MANA – HLJEB NEBESKI

Hrana koju su Izraelci imali u pustinji bila je mana.

Za nju se kaže u 2. Mojsijevoj: „A Gospod reče Mojsiju: učiniću da vam daždi
hljeb iz neba, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko treba na dan, da ga okušam hoće
li hoditi po mome zakonu ili neće. (...) To je što zapovijedi Gospod: kupite ga svaki dan
koliko mu treba za jelo... I učiniše tako sinovi Izraelovi i nakupiše koji više koji manje. Po
mjeri na gomor i ne dođe više onom koji nakupi mnogo, niti manje onom koji nakupi
malo, nego svako nakupi koliko mu je trebalo da jede. I reče mu Mojsije: niko da ne
ostavlja toga za sutra. Ali ne poslušaše Mojsija, nego neki ostaviše toga za sutra, te se
ucrva i usmrdje...“
A u 4. Mojsijevoj: „A svjetina što bijaše među njima, bješe vrlo lakoma, te i
sinovi Izrailjevi stadoše plakati govoreći: ko će nas nahraniti mesa? (...) Tada se podiže
vjetar od Gospoda, i potjera od mora prepelice...“
Mana je naš svakodnevni život, sva ona iskustva koja nam dolaze od Boga i koja
u nama izazivaju određene misli i emocije, na osnovu kojih možemo da učimo o sebi i
mijenjamo se. Sve što trebamo jeste da prihvatimo to što nam dolazi. Svakome dolazi
tačno onoliko koliko mu treba – ni više ni manje. To je naša količina za hranjenje, onoliko
koliko možemo da primimo tog dana, onoliko koliko možemo da naučimo.
A šta mi radimo:
– ostavljamo za sutra, iako je rečeno da treba da se potroši danas
Sve što nam dođe danas, znači da smo baš danas spremni da iz toga učimo, da
smo spremni to da primimo. Obično žurimo da uradimo još nešto što smo isplanirali da
uradimo iz ovih ili onih razloga i ne dopustimo sebi da budemo ovdje i sada i primimo tu
manu koja nam dolazi za ovaj dan. Ostavljamo za kasnije i šansa da naučimo propada.
– tražimo prepelica preko mane
Čovjek bi stalno želio nešto novo, nešto drugo, umišljajući da će mu to drugo
dati zadovoljenje, a u suštini spoljašnja promjena nikada ne vodi ka miru, nego se samo
stvara neka nova želja. U Bhagavad Giti se kaže: „Trostruke su dveri pakla: Žudnja, Srdžba
i Gramzivost.“ Umjesto da prihvatimo ovo što imamo i vidimo šta nas sprečava da u
tome uživamo, mi žudimo za nečim novim, kao da će to novo samo od sebe da nam
donese promjenu.
A samo treba da prihvatamo ono što nam dolazi i poslušamo šta nam je rečeno.