Занимљив приступ конвенционалном обрасцу херојског наратива понудила је Ивана

Нешић у књигама о Мики. Она свој централни лик обликује као пародију узвишеног
јунака‒спаситеља и води путањом која се у Зеленбабиним даровима може представити
наративном кружницом, а у Тајни немуштог језика спиралом која јунака уздиже на
нови ниво постојања.

У првом роману, Зеленбабини дарови, Мика је представљен као маштовит и послушан

дечак који живи са баком, лепо је васпитан, поштује старије, пушта баку да га облачи у
шпилхозне и кариране кошуљице, „иако би тад изгледао као какав прерасли лутак из
доба када је она још облачила лутке” (Нешић 2013: 3), увек је уредно зачешљан,
омиљена лектира су му књиге о јунацима „пред које је судбина постављала задатке
којима је изгледало да нису дорасли, прелепе деве и чудотоворне предмете” (Нешић
2013: 4) и ужива у симболичкој „кобајаги” игри ‒ на омиљеној ливадици често
изиграва хероја, мачује се замишљеним мачем и баца замишљене ватрене лопте, с тим
да га оружје новогдоба (пушка, пиштољ) уопште не привлачи: „Бака му је испричала
како је оно криво што је дека нестао у великом рату (...) Дечак с тим није желео ништа
да има” (Нешић 2013: 4)

Изразитије ознаке Микине самосвојности препознају се тек у појединим цртама, на

пример, у томе што у продавници најчешће купи оно што му срце жели, а не оно по
шта га пошаљу или у инсистирању да уместо лакованих ципела носи изношене дедине
цокуле.

Важан елемент Микиног портрета представљају илустрације Тихомира Челановића,

вешто уклопљене у текст приче, на којима је јунак Иване Нешић визуелно уобличен на
духовит и благо пародичан начин.

На основу наведеног јасно је да се Мика налази у нискомиметском модусу ‒ није

надмоћан другим људима и својој околини, већ је „попут нас” ‒ и једино чиме би могао
бити издвојен, обележен, јесте чињеница да му недостају родитељи, одсутни због
посла, да не успева да успостави пријатељске везе са вршњацима и повремено је на
мети школских силеџија, дечака Бурета и Слинца, који му отимају ратлук и бацају
књиге у прашину. О усамљеном детету одсутних родитеља, несигурном и окренутом
свету маште, приповедала је још Гроздана Олујић у својим бајкама с краја
седамдесетих и током
осамдесетих година 20. века, а овај тип јунака је заступљен и у савременој домаћој
прози, нпр. у фрагментарним, лирским романима Игора Коларова (Аги и Ема, 2002,
Дванаесто море, 2004, Кућа хиљаду маски, 2006) и фантастичним романима Зорана
Пеневског (Сара и заборављени трг, 2015) и Александре Јовановић (Црна птица, 2020)
(уп. Опачић 2011б; 2019). За разлику од социјално изолованих јунака, који од
отуђености и самоће беже у свет маште и стичу неконвенционалне или креирају
имагинарне пријатеље који им надомешћују породичну љубав и топлину, Мика је
представљен као задовољно, срећно дете које изгледа „као да има све што му је
потребно” (Нешић 2013: 36) и само потајно прижељкује да му родитељи добију посао у
близини куће. Иако се може повући паралела између Микиних невоља у стварном и
фантастичном свету, у првом плану Зеленбабиних дарова није тематизација Микине
самоће и излазак из ње. Тежиште је на духовитом обртању устаљених жанровских
конвенција и образаца, док су јунакови развојни помаци(превазилажење страхова и
стицање самопоуздања), до којих долази након авантура у секундарном свету, само
дискретно назначени.

Микина авантура почиње чудесном игром случаја ‒ неуспели кућни духови, маљуци,
из себичних разлога се уплићу у дечаков живот ‒ и у наставку прича се гради према
моделу потраге, док Мика преузима улогу њеног јунака. Маљуци Иване Нешић
обликовани су у духу веровања раширеног код свих Словена о послушном духу који се
изводи из јајета, но то је тек подлога коју ауторка даље слободно развија263 ‒ њени
маљуци, са препознатљивим ватреноцрвеним гаћицама, пргави су, својеглави,
страховито ружни, живе на ливади подно старе крушке и нису способни да испуњавају
жеље (уместо жеља стварају светлуцаве брабоњке)264, што је од пресудне важности за
радњу. Маљутак Завиша, жељан лагоднијег живота од оног на ливади, креће у потрагу
за људским домаћином који би га примио у службу, и тиме покреће низ збивања. У
страху да ће Завишином несмотреношћу бити откривени, маљуци ступају у контакт са
„пуначким, људским дететом” (Нешић 2013: 36) ‒ Миком, који једини посећује ливаду,
а притом злоупотребљавају његову наивност, обраћају му се са „млади јуначе” (Нешић
2013: 37), спомињу да је свет у великој опасности и моле за помоћ. Под утицајем књига
које чита,

Мика овај сусрет тумачи као контакт са „вишим облицима живота из космоса”, који су
уочили „расцеп у просторно-временском ткању” (Нешић 2013: 37), и пожртвовано се
прихвата задатка да мотри на појаву необичних догађаја, што га доводи у низ
комичних ситуација ‒ на пример, приметивши да је Мика одједном постао пажљив и
плашљив, да по цео дан слуша вести, не одваја се од свог малог нотеса и помно упија
њене разговоре с пријатељицама, бака му салива страву. Захваљујући својој емпатији
Мика заиста успева да пронађе Завишу (чуо је како неко гласно плаче у поштаревој
кући па је решио да види може ли да помогне) и да га врати на ливаду, што потајно
сматра подвигом достојним награде:

Ово што сам урадио вредно је хвале (...) Можда чак и награде. Није као да бих ја икада
тражио награду, мени је довољна награда што сам спасао свет. Чак и ако нико не сазна
за то. Али и даље мислим да је вредно награде. Неке, на пример, у којој бих могао да
уживам до краја својих дана (Нешић 2013: 52).

Уместо награде, међутим, добија само инструкцију да жмурећи остави Завишу поред
старе крушке, удаљи се и заборави на све. Микин други сусрет са натприродним
бићима дешава се у његовој соби, ноћу, када га маљутачки вођа Јародар самоуверено
наговара да крене у потрагу за вештицом Зеленбабом, која једина може да разреши
потенцијално кобну везу између Завише и његовог новог господара. Мика овог пута
размишља рационалније, схвата да ствари нису баш тако озбиљне и да „никакво
просторно-временско ткање није угрожено” (Нешић 2013: 62), те најпре одбија да
учествује у мисији (није му се остављала бака, а ионако је планирао да сутра иде у
биоскоп), али напослетку пристаје, и то искључиво зато јер му је обећано да дотична
баба испуњава жеље.

Ивана Нешић се овде поиграва мотивом храброг јунака‒изабраника од чијих

пустоловина зависи судбина света. Свесна свих конвенција жанра унутар којег пише,
ауторка их вешто изврће и свој централни лик уобличава пародичним поступцима који
су доследно спроведени кроз роман. Мика, пре свега, представља хумористично
изокренуће фантазијског хероја ‒ нема изузетно порекло нити моћи које упућују на
судбинску предодређеност за велике подвиге. Осим тога, он друге ликове и читаоца не
надмашује својом врлином нити их надилази својом снагом и одлучношћу. Мика се,
такође, не уклапа ни у савремено виђење хероја ‒ уколико покушамо да његове
дотадашње поступке протумачимо у светлу дефиниције Франка, Блау и Зимбарда
видећемо да су од понуђених пет ставки испуњене свега две. Мика својом вољом
помаже Завиши и заједници маљутака, али очекује да ће његово залагање бити
адекватно награђено и потпуно је несвестан ризика и опасности које сусрет са
Зеленбабом може да донесе (маљуци су мудро прећутали да баба увек тражи нешто за
узврат).

Од тренутка кад прихвати задатак, Микина авантура се одвија као пародија и извртање
класичне јуначке потраге. Комичну стармалост и наивност Мика најпре испољава у
планирању пута и паковању ‒ у школски ранац похрањује хлеб, боцу млека идве
конзерве, суве чарапе, џемпер ако захлади, кутију и шибице, иглу и конац, чешаљ и
огледалце, јер „све бакине пријатељице воле кад је лепо очешљан, па се надао да ће
оставити повољан утисак и на ту бабу код које иду” (Нешић 2013: 67). Иста
комбинација трезвености и наивности видљива је и у односу који успоставља са
ликовима који му се придружују у потрази, маљутком Завишом и корњачицом Пауном.
Иако фантастична бића, они су у погледу моћи потпуно једнаки Мики, те њихово
заједништво није хијерархијски устројено. Завиша је прави „наџак-помоћник” –
наопаке нарави, свадљив, нељубазан и својеглав, криви Мику за то што је одвојен од
господара, груб је и вређа га, али се током романа, на темељу заједничког искуства,
између њих успоставља искрено пријатељство. Неименована корњачица се прикључује
дружини у последњој трећини романа и у складу са ауторкиним духовитим односом
према јунаштву, једина поседује истински пустоловни дух и жељу да се у авантурама
потврди као херој265, што је праћено променом имена (Паун) и новим изгледом (Мика
му је на оклоп залепио „злато” од чоколадних бонбона).

Попут класичног хероја, Мика из пoзнaтoг свeтa улaзи у простор нaтприрoдних

кaрaктeристикa, гдe сe сусрeћe са фaнтaстичним бићима и прoлaзи крoз брojнa
искушeњa, изазове и сукoбe. У јуначкој потрази, да би остварио циљ, јунак мора имати
минимум за то потребних својстава (одлучност, снагу, знање, спремност на жртву), те
је величина задатка уједно и мера јунакове моћи. Задаци које Зеленбаба поставља пред
Мику далеко премашују његове људске могућности и вероватноћа да ће успети да их
оствари је веома мала: треба да донесе јабуку живота са дрвета које расте у врту на
крају света, да врати Зеленбабин дуг чуми и да донесе лончић воде из водењаковог
царства. Све су то задаци које је немогуће савладати. Међутим, налик бајковном
јунаку, који немогуће задатке решава помоћу чаробног средства, помоћника или својим
лукавством, Мика успева у опасној потрази захваљујући свом ограниченом, дечјем
искуству, лепом васпитању, добродушности и солидарности коју успоставља са
маљутком Завишом и корњачицом Пауном. Он пролази медвеђу стражу захваљујући
импровизованом сонету, према Зеленбаби се опходи као што би се опходио према
некој бакиној пријатељици, џиновског певца уз Завишину помоћ савладава као обичну
кокошку, с алом чуварицом дрвета светанаивно расправља о метафизичким питањима
како би маљутак неопажено могао да се домогне воћке, чешаљ и огледалце га спасавају
од чуме, док најопаснији задатак – узимање воде од водењака – разрешава захваљујући
томе што у ранцу уредно чува испражњену боцу за млеко.

Мика из бројних искушења у фантастичном свету излази као победник, али не бива
чудесно трансформисан у месијанског хероја‒спаситеља већ до краја остаје „добро
дете”, које у јеку пустоловине цитира бакин модни часопис, а крађу колача из плеха
сматра прилично мрачном ставком своје биографије. Премда је детиње разочаран зато
што је уместо „правог дара” добио Зеленбабино обећање да ће маљуци отићи са ливаде
и да ће се све вратити на старо, Мика у авантури успева да извојује личну победу и да
се до краја потврди као херој новог доба, који несебично помаже другима (в. Franco et
al. 2011), што доноси задовољство њему лично, али и oпшту дoбрoбит маљутачкој
заједници, корњачици Пауну, Зеленбаби и поштару Митру. Његов преображај се,
дакле, одвија на суптилнијем плану и остаје у границама реалних развојних помака,
сведен на јачање самопоуздања и поверења у властиту снагу, стицање пријатеља,
реалније сагледавање свакодневних животних препрека и храбрији однос према њима
(Пешикан-Љуштановић 2014б: 26).