih u vrlo krupnom planu. Uglavnom su bili veći, a
slike nisu bile postavljene na hartiju uspravno, već horizontalno. Bilo je tu
slika gradskih ulica i seoskih krajolika, studija uskih prolaza u igri svetlosti
i senke. Videla je i slike dece beskućnika i prosjaka. Zatim slike radnika u
pristaništima, prostrane luke, brodova u magli.
Meri nije bila sigurna šta treba da misli o nekim slikama koje su joj
delovale neobično. Međutim, pogledavši u Grečen koja ih je pomno
proučavala, shvatila je da je sigurno reč o nekoj osobenosti, nekoj strukturi
slike koju sama nije razumela. I Teodor je neobično izgledao. Bio je to onaj
isti mladić široko razmaknutih očiju kojeg je oduvek poznavala, ali su ona
povučenost i ozbiljnost koje su dok je bio mali delovale tako ljupko i
dopadljivo, sada, kad je postao mladi čovek, delovale drugačije. Na njegovom
licu uočila je usredsređenost i strastvenost koje su je podsetile na Hansov
izraz kad joj je svirao na klaviru. Posmatrajući zajedno brata i sestru,
učestvujući u toj umetnosti koju nije razumela, nije mogla a da ne poželi da
i to podeli s njima.
Jedna slika je ostavila posebno snažan utisak na nju. Bio je to prizor s
Vest sajda, gde su se železničke šine pružale duž reke Hadson. Iznad nje su
bili teški oblaci, čije su sjajne ivice bile donekle slične prigušenom sjaju
metalnih šina na tlu. Reka, međutim, nije blistala, već je ležala pored šina
poput ogromne, tamne zmije. A po šinama su, neki blizu a neki već u daljini,
raštrkano hodali tužni crnci, koji su napuštali grad.
Nije sumnjala da je sam prizor bio vrlo uobičajen. „Podzemna
železnica“,37 kako su je zvali, odavno je dovodila odbegle robove u Njujork.
Ali sada, u jeku Građanskog rata, ta reka se pretvorila u poplavu. A kad je
ta plima crnaca preplavila Njujork, za njih više nije bilo ni posla ni
dobrodošlice, te biste ih danas, svakodnevno, mogli videti kako kreću
drugom vrstom železnice, nadajući se da će možda uspeti da se ukrcaju na
neki voz, ili barem prateći šine uspeti da stignu daleko na sever, u nadi da
će negde naići na gostoprimstvo.
Sa svojom neobičnom, sablasnom svetlošću, sjajem šina i crnilom reke,

37„Podzemna železnica“ sastojala se od mreže kanala za bekstvo koje su koristili odbegli robovi u potrazi za
slobodom. Duž svakog puta robovima su pomagali saosećajni ljudi koji su se protivili ropstvu. Oni su, često
uz veliki lični rizik, kršili zakon obezbeđujući robovima hranu, odeću, sklonište i pomoć na putu ka slobodnim
državama ili Kanadi. Odbegli robovi koristili su tajne šifre zasnovane na železničkoj terminologiji (odatle
naziv „Podzemna železnica“). Na primer, ljudi koji su pomagali robovima nazivani su „kondukterima“,
bezbedne kuće su nazivane „stanicama“, a putevi „prugama“. Čak i pošto bi stekli slobodu, robovi su se
suočavali sa siromaštvom i diskriminacijom, kao i s večitom pretnjom da budu uhvaćeni i vraćeni u ropstvo.
(Prim. prev.)
fotografija je savršeno prikazivala poetsku pustoš tog prizora.
„Sviđa ti se?“, upita Teodor.
„O, da“, odgovori ona. „Tako je tužna. Ali...“
„Surova?“
„Nikad ne bih pomislila da železničke šine“ – jedva da je umela da se
izrazi – „mogu da izgledaju tako lepo.“
„Aha.“ Teodor zadovoljno pogleda u sestru. „Meri ima oko.“
Uskoro potom morale su da krenu. Međutim, dok ih je kočija vozila na
sever ka trajektu, Meri se okrete drugarici i reče: „Volela bih da se razumem
u fotografije kao ti, Grečen.“
Grečen se nasmeši. „Teodor me je naučio ponečemu, to je sve. Mogu ti
ponešto pokazati, ako hoćeš.“
Trajekt je polazio iz luke u blizini Bateri pointa, a putovanje je trajalo
nekoliko sati. Bilo je predivno po sunčanom danu prelaziti preko gornjeg dela
velike luke, odakle su brodovi ulazili u Ist River. Potom su krenuli za
velikom okukom bruklinske obale sve dok, stigavši do tesnaca između
Bruklina i Steten Ajlenda, nisu zaplovili širokim prostranstvom Donjeg
zaliva.
U jednom trenutku, prolazeći pored male tvrđave tik uz bruklinsku
obalu, jedan od putnika je primetio: „Ovo je Fort Lafajet. Tu je zatvoreno
mnoštvo Južnjaka. Predsednik ih drži zatočene bez optužbe i bez suđenja.“
Odobrava li pak ili ne ovo kršenje južnjačkih prava, taj gospodin nije rekao.
U tom času ni Grečen ni Meri sudbina zatvorenika nije mnogo zanimala.
Jer dok im je slani povetarac milovao lice a trajekt počeo uzbudljivo da se
talasa na nemirnoj vodi, prvi put su na jugoistoku ugledale široke peščane
plaže svoga odredišta.
Koni Ajlend.

Svađa između Frenka Mastera i njegove žene narednog popodneva odvijala

se upravo onako kako je on predvideo. U četiri sata stigao je kući i zatekao
je u salonu.
„Je li Tom tu?“, upitao je vedro. Kazali su mu da im je sin izašao. „Pa, u
svakom slučaju“, reče on sa osmehom, „sve je sređeno. Neće biti regrutovan.
Platio sam tri stotine dolara i dobio priznanicu. Onda sam otišao u grad da
vidim kako napreduje regrutacija. Čini mi se da nema nikakvih problema.“
Heti je tu vest dočekala ćutanjem.
Dve godine, otkako je počeo oružani sukob između severnih i južnih
američkih država, svi vojnici Unije bili su dobrovoljci. Predsednik Linkoln je
tek nedavno bio primoran da naredi regrutaciju. Imena svih sposobnih
muškaraca ubačena su u bubanj, a izbor je izvršen izvlačenjem.
Osim, naravno, ako ste imali novac. Ako ste imali novca, mogli ste poslati
nekog siromaha da se bori umesto vas, ili platiti tri stotine dolara vlastima,
te bi umesto vas uzeli nekog drugog.
Frenku Masteru se to činilo razumnim. Svakako se činilo i kao đavolski
dobra ideja mladom Tomu, koji nije imao želje da ode na polja smrti.
Ako su se evropske više klase ponosile svojom vojničkom čašću, bogataši
iz severnih američkih država nisu imali takvih iluzija. U Engleskoj su
plemići i gospoda, posebno njihovi mlađi sinovi, hitali u pomodne pukove,
kupovali činove i dičili se paradirajući u uniformama. Zar oni nisu – zapravo,
bar teorijski – potomci barona i vitezova srednjovekovne Engleske? Plemići
se ne bave trgovinom. Oni ne sastavljaju testamente i ne leče bolesnike.
Sačuvaj bože. Plemić živi na svojoj zemlji i vodi svoje vojnike u rat. A i u
Americi, među starim zemljoposedničkim porodicama južno od Virdžinije,
još uvek se čuvao odjek takve tradicije. Ali ne i u Bostonu, Konektikatu i
Njujorku. Dođavola s tim. Platite i pustite sirotinju da gine.
Siromašni su to, naravno, znali.
„Ovo je rat bogataša i vojevanje siromašnih“, bunili su se oni koji nisu
mogli da plate. Gradske vlasti su se zabrinule da bi regrutacija mogla
izazvati nevolje.
Stoga su te subote ujutru odlučili da započnu izvlačenje u Glavnom štabu
Devete oblasti, izolovanoj zgradi koja se nalazila među nekoliko praznih
parcela kod Treće i Četrdeset sedme ulice, daleko od centra grada. Frenk
Master je otišao tamo da vidi kako to izgleda i zatekao mnoštvo ljudi kako
posmatra maršala koji izvlači imena iz bubnja. Međutim, činilo se da su svi
mirni. Posle izvesnog vremena maršal je, s očiglednim olakšanjem, prekinuo
izvlačenje, napominjući da će se ono nastaviti u ponedeljak.
„Ne izgledaš zadovoljno“, reče Frenk Heti.
Njegova žena je i dalje ćutala.
„Stvarno želiš da Tom ode da se bori u tom prokletom, glupom ratu? Jer
mogu ti reći da on to ne želi.“
„On mora sam da odluči.“
„Odlučio je“, reče Master odsečno, glasom koji je jasno govorio: „Ti jedina
misliš drugačije.“

***
Ako je brak Frenka i Heti Masters bio na iskušenju u vreme Linkolnovog
govora u Kuperovom institutu, ni potonji događaji nisu im nimalo popravili
odnose. Linkoln je postao republikanski kandidat i mudro vodio kampanju.
„Šta god da tvoja majka veruje“, objašnjavao je Frenk mladom Tomu,
„istina je da se Severnjaci protive ropstvu iz principa, ali njihova uverenja
nisu strastvena. Linkoln može da uključi pitanje ropstva u svoju kampanju,
ali zna da na osnovu njega ne može pobediti.“ Uoči izbora 1860.
republikanski moto je glasio: „Slobodna zemlja, slobodan rad, slobodni ljudi“.
Vredni Severnjaci, uz podršku vlade, treba da preuzmu teritorije na zapadu,
da grade železnice i razvijaju industriju, dok će Južnjaci, moralno izopačeni
zbog svoje podrške ropstvu, sve više zaostajati za njima. „On nudi besplatnu
zemlju i pomoć vlade“, primetio je Frenk jetko. „Prilično jak motiv da se
postupi pravedno.“38
Rezultati izbora su bili prilično izjednačeni, ali je Linkoln ipak pobedio.
Severni deo države Njujork glasao je za republikance. Ali ne i demokratski
građani Njujorka – oni nisu podržali Linkolna.
Na koju god kartu da je Linkoln igrao, nameravao je da izazove nevolje s
Jugom. A ako je bogatstvo trgovaca zavisilo od Juga, isto je važilo i za
zaposlenje svih radnika. Tamani hol je to dobro znao. Gradonačelnik
Fernando Vud je to znao, i otvoreno je to rekao. Ako Linkoln želi da ugrozi
zaposlenost u gradu, dođavola s njim.
Ni njujorški radnici nisu bili sasvim sigurni šta treba da misle o
republikancima. Republikanski slobodni farmeri, sa svojim idejama o
individualnom radu i samopomoći, nisu bili pravi prijatelji radničkim
sindikatima, čija se jedina pregovaračka moć krila u brojnosti. Radnici su
podozrevali još nešto. „Ako Linkoln sprovede svoje namere, pojaviće se
milioni slobodnih crnaca – koji će raditi za sitne pare – i krenuti ka severu
da nam preotmu poslove. Ne, hvala.“
Heti Master se gnušala takvih stavova. Frenk ih je smatrao razumljivim.
Takođe, njegovi strahovi u vezi sa otcepljenjem pokazali su se kao opravdani.
Dvadesetog decembra 1860. Južna Karolina je istupila iz Unije. Jedna
za drugom, države krajnjeg Juga su je sledile. Do februara 1861. osnovale su
Konfederaciju i izabrale sopstvenog predsednika. Ostale južnjačke države
uzdržavale su se od tog drastičnog koraka. Međutim, otcepljene države su
tada uvidele zanimljivu mogućnost. „Ako se Unija raspadne“, izjavili su,
„možemo odbiti da plaćamo dugove bogatašima u Njujorku.“ Delegacije
trgovaca, i demokrata i republikanaca, krenule su iz Njujorka u Vašington
u želji da pronađu kompromis. I Linkoln je prošao kroz grad, ali su svi ostali

38 Godine 1862. donesen je Zakon o naseljavanju, koji je odobrio besplatna imanja doseljenicima na zapad.
Posle pet godina, svaki doseljenik je imao prava na 160 ari (65 hektara), pod uslovom da na tom zemljištu
sagradi kuću, iskopa bunar, poore 10 ari (4 hektara) i da na njemu živi. Po donošenju tog zakona, mnogi
siromašni doseljenici pohrlili su na zapad da dobiju svoje parče zemlje. (Prim. prev.)
nezadovoljni.
Najveću pretnju za Njujork je, međutim, objavio gradonačelnik Fernando
Vud. Ako Linkoln želi rat s Jugom, i uništenje grada, onda Njujork treba da
razmotri još jednu mogućnost.
„Treba i sami da se otcepimo od Unije“, izjavio je.
„Da Njujork napusti Sjedinjene Države? Je li on lud?“, povikala je Heti.
„Ne baš“, odgovorio je Frenk.
Slobodan grad; luka oslobođena dažbina; ta ideja nije bila ništa novo.
Veliki evropski gradovi poput Hamburga i Frankfurta funkcionisali su kao
nezavisne države još od srednjeg veka. Njujorški trgovci su nekoliko nedelja
razmatrali izvodljivost tog predloga, a raspravu je zapravo okončala
južnjačka Konfederacija, svojim potezom u martu; južnjačke luke će ukinuti
svoje dažbine.
„Isključiće nas“, objašnjavao je Frenk sumorno svojoj porodici, „i trgovati
neposredno s Britanijom.“
Posle toga se više ništa nije moglo učiniti. Njujork je preko volje stao uz
Linkolna. Sledećeg meseca, kada je Konfederacija napala Fort Samter,
Građanski rat je i zvanično počeo. Južnjačka pobuna se mora ugušiti, tvrdio
je Linkoln, inače će unija država koju su stvorili Očevi osnivači biti
izgubljena. Unija se mora sačuvati.
Pošto uljudnost može da sačuva brak, a on je još uvek voleo svoju ženu,
Frenk Master se trudio koliko god je mogao da se pristojno ponaša i
uzdržavao se da govori o stvarima koje su njegovu ženu uznemiravale. Za
Heti je, međutim, taj problem bio mnogo teži. Volela je Frenka, ali šta žena
može da učini kada njen muž svakodnevno posmatra takvo zlo i, pored sve
svoje uljudnosti, ne mrda prstom? Nije pomoglo ni to što se, kada je rat počeo,
pokazalo da je on bio u pravu što se tiče otcepljenja Juga, i nije mogao da se
uzdrži da joj ne kaže; „Lepo sam ti rekao.“ Prve godine Građanskog rata,
mada je njihova zajednica opstala, Frenk i Heti više nisu skupa posmatrali
mape niti razgovarali o budućnosti. Dok su ranije uveče često sedeli jedno
kraj drugog na sofi, sada su se bez reči smeštali svako u svoju fotelju i čitali.
Uljudnost je prikrivala, ali nije mogla ugasiti tinjanje njihovog besa.
A ponekad čak ni uljudnost nije pomagala.

***

Danas ju je, bacajući joj regrutaciju njihovog sina u lice, on namerno

razbesneo.
„Ti mrziš ovaj rat, jer misliš samo na zaradu“, reče Heti hladno.
 „Zapravo“, odvrati on mirno, „rat me je još obogatio.“
I njega i mnoge druge. Delom je to bila čista sreća. Posle nekoliko loših
meseci 1861., kada je trgovina s Jugom zamrla, sudbina je pružila Njujorku
neočekivanu priliku. Žetva žita u Britaniji je propala – upravo kada su na
Srednjem zapadu prinosi bili izvanredno obilni. Ogromne količine žita
potekle su kroz grad na putu za Englesku. Železnica Hadson i stari dobri
kanal Iri stostruko su potvrdili svoju vrednost. Trgovina žitom u gradu je od
tada cvetala, zajedno s trgovinom stokom, šećerom i pensilvanijskom naftom
od koje se proizvodio kerozin za lampe.
U svakom slučaju, Frenk Master je otkrio ono što su mu mogli potvrditi
i njegovi preci iz prethodnog veka: rat je dobar za posao. Potrebe vojske su
ogromne. Gradske železare su radile punom parom, opremajući ratne
brodove i oklopnjače; Braća Bruks su proizvodili hiljade uniformi. A osim
toga, ratnim vladama bila su potrebna ogromna sredstva. Vol strit se bogatio
trgujući vladinim obveznicama. Čak je i berza cvetala.
Ne obraćajući pažnju na njegovu primedbu, Heti ga je opet napala:
„Tvoji prijatelji robovlasnici će izgubiti rat.“
Je li bila u pravu? Verovatno. Čak i pošto su se neodlučne države
priklonile Jugu, sukob je bio beznadežno neravnopravan. Gledajući resurse
dveju strana, ljudstvo, industriju, čak i poljoprivrednu proizvodnju, Sever je
bio daleko nadmoćniji u odnosu na Jug. Strategija Severa bila je
jednostavna: blokirati Jug i ugušiti ga.
Pa ipak, Jug nije bio beznadežan. Njihovi vojnici bili su hrabri a generali
izvanredni. Na početku rata, kod Bul Rana, Stounvol Džekson39 je zadržao
vojsku Unije i naterao ih da pobegnu nazad u Vašington. General Robert Li
je bio genije. Sem toga, dok su se trupe Unije borile da nametnu svoju volju
susedima, Južnjaci su se borili na sopstvenoj teritoriji za sopstveno nasleđe.
Ako bi Jug uspeo dovoljno dugo da se odupire, možda bi Sever odustao i
ostavio ih na miru. Istina, Li je morao da se povuče sa strahovitim gubicima
kod Antietama prošle godine, a general Grant je upravo razbio vojsku
Konfederacije kod Getisburga, ali rat još nije bio završen. Daleko od toga.
„Sever može da pobedi“, priznao je Master, „ali po koju cenu? Bitka kod
Šiloha je bila jezivo krvoproliće. Ubijeno je desetine hiljada ljudi. Jug je
gotovo uništen. I sve to, zbog čega?“
„Da bi ljudi mogli da žive slobodno, kao što Bog zapoveda.“

39Prva bitka kod Bul Rana, 21. jula 1861, bila je prva velika kopnena bitka Građanskog rata, a general
Tomas Džonatan Džekson (1824-1863) dobio je svoj čuveni nadimak „Stounvol“. (Engl.: kameni zid) upravo
u ovoj bici, kad je uspeo da odbije daleko brojniju vojsku Unije. Bio je poznat po svojoj dovitljivosti,
samokontroli i hrabrosti. Pobedio je u bitkama kod Bul Rana, Harpers Ferija i Frederiksburga. Maja 1863.
tokom bitke kod Čanselorsvila, kad je izvojevao još jednu pobedu, nesrećnim slučajem ustrelio ga je jedan
njegov vojnik, zbog čega je nedelju dana kasnije umro. Povodom Džeksonove smrti, general vojske
Konfederacije Robert Li rekao je da je „izgubio desnicu ruku“. (Prim. prev.)
 „Robovi?“ On odmahnu glavom. „Ne bih rekao. Linkoln smatra da je
ropstvo pogrešno – to ne poričem – ali je ušao u rat da bi sačuvao Uniju. To
je savršeno jasno kazao. Čak je javno rekao: ‘Kad bih mogao da sačuvam
Uniju a da pritom ne oslobodim nijednog roba, učinio bih to.’ To su njegove
reči. Nisu moje.“ Zastao je. „Šta Linkoln namerava s robovima? Ko zna?
Koliko čujem, njegova glavna ideja u vezi sa oslobođenim robovima jeste da
pronađe slobodnu koloniju u Africi ili u Centralnoj Americi, i da ih pošalje
tamo. Znaš li da je čak otvoreno rekao crnačkoj delegaciji da ne želi crnje u
Sjedinjenim Državama?“
Bilo to pošteno ili ne, činjenica da je svaka od tih tvrdnji bila osnovana
samo je, kao što je Frenk i očekivao, još razbesnela Heti.
„On Uopšte tako ne misli!“, uzviknula je. „A šta je s Proglasom?“
Master se nasmešio. Proglas o emancipaciji. Linkolnovo remek-delo.
Naravno, oduševio je abolicioniste – baš kao što je Linkoln i želeo. Objavio
ga je krajem prošle godine, a ponovio ovog proleća. Rekao je celom svetu da
će južnjački robovi biti oslobođeni.
A da li je?
„Jesi li ti dobro proučila, draga moja, šta je naš predsednik zapravo
rekao?“, upita je Frenk. „Preti da će osloboditi robove u svim državama koje
ostanu pri pobuni. To je pregovaračka taktika. On tako govori Konfederaciji:
‘Odustanite odmah, jer ako budete oklevali, oslobodiću sve vaše robove.’
Međutim, njegov Proglas izričito izostavlja sve robovlasničke države koje su
već pale pod vlast Unije. Bogzna koliko je hiljada robova sada pod
Linkolnovom vlašću. Pa ipak, od njih nije oslobodio još nijednog. Nijednog.“
On je pobedonosno pogleda. „Toliko o abolicionističkom junaku.“
„Čekaj da se rat završi“, usprotivi se ona. „Videćeš onda.“
„Možda.“
„Mrziš ga samo zato što je moralan.“
Frenk slegnu ramenima. „Moralan? Kakav moral? Drži ljude zatvorene
bez suđenja u Fort Lafajetu. Očigledno nimalo ne mari za habeas corpus.
Zatvarao je ljude zato što su pisali protiv njega. Izgleda da naš predsednik-
advokat nikad nije čuo ni za suđenje Cengeru. Reći ću ti šta je tvoj prijatelj
Linkoln. On je cinični tiranin.“
„Riđovko!“
Zmija otrovnica. Bio je to Linkolnov izraz za one koji su sumnjali u
opravdanost rata.
„Ako hoćeš da kažeš da smatram kako se rat mogao izbeći“, reče on
opasno tihim glasom, „i da bih voleo da vidim mirovne pregovore, potpuno si
u pravu. I nisam usamljen u tome. Misliš da sam zbog toga zlikovac? Misli
šta hoćeš.“ Zaćutao je pre no što je besno zaurlao: „Ali ja bar ne želim da
pošaljem našeg sina u jalovu smrt. A ti verovatno želiš.“ Okrenuo joj je leđa.
„To nije pošteno“, uzviknu ona.
„Idem u računovodstvo“, zagrme on. „Ne čekaj me.“
Nekoliko trenutaka kasnije već je grabio sve dalje od Gramersi parka.
Tek kada je stigao do sredine Ulice Irving, usporio je korak i dopustio sebi
da se nasmeši.
Sve je prošlo baš onako kako je očekivao.

Merin pogled je bludeo po okeanu. Povetarac je tiho šuštao kroz busenje

morske trave iza njenih leđa i igrao se njenom kosom. Niski talasi razbijali
su se o obalu s blagim žamorom, rasipajući penu po pesku.
Kilometrima daleko ka zapadu videle su niski greben južne obale Steten
Ajlenda. Ispred njih, između dva isturena kraka Donjeg zaliva, širio se
Atlantski okean.
„Hajdemo do zapadnog grebena“, reče Grečen.
Bila je subota ujutru. Većina gostiju tek je trebalo da stigne, a na
dugačkoj plaži bilo je tek nekoliko ljudi. Od dvadesetih godina devetnaestog
veka, kada je školjkama nasut put preko zatona između Koni Ajlenda i
kopna, ljudi su nedeljom dolazili na njegove duge dine i okeanske plaže.
Međutim, još uvek je to bilo mirno mesto.
Usred Koni Ajlenda, naselje malih svratišta i hotela pružalo je
gostoprimstvo uglednim porodicama što su dolazile da na nedelju-dve
uživaju u tišini i morskom vazduhu. Navratila bi tu ponekad i neka poznata
ličnost, poput Hermana Melvila, Dženi Lind i Sema Hjustona, međutim,
pomodni svet po pravilu nije često posećivao to mesto, te je ono zadržalo svoj
neupadljivi šarm. Oni koji su otkrili Koni Ajlend, obično su se vraćali na
njega. Nekolicina porodica koje su odsele u istom prenoćištu kao i Grečen i
Meri, dolazile su tu svake godine.
Posle obilnog doručka od jaja, palačinki i kobasica na širokom tremu što
se pružao duž prednje strane hotela, pošle su u šetnju.
Zapadni kraj ostrva bilo je jedino mesto na Koni Ajlendu do kog je dopro
prostakluk. Pre nekoliko godina, nekoliko bistrih ljudi odlučilo je da tamo
otvori mah paviljon gde su putnici, silazeći s trajekta, mogli da se zabave i
osveže. Sad bi se, u letnje doba, razni kockari, prevaranti i drugi nepoželjni
likovi tamo sasvim odomaćili. Hotelski gosti pravili su se da ne vide to mesto
– i zaista, ono se iz hotelskog naselja nije moglo videti ni čuti. Međutim,
Grečen i Meri su rado provodile po pola časa posmatrajući ljude koji su
prodavali slatkiše ili se nudili da izvedu trik s kartama.
Potom bi krenule ka unutrašnjosti ostrva, sve dok ne bi stigle do puta od
školjki.
Ako biste u to vreme pogledali s Menhetna preko Ist Rivera, zaključili
biste da je Bruklin živo mesto. U luci je bilo brodova, uz obalu behu nanizani
skladišta i fabrike, a na Bruklinskom uzvišenju niklo je i stambeno naselje.
Kada su se 1776. godine tamo ulogorili britanski crveni mundiri, Bruklin je
imao manje od dve hiljade stanovnika. Sad ih je bilo više od stotinu hiljada.
Pričalo se čak i da će tu, na uzvišenju, biti napravljen otmeni park, pod
nazivom Prospekt park. Međutim, pošto biste prošli pored uzvišenja, spustili
biste se u otvorenu ravnicu koja se pružala nekoliko kilometara dalje, s
raštrkanim gradićima i holandskim selima što gotovo da se nisu promenila
još od osamnaestog veka.
Gledajući duž puta od školjki preko otvorenog prostora i peščanih dina,
močvara i polja prema nevidljivom gradu, Meri nije mogla a da sa osmehom
ne primeti: „Kao da smo u drugom svetu.“
Posle toga su ponovo krenule ka obali i pošle ka istoku dugom plažom
Brajton, upijajući morski vazduh, gotovo sat vremena. Kad su se vratile u
hotel, bilo je već prošlo podne i već behu ogladnele.
„Nemoj previše da se najedeš“, rekla je Grečen, „inače ćeš zaspati.“
„Baš me briga“, reče Meri. Smejući se, uzela je još jedno parče pite od
jabuka i naterala i Grečen da uzme još. Na travi ispred hotela stajale su
fotelje od trske, u kojima su neko vreme sedele. Vetar je prestao, a lica su
morale da zaštite od sunca slamnatim šeširima.
Prošlo je izvesno vreme pre no što je Grečen rekla Meri: „Imam još jedno
iznenađenje za tebe“, na šta je Meri upitala: „Šta to?“ Grečen joj odgovori:
„Dođi gore i pokazaću ti.“
Soba im je bila vrlo ljupka. U njoj behu dva kreveta s ružičastim
pokrivačima i prozor što gleda ka moru. Zidovi su bili beli, ali je iznad svakog
kreveta visila slika cveća u zlatnom okviru, a iznad kamina i mala starinska
slika čoveka u plavom kaputu i cilindru; na polici iznad kamina je stajao lep
francuski sat, a na podu fini tepih. Soba je bila vrlo otmena – te je Meri
odmah pogodila da je, mada joj je Grečen rekla da će deliti troškove,
Grečenin muž zapravo sigurno platio lavovski deo.
Grečen je otvorila svoj kofer. Izvadila je dva paketa zamotana u hartiju i
pružila jedan Meri. „Ja sam uzela svoj. Ovo je tvoj.“ Nasmešila se. „Zar nećeš
da pogledaš šta je unutra?“
Pošto je otvorila paket, Meri je videla da je u njemu nekakva odeća.
Izvadila ju je.
„Ne znam šta je ovo“, reče ona.
„To je kupaći kostim, Meri.“
„Ali šta da radim s tim?“
 „Obući ćeš ga i kupati se u moru“, reče Grečen, pobedonosno dižući svoj.
„Pogledaj: slažu se.“
Kostimi su bili iz dva dela. Donji deo su bile pantalone, vezane trakama
oko listova. Preko njih se nosila haljina s dugim rukavima, duga do kolena.
Kostimi su bili od vunene tkanine, da u njima ne bi bilo hladno. Grečen se
očigledno ponosila svojim izborom. Pantalone su bile ukrašene volančićima
a haljine čipkom. Njen kostim je bio svetloplav a Merin tamnoplav, te su u
njima izgledale kao sestre.
Kad su izašle iz krčme i zaputile se ka plaži, Meri još uvek beše
neodlučna. Obe su nosile svoje kostime za plažu, kao i čarape i cipele, da ih
zaštite od neviđenih opasnosti morskog dna. Nosile su i peškire i slamnate
šešire da se zaštite od sunca.

Teodor Keler je sišao s trajekta. Na sebi je imao lagani platneni kaput i šešir
sa širokim obodom. U ruci je nosio mali kožni kofer. Pošto se raspitao za
pravac, krenuo je prema hotelu. Izgledao je veselo. Godinama nije bio na
Koni Ajlendu.
Odlučio je da dođe ovamo tek pošto se tog jutra probudio. Učinio je to iz
čistog hira – dan je bio tako lep da ga je trajekt prosto pozivao da ode iz
grada. A naravno, pružala mu se i prijatna mogućnost da provede vreme sa
svojom sestrom. I Meri O’Donel.
Zašto muškarci jure za ženama? Teodor je pretpostavljao da za to postoji
više razloga. Požuda, iskušenje, žudnja za telesnim strastima, naravno, vrlo
su snažni. Bio je jednako strastven kao i bilo koji drugi mladić i svakako nije
bio neupućen – zapravo, bio je prilično puten – ali je njegova neprestana
potraga za ženama, iznad svega, bila plod radoznalosti. Žene su ga zanimale.
Kad bi Teodor upoznao neku ženu koja mu se sviđala, nije pričao o sebi, kao
što čine neki muškarci, već je ispitivao nju. Želeo je da sazna sve o njihovom
životu, njihova mišljenja i osećanja. Njima je to laskalo. Zanimale su ga sve
vrste žena, od pomodnih dama koje su dolazile u njegov studio, do
siromašnih sluškinja koje je sretao na ulici. Među njima nije pravio nikakvu
razliku. Cenio ih je kao pojedinačne ličnosti. A kad bi se jednom
zainteresovao za neku ženu, nije odustajao. Želeo bi da otkrije sve njene
tajne i da poseduje svaku od njih.
Njegova zavođenja nisu bila lišena proračunatosti. Fotografski studio mu
je pružao sjajne mogućnosti. Pošto bi postavio damu u određenu pozu,
nekoliko trenutaka bi je pomno posmatrao plavim očima pre no što bi
namestio svetio i opet se zagledao u nju. Potom bi joj možda zatražio da gleda
tamo ili ovamo i promrmljao nešto s odobravanjem, kao da je upravo došao
do nekog zanimljivog otkrića. Retko koja žena se tada ne bi zainteresovala i
upitala ga šta je to video.
 Pristup mu je bio uvek isti. Ako žena nije bila lepotica, rekao bi nešto
poput: „Imate divan profil, znate li?“ Ako mu je, s druge strane, bilo jasno da
je dama navikla da je smatraju lepoticom, primetio bi: „Siguran sam da vam
svi govore kako ste lepi“, kao da to nije nimalo važno, „ali ima nečeg“, zastao
bi na trenutak kao da pokušava da to dokuči, „nečeg u vašem pogledu kada
posmatrate stvari što mi se čini zanimljivim. Da ne slikate možda akvarele?“
Skoro sve su slikale. „Ah“, rekao bi on tada, „onda je to verovatno to. Imate
oko slikara. To je retkost, znate.“
Do kraja fotografisanja, obično bi već zakazale novi dolazak u studio.
Zašto se zainteresovao za Meri? Još uvek nije bio siguran. U studiju se
veoma iznenadio kad je odjednom shvatio koliko je lepa. Kad joj je tamna
kosa pala po belom vratu, primetio je da ima besprekoran ten. Kako to
nikada ranije nije primetio? Zamišljao je kako izgleda bez odeće. Padale su
mu na pamet razne mogućnosti. Bio je zaintrigiran.
Drugarica njegove sestre, mlada žena koju je poznavao još od detinjstva,
stasala je u pravu keltsku lepoticu. Oduvek je delovala tako skromno i
ozbiljno, ali izgled ume da prevari. Šta je zapravo mislila?
Čak i ako bi mu pružila priliku da to otkrije, bilo je teškoća. Osim onih
uobičajenih, nije bio siguran šta bi Grečen mislila o tome. Takođe, Meri je
imala i brata – opasnog tipa, koliko je znao. Teodor je i ranije rizikovao s
besnim muževima, ali je ipak morao da bude oprezan.
U svakom slučaju, nema ničeg lošeg u tome da provede prijatan dan ili
dva sa svojom sestrom na Koni Ajlendu. S Meri će se možda nešto desiti, a
možda i neće. Sačekaće da vidi šta će se dalje događati.
„Mnogi ljudi se u poslednje vreme kupaju u moru“, rekla je Grečen.
„Doktori kažu da slana voda nije dobra za kožu“, primeti Meri.
„Nećemo dugo ostati u vodi“, obeća Grečen.
Na peščanoj dini nalazilo se nekoliko kabina na točkovima, u kojima su
se kupači mogli presvlačiti. Zavirile su u jednu od njih. Neprijatno je
mirisala, te im je bilo drago što su odeću ostavile na sigurnom, u hotelu.
Posmatrajući plažu, Meri je videla desetak ljudi koji su kruto stajali u vodi,
nešto dalje od njih, verovatno jednako nesigurni kad je reč o toj novotariji
kao i ona sama. Duboko je udahnula. Zatim je, uhvativši njenu pruženu
ruku, dopustila Grečen da je povede u more.
Ugazivši u vodu do članaka, osetila je oštru hladnoću. Naglo je
uzdahnula.
„Hajde“, reče Grečen. „Neće te ujesti.“
Meri zagazi nekoliko koraka dublje u vodu. Sad joj je dopirala do kolena.
Upravo tada talas joj zapljusnu donji deo butina, zbog čega je tiho ciknula.
Osetila je kako joj se gornji deo kupaćeg kostima, sada natopljen vodom i
hladan, lepi oko kolena, dok su joj se vlažne nogavice pripijale uz noge.
Zadrhtala je.
„Hajde za mnom“, reče Grečen. „Uskoro ti neće više biti hladno.“
„Da, hoće“, smejala se Meri, ali je poslušala Grečen i s naporom
zakoračila kroz vodu, koja joj je sad doprla do pojasa. Ubrzo je shvatila da je
Grečen u pravu. Kada se navikneš na vodu, u njoj više nije hladno, mada joj
se činilo da joj je mokri kostim sada verovatno dovoljno težak da je potopi,
ako izgubi ravnotežu.
Bilo joj je drago što ima oslonac, ako joj bude potreban. Od plićaka do
dubine behu nanizani stubovi, razmaknuti po približno tri metra i povezani
debelim konopcem, poput kakvog mola. Držeći se za konopac, kupači su
mogli polako da ulaze u more ne strahujući da će pasti ili će ih odneti talasi.
Nešto dalje odatle, u vodi, stubovi su se pružali uporedo s plažom, ogradivši
kupače. Meri nije shvatala čemu to služi sve dok je, kad joj je voda doprla
gotovo do grudi, jedan veći talas nije oborio. Upinjući se da održi glavu iznad
vode, iznenađeno je shvatila da ju je struja odnela daleko od plaže i videla
da ta ograda služi da morske struje ne odnesu kupače na pučinu.
„Uhvati me za ruku“, reče Grečen i povuče je nazad u plićak. „Rekla sam
da idemo da se kupamo“, kazala je s osmehom, „a ne da plivamo.“ Bacivši
pogled ka plaži, Meri je videla da većina kupača mirno stoji u plićaku, gde
im je voda jedva sezala do pojasa.
Tako su učinile i one. Osećala se vrlo prijatno dok joj je voda hladila noge
a sunce grejalo lice, na slanom morskom povetarcu. Jedino joj se nije sviđalo
što joj je natopljeni kostim bio težak i pomalo joj grebuckao kožu. Zatim su
sedele na plaži ispruživši noge u plićak, da ih zapljuskuju talasi, dok su
školjke poskakivale oko njih a pesak ih golicao povlačeći se posle talasa, zbog
čega su se kikotale.
Tako su sedele kada se, na njihovo veliko iznenađenje, pojavio Teodor.
Meri se tako zaprepastila da je tiho kriknula i pocrvenela.
„Šta ti radiš ovde?“, upita Grečen gotovo neljubazno, mada je Meri bila
sigurna da je to samo zbog toga što ju je Teodor iznenadio.
„U hotelu su mi rekli da ste na plaži“, reče Teodor vedro. Skinuo je svoj
šešir sa širokim obodom. „Kad sam se probudio, dan je bio tako lep da sam
poželeo da odem iz grada i pridružim vam se.“
Pogledao je u Meri i nasmešio se. Meri odjednom shvati da je on potpuno
obučen, dok ona sedi pred njim golih nogu. Zbog toga se osećala pomalo
nelagodno, ali on je delovao sasvim opušteno. Posmatrao je ostale kupače na
plaži. „Možda ću i ja ući u vodu malo kasnije“, reče on.
„Mi se sad vraćamo u hotel“, reče Grečen. Teodor je krenuo s njima.
Kad su stigle u svoju sobu, Meri se pažljivo skinula. Trudila se koliko je
mogla da napolju otresa sav pesak i Grečen joj je u tome pomogla, ali to nije
bilo sasvim moguće, a nije želela da isprlja pod. Polako skidajući pantalone
i čarape, uspela je da u njima zadrži više peska, da bi potom mogla da ih
odnese dole, obesi na konopac za sušenje rublja i istrese ih kad se osuše.
Meri je oduvek bila stidljiva. Mada je skoro celog života poznavala
Grečen, dok se presvlačila stajala je iza kreveta i brzo navukla gornji deo
kupaćeg kostima. Upravo se pitala kako sad da ga skine a da se pritom što
manje razgoliti, kada je videla kako Grečen nemamo skida svoj i potpuno
naga prilazi umivaoniku, gde je sipala vodu iz bokala u lavor i počela da se
pere, kao da je to nešto najprirodnije na svetu.
Nikada ranije nije videla Grečen golu. Njena drugarica je imala lepo telo,
ne debelo, ali punačko. Osim nekoliko strija, niko ne bi rekao da je rodila
dvoje dece. Plava kosa joj je još uvek bila podignuta kad se okrenula ka Meri
i nasmešila se.
„Kao od majke rođena“, reče ona. „Ne smeta ti, je li? Na kraju krajeva,
tako me muž gleda.“
„Stvarno?“
Grečen se nasmeja. „Znam da se neke žene uvek pokrivaju – bar donekle.
Moja majka je to radila – rekla mi je to.“ Ona slegnu ramenima. „Mene muž
može da gleda koliko god hoće.“
„Teodor nas je baš iznenadio“, reče Meri.
„Od mog brata me ništa ne može iznenaditi“, odgovori Grečen.
Pošto je Grečen skinula svoj kupaći kostim, Meri pomisli da bi i ona
mogla da učini isto. Šta bi Teodor rekao, pomisli ona, da me sad vidi? Sprala
je pesak sa sebe što je brže mogla i obukla se.
U hotelu su služili večeru u pet po podne. Prisustvovale su joj čitave
porodice, s roditeljima koji su budno pazili na decu.
Hrana je bila izvrsna: hladna salata, sveže pečen hleb i izvanredan riblji
paprikaš. Gazda se ponosio time što je nabavljao najbolju morsku hranu –
dagnje, rakove, ostrige i brojne vrste ribe koje su se lovile u moreuzu Long
Ajlend – a sve to su zalili hladnim belim vinom. Nakon toga naručili su prve
lubenice te sezone, žele i voćne kolače.
Teodor je bio vrlo raspoložen. Kad su seli da večeraju, Grečen ga je pitala:
„Kad kreće poslednji trajekt, Teodore? Nemoj da zakasniš.“
„Ništa ne brini“, odgovori on vedro, „odseo sam ovde. Imali su još jednu
sobu. Prilično je mala, ali poslužiće.“
„O“, reče Grečen. Meri je bilo drago.
Teodor se raspričao i zabavljao ih raznim zgodama. Meri je poželela da
razgovara s njim o stvarima koje ga zanimaju, ali nije bila sigurna kako da
započne takav razgovor, a u svakom slučaju, činilo se da mu ćaskanje veoma
prija. Smejala se njegovim šalama, a on joj se osmehivao i uz njega se osećala
vrlo prijatno.
„Zar ti nije drago što sam ostao?“, upita on šaljivo sestru pri kraju večere.
„Čudi me što nisi sa svojom devojkom“, odvrati ona oštro. „Ima ih mnogo“,
reče ona Meri.
„Stvarno preteruje“, reče Teodor, smešeći se Meri. „Ja sam umetnik i
živim monaškim životom.“
„Mislim da vam ne verujem, gospodine Keleru“, reče Meri smejući se. „Ali
nadam se da ne mislite da sam zaprepašćena.“ Na kraju krajeva, kad bi se
prisetila s koliko je devojaka bio njen brat Šon, a kamoli svega što je viđala
svakog bogovetnog dana u Fajv pointsu, nije se trebalo čuditi što je i mladi
Teodor Keler radio takve stvari.
„Nisi ti zaprepašćena time, Meri“, reče on. „Već ja.“ Tada su se oboje
nasmejali.
„Pa, šta tražiš od svojih devojaka?“, upita ga Meri odvažno.
Nije joj odmah odgovorio, već se zagledao nekud preko stolova.
„Da ti pravo kažem“, reče on, „ne jurim žene tek onako, kao neki
muškarci. Ako želim da budem s nekom ženom, to je zato što je smatram
zanimljivom.“
Posle večere, roditelji su pustili decu da se poigraju. Neki od starijih su
otišli da se prošetaju po plaži, dok su drugi radije igrali karte za stolovima
na tremu. Teodor je zapalio cigaru i sišao do mora. Grečen i Meri su neko
vreme igrale karte s jednim simpatičnim čovekom iz Vestčestera i njegovom
ženom, a zatim otišle da sednu na ležaljke i posmatraju more i dugi letnji
zalazak sunca.
„Sigurno je lepo biti u braku i imati decu“, reče Meri. „Mislim da ti
zavidim na tome.“
„Nije loše. Naporno je“, reče Grečen.
„Sigurno jeste. Ali kad imaš muža.
Grečen je nekoliko trenutaka ćutala. „Oni brzo počnu da te shvataju
zdravo za gotovo“, odgovorila je.
„Ali tvoj muž je dobar, zar ne?“
„Ah, jeste.“ Grečen je zurila u nebo. „Ne mogu da se požalim.“
„I voliš svoju decu.“
„Naravno.“
„Pretpostavljam da bih se udala za Nolana da nisam otkrila kakav je on
nasilnik.“
„Zato ti je drago što nisi.“
„Da, naravno da jeste.“
„Jesi li usamljena?“, upita Grečen nakon izvesnog vremena.
„Ne mnogo. Možda malo.“
Posle toga su nekoliko minuta ćutale.
„Pretpostavljam da će se moj brat skrasiti jednog dana“, reče Grečen
uzdišući. Zatim se nasmejala. „Kad bude imao pedesetak godina.“ Pogledala
je u Meri. „Kloni se mog brata, Meri. Opasan je, znaš.“
Nije bilo sumnje da joj Grečen to govori u najboljoj nameri, ali se Meri
ipak činilo da njena prijateljica nema prava da joj tek tako kaže da treba da
se kloni njenog brata, te nije mogla da priguši tračak otpora i pobune.
„Dovoljno sam odrasla da brinem o sebi, hvala lepo“, reče ona.
Kad se Teodor vratio, svi su se složili da je posle napornog dana
provedenog na svežem vazduhu vreme da krenu na spavanje.
Nebo je još uvek bilo crvenkasto kad su se Meri i Grečen svukle i legle.
Kroz otvoren prozor Meri je čula tihi šum mora. Upravo je zadremala kad je
čula neki zvuk i shvatila da je Grečen ustala iz kreveta. Digla je glavu da
vidi šta ona radi i videla da Grečen stoji pored nje. Raspuštena kosa padala
joj je po ramenima. Grečen se nagla milujući joj kosom lice, i poljubila je u
čelo pre no što se vratila u krevet. Mada se na trenutak bila naljutila na
Grečen, Meri je bilo drago što je ona još, i zauvek, njena prijateljica.

***

Š on O’Donel je tog jutra ustao u devet sati. Njegova žena i deca su još
doručkovali kada je sišao u salun i zatekao Hadsona kako ga rasprema od
prethodne večeri. Klimnuo je glavom crncu, prišao ulaznim vratima i
pogledao napolje.
Nedeljno jutro. Na ulici je bilo mirno, ali je ipak neko vreme stajao i
posmatrao, jer je bio oprezan čovek.
Okrenuo se. Ovog puta se zamišljeno zagledao u mladog Hadsona.
„Nameravaš li danas da izađeš?“, upita on.
„Malo kasnije idem u crkvu“, odgovori crnac.
Prezviterijanska crkva Šiloh. Nije bila daleko odatle.
„Javi mi se“, reče Šon, „pre nego što odeš.“
 Prošlo je već tri godine otkako je sreo Hadsona. Poput većine crnaca u
gradu, stigao je tu posle dugog i opasnog putovanja „podzemnom
železnicom“, čija je stanica bila i crkva Šiloh. Jedan novinar, prijatelj
crnačkog propovednika u Šilohu, zamolio je Šona da pronađe Hadsonu
posao. Da bi učinio uslugu redovnom gostu, Šon je pristao da zaposli mladića.
Šon inače nije bio naročito spreman da pomaže odbeglim robovima.
Poput većine irskih katolika u gradu, nije voleo povlašćene protestantske
evangelističke sveštenike koji su propovedali abolicionizam i nije želeo da se
zamera Južnjacima. Međutim, mnogi crnci su radili u njujorškim salunima
i niko nije obraćao previše pažnje na to.
„Njujork nije naročito prijatno mesto za crnca“, upozorio je Hadsona.
„Deda mi je pričao da potičemo odavde“, odgovori Hadson. „Želeo bih da
ostanem.“
I tako je Šon rešio da pokuša, a Hadson se pokazao kao dobar radnik.
„Je li ti Hadson prezime?“, pitao ga je Šon.
„Otac mi se zvao Hadson, gospodine. A ja sam Hadson Mlađi. Ali nemam
nikakvo drugo ime.“
„Pa, treba ti prezime“, rekao je Šon. „A ‘Hadson Hadson’, po mom
mišljenju, zvuči glupo.“ Zamislio se. „Što ne uzmeš prezime River? Onda bi
se zvao Hadson River. To, čini mi se, đavolski liči na njujorško ime.“
Uskoro je mladić bio prijavljen pod imenom Hadson River, a zahvaljujući
tom neobičnom imenu, uskoro je postao neka vrsta maskote saluna.
„Hadsone“, reče mu sada Šon O’Donel, „dođi i pomozi mi da zatvorim ove
kapke, hoćeš li?“
Zajedno su zatvorili velike zelene kapke na dva prozora što su gledala na
ulicu. Tada je Šon izašao napolje i počeo da trese kapke, koji su dobrano
klepetali. Potom se vratio unutra i upitao Hadsona čini li mu se da je brava
na kapcima čvrsto zatvorena a Hadson je rekao ne, ne baš najbolje.
„Misliš li da bi mogao da zakucaš dasku preko kapaka, da ostanu čvrsto
zatvoreni?“, upita Šon, jer je Hadson bio vičan takvim poslovima. Hadson je
kazao da bi. „Uradi to danas“, reče mu Šon.
„Očekujemo nevolje?“
Šon O’Donel je mogao da nanjuši nevolju. Niko nije mogao da opstane
trideset i osam godina na ulicama Fajv pointsa a da ne razvije šesto čulo za
opasnost. Još u mladosti je po hodu mogao da primeti da li neki čovek nosi
pištolj. Ponekad bi naslutio nevolju i pre no što bi naišla – mada nije umeo
da objasni kako.
Sad, kad je bio stariji i imućan čovek, isti instinkt je razvio i u vezi sa
svojim poslovima. Imao je osoben stav prema finansijskoj zajednici.
 „Kako se meni čini“, rekao je svojoj sestri, „budući da će te većina ljudi iz
Fajv pointsa opljačkati ako im se pruži prilika, a pošto znam da nema ni
jednog jedinog odbornika u gradu koji se ne može podmititi, zašto bi trgovci
na Saut stritu ili bankari na Vol stritu bili drugačiji? Pretpostavljam da su
sve to razbojnici.“ Jedan od razloga što niko nije znao koliko on ima novca
bio je taj što je odbijao da ga prepusti bilo kojoj finansijskoj ustanovi.
Naravno, pozajmljivao je novac ljudima koje je lično poznavao i prihvatao
priličan rizik. Ulagao je u brojne poduhvate, koje je mogao sam da nadzire.
I čuvao je vladine obveznice. „Vlada je pokvarena kao i svi ostali, ali oni
mogu da štampaju novac.“ Gotovinu je, međutim, držao u zaključanim
kutijama, koje je sakrivao na sigurnim mestima.
Ovakva opreznost, ma koliko bila primitivna, barem ga je spašavala
briga. Pre nekoliko godina, kada je upravnik velike osiguravajuće kuće
Ohajo posle više nesigurnih zajmova zatvorio vrata kompanije i pokušao da
pobegne s preostalim sredstvima, polovina njujorških banaka, koje su i same
pozajmljivale novac Ohaju, nisu mogle da ispune svoje obaveze. Pošto su sve
finansijske ustanove pozajmljivale novac jedne drugima, nemajući pritom
pojma o tome ko podržava te zajmove, panika iz 1857. uskoro se proširila na
pola zemaljske kugle i, mada je kratko trajala, mnogi su bili zbrisani s Vol
strita pre no što se završila. Jedan bistar momak po imenu Džerom, koji je
često zalazio u salune, naslutio je taj krah na vreme i uložio veliku sumu
kladeći se na pad tržišta. Nekoliko meseci kasnije tiho je rekao Šonu:
„Zaradio sam milion dolara na tom krahu.“
Što se Šona tiče, on je samo otključao svoj ormarić s novčanicama,
pokupovao neke nekretnine koje su pojeftinile i nastavio da služi piće
svakom ko je imao novca da ga plati.
Međutim, sinoć, slušajući razgovor u baru, nije naslutio finansijske
probleme. Bilo je to nešto mnogo sirovije, primerenije Fajv pointsu nego Vol
stritu. Klijentela je u salunu subotom uveče bila drugačija nego preko radne
nedelje. Nije bilo mnogo novinara. Dolazili su uglavnom Irci iz tog kraja.
A evo šta je osetio osluškujući ih: opasnost. Irsku opasnost.
Irska zajednica poštovala je Šona. Ako je u Fajv pointsu još bilo onih koji
su sa strahom pamtili njegov nož, među bezbrojnim doseljenicima koji su
stigli posle „velike gladi“ bilo je mnogo više onih koji su imali razloga da mu
budu zahvalni što im je pronašao mesto za stanovanje, ili posao, i olakšao im
ulazak u opasno novo društvo.
Još uvek je bio blizak s gradonačelnikom Fernandom Vudom. Vudov brat
Bendžamin, vlasnik novina koji je napisao i knjigu, s vremena na vreme je
dolazio u salun. Mada se gradonačelnik Vud nedavno razišao s ostalima iz
Tamani hola, Šon je ostao u dobrim odnosima s njim. Jedan od njih, poznat
kao Bos Tvid, u poverenju mu je rekao: „Odan si Vudu. Mi to poštujemo. Ali
ti si još uvek jedan od nas, O’Donele. Dođi kod mene kada Vud ode...“ Na
izborima, Šon je mogao potpuno sam, sopstvenim snagama, da obezbedi
hiljadu glasova.
U svom salunu bio je kralj. Mladi Hadson se uverio u to uskoro pošto je
počeo da radi kod njega. U jesen 1860. u posetu dobre volje Kanadi i
Sjedinjenim Državama došao je niko drugi do sin kraljice Viktorije, princ od
Velsa. Pošto je gledao Blondina kako prelazi preko Nijagarinih vodopada
hodajući po žici – i uljudno odbio ponudu tog akrobate da ga preveze preko
iste žice u kolicima – devetnaestogodišnji princ je stigao na Menhetn. Grad
mu je, uglavnom, priredio kraljevsku dobrodošlicu. Međutim, za irske
doseljenike, koji su krivili Englesku zbog gladi, njegova poseta nije bila
dobrodošla. Šezdeset deveti irski puk je, do poslednjeg vojnika, odbio da
paradira pred njim. A svakako niko nije nameravao da ga odvede u Fajv
points.
Zašto su neki dobronamerni ljudi, vodeći ga po novinarskoj četvrti,
odjednom odlučili da mu pokažu jedan njujorški salun, niko nikad nije
otkrio. Nema sumnje da su računali da će, sa svojom redovnom novinarskom
klijentelom, O’Donelov salun biti prilično bezbedan izbor. Kakav god bio
razlog tome, u jedan sat toga dana skupina gospode među kojima je
inkognito princ bio veoma prepoznatljiv, ušla je u salun i uljudno zatražila
piće.
Naravno, u salunu je u tom trenutku bilo više pisaca i gostiju iz sveta
izdavaštva. Ali bilo je i dvadesetak Iraca.
Čitav salun je zanemeo. Novinari su ga radoznalo posmatrali, dok su Irci
streljali mladića jezivim, ledenim pogledima. Čak su i izrazi lica dvojice
irskih policajaca u uglu nagoveštavali da bi svakog trenutka mogli zažmuriti
na sve što se dogodi. Kraljevska pratnja je shvatila poruku. Unezvereno su
se osvrtali pitajući se šta da učine kada se, prekidajući jezivu tišinu, začuo
miran Šonov glas.
„Dobro došli u O’Donelov salun, gospodo“, rekao je, prelazeći pogledom
preko svih gostiju, „gde ukazujemo irsko gostoprimstvo svim putnicima koji
navrate.“
To je bilo to. Usledila je tišina. Kraljevski gosti su usluženi i, ubrzo
potom, s olakšanjem otišli.
Međutim, sinoć se pričalo o potpuno drugim stvarima. Nije se govorilo o
gladi, niti o irskoj mržnji prema Englezima. Pričalo se o Uniji i Njujorku.
Ako su ga instinkti dobro služili, to je značilo nevolju. Veliku nevolju. A ni
njegov ni bilo čiji drugi autoritet neće to moći da spreči.

***
Svaki političar dobro zna kako se raspoloženje javnosti menja. Ponekad je
ta promena postepena. Ponekad, kao voda koja provaljuje branu, odjednom
navire i hrli poput poplave, noseći sve pred sobom.
Kada je Fernando Vud nagovestio da bi grad mogao da se otcepi od Unije,
njegove reči su možda zvučale neumereno, ali su izrazile raspoloženje
mnogih irskih žitelja Njujorka u to vreme. Pa ipak, samo nekoliko godina
kasnije, kada je počeo Građanski rat, i gradonačelnik i njegove irske
pristalice potpuno su promenili mišljenje. Zbog čega?
Pre svega, Jug je zadao mučki udarac njujorškim prevoznicima, odbio da
plaća dugove i napao Fort Samter. Međutim, uprkos svemu tome, očigledna
odanost Njujorka bila je neverovatna. U prvoj godini, grad je na bojno polje
poslao više od šezdeset pukova dobrovoljaca. Uključile su se sve doseljeničke
zajednice: Nemci iz Klajn Dojčlanda, poljska legija, italijanska
„Garibaldijeva garda“. A najviše od svih, moćne irske brigade. Bogzna koliko
je pukova hrabrih momaka, koje je blagoslovio kardinal Hjuz, ponosno
odmarširalo pod svojim irskim zastavama. Njihove majke, dragane i
porodice s ljubavlju su šile te barjake – Meri O’Donel je sama, punog srca,
sašila jednu od njih.
Naravno, vojnici su bili plaćeni. Devedeset dana ratne službe i povratak
kući s novcem u džepu – to nije bio loš izbor za hrabrog nezaposlenog momka.
Ako ste mrzeli Englesku, računali ste da ćete naudivši Jugu oštetiti englesku
trgovinu pamukom, što takođe nije moglo biti loše. A za one koji su sanjali o
tome da se jednog dana vrate da osvete Irsku i iz nje isteraju Engleze, vojno
iskustvo je moglo biti korisno.
Iznad svega, međutim, bio je irski ponos.
Mogli ste kriviti Engleze zbog gladi, ali pošto biste doputovali u Novi
svet, niste mogli nikoga kriviti ni za šta. A čak i ovde, u zemlji bezgraničnih
mogućnosti, ponekad ste morali da se sa čitavom porodicom smestite u
bednu čatrlju; a kad biste otišli da potražite posao, na vratima biste zatekli
natpis koji glasi: „Ne primamo Irce“. Poniženje za gorde irske prinčeve.
Nije čudo što su zavoleli kardinala Hjuza zbog toga što im je izgradio
veličanstvenu katedralu i što je podržavao katoličke škole. Nije čudo što su
se listom prijavljivali u policiju i vatrogasce, čime su dobijali čast i moć. Nije
čudo što su tražili i pružali zaštitu u Tamani holu. A sada im se pružila
prilika i da dokažu svoju odanost Americi i ratničku hrabrost. Nije čudo što
su ponosno odmarširali u boj pod irskim zastavama.
Međutim, sve se to dešavalo pre dve godine.
Mislili su da će se rat brzo završiti. To se nije dogodilo. Niti su pak mogli
da predvide sve njegove užase. Možda je trebalo da ih očekuju. Sve veća
mehanizacija ratne tehnike i uvođenje modernog oružja sa strahovitim
dometom i ubojnom moći, uz nesposobnost nekih zapovednika, uzeli su
strahovit danak. Bilo je to pravo krvoproliće. Osim toga, to krvoproliće je
fotografisano. Slike su se pojavljivale u svim novinama. Bolnica Belvi uskoro
je bila puna ranjenih i osakaćenih. Kao i Bolnica milosrdnih sestara u
Central parku. Bogalji su šepali po ulicama. A oni su još imali i sreće.
Mnogi se uopšte nisu vratili. „Garibaldijeva garda“ više nije postojala.
Hrabrih irskih brigada više nije bilo.
A što se tiče porodica čiji su muževi ili sinovi još bili na ratištu, gde je
njihova obećana plata? Linkolnova vlada nekima od njih nije ništa platila
gotovo godinu dana.
Drugima su njihovi sopstveni zapovednici oteli zaradu. Šator za
regrutaciju dobrovoljaca pored Gradske većnice već odavno je bio sklonjen.
Već odavno se za rat nije prijavio ni jedan jedini dobrovoljac.
I tako je Linkoln objavio obaveznu regrutaciju.
O tome su Irci razgovarali u salunu u subotu uveče.

Š onu je trebalo sat vremena da proveri sav inventar. Do tada se Hadson već
bio spremio da krene. Barmen koji je radio po danu trebalo je uskoro da
stigne, te je Šon otišao na sprat da kaže ženi da mu otvori vrata. Potom je
pošao s Hadsonom.
Prezviterijanska crkva Šiloh nalazila se nešto više od kilometar odatle,
u Ulici Prins. Dok su prolazili Brodvejom, pored Gradske većnice, Šon je
pogledao ka mestu gde se nekad nalazio šator za prijavljivanje dobrovoljaca.
Naravno, nije to rekao Hadsonu, ali shvatio je ironiju. Njegovi zemljaci Irci
su se u salunu žalili na prinudnu regrutaciju. Pa ipak, kada su slobodni crnci
u gradu počeli da se obučavaju da bi mogli dobrovoljno da se prijave za
odlazak u rat, policijski narednik Kenedi im je rekao: „Zarad sopstvene
bezbednosti, odmah prestanite s time, inače će vas radnici ovog grada
sprečiti.“ Mada to nije iznenadilo Šona. Ni sam nije znao koliko je puta čuo
u svom salunu: „Crncu nikad ne treba dati pušku u ruke.“ Kasnije, kad su
se prijavila ništa manje nego tri crnačka puka, guverner Njujorka je odbio
da ih primi.
Šta li Hadson misli o svemu tome?, pitao se Šon. Gosti u salunu nisu se
loše ophodili prema njemu. Za njih je Hadson bio gotovo deo nameštaja.
Činilo se da zna gde mu je mesto i nije stvarao nevolje. Međutim, nije mogao
da ne čuje šta su pričali. Je li i on potajno ključao od besa i poniženja, kao
Irci kad osete nečiji prezir? Možda. Šon nije imao nameru da ga to pita.
Nema sumnje da je Hadson nalazio snagu i utehu među crnačkim vernicima
Crkve Šiloh.
„Znaš li šta im propovednici govore u tim crnačkim crkvama?“, rekao mu
je jednom ogorčeno jedan lučki radnik. „Uopšte ih ne uče hrišćanskoj
poniznosti i poslušnosti. Pričaju im kako će u drugom životu Bog kazniti nas,
belce, zbog našeg zla i okrutnosti.“ Ko zna, mislio je O’Donel jetko, možda su
crnački propovednici u pravu.
Nevolja je bila u tome što je u poslednje vreme u gradu zavladala velika
mržnja prema crncima. Na bruklinskim dokovima nedavno je bilo štrajkova,
a kompanije su dovele jeftinu crnačku radnu snagu da bi ih razbili. Za to,
zapravo, nisu bili krivi crnci, koje štrajkački sindikati ionako ne bi primili s
dobrodošlicom. Ali naravno, okrivili su njih.
Međutim, sve to nije bilo ništa u poređenju s Linkolnovim Proglasom o
emancipaciji.
„Da oslobodi proklete crnje na Jugu, da bi mogli da dođu ovamo i preotmu
nam posao?“, bunili su se njujorški radnici. „Dođavola, ima ih četiri miliona.“
Na činjenicu da Linkoln zapravo nije oslobodio ni jednog jedinog roba kao da
su zaboravili. Ali politika ionako nema mnogo veze sa stvarnošću. „Naši
momci se bore i ginu da bi njihovi najrođeniji mogli da budu uništeni? Neće
više moći tako.“
Linkolnov rat je u salunu već mesecima subotom uveče bio anatemisan.
A sada su visoki, krakati predsednik i njegovi republikanci, zajedno sa
svojim bogatim abolicionističkim prijateljima, hteli da ih primoraju da se
bore za te proklete crnje, hteli oni to ili ne.
„Mi, radni ljudi, možemo da budemo topovsko meso. Ali ne i sinovi
bogatih abolicionista. O, ne. Oni će poslati siromahe da se bore umesto njih,
ili će platiti koliko treba da ostanu kod kuće i uživaju. To je Linkolnova
namera.“
Juče je bio dan odluke. Više od hiljadu imena je tog dana izvučeno iz
bubnja. Za to vreme vladao je mir, ali se uveče ljudima pružila prilika da
uporede imena i procene kako teče regrutacija. U salunu se sinoć činilo da
svako poznaje bar po tri-četiri regrutovana vojnika.
„Moj nećak Konal“, uzviknuo je jedan čovek besno, „koji je trebalo da se
ženi sledeće nedelje... Sramota!“
„Mali Majki Kejsi, koji ne ume da pogodi zeca s pet metara? Neće izdržati
ni nedelju dana“, dobaci njegov sused.
Neki su psovali, drugi su nemo besneli. Na kraju večeri, kad je krenuo
na spavanje, Šon je svojoj ženi izneo sledeći zaključak:
„Uspeo sam da spasem princa od Velsa“, rekao je, „ali kažem ti, da je
Abraham Linkoln noćas ušao u salun, ne bi mu bilo spasa. Rastrgli bi ga.“
A sutradan, u ponedeljak ujutru, izvlačenje je trebalo da se nastavi.
Dok su on i Hadson prolazili Brodvejom, sve je bilo mirno. Sunce je jasno
sijalo. Prešli su Kanal strit. Još uvek nije bilo nikakvog nagoveštaja nemira.
Međutim, Šon je znao da to ništa ne znači. Pošto je bezbedno ispratio
Hadsona do Ulice Prins, na rastanku mu je rekao: „Posle crkve vrati se pravo
u salun. A kad stigneš kući, zakucaj daske na one kapke.“
Iz Ulice Prins produžio je ka severu. Nakon izvesnog vremena skrenuo
je desno, a zatim ušao u Baueri. Hodao je oprezno. Na ulicama i dalje nije
bilo mnogo ljudi. Kod Istočne Četrnaeste ulice skrenuo je desno, zatim pošao
uz Irving plejs ka Gramersi parku.
Već odavno nije bio u Masterovoj kući. Prošlo je dosta godina otkako je
njegova rodbinska veza s Meri prestala da bude tajna i dolazio je povremeno
tamo da je poseti. Svi su znali da on ima dovoljno sredstava da brine o njoj,
ali je ona bila savršeno srećna tu gde je. Bilo bi mu drago da mu se sestra
udala, ali mu je ona kazala da se u to ne meša, a on je prihvatio da je dovoljno
odrasla da sama zna šta hoće.
S vremena na vreme viđao je Frenka Mastera. Odavno se odužio Masteru
što je lepo postupio prema njemu još pedeset treće godine, ponudivši mu da
kupi neki posed koji je gradonačelnik prodavao po veoma niskoj ceni. A
godinu dana posle toga, pošto ga je slučajno sreo na Saut stritu, Master ga
je još jednom zadužio.
„Poznajem momka kome je potreban još jedan investitor u jednom
manjem poduhvatu“, rekao je Master Šonu. „Profit bi mogao biti vrlo visok,
ako vam ne smeta da malo rizikujete.“ Šon je oklevao samo trenutak. Veruj
čoveku, bio je njegov moto.
„Zainteresovan sam“, odgovorio je.
Šon je morao duboko da posegne u svoj sef da bi učestvovao u toj
investiciji. Ali je nekoliko meseci kasnije vratio u njega tri puta više novca.
Od tada su on i Frenk Master s vremena na vreme činili sitne usluge jedan
drugom. Zapravo, baš pre neki dan mu je učinio jednu diskretnu uslugu.
Šon nije prišao vratima za trgovce, već glavnom ulazu. Tako je uvek činio.
Vrata mu je otvorila sluškinja. Međutim, kada je pitao za Meri, dobio je
odgovor da ona nije tu.
„Otišla je na Koni Ajlend s prijateljicom. Neće biti tu cele nedelje.“
Znao je za njihov plan, kao i za njegovo odlaganje. Pomalo se iznervirao
što mu Meri nije javila da odlazi. S druge strane, bilo mu je drago što je baš
sada van grada. Upravo je hteo da krene, kad se iza sluškinje pojavila
gospođa Master i, ugledavši ga, dala mu rukom znak da uđe. Sa sunčane
ulice kročio je u hladovito prostrano predvorje.
„Dobar dan, gospodine O’Donele“, kazala je. „Plašim se da Meri nije tu.“
„Znam da je trebalo da otputuju“, reče on, „ali nisam znao da su već
otišle.“
Šon nije voleo gospođu Master. Povlašćena evangelistkinja, strastvena
abolicionistkinja, prokleta republikanka. Kad su devedeset dve gospođe iz
visokog društva osnovale komitet za unapređenje gradskih sanitarija, nije
se iznenadio saznavši da je i ona među njima. Možda je od toga i bilo neke
koristi. To ga nije zanimalo.
Međutim, bila je dobra prema Meri. A to mu je jedino bilo važno.
„Imam adresu na kojoj su odsele“, ponudi mu ona. „Mogu li nešto da vam
pomognem?“
„Ne, mislim da ne.“ Na trenutak je zaćutao. „Navratio sam, gospođo
Master, zato što mislim da bi moglo biti nereda.“
„O. Kakvih nereda, gospodine O’Donele?“
„Nereda na ulicama. Nadam se da grešim, ali sam želeo da je upozorim
da bude oprezna. Kao i vas i gospodina Mastera“, dodade on.
„O“, ponovi ona. Oči mu se behu navikle na polumrak predvorja i sad je
primetio da je ona neobično bleda. I oči su joj bile crvene, kao da je plakala.
„Ako slučajno vidite mog muža“, reče ona, „molim vas, kažite mu to. Zapravo.
Činilo se da ona okleva, a u njenom pogledu primetio je očajanje. „Tek da bih
znala da je na sigurnom, mogli biste ga zamoliti da dođe kući.“

Hotel Sent Nikolas bio je ogroman. Njegova bela mermerna fasada

nadvisivala je čitav blok zgrada između ulica Brum i Spring na Brodvej vest
sajdu. Šest spratova visok, sa šest stotina soba. Izvanredno raskošan. Turisti
dubokog džepa hrlili su tamo, a njihovi njujorški prijatelji rado su ih
dočekivali u dvoranama s oplatom, gde se mogao popiti čaj pod tavanicom
ukrašenom freskama i gasnim lusterima.
Ako bi tu neki njujorški gospodin posetio nekog od gostiju hotela, to
verovatno nikome ne bi palo u oči. A Frenk Master je bio u hotelu Sent
Nikolas još od subote po podne.
Gošća kojoj je došao u posetu takođe je živela u gradu. Zvala se Lili de
Šantal. Bar se tako zvala danas. Kad je pre trideset tri godine rođena u
Trentonu, u Nju Džersiju, zvala se Etel Kuk. Međutim, umetničko ime koje
je odabrala dok se još nadala da će postati solistkinja toliko se sviđalo i njoj
i onima koji su je poznavali, da više nije ni koristila svoje pravo ime, sem kad
je to bilo neophodno.
Neke uspešne pevačice pored bujnog glasa imale su i bujnu građu; Lilin
glas možda nije bio dovoljno snažan da je izbaci među vrhunske pevačice, ali
joj je telo svakako bilo prvoklasno. Govorila je tiho, ali s dobro uvežbanom
glumačkom dikcijom; tako da, ako joj naglasak i nije bio francuski, niko ne
bi – sem u trenucima iskrenog smeha ili strasti – mogao pogoditi da potiče
iz Trentona. Zaista se nije moglo odrediti odakle je.
Lili de Šantal je imala samo pet značajnih ljubavnika u životu. Svakog
od njih je odabrala u nadi da bi joj mogao pomoći u karijeri. Prvi i najbolji
izbor bio je njen impresario, naredni jedan dirigent, dok su ostala trojica bili
bogati poslovni ljudi. Dvojica od njih bili su istaknuti pokrovitelji opere.
Frenk Master je odlazio u operu, ali to je bilo sve, te je možda njen izbor sada
nagoveštavao da je shvatila potrebu da potraži i druge vidove sigurnosti.
Međutim, dok je bila s nekim od njih, to se moralo priznati, poklanjala
mu je svu svoju pažnju, koja je odista bila vredna truda. Osim toga, uvek je
bila zabavna, često nežna, a ponekad i ranjiva. Sa svim bivšim ljubavnicima
ostala je prijateljica. Da joj je glas bio samo malo bolji, imala bi sve što je
želela.
Frenk Master zapravo još nije bio njen ljubavnik. Mada on to nije znao,
još uvek je bio na probi. Smatrala ga je inteligentnim, ljubaznim, donekle
slabim poznavaocem opere, ali to se moglo popraviti.
Nije bilo neobično što je Frenk Master upoznao Lili de Šantal u operi.
Otkada je još pre jednog veka osnovana kao stalna ustanova – što je učinio
niko drugi do Mocartov libretista – gradska opera je u Njujorku zauzimala
vrlo važno mesto. Opere su se izvodile u brojnim pozorištima, i ne samo za
bogataše. Kad je Dženi Lind pevala operu na otvorenom, slavio ju je čitav
grad. Najvažnije mesto za izvođenje opere tih dana je, međutim, bila
Muzička akademija na Irving plejsu, veoma blizu Masterove kuće u
Gramersi parku. Bilo je to ljupko pozorište u koje se moglo smestiti više od
četiri i po hiljade posetilaca, s ložama za redovne goste. Frenk Master je bio
jedan od njih.
Po Frenkovom mišljenju, bilo je vreme da nađe ljubavnicu. Najvećim
delom svog braka – mada je, naravno, primećivao i druge žene – istinski je
želeo samo Heti. Međutim, godine napetosti između njih uzele su danak.
Osećaj da ga ona u dubini duše više ne poštuje naveo je Frenka da, u
samoodbrani, kaže sebi: „Osvetiću joj se, čak i ako ona to ne sazna.“
One večeri kada ju je upoznao, Lili de Šantal je pevala u horu. S
izgovorom da želi da priča o operi, pozvao ju je da ruča s njim kod Delmonika
naredne nedelje, nakon čega ga je ona pozvala na jedan svoj mali resital.
Došao je i posmatrao je s novim zanimanjem. Uživao je gledajući je kako stoji
sama ispred zadivljene publike. To ga je zadivilo i izazvalo.
Tog dana se ona za njega iz lepe žene preobrazila u predmet žudnje.
Međutim, ipak se iznenadio kada je na kraju večeri neupadljivo nagovestila
da će joj biti drago ako bude želeo da je pozove na večeru sledeće nedelje,
posle matinea.
Imala je ljupku kućicu u blizini Brodveja u Istočnoj Dvanaestoj ulici,
pogodno za operu. Tu, posle večere, njegova udvaranja nisu bila odbačena,
ali ni sasvim zadovoljena.
„Sad moraš da kreneš kući, inače ćeš zakasniti“, rekla mu je. „Osim toga,
moram da pazim na svoj ugled.“
„Gde ćemo se sresti?“
„Kažu da je u hotelu Sent Nikolas vrlo prijatno“, odgovorila mu je.
Tamo su se sastali pre deset dana. Susret je bio veoma zadovoljavajući.
Odlazio je tamo dva popodneva zaredom i ostajao do uveče.
Ubrzo je otkrio nekoliko pojedinosti. Možda je to bilo samo zbog toga što
je toliko godina živeo s Heti i što su sve ostale žene koje je sretao bile slične
njoj, ali činjenica da Lili de Šantal sama zarađuje za život delovala mu je
neobično i uzbudljivo. Imala je sopstveno mišljenje. O umetnosti je znala
mnogo više od njega. Mogla je da mu otkrije nove intelektualne pravce, da
zahvaljujući njoj postane zanimljiviji i značajniji. I njegova žena je takođe
bila veoma inteligentna. Njen rad u sanitetskom komitetu kao i ostali
dobrotvorni poduhvati bili su važni i stvarni. Međutim, Lih de Šantal je
živela u drugačijem svetu i odabrala drugačiji put. Boemski pa ipak ugledan,
opojan ali bezbedan; sve mu je to izgledalo kao savršena avantura.
Ipak, ako je s jedne strane bila nezavisna, s druge strane bila je i ranjiva.
Bio joj je potreban neko da je podrži, ili barem zaštiti. Pomisao da bi mogao
imati ljubavnicu koja je sama po sebi poznata ličnost, ali kojoj je on
istovremeno neophodan, pružalo mu je prefinjen nov osećaj moći, laskav i
uzbudljiv.
Dogovorili su se da se opet vide tog vikenda. Ovog puta Frenk je bio
čvrsto rešen da tu i prenoći. A svađa s Heti, pomislio je s izvesnim ponosom,
zaista je bila odlično izrežirana. Heti je možda mislila da je on zaista ostao
u svom računovodstvu ili da je, onako besan, otišao u hotel. Ali nije imala
nikakvog razloga da pomisli da je on s drugom ženom. Niti bi pak mogla da
ga nađe, pošto je sobu rezervisao neko treći, na čiju se diskreciju Master
mogao osloniti.
Zvanični gost u toj sobi bio je izvesni gospodin Šon O’Donel.
Sad je već bila nedelja po podne. Da li da krene kući? Zagledao se u lepu
ženu koja je leškarila pored njega.
Ne. Ostaće ovde i otići kući u ponedeljak uveče. Neka Heti pretpostavi
da je, onako besan, van kuće proveo dve noći umesto jedne. Bio je to, tako
reći, ekonomičan izbor.

U nedelju posle doručka Teodor je rekao da želi da pročita novine. Tako su

Meri i Grečen same krenule u šetnju. Ovog puta su, umesto prema
zapadnom grebenu, krenule ka istoku šetalištem duž plaže Brajton. Uskoro
su ostale potpuno same na šetalištu. Prepešačile su nekoliko kilometara. Još
uvek je duvao blagi povetarac, ali im se činilo da je malo toplije nego
prethodnog dana.
 „Trebalo bi da odem u crkvu“, reče Meri. „Nedeljom uvek idem na misu.“
„Nema veze“, odgovori Grečen smešeći se. „Danas ćeš morati da budeš
paganka.“
Meri je preko ramena nosila platnenu torbu, a kad ju je Grečen upitala
šta je u njoj, priznala je: „Blok za skiciranje.“
„Kad si počela da crtaš? To nikad nisi radila.“
„Ovo mi je prvi put“, reče Meri. Pitala se šta da ponese na odmor, kad joj
je gospođa Master predložila da ponese blok za skiciranje. To joj je delovalo
previše otmeno, ali zatim je pomislila – što da ne. Kada je sutradan videla
blok za crtanje u prodavnici, kupila ga je, kao i dve A. V. Faber slikarske
olovke.
„Ne bih ga ponela da je Teodor pošao s nama“, priznade ona. „Pošto je on
umetnik.“
„Onda mi je“, reče Grečen, „drago što je ostao.“
Nakon izvesnog vremena stigle su do mesta gde su se spajala dva
krajolika. S jedne strane blistali su morska trava, plaža i plićak, pružajući
se ka morskoj pučini; nasuprot njima je, iza nekoliko niskih dina, leškario
zeleni pašnjak i tlo obraslo mahovinom, a mali šumarak nudio prijatan hlad.
„Što ne bi crtala ovde?“, upita Grečen.
„Neću ako me ti gledaš“, odgovori Meri. „Biće mi neprijatno.“
„Gledaću galebove“, reče Grečen sedajući na brežuljak i zagledavši se u
okean, kao da Meri uopšte nije tu.
Međutim, Meri još nije bila spremna. Umesto da počne da crta, šetala je
po maloj dini i krenula širokim travnatim puteljkom ka šumi. Osvrnuvši se,
iznenadila se kad je primetila da više Uopšte ne vidi more, mada se i tu
osećala njegova blizina. Prešla je još svega nekoliko koraka kada je,
iznenađena, primetila još nešto.
Ugledala je jelena. Košutu.
Zastala je i stajala sasvim mirno. Košuta je nije čula. Ni jedna ni druga
nisu očekivale da se tu sretnu.
Nekada davno, kad su na tim obalama živeli samo Indijanci, na njima je
bilo mnogo jelena i košuta. Međutim, pošto su se naselili Holanđani i
Englezi, jeleni nisu imali mnogo šanse. Zemljoradnicima nije bilo stalo do
jelena, te su ih ubijali. Danas je, duž čitavih hiljadu i po kilometara Long
Ajlenda, ostalo svega nekoliko utočišta u kojima jeleni još nisu bili uništeni.
Niti su pak mogli da pobegnu. Nisu mogli da preplivaju moreuz Long Ajlend.
Međutim, neki su očigledno prešli preko rečice ili preko puta od školjki, da
potraže sigurnost u divljini Koni Ajlenda.
Košuta nije bila daleko, i činilo se da je sama. Nekoliko koraka od Meri
ležalo je oboreno stablo. Ona mu pažljivo priđe i sede na njega. Zatim je,
podvivši noge, na krilo spustila blok, polako ga otvorila, izvadila olovku i
počela da crta.
Činilo se da košuta nikud ne žuri. Nekoliko puta je digla glavu i načuljila
uši. Jednom je pogledala pravo ka Meri, ali je očigledno nije primetila.
Meri je tu i tamo crtala ponešto: kuću, mačku ili konja. Međutim, nikada
ranije nije pokušala da crta po modelu i nije znala ni kako da počne. Prve
linije koje je povukla po hartiji kao da nisu imale nikakve veze s košutom.
Pokušala je da se usredsredi samo na glavu, i da umanji crtež. Pošto nije
znala nikakva pravila, pokušala je da na hartiji prikaže linije onakve kakve
ih je videla. U početku su izgledale nespretno i bezoblično, ali pošto je
pokušala još nekoliko puta, počela je da dobija prepoznatljive oblike. Zatim
se, na njeno veliko iznenađenje, dogodilo još nešto.
Ne samo linije košutine glave, već i ostale linije crteža kao da su se crtale
same, pod dejstvom neke čarolije. Nikada ranije tako nešto nije mogla ni da
zamisli, a kamoli da doživi. Pola sata kasnije imala je dve-tri skice, vrlo
nesavršene, ali su ipak donekle prikazivale oblik košutine glave.
Uživala je crtajući, ali ju je Grečen već neko vreme strpljivo čekala, te je
ustala. Košuta se trgla i zagledala se u nju, a zatim skočila i nestala među
drvećem.
Vraćajući se istim putem, Meri je zatekla Grečen na istom mestu gde ju
je i ostavila. Međutim, iznenadila se kad je videla da je tu i Teodor. Skinuo
je kaput i raskopčao okovratnik košulje, te je videla sitne kovrdžave malje
na njegovim grudima. Trgla se primetivši ih. On diže pogled, smešeći se.
„Pokaži mi.“
„Zašto?“
Bio je to smešan odgovor. Želela je da kaže „Ne“, ali bi to bilo nepristojno,
i zbog nečeg je rekla „Zašto“. Teodor se nasmejao.
„Kako to misliš, ‘Zašto’? Hoću da vidim.“
„Neprijatno mi je. Nikad ranije nisam crtala.“ Međutim, on nije hteo da
odustane i uzeo joj je blok iz ruke.
Otvorio ga je i zagledao se u crteže. Posmatrao ih je vrlo zainteresovano.
„Stvarno si je pomno posmatrala, je li?“, upita on.
„Valjda jesam.“
„Vidi, Grečen.“ Pokazao je crteže svojoj sestri. „Pogledaj šta je nacrtala.“
Grečen klimnu glavom. Meri je videla da su oboje zadivljeni. „Odlični su,
Meri“, reče on. „Ti ne pokušavaš da crtaš ono što misliš da bi trebalo da vidiš,
već ono što stvarno vidiš.“
„Ne znam“, odgovori Meri, zadovoljna, ali ne znajući kako da odgovori na
to laskanje.
„Imaš oko slikara“, reče joj on. „To je retkost, znaš.“
„Oh.“ Meri je bezmalo pocrvenela.
Grečen ustade.
„Hajde“, reče ona. „Idemo nazad.“
Za ručkom nisu mnogo jeli, a za to vreme Teodor je opet pričao o Merinom
crtežu košute. „Trebalo bi da crta svakodnevno“, rekao je svojoj sestri.
Po podne su se Meri i Grečen opet presvukle u kupaće kostime. Ovog
puta im se pridružio i Teodor. Kupaći kostim mu je pokrivao skoro celo telo,
ali je Meri ipak nazirala njegovu muževnu građu. Bio je dobro raspoložen.
Prskao je devojke u vodi, a one su se smejale. Zatim je Meri pala kad ju je
oborio talas, a on joj je pomogao da ustane, i nekoliko trenutaka osećala je
kako rukom čvrsto drži njenu. Meri se učinilo da Grečen deluje pomalo ljuta
i zato je, kad su izašli iz mora, sela kraj nje i rekla Teodoru: „Sad nas ostavi
malo same.“ Tako je Teodor otišao da se prošeta po plaži, a Meri je obgrlila
Grečen preko ramena i pričala s njom dok se nije oraspoložila.
„Sećaš li se kako si mi našla posao kod Masterovih?“, pitala ju je. „Nisam
znala da umeš tako da lažeš, Grečen. Zaprepastila sam se.“
„Nisam lagala.“
„Rekla si da moj otac, bog da mu dušu prosti, treba da se oženi udovicom
koja ima svoju kuću?“
„Samo sam rekla ‘Ako bi se oženio’. Nisam rekla da će se to desiti.“
„Ti si čudovište.“
„Jesam“, reče Grečen, smešeći se.
Kada se Teodor vratio, svi su zajedno otišli u hotel. Grečen je pitala
Teodora hoće li se sad vratiti u grad, ali on reče da neće, i da je razmišljao o
tome kako bi mogao da ostane još jedan dan.
Pošto su se presvukli, sišli su u prizemlje gde su Grečen i Meri neko
vreme igrale karte s još nekim gostima. Teodor je sedeo u fotelji zadubljen u
knjigu. Još uvek je bilo vruće i partija karata je tekla sporo. Posle dva dana
boravka na svežem morskom vazduhu, Meri se osećala čudesno opušteno.
„Mogla bih samo da se izležavam i da ništa ne radim cele nedelje“, rekla je
Meri Grečen. Njena drugarica se nasmešila i odgovorila: „Dobro je. Jer ove
nedelje i ne treba ništa da radiš.“
Večera je prošla uglavnom kao i juče; uz tihi razgovor i smeh, a posle nje,
hrana, vino i morski vazduh tako su prijatno umirili Meri da je došapnula
Grečen: „Mislim da sam previše popila.“
„Onda bi bilo najbolje da prošetamo po plaži“, odgovorila je Grečen. „Da
razbistriš glavu.“
I tako su, kad su gosti napokon ustali od stolova, Meri, Grečen i Teodor
između njih krenuli zajedno pored mora, držeći se ispod ruke, a Teodor je
pevušio neki marš. Meri je razmišljala kako je prijatno držati Teodora ispod
ruke i nije mogla da ne pomisli kako bi bilo lepo kad bi svi bili jedna porodica,
kada bi ona bila udata za Teodora i kad bi joj Grečen bila zaova. Naravno,
znala je da je to nemoguće, ali je previše popila, a ponekad, mislila je, ne
možete da ne razmišljate o nečemu.
Sunce još ne beše zašlo kad su se vratili u hotel. Nekoliko gostiju, takođe
umornih, otišlo je na spavanje; drugi su sedeli na tremu čekajući da vide
zalazak sunca. Meri je još uvek bila opijena, te je rekla da bi bilo najbolje da
ode u krevet. Teodor im je poželeo laku noć, a Grečen je pošla s njom u sobu.
Dok su oblačile spavaćice, blaga večernja svetlost navirala je kroz prozor.
Meri se sručila u krevet i ležala buljeći u tavanicu, koja kao da se blago
talasala. Grečen joj je prišla i sela na njen krevet.
„Pijana si“, kazala je.
„Samo malo“, reče Meri.
Posle kraćeg ćutanja, Grečen reče: „Volela bih da Teodor ode.“
„Ne govori tako“, reče Meri.
„Volim svog brata, ali došla sam ovamo da provedem odmor s tobom.“
„Lepo se provodimo“, odgovori Meri pospano.
Grečen je neko vreme ćutala i nežno milovala Meri po kosi.
„Jesi li ikad bila s muškarcem, Meri?“, upitala ju je.
„Kako to misliš?“
„Znaš kako mislim.“
„Ja sam fina devojka“, promrmlja Meri. Nije želela da priča s Grečen o
tome, te je sklopila oči i pretvarala se da tone u san. Grečen je nastavila da
je miluje po kosi i Meri ju je čula kako tiho uzdiše.
„Ne želim da budeš povređena“, izgovorila je tiho. Meri je znala da
drugarica pokušava da je upozori, ali se i dalje pravila da spava. A za to
vreme je mislila kako joj je već dvadeset devet godina i kako nikad nije bila
s muškarcem i ako bi s nekim želela da bude, izuzev naravno Hansa, bolje je
da to bude Teodor nego bilo ko drugi. On je barem umeo lepo da postupa s
njom. Ne bi bio kao Nolan. Kad bi se to desilo, morala bi da bude oprezna,
zbog rizika, a ona je fina devojka.
Ali zašto je fina? Znala je zbog čega je bila fina u Gramersi parku – jer je
želela da bude kao Masterovi. Znala je da je želela da bude fina kao devojčica,
da ne bi bila kao ljudi koji žive u Fajv pointsu. Ali zapravo, kad dobro
razmisli, nije bila ni jedno ni drugo. Ovde, gde nije bilo ničega sem okeana i
tihog šuštanja talasa na obali, nekako više ni sama nije znala šta bi mogla
biti. Kad je utonula u san, Grečen ju je još uvek nežno milovala po kosi.
U ponedeljak ujutru Šon se rano probudio i sišao pravo u bar. Otvarajući
ulazna vrata, bacio je pogled na ulicu. Sve je bilo mirno. Zatvorio je vrata,
vratio na njih rezu i počeo da proverava bar. Nekoliko minuta kasnije
pojavila se njegova žena. Donela mu je solju čaja.
„Sinoć si bio napet“, primeti ona.
„Izvini.“
„Jesi li još zabrinut?“
„Prisećao sam se pedeset sedme godine.“
Ako je istorija Fajv pointsa već bila duga istorija poniženja, pre šest
godina prevazišli su sami sebe. Bilo je to baš u ovo doba godine. Dve katoličke
grupe, Crknuti zečevi i Smrdljivi čepovi, započeli su veliku tuču sa svojim
tradicionalnim suparnicima, protestantskim momcima iz Bauerija. Ko je
mogao znati šta ih je na to podstaklo ili zašto? Koga je Uopšte to zanimalo?
Međutim, ovog puta tuča je potpuno izmakla kontroli i počela tako da divlja
po ulicama da je Šon pomislio kako bi mogla stići i do njegovog bara. Policija
gradonačelnika Vuda bila je nemoćna. Napokon su morali da pozovu
miliciju, a do tada su već mnoge ulice bile poharane. Bogzna koliko je ljudi
umrlo – bande su sahranjivale sopstvene članove. Šon je znao da su mnogi
leševi skriveni u mračnim zabitima Fajv pointsa.
„Misliš li da bi to moglo opet da se desi?“
„Što da ne? Sve bande su tu.“ Uzdahnuo je. „Valjda sam i ja bio tako glup,
nekad davno.“
„Ne“, nasmešila se njegova žena. „Ti bi ubio čoveka, ali ne u besu.“
Šon je pijuckao čaj. „Znaš li ko je juče svratio u bar?“, upitao ju je. „Čak
Vajt.“ Porodica Vajt bila je veoma brojna. Pre šezdesetak godina stekli su
nešto novca, međutim, dva-tri pokolenja velikih porodica kasnije uglavnom
su se vratili na početak. Čak Vajt je bio vozač. Ali je takođe bio i dobrovoljni
vatrogasac. „Nije baš srećan zbog regrutacije.
Kaže da je trebalo da izuzmu vatrogasce, ali nisu.“ Odmahnuo je glavom.
„Nije pametno što su ih razjarili.“ On otpi još jedan gutljaj čaja. „Oni vole
vatru. Zato i jesu vatrogasci.“
„Odbiće da gase požare?“
„Ne. Paliće ih.“
U pola sedam pojavio se Hadson i počeo tiho da čisti. Šon mu klimnu
glavom, ali ništa ne reče.
Nešto posle sedam neko je pokucao na ulazna vrata. Šon im priđe i
oprezno proviri napolje. Bio je to sused duvandžija. Šon mu otvori.
„Na Vest sajdu je grupa mladića. Mnogo ih je, a i dalje pristižu. Tek da
znaš.“
„Kuda idu?“
„Još nikuda. Ali krenuće ka gradu, ka Central parku. A zatim preko puta
ka Regrutnom centru, pretpostavljam. Ostalo je tek još nešto više od tri sata
pre nego što nastave prokleto izvlačenje.“
Šon mu je zahvalio, a zatim se okrenuo Hadsonu.
„Sada ćemo zatvoriti kapke i zakucati ih“, objavi on.
„Misliš li da će posle toga krenuti ovamo?“, upita ga žena.
„Moguće je.“ Šon pregleda kapke, još jednom proveri vrata i okrete se
Hadsonu. „Ti ćeš sići u podrum. Ostani tamo sve dok ti ja ne kažem da
izađeš.“
„Kakve veze ima regrutacija sa Hadsonom?“, pitala je žena pošto je crnac,
pomalo preko volje, sišao u podrum.
Šon O’Donel joj nije odgovorio.

U devet sati Frenk Master je znao da bi stvarno trebalo da krene. Zagledao

se u Lili de Šantal. Sedela je u krevetu u čipkanom ogrtaču i izgledala
zamamno. Međutim, pre nego što krene, morao je nešto da je pita.
„Bi li volela da jednom odeš u Saratogu?“, zapita on.
Voleo je Saratogu, a putovanja u to pomodno odmaralište mogla su biti
veoma otmena. Za one koji su to mogli sebi da priušte, raskošni parobrod,
poput manjeg plovećeg hotela, plovio je uz Hadson sve do iza Olbanija.
Odatle bi vas kolima odvezli do velikih letnjikovaca i hotela u banji.
Putovanje rekom još uvek je za njega bilo pustolovina, kao i dok je bio dečak.
A posle tog vikenda više nimalo nije sumnjao da želi da putuje s njom.
Naravno, moraće da budu oprezni. Ne bi smeo javno da se pojavljuje s njom,
čak ni u Saratogi, budući da tamo boravi mnogo uglednih Njujorčana.
Međutim, sve se to moglo izvesti neupadljivo. Poznavao je muškarce koji su
to činili.
Zanimalo ga je samo da li Lili de Šantal želi da ide tamo.
„Voliš reku Hadson, zar ne?“, upita ona. „Kada si prvi put plovio njome?“
„Kad sam bio dečak. Otac nas je sve poveo da pobegnemo od žute groznice
koja je harala gradom. Zatim me je, nešto kasnije, vodio sve do Nijagarinih
vodopada, na otvaranje kanala Iri.“
„Mogu da te zamislim kao dečaka. Kakav ti je bio otac? Je li bio dobar
čovek?“
„Jeste.“ Frenk se nasmeši. „Hteo je da mi pokaže veličanstvene
Nijagarine vodopade. Hteo je to da podeli sa mnom. Želeo je da mu otvorim
srce.“
„Je li uspeo?“
„Ne tada – tada sam video samo masu vode koja pada – ali sam to ipak
upamtio.“
„Osećaš li to sada?“
„Da, verujem da osećam.“
Ona zamišljeno klimnu glavom. „Poći ću s tobom u Saratogu, gospodine
Masteru. Ali sačekaj malo. A onda, ako ti srce tako kaže, pozovi me opet.“
„Kako želiš.“
„To je ono što želim.“
Frenk se odjednom nasmeja. „Upravo sam se setio. Tog dana sam se
naljutio na njega. Na Nijagarinim vodopadima.“
„Zašto?“
„O, zbog neke male Indijanke. Ništa važno. Slapovi su bili važniji.“
„Možda ću ostati ovde još koji sat pre nego što krenem kući“, reče ona.
„Nešto sam se ulenjila. Smeta li ti?“
„Zadrži sobu koliko god želiš.“
„Hvala ti.“
U hotelskom predvorju je čuo za pobunu.
„Najpre Vest sajd, pa onda Ist sajd“, rekao mu je jedan od gostiju. „Idu
ka centru grada da protestuju zbog regrutacije. Mnoge fabrike duž Ist rivera
zatvorene su u znak solidarnosti.“
„Ko su oni?“
„Sindikalci. Irci, naravno, ali ima i mnogo nemačkih radnika. Verujem
da nameravaju da opkole Regrutni centar.“
„Jesu li nasilni?“
„Koliko sam čuo, nisu.“
„Hmm.“ Master se zapita da li da krene kući. Sindikalce, međutim, neće
zanimati Gramersi park, a Regrutni centar bio je dvadesetak blokova
severno od njega. Odlučio je da najpre svrati do svog računovodstva.
Kad je izašao na ulicu, učini mu se da je vreme vlažno i sparno. Biće to
jedan od onih vrelih, vlažnih julskih dana. Krenuo je Brodvejom – Gradska
većnica bila je samo kilometar i po odatle. Učinilo mu se da je na ulicama
mirno. Produžio je do Crkve Svetog Trojstva, a zatim prešao Vol strit ka Ist
Riveru. Za koji minut stigao je do svoje kancelarije. Njegov službenik je bio
tamo i radio tiho kao i obično.
Desetak minuta kasnije, navratio je jedan mladi trgovac.
„Izgleda da se na Ist sajdu zakuvava“, javio mu je. „Čupaju telegrafske
žice. Provalili su u jednu radnju i uzeli sekire. Ne bih voleo da danas izvlačim
imena za regrutaciju.“
Rekavši svom službeniku da će se vratiti kasnije, ali da na bilo kakav
nagoveštaj opasnosti treba da zaključa kancelariju, Master krenu Saut
stritom pored reke. Kod Fulton strita zaustavio je kočiju i rekao vozaču da
krene uz Baueri ka Gramersi parku. Činilo mu se da je tamo sve mirno.
„Kreni Trećom avenijom“, rekao je vozaču. Još uvek nije želeo da se sretne
sa svojom ženom.
Kod Četrdesete ulice vozač je odbio da vozi dalje.
Ogromna masa sveta preprečila se na aveniji. Neki su nosili
transparente na kojima je pisalo NEĆEMO REGRUTACIJU. Drugi su
udarali u bakarne sudove kao u gongove. Činilo se da nekoliko desetina
policajaca čuva maršalovu kancelariju u kojoj je trebalo da se nastavi
izvlačenje, ali je bilo očigledno da oni neće moći bogzna šta da učine ako masa
podivlja. Ugledao je jednog otmenog gospodina sličnog njemu kako stoji u
blizini i prišao mu.
„Zašto ima tako malo policije?“, upita on.
„Gradonačelnik Apdajk. Tipičan republikanac. Nema pojma. Nadam se
da niste republikanac“, dodade čovek, kao da se izvinjava.
„Nisam.“ Master se nasmeši.
„O, bože“, reče čovek. „Pogledajte tamo.“
I masa je to videla i s odobravanjem zaurlala kada je, u punoj vatrogasnoj
opremi, čitava „Blek džouk endžin kompani br. 33“ izmarširala iz jedne
bočne ulice i krenula pravo ka zgradi.
„Znate li šta će oni tu?“, upita čovek Mastera, koji odmahnu glavom. „Šef
im je izvučen u subotu.“
„Nesrećna okolnost.“
„Reklo bi se.“
„Šta će učiniti?“
„Razmislite“, reče vedro njegov sagovornik. „Spiskovi za regrutaciju su
još uvek u toj zgradi. Dakle, da bi uništili podatke...“
„Spaliće je.“
„Logično razmišljaju.“
 Vatrogasci iz brigade „Blek džouk“ nisu gubili vreme. Za nekoliko
trenutaka rafali cigala i kaldrme zasuli su prozore. Policija je potisnuta u
stranu. Zatim su policajci ušli u zgradu, pronašli bubanj koji se koristio za
izvlačenje, polili sve terpentinom, zapalili zgradu i izmarširali napolje.
Obavili su posao kao pravi profesionalci. Gomila je oduševljeno urlala.
Odnekud se začuo pucanj.
„Bolje da krenemo“, reče čovek i pohita.
Frenk Master nije žurio. Najednom udaljenom uglu pronašao je zaklon i
odatle posmatrao šta se dešava. Masa sad već beše sasvim razjarena, čupali
su kaldrmu i kamenovali zapaljenu zgradu. Nakon izvesnog vremena
pojaviše se vojnici, koji su prilazili avenijom. Međutim, kad ih je pogledao
izbliza, Master se trgnu.
Bio je to Invalidski korpus, ranjenici, koji su se, sirotani, još oporavljali
u bolnici. Svi sposobni vojnici behu poslati u Getisburg dve nedelje ranije.
Invalidi su hrabro marširali.
Međutim, raspomamljena svetina nije marila za hrabrost invalida, niti
za njihove rane. S urlikom su nasrnuli na njih, zasipajući ih kamenicama i
bilo čime što bi im se našlo pod rukom. Beznadežno brojno nadmašeni,
invalidi se povukoše.
Sad je masa osetila ukus krvi. Dok su plamenovi još lizali zgradu Centra,
krenuli su kroz grad, razbijajući usput prozore na kućama. Frenk je pošao
za njima. Video je neke žene kako ćuskijama kidaju tramvajske žice. Kod
Avenije Leksington začuo je huk. Pronašli su šefa policije. Lice su mu
smrskali u kašu. Ljudi iz naselja hitali su da se pridruže gomili. Jedna
ogromna grupa krenula je ka Petoj aveniji i zaputila se ka jugu. Zatim, baš
kada se zapitao šta sada da radi, Master začu uzvik:
„Puške, momci! Puške!“, a onda, trenutak kasnije: „Oružnica!“
Velika grupa odvojila se od ostalih i krenula na drugu stranu. Na uglu
Druge avenije i Dvadeset druge ulice nalazila se oružnica. Samo dva ugla od
Gramersi parka.
Master se okrete i potrča.

Mladi Tom nikad nije video svoju majku u takvom stanju. Pre sat vremena
umalo je otišao u očevo računovodstvo, ali je odlučio da ipak ostane kod kuće.
Dođavola s ocem ako se tamo još duri, pomislio je. Njegova je dužnost da pazi
na svoju majku.
Heti Master dve noći gotovo Uopšte nije spavala. Prve večeri je tiho rekla
Tomu da mu je otac odsutan zbog posla. Druge večeri je priznala da su se
posvađali. „Sigurno će se sutra vratiti“, dodala je mirno. Posmatrajući
majčino bledo, napeto lice, Tom je morao da se divi njenom dostojanstvu.
 Međutim, ovo jutros je već bilo previše, čak i za njenu duhovnu snagu.
Za nemire su čuli kad je rulja krenula ulicama, mada nisu prilazili Gramersi
parku. Tom je izašao da vidi šta se dešava i sreo jednog suseda koji je upravo
stigao iz Saut strita.
„Idu u grad da protestuju protiv regrutacije“, rekao mu je, „ali u Saut
stritu je sve mirno. U gradu nema nikakvih nemira, čak ni kod Fajv pointsa.“
Ta vest je umirila sve ukućane, te je Tom odlučio da ne ide da traži oca.
Kada su, međutim, do njih stigle vesti o pobuni kod Regrutnog centra,
njegova majka se uplašila. Stajala je kraj velikog prozora, zurila napolje i
mrmljala: „Gde bi mogao da bude?“
„Otići ću u grad da ga pronađem“, rekao je Tom, ali ga je ona preklinjala
da ne ide. „Dovoljno je strašno što ti je otac tamo“, kazala je. A on pak,
osećajući da ipak treba da ostane i zaštiti nju, nije navaljivao.
I tako se popeo u potkrovlje. S tavanskog prozora video je plamen kako
guta Centar, dvadeset i pet blokova ka severu. Posmatrao je neko vreme pre
no što je sišao.
Stigavši do predvorja, nije video majku. Pozvao ju je. Nije odgovorila.
Tada se pojavila sluškinja.
„Gospođa Master je otišla“, rekla mu je ona. Izgleda da je majka videla
kočiju kako staje ispred susedne kuće, istrčala i zaustavila je. „Poručila vam
je da ostanete da čuvate kuću“, dodala je.
Tom uzdahnu. Znao je kuda je otišla. Mogao je dakle i da ostane kod
kuće, kao što je tražila.

Kada je Frenk Master stigao u Gramersi park, bilo je skoro podne. Mladi
Tom ga nije naročito ljubazno dočekao. Pošto mu je objasnio da je majka
upravo pre nekoliko minuta izašla iz kuće, upitao je oca gde je bio, na šta je
Frenk odgovorio: „Napolju.“ Tom ga je besno pogledao. Frenku se činilo da
nema mnogo smisla da juri za Heti do računovodstva u Saut stritu, kuda je
očigledno otišla, jer će se verovatno opet mimoići. Najbolje bi bilo da je sačeka
kod kuće. U međuvremenu, da ga sin ne bi streljao pogledom, poslao ga je
napolje.
„Tome, velika grupa ljudi ide ka oružnici u Drugoj ulici. Bolje bi bilo da
odeš da vidiš šta se dešava. Ne prilazi im, ali pogledaj šta rade, i javi mi.“
Osvrtao se po kući. „Zatvoriću sve kapke na prozorima.“

Na molu kraj Saut strita beše mirno. Heti nije bila sigurna koliko dugo je
čekala kraj kancelarije, ali je sad barem od starog službenika čula da Frenk
nije nestao. I to je nešto. Službenik joj je jasno kazao da je Frenk rekao kako
će se vratiti. Stoga je odlučila da ga sačeka. Nije imala gde da sedne sem na
tvrdu drvenu klupu. Poput većine zauzetih trgovaca, Frenk nije ohrabrivao
posetioce da se predugo zadržavaju. To joj nije smetalo. Samo da ga vidi.
Međutim, prošlo je sat vremena a od njega još ne beše ni traga ni glasa.
S vremena na vreme poneko bi navratio i brzo obavio posao sa
službenikom. Sem toga, čulo se samo škripanje metalnog vrha njegovog pera
po poslovnim knjigama. Razmišljala je o tome da se vrati kući, ali nije mogla
da podnese pomisao da se mimoiđe s njim. Bilo je već skoro dva sata kad je
mladi službenik iz susedne računovodstvene kancelarije provirio kroz vrata.
„Tamo postaje opasno. Zatvaramo radnju“, rekao im je.
„Šta se dešava?“, upita ona.
„Pa, gospođo, plašim se da je došlo do nereda na Vest sajdu. Tamo jure
crnce. Ne znam jesu li već nekog obesili, ali čini mi se da to smeraju.“
„Zašto bi, za ime sveta, vešali crnce zbog regrutacije?“, uzviknu ona.
„Zato što će, ako Linkoln sprovede svoju volju, grad biti pun crnaca koji
će Ircima otimati poslove. Barem oni tako misle“, odgovori on. „A osim toga,
ne vole ih“, dodao je, radi boljeg objašnjenja.
Heti beše tako užasnuta da je jedva uspela da progovori. „Šta još?“, pitala
je mladog službenika.
„Idu Petom avenijom i razbijaju kuće. Bili su i kod gradonačelnika. Ali
on sada nije tamo. Pozvao je svoje ljude u hotel Sent Nikolas. Sastaće se tamo
da odluče šta da rade. To je sve što znam.“
„Ja sam gospođa Master“, reče mu Heti. „Sigurno poznajete moga muža?“
„Da, gospođo. Fin čovek.“
„Jeste li ga možda videli?“
„Nisam, gospođo. Ali dosta trgovaca i ljudi s Vol strita ide u Sent Nikolas
da saznaju šta namerava gradonačelnik. Moguće je da je tamo.“
„Ako moj muž navrati“, rekla je starom službeniku, „kažite mu da sam
otišla tamo.“

Š on O’Donel je ostao u salunu do dva sata. Mada je otvorio bar za svoje

uobičajene goste, ostavio je kapke zatvorene i zakucane. Nekoliko redovnih
gostiju pitalo je za Hadsona.
„Poslao sam ga na Koni Ajlend da odnese neke stvari mojoj sestri“, lagao
je ne trepnuvši. „Neće biti tu dan-dva.“ U međuvremenu, njegova žena
odnela je crncu hranu u podrum.
„Nije baš srećan što je tamo“, rekla mu je.
„Biće srećan što je živ kad se ovo završi“, odgovori on. Uskoro potom
posetio je Hadsona i još jednom mu rekao: „Ostani tu i ne puštaj ni glasa od
sebe.“
U dva sata je, međutim, odlučio da i sam ode do Sent Nikolasa, da otkrije
šta se tamo dešava.

Kad je Heti stigla, ispred hotela su stajali redovi policajaca, ali su je pustili
da prođe. Predvorje hotela beše prepuno. Rekli su joj da je gradonačelnik u
zasebnoj dvorani s nekolicinom gospode. Sam upravnik je u tom trenutku
slučajno bio na recepciji i predusretljivo ušao kod gradonačelnika da se
raspita je li gospodin Master tamo s njim.
„Vaš muž nije kod gradonačelnika“, rekao joj je, „ali poslaću momka da
se raspita po hotelu. Možda je tu negde.“ Pet minuta kasnije, momak se
vratio odmahujući glavom. „Možete slobodno da sačekate, gospođo“, rekao je
upravnik i kazao momku da joj nađe mesto da sedne.
Uprkos gužvi, pronašli su joj slobodnu sofu u malom salonu kraj velikog
prozora kroz koji je videla kako ljudi ulaze u hotel. Sa zahvalnošću se
smestila na nju.
Sedela je tamo nekih pet minuta kad je u prostoriju ušla još jedna dama.
Bila je otmeno obučena, ali je izgledala pomalo uznemirena. Prošla je pored
Heti pogledavši kroz prozor i činilo se da razmišlja da li da tu ostane ili da
se vrati u predvorje. Očigledno nije prepoznala Heti. Međutim, Heti je
prepoznala nju. Ustala je i nasmešila se.
„Gospođica De Šantal?“ Heti joj pruži ruku. „Upoznale smo se u operi. Ja
sam gospođa Master.“
Činilo se da je Lili de Šantal malo prebledela.
„O, gospođa Master.“
„Tražim svog muža.“
„Svog muža?“ Pevačicin glas zvučao je pomalo usplahireno.
„Niste ga videli?“
Lili de Šantal ju je nesigurno posmatrala. „U predvorju je mnogo ljudi“,
odgovori ona, posle kraćeg ćutanja.
„Znam.“
Kao da se posle kratkotrajnog zaprepašćenja prisetila šta treba da radi,
Lili de Šantal se odjednom pribrala.
„Izvinite, gospođo Master, ako sam pomalo zbunjena. Došla sam ovamo
da se sklonim. Upravo su mi kazali da ne treba da izlazim napolje.“
Heti pogleda kroz prozor, a zatim opet u Lili de Šantal.
 „Ne znam šta se dešava“, reče Heti.
Možda je bila prava sreća što je, upravo tada, u salon ušao Šon O’Donel.

Š onu nije trebalo više od nekoliko minuta da, razgovarajući s ljudima u

predvorju, otkrije sve što je trebalo da zna. Gradonačelnikova taktika
postavljanja malih grupa policajaca na pojedina kritična mesta pokazala se
kao pogubna. U svim slučajevima bili su brojno nadmašeni. Bilo je takođe
jasno da se napadi na crnce pogoršavaju i da je bio u pravu kad je sakrio
Hadsona. Na brzinu je pregledao i ostale prostorije, u slučaju da u njima
sretne nekog, pre nego što požuri kući.
Međutim, znajući šta je učinio za Frenka Mastera i Lili de Šantal,
poslednje što je očekivao bilo je da zatekne Lili i Heti zajedno. Šta bi to moglo
da znači?
„Gospođo Master.“ On se uljudno nakloni. „Šta vas danas dovodi ovamo?“
On se hitro nakloni i Lih.
„Otišla sam do računovodstva svog muža, gospodine O’Donele, ali on nije
bio tamo. Rekli su mi da je možda došao ovamo, da čuje šta će gradonačelnik
učiniti povodom ovih nereda.“
Šon pogleda u Lili, ugleda na njenom licu izraz olakšanja i ozbiljno
klimnu glavom.
„Upravo zato sam i sam došao ovamo“, reče on. „Gde god da je sad vaš
muž, gospodin Master, najmudrije bi bilo da se vratite kući. Međutim,
nipošto nemojte pokušavati da odete tamo pešice. Ni vi, gospođice De Šantal.
Razgovaraću sa upravnikom i reći mu da vam pronađe kočiju, gospođo
Master. Međutim, to će možda potrajati – većina kočija je sad sklonjena s
ulica.“ A zatim je, ne mogavši da odoli, dodao: „Siguran sam da će vam
gospođica De Šantal praviti društvo dok nađemo kočiju.“

Starom računovođi u Masterovoj kancelariji sad je bilo dosta. Morao je da

razmišlja o sopstvenoj porodici, a ako se gospodin Master dosad nije vratio,
računao je da danas ionako neće ni doći. Jedino pitanje je bilo šta da radi s
porukom od Masterove žene. Da je prikači na vrata? Službeniku se činilo da
bi to bilo ružno i nedostojanstveno. Ne, napisaće mu poruku i ostaviti je na
stolu. Master ima ključ. Ako se vrati, sigurno će sam ući u kancelariju.

U pola tri Master je već počeo da se nervira. Iza ugla, oružnicu u Drugoj
aveniji opkolila je masa sveta. Međutim, u njoj se nalazila veća grupa
naoružanih branilaca. S vremena na vreme zgradu su gađali kamenjem, ali
do sada gomila nije pokušavala da je napadne. U međuvremenu, u jednoj
ulici za drugom pojavljivale su se mase ljudi. Svuda unaokolo.
A gde je, dođavola, Heti? Je li zarobljena u Saut stritu? Da li možda
pokušava da se vrati kući pešice? Da li ju je možda neko napao? Je li
povređena? Da je samo mogao da pogodi kojim je putem krenula, mogao je
da pođe za njom. Nije želeo to da prizna ni sam sebi, ali obuzela ga je
strahovita griža savesti. Nije trebalo da ode kod Lili. Trebalo je da ostane da
brine o njoj. U kakvom li je samo Heti očajanju, pored fizičke opasnosti?
Izbezumljeno lice njegove žene iskrsavalo mu je u mislima poput noćne more.
Počeo je da zamišlja kako je demonstranti jure, napadaju, i još gore od toga.
To je bila njegova krivica. Samo njegova.
„Tata.“ Bio je to Tom. „Treba da uzmemo kočiju. Moramo da potražimo
majku.“
„Da, i ja tako mislim. Pobrini se za to, hoćeš li, Tome? Onda ću ja otići u
grad, a ti čuvaj kuću.“
„Ne, tata. Bolje ti ostani, a ja idem. Ako se ona vrati i vidi da si opet
izašao, ne znam hoću li uspeti da je sprečim da ponovo ode.“
„Gluposti, Tome. Ja moram da odem.“
„Tata, ona se neće smiriti dok te ne vidi. Kažem ti, ona traži tebe.“

Bilo je već prošlo pola tri kada je upravnik hotela došao po Heti. Otkada je
Šon O’Donel otišao, nekoliko puta je odlazila do recepcije, ali bez uspeha.
„Prvi ste na redu“, obećavali su joj, „ali ne možemo da nabavimo nijednu
kočiju za vožnju ka gradu.“ Lili de Šantal je dvaput morala da je zadrži da
ne krene pešice. „Ne mogu da vas nosim na duši“, uzviknula je Lili drugi put.
Mada Heti nije mogla da zamisli zbog čega gospođica De Šantal toliko brine
za nju.
„Gospođo Master“, rekao je upravnik, „jedna dama ide u grad kočijom i
pristala je da vas poveze.“ Delovao je pomalo zbunjen. „Moram vam reći da
je to jedina mogućnost koju mogu da vam ponudim.“
„Shvatam. Koja dama?“
„Zove se madam Restel.“

Najozloglašenija žena u Njujorku udobno se zavalila na plišano sedište svoje

kočije i zagledala se u Heti. Imala je bujne grudi i odlučno lice. Heti su njene
oči podsećale na pogled neke ptice grabljivice.
Dakle, to je madam Restel, žena doktora za abortuse. Heti ju je znala iz
viđenja ali nikad nije pomislila, niti poželela, da joj priđe tako blizu. Ako je
to madam Restel nagađala, a svakako jeste, bilo je savršeno jasno da joj to
nije nimalo važno.
„Pa, saznala sam šta sam htela“, primeti ona. „Taj gradonačelnik je
budala.“ Ona prezrivo frknu. „Gotovo isto kao i Linkoln.“
„Žao mi je što predsednika smatrate budalom“, primeti Heti kruto.
Možda je prihvatila vožnju, ali neće dozvoliti madam Restel da joj drži slovo.
„Izazvao je previše problema.“
„Pretpostavljam da niste republikanka“, reče Heti.
„Mogla bih biti. Kažu da ljudi treba da budu slobodni da rade šta žele. I
ja tako mislim. Ali ako počnu da me uče pameti, mogu da se nose dođavola.“
„Pretpostavljam da to zavisi od toga šta podrazumevate pod slobodom.“
„Ja pomažem ženama da budu slobodne. Slobodne da ne rode dete ako to
ne žele.“
„Organizujete abortuse.“
„Ne onako kako vi mislite. Ne često. Najčešće im dajem neki prašak da
to spreče.“
Bilo je jasno da madam Restel ne samo uživa da radi kako joj je volja, već
i da rado priča o tome.
„Možda se u Francuskoj radi drugačije, madam“, odgovori Heti, uljudno
ali odlučno.
Na to se ona, međutim, slatko nasmejala.
„Mislite da sam Francuskinja zato što se zovem madam Restel?“
„Valjda.“
„Engleskinja sam, dušo, i ponosim se time. Rođena sam u Glosteru. Dobri
stari Gloster. Bili smo siromašni kao crkveni miševi. Sada imam kuću na
Petoj aveniji. A ipak mislim da je Linkoln budala.“
„Tako dakle.“ Heti je ćutala. Prošli su pored Crkve Grejs.
„Poznajete li Linkolnovu ženu?“, upita odjednom madam Restel.
„Nisam imala čast.“
„Pa, mogu reći da nikad nisam videla ženu koja tako kupuje. Jednom
sam je posmatrala. Potpuno se raspomami kad dođe u Njujork – što se, kao
što znate, dešava vrlo često. Nije čudo što se Kongres žalio na nju.“
„Gospodin Linkoln je morao da preuredi Belu kuću“, reče Heti pravdajući
ga.
„Reklo bi se.“
„Pa“, reče Heti dostojanstveno, „i ja verujem da ljudi treba da budu
slobodni. Verujem da je Bog svakome dao slobodu, bez obzira na rasu ili boju
kože. I mislim da je gospodin Linkoln u pravu.“
„Oh, može biti, dušo. Pretpostavljam da jeste. Nemam ja ništa protiv
crnja. Oni nisu ništa bolji ni gori od mene ili vas, to je sigurno. Ali strašno
mnogo ljudi gine zbog toga.“
Stigli su do Junion skvera i upravo je trebalo da skrenu u Četrnaestu
ulicu kada je kočijaš usporio i kucnuo u prozor svojim bičem. U podnožju
Irvin plejsa stotinak i više ljudi preprečilo je put.
„Obiđite ih“, naredi mu madam Restel.
Oprezno su obišli oko Junion skvera i pokušali da prođu Četvrtom
avenijom. Činilo se da opasnih grupa ima na sve strane. Kako su se
približavali Gramersi parku, ljudi je bilo sve više i videlo se kako je velika
grupa opkolila oružnicu. Upravo u tom trenutku, zgradu zasu kiša kaldrme,
a neko je kroz jedan prozor ubacio bure zapaljene smole. Gomila je urlala.
„Ne možemo ovuda“, reče madam Restel odlučno. „Kreni prema Petoj“,
doviknula je kočijašu.
„Ja moram da izađem“, uzviku Heti. „Ovde stanujem.“
„Ne budite ludi, dušo“, reče madam Restel. „Nećete moći da stignete do
kuće.“
Heti htede da iskoči iz kočije, ali nije mogla da porekne reči madam
Restel.
Krenuli su Petom avenijom. Videlo se da su neke kuće opljačkane, ali su
se do tada pljačkaši već očigledno pozabavili nečim drugim.
„Bolje bi bilo da dođete kod mene“, reče joj madam Restel. „Imam slugu
koji ume svuda da se provuče. Pravi mali pacov iz Fajv pointsa. Otrčaće do
vaše kuće i javiti im gde ste.“
To je možda i bio razuman predlog, ali se Heti nije dopao. Avenija ispred
njih je bila prohodna i kočijaš ošinu konje. Proleteli su pored Medison skvera.
Od vreline i prašine što se dizala pod konjskim kopitima, fasade kuća od
smeđeg kamena behu nejasne kao u izmaglici. Heti se osećala nelagodno,
kao da je protiv njene volje vuku nekom čudnom, vrelom rekom prašine. Već
su bili u tridesetom bloku. Sa svoje desne strane ugledala je ledinu na kojoj
se nalazio rasadnik. S leve strane odjednom, poput uvrede, iskrsnu crkva od
cigala.
Zatim je ugledala ogromnu tvrđavu rezervoara. Mesto gde ju je Frenk
zaprosio. Stamenu usred vreline i prašine. Nepomičnu poput piramide u
pustinji. Polaznu tačku njenog braka. Pustila je da je voze pored nje. Mora
da sam luda, pomisli ona.
Prošli su pored Četrdeset druge ulice.
„Stanite!“ Ona otvori prozor i vikne vozaču: „Stanite odmah!“
 Kočijaš uspori.
„Šta to radite?“, uzviknu madam Restel. „Teraj dalje“, doviknu ona
vozaču. Međutim, prekasno. Heti je već otvorila vrata kočije i, još pre nego
što je vozač stao, iskočila na prašnjavu ulicu. „Kučko blesava!“, doviknu joj
madam Restel dok se Heti, na kolenima, dizala iz prašine na Četrdeset trećoj
ulici. „Vrati se u kola.“
Međutim, Heti nije marila za to.
„Hvala na vožnji“, doviknu joj ona i okrene se da pođe Petom avenijom.
Možda je zaradila poneku modricu, ali se ipak osećala bolje. Bar je nešto
preduzela.
Dok je kočija odmicala Petom avenijom, na trenutak je zastala da otrese
odeću. Vrelina i vlaga behu nesnosne. Osvrnula se. Na uglu preko puta
ugledala je ogromnu zgradu. Kad ju je videla, nasmešila se.
Ako je rezervoar predstavljao stamenu snagu gradske gradnje, sirotište
za crnačku decu preko puta njega bilo je dobrodošlo podsećanje, čak i u ove
smutne dane, da u gradu ima i morala. Jer su izgradnju tog sirotišta platili
gradski bogataši, ljudi poput nje, i ono nije služilo samo za ukras. Dvesta
trideset sedmoro crnačke dece, od beba do onih starijih, u toj zgradi na Petoj
aveniji oblačilo se, hranilo – i da, obrazovalo. Dve stotine trideset sedmoro
crnačke dece dobilo je priliku da pristojno živi.
Ako madam Restel, ili njen muž, ili bilo ko drugi želi da zna za šta se
Linkoln bori, pomislila je, neka dođe u sirotište na Petoj aveniji i vidi tu decu.

Nije primetila rulju sve dok nije jurnula ka njoj. Izbili su iz jedne bočne ulice
i krenuli avenijom. Muškarci i žene nosili su cigle, batine, noževe, sve čega
su se usput domogli. Kad su nahrupili u aveniju, videla je da ih ima na
stotine.
Nisu zastali da razbijaju prozore. Nisu je čak ni pogledali. Bih su
usmereni ka jednom jedinom cilju. Zaputili su se ka sirotištu.
Kad su se približili, začu se jasan uzvik: „Pobijte male crnce!“ Na to
čitava gomila glasno zaurla.
Heti ih je, na trenutak zaboravljajući čak i na svog dragog muža, samo
užasnuto posmatrala. Nije mogla da ode. Morala je nešto da preduzme.

Frenk Master je stajao pored svoga sina, ispred velike slike Nijagarinih
vodopada u trpezariji. Zatim se okrenuo, prišao prozoru i pogledao napolje.
„Ne znam šta da radim“, rekao je.
Zapravo, bio je van sebe. Proklinjao je sebe dokle god je imao snage, a
više nije mogao da podnese nemoć i strepnju. Samo je želeo da nešto
preduzme, da se nekome suprotstavi, bilo šta.
Toma tako dugo nije bilo da je već pomislio da se nešto sigurno desilo i
njemu. Međutim, kada se konačno vratio, objasnio mu je.
„Kad sam stigao do kancelarije, bila je zaključana. Tamo nema nikoga.
U povratku sam prošao kroz sve ulice koje znam, tata. Zato sam se toliko
zadržao. Međutim, nigde je nema. Nigde.“
Prošao je tek koji minut otkako se on vratio, kad je graja iz pravca
oružnice naterala Frenka da izađe na ulicu. Masa je konačno počela da
napada. Zgrada se zapalila. Video je ljude kako se pojavljuju na prozorima
viših spratova i na krovu. Činilo se da će izgoreti. On sam ništa nije mogao
da učini protiv toga. Vrelina požara udružena s dnevnom zaparom beše
užasna. Požurio je nazad, kući.
Napad na oružnicu imao je još jednu posledicu: činilo se da je privukao
sve grupe iz okoline na isto mesto. Gramersi park je načas ostao pust. On
oprezno otvori jedan kapak na trpezarijskom prozoru. Prošlo je još deset
minuta. Plamenovi su lizali zidove oružnice i stremili ka nebu.
Međutim, odjednom se na stepeništu ispred glavnog ulaza njihove kuće
pojavio neki dečak i zalupao na vrata. Sluškinja je došla da pita šta da radi.
Rekao joj je da mu ne otvara.
„Možda je zamka.“ Možda iza njega vreba neki tip s ciglom ili bakljom, u
nameri da je baci u kuću čim se vrata otvore. Zatvorio je kapak i izašao u
predvorje.
„Šta ako je poruka od majke?“, upita Tom.
„Mislio sam na to.“ Dajući Tomu znak da stane iza njega, prišao je
vratima, usput uzimajući štap s teškom drškom kao toljagu, skinuo rezu i
odškrinuo vrata. „Molim?“
„Jeste vi gospodin Master?“
„Šta ako jesam?“
„Žena vam je na Petoj aveniji kod sirotišta, u velikoj nevolji.“
„Ko si ti?“
„Bili, gospodine. Radim za madam Restel. Ona me je poslala. Čeka vas u
svojoj kočiji kod Leksingtona. Kaže da neće prići bliže. Bolje požurite,
gospodine.“
Kakve, dođavola, veze ima zloglasna madam Restel s Heti, nije mogao
da zamisli. Međutim, Frenk nije oklevao.
„Čuvaj kuću, Tome“, doviknu on, i sa štapom u jednoj ruci i grabeći
dečaka čeličnim stiskom drugom, pustio je da ga brzo povede ka Aveniji
Leksington. „Ako lažeš“, rekao mu je tiho, „razbiću te od batina.“
Heti nije imala mnogo iskustva s ruljom. Nije znala da se, uhvaćena u
pravom trenutku, u pravom raspoloženju, rulja može navesti da učini bilo
šta, ili da pak to može učiniti sama od sebe.
Rulja je želela da ubije decu jer su bila crna. Želela je da uništi zgradu
jer je ona predstavljala hram bogatih protestantskih abolicionista. Bogatih
belih protestanata, koji su slali čestite katoličke momke u smrt, da bi četiri
miliona oslobođenih crnaca moglo da dođe na sever i ukrade im posao. Jer
tu rulju su uglavnom činili irski katolici. Ne u potpunosti, ali uglavnom.
A rulja je nameravala i da opljačka tu zgradu jer su crnačka deca u njoj
imala hranu, i postelje, i pokrivače, i posteljinu koju oni sami često nisu imali
u svojim prenatrpanim naseljima.
Počeli su da kamenuju zgradu, a sada su neki pojurili napred da razbiju
vrata.
Heti je pokušala da se progura kroz gomilu.
„Prestanite“, vikala je. „To su deca. Kako možete?“
Rulja je nije slušala. Probijala se napred, ali bilo ih je suviše. Našla se
zaglavljena pored jednog ogromnog riđokosog Irca koji je besno urlao, kao i
ostali. Nije se plašila. Udarala ga je pesnicama po leđima. „Pustite me da
prođem.“
On se konačno okrenuo i pogledao je.
„Recite im da prestanu“, viknu ona. „Zar ćete ih pustiti da ubiju nedužnu
decu? Jeste li hrišćanin?“ Buljio je u nju svojim plavim očima, poput džina
koji posmatra svoj plen. Pa, neka radi šta hoće. „Hoćete li reći svom
svešteniku da ste pobili decu?“, izazivala ga je. „Zar niste ljudi? Pustite me
da prođem i ja ću im reći da prestanu.“
Krupni Irac se sagnuo i zgrabio je svojim ogromnim rukama, a ona se
zapitala hoće li je na licu mesta zgromiti.
Međutim, na njeno zaprepašćenje, počeo je da se gura napred kroz gužvu.
Nekoliko trenutaka kasnije našla se na otvorenom prostoru.
Ispred nje je bilo sirotište. Iza nje, pošto se okrenula kad ju je džin
spustio, bila je rulja.
Bio je to jeziv prizor. Njihov bes ju je zapljusnuo kao grmljavina vrelog
daha. Ljudi su buljili, vrištali, dahtali i gađali sirotište. Sad kad je tu, kako
da se obrati tom jezivom čudovištu? Hoće li je uopšte čuti?
Zatim se, odjednom, mnogi pogledi upraviše ka njoj. Upirali su prstom u
tom pravcu. Nešto iza nje im je skrenulo pažnju. Okrenula se da pogleda.
Nešto dalje odatle otvorio se bočni ulaz sirotišta. Iz njega je provirila
jedna žena. Heti ju je prepoznala. Upravnica sirotišta. Žena je užasnuto
pogledala na ulicu. Međutim, činilo se da je zaključila da nema izbora, jer se
tada pored nje pojavilo jedno crnče, pa još jedno, pa još jedno. Siročići su
izlazili napolje. I ne samo to: Heti je sa zaprepašćenjem primetila da oni
staju u red.
Blagi bože, možda idu u crkvu. Trenutak kasnije, izašao je i nadzornik.
Postavljao je decu u vrstu. A nije bilo nikoga sem upravnice i nadzornika da
im pomognu. Nastavili su da izlaze dok ih je upravnica požurivala, a
nadzornik pazio da svi stanu u red.
Nameravali su da izvedu svih dve stotine i trideset sedmoro dece napolje,
u taj pakao, jer ništa drugo nisu mogli da urade. A bili su mirni. Deca su
nastavila poslušno da izlaze, a nadzornik ih je okretao suprotno od gomile,
da ih ne gledaju.
Rulji se to nije dopalo. Uopšte im se nije dopalo.
Jer sada je, kao nekom užasnom čarolijom, onaj deo gomile koji nije
mogao da vidi taj deo ulice, shvatio po pogledima onih ostalih da su deca tu.
I čitava gomila je počela da treperi od besa na pomisao da njihov plen
pokušava da pobegne. Deo mase koji je bio najbliži Heti počeo je da se kreće
napred, korak po korak, poput zmije koja ispituje teren palacajući jezikom.
Neko je opet viknuo: „Ubijte male crnje!“, dok su ostali prihvatili uzvik.
Deca su ih čula i skamenila se.
Tada je Heti shvatila da niko ne stoji između rulje i dece, osim nje i
krupnog Irca.
Shvatila je kako je, začudo, masa zapravo uopšte ne vidi. Stajala im je u
vidokrugu, ali su oni bili usredsređeni na decu. Sad već skoro sva deca behu
izašla. Heti se osvrnula. Upravnica reče deci da krenu. Brzo, ali ne prebrzo.
Masa je to videla. Jedna žena viknu: „Crnje beže.“ Osećala je da bi masa
svakog trenutka mogla da nasrne ka njima.
„Stanite!“, uzviknula je. „Zar biste mogli da naudite maloj deci?“ Digla je
ruke i raširila ih, kao da bi tako mogla da ih zaustavi. „To su samo dečica.“
Masa ju je sada videla i pogledala u nju. Videli su je onakvu kakva jeste,
bogata republikanska protestantkinja, njihov neprijatelj. Ogromni Irac
pored nje je ćutao i njoj odjednom pade na pamet da ju je možda postavio tu
da bi je masa pregazila.
Pa ipak, tog trenutka, učinilo joj se da oni oklevaju. Zatim se opet začu
glas one žene.
„To su male crnje, gospođo. Nije greh ako ih ubijemo.“
Začu se glasno odobravanje. Gomila se primicala.
„Ne možete! Ne možete!“, vikala je Heti očajnički.
 Tada, na njeno iznenađenje, irski džin pored nje gromko uzviknu:
„Šta vi mislite? Zar niste ljudi? Zar niko od vas nije čovek?“
Heti nije razumela ponašanje mase. Masa je, uprkos tome što ju je
mrzela, oklevala da je napadne iz jednog jedinog razloga: bila je dama.
Međutim, džin pored nje je bio muškarac. Jedan od njih. A sada i izdajnik,
pošto je stao uz neprijatelja i prekorio ih. Gnevno vrišteći, dve žene jurnuše
ka njemu. Muškarci krenuše za njima. Ako već ne mogu da se dočepaju dece,
dočepaće se njega. On je bio lak plen.
To što je bio ogroman nije mu ništa vredelo. Džin nije ništa u poređenju
s gomilom. Začas su ga oborili na tlo.
Heti nikad nije videla kako rulja napada čoveka. Nije znala ništa o snazi
i nasilnosti mase. Počeli su od Irčevog lica, koje su gazili i udarali teškim
čizmama. Videla je krv, čula lomljenje kostiju a zatim više ništa nije videla
jer su je bacili preko ulice, a njegovo telo je nestalo pod navalom ljudi koji su
ga gazili svom svojom težinom i snagom, još i još i još.
Kada su prestali, irski div beše gotovo nestao.
Sada je rulja ušla u sirotište. Tamo je bilo dosta plena za sve. Hrana,
ćebad, kreveti: dečji dom je potpuno opljačkan. Ali su deca, hvala bogu,
uspela da odu nepovređena.
Heti je polako ustala i zagledala se u bezobličnu masu koja je nekada bila
snažno telo s licem i odvukla se do Pete avenije. A tamo je, gotovo ne
shvatajući šta joj se dešava, odjednom osetila oko sebe jake ruke i videla lice
svog muža. Čvrsto ga je zagrlila, dok joj je on pomogao da otetura do
rezervoara i istočno Četrdesetom ulicom sve dok je, kod sledeće avenije, nije
podigao u kočiju koja ga je i dovezla.
„Hvala bogu što si došao“, mrmljala je. „Celog dana sam te tražila.“
„I ja sam tebe tražio.“
„Nemoj me nikad više ostaviti, Frenk. Molim te, nemoj me nikad
ostaviti.“
„Nikad više“, rekao je, sa suzama u očima. „Nikad, dokle god sam živ.“

Kad se u predvečerje Šon O’Donel osvrnuo po svom salunu, znao je da je bio

u pravu što je naterao Hadsona da ostane u podrumu. Po čitavom Vest sajdu
rulja je napadala crnce, spaljivala im kuće i tukla ih. Pričalo se i o linčovanju.
U hotelu Sent Nikolas gradonačelniku su se pridružili oficiri. Pozvana je
vojska. Poslali su telegrafsku poruku predsedniku Linkolnu. Dok se vojska
Konfederacije povlači posle Getisburga, moraju im poslati nešto vojnika pre
nego što čitav Njujork plane. Grupa gospode naoružana musketama otišla je
da brani Gramersi park. Šonu je bilo drago zbog toga. U međuvremenu,
video je da se iz Fajv pointsa širi vatra.
„Više nisu daleko“, upozorio je svoju porodicu. „Mi smo sledeći.“
Četvrt sata kasnije u salun je ušao snažan muškarac s licem pustolova i
dugim, opuštenim brkovima. Šon se nasmeši.
„Gospodine Džerom. Izvolite?“
Šon je voleo Leonarda Džeroma. Odvažni finansijer možda nije rođen u
Fajv pointsu, ali je imao instinkte i hrabrost uličnog borca. Uglavnom se
družio sa bogatašima kao što su Ogast Belmont i Vilijam K. Vanderbilt. Ali
Džerom je voleo novine i novinare. Pričalo se da je uložio i novac u novine.
Povremeno je dolazio u salon.
Jednom ga je Šon pitao odakle potiče njegova porodica.
„Otac mi se zvao Isak Džerom, pa Belmont kaže da sam sigurno
Jevrejin.“ Džerom se nasmejao. „Naravno, morate imati na umu da je
Belmontovo prezime bilo Šenberg, pre nego što ga je promenio. Međutim,
istina je manje zanimljiva. Džeromovi su bili francuski protestanti,
hugenoti. Došli su ovamo hiljadu sedamsto i neke. Još od tada, uglavnom su
bili zemljoradnici i provincijski advokati.“ Vedro se osmehnuo. „Porodica
moje žene se, međutim, kune da imaju i irokeske krvi.“
„Verujete li u to?“
„Svaki čovek treba da veruje svojoj ženi, gospodine.“
Međutim, odgovarajući na Šonovo pitanje, rekao je: „Viski, gospodine
O’Donele. Dupli. Preda mnom je burna noć.“
„Očekujete nevolje?“
„Mislio sam da će mi zapaliti kuću – nisu još, ali stižu tamo. Već su na
putu. Bolje sakrijte onog vašeg crnca.“
„Već sam ga sakrio. Mislite li da će nasrnuti na salun?“
„Verovatno neće. Namerili su se na abolicionističke novine: Tajms i
ostale.“ Salio je viski i vragolasto se nasmešio Šonu: „Poželite mi sreću,
gospodine O’Donele. Odoh da branim slobodu štampe.“
„Kako ćete to učiniti?“, upita Šon kad je Džerom krenuo iz saluna.
Džerom se okrete. „Nabavio sam Getlingov mitraljez“, odgovori on. Zatim
je otišao.
Getlingov mitraljez. Bogzna kako ga je nabavio. To novo, patentirano
oružje gotovo još nije koristila ni vojska. Sa svojim brojnim cevima koje su
se brzo okretale, međutim, mogao je da ispaljuje razornu, neprekidnu vatru
koja bi pokosila gomilu ljudi. Ne treba se kačiti s Džeromom, pomisli Šon.
On ume da igra prljavo.
Još jednom je proverio sve kapke na prozorima, ali nije zatvorio salun.
Ako buntovnici budu hteli piće a ne budu posluženi, to će ih stvarno
razbesneti.
Bilo mu je drago što mu je sestra Meri bezbedna na Koni Ajlendu.

Za Meri je ponedeljak lepo počeo. Sišla je na doručak i zatekla Grečen već

za stolom, u razgovoru s još jednom majkom. Kad je Meri sela sa njima za
sto, Grečen je upravo primetila da je sin te žene istih godina kao i njen, te su
se začas raspričale o majčinstvu. Ta dama je upitala i Meri ima li decu, na
šta je ona odgovorila: „Ne dok se ne udam.“
„Sasvim ispravno“, reče žena smejući se.
Posle toga se pojavio i Teodor.
Pre podne su se kupali. Ovog puta je Meri, držeći se za konopac, ušla u
vodu do iznad grudi, a zatim otplivala gotovo do kraja ograde od konopaca.
Dok je plivala, Teodor je prošao pored nje, zaronio ispod konopca i nastavio
da pliva ka pučini snažnim zamasima. Dugo ga nije bilo. Ona i Grečen sedele
su zajedno na plaži kad se vratio i cedeći se izašao iz vode.
„Vrlo okrepljujuće“, reče on smejući se i uze peškir da se obriše.
Za ručkom ju je Teodor upitao hoće li opet crtati, a ona reče kako misli
da bi mogla. Tako je posle ručka otišla po svoj blok. Kad se vratila, Grečen i
Teodor su pričali, a Grečen je rekla: „Kreni ti samo, Meri, ja ću te stići.“
Tek što se zaputila po pesku, otvorila je torbu i shvatila da je zaboravila
olovke u sobi te je morala da se vrati. Stigavši u hotel, nije videla Grečen i
Teodora, pa je pretpostavila da je Grečen možda u njihovoj sobi. Međutim,
soba beše prazna, te je uzela olovke i opet izašla.
Čim je krenula putem, ugledala ih je. Stajali su nešto dalje od nje, na
kraju bele ograde trema, u hladu manjeg drveta. Bili su tako zadubljeni u
razgovor da je nisu videli niti je pak ona čula šta oni pričaju, međutim,
odmah je primetila da se svađaju. Grečenino inače spokojno lice beše zgrčeno
od besa. Meri je nikada ranije nije videla takvu. Teodor je izgledao nervozno
i nestrpljivo.
Nije joj preostalo ništa drugo sem da požuri dalje i pretvara se da ih nije
videla.
Svađa njenih prijatelja narušila joj je inače savršen dan, poput tamnog
oblaka što se odjednom pojavio na plavom nebu. Stoga je Meri žustro grabila
duž obale, da pobegne što dalje od Kelerovih. Nije želela da joj išta kvari to
popodne. Kad je odmakla kilometar ili dva i ugledala samo neprekidnu liniju
pučine na horizontu i topli pesak, oraspoložila se. Shvatila je da se zaputila
ka onom mestu gde je prethodnog dana crtala i prešla malu dinu, osvrćući
se za slučaj da se košuta opet pojavi. Međutim, nije je videla.
 Ipak, nešto dalje odatle primetila je drvenu kolibicu, očigledno
napuštenu, jer je ostala bez krova, a grede koje su ga podupirale štrčale su
ka nebu. Okružena s nekoliko stabala, pružala je neobičan, privlačan prizor,
ne suviše težak za crtanje, te Meri sede i poče da skicira. Posle izvesnog
vremena, kad je uspela da nacrta ponešto, odložila je blok i ustala da
protegne noge. Prišla je dini i pogledala ka plaži da vidi dolazi li Grečen, ali
je obala bila sasvim pusta.
Vrativši se na isto mesto, nastavila je još malo da crta, a zatim skinula
slamnati šešir i neko vreme sedela uživajući u suncu. Lice i ruke su joj bili
goli, a sunčeva toplina na koži izvanredno joj je prijala. Bilo je vrlo mirno.
Čula je tihe, nežne zvuke šuštanja talasa po pesku. Osećala se tako spokojno
kao da je u nekom svom zasebnom svetu, bezvremenom, koji nema gotovo
nikakve veze s gradskim životom koji je ostavila za sobom. Možda bih se,
pomisli ona sanjivo, ako bih ostala ovde dovoljno dugo, pretvorila u drugačiju
osobu. Ostala je u tom položaju nekoliko minuta, upijajući vrelinu. Ovako
se, pomisli ona, sigurno osećaju gušteri dok na steni upijaju sunčeve zrake.
Kad je čula tiho šuštanje morske trave s desne strane, malo je digla glavu
i već zaustila da kaže: „Zdravo, Grečen“, kad se pojavio neko drugi.
„Ah“, reče Teodor, „mislio sam da ću te ovde naći.“
„Gde je Grečen?“, upita Meri.
„U hotelu. Htela je da se odmori.“
„Oh.“
„Mogu li da sednem?“
Nije mu odgovorila, ali on je ipak seo pored nje. Uzeo je njen blok i
zagledao se u crtež.
„Nije završen“, reče ona.
„Obećava“, primeti on, pogledavši ka maloj oronuloj kolibi. Spustio je
blok sa suprotne strane, tako da ona ne može da ga dohvati, a zatim se
ispružio. Ona se tada osetila pomalo nelagodno što sedi i zapitala se treba li
da vrati šešir na glavu. „Ispruži se“, reče joj on. „Sunčanje je zdravo. Bar
umereno. Kad ovako ležim na suncu“, reče on zadovoljno, „zamišljam da sam
gušter.“
Nasmejala se. „Upravo sam razmišljala o gušterima kad si ti došao.“
„Eto vidiš“, reče on. „Veliki umovi slično razmišljaju. Ili možda gušteri
slično razmišljaju.“
Ispružila se i ona. Ležala je potpuno sama pored muškarca, ali ih niko
nije video.
Kada se okrenuo i nežno je poljubio, nije se opirala. Prepustila mu se. A
kad je rekao: „Predivna si, Meri“, zaista se tako osećala.
 Uskoro je počeo da je ljubi onako kako je niko nikada ranije nije ljubio,
istražujući njene usne i jezik, i znala je da je to sigurno početak onoga što ne
bi trebalo da radi. Ali mu je ipak to dozvolila i uskoro počela da mu uzvraća,
osećajući kako joj srce sve brže kuca. „Šta ako nas neko vidi?“, pitala je
dahćući.
„Kilometrima unaokolo nema nikog“, reče on. Njegovi poljupci su
postajali sve strasniji, a ruke su mu lutale po njenom telu i ona se toliko
uzbudila da, mada je znala da ne bi smela to da radi, nije želela da prestane.
A zašto ne?, pomislila je. Ako to ne učinim sad, možda neću nikad.
Osećala je njegovu čvrstinu na sebi. Počeo je da joj svlači haljinu.
Ubrzano je dahtao.
A onda, Grečenin glas. Grečenin glas s plaže. Grečenin glas, sve bliže i
bliže.
„Meri?“
Teodor opsova i odmaknu se. Nekoliko trenutaka ostala je da leži, kao
napuštena. Zatim je, u napadu panike, otpuzala iza Teodora, zgrabila svoj
blok, uzela šešir i natakla ga na glavu. I tako je, trenutak-dva kasnije,
prešavši preko peščane dine, Grečen ugledala Meri, doduše možda pomalo
raščupanu, kako mirno crta, i svog brata, koji je sedeo nekoliko koraka od
nje, kako zuri u svoju sestru ledenim pogledom zmije koja se sprema da
napadne.
„Zdravo, Grečen“, reče Meri mirno. „Što se ne prošetaš s Teodorom dok
ja ne završim crtež?“

***

Kad su se vratili u hotel, bilo je kasno popodne. Nisu mnogo pričali.

Međutim, kad su ušli, jedan od gostiju im je rekao da je tog dana bilo nereda
na Menhetnu. Vesti su stigle s popodnevnim trajektom.
„Šta se desilo?“, upitao je Teodor.
„Napali su Regrutni centar na Četrdeset sedmoj ulici. Mislim da su ga
zapalili.“
Posle večere gazda je rekao da je po podne bilo još nemira. Doznao je to
iz susednog hotela. Nekoliko zgrada je zapaljeno.
„Telegraf ne radi“, kazao je, „pa ne znamo pojedinosti. Verovatno nije
ništa strašno.“
Dan je bio vreo i vlažan. Ovde, na morskom vetru što je duvao s
Atlantika, vlaga nije nikom smetala, ali na ulicama Njujorka sigurno nije
bilo prijatno. Čak je i na tremu posle večere bilo prilično sparno.
Nakon izvesnog vremena Grečen je nakratko ušla unutra. „Idem da se
prošetam i gledam more“, objavi Teodor, uzimajući cigaru.
„Idem i ja“, reče Meri.
Na plaži je bilo mirno.
„Žao mi je što je došla Grečen“, reče Meri.
Teodor klimnu glavom. „Da.“
„Hoćeš li ostati još koji dan?“
„Voleo bih“, reče on, „ali imam posla u studiju.“
„Oh“, reče ona.
Zurili su u pučinu. Sad su se nad njom skupljali oblaci, obećavajući kišu
i olakšanje.
„Videćemo šta će sutra doneti“, reče Teodor.
Te noći su Grečen i Meri otišle na spavanje kao i obično. Grečen više nije
pričala o Teodoru. Kad je pao mrak, Meri pomisli da će se rasplakati. Bilo joj
je drago što je, koji trenutak ranije, napolju počela kiša, prigušujući zvuke.
Usred noći se probudila i videla da Grečen nije tu. Malo je sačekala. Ništa
nije čula. Tada je ustala iz kreveta i prišla prozoru. Kiša je prestala i na nebu
su se opet pojavile zvezde. Gledajući napolje, u početku ništa nije primetila.
Zatim je uočila bledu figuru kako se kreće po malom travnjaku. To je bila
Grečen, u spavaćici, koja je šetala gore-dole obalom obraslom trskom.
Meri nije htela da je doziva da ne bi nekog probudila. Tiho se iskrala iz
sobe i niz stepenice izašla napolje.
„Šta to radiš?“, upita je Meri šapatom. „Bićeš sva mokra.“
„Ne mogu da spavam“, odgovori Grečen. „Brinem se.“
„Zašto?“
„Zbog dece. Zbog tih požara u gradu.“
„Rekli su da nije ništa ozbiljno.“
„Ne znaju oni. Odavde se grad čak i ne vidi.“
Meri je osetila kako joj se srce steže, ali nije mnogo razmišljala.
„Hoćeš li da se vratiš, za svaki slučaj?“
„O tome sam upravo razmišljala.“
„Ujutru ćemo uhvatiti trajekt“, reče Meri. „Uvek možemo opet doći ako
je sve u redu.“
„Da.“
 „Sad se vrati u krevet da se ne prehladiš.“

Prvi trajekt kretao je tek sredinom popodneva, ali su ga svi troje već čekali
na zapadnom grebenu – Teodor je zahtevao da im se pridruži. Trajekt je
kasnio. Čekali su sat vremena. Pa još sat. Onda se neko pojavio i rekao da
trajekt neće doći, te su se vratili u hotel, da čuju ima li kakvih vesti.
„Trajekt je napadnut, misle da je zapaljen“, rekao im je vlasnik hotela.
„Upravo je stigao čovek koji je doneo novine iz Bruklina. U gradu nemiri
besne na sve strane. Tražili su od predsednika Linkolna da pošalje vojsku.“
„Možemo li da pošaljemo telegrafsku poruku u grad?“, upita Teodor.
„Bojim se da ne. Sve telegrafske linije su u prekidu. Uništene. Bezbedniji
ste ovde.“
„Ja moram da se vratim“, rekla je Grečen. „Tamo su mi deca.“
„Mogu da vam nabavim kola da vas odvezu u Bruklin“, reče gazda, „mada
ne znam koliko će vam to vredeti.“
Održao je reč. Za pola sata našli su se u malim dvokolicama koje je vukao
poni. Sredinom popodneva prelazili su Bruklinsko uzvišenje, odakle se
pružao pogled na grad.
Požari su buktali na sve strane. Sa desetak mesta vio se dim. Činilo se
da je samo finansijska četvrt netaknuta, jer je u Ist Riveru naspram kraja
Vol strita stajao ratni brod s topovima. Ostatak grada je možda goreo kao u
paklu, ali su se oni s Vol strita pobrinuli da njihove kuće novca ostanu
bezbedne. Kad su stigli do trajekta, čuli su još gore vesti.
„Polovina crnačkih naselja je spaljena“, rekao im je čovek koji je vozio
trajekt. „Bogzna koliko su crnaca poubijali. Po čitavom Ist sajdu su barikade.
Napadaju i bogataše. Nijedan trgovac se ne usuđuje da izađe na ulicu – čak
je i fabrika Braća Bruks opljačkana.“
„Hoću da pređem u grad“, rekla je Grečen.
„Ako neko treba da ode tamo, bolje je da idem ja“, rekao je Teodor. „Vas
dve ostanite ovde.“
„Idem kod dece“, rekla je Grečen odlučno.
„A ja idem s tobom“, kazala je Meri.
„Pa, niko vas neće prevesti“, rekao im je skeledžija. „Već su uništili
polovinu skela, a prekidaju i železnice. Pobunjenici su naoružani. Tamo
besni rat.“
Šetali su gore-dole po obali. Niko nije hteo da ih poveze. Kad je počelo da
se smrkava, Meri reče: „Treba da nađemo neko prenoćište.“
Međutim, Grečen kao da je nije čula.
 Videli su ogroman plamen kako bukti iz pravca Bauerija, gde su bila
Grečenina deca. Grečen naglo uzdahnu, a Teodor se smrknu. Meri je
smatrala da je najbolje da ćuti.
Sunce se sumorno spuštalo iznad luke kada im je prišao jedan stariji
čovek.
„Imam čamac. Žena mi je tamo.“ Pokazao je ka Saut stritu. „Čim padne
mrak, prelazim reku. Povešću i vas ako želite.“

Bilo je čudno prelaziti reku po mraku. Ispred njih, u gradu, prozori na

kapcima bili su uglavnom zatvoreni, te je stoga bilo mračno. Mnoge gasne
lampe na ulicama takođe behu ugašene – mada su, nema sumnje, i dalje
ispuštale opasan gas. Svuda iznad grada video se blesak požara a pucketanje
i miris dima su, dopirući izdaleka, lebdeli nad vodom.
Međutim, na molu u Saut stritu sad je bilo mračno, te su mogli da privežu
čamac i iskrcaju se. Teodor je dao starcu nekoliko dolara za uslugu. Mada se
Grečen pobunila, Teodor i Meri su je ubedili da on pođe do njene kuće u
blizini Bauerija, dok je nju Meri povela u Šonov salun, nedaleko odatle. „Ako
ovde u blizini postoji bezbedno mesto, to je kod Šona“, rekla joj je Meri.
Kad su stigli tamo, Šon je upravo zaključavao salun i brzo ih je uveo
unutra, ne baš oduševljen što ih vidi.
„Mislio sam da si bezbedna na Koni Ajlendu“, rekao je. Ali je razumeo.
„Majka treba da bude uz decu“, rekao je Grečen, sležući ramenima. „Šta
drugo možeš?“
Pola sata kasnije stigao je Teodor. Deca su bila kod babe i dede. „Mogu
da te odvedem tamo“, rekao je sestri.
Kad su pošli, okrenuo se Meri.
„Razgovaraćemo opet, Meri, kad se sve ovo završi“, rekao je tiho.
„Možda“, reče ona.
Nije bila reč o tome da on nije želeo da nastavi. Ako bi došla u njegov
studio, bila je sigurna da bi to hteo. Međutim, sve je bilo drugačije na Koni
Ajlendu, a sada se vratila u grad. U svoj uobičajeni život. Pa, videćemo.
Najvažnije pitanje je bilo kuda sad da krene.
„Najbolje bi bilo da ostaneš ovde“, reče joj Šon. Kad mu je ona rekla da
želi da ide u Gramersi park, odvratio je: „Ne znam šta se tamo dešava, ali
sigurno si bezbednija ovde, sa svojom porodicom.“
Međutim, zapravo, sada su Masterovi bili njena porodica, mada mu to
nije rekla, već je samo kazala da bi ipak želela da ode u centar grada. I tako
ju je, preko volje, Šon otpratio tamo. Morali su oprezno da priđu Gramersi
parku, a kad su došli do Irving plejsa, bilo je jasno da je tamo bilo nereda.
Po čitavom kraju bilo je razbijenog stakla i otpadaka. Šon je čuo da su u
Dvadeset prvoj ulici, na severnoj strani trga, postavljene barikade. Kad su
sa zapadne strane prišli mirnom trgu, shvatili su da im je put preprečila
patrola, ali ne patrola pobunjenika već stanovnika Gramersi parka,
naoružanih pištoljima i musketama. Ti ljudi nisu poznavali Šona, ali je jedan
od njih prepoznao Meri. Pošto je zahtevao da se ona na tom mestu rastane
od brata, lično ju je otpratio do vrata Masterovih i probudio ih. Šon je sačekao
da ona bezbedno stigne tamo i uđe u kuću.
Gospođa Master je odmah došla iz svoje sobe. U kuhinji joj je spremila
toplu čokoladu.
„Sad moraš pravo u krevet, Meri“, rekla je, „a ujutru ćeš mi pričati svoje
dogodovštine.“

Međutim, Meri joj ujutru nije pričala dogodovštine. Bilo zbog vreline, bilo
zbog toga što ju je ono što je videla potreslo ili zbog nekog drugog razloga, te
noći Meri je dobila groznicu. Ujutru je gorela i tresla se. Gospođa Master ju
je lično negovala, davala joj dosta tečnosti i stavljala joj hladne obloge na
čelo. „Nemoj sad da pričaš, Meri“, kazala je kad je Meri pokušala da joj
zahvali. „Drago nam je što si srećno stigla kući.“
Tako Meri nije znala ništa o požarima i ubistvima što su celog dana i
dalje besneli po gradu. Nije znala da je i u Bruklinu došlo do nasilja na molu
na kome su bili, niti da je duž gotovo celog Ist Rivera bilo ubistava. Tek pošto
joj je groznica popustila i pošto se u četvrtak ujutru probudila gladna, čula
je da je vojska konačno stigla, da salvama rasteruju pobunjenike i da
Gramersi park sada štite haubicama.
Strahoviti nemiri koji su 1863. izbili zbog regrutacije napokon su
privedeni kraju.
Bilo je podne kad je u njenu sobu s tanjirom supe ušla sobarica, sela
pored kreveta i počela da priča. Zna li ona šta se dešavalo u njenom odsustvu,
pitala ju je devojka, kako je najpre nestao gospodin Master, a onda i gospođa
Master, i kako je ona pokušala da spase sirotište i umalo poginula, i kako su
je spasli gospodin Master i madam Restel, ona koja vrši abortuse. Čuvši te
zapanjujuće vesti, Meri se napokon uspravila i sela u krevetu.
„Pa, šta se tebi dešavalo?“, pitala ju je sobarica.
„Meni?“, upita Meri. „Ah, ništa. Ništa posebno, valjda.“
 O AUTORU

E dvard Raderfurd je rođen u Solzberiju, Viltšir, i obrazovan na

Univerzitetu Kembridž i Univerzitetu Stenford u Kaliforniji. Njegova
prva knjiga, Sarum, zasnovana je na istoriji Solzberija. Knjige London,
Russka i The Forest zasnovane su na detaljno istraženim pojedinostima
društvene istorije. Poslednjih trideset godina Edvard Raderfurd živi
uglavnom u Njujorku i Konektikatu. Oženjen je Amerikankom i ima dvoje
dece koja su se školovala u Americi. Bio je član upravnog odbora jedne
zadružne stambene zgrade u Njujorku.