НАСЛЕДНО ПРАВО (Д. Б. Ђурђевић, ИНСТИТУЦИЈЕ НАСЛЕДНОГ ПРАВА, Београд, 2017.

1. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Наследно право у објективном смислу представља скуп правних норми које уређују
имовинскоправне последице смрти физичког лица. У моменту смрти физичког лица се гасе
нека права и обавезе, она која су тесно везана за личност правног субјекта. Већина
субјективних грађанских права и грађанскоправних обавеза је преносива, нису везана за
личност свог титулара, могу се одвојити од њега и пренети се на друго лице. Најважнији
задатак наследног права је да уреди прелазак субјективних грађанских права и обавеза након
смрти њиховог имаоца (да регулише грађанскоправно ступање у права и обавезе покојника).
Нужна претпоставка за примену норми наследног права је смрт физичког лица. То физичко
лице чија имовина прелази на друга лица се назива оставилац. Моменат смрти физичког лица
законодавац означава појмом отварање наслеђа. Оставиочева имовина која као целина у
тренутку његове смрти прелази на друга лица се назива заоставштина (наслеђе, наследство,
наследна маса, оставинска маса). Заоставштину чине само она права и обавезе који су
наследиви и који су припадали оставиоцу у тренутку његове смрти. Лица на која прелази
оставиочева заоставштина као целина се називају наследници, којих може бити један или
више, а тада се говори о санаследницима.

Од наследника треба разликовати легатаре. Наследник је универзални сукцесор оставиоца,

јер на њега у тренутку оставиочеве смрти прелази заоставштина као целина. Може стећи целу
заоставштину или њен аликвотни део (изражен у разломку или процентима), док је легатар
сингуларни сукцесор, стиче једно или више појединачних права и обавеза из заоставштине.
Сам процес преласка заоставштине као целине са оставиоца на његове наследнике, до којег
долази у тренутку оставиочеве смрти се назива наслеђивање. Значај наследног права
проистиче из његове неминовности, човек мора доћи у додир са наследним правом услед
пролазности људског живота. Наследно право у себи садржи неколико важних
правнополитичких функција, од којих су најзначајније:

● успостављање правичног поретка сукцесије – Основни задатак наследног права је да

успостави правичан поредак расподеле имовине која је остала иза оставиоца. Свака
држава мора осигурати континуитет оставиочеве правне позиције и његових правних
односа, што остварује прописивањем норми наследног права. Наследно право
успоставља правичан поредак сукцесије тако што одређује која лица ће постати
оставиочеви наследници, како ће између себе поделити заоставштину и ко одговара за
оставиочеве обавезе.

● очување приватне својине и имовине – Норме наследног права омогућују да добра која
је поседовао појединац након његове смрти поново припадну појединцу, а не да пређу у
руке државе (принцип приватноправног карактера наслеђивања). Наследно право
употпуњује својину тиме што додељује оставиоцу могућност да располаже својом
имовином за случај смрти (слобода тестирања). Слобода тестирања представља једно од
својинских овлашћења – овлашћење сопственика да по својој вољи располаже својом
имовином не само правним пословима inter vivos, већ и правним пословима mortis causa.

● заштита породице – Правни поредак предвиђа да у одсуству пуноважног тестамента

заоставштину деле између себе оставиочеви сродници и супружник (законско
наслеђивање).

Најближим члановима породице се признаје право да наследе одређени део заоставштине и

онда када их је оставилац искључио из наследства.
Поред материјалног, постоји и духовни аспект наследноправне заштите породице. Састоји се
у томе што се путем наслеђивања имовине на будуће генерације преносе и духовне вредности
и врлине оставиоца и његових предака. Значи да постоји и важна симболична функција
наслеђивања имовине, она репрезентује порекло и поставља пред наследнике захтев за
очувањем одређених вредности.

2. СУБЈЕКТИВНО НАСЛЕДНО ПРАВО И НАСЛЕДНА НАДА

Српско право је усвојило систем наслеђивања по сили закона (ipso iure наслеђивање).
Субјективно наследно право представља скуп субјективних грађанских права и обавеза
које наследник стиче у моменту оставиочеве смрти и који имају јединствен правни
основ. Од субјективног наследног права треба разликовати право на давање наследне
изјаве. Потенцијални наследник не мора давати никакву изјаву нити предузети било какву
радњу да би стекао заоставштину, он може постати наследник, а да то и не зна. Међутим,
наслеђивање не представља принудну установу, тако да се сваком лицу даје могућност да
се изјасни о томе да ли се одриче наследства или га прихвата. Та могућност се назива правом
на давање наследне изјаве, која је по својој природи преображајно право, настаје у
тренутку оставиочеве смрти и наследиво је. Једно лице може да стекне правни положај
наследника тек у тренутку оставиочеве смрти. Док је оставилац жив, за нека лица постоје
изгледи да ће у тренутку његове смрти постати наследници, ти изгледи не представљају
никакво субјективно право, већ се називају наследном надом. Наследна нада се може
остварити у тренутку смрти оставиоца и довести до стицања правне позиције наследника, али
се може и изјаловити. Наследна нада не ужива правну заштиту, њом се не може располагати и
није наследива. ЗОН (Закон о наслеђивању) предвиђа да је ништав сваки уговор којим неко
отуђује наслеђе ком се нада, као и уговор о заоставштини трећег лица које је још у животу.

3. НАЧЕЛА НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Српско наследно право почива на неколико фундаменталних принципа:

▪ начело ipso iure наслеђивања ▪ начело равноправности

(обрађено као засебно питање)*
▪ начело приватноправног
карактера наслеђивања
▪ начело универзалности
наслеђивања
▪ начело ограничености основа
позивања на наслеђе
▪ начело слободе тестирања
(обрађено као засебно питање)*
▪ начело породичног наслеђивања

● начело приватноправног карактера наслеђивања – Наслеђивање има за последицу

само промену сопственика оставиочевих добара, али не и промену својинског режима у
ком се та добра налазе. Оно што се за живота оставиоца налазило у режиму приватне
својине, остаје приватна својина и након оставиочеве смрти. Приватноправни карактер
наслеђивања се остварује само онда када иза оставиоца остане приватноправни субјект
који ће бити његов универзални сукцесор. Само онда када иза оставиоца не остане ниједно
лице које би могло и хтело да наследи, заоставштина ће постати државна својина.

● универзалност наслеђивања – Принцип универзалности наслеђивања значи да у Србији

постоје јединствена правила наслеђивања, независно од права која улазе у састав
заоставштине или каква су лична својства оставиоца. Насупрот овом начелу стоји начело
специјалности наслеђивања, које се огледа у постојању различитих наследноправних
режима, чија примена зависи или од састава заоставштине или од личних својстава
оставиоца.

2
 ЗОН као правило прихвата систем универзалности наслеђивања, који не познаје
специјалне наследноправне режиме чија би примена зависила од личних својстава
оставиоца. Од начела универзалности наслеђивања се одступа у неколико случајева:
наслеђивање права да се захтева смањење наследног дела супружника у другом
наследном реду, наслеђивање права на нужни део и наслеђивање права и обавеза
даваоца издржавања из уговора о доживотном издржавању.

● начело равноправности – Принцип равноправности значи да је приликом регулисања

наследноправних последица оставиочеве смрти забрањено да се међу наследницима и
легатарима праве разлике са обзиром на ирелевантна својства (она својства која нису
ни у каквој вези са суштином установе наслеђивања). Систем законског наслеђивања је
заснован на хијерархији, услед које једни законски наследници искључују из наследства
друге. Наследноправна равноправност мушкараца и жена проистиче из чл. 15 Устава, док
једнакост брачних и ванбрачних сродника у праву на наслеђе произилази из чл. 64 став 4.
Устава. Странци имају (под условом узајамности) исти наследноправни положај као и
српски држављани, уколико међународним уговором није другачије одређено. Забрана
дискриминација се односи и на оставиоца – оставилац не сме путем тестамента
дискриминисати потенцијалне наследнике или легатаре, нити се од њих може захтевати
понашање које води ка дискриминацији трећих лица. Такви тестаменти су апсолутно
ништави, јер су противни принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима.

● начело ограничености основа позивања на наслеђе – Упоредно право познате три

основа позивања на наслеђе: закон, тестамент и уговор о наслеђивању. ЗОН у чл. 2
прописује да се може наследити само на основу закона и тестамента, док је уговор о
наслеђивању забрањен.

● начело породичног наслеђивања – Овај принцип значи да првенство у наслеђивању

треба да имају оставиочеви сродници и супружник. Предност у наслеђивању имају
потомци оставиоца, јер у човеку постоји дубоко укорењена склоност да све оно што стекне
остави својој деци. Принцип породичног наслеђивања долази до изражаја највише у
законском наслеђивању и код установе нужног дела.

4. НАЧЕЛО IPSO IURE НАСЛЕЂИВАЊА

ЗОН предвиђа да заоставштина прелази по сили закона на његове наследнике у тренутку

његове смрти. Када оставилац умре, истог тренутка претендент на наследство стиче правни
положај оставиочевог наследника и при том се не тражи да дâ било какву изјаву или предузме
било какву радњу. Једно лице може постати наследник, а да тога није ни свесно. Наслеђивање
по сили закона има великих предности, обезбеђује потпуни континуитет у оставиочевим
правним односима, јер оставиочева права и обавезе ни у једном тренутку не остају без
титулара. Међутим, оставинско решење има декларативан карактер – њиме се утврђују
правна дејства која су по сили закона наступила у моменту оставиочеве смрти. Систем ipso iure
наслеђивања не значи да неко лице може постати наследник против своје воље. Законодавац
предвиђа да наследник у моменту оставиочеве смрти стиче право на одрицање од наслеђа,
које може вршити до окончања првостепеног поступка за расправљање заоставштине. За
наследника који се одрекао заоставштине, узима се као да никада није ни био наследник, тако
да негативна наследна изјава има ретроактивно дејство. У систему ipso iure наслеђивања за
стицање правног положаја наследника није неопходна изричита изјава о прихватању
наследства – довољно је да наследник не дâ негативну наследну изјаву.

3
5. НАЧЕЛО СЛОБОДЕ ТЕСТИРАЊА

Принцип слободе тестирања значи да је завешталац овлашћен да по својој вољи

располаже својом имовином за случај смрти. Слобода тестирања се испољава у три облика:

● завешталац је слободан да сам одлучи да ли ће саставити тестамент или ће се ослонити

на норме законског наслеђивања (слобода састављања тестамента)
● завешталац може по својој вољи уредити наследноправне последице своје смрти –
овлашћен је да именује наследнике, легате, да одреди наследне квоте са разним
модалитетима (услов, рок, налог), да разбаштини наследнике (слобода наследноправног
обликовања, слобода креирања садржине тестамента)
● завештаоца не везује тестамент који је сачинио и законодавац му је дао могућност да по
сопственом нахођењу једнострано опозове свој тестамент (слобода опозивања
тестамента)

Међутим, слобода тестирања не може важити неограничено, јер завешталац може

злоупотребити своју слободу тестирања. Могућност оставиоца да по својој вољи обликује
наследноправне последице своје смрти се мора кретати у границама које је поставио правни
поредак. Може се рећи да је завешталац слободан у границама принудних прописа, јавног
поретка и добрих обичаја, да наследноправне последице своје смрти уреди по својој вољи.
Апсолутно је ништав сваки тестамент који је у супротности са принудним прописима,
јавним поретком и добрим обичајима. Поред општих, постоје и посебна ограничења слободе
тестирања, од којих је најзначајнија установа нужног дела, јер је законодавац предвидео да
одређени део заоставштине (нужни део) мора да припадне најближим члановима оставиочеве
породице (нужни наследници), тако да тим делом заоставштине завешталац не може
располагати.

6. УНИВЕРЗАЛНА И СИНГУЛАРНА СУКЦЕСИЈА

По својој природи, наслеђивање представља универзалну сукцесију и наследници су

универзални сукцесори оставиоца. Осим наследника, одређене користи могу стећи и
легатари (испорукопримци), који су сингуларни сукцесори. Универзална сукцесија је
прелазак заоставштине као целине на оставиочеве наследнике. Суштина универзалне
сукцесије је у томе што сва права и обавезе оставиоца као јединствена целина прелазе на
једног или више оставиочевих наследника. Док је оставилац жив, припадност истом правном
субјекту повезује сва његова права и обавезе у јединствену целину, која се назива имовина.
Наслеђивање, као универзална сукцесија mortis causa, омогуће да се то грађанскоправно
јединство оставиочевих права и обавеза сачува и након његове смрти. Универзална сукцесија
има више аспеката:

▪ јединство објекта ▪ унитемпоралитет ▪ унилинеаритет

сукцесије ▪ унимодалитет ▪ уникаузалитет

● јединство објекта сукцесије – Јединство објекта сукцесије значи да на универзалне

сукцесоре прелази заоставштина као целина. Наследником се сматра онај оставиочев
правни следбеник који стиче целокупну заоставштину или аликвотни део заоставштине.
За разлику од универзалног, сингуларни сукцесор стиче један или више појединачних
имовинских предмета из заоставштине. За квалификацију да ли је неко универзални или
сингуларни сукцесор је релеватно шта је следбеник стекао, а не колико је стекао.

● унитемпоралитет – Наследници сва права и обавезе из заоставштине стичу у једном

моменту – тренутку оставиочеве смрти (јединственост момента наслеђивања).

4
 Сингуларни сукцесори у тренутку оставиочеве смрти не стичу имовинско право које им је
остављено, већ постају имаоци потраживања. Они су овлашћени да од универзалних
сукцесора захтевају пренос остављеног имовинског права.

● унимодалитет – За универзалну сукцесију је карактеристично јединство начина

стицања свих права и обавеза из заоставштине. Универзални сукцесор сва права и
обавезе из заоставштине стиче на исти начин – по сили закона у тренутку оставиочеве
смрти. Унимодалитет није карактеристика правног промета inter vivos (нпр. купац
покретне ствари стиче својину предајом, а купац непокретности постаје власник када се
укњижи). Принцип јединства начина стицања не важи за сингуларног сукцесора.

● унилинеаритет – Ова особина долази до изражаја када постоји више наследника и тада
важи принцип јединства субјеката који стичу заоставштину и сви наследници постају
имаоци свих права и обавеза из заоставштине сразмерно величини својих наследних
квота. У тренутку оставиочеве смрти настаје наследничка заједница у погледу свих права
и обавеза из оставиочеве заоставштине. Заоставштина између чланова наследничке
заједнице није подељена по објектима, већ по уделима. Удео санаследника је идеалан, јер
се простире на свако право и обавезу из заоставштине. Унилинеаритет производи
вишеструке правне последице:

▪ не постоји плуралитет наслеђивања, чак и када постоји више наследника, могуће је

само једно наслеђивање и погрешан је исказ који каже да постоји онолико
наслеђивања колико има наследника

▪ одредба у тестаменту којом оставилац именује неко лице за наследника једне ствари
не производи стварноправна дејства, већ се таква одредба сматра легатом; у
тренутку оставиочеве смрти право својине на тој ствари стичу сви његови
наследници, а лице које је у тестаменту именовано ''за наследника на ствари'', у
тренутку отварања наслеђа постаје поверилац универзалних сукцесора

▪ одредбе у тестаменту којима завешталац оставља поједине ствари одређеним

наследницима могу имати само облигационоправно дејство и те ствари ће у
моменту оставиочеве смрти припасти свим санаследницима, а да би санаследник ком
је одређена ствар остављена у својину постао њен власник, потребан му је додатни
правни основ и начин стицања

▪ са принципом универзалне сукцесије и ipso iure наслеђивања, неспојив је институт

видикационог легата (легат са стварноправним дејством), због чега српско право
познаје само дамнациони легат

● уникаузалитет – Наслеђивање представља јединствен правни основ за стицање свих

права и обавеза из заоставштине. Наследник има исти правни положај у погледу свог
целокупног удела и његова наследна квота је јединствена у оним случајевима када једно
лице наслеђује по разним основама позивања на наслеђе. За оставиочеве дугове одговарају
само универзални сукцесори, до висине вредности наслеђене имовине.
Ако постоји више наследника, они одговарају за дугове сразмерно величини својих
наследних делова, осим уколико тестаментом није предвиђено другачије. Сингуларни
сукцесори, по правилу, не одговарају за дугове оставиоца, али су могућа два изузетка:

▪ завешталац може у тестаменту предвидети обавезу сингуларног сукцесора да

плати неки дуг

5
 ▪ наследник може смањити легат ако актива заоставштине није довољна да се
испуни легат и да се намире оставиочеви повериоци, јер се оставиочеви повериоци
намирују пре легатара

Након правоснажности оставинског решења (судска одлука којом се уређују наследноправне

последице оставиочеве смрти), може се појавити оставиочева имовина за коју нису знали ни
оставински суд ни наследници. Новопронађена имовина се расподељује универзалним
сукцесорима сразмерно величини њихових наследних делова. Сингуларни сукцесори не
учествују у подели новопронађене имовине. Да би могао да се оствари континуитет у
оставиочевим грађанскоправним односима, универзална сукцесија је обавезна. Након
смрти оставиоца који је поседовао имовину мора постојати бар један наследник. Уколико иза
оставиоца не остане ниједан тестаментарни или законски наследник, својство универзалног
сукцесора стиче држава.

7. ИЗВОРИ НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Најзначајнији извор материјалног наследног права у Србији је Закон о наслеђивању (ЗОН).

Народна скупштина Републике Србије је 1995. године донела овај закон, а он је ступио на снагу
5. V 1996. године. У себи садржи 239 чланова којима је целовито уређена област материјалног
наследног права и састоји се од шест глава:

● Опште одредбе ● Уговори у наследном праву

● Наслеђивање на основу закона ● Прелазак заоставштине на
● Наслеђивање на основу завештања наследнике
● Прелазне и завршне одредбе

За временско важење ЗОН-а је релевантан тренутак смрти оставиоца, јер се наслеђе расправља
према оном закону који је важио у тренутку оставиочеве смрти. Од тог правила су предвиђена
два изузетка:

● пуноважност ● пуноважност уговора у наследном праву (уговор о

тестамента се цени уступању и расподели имовине за живота и уговор о
према закону који је био на доживотном издржавању) се цени према закону који
снази у време сачињавања је био на снази у време закључења тих уговора
тестамента

Наследноправне последице оставиочеве смрти се утврђују у оставинском поступку који је по

својој правној природи посебан ванпарнични поступак. Правила о оставинском поступку су
садржана у општим одредбама Закона о ванпарничном поступку, као и у седмој глави која
носи назив ''Расправљање заоставштине''.

Суштински значај Закона о облигационим односима (ЗОО) за наследно право проистиче

одатле што Србија нема грађански законик, тако да у српском правном поретку не постоје
норме које уређују општа питања везана за право правних послова. Ту празнину је законодавац
покушао да попуни тако што је предвидео да: ''Одредбе овог закона које се односе на уговоре
сходно се примењују и на друге правне послове.'' То значи да се у одсуству специјалне
наследноправне регулативе могу сходно примењивати правила уговорног права садржана у
ЗОО. Сходна примена подразумева одговарајућу еластичност у примени одредаба ЗОО на
правне послове наследног права. ЗОО садржи и одредбе о могућности наслеђивања права и
обавеза из облигационих односа. Од 1. септембра 2014. године је у Србији почела да
функционише нова правосудна професија: јавно бележништво (нотаријат). Јавни
бележници сачињавају јавне исправе о правним пословима и врше послове овере.

6
Поред тих послова, јавни бележници могу да спроводе поједине ванпарничне поступке као
повереници суда и да обављају депозитне послове. Најважнији извор јавнобележничког права
су: Закон о јавном бележништву, Закон о ванпарничном поступку и Закон о оверавању
потписа, рукописа и преписа. Завешталац може код јавног бележника да сачини тестамент
или да остави на чување већ сачињен тестамент. Јавни бележници су надлежни да спроводе
оставинске поступке као повереници суда. Остали извори наследног права јесу: Закон о
основама својинскоправних односа, Породични закон, Закон о ауторским и сродним правима,
Закон о привредним друштвима, Закон о парничном поступку, Закон о уређењу судова, Закон о
решавању сукоба закона са прописима других земаља и Закон о ратификацији Конвенције о
Једнообразном закону о облику међународног тестамента, са Прилогом.

8. УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ КАО ИЗВОР НАСЛЕДНОГ ПРАВА

За наследно право је посебно важан чл. 59 Устава: ''Јемчи се право наслеђивања, у складу са
законом. Право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања
јавних обавеза.'' Ова одредба садржи уставну гарантију наслеђивања, која се испољава у два
вида: као институционална гарантија и индивидуална гарантија. Институционалном
гарантијом се обезбеђује уставноправна заштита наслеђивања као правног института.
Институционална гарантија забрањује законодавцу да укине наслеђивање. Устав јемчи
приватноправно наслеђивање. Институционална гарантија се односи и на унутрашњу
садржину наслеђивања. Наслеђивање је преуставни појам, постојало је и пре појаве устава.
Законодавац је овлашћен да ограничи наслеђивање, али границе његовог овлашћења омеђене
су тиме што законодавац мора да поштује суштинску садржину наслеђивања као преуставног
института. Према европској правној традицији, у неотуђиво језгро наслеђивања спадају:
слобода тестирања, законско наслеђивање најближих чланова породице и право
најближих чланова породице за нужни део.

Индивидуална гарантија значи да су уставом зајемчена конкретна права која настају

поводом наслеђивања. Индивидуална гарантија обухвата право оставиоца да по својој вољи
располаже својом имовином за случај смрти, као и право наследника да могу мирно уживати
своје наследство и да не могу бити лишени наследства. Овај вид уставноправне заштите
наследника се схвата као право на заштиту од противправног напада државе на њихов
наследноправни положај. Право на уставноправну заштиту наследници стичу тек од момента
оставиочеве смрти. Индивидуална гарантија права на наслеђе штити и наследникове
наследнике када треба да наставе поступак у ком се одлучује о правном положају наследника.
Индивидуална компонента наслеђивања се може ограничити, али искључиво законом.
Приликом ограничавања индивидуалне компоненте наслеђивања, законодавац је дужан да
поштује принцип пропорционалности предвиђен у чл. 20 Устава.

Претпоставке за наслеђивање су правне чињенице које морају да се остваре како би

наслеђивање наступило. Са обзиром на то да наслеђивање представља прелазак
заоставштине са оставиоца на његове наследнике до којег долази у моменту оставиочеве
смрти, да би до тог преноса дошло, неопходно је остварење следећих услова: смрт оставиоца,
постојање заоставштине, постојање наследника и постојање основа позивања на
наслеђе.

9. СМРТ ОСТАВИОЦА КАО ПРЕТПОСТАВКА ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

Према класичном схватању, смрт човека наступа када коначно престану спонтани крвоток и
дисање. Савремени пореци напуштају класично схватање и усвајају појам мождане смрти.
Према Харвардским критеријумима, смрт је исход непролазне коме која се јавља као резултат
трајног оштећења мозга. Као релевантне чињенице за утврђивање мождане смрти се узимају:

7
 ● недостатак опажања и ● недостатак рефлекса
реаговања ● равна линија на електроенцефалографу, која
● недостатак телесних потврђује одсуство активности централног нервног
покрета и дисања система

Чињеница смрти се уписује у матичну књигу умрлих и за упис смрти је надлежан матичар на
чијој је територији лице умрло. Уколико није познато место смрти, упис ће извршити матичар
на чијем је подручју нађен оставиочев леш. Изузетно, ако је смрт наступила у ванредним
ситуацијама, упис смрти ће извршити матичар на чијем је подручју оставилац сахрањен.
Матичар уписује смрт на основу пријаве за упис. Уз пријаву се мора приложити и потврда о
смрти, коју издаје лекар који је утврдио смрт, односно здравствена установа у којој је
оставилац умро и без ње се не може извршити упис смрти. Када се смрт лица не може доказати
потврдом о смрти, свако лице које има непосредан правни интерес може покренути
ванпарнични поступак за доказивање смрти. Пошто изведе потребне доказе, суд ће донети
решење којим се утврђује смрт лица и доставиће га надлежном матичару. У погледу
наследноправних дејстава са природном смрћу се изједначава претпостављена смрт
(проглашење несталог лица за умрло). Решење о проглашењу несталог лица за умрло доноси
основни суд у ванпарничном поступку. Смрт оставиоца је неопходан услов да би дошло до
наслеђивања и жив човек се не може наслеђивати. Смрт оставиоца се у закону означава
термином отварање наследства. Моменат смрти је вишеструко значајан за наследно право:

● у моменту смрти, оставиочева ● од момента смрти почињу да теку

заоставштина прелази на наследнике многи рокови у наследном праву (рок
● заоставштину чине само она за повраћај поклона због повреде
наслеђивању подобна права и обавезе нужног дела или рок у ком
која су припадала оставиоцу у оставиочеви повериоци могу
моменту смрти тражити одвајање заоставштине од
● својство наследника може имати имовине наследника)
само оно лице које је постојало у
моменту оставиочеве смрти

Веома је битно да моменат смрти буде прецизно утврђен. Као моменат смрти се узима онај
тренутак уписан у матичној књизи умрлих. Тај тренутак се сматра отварањем наследства у
погледу свих наследноправних норми. Усвајање јединственог појма отварања наследства је
могуће код природне смрти, јер се тренутак смрти редовно поклапа са сазнањем
заинтересованих лица за оставиочеву смрт. Код проглашења несталог лица за умрло, као дан
отварања наследства се узима онај који је у решењу ванпарничног суда означен као дан
смрти. Тај дан се, по правилу, не поклапа са сазнањем заинтересованих лица за смрт. Могуће
је да у решењу ванпарничног суда буде утврђено да је смрт оставиоца наступила чак и
неколико година пре правоснажности тог решења. Да би се избегли такви случајеви, код
утврђивања смрти и проглашења несталог лица за умрло, законодавац уводи двоструки појам
отварања наследства:

1) у погледу свих наследноправних дејстава, осим рачунања рокова, као тренутак

отварања наследства се узима онај моменат који је у решењу ванпарничног суда
означен као дан смрти
2) у погледу рачунања рокова, као моменат отварања наследства се узима дан када је
решење о утврђивању смрти, односно проглашењу несталог лица за умрло постало
правноснажно

8
10. ОСНОВ ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ

Основ позивања на наслеђе представља скуп правних чињеница које у сваком

конкретном случају одређују која лица ће постати оставиочеви наследници и колико ће
износити њихове наследне квоте. Наследнике и висину тих квота може одредити сам
оставилац послом mortis causa. У том случају се говори о вољном наслеђивању. Осим вољног,
постоји и законско наслеђивање. Код законског наслеђивања, критеријуме за одређивање
наследника и висину њихових наследних квота одређује законодавац на основу правно
релевантних веза између оставиоца и потенцијалних наследника. За законско наслеђивање су
релевантне следеће правне везе: крвно сродство, адоптивно сродство, брак и
држављанство.

ОГРАНИЧЕНОСТ ОСНОВА ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ: У страним правним порецима до

вољног наслеђивања може доћи на основу три правна посла: тестамент, уговор о
наслеђивању и заједнички тестамент. У Србији је дозвољено наслеђивањем путем тестамента
и наслеђивање путем закона. Уговор о наслеђивању и заједнички тестамент спадају у
категорију апсолутно ништавих правних послова.

РАНГ ОСНОВА ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ: Тестаментарно наслеђивање има предност у односу

на законско наслеђивање. У правним системима где је дозвољен уговор о наслеђивању, он
представља најјачи правни основ позивања на наслеђе. Ранг уговора о наслеђивању проистиче
из његове неопозивости и везује уговорног завештаоца и не може једнострано опозвати своје
уговорно располагање за случај смрти. Закључење уговора о наслеђивању има за последицу
опозивање свих раније сачињених завештаочевих тестамената, чија је садржина у супротности
са садржином наследноправног уговора.

НАЧЕЛО ПАРАЛЕЛНОГ ОДНОСА ОСНОВА ПОЗИВАЊА НА НАСЛЕЂЕ: У српском праву,

наследник може наследити један део заоставштине као законски, а други као тестаментарни
наследник. На тај начин се одступа од правила римског права према ком нико не може
наслеђивати делом на основу тестамента, а делом по основу закона.

11. ПОЈАМ И САСТАВ ЗАОСТАВШТИНЕ

Заоставштина је имовина физичког лица (оставиоца) која у тренутку његове смрти

прелази на наследнике. Заоставштину чине сва наслеђивању подобна права и обавезе која
су припадала оставиоцу у тренутку његове смрти. За појам заоставштине су битна два
елемента: наследивост и припадање оставиоцу у моменту смрти. Као синоним за
заоставштину се користи израз наслеђе, али они немају потпуно идентично значење.
Заоставштина је оно што неко лице остави иза себе, она прелази на наследнике у тренутку
смрти оставиоца, а наслеђе је заоставштина посматрана из персективе наследника, оно што
наследник стиче од оставиоца. Зато се каже ''одрицање од наслеђа'' и наследници такође
плаћају порез на наслеђе, не порез на заоставштину. Наследивост представља подобност
субјективног грађанског права да буде објекат наследноправне сукцесије. Наследива
права и обавезе могу у тренутку оставиочеве смрти прећи на његове наследнике. Ненаследива
права и обавезе се гасе када умре њихов ималац.
Стварна права су наследива. Наследник постаје сопственик свих оставиочевих покретних и
непокретних ствари у тренутку оставиочеве смрти. За стицање својине наслеђивањем није
потребна предаја покретне ствари или упис у јавну књигу, уколико се ради о непокретностима.
Стварне службености и заложна права су такође наследиви. Код заложних права се мора
водити рачуна о њиховој акцесорној природи – ако је заложно право конституисано за
обезбеђење ненаследивог потраживања, смрћу повериоца се потраживање гаси и заложно
право престаје. Стварна права која су снажно везана за личност свог имаоца се гасе у тренутку
његове смрти (нпр. личне службености).

9
На наследнике прелази и државина коју је оставилац имао у тренутку смрти, наследник
постаје држалац без обзира на то када је стекао ефективну фактичку власт. Постаће држалац
чак и онда када нема никакву свест о томе да је оставилац умро и које ствари су се налазиле у
његовој државини. Државина наследника представља један од случајева спиритуализоване
државине. Овим институтом законоадвац појачава правни положај универзалних сукцесора и
омогућава да ''правна позиција оставиоца у пуном обиму пређе на његове наследнике''.
Наследник ужива државинску заштиту, а рокови за одржај теку без застоја. Наследник у
тренутку смрти оставиоца стиче исту врсту државине какву је имао оставилац, али то не важи
када је реч о квалитетима државине. Законодавац предвиђа да се савесност наследника цени
независно од савесности оставиоца. Ако је оставилац био несавестан држалац, наследник ће
од момента његове смрти бити савестан држалац, ако није знао нити је могао знати да
оставилац није имао права која фактички врши.

Смрт повериоца или дужника у облигационом односу не доводи до гашења облигације.

Законодавац је као правило поставио да потраживања и дугови прелазе на наследнике
повериоца и дужника и од тог правила се одступа у три случаја:

● Први случај чине чисто личне облигације. То су оне облигације настале са обзиром на
личне особине повериоца или личне особине и способности дужника и смрћу једне
стране у облигационом односу престаје интерес за извршење чинидбе.
● Други изузетак од наследивости права и обавеза из облигационих односа постоји онда
када је споразумом странака предвиђено да потраживања и дугови неће
прелазити на наследнике.
● Треће одступање од начела наследивости права и обавеза из облигационих односа
постоји онда када законодавац изричито предвиди да су одређене тражбине и
дугови ненаследиви.

Права и обавезе из породичних односа су снажно везана за личност свог имаоца и одликује
их ненаследивост. Ово важи и за имовинска и за неимовинска породична права и обавезе.
Законска облигација издржавања се гаси када умру поверилац или дужник. Ненаследивост се
не односи на доспеле, а неисплаћене оброке издржавања. Право на наплату тих оброка
прелази на наследнике. Право на утврђивање удела и деобу брачне тековине је наследиво, јер
је у питању стварноправни захтев. Наследник не може подићи тужбу за развод оставиочевог
брака, али може наставити бракоразводни поступак који је започео оставилац. Право на тужбу
за поништење брака не прелази на наследнике, али могу наставити већ започет поступак ради
утврђивања ништавости брака. На наследнике не прелази ни право на тужбу у спору о
материнству и очинству, али им је призната могућност да наставе већ започети поступак.
Уколико тужени у спору о материнству и очинству није више жив, тужба се може подићи
против његових наследника. У тренутку оставиочеве смрти, наследник стиче право да се
одрекне од наслеђа. То право траје до окончања првостепеног поступка за расправљање
заоставштине. Уколико наследник умре пре свршетка оставинске расправе, а није дао
наследну изјаву, право на одрицање од наслеђа прелази на његове наследнике. Наслеђивање
права на давање наследне изјаве се назива наследноправна трансмисија. Што се тиче
ауторског права, овлашћења аутора су по правилу наследива. На наследнике прелазе
имовинска овлашћења аутора која трају седамдесет година након смрти аутора. На
наследника могу прећи поједина морална овлашћења аутора. Наследници аутора могу вршити
овлашћења која се тичу моралних права аутора, осим права на измену дела. Наследници могу
да објаве дело које оставилац није објавио за живота, осим ако то оставилац није изричито
забранио. Морална права ауторових наследника нису временски ограничена. Правило је да се
удео у ортачком друштву не може наследити, те ортачко друштво престаје да постоји смрћу
ортака. Изузетак постоји онда када је оснивачким актом предвиђено да ће у случају смрти
ортака, друштво наставити да послује са његовим наследницима, уколико се они са тим
сагласе. Када је реч о командитном друштву, разликује се наслеђивање удела комплементара
и командитора.

10
На наслеђивање удела комплементара се сходно примењују правила о наслеђивању удела у
ортачком друштву. Удео командитора је наследив. Код друштва са ограниченом
одговорношћу, удео члана друштва се преноси на његове наследнике. Оснивачким актом
друштва се може предвидети принудни откуп удела од наследника. Акције су наследиве, са
обзиром да је реч о корпоративним хартијама од вредности у којима су инкорпорисана
чланска права у акционарском друштву, као друштву капитала.

Права на личним добрима су ненаследива и престају у тренутку смрти њиховог имаоца.

Смрћу субјекта, одређена њему блиска лица стичу сопствено право на постморталну заштиту
покојника. Смрт физичког лица не доводи до наслеђивања покојниковог личног права, већ
представља претпоставку за стицање посебног личног права које се назива правом на
пијетет. Пијетет је успомена на личност умрлог. Повреда пијетета се може вршити на разне
начине и заштита права на пијетет није повезана са наслеђивањем. То право припада свим
лицима која имају успомене на личност умрлог, при чему је ирелевантно да ли су та лица
његови наследници.

Јавноправна овлашћења и обавезе су снажно повезане са личношћу свог титулара, тако да

преносивост и наследивост не представљају њихову карактеристику. Када умре физичко лице,
његова јавноправна овлашћења и обавезе не прелазе на његове наследнике, већ се гасе. На
пример, предмет наслеђивања не могу бити активно и пасивно бирачко право, јавна функција,
научно и академско звање и сл. Изузетно, јавноправна овлашћења и обавезе могу бити
наследиви када чине саставни део имовине физичког лица (нпр. обавеза плаћања пореза на
имовину која прелази на наследнике).

Релативно наследива права и обавезе су она чија је наследивост ограничена.

Наслеђивање таквих права и обавеза је условљено постојањем посебних квалитета на страни
наследника. Ако наследници те квалитете испуњавају, релативно наследна права и обавезе
улазе у заоставштину, у супротном се гасе у моменту оставиочеве смрти. Српско право познаје
неколико таквих случајева: наслеђивање права и обавеза стицаоца лиценце код уговора о
лиценци и наслеђивање права и обавеза даваоца издржавања код уговора о доживотном
издржавању.

12. ИЗДВАЈАЊЕ ИЗ САСТАВА ЗАОСТАВШТИНЕ

Заоставштину чине само она наследива права која су припадала оставиоцу у тренутку
његове смрти. Оно што је оставилац за живота отуђио, не прелази на његове наследнике.
Наслеђивање је деривативан начин стицања права. Наследник може, по основу
наслеђивања, постати ималац само оних субјективних права која су припадала оставиоцу.
Разни правни односи у које је оставилац ступао за живота доводе до тога да у тренутку његове
смрти одређена права из његове имовине пређу у имовину трећих лица, независно од тога да
ли се она in concreto појављују као наследници. Такав прелазак права није наслеђивање, већ се
назива издвајање из састава заоставштине. Предвиђена су два таква случаја: издвајање у
корист потомака који су живели у заједници са оставиоцем и издвајање предмета
домаћинства мање вредности. Осим тога, до издвајања из заоставштине долази:

● у корист надживелог супруга по основу ● у корист државе по основу наплате

ликвидирања брачне тековине
● у корист ванбрачног партнера по
основу ликвидирања заједничке имовине
ванбрачних другова
● у корист члана породичне заједнице по
основу ликвидирања заједничке имовине
чланова породичне заједнице
трошкова социјалне помоћи коју је
оставилац остваривао према
прописима о социјалној заштити
● издвајање по основу оставиочевих
уговорних располагања код којих је
пренос права одложен до момента
његове смрти

11
13. ИЗДВАЈАЊЕ ИЗ САСТАВА ЗАОСТАВШТИНЕ У КОРИСТ ПОТОМАКА КОЈИ СУ ЖИВЕЛИ У
ЗАЈЕДНИЦИ СА ОСТАВИОЦЕМ

Потомци који су живели у заједници са оставиоцем и помагали му у привређивању могу

захтевати да им се из заоставштине издвоји њихов допринос у повећању вредности
оставиочеве имовине. Ratio legis је да се потомцима који су допринели увећању оставиочеве
имовине доделе ''плодови њиховог рада''. Право на издвајање имају потомци који су живели
у заједници са оставиоцем. Како издвојени део не спада у заоставштину, по изричитом
законском наређењу, ова установа нема наследноправни карактер. Сваки потомак који је
живео у заједници живота са оставиоцем, може тражити да се из заоставштине издвоји његов
допринос у увећању оставиочеве имовине, независно од тога што у конкретном случају не
може или неће постати законски наследник. Из састава заоставштине се издваја допринос у
повећању оставиочеве имовине. Потомак може тражити издвајање из састава заоставштине
само ако је:

● унео ново добро у оставиочеву имовину ● исплатио оставиочеве дугове

● допринео повећању вредности ● ако је спречио пропадање појединих
постојећих добара ствари из оставиочеве имовине

Начин на који је потомак допринео повећању оставиочеве имовине је ирелевантан. Право на

издвајање није условљено пунолетством и радном способношћу потомка нити постојањем
споразума о ''заједничком стицању'' између оставиоца и потомка. Допринос потомка у увећању
оставиочеве имовине може му бити исплаћен in natura или у новцу.

14. ИЗДВАЈАЊЕ ПРЕДМЕТА ДОМАЋИНСТВА

Оставиочевим потомцима, супружнику и родитељима који су са њим живели у истом

домаћинству припадају предмети домаћинства мање вредности који служе за
задовољавање њихових свакодневних потреба. Законодавац је, прописујући ово правило,
желео да оставиочеви потомци, супружник и родитељи ''претпре што мање потреса'' тако
што би им, независно од њиховог наследноправног положаја био загарантован минимум
егзистенције. Право на издвајање предмета домаћинства припада: оставиочевим
потомцима, супружнику и родитељима. Да би овлашћена лица стекла предмете
домаћинства, неопходно је да се испуни само један услов – да су у тренутку оставиочеве
смрти живели са њим у истом домаћинтву. Предмети домаћинства ће припасти
овлашћеним лицима независно од тога да in concreto могу или хоће да наследе оставиоца, јер
установа издвајања предмета домаћинства нема наследноправни карактер. Ако више лица
издваја предмете домаћинства, они ће у погледу издвојених ствари имати положај
заједничара. Објект издвајања су предмети домаћинства намењени за подмиривање
редовних потреба чланова оставиочевог домаћинства. Законодавац наводи покућство,
намештај и постељину. У предмете домаћинства спадају и разни електрични уређаји, као и
кућни љубимци.

Предмети домаћинства могу бити и потрошне ствари. За појам предмета домаћинства је

одлучујућа њихова намена. Предмети који су служили оставиоцу за његову личну употребу
или за обављање делатности се не могу подвести под предмете домаћинства. Овлашћена лица
не могу издвојити из заоставштине предмете који су се у оставиочевом домаћинству
спорадично употребљавали. Из заоставштине се могу издвојити само они предмети
домаћинства који су мање вредности.

12
ОСТАЛИ СЛУЧАЈЕВИ:

● Ако је за живота оставиоца постојао режим брачне тековине (заједничке имовине

супружника) након његове смрти ће се одредити удели супружника и ликвидирати режим
заједничке имовине. Надживелом супругу припада његов удео у брачној тековини, док ће
заоставштину оставиоца чинити његова посебна имовина и његов удео у заједничкој
имовини. Та правила се примењују и у случајевима када је постојао режим заједничке
имовине ванбрачних другова.
● Када је оставилац остваривао сталну новчану помоћ по прописима о социјалној заштити
грађана, орган управе који је обезбеђивао средства има право да из оставинске масе
захтева повраћај исплаћених износа социјалне помоћи.
● Оставилац за живота може закључивати уговоре којима отуђује неко право, са тим што се
пренос тог права одлаже до тренутка његове смрти. Такав је случај са уговором о
доживотном издржавању. Право својине на непокретности или друго право које је предмет
уговора о доживотном издржавању, у тренутку смрти примаоца издржавања неће постати
његове заоставштине већ прелази у имовину даваоца издржавања.

15. ПОСТОЈАЊЕ НАСЛЕДНИКА КАО ПРЕТПОСТАВКА ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ И КОМОРИЈЕНТИ

Наследник је онај на кога у тренутку оставиочеве смрти прелази заоставштина, односно

аликвотни део заоставштине. За стицање својства наследника је нужно поседовање правног
субјективитета. То значи да се у свосјтву наследника може појавити само онај ко има правну
способност, јер наследник постаје ималац права и обавеза из заоставштине. Животиња или
нека организација која није правни субјект не може бити наследник. Како заоставштина
прелази на наследнике ipso iure, стицање наследничког својства није условљено постојањем
пословне способности. Малолетници и лица лишена пословне способности такође могу
постати наследници. Постојање правног субјективитета је неопходно, али није довољно за
стицање правног положаја наследника. Наследник може постати само онај субјект који је
правно квалификован за примање заоставштине, а то је лице:

● које постоји у тренутку ● које није недостојно за

оставиочеве смрти наслеђивање
● које није неспособно за ● које се није одрекло наследства
наслеђивање (није дало негативну наследну изјаву)

За физичко лице, законодавац изричито прописује да може бити наследник уколико је живо у
тренутку оставиочеве смрти. Физичко лице мора бити живо и поседовати правну способност,
зато што заоставштина прелази на наследнике у моменту оставиочеве смрти. За испуњење тог
услова је довољно да наследник ''бар за делић секунде надживи оставиоца''. Лице које је умрло
пре оставиоца или истовремено са оставиоцем, не може бити његов наследник. Правило је да
наследник неће постати ни лице које је рођено после оставиочеве смрти. Коморијенти су
лица између којих постоји правна веза релевантна за наслеђивање и која су изгубила
животе у истом догађају, при чему се не може утврдити редослед њихове смрти. За појам
коморијента су битна два момента. Први се састоји у томе што је више лица изгубило животе
под околностима које онемогућавају да се утврди тачан редослед смрти. Ако се може
установити in concreto ко је кога надживео, не ради се о коморијентима. Друго, да би лица била
коморијенти, неопходно је да између њих постоји неки однос за који се везује примена
наследноправних норми (брак, сродство, или да је неко неког именовао за наследника у
тестаменту). Пошто се код коморијената не може утврдити тачан редослед смрти, правни
поредак мора да постави одређену претпоставку. Српско право нема одредбе о коморијентима.
Та правна празнина се попуњава применом правног правила из § 25 ABGB-a, према коме се за
коморијенте узима да су умрли истовремено, тако да се не могу узајамно наслеђивати.
Претпоставка о коморијентима је оборива.

13
16. НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ НАСЦИТУРУСА

Од правила да наследник мора бити рођен у моменту оставиочеве смрти предвиђен је

изузетак код насцитуруса: Наследити може и дете већ зачето у тренутку оставиочеве
смрти ако се роди живо. На овај начин важеће српско право усваја концепцију о условној
правној способности насцитуруса. У погледу стицања права и обавеза из заоставштине,
насцитурус се већ у моменту оставиочеве смрти третира као правни субјект. Правна
способност насцитуруса је условљена раскидним условом: ако се не роди жив, узима се да
никада није ни постао наследник. Да би насцитурус постао наследник, неопходно је да се
испуне два услова:

● Дете мора бити зачето за живота ● Насцитурус се мора родити жив, у

оставиоца, лице које је зачето након моменту окончања порођаја мора
оставиочеве смрти не може постати показивати знаке живота. За
његов наследник. Да ли је неко лице мртворођено дете се узима да никада
зачето за живота оставиоца се утврђује није ни постало наследник. У случају
у сваком конкретном случају, а у сумње, терет доказивања лежи на оном
случају сумње, узима се да је дете ко се позива на чињеницу да је дете
зачето за живота оставиоца ако се роди мртво.
у року од 300 дана од оставиочеве
смрти.

ПРОБЛЕМ NONDUM CONCEPTUS-A: Под овим појмом се подразумева дете које није зачето за
време живота оставиоца, али постоје реални изгледи да ће бити зачето након
оставиочеве смрти. Модерна медицина омогућава да се семене ћелије оца замрзну и
накнадно употребе за вештачку оплодњу мајке. Пред наследно право се поставља проблем да
ли дете које је вештачки зачето након смрти свог оца може постати његов наследник. Посебан
проблем се јавља онда када је за живота оставиоца вештачки створен ембрион, који замрзнут
чека да буде имплантиран у материцу. Према једном схватању, циљним тумачењем фикције о
насцитурусу треба извести правило да оставиочево дете може наследити свог оца независно
од момента зачећа, под условом да се роди живо. Против проширивања ове фикције о
насцитурусу на случајеве вештачке оплодње post mortem, говори потреба очувања правне
сигурности и поуздања, како наследника, тако и трећих лица, у сигурност правног промета.
Имајући у виду ту околност, растезање фикције о насцитурусу осујетило би сваку могућност
да се конкретан наследноправни случај дефинитивно расправи и оконча, јер би се изнова
јављали захтеви постмортално зачете оставиочеве деце за удео у наследству. У неким
правним порецима, постмортално зачетом детету је призната могућност да наследи
оставиоца на основу тестамента као потоњи наследник (фидеикомисар).

17. НЕСТАЛА И НЕПОЗНАТА ЛИЦА КАО НАСЛЕДНИЦИ. ПРАВНО ЛИЦЕ КАО НАСЛЕДНИК.

Лица која се у моменту оставиочеве смрти воде као нестала, такође могу бити наследници.
Пошто за нестало лице у моменту отварања наследства постоји неизвесност да ли је у животу,
поставља се питање према којим критеријумима се утврђује да ли је такво лице надживело
оставиоца. За оцену су релевантне законске претпоставке о проглашењу несталог лица за
умрло. Нестало лице ће моћи да наследи само ако из решења о његовом проглашењу за умрло
проистиче да је надживело оставиоца. Приликом оцене способности за наслеђивање несталог
лица није релевантан моменат доношења решења о проглашењу за умрло, већ моменат који
је у решењу означен као време смрти. За стицање наследничког својства није потребно да
кандидат за наследника да изричиту изјаву о прихватању наследства, довољно је да се до
окончања првостепеног оставинског поступка не одрекне наслеђа.

14
Наследник ће постати свако лице које је доживело тренутак оставиочеве смрти, које је
способно и достојно за наслеђивање и на кога упућује меродаван основ позивања на
наслеђе, при чему је ирелевантно што што је његово боравиште непознато (одсутно
лице), односно што оставински суд није свестан његовог постојања (непознат
наследник).

Ситуација у којој су наследници непознати ствара велике потешкоће – оставински суд не

може у оставинском решењу за наследника прогласити непознато лице. Није могуће утврдити
наследне квоте уколико се не зна колико има потенцијалних наследника и у каквој су правној
вези са оставиоцем. У ситуацији када се не зна да ли има наследника, суд ће огласом позвати
сва лица која полажу право на наслеђе да се пријаве. Оглас се истиче на огласној табли суда и
објављује у ''Службеном гласнику РС''. Када постоји потреба, оглас се може објавити и на други
начин (објављивање огласа у страним средствима информисања). Ако се у року од годину дана
од објављивања последњег огласа не пријави ниједан наследник, суд ће донети решење којим
заоставштину предаје на уживање Републици Србији, која својину на предатим покретним
стварима стиче истеком рока од три године, док својину на предатим непокретностима стиче
истеком рока од десет година. Рок се рачуна од отварања наслеђа. Законодавац предвиђа да
заоставштину могу наслеђивати и правна лица. Пошто је могуће сузити правну способност
правних лица, остављена је могућност да им се посебним прописима ограничи способност за
наслеђивање. Правна лица се редовно појављују као тестаментарни наследници. Једини случај
у ком правно лице наслеђује ab intestato постоји онда када заоставштина припадне држави као
последњем законском наследнику.

Законодавац није ближе уредио услове који морају да се испуне да би правно лице постало
наследник. Ова празнина се попуњава аналогном применом правила која се односе на физичка
лица. Правно лице може наследити оставиоца само ако је постојало (било правно
способно) у тренутку оставиочеве смрти. Правна лица која су престала да постоје за живота
оставиоца, као и организације које су настале након оставиочеве смрти, не могу бити његови
наследници. Од тог правила постоје два изузетка. Први се тиче задужбина. Оставилац може у
тестаменту наредити оснивање задужбине и наменити своје наследство постизању њеног
лица. Таква задужбина биће оставиочев наследник, иако није постојала у моменту оставиочеве
смрти. Други изузетак проистиче из аналогне примене правила о насцитурусу – ако је за
живота започет поступак формирања правног лица, оно може бити његов наследник под
условом да након оставиочеве смрти дође до настанка тог правног лица.

18. НЕСПОСОБНОСТ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

Неспособност за наслеђивање је установа којом правни поредак одређеним лицима

забрањује да наслеђују било ког оставиоца. Овим институтом законодавац спречава одређене
правне субјекте да прибављају права путем наслеђивања. Ова установа се назива и
апсолутном неспособношћу, јер лице које је неспособно за наслеђивање не може
наслеђивати ниједног оставиоца.

НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СТРАНАЦА: ЗОН предвиђа да странци у Србији имају исти

наследни положај као и домаћи држављани под условом реципроцитета. То значи да странац
у Србији може постати наследник уколико је српским држављанима омогућено да наслеђују у
његовој држави. Ако нека страна држава ускраћује држављанима Србије право да наслеђују,
њени држављани биће неспособни за наслеђивање у Србији. Према начину настанка,
реципроцитет може бити:

● дипломатски – темељи се на међународном уговору којим се државе међусобно

обавезују да ће признати држављанима друге државе уговорнице једнако право
наслеђивања на њиховој територији, као и домаћим држављанима

15
 ● законски – постоји онда када две државе својим законима признају страним
држављанима могућност да наслеђују
● фактички – заснива се на томе што надлежни органи одређене државе (оставински
судови или нотари) приликом расправљања заоставштине, признају странцима право на
наслеђивање; може бити проблематично у ситуацији када се држављани Србије нису
појављивали у некој држави као потенцијални наследници и тада се претпоставља
постојање фактичког реципроцитета

НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ АПАТРИДА: Када је реч о лицима без држављанства, владајуће

је становиште да њима треба признати право на наслеђивање. Овај став се заснива на чл. 13
Конвенције о правном положају лица без држављанства из 1954. године, који предвиђа да
апатрид у погледу стицања покретне и непокретне имовине не може имати неповољнији
третман од оног који је предвиђен за странце. Могуће је да једно лице у тренутку оставиочеве
смрти буде српски држављанин, али да до окончања првостепеног оставинског поступка
промени држављанство. За оцену држављанства потенцијалног наследника меродаван је
тренутак оставиочеве смрти, пошто у том моменту заоставштина прелази на наследнике.

19. НЕДОСТОЈНОСТ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

Недостојно за наслеђивање јесте оно лице којем правни поредак забрањује да наследи
одређеног оставиоца. Недостојност производи ужа правна дејства од неспособности. Наиме,
неспособност за наслеђивање има апсолутно дејство. То значи да лице које је неспособно
за наслеђивање не може на територији Србије наследити ниједног оставиоца. Недостојност за
наслеђивање има релативно дејство. Она извире из односа наследника према конкретном
оставиоцу и спречава га да постане наследник тог оставиоца. Недостојност се због тога назива
и релативном неспособношћу. Недостојност за наслеђивање (индигнитет) представља
цивилну казну за недозвољено понашање наследника према оставиоцу. Установа
недостојности за наслеђивање се правда вишеструким правнополитичким циљевима:

● путем недостојности се остварује општи правни принцип по ком нико не може

извлачити корист из својих недозвољених поступака – никакву корист из
заоставштине не сме да добије лице које је недозвољеним понашањем довело себе у
позицију да постане наследник или побошљало свој наследноправни положај
● недостојност спречава одређено лице да постане наследник у ситуацији када би то
представљало очигледну неправду према оставиоцу
● установа недостојности за наслеђивање налази своје оправдање у тзв. хипотетичкој
вољи оставиоца; теже огрешење наследника према оставиоцу би могло бити
санкционисано искључењем из наследства, али у неким ситуацијама ће оставилац бити
објективно спречен да то учини или неће имати сазнање за то да је наследник извршио
неку недозвољену радњу и у таквим ситуацијама, хипотетичку вољу надомешта
законодавац правилима о недостојности за наслеђивање

Законодавац предвиђа да је недостојан за наслеђивање онај:

● ко са умишљајем усмрти оставиоца или то покуша

● ко принудом или претњом натера, односно преваром наведе оставиоца да сачини
или опозове тестамент, или га у томе спречи
● ко фалсификује оставиочев тестамент
● ко уништи или сакрије оставиочев тестамент у намери да спречи остварење
његове последње воље
● ко се теже огреши о обавезу законског издржавања према оставиоцу
● ко ускрати оставиоцу нужну помоћ

16
Право на наслеђивање је гарантовано Уставом, тако да наведени разлози за недостојност
представљају тзв. затворен круг (исцрпљен каталог, numerus clausus). Уставом зајемчена права
могу се ограничавати само ако законом и у мери која је неопходна да би се остварила сврха
ради које је ограничење предвиђено. Није дозвољено да се путем аналогије уводе нови разлози
за недостојност (недостојност представља и грађанскоправну казну).

УМИШЉАЈНО ЛИШЕЊЕ (ПОКУШАЈ ЛИШЕЊА) ЖИВОТА ОСТАВИОЦА: Лишење живота као

разлог за недостојност постоји онда када наследник са умишљајем изврши радњу која за
последицу има смрт оставиоца. Недостојно ће бити лице које:

▪ непосредно предузима радњу која доводи до оставиочеве смрти

▪ посредно предузима радњу која изазива смрт оставиоца
▪ наводи другог да усмрти оставиоца (подстрекач)
▪ даје допринос лишењу живота оставиоца (помагач)
▪ наводи оставиоца на самоубиство

Недостојно ће бити и оно лице које покуша да лиши живота оставиоца. За наступање
недостојности неопходно је да код наследника постоји умишљај. Неурачунљиво лице неће
бити недостојно за наслеђивање, јер му се лишење живота/покушај лишења живота оставиоца
не може приписати у кривицу. Није недостојан за наслеђивање ни наследник који је из нехата
усмртио оставиоца. Упркос томе што је неко лице умишљајно усмртило, односно покушало да
усмрти оставиоца, оно неће бити недостојно када постоје разлози који искључују
противправност: нужна одбрана, крајња нужда и вршење службене дужности. Када
претходни наследник (фидуцијар) умишљајно лиши живота потоњег наследника
(фидеикомисара), не наступа недостојност према оставиоцу. Исто важи и када фидеикомисар
умишљајно лиши живота фидуцијара.

НЕДОЗВОЉЕНО ЗАДИРАЊЕ У ОСТАВИОЧЕВУ СЛОБОДУ ТЕСТИРАЊА: Радња која

наследника чини недостојним је алтернативно одређена.
Може се састојати у недозвољеном утицају на оставиоца или недозвољеном спречавању
оставиоца да:

● сачини тестамент ● опозове цео тестамент

● унесе одређену одредбу у ● опозове поједине одредбе из
тестамент тестамента

Посебан случај принудног спречавања оставиоца да тестаментарно располаже постоји када

наследник умишљајно доведе оставиоца у стање трајне телесне или менталне немогућности
да сачини или опозове тестамент. За недостојност није неопходно да наследник непосредно
предузима радње претње или принуде. Недостојан ће бити и онај наследник који је
подстрекивао другог, односно помагао другом да принудом натера или спречи оставиочево
тестаментарно располагање. Сазнање наследника за принуду коју неко трећи врши према
оставиоцу, само по себи не чини га недостојним за наслеђивање. Превара је изазивање
заблуде код оставиоца или његово одржавање у заблуди са циљем да се он наведе или
спречи да тестаментарно располаже. Санкција недостојности погађа и оног који је треће
лице подстрекивао или му је помагао да превари оставиоца. Ако је превару учинило треће
лице, наследник који је за то знао такође ће бити недостојан, јер се такво његово понашање
може квалификовати као одржавање оставиоца у заблуди. Превара постоји тако што га доводи
или одржава у правној заблуди. Тако, недостојан је наследник који лукавством увери
оставиоца да је за састављање тестамента довољно да својеручно потпише исправу откуцану
на компјутеру (иако зна да то по закону не представља пуноважну форму).

17
ФАЛСИФИКОВАЊЕ ОСТАВИОЧЕВОГ ТЕСТАМЕНТА: Фалсификовање тестамента само по
себи доводи до недостојности. За одређивање појма фалсификовања су релевантни
кривичноправни прописи. Фалсификовање тестамента може да се врши на више начина:

● прављењем лажног тестамента

● преиначењем правог тестамента
● употребом лажног (преиначеног) тестамента
● набављањем лажног (преиначеног) тестамента ради употребе
● злоупотребом оставиочевог бланко потписа
● наследник лукавством наведе оставиоца да потпише тестамент, предочавајући му
да потписује неку другу исправу или тестамент другачије садржине

УНИШТАВАЊЕ ИЛИ САКРИВАЊЕ ОСТАВИОЧЕВОГ ТЕСТАМЕНТА: Да би наследник који је

уништио или сакрио оставиочев тестамент био недостојан, неопходно је да се испуне два
субјективна услова: постојање умишљаја и постојање намере да се спречи остварење
оставиочеве последње воље. Лице које услед нехата уништи, односно сакрије оставиочев
тестамент, неће бити недостојно за наслеђивање. За изрицање оцене о недостојности
наследника који је умишљајно сакрио или уништио оставиочев тестамент, неопходно је да се
испитају његове побуде (мотиви). Наследник неће бити недостојан ако је уништио или сакрио
тестамент по оставиочевом налогу. Недостојност неће наступити када се наследник приликом
сакривања или уништавања тестамента руководио другим циљевима, а не намером, да спречи
остварење оставиочеве последње воље. Под сакривањем треба разумети сваку радњу којом
се оставински суд и друга заинтересована лица онемогућавају да дођу у посед
оставиочевог тестамента. Недостојан ће бити и наследник који дође у посед тестамента, али
га не достави суду да би спречио остварење оставиочеве последње воље. Санкција
недостојности погађа и наследника који у намери спречавања оставиочеве последње воље
уништи или сакрије писмену изјаву сведока о састављању и садржини оставиочевог усменог
тестамента, као и наследник који спречава сведоке усменог тестамента да саопште садржину
оставиочевог тестаментарног располагања.

ТЕЖЕ ОГРЕШЕЊЕ О ЗАКОНСКУ ОБАВЕЗУ ИЗДРЖАВАЊА: Огрешење о законску обавезу

издржавања постоји онда када наследник без оправданог разлога одбија да даје издржавање
за оставиоца кога је дужан да издржава по правилима породичног права. Реч је о обавези
издржавања која проистиче из сродства, брака, ванбрачне заједнице, као и из чињенице да је
неки мушкарац отац ванбрачног детета жене која је поверилац издржавања. Неизвршавање
обавезе издржавања која извире из правног посла нема за последицу недостојност за
наслеђивање. Да би наступила недостојност за наслеђивање неопходно је да се in concreto ради
о тежем огрешењу о законску обавезу издржавања. Огрешење ће се сматрати тежим онда када
је дужност наследника да издржава оставиоца утврђена извршном судском одлуком или
извршним поравнањем пред судом или другим надлежним органом.

НЕУКАЗИВАЊЕ НУЖНЕ ПОМОЋИ ОСТАВИОЦУ: Овај случај недостојности претпоставља да

се оставилац налази у непосредној опасности по живот, а наследник му није пружио помоћ
иако је то могао учинити без опасности за себе или другог. За постојање овог разлога
недостојности ирелевантно је да ли је опасност за живот оставиоца проузроковао наследник
или је она настала услед природног догађаја, радње трећег лица или радње самог оставиоца.
Одбијање наследника да се брине о тешко оболелом оставиоцу се не квалификује као
неуказивање нужне помоћи.

20. ПРАВНА ДЕЈСТВА НЕДОСТОЈНОСТИ

Недостојност наступа по сили закона.

18
Да би једно лице постало недостојно, не тражи се да оставилац изрази своју намеру усмерену
у том правцу, већ је довољно да се оствари неки од законом предвиђених разлога за
недостојност. Суд пази на недостојност по службеној дужности. Наступање недостојности
не може бити спречено тиме што ће недостојном лицу његови санаследници признати право
на наслеђивање. Дејства недостојности се састоје у томе што недостојно лице ''не може
наследити оставиоца на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из
завештања''. Недостојно лице губи могућност да постане законски наследник, тестаментарни
наследник, легатар, као и да добије било какву корист из заоставштине на основу
оставиочевог тестаментарног располагања. Дејства недостојности су усмерена на права
која се стичу из заоставштине. Недостојно лице не може постати оставиочев универзални
сукцесор, нити може као сингуларни сукцесор стећи неко право из заоставштине. Али,
недостојно лице може да захтева издвајање из састава заоставштине по основу брачног или
ванбрачног имовинског режима, привређивања са оставиоцем, уговора о доживотном
издржавању, као и издвајање предмета домаћинства.

Недостојност не утиче на дејства тестаментарних одредби које немају имовинскоправни

карактер. Будући да се заснива и на хипотетичкој вољи оставиоца, недостојност може
престати његовим опроштајем. Опроштај недостојности је изјава воље оставиоца којом се
отклањају правна дејства недостојности. Правне последице опроштаја састоје се у томе што
ће једно лице моћи да наследи оставиоца упркос томе што у конкретном случају постоји
разлог за недостојност. На опроштај недостојности сходно се примењују правила која важе за
састављање тестамента. Реч је о једностраној, строго личној, формалној и опозивој изјави
воље оставиоца. Да би оставилац опростио недостојност свом наследнику, није довољно да
поседује потпуну пословну способност, већ је довољно да има активну тестаментарну
способност, а изјава о опроштају мора бити дата у форми тестамента. Недостојност ће
престати опроштајем само ако је разлог за недостојност настао пре давања изјаве о
опроштају. Изјава којом оставилац унапред опрашта недостојност за поступке које би његов
наследник могао учинити у будућности не производи правно дејство. Намера оставиоца да
наследнику опрости недостојност може бити изражена изричито или прећутно. Изричит
опроштај постоји онда када оставилац у тестаменту на непосредан начин саопштава
своју намеру да наследнику опрости недостојност.

Прећутан опроштај се јавља у ситуацији када се из садржине тестамента и околности

конкретног случаја може посредно, али са сигурношћу закључити о постојању
оставиочеве намере да наследнику опрости недостојност. Нема опроштаја недостојности
онда када оставилац завешта одређене користи неком лицу у одсуству сазнања за чињеницу
да је то лице предузело акт који га чини недостојним. Опроштај недостојности не може се дати
ћутањем. Ако лице ком је завештана одређена корист у тестаменту предузме радњу која га
чини недостојним, пропуштање оставиоца да опозове тестамент неће се квалификовати као
опроштај недостојности. Утицај недостојности на наследноправни положај других лица
зависи од тога да ли је недостојно лице in concreto претендовало да наследи оставиоца као
законски или тестаментарни наследник, или је у питању недостојан легатар. Законодавац је
као правило поставио фикцију о недоживљавању оставиочеве смрти – недостојност не
смета потомцима недостојног и они наслеђују као да је он умро пре оставиоца.

21. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ЗАКОНСКОГ НАСЛЕЂИВАЊА. КРУГ ЗАКОНСКИХ НАСЛЕДНИКА.

Законским (интестатским) назива се наслеђивање до ког долази у одсуству

делотворног и потпуног оставиочевог тестаментарног располагања. Норме законског
наслеђивања примењују се онда када оставилац не сачини тестамент (због чега су
диспозитивне). До законског наслеђивања ће доћи:

19
● када завештаочев тестамент не садржи ● када тестаментарни наследник не може
одредбу о именовању наследника да наследи или када дâ негативну
● када је завештаочев тестамент ништав наследну изјаву
● када је завештаочев тестамент опозван

Ако завешталац сачини тестамент у ком располаже делом заоставштине, преостали део
заоставштине који није обухваћен тестаментом, расподелиће се према правилима законског
наслеђивања (тзв. мешовито наслеђивање). Законско наслеђивање се сматра ''основним и
најчешћим'' видом сукцесије mortis causa. Разлози за то су двојаки. До законског наслеђивања
често долази и онда када је завешталац сачинио тестамент. Највећи број људи не саставља
тестамент, јер сматрају да правила законског наслеђивања на прикладан начин уређују
расподелу имовине за случај смрти неког лица.

Изрази ''основ позивања на наслеђе'' и ''формални извор наследног права'' се често мешају.
Закон је формални извор наследног права. И законско и тестаментарно наслеђивање почивају
на општим правним актима, јер своје постојање дугују томе што су зајемчени уставом и што су
уређени законом. Основ позивања на наслеђе могу бити само правне чињенице (брак,
сродство и сл.) које у сваком конкретном случају одређују која ће лица бити оставиочеви
наследници и колико ће износити њихови наследни делови. Код тестаментарног наслеђивања
та правна чињеница је тестамент (једнострани правни посао). Код законског наслеђивања
разноврсне су чињенице на основу којих се одређују наследници и њихове наследне квоте
(брак, крвно сродство, адоптивно сродство, држављанство) и немогуће је наћи заједнички
појам који би их све обухватио и због тога се ствара привид да у таквим случајевима до
наслеђивања долази непосредно на основу закона.

Српско право прихвата принцип породичног законског наслеђивања, који се огледа у томе
што се својство законског наследника везује за припадност оставиочевој породици. ЗОН
прописује да су оставиочеви законски наследници:

1. сви потомци (деца, унуци, праунуци) 6. дедови и бабе

2. супружник 7. стричеви, ујаци и тетке
3. родитељи 8. браћа и сестре од стричева, ујака и
4. браћа и сестре тетки и сви њихови потомци
5. сви потомци браће и сестара 9. прадедови и прабабе и сви остали
(братанци, сестрићи, њихова деца, преци
унуци итд.)

Својство законских наследника имају и оставиочеви адоптивни сродници (усвојеник и његови

потомци, као и усвојилац). Ако иза оставиоца није остао ниједан наследник, заоставштина
припада Републици Србији, као последњем законском наследнику и постаје државна имовина.
У законском наслеђивању важи принцип затвореног круга законских наследника. Норма која
прописује круг законских наследника мора се уско тумачити. Није дозвољено да се у пракси
путем аналогије проширује круг законских наследника. Норме законског наслеђивања су
груписане у две целине: редовна правила законског наслеђивања и посебна правила
законског наслеђивања. Редовна правила законског наслеђивања се примењују у ситуацији
када на наслеђе конкуришу оставиочеви крвни сродници и супружник. Њима се уређује
редослед позивања на наслеђе и величина наследне квоте оставиочевих крвних сродника и
супружника. Број крвних сродника који су сврстани у круг законског наследника је велики и
не могу конкурисати на наследство истовремено. Приликом постављања система законског
наслеђивања, законодавац се руководи идејом породичне правичности. У државама
европскоконтиненталног правног круга доминирају два система законског наслеђивања:
систем блискости сродства и парентеларни систем.

20
22. ОПШТА ПРАВИЛА ПАРЕНТЕЛАРНОГ СИСТЕМА

Код парентеларног система се оставиочеви наследници групишу у скупове које се називају

парентеле. ЗОН за парентелу користи назив наследни ред. Парентела се образује према
критеријуму порекла. Парентелу чине оставиочеви сродници који потичу од једног или више
родоначелника који су према степену сродства једнако удаљени од оставиоца. Својство
родоначелника парентеле могу имати оставилац и његови преци. Родоначелник прве
парентеле је сам оставилац, тако да њу чине сви оставиочеви потомци. Родоначеници друге
парентеле су његови родитељи и сви њихови потомци. Улога треће парентеле је додељена
оставиочевим бабама и дедама и њиховим потомцима. У састав четврте парентеле улазе
оставиочеви прадедови и прабабе, пету парентелу чине чукундедови и чукунабе итд. Између
парентела важи принцип хијерархије – припадници даљег наследног реда се не позивају на
наслеђе докле год постоје припадници ближег наследног реда. Близина наследног реда се
одређује према близини родоначелника парентеле са оставиоцем и најближом се сматра прва
парентела. Када на наслеђе конкуришу припадници различитих парентела, они никада
истовремено не могу постати законски наследници. Припадник ближе парентеле добија
наследство и искључује из наслеђа припадника даље парентеле. За наследноправни положај
оставиочевих наследника није битан њихов степен сродства са оставиоцем, већ
припадност одређеном наследном реду. У зависности од тога како се дели заоставштина
између припадника исте парентеле, разликују се: парентеларно-градуелни и
парентеларно-линеарни систем.

У парентеларно-градуелном систему однос између припадника исте парентеле се уређује

према критеријуму степена сродства. Овде важе два правила:

● припадници наследног реда који су са ● припадници наследног реда који су у

оставиоцем у ближем степену истом степену сродства са оставиоцем
сродства искључују из наслеђа наслеђују једнаке делове
припаднике наследног реда који су са
оставиоцем у даљем степену сродства

У Србији се примењује парентеларно-линеарни систем. Основна карактеристика тог

система је та што се припадници парентеле деле на уже скупове који се називају линије, при
чему се однос између представника исте линије уређује према праву представљања. Линија
се дефинише као скуп законских наследника који чине најближи оставиочев сродник у
наследном реду и сви његови потомци. У првом наследном реду линију чини оставиочево
дете са својом потомством. Број линија у првом наследном реду није унапред одређен и зависи
од тога колико оставилац има деце. Свако оставиочево дете је носилац једне линије у првом
наследном реду. У другом наследном реду постоје две линије: очева и мајчина. Очеву линију
чине оставиочев отац и сви његови потомци, док мајчину линију чине оставиочева мајка и сви
њени потомци. У трећем наследном реду постоје четири линије. Линију у трећем наследном
реду чине сваки родоначелник и његови потомци. У линеарном систему наслеђује се по
линијама. То значи да се заоставштина дели на једнаке делове између свих линија. У првом
наследном реду, величина наследства које добија једна линија зависи од тога колико линија
in concreto постоји (у другим наследном реду очева и мајчина линија ће добити по ½
заоставштине, док у трећем наследном реду свака линија добија по ¼ заоставштине).

23. ПРАВО ПРЕДСТАВЉАЊА

Право престављања уређује расподелу заоставштине између припадника исте линијеч У

оквиру права представљања, разликујемо два ужа принципа:

● принцип репрезентовања ● принцип наступања

21
ПРИНЦИП РЕПРЕЗЕНТОВАЊА: Принцип репрезентовања значи да носилац линије
искључује из наслеђа своје потомке. Носилац линије репрезентује целу линију у законском
наслеђивању. Он наслеђује за све припаднике линије (принцип један за све). У литератури се
принцип репрезентовања назива још ''негативном страном права представљања''. Значај
принципа репрезентовања се огледа у томе што носилац линије и његов потомак не могу
истовремено наследити оставиоца као законски наследници. У првом наследном реду је
носилац линије оставиочево дете, а ако оно може да наследи, њему ће припасти све оно што је
намењено његовој линији, те потомци оставиочевог детета неће постати законски
наследници. У другом наследном реду су носиоци линија оставиочеви родитељи. Ако они
наслеђују, оставиочева браћа и сестре и њихови потомци неће постати законски наследници.
У трећем наследном реду, докле год дедови и бабе, као носиоци линија, могу да наследе, они
искључују из наследства своје потомке.

ПРИНЦИП НАСТУПАЊА: Принцип наступања (право представљања у ужем смислу) се

примењује онда када један сродник не може да наследи оставиоца. Тада на његово место
долазе његови потомци, који сви заједно наслеђују онолико колико би тај сродник добио да је
постао наследник. Разликујемо два лица: репрезентовано лице и репрезентанте.
Репрезентовано лице је оставиочев сродник који је in concreto постао законски наследник, али
из неког разлога то није постао. Репрезентанти су потомци репрезентованог и уместо
репрезентованог се позивају на наслеђе и сви заједно добијају онолико колико
репрезентовани добио да је постао наследник. Код наступања важи да ''сви наслеђују за једног''.
Због тога се право наступања означава и као ''позитивна страна права представљања''. Да би
дошло до примене права представљања у ужем смислу, потребно је да се остваре одређени
услови који се тичу репрезентованог лица и репрезентаната:

▪ Својство репрезентованог лица могу имати само оставиочеви сродници из прве,

друге и треће парентеле. Оставиочеви сродници из четврте и осталих парентела не
могу имати својство репрезентованих лица, јер је у тој парентели искључена примена
права представљања. Оставиочев супружник никада не може бити
репрезентовано лице, јер би се у супротном могло десити да се на наслеђе позову
оставиочеви пасторци, који не улазе у круг законских наследника.

▪ До примене права представљања може доћи само ако репрезентовани не може да

наследи оставиоца, ако није доживео тренутак оставиочеве смрти, ако је
недостојан за наслеђивање, ако је искључен из права на нужни део, ако је лишен
права на нужни део и ако је дао негативну наследну изјаву.

▪ Својство репрезентаната имају потомци репрезентованог лица, који не морају бити

наследници репрезентованог. Код права представљања репрезентант наслеђује
оставиоца уместо репрезентованог. Репрезентанти морају да испуне све опште
услове који се траже за било ког наследника (да доживе тренутак оставиочеве смрти,
да су достојни и способни за наслеђивање, да се не одрекну наследства). Испуњеност тих
услова се цени према оставиоцу, не према репрезентованом лицу и овакво схватање
је последица теорије формалног наступања, према којој репрезентанти не ступају у
права репрезентованог, већ ступају на место које је репрезентовани имао у
систему законског наслеђивања, да би оставиоца наследили по сопственом праву.

24. ПРАВО ПРИРАШТАЈА

Прираштајем у законском наслеђивању (акресценција) назива се скуп правила којима се

уређује расподела заоставштине онда када није могућа примена права представљања,
јер у једној линији нема наследника који би могли и хтели да наследе. ЗОН не оперише
појмом прираштаја у првом наследном реду.

22
Ако дете или супружник не може да наследи, а искључена је примена права представљања,
његова линија не узима се у обзир и заоставштина се дели на једнаке делове између линија.

У другом наследном реду правила наслеђивања су компликованија, тако да постоје три

ситуације када долази до прираштаја:

1) Када један родитељ не може или неће да наследи, а у конкретном случају је искључена
примена права представљања, његов део прираста другом родитељу, који наслеђује све
оно што је намењено оставиочевим сродницима. Величина наследног дела другог
родитеља зависи од тога да ли наслеђује оставиочев супружник. Важно је истаћи да је за
примену прираштаја ирелевантан однос између оставиочевих родитеља. Родитељ коме
је прирастао део заоставштине, тај део није наследио од другог родитеља, већ од
оставиоца.
2) Друга ситуација у којој долази до примене права прираштаја јавља се онда када оба
родитеља нису постали наследници, при чему само један од њих има потомке који могу да
наследе по праву представљања. Део родитеља који нема потомке прираста
репрезентантима другог родитеља, који наслеђују све оно што је намењено оставиочевим
сродницима у другој парентели. Величина њиховог наследног дела зависи од тога да ли
наслеђује оставиочев супружник.
3) Када у другом наследном реду не постоји ниједан сродник који би могао и хтео да наследи
оставиоца, цела заоставштина припада супружнику.

До прираштаја у трећем наследном реду долази онда када неки од родоначелника није
постао наследник, а нису се стекли услови за примену права представљања. Разликују се
три ситуације:

1) Када један родоначелник лозе не може или неће да наследи, а у конкретном случају није
могућа примена права представљања, његов део прираста другом родоначелнику лозе,
који наслеђује све оно што је намењено целој лози.

2) Може се десити да оба родоначелника лозе не могу да наследе, при чему само један од
њих има потомке који ће наследити уместо њега по праву представљања. Део
родоначелника који нема потомке прираста репрезентанима другог родоначелника,
тако да они наслеђују све оно што припада целокупној њиховој лози.
3) Када у једној лози нема сродника који могу и хоће да наследе, целокупну заоставштину
наслеђују сродници из друге лозе. У том случају, деда и баба који су родоначелници друге
лозе добијају по ½.

У четвртом наследном реду није могућа примена права представљања зато што потомци
прадедова и прабаба не улазе у круг законских наследника. Ако неки од предака из
четврте парентеле не може или неће да наследи, примењује се прираштај и разликују се три
ситуације:

1) Када један предак не може или неће да наследи, део заоставштине који би наследио
прираста другом претку из његове гране. За примену прираштаја ирелевантно је да ли
су ти преци у браку и какви су били њихови међусобни односи. Битно је само то да су
припадници исте гране (родитељи истог оставиочевог претка).
2) Ако у једној грани нема предака који би могли и хтели да наследе, преци из друге гране у
оквиру исте лозе наслеђују све оно што припада целој лози.
3) Ако у једној лози нема предака који би могли и хтели да наследе, целокупну
заоставштину наслеђују преци из друге лозе.

23
У српском праву постоји неограничен број наследних редова. Први наследни ред чине сви
оставиочеви потомци и оставиочев супружник. Други наследни ред чине оставиочев
супружник, оставиочеви родитељи и сви потомци оставиочевих родитеља. Трећи
наследни ред чине оставиочеви дедови и бабе и сви њихови потомци. Четврти наследни
ред чине само оставиочеви прадедови и прабабе.

25. ПРВИ НАСЛЕДНИ РЕД

У првом наследном реду заоставштина се дели на једнаке делове између оставиочеве деце и
супружника. Законодавац третира супружника као тзв. законску кћер оставиоца (filia loco),
тако да он представља једну линију у оквиру првог наследног реда. Када оставиочево дете не
може или неће да наследи, долази до примене права представљања. Уместо тог детета на
наслеђе се позивају његова деца (оставиочева унучад), која заједно добијају онолико колико
би дете добило да је постало наследник. Примена права представљања у првом наследном
реду је неограничена. Уколико неко оставиочево унуче не може или неће да наследи, на
његово место у наслеђивању ступају његова деца (оставиочева праунучад) и сви заједно
наслеђују онолико колико би унуче добило да је наследило оставиоца. Право представљања се
и даље може примењивати све док има оставиочевих потомака. Ако супружник не може или
неће да наследи, не примењује се право представљања. Супружник не може имати својство
репрезентованог лица, јер би то могло довести до тога да се на наслеђе позову оставиочеви
пасторци, а они не улазе у круг законских наследника. У ситуацији где супружник не наслеђује,
заоставштина се дели на једнаке делове између оставиочеве деце.

26. ДРУГИ НАСЛЕДНИ РЕД

(за прираштај у другом наследном реду погледати 24. питање)

Припадници другог наследног реда позивају се на наслеђе онда када иза оставиоца није остао
ниједан потомак који би могао и хтео да наследи. Законодавац је поставио принцип по ком
супружник не може бити једини наследник у првом наследном реду. Супружник се третира
као наследник првог наследног реда само онда када постоји макар један оставиочев потомак
који може и хоће да наследи. ½ наследства је највише што супружник може да добије у првом
наследном реду. Ако иза оставиоца нису остали потомци који се позивају на наслеђе,
супружник прелази у други наследни ред. Заоставштина се дели на једнаке делове између
оставиочевог супружника и оставиочевих сродника. Супружник добија ½ наследства, а другу
половину, која је намењена оставиочевим сродницима, деле на једнаке делове оставиочеви
родитељи, тако да сваки од њих добија по ¼. Ако оставилац нема супружника или супружник
не може, односно неће да наследи, целокупна заоставштина припада оставиочевим
сродницима. У том случају, сваки родитељ добија ½. Ако родитељ не може или неће да наследи,
уместо њега заоставштину по праву представљања наслеђују његова деца – оставиочева браћа
и сестре. Право представљања примењује се неограничено у другом наследном реду. Ако брат
или сестра не могу или неће да наследе, на наслеђе се позивају њихова деца – оставиочеви
братанци и сестрићи, и тако редом све док има потомака оставиочевих родитеља. У зависности
од тога да ли са оставиоцем имају оба или само једног заједничког претка, побочни сродници
се деле на пунородне и полуродне. Пунородни сродници имају са оставиоцем заједнички пар
предака и припадници су и очеве и мајчине линије у оквиру друге парентеле, док полуродни
сродници имају само једног заједничког претка и улазе у састав само једне линије. Consanguieni
(брат и сестра по оцу и њихови потомци) припадају очевој линији, а uterini (брат и сестра по
мајци и њихови потомци) се налазе у саставу мајчине линије. Пунородни сродници могу бити
репрезентанти оба родитеља, consanguieni могу бити репрезентанти само оставиочевог оца, а
uterini се могу јавити искључиво као репрезентанти оставиочеве мајке. Та околност често
доводи до тога да пунородни сродници имају повољнију наследноправну позицију од
полуродних.

24
27. ТРЕЋИ НАСЛЕДНИ РЕД
(за прираштај у трећем наследном реду погледати 24. питање)

Наследници из трећег наследног реда наслеђују када иза оставиоца није остао ниједан
припадник из првог и другог наследног реда који би могао и хтео да наследи. Почевши од
трећег наследног реда, оставиочеви сродници се групишу у две уже целине, које се називају
лозе. Разликују се: очева лоза и мајчина лоза. Очеву лозу чине деда и баба по оцу и сви
њихови потомци. У састав мајчине лозе улазе деда и баба по мајци и сви њихови потомци.
Свака лоза добија по ½ заоставштине. Носиоци лоза су дедови и бабе. Будући да у свакој
лози постоје два родоначелника, они на једнаке делове наслеђују део заоставштине који
припада лози. Оставиочеви дедови и бабе наслеђују по ¼ заоставштине. У случају да неки
од оставиочевих предака не може да наследи или се одрекне наследства у своје име,
примениће се право представљања. На његово место у наслеђивању оставиоца наступају
његова деца, која заједно наслеђују онолико колико би предак наследио да је постао
наследник. Право представљања се неограничено се примењује у трећем наследном реду. Ако
оставиочев стриц, тетка или ујак не може да наследи, уместо њега, по праву представљања,
наслеђују његова деца. Примена права представљања се може наставити докле год постоје
потомци оставиочевих дедова и баба који могу и хоће да наследе. И у трећем наследном реду,
приликом примене права представљања, неопходно је водити рачуна о квалитету сродства.
Пунородни сродници у трећој парентели су она лица која потичу од оба родоначелника
лозе: рођени стриц, рођени ујак и рођена тетка и њихови потомци. Полуродни сродници
потичу само од једног родоначелника лозе: полустриц по деди/баби, полуујак по деди/баби,
полутетка по деди/баби и сви њихови потомци. Пунородни сродници могу бити
репрезентанти оба родоначелника лозе, док полуродни могу бити репрезентанти само оног
родоначелника од којег потичу. Пунородни сродници често наслеђују већи део заоставштине
од полуродних.

28. ЧЕТВРТИ И ОСТАЛИ НАСЛЕДНИ РЕДОВИ

(за прираштај у четвртом наследном реду погледати 24. питање)

Припадници четвртог наследног реда наслеђују оставиоца ако у прва три наследна реда не
постоји ниједно лице које би могло и хтело да наследи. У четвртом наследном реду свака лоза
се дели на две гране, дедину и бабину грану, тако да свака грана добија по ¼. Као
родоначелници грана се појављују родитељи оставиочевих деда и баба. Будући да грана има
1
два родоначелника, свако од оставиочевих прадедова и прабаба добија по 8 .

Наследноправни положај адоптивних сродника зависи од врсте усвојења. ЗОН садржи правила
за два облика усвојења: потпуно и непотпуно. У време доношења ЗОН-а, 1995. године, је на
снази био ЗБПО, који је разликовао потпуно и непотпуно усвојење. Непотпуним усвојењем се
заснивао сроднички однос између усвојиоца са једне стране и усвојеника и његових потомака
са друге стране. Непотпуно усвојење није утицало на међусобна права и дужности између
усвојеника и његових родитеља и других сродника. Потпуно усвојење је стварало шира
грађанскоправна дејства, јер је доводило до заснивања сродничког односа између усвојиоца и
његових сродника, са једне, и усвојеника и његових потомака, са друге стране. Заснивање
потпуног усвојења имало је за последицу гашење међусобних права и обавеза између
усвојеника и његових родитеља и других сродника. Након ступања на снагу ПЗ-а (1. VII 2005.
године), у Србији постоји само један облик усвојења – потпуно усвојење. Потпуна и
непотпуна усвојења која су пуноважно заснована пре 1. VII 2005. године остају на снази.
Правила ЗОН-а о наследноправним последицама потпуног усвојења примењују се на потпуна
усвојења заснована пре 1. VII 2005, као и на усвојења која су заснована према одредбама
важећег ПЗ-а. Правила ЗОН-а о наследноправним последицама непотпуног усвојења се
примењују и на непотпуна усвојења заснована пре 1. VII 2005. године.

25
29. НАСЛЕДНОПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ПОТПУНОГ УСВОЈЕЊА

Потпуно усвојење има за последицу то што се између усвојиоца и његових сродника, са једне
стране, и усовјеника и његових потомака, са друге стране, заснива нераскидив однос
сродства једнак крвном сродству. Потпуно усвојење производи иста наследноправна
дејства као и крвно сродство. Усвојеник се треитра као да је биолошко дете свог усвојиоца.
Он и његови потомци могу да наследе усвојиоца и његове сроднике исто онако као што би их
наслеђивали усвојиочево биолошко дете и његови потомци. Заснивање потпуног усвојења
има за последицу престанак међусобних наследних права усвојеника и његових
потомака са усвојениковим биолошким сродницима. То значи да усвојеник и његови
потомци не могу бити законски наследници усвојеникових биолошких сродника.
Усвојеникови биолошки сродници не могу бити законски наследници усвојеника и
његових потомака. Могућ је и делимичан престанак наследноправних веза између
усвојеника и његових потомака, са једне стране, и усвојеникових биолошких предака и
побочних сродника, са друге стране. До тога долази када се у улози усвојиоца појављује
супружник или ванбрачни партнер усвојениковог родитеља. Тада усвојеник задржава
наследноправне везе са родитељима чији га је супружник усвојио, као и са биолошким
сродницима тог родитеља. Са друге стране, наследноправне везе са другим родитељем и
његовим сродницима престају. Ако усвојеник има рођену браћу или сестре које очух,
односно маћеха, нису усвојили, приликом расправљања усвојеникове заоставштине његова
рођена браћа и сестре ће се третирати као полуродни сродници.

30. НАСЛЕДНОПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НЕПОТПУНОГ УСВОЈЕЊА

Непотпуно усвојење делује inter partes, јер се њиме заснива сроднички однос између усвојиоца,
са једне стране, и усвојеника и његових потомака, са друге стране. Између усвојеника и
усвојиочевих сродника не настаје никакав сроднички однос. Из тог разлога непотпуно
усвојење производи ограничене наследноправне последице. Усвојеник и његови потомци
могу да наследе само усвојиоца. Они не могу наслеђивати усвојиочеве сроднике, јер се са њима
не налазе у сродничком односу. Када усвојеик и његови потомци наслеђују усвојиоца, они
према њему имају иста наследна права као усвојиочева биолошка деца и њихови потомци.
Непотпуно усвојење не утиче на међусобна права и дужности између усвојеника и његових
биолошких сродника. Законодавац предвиђа да ''непотпуно усвојење не смета наслеђивању
између усвојеника и његових крвних сродника''. Усвојеник може као законски наследник да
наслеђује своје родитеље и њихове сроднике, као што је то могао пре заснивања непотпуног
усвојења. Родитељи и њихови сродници могу наслеђивати усвојеника као да усвојење није ни
засновано. Законодавац је предвидео да усвојилац из непотпуног усвојења може добити
доживотно плодоуживање на делу усвојеникове заоставштине (као компромис између
супротстављених интереса усвојиоца и усвојеникових родитеља). За конституисање
доживотног плодоуживања у корист усвојиоца, неопходно је да се испуне три услова:

1) да усвојилац нема нужних средстава за живот – усвојилац не поседује имовину или

приходе из којих може да подмири: становање, исхрану, одевање, лечење, неопходне
предмете за личну употребу и издатке за неопходне социјалне и културне потребе
2) да усвојеник нема наследника из првог наследног реда – усвојеник нема потомке
који би могли и хтели да га наследе; ако иза усвојеника на наслеђе конкурише само његов
супружник, усвојилац има право на доживотно плодоуживање, јер у одсуству
оставиочевих потомака који наслеђују, супружник се сматра наследником другог
наследног реда
3) да приликом заснивања усвојења нису била искључена усвојеникова наследна
права – такође, усвојилац може добити право плодоуживања упркос томе што су
приликом заснивања непотпуног усвојења усвојеникова наследна права била
ограничена

26
Захтев за конституисање доживотног плодоуживања усвојилац треба да поднесе у року од
годину дана од усвојеникове смрти и ово право је наследиво. О захтеву одлучује суд. Приликом
доношења одлуке, суд цени: дужину трајања усвојења, обим усвојеникових наследних права,
вредност заотавштине и имовно стање усвојеникових наследника.

● ГУБИТАК ЗАКОНСКОГ НАСЛЕДНОГ ПРАВА АДОПТИВНИХ СРОДНИКА: За разлику од

крвног сродства, усвојење не мора бити трајна веза. И потпуно и непотпуно усвојење могу
престати поништењем. Непотпуно усвојење може престати раскидом, док је потпуно
усвојење нераскидиво. Ако је усвојење престало за живота усвојиоца и усвојеника, они не
могу да се међусобно наслеђују, јер у тренутку оставиочеве смрти, који је меродавац за
одређивање круга законских наследника, не постоји адоптивно сродство. Могуће је да
усвојилац за живота поднесе захтев за престанак непотпуног усвојења и да умре пре
окончања поступка. Ако се након смрти усвојиоца утврди да је захтев за престанак
усвојења био основан, усвојеник и његови потомци неће моћи да га наследе, без обзира
што испуњавају све услове за стицање наследничког својства и што је у тренутку
оставиочеве смрти постојало адоптивно сродство. Такав случај се назива губитком
законског наследног права усвојеника и да би се до тога дошло, неопходно је испуњење
три услова:

● губитак законског права усвојеника је могућ само код непотпуног усвојења; уколико
усвојилац из потпуног усвојења подигне тужбу за поништење усвојења и умре пре окончања
поступка, суд доноси решење о обустављању поступка, а усвојеник у том случају наслеђује
усвојиоца као законски наследник
● захтев за престанак усвојења мора бити поднет од стране усвојиоца, ако је поступак за
престанак усвојења био инициран од стране усвојеника или неког другог овлашћеног
субјекта, усвојеник ће моћи да наследи усвојиоца чак и онда када се након усвојиочеве смрти
утврди да је тај захтев био основан
● након усвојиочеве смрти, надлежни орган који спроводи поступак мора да донесе одлуку
којом утврђује да је захтев за престанак усвојења био основа, а када надлежни орган донесе
одлуку којом одбија захтев за престанак усвојења и утврди да тај захтев није основан,
усвојеници могу да наследе усвојиоца

Законско наследно право супружника извире из постојања његовог брака са оставиоцем у

моменту оставиочеве смрти. Супружник неће постати законски наследник ако је брак за
живота оставиоца разведен или поништен. Супружников наследноправни положај није
условљен пуноважношћу брака. Могуће су ситуације да супружник постане законски
наследник иако је његов брак са оставиоцем био ништав. Брачни имовински режим који је
постојао за време трајања брака је ирелевантан за наследноправни положај супружника. Од
дужине трајања брака не зависи да ли ће супружник постати наследник. Супружник учествује
у подели заоставштине заједно са оставиочевим сродницима. Он се појављује као законски
наследник у првом и у другом наследном реду. У првом наследном реду супрунжик дели
заоставштину на једнаке делове са оставиочевом децом. Ако оставилац нема потомке који би
могли и хтели да наследе, супружник прелази у други наследни ред, где добија ½
заоставштине. За случај да у другом наследном реду нема ниједног сродника који би могао и
хтео да наследи, супружник ће наследити целу заоставштину и искључити из наследства
припаднике трећег наследног реда. Осим тога што се супружник може јављати у два наследна
реда, његов наследни део може бити повећан или смањен. У одређеним ситуацијама,
надживели супружник губи законско наследно право, упркос томе што може и хоће да наследи
и што је у тренутку оставиочеве смрти постојао брак.

31. СМАЊЕЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА СУПРУЖНИКА У ПРВОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ

Наследни део супружника у првом наследном реду може бити смањен онда када
конкурише на наслеђе са оставиочевим дететом којем није други родитељ.

27
Овај институт је уведен како би се побољшао материјални положај оставиочеве ванбрачне
деце и деце из његових ранијих бракова, који након смрти оставиоца може бити доведен у
питање. Када оставиочев супружник дели заоставштину са својом (и оставиочевом) децом,
материјални положај деце не може бити угрожен, јер он, у својству њиховог другог родитеља,
има обавезу да их издржава. Оставиочев супружник не мора имати обавезу да издржава
оставиочеву ванбрачну децу и децу из ранијих бракова. Због тога се у таквим ситуацијама смрт
оставиоца може неповољно одразити на егзистенцију његове ванбрачне деце и деце из
ранијих бракова. Положај оставиочеве деце законодавац поправља тако што им повећава
наследни део на уштрб наследног дела оставиочевог супружника.

Да би дошло до смањења наследног дела супружника у првом наследном реду, потребно је да

се испуне три услова:

1) да постоји оставиочево дете ком надживели супружник није други родитељ – овај
услов ће бити остварен и онда када оставилац има усвојеника ком оставиочев супружник
није други родитељ нити усвојилац; ако је оставиочев супружник усвојио оставиочево
дете, неће доћи до смањења супружниковог наследног дела, при чему је ирелевантно да ли
је реч о потпуном или непотпуном усвојењу
2) да је имовина супружника већа од онога што би наследио при подели заоставштине
на једнаке делове са оставиочевом децом – Суд упоређује вредност супружникове
имовине са вредношћу наследног дела који би супружник добио када би делио
заоставштину на једнаке делове са оставиочевом децом; супружникову имовину чини све
оно што је поседовао до тренутка оставиочеве смрти, као и оно што је издвојио из
заоставштине по основу брачне тековине и уговора о доживотном издржавању. До
смањења долази само ако је вредност супружникове имовине већа. Ако су вредности
једнаке, до смањења неће доћи. За оцену испуњености овог услова је меродаван тренутак
оставиочеве смрти.
3) да суд, пошто размотри све околности, оцени да је смањење оправдано – ако су
испуњени претходни услови, супружников наследни део се не смањује по аутоматизму и
суд је овлашћен да испита све релевантне чињенице и да након тога донесе одлуку о томе
да ли је оправдано смањити наследни део супружника. Приликом оцене оправданости
смањења супружниковог наследног дела, суд се руководи следећим околностима:
имовинско стање и способност за привређивање оставиочеве деце и супружника,
вредност заоставштине и дужина трајања брачне заједнице између оставиоца и
надживелог супружника.

Наследни део супружника се смањује тако да буде до два пута мањи од наследног дела
сваког оставиочевог детета. Суд мора да одреди коефицијент смањења, који највише може
износити 2, а мора бити већи од 1. Када се одреди коефицијент смањења, израчунавања
наследних квота се врши употребом следеће формуле:
Ик
С = ;Д = С∙ К
Бк ∙ Х + Ик

С – супружников наследни део К – коефицијент смањења

Д – наследни део детета Бк – бројилац коефицијента
Х – број деце Ик – именилац коефицијента

За подношење захтева за смањење наследног дела супружника је овлашћено свако

оставиочево дете. Смањење супружниковог наследног дела се може тражити све до окончања
првостепеног оставинског поступка. Изузетно се захтев може ставити у жалби на оставинско
решење, само ако оставиочево дете докаже да га без своје кривице није могло ставити у
првостепеном оставинском поступку.

28
32. ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА СУПРУЖНИКА У ДРУГОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ

До повећања наследног дела супружника може доћи у другом наследном реду, онда када
нема нужних средстава за живот. Овај специфичан наследноправни инструмент социјалне
политике има за циљ да спречи угрожавање елементарне егзистенције оставиочевог
супружника, које наступа услед тога што супружник губи издржавање смрћу оставиоца и мора
да дели оставиочеву имовину са осталим наследницима. Наследни део супружника може бити
повећан на два начина и разликују се мало и велико повећање наследног дела.

МАЛО ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА: Мало повећање наследног дела постоји онда када
суд одлучи да се у корист супружника конституише плодоуживање на целини или делу
заоставштине коју су наследили његови санаследници. У том случају, супружник добија
½ заоставштине по општим правилима, а поред тога има право плодоуживања на другој
половини, коју су наследили остали наследници. Док траје супружниково право
плодоуживања, његови наследици на оптерећеном делу имају ''голу својину – nuda proprietas.''
Величину заоставштине на којој супружник има право плодоуживања одређује суд, пошто
одмери имовинске прилике и способност за привређивање супружника, вредност
заоставштине, као и имовинске прилике и способност за привређивање супружникових
санаследника. Ако са оставиочевим супружником више лица конкурише на наслеђе, право
плодоуживања не мора сразмерно теретити наследне делове сваког од њих. Плодоуживање
на заоставштини траје све до смрти супружника. Изузетно, оно може престати пре његове
смрти у два случаја: када супружник са својим санаследником закључи уговор о
преиначењу доживотног плодоуживања у доживотну ренту и када суд на захтев
супружникових санаследника укине доживотно плодоуживање због промењених
околности. Када за то постоје оправдани разлози, суд може супружнику повећати наследни
део тако што ће му доделити аликвотни део заоставштине који би требало да наследе остали
наследници. Повећање супружниковог наследног дела нема за последицу заснивање
доживотног плодоуживања већ промену наследних квота које би супружник и његови
санаследници добили по оштим правилима. Да би дошло до малог повећања супружниковог
наследног дела, потребно је да се испуне три услова:

1) до повећања наследног дела супружника може доћи само ако он услед

оставиочеве смрти остане без нужних средстава за живот – супружник не поседује
имовину или приходе из којих би могао да подмири своје егзистенцијалне потребе и
приликом одлучивања да ли супружник има нужних средстава за живот, суд мора да
узме у обзир целокупну његову имовину, (добра која је поседовао у тренутку
оставиочеве смрти, оно што је наследио од оставиоца и оно што је издвојио из састава
заоставштине), а за оцену је меродаван моменат оставиочеве смрти
2) супружник мора да стави захтев за повећање законског наследног дела – повећање
се може тражити у року од годину дана од оставиочеве смрти и овај захтев није
наследив; ако супружник умре пре остварења права на повећање наследног дела, то
право не прелази на његове наследнике
3) до повећања наследног дела супружника долази на основу дискреционе одлуке
суда – суд је дужан да размотри: вредност заоставштине, трајање брачне заједнице,
имовинске прилике и способност за привређивање супружника и његових
санаследника, као и друге околности конкретног случаја; суд неће усвојити
супружников захтев ако његови наследници такође немају средстава за живот или би
то према њима представљало очигледно неправду

ВЕЛИКО ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА: Велико повећање супружниковог наследног

дела постоји онда када суд донесе одлуку да супружник наследи целу заоставштину. У
том случају, супружник постаје једини наследник, упркос томе што у другом наследном
реду постоје оставиочеви сродници који могу и желе да наследе.

29
Да би суд доделио целокупну заоставштину оставиочевом супружнику, поред услова који се
траже за мало повећање, потребно је да се остваре још два додатна услова:

1) Супружник мора поставити захтев да му се додели целокупна заоставштина. Ово

правило проистиче из начела диспозиције у грађанском судском поступку, према ком
суд одлучује у границама захтева који су постављено у поступку. Уколико супружник
стави захтев да му се конституише доживотно плодоуживање на наследним деловима
његових санаследника, суд му не може доделити више од онога што је тражено.
2) Да би суд донео одлуку о великом повећању наследног дела, заоставштина мора бити
тако мале вредности да би њена подела довела супружника у оскудицу (у смислу
да не постоји други начин да му се обезбеди егзистенцијални минимум за супружника
сем да му се додели у својину целокупна заоставштина).

33. СМАЊЕЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА СУПРУЖНИКА У ДРУГОМ НАСЛЕДНОМ РЕДУ (до ¼ )

Наследни део супружника може бити смањен у другом наследном реду до ¼ онда када
''оставиочева наслеђена добра чине више од половине његове посебне имовине'' и ако заједница
живота између супружника и оставиоца није трајала дуже време. Смањење наследног
дела супружника у другом наследном реду до ¼ наступа ако су испуњена четири услова:

1) Оставиочева наслеђена добра треба да чине више од половине његове посебне

имовине. Наслеђеним добрима се сматрају она добра која је оставилац бесплатно
стекао од својих предака и побочних сродника. Овај услов је испуњен ако у оставиочевој
заоставштини претеже вредност наслеђених добара. До смањења наследног дела
супружника неће доћи уколико је вредност наслеђених добара једнака вредности
остатка оставиочеве заоставштине.
2) Брачна заједница између оставиоца и његовог супружника не сме трајати дуже
време. Преовлађује становиште да је овај услов испуњен ако је брак трајао мање од три
године. Супружников наследни део неће бити смањен ако је брачна заједница трајала
краће време, али су у њој рођена деца, или је било покушаја да се добије потомство.
3) Супружников санаследник треба да стави захтев за смањење у року од годину дана
од оставиочеве смрти. Право на смањење супружниковог наследног дела у другом
наследном реду је наследиво. Ако санаследник који није захтевао смањење
супружниковог наследног дела умре пре истека рока за постављање захтева, право на
смањење припада његовим потомцима (ако су његови наследници), у року од шест
месеци од његове смрти.
4) Захтев за смањење може поднети само онај наследник који припада лози из које
потичу оставиочева наслеђена добра.

Уколико суд усвоји захтев за смањење, део заоставштине за који је смањена наследна квота
надживелог брачног друга додељује се санаследнику који је захтевао смањење. О обиму
смањења одлучује суд, који том приликом цени вредност наслеђених добара и дужину трајања
брачне заједнице између оставиоца и његовог супружника. Наследни део супружника може
бити смањен највише до ¼ . Све док суд не реши о захтеву супружникових санаследника за
смањење његовог наследног дела, супружник има право да уместо наслеђивања у својину
изабере плодоуживање на ½ заоставштине или је преиначити у доживотну ренту, у договору
са санаследницима. Право на избор је ненаследиво. Изјава о избору се не може дати под
условом и роком, нити се може опозвати. Изјава о избору биће ништава ако је дата у
заблуди, или услед преваре, претње и принуде. Супружников избор обухвата и
новопронађену имовину.

30
34. ГУБИТАК ЗАКОНСКОГ НАСЛЕДНОГ ПРАВА СУПРУЖНИКА

Губитак законског наследног права супружника постоји онда када се супружнику који
може и хоће да наследи ускраћује својство законског наследника упркос томе што је у
моменту оставиочеве смрти постојао брак. До губитка законског наследног права
супружника може доћи у три случаја:

1) ако је оставилац покренуо поступак за развод брака, а након његове смрти се утврди
да је тужбени захтев био основан – Право на подиздање тужбе за развод брака је
ненаследиво. Међутим, уколико оставилац поднесе тужбу за развод брака и умре пре
правоснажности окончања бракоразводног поступка, наследници могу наставити већ
започети поступак како би доказали основаност тужбеног захтева за развод брака.
Њихово право да преузму поступак није условљено постојањем правоснажног
оставинског решења. За случај да наследници успеју да докажу постојање
бракоразводног узрока, суд ће донети декларативну пресуду којом утврђује да је основан
тужбени захтев и брак престаје оставиочевом смрћу, наступају наследноправне
последице развода и супружник не улази у круг законских наследника.
2) када се након смрти оставиоца утврди да је брак био ништав из разлога за које је
супружник знао у време закључења брака – Овде је ирелевантно ко је покренуо
поступак за поништење брака, већ је битно да се након оставиочеве смрти прогласи
ништавим. Право наследника да након оставиочеве смрти подигну тужбу за утврђење
ништавости брака зависи да ли је оставиочев брак апсолутно/релативно ништав.
Ако је оставиочев брак апсолутно ништав, његови наследници могу да подигну тужбу за
утврђење ништавости брака. У случају релативне ништавости, законодавац не дозвољава
оставиочевим наследницима да подигну тужбу за утврђивање ништавости брака, али им
оставља могућност да наставе поступак за поништење који је започео оставилац. Да би
дошло до губитка законског наследног права супружника није довољно да суд након
оставиочеве смрти донесе пресуду којом утврђује да је брак ништав. Потребно је и да се
испуни још један услов који се тиче несавесности оставиочевог супружника – он губи
законско наследно право само ако је у време закључења брака знао за узрок
ништавости. Пошто се оцена супружникове савесности везује за моменат закључења
брака, код ове установе важи принцип mala fides superveniens non nocet – супружник који
је у моменту венчања био савестан, неће изгубити законско наследно право упркос томе
што је још за живота оставиочевог сазнао за разлог ништавости.
3) ако је заједница живота између оставиоца и његовог супружника трајно престала
кривицом супружника или у споразуму са оставиоцем – Када заједница живота
између оставиоца и његовог супружника трајно престане за оставиочевог живота,
супружник губи својство законског наследника у два случаја: уколико се престанак
заједнице живота може њему приписати у кривицу и ако је до престанка заједнице
живота дошло на основу споразума са оставиоцем. У случају обостране кривице за
престанак заједнице живота, супружник такође губи право на законско наслеђивање.

Престанак заједнице живота се сматра трајним када in concreto нису постојали реални изгледи
да се заједница живота поново успостави. Ако је оставилац умро у време привременог
престанка брачне заједнице, при чему су постојали реални изгледи да би се заједница живота
могла поново успоставити, надживели супружник не губи законско наследно право.

35. ПОВЕЋАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА ОСТАВИОЧЕВИХ РОДИТЕЉА

Родитељи се појављују као законски наследници у другом наследном реду. Специфичност

наследноправног положаја оставиочевих родитеља се састоји у томе што њихов наследни део
може бити повећан. У погледу повећања наследног дела родитеља важи све оно што је речено
за повећање наследног дела супружника. Законодавац разликује:

31
● мало повећање – када се у корист
родитеља конституише доживотно
плодоуживање на делу заоставштине
који су наследили његови
санаследници, односно када му се
повећа наследна квота на уштрб
његових санаследника
● велико повећање – када суд одлуди
да родитељ наследи целокупну
заоставштину; услови за повећање
наследног дела родитеља су исти као
и услови за повећање наследног дела
супружника

Док супружник захтев за повећање наследног дела може усмерити према било ком
санаследнику, код родитеља треба разликовати три ситуације:

● Родитељи који у моменту оставиочеве смрти живе у (ван)брачној заједници, могу поднети
захтев за повећање наследног дела само према оставиочевом супружнику. Родитељи не
могу једна према другом захтевати повећање наследног дела у том случају. Да би успели са
захтевом за повећање, оба родитеља морају бити без нужних средстава за живот.
● У случају да један родитељ не може да наследи или се одрекао наследства у своје име, други
родитељ може захтевати повећање наследног дела према оставиочевом супружнику, као
и према репрезентантима родитеља који није постао наследник.
● Када је заједница живота између оставиочевих родитеља трајно престала, родитељ који
нема нужних средстава за живот може захтевати повећање наследног дела према другом
родитељу само ако није скривио престанак заједнице живота.

36. ДРЖАВА КАО НАСЛЕДНИК

Могућа је ситуација да оставилац умре, а да иза себе не остави сроднике, супружника нити
тестаментарне наследнике (случај кадуцитета). Српско право предвиђа да заоставштина без
наследника постаје државна имовина. Држава има исти наследноправни положај као и било
који други законски наследник. Сврставањем државе међу законске наследнике, законодавац
остварује тзв. функцију реда – обезбеђује да се у правном промету уредно обављају сви послови
поводом оставиочеве имовине, чиме се штите и интереси лица са којима се оставилац налазио
у имовинскоправним односима. Држава ће одговарати за оставиочеве дугове и биће у обавези
да испуни оставиочеве легате. Држава може имати положај претходног или потоњег
наследника, ако је завешталац именовао тестаментарног наследника под условом или роком.
Постоје и одређене специфичности по којима се држава разликује од осталих законских
наследника:

● За државу се каже да је ''принудни законски наследник''. Држава постаје наследник у

недостатку неког другог законског или тестаментарног наследника, због чега држава има
ограничену могућност давања негативне изјаве – не може се одрећи наследства када се
позива на наслеђе као последњи законски наследник. Држава не може бити искључена
из наследства класичним негативним тестаментом и једини начин да се држава искључи
из наследства је да путем позитивног тестамента именује неко лице за универзалног
сукцесора на целој заоставштини.
● Држава не може бити недостојна за наслеђивање. У пракси је мало вероватно да се
држави припише неки разлог за недостојност, а и уколико би се тако нешто догодило,
правила о недостојности се не могу применити на државу, јер је то у супротности са
правнополитичким циљем због којег се држави додељује својство наследника.
● Држава не може постати ималац наследивих права која су резервисана искључиво за
физичка лица или приватноправне субјекте. Ако у заоставштини има таквих права, она
се гасе. На државу не могу прећи права и обавезе даваоца издржавања из уговора о
доживотном издржавању.

32
● Дужност државе да испуни оставиочеве налоге није посредно правно санкционисана.
Када је реч о осталим наследницима, њихова дужност да испуне оставиочеве налоге
санкционисана је на посредан начин – ако не испуне налог, узима се да је наступио раскидни
услов, па губе наследство. Пошто држава, као принудан наследник не може изгубити
наслеђе, ако не испуни налог, неће се узети да је наступио раскидни услов.

37. ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА ТЕСТАМЕНТА

Тестамент (завештање) је једностран, формалан, строго личан и опозив правни посао

којим оставилац уређује правну судбину своје имовине за случај смрти. Тестамент
постоји: када оставилац целокупну заоставштину или њен аликвотни део остави одређеном
лицу (именовање наследника), када неком лицу остави једну или више тачно одређених ствари
и права (легат), када законског наследника искључи из права на наслеђе (негативни
тестамент), када опрости недостојност наследнику или легатару, када опозове раније
састављен тестамент итд. Тестамент је једностран правни посао и производи правна дејства
на основу изјаве воље само једног лица – завештаоца. Лице именовано за тестаментарног
наследника у тренутку отварања наследства стиче право да се изјасни да ли прихвата или се
одриче наслеђа (право на наследну изјаву), чак и онда када није знало да је тестамент сачињен.
Да би настао пуноважан тестамент, воља завештаоца мора бити изражена у некој од законом
предвиђених форми. Форма тестамента је његов конститутивни елемент, због чега се убраја у
формалне правне послове. Тестамент завешталац може опозвати све до смрти по својој вољи
у целини или делимично. Корисник тестаментарног располагања не дугује оставиоцу никакву
накнаду за то што је именован за наследника, што му је остављен легат, опроштена
недостојност и слично, те је тестамент и доброчин правни посао. Такође је и каузалан
правни посао, јер је код њега видно издражена кауза – непосредна правна сврха ради чијег
постигнућа је састављен. Тестамент се убраја и у правне послове mortis causa, јер његово
дејство настаје тек смрћу оставиоца. Да би произвео правно дејство, тестамент не мора бити
саопштен другом лицу, чак ни лицу које је одређено за наследника или легатара – тестамент
представља неадресоване правне послове. Тестамент производи правна дејства чак и онда
када корисници тестаментарног расплагања нису сазнали за његову садржину нити су имали
могућност да сазнају. Тестамент је строго лични правни посао (принцип униперсоналитета).
Строго личан карактер тестамента има две димензије: формалну и материјалну. Формални
униперсоналитет значи да је приликом састављања тестамента искључена могућност
заступања – завешталац мора лично саставити тестамент. Апсолутно је ништав тестамент
који је у име завештаоца саставио његов пуномоћник/законски заступник. Материјалним
униперсоналитетом означава се забрана одредаба у тестаменту којима завешталац
препушта трећем лицу доношење одлуке о важности или садржини тестаментарног
располагања. Основ за поништење оваквих тестаментарних одредби представља установа
јавног поретка.

38. АКТИВНА ТЕСТАМЕНТАРНА СПОСОБНОСТ

Активна тестаментарна способност је способност завештаоца да сачини пуноважан

тестамент или да га пуноважно опозове и представља посебан вид пословне
способности. Законодавац експлицитно предвиђа да тестамент може сачинити свако лице
способно за расуђивање које је старије од 15 година. Тестатор је способан за расуђивање ако
је у стању да схвати значај својих поступака и њихових последица и да поступа према
таквом схватању. За лица која су потпуно лишена пословне способности важи необорива
претпоставка да су неспособна за расђивање, тако да она немају активну тестаментарну
способност. Тестамент који сачини лице које је потпуно лишено пословне способности неће
бити пуноважан чак ни онда када је у време састављања тестамента код завештоца постојало
стање привремене способности за расуђивање. Делимично лишење пословне способности
је ирелевантно за активну тестаментарну способност.

33
Суд ће поништити тестамент завештаоца који није био потпуно лишен пословне способности
ако је у време састављања тестамента био трајно или привремено неспособан за расуђивање.
Суд је дужан да одреди судско-психијатријско вештачење ради утврђивања тестаторове
способности за расуђивање. Активну тестаментарну способност поседују само она лица
која су навршила 15 година. Лица млађа од 15 година немају могућност да сачине тестамент
ни самостално ни уз сагласност својих законских заступника. Постојање активне
тестаментарне способности се цени према тренутку његовог сачињавања. За пуноважност
тестамента је важно да у моменту његовог састављања завешталац има 15 година и да
буде способан за расуђивање.

39. СУДСКО СТАВЉАЊЕ ТЕСТАМЕНТА ВАН СНАГЕ

Може се десити да завешталац сачини пуноважан тестамент и да после тога изгуби способност
за расуђивање. Правило је да губитак способности за расуђивање који је наступио након
састављања пуноважног тестамента остаје без утицаја на правна дејства која ће
произвести завештаочево располагање за случај смрти. Од овог правила законодавац
предвиђа један изузетак, који се заснива на хипотетичкој вољи завештаоца. Губитак
способности за расуђивање после сачињеног тестамента може имати за последицу стављање
ван снаге целог располагања за случај смрти или појединих одредби. Суд ће донети
конститутивну пресуду којим ставља пуноважан тестамент ван снаге уколико су испуњена
четири услова:

1) Губитак способности за расуђивање треба да наступи након састављања тестамента.

Уколико је завешталац у време састављања тестамента био неспособан за расуђивање, то
ће имати за последицу поништење тестамента, а не његово стављање ван снаге.
2) Након састављања тестамента, потребно је да се битно измене прилике које су
представљале одлучујућу побуду завештаоца да располаже за случај смрти. Овде се
полази од тога да би завешталац који је способан за расуђивање сам опозвао тестамент ако
би се промениле околности које су га мотивисале да располаже за случај смрти.
Завештаочеву немогућност да опозове своје располагање законодавац надомешћује тако
што предвиђа да суд може ставити тестамент ван снаге. До стављања тестамента ван снаге
може доћи само ако је промена тих околности наступила након састављања тестамента,
а уколико се то десило пре састављања тестамента, такав тестамент је рушљив због мана
воље (заблуда о мотиву) и такав тестамент ће се поништити.
3) Губитак способности за расуђивање и промена околности треба да наступе тако да
онемогућују завештаоца да сам опозове тестамент. Ова установа је заснована на
завештаочевој хипотетичкој вољи, јер законодавац и суд чине оно што би завешталац
урадио да је био у могућности. Због тога тестамент не може бити стављен ван снаге, ако је
завешталац знао за промену околности које су га мотивисале да располаже за случај смрти
и био у прилици да опозове своје располагање за случај смрти, а то није учинио.
4) Заинтересована лица треба да подигну тужбу за стављање тестамента ван снаге.
Тужба има конститутивну (преображајну) природу. Заинтересованим лицем сматра се
свако лице које би стављањем тестамента ван снаге поправило своју грађанскоправну
позицију. Рок за подизање тужбе износи три године и рачуна се од проглашења тестамента.

Одсуство активне тестаментарне способности у тренутку састављања тестамента може имати

за последицу апсолутну или релативну ништавост. Тестамент ће бити апсолутно ништав у
два случаја: ако је завешталац у време његовог сачињавања имао мање од 15 година или
ако је завешталац у време сачињавања тестамента, због неспособности за расуђивање
био потпуно лишен пословне способности. Релативна ништавост наступа онда када је
тестамент сачинило лице старије од 15 година, које је неспособно за расуђивање, а које у време
састављања тестамента није било потпуно лишено пословне способности.

34
40. ANIMUS TESTANDI

Тестамент представља изјави воље којом завешталац уређује правну судбину своје
имовине за случај смрти. За пуноважност тестамента је потребно да изјава воље буде
слободна и озбиљна. Изјава воље је слободна ако завешталац није сачинио тестамент под
утицајем мана воље. О озбиљној изјави воље говоримо онда када код завештаоца постоји тзв.
animus testandi – намера оставиоца да сачини тестамент. Термином animus testandi се означава
да је завешталац изјавио вољу са циљем да постигне одређена наследноправна дејства,
односно да уреди расподелу своје имовине за случај смрти. Утврђивање animus testandi-ja је
олакшано тиме што је тестамент формалан правни посао. Ако је завешталац своју вољу изјавио
у законом прописаној форми, та околност у великој мери упућује на то да је његова воља
озбиљна и изјављена у намери да се постигну одређена наследноправна дејства. Одсуство
намере за састављање тестамента има за последицу апсолутну ништавост. Такви случајеви
постоје код: тестамената састављених у шали, менталне резервације, као и код тзв.
''недовршених тестаментарних располагања.'' Код тестамента састављеног у шали је реч о
ситуацији када завешталац дâ изјаву у форми тестамента, без намере да располаже својом
имовином, при чему очекује да његова изјава неће бити схваћена озбиљно. Такве изјаве не
престављају пуноважан тестамент и не могу производити правна дејства. Ментална
резервација постоји онда када завешталац свесно сачини тестамент који је у супротности са
његовом стварном вољом. Овде завешталац рачуна да неће наступити дејства на која је
тестамент усмерен и ту рачуницу прикрива од заинтересованих лица. Ментална резервација
има за последицу апсолутну ништавост тестамента. Приликом решавања несклада
између стварне и изјављене воље, предност се даје стварној вољи завештаоца. У случају
менталне резервације, тестамент ће бити ништав и ирелевантно је да ли су корисници
тестаментарног располагања знали за њено постојање. Тестамент је вољни акт чијем
састављању претходи мисаони процес и може се десити да завешталац неке своје идеје и жеље
саопшти у погледу располагања за случај смрти. Саопштавање тих идеја и жеља не
представља тестамент, јер не постоји animus testandi. За постојање тестамента је битно да
се утврди да је изјава уследила након што је завештаочев мисаони процес довршен и да
она изражава оформљену намеру да наступе одређена наследноправна дејства.

41. ФОРМА ТЕСТАМЕНТА (ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И ВРСТЕ ФОРМИ)

Форма тестамента је унапред предвиђен спољни облик кроз који завешталац треба да
изјави своју вољу да би настао пуноважан тестамент. Примарни циљ форме се огледа у
њеној заштитној функцији. Форма представља ''гарантију истинитости последње воље
завештаочеве.'' Правила форме у тестаментарном праву треба да спрече фалсификовање
тестамента. Форма тестамента има и секундарне функције: доказну и упозоравајућу.
Доказна фунцкија се састоји у томе што форма омогућује да се након смрти завештаоца са
великом сигурношћу утврди постојање тестамента и његова садржина. Упозоравајућа
функција се огледа у томе што форма спречава оставиоца да брзоплето и непромишљено
располаже својом имовином за случај смрти. Закон предвиђа девет облика кроз које
завешталац може изразити своју вољу и сви су равноправни. То су:

● олографски ● судски ● војни

● алографски ● конзуларни ● међународни
● јавнобележнички ● бродски ● усмени

ЈАВНИ И ПРИВАТНИ ТЕСТАМЕНТИ: Јавни тестаменти су они код којих као битан елемент
форме фигурира присуство нотара, судије или неког другог лица носиоца јавног овлашћења.
У јавне тестаменте спадају: јавнобележнички, судски, конзуларни, бродски, војни и међународни.

35
Код састављања приватних се не тражи присуство носиоца јавног овлашћења. Приватни
тестаменти су: олографски, алографски и усмени.

РЕДОВНИ, ВАНРЕДНИ И ИЗУЗЕТНИ ТЕСТАМЕНТИ: Редовни тестаменти су они код којих

могућност састављања није условљена наступањем неких посебних околности и чији рок
трајања није временски ограничен. У ову категорију спадају: олографски, алографски,
јавнобележнички, судски, конзуларни и међународни тестамент. Ванредни тестаменти су
бродски и војни. Они се могу сачињавати само кад се завешталац нађе у неким посебним
животним околностима. Важност ванредних тестамената је временски ограничена. Усмени
тестамент је изузетна форма тестамента, јер се може састављати само онда када се завешталац
нађе у изузетним приликама због којих није у могућности да располаже за случај смрти у некој
другој форми и његова важност је такође временски ограничена. Усмени тестамент се
разликује од ванредних по томе што пуноважност ванредних тестамената није условљена
немогућношћу завештаоца да располаже за случај смрти у некој другој форми.

42. ОЛОГРАФСКИ ТЕСТАМЕНТ

Олографски (својеручни) тестамент је редован и приватни тестамент за чије састављање

је неопходно да завешталац својеручно напише цео текст тестамента и да се на крају
текста потпише. За пуноважност олографског тестамента прописана су два битна елемента:
својеручна писмена редакција завештаочеве воље и својеручан потпис завештаоца
испод текста исправе. Законодавац не тражи да на олографском тестаменту буде назначен
датум састављања, већ то само препоручује. За настанак олографског тестамента неопходно је
да цео текст тестамента напише лично завешталац на начин који обезбеђује утврђивање
аутентичности његовог рукописа. Олографски тестамент неће бити пуноважан ако га је по
диктату оставиоца својеручно написало неко друго лице, као и у случају када га напише
завешталац помоћу техничких средстава ''која остављају отисак унапред обликованих слова''.
Уобичајено је да завешталац пише олографски тестамент на хартији, мастилом које је отпорно
и трајно, својим матерњим језиком и стандардним писмом. Када завешталац својеручно
напише текст тестамента, за његову формалну пуноважност је ирелевантно шта је
коришћено као подлога, чиме је писан текст, на ком језику и којим писмом је текст тестамента
написан. Атипични начини писања олографског тестамента не утичу на његову формалну
пуноважност, али могу бити од значаја за материјалноправну пуноважност тестамента, јер
представљају индицију која указује на то да завештаочева воља није била озбиљна. На крају
текста тестамента завешталац мора да се својеручно потпише. Не инсистира се на томе да
се потпис састоји од имена и презимена завештаоца, већ завешталац може да се потпише само
презименом, именом, надимком, псеудонимом или исписивањем сродничког или каквог
другог односа са корисником тестаментарног располагања (нпр. ''Ваш отац'' или ''Ваша
мајка''). Олографски тестамент биће формално пуноважан и онда када га је завешталац
потписао иницијалима. Примарна функција потписа јесте документовање да је у питању
озбиљно оформљена и изражена воља завештаоца, а не нацрт располагања. Због тога је
неопходно да завештаочев потпис стоји на исправи на којој је тестамент сачињен, и то на крају
текста, испод или десно од последње речи у тексту тестамента.

43. АЛОГРАФСКИ ТЕСТАМЕНТ

Алографски тестамент (писмени тестамент пред сведоцима) је редовни и приватни

тестамент, који се саставља тако што завешталац пред два истовремено присутна
сведока својеручно потписује унапред састављено писмено, изјављује да га је прочитао
и признаје га за своју последњу вољу. Код овог тестамента постоје три битна елемента
форме: писмена редакција оставиочеве последње воље, потврђивање исправе и
присуство тестаментарних сведока.

36
Законодавац не прописује никаква правила о томе како ће завештаочева воља бити писмено
редигована. Исправу може сачинити сам завешталац на било који начин, а може препустити
неком другом лицу да то учини за њега. За настанак алографског тестамента је неопходно да
завешталац унапред припремљено писмено: потпише, да га призна за свој тестамент, да
изјави да га је прочитао, да све те радње уради истовремено у присуству два сведока и
да се испод завештаоца потпишу сведоци. Све ове радње се просторно и временски
надовезују чинећи јединствен акт који се назива потврђивање тестамента. Завешталац се
својеручно потписује и тестамент неће бити пуноважан ако је завешталац уместо својеручног
потписа отиснуо факсимил или рукознак.

Приликом потписивања, завешталац мора да изјави да је прочитао исправу и да она

представља његову последњу вољу и не тражи се да ова завештаочева изјава буде написана
на тестаменту. Признање може бити изричито или прећутно. Одсуство ове изјаве не може бити
надомешћено тиме што је завешталац пред сведоцима диктирао садржину тестамента.
Признавању и потписивању исправе морају присуствовати два тестаментарна сведока.
Истовремено присуство оба сведока је обавезно у оном моменту када завешталац потписује
писмено, изјављује да га је прочитао и признаје га за свој тестамент. Алографски тестамент
неће бити пуноважан ако завешталац пред сведоцима призна потпис за свој, или ако потпише
тестамент пред једним сведоком, а касније пред другим сведоцима призна потпис за свој.
Сведоци се својеручно потписују на тестаменту испод завештаоца. Биће ништав
алографски тестамент ако је сведок, уместо својеручног потписа, на исправу отиснуо
факсимил или рукознак. Законодавац захтева да се сведоци потпишу истовремено
(непосредно један за другим стављају потписе на тестамент). Минимум који мора да се
испуни за пуноважност алографског тестамента јесте тај да испод потписа завештаоца стоје
својеручни потписи два сведока. Пожељно је да изнад потписа сведока буде назначено њихово
својство (нпр. да испод потписа завештаоца, а изнад потписа сведока стоји реч ''сведоци''), као
и да у исправу буду унети што потпунији подаци о грађанскоправном идентитету сведока
(име, презиме, адреса пребивалишта, ЈМБГ). Пропуштање да се тако нешто учини неће имати
за последицу ништавост алографског тестамента. Законодавац није експлицитно прописао
који се услови траже на страни завештаоца да би могао да сачини алографски тестамент.
Полазећи од начина на који се код алографског тестамента испољава заштитна функција
форме, поставили су правило да својство завештаоца може имати само оно лице које је in
concreto у стању да прочита и потпише тестамент. Овде је тежиште стављено на
потврђивање тестамента, које има смисла само онда када је завешталац у стању да непосредно
утврди садржину исправе коју потписује и признаје за свој тестамент. Алографски тестамент
ће бити ништав ако је завешталац: неписмен, слеп, ако не зна језик или писмо на ком је
написан текст тестамента. Способност завештаоца да прочита исправу цени се према
тренутку састављања тестамента. Ако је завешталац у моменту састављања тестамента био
неписмен, а касније се описмени, тестамент ће остати ништав. Да би неко лице било сведок
код алографског тестамента, поред општих услова који се траже за сваког тестаментарног
сведока, мора испунити и неке посебне услове:

● мора бити писмено ● мора знати језик на ком завешталац

● мора бити способно да се потпише признаје исправу за свој тестамент

Сведоци не морају да буду упознати са садржином тестамента и не морају знати језик на

ком је тестамент сачињен. Сведоци алографског тестамента не морају доживети тренутак
оставиочеве смрти. Својство тестаментарног сведока може имати адвокат или неко друго
лице које је за завештаоца написало исправу о тестаменту, јер он за тестатора обавља једну
техничку радњу, што само по себи не доводи у сумњу његову непристрасност и не чини га
заинтересованим за садржину тестамента.

37
44. ЈАВНОБЕЛЕЖНИЧКИ ТЕСТАМЕНТ

Јавнобележнички тестамент је редовни и јавни тестамент, који по казивању завештаоца

саставља јавни бележник у облику јавнобележничког записа. Сачињавање тестамента у
облику јавнобележничког записа пролази кроз три стадијума: припремни стадијум,
стадијум писмене редакције оставиочеве последње воље и стадијум потврђивања
(рекогниције) тестамента. Нотарски тестамент може саставити сваки јавни бележник на
територији Републике Србије, при чему је ирелевантно где завешталац има пребивалиште
(боравиште) и где се налазе добра која чине његову заоставштину. Правило је да се
јавнобележнички тестамент саставља у канцеларији јавног бележника, а изузетно може и ван
јавнобележничке канцеларије, ако је завештаоцу отежан приступ нотару или када за то
постоје други оправдани разлози. У припремном стадијуму, нотар утврђује завештаочев
идентитет и испуњеност законских услова за састављање јавнобележничког тестамента.
Утврђивање идентитета је важан моменат у поступку састављања нотарског тестамента, јер
непосредно доприноси остварењу заштитне функције форме у тестаментарном праву.
Идентитет завештаоца се може утврдити на два начина: увидом у службену исправу са
фотографијом или саслушањем два сведока идентитета. Идентитет сведока идентитета се
утврђује увидом у службену исправу са фотографијом. Јавни бележник је дужан да испита да
ли завешталац има активну тестаментарну способност, а уколико воља за састављање
тестамента није озбиљна и слободна, јавни бележник доноси решење по ком одбија да састави
нотарски тестамент. Јавнобележнички тестамент саставља нотар према казивању завештаоца
и завешталац не може доћи код нотара са већ припремљеном исправом и признати је за свој
тестамент. Јавни бележник је дужан да завештаочеву изјаву верно унесе у исправу, по
могућности његовим речима и нотар се посебно стара да завештаочева воља буде јасно
изражена. Код форме јавнобележничког тестамента до изражаја долази још један
правнополитички циљ, који се назива консултантском функцијом. Нотар мора да се стара о
томе да завештаочева воља буде јасно и прецизно изражена, као и да поучи завештаоца о
прописима којима се уређује право на нужни део, као и да му укаже на остале правне аспекте
његовог тестаментарног располагања, нарочито у случају када завешталац иде ка томе да у
тестамент унесе неку ништаву одредбу. Са тим у вези треба разликовати две ситуације:

1) Ако завешталац инсистира на томе да у тестамент унесе неку апсолутно ништаву

одредбу, нотар ће донети решење по ком одбија састављање тестамента.
2) У случају када завешталац жели да сачини рушљив тестамент или тестамент са
нејасним, неразумљивим одредбама, јавни бележник је дужан да завештаоца на то
упозори. Ако завешталац остане при својој изјави и након упозорења, у јавнобележнички
запис се уноси упозорење нотара, а ако се завешталац успротиви уношењу упозорења,
нотар доноси решење по ком одбија састављање тестамента.

Потврђивање тестамента (рекогниција) је најзначајнији стадијум у поступку састављања

нотарског тестамента. Намењен је за предузимање следећих процесних радњи: упознавање
завештаоца са садржином јавнобележничког тестамента, одобравање нотарског
тестамента које се врши тако што завешталац даје изричиту изјаву којим га признаје за своју
последњу вољу и потписивање нотарског тестамента. Поступак рекогниције може бити
редован и ванредан. Редован поступак рекогниције је правило, док се ванредни поступак
спроводи само у специфичним ситуацијама, када завешталац није способан да чита, пише,
чулно опажа или комуницира са нотаром. Редован поступак рекогниције се спроводи тако што
се јавнобележнички тестамент чита завештаоцу у присуству јавног бележника. Нотар не мора
лично да завештаоцу чита јавнобележнички тестамент. Читање тестамента може препустити
неком другом, битно је да јавни бележник буде све време присутан док траје читање
тестамента. Пошто му се тестамент прочита, он треба усмено да изјави да је његова воља у
свему верно унета и да се потпише на тестаменту. Пре него што призна и потпише, завешталац
може тражити да га лично прочита.

38
После завештаоца се потписује јавни бележник и ставља свој службени печат. На самом
тестаменту, непосредно изнад дела где се потписује завешталац, нотар уноси напомену да су
обављене све прописане радње.

▪ Завештаоцу који је нем или из неког другог разлога није у стању да говори, тестамент мора
бити прочитан у присуству јавног бележника и једног тестаментарног сведока.
Завешталац климањем главом или на неки други несумњив начин даје потврдан одговор
на питање нотара да ли је његова воља у свему верно унета и потписује тестамент.
▪ Ако завешталац није у стању да чује, поступак рекогниције спроводи се тако што он лично
чита тестамент у присуству нотара и једног тестаментарног сведока. Када прочита
тестамент, завешталац изјављује да је његова воља у свему верно унета и потписује се.
▪ Ако завешталац услед слабовидости, неписмености или неког другог разлога није у стању
да чита или пише, тестамент му мора бити прочитан у присуству јавног бележника и два
тестаментарна сведока. Завешталац признаје тестамент за свој и потписује га.
▪ Завештаоцу који не зна језик који је у службеној употреби, тестамент мора бити прочитан
преко судског преводиоца у присуству нотара и два тестаментарна сведока.
Тестаментарни сведоци морају знати језик који је у службеној употреби и језик којим се
служи завешталац. Пошто се завештаоцу прочита тестамент преко судског преводиоца, он
ће га признати за своју последњу вољу и потписати. После завештаоца, на тестамент се
потписују тестаментарни сведоци, судски преводилац и јавни бележник.
▪ Када завешталац није у стању да чује, а услед слабовидости, неписмености или неког
другог разлога не може ни да чита, тестаменти му мора бити прочитан преко тумача, у
присуству нотара и два позвана сведока. Осим што морају знати језик који је у службеној
употреби, тестаментарни сведоци морају бити у стању да се споразумеју са завештаоцем.
Када се завешталац упозна са садржином тестамента, он га признаје за своју последњу
вољу и потписује и онда се потписују тестаментарни сведоци, тумач и јавни бележник.
▪ Завешталац који није у стању да пише ставља на тестманет рукознак у присуству два
тестаментарна сведока. Правило је да се на тестамент ставља отисак кажипрста десне руке.
Ако завешталац нема тај прст, онда на тестамент ставља отисак првог прста десне руке
који има, следећим редоследим: средњи прст, прстењак, мали прст и палац. Завешталац
који нема десну руку ставља на тестамент отисак једног од прстију леве руке, по истом
редоследу. За случај да завешталац не може да стави рукознак, њега потписује један од
позваних сведока, након чега тај завешталац тај потпис признаје за свој. Нотар је дужан да
унесе напомену о томе како је завешталац потписао тестамент. Када се нотарски тестамент
састоји од више страница, оне се означавају редним бројевима, као и бројем
јавнобележничког списа. Странице се повезују јемствеником, а оба краја јемственика се
причвршћују печатним воском или налепницом. Јавни бележник отискује свој службени
печат у печатни восак или на налепницу. Листови морају бити нумерисани. Сваки лист
потписују завешталац и јавни бележник. Остали субјекти у поступку састављања
јавнобележничког тестамента се потписују само на крају тестамента. Јавнобележничким
тесаментом се може служити свако лице које има активну завештајну способност. Ова
форма тестамента је врло важна, јер омогућује неписменим и физички хендикепираним
лицима да реализују уставом загарантовану слободу тестирања.

Присуство тестаментарних сведока се тражи онда када завешталац није у стању да говори,
чује, види, чита или пише. Они својим присуством потврђују: да је завешталац одређену
исправу потписао и признао за свој тестамент и да постоји потпуна идентичност између
онога што пише на исправи и онога што је завешталац признао као своју последњу вољу.
Законодавац за тестаментарне сведоке код нотарског тестамента тражи да испуне следеће
услове: морају бити писмени, морају знати језик у службеној употреби и морају бити у
стању да се споразумевају са завештаоцем.

39
45. СУДСКИ ТЕСТАМЕНТ

Судски тестамент је редовни и јавни тестамент који саставља судија према казивању
завештаоца. На састављање судског тестамента се сходно примењују правилика о
састављању јавнобележничког тестамента. Специфичности судског тестамента се тичу:
овлашћеног лица и стадијума потврђивања (рекогниције) тестамента.За састављање
судског тестамента је стварно надлежан основни суд на територији Републике Србије.
Поступак за састављање судског тестамента спроводи судија појединац и правило је да се
судски тестамент саставља у згради суда. Изузетно, тестамент се може саставити ван судске
зграде када завешталац није у стању да дође у суд или када за то постоје други оправдани
разлози. У стадијуму потврђивања судског тестамента, завешталац исправу коју је по његовом
казивању саставио судија потписује и признаје за свој тестамент. Завештаоцу који је у стању
да прочита и потпише исправу судија даје да прочита судски тестамент. Када прочита
тестамент, завешталац ће изјавити да је његова воља у свему верно унета и потписаће
тестамент. Судија ће потврдити на тестаменту да су све ове радње предузете. Када
завешталац не може да прочита и потпише исправу, у поступку састављања судског
тестамента морају да учествују два тестаментарна сведока. Када по казивању завештаоца
састави тестамент, судија га гласно чита пред завештаоцем и тестаментарним сведоцима.
Завешталац у присуству судије и два сведока изјављује да је његова воља у свему верно унета и
потписује се на тестаменту. Иза завештаоца се потписују тестаментарни сведоци, а након
њих судија, који на самом тестаменту потврђује да су све ове радње извршене (Ако су у
поступку састављања тестамента извршене све ове радње, а судија пропусти да то потврди
на исправи, тестамент ће бити рушљив). Посебно правило је предвиђено за случај када
завешталац састави судски тестамент пред судом на чијем подручју нема пребивалиште. У
таквој ситуацији, суд који је саставио судски тестамент eх officio о томе обавештава суд на
чијем подручју се налази тестаторово пребивалиште.

46. МЕЂУНАРОДНИ ТЕСТАМЕНТ

Међународни тестамент је редовни и јавни тестамент који се саставља тако што

завешталац пред одређеним лицем и два истовремено присутна сведока изјављује да је
унапред састављено писмено његов тестамент и да је упознат са његовом садржином.
Састављање међународног тестамена пролази кроз три стадијума: писмена редакција
оставиочеве последње воље, потврђивање тестамента и потписивање
тестамента.Састављање међународног тестамента није условљено постојањем страног
елемента. На пуноважност форме међународног тестамента не утичу: држављанство,
пребивалиште и боравише оставиоца, место где је тестамент састављен и место где се налази
имовина. За састављање међународног тестамена надлежна су сва лица овлашћена за
састављање јавних тестамената: нотар, судија основног суда, конзуларни представник Србије,
заповедник брода и војни старешина овлашћен за састављање војног тестамента. Једини
услов на ком се инсистира код састављања исправе о међународном тестаменту јесте тај да
она буде сачињена у писменом облику. Ирелевантно је ко и на који начин преноси
завештаочеву вољу на папир. Исправу може сачинити сам завешталац или лице коме он то
повери. Завешталац може поверити овлашћеном лицу да му према његовом казивању сачини
исправу, али не мора. Текст тестамента може бити написан на било ком језику, било којим
писмом, руком или механичким средством писања. Међународни тестамент се потврђује тако
што завешталац у присуству овлашћеног лица и два тестаментарна сведока изјављује да је
исправа његов тестамент и да је упознат са његовом садржином. Пошто потврди исправу као
свој тестамент, завешталац је потписује у присуству овлашћеног лица и тестаментарних
сведока, а затим овлашћено лице и сведоци непосредно један за другим потписују исправу. За
међународни тестамент су предвиђена специфична правила потписивања и могућа су четири
модалитета:

40
 ● Завешталац може својеручно потписати тестамент у присуству овлашћеног лица и два
тестаментарна сведока.
● Завешталац може пред овлашћеним лицем и два тестаментарна сведока раније
стављени потпис признати за свој.
● Ако завешталац није у стању да се потпише, у присуству тестаментарних сведока
саопштиће разлог овлашћеном лицу, који ће то забележити на тестаменту. Забелешка
овлашћеног лица замењује завештаочев потпис.
● Завешталац може у присуству овлашћеног лица и тестаментарних сведока тражити да
га друго лице потпише на тестаменту. Завештаочев својеручни потпис биће
супституисан тиме што ће неко други написати завештаочево име у присуству
овлашћеног лица и тестаментарних сведока.

Потписи завештаоца, сведока и овлашћеног лица морају стајати на крају тестамента. Ако се
међународни тестамент састоји од више листова, сваки лист мора бити обележен редним
бројем и потписан до стране завештаоца. У случају да не може завешталац да се потпише, сваки
лист у његово име потписује лице које завешталац одреди или овлашћено лице. Датум је
битан елемент форме код међународног тестамента. Датум уписује овлашћено лице на
крају тестамента. Као датум састављања међународног тестамента се узима дан када га је
потписало овлашћено лице. Формом међународног тестамента се може служити свако лице
које поседује активну тестаментарну способност. За завештаоца се не тражи да буде писмен,
да може да прочита исправу, да зна језик суда, нити је потребно да има очувано чуло вида. Код
међународног тестамента је увек обавезно присуство два тестаментарна сведока. Осим
општих услова, које мора испунити тестаментарни сведок код било које форме, за сведока
међународног тестамента се тражи: да зна и може да чита и пише и да разуме језик на ком
завешталац потврђује тестамент. Својство тестаментарног сведока се не сме ускратити
страном држављанину.Овлашћено лице је дужно да састави потврду којом утврђује да су
приликом састављања међународног тестамента поштована сва правила прописана законом.
Потврда се чува у два примерка, од којих један припада завештаоцу, а други овлашћеном лицу.
Постојање и пуноважност потврде није услов за пуноважност међународног тестамента.
Правни значај потврде се огледа у томе што она представља доказну јавну исправу, која у
случају спора олакшава доказивање постојања и формалне пуноважности међународног
тестамента.

47. УСМЕНИ ТЕСТАМЕНТ

Усмени тестамент је приватни тестамент који се саставља тако што завешталац умесно
изјављује своју вољу пред три истовремено присутна сведока када услед изузетних
прилика није у могућности да располаже својом имовином у некој другој форми. Код ове
форме завешталац своју вољу материјализује путем изговорене речи. Овај начин тестирања
отвара могућности за злоупотребе, па је законодавац предвидео два битна формална елемента
која имају за циљ да обезбеде аутентичност завештаочеве последње воље: постојање
изузетних прилика и обавезно присуство три тестаментарна сведока. Важност усменог
тестамента је временски ограничена. Изузетне прилике постоје онда када се завешталац
нађе у изненадној и непосредној опасности да изгуби живот или активну тестаментарну
способност. До састављања пуноважног усменог тестамента у пракси десто долази када је
смртна опасност последица неког обољења или погоршања већ постојеће болести. Опасност
мора да се односи на живот или активну тестаментарну способност завештаоца. Догађаји који
угрожавају неко друго оставиочево добро не представљају изузетне прилике које оправдавају
састављање усменог тестамента. Опасност треба да буде непредвиђена, изненадна. Ако је
завешталац могао да предвиди погоршање здравља или наступање неке друге непогоде, он је
морао са тим да рачуна и да благовремено располаже својом имовином за случај смрти, у некој
другој форми.

41
За сачињавање усменог тестамента није нужно да изузетне прилике заиста постоје, већ је
довољно да у конкретном случају постоје чињенице које су код завештаоца створиле
објективно оправдан утисак да су му угрожени живот, односно активна тестаментарна
способност. За пуноважност тестамента ирелевантно је да ли је смрт завештаоца наступила
као последица изузетних прилика у којима је сачинио тестамент или из неког другог узрока.
Да ли постоје изузетне прилике, за оцену је меродаван моменат састављања тестамента, а не
околности које су се одиграле након тога. Да би усмени тестамент био пуноважан, изузетна
прилика мора да делује тако да спречава завештаоца да састави тестамент у некој другој
форми. Постојање најмањег изгледа да завешталац располаже за случај смрти у писменој
форми, чини ништавим усмени тестамент. За пуноважност усменог тестамента је потребно
такође и да завешталац своју последњу вољу усмено саопшти пред три сведока, који морају
бити истовремено присутни. Ако завешталац своју изјаву дâ прво пред једним, а касније пред
другим и трећим сведоком, тестамент ће бити рушљив.

Поред општих услова, сведоци усменог тестамента морају испунити и неке посебне услове:
морају имати очувано чуло слуха и морају знати језик на којем завешталац изјављује
своју последњу вољу, не морају бити писмени. Глувонеми завешталац може своју вољу
изразити и знаковима које користе таква лица. Сведоци усменог тестамента морају имати
способност да се споразумевају са глувонемим лицима. Сведоци усменог тестамента имају
дужност да обавесте суд о садржини усменог тестамента, као и о месту и приликама под
којима је завешталац изјавио своју последњу вољу. Обавештење се даје у писменој форми, или
усмено на записник пред судом. Пропуштање сведока да изврше ову дужност није услов
пуноважности усменог тестамента. Сведоци не морају да надживе завештаоца, довољно је да
буду живи у моменту када завешталац изјављује своју последњу вољу. Усмени тестамент
престаје да важи истеком рока од 30 дана од престанка изузетних прилика у којима је
сачињен. Појам изузетних прилика садржи у себи два елемента (опасност по
живот/тестаментарну способност завештаоца и немогућност да се састави тестамент у
писменој форми), тако да рок почиње да тече од оног момента када отпадне бар један од њих,
значи од момента када прође опасност. Ако су се у току трајања опасности остварили услови
за употребу неке друге тестаментарне форме, рок почиње да тече од момента када је
завешталац стекао могућност да сачини писмени тестамент. У случају да завешталац умре по
истеку овог рока, узеће се као да усмени тестамент никада није ни био сачињен.

48. СВЕДОЦИ У ТЕСТАМЕНТАРНОМ ПРАВУ

Приликом састављања тестамента се могу јавити две врсте сведока: сведоци идентитета и
тестаментарни сведоци. Сведок идентитета мора бити пунолетан. Присуство сведока
идентитета не представља елеменат форме већ има функцију доказног средства у поступку
састављања тестамента. На сведоке идентитета се примењују општа правила о сведоцима у
грађанском судском поступку, према којима је за сведока идентитета довољно да буде
способан да дâ обавештење о идентитету завештаоца. Сведок идентитета може бити и лице
које је делимично лишено пословне способности, као лице које се налази у брачном или
сродничком односу са завештаоцем. Код тестаментарних сведока је њихово присуство битан
елемент форме код већине тестаментата. Олографски тестамент је једина форма код које
никад није потребно присуство тестаментарних сведока. Тестаментарни сведоци
представљају посебну врсту тзв. позваних сведока, јер су ''позвани'' да учествују у поступку
састављања тестамента, како би својим присуством гарантовали његову аутентичност. За
тестаментарне сведоке важе строжији услови: пунолетство, потпуна пословна способност
и одсуство неподобности за обављање дужности сведока. Тестаментарни сведок је
неподобан када не испуњава услове који су по оцени законодавца неопходни да би се
остварила заштитна функција форме тестамента. Неподобност може бити апсолутна и
релативна.

42
Апсолутно неподобно је оно лице које не може да се појави код састављања одређене форме
тестамента, при чему је ирелевантан његов лични однос са завештаоцем и везује се за посебне
услове које морају да испуне сведоци код појединих форми тестамента. Релативна
неподобност извире из односа сведока према завештаоцу. Институт релативе способности
спречава да се у улози сведока појаве лица која су лично заинтересована за садржину
тестамента и која би могла да дођу у искушење да свој положај сведока злоупотребе.
Релативно неподобно за тестаментарног сведока јесте оно лице које завештаоцу:

● крвни сродник у правој линији ● адоптивни сродник

● побочни сродник закључно са IV ● (бивши) супружник
степеном сродства ● (бивши) ванбрачни партнер
● тазбински сродник закључно са ● (бивши) старалац
II степеном сродства ● (бивши) штићеник

Овај списак лица која су релативно неспособна да буду сведоци представља тзв. исцрпљени
каталог. Суд не може путем аналогије правило о релативној неподобности проширивати на
лица која законодавац није набројао. Правила о релативној неподобности тестаментарних
сведока не примењују се на усмени тестамент. Сведоци код усменог тестамента могу бити
завештаочев супружник, потомци и други блиски сродници. Код јавних тестамената
предвиђени су још неки случајеви неподобности тестаментарних сведока. Тестаментарни
сведок код јавних тестамената не може бити она особа:

● која је у служби код нотара, судије или другог лица овлашћеног са сачињавање
тестамента
● која ради у јавнобележничкој канцеларији, суду, конзуларном представништву
● на чији правни положај (не)посредно може утицати тестамент
● која је заступник, односно одговорно лице у правном лицу чији положај (не)посредно може
утицати тестамент
● која је лицу овлашћеном за састављање тестамента крвни сродник у правој линији,
побочни сродник закључно са IV степеном сродства, тазбински сродник закључно са II
степеном сродства, адоптивни сродник, (бивши) супружник, (бивши) ванбрачни партнер,
(бивши) старалац, (бивши) штићеник

Учешће тестаментарног сведока који не испуњава законом предвиђене услове има за

последицу рушљивост тестамента. Уколико је у поступку састављања тестамента учествовало
више од потребнојг броја сведока, за пуноважност тестамента је довољно да само потребан
број сведока испуњава законске услове. То што су остали сведоци неподобни, ирелевантно је
за пуноважност тестамента.

49. ЧУВАЊЕ ТЕСТАМЕНТА

Завешталац некад жели да постојање његовог тестамента не буде познато заинтересованим

лицима, али и да се оставинском суду омогући да сазна за тестамент и добије увид у његову
садржину. Тај противуречни интерес се остварује службеним чувањем тестамента. Службено
чување тестамента врши суд и оно није обавезно. За чување тестамента је надлежан сваки
основни суд на територији Србије. Суд је дужан да прими на чување сваки тестамент, без
обзира на његову форму. Суд завештаоцу мора да изда потврду о пријему тестамента на
чување. Завешталац не може да преда тестамент на чување преко пуномоћника. Ако је
тестамент предат суду на чијем подручју завешталац нема пребивалиште, по пријему
тестамента је суд дужан да о томе обавести суд завештаочевог пребивалишта. Поступак
депоновања се разликује од тога да ли се тестамент налази у отвореном или затвореном
омоту. Уколико је тестамент у отвореном омоту, судија ће га прочитати завештаоцу и указати
му на евентуалне недостатке због којих тестамент не би био пуноважан.

43
Тестамент који је предат у затвореном омоту, судија не чита. Судија је дужан да о пријему
тестамента састави записник, у који уноси начин на који је утврдио завештаочев идентитет.
Примљен тестамент судија ставља у посебан омот и чува одвојено од осталих списа.
Завешталац може узети тестамент који је депоновао код суда, а подизање тестамента може
учинити и завештаочев пуномоћник уколико има специјално и оверено пуномоћје. Пуномоћје
се задржава у суду. О враћању тестамента се саставља записник у ком се наводи начин на који
је утврђен идентитет лица коме је враћен тестамент.

50. ИМЕНОВАЊЕ НАСЛЕДНИКА

Именовање наследника је тестаментарно располагање на основу којег једно или више

лица стичу својство завештаочевог универзалног сукцесора. Својство тестаментарног
наследника стиче оно лице за које је завешталац предвидео да ће наследити целокупну
заоставштину или један њен део. Именовање наследника не представља обавезну садржину
тестамента. Завешталац може располагати за случај смрти, а да никога не именује за
наследника. Наследник може бити именован на два начина: изричито и прећутно. Код
изричитог именовања наследника, завешталац на непосредан начин изражава намеру да
одређено лице буде његов универзални сукцесор. Није неопходно навести све елементе
грађанскоправног идентитета тестаментарног наследника.

Тестаментарни наследник је довољно одређен ако тестамент садржи податке на основу којих
се може утврдити његов идентитет. Приликом утврђивања да ли је завешталац одређено лице
именовао за наследника релевантна је завештаочева намера, а не изрази које је употребио у
тестаменту. Ако је завешталац неком лицу оставио целу заоставштину или њен аликвотни део,
оно ће имати својство универзалног сукцесора иако у тестаменту није означен као наследник.
Однос на основу којег се одређује потенцијални наследник мора такође бити јасно изражен у
тестаменту, иначе тестамент неће производити правна дејства. Наследником ће се сматрати и
лице коме је завешталац оставио једну или више ствари, односно права, ако се утврди да је
завештаочева намера била да то лице постане наследник. Завештаочева намера да за
наследника именује лице којем је оставио поједине ствари или права најчешће се утврђује на
основу тога што су у тестаменту за такво лице предвиђене неке правне последице које се
редовно везују за универзалне сукцесоре, као што су плаћање завештаочевих дугова или
сахрана завештаоца. Намера завештаоца да одређено лице буде његов универзални сукцесор
постоји и онда када одређеном лицу остави појединачно набројане све предмете из
заоставштине. Правило је да величину наследног дела одреди завешталац. За случај да он то
пропусти да учини на несумњив начин, величину наследних делова утврђује суд у складу са
интерпретативним правилима која се ослањају на текст тестаментарног располагања –
правила о припадању наследства.

1) Када завешталац именује једног наследника, а не одреди му наследни део, то лице

наслеђује целу заоставштину. Уколико је одредио више лица за наследнике, а није им
одредио наследне делове, они наслеђују једнако.
2) Када завешталац именује једног наследника и одерди му наследни део којим не исцрпљује
целу заоставштину, остатак наслеђују законски појединци. Ако завешталац именује више
лице за наследнике и одреди им наследне делове који не исцрпљују целу заоставштину,
остатак припада законским наследницима.
3) Кад завешталац именује наследнике тако да једнима одреди наследни део, а другима не
одреди, они чији део није одређен наслеђују остатак заоставштине подељен на једнаке
делове.

44
51. ПРАВИЛА О ПРИПАДАЊУ НАСЛЕДСТВА

Прерачунавањем завештаоца назива се ситуација у којој су његове тестаментарне одредбе о

висини наследних квота контрадикторне или неспроводиве. Уколико се завешталац
прерачуна, суд одређује наследне квоте на основу корективних правила која је прописао
законодавац и разликују се три ситуације:

1) Први случај јесте када завешталац више лица именује за наследнике и одреди им наследне
квоте чији је збир већи од један и такав тестамент је неспроводив. Суд тестаментарним
наследницима смањује наследне делове, тако да њихов збир буде једнак јединици. Умањене
квоте морају остати у оној пропорцији коју је одредио завешталац.
2) Други случај прерачунавања постоји онда када завешталац више лица постави за
наследнике, а само некима одреди наследне квоте, тако да ништа не преостане за
наследнике чији делови нису одређени и такав тестамент је контрадикторан. У таквој
ситуацији, суд сразмерно смањује квоте наследника чији је наследни део одређен, све докле
наследници са неодређеним делом не добију део који је једнак делу наследника ком је
намењена најмања квота.
3) Трећи случај прерачунавања јавља се онда када завешталац предвиди да ће целу
заоставштину наследити тестаментарни наследници, а одреди им наследне квоте чији
је збир мањи од један. Овакав тестамент је такође контрадикторан и ЗОН није поставио
правило за овај случај. Проблем се решава тако што суд сразмерно повећава наследне
квоте како би обухватиле цело наследство.

52. РАЗБАШТИЊЕЊЕ (НЕГАТИВАН ТЕСТАМЕНТ, EXHEREDATIO)

Разбаштињење је одредба у тестаменту усмерена на то да се законским наследницима

потпуно или делимично ускрати могућност да наследе завештаоца у тренутку његове
смрти. Тестамент који садржи одредбу о разбаштињењу се назива негативни тестамент.
Разбаштињење може бити потпуно или делимично. Код потпуног разбаштињења
завештаочева намера иде за тим да одређенмо лице не добије никакве користи из
заоставштине. Делимично разбаштињење постоји онда када завешталац предвиди да ће
одређено лице добити мање од онога што би добило према правилима законског
наслеђивања. Посебан случај делимичног разбаштињења постоји онда када завешталац свом
наследнику остави само нужни део. Важно је разликовати изричито и прећутно
разбаштињење. Код изричитог разбаштињења се ради о негативном тестаменту и
завешталац на непосредан начин изражава своју намеру да одређено лице у потпуности или
делимично разбаштини. Прећутно разбаштињење постоји онда када завешталац своју
намеру да неко лице потпуно или делимично разбаштини изражава именовањем неког другог
лица за наследника. У случају изричитог разбаштињења се узима да разбаштињени наследник
није доживео тренутак оставиочеве смрти, док код прећутног разбаштињења заоставштина
припада тестаментарном наследнику. Дејства посредног разбаштињења условљена су
делотворношћу одредбе о именовању наследника. Прећутно разбаштињење може опстати
само ако лице коме је завешталац оставио заоставштину постане наследник. У случају да
тестаментарни наследник не може или неће да наследи, узима се као да до разбаштињења није
ни дошло. Разбаштињење законских наследника улази у сферу завештаочеве слободе
тестирања. Могућност разбаштињења подлеже општем ограничењу које је оличено у установи
јавног поретка. То значи да ће разбаштињење бити ништаво ако је у супротности са
принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима. Могућност разбаштињења
подлеже и посебним ограничењима:

45
 1) Завешталац не може написати тестамент којим би потпуно искључио могућност
наслеђивања. Државу, која има положај принудног наследника, завешталац може само
прећутно разбаштинити, тако што ће именовати тестаментарног наследника.
Изричито разбаштињење државе је ништаво.
2) Када је реч о супружнику и најближим сродницима, завештаочева могућност да их
разбаштини ограничена је правилима о нужном делу. Правило је да завешталац може
само делимично разбаштинити своје нужне наследнике, јер им мора оставити њихов
нужни део. До потпуног разбаштињења нужних наследника може доћи само ако су
испуњене законске претпоставке за искључење и лишење права на нужни део.

53. ПРОСТА СУПСТИТУЦИЈА

Проста супституција је одредба у тестаменту којом завешталац одређује наследника за

случај да друго лице не постане наследник. Код просте супституције се јављају два лица:
институт и супститут. Институт је првобитни наследник. Завештаочева намера иде за тим
да институт постане његов универзални сукцесор. Супститут је институтов заменик и
постаје наследник само у случају да институт из неко разлога ''отпадне од наслеђа''. Да би
дошло до просте супституције, неопходно је испуњење два услова: да наступи супституциони
случај и да супститут може и хоће да наследи завештаоца. Супституциони случај је свака
околност која доводи до тога да институт отпадне од наслеђа (институт умре пре
завештаоца, неспособан је/недостојан је за наслеђивање, дао је негативну наследну изјаву).
Завешталац може одредити ситуације у којима наступа супституција, јер именовање
супститута улази у сферу слободе тестирања. Када завешталац пропусти да предвиди
супституционе случајеве, до супституције долази увек кад институт, из било ког разлога,
отпадне од наслеђа. Супститут мора да испуни опште услове који се захтевају од сваког
наследника – да доживи тренутак оставиочеве смрти, мора бити достојан и способан за
наслеђивање и не сме се одрећи наследства. испуњеност ових услова се цени према
завештаоцу, јер је супститут завештаочев наследник и он то постаје у тренутку његове смрти.
Ако се супституциони случај састоји у одрицању од наслеђа, да би наступила супституција,
довољно је да супститут надживи завештаоца – не мора да буде жив када институт даје
негативну наследну изјаву. Супституција не мора бити ограничена само на једног супститута.
Завешталац може предвидети и вишестепену супституцију – одређивање супститута
супституту. Специфичан модалитет супституције представља реципрочна супституција. Код
реципрочне супституције, завешталац предвиђа да ће његови санаследници један другом
бити супститути. Завешталац може одредити да једно лице буде супститут неколицини
института. У том случају, супститут ступа на место сваког института који отпадне од
наследства. Тестаментом се може предвидети да више лица буду супститути једном
институту. Ако наступи супстициони случај, поставља се питање у којој сразмери супститути
деле заоставштину која је била намењена институту. Начин на који ће супститути између себе
делити заоставштину одређује завешталац. Ако он то пропусти да учини, супститутима ће на
једнаке делове припасти заоставштина која је била намењена институту. Завешталац може
именовати супститута тестаментарном и законском наследнику. Постављање супститута
тестаментарном наследнику доводи до искључења примене правила о прираштају у
тестаментарном праву. Постављањем супститута законском наследнику, у зависности од
конкретних околности, завешталац искључује примену права представљања, прираштаја у
законском наслеђивању или правила о следореду.

54. ФИДЕИКОМИСАРНА СУПСТИТУЦИЈА У ШИРЕМ СМИСЛУ

Фидеикомисарна супституција у ширем смислу представља одредбу у тестаменту којом

завештала предвиђа да ће по наступању одређених околности једно лице престати да
буде наследник и да ће на његово место ступити други наследник. Овде се појављују два
наследник: претходни наследник (фидуцијар) и потоњи наследник (фидеикомисар).

46
Суштина фидеикомисарне супституције је у томе што они постају наследници ''једно после
другог''. Заоставштину у тренутку оставиочеве смрти добија претходни наследник, а када
наступи околност предвиђена тестаментом, он престаје да буде наследник и на његово место
долази потоњи наследник. Околност која доводи до наступања фидеикомисарне супституције
се назива супстициони случај. Круг супстиционих случајева одређује завешталац и то могу
бити различите околности: испуњење одложног или раскидног услова, протек рока,
неизвршење налога. Дозвољеност фидеикомисарне супституције зависи од тога шта је
завешталац предвидео као супстициони случај. Ако завешталац као супстициони случај
предвиди смрт претходног наследника, таква одредба представља фидеикомисарну
супституцију у ужем смислу, коју српско право забрањује. Фидеикомисарну супституцију не
треба мешати са наследничком заједницом и простом супституцијом. Фидуцијар и
фидеикомисар нису санаследници, већ се позивају на наслеђе сукцесивно. Заоставштину
прво стиче фидуцијар, па кад наступи супституциони случај, заоставштина се предаје
фидеикомисару. Завешталац може предвидети да у погледу дела заоставштине који је
намењен фидуцијару својство фидеикомисара има фидуцијаров санаследник.
Фидеикомисарна и проста супституција разликују се по томе што је код просте супституције
супститут ''непосредни правни следбеник завештаоца''. Однос института и супститута је
постављен алтернативно и заснива се на принципу искључивости – ако институт постане
наследник, супститут то не може постати. За однос између фидуцијара и фидеикомисара
својствено је њихово смењивање у наслеђивању оставиоца. Обојица ће постати завештаочеви
наследници, са тим што је фидуцијар непосредни, а фидеикомисар посредни наследник. У случају
сумње да ли је завешталац у тестаменту предвидео просту или фидеикомисарну
супституцију, узима је да је одређена проста супституција. За правни положај фидуцијара и
фидеикомисара је релевантно разликовање два временска периода. Први период почиње у
моменту смрти оставиоца и траје све до наступања супституционог случаја. У момент
унаступања супституционог случаја долази до смењивања фидуцијара и фидеикомисара на
месту завештаочевог наследника. У тренутку оставиочеве смрти, заоставштина припада
претходном наследнику. Фидуцијар мора доживети тренутак оставиочеве смрти, мора бити
способан и достојан за наслеђивање и не сме се одрећи наслеђа. Претходни наследник има
специфичан правни положај, јер по наступању супституционог случаја, он наслеђе мора
пренети потоњем наследнику. Могућност претходног наследника да управља и располаже
заоставштином је ограничена, да би потоњи наследник био заштићен од умањења наследства.

Српско право нема одредбе које уређују положај претходног наследника и овде је могућа
сходна примена правила о положају плодоуживаоца. Значајна разлика између претходног
наследника и плодоуживаоца је у томе што претходни наследник није ималац стварног
права на туђој ствари, већ ''господар заоставштине'', чије је право ограничено тиме што
ће по наступању супституционог случаја ту позицију изгубити (тзв. привремени
наследник). Претходни наследник је дужан да управља заоставштином са пажњом доброг
домаћина, овлашћен је да употребљава ствари и права из заоставштине, као и да присваја све
цивилне и натуралне плодове. Не сме да отуђује ствари и права из заоставштине, нити може
да им мења супстанцију. Могући су изузеци од овог правила:

● Претходни наследник може уз дозволу или одобрење потоњег наследника да отуђи или
оптерети непокретност из заоставштине или било које друго право.
● Завешталац може предвидети у тестаменту да ће претходни наследник моћи да
отуђи права и ствари из заоставштине (тзв. ослобађање претходног наследника). У
таквој ситуацији, када наступи супституциони случај, потоњем наследнику припада
само оно што преостане иза претходног наследника.
● Дозвољена су располагања претходног наследника која су потребна ради испуњења
легата, налога или исплате завештаочевих дугова.
● Претходни наследник може да отуђи било које право из заоставштине када је таква
мера неопходна за управљање заоставштином.

47
Фидеикомисар је наследник завештаоца и његова права су усмерена на заоставштину. У
моменту завештаочеве смрти, фидеикомисар не стиче заоставштину, већ право на
очекивање заоставштине. Право на очекивање заоставштине садржи у себи низ овлашћења
која су усмерена на то да потоњи наследник оствари и осигура своју правну позицију.
Најзначајнија су право инвентара и право на обезбеђење заоставштине.

Право инвентара је право фидеикомисара да захтева попис и процену заоставштине.

Поред пописа и процене, потоњи наследник је овлашћен да захтева од фидуцијара
обезбеђење за своју правну позицију. Ако фидуцијар не пружи обезбеђење, суд може
наредити да се заоставштина или њен део предају на чување поузданом лицу. Готов новац,
хартије од вредности, штедне књижице и друге драгоцености се предају на чување суду на
чијем се подручју налази заоставштина. Фидеикомисар може да захтева да се у јавне регистре
упише да је фидуцијарово право ограничено, како би спречио савесност евентуалних
фидуцијарових прибавилаца. У тренутку оставиочеве смрти, заоставштина постаје део
имовине фидуцијара. Како фидеикомисар има право на очекивање заоставштине, она
егзистира као имовинскоправна целина у оквиру фидуцијарове имовине. Могућа је примена
реалне суброгације. За наступање реалне суброгације, потребно је да се испуне два услова:
уништење и отуђење неког добра из фидуцијарове имовине и да на његово место уђе
ново добро као накнада за уништено, противчинидба за отуђено добро. Ново добро ће
потпасти под исти правни режим под којим је потпадало уништено, односно отуђено добро.
Све оно што је фидуцијар прибавио као накнаду или противчинидбу за добра из заоставштине
мораће након наступања супституционог случаја да преда фидеикомисару. Терет доказивања
да ли је неко добро стечено као накнада или противчинидба за добро из заоставштине лежи
на потоњем наследнику. Реална суброгација делује у још једном правцу – у тренутку
наступања супституционог случаја, на потоњег наследника прелазе и обавезе које је фидуцијар
преузео ради редовног управљања заоставштином.

55. ФИДЕИКОМИСАРНА СУПСТИТУЦИЈА У УЖЕМ СМИСЛУ

Фидеикомисарна супституција у ужем смислу је одредба у тестаменту којом завешталац

именује наследника своме наследнику или легатару. Суштина фидеикомисарне
супституције у ужем смислу је то што завешталац као супституциони случај предвиђа смрт
претходног наследника и овај облик супституције је забрањен. Одређивање наследника
свом наследнику има неколико модалитета, који су такође забрањени:

1) Прећутно именовање наследника свом наследнику постоји онда када завешталац

забрани наследнику да располаже заоставштином.
2) Пупиларна супституција је одредба у тестаменту којом завешталац именује
наследника свом малолетном детету за случај да оно умре пре стицања активне
тестаментарне способности.
3) Квазипупиларна супституција представља одредбу у тестаменту којом завешталац
именује наследника свом детету, са тим да дететов фидеикомисар губи то својство
ако оно до смрти стекне тестаментарну способност.

56. УСЛОВ У ТЕСТАМЕНТУ

Услов је одредба којом завешталац правна дејства тестамента чини зависним од неке
будуће и неизвесне околности. Постоје три поделе услова, које се врше према различитим
критеријумима:

48
 ● У зависности од тога да ли се услов остварује (не)наступањем неке околности, разликују
се позитиван и негативан услов. Позитиван услов се остварује наступањем неког
догађаја, док је за остварење негативног услова потребно да неки догађај не наступи.
● Могућност условно постављеног наследника да утиче на остварење услова представља
критеријум за поделу на: потестативне, каузалне и мешовите услове. Потестативан
је онај услов чије остварење зависи искључиво од тестаментарног наследника.
Остварење каузалног услова стоји изван моћи тестаментарног наследника и зависи од
неког природног догађаја или од трећег лица. О мешовитом услови се говори онда када
његово остварење делимично завиди од тестаментарног наследника.

За тестаментарно право је најважнија подела на одложне и раскидне услове. Критеријум

поделе се огледа у утицају услова на дејства тестамента. Одложни (суспензивни) услов
чини неизвесним наступање дејстава тестамента. Када је наследник постављен под
одложним условом, дејства тестамента неће наступити у тренутку смрти оставиоца. Условно
постављен наследник стиче заоставштину ако се услов оствари.

Раскидни (резолутивни) услов чини неизвесним опстанак дејстава која је тестамент

произвео у тренутку оставиочеве смрти. Код раскидног услова, дејства тестамента наступају
у тренутку завештаочеве смрти, али њихово трајање је неизвесно. Тестаментарни наследник
стиче заоставштину у тренутку завештаочеве смрти, али када наступи раскидни услов, он губи
својство наследника. У тренутку завештаочеве смрти наступа правно стање које се назива
стањем пенденције/стањем лебдења. Стање пенденције означава да није извесно да ли ће
се услов остварити. Док траје то стање, условно именовани наследник има положај
фидеикомисара, што значи да он на заоставштини има само право чекања. Положај
фидуцијара имаће лице које завешталац одреди у тестаменту, а ако завешталац
пропусти да то учини, својство претходног наследника има законски наследник. Период
пенденције се може завршити на два начина: остварењем или изостанком услова.
Остварењем услова наступа супституциони случај. Претходни наследник губи то својство, а
лице постављено под условом постаје прави наследник. Остварење одложног услова делује ex
nunc – лице именовано под условом стиче својство наследника тек у моменту остварења
услова. Због тога важи правило да условно постављен наследник мора да доживи тренутак
остварења услова. Изостанак услова постоји онда када постане извесно да се услов не
може остварити. Тада именовање наследника под одложним условом остаје без правног
дејства. Условно именовани наследник губи својство фидеикомисара, а фидуцијар постаје
потпуни наследник. Изостанак одложног услова наступа и онда када условно именовани
наследник умре пре остварења услова. Наследник именован под раскидним условом стиче
заоставштину у тренутку оставиочеве смрти. У периоду пенденције услова, он ће имати
положај претходног наследника, док ће као потоњи наследник фигурирати завештаочеви
законски наследници или лице које је завешталац одредио у тестаменту. Период пендеције
раскидног услова такође може да се заврши на два начина: испуњењем или престанком
услова. Испуњењем раскидног услова наступа супституциони случај. Условно именован
наследник престаје да буде фидуцијар и предаје заоставштину потоњим наследницима, који
постају потпуни наследници. Испуњење раскидног услова делује ex nunc – претходном
наследнику се признаје својство наследника од момента смрти до момента остварења услова.
Тиме се омогућује условно постављеном наследнику да задржи све плодове које је прибирао
из заоставштине док је трајао период пенденције раскидног услова.Ништава је одредба у
тестаменту којом се предвиђа да ће испуњење раскидног услова деловати ретроактивно.
Изостанак раскидног услова доводи до тога да дејства тестамента бивају коначна.
Наследник именован под условом постаје потпуни наследник, а фидеикомисари губе право
чекања. Уколико наследник именован под раскидним условом умре пре остварења услова,
његови наследници постају неограничени господари заоставштине.

49
Када је већ у тренутку оставиочеве смрти извесно да се раскидни услов неће остварити, узима
се као да услов није ни постављен. Наследник именован под раскидним условом у тренутку
оставиочеве смрти постаје потпуни наследник. Али, ако је раскидни услов остварен пре смрти
завештаоца, узима се да наследник није ни именован.

НЕМОГУЋ И НЕДОЗВОЉЕН УСЛОВ: Услов је немогућ када се дејство тестамента везује за

околност која се не може остварити из објективних и фактичких разлога. Није немогућ
услов који је субјектино неостварљив, тј. који не може остварити условно постављени
наследник. Недозвољен услов је онај који је у супротности са принудним прописима,
јавним поретком и добрим обичајима. Немогући и недозвољени услови се сматрају
непостојећим, што значи да ће тестамент бити делимично ништав. Поништава се одредба
о услову, док именовање наследника остаје да важи ослобођено услова.

ФИКЦИЈА (НЕ)ОСТВАРЕНОГ УСЛОВА: Услов се сматра оствареним ако његово остварење

противно начелу савесноти и поштења спречи онај на чији терет је одређен. Сматра се да услов
није остварен ако његово остварење, противно начелу савесности и поштења, проузрокује онај
у чију је корист услов одређен.

НЕГАТИВНИ ОДЛОЖНИ УСЛОВ: ЗОН предвиђа да се негативни одложни услов сматра

позитивним раскидним условом. На пример, ако у тестаменту стоји: ''Мој наследник биће Јован,
ако се не буде дрогирао'', суд узима да ова одредба гласи: ''Мој наследник биће Јован, али ако се
буде дрогирао, губи наследство.''

57. РОК У ТЕСТАМЕНТУ

Рок је одредба којом завешталац правна дејства тестамента везује за одређен термин,
истек времена или наступање неког извесног догађаја. Рок се разликује од услова по томе
што се дејства тестамента везују за догађај, чије је наступање неумитно. Правна дејства рока
у тестаменту зависе од тога да ли је наследник именован под одложним или раскидним
роком. Код одложног рока за истек времена или за одређени датум се везује наступање
дејства тестамента. Наследник именован под одложним роком у тренутку оставиочеве дмрти
стиче положај фидеикомисара и има само право чекања. Својство фидуцијара имају законски
наследници ако завешталац у тестамену није предвидео другачије. Када одложни рок истекне,
фидуцијар губи својство наследника и предаје заоставштину тестаментарном наследнику,
који постаје потпуни наследник. За истек раскидног рока везује се опстанак правних дејстава
која је тестамент произвео у моменту смрти. Тестаментарни наследник стиче у тренутку
завештаочеве дмрти својство претходног наследника, које задржава све док не истекне рок.
Својство фидеикомисара имају законски наследници завештаоца, осим ако у тестаменту није
предвиђено другачије. Када раскидни рок истекне, тестаментарни наследник губи својство
фидуцијара. Он ће бити дужан да преда заоставштину потоњим наследницима, која постају
потпуни наследници. Уколико својство потоњег наследника имају законски наследници,
заоставштина се додељује оним лицима која су својство законских наследника стекла у
моменту завештаочеве смрти. За случај да наследник постављен под раскидним роком не
доживи истек рока, заоставштина се додељује завештаочевим законским наследницима ако
из тестамента не проистиче другачија намера завештаоца.

НЕМОГУЋ И НЕПРИМЕРЕНО ДУГАЧАК РОК: Рок се сматра немогућим када се дејства

тестамента везују за непостојећи датум. Правило је да се такав рок сматра непостојећим.
Тестамент ће важити као да рок није одређен. Од овог правила предвиђен је изузетак: уколико
је везивање дејстава тестамента за непостојећи датум последица завештаочеве омашке, рок
одређује суд у складу са правом намером завештаоца. Посебан проблем постоји када
завешталац дејства тестамента везује за непримерено дугачке рокове. Тада се узима да је рок
непостојећи.

50
Тестамент се ослобађа рока и производи правна дејства као да рок није ни био одређен. Од
овог правила је предвиђен изузетак када се утврди да је непримерено дугачак рок последица
тога што се завешталац погрешно изразио, или се преварио у рачунању времена. Тада се рок
одређује у складу са правом намером завештаоца. Када завешталац дејства тестамента
везује за одређен датум, а умре после тог датума, наследник постављен под одложним роком
стиче заоставштину у тренутку завештаочеве смрти, док се за наследника постављеног под
раскидним роком узима као да никад није ни био именован за наследника.

58. НАЛОГ У ТЕСТАМЕНТУ

Налог (modus) је одредба у тестаменту којом се за наследника или легатара (оптерећено

лице) предвиђа дужност да изврше неку чинидбу у корист другог лица (корисник налога)
или ради остварења објективног циља, при чему између оптерећеног лица и корисника
налога не настаје облигациони однос. Уколико до неиспуњења налога дође услед кривице
тестаментарног наследника који је оптерећен налогом, узима се као да је наступио
раскидни услов. Код налога постоје три субјекта: оптерећено лице, корисник налога и
лица овлашћена да захтевају испуњење налога. Оптерећено лице је тестаментарни
наследник или легатар за кога је завешталац предвидео дужност извршења налога. Ако
завешталац није одредио оптерећено лице, нити се оно може одредити из тестамента, својство
оптерећеног лица ће имати сви наследници. Корисник налога је лице у чијем је интересу
предвиђено извршење налога. Постојање корисника налога није обавезно, јер налог може
постојати и онда када је намера завештаоца усмерена на то да оптерећено лица оствари
одређени објективни циљ, а не да неког другог обдари. Налог поседује одређене сличности са
легатом, али и са потестативним раскидним условом, због чега га треба разграничити од њих:

● Легат је одредба у тестаменту којом завешталац оставља легатару одређене

имовинскоправне користи из заоставштине, не постављајући га за наследника. За појам
легата су битна три елемента: легат мора имати корисника (легатара), тај корисник мора
бити правни субјект и предмет легата мора бити нека имовинскоправна вредност из
заоставштине. Правне последице легата састоје се у томе што између онерата
(тестаментарни наследник) и легатара настаје облигациони однос. Легатар постаје
ималац субјективног права након завештаочеве смрти. Он може од онерата да захтева
изврђење легата. Легатар има право да захтева накнаду штете коју трпи услед тога што
онерат није извршио обавезу онако како је предвиђено тестаментом. Налог је неподобан
да створи облигациони однос. Корисник налога нема потраживање према оптерећеном
лицу. Он не може захтевати испуњење налога. Корисник налога нема право на накнаду
штете ако испуњење налога изостане или закасни.
● Иако су налог и потестативни раскидни услов слични, не производе идентична правна
дејства. Да би тестаментарни наследник спречио наступање раскидног услова, он се мора
понашати тачно онако како то завешталац захтева. Наследник постављен под
раскидним условом губи заоставштину чак и онда када је до остварења раскидног
услова дошло без његове кривице. Оптерећено лице мора да испуни налог ''према својим
могућностима''. Ако је испуњење налога изостало из разлога који се не може
приписати у кривицу оптерећеном лицу, оно задржава заоставштину. Основни
критеријум за разликовање потестативног раскидног услова и налога састоји се у томе
што је налог увек усмерен на то да се оствари неки општи циљ или да се нешто учини
у корист трећег. Потестативни раскидни услов је ограничен искључиво на сферу
наследника именованог под условом. Када у тестаменту стоји да ће наследник изгубити то
својство (ако напусти факултет, почне да пуши, да се дрогира и сл.), таква одредба
представља раскидни услов јер не представља чинидбу у корист трећег или чинидбу зарад
остварења неког општег циља. Испуњење раскидног услова не може бити тражено
тужбом, за разлику од налога, где постоји могућност да се против оптерећеног лица
подигне тужба за извршење наложене дужности.

51
Код налога некад не постоји корисник, а ако постоји корисник, он нема захтев – није овлашћен
да у сопственом интересу од оптерећеног лица захтева извршење наложене чинидбе и због
тога постоји опасност да налог неће бити извршен. Правни поредак предвиђа две санкције за
случај неизвршења налога: посредну и непосредну. Посредна санкција се огледа у томе што
се неиспуњење налога које се може приписати у кривицу оптерећеном лицу уподобљава
наступању раскидног услова. Право на тужбу за утврђење престанка права због неизвршења
налога имају извршилац тестамента и друга лица која за то имају правни интерес. Непосредна
санкција се састоји у могућности да се оптерећено лице судским путем принуди да изврши
налог. Испуњење налога не може захтевати корисник налога већ трећа лица – лица овлашћена
да захтевају извршење налога. У ту категорију спадају: извршилац тестамента, наследник или
санаследник лица оптерећеног налогом. Овлашћена лица могу против оптерећеног лица
подићи кондемнаторну тужбу и захтевати спровођење принудног извршења. У парници за
извршење налога, овлашћена лица се појављују као тужиоци који воде спор у своје име, али у
туђем интересу. Уколико завешталац пропусти да одреди рок за извршење налога, то ће
учинити суд на захтев извршиоца тестамента или неког другог лица које има правни интерес.

НЕМОГУЋ И НЕДОЗВОЉЕН НАЛОГ: Налог је немогућ када се оптерећеном лицу намеће

чинидба која се не може извршити из објективних и фактичких разлога. Реч је о чинидби
чије је извршење, према природним законима, немогуће за било ког субјекта. Налог је
недозвољен ако је у супротности са принудним прописима, јавним поретком и добрим
обичајима. Немогући и недозвољени налози сматрају се непостојећим. То значи да се
поништава само одредба о налогу, док именовање наследника остаје да важи ослобођено
налога. Ако је завештаочев налог извршен још за његовог живота, тестамент ће производити
правно дејство као да налог није ни одређен.

59. ПОЈАМ, ПРАВНА ПРИРОДА И СУБЈЕКТИ ЛЕГАТА

Легат (испорука) је располагање за случај смрти којим завешталац одређеном лицу

(легатару) оставља неку имовинскоправну корист из заоставштине, не именујући га за
наследника. Легатар добија тачно одређено право из заоставштине, може бити предвиђен у
тестаменту уз одредбу о именовању наследника, а може представљати и једину садржину
тестамента. Значај легата се састоји у томе што омогућује завештаоцу да одређеном лицу
остави корист из заоставштине, а да то лице након отварања наследства не постаје члан
наследничке заједнице. Легатар је сингуларни сукцесор и у тренутку оставиочеве смрти стиче
облигациони захтев према оптерећеном лицу да му пренесе остављено право из
заоставштине. Легат је располагање за случај смрти које има облигационо дејство – тзв.
дамнациони легат. Код легата се појављују два субјекта: легатар (испорукопримац) и онерат
(дужник испоруке). Легатар је користник легата, лице ком је завешталац оставио одређену
имовинскоправну вредност из заоставштине, не постављајући га за наследника. Својство
онерата има лице коме је завешталац наметнуо дужност да легат изврши. У моменту
завештаочеве смрти онерат ће постати легаторов дужник. Онерата одређује завешталац.
Својство онерата могу стећи тестаментарни наследник, законски наследник или неки други
легатар. Легат наложен неком другом легатару назива се сублегат (подиспорука). Ако
завешталац предвиди легат, а не одреди онерате, обавеза испуњења легата терети све
законске и тестаментарне наследнике сразмерно њиховим наследним деловима. У случају да
су неколицина онерата обавезана на исплату легата, они одговарају за легат сразмерно делу
заоставштине који су добили, осим ако тестаментом није другачије предвиђено. Када постоји
више онерата, њихова одговорност је солидарна. Легат се неће угасити ако онерат не доживи
тренутак оставиочеве смрти или из неког другог разлога не постане наследник. Легатар има
право да тражи извршење легата од лица које се позива на наследство уместо онерата.
Својство легата може имати сваки грађанскоправни субјект (физичко и правно лице). Легатар
мора доживети тренутак оставиочеве смрти, мора бити способан и достојан за наслеђивање и
не сме се одрећи легата.

52
Правило је да легат остаје без правног дејства ако легатар умре пре завештаоца, одрекне се
легата или буде недостојан. Од овог правила је могућ изузетак – легатска супституција, где
својство легатара стиче легатски супститут. За случај да легатски супститут није одређен,
предмет легата остаје онерату. Легатар може бити именован под условом или роком, а може
бити и оптерећен налогом. Завешталац може оставити предмет легата неколицини лица
(заједнички легат). Ако завешталац пропусти да одреди уделе легатара на предмету легата,
узима се да су делови једнаки. У случају да неко од припадника легатске заједнице не може или
неће да се прихвати легата, преостали припадници легатске заједнице деле легирани предмет
сразмерно величини својих удела на легираном предмету.

Прелегат представља легат остављен законском или тестаментарном наследнику.

Прелегатар има двоструку правну позицију: истовремено је и легатар и универзални
сукцесор и у принципу су независне. Код прелегата се јавља питање његовог урачунавања у
наследни део. Прелегат остављен законском наследнику се урачунава у његов законски
наследни део. Од овог правила је могућ изузетак када завешталац предвиди да неће доћи до
урачунавања. Када су у питању тестаментарни наследници, правило је да се прелегат не
урачунава у њихов наследни део. Тестаментарни наследник добија прелегат поврх свог
наследног дела. Одредба у тестаменту којом завешталац уређује како ће тестаментарни
наследници у оквиру својих наследних квота поделити поједине предмете из заоставштине не
третира се као прелегат.

60. ПРЕДМЕТ ЛЕГАТА

Предмет легата може бити свака имовинскоправна корист. У зависности од тога шта
фигурира као његов предмет, разликују се следећи модалитети легата:

● индивидуално одређен легат ● алтернативно одређен легат

● генерично одређен легат ● легат циља
● легат потраживања ● легат набавке

Индивидуално одређен легат постоји када завешталац предмет легата одреди по неком
конкретном својству које га разликује од осталих предмета. То може бити индивидуално
одређена ствар, група индивидуално одређених ствари или неко друго индивидуално
одређено имовинско право. Правна дејства индивидуално одређеног легата су условљена
тиме да се предмет легата налази у оставиочевој имовини у моменту његове смрти.
Индивидуално одређени легат се сматра опозваним ако је завешталац отуђио или потрошио
предмет легата. Индивидуално одређен легат ex lege неће производити правна дејства ни
онда када је предмет легата случајно пропао за живота завештаоца или након његове смрти.
Генерично одређен легат постоји онда када завешталац остави легатару предмет који је
одређен по неком општем својству. Легатару је остављена одређена врста предмета или
одређена количина истоврсних предмета.

Опстанак и извршење генерично одређеног легата зависе од тога да ли је у тестаменту

одређена количина предмета који ће припасти легатару. Када је њихова количина одређена,
за пуноважност легата је ирелевантно да ли ти предмети постоје у заоставштини. Овде важи
принцип genera non pereunt (ствари одређене по роду не пропадају). Ако завешталац отуђи или
потроши генерично одређене ствари, или ако оне пропадну, онерат ће такве ствари набавити
у предвиђеној количини и предати легатару. Од овог правила постоји изузетак у случају
ограниченог генеричног легата. Код таквог легата завешталац одређује да се легатару
преда одређена количина истоврсних предмета који се налазе у заоставштини или у оквиру
неког другог индивидуализованог скупа. Генерично одређени легат неће производити правна
дејства уколико је тај индивидуализовани скуп отуђен или потрошен. Другачија правила важе
када није одређена количина истоврсних предмета који ће припасти легатару.

53
У том случају, легатару припадају сви такви предмети који се у моменту оставиочеве смрти
затекну у заоставштини. Уколико у заоставштини таквих предмета нема, легат неће
производити правна дејства.

Код легата потраживања је предмет легата потраживање које завешталац има према трећем
лицу. Онерат је овде у обавези да са легатаром закључи уговор о цесији и тако му уступи
потраживање. Легат потраживања ће се преобразити у индивидуално одређен или генерично
одређен легат ако је завешталац за живота наплатио потраживање. Код алтернативно
одређеног легата, завешталац предвиђа да ће легатару приапасти један од више одређених
предмета и примењују се општа правила о алтернативним облигацијама. Право избора
припада оном лицу које завешталац одреди у тестаменту, то могу бити легатар, онерат или
неко треће лице, а ако је завешталац пропустио да то уреди, право избора припада онерату
(дужнику).

Легат циља постоји онда када завешталац предвиди да ће онерат бити у обавези да изврши
неку чинидбу одређеном легатару, ради остварења одређеног циља, при чему се
конкретизација те чинидбе препушта правичној оцени трећег лица. За пуноважност овог
легата је неопходно да завешталац одреди легатара, као и да прецизно назначи циљ ради чијег
остварења ће легатар употребити легат. У супротном, легат неће производити правно дејство.
Код овог легата, завешталац препушта трећем лицу да конкретизује чинидбу коју ће
завешталац да захтева од онерата. Трећем лицу се може препустити да одреди: предмет
чинидбе, висину, место, време и начин њеног извршења. Треће лице не сме поступати
самовласно, већ је дужно да се руководи циљем ради којег је легат предвиђен, као и разлозима
правичности. Уколико треће лице приликом одређивања предмета легата искаже очигледну
неправичност, лице које је оштећено (легатар или онерат) може захтевати да предмет легата
одреди суд.

Легат набавке постоји онда када завешталац остави легатару индивидуално одређену ствар
која се не налази у његовој имовини. У том случају, онерат је дужан да ту ствар набави и да је
преда легатару. У случају да је набавка немогућа, онерат ће бити дужан да легатару исплати
њену вредност у новцу. По природи ствари, легат набавке остаје у важности независно од тога
што се легирани предмет у тренутку оставиочеве смрти не налази у његовој заоставштини. За
постојање легата набавке је битна завештаочева намера да остављени предмет припадне
легатару, чак и онда ако се не буде налазио у заоставштини (квалификована намера легирања).
Ова намера може бити изражена прећутно или директно.

61. ПОСЕБНЕ ВРСТЕ ЛЕГАТА

ЛЕГАТ ОСТАВЉЕН ПОВЕРИОЦУ: Правна дејства легата који је завешталац оставио свом
повериоцу зависе од тога да ли се подударају предмет легата и предмет повериочевог
потраживања. Ако је реч о различитим предметима, онда поверилац може од онерата
захтевати и исплату завештаочевог друга и исплату легата. Ако се подударају предмет легата
и предмет завештаочевог дуга, поверилац може захтевати само једно давање. Узима се да је
завешталац таквим легатом хтео да измири обавезу према свом повериоцу, да му призна
споран дуг или да убрза и олакша намирење његовог потраживања.

ЛЕГАТ ОСТАВЉЕН ДУЖНИКУ: ЗОН предвиђа да легат остављен дужнику има дејство
отпуштања дуга ако тестаментом није другачије одређено. Разликују се две ситуације:

1) Када завешталац остави свом дужнику предмет који је од њега потраживао, такав
легат се сматра опроштајем дуга. Онерат је дужан да са легатаром закључи уговор о
отпуштању дуга.

54
2) Ако завешталац остави легатару неки други предмет, а онај који од њега потражује,
онерат ће према легатару имати и потраживање, али и обавезу из легата.

Завешталац може наложити онерату да легатара ослободи дуга који има према онерату или
трећем лицу. Када је у питању дуг који легатар има према онерату, након завештаочеве смрти,
онерат ће бити дужан да са легатаром закључи уговор о отпуштању дуга. Ослобађање легатара
од дуга који има према трећем лицу, врши се тако што онерат трећем лицу исплаћује дуговану
чинидбу.

62. ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ЛЕГАТАРА

ПРАВО НА ЛЕГАТ И ПРАВО НА ЛЕГИРАНИ ПРЕДМЕТ: Код стицања легата треба разликовати
стицање права на легат и стицање права на легираном предмету. Право на легат је
облигационо право и састоји се у овлашћењу легатара да од онерата захтева пренос легираног
предмета. Право на легираном предмету легатар стиче онда када му онерат пренесе тај
предмет. Природа права на легираном предмету зависи од тога шта је легатару остављено
(стварно право, облигационо право, право интелектуалне својине и сл.). До завештаочеве
смрти легатар нема никакво субјективно право поводом остављеног легата. Постоји само тзв.
легатска нада, којом потенцијални легатар не може располагати.

СТИЦАЊЕ ПРАВА НА ЛЕГАТ: Правило је да легатар стиче право на легат у тренутку

завештаочеве смрти. Могући су изузеци када завешталац остави легат под одложним условом
или одложним роком. Легатар мора бити жив у моменту завештаочеве смрти, не сме бити
неспособан и недостојан за наслеђивање и не сме се одрећи легата. Прихватање и одрицање
права на легат се врше неформалном изјавом која се упућује онерату, а не оставинскм суду. По
томе се одрицање од легата разликује од негативне наследне изјаве. ЗОН није регулисао
одрицање од права на легат, а постоји становише по ком се одрицање права на легат врши на
исти начин као и одрицање од наследства.

СТИЦАЊЕ ЛЕГИРАНОГ ПРЕДМЕТА: Легатар стиче остављени предмет када онерат изврши
своју обавезу (пренос предмета). Обавезу онерата прати одређена правна санкција. Ако онерат
не изврши своју обавезу, легатар може судским путем захтевати принудно остварење свог
потраживања.

ЗАСТАРЕЛОСТ ПРАВА НА ЛЕГАТ: Право легатара да од онерата захтева извршење легата

подлеже застарелости – ово право застарева истеком рока од годину дана од када је легатар
сазнао за своје право и био овлашћен да захтева његово извршење. Једногодишњи рок
застарелости почиње да тече када се кумулативно испуне две претпоставке: сазнање легатара
за његово право и овлашћење легатара да захтева извршење легата. Истеком рока
застарелости, легаторово потраживање се претвара у природну облигацију – не губи право
на легат, већ губи право да захтева извршење легата. На застарелост суд не пази по службеној
дужности, већ је узима у обзир само ако се онерат на њу позове. Онерат који изврши легат
након истека рока застарелости не може тражити повраћај датог.

СМАЊЕЊЕ ЛЕГАТА: За онерата, легат је дуг из заоставштине. Легаторово потраживање према

онерату има основ у тестаменту. Постоје и завештаочеви повериоци, чија су потраживања
настала за живота оставиоца и након смрти оставиоца, на његове наследнике прелази обавеза
да исплате та потраживања. Завештаочеви повериоци имају право да се наплате пре легатара.
Када чиста вредност заоставштине која је остала по намирењу завештаочевих дугова није
довољна за намирење легата, легат се смањује. Првенство у односу на легатара имају и нужни
наследници оставиоца. Завешталац не може остављањем легата да умањи нужни део својих
нужних наследника. Нужни наследник је дужан да испуни легат у оној мери у којој ће његов
нужни део остати неокрњен.

55
ОДГОВОРНОСТ ЛЕГАТАРА ЗА ОСТАВИОЧЕВЕ ДУГОВЕ: Правило је да легатар не одговара за
оставиочеве дугове. Од овог правила је могућ изузетак када завешталац у тестаменту
предвиди да ће легатар одговарати за поједине завештаочеве дугове. У том случају, легатар ће
бити дужан да плати те дугове, али само у границама вредности легата.

63. ТУМАЧЕЊЕ ТЕСТАМЕНТА

Тумачење тестамента је утврђивање правно релевантног смисла завештаочеве изјаве.

Суд истражује прави смисао и домашај тестаментарних одредби и од тога како је суд схвати,
зависиће правне последице тестамента. Суд није слободан да тумачи тестамент по сопственом
нахођењу, већ је везан начином тумачења који прописује законодавац (субјективни метод
тумачења – утврђивање стварне намере завештаоца). Правила тумачења тестамента се
прилагођавају искључиво интересима завештаоца. Одредбе тестамента се тумаче према
правој намери завештаоца – приликом тумалчења суд мора да се оријентише на стварну
вољу оставиоца. Чак и када су употребљени јасни и недвосмислени изрази, тестамент је
подложан тумачењу и суд тада утврђује они значење које је тим изразима придавао
завешталац.Текст тестамента представља само полазиште за праве намере завештаоца.
Приликом тумачења тестамента суд није ограничен искључиво на анализу речи које су
употребљене у тестаменту, већ може узети у обзир околности које се налазе изван текста
тестамента: усмене изјаве дате у време сачињавања тестамента, објашњења судије или
сведока који су учествовали у поступку састављања тестамента о завештаочевим жељама и
намерама и сл. Меродавне су оне околности које су постојале у време сачињавања тестамента.

64. ДОПУНСКА ПРАВИЛА ЗА ТУМАЧЕЊЕ ТЕСТАМЕНТА

Допунска правила за тумачење тестамента се примењују онда када суд не може да

утврди шта је права намера завештаоца. Суд је дужан да тумачи тестамент и да донесе
одлуку о наследноправним последицама оставиочеве смрти на основу допунских
интерпретативних правила. Предвиђено је у чл. 135, став 2 ЗОН: ''Кад се права намера
завештаочева не може утврдити, завештање се тумачи у смислу који је најповољнији за
законске наследнике или оне којима је завештањем наложена каква обавеза.'' Ако се ово
правило системски тумачи са чл. 135, став 1 ЗОН: ''Одредбе завештања тумаче се према правој
намери завештаоца'' – уочава се правна празнина. Законодавац у чл. 135, став 1 говори о
тумачењу одредаба у тестаменту, док у чл. 135, став 2 говори о тумачењу тестамента. У
чл. 135, став 1 ЗОН, законодавац је рачунао са могућношћу да је тестамент евентуално ништав
или да из неког другог разлога не може произвести правна дејства.

Када суд добије исправу у којој је садржан тескт последње завештаочеве воље, он још увек не
зна да ли је тестамент пуноважан. Правило је да тумачење тестамента претходи његовом
поништавању и то значи да суд не може поништити тестамент док претходно не утврди праву
намеру завештаоца. У чл. 135, став 2 ЗОН, законодавац полази од тога да ће тестамент
производити правна дејства, али је спорно каква ће бити та дејства и према коме су усмерена.
Примена овог члана је могућа тек пошто суд претходно утврди да је тестамент пуноважан и да
ће произвести правна дејства. Поставља се питање: Како суд треба да поступи када постоји
сумња да ли тестамент може произвести правна дејства? Та законска празнина се попуњава
применом принципа favor testamenti. Према принципу favor testamenti (благонаклоно
тумачење), судија приликом тумачења тестаментарних одредби треба да омогући да
тестамент буде делотворан. Да би дошло до примене благонаклоног тумачења тестамента,
неопходно је испунити три услова:

56
 1) Благонаклоном тумачењу мора да претходи утврђивање праве намере завештаоца. Тек
у случају сумње, када суд не може утврдити праву намеру завештаоца, приступа се
благонаклоном тумачењу.
2) Текст тестамента треба да буде тако формулисан да се може схвати на различите
начине. Ако је завешталац своје располагање формулисао тако да може имати само
једно значење, не постоји простор за благонаклоно тумачење тестамента.
3) Принцип благонаклоног тумачења се може применити само онда када једно од могућих
значења тестамента води ка његовој ништавости или одсуству правних дејстава. Ако
формулација тестамента има више значња, при чему је свако од тих значења пуноважно
и подобно да произведе правно дејство, не примењује се правило о благонаклоном
тумачењу, већ се примењује правило које даје предност законском наследнику или лицу
коме је наложена нека обавеза.

Када тестамент има више значења, при чему су сва пуноважна и делотворна, у случају сумње,
суд тумачи тестамент у корист законског наследника. За законског наследника је
повољније да нешто добије него да не добије ништа, а ако добија у обе потенцијалне варијанте,
онда је повољнија она варијанта у којој добија више. Ако је спорна висина легата која терети
законског наследника, повољнијим се сматра онај легат који је мање вредан. Уколико се
могућа значења тестамента различито рефлектују на наследноправни положај више
законских наследника, релевантно је оно значење које је повољније за најближег од њих.
Близина наследника се одређује према редоследу позивања на наслеђе или величини
наследног реда. Када завешталац у тестаменту предвиди неки терет, при чему постоји сумња
о каквом се терету ради и колика је његова висина, биће меродавно оно значење које је
повољније за лице коме је тај терет наложен. Тумачење у корист лица коме је наложена нека
обавеза има супсидијарни карактер у односу на правило по ком се тестамент тумачи у корист
законског наследника. Тумачење у корист лица коме је наложена обавеза се примењује тек када
није могуће тумачење у корист законског наследника.

65. ПРИРАШТАЈ У ТЕСТАМЕНТАРНОМ ПРАВУ

Прираштај у тестаментарном праву се дефинише као повећање наследног дела

тестаментарног наследника, до којег долази услед тога што његов санаследник не може
или неће да наследи. Прираштај у тестаментарном праву је регулисан ЗОН, који разликује
три ситуације:

1) Када завешталац именује више наследника, а не одреди њихове наследне делове, део
наследника који не може или неће да наследи једнако прираста осталим
тестаментарним наследницима.
2) Када завешталац именује више наследника, тако да једнима одреди наследне делове, а
другима не одреди, део наследника који не може или неће да наследи једнако прираста
наследницима чији делови нису одређени.
3) Уколико је именовано више наследника и свима је одређен наследни део, не долази до
прираштаја. Део наследника који не може или неће да наследи припада оставиочевим
законским наследницима.

Правила о прираштају имају диспозитивну природу и примењују се само завешталац

пропусти да уреду судбину тестаментарне квоте која је остала слободна. Тестатор може
именованом тестаментарном наследнику одредити супститута. Ако завешталац пропусти да
одреди супститута, под одређеним условима постоји могућност да суд у поступку допуњујућег
тумачења одреди лице коме ће да додели слободан наследни део. Тек ако суд не може да
утврди каква је завештаочева намера у погледу слободног наследног дела, примењују се
правила о прираштају. Наследни део мора бити јединствен.

57
Првобитна квота тестаментарног наследника и део заоставштине који наслеђује по
правилима о прираштају чине јединствен наследни део. Није могуће да тестаментарни
наследник прихвати само првобитни део, а да се одрекне дела који му је припао по правилима
о прираштају. Или прихвата све, или не добија ништа.

66. ОПОЗИВАЊЕ ТЕСТАМЕНТА

Опозивање тестамента представља посебан облик располагања за случај смрти, којом

завешталац ставља ван снаге свој раније сачињен пуноважан тестамент. Могућност
завештаоца да опозове тестамент представља један од елемената његове слободе тестирања,
јер тестаментарно располагање опстаје онолико дуго колико га држи на снази завештаочева
воља. Да би завешталац могао да опозове тестамент, неопходно је испуњење три услова:

● да поседује активну завештајну способност

● да постоји озбиљна намера завештаоца да своје тестаментарно располагање
стави ван снаге (animus revocandi)
● да завештаочева воља за опозивање тестамента буде слободна

Биће рушљиво (релативно ништаво) опозивање тестамента учињено у заблуди, услед

преваре, претње или принуде, као и опозивање учињено од стране завештаоца који је
неспособан за расуђивање. Акт опозивања тестамента биће апсолутно ништав када није
учињен у намери да се неко раније тестаментарно располагање стави ван снаге. Завешталац
може по сопственом нахођењу опозвати тестамент све до своје смрти. Опозивање тестамента
је строго личан акт, завешталац се не може одрећи права на опозивање тестамента, нити
то право може пренети на друго лице. Апсолутно ништава је одредба у тестаменту којом се
завешталац одриче од права да опозове тестамент или могућност опозива ограничава
наступањем посебних услова – тзв. дерогациона клаузула. Тестамент може бити опозван на
више начина – разликују се формални и неформални начини опозивања тестамента. У оквиру
сваких од ових начина, опозивање може бити изричито или прећутно.

ИЗРИЧИТО ФОРМАЛНО ОПОЗИВАЊЕ: Овај вид опозивања се јавља онда завешталац сачини
нови тестамент, у ком на непосредан начин саопштава своју намеру да ранији тестамент
стави ван снаге. Наступиће правна дејства као да опозвани тестамент није ни био сачињен.
За пуноважност изричитог формалног опозивања није неопходно да у новом тестаменту
завешталац располаже својом заоставштином. Одредба којом се ранији тестамент ставља ван
снаге може представљати једину садржину тестамента. Опозивање тестамента може бити
модификовано условом или роком. Тестамент не мора бити сачињен у истој форми у којој је
сачињено располагање које се опозива – све тестаментарне форме имају једнаку правну
вредност. Да би наступила правна дејства изричитог формалног опозивања, неопходно је да
тестамент буде пуноважан. Ако је доцнији тестамент ништав из било ког разлога, опозивање
остаје без правног дејства.

ПРЕЋУТНО ФОРМАЛНО ОПОЗИВАЊЕ: Овај вид опозивања постоји онда када завешталац
сачини тестамент који садржински противуречи његовом ранијем тестаменту. Када
постоје два тестамента који су у садржинској противуречности, увек се узима да је доцнијим
располагањем опозвано раније. Дејства опозивања наступају чак и онда када се докаже да
завешталац приликом састављања доцнијег тестамента није узео у обзир раније сачињен
тестамент. Садржинска противуречност доцнијег и ранијег тестамента може бити потпуна
или делимична. У случају делимичне садржинске неспојивости, долази до делимичног
опозивања. Нов тестамент ће важити у потпуности, док ће се део заоставштине који није
обухваћен доцнијим тестаментом расправљати по старом тестаменту. За прећутно
формално опозивање тестамента је неопходно да доцнији тестамент буде пуноважан. Уколико
је доцнији тестамент ништав, не може имати за последицу опозивање ранијег тестамента.

58
За прећутно формално опозивање не тражи се делотворност доцнијег тестамента. Ако лице
које је именовано за наследника у доцнијем тестаменту из неког разлога не постане
наследник, ранији тестамент ће бити опозван, јер постоји неспоран и формално ваљан animus
revocandi.

НЕФОРМАЛНО ОПОЗИВАЊЕ: Неформално опозивање тестамента врши се његовим

уништењем у намери да се дејства тестамента ставе ван снаге. За неформално опозивање
не неопходно постојање два елемента: објективног и субјективног.Објективни елемент
манифестује се уништењем исправе на којој је сачињен тестамент. Уништење постоји онда
када завешталац исправу поцепа, запали, али и када прецрта тескт тестамента, када прецрта
или избрише свој потпис. Тестамент се сматра опозваним када завешталац на писмену
исправу стави ознаку да тестамент не важи. Та ознака не мора бити потписана. Завешталац,
по правилу, мора лично уништити исправу. Тестамент ће бити опозван и када га треће лице
уништи по изричитом налогу завештаоца. У том случају се треће лице појављује у улози
завештаочевог помагача, посредством којег завешталац непосредно испољава свој animus
testandi. Помагач није завештаочев заступник, јер код њега не постоји никаква слобода
одлучивања, већ спроводи оставиочеву вољу онако како му је наложено. Субјективни
елемент неформалног опозивања тестамента се огледа у постојању animus revocandi-ја. Овде
је важно истаћи да и неформално опозивање писаног тестамента, које се врши уништавањем
исправе на којој је сачињен, представља по својој природи правни посао. Због тога је потребно
да се испуне сви услови који се траже за пуноважност тестаментарног располагања: постојање
активне тестаментарне способности, намера за опозивање тестамента, која мора бити
слободна и озбиљна и у складу са јавним поретком и добрим обичајима.

РАСПОЛАГАЊЕ ЛЕГИРАНИМ ПРЕДМЕТИМА: Завешталац може опозвати легат тако што

ће након састављања тестамента располагати индивидуално одређеним легираним
предметом. Овај вид опозивања се још назива и прећутним неформалним опозивањем и могућ
је само код легата. Да би наступило прећутно опозивање легата, потребно је испуњење два
услова:

● легирани предмет мора бити ''одређен'' ● завештаочево располагање легираним

предметом мора бити пуноважно

Уништење одређеног предмета легата не представља његово опозивање. Уништење легиране

ствари има за последицу гашење легата. Та последица не наступа на основу оставиочеве воље
већ по сили закона, на основу тога што је ствар престала да постоји.

ОПОЗИВ ОПОЗИВА: Завешталац може опозвати тестамент којим је опозвао неки ранији
тестамент. У таквој ситуацији постоје три тестамента. Први тестамент је опозван другим, а
други је опозван трећим. Поставља се питање да ли је опозивањем другог тестамента оснажен
први. Опозивањем доцнијег тестамента ранији тестамент поново добија снагу. Код опозивањ
аопозива, ирелевантан је начин на који је опозван доцнији тестамент. Доцнији тестамент може
бити опозван (не)формално. Изузетак: Опозивање опозива неће имати за последицу поновно
оснажење ранијег тестамента ако то проистиче из завештаочеве намере, тј. ако се докаже
да завешталац није желео да опозивањем доцнијег тестамента оснажи раније располагање за
случај смрти. За утврђивање завештаочеве намере може бити релевантно понашање
тестаментарних наследника из ранијег и доцнијег тестамента према завештаоцу, као и
околности које су мотивисале завештаоца да опозове доцнији тестамент. У случају сумње,
узима се да је опозивањем доцнијег тестамента завешталац хтео да оснажи ранији. Терет
доказивања лежи на лицу које тврди да завешталац није имао намеру да поново оснажи ранији
тестамент.

59
Поништење тестамента представља судско одузимање правних дејстава тестаменту
приликом чијег састављања нису биле испуњене законске претпоставке за његову
пуноважност. Поништење се разликује од опозивања тестамента по томе што до поништења
може доћи само на основу судске одлуке. Опозивањем престају дејства пуноважног
тестамента, док се поништењем ускраћују правна дејства неважећем тестаменту.
Законодавац разликује апсолутно ништаве и релативно ништаве тестаменте, који са
собом повлачи читав низ правних последица: За апсолутно ништаве тестаменте се узима
као да никада нису били сачињени.

1. Релативно ништави тестаменти производе правна дејства уколико овлашћено лице не

поднесе захтев за њихово поништење.
2. Право на истицање апсолутне ништавости није ограничено роком. За поништење
релативно ништавих тестамената законодавац је предвидео преклузивне рокове.
Пропуштање овлашћеног лица да захтева поништење релативно ништавог тестамента има
за последицу губитак права на поништење.
3. Апсолутно ништав тестамент не може конвалидирати. Код релативно ништавог
тестамента је конвалидација могућа.
4. Круг лица која могу истицати апсолутну ништавост је шири. Суд по службеној дужности
пази на апсолутну ништавост и на њу се може позивати свако заинтересовано лице. Захтев
за поништење релативно ништавог тестамента може поднети само оно лице у чијем је
интересу ништавост установљена.
5. Поводом апсолутно ништавих тестамената суд доноси декларативну одлуку – пресуду којом
се утврђује ништавост, док се у вези са релативно ништавим тестаментима доноси
конститутивна пресуда.

67. АПСОЛУТНА НИШТАВОСТ ТЕСТАМЕНТА

Законодавац предвиђа да је тестамент апсолутно ништав ако је супротан принудним

прописима, јавном поретку и добрим обичајима. Разликују се две категорије апсолутно
ништавих тестамената: незаконити тестаменти у ужем смислу и тестаменти супротни
јавном поретку.

НЕЗАКОНИТИ ТЕСТАМЕНТИ У УЖЕМ СМИСЛУ: Ради се о тестаментима који противурече

изричитој законској забрани. Српско право познаје неколико изричитих законских забрана
чија повреда има за последицу апсолутну ништавост тестамента. Апсолутно је ништав
тестамент који је сачинило лице млађе од 15 година или лице потпуно лишено пословне
способности. Апсолутно ништаве су:

1) одредба у тестаменту којом се одређује наследник своме наследнику или легатару

2) одредба којом се забрањује наследнику или легатару да отуђује остављено право
3) одредба у тестаменту којом завешталац наследницима забрањује или ограничава деобу
наследства

Законодавац такође изричито предвиђа да су ништаве одредбе којима се нешто оставља

лицима овлашћеним за састављање јавних тестамената, тестаментарним сведоцима и њима
блиским лицима. У јавним тестаментима је забрањено располагање у корист овлашћеног лица
које је учествовало у поступку састављања тестамента, као и располагање у корист његових
предака, потомака, браће и сестара и његовог супружника. Закон не дозвољава да се у
алографском тестаменту и јавним тестаментима нешто остави тестаментарном сведоку,
његовим прецима, потомцима, браћи и сестрама и његовом супрунику. Апсолутно су ништаве
одредбе усменог тестамента којима се нешто оставља тестаментарном сведоку, његовим
прецима, потомцима, побочним сродницима закључно са IV степеном сродства, његовом
супружнику и супружницима свих тих лица.

60
Однос из ког проистиче забрана треба да постоји у моменту састављања тестамента. За
апсолутну ништавост је ирелевантно да ли на основу тестамента у чијем састављању су
учествовали, овлашћено лице, сведоци, њихови супружници или законом предвиђени
сродници добијају непосредне или посредне користи. Суд ће поништити сваки тестамент
када утврди да је у супротности са принципима који проистичу из целокупности правног
поретка. Повреда јавног поретка и добрих обичаја испољава се кроз недозвољеност
садржине тестамента, као и кроз недозвољеност његовог предмета, циља и
завештаочевих мотива. За оцену да ли је тестамент у супротности са јавним поретком и
добрим обичајима меродаван је моменат завештаочеве смрти, пошто је тестамент правни
посао mortis causa.

Што се тиче правних последица апсолутне ништавости, у питању су:

● повраћај ствари и права из заоставштине – За апсолутно ништав тестамент се узима

као да никада и није био сачињен. Ако је тестаментом именован наследник, поништење
тестамента има за последицу додељивање заоставштине законским наследницима или
наследницима из тестамента који је опозван ништавим тестаментом. Ништавост легата
доводи до тога да легирани предмети остају код онерата.

● истицање апсолутне ништавости – Тужбу за поништење апсолутно ништавог

тестамента може поднети свако лице које има интерес да тестамент буде поништен. Тај
интерес може бити посредан и непосредан. На апсолутну ништавост пази и суд по
службеној дужности. Право на истицање апсолутне ништавости није ограничено
роковима.

● конверзија – Апсолутно ништав тестамент може произвести правна дејства ако су

испуњени услови за конверзију. Конверзија је претварање ништавог правног посла у
други пуноважни правни посао, до ког долази ако ништав правни посао испуњава
услове за пуноважност другог правног посла и ако се може претпоставити да би
странка предузела тај други правни посао да је знала за ништавост. Конверзија се
примењује у оним случајевима када је завешталац желео да оствари дозвољена
наследноправна дејства, али је услед непознавања правних прописа прибегао ништавом
тестаменту. Примена конверзије представља вид допуњујућег тумачења тестамента на
основу хипотетичке воље завештаоца.

● делимична ништавост – Правило је да ништавост појединих одредаба у тестаменту

не повлачи са собом ништавост целог тестамента. Законодавац изричито предвиђа да
се ништави терети и услови сматрају непостојећим. Ако је наследник именован под
ништавим условом, услов се поништава, а именовање наследника остаје пуноважно.
Такође, ако је наследнику одређен наследник, одредба о именовању фидуцијара опстаје,
а поништава се само одредба о именовању фидеикомисара.

Од правила да се ''корисно штетним не квари'', предвиђени су изузеци. Први изузетак постоји

онда када је ништава одредба битна за егзистенцију тестамента, тј. када она има такав значај
да тестамент не може опстати у њеном одсуству. Такав је случај са предметом легата. Када
је предмет легата недозвољен, цео легат пада, без обзира што су остале одредбе везане
за легат пуноважне. Други изузетак постоји онда када је ништава одредба представљала
одлучујућу побуду за састављање тестамента. У том случају, она повлачи ништавост
преосталог садржаја који, сам по себи, није недозвољен. Побуда се сматра одлучујућом ако се
утврди да завешталац не би сачинио тестамент да је знао да та одредба неће производити
правна дејства.

61
68. РЕЛАТИВНА НИШТАВОСТ ТЕСТАМЕНТА

Разлози релативне ништавости такстативно су набројани у закону. У питању су: мане воље
(заблуда, превара и претња), одсуство активне тестаментарне способности и повреда
форме. На поништење рушљивог тестамента због мана воље сходно се примењују одредбе
ЗОО о мана воље у уговорном праву. У ЗОН-у су регулисана само она питања код којих се у
тестаментарном праву одступа од општег режима који важи за мане воље. Тестамент је
ништав и кад постоји завештаочева заблуда о мотиву. Ако су само неке одредбе тестамента
сачињене под утицајем мана воље, онда се само оне поништавају.

Поништење тестамента због мана воље може захтевати само оно лице које за то има правни
интерес. Рок за подизање тужбе износи годину дана, а рачуна се од сазнања за разлог
рушљивости (субјективни рок). Овај рок не може почети да тече пре проглашења тестамента.
Објективни рок за поништење тестамента почиње да тече од његовог проглашења и износи
десет година према савесном лицу, а двадесет година према несавесном лицу. Рокови су
преклузивни. Када истекне било који од ових рокова, право на поништење се гаси и
долази до конвалидације тестамента: рушљив тестамент се оснажује и постаје
пуноважан. Одсуство активне тестаментарне способности представља разлог рушљивости
тестамента онда када је тестамент сачинило лице старије од 15 година које је у време
састављања тестамента било неспособно за расуђивање, али није било потпуно лишено
пословне способности. Поништење тестамента због одсуства активне тестаментарне
способности може захтевати лице које за то има правни интерес у субјективном року од
годину дана од сазнања за разлог ништавости. Овај рок не може почети да тече пре
проглашења тестамента. Објективни рок се рачуна од проглашења тестамента и износи десет
година према савесном лицу, односно двадесет према несавесном лицу. Када је разлог
рушљивости повреда форме, поништење тестамента се може захтевати у субјективном року
који износи једну годину, а који се рачуна од сазнања за тестамент. Субјективни рок се може
почети да тече пре проглашења тестамента. Објективни рок износи десет година, а рачуна се
од проглашења тестамента.

69. ПРАВО НА НУЖНИ ДЕО (КРУГ НУЖНИХ НАСЛЕДНИКА И УСЛОВИ ЗА СТИЦАЊЕ СВОЈСТВА
НУЖНОГ НАСЛЕДНИКА, АПСОЛУТНИ И РЕЛАТИВНИ НУЖНИ НАСЛЕДНИЦИ)

Нужни део се може деифнисати као законом одређена вредност из заоставштине коју ће
након оставиочеве смрти добити најближи припадници његове породице (нужни
наследници), упркос другачијој завештаочевој намери која је изражена кроз његов
тестамент и доброчина располагања учињена за живота. Право на нужни део је признато
само оним лицима које је законодавац изричито предвидео. Нужни наследници су
оставиочеви: потомци, усвојеници и њихови потомци, супружник, родитељи, усвојиоци, браћа,
сестре, дедови и бабе и сви остали преци. Лице из круга нужних наследника стиче право на
нужни део само ако је у конкретном случају позвано на наслеђе по правилима законског
наслеђивања. Нужни наследник мора испунити све опште услове који се траже за било којег
наследника: мора доживети тренутак оставиочеве смрти, мора бити достојан и способан
за наслеђивање и не сме се одрећи наследства. Између нужних наследника постоји
хијерархија у погледу позивања на нужни део – лице које иза смрти оставиоца не може да се
позове на наследство као законски наследник због постојања неког ближег законског
наследника, не може да оствари право на нужни део. Приликом утврђивања да ли неки од
нужних наследника може у конкретном случају да се позове на наслеђе по правилима
законског наслеђивања узимају се у обзир и оставиочеви законски наследници који не спадају
у круг нужних наследника. Апсолутни нужни наследници су они којима је за стицање
нужног дела довољно да се у конкретном случају позивају на наслеђе по правилима
законског наслеђивања.

62
Апсолутни нужни наследници су: потомци, усвојеници и њихови потомци, супружник,
родитељи и усвојиоци из потпуног усвојења. Релативни нужни наследници су они којима је
за стицање својства нужног наследника потребно да се кумулативно испуне још два
додатна услова – да су трајно неспособни за рад и да немају нужних средстава за живот.
Релативни нужни наследници су: браћа, сестре, дедови, бабе, остали преци и усвојиоци из
непотпуног усвојења. За оцену имовинског стања и способности за привређивање релативних
нужних наследника меродаван је моменат смрти оставиоца. Релативни нужни наследници не
могу захтевати нужни део ако су њихово осиромашење и неспособност за рад наступили након
оставиочеве смрти.

70. ВЕЛИЧИНА НУЖНОГ ДЕЛА

Српско право нема јединствен критеријум за израчунавање величине нужног дела. Величина
нужног дела потомака и супружника износи половину од онога што би свакоме од њих
припало по општим правилима законског наслеђивања. За остале нужне наследнике
величина нужног дела износи трећину од онога што би свакоме од њих припало по
општим правилима интестатског наслеђивања. Да би одредио величину нужног дела, суд
мора прво да израчуна колико би нужни наследник in concreto добио на име законског
наследног дела. Када израчуна законски наследни део, суд га, у зависности од тога о ком се
нужном наследнику ради, дели са два (потомци и супружник) или са три (родитељи, браћа,
сестре, дедови и бабе и остали преци). Треба напоменути да супружников наследни део увек
износи ½ законског наследног дела, чак и онда када наслеђује у другом наследном реду.
Приликом израчунавања законског дела, морају се узети у обзир сва лица која испуњавају
услове да се позову на наследство по правилима законског наслеђивања, при чему је
ирелевантно да ли та лица спадају у круг нужних наследника. Не узимају се у обзир само она
лица која су умрла пре оставиоца, као и лица за која се по закону узима да су умрла пре
оставиоца (недостојна лица, лица која су се одрекла наследства, лица искључена из права на
нужни део). Приликом одређивања нужог дела се узимају у обзир и правила о повећању,
односно смањењу наследних квота у првом и другом наследном реду.

71. ОБРАЧУНСКА ВРЕДНОСТ ЗАОСТАВШТИНЕ

Обрачунска вредност заоставштине се израчунава тако што се нето вредност заоставштине

сабере са вредношћу поклона које је оставилац учинио неком лицу из круга законских
наследника, као и поклона које је учинио било којем лицу у последњој години живота.
Утврђивање обрачунске вредности заоставштине подразумева следећи поступак:

1) суд мора да изврши попис и процену оставиочеве заоставштине како би утврдио активу
заоставштине, коју чине сва наслеђивању подобна права која је оставилац поседовао у
тренутку смрти, изузев оставиочевих потраживања која су очигледно ненаплатива
2) затим се утврђује пасива заоставштине, коју чине оставиочеви дугови, трошкови пописа
и процесе и уобичајени трошкови сахране
3) од вредности активе се одузима вредност пасиве и добија се нето (чиста) вредност
заоставштине
4) нето вредност саоставштине се сабира са вредношћу поклона које је оставилац
учинио неком лицу из круга законских наследника, као и поклона који су учињени
било ком лицу у последњој години живота, и тако се добија обрачунска вредност
заоставштине

Законодавац прави разлику између две категорије поклона:

63
● поклони учињени лицима из круга ● поклони учињени другим лицима улазе у
законских наследника увек улазе у обрачунску вредност заоставштине
обрачунску вредност заоставштине само ако су дати у последњој години
живота

У обрачунску вредност заосавштине улазе поклони ''које је оставилац у последњој години свог
живота учинио онима који нису законски наследници''. За оцену када је поклон учињен,
релевантан је моментат када је поклонопримац стекао право својине на поклоњеној ствари.
Поклон за случај смери увек улази у обрачунску вредност заоставштине, јер је за овај
модалитет уговора о поклону карактеристично да се поклоњена ствар предаје поклонопримцу
тек из смрти поклонодавца. У обрачунску вредност заоставштине улазе поклони ''које је
оставилац ма на који начин учинио неком од законских наследника, независно од тога ком
наследном реду припадају и да ли могу и хоће да наследе''. Одредбу ваља разумети у смислу да у
обрачунску вредност улазе поклони учињени лицу из круга законских наследника. То лице не
мора in concreto да постане оставиочев законски наследник. За оцену да ли неко лице улази у
круг законских наследника меродавни су како моменат када је поклон учињен, тако и моменат
оставиочеве смрти.

Поклон је уговор којим се поклонодавац обавезује да на поклонопримца бесплатно

пренесе право својине или неко друго право или да му учини какву другу бесплатну
корист на терет своје имовине. Приликом израчунавања обрачунске вредности
заоставштине, појам поклона се узима шире, тако да се као поклон сматра свако оставиочево
располагање без накнаде. У обрачунску вредност заоставштине улазе опроштај дуга и
одрицање од права. Оно што је стечено на име уговора о доживотном издражвању не улази у
обрачунску вредност примаоца издржавања, чак ни онда када је вредност чинидбе даваоца
издржавања знатно мања од онога што је стекао. Такође, у обрачунску вредност заоставштине
не улази ни поравнање закључено између претка и потомка, којим се потомку признаје право
својине на одређеној непокретности на име рада и доприноса у заједничком домаћинству. За
одређена бесплатна располагања је изричито предвиђено да се не могу узимати у обзир
приликом израчунавања обрачунске вредности заоставштине:

1) поклони за постизање општекорисних сврха

(нпр. давања Црвеном крсту, домовима за незбринуту децу и сл.)
2) уобичајени мањи поклони
3) давања на име издржавања и обавезног школовања неког лица
4) имовина обухваћена уговором о уступању и расподели имовине за живота

У обрачунску вредност не улазе плодови и друге користи које је поклонопримац имао од

поклоњене ствари док није сазнао за захтев за исплату нужног дела. У обрачунску вредност
заоставштине улазе само пуноважни поклони. За одређивање вредности поклона су
меродавна два параметра: стање поклоњене ствари у моменту када је поклон учињен и
стање на тржишту у моменту утврђивања обрачунске вредности заоставштине.
Поклоном се сматра и осигурање живота. Тим уговором се осигураник обавезује да друштву
за осигурање плаћа премије осигурања, а осигурач се обавезује да ће у случају смрти
осигураника, трећем лицу (кориснику осигурања) исплатити осигурану своту, чија се висина
утврђује уговором. Правило је да се као вредност поклона узима збир уплаћених премија,
јер то представља вредност за коју је заоставштина стварно смањена. Од овог правила је
предвиђен изузетак када је збир уплаћених премија већи од осигуране своте. Тада се као
вредност поклона узима осигурана свота.

64
72. ПРАВНА ПРИРОДА ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО

Нужном наследнику је након смрти оставиоца загарантована одређена вредност из његове

имовине и начин на који ће та вредност бити реализована зависи од тога каква је правна
природа права на нужни део. Нужни део може имати двојаку правну природу:
наследноправну и облигационоправну.

НАСЛЕДНОПРАВНА ПРИРОДА: Систем наследноправне природе права на нужни део је

прихваћен у француском и швајцарском праву. У систему наследноправне природе права на
нужни део разликују се два дела заоставштине: расположиви део и резервисани део.
Расположивим делом оставилац може слободно располагати без опасности да ће повредити
нужни део својих нужних наследника. У случају да завешталац пређе границе нужног дела,
нужни наследник има право на одговарајући аликвотни део заоставштине. Нужни наследник
није ограничен на то да захтева новчану противвредност свог нужног дела, већ има право да
од тестаментарних наследника и легатара тражи предају предмета из заоставштине in natura.
Као универзални сукцесор, он је припадник наследничке заједнице, тако да заједно са
тестаментарним наследницима учествује у управљању заоставштином и у располагању
предметима из наследне масе. Нужни наследник одговара за оставиочеве дугове сразмерно
величини наследне квоте која му је припала на име нужног дела. Пошто се нужни наследник у
систему наследноправне природе права на нужни део намирује in natura, у случају
прекомерних тестаментарних располагања, доћи ће до њихове потпуне или делимичне
редукције. Ако је завешталац чинио поклоне који улазе у обрачуснку вредност заоставштине,
то има за последицу сразмерно повећање квоте нужног наследника, како би се намирила
вредност његовог нужног дела. Када услед прекомерних поклона које је оставилац чинио за
живота нето вредност заоставштине није довољна да се намири нужни наследник, он може од
оставиочевих поклонопримаца захтевати повраћај поклона.

ОБЛИГАЦИОНОПРАВНА ПРИРОДА: Систем облигационоправне природе права на нужни део

је прихваћен у аустријском и немачком праву. У овом систему нужни наследник на име нужног
дела добија одређену суму новца уместо аликвотног дела заоставштине. Нужни наследник
има право да од тестаментарних наследника, легатара и евентуално поклонопримаца
захтева исплату одређене новчане противвредности (новчани нужни део). Нужни
наследник има положај повериоца у систему облигационоправне природе права на нужни део.
За тестаментарне наследнике његов нужни део представља обавезу из заоставштине, не улази
у наследничку заједницу, нити му је признато право да учествује у управљању заоставштином
– он се према оставиочевим законским и тестаментарним наследницима налази у спољашњем
односу. Прекомерна тестаментарна располагања неће бити редукована, већ ће настати
облигациони однос између нужног наследника као повериоца и тестаментарних располагања
вредност заоставштине недовољна да се намири нужни наследник, он може захтевати
новчану допуну свог нужног дела од оставиочевих поклонопримаца. У систему
облигационоправне природе права на нужни део, нужни наследник не може од
поклонопримца захтевати повраћај поклона већ исплату одређене суме новца.

ПРАВНА ПРИРОДА ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО У СРПСКОМ ПРАВУ: Нужни део у Србији има
облигационоправну природу. ЗОН предвиђа: ''Нужном наследнику припада новчана
противвредност нужног дела.'' У случају да оставилац прекомерно располаже својом
имовином, нужни насленик постаје поверилац тестаментарних наследника и легатара. Нужан
наследник није универзални сукцесор оставиоца и не улази у наследничку заједницу. Повреда
нужног дела има за последицу настанак облигационог односа између нужног наследника
(повериоца) и тестаментарних наследника (дужника). Ако новчани износ који му исплате
тестаментарни наследници и легатари није довољан нужном наследнику за намирење нужног
дела, он може захтевати допуну новчане противвредности од оставиочевих поклонопримаца.
Од правила да нужни део има облигационоправну природу, предвиђена су два изузетка:

65
 1) Завешталац може одредити да нужни наследник добије аликвотни део
заоставштине. Одређивање правне природе права на нужни део улази у сферу
завештаочеве слободе тестирања.
2) До измене правне природе права на нужни део може доћи и на основу преображајне
судске одлуке. На захтев нужног наследника, суд може одлучити да му на име нужно
дела додели аликвотни део заоставштине и таква одлука се доноси када за то постоје
оправдани разлози.

73. ИСКЉУЧЕЊЕ ИЗ ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО

Искључење из права на нужни део је тестаментарно располагање којим се ускраћује

нужни део нужном наследнику који се повредом неке законске или моралне обавезе
теже огрешио о завештаоца. За пуноважност искључења потребно је да се испуне две
претпоставке: постојање законом предвиђеног разлога за искључење и постојање
завештаочеве намере разбаштињења (animus exheredandi). У Србији је као разлог за
искључење из права на нужни део предвиђено теже огрешење о оставиоца повредом
неке законске или моралне обавезе. Приликом оцене да ли постоји овај разлог за
искључење из права на нужни део суд мора да испита постојање два елемента: објективног и
субјективног. Објективни елемент се састоји у повреди неке законске или моралне
обавезе, али он сам по себи не доводи до искључења из права на нужни део ако се у
конкретном случају не може квалификовати као теже огрешење о оставиоца. Као
најтипичније примере тежег огрешења о оставиоца до којег долази повредом неке законске
или моралне обавезе законодавац наводи: умишљајно извршење тежег кривичног дела према
оставиоцу, његовом супружнику, детету, усвојенику или родитељу и одавање нераду и
непоштеном животу. Тежим кривичним делом се сматра свако кривично дело које се гони
по службеној дужности. Санкција искључења погађа извршиоца, подстрекача и помагача.
Кривично дело извршено према супружнику представља разлог за искључење само ако је брак
постојао у моменту извршења кривичног дела. Нерад се тумачи као трајно и неоправдано
пропуштање нужног наследника да путем обављања поштеног посла прибавља себи средства
за издржавање. Нерад се може манифестовати кроз живот на туђ рачун или кроз бављење
забрањеним пословима. Непоштен живот постоји онда када је начин живота нужног
наследника нечастан и неморалан. За оцену начина живота су релевантна општа вредносна
схватања средине којој припадају оставилац и његова породица. Понашање наследника који
не задовољава строге моралне стандарде завештаоца не може представљати разлог за
искључење.

Искључење из права на нужни део биће пуноважно само ако завешталац на несумњив
начин изрази у тестаменту своју намеру да неког од нужних наследника разбаштини.
Искључење из права на нужни део представља један вид негативног тестамента. Намера
разбаштињења може бити изражена изричито или прећутно. За пуноважност искључења из
права на нужни део није потребно да завешталац у тестаменту наведе разлог за искључење.
Искључење је пуноважно и онда када завештаочева одлука да разбаштини нужног наследника
није мотивисана постојањем конкретног разлога за искључење. Суд није везан разлозима за
искључење које је завешталац навео у тестаменту. Од овог правила је могућ изузетак када су
на одлуку о разбаштињењу одлучујуће утицали мотиви који су у супротности са јавним
поретком. ЗОН предвиђа да основ за искључење мора постојати у време оставиочеве
смрти. За примену ове одредбе је релеватно разликовање трајних и тренутних разлога за
искључење. Код трајних разлога, искључење не може настати као последица само једног
неадекватног акта нужног наследника, већ је неопходно да се одређени акти сукцесивно
понављају у времену како би могли да се квалификују као неадекватан однос или неадекватно
понашање. Правило да основ за искључење мора постојати у тренутку оставиочеве смрти
важи само за трајне разлоге.

66
Код тренутних разлога, за искључење је довољно предузимање једног неадекватног акта.
Такав је случај са извршењем тежег кривичног дела. Ако би се инсистирало на томе да теже
кривично дело мора бити учињено у време оставиочеве смрти завештаоца, тај разлог за
искључење би био потпуно обесмишљен. Умишљајно извршење кривичног дела оправдава
искључење наследника из права на нужни део, без обзира на то када је кривично дело
извршено. Терет доказивања постојања разлога за искључење лежи на оној страни која се
позива на искључење као на своју предност. Искључење из права на нужни део може бити
потпуно или делимично. У случају потпуног искључења нужни наследник не добија никакве
користи из заоставштине, док код делимичног искључења добија користи које су мање
вредности од његовог нужног дела. Законодавац поставља фикцију да је искључено лице умрло
пре оставиоца и суд уређује наследноправне последице оставиочеве смрти исто онако као што
би их уредио да искључено лице није доживело моменат отварања наследства.

74. ЛИШЕЊЕ ПОТОМКА ИЗ ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО

Лишење из права на нужни део је завештаочево тестаментарно располагање којим он

свом потомку, који је презадужен или расипник, ускраћује право на нужни део у корист
његових потомака (разбаштињење у доброј намери). Пуноважност лишења је условљена
остварењем две претпоставке: постојање законом предвиђеног разлога за лишење и
animus exheredandi. Овај вид разбаштињења је применљив само на оставиочеве потомке.
Остале нужне наследнике оставилац не може лишити из права на нужни део. Завешталац може
да лиши потомка из права на нужни део само ако је презадужен или расипник и овај услов је
алтернативно постављен.

Потомак је презадужен онда када нема довољно средстава да намири своје повериоце
(актива мања од пасиве). За постојање овог услова се не тражи да је потомак скривио своју
инсолвентност. Потомак није презадужен ако постоје реални изгледи да ће благовремено
намирити своје дугове. Расипништво је неумерена тежња нужног наследника да
неоправдано троши своју имовину, без обазирања на своје потомке. Трошење је
неоправдано када се чини у мери која превазилази потребу за одржавањем неопходног и
корисног животног стандарда, чим потомак себе и своју породицу излаже опасности од
оскудице. За пуноважност лишења се не тражи да је расипништво довело до инсолвентности
потомка – довољно је доказати постојање опасности од презадужености. Лишење не доводи
до проширења слободе тестирања, већ се врши у корист потомка лишеног. За лишено лице се
узима као да је умрло пре оставиоца. Иза смрти оставиоца се примењују правила законског
наслеђивања. На место лишеног лица долазе његови потомци и наслеђују оставиоца по праву
представљања.За оцену да ли постоји разлог за лишење потомка из права на нужни део
релевантан је тренутак оставиочеве смрти. Ако је у време састављања тестамента лишени
потомак био презадужен, али до тренутка оставиочеве смрти се његово имовинско стање
поправи, лишење ће бити непуноважно. До лишења не долази по сили закона, већ на основу
завештаочеве воље, која мора бити на несумњив начин изражена у тестаменту. У погледу
намере разбаштињења и терета доказивања постојања разлога за лишење, важе правила која
су изложена у одељку о искључењу из права на нужни део.

У ЗОН-у је дата непрецизна дефиниција повреде нужног дела: ''Нужни део је повређен ако је
вредност оставиочевих завештајних располагања и поклона учињених нужном наследнику или
лицу уместо кога овај долази на наслеђе мања од вредности наследниковог нужног дела.''
Цитирана одредба не узима у обзир да нужни део може бити намирен и у виду законског
наследног дела. Да би утврдио да ли је оставилац повредио нужни део свог наследника, суд
мора спровести следеће радње: одређује вредност нужног дела, утврђује да ли је
оставилац намирио нужног наследника, пореди вредност нужног дела са вредношћу
онога чиме је оставилац намирио нужног наследника.

67
О повреди нужног дела се може говорити само онда када је вредност нужног дела већа од
вредности онога чиме је нужни наследник намирен. Повреда нужног дела може бити
потпуна или делимична. Потпуна повреда нужног дела постоји онда када оставилац ништа
не остави нужном наследнику. У случају потпуне повреде, нужни наследник има право на пун
нужни део. О делимичној повреди биће речи онда када је оставилац нешто оставио нужном
наследнику, али то није довољно за намирење његовог нужног дела. Тада нужни наследник
може тражити допуну нужног дела. За утврђивање да ли је нужни део повређен и какве су
правне последице повреде нужног дела, неопходно је утврдити да ли је оставилац намирио
нужног наследника. Нужни наследник може бити намирен на три начина: кроз аликвотни
део заоставштине, као легатар и као поклонопримац.

75. НАМИРЕЊЕ НУЖНОГ НАСЛЕДНИКА

(КРОЗ АЛИКВОТНИ ДЕО ЗАОСТАВШТИНЕ И КРОЗ ЛЕГАТ)

НАМИРЕЊЕ НУЖНОГ НАСЛЕДНИКА КРОЗ АЛИКВОТНИ ДЕО ЗАОСТАВШТИНЕ: Нужни

наследник ће бити намирен када му остане аликвотни део заоставштине чија је
вредност већа или једнака у односу на вредност његовог нужног дела. Тај аликвотни део
може му бити остављен као тестаментарном наследнику или као законском наследнику. У
првом случају, завешталац у тестаменту свом нужном наследнику оставља одређену квоту,
чија је вредност већа или једнака у односу на вредност његовог нужног дела. У другом случају,
завешталац у тестаменту не располаже целокупном заоставштином, тако да остатак припада
нужном наследнику као законском наследнику. Ако је тај остатак већи или једнак у односу на
вредност нужног дела, нужни наследник ће бити намирен као законски наследник. Могуће је
да завешталац чини за живота поклоне, али не састави тестамент. Тада нужни наследник
наслеђује целокупну заоставштину као законски наследник. Уколико је заоставштина већа
или једнака у односу на вредност нужног дела, нужни наследник ће такође бити намирен као
законски наследник. У супротном, нужни део ће бити повређен.

НАМИРЕЊЕ НУЖНОГ НАСЛЕДНИКА КРОЗ ЛЕГАТ: Нужни наследник ће бити намирен ако
добије чист легат (без ограничења или терета) чија је вредност већа или једнака у
односу на вредност нужног дела. Уколико је нужном наследнику остављен легат са теретом
(услов, рок, налог и сл.), разликују се три ситуације:

● Када нужни наследник добије легат са теретом (услов, рок, налог, сублегат), а вредност
легата је једнака са вредношћу нужног дела, узима се да је његов легат без терета.
● Када је нужном наследнику остављен легат са теретом, а вредност легата је мања од
вредности његовог нужног дела, терети се сматрају непостојећим, а нужни наследник има
право на допуну нужног дела. Допуна нужног дела даје се у новцу, осим ако из тестамента
не проистиче другачија намера завештаоца.
● Проблем може настати онда када завешталац остави нужном наследнику легат са
ограничењем или теретом, чија је вредност већа од вредности нужног дела. Тада може
бити спорно да ли је на тај начин намирен нужни део. Овај проблем се решава примереном
kautele Socini – нужни наследник може изабрати легат са ограничењима и теретима, а
може се одрећи легата и захтевати чист нужни део.

76. ПОВРЕДА НУЖНОГ ДЕЛА ОБЛИГАЦИОНОПРАВНЕ ПРИРОДЕ

Нужни део, пре свих, дугују оставиочеви тестаментарни наследници и легатари. Кад је
вредност онога што су добили тестаментарни наследници недовољна за намирење нужног
дела, нужни наследник може захтевати допуну нужног дела од оставиочевих поклонопримаца.
Када су тестаментарни наследници и легатари позвани да нужном наследнику исплати његов
нужни део, постављају се два питања: учешће у одговорности (спољашњи однос) и природа
одговорности (унутрашњи однос).

68
Када је реч о унутрашњем односу, правило је да тестаментарни наследници и легатари дугују
новчану противвредност нужног дела сразмерно делу заоставштине који су добили на основу
тестамента. Што се тиче спољашњег односа, тестаментарни наследници солидарно
одговарају, али само до висине вредности коју су добили на основу тестамента. Нужног
наследника не занима унутрашњи однос тестаментарних наследника и легатара.

Он може од једног од њих захтевати да му исплати више него што је његов удео у обавези да
исплати нужни део. Дужник који исплати нужног наследника у већем обиму од оног у ком
учествује у одговорности за нужни део, има право на регрес од осталих дужника. Завешталац
има могућност да одреди редослед по ком ће тестаментарни наследници и легатари бити у
обавези да нужном наследнику исплате новчану противвредност нужног дела. Дозвољено је
да завешталац намирење нужног дела превали на једног од тестаментарних наследника,
односно легатара, или да предвиди учешће тестаментарних наследника и легатара у
намирењу нужног наследника неће бити сразмерно висини користи које су добили на основу
тестамента. Одступање од диспозитивних законских правила о смањењу тестаментарних
располагања ради намирења нужног дела може бити предвиђено на изричит или прећутан
начин. У вези са тим законодавац је прописао једно интерпретативно правило – ако је
завешталац оставио више легата и наредио да се неки легат исплати пре осталих, такав легат
се назива привилегованим легатом (погодована испорука). Привилеговани легатар дугује
нужни део само ако вредност осталих тестаментарних располагања није довољна да се намири
нужни наследник. Када се као дужници нужног наследника појављују легатари, релевантно је
разликовање непосредних и посредних легатара. Непосредни легатари су они код којих
није одређен онерат, тако да дужност њиховог испуњења терети све универзалне
сукцесоре сразмерно величини њихових наследних квота. Нужни наследник мора тужбом
за исплату нужног дела обухватити непосредног легатара и тражити од њега новчану
противвредност нужног дела (непосредни легатар је нужни супарничар са тестаментарним
наследницима). Посредни легат је онај чије испуњење је наложено одређеном
тестаментарном наследнику или легатару. Нужни наследник може (али не мора) тужбом за
исплату новчане противвредности нужног дела обухватити посредног легатара. Посредни
легатар нема положај нужног супарничара са тестаментарним наследницима. Он је посредно
санкционисан због повреде нужног дела. Тестаментарни наследник који је исплатио нужни
део има право да тражи сразмерно смањење посредног легата којим је оптерећен.

Поклонопримци одговарају за нужни део само ако вредност онога што је припало
тестаментарним наследницима и легатарима није довољна за намирење нужног дела.
Ово правило има императивни карактер. Биће апсолутно ништава одредба у тестаменту којом
се предвиђа да у случају повреде нужног дела тестаментарни наследници и легатари неће
одговарати и да ће се нужни наследник намирити од поклонопримаца. Редослед по ком
поклонопримци одговарају за нужни део обрнут је редоследу по ком су поклони
учињени. Ако су поклони учињени истовремено, поклонопримци дугују нужном
наследнику сразмерно вредности поклона. За квалификацију да ли је неки поклон млађи
или старији није меродаван моменат закључења уговора већ моменат када је поклонопримац
стекао својину на поклоњеној ствари. Поклон за случај смрти ће се увек сматрати
последњим поклоном.

77. ПОВРЕДА НУЖНОГ ДЕЛА НАСЛЕДНОПРАВНЕ ПРИРОДЕ

Прво се смањују тестаментарна располагања, а ако то није довољно за намирење нужног

наследника, онда се враћају поклони. Ово правило примењује се и онда када је у истом лицу
обједињено својство корисника тестаментарног располагања и поклонопримца – прво се
смањује тестаментарно располагање учињено у његову корист, па тек ако то није довољно за
подмирење нужног наследника, приступа се враћању поклона.

69
Сва оставиочева тестаментарна располагања смањују се сразмерно, при чему је ирелевантно
да ли се налазе у једном или више тестамената. Сва располагања која су учињена у више
тестамената третирају се као јединствено располагање, као целина. Сразмерно смањење значи
да после намирења нужног наследника умањене квоте тестаментарних наследника морају да
задрже ону пропорцију коју је предвидео завешталац. Правило по којем се сва тестаментарна
располагања сразмерно смањују ради намирења нужног дела диспозитивне је природе. Пошто
завешталац може расположиви део заоставштине расподељивати по својој вољи, он може
предвидети другачији начин намирења нужног наследника. Дозвољено је да завешталац
намирење нужног дела превали на једног од тестаментарних наследника или да предвиди да
се тестаментарна располагања неће сразмерно смањивати ради намирења нужног дела. и
наредио да се неки од њих испуни пре других (привилеговани легат; погодована испорука), тај
легат се смањује само ако вредност осталих тестаментарних располагања није довољна за
намирење нужног дела. Законодавац предвиђа да се враћање поклона врши почевши од
последњег поклона, и иде даље по редоследу који је обрнут од реда по ком су поклони
учињени. Поклони се враћају сукцесивно, ''идући од млађих ка старијим, све док се не допуни
повређени нужни део.'' Поклони учињени истовремено се враћају сразмерно.

78. ЗАХТЕВ ЗА ЗАШТИТУ НУЖНОГ ДЕЛА

Заштита нужног дела се остварује у оставинском поступку или у парничном поступку,

подношењем тужбе. Када нужни део има облигационоправну природу, нужни наследник
подноси облигациону тужбу за исплату новчаног потраживања. Исплата новчане
противвредности нужног дела може се захтевати у року од три године. Рок се рачуна од
проглашења тестамента ако је нужни део повређен тестаментарним располагањима, односно
од смрти оставиоца ако је нужни део повређен поклонима. Уколико нужни део има
наследноправну природу, нужни наследник подноси тужбу за смањење тестаментарних
располагања и повраћај поклона. Тужба за смањење тестаментарних располагања и подноси
се у року од 3 године од оставиочеве смрти. Ови рокови имају објективан карактер и почетак
њиховог тока се не везује за сазнање нужног наследника да му је повређен нужни део. Рокови
за заштиту нужног дела су по својој природи преклузивни.

Нужни део се може штитити и приговором (дефанзивна редукција). До тога долази када се
одређене вредности из оставиочеве имовине налазе код нужног наследника, а лице у чију
корист је повређен нужни део захтева њихову предају. Нужни наследник није дужан да испуни
легат који умањује његов нужни део. У случају да легатар против њега поднесе тужбу за
исплату легата, нужни наследник може приговором повреде нужног дела одбити тужбени
захтев. Исто важи и за поклонопримца, када се предмет поклона налази у заоставштини.
Нужни наследник може приговором повреде нужног дела нужни наследник може успешно
истицати и по истеку трогодишњих рокова. Српско право третира право на нужни део као
релативно наследиво право. ЗОН Србије предвиђа да ако оставиочев потомак или усвојеник
који није захтевао нужни део умре пре истека рока за постављање захтева, то право припада
његовим наследницима у року од шест месеци од његове смрти.

79. УГОВОР О НАСЛЕЂИВАЊУ И ДРУГИ ЗАБРАЊЕНИ УГОВОРИ У НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

Уговор о наслеђивању је уговор којим једна уговорна страна (уговорни завешталац)

оставља своју заоставштину или њен аликвотни део свом сауговорнику или неком
трећем лицу. Најзначајније разлике између тестамента и уговора о наслеђивању се огледају
у начину закључења и у могућности једностраног опозивања. Тестамент је једнострани
правни посао, који настаје изјавом воље завештаоца. Уговор о наслеђивању је двострани
правни посао, јер је за његов настанак неопходна сагласност воља између уговорног
завештаоца и његовог сауговорника.

70
Код тумачења уговора о наслеђивању, суд мора да води рачуна о стварној вољи уговорног
завештаоца, већ је оријентисан и на интересе његовог сауговорника. Код тумачења уговора о
наслеђивању примењује се нормативни метод – суд утврђује заједничку намеру странака
према ономе што је једна страна стварно изјавила и како је друга страна требало да то разуме.
Тестамент је опозив правни посао. Уговор о доживотном издржавању везује уговорног
завештаоца. Он не може једнострано опозвати своје уговорно располагање за случај смрти.
Уговор о наслеђивању је јачи основ позивања на наслеђе од тестамента и његово закључење
има за последицу опозивање свих раније сачињених завештаочевих тестамената који су у
супротности са садржином уговора о наслеђивању. Сви тестаменти сачињени након
закључења уговора о наслеђивању неће производити правно дејство у оној мери у којој је
њихова садржина у супротности са садржином наследноправног уговора. Од овог правила
предвиђен је изузетак када уговорни завешталац накнадним тестаментом побољшава
положај свог сауговорника.

Разликују се једнострано именујући и двострано именујући уговори о наслеђивању. Код

једнострано именујућих, само једна уговорна страна именује наследника. Својство
наследника може имати други уговорник или треће лице. Код двострано именујућих
уговора о наслеђивању, оба уговорника фигурирају као уговорни завештаоци и могу
предвидети да ће њихов наследник бити треће лице или се могу узајамно именовати за
наследнике, тако да онај који преживи наслеђује оног ко први умре (реципрочни уговор о
наслеђивању). Код двострано именујућих уговора о наслеђивању, оба уговорна располагања су
узајамно условљена – поништење једног има за последицу неделотворност другог. Ово
правило има диспозитивну природу, јер странке могу искључити узајамну условљеност.

Српско право се приклања становишту по ком уговор о наслеђивању треба бити

забрањен, без изузетка. ЗОН прописује да је ништав уговор којим неко оставља своју
заоставштину или њен део свом сауговорнику или неком трећем. ЗОН забрањује: уговор о
будућем наслеђу, уговор о будућем легату, уговор о садржини тестамента и уговор о
одрицању од будућег наслеђа. Уговор о будућем наслеђу је уговор којим неко лице отуђује
наслеђе ком се нада. До оставиочеве смрти потенцијални наследник нема никаква права на
заоставштини, већ има само наследну наду, која не ужива правну заштиту и којом не може
располагати. Уговор о будућем легату је уговор којим потенцијални легатар располаже
остављеним легатом још за живота оставиоца. Уговорно одрицање од будућег легата је
забрањено, као и уступање будућег легата. Апсолутно је ништав уговор којим се предвиђа да
потенцијални наследник у тренутку оставиочеве смрти неће постати власник одређене
ствари из заоставштине. Уговор о садржини тестамента је уговор којим се једно лице
обавезује: да састави тестамент, да унесе одређену одредбу у тестамент, да опозове
тестамент, да опозове одређену одредбу у тестаменту или да не учини те радње. Уговор о
садржини тестамента је апсолутно ништав. Уговор о одрицању од наследства које још
није отворено је уговор на основу ког се потенцијални законски наследник још за живота
оставиоца одриче од наследства које би му припало након оставиочеве смрти. Правна дејства
пуноважног уговора о одрицању од будућег наследства састоје се у томе што потомак неће
постати наследник свог претка – сауговорника. Наследноправне последице оставиочеве смрти
уредиће се као да је потомак умро пре оставиоца.

80. ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА УГОВОРА О УСТУПАЊУ И РАСПОДЕЛИ ИМОВИНЕ ЗА

ЖИВОТА

Уговор о уступању и расподели имовине за живота је уговор којим се један уговорник

(уступилац) обавезује да својим потомцима бесплатно уступи своју имовину коју
поседује у моменту закључења уговора. Овај уговор омогућује уступиоцу да својој деци још
за живота пренесе право својине на својим непокретностима или нека друга имовинска права.

71
Уговор о уступању и расподели имовине за живота је именован уговор, јер је законом посебно
уређен, а и назив му је одређен законом. Једнострано обавезан је, јер из њега не настају
узајамне обавезе, и доброчин уговор, зато што уступиочеви потомци не дугују уступиоцу
накнаду за користи које су стекли на основу уговора. Уговор о уступању и расподели имовине
за живота има видљиву каузу (каузални уговор), која се састоји у намери уступиоца да
бесплатно увећа имовину својих потомака. Овај уговор је такође и формалан, јер не може
настати простом сагласношћу воља уговорних страна већ мора бити закључен у законом
прописаној форми. Дејства овог уговора настају још за живота уступиоца, те представља
правни посао inter vivos. Уговор о уступању и расподели имовине за живота има доста
сличности са уговором о поклону (оба су једнострано обавезни и формални уговори код којих је
намера уговорника који се обавезује усмерена на исти циљ – бесплатно увећање имовине друге
уговорне стране). Међутим, између њих постоје и значајне разлике у погледу услова за
закључење и правних дејстава:

1) Услови за закључење уговора о уступању и расподели имовине за живота су

строжији. Поклонодавац може своју имовину поклонити било којем лицу, за настанак
угвороа довољна је сагласност поклонодавца и поклонопримца; у својству
поклонопримца уговор о поклону може склопити и пословно неспособно лице. За
настанак уговора о уступању и расподели имовине за живота је потребна сагласност свих
оставиочевих потомака који ће по закону бити позвани да га наследе. Уступилац своју
имовину може уступити само потомку и супружнику и оба уговорника морају имати
потпуну пословну способност.

2) Правна дејства уговора о уступању и расподели имовине за живота су шира. Поклон

улази у обрачунску вредност заоставштине, узима се у обзир приликом израчунавања
вредности нужног дела, тако да се поклонопримац може наћи у ситуацији да нужном
наследнику исплаћује новчану противвредност нужног дела, односно да врати поклон да
би се намирио поклонодавчев нужни наследник. Имовина обухваћена уговором о
уступању и расподели имовине за живота не улази у обрачунску вредност заоставштине.

81. ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА О УСТУПАЊУ И РАСПОДЕЛИ ИМОВИНЕ ЗА ЖИВОТА.

УГОВОРНЕ СТРАНЕ.

Уговор о уступању и расподели имовине за живота настаје када се уговорници сагласе о

његовим битним елементима. Битни елементи уговора о уступању и расподели имовине за
живота су:

● ствари и права за која се уступилац ● animus donandi – намера уступиоца да

обавезује да их пренесе на своје бесплатно увећа имовину својих
потомке потомака

Поред елементарних услова који се траже за склапање сваког уговора (пословна способност,
сагласност воља, кауза, предмет), за настанак овог уговора је предвиђено и испуњење
посебних услова, који се тичу предмета, форме и уговорних страна. ЗОН предвиђа да је
предмет уступиочеве обавезе његова имовина ''која постоји у часу уступања и расподеле, у
целини или делимично.'' Предмет уступиочеве обавезе не може бити његова заоставштина,
нити будуће право – право које ће уступилац стећи након закључења уговора. Ако странке у
уговору о уступању и расподели имовине за живота уговоре такву одредбу, она ће бити
апсолутно ништава. За закључење уговора о уступању и расподели имовине за живота је
предвиђена форма јавнобележнички солемнизоване исправе. Приликом солемнизације
уговора о уступању и расподели имовине за живота, нотар је дужан да уговорнике нарочито
упозори на то да уступљена имовина не улази у уступиочеву заоставштину и да се из ње не
могу намирити оставиочеви нужни наследници.

72
Солемнизациона клаузула (клаузула о потврђивању уговора) мора да садржи напомену да су
ове радње учињене, у супротном, уговор је апсолутно ништав. Уговорници могу предвидети
да услов пуноважности овог уговора буде форма јавнобележничког записа, као строжија
форма. Уговор о уступању и расподели имовине за живота уступилац може закључити само са
својим потомцима и супружником. Ако супружник закључи овај уговор са другим лицем, такав
уговор се сматра уговором о поклону. За пуноважност уговора о уступању и расподели
имовине за живота неопходна је сагласност свих уступиочевих потомака који ће у моменту
његове смрти постати његови законски наследници. Потомцима се сматрају биолошки
потомци и усвојеници и њихови потомци. Потомак може дати сагласност и накнадно, али у
форми која се тражи за закључење уговора о уступању и расподели. Ако се са уговором није
сагласио бар један потомак који је у тренутку оставиочеве смрти постао његов законски
наследник, уговор о уступању и расподели биће апсолутно ништав. У том случају долази до
конверзије – делови уступљени осталим потомцима се сматрају као поклон.

За примену ове одредбе је ирелевантно да ли је потомак постојао у моменту закључења

уговора. Својство уговорних страна могу имати и они потомци који у тренутку смрти неће
постати законски наследници и чија сагласност није потребна за закључење уговора. У
погледу добара која су њима уступљена важи режим уговора о уступању и расподелу, тако да
та добра не улазе у обрачунску вредност заоставштине. Спорно је да ли је пуноважан уговор о
уступању и расподели имовине за живота када се са њим нису сагласили репрезентанти једног
од уговорника. Српском праву више одговара схватање према ком сагласност
репрезентованог лица везује и његове потомке. Супружник може бити уговорна страна, али за
пуноважност уговора о уступању и расподели није потребна његова сагласност. Ако се
супружник не сагласи, овај уговор остаје пуноважан, са тим што супружник може отклонити
према себи дејства пуноважног уступања. Тада постоје две обрачунске вредности
заоставштине: једна за потомке, у коју не улазе добра обухваћена овим уговором и једна за
супружника, у коју улазе добра обухваћена уговором о уступању и расподели, јер се само
према супружнику та добра имају сматрати поклоном.

82. ПРАВНА ДЕЈСТВА И ОПОЗИВАЊЕ УГОВОРА О УСТУПАЊУ И РАСПОДЕЛИ ИМОВИНЕ ЗА

ЖИВОТА

Најзначајније правно дејство уступања и расподеле се састоји у томе што се уступљена добра
не узимају у обзир приликом израчунавања нужног дела, тако да се из њих не могу
намирити уступиочеви нужни наследници. Добра која су уступиочеви сауговорници стекли
на основу уговора о уступању и расподели имовине за живота урачунавају им се у законски
наследни део (collаtio bonorum), осим уколико уступилац није предвидео другачије.

ЗАДРЖАВАЊЕ ПРАВА: Уступилац може за себе, свог супружника или треће лице
конституисати право доживотног плодоуживања на свим или неким уступљеним добрима.
Уговором се може предвидети обавеза уступиочевих сауговорника да доживотно издржавају
уступиоца или да му плаћају доживотну ренту. Ако су та права уговорена за уступиоца и
његовог супружника, па једно од њих умре, плодоуживање, издржавање, односно рента,
припадају у целини другоме, осим ако из уговора не произилази другачије.

ОДГОВОРНОСТ ЗА УСТУПИОЧЕВЕ ДУГОВЕ: Правило је да уступиочеви сауговорници не

одговарају за његове дугове, али су могући изузеци:

- када је предмет уступиочеве обавезе нека његова имовинска целина (нпр. привредно
друштво, занатска радња и сл.), уступиочев сауговорник одговара за дугове који се односе
на ту целину солидарно са уступиоцем, али само до вредности њене активе

73
- уступиочев сауговорник се може обавезати према уступиоцу да ће преузети испуњење
неке његове обавезе. Уступиочев сауговорник се може обавезати према уступиоцу да ће
преузети испуњење неке нњегове обавезе; уступиочев сауговорник може се обавезати
према уступиоцу да ће преузети испуњење неке његове обавезе; уступиочев сауговорник
неће постати повериочев дужник уместо уступиоца и он одговара уступиоцу ако
благовремено не испуни његову обавезу; када је предмет оставиочеве обавезе оптерећена
хипотеком, уступиочев сауговорник de facto мора да плати уступиочев дуг, да би спречио
спровођење намирења на уступљеној ствари

ПОБИЈАЊЕ УГОВОРА: Уступањем и расподелом своје имовине, уступилац може себе довести
у стање инсолвентности – немогућности да измири своје дугове. Да би заштитио интересе
уступиочевих поверилаца, законодавац предвиђа да они могу побијати уговор о уступању и
расподели под условима за побијање доброчиних уговора. Побијање омогућује уступиочевим
повериоцима да отклоне према себи дејство уступања и расподеле и да наплате своје
потраживање из вредности уступљених добара. Тужба за побијање (паулијанска тужба, actio
Pauliana) се може поднети у року од три године од закључења уговора.

ОБАВЕЗА ЈЕМСТВА МЕЂУ САУГОВОРНИЦИМА: Уступиочеви сауговорници један другом

јемче да уступљене ствари немају правних недостатака. Ако би треће лице, позивајући се на
неко право пре уступања и расподеле, одузело уступиочевом сауговорнику ствар или му
ограничило право својине, остали сауговорници биће дужни да му исплате накнаду сразмерно
вредности добра које су добили на име уступања и расподеле. Уступиочеви сауговорници
међусобно јемче да уступљене ствари немају скривених недостатака, као и да уступљено
потраживање постоји и да је наплативо. Обавеза јемства траје три године од дана када су
уступиочевим сауговорницима пренета уступљена добра. Ако је предмет уступања и
расподеле потраживање које доспева након уступања, рок се рачуна од доспелости
потраживања.

ОПОЗИВАЊЕ УГОВОРА: За уговор о уступању и расподели имовине за живота важи принцип

pacta sunt servanda. Могућ је споразумни раскид уговора о уступању и расподели имовине за
живота, који мора бити обављен у истој форми која се тражи за закључење уговора. У два
случаја уступилац може једнострано раскинути уговор. Разликују се: опозив због грубе
неблагодарности и опозив због неизвршавања остављених терета. Уступилац може да
захтева повраћај уступљеног добра од сауговорника који је према њему показао грубу
неблагодарност. Груба неблагодарност постоји нарочито онда када је уступиочев
сауговорник према уступиоцу учинио кривично дело, када му ради о глави или му намерну
проузрокује позамашну имовинску штету. Груба незахвалност је од стране судске праксе
кваликована као: физичко злостављање уступиоца, претње уступиоцу да ће бити отеран из
куће, увредљиво понашање према уступиоцу. Уступилац може једнострано опозвати уговор о
уступању и расподели ако његов сауговорник не извршава дужност издржавања
предвиђену уговором или ако не измири уступиочеве дугове чија му је исплата наложена.
Када је реч о осталим теретима, њихово неизвршавање не морати за последицу право на
опозив уговора. Суд може, водећи рачуна о значају терета за уступиоца, да одлучи да ли
уступилац има право на опозив уговора или право да тражи принудно извршење терета.
Упркос томе што је уговор о уступању и расподели опозван према једном сауговорнику, он и
даље остаје пуноважан и производи дејства према другим уговорним странама. Сауговорник
који је вратио уступљено добро задржава право на нужни део, под условом да испуњава услове
за стицање својства нужног наследника. Приликом израчунавања његовог нужног дела, добра
уступљена осталим сауговорницима сматрају се поклоном.

74
83. ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Уговор о доживотном издражвању је уговор којим се давалац издржавања обавезује да

издржава примаоца издржавања до његове смрти, а овај се обавезује, у накнаду за то, да
му пренесе својину на одређеној ствари или неко друго имовинско право, са тим што је
стицање својине, односно другог имовинског права, одложено до тренутка смрти
примаоца издржавања. Уговор о доживотном издржавању је именован уговор, посебно је
регулисан законом, а одређен му је и назив. Овај уговор је двострано обавезан јер производи
обавезе за обе уговорне стране – давалац издржавања се обавезује да издржава даваоца
издржавања до краја његовог живота, а прималац издржавања се обавезује да му пренесе
својину на непокретности коју поседује, или неко друго право. Пошто свака уговорна страна
дугује накнаду за корист коју добија, овај уговор се убраја међу теретне уговоре. Такође је и
каузалан, јер има видно изражену каузу. Ово је и формалан уговор, јер је неопходно да
сагласност воља уговорних страна буде изражена у законом предвиђеној форми. Уговор о
доживотном издржавању је личан уговор, јер су лична својства даваоца издржавања
одлучујући елемент сагласности воља и извршење уговорних обавеза је строго везано за
даваочеву личност. Извршењем уговорних обавеза не исцрпљује се једном актом, већ се
простире у времену, тако да је доживотно издржавање уговор са трајним извршењем
престација. Уговор о доживотним издржавању је алеаторан уговор. Не зна се какав ће однос
узајамних давања бити већ то зависи од будућег неизвесног догађаја (дужина примаочевог
живота). Висина примаочеве обавезе је позната већ у моменту закључења уговора, док висина
даваочеве обавезе зависи од тога колико ће дуго живети прималац издржавања. Постоји
елемент ризика, који је састави део његове каузе, јер ''обе стране узимају на себе ризик да неће
добити одговарајућу противчиндибу''. Алеаторност овог уговора повлачи са собом две правне
последице: на уговор о доживотном издржавању не примењују се правила о
прекомерном оштећењу и уговор о доживотном издржавању не може бити поништен
ако у време закључења није постојао елемент алеаторности, тј. ако уговор није
представљао ризик за даваоца издржавања.

84. ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Битни елементи уговора о доживотном издржавању су:

● добро које у тренутку примаочеве ● издржавање на које се давалац обавезује

смрти прелази на даваоца према примаоцу издржавања

За закључење уговора о доживотном издржавању је неопходно да сагласност странака буде

дата у законом предвиђеној форми, а у одређеним случајевима за настанак уговора је потребна
дозвола органа старатељства.

Предмет примаочеве обавезе могу бити ствари и права која постоје у тренутку закључења
уговора о доживотном издржавању, односно све оно што може бити предмет било које друге
уговорне облигације. Предмет примаочеве обавезе не могу бити: примаочева заоставштина,
као ни ствари и права која ће се затећи у његовој заоставштини, иначе ће уговор бити
апсолутно ништав. Предмет примаочеве обавезе не могу бити права чији је промет ограничен
административним правом (нпр. право на коришћење гробног места). Предмет даваочеве
обавезе састоји се у издржавању примаоца. Законодавац је препустио уговорницима да
уговором уреде како ће давалац издржавати примаоца издржавања. Могу и не морају
засновати заједницу живота. Издржавање се може давати у новцу или in natura. Обавеза
даваоца издржавања се не мора састојати у материјалним давањима. Уговор ће бити
пуноважан и онда када прималац има средстава да финансира своје издржавање, а обавеза
даваоца се води на то да га негује и двори.

75
Уколико у уговору стоји да је давалац обавезан да издржава примаоца, али није ближе
одређено у чему се састоји та обавеза, примењује се диспозитивно правило према коме обавеза
издржавања обухвата: обезбеђивање становања, хране, одеће, обуће и одговарајуће неге за
случај болести и старости, сношење трошкова лечења и давање за свакодневне уобичајене
потребе. Давалац је дужан да сахрани примаоца и да сноси трошкове његове сахране, чак и
онда кад то уговором није изричито предвиђено. Висина издржавања се такође одређује
уговором. Ако су странке пропустиле да то учине, висина издржавања се одређује на основу
примаочевих потреба, његовог друштвеног положаја и даваочевих могућности. Давалац је
обавезан да примаоцу обезбеди онај животни стандард који има просечан човек исте старости
као прималац издржавања, ''који живи у истој средини одговарајућим начином живота''.

Правило је да се за склапање уговора о доживотном издржавању не тражи сагласност

трећег лица и од овог правила су могућа два изузетка:

- Први постоји онда када уговор закључује старији малолетник (лице делимично лишено
пословне способности). Уговор о доживотном издржавању не може се сматрати ''правним
послом мањег значаја'', тако да је за склапање овог уговора овде неопходна сагласност
законског заступника, а сагласност се даје у форми јавно потврђене исправе која се тражи
за закључење уговора о доживотном издржавању.
- Други је предвиђен онда када се у својству даваоца издржавања појављује физичко
или правно лице које се у оквиру свог занимања/делатности, стара о примаоцу
издржавања. За закључење уговора је онда потребна сагласност надлежног органа
старатељства. Сагласност се даје у форми решења које се доноси у управном поступку.
Уколико је уговор закључен без сагласности органа старатељства, уговор ће бити
апсолутно ништав.

Уговор о доживотном издржавању редовно се закључује између физичких лица. Правно

лице може бити давалац издржавања. Ако се имају у виду циљ и особине уговора о
доживотном издржавању, правно лице не може имати својство примаоца издржавања.
Поставља се питање дозвољености закључења уговора о доживотном издржавању између
супружника, односно блиских сродника. Судови дозвољавају закључење уговора о
доживотном издржавању између супружника, као и то да прималац закључи уговор о
доживотном издржавању са својим дететом или другим сродником који је по закону дужан да
га издржава.

85. ФОРМА УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Важеће законодавство предвиђа да се уговор о доживотном издржавању закључује у форми

јавнобележничког записа или у форми јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе.
Која ће форма бити обавезна за закључење уговора о доживотном издржавању зависи од
пословне способности примаоца издржавања и од предмета уговора о доживотном
издржавању и треба разликовати две ситуације: када се уговор о доживотном издржавању
мора закључити у форми јавнобележничког записа и када је за закључење уговора о
доживотном издржавању довољно да буде потврђен од стране јавног бележника. ЗЈБ
предвиђа да се у облику јавнобележничког записа мора закључити сваки уговор којим се
располаже непокретностима пословно неспособног лица. Јавнобележнички запис биће једина
форма у којој може да се закључи уговор о доживотном издржавању ако су испуњена два
кумулативна услова: предмет примаочеве обавезе треба да буде право својине на
непокретности и прималац издржавања мора бити пословно неспособно лице. Уговор о
доживотном издржавању којим се располаже непокретностима лица које је ограничено
пословно способно такође мора бити сачињен у форми јавнобележничког записа. Ако није
испуњен неки од ова два услова, за закључење уговора о доживотном издржавању је довољно
да буде потврђен од стране јавног бележника.

76
Солемнизацијом јавни бележник потврђује да садржина исправе на којој је написан
уговор о доживотном издржавању одговара вољи уговорних странака. Код солемнизације
уговорници доносе јавном бележнику већ припремљену исправу о уговору, коју могу да сачине
сами или код адвоката. Нотар је дужан да утврди идентитет уговорника и да испита да ли су
испуњени услови за закључење уговора о доживотном издржавању. У случају у ком утврди да
нису испуњени сви услови за закључење уговора о доживотном издржавању, јавни бележник
доноси решење којим одбија да солемнизује уговор. Ако су испуњени услови за закључење
уговора, јавни бележник је дужан да уговорне стране поучи о правним последицама
закључења уговора о доживотном издржавању. Законодавац посебно инсистира на томе да
нотар упозори уговорнике да имовина која је предмет уговора не улази у заоставштину
примаоца издржавања и да се њоме не могу намирити његови нужни наследници. Нотар мора
у солемнизационој клаузули да констатује оно на шта је упозорио уговорнике, у супротном је
уговор апсолутно ништав. Солемнизација се врши тако што се исправа о уговору прочита
уговорницима у присуству јавног бележника. Странке у присуству нотара изјављују да уговор
у свему и потпуно одговара њиховој вољи и својеручно га потписују. Ако неки уговорник није
у стању да говори, чује, види, чита или пише, солемнизација се врши у складу са посебним
законским правилима, која подразумевају и учешће позваних сведока. О свим радњама које је
обавио у поступку солемнизације уговора јавни бележник сачињава посебну исправу, која се
назива клаузула о потврђивању уговора (солемнизациона клаузула). Та клаузула се
јемствеником повезује са исправом о уговору. Крајеви јемственика се причвршћују печатним
воском или налепницом и оверавају печатом јавног бележника.

Правило је да је за сачињавање јавнобележничког записа о уговору о доживотном

издржавању, односно за солемнизацију уговора о доживотном издржавању надлежан
сваки јавни бележник на територији Републике Србије. Од овог правила предвиђен је један
изузетак: ако је предмет уговора о доживотном издржавању непокретност, за сачињавање
јавнобележничког записа, односно за солемнизацију искључиво је надлежан јавни бележник на
чијем службеном подручју се та непокретност налази. Ако се непокретности које су предмет
уговора налазе на подручју са више јавних бележника, надлежан је сваки од њих.

86. ПРАВНА ДЕЈСТВА УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Уговор о доживотном издржавању ствара узајамне обавезе за примаоца и даваоца

издржавања. Давалац се обавезује да примаоца издржава до његове смрти, док се прималац
обавезује да даваоцу дâ одређену ствар или право, са тим што се пренос тог права одлаже до
момента примаочеве смрти. Да би испунио своју обавезу из уговора о доживотном
издржавању, прималац не сме да отуђи, уништи или оптерети ствар која треба да пређе у
својину даваоца издржавања, јер прималац тад повређује своју уговорну обавезу. Тада давалац
издржавања има право на раскид уговора и повраћај онога што је дао на име издржавања.
Давалац издржавања може своје право из уговора о доживотном издржавању да супротстави
примаочевим купцима, поклонопримцима и другим правним следбеницима само ако су
несавесни – ако су знали или су могли знати да је њихов правни претходник поводом исте
ствари већ закључио уговор о доживотном издржавању. У циљу спречавања савесности
примаочевих прибавилаца, давалац може своје право из уговора обезбедити уписом у јавну
књигу. Када давалац упише своје право у јавну књигу, настаје необорива претпоставка да су
примаочеви следбеници несавесни, јер се свако може упознати са садржином јавних
регистара. Ако давалац то не учини, онда постоји оборива претпоставка да су примаочеви
следбеници савесни. Давалац издржавања може у парници да доказује да је примаочев
следбеник знао или могао знати да је закључен уговор о доживотном издржавању.
Законодавац је предвидео да основни судови воде посебну евиденцију о уговорима о промету
непокретности. Пре него што сачини јавнобележнички запис, односно солемнизује уговор о
доживотним издржавању, нотар је дужан да изврши увид у ту евиденцију.

77
Ако се утврди да је прималац издржавања већ располагао непокретношћу која је предмет
уговора о доживотном издржавању, нотар је дужан да о томе упозори даваоца издржавања и
да унесе упозорење у јавнобележнички запис, односно у солемнизациону клаузулу. У случају у
којем се уговорници противе уношењу упозорења, нотар је дужан да одбије сачињавање
јавнобележничког записа.

Уговор о доживотном издржавању је лични уговор, примаочево право на издржавање везано

је за његову личност. Прималац не може своје потраживање из уговора о доживотном
издржавању цедирати (уступити) трећем лицу. Примаочево птраживање је такође
ненаследиво. Када прималац умре, његово право на издржавање се гаси. Обавеза даваоца је по
правилу непреносива и природа обавезе је таква да је дужник мора лично извршити. Поверилац
има право да одбије да га уместо дужника издржава треће лице. Од овог правила постоји
изузетак када је у уговору предвиђено да треће лице може предузимати све или одређене
радње потребне за извршавање обавезе издржавања. Ако је уговорено да ће прималац
засновати заједницу живота са даваоцем и члановима његове породице, прималац се може
противити томе да обавезу издржавања врше чланови даваочеве породице.

Права и обавезе даваоца су релативно наследиви. Ако давалац умре пре примаоца, његова
права и обавезе могу да пређу на његовог супружника и потомке, уколико су испуњена два
услова: супружник и потомци морају in conreto бити позвани на наслеђе и супружник и
потомци морају да пристану на продужење уговора о доживотном издржавању. Уколико
даваочев супружник и потомци не пристану на продужење уговора о доживотном
издржавању, уговор се раскида, а они не могу захтевати накнаду за раније дато издржавање.
Ако супружник и потомци нису у стању да преузму обавезе из уговора о доживотном
издржавању, они ће имати право на накнаду за раније дато издржавање. Висину накнаде
одређује суд ''по слободној оцени'', водећи рачуна о имовном стању примаоца и лица која су
била овлашћена да продуже уговор о доживотном издржавању.

Када умре прималац, ствари и права обухваћена уговором о доживотном издржавању

издвајају се из састава заоставштине и прелазе на даваоца. Давалац се по томе разликује од
легатара: легатар се намирује из заоставштине, а давалац своје право издваја из
заоставштине. Ако се покретне ствари у моменту примаочеве смрти налазе у државини
примаочевих наследника или трећих лица, давалац је овлашћен да захтева њихову предају. Тај
даваочев захтев има стварноправну природу, за разлику од легатаровог захтева за предају
ствари, који има облигационоправну природу. Када је предмет примаочеве обавезе
непокретност, давалац може да се укњижи ако поднесе уговор о доживотном издржавању и
доказ о примаочевој смрти. Укњижба има декларативно дејство. У погледу права која су
предмет примаочеве обавезе, давалац није примаочев наследник и ова околност је
вишеструко правно значајна:

● ако давалац умре пре примаоца издржавања, примениће се посебна правила која предвиђа
чл. 204 ЗОН-а, а не правила о праву представљања, супституцији или праву прираштаја
● на даваоца се не примењују правила о недостојности за наслеђивање
● о правима даваоца не одлучује се у оставинском поступку

Ако је у утврђујућем делу изреке оставинског решења контантовано да ствар која је предмет
примаочеве обавезе чинињегову заоставштину, давалац нема право на жалбу против
оставинског решења већ своја права остварује у парничном поступку.

Ствари и друга имовинска права која су предмет примаочеве обавезе не улазе у

обрачунску вредност његове заоставштине, јер је уговор о доживотном издржавању
теретан уговор. Из вредности ствари и права која су обухваћена уговором о доживотном
издржавању не може се намирити нужни део примаочевих нужних наследника.

78
Давалац издржавања није примаочев наследник, тако да он не одговара за његове
дугове, али су могући изузеци према општим правилима облигационог права, када је предмет
примаочеве обавезе нека имовинска целина. Ако је закључењу уговора о доживотном
издржавању претходио раскид раније закљученог уговора о доживотном издржавању,
давалац из доцнијег уговора није у обавези да даваоцу из ранијег уговора плати накнаду за
раније дато издржавање, већ та обавеза пада на примаоца, односно на примаочеве наследнике.

87. РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Раскид уговора је законом предвиђен начин престанка пуноважног уговора, на основу

воље уговорника. Раскид се двоструко разликује од поништења уговора: раскидом престаје
пуноважан уговор, док је поништење начин престанка ништавог уговора и узрок за раскид
уговора не постоји у моменту закључења, већ се јавља касније у току трајања уговорног односа,
док је код поништења разлог ништавости присутан већ у моменту склапања
уговора.Разликују се: споразумни раскид уговора, раскид уговора због неизвршења,
раскид уговора због промењених прилика и раскид уговора због поремећених односа.
До раскида уговора о доживотном издржавању може доћи и када давалац издржавања умре
пре примаоца издржавања.

СПОРАЗУМНИ РАСКИД УГОВОРА: Споразумни раскид уговора представља нови уговор,

којим давалац и прималац одустају од раније закљученог уговора о доживотном
издржавању. Споразумни раскид уговора о доживотном издржавању треба да буде сачињен
у форми која је предвиђена за његово закључење.Пре увођења нотаријата је било спорно да ли
се уговор о доживотном издржавању може раскинути неформалним споразумом – ЗОО
предвиђа да формални уговори могу бити раскинути неформалним споразумом, изузев
уколико је за одређени случај законом предвиђено нешто друго, или уколико циљ због кога је
писана форма за закључење уговора захтева да раскидање уговора буде обављено у истој
форми. Код уговора о доживотном издржавању, уговорници се не враћају у положај у ком
су се налази пре закључења уговора, јер постоји питање накнаде за дато издржавање, а и
код решавања питања форме споразумног раскида уговора о доживотном издржавању
неопходно је поћи од тога шта је претежан циљ форме.

Строге нотарске форме (јавнобележнички запис и солемнизација) имају вишеструку

правнополитичку функцију: функција упозорења (странке се штите од непромишљеног
закључења уговора) и доказна функција (обезбеђује се поуздан доказ постојања уговора
одређене садржине). Код уговора о доживотном издржавању је наглашена доказна функција
форме, јер дејства овог уговора која се тичу стицања својине на примаочевој ствари наступају
тек у моменту примаочеве смрти. Доказна функција форме код уговора о доживотном
издржавању налаже и то да споразумни раскид уговора буде неспорно и јасно документован.
Када је доношен ЗЈБ, законодавац је стао на становиште да се строгим јавнобележничким
формама претежно штите јавни интереси тако да те форме важе и за споразумни раскид
уговора о доживотном издржавању, односно за његове доцније измене и допуне.

РАСКИД УГОВОРА ЗБОГ НЕИЗВРШЕЊА: Раскид уговора због неизвршења је престанак

уговора о доживотном издржавању услед тога што једна страна не извршава своје уговорне
обавезе. За раскид уговора о доживотном издржавању довољно је да једна страна не извршава
своју уговорну обавезу. Поверилац није дужан да остави дужнику накнадни рок за испуњење
обавезе. До раскида уговора може доћи у случају потпуног, али и у случају делимичног
неиспуњења обавеза. Раскид уговора не може се дозволити у случају када давалац спорадично
не испуњава незнатан део обавезе издржавања. Незнатним делом обавезе издржавања се
сматрају она давања која не служе задовољењу неке од основних животних потреба примаоца
(може представљати разлог за раскид уговора ако такво понашање даваоца има трајни
карактер).

79
Ако давалац издржавања након примаочеве смрти одбије да изврши уговорне обавезе које се
тичу сахране примаоца издржавања, подизања надгробног споменика и издавања подушја,
наследници примаоца издржавања могу да траже раскид уговора због неизвршења.

РАСКИД УГОВОРА ЗБОГ ПРОМЕЊЕНИХ ОКОЛНОСТИ: Раскид уговора због промењених

околности је престанак пуноважног уговора о доживотном издржавању, услед тога што
су се после његовог закључења околности толико промениле да је испуњење уговорних
обавеза постално знатно отежано. Овај институт се заснива на поставкама теорије о
клаузули rebus sic stantibus (док ствари тако стоје). Према овој теорији, приликом закључења
уговора се уговорници оријентишу на одређено стање ствари и према томе они уређују свој
уговорни однос и висину својих обавеза, а такође постижу и прећутну сагласност да се
извршење уговорних обавеза не може изнудити ако се након њиховог склапања те околности
знатно промене, тако да испуњење обавеза постане знатно отежано или се не може остварити
циљ ком је једна страна тежила. У тим ситуацијама, сваки уговорник може захтевати од суда:
да се уговор прекине, да уговор буде ревидиран или да се доживотно издржавање
преиначи у доживотну ренту. Раскид уговора о доживотном издржавању је уређен
специјалном нормом и не примењују се општа правила уговорног права о утицају промењених
околности. Утицај на судбину уговора имају и оне околности које су се могле предвидети, али
и оне које је странка могла избећи или савладати. Те околности могу бити објективне и
субјективне природе. Приликом доношења одлуке о ревизији или раскиду уговора о
доживотном издржавању због промењених околности, суд је дужан да узме у обзир циљ
уговора и да води рачуна о начелима поштеног промета, интересима оба уговорника и
нормалном ризику карактеристичном за овај уговор. Суд не може донети одлуку да се уговор
о доживотном издржавању преиначи у доживотну ренту, ако се са тим не сагласе прималац и
давалац, као и у случају када је прималац стар и болестан човек ком је потребна лична нега.
Пуноважна је одредба у уговору којом се странке унапред одричу од права да се позову
на одређене промењене околности, осим уколико је такво одрицање у супротности са
начелом савесности и поштења. Дозвољено је да уговорници прецизирају догађај услед
чијег наступања неће моћи да захтевају раскид или ревизију уговора о доживотном
издржавању. Одрицање од позивања на ''одређене промењене околности'' биће ништаво ако је
до тога дошло искоришћавањем стања нужде, тешког материјалног стања једног уговорника
или на други начин који је у супротности са начелом савесности и поштења.

РАСКИД УГОВОРА ЗБОГ ПОРЕМЕЋЕНИХ ОДНОСА: Раскид уговора због поремећених

односа је престанак пуноважног уговора о доживотном издржавању, до којег долази
онда када се односи између уговорних страна толико поремете да постану
неподношљиви. Довољно је да неподношљивост постоји само за једну страну и може се
манифестовати на различите начине. Судови приликом одлучивања о раскиду уговора због
поремећених односа треба да утврђују да ли је интензитет поремећаја толики да се више не
може остварити сврха уговора. Узрок који је довео до поремећаја међусобних односа није
релевантан за доношење одлуке о раскиду уговора. Суд може раскинути уговор због
међусобне неподношљивости уговорника и онда када је тужбу за раскид поднела она страна
која је скривила поремећај односа. Кривица је меродавна за уређивање правних последица
раскида уговора, јер странка која је скривила поремећај односа има обавезу да другој страни
исплати ''правичну накнаду'' и може се захтевати само у новчаном износу. Важећи закон не
условљава раскид уговора о доживотном издржавању постојањем заједнице живота између
примаоца и даваоца издржавања.

88. НИШТАВОСТ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

На ништавост овог уговора се примењују општа правила уговорног права. До апсолутне

ништавости долази онда када је уговор у супротности са принудним прописима, јавним
поретком и добрим обичајима.

80
Такође ће бити апсолутно ништав када је: фиктиван или симулован, закључен од стране
пословно неспособног лица, када је његов предмет немогућ, недозвољен, неодређен или
одредив, када не постоји основ уговора или је основ недозвољен, као и онда када је
недозвољен мотив битно утицао на одлуку једног уговорника да закључи уговор, а друга
страна је то знала или је морала знати. Разлози релативне ништавости су мане воље, као
и закључење уговора од стране делимично пословно способног лица без сагласности
његовог законског заступника. ЗОН предвиђа и посебне случајеве апсолутне и релативне
ништавости, који важе само за уговор о доживотном издржавању. Уговор о доживотном
издржавању биће апсолутно ништав када се у улози даваоца издржавања појављује лице које
се у оквиру свог занимања/делатности стара о примаоцу издржавања, ако за закључење
уговора није добијена сагласност органа старатељства. Два разлога ништавости који су се због
своје учесталости издвојиле у пракси јесте одсуство алеаторности на страни даваоца
издржавања као разлогу релативне ништавости и о проблему симулованих уговора о
доживотном издржавању.

ОДСУСТВО АЛЕАТОРНОСТИ КАО РАЗЛОГ РЕЛАТИВНЕ НИШТАВОСТИ: Суд може

поништити уговор о доживотном издржавању ако због болести или старости примаоца
уговор није представљао неизвесност за даваоца издржавања. Правнополитичко
оправдање за поништење овог уговора због одсуства алеаторности објашљава се теоријом
правичног ризика. Једно од основних начела облигационог права је и начело
еквивалентности, према ком у двострано обавезним и теретним уговорима узајамна давања
уговорника треба да имају исту вредност. Код доброчиних уговора нема еквивалентности, јер
дародавац жели да закључи уговор о поклону да би бесплатно увећао мовину поклонопримца.
Уговор о доживотном издржавању није доброчин уговор. Пошто је уговор о доживотном
издржавању алеаторан уговор, дужина живота примаоца накнадно одређује да ли је размена
између њега и даваоца била еквивалентна. Чак и ако не дође до еквивалентне размене, уговор
о доживотном издржавању неће бити неправичан и непоштен. Код уговора о доживотном
издржавању елемент поштења проистиче из постојања правичног ризика.

Ако давалац може са великом вероватноћом да рачуна на то да ће прималац релативно скоро

умрети, за даваоца нема тог ризика, јер он улази у уговорни однос са поуздањем да ће уговор
представљати за њега сигуран добитак. У таквим случајевима се уговор о доживотном
издржавању не сматра актом поштене и правичне размене и суд га може поништити.
Приликом утврђивања да ли је уговор представљао неизвесност за даваоца, судови не
захтевају његову могућност да прецизно предвиди моменат примаочеве смрти. Уговор о
доживотном издржавању неће бити ништав ако је давалац de facto издржавао примаоца, а до
закључења уговора је дошло уочи примаочеве смрти, да би се легализовао тај фактички однос.
Право на поништење уговора је признато само законским наследницима примаоца
издржавања. Поништење уговора се може захтевати у року од годину дана од сазнања за
уговор, најкасније у року од три године од примаочеве смрти. Ако су законски наследници
сазнали за уговор још за живота примаоца издржавања, субјективни рок почиње да тече од
примаочеве смрти. Може се догодити да је прималац имао намеру да закључењем уговора
непосредно пре смрти учини поклон даваоцу издржавања и тада ће доћи до конверзије –
пренесена ствар се узима као поклон који улази у обрачунску вредност заоставштине, тако да
се из њега могу намирити примаочеви нужни наследници.

СИМУЛОВАНИ УГОВОР О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ: Симулованим уговором о

доживотном издржавању се назива ситуација у којој је створена лажна представа да је
закључен уговор о доживотном издржавању да би се прикрио неки други стварно
закључен уговор. Основна карактеристика симуловања се огледа у постојању два уговора. О
једном уговору су се странка сагласиле и желе да наступе дејства тог уговора (десимуловани
уговор). Али, из неког разлога, странке желе да тај уговор остаје сакривен од трећих лица, па
стварају привид да су закључиле уговор о доживотном издржавању (симуловани уговор).

81
Странке приступају симуловању уговора о доживотном издржавању да би изиграле нужни део
примаочевих нужних наследника. Ако хоће да оствари право на нужни део, нужни наследник
мора да подигне тужбу за поништење симулованог уговора о доживотном издржавању.

89. МНОЖИНА СУБЈЕКАТА У УГОВОРУ О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

УГОВОР О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ У КОРИСТ ТРЕЋЕГ ЛИЦА: Уговором о

доживотном издржавању у корист трећег лица, давалац издржавања (промитент)
обавезује се сауговорнику (стипулант) да ће доживотно издржавати треће лице,
односно примаоца издржавања (бенефицијар), а за узврат ће у моменту смрти
ступиланта или примаоца издржавања стећи право на стипулантовој ствари или неко
друго стипуланово имовинско право. Прималац издржавања није уговорна страна.
Приликом закључења уговора о доживотном издржавању у корист трећег се не може
предвидети заснивање заједнице живота између промитента и бенефицијара, јер би то
представљало обећање радње бенефицијара. Давалац издржавања извршава своју уговорну
обавезу према бенефицијару. Бенефицијар и стипулант имају право према промитенту да
захтевају извршење уговорних обавеза. Након смрти стипуланта, бенефицијар може своје
право обезбедити уписом у јавну књигу. Раскид овог уговора могу захтевати стипулант, а
након његове смрти и бенефицијар. Промитент може истицати исте приговоре према
стипуланту и бенефицијару. У погледу момента преноса својине на ствари која је предмет
стипулантове обавезе, промитент и стипулант могу уговором предвидети да ће промитент
стећи својину у моменти смрти стипуланта/бенефицијара. Ако у уговору није одређено када
својина прелази, узима се да својина прелази у моменту смрти стипуланта. Обавеза
издржавања траје све до смрти бенефицијара.

СУПРУЖНИЦИ КАО ПРИМАОЦИ ИЗДРЖАВАЊА: ЗОН предвиђа да кад је доживотно

издржавање уговорено за два или више лица, свако од њих има засебно право на одређена
давања или чињења. Код оваквог уговора о доживотном издржавању се јављају два проблема.
Први се тиче момента у ком давалац стиче својину на ствари која је предмет примаочеве
обавезе, а други се односи на право надживелог супружника на потпуни раскид уговора.
Странке могу предвидети када ће давалац постати власник ствари која је предмет примаочеве
обавезе. Може се уговорити да ће до преноса доћи у моменту смрти једног од прималаца, или
у тренутку када умро оба примаоца. Уколико у уговору ово питање није уређено, примењује се
диспозитивно правило према ком давалац издржавања стиче право својине на ствари у
моменту смрти оног примаоца издржавања који је власник те ствари. Ово правило се може
применити само онда када се ствар налази у искључивој својини једног од прималаца. Спорно
је како суд треба да поступи када се ствар налази у заједничкој својини и постоји становиште
по ком се тада стицање својине на ствари одлаже до смрти оба примаоца издржавања. Након
смрти једног од прималаца издржавања, надживели прималац може у целини раскинути
уговор о доживотном издржавању. Ово правило важи и онда када се ствар не налази у режиму
заједничке имовине прималаца издржавања.

90. ПОЈАМ, ИЗВОРИ И ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА ОСТАВИНСКОГ ПОСТУПКА

Оставински поступак (поступак за расправљање заоставштине) је ванпарнични

поступак у ком се утврђују наследноправне последице оставиочеве смрти. У оставинском
поступку се утврђује која имовина сачињава оставиочеву заоставштину, која су лица
оставиочеви наследници и која права из заоставштине припадају оставиочевим
наследницима, легатарима и другим лицима. Оставински поступак има декларативну
функцију и оставинско решење се доноси да би се декларисала наследноправна дејства која
су по сили закона настала у моменту смрти оставиоца. Оставински поступак има превентивни
и заштитни значај.

82
Путем оставинског поступка законодавац обезбеђује да се норме материјалног наследног
права правило примене на неспоран појединачни случај (теорија сврхе). Оставински поступак
пролази кроз неколико стадијума:

1) претходни поступак 4) доношење оставинског решења

2) припремање оставинске расправе 5) поступак по правним лековима
3) оставинска расправа

Правила оставинског поступка су садржана у седмој глави ЗВП-а, као и опште одредбе тог
истог закона. Такође се сходно примењују и одредбе ЗПП-а (норме ЗПП-а ће се примењивати
само ако ЗВП-ом није другачије одређено). Приликом примене норми ЗПП-а се морају узети у
обзир и одређене специфичности оставинског поступка, тако да се оне могу применити на
начин који је у складу са циљем и начелима оставинског поступка.

91. НАЧЕЛА ОСТАВИНСКОГ ПОСТУПКА

У оставинском поступку важе следећа начела:

● начело официјелности ● ограничена примена принципа

● истражно начело непосредности
● ограничен домашај принципа ● начело социјалности
обостраног саслушања ● начело сношења сопствених
трошкова поступка

НАЧЕЛО ОФИЦИЈЕЛНОСТИ: Ово начело у оставинском поступку означава да учесници

немају могућност да својом вољом утичу на покретање, развој, и ток оставинског поступка
лежи у рукама суда. Оставински поступак се покреће по службеној дужности, чим суд сазна за
смрт оставиоца. Учесници не могу одређивати предмет оставинског поступка, пошто
законодавац налаже суду да расправи сва питања везана за заоставштину, право на наслеђе,
величину наследних делова и право на легат. Оставински поступак се по правилу не може
окончати вољом учесника и није дозвољено да потенцијални наследници судским
поравнањем уреде наследноправне последице оставиочеве смрти. Постоје изузеци од овог
начела. Ако иза оставиоца нису остале непокретности, оставински поступак се покреће по
предлогу овлашћеног лица. У том случају овлашћени предлагач може утицати на ток
оставинског поступка повлачењем предлога. Повлачење предлога има за последицу доношење
решења којим се обуставља расправљање заоставштине. У оставинском поступку
санаследници могу да се споразумеју о начину деобе наслеђа и тај споразум се уноси у решење
о наслеђивању.

ИСТРАЖНО НАЧЕЛО: Истражно начело значи да законодавац препушта суду

иницијативу за прикупљање релевантног чињеничног материјала. Релеватне чињенице
суд сазнаје увидом у смртовницу. Одлуку о обустављању поступка суд доноси када ''према
подацима из смртовнице'' утврди да оставилац нема имовине. Суд је дужан да од
заинтересованих лица узме потребне изјаве како би утврдио наследноправне последице
оставиочеве смрти. Ова дужност је релативизована правилом према ком о правима лица која
нису дошла на рочиште, а уредно су позвана, суд одлучује према подацима којим располаже. У
оставинском поступку суд може да утврђује и оне чињенице које међу учесницима нису
спорне, ако су важне за правилно утврђивање наследноправних последица оставиочеве смрти.
ЗВП предвиђа: ''Ако суд посумња да је лице, које по закону полаже право на наслеђе, једини или
најближи сродник умрлог, саслушаће лица за која сматра да би могла имати једнако или јаче
право на наслеђе, а та лица позваће и огласом.''

83
ОГРАНИЧЕНА ПРИМЕНА ОБОСТРАНОГ САСЛУШАЊА: Ово начело представља један од
фундаменталних принципа парничног поступка и неопходну претпоставку за
спровођење фер суђења. Парнични суд је дужан да свакој страни пружи могућност да изнесе
своје предлоге и наводе и да се изјасни о предлозима и наводима свог противника. Домашај
овог начела је ограничен. Суд је дужан да одреди рочиште за расправљање заоставштине и да
на то рочиште позове сва заинтересована лица, како би им пружио могућност да изнесу своје
предлоге и наводе. Када је иза оставиоца остао тестамент, суд је дужан да на рочиште позове
и тестаментарне и законске наследнике. Од принципа обостраног саслушања се одступа
утолико што приликом расправљања заоставштине један учесник у поступку може давати
изјаве без присуства других учесника. Законодавац сматра непотребним да се учеснику у
ванпарничном поступку даје прилика за изјашњавање о изјавама других учесника.

ОГРАНИЧЕНА ПРИМЕНА НАЧЕЛА НЕПОСРЕДНОСТИ: У парничном поступку важи начело

посредности – суд доноси одлуку у истом саставу који је имао приликом извођења доказа
и обављања расправе. Теорија стоји на становишту да се у ванпарничном поступку одступа
од начела непосредности. Одступања су двострука. Наследноправне последице оставиочеве
смрти судија утврђује и на основу доказа који нису изведени пред њим. Тако ће суд у обзир
узети позитивну наследну изјаву и друге предлоге учесника у поступку које је узео на
записник судијски помоћник, као и наследну изјаву дату пред другим судом или конзуларним
представником. У тим случајевима судија је дужан да на рочишту прочита записнике о
наследним изјавама. Оставинско решење може донети судија који није учествовао у поступку
за расправљање заоставштине.

НАЧЕЛО СОЦИЈАЛНОСТИ: Оставински суд ex officio посебно води рачуна и предузима

мере за заштиту права и правних интереса малолетника о којима се родитељи не старају,
као и других лица која нису у могућности да се самостално брину о заштити својих права
и интереса. Овај принцип је конкретизован кроз неколико посебних правила:

1) Оставински суд је дужан да обавести орган старатељства о покретању оставинског

поступка када се у поступку одлучује о правима и интересима малолетника и других лица
под посебном заштитом. Ова дужност суда је посебно наглашена у ситуацији када
постоји сукоб интереса између малолетног учесника у поступку и његовог законског
заступника.
2) Оставински суд је дужан да обавести орган старатељства о постојању насцитуруса.
Закон предвиђа да ће се о правима насцитуруса старати један од његових родитеља, ако
орган старатељства не одлучи другачије. Ова одредба се може применити само ако у
оставинском поступку не постоји сукоб интереса између насцитуруса и његовог
родитеља. У супротном, суд је дужан да постави насцитурусу привременог колизијског
стараоца.
3) Оставински суд ex officio доноси решење о попису и процени имовине када не зна за
наследнике или њихово боравиште, или када су наследници лица која услед малолетства,
душевне болести и сличних околности не могу самостално да воде бригу о својим правима
и интересима.
Под истим условима оставински суд и други надлежни органи могу донети решење о
привременој мери да се заоставштина преда на чување поузданом лицу, односно којом се
новац и друге драгоцености предају у судски депозит.

НАЧЕЛО СНОШЕЊА СОПСТВЕНИХ ТРОШКОВА ПОСТУПКА: У парничном поступку накнада

трошкова се врши према теорији каузе – странка која је изгубила спор треба да надокнади
трошкове поступка које је имао њен противник, јер је својим неоснованим претензијама
изазвала спор и дала повод за вођење поступка. Овај принцип је неприменљив у оставинском
поступку. Законодавац као правило предвиђа да у оставинском поступку странке сносе
трошкове на једнаке делове.

84
Изузетак је могућ ако између учесника постоји знатна разлика у погледу удела у
заоставштини. Тада се према сразмери удела у заоставштини одређује колики део трошкова
пада на сваког од учесника у оставинском поступку.

92. ОСТАВИНСКИ СУД И ЈАВНИ БЕЛЕЖНИК КАО СУБЈЕКТИ ОСТАВИНСКОГ ПОСТУПКА

ОСТАВИНСКИ СУД: Оставински суд је онај суд који је стварно и месно надлежан за
расправљање заоставштине. За расправљање заоставштине је стварно надлежан основни
суд. Месно надлежан је основни суд на чијем подручју је оставилац у време смрти имао
пребивалиште/боравиште. У случају да оставилац у време смрти није имао
пребивалиште/боравиште на територији Србије, месно надлежан је онај основни суд на чијем
подручју се налази претежни део оставиочеве заоставштине. У оставинском поступку у првом
степену поступа судија појединац. У другом степену поступа веће састављено од тројице
судија. Поједине радње у оставинском поступку може да предузима и судски помоћник. Он
може да узима на записник све изјаве и предлоге странака, осим изјаве о одрицању од
наследства. Судски помоћник не може узимати на записник ни изјаву о одрицању од наслеђа
у корист санаследника, иако се у том случају сматра да се наследник прихватио наслеђа и
поклонио наследни део свом наследнику.

ЈАВНИ БЕЛЕЖНИК КАО ПОВЕРЕНИК СУДА У ОСТАВИНСКОМ ПОСТУПКУ: Увођењем јавног

бележништва у правни систем Републике Србије је створена могућност да нотари спроводе
одређене ванпарничне поступке као повереници суда. Надлежност нотара у оставинском
поступку може бити изворна или факултативна (оригинарна или делегирана).

Изворна надлежност постоји онда када право и дужност јавног бележника да спроводи
одређени поступак или поједине радње у поступку проистиче из законских норми о расподели
надлежности. Судија нема могућност да одлучи о томе да ли ће одређени поступак спровести
јавни бележник, нити може да изабере јавног бележника којем ће доделити спровођење тог
поступка. Судска одлука којом се посао из делокруга изворне јавнобележничке надлежности
поверава нотару има декларативан карактер и у науци се квалификује као правни
формализам. Факултативна надлежност јавног бележника се заснива на конститутивној
одлуци суда. Нужна претпоставка која мора да се оствари да би нотар могао да спроводи
поступак или да предузима поједине радње у поступку јесте доношење судске одлуке којом се
одређени посао поверава јавном бележнику.Српски законодавац је као правило поставио
принцип факултативне надлежности и од тог правила су предвиђена три изузетка. За
предузимање одређених радњи у оставинском поступку, нотар је ex lege надлежан. У питању
су: састављање смртовнице, попис и процена заоставштине и доношење привремених
мера за обезбеђење заоставштине. Поверавање спровођења оставинског поступка
јавном бележнику није обавезно. Суд процењује да ли је целисходно да се спровођење
оставинског поступка повери нотару. Суд нотару може поверити да спроводи оставински
поступак само ако по пријему смртовнице утврди да је за утврђивање наследноправних
последица оставиочеве смрти меродавно српско право.

Одлука којом се спровођење оставинског поступка поверава јавном бележнику доноси

се у форми решења и за доношење тог решења је надлежан судија ком је додељен предмет.
Против тог решења није дозвољена жалба. Правило је да се спровођење оставинске
расправе поверава јавном бележнику који је саставио смртовницу. Ако за то постоје
сметње, (након састављања смртовнице јавни бележник престане са радом или се утврди да
постоји разлог за његово изузеће), председник оставинског суда доноси решење о
одређивању јавног бележника којем се упућује поверени предмет. Спровођење
оставинског поступка се може поверити само оном јавном бележнику чије се службено
седиште налази на подручју оставинског суда.

85
Ако је за подручје оставинског суда изабрано више јавних бележника, оставински предмети им
се додељују равномерно, према азбучном презимену њихових презимена. У случају да је принцип
азбучног редоследа нарушен, зато што је неки нотар променио презиме или оправдано одбио да
прихвати спровођење оставинског поступка који му је поверен, предмет се поверава нотару
којем је поверено најмање предмета. Нотар је дужан да спроведе оставински поступак који му
је поверен и предвиђена су два изузетка у ком јавни бележник може одбити да спроведе
оставински поступак:

1) Нотар ће одбити да спроведе оставински поступак када постоји разлог за његово

искључење, односно изузеће. За оцену да ли постоје разлози за искључење и изузеће нотара
су меродавне одредбе ЗПП-а.

2) Нотар може да одбије спровођење оставинског поступка и онда када постоји нека друга
околност која га објективно спречава да прихвати поверен посао. Позивање јавног
бележника на то да је оптерећен другим пословима га не ослобађа дужности да спроведе
поверен оставински поступак.

Ако сматра да постоји разлог за одбијање повереног посла, нотар мора без одлагања
обавестити оставински суд. Суд који је донео решење о поверавању оставинског поступка
јавном бележнику одлучује о оправданости тих разлога. Ако суд утврди да постоји разлог за
одбијање повереног посла, оставински суд ће наложити јавном бележнику да врати списе
предмета у року од седам дана. Приликом спровођења оставинског поступка, нотар поступка
у складу са правилима оставинског права (ЗВП и ЗПП). Он је такође овлашћен да од других
надлежних органа прибавља потребне податке и исправе. Оставински суд одређује рок у ком
нотар треба да спроведе поверени оставински поступак. Ако јавни бележник не може
оставинску расправу спровести у датом року, дужан је да о томе без одлагања обавести
оставински суд и учеснике у поступку.

У обавештењу треба навести разлоге због којих оставински поступак не може да се спроведе у
остављеном року. Пошто прими обавештење од јавног бележника, оставински суд може
поступити на један од три начина: да остави нотару накнадни рок за спровођење
оставинског поступка, да повери поступак другом нотару или да суд сам спроведе
оставински поступак. Да би обезбедио додатне гарантије да ће јавни бележник законито
спровести оставински поступак који му је поверен, законодавац је предвидео судски надзор
над његовим радом. Судска контрола се остварује на два начина:

1) Оставински суд је овлашћен да изврши контролу поступања јавног бележника у

повереном оставинском предмету. Ту контролу суд врши ex officio. На захтев
оставинског суда, јавни бележник је дужан да преда на увид све списе предмета и да
поднесе извештај о свом раду. Када то налажу оправдани разлози суд може донети
решење по ком суд одузима поверени оставински предмет јавном бележнику и тим
решењем се прекида сваки даљи рад на предмету и да му достави списе предмета (рад
на штету учесника у поступку, стварање сувишних трошкова и неоправдано
одуговлачење поступка). Решење о одузимању повереног предмета оставински суд
доставља: јавном бележнику, учесницима у поступку, дисциплинском тужиоцу
Јавнобележничке коморе и министру надлежном за послове правосуђа. Против овог
решења није дозвољена жалба. По доношењу овог решења, оставински суд може
одлучити да предмет повери другом нотару или ће га оставити да буде решен у суду.

2) Судска контрола над радом јавног бележника као повереника суда у оставинском
поступку се остварује и у поступку по правним лековима. Против оставинског решења
које је донео јавни бележник, странка изјављује жалбу исто као што би изјављивала
жалбу на оставинско решење које доноси оставински суд.

86
93. УЧЕСНИЦИ У ОСТАВИНСКОМ ПОСТУПКУ

Српско право нема дефиницију учесника у оставинском поступку. Приликом конкретизације

општег појма учесника у ванпарничном поступку на оставински поступак, треба имати у виду
да се оставински поступак покреће ex officio и да суд у оставинском поступку одлучује о томе
ко су наследници умрлог и која права из заоставштине припадају наследницима, легатарима
и другим лицима, па су зато учесници у оставинском поступку она лица која претендују на
то да буду оглашени за наследнике, легатаре или да им припадну нека права из
заоставштине. Појам учесника у оставинском поступку је процесноправно релативизован.
Редовно, својство учесника у поступку има лице које је заиста постало наследник, легатар или
је стекло неко друго право из заоставштине. Међутим, постојање неке наследноправне
позиције ирелевантно је за појам учесника у оставинском поступку. Појам учесника се одређује
на основу тога да ли у поступку претендује на одређену наследноправну позицију. За
појам учесника није битно да ли је неко лице наследник или легатар. Битно је то што тражи да
се утврди његово својство наследника или легатара. Поред лица која претендују на то да су
оставиочеви наследници, односно легатари, својство учесника имају и она лица која тврде да
им припада неко право из заоставштине. Поред наследника и легатара, учесници у
оставинском поступку јесу: нужни наследник у систему облигационоправне природе права на
нужни део, ималац плодоуживања на заоставштини или њеном аликвотном делу, ималац
права чекања на наследни део или легат (наследник, односно легатар, иманован по одложним
условом), корисник налога. Та лица су учесници у оставинском поступку, јер се у оставинском
решењу одлучује о њиховим правима. Законодавац учесницима у поступку сматра и
оставиочеве потомке који независно од свог наследничког својства траже издвајање свог
доприноса у увећању оставиочеве имовине. Повериоци оставиоца, супружник или ванбрачни
партнер који тврди да му нешто припада по основу брачне или ванбрачне тековине, давалац
издржавања из уговора о доживотном издржавању и сл. нису учесници у оставинском
поступку, већ могу фигурирати као споредни субјекти оставинског поступка и на њихову
правну позицију оставинско решење утиче посредно. Њихова субјективна права не извиру из
наслеђивања већ из правних односа у које су за живота ступили са оставиоцем и они могу своје
интересе остваривати у парници. Квалификовање неког лица као учесника у оставинском
поступку је вишеструко правно значајно:

1) право на жалбу против оставинског решења имају само учесници у оставинском поступку
2) корективна парница се може водити само онда када оставински суд пропуштањем
достављања није омогућио учеснику да учествује у поступку
3) до прекидања оставинског поступка и упућивања на парницу може доћи само онда када
између учесника постоји спор о чињеницама од којих зависи неко њихово право

Поверилац нема право на жалбу против оставинског решења, нити ће пропуштање суда да
позове повериоце на рочиште за оставинску расправу имати за последицу њихово право да
покрену корективну парницу.

94. ИЗВРШИЛАЦ ТЕСТАМЕНТА

Извршилац тестамента је лице коме је поверено старање о томе да се тестамент спроведе

онако како је завешталац хтео. Извршилац тестамента има могућност да се стара о
испуњењу оставиочеве последње воље, јер му припадају одређена овлашћења у погледу
управљања и располагања заоставштином. Правило је да извршиоца тестамента поставља
завешталац у тестаменту и у упоредном праву ово правило важи без изузетка. У српском праву
је могуће да оставински суд постави извршиоца тестамента и то ће учинити када процени да
је тако нешто неопходно, а нарочито онда када су у тестаменту одређени услови, рокови и
налози. Извршилац тестамента може бити физичко и правно лице. Физичко лице постављено
за извршиоца тестамента мора имати потпуну пословну способност.

87
Завешталац може за извршиоца тестамента одредити и заинтересовано лице, једног од
санаследника или једног од легатара. Оставински суд не може за извршиоца тестамента
именовати заинтересована лица, јер би то било у супротности са правнополитичким циљем
због којег је суд овлашћен да постави извршиоца тестамента. За извршиоца тестамента не
може бити постављен поверилац наследника. Дужност извршиоца тестамента почиње у
тренутку прихватања дужности и ова институција је заснована на принципу
добровољности. Изјава о прихватању дужности даје се поднеском или усмено на записник
пред оставинским судом. Да би извршилац тестамента могао да обавља своју функцију,
оставински суд ће га обавестити о томе да је постављен за извршиоца тестамента и позвати га
да се прими дужности. Дужности извршиоца тестамента су: да се стара о чувању
заоставштине, да управља њоме, да се стара о исплати оставиочевих дугова и легата и да се
брине да одредбе тестамента буду спроведене онако како је завешталац хтео.

Да би могао да обавља своју функцију, извршиоцу тестамента се предају ствари из

заоставштине у непосредну државину и издаје му се потврда о његовом својству и овлашћен
је да располаже поједининим стварима и правима из заоставштине, али нема право да
располаже наследним делом. Имаоци права на заоставштини су наследници, чија су
овлашћења у погледу управљања и располагања заоставштином ограничена овлашћењима
извршиоца тестамента. Именовање извршиоца тестамента представља терет за наследника.
Због тога нужни наследник, када му је остављен аликвотни део заоставштине чија је вредност
једнака вредности његовог нужног дела, може да захтева да се одредба о именовању
извршиоца тестамента стави ван снаге.

Док траје дужност извршиоца тестамента, наследници нису овлашћени да отуђују

поједине објекте из заоставштине. Правни послови којима наследници отуђују поједине
објекте из заоставштине су рушљиви (правни послови који храмљу). Судбина тих правних
послова зависи од тога да ли ће их одобрити извршилац тестамента. Рушљивост правног посла
се не може истицати према наследниковим прибавиоцима који су савесни (нису знали нити су
могли знати да постоји извршилац тестамента). Ако у заоставштини има непокретности, у
одговарајућу јавну књигу може се уписати забележба о извршиоцу тестамента, чиме се
спречава савесност наследникових прибавилаца. Постојање извршиоца тестамента не
ограничава наследника у његовом праву да својом наследном квотом располаже по општим
правилима. Завешталац може ограничити и модификовати овлашћења извршиоца
тестамента. Извршилац тестамента може бити постављен само за наследни део једног од
санаследника. Могуће је поставити извршиоца тестамента који би се старао само о правима
потоњег наследника, до наступања супституционог случаја или извршиоца тестамента који
би се бринуо о извршењу легата који је одређен под одложним условом. Када завешталац у
тестаменту предвиди оснивање задужбине, он може одредити извршиоца тестамента чија ће
дужност бити да оснује задужбину и да њоме руководи.

Извршилац тестамента води поступке поводом права из заоставштине која су му поверена на

управљање. Он може тужити и бити тужен. Оставиочеви повериоцу тужбу за наплату својих
потраживања могу поднети против извршиоца тестамента или против наследника. Нужни
наследници не могу против извршиоца тестамента подносити тужбу за заштиту нужног дела,
већ само против тестаментарних наследника и легатара. Завешталац може више лица
именовати за извршиоце тестамента. Правило је да они поверене дужност врше заједно, осим
ако поверилац није предвидео другачије. Извршилац тестамента је дужан да понесе суду рачун
о свом раду. Њему припадају праву на накнаду трошкова и награда за труд, који ће му се
исплатити на основу судске одлуке из расположивог дела заоставштине. Извршилац
тестамента може бити опозван ако његов рад није у складу са законом или са вољом
оставиоца. Одлуку о опозивању доноси суд по службеној дужности, или по предлогу
заинтересованог лица. Уколико је извршиоцу издата потврда о његовом својству и
овлашћењима, у решењу о опозиву ће суд наложити извршиоцу тестамента да је врати.

88
95. СТАРАЛАЦ ЗАОСТАВШТИНЕ

Старалац имовине је лице именовано да се стара о заоставштини онда када су

наследници непознати или одсутни, као и у осталим случајевима када је то потребно.
Стараоца заоставштине могу поставити оставински суд и орган старатељства. Оставински суд
поставља стараоца у следећим случајевима:

● када су наследници непознати

● када су наследници одсутни (не може се утврдити њихово боравиште)
● када постављање стараоца заоставштине захтевају оставиочеви повериоци, легатари
или корисници налога
● у осталим случајевима када је то потребно

Потреба за постављањем стараоца заоставштине постоји и онда када суд посумња да је лице
које је приступило рочишту за расправљање заоставштине најближи законски наследник
оставиоца, као и у случају када због спора између учесника у поступку постане јасно да ће се
оставински поступак одужити. Ако у састав заоставштине улази удео у ДОО, оставински суд
може поставити привременог стараоца заоставштине на захтев ДОО или на захтев једног од
наследника. Тај старалац у име и за рачун наследника врши чланска права у друштву. Пре
постављања привременог стараоца заоставштине, оставински суд ће, по могућности, позвати
наследнике да се изјасне о личности стараоца.

О постављању стараоца заоставштине оставински суд је дужан да обавести орган

старатељства, који може поставити другог стараоца. Због тога се старалац заоставштине кога
поставља оставински суд назива привремени старалац заоставштине и њега не могу
именовати други субјекти који је појављују у оставинском поступку. То овлашћење је
резервисано за оставински суд. Старалац заоставштине је овлашћен и дужан да чува
заоставштину, да њоме управља, да наплаћује оставиочева потраживања, да исплати
оставиочеве повериоце и намири легатаре, као и да пронађе непознате, односно одсутне
наследнике. Овлашћења стараоца заоставштине могу бити ограничена на поједине објекте,
ако је то довољно за потребе очувања заоставштине. На стараоца заоставштине се сходно
примењују правила о старатељству и привременом стараоцу је потребна дозвола органа
старатељства за предузимање послова који превазилазе редовно управљање заоставштином.

У сфери материјалног права, привремени старалац заоставштине има правни положај

законског заступника. Он у име наследника, а у функцији очувања и администрирања
заоставштине, може предузимати правне послове. Старалац заоставштине није овлашћен да
заступа санаследнике у њиховим међусобним односима, нити може у име неког од наследника
да дâ наследну изјаву. У парничном поступку привремени старалац заоставштине не може
фигурирати као законски заступник непознатог наследника, јер у тужби морају бити означени
и тужилац и тужени. Старалац заоставштине у парницама које се воде поводом заоставштине
има положај странке по дужности. Поводом права и обавеза непознатог наследника, старалац
заоставштине тужи, односно тужба се подноси против њега. Старалац заоставштине има
обавезу да органу старатељства подноси извештаје и полаже рачуне. Њему је признато право
на накнаду трошкова и право на награду. Старалац заоставштине своје право на накнаду
трошкова и право на награду не остварује из расположивог дела заоставштине. Накнада и
награда које се исплаћују привременом стараоцу заоставштине представљају део пасиве, тако
да могу умањити нужни део оставиочевих нужних наследника.

96. СМРТОВНИЦА

Смртовница (протокол извештаја о смрти) је јавна исправа која садржи чињенице

релевантне за утврђивање наследноправних последица оставиочеве смрти.

89
Смртовница омогућује оставинском суду да добије податке на основу којих ће утврдити да ли
су испуњене процесне претпоставке за вођење оставинског поступка, а такође садржи и
неопходну чињеничну грађу на основу које ће оставински суд бити у могућности да
материјално управља поступком. Обавештење о смрти физичког лица оставински суд добија
од матичара који је надлежан да изврши упис смрти у МКУ. У питању је матичар на чијој је
територији оставилац умро. Он је дужан да у року од 30 дана од уписа смрти достави
оставинском суду извод из МКУ. Пошто прими извод из МКУ, оставински суд доноси решење
којим надлежном јавном бележнику поверава састављање смртовнице. За састављање
смртовнице је по правилу надлежан нотар на чијем се службеном подручју налазило последње
пребивалиште/боравиште оставиоца. Ако оставилац није имао пребивалиште/боравиште у
Републици Србији, оставински суд ће састављање смртовнице поверити јавном бележнику на
чијем службеном подручју се налази заоставштине или њен претежни део. Јавни бележник је
дужан да сачини смртовницу и достави је оставинском суду у року од 30 дана од дана пријема
решења којим му је поверено предузимање ове процесне радње. Смртовница се саставља и
онда када оставилац није оставио имовину. Податке за састављање смртовнице нотар добија
од сродника умрлог, од лица са којима је умрли живео, као и од других лица која могу пружити
релевантне информације. У случају да јавни бележник не може да добије податке за
састављање смртовнице, он ће оставинском суду доставити непотпуну смртовницу.

У непотпуној смртовници јавни бележник наводи разлоге због којих није било могуће
саставити потпуну смртовницу и податке који би могли да послуже суду да пронађе
наследнике и заоставштину. По пријему непотпуне смртовнице, суд може, према околностима,
одлучити да сам састави смртовницу у суду или да то учини судијски помоћник ван суда.
Законодавац прописује шта треба да садржи смртовница и разликују се обавезни и
препоручљиви (редовни и факултативни) елементи смртовнице. Одсуство обавезног
елемента чини смртовницу непотпуном. Обавезни елементи смртовнице јесу:

1) подаци о оставиоцу (лично име, име једног од родитеља, датум рођења, држављанство,
презиме које је имао пре склапања брака и пребивалиште/боравиште)
2) подаци о оставиочевој смрти (дан, месец, година и место смрти)
3) подаци о оставиочевом супружнику, (ван)брачној деци и усвојеницима (лично име,
датум рођења, занимање и пребивалиште/боравиште)
4) подаци о оставиочевим потенцијалним законским и тестаментарним
наследницима (лично име, датум рођења и пребивалиште/боравиште)
5) приближна вредност (не)покретне имовине оставиоца

Препоручљиви елементи смртовнице су:

1) подаци о оставиочевој активи (где се налази, да ли има готовог новца, ХОВ, штедних
књижица или ствари за чије држање, чување и пријављивање постоје посебни прописи)
2) подаци о оставиочевиј пасиви (колико износе дугови и ко су повериоци)
3) подаци о правним пословима релевантним за наследно право (да ли постоји
тестамент, уговор о доживотном издржавању, уговор о уступању и расподели имовине
за живота и где се налазе)
4) подаци о сведоцима усменог тестамента (лично име, занимање, боравиште)
5) подаци о насцитурусу
6) подаци о лицима која су умрла пре оставиоца, а која су могла бити позвана на
наслеђе да су жива (лично име, датум и место смрти)

Ако су оставиочев супружник и деца пословно неспособни, препоручује се да у смртовници

буде наведено да ли имају стараоца.

90
97. ПРОГЛАШЕЊЕ ТЕСТАМЕНТА

Свако лице код кога се тестамент налази у непосредној државини има дужност да га без
одлагања преда суду или лицу овлашћеном за састављање смртовнице, чим сазна за смрт
оставиоца. Дужност предаје тестамента се односи на сваку исправу која садржи
имовинскоправно располагање за случај смрти, при чему је ирелевантно да ли је она формално
и материјалноправно пуноважна. Проглашење тестамента је процесна радња у
ванпарничном поступку која се састоји у томе што суд у присуству два сведока и
заинтересованих лица отвара тестамент, чита његову садржину и о томе саставља
записник. За проглашење тестамента су надлежни: оставински суд, суд ког кога се у моменту
оставиочеве смрти тестамент налазио на чувању и суд ком је тестамент поднет.
Надлежан суд је дужан да закаже рочиште и да на њега, по могућности, позове законске
наследнике и лица којима је у тестаменту остављена нека корист. Проглашењу тестамента
морају присуствовати два сведока. Својство сведока могу имати било која пунолетна лица. Не
тражи се потпуна пословна способност нити се захтева да буду незаинтересовани за садржину
тестамента. Проглашава се сваки тестамент, без обзира на то да ли је пуноважан или
опозван. На рочишту за проглашење тестамента, суд отвара тестамент трудећи се да сачува
печат, гласно чита његову садржину и о томе саставља записник. На проглашени тестамент се
ставља потврда о проглашењу, са назначењем датума када је тестамент проглашен, као и броја
и датума осталих пронађених тестамената. Наследници, легатари и друга заинтересована
лица могу тражити препис тестамента. О проглашењу тестамента се саставља записник ког
потписују судија, записничар и сведоци. Записник о проглашењу тестамента садржи:

- податке о броју нађених тестамената - податке о сведоцима проглашења

- датумима које носе и месту где су
пронађени
- податке о лицу које је предало
тестаменту суду, односно састављачу
смртовнице
тестамента
- податке о томе да ли је тестамент
предат отворен или затворен и како је
био запечаћен
- садржину тестамента

Уколико је суд приметио да је печат повређен или да је нешто на исправи дописивано, брисано,
исправљано и слично, дужан је да то наведе у записнику. У записнику се наводе и све друге
околности које су примећене, а које би могле дати повод за сумњу у формалну и материјалну
пуноважност тестамента. Проглашење тестамента је ирелевантно за формалну и материјалну
пуноважност завештајног располагања. Проглашење тестамента има функцију публицитета
– омогућује заинтересованим лицима да се упознају са садржином тестамента. Рокови за
поништење и редукцију тестаментарних располагања не могу почети да теку пре него што је
тестамент проглашен. Норме о проглашењу тестамента имају императивну природу.
Апсолутно је ништава одредба у тестаменту којом се забрањује или ограничава могућност
његовог отварања и проглашења. Код проглашења усменог тестамента се разликују две
ситуације:

1) Ако су сведоци усменог тестамента саставили и својеручно потписали исправу о изјави

завештаоца и приликам у којима је састављен усмени тестамент, надлежни суд ће
прогласити ту исправу по правилима за проглашење писменог тестамента.
2) Други случај постоји онда када сведоци нису саставили исправу о изјави завештаоца. Тада
суд понаособ саслушава сведоке о садржини завештаочеве воље и о околностима од којих
зависи пуноважност усменог тестамента. О саслушању сведока се саставља записник,
који се потом проглашава по правилима за проглашење усменог тестамента. Када нађе
да је то потребно или на захтев учесника, суд може заказати рочиште на коме ће се
сведоци усменог тестамента саслушати под заклетвом. На рочиште за саслушање
сведока усменог тестамента обавезно се позива предлагач (учесник који је захтевао да
сведок буде саслушан под заклетвом). Остала заинтересована лица суд ће позвати на
рочиште само ако се тиме не би одуговлачио поступак.

91
Тестамент који је уништен или изгубљен може да произведе дејства пуноважног тестамента
ако се докаже: његово постојање, да је био сачињен у законом предвиђеној форми, његова
садржина и да га није уништио завешталац у намери опозивања. Ако међу
заинтересованим лицима нема спора о томе да је тестамент постојао, о форми у којој је
састављен, о његовој садржини, као и о начину на који је уништен, односно изгубљен, суд ће
заказати рочиште и саслушати сва заинтересована лица. Суд је дужан да о предлозима
заинтересованих лица изведе потребе доказе. О споразуму који су заинтересована лица
постигла у погледу постојања и садржине тестамента се саставља записник. Записник о
уништеном, односно изгубљеном тестаменту проглашава се по правилима за проглашење
писменог тестамента. Заинтересованим лицима се сматрају сви потенцијални законски
наследници, као и лица на чију се грађанскоправну позицију непосредно одражава постојање
тестамента одређене садржине. Ако би заоставштину у одсуству тестамента наследила
Република Србија, споразум заинтересованих лица о постојању и садржини тестамента важи
само уз сагласност надлежног јавног правобраниоца. У случају да међу заинтересованим
лицима има оних која су пословно неспособна, за пуноважност споразума се тражи и
сагласност органа старатељства. Суд неће прихватити споразум заинтересованих лица ако
утврди да они иду за тим да изиграју пореске прописе или да располажу начин противан
принудним прописима, јавном поретку и правима морала. Уколико суд не прихвати споразум,
односно ако се споразум не постигне, тестаментарни наследник или легатар могу да подигну
тужбу за утврђење постојања и пуноважности тестамента. Заинтересовано лице треба да
докаже целокупну садржину тестамента. Суд који је прогласио тестамент доставља
оставинском суду записник о проглашењу тестамента и изворни тестамент, а код себе
задржава преписе тих исправа. Записник о проглашењу тестамента и извори тестамент
(односно изјаву сведока усменог тестамента, записник о саслушању сведока усменог
тестамента и записник о садржини уништеног и изгубљеног тестамента), оставински суд
чува одвојено од других списа. Списима прилаже оверене преписе тих исправа.

98. MЕРЕ ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ

Све док оставинско решење не постане правноснажно, постоји неизвесност у погледу тога ко
су наследници и шта чини заоставштину. Наследници због тога често не могу стећи ефективну
власт на стварима и правима из заоставштине, што ствара опасност да ће поједини предмети
из заоставштине бити уништени, изгубљени или бесправно присвојени од стране трећег лица.
Да би се заштитили интереси наследника, легатара и оставиочевих поверилаца, законодавац
предвиђа могућност да се у оставинском поступку изричу мере за обезбеђење заоставштине.
У зависности од тога ко је овлашћен да их изрекне, разликују се привремене мере за
обезбеђење заоставштине и мере оставинског суда за обезбеђење заоставштине.
Привремене мере за обезбеђење заоставштине могу изрећи: јавни бележник надлежан за
састављање смртовнице, суд на чијем је подручју завешталац умро и суд на чијем подручју се
налази заоставштина. Оставински суд може те мере изменити током целог поступка, зато и
јесу привремене. ЗВП предвиђа три привремене мере које се могу изрећи у оставинском
поступку: попис и процена заоставштине, предаја заоставштине на чување и пречаћење
оставиочевог стана, поједних просторија у стану или других просторија које припадају
оставиоцу. Оставински суд може током читавог оставинског поступка изрицати мере за
обезбеђење заоставштине и мере се изричу у форми решења, против које се може уложити
жалба. Правило је да жалба задржава извршење решења (има суспензивно дејство), али
ако постоји опасност да ће због одлагања бити осујећено извршење изречених мера,
оставински суд може одлучити да жалба не задржава извршење решења. Оставинском суду
стоји на располагању више мера за обезбеђење заоставштине:

1) попис и процена заоставштине

2) предаја заоставштине на чување
3) печаћење просторија које су припадале оставиоцу

92
4) постављање привременог стараоца заоставштине
5) одвајање заоставштине од имовине наследнике (separatio bonorum)

Оставински суд може одредити привремене мере за обезбеђење неновчаних захтева у складу
са правилима извршног поступка.

ПОПИС И ПРОЦЕНА ЗАОСТАВШТИНЕ: Попис и процену заоставштине могу одредити јавни

бележник надлежан за састављање смртовнице и оставински суд. Попис и процена могу се
обавити као самосталне радње или повезано са другим мерама за обезбеђење заоставштине.
Попис и процена су обавезни када се заоставштина предаје на чување поверљивом лицу,
односно када се предаје на управљање стараоцу заоставштине и извршиоцу тестамента. Јавни
бележник ком је поверено састављање смртовнице може да одреди попис и процену најкасније
до предаје смртовнице оставинском суду. Одлуку о попису и процени нотар доноси на захтев
наследника или легатара. Оставински суд решењем наређује попис и процену на захтев
наследника, легатара и поверилаца или по службеној дужности. Решење се доноси ex officio у
следећим ситуацијама:

- када су наследници непознати

- када је непознато боравиште наследника
- када су наследници лица која услед малолетства, душевне болести и других разлога не могу
сами да воде бригу о својим правима и интересима
- када заоставштина треба да се преда држави
- у другим оправданим случајевима

Правило је да попис и процену заоставштине врши јавни бележник, а изузетно то може и

судијски помоћник. Попис обухвата све покретне и непокретне ствари које је оставилац у
тренутку отварања наследства имао у непосредној државини. Пописују се и оне ствари које су
се у тренутку смрти оставиоца налазиле у његовој посредној државини, са назначењем лица
код којег се те ствари налазе и правног основа његове непосредне државине. Нотар је дужан
да попише и оне ствари које се налазе у оставиочевој државини, а за које се тврди да нису
његова својина, као и оставиочеве дугове и неплаћене порезе и друге дажбине према држави.
Покретне ствари се пописују према врсти, роду, броју, мери и тежини, или појединачно.
Непокретности се пописују појединачно, са назначењем места где се налазе, културе
земљишта и катастарских података. Када се пописује зграда која није уписана у јавну књигу,
у записник се уносе подаци о катастарској парцели на којој се зграда налази и подаци из
исправа којима се доказује ванкњижна својина. Приликом пописивања, назначиће се вредност
појединих ствари које улазе у заоставштину. Попис и процена се врши у присуству два
пунолетна лица. По потреби, попису и процени може присуствовати вештак одговарајуће
струке. Право да присуствује попису и процени има свако заинтересовано лице. Записник о
попису и процени јавни бележник је дужан да достави оставинском суду и сваком учеснику у
поступку пописа и процене.

Учесници у поступку пописа и процене могу поднети приговор на попис и процену

оставиочеве имовине у року од осам дана од дана пријема записника о попису и процени.
Уколико је приговор основан, суд може одредити да попис и процену имовине изврши други
јавни бележник или судијски помоћник. Када се приликом пописа и процене пронађу
предмети за чије држање, чување или пријављивање постоје посебни прописи, са тим
предметима се поступа у складу са тим посебним прописима. Ако попис и процена нису
извршени, оставински суд може сам утврдити састав заоставштине, на основу изјава
заинтересованих лица.

ПРЕДАЈА ЗАОСТАВШТИНЕ НА ЧУВАЊЕ: Заоставштина се предаје на чување:

93
1) када се утврди да ниједан од присутних 2) када су наследници непознати или
наследника није способан да управља одсутни
имовином, а нема законских 3) када постоје друге околности које
заступника налажу посебан опрез

Ову меру могу одредити: оставински суд, суд на чијој територији је оставилац умро, суд на чијој
територији се налази заоставштина и јавни бележник који саставља смртовницу.
Јавни бележник ком је поверено састављање смртовнице може одредити ту меру све док не
преда смртовницу оставинском суду. Суд, односно јавни бележник који је одредио ову меру су
дужни да о томе без одлагања обавесте оставински суд, који може меру изменити или ставити
ван снаге. Готов новац, ХОВ, драгоцености, штедне књижице и друге важне исправе предају се
на чување у суду или јавном бележнику на чијем подручју се налазе. Покретне и непокретне
ствари се предају на чување поузданом лицу. То лице може бити и неко од наследника.
Приликом предаје имовине на чување ће се извршити попис и процена.

99. ПРИПРЕМАЊЕ ОСТАВИНСКЕ РАСПРАВЕ

Стадијум припремања оставинске расправе почиње када суд сазна за смрт физичког лица, а
завршава се заказивањем рочишта за расправљање заоставштине или доношењем решења о
обустављању расправљања заоставштине. Тај стадијум је намењен обављању следећих
процесних задатака:

1) испитивање процесних претпоставки за спровођење оставинског поступка

2) испитивање претпоставки за доношење решења којим се спровођење оставинског
поступка поверава јавном бележнику
3) дефинисање и концентрација провесне грађе како би се оставинска расправа
обавила што брже
4) предузимање мера за обезбеђење заоставштине и заштиту интереса лица која
нису у стању да се самостално брину о својим правима и интересима

Оставински суд може сазнати за смрт неког физичког лица на више начина. Редован начин је
да му матичар достави извод из матичне књиге умрлих. За смрт физичког лица оставински суд
може сазнати и тако што ће заинтересована лица поднети предлог за покретање оставинског
поступка. Ако оставинском суду није достављена потпуна смртовница, он мора предузети
одређене кораке како би смртовница била потпуна и закон му оставља три могућности: да
састављање смртовнице повери јавном бележнику, да сам састави смртовницу или да
састављање смртовнице повери судијском помоћнику. Након увида у смртовницу, суд ex
officio испитује да ли постоји његова међународна надлежност за расправљање заоставштине.
Ако установи да је за расправљање заоставштине надлежан инострани орган, суд доноси
решење којим се оглашава ненадлежним и обуставља поступак. Суд током целог поступка по
службеној дужности пази на своју стварну надлежност. Уколико су смртовница или предлог за
покретање оставинског поступка достављени неком другом стварно ненадлежном суду, тај
суд ће донети решење којим се оглашава ненадлежним. Када то решење постане
правноснажно, суд уступа предмет надлежном основном суду. На месну надлежност суд не
пази по службеној дужности. Суд на основу приговора учесника у поступку може донети
решење којим се оглашава месно ненадлежним. По правноснажности тог решења, суд ће
уступити предмет надлежном суду. Приговор месне надлежности оставинског суда може
поднети било који учесник најкасније до упуштања учесника у меритум на првом рочишту за
расправљање заоставштине.

94
100. ОБУСТАВЉАЊЕ ОСТАВИНСКЕ РАСПРАВЕ

Суд доноси решење којим се обуставља оставински поступак када према подацима из
смртовнице утврди да иза оставиоца није остала имовина. Ова одредба има императиван
карактер – наследници не могу захтевати спровођење оставинске расправе када иза оставиоца
није остала имовина. Установљавање својства тзв. апстрактног наследника не представља
правнозаштитну потребу ради које би се спроводио оставински поступак. Израз ''имовина'' се
тумачи у смислу активе. Оставинска расправа се обуставља и онда када су иза оставиоца
остали само дугови. Оставински суд ex officio прибавља доказе о томе да ли је оставилац
поседовао имовину. Решење о обустављању оставинског поступка суд доноси и онда када је
иза оставиоца остала само покретна имовина, а ниједно од лица позваних на наслеђе не тражи
да се спроведе оставинска расправа. Пре доношења решења о обустављању поступка, суд је
дужан да остави наследницима могућност да се о томе изјасне. Када међу наследницима има
лица која нису способна да се самостално старају о својим правима и интересима, а немају
законског заступника, о обустављању расправе суд обавештава орган старатељства.
Доношење решења о обустављању оставинске расправе не представља препреку за
наследнике да касније поднесу предлог за спровођење оставинског поступка.

Непокретном имовином се сматрају право својине и друга стварна права на

непокретним стварима. Потраживања у погледу непокретности се сматрају покретном
имовином. Расправљање покретне заоставштине могу захтевати само лица која се
легитимишу као наследници. Повериоци и легатари не могу захтевати спровођење
оставинског поступка и њима остаје да своја права остваре у парници. Чак и онда када је
оставински поступак обустављен, судови признају повериоцима право да траже мере за
обезбеђивање заоставштине и одвајање заоставштине од имовине наследника (separatio
bonorum). Када се након обустављања оставинског поступка пронађу оставиочеве
непокретности за које се није знало, оставински суд ће ex officio покренути оставински
поступак. Али, за случај да се накнадно пронађе покретна имовина за коју се није знало,
оставински суд расправља заоставштину само на предлог заинтересованих учесника. Суд
може донети решење којим спровођење оставинске расправе поверава јавном бележнику када
према подацима из смртовнице утврди да је за наслеђивање меродавно право Републике
Србије. Правило је да се спровођење оставинске расправе поверава нотару који је сачинио
смртовницу. Оставински суд је дужан да позове лице које је оставилац именовао за извршиоца
тестамента да се изјасни да ли се прима те дужности. За то ће му одредити рок. Оставинском
суду је стављено у дужност да обавести орган старатељства ако постоји насцитурус и уколико
се у оставинском поступку одлучује о правима и интересима малолетника и других лица под
посебном заштитом. По пријему смртовнице, оставински суд може изрицати све мере за
обезбеђење заоставштине. Осим тога, он може преиначити или укинути мере за обезбеђење
заоставштине које су изрекли други органи. На предлог повериоца, суд може донети решење
о одвајању заоставштине од имовине наследника.

101. ОСТАВИНСКА РАСПРАВА

Оставинска расправа представља централни стадијум оставинског поступка, у ком

оставински суд треба да расправи сва питања релевантна за доношење оставинског
решења. У стадијуму оставинске расправе суд и учесници предузимају радње које треба да
створе подлогу за доношење оставинског решења. Оставинска расправа се одвија на рочишту,
али се одређене радње могу обавити и изван њега. Учесници у поступку и друга
заинтересована лица се позивају на рочиште посебним позивом. Позив се упућује свим
заинтересованим лицима – потенцијалним законским и тестаментарним наследницима,
легатари и друга лица која имају неко право из заоставштине, орган старатељства,
извршилац тестамента итд. Позив на рочиште мора бити достављен по правилима о личном
достављању.

95
Пропуштање да се достављање уредно обави представља апсолутно битну повреду правила
поступка и разлог за вођење корективне парнице. Законом је прописана садржина позива
на рочиште и мора садржати опште елементе који се захтевају за било који судски позив на
рочиште. То су: место, просторија и време одржавања рочишта.

Такође, садржи и посебне елементе који су карактеристични за оставински поступак:

1) обавештење о покретању оставинског поступка и постојање тестамента

2) налог да се оставинском суду достави писмени тестамент, писмена изјава сведока
усменог тестамента, односно да се суд обавести о томе ко су сведоци усменог
тестамента
3) упозорење о начину на који се даје позитивна/негативна наследна изјава
4) упозорење наследницима о последицама недоласка на рочиште (да ће се
сматрати да се прихватају наследства и да ће суд о њиховим правима одлучити према
подацима којим располаже)
5) упозорење да изјава о делимичном одрицању од наслеђа и изјава о одрицању од
наслеђа под условом не производе правна дејства

Оставински суд огласом позива лица која полажу право на наслеђе да се пријаве суду у
следећим случајевима:

1) ако се не зна да ли има наследника

2) ако је непознато боравиште наследника, који притом нема пуномоћника
3) ако се наследник или његов законски заступник налазе у иностранству, а немају
пуномоћника, тако да се достављање није могло извршити
4) ако оставински суд посумња да учесник у поступку није најближи оставиочев
сродник и да постоје лица која имају исто или јаче право на наслеђе

Оглас се истиче на огласној табли суда и објављује у ''Службеном гласнику РС'', а по потреби и
на други начин. Наследник треба да се јави суду у року од једне године од објављивања
последњег огласа. За случај да се нико не пријави у остављеном року, оставински суд
расправља заоставштину на основу изјаве стараоца заоставштине и података којима
располаже. Уколико је оглас објављен због тога што се није знало да ли има наследника, по
истеку објављеног рока суд доноси решење којим заоставштину предаје на уживање
Републици Србији. На рочишту за оставинску расправу суд треба да расправи сва птиања која
се односе на заоставштину, нарочито она питања која се тичу права на наслеђе, величине
наследног дела и права на легат. Оставински суд одлучује о томе након што узме потребне
изјаве од заинтересованих лица. О правима лица која су уредно позвана, а нису дошла на
рочиште, суд одлучује према подацима којима располаже. Оставински суд је дужан да узме у
обзир и изјаве које су дате изван рочишта за оставинску расправу, као и оне изјаве дате пред
другим органима. Ако посумња да је лице које је приступило рочишту једини или најближи
оставиочев наследник, оставински суд ће саслушати и лица за која сматра да би могла имати
јаче или једнако право на наслеђе. Наследна изјава се редовно даје усмено на записник пред
оставинским судом. Записник о давању наследне изјаве потписују наследник, односно његов
пуномоћник или законски заступник. Учесник који је неписмен ставиће на записник отисак
прста, а записничар ће испод отиска уписати његово име и презиме. Приликом давања
наследне изјаве, суд је дужан да упозори наследника да се наслеђа може одрећи само у своје
име и да услов у наследној изјави не производи правна дејства.

Наследна изјава може бити дата и у форми јавно оверене исправе која се подноси оставинском
суду. Потпис на изјави о прихватању, односно одрицању од наследства мора бити оверен. Ово
важи и за позитивну наследну изјаву. Наследна изјава се може дати и пред другим основним
судом, јавним бележником као и пред конзуларним представником Србије у иностранству. У
изјави треба навести да ли се односи на законско, тестаментарно или нужно наслеђивање.

96
У супротном, узима се да се изјава односи на све основе позивања на наследство. Ако је
наследник након оставиочеве смрти располагао целом заоставштином или њеним делом,
такав акт се сматра прећутним давањем позитивне наследне изјаве. Оставински суд је
дужан да на рочишту за оставинску расправу утврди да ли је неко од наследника предузимао
такве радње.Позитивна и негативна наследна изјава могу бити дате и преко пуномоћника. За
давање наследне изјаве пуномоћник мора имати специјално пуномоћје. Властодавчев потпис
мора бити оверен на пуномоћју.

102. УПУЋИВАЊЕ НА ПАРНИЦУ

Битна карактеристика оставинског поступка као ванпарничног поступка је одсуство спора и

оставински суд не може утврђивати спорне чињенице. Ако међу учесницима постоји спор о
чињеницама од којих зависи њихово наследно право, суд прекида оставински поступак и
упућује их на парницу или на поступак пред органом управе. До упућивања на поступак
пред органом управе долази онда када је спорно постојање или пуноважност усвојења.
Упућивање на парницу је могуће само онда када постоји спор између учесника у
оставинском поступку.

Међусобно неслагање споредних субјеката оставинског поступка о чињеницама не може бити

повод за прекидање оставинског поступка и упућивање на парницу. Међу учесницима у
поступку могу настати две врсте спорова: спор о чињеницама и спор о примени права. Спор
о примени права решава сам оставински суд, а у случају спора о чињеницима, оставински суд
прекида поступак и учеснике упућује на парницу. Спор о чињеницама постоји онда када
странке имају различит став у погледу животних догађаја и друштвених односа на које се
примењује материјалноправна норма и који представљају доњу премису судског силогизма.
Спор о примени права постоји када странке имају различит став о томе коју
материјалноправу норми треба применити, како гласи материјалноправна норма, како треба
тумачити ту норму – спор о горњној премиси судског силогизма. Уколико је међу
учесницима спорно и чињенично и правно питање, оба питања решава парнични суд.
Законодавац је exempli causa набројао пет ситуација у којима спор о чињеницама има за
последицу прекид оставинског поступка и упућивање учесника на парницу:

1) спор о чињеницама од којих зависи право на наслеђе, а нарочито пуноважност и

садржина тестамента или постојање односа између оставиоца и наследника који је
релевантан за наслеђивање
2) спор о чињеницама од којих зависи основаност захтева оставиочевих потомака,
супружника и родитеља за издвајање из заоставштине предмета домаћинства мање
вредности
3) спор о чињеницама од којих зависи величина наследног дела и урачунавање поклона и
легата у наследни део
4) спор о чињеницама од којих зависи основаност разбаштињења нужних наследника или
основаност разлога за недостојност
5) спор о томе да ли се неко лице одрекло наслеђа

ПОСТУПАК ОСТАВИНСКОГ СУДА У СЛУЧАЈУ СПОРА О ЧИЊЕНИЦАМА: Када утврди да

између учесника постоји спор о чињеницама, оставински суд доноси решење којим прекида
оставински поступак и упућује на парницу странку које право сматра мање вероватним.
Суд одређује рок у ком упућени учесник треба да покрене парницу, а тај рок не може бити дужи
од 30 дана. Ако учесник који је упућен на парницу поступи по решењу суда, прекид поступка
ће трајати све док парница не буде правноснажно завршена. Уколико упућени учесник не
поступи по решењу суда, наставља се оставинска расправа.

97
Рок одређен у решењу којим се оставински поступак прекида и учесник упућује на парницу,
није преклузиван. Суд може и касније прекинути поступак за расправљање заоставштине ако
учесник поднесе доказ да је покренуо парницу. У решењу којим прекида оставински поступак
и учесника упућује на парницу, оставински суд је дужан да одреди против кога се покреће
парница, као и предмет спора. По жалби учесника у поступку, другостепени суд укида решење
којим је првостепени суд прекинуо поступак и упутио учесника ''да у парници докаже своје
наводе.'' Тужба којом се покреће парнични поступак на који је учесник упућен има
декларативну природу. Законодавац није прописао мерила на основу којих оставински суд
утврђује чије се право сматра мање вероватним. Исправније је оно становиште према ком се
на парницу упућује она странка на којој, по општим правилима, лежи терет доказивања. У
неким случајевима, терет доказивања лежи на оној странци против које говори нека законска
претпоставка. Када не постоји релевантна законска претпоставка о подели доказивања, суд
одређује лице чије право сматра мање вероватним на основу тумачења материјалноправне
природе. Посебна правила су предвиђена за случај када је међу наследницима споран састав
заоставштине. Суд ће прекинути оставински поступак и упутити наследника да поведе
парницу када постоји спор о чињеницама или спор о примени права о томе: да ли нека
имовина улази у састав заоставштине и да ли и колико оставиочеви потомци могу да
издвоје из заоставштине по основу доприноса у повећању њене вредности. Суд прекида
оставински поступак и упућује на парницу само онда када постоји спор између учесника који
се легитимишу као наследници.

Оставински поступак се не прекида када споредни субјект оставинског поступка или легатар
оспоравају састав заоставштине. До прекида оставинског поступка може доћи и онда када је
међу наследницима спорна примена права. Ако је међу учесницима спорно право на легат или
неки други вид сингуларног стицања из заоставштине, суд упућује на парницу учесника које
право сматра мање вероватним, али не прекида оставински поступак. Законодавац није
изричито предвидео да ли до упућивања на парницу долази када је посреди спор о
чињеницама или спор о примени права. Усвојено је схватање да до упућивања на парницу у
овом случају долази само онда када је у питању спор о чињеницама. У случају када је
оставински суд расправио заоставштину, а требало је да странке упути на парницу,
правноснажност оставинског решења не спречава да се о спорном захтеву покрене парница.
Исто правило важи и када је суд наставио прекинути оставински поступак зато што странка
није покренула парницу у року у којој јој је остављен.

103. ОСТАВИНСКО РЕШЕЊЕ

Оставинско решење је мериторна судска одлука којом се утврђују наследноправне

последица оставиочеве смрти. Оставинско решење има декларативну природу и њиме се
утврђују наследноправна дејства која су, сама по себи, наступила у моменту оставиочеве
смрти. Лицима која су у моменту смрти оставиоца стекла неко право из заоставштине,
оставинско решење омогућује да та права докажу и остваре. Оставинско решење мора да
садржи елементе који су предвиђени за сваку судску одлуку:

1) увод 3) образложење
2) изрека 4) упутство о правном леку

Увод оставинског решења садржи: број предмета, назив суда, име и презиме судије, ознаку да
се ради о оставинском поступку, податке о оставиоцу и датум одржавања последњег рочишта
за оставинску расправу. Садржина изреке прописана је специјалним нормама оставинског
поступка. Изрека садржи:

1) податке о оставиоцу (лично име, име једног родитеља, занимање, датум рођења,
држављанство, презиме пре венчања)

98
 2) податке о заоставштини (означење непокретности са подацима из катастра и означење
покретних ствари са позивом на попис)
3) податке о наследницима (лично име, пребивалиште, однос према оставиоцу, основ
позивања на наслеђе, величина наследног дела)
4) податке о легатарима и другим сингуларним сукцесорима (лично име, занимање,
пребивалиште и тачно назначење права из заоставштине које им је остављено)
5) податке о теретима који су предвиђени за наследнике/легатаре (да ли је право
наследника/легатара модификовано условом, роком или налогом, да ли је ограничено
правом плодоуживања у корист одређеног лица). У оставинско решење се уноси и
споразум о деоби заоставштине уколико су се у току поступка споразумели о начину
деобе.

Образложење садржи податке о чињеницама које је суд утврдио и начин на који су утврђене.
У образложењу, суд треба да се позове на материјалноправне норме које је применио и да
објасни како је извршио супсумирање (подвођење чињеничног стања под материјалноправну
норму). Решење о наслеђивању се доставља лицима оглашеним за наследнике и легатаре,
као и лицима која су у току оставинског поступка истицала неку наследноправну претензију
и ту се мисли на све учеснике у поступку, при чему је ирелевантно да ли су остварили неко
право из заоставштине. Таквим лицима се доставља оставинско решење да би им се омогућило
остварење права на жалбу, а самим тим и право на правично суђење.

Правоснажно решење о наслеђивању се доставља и надлежном органу управе. Када међу

учесницима није спорно право на легат, оставински суд може пре доношења оставинског
решења донети решење о легату. Такво решење суд не доноси ex officio, већ на захтев легатара
и има природу делимичног решења. На достављање посебног решења о легату сходно се
примењују правила о достављању оставинског решења. Допунским решењем се
расподељује оставиочева имовина за коју се у време доношења оставинског решења
није знало да припада заоставштини. Правило је да суд не расправља поново заоставштину
већ доноси допунско оставинско решење којим новопронађену имовину расподељује на
основу раније донетог оставинског решења.

104. ПРАВОСНАЖНОСТ ОСТАВИНСКОГ РЕШЕЊА

Правоснажност оставинског решења се испољава у два вида: као формална и као

материјална правоснажност. Формална правоснажност означава да се оставинско
решење не може више побијати жалбом и наступа у следећим случајевима: одрицањем
права на жалбу, повлачењем уложене жалбе, кад другостепени суд донесе одлуку по којој се
жалба одбија и потврђује првостепено решење/усвоји жалбу и преиначи првостепено решење
и истеком рока за жалбу. Материјална правноснажност неке одлуке се испољава у њеном
дејству. Када се каже да нека одлука има дејство материјалноправне правоснажности, то
значи да се не може у неком новом поступку оспоравати њена тачност: оно што је утврђено
одлуком, ''утврђено је ауторитативно и једном за свагда.'' Зато се материјална
правноснажност још назива и унутрашњом, суштинском правоснажношћу. Има два дејства:
негативно и позитивно.

Негативно дејство материјалне правоснажности значи да у истој правној ствари више није
могуће расправљање и одлучивање. Позитивно дејство материјалне правоснажности се
огледа у обавезујућем дејству судске одлуке у неком другом судском поступку. Наступање
формалне правоснажности је услов за испуњење материјалне правоснажности. Негативан вид
материјалне правоснажности се најпотпуније испољава у сфери оставинског поступка – не
може се поново водити оставински поступак који је правноснажно окончан. Што се тиче
парничног поступка, правило је да су парнични поступци везани оставинским решењу, али од
тог правила је предвиђен велики број изузетака.

99
Преовладало је схватање да правоснажност оставинског решења не спречава учесника у
оставинском поступку да у парници истиче захтев који не произилази из ''наследноправног
односа'' да му се из заоставштине издвоје поједине ствари или права. Правоснажно оставинско
решење не везује лица која тврде да су наследници, легатари или да им је из заоставштине
припало неко друго право, ако нису учествовала у поступку, нити су била уредно позвана на
рочиште за оставинску расправу. Правоснажно оставинско решење не везује тестаментарне
наследнике, легатаре и друга лица којима је у тестаменту остављена нека корист, ако је
тестамент пронађен након правоснажности оставинског решења. Ово правило важи само ако
је заинтересовани корисник тестаментарног располагања сазнао сза тестамент након
правоснажности оставинског решења. Уколико су корисници тестаментарног располагања у
време вођења оставинског поступка знали за тестамент и његову садржину, а намерно га нису
предали оставинском суду, они не могу остваривати своја права у корективној парници.
Правоснажно решење о наслеђивању не везује учеснике у оном делу у ком су утврђена питања
о којима оставински суд није могао да расправља већ је требало да учеснике упути на парницу.
Исто важи и у случају када је оставински поступак настављен зато што учесник који је упућен
на парницу није подигао тужбу у року који му је одредио оставински суд. Учесници у поступку
нису везани правноснажним оставинским решењем у ситуацијама када се по правилима
парничног поступка може поднети предлог за понављање поступка.

105. ПРАВНИ ЛЕКОВИ У ОСТАВИНСКОМ ПОСТУПКУ

Редован правни лек у оставинском поступку јесте жалба. Против правоснажног оставинског
решења се може изјавити и ванредни правни лек – ревизија.

ЖАЛБА: Жалбу против оставинског решења може изјавити само учесник у оставинском
поступку. Споредни субјект оставинског поступка не може изјавити жалбу, већ своје право
остварује у парници. Жалба коју изјави споредни субјект оставинског поступка сматра се
недозвољеном и суд је решењем одбацује. Рок за изјављивање жалбе износи 15 дана, а рачуна
се од дана достављања преписа оставинског решења. Жалба поднета након истека законског
рока за њено подношење се назива неблаговременом жалбом. Неблаговремену жалбу
првостепени суд одбацује решењем. Жалба треба да садржи:

1) означење оставинског решења 3) разлоге жалбе са образложењем

против ког се изјављује жалба 4) потпис подносиоца жалбе
2) изјаву да се оставинско решење
побија у целини или делимично

Ако жалба није потписана или се не може утврдити које се решење побија (непотпуна жалба),
првостепени суд доноси решење којим жалбу одбацује као непотпуну. Против тог решења није
дозвољена жалба. Жалба се предаје првостепеном оставинском суду у довољном броју
примерака за суд и остале учеснике у поступку. Првостепени суд може донети решење којим
одбацује неблаговремену, непотпуну и недозвољену. Ако је жалба благовремена, поптуна и
дозвољена, првостепени суд доставља жалбу на одговор осталим учесницима у поступку.
Одговор на жалбу може да се поднесе у року од 15 дана од достављања жалбе на одговор. По
пријему одговора на жалбу, односно по истеку рока за одговор, жалба, евентуални одговор на
жалбу и сви списи предмета се достављају другостепеном суду. Разлози за жалбу су грешке у
вођењу првостепеног оставинског поступка због којих другостепени суд може да укине или
преиначи првостепено оставинско решење. Постоје три разлога за жалбу:

1) битне повреде правила оставинског поступка

2) погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање
3) погрешна примена материјалног права

100
РЕВИЗИЈА: Ревизија је ванредни правни лек који се изјављује против правноснажног
оставинског решења које је донето у другом степену. Ревизијом се може побијати само
решење које је донео другостепени суд у поступку по жалби. Ревизијом се може побијати само
решење које је донео другостепени суд у поступку по жалби. Оставинско решење које је
постало правноснажно услед истека рока за жалбу, одрицања од жалбе или повлачења жалбе
се не може побијати ревизијом. Ревизија се може изјављивати против другостепеног решења:

1) којим се одбија жалба и потврђује 4) којим се потврђује решење

првостепено оставинско решење првостепеног суда о одбацивању
2) којим се усваја жалба и преиначује жалбе
првостепено оставинско решење 5) којим се потврђује решење
3) којим се изјављена жалба одбацује првостепеног суда о одбацивању
ревизије

Ревизија није дозвољена против решења другостепеног суда којим се усваја жалба и предмет
враћа првостепеном суду на поновно расправљање. Ревизија се изјављује у року од 30 дана од
дана достављања преписа другостепеног решења. Ревизију може изјавити само учесник у
оставинском поступку. У поступку по ревизији учесника мора заступати адвокат.
Ревизија се подноси првостепеном оставинском суду у довољном броју примерака за суд и
остале учеснике. Ревизија мора бити благовремена, потпуна и дозвољена. Ако је
неблаговремена, непотпуна и недозвољена, првостепени суд доноси решење којим одбацује
ревизију. О ревизији одлучује ВКС. ЗПП предвиђа да ревизија није дозвољена у
имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора не прелази динарску
противвредност 40.000€ према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.
Преовладало је схватање да се као вредност предмета узима нето вредност заоставштине. која
је утврђена на основу пописа и процене. Ако попис и процена нису вршени, меродавна је
вредност на коју је плаћена паушална судска такса. Уколико се вредност предмета поступка не
може утврдити ни према овом критеријуму, узима се да предмет оставинског поступка вреди
више од 40.000€ и да је ревизија дозвољена. Изузетно, постоје случајеви и када је ревизија
дозвољена када је вредност предмета поступка мања од 40.000€ (посебна ревизија). Дозвољена
је због погрешне примене норми материјалног права, ако ВКС оцени да је потребно да се
размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности
грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Разлози
за ревизију су грешке у вођењу првостепеног, односно другостепеног оставинског поступка,
због којих ВКС може да укине или преиначи само другостепено или и другостепено и
првостепено оставинско решење. Ревизија се може изјавити због:

1) због погрешне примене материјалног права

2) због повреде неких апсолутно битних правила оставинског поступка у поступку
пред првостепеним и другостепеним судом (ревизија се не може изјавити због
повреде правила о стварној надлежности)
3) због релативно битне повреде правила оставинског поступка у поступку пред
другостепеним судом

Ревизија се, по правилу, не може изјавити због погрешно и непотпуно утврђеног

чињеничног стања.

106. НАСЛЕДНА ИЗЈАВА (ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ, ВРСТЕ)

Принцип ipso iure наслеђивања не значи да једно лице мора против своје воље да постане
наследник. Сваком потенцијалном наследнику правни поредак оставља могућност да се
изјасни о томе да ли се прихвата наследства (позитивна наследна изјава) или се одриче
наследства (негативна наследна изјава).

101
По природи ствари, лице позвано на наслеђе не може донети такву одлуку већ у моменту
оставиочеве смрти. Због тога у периоду између оставиочеве смрти и прихватања наследства
настаје правни вакуум, у ком је неизвесно да ли лице позвано на наслеђе хоће да постане
наследник. Усвојен је ''систем непосредног стицања наслеђа са могућношћу давања негативне
наследне изјаве'' и према том решењу, узима се да лице позвано на наслеђе хоће да постане
наследник ако у одређеном временском периоду не дâ негативну наследну изјаву.

107. НЕГАТИВНА НАСЛЕДНА ИЗЈАВА

Право на одрицање од наслеђа по својој правној природи представља преображајно право.

Право на одрицање од наслеђа има сваки законски и тестаментарни наследник. Изузетак је
предвиђен само онда када се на наслеђе позива држава као последњи законски наследник, јер
у том случају она нема право да се одрекне наслеђа. Негативна наследна изјава не може да
спречи наслеђивање (принцип обавезне универзалне сукцесије) већ служи за то да се стицање
заоставштине препусти неком другом лицу. Држава може да дâ негативну наследну изјаву
само онда када је позвана на наслеђе као тестаментарни наследник.

Право на одрицање од наслеђа има строго личан карактер, непреносиво је правним

пословима inter vivos, али је наследиво. Потенцијални наследник стиче право на одрицање
од наслеђа у моменту оставиочеве смрти. Једностране изјаве о одрицању од наслеђа које је
неко лице дало за живота оставиоца не производе правно дејство – апсолутно су ништаве.
Исто важи и за уговор о будућем одрицању од наслеђа, који закључују потенцијални
наследник и оставилац. Право на одрицање од наслеђа је временски ограничено и може се
вршити све до окончања првостепеног поступка за расправљање заоставштине. Уколико
лице позвано на наслеђе не дâ негативну наследну изјаву до тог момента, узима се да је
ћутањем дало позитивну наследну изјаву. Како је наследна изјава неопозива, доношењем
првостепеног оставинског решења дефинитивно се гаси право на одрицање од наслеђа. За
давање негативне наследне изјаве важе општа правила грађанског права о пословној
способности. Лице које се одриче наслеђа мора бити потпуно пословно способно. Старији
малолетници и лица делимично лишена пословне способности се могу одрећи наследства
само уз сагласност законског заступника. Сагласност законског заступника мора бити дата у
форми која се захтева за негативну наследну изјаву. За млађе малолетнике и лица потпуно
лишена пословне способности, изјаву о одрицању од наслеђа даје њихов законски заступник.
Законски заступник насцитуруса може у његово име дати изјаву о одрицању од наслеђа и пре
његовог рођења. Старатељу је за давање негативне наследне изјаве увек потребна сагласност
органа старатељства, јер је реч о располагању имовином штићеника. Родитељима је за давање
негативне наследне изјаве потребна сагласност органа старатељства само ако у заоставштини
има непокретности, или ако је наследни део њиховог детета веће вредности.

Одрицање од наследства спада у формалне правне послове код којих изјава воље мора
бити службено примљена – изричито саопштена надлежном органу да би произвела
правно дејство. Редовно, изјава о одрицању од наслеђа се даје усмено на записник пред
оставинским судом. Лице позвано на наслеђе може дати негативну наследну изјаву и усмено
на записник пред било којим основним судом у Србији, јавним бележником или пред српским
конзуларним представником у иностранству. Изјава о одрицању од наслеђа се може дати и у
форми оверене писмене изјаве. Наступање правних дејстава негативне наследне изјаве која је
дата у форми оверене писмене исправе условљено је благовременом предајом те исправе
оставинском суду. Ако потенцијални наследник након смрти оставиоца састави писмену
исправу о одрицању од наслеђа, овери потпис, а исправу не преда оставинском суду, узима се
да није дао негативну наследну изјаву. Сматра се да је исправа која садржи изјаву о одрицању
од наслеђа благовремено поднета ако је пре окончања оставинске расправе предата
оставинском суду. Ово правило важи када се исправа предаје лично или обичном поштом.

102
Ако се исправа предаје препорученом поштом, дан предаје пошти се сматра као дан предаје
оставинском суду. За лица која се налазе на служби у војној јединици или војној установи, дан
када је исправа предата војној јединици, односно војној установи, сматра се као дан предаје
оставинском суду. Ако исправу о одрицању од наслеђа подноси лице лишено слободе, дан
предаје исправе управи затвора сматра се као дан предаје оставинском суду. Изјава о
одрицању од наследства има ретроактивно дејство и правне последице давања негативне
изјаве наступају од тренутка оставиочеве смрти. Законодавац правна дејства негативне
наследне изјаве уређује прописивањем фикције о непостојању наследника – наследник
који се одрекао наслеђа сматра се као да никада није ни био наследник. У вези са правним
дејствима негативне наследне изјаве постављају се два важна питања: које лице се позива на
наслеђе уместо наследника који је дао негативну наследну изјаву и однос одрицања од
наслеђа и права представљања. Када је изјаву о одрицању од наслеђа дао законски
наследник, фукција о недоживљавању тренутка оставиочеве смрти примењује се без изузетка.
Заоставштина се расподељује као да је тај наследник умро пре оставиоца. Последице
одрицања од наслеђа тестаментарног наследнка зависе од садржине тестамента. Наследник
се може одрећи наслеђа само у своје име, тако да се правна дејства негативне наследне
изјаве не протежу на његове потомке. У Србији одрицање од наслеђа не искључује примену
права представљања.

Када се неки законски наследник одрекне наслеђа, оставински суд позива његове потомке да
се изјасне о томе да ли хоће да наследе оставиоца по праву представљања. Одрицање од
наслеђа не може бити дато под условом или роком. Ако лице позвано на наслеђе дâ
негативну наследну изјаву под условом, таква изјава се сматра неважећом и сматра се да је то
лице дало позитивну наследну изјаву. Законодавац говори о томе да одрицање од наслеђа не
може бити делимично. Наследник може да се одрекне оног дела заоставштине који му
припада као законском наследнику, а да прихвати део који му следује по правилима
тестаментарног наслеђивања и обринуто. Али, када је реч о наследном делу који добија по
истом основу позивања на наслеђе, закон забрањује ''парцијално одрицање од наслеђа''.

108. ПОЗИТИВНА НАСЛЕДНА ИЗЈАВА

Позитивна наследна изјава није неопходна да би једно лице стекло својство наследника.
Непосредан правни значај позитивне наследне изјаве се састоји у томе што она ''провизорног
наследника претвара у коначног''. Након давања позитивне наследне изјаве, која је по својој
правној природи неопозива, та неизвесност престаје и лице које се прихватило наслеђа више
не може дати негативну наследну изјаву. Основно правно дејство позитивне наследне изјаве
се састоји у томе што наследник губи право на одрицање од наслеђа. Позитивна наследна
изјава не може бити дата под условом или роком, а уколико се изјава да под условом или
роком, ти модалитети се сматрају непостојећим. За разлику од негативне наследне изјаве која
мора бити дата на изричит начин, позитивна наследна изјава може бити дата изричито,
прећутно или ћутањем. Разликују се четири ситуације:

1) Лице позвано на наслеђе може дати позитивну наследну изјаву усмено на записник
пред надлежним органом или предајом писмене изјаве оверене код нотара или у
суду. Овде се траже сви материјалниправни и формални услови који се захтевају за
негативну наследну изјаву. Законском заступнику за давање позитивне наследне изјаве
није потребна сагласност органа старатељства.
2) Позитивном наследном изјавом се сматра одрицање од наслеђа у корист
санаследника. Када се један наследник одрекне наслеђа у корист свог санаследникак
узима се да је дао позитивну наследну изјаву и да је свој део поклонио санаследнику.
Уступање наследне квоте санаследнику представља понуду за закључење уговора о
поклону и производи правна дејства само ако санаследник ту понуду прихвати.

103
 Поклоњени наследни део се може опозвати због грубе незахвалности санаследника –
поклонопримца или због осиромашења санаследника – поклонодавца.
3) Позитивна наследна изјава се може дати конклудентном радњом и до тога долази када
се наследник понаша на начин из којег се посредно, али са сигурношћу може закључити да
се прихватио наслеђа. Такво понашање постоји када наследник располаже целом
заоставштином или једним њеним делом. Располагањем се сматра и закључење уговора о
опроштају дуга са оставиочевим дужником. Ако наследник предузима мере ради очувања
заоставштине или мере текућег управљања заоставштином, такве активности се не
сматрају прећутним пријемом наслеђа.
4) Ћутање наследника се сматра прихватањем наслеђа. Ако потенцијални наследник не
дâ негативну наследну изјаву до доношења првостепеног оставинског решења, он губи
право на одрицање од наслеђа и тиме своје наследничко својство чини коначним. Ћутање
представља пријем наслеђа, чак и онда када потенцијални наследник није знао за своје
наследничко својство.

109. ПОНИШТЕЊЕ И ПОБИЈАЊЕ НАСЛЕДНЕ ИЗЈАВЕ

Наследна изјава се не може опозвати и ово важи и за позитивну и за негативну наследну

изјаву. Изјава о прихватању и изјава о одрицању од наслеђа се могу поништити по општим
правилима грађанског права. Наследна изјава ће бити апсолутно ништава уколико је дата од
стране млађег малолетника, односно лица лишеног пословне способности и уколико
приликом давања наследне изјаве нису испоштована правила форме. Поред заједничких
узрока ништавости, постоје и посебни основи за поништење негативне наследне изјаве.
Негативна наследна изјава биће апсолутно ништава када је узета на записник од стране
судијског помоћника, када је дата под условом или роком, као и у случају када законски
заступник без дозволе органа старатељства дâ негативну наследну изјаву у име свог
штићеника. Разлози за релативну ништавост наследне изјаве јесу мане воље: заблуда,
превара и претња. У погледу мана воље се сходно примењују одредбе ЗОО о манама воље код
уговора. Наследна изјава биће рушљива и онда када је дата од стране старијег малолетника,
односно лица делимично лишеног пословне способности, а са тиме се није сагласио његов
законски заступник.

Лице које се одрекне наслеђа (у корист санаследника), спречава увећање своје имовине.
Повериоцима је признато право на побијање негативне наследне изјаве према
правилима која важе за побијање доброчиних располагања (уколико је претендент на
наслеђе презадужен и одрицањем од наслеђа себе одржава у стању инсолвентности). Суштина
побијања се састоји у томе што поверилац отклања према себи дејства изјаве о одрицању од
наслеђа. За повериоца који је захтевао побијање узима се да је заоставштине (или њен
аликвотни део) прешла у имовину наследника који је дао негативну наследну изјаву.
Побијање се врши паулијанском тужбом и подноси се против лица која су се окористила
одрицањем од наслеђа. Ако је наследник дао негативну наследну изјаву, паулијанска тужба
се подноси против лица која су постала наследници, односно чији је наследни део услед тога
повећан. У случају одрицања у корист санаследника, паулијанска тужба се подноси против
санаследника – поклонопримца.

110. НАСЛЕДНОПРАВНА ТРАНСМИСИЈА

Право на давање наследне изјаве је наследиво. Уколико наследник умре пре завршетка
првостепеног поступка за расправљање заоставштине, а не одрекне се наслеђа, право на
давање наследне изјаве прелази на његове наследнике. Наслеђивање права на наследну
изјаву се назива наследноправна трансмисија. Код наследноправне трансмисије се јављају
три лица: оставилац, трансмитент и трансмисар.

104
Трансмитент је оставиочев наследник који је умро после оставиоца, а није се изјаснио да
ли се прихвата или одриче наследства. Трансмисар је трансмитентов наследник.
Суштина наследноправне трансмисије је у томе што трансмисар стче право да се у
оставинском поступку који се води иза смрти трансмитентовог оставиоца изјасни да ли се
прихвата или одриче наслеђа. Ако се трансмисар прихвати трансмитентовог наслеђа,
узима се да је трансмитент наследио оставиоца. Уколико се трансмисар одрекне
трансмитентовог наслеђа, узима се да трансмитент никада није ни постао оставиочев
наследник. Трансмисар наслеђује само трансмитентову посебну имовину. Да би дошло до
наследноправне трансмисије, неопходно је да се испуне одређени услови на страни
трансмитента и трансмисара:

1) Трансмитент је оставиочев наследник. Он мора да доживи тренутак оставиочеве смрти

и да испуњава све опште услове који се захтевају за било ког наследника.
2) До наследноправне трансмисије може доћи само ако је трансмитент у време смрти имао
својство тзв. провизорног наследника, тј. ако је умро у време док је постојала неизвесност
да ли се прихватио или одрекао наслеђа. Уколико је трансмитент дао негативну наследну
изјаву, неће доћи до наследноправне трансмисије.
3) Ако је трансмитент дао позитивну наследну изјаву или је умро након завршетка
оставинске расправе, његово преображајно право на давање наследне изјаве је исцрпљено
и он је коначни наследник. Трансмисар тада наслеђује заоставштину коју је трансмитент
наследио од оставиоца.
4) Својство трансмисара има трансмитентов наследник. Он мора према трансмитенту да
испутни све опште услове који се захтевају за сваког наследника. Ако је трансмисар
недостојан према оставиоцу, то је ирелевантно за наследноправну трансмисију.

Наследноправну трансмисију не треба мешати са правом представљања и постоје веома

значајне разлике између њих:

1) Код права представљања постоји једно наслеђивање – заоставштина са оставиоца

прелази на репрезентанте. Код наследноправне трансмисије постоје два
наслеђивања – заоставштина са оставиоца прелази на трансмитента, а онда са
трансмитента на трансмисара.
2) Репрезентовано лице није оставиочев наследник, могло је бити, али није из неког
разлога. Трансмитент јесте оставиочев наследник и он мора да доживи тренутак
оставиочеве смрти, да буде способан и достојан за наслеђивање.
3) Репрезентант је оставиочев наследник, тако да мора да доживи тренутак
оставиочеве смрти и да према оставиоцу буде способан и достојан за наслеђивање.
Трансмисар је наследник оставиочевог наследника и трансмисар према оставиоцу
не мора бити достојан и способан за наслеђивање.
4) Својство репрезентованог лица може имати само оставиочев законски наследник из
првог, другог и трећег наследног реда. Примена права представљања је ограничена на
законско наслеђивање. Трансмисар може бити било који трансмитентов
наследник и он мора да доживи смрт трансмитента и да према њему буде достојан и
способан за наслеђивање.

111. CONFUSIO BONORUM

Confusio bonorum је правно сједињавање права и обавеза из заоставштине са посебном

имовином наследника. Confusio bonorum производи вишеструке правне последице.
Најважнија је та што наследник лично одговара за оставиочеве дугове. Оставиочеви
повериоци могу своја потраживања наплатити не само из заоставштине, већ и из посебне
имовине наследника.

105
Наследникови повериоци могу из заоставштине наплатити потраживања према наследнику
која су настала пре оставиочеве смрти. Сједињавање заоставштине са имовином наследника
може довести до гашења неких правних односа који су постојали за живота оставиоца и
разликују се три ситуације: конфузија, консолидација и конвалидација. Конфузија
(сједињење) је престанак облигације до које долази када исто лице постане и поверилац
и дужник (пример: поверилац и дужник у облигационом односу). Консолидација (спајање) је
престанак стварног права на туђој ствари до ког долази када исто лице постане
сопственик ствари и ималац ужег стварног права на тој ствари. Претпоставка за
консолидацију јесте та да су оставилац и наследник били у неком стварноправном односу.
Конвалидација је оснажење располагања оставиочевим стварима и правима која је
наследник неовлашћено чинио за живота оставиоца. Непосредна правна последица
конвалидације се састоји у гашењу захтева које је оставилац имао поводом тога што је
наследник неовлашћено располагао добрима из његове имовине.

112. ОДГОВОРНОСТ НАСЛЕДНИКА ЗА ОСТАВИОЧЕВЕ ДУГОВЕ

Могућа су три система одговорности за дугове:

1) одговорност ultra 2) одговорност cum 3) одговорност pro

vires hereditatis viribus hereditatis viribus hereditatis

Систем ultra vires hereditatis одликује се потпуно неограниченом одговорношћу наследника

за оставиочеве дугове. Код система cum viribus hereditatis, одговорност наследника је
вредносно и предметно ограничена. Према оставиочевим повериоцима, наследник одговара
стварима и правима из заоставштине, док према својим повериоцима одговара својом
посебном имовином. Оставиочеви повериоци не могу захтевати принудно извршење на
посебној имовини наследника, нити наследникови повериоци могу да захтевају принудно
извршење на стварима и правима из заоставштине. У систему pro viribus hereditatis,
наследник одговара за оставиочеве дугове како правима из заоставштине, тако правима из
своје посебне имовине, али до висине вредности наслеђене имовине. Његова одговорност за
оставиочеве дугове је предметно неограничена, али вредносно лимитирана. Српско право
прихвата решење pro viribus hereditatis. Од овог правила се одступа у следећим случајевима:
када оставиочеви повериоци поднесу предлог за одвајање заоставштине од имовине
(separatio bonorum) и када суд постави стараоца заоставштине. У тим случајевима се
примењује режим cum viribus hereditatis. Такође, када је наследник именован под условом
или роком, док траје период пенденције услова, односно док не истекне рок, претходни
власник за дугове одговара по систему cum viribus hereditatis.

Одговорност наследника за оставиочеве дугове није условљена доношењем оставинског

решења: наследник ће бити дужан да исплати оставиочеве дугове до висине вредности
наслеђене имовине и онда када је обустављен оставински поступак зато што у заоставштини
није било непокретности. Одговорност наследника за оставиочеве дугове је предметно
неограничена. Оставиочеви повериоци могу своја потраживања наплатити како из
заоставштине, тако и из посебне имовине наследника. Наследник се не може противити ако
оставиочев поверила захтева извршење на некој наследниковој ствари која није стечена
наслеђивањем. Наследникови повериоци могу захтевати извршење на некој ствари из
заоставштине. Одговорност наследника за дугове је вредносно ограничена. Одговорност је
лимитирана вредношћу активе заоставштине. Када наследник подмиривањем оставиочевих
дугова потроши вредност коју је наследио, његова обавеза да исплати остатак дугова престаје
по сили закона. За утврђивање одговорности наследника је меродавна вредност активе у
тренутку оставиочеве смрти.

106
Наследник одговара само за оне дугове који су наследиви. Ненаследиве оставиочеве
обавезе се гасе у моменту његове смрти. У оставиочеве дугове спадају и обавезе из
облигационих односа у које је оставилац ступао за живота, али наследници одговарају и за тзв.
дугове заоставштине. Реч је о трошковима који настају поводом оставиочеве смрти, као и
поводом управљања заоставштином. У трошкове који настају поводом оставиочеве смрти
спадају и уобичајени трошкови сахране оставиоца. Лице које је сносило трошак оставиочеве
сахране има право да тражи накнаду тих трошкова од оставиочевих наследника. Уколико је
трошак сахране сносио један од санаследника, он има право да се регресира од осталих
наследника сразмерно величини њихових наследних квота. Наследници су у обавези да
надокнаде све трошкове који су настали поводом мера за обезбеђење заоставштине.

Када је реч о одговорности санаследника за оставиочеве дугове, постављају се два питања:

учешћа у одговорности и природа одговорности. Учешће санаследника у одговорности
јесте питање њиховог унутрашњег односа. Правило је да наследници деле између себе
оставиочеве дугове сразмерно величини своје наследне квоте. Од правила је могућ изузетак
када завешталац у тестаменту предвиди другачије. Када је реч о односу санаследника према
оставиочевом повериоцу, законодавац је предвидео да санаследници одговарају солидарно до
висине вредности свог наследног дела. Повериоца се не тиче унутрашњи однос између
санаследника, он може од једног санаследник тражити да плати више него што му следује, па
чак и цео износ дуга. Санаследник који намири повериоца у већем обиму од оног у ком
учествује у одговорности за дугове, има право да се регресира од осталих санаследника. Али,
санаследник је заштићен тиме што је законодавац његову одговорност лимитирао до висине
вредности наследне квоте. Ако поверилац тужи једног санаследника за цео дуг, тужени
санаследник ће бити дужан да му исплати највише онолико колико је његов удео у активи
заоставштине вредео у моменту оставиочеве смрти.

113. SEPARATIO BONORUM

Одвајањем заоставштине од имовине наследника (separatio bonorum) назива се случај

када након оставиочеве смрти заоставштина постаје засебна имовинскоправна целина
у оквиру наследникове имовине. Правило је да у оквиру наследникове имовине важи
јединствен правни систем како за оно што је наследник поседовао независно од наслеђивања,
тако и за добра која је наследио од оставиоца. Суштина одвајања заоставштине од имовине
наследника јесте то да се наслеђена права ставе у посебан грађанскоправни режим како би се
омогућило оставиочевим повериоцима да наплате своја потраживања. До одвајања
заоставштине од имовине наследника долази на захтев оставиочевих поверилаца. Захтев се
може ставити у року од три месеца од оставиочеве смрти. О захтеву за одвајање одлучује
оставински суд.

Одлука од одвајању се може донети ако повериоци учине вероватним постојање

потраживања и опасност да ће наплата потраживања бити осујећена или знатно
отежана. Таква опасност постоји онда када је наследник презадужен. У том случају се
може десити да за оставиочеве повериоце не остане ништа када се из заоставштине намире
лични наследникови повериоци. До одвајања може доћи и онда када друге околности налажу
нарочиту опрезност. Право на одвајање немају повериоци чије је потраживање обезбеђено
заложним правом, осим ако докажу да залога није довољна за намирење потраживања.
Оставиочеви повериоци немају право на сепарацију ако наследник обезбеди исплату њихових
потраживања. Ако наследник положи јемство, суд ће укинути меру одвајања заоставштине од
имовине наследника. Када суд усвоји захтев за сепарацију, заоставштина ће у оквиру имовине
наследника представљати имовинскоправну целину за коју важи посебан грађанскоправни
режим. Специфичности тог режима се огледају у томе што наследник не може располагати
стварима и правима из заоставштине. Да би се реализовала ова забрана, суд може одвојеној
заоставштини поставити стараоца.

107
Одвајање заоставштине од имовине наследника има за последицу промену режима
одговорности за оставиочеве дугове – прелази се на cum viribus hereditatis. Повериоци који су
захтевали одвајање имају на добрим из заоставштине право првенства у намирењу
својих потраживања. Наследникови повериоци и повериоци који нису тражили сепарацију
не могу наплатити своја потраживања из ствари и права у заоставштини док се не наплате
повериоци који су захтевали сепарацију. Поверилац који је захтевао сепарацију не може
наплатити своје потраживање из посебне имовине наследника.

Одвајање заоставштине од имовине наследника спречава наступање конфузије,

консолидације и конвалидације. Separatio bonorum има ретроактивно дејство, јер
последице одвајања делују од момента оставиочеве смрти. Изузетак је предвиђен за
наследникова располагања правима из заоставштине – уколико су учињена пре одвајања,
остају важећа. Одвајање заоставштине од имовине наследника има за последицу примену
правила о реалној суброгацији. Све што наследник добије на име накнаде или противчинидбе
за отуђено, односно уништено или оштећено добро из заоставштине, такође ће се сматрати
заоставштином и улази у правни режим одвојене имовинскоправне целине.

114. НАСЛЕДНОПРАВНИ ЗАХТЕВ

Наследноправни захтев (наследноправна тужба) је тужба којом тужилац на основу

бољег или истоветног наследног положаја тражи од туженог уступање целокупне
заоставштине или њеног аликвотног дела. Наследноправни захтев је правни инструмент
путем којег једно лице реализује свој правни положај универзалног сукцесора у стиуацији
када у правноснажном оставинском решењу није утврђено да је наследник, односно када је у
правноснажном оставинском решењу утврђено да је наследио мању наследну квоту од оне
која му је заиста припала. Пресуда којом суд усваја наследноправни захтев није преображајна,
јер не мења правне последице које су наступиле у тренутку оставиочеве смрти – пресудом се
обара претпоставка тачности правноснажног оставинског решења.

За правоснажно оставинско решење важи претпоставка тачности: што се судском одлуком

утврди, сматра се истинитим и ова претпоставка је оборива. Може се догодити да
оставински суд не утврди тачне наследноправне последице смрти. Наследноправни захтев не
треба мешати са тужбама које припадају оглашеном наследнику као имаоцу појединих ствари
и права из заоставштине (тзв. сингуларне тужбе). Наследник као универзални сукцесор може
подизати тужбе за заштиту права из заоставштине, исто као што је то могао чинити и сâм
оставилац. Ирелевантно је да ли се догађај који је дао повод за тужбу десио пре или после
оставиочеве смрти. Својство тужиоца у парници која се покреће наследноправним
захтевом има лице које себе сматра наследником и да би успео у спору, тужилац мора да
докаже да је у тренутку оставиочеве смрти постао једини наследник, односно да му је
припао аликвотни део заоставштине.

Тужилац није у оставинском решењу означен као наследник. Наследноправни захтев један
санаследник може подићи против другог уколико сматра да му је у тренутку оставиочеве
смрти припао већи наследни део од оног који је утврђен правноснажним оставинским
решењем. Ако претходни наследник сматра да не постоје ограничења његовог
наследноправног положаја која су утврђена оставинским решењем, он може против лица у
чију корист су та ограничена утврђена подићи тзв. негаторни наследноправни захтев.
Наследничка тужба се подиже против лица које је правноснажним оставинским
решењем оглашено за наследника, а које у моменту оставиочеве смрти заправо није
постало наследник и такво лице се назива привидним наследником. Својство туженог
може имати и лице које је правноснажним оставинским решењем утврђено да је добило већу
наследну квоту од оне која му заиста припада. Подизање наследноправног захтева је
дозвољено тек након правноснажног окончања оставинског поступка.

108
Док се оставински поступак не заврши, не постоји правнозаштитна потреба да прави
наследник свој правни положај штити у парничном поступку и овде треба разликовати две
ситуације:

1) Прва ситуација постоји онда када је неко лице de facto ступило у правни положај
наследника. То су ситуације где је иза оставиоца остала само покретна имовина, а нико
од претендената на наслеђе није захтевао да се спроведе оставинска расправа.
Привидни наследник не легитимише се правноснажним оставинским решењем већ тиме
што има непосредну државину на стварима из заоставштине. Ако се појави лице које
тврди да има бољи или истоветни наследноправни положај, оно не може против
привидног наследника подићи наследноправни захтев. Свој интерес остварује
подношењем предлога за спровођење оставинске расправе.

2) Друга ситуација постоји онда када оставинско решење још увек није постало
правноснажно. У том случају прави наследник свој интерес штити подношењем жалбе
против оставинског решења.

Наследноправним захтевом се обара претпоставка о истинитости наследноправних

дејстава која су утврђена правноснажним оставинским решењем. Код наследноправног
захтева су супротстављена два интереса. Први се састоји у томе да се омогући утврђивање
истинитиости наследноправних дејстава која су наступила у моменту оставиочеве смрти.
Други интерес је обезбеђивање поштовања и поуздања у правноснажну судску одлуку.
Наследноправни захтев је дозвољен у законом прописаним случајевима (оним случајевима
када прави наследник није везан правноснажношћу оставинског решења):

1) када се пронађе нов 3) када се пронађе нов тестамент

наследник 4) када су наследноправне последице оставиочеве смрти
2) када се пронађе нова утврђене тако што је оставински суд расправљао о
имовина, а неки од питањима у погледу којих је требало да учеснике упути
наследника је дао на парницу
негативну наследну 5) када се по правилима парничног поступка може
изјаву поднети предлог за понављање поступка

У важећем праву РС, право на подизање наследноправног захтева не застарева и тиме се

не дира у правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања. Ако суд
усвоји наследноправни захтев, на односе између правог и привидног наследника се сходно
примењују правима којима је уређен однос између сопственика ствари и тужиоца који је
изгубио реивиндикациони спор. Пошто је предмет наследноправног захтева заоставштина
као једна имовинскоправна целина, могућа је примена правила о реалној суброгацији:
привидни наследник је дужан да правом наследнику преда све оно што је прибавио на име
противчинидбе или накнаде за отуђена или уништена добра из заоставштине.

ДА ЛИ НАСЛЕДНОПРАВНИ ЗАХТЕВ ПРЕДСТАВЉА КОНДЕМНАТОРАН ИЛИ ДЕКЛАРАТИВАН

ЗАХТЕВ? Данас је владајуће схватање о мешовитој природи наследноправног захтева и
према том схватању, он нема чисто кондемнаторну природу. Наследноправни захтев је
универзалан захтев и њим се тражи уступање заоставштине/аликвотног дела
заоставштине. Негаторни наследноправни захтев који подноси претходни наследник против
привидног потоњег наследника има декларативну природу.

115. ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ САНАСЛЕДНИКА

Када иза оставиоца остане више наследника, они образују наследничку заједницу, која настаје
у моменту оставиочеве смрти и траје све до деобе заоставштине.

109
Сви санаследници у моменту оставиочеве смрти стичу сва права и обавезе из заоставштине,
при чему је ирелевантан њихов основ позивања на наслеђе. У српском праву је спорно да ли су
санаследници сувласници на заоставштини или заједничари. Повод за спор потиче из
непрецизне законске регулативе – према једном схватању, санаследници имају правни
положај заједничара, при чему до деобе долази онда када се утврде њихови удели. Према
другом схватању, санаследници имају положај сувласника. Постоји и мешовито схватање,
према којем су санаследници до правновнажности оставинског решења заједничари, а од
правноснажности до деобе сувласници.

ПРАВО САНАСЛЕДНИКА НА УДЕО: Санаследник има аликвотни удео на заоставштини

(наследни део, наследна квота). Наследна квота не представља физички део заоставштине.
Наследни део прожива свако право и обавезу из заоставштине. Право санаследника да
располаже својим уделом је ограничено. Пре деобе санаследник може свој наследни део
пренети на другог санаследника, или санаследник може на свом наследном делу у корист
другог санаследника конституисати право плодоуживања или неко друго право. Уговор о
преносу наследног дела на санаследника закључује се у форми нотарке солемнизоване
исправе. Законодавац не дозвољава да се на основу одлуке једног од санаследника мења састав
наследничке изјаве. Санаследник може и пре деобе закључити са трећим уговором о
уступању свог наследног дела. Тај уговор је пуноважан, али до деобе заоставштине ће
производити само облигациона дејства – по извршеној деоби санаследник ће бити
дужан да пренесе свој део на сауговорника. Један санаследник пре деобе може да закључи
уговор о уступању наследног дела са стварноправним дејствима уколико се са тим сагласе сви
наследници. Удео санаследника је наследив. Када један од санаследника умре, на његово
место у наследничкој заједници ступају његови наследници.

ПОЛОЖАЈ САНАСЛЕДНИКА У ОДНОСУ НА ЦЕЛОКУПНУ ЗАОСТАВШТИНУ: Све док траје

наследничка заједница, наследници заједнички управљају и располажу заоставштином и за
предузимање било ког акта управљања и расправљања заоставштином потребна сагласност
свих санаследника. Уколико санаследници не могу да се сложе о управљају и располагању
заоставштином, суд може на захтев једног од њих да предузме две мере: да одреди сваком
санаследнику део заоставштине којим ће управљати и да постави управитеља
наследства. За управитеља наследства именује се треће лице или неко од санаследника.
Управитељ је дужан да у име свих санаследника управља заоставштином. Управљање
подразумева предузимање аката који су потребни за одржавање, чување, осигурање добара из
заоставштине, као и предузимање неопходних радњи за прибирање плодова које дају ствари
из заоставштине. По правилу, управитељ није овлашћен да располаже правима из
заоставштине и акте располагања може предузети у четири случаја:

1) када му то одобри суд 4) ако је располагање потребно ради

2) када је то предвиђено тестаментом исплате оставиочевих дугова,
3) када се са тим једногласно сложе терета на заоставштини или ради
сви санаследници отклањања штете

Управитељ није овлашћен да санаследнике заступа пред судом или у управном поступку.
Неподељена заоставштина представља посебну имовинскоправну целину, која је правно
одвојена од посебних имовина сваког санаследника. Одатле проистичу две конкретне правне
последице: непримењивање института confusio bonorum и примена правила о реалној
суброгацији. Када иза оставиоца остане један наследник у моменту отварања наследства,
долази до правног сједињавања права и обавеза из заоставштине са посебном имовином
наследника – confusio bonorum. Ефекти се огледају у конфузији, консолидацији и
конвалидацији. Ово ефекти не настају када оставиоца наследи више наследника. Све оно
што санаследници добију на име накнаде или противчинидбе за отуђено, односно уништено
или оштећено добро из заоставштине се такође сматра заоставштином и улази у правни
режим наследничке заједнице.

110
116. ДЕОБА ЗАОСТАВШТИНЕ

Наследничка заједница престаје деобом, коју може тражити сваки санаследник у свако
доба, осим у невреме. Право на деобу не подлеже застарелости. Завешталац није овлашћен
да у тестаменту забрани или ограничи деобу наследства. Законодавац је такође забранио и
уговорно одрицање од права на деобу. Деоба може бити споразумна и судска. За споразумну
деобу је потребна сагласност свих санаследника. Ако санаследници постигну споразум о
начину деобе у току поступка за расправљање заоставштине, оставински суд уноси тај
споразум у решење о наслеђивању. По правноснажном окончању оставинског поступка,
санаследници могу постићи вансудски споразум о начину деобе. Споразум о деоби обавезује
све наследнике и не може се једнострано раскинути. Код споразумне деобе на располагању
стоје: физичка деоба, деоба по еквиваленту, цивилна деоба, деоба исплатом удела, деоба
установљавањем етажне својине. Уколико санаследници не могу да се споразумеју о начину
деобе, сваки од њих може захтевати судску деобу заоставштине и деобу спроводи суд у
ванпарничном поступку. Поступак се покреће предлогом и мора обухватити све санаследнике.
Код судске деобе, суд није слободан у избору начина на који ће се деоба извршити и кад год је
то могуће, суд ће извршити физичку деобу. Физичка деоба је искључена ако заоставштину чине
недељива добра. За случај да није могуће спровести физичку деобу, суд ће одлучити да се изврши
цивилна деоба. Законодавац предвиђа посебна правила за деобу заоставштине у случају када
је неко од санаследника живео и привређивао са оставиоцем и за предмете домаћинства:

1) Када је неко од санаследника живео или привређивао у заједници са оставиоцем, суд може
одлучити да се изврши деоба исплатом удела, уколико то изискује оправдана потреба.
Санаследнику који је живео или привређивао у заједници са оставиоцем се оставља цела
заоставштина или поједине ствари из заоставштине у искључиву својину, а он је дужан да
осталим санаследницима исплати новчану противвредност њихових наследних делова. Рок
за исплату одређује суд. До исплате новчане противвредности наследног дела, поверилац
има законску залогу на заоставштини. Уколико дужник не исплати повериоцу новчану
противвредност његовог наследног дела, поверилац може тражити принудну наплату
свог потраживања или да захтева физичку деобу заоставштине.
2) Санаследник који је живео са оставиоцем у истом домаћинству може тражити да му се
доделе у искључиву својину предмети домаћинства који служе за задовољацање његових
свакодневних потреба и вредност тих предмета му се урачунавају у наследни део.

Обавеза заштите после деобе се састоји у томе што сваком санаследнику остали
наследници по сили закона јемче да ствари остављене у његов наследни део немају
правних и физичких недостатака. Уколико се утврди да ствар има физички, односно правни
недостатак, или да је потраживање ненаплативо, сваки од чланова наследничке заједнице
дугује оштећеном санаследнику накнаду која је сразмерна величини њихових наследних
делова. Обавеза јемства за постојање и наплативност потраживања траје три године од
завршетка деобе. За потраживања која доспецају после деобе, рок се рачуна од доспелости
обавезе. Обавеза јемства за физичке и правне недостатке ствари траје три године од
завршетка деобе.

117. COLLATIO BONORUM

Урачунавање поклона и легата у наследни део подразумева да се приликом деобе

заоставштине узимају у обзир поклони и легати које је оставилац оставио неком од
наследника. Установа урачунавања поклона и легата у наследни део се примењује код
законског наслеђивања, уколико оставилац није предвидео другачије. Могућа су два начина
урачунавања поклона у законски наследни део: реална колација и идеална колација.

111
У систему реалне колације, урачунавање се врши тако што наследника враћа у оставинску
масу поклон који је добио од оставиоца и тако увећана маса се дели између санаследника
сразмерно величини њихових наследних квота. Овај систем је најефикаснији за остваривање
правнополитичких циљева установе collatio bonorum, али његов недостатак је у томе што
повређује принцип слободе уговарања и доводи поклонопримца у ситуацију да против своје
воље врати поклоњену ствар. У систему идеалне колације, урачунавање поклона у законски
наследни део се врши тако што се санаследницима који нису добили поклон исплаћује из
заоставштине одређена сразмерна вредност, па се после тога остатак заоставштине дели
према величини њихових наследних квота. Систем идеалне колације нема за последицу
повреду слободе уговарања, али може бити неефикасан када је неком наследнику оставилац
учинио поклон чија је вредност већа од вредности заоставштине.

Српско право прихвата систем идеалне колације. Урачунавање поклона и легата се врши
на тај начин што остали наследници добијају из заоставштине одговарајућу вредност, па се
тек после тога остатак заоставштине дели међу санаследницима. Ако добра која је оставилац
имао у тренутку смрти нису довољна да наследници добију одговарајућу вредност, наследник
ком се врши урачунавање није дужан да им врати поклон, односно део поклона који је добио
од оставиоца. Законодавац није поставио прецизније критеријуме за утврђивање износа који
се исплаћује санаследницима на име колације. Приликом одређивања вредности која се
исплаћује поклонопримчевим санаследницима треба користити следећу формулу:

В = (П × КН) ÷ КП

В – вредност која се исплаћује КН – наследна квота санаследника који је

санаследнику који је тражио тражио урачунавање
урачунавање КП – наследна квота санаследника који је
П – вредност поклона добио поклон

У законски део се урачунавају поклони и легати. Појам поклона се тумачи шире у смислу
сваког доброчиног располагања (опроштај дуга, одрицање од права у корист наследника).
Законодавац је изричито предвидео да се у законски наследни део урачунава: осигурање у
корист санаследника, наследников дуг према оставиоцу и плодови, односно друге
користи које је наследник имао од поклоњене ствари након оставиочеве смрти. Постоје
и доброчина располагања изузета од урачинавања – уобичајени и мањи поклони, плодови
и друге користи од ствари које је наследник имао до тренутка оставиочеве смрти,
трошкови издржавања наследника и трошкови обавезног школовања наследника.
Одлуку о томе да ли колацији подлежу трошкови које је оставилац учинио за даље школовање
наследника законодавац препушта суду. Приликом одлучивања о урачунавању ових трошкова
у законски наследни део, суд је дужан да узме у обзир све околности конкретног случаја, а
нарочито: висину тих трошкова, вредност заоставштине и трошкове које је оставилац учинио
за школовање и оспособљавање осталих наследника.

Поклоном се не сматра ни преношење права на откуп стана на блиског сродника који је члан
оставиочевог домаћинства, ако је сродник стан откупио својим средствима. Вредност
поклоњене ствари се утврђује према њеном стању у време када је поклон извршен, а на
основу тржишних параметара у време урачунавања. Уколико се поклон састоји у
остигурању у корист поклонопримца, као вредност поклона се узима збир премија које је
уплатио оставилац ако је тај збир мањи од осигуране суме. Ако је збир премија већи од
осигуране суме, као вредност поклона се узима износ осигуране суме. У пракси се може
поставити питање да ли репрезентантима треба урачунати у законски наследни део поклон
који је оставлац учинио репрезентованом лицу. На ово је дат позитиван одговор –
репрезентантима се урачунава у законски део поклон који је репрезентовано лице добило од
оставиоца, независно од ралога који је довео до примене права представљања.

112
Правила о урачунавању поклона и легата у законски наследни део суд примењује на
захтев овлашћеног лица. Захтев за колацију припада само поклонопримчевим
санаследницима. Захтев за урачунавање се може ставити најкасније до деобе
наследства. Оставилац може изричито или прећутно искључити примену правила о
урачунавању поклона и легата у законски наследни део. Законодавац предвиђа да се поклон
не урачунава у законски наследни део ако је то оставилац изјавио у време закључења уговора
о поклону или у тестаменту. Поклон се неће урачунати у законски наследни део ако се из
околности може закључити да је то била оставиочева намера. Легат остављен законском
наследнику (прелегат) не урачунава се у његов наследни део ако из тестамента проистиче
завештаочева намера да наследник добије легат поред свог наследног дела.

113