ХИПЕРМЕДИЈАЛНИ ОБРАЗОВНО РАЧУНАРСКИ СОФТВЕР

Hipermedijalni sitemi su se pojavili kao jedna od pedagoških inovacija koje

svojim karakteristikama doprinose prilagođavanju nastave učeniku i njegovim
potrebama.
Za kretanje kroz hiperprostore u kojima učenici usvajaju nova znanja koriste
se različita navigaciona sredstava. Upravo njihovim korišćenjem smanjuje se veliki
problem izgubljenosti korisnika u pretraživanju informacija putem interneta na WWW,
elektronskih enciklopedija ili kurseva ta učenje zastupljenih na najvećoj računarskoj
mreži.
Prevođenjem HTML jezik, softver može biti predstavljen na internetu i biti
dostupan velikom broju učenika.
Hipermedijalni sistemi zasnovani su na hipertekstu koji predstavlja nelinearni
model organizacije i izlaganja informacija putem različitih medija: teksta,
zvuka,grafike, animacija itd... Oslanjaju se na interni plan i korišćenje usvršenih
navigacionih srdstava kao što su konceptualne mape ili grafike kojima orijentišu
korisnike i omogućavaju učenicima da sami donose odluke kako da nastave učenje.
Hipertekst (Nelson 1978) definiše kao vezu među čvorovima koji sadrže jedan
ili više ekrana sa informacijama.
Čvorovi sadrže struktuirana znanja koja se mogu pretraživati uz pomoć
navigacionih sredstava.Postoji dakle jasno definisana struktura materijala data
jednostavno redosledom čvorova i raslojavanjem veza među njima pri čemu je
prepušteno izboru korisnika da li će taj redosled slediti.
Do skora je ovaj pristup korišćen pri struktuiranju koji su zasnovani na
hipertekstualnim vezama. Obzirom da su korisnici veoma različiti startuju sa
različitim interesovanjima, prethodnim znanjima i sposobnostima ovaj pristup se ne
može u potpinosti prihvatiti znanjima i sposobnostima ovaj pristup se ne može u
potpunosti prihvatiti.
Redosled materijala i veza unapred je fiksan što znači da ne zavisi od
korisničkih odgovora ili ponašanja. Za razliku od inteligentnih sistema, sistemi
zasnovani na hipertekstu bili su statični i neadaptivni medijumi tehnologija zato što
su posedovali minimalnu strukturu sadržaja znanja dok su se korisnici često gubili u
hiperprostoru za učenje.
 Navigaciona sredstva omogućavaju učenicima da koriste nelinearno
strukturne sadržaje, odnosno da biraju oblasti interesovanja, da napreduju
individualnim tempom prilikom učenja i usvajaju potrebne informacije. Razvoj
informacionalnih tehnologija u velikoj meri može uticati na nove teorije učenja ali su i
teorije učenja svakako uticale na usavršenje novih tehnologija.
Hipepermedijalni autorski sistemi omogućavaju učenicima i vaspitačima da
kreriraju više namenske interaktivne aplikacije u hipermedijalnom okruženju.
Hipermedijalni autorski sistemi ali alati su grafički-interaktivni programi za
projektovanje i kreiranje aplikacija koji ne zahtevaju prethodna znanja iz oblasti
programiranja. Oni u sebi sadrže grafičke, animacione i video editore kao i
mogućnost pristupa Internetu.
Hipermedijalni autorski sistemi kao svojevrstan kognitivan alat, omoguća-vaju
učenicima da postanu ne samo korisnici veći i autori. Kao autori oni razvijaju
hipermediju stičući znanja.Korišćenje hipermedijalnih autorskih sistema zahteva
saradnju između studenata, nastavnika i koordinatora hipermedijalnog projekta kao i
odgovarajuću pripremu učenika.
Priprema učenika za kreiranje i hipermedijalne aplikacije se sastoje iz tri dela:
Koncept multimedijalnog dokumenta koji pomaže analizi i organizaciji sdržaja
aplikacije i zahteva dublje prodiranje u materiju od običnog učenja,
Prikaz veza, omogućava uspostavljanje navigacije. One mogu biti linearne, u
obliku stabl ili složene web strukture.
Tutorski programi obrazovnog računarskog softvera se koristi za
nastavu/učenje novog gradiva ili za utvrđivanje prethodno savladanog. 1
Suštinska razlika između drila i vežbanja i tutorski programa jeu tome što se
tutorski programi odlikuju po dijagnostičkoj sposobnosti. Naime, konvencionalni
tutorski programi imaju određeni opseg predviđenih odgovora i sa njuma povezanih
sugestija o tome kako treba reagovati.
U verziji inteligentnih tutorskih programa na poseban način se struktura
znanje koje učenik treba da savlada, a sadrže i veliki spisak tipova grešaka, njihovog
porekla i sa njima povezane sugestije i objašnjenja.

1
Nadrljanski, dr Đorđe: Obrazovni softver - hipermedijalni sistemi, Univerzitet u Novom Sadu, Zrenjanin, 2000.
 Dalje, takvi inteligenti tutorski programi raspolažu sposobnošću da na bazi
grešaka koje prave učenici vrše i određenu modifikaciju odvijanja procesa
obrazovanja uz pomoć kompjutera.
Naime, sam program odlučuje kada treba prekinuti, kakvu vrstu pomoći treba
dati, koje probleme treba dati kao sledeći korak i kada ići dalje sa obrazovanjem.
Do sada razvijeni tutorski programi mogu se klasifikovati po kriterijumu koliko
dopuštaju učeničkih inicijativa. Još 1977. godine Collins opisuje Sokratovu teoriju,
koja je u klasifikaciji obrazovnog računarskog softvera poznata kao „Sokratov
dijalog“.
Dijalog učenja sa takvim sistemom sastoji se od dijagnosticanja i davanja
ispravne strategije: tutorske analize učeničkih odgovora i uočavanja nepoznatih
pojmova i grešaka u njima i na osnovu toga davanja usmervajućih instrukcija.
Pri tome se pretpostavlja da ovakvo obrazovanje nije samo sticanje
strukturnog znanja, koja su mnogo potpunija, već i razvoj dijaloških strategija.
Ovakve ideje su iskorišćene za obrazovanje računarske softvere u geografiji, biologiji
i medicini. Prema njihovim autorima Collins i Stevens navode, prednosti ovih
softvera, a oni se ogledaju:
- u naučnom pogledu, stiču se pouzdani aspekti ponašanja,
- tutor je odgovoran za individualno ponašanje učenika,
- transfer novih programskih sadržaja je lakši.
U inostranim iskustvima su zabeleženi pokušaji tutorskog modela obrazovanja
na planu „mikrosveta“. Mikrosvet je reprezentativni tip obrazovnog računarskog
softvera i odnosi se na specifične obrazovne sadržaje i omogućuje obrazovanje i
sticanje faktičkog znanja u nekoliko područja, kao što je ekološki ili tehnički sistem.
Na takvom obrazovnom računarskom softveru se mogu menjati nekoliko ulaznih
veličina da bi se dobio uvid u modeliranje, posmatramo određeni proces i
slično.Rezulteti simulacije se prikazuju na ekranu, kao tabele ili grafici.
Simulacije se obično ugrađuju u veće obrazovne celine.Poslednjih godina
velika pažnja u istraživanju tutorskih programa se posvećuje „inteligentnim tutorskim
programima“.
U tim programima osnovni naglasak se daje na analizu dijaloga sa učenikom.
Inteligentni tutorski programi, kao što je već rečeno o njima, na bazi dijaloga sa
učenicima omogućuju:
a) izgradnju modela prezentacije sadržaja na osnovu datih odgovora;
b) upoređivanje realnih odgovora sa modelom kriterijuma;
c) primenu didaktičkih kriterijuma u vezi sa dinamikom i načinom podučavanja. 2
Ti sistemi nude fleksibilnije forme obrazovanja, prikuljanje informacija i
podešavanje dijaloga zasnovanog na znanju. Jedan od autora Inteligentnih tutorskih
programa, Sniveli klasifikuju učeničke orijentacije kao pragma-tičke, estetičke,
duhovne i nučne. Njegovi dokazi se temelje na osnovu objektivne instrukcije i
uspostavljanju veze sa onim što učenik više voli. Radni okvir individualnog obeležja
je istraživao kroz:
- čulni eksperiment
- jezik i korišćenje metafora; i
- analogije.

Hipermedijalne korisničke aplikacije mogu koristiti i vaspitači i učenici.

Posebno su atraktivne za osnovnoškolski i srednjoškolski uzrast.
Hipermedijalni autorski sistemi kao svojevrstan kognitivan alat, omogu-ćavaju
učenicima da postanu ne samo korisnici veći i autori. Kao autori oni razvijaju
hipermediju stičući znanja. Korišćenje hipermedijalnih autorskih sistema zahteva
saradnju između studenata, nastavnika i koordinatora hipermedijalnog projekta kao i
odgovarajuću pripremu učenika.

2
Nadrljanski, dr Đorđe: Obrazovni softver - hipermedijalni sistemi, Univerzitet u Novom Sadu, Zrenjanin, 2000.