Универзитет у Источном Сарајеву

Филозофски факултет Пале

Студијски програм: Социологија са социјалним радом

ФЕРГУСОН, ХЕГЕЛ И МАРКС О ЦИВИЛНОМ ДРУШТВУ

Предиспитна обавеза из предмета Цивилно друштво и социјални рад

Ментор: Студент:

Проф. др Немања Ђукић Анастасија Бјековић

мср Миле Вукајловић

Пале, 2023.годинe
 ЕСЕЈ

Фергусон, Хегел и Маркс о цивилном друштву

Дјело Адама Фергусона „Есеј о историји цивилног друштва“ објевљено је 1767. године, има
једну од одлучујућих заслуга за теоријско уобличавање појма цивилног друштва. Неподјељено
је мишљење да је то најзначајнија расправа о цивилном друштву у времену прије првих
демократских револуција.

Као што истиче Данкан Форбст Адам Фергусон је био један од водећих мислилаца
просвјетитељства Шкотске у 18. вијеку, Пријатељ Хума и Адама Смита. Круг шкотских
хуманиста и моралиста, коме је Фергусон припадао, био је дубоко забринут природом
комерцијалне цивилизације, која је започела драматично да мијења лице Шкотске, на боље, али
и на горе. У својим расправама Фергусон је заузео непристрасан и хладнокрван поглед у односу
на обје стране медаље која је оличавала модерну цивилизацију. Оно што је видио био је
парадокс прогреса трговине и мануфактуре, који је, с једне стране увећавао личну слободу и
сигурност, а с друге, производио другоразредну врсту друштва пуну другоразредних грађана
који јуре за безвриједним стварима.

Полазна Фергусонова хуманистичка и моралистичка позиција је прихватање Аристотелове

идеје о човјеку као друштвеној животињи (zoon politikon). За разлику од Хобса, он је сматрао да
сваки човјек као индувидуа има природну тенденцију да се удружује и окупља у шире људске
асоцијације у којима ужива друштво других. Повезано са овим је и његово становиште о
човјеку као фундаментално или по природи мирољубивој животињи.

Фергусон је у први план своје концепције човјека и друштва стављао важност комуникативне
димензије, сматрајући да лингвитичка размјена и комуникација има централну улогу у
повезивању међу људима. То условљава велику разноврсност људских друштава, упркос неким
универзалним квалитетима људске природе. Социјална разноврсност је карактеристична како
међу различитим нацијама, тако и унутар истог друштва, с обзиром на различите професије.

Посматрајући цивилно друштво као колективитет слободних грађана у којем они сами
управљају својим пословима кроз колективно самоодређење, Фергусон је свјестан да такво
стање није лако установити, а још га је теже одржати. Он се залаже за равнотежу коју треба
пронаћи између два екстрема: претјеране комуникације, која може да доведе до непомирљивих
разлика у мишљењу и беспоретка, на једној страни, а на другој, недостатка комуникације, чиме
се ограничава и угрожава слобода. Недостатак цивилне комуникације Фергусон види као већу
опасност, која нарочито долази до изражаја са развојем трговачке државе чија спирала раста
увећава подјелу рада, али истовремено са специјализацијом и раздвајањем индувидуа умањује
кохезију друштва.

Према Фергусону, који је свјестан конфликтности новоуспостављеног класног друштва,

тржиште и трговина могу да трансформишу колективитет друштва у лабав агрегат усамљених
бића, која пате због компетиције са суграђанима и којима остају само спољашње пријатности,
то јесте материјалне предсности таквог положаја. Због тога је од изузетног значаја његово
разликовање између природе комуникативних и комерцијалних односа. Повлачећи оштрију
линију разликовања између ова два начина успостављања односа, Фергусон закључује да је
присуство комуникативних токова између различитих индувидуа услов постојања слободног
цивилног друштва.
Најзад, Фергусон је наглашавао и цивилизирајућу димезију у појму цивилног друштва. Дакле,
развој слободног друштва од друштва грубости у уљуђено и рафинирано друштво. Цивилном
друштву је, у том смислу, Фергусон придао значење цивилизованог друштва у најширем
смислу те ријечи, друштва које се својом политиком и владавином права, својом културом и
уљудношћу, разликује од дивљачког друштва.

Већина аутора се слаже да је за класично схватање појма цивилног друштва најразвијенију

теоријску артикулацију дистинкције „грађанско друштво-политичка држава“ дао Хегел.
Хегелова заслуга за формулацију ове теоријске парадигме је неоспорна јер је тематизирао
дистинкцију „грађанско друштво-политичка држава“ као један од кључних формативних
принципа модерног друштва.

По Хегелу, стварање грађанског друштва дјело је модерног свијета. Систем потреба које то
друштво развија представља радикалан раскид са природном околином, па отуда концепт
цивилног друштва у Хегеловом систему има запажену улогу у критици натурализма. Другим
ријечима, грађанско, односно цивилно друштво није природни услов слободе већ историсјки
произведена сфера етичког живота. Та сфера је у Хегеловом систему смјештена између
једностраног свијета патријархалне фамилије и државе.

Резултат Хегеловог системског реза у теоријском профилирању појма грађанског, односно

цивилног друштва је у новом значењу придјева „грађански“, који код њега добија социјални
употребни смисао и којим он означава друштвени положај индувидуе који је у апсолутној
држави приватизован у „грађанин“. Тако цивилно друштво постаје сфера грађанских приватних
људи, који стоје једни наспрам других као „особе“ и „власници“, а међусобно су повезани
својом- економски посредованом- „посебношћу“ (потребе, рад, размјена). Хегел тако
рашчлањује грађанско друштво на: економски „систем потреба“; приватно-правно „правосуђе“
(грађанско право); политичко-обичајну интеграцију (корпорације у смислу асоцијација оних
који раде и производе); друштво образовања; институције и администрације; као и класе и
класно друштво.

Да би се до краја разумјело Хегелово разликовање грађанског друштва и државе неопходно је

да у ову анализу укључимо његово схватање интереса.

Хегелов систем етичности социјалног живота или обичајности као идеја слободе, озбиљује се
кроз породицу, грађанско друштво и државу. Полазна тачка у том систему је појединац,
конкретна особа, грађанин. Други принцип грађанског друштва је принцип повезаности и
зависности посебних особа са другим особама, па се оснива систем свестране зависности тако
да су субститенција и добробит појединца , те његов правни опстанак испреплетени у
субстенцији, добробити и праву свих, на томе основани и само у тој повезаности осигурани.

Специфичност Хегелове концепције је, међутим, у дијалектичкој вези и међузависности ова два
принципа. Принцип посебности не остаје само на нивоу задовољења случајне произвољности и
субјективног нахођења, већ је посредован принципом општости. Оба екстремна момента
система обичајности (етичности социјалног живота) опстају ннужно повезани, што онда даје:
„посебности право да себе развије и шири на све стране, а општости право да себе покаже као
темељ и нужни облик посебности, као моћ над њом и као њену посљедњу сврху.

Индувидуе су, по ријечима Хегела, као грађани државе приватне особе, које имају свој
властити интерес за своју сврху. Али за разлику од римски и хришћански схваћене самсталне
личности- субјективно слободне, у грађанском друштву се субјективитет постиже међусобним
повезивањем посебности у општост.

Други вид или ниво успостављања општости је држава. За разликовање државе и грађанског
друштва од значаја су и Хегелова извођења у којима показује да је интерес појединца крајња
сврха грађанског друштва. За разлику од грађанског друштва држава се сасвим другачије
односи према индувидуи- из објективног духа државе индувидуа као њен члан постиже свој
објективитет, истину и обичајност.

За Хегелову концепцију цивилног друштва значајна су још два момента: прво, сагледавање да
иза интереса (посебних и општих) стоје потребе и систем потреба; и друго, да су потребе и
интереси посредовани радом. Грађанско друштво и његово раздвајање од политичке државе су,
по Хегелу, неумитна чињеница, претпоставка и резлутат развоја модерног друштва и државе.
По Хегелу, грађанско друштво има озбиљне и иманентне унутрашње лимите. Оно се шири и
развија на квази-спонтан начин.

Класично схватање појма цивилног друштва завршава се противрјчном Марксовом критиком

Хегелове концепције и његовим изједначавањем цивилног односно грађанског друштва са
буржоаским друштвом.

У покушају да се теоријски осамостали у односу на свог великог претходника Хегела, Маркс

већ у раним радовима улази у критику Хегелове концепције односа грађанског друштва и
државе. На једној страни, он уважава Хегелову дистинкцију па и сам говори о расцјепу између
политичке државе и грађанског друштва, о сукобу између општег и приватног интереса.

На другој страни, он критикује Хегела што сувише оштро инсистира на подјели грађанског
друштва и државе. Код Маркса остаје нејсано зашто је грађанско друштво вјештачка база
политичке државе (за разлику од фамилије, гдје је природност неупитна). Маркс самтра да се
модерна држава појављује као политички израз друштвених односа карактеристичних за
грађанско друштво, његових односа производње и својинских односа. Док Хегел говори о моћи
политичке државе над приватним власништвом, дотле Маркс у истој појави открива моћ
апстрактвог и приватниг власништва над политичком државом.

Сљедећа карактеристика Марксовог погледа на грађанско друштво је утврђивање и

наглашавање његове класне основе и суштине. Он у друштвеним класама налази социјални
израз и спону грађанског друштва и државе: „Сталежи су синтеза државе и грађанског
друштва“, али исто тако „сталежи су установљена противрјечност државе и грађанског друштва
у држави.“

За Маркса на дневном реду није само рјешавање проблема посредовања и противрјечности

између грађанског друштва и државе, него и питање аутономије тога друштва, схваћеног
наравно као буржоаског. Рјешење тог питања он тражи у политичкој економији и у откривању
механизма вишка вриједности и експлоатације радничке класе. Тако је његова теорија дошла у
парадоксалну ситуацију да се на њу позивају и они који су јачањем тзв. социјалитичке државе
укидали грађанско друштво, као и они који су дихотомну парадигму грађанско друшво-држава
жељели да надомјесте и замјене пројектом асоцијације (различити модели самоуправљања) у
којој је слободан развој сваког услов слободног развоја свију.