Naziv originala:

Kate Elizabeth Russell

MY DARK VANESSA

Copyright © 2020 by Kate Elizabeth Russell

Translation Copyright © 2020 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

scan: b
eBook: Nyks
Odrasla sam u Mejnu i tu sam se i školovala – najpre u privatnoj srednjoj školi
(bez internata) prva dva razreda, odakle sam se ispisala iz ličnih razloga, a
potom na studijama. Zbog sličnosti između te dve prilično široke činjenice i
nekih fiktivnih elemenata u romanu, svesna sam da će čitaoci koji imaju neka
saznanja o mom poreklu smesta doći do pogrešnog zaključka da pričam svoju
tajnu istoriju. Nije tako: ovo je izmišljena priča, a likovi i okruženje sasvim su
imaginarni.
Svako ko je pratio vesti tokom proteklih godina viđao je priče o radnji
ovog romana, ovde preoblikovane u mojoj mašti. U to sam uplela
druge uticaje kao što su teorija kritične traume, pop kultura i
postfeminizam prve decenije novog veka i moja lična i komplikovana osećanja
prema Loliti. Sve to je normalan proces pisanja fikcije. Ipak, ne smeta da
ponovim: ništa u romanu ne govori o nekom stvarnom događaju. Osim
opštih paralela koje sam upravo pomenula, ovo nije moja lična priča, niti
mojih nastavnika, niti bilo koga meni poznatog.
Svakoj istinskoj Dolores Hejz i Vanesi Vaj čije priče
još niko nije čuo, poverovao u njih ili ih razumeo
 2017.

Spremam se za posao. Status stoji već osam sati. Dok uvijam kosu, osvežavam
stranicu. Do sada je podeljen 224 puta i ima 875 lajkova. Oblačim crni kostim,
ponovo osvežavam stranicu. Izvlačim crne baletanke ispod kauča, osvežavam.
Kačim na rever zlatnu pločicu s imenom, osvežavam. Svaki put brojevi su sve veći,
a komentari se umnožavaju.

Kako si snažna.
Kako si hrabra.
Kakvo čudovište može to da uradi detetu?

Otvaram poslednju poruku, poslatu Strejnu pre četiri sata: Jesi li dobro? Još
mi nije odgovorio, nije je ni pročitao. Kucam novu: Tu sam ako želiš da
razgovaraš..., a onda se predomislim i obrišem je, pa umesto nje pošaljem samo
niz upitnika. Čekam nekoliko minuta, pokušavam da mu telefoniram, ali, kad se
uključi glasovna pošta, stavljam telefon u džep i izlazim iz stana, zalupivši vratima
za sobom. Nema potrebe da toliko navaljujem. On je napravio ovu frku. To je
njegov problem, ne moj.
Na poslu sedim za pultom recepcije u uglu hotelskog predvorja i
preporučujem gostima kuda da idu i šta da jedu. Bliži se kraju odlična sezona,
poslednji turisti dolaze da vide boje jeseni pre nego što se Mejn zatvori preko zime.
Uz nepokolebljiv osmeh za koji znam da mi ne dopire do očiju, rezervišem mesta
za večeru paru koji proslavlja svoju prvu godišnjicu i organizujem da ih po
povratku u sobu sačeka flaša šampanjca; to je dodatna pažnja, jedna od onih za
koje znam da će mi obezbediti dobar bakšiš. Pozivam taksi da preveze porodicu
do aerodroma. Čovek koji zbog posla odseda u hotelu svakog drugog ponedeljka,
donosi mi tri prljave košulje i pita mogu li da se operu do jutra.
„Postaraću se za to“, kažem.
Čovek se nasmeši i namigne mi. „Ti si najbolja, Vanesa.“
Tokom pauze sedim u praznoj sobici iza recepcije i gledam u telefon dok
jedem bajat sendvič, zaostao od jučerašnjeg posluženja na nekom prijemu. Više ne
mogu da se savladam, otvaram Fejsbuk; ne mogu da sprečim prste da se pokrenu
niti oči da pređu preko ekrana, primećujući sve veći broj lajkova i deljenja,
desetine: Neustrašiva si, nastavi da govoriš svoju istinu, verujem ti. Čak i dok čitam,
pojave se tri talasaste tačkice – neko u tom trenutku piše komentar. Potom, kao
čarolijom, pojavljuje se novi red, još jedna poruka o snazi i podršci zbog koje
gurnem telefon preko stola i bacim ostatak sasušenog sendviča u smeće.
Spremim se da se vratim u foaje, kad telefon počne da vibrira: DOLAZNI
POZIV, DŽEJKOB STREJN. Nasmejem se dok se javljam, puna olakšanja što je
živ, što me zove. „Jesi li dobro?“
Za trenutak čujem samo tišinu i ukočim se, pogleda uperenog u prozor koji
gleda na Monjument skver, gde se održava jesenja pijaca i mnogo je kamiona s
hranom. Početak je oktobra, jesen je u punom jeku, ono doba kada sve u Portlandu
izgleda kao iz kataloga za jesenje rasprodaje – bundeve i tikvice, krčazi jabukovače.
Žena u kariranoj flanelskoj košulji i čizmama s pačijim kljunom prelazi preko trga,
smešeći se bebi koju drži u nosiljci na grudima.
„Strejne?“
On duboko uzdahne. „Izgleda da si videla.“
„Da“, kažem, „videla sam.“
Ne pitam ništa, ali on ipak počne da objašnjava. Kaže da je škola otvorila
istragu i da se sprema za najgore. Pretpostavlja da će ga naterati da im da ostavku.
Ne veruje da će ostati do kraja školske godine, možda čak ni do božićnog raspusta.
To što čujem njegov glas predstavlja za mene toliki šok, da se mučim da razumem
šta mi govori. Prošli su meseci otkako smo poslednji put razgovarali, kada sam bila
obuzeta panikom pošto mi je tata upravo umro od infarkta, pa sam rekla
Strejnu da ne mogu više tako; isti iznenadni nalet kajanja kakve sam imala tokom
dugih godina promašaja – izgubljeni poslovi, raskidi, slomovi – kao da to što sam
sad dobra može retroaktivno da popravi sve što sam pokvarila.
„Ali već su imali istragu, dok ti je ona bila učenica“, kažem.
„Sad je ponavljaju. Svi će ponovo dati izjave.“
„Ako su onda zaključili da nisi uradio ništa loše, zašto bi se sad predomislili?“
„Jesi li imalo pratila vesti u poslednje vreme?“, odgovara pitanjem. „Ovo su
druga vremena.“
Rado bih mu rekla da preteruje, da će sve biti u redu ako je nedužan, ali znam
da je u pravu. Tokom poslednjih mesec dana nešto se promenilo, čitav talas žena
koje razotkrivaju muškarce kao zlostavljače, napadače. Uglavnom su optužbe
upućene javnim ličnostima – muzičarima, političarima, glumcima – ali pominju
se i manje slavne osobe. Bez obzira na poreklo, optuženi prolaze kroz iste faze.
Prvo sve poriču. Zatim, kada postane jasno da optužbe neće utihnuti, daju otkaz
na poslu i izdaju saopštenje s neodređenim izvinjenjem, tako sročenim da ipak ne
priznaju da su učinili nešto loše. Potom sledi poslednji korak: ućute i nestanu. Bilo
je prosto nestvarno gledati kako se to dešava dan za danom, muškarce kako
propadaju začas posla.
„Trebalo bi da sve bude dobro“, kažem. „Ona je napisala gomilu laži.“
Strejn s druge strane naglo udahne, čujem kako mu vazduh zviždi kroz zube.
„Ne znam da li su baš laži, strogo gledano.“
„Ali jedva da si je dotakao. Ona je tamo napisala da si je napao.“
„Napad“, frkne on. „Napad može biti bilo šta, kao što nanošenje povreda
može značiti da si uhvatio nekoga za lakat ili ga odgurnuo ramenom. To je
besmislen pravni izraz.“
Gledam pijacu napolju: mnoštvo šetača, jata galebova. Prodavačica podiže
poklopac s metalne šerpe, tako da se digne oblak pare dok vadi dva tamalea. „Znaš,
prošle nedelje poslala mi je poruku.“
Trenutak tišine. „Stvarno?“
„Htela je da vidi hoću li se i ja oglasiti. Možda je mislila da će biti ubedljivija
ako i mene uvuče u to.“
Strejn ćuti.
„Nisam odgovorila. Očigledno.“
 „Da“, kaže on. „Naravno.“
„Mislila sam da blefira. Nisam verovala da će imati petlju.“ Naginjem se
napred i naslanjam čelom na okno. „Biće sve u redu. Ti znaš šta ja mislim.“
Na to ga čujem da odahne. Zamišljam osmeh olakšanja na njegovom licu,
borice u uglovima očiju. „Samo sam to želeo da čujem“, kaže.

Stvarno si sjajna.
Divim se tvojoj snazi.
Nastavi da govoriš svoju istinu, Tejlor.

Kad smo se Strejn i ja sreli, meni je bilo petnaest, a njemu četrdeset dve, dakle,
razlika je bila maltene savršenih trideset godina. Tako sam je tada opisivala –
savršena. Dopadala mi se skrivena matematika, tri puta stariji od mene, lako je bilo
zamisliti tri mene unutar njega: jedna ja sklupčana u njegovom mozgu, druga oko
srca, treća pretvorena u tečnost da mu klizi venama.
Rekao mi je da se u Brouiku povremeno dešavaju veze između profesora i
učenika, ali on to nije imao, jer pre mene nikad nije osetio želju. Ja sam bila prva
učenica zbog koje je pomislio na to. Bilo je nečega u meni što mu se činilo vrednim
rizika. Imala sam primamljivost koja ga je očarala.
Nisu to bile moje godine, tako je rekao. On je najviše voleo moj um. Rekao je
da imam emotivnu inteligenciju na nivou genija i da pišem kao čudo od deteta, da
može da razgovara sa mnom, da mi se poverava. Duboko u meni, rekao je, vreba
mračni romantizam, isti kao što ga ima i on. Niko nikada nije razumeo taj njegov
mračni deo, dok se nisam pojavila ja.
„Kakav baksuz“, rekao je. „Kada konačno nađem srodnu dušu, njoj je
petnaest godina.“
„Ako hoćeš da govorimo o baksuzluku“, odgovorila sam, „zamisli da ti je
petnaest godina, a da tvoja srodna duša bude neki matorac.“
Kad sam to rekla, pogledao me je u lice da se uveri da se šalim – naravno da
sam se šalila. Nisam htela da imam išta sa svojim vršnjacima, punim peruti, akni i
okrutnosti, delili su devojke na elemente i ocenjivali svaki deo od jedan do deset.
Nisam bila stvorena za njih. Volela sam Strejnov sredovečni oprez, njegovo sporo
udvaranje. Poredio je moju kosu s bojom javorovih listova, davao mi ceduljice s
poezijom – Emili, Edna, Silvija. Naveo me je da vidim sebe njegovim očima, kao
devojku koja ima moć da ustane, crvene kose, i proguta ga kao vazduh. Toliko me
je voleo da je ponekad, kad izađem iz njegove učionice, sedao na moju stolicu i
polagao čelo na sto, pokušavajući da udahne ono što je ostalo od mene. Sve se to
dešavalo pre nego što smo se čak i poljubili. Bio je pažljiv prema meni. Veoma se
trudio da bude dobar.
Lako je odrediti kada je sve počelo, onog trenutka kad sam ušla u njegovu
osunčanu učionicu i prvi put osetila njegove oči kako me gutaju, ali mnogo mi je
teže da znam kada se završilo, ako se uopšte ikada završilo. Mislim da je prestalo
kad su mi bile dvadeset dve, kad je on rekao da mora da se pribere i da ne može da
živi kao pristojan čovek dok sam mu ja nadohvat ruke, ali i tokom proteklih deset
godina bilo je poziva usred noći, pa smo se on i ja prisećali prošlosti, ponovo
otvarajući ranu kojoj nijedno od nas nije dozvoljavalo da zaraste.
Pretpostavljam da će se meni obratiti za deset ili petnaest godina, kad telo
počne da ga izdaje. To mi se čini kao verovatan kraj ove ljubavne priče: ja ću sve
ostaviti i učiniću bilo šta, odana poput psa, a on će uzimati i uzimati i uzimati.

Izlazim s posla u jedanaest i idem praznim ulicama u centru, brojeći blokove kroz
koje prolazim, a da ne pogledam Tejlorinu poruku, kao da je svaka po jedna mala
pobeda. Kada stignem u stan, i dalje ne gledam telefon. Kačim kostim u ormar,
skidam šminku, popušim džoint u krevetu, gasim svetlo. Samokontrola.
Ali u mraku, nešto se u meni menja dok osećam pokrivač kako mi klizi preko
nogu. Odjednom sam željna svega – da me neko umiri, da ga čujem kako kaže,
jasno, da naravno nije uradio to što ta devojka kaže. Potrebno mi je da on ponovo
kaže da ona laže, da je lagala i pre deset godina i još laže, poneta pesmom sirena
koje mame žrtve.
On se javlja na pola prvog zvona, kao da je očekivao moj poziv. „Vanesa.“
„Izvini. Znam da je kasno.“ Onda se povlačim, ne znajući kako da tražim to
što želim. Odavno nismo to radili. Pogled mi prelazi mračnom sobom, vidim
obrise otvorenih vrata ormara, senku ulične lampe preko plafona. U kuhinji,
frižider bruji, a slavina kaplje. On mi duguje to, za moje ćutanje, za moju lojalnost.
„Brzo ću“, kažem. „Samo nekoliko minuta.“
Čujem šuškanje pokrivača dok se on podiže da sedne u krevetu i prebacuje
telefon s jednog na drugo uvo, pa za trenutak pomislim da će odbiti. Ali onda,
polušapatom od kojeg mi se kosti pretvaraju u mleko, počinje da mi govori šta sam
nekada bila: Vanesa, bila si mlada i zračila si lepotom. Bila si tinejdžerka i erotična
i toliko živa da si me užasno plašila.
Okrećem se na stomak i guram jastuk između nogu. Govorim mu da mi
ispriča sećanje, nešto u šta ću moči da skliznem. On ćuti dok vrti u glavi različite
scene.
„U kancelariji iza učionice“, kaže. „Bila je sredina zime. Ti si ležala na kauču,
sva naježena.“
Sklapam oči i eto me u kancelariji – beli zidovi i svetlucavi drveni pod, sto sa
hrpom radova za ocenjivanje, grebuckavi kauč, šištanje radijatora i jedan jedini
prozor, osmougaoni, sa staklom boje morske pene. Uperila bih pogled tamo dok
je on radio na meni, osećala sam se kao pod vodom, telo mi se kotrljalo bez težine,
nije bilo važno šta je gore.
„Ljubio sam te, spuštao se na tebe. Polako si počinjala da ključaš.“ Kratko se
nasmeje. „Tako si to zvala. Proključaj me. Smišljala si neke čudne izraze. Bila si
veoma stidljiva, nisi želela da razgovaraš o tome, htela si samo da radim to. Sećaš
li se?“
Ne sećam se, ne baš. Mnoga moja sećanja iz tog perioda su senovita,
nepotpuna. Želim da on ispuni praznine, mada mi ponekad ta devojka koju
opisuje izgleda potpuno nepoznato.
„Bilo ti je teško da ostaneš tiha“, govori on. „Zato si grizla usne. Sećam se da
si jednom tako jako zagrizla gornju usnu da ti je potekla krv, ali mi ipak nisi dala
da prekinem.“
Pritiskam lice na madrac, trljam se o jastuk dok mi njegove reči zapljuskuju
mozak i prenose me iz kreveta u prošlost, gde imam petnaest godina i gola sam od
pojasa naniže, ležim na kauču u njegovoj kancelariji, drhtim, gorim, a on mi kleči
između nogu, gledajući me u lice.
Bože, Vanesa, kaže. Usna ti krvari.
 Vrtim glavom i zarivam prste u jastuke. U redu je, nastavi. Samo završi.
„Bila si nezasita“, kaže Strejn. „To čvrsto malo telo.“
Dišem duboko kroz nos dok svršavam, dok me on pita da li se sećam tog
osećanja. Da, da, da. Sećam se. Osećanja su ono za šta mogu da se uhvatim – stvari
koje mi je radio, kako je uvek navodio moje telo da se uvija i moli za još.

Odlazim kod Rubi osam meseci, otkako mi je tata umro. U prvo vreme to je bila
terapija za ožalošćene, ali pretvorila se u razgovore o mojoj mami, o bivšem
momku, o tome kako se osećam bezizlazno na poslu, kako se osećam bezizlazno u
svemu. Za mene je to raskoš, čak i s Rubinom kliznom skalom – pedeset dolara
nedeljno da bi me neko slušao dok pričam.
Njena kancelarija je nekoliko ulica od hotela, meko osvetljena prostorija s dve
fotelje, kaučem i stočićima za kutije papirnih maramica. Prozori gledaju na zaliv
Kasko: galebovi se roje nad ribarskim dokovima, spori tankeri za naftu, turistički
brodovi-amfibije koji kvaču dok se spuštaju u vodu i pretvaraju se iz autobusa u
brod. Rubi je starija od mene, ne kao roditelj, već više kao starija sestra, s
pepeljastoplavom kosom i odećom prirodnih boja. Volim njene drvene klompe i
lupkanje dok u njima prelazi preko kancelarije.
„Vanesa!“
Volim i način na koji izgovori moje ime kad otvori vrata, kao da joj je laknulo
što vidi baš mene a ne nekoga drugog.
Te nedelje pričamo o tome kako ću ići kući za predstojeće praznike, prve bez
tate. Brinem se da je mama depresivna, a ne znam kako da joj to pomenem. Rubi
i ja zajedno pravimo plan. Smišljamo moguće scenarije, najverovatnije načine na
koje će mama reagovati ako pomenem da bi joj možda dobro došla pomoć.
„Dokle god pristupaš tome s empatijom, mislim da će biti u redu“, kaže Rubi.
„Vas dve ste bliske. Možete da govorite i o teškim temama.“ Bliska s mamom? Ne
bunim se, ali se i ne slažem. Ponekad se čudim kako lako zavaram ljude, uspeva mi
i kad se uopšte ne trudim.
Uspevam da izdržim da ne gledam Fejsbuk sve do kraja razgovora, kad Rubi
uzme telefon da unese u kalendar naš sledeći susret. Kad podigne pogled, vidi me
kako mahnito skrolujem i pita ima li važnih vesti. „Da pogodim“, kaže,
„razotkriven je još jedan zlostavljač.“
Ruke mi se ohlade dok podižem pogled s telefona.
„Tome stvarno nema kraja, zar ne?“ Tužno se smeši. „Ne može se pobeći.“
Počinje da govori o upravo razotkrivenoj slavnoj ličnosti, režiseru koji je
izgradio karijeru filmovima o mučenim ženama. Ispostavilo se da je iza scene,
tokom snimanja filma, voleo da se prikazuje mladim glumicama i nagovara ih da
mu popuše.
„Ko bi pomislio da je on zlostavljač?“, pita Rubi sarkastično. „Njegovi filmovi
sasvim su dovoljan dokaz. Ti ljudi kriju se svima pred očima.“
„Samo zato što im to dopuštamo“, kažem. „Svi se pravimo ludi.“
Ona klima glavom: „Potpuno si u pravu.“
Uzbudljivo je tako pričati, prikradati se tako blizu ivice.
„Ne znam šta da mislim o svim tim ženama koje su radile s njim, ponovo i
ponovo“, kažem. „Zar nemaju samopoštovanje?“
„Pa, mislim da ne treba kriviti žene“, kaže Rubi. Ne nastavljam razgovor, već
joj samo pružam ček.

Kod kuće se naduvam i zaspim na kauču, s upaljenim svetlima po kući. U sedam

ujutro telefon mi zabruji na podu, prijavljuje poruku, i oteturam se preko sobe da
pogledam. Mama. Zdravo, dušo. Baš sam pomislila na tebe.
Zurim u ekran. Pokušavam da procenim koliko ona zna. Tejlor je postavila
status na Fejsbuk pre tri dana, i mada mama nije povezana ni sa kim s Brouika,
mnoštvo ljudi ga je podelilo. Osim toga, ona je ovih dana stalno na netu,
beskonačno lajkuje, šeruje i svađa se s konzervativnim trolovima. Sasvim je lako
mogla da ga vidi.
Spuštam poruku i otvaram Fejsbuk: 2,3 hiljade deljenja, 7,9 hiljada lajkova.
Tejlor je sinoć postavila novi javni status:

VERUJTE ŽENAMA.
 2000.

Mama skreće na put s dve trake koji vodi u Norambegu. „Stvarno bih želela da ove
godine budeš društvenija.“
Počinje školska godina, ja sam u drugom razredu srednje škole, danas se
useljavam u dom, a ova vožnja je mamina poslednja prilika da me podseti na
obećanja pre nego što me Brouik celu proguta, ostavljajući joj samo telefonske
pozive i moje dolaske za raspust. Prošle godine brinula je da ću u internatu
podivljati, pa je tražila da joj obećam da neću piti i da neću spavati ni sa kim. Ove
godine hoće da obećam da ću steći nove prijatelje, što mi se čini mnogo
uvredljivije, možda čak i okrutno. Posvađala sam se sa Dženi pre pet meseci, ali još
mi je teško. Već od izraza novi prijatelji grči mi se želudac; sama pomisao
deluje mi kao izdaja.
„Samo ne želim da sediš sama u sobi po ceo dan i noć“, kaže mama. „Zar je to
tako loše?“
„Da sam kod kuće, isto bih tako sedela u sobi.“
„Ali nisi kod kuće. Zar nije to i svrha svega ovoga? Sećam se kako si govorila
o društvenim interakcijama kada si nas ubeđivala da te upišemo ovde.“
Trudim se da utonem u suvozačko sedište, najviše bih volela da potpuno
nestanem u njemu kako ne bih morala da slušam mamu kako koristi moje reči
protiv mene. Pre godinu i po dana, kada je predstavnik Brouika došao u moj osmi
razred i prikazao reklamni spot sa savršenim kampusom okupanim zlatnom
svetlošću, počela sam da ubeđujem roditelje da mi dozvole da se prijavim.
Napravila sam spisak od dvadeset stavki s naslovom Razlozi zašto je Brouik bolji
od državne škole. Neke od stavki bile su društvene interakcije unutar škole, kao i
procenat primljenih na studije među maturantima, broj pripremnih kurseva
za fakultete koji se nude, sve što sam mogla da prikupim iz brošure. Na kraju se
pokazalo da su bile dovoljne samo dve stavke da ubede moje roditelje: dobila sam
stipendiju, tako da neće morati ništa da plaćaju, i desio se pokolj u školi
Kolambajn. Danima smo gledali vesti, neprekidno ponavljanje snimaka dece koja
trče da spasu živu glavu. Kad sam rekla: „U Brouiku se nikad ne može desiti ništa
nalik na Kolambajn“, moji roditelji zgledali su se kao da sam rekla ono što su i sami
pomislili.
„Celog leta bila si potištena“, kaže sad mama. „Vreme je da se trgneš, da
nastaviš da živiš.“
„Nije tačno“, mrmljam, ali znam da jeste. Kad nisam sedela pred televizorom,
ležala sam u mreži za ljuljanje sa slušalicama u ušima, slušajući pesme koje će me
garantovano rasplakati. Mama kaže da se ne može živeti samo razmišljajući o
svojim osećanjima, da će uvek biti nešto zbog čega se sekiram i da je tajna srećnog
života u tome da ne dozvolim da me nešto odvuče u pesimizam. Ona ne razume
koliko tuga može biti prijatna: sati provedeni u mreži za ljuljanje, uz glas Fione
Epl u ušima – osećala sam se bolje nego da sam srećna.
Sedeći u autu, zatvaram oči. „Volela bih da je i tata pošao, onda ne bi mogla
da mi to govoriš.“
„I on bi ti to rekao.“
„Da, ali bio bi ljubazniji.“
Čak i sklopljenih očiju mogu da vidim sve što promiče kraj prozora. Ovo mi
je tek druga godina u Brouiku, ali putovali smo ovuda više od deset puta.
Mlekarske farme i ustalasana brda zapadnog Mejna, bakalnice s reklamama za
hladno pivo i žive mamce, farme s uleglim krovovima, zbirke zarđalih automobila
u dvorištima obraslim travom do pojasa i ljutićem. Kad stignete do Norambege,
postaje predivno – savršen centar grada, pekara, knjižara, italijanski restoran,
duvandžinica, biblioteka, a navrh brda – kampus Brouika, blistavobele zgrade od
cigle ili drveta.
Mama zaokreće ka glavnom ulazu. Veliki natpis ŠKOLA BROUIK ukrašen je
balonima, kestenjastim i belim, povodom useljenja, a uzane ulice kampusa pune
su automobila, nasumično parkiranih pretrpanih karavana, roditelja i učenika koji
lunjaju naokolo i gledaju zgrade. Mama se naginje nad volan, a vazduh u autu kao
da se ohladio dok idemo malo napred, pa stanemo, pa opet malo napred.
 „Ti si pametna i zanimljiva devojka“, kaže ona. „Trebalo bi da imaš mnogo
prijatelja. Nemoj se preći da provodiš sve vreme sa samo jednom osobom.“
Zvuči grublje nego što je verovatno želela, ali ipak se brecnem. „Dženi nije
bila prosto neka osoba. Ona mi je bila cimerka.“ Izgovaram tu reč kao da ću time
objasniti značaj našeg odnosa – zbunjujuću prisnost, zbog koje je ponekad
spoljašnji svet izvan zajedničke sobe bledeo i povlačio se – ali mama to ne shvata.
Ona nikad nije živela u domu, nije studirala, nije išla u internat.
„Cimerka ili ne“, kale, „mogla si da stekneš i druge prijatelje. Usmeravanje na
jednu osobu nije baš najzdravije, to pokušavam da ti kažem.“
Pred nama se kolona automobila razilazi dok prilazimo centralnom platou
kampusa. Mama uključuje levi žmigavac, pa desni. „Kuda sad treba da idem?“
Uzdahnem i pokažem levo.
Guld je mala zgrada, zapravo, više nalik na običnu kuću, sa osam soba i
jednim apartmanom za profesora. Na kraju prošle godine dobila sam premiju na
lutriji podele smeštaja, pa sad imam jednokrevetnu sobu, prava retkost za drugi
razred. Mama i ja četiri puta idemo tamo-amo da unesemo sve moje stvari: dva
kofera odeće, sanduk s knjigama, dodatne jastuke i posteljinu, jorgan koji mi je
napravila od majica iz kojih sam izrasla, stojeći ventilator koji odmah postavljamo
na sredinu sobe i uključujemo.
Dok se raspakujemo, kraj otvorenih vrata prolaze ljudi – roditelji, učenici,
nečiji mlađi brat koji jurca tamo-amo kroz hodnik sve dok ne tresne i počne da
plače. U jednom trenutku mama odlazi u kupatilo i čujem je kako pozdravlja
nekog onim svojim lažno učtivim glasom, i glas neke druge mame kako
otpozdravlja. Prekidam slaganje knjiga na polici da bih oslušnula. Zaškiljim i
pokušam da prepoznam glas – to je gospođa Marfi, Dženina mama.
Mama se vraća u sobu i zatvara vrata. „Napolju je baš bučno“, kaže.
I dalje se bavim knjigama. „Je li to bila Dženina mama?“
„Mmm-da.“
„Jesi li videla Dženi?“
Mama klima glavom, ali ne nastavlja razgovor. Neko vreme ćutke slažemo
stvari. Dok nameštamo krevet, navlačeći čaršav s lastišem preko prugastog
madraca, ja prva progovaram: „Iskreno, žao mi je nje.“
 Znam kako to zvuči, ali naravno da lažem. Još koliko sinoć provela sam ceo
sat gledajući se u ogledalu u svojoj sobi, pokušavajući da vidim sebe Dženinim
očima, pitajući se hoće li primetiti da mi je kosa promenila nijansu od
posvetljivača, i nove minđuše u obliku velikih alki.
Mama ne odgovara dok vadi jorgan iz velike kese. Znam da brine da ću opet
nastaviti po starom i biti još nesrećnija.
„Čak i kad bi pokušala da mi ponovo bude prijateljica“, kažem, „ne bih traćila
vreme na nju.“
Mama se bledo osmehne, zatežući jorgan preko kreveta. „Da li se i dalje
zabavlja s onim dečkom?“ Misli na Toma Hadsona, Dženinog momka, od kojeg je
razlaz i počeo. Sležem ramenima kao da ne znam, ali znam. Naravno da se
zabavljaju. Čitavog leta proveravala sam Dženin profil na AOL-u i uvek je pisalo
„zauzeta“. Još su zajedno.
Pre odlaska, mama mi daje četiri novčanice od dvadeset dolara i traži da
obećam da ću telefonirati kući svake nedelje. „Nemoj da zaboraviš“, naređuje. „I
dođi kući za tatin rođendan.“ Grli me tako čvrsto da me kosti zabole.
„Ne mogu da dišem.“
„Izvini, izvini.“ Brzo namešta naočari za sunce da sakrije suze u očima. Na
izlazu iz sobe upire prstom u mene. „Budi dobra prema sebi. I druži se.“
Odmahujem rukom. „Da, da, da.“ S vrata je gledam kako odlazi niz hodnik,
nestaje na stepeništu, i više je nema. Stojim i čujem dva glasa kako se približavaju,
vedar smeh u istom tonu, majka i ćerka. Žurno se povlačim u sigurnost sobe, jer
znam da su to Dženi i njena mama. Videla sam ih same krajičkom oka, taman da
primetim da joj je kosa kraća i da nosi haljinu koja joj je cele prošle godine visila u
ormaru, a nijednom je nije obukla.
Legnem na krevet, lutam pogledom po sobi i slušam opraštanje u hodniku,
šmrcanje i tihi plač. Prisećam se prošle godine, kad sam se uselila u dom za prvu
godinu, prve noći kad sam ostala dokasno sa Dženi, dok su s njenog kasetofona
svirali Smits i Bikini kil, grupe za koje nikada nisam čula, ali sam se pravila da su
mi poznate, jer sam se plašila da ću ispasti provincijalka. Brinula sam se da joj se
tada više neću dopadati. Tokom tih prvih dana u Brouiku zapisala sam u
dnevnik: Ovde mi se najviše dopada što mogu da upoznam ljude kao što je Dženi.
Ona je neopisivo KUL i već njeno prisustvo može da me nauči da i ja budem
kul! Odavno sam iscepala tu stranicu i bacila je. Kad god bih je videla, lice mi je
gorelo od stida.

Starešina spavaonice u zgradi Guld je profesorka Tompson, nova profesorka

španskog, tek stigla sa studija. Tokom prvog večernjeg sastanka u dnevnoj sobi,
donosi nam šarene flomastere i kartonske pločice da napravimo oznake s imenom
za vrata. Sve ostale devojke u zgradi su starije, samo smo Dženi i ja u drugom
razredu. Ostavljamo jedna drugoj mnogo prostora, sedimo na suprotnim
krajevima dugačkog stola. Dženi sedi pogrbljeno dok piše po svojoj pločici, smeđa
kosa pada joj preko obraza. Kada podigne glavu da uzme drugi flomaster, preleti
pogledom preko mene kao da me uopšte ne primećuje.
„Pre nego što se vratite u sobe, uzmite ovo“, kaže profesorka Tompson i
otvara najlonsku kesu. Najpre mislim da su unutra slatkiši, a onda vidim hrpu
srebrnastih pištaljki.
„Najverovatnije vam nikada neće trebati“, kaže ona, „ali dobro je imati to uz
sebe, za svaki slučaj.“
„Zašto bi nam bila potrebna pištaljka?“, pita Dženi.
„To je samo jedna od mera bezbednosti u kampusu.“ Profesorka Tompson
smeši se tako široko da vidim da joj je neprijatno.
„Ali prošle godine nismo ih imali.“
„To je za slučaj ako neko pokuša da te siluje“, kaže Dina Perkins. „Duvaš u
pištaljku da te ostavi na miru.“ Prinosi pištaljku usnama i duva iz sve snage. Zvuk
odzvanja kroz hodnike, toliko je prodoran da sad svi moraju da probaju.
Profesorka Tompson pokušava da nadjača galamu. „Dobro, dobro“ smeje se.
„Valjda i treba da proverimo da li rade.“
„Hoće li to zaista oterati nekoga ko hoće da te siluje?“ pita Dženi.
„Silovatelja ništa ne može da otera“, kaže Lusi Samers.
„Nije tačno“, kaže profesorka Tompson. „I to nisu pištaljke za silovanje. To je
sigurnosno sredstvo. Koristite ih ako vam išta u kampusu zasmeta.“
„Imaju li i dečaci pištaljke?“ pitam.
 Lusi i Dina kolutaju očima. „Šta će dečacima pištaljke?“, pita Dina. „Uključi
malo pamet.“
Na to se Dženi glasno nasmeje, kao da Lusi i Dina nisu upravo i na nju
zakolutale očima.

Prvi je dan nastave i u kampusu je gužva, drvene zgrade sa širom otvorenim

prozorima, parking za osoblje prepun. Za doručkom pijem crni čaj, sedeći na
samom kraju dugačkog stola; želudac mi je suviše zgrčen da bih išta jela. Prelećem
pogledom po prostranoj trpezariji s visokom tavanicom kao u katedrali,
posmatram nova lica i promene na onima koja znam odranije. Primećujem sve na
svakome – Margo Aterton nosi razdeljak s leve strane kako bi prikrila razroko
desno oko, Džeremi Rajs svakog jutra krade bananu. Čak i pre nego što je Tom
Hadson počeo da se zabavlja sa Dženi, pre nego što je bilo ikakvog razloga da
marim za išta što on radi, primetila sam pravilno smenjivanje majica s motivima
muzičkih grupa koje uvek nosi ispod košulje. To je u isto vreme i čudački i van
moje kontrole, ta sposobnost da primetim tako mnogo o drugim ljudima dok sam
u isto vreme uverena da mene niko uopšte ne primećuje.
Pozdravni govor slušamo posle doručka, a pre prvog časa, uglavnom
motivacione parole sa ciljem da nam daju zamah za novu školsku godinu. Ulazimo
u veliku slušaonicu, svu od toplih boja drveta i crvenih somotskih zavesa,
osvetljenu suncem, od kojeg polukružni redovi klupa blistaju. Tokom prvih
nekoliko minuta skupštine, dok direktorka, gospođa Džajls, prosede kratke kose
zaglađene iza ušiju, ponavlja školska pravila i politiku hronično drhtavim ali ipak
prodornim glasom, svi izgledaju sveže i novo. Međutim, čim ona siđe s bine, sala
postaje zagušljiva i na čelima počinju da se pojavljuju kapi znoja. Nekoliko redova
iza mene neko glasno uzdiše: „Koliko će ovo trajati?“ Profesorka Antonova strogo
se osvrće. Kraj mene, Ana Šapiro maše dlanovima umesto lepezom. Povetarac
ulazi kroz otvorene prozore i njiše donju ivicu navučenih somotskih zavesa.
Potom preko bine prelazi profesor Strejn, šef odseka za engleski, nastavnik
kojeg poznajem, ali meni ne predaje, nismo nikad ni razgovarali. Ima talasastu
crnu kosu i crnu bradu, naočari čija se stakla presijavaju tako da mu se ne vide oči,
ali prvo što primećujem na njemu – prvo što svako mora da primeti na njemu –
jeste njegova veličina. Nije debeo nego krupan, širok i toliko visok da drži ramena
pogrbljena kao da želi da se izvini što zauzima toliko prostora.
Kad stane na podijum, mora da podigne mikrofon koliko god stalak dopušta.
Kad progovori, sunce mu se odbija od naočara, a ja uzimam raspored časova iz
ranca. Evo, poslednji čas u danu: američka književnost, predavač Džejkob Strejn.
„Ovog jutra vidim mlade ljude na prekretnici velikih stvari.“ Glas se prolama
iz zvučnika, sve je izgovoreno tako jasno da ga je gotovo neprijatno slušati: dugi
samoglasnici, tvrdi suglasnici, kao da tonete u san i nešto vas trgne. Nastavak
njegovog govora su sve sama opšta mesta – posežite ka zvezdama, ako baš i
promašite, dohvatićete mesec – ali on je dobar govornik i nekako uspeva da zvuči
značajno.
„Ove školske godine odlučite da ćete neprestano težiti da postignete najbolje
što možete“, govori. „Postavite sebi izazov, da učinite Brouik boljim mestom.
Ostavite trag ovde.“ Poseže u zadnji džep, vadi crvenu bandanu i briše njome čelo,
otkrivajući pritom tamnu mrlju znoja ispod pazuha.
„Predajem na Brouiku trinaest godina'”, kaže, „i za tih trinaest godina video
sam bezbroj hrabrih postupaka učenika ove škole.“
Meškoljim se na sedištu, osećam da mi se znoji unutrašnja strana kolena i
prevoj lakta, pokušavam da zamislim na šta misli kad govori o hrabrim
postupcima.

* * *

U prvom polugodištu raspored mi je sledeći: francuski, biologija, svetska istorija,

geometrija (za negenijalce: čak i profesorka Antonova zove je „geometrija za
neupućene“), izborni predmet – američka politika i mediji, gde gledamo vesti na
CNN-u i razgovaramo o predstojećim predsedničkim izborima, i na kraju
američka književnost. Prvog dana jurcam kroz kampus da stignem u odgovarajuće
kabinete, teglim gomile knjiga, već prvog dana jasno je da u drugom razredu ima
mnogo više učenja nego u prvom. Dan odmiče, a svaki profesor upozorava nas
na izazove koji nas čekaju, na domaće zadatke, provere znanja i ubrzani, ponekad
vratolomni tempo – jer ovo nije neka obična škola i mi nismo obični učenici: pošto
smo izuzetni mladi ljudi, treba da prigrlimo teškoće, treba da ih iskoristimo za
napredak – a mene hvata umor. Do podneva već jedva držim glavu podignutu, i
zato, umesto da ručam, odlazim do spavaonice, sklupčam se u krevetu i plačem.
Ako će biti tako teško, zašto da se uopšte trudim? Znam da je to veoma loš
stav, naročito prvog dana, i zato se pitam šta ću ja uopšte u Brouiku, zašto su mi
dali stipendiju, zašto su mislili da sam dovoljno pametna da budem ovde. Poznata
mi je ta spirala, već sam silazila njome, i svaki put dolazila do istog zaključka:
verovatno sa mnom nešto nije u redu, imam neku unutrašnju slabost koja se
iskazuje kao lenjost, strah od ozbiljnog rada. Osim toga, izgleda da se skoro niko u
Brouiku ne muči kao ja. Prelaze sa časa na čas, znaju sve odgovore, uvek su
pripremljeni. Rekao bi čovek da je to lako.

Kad stignem na američku književnost, poslednji čas u danu, najpre primećujem

da je profesor Strejn promenio košulju posle pozdravnog govora. Stoji u prednjem
delu učionice, naslonjen na tablu, ruku prekrštenih na grudima, deluje još krupnije
nego na bini. Ukupno nas je desetoro, uključujući Dženi i Toma, i dok ulazimo,
profesor Strejn prati nas pogledom, kao da nas odmerava. Kada Dženi uđe, ja već
sedim za velikim stolom, nekoliko mesta od Toma. Njemu lice sine kad je
ugleda, daje joj znak da sedne na slobodno mesto između nas – očigledno
nema pojma zašto je to potpuno nemoguće. Dženi grčevito stegne kaiševe ranca i
napeto se nasmeši.
„Sednimo s ove strane“, kaže, misleći na suprotnu stranu stola, to jest, što
dalje od mene. „Ovde je bolje.“
Preleće pogledom preko mene isto kao i na sastanku u domu. To jeste pomalo
glupo, ulagati toliki trud u pretvaranje da nikad nismo bile prijateljice.
Kad zazvoni zvono za početak časa, profesor Strejn se ne pomeri. Čeka da svi
zaćutimo pre nego što progovori. „Pretpostavljam da se svi poznajete“, kaže, „ali
mislim da ja ne poznajem sve vas.“
Prilazi čelu velikog stola i proziva nas nasumice, pitajući svakoga za ime i
odakle je. Nekima postavlja drugačija pitanja – imamo li braću i sestre; kuda smo
najdalje putovali; kad bismo sami birali sebi ime, koje bismo odabrali. Pita Dženi
s koliko godina se prvi put zaljubila, a ona na to strašno pocrveni. Tom kraj nje
takođe je pocrveneo.
Kad dođe red na mene, kažem: „Zovem se Vanesa Vaj i, zapravo, nisam
niotkuda.“
 Profesor Strejn na to sedne. „Vanesa Vaj, zapravo, nije niotkuda.“
Nasmejem se od nervoze, sad vidim koliko to glupo zvuči kad neko drugi
izgovori iste reči. „Hoću da kažem, mesto odakle sam uopšte nije mesto. Nema čak
ni ime. Zove se Područje dvadeset devet.“
„Ovde u Mejnu? Na istočnom auto-putu?“, pita on. „Znam gde je to. U blizini
je jezero divnog imena, nešto neočekivano i morsko.“
Iznenađeno trepćem. „Kitovsko jezero. Mi živimo na njemu. Samo, naša kuća
nije letnjikovac, tamo smo cele godine.“ Dok govorim, osetim da mi se steže srce.
U Brouiku me skoro nikad ne muči nostalgija za kućom, ali možda zato što niko
ne zna odakle sam tačno.
„Stvarno?“ Profesor Strejn malo se zamisli. „Jesi li usamljena tamo?“
Za trenutak ostanem bez teksta. Pitanje zaseca bezbolnu ranu, zapanjujuće
precizno. Iako usamljena nije reč koju bih odabrala da opišem kako izgleda živeti
duboko u šumi, kad čujem profesora Strejna da je izgovara, pomislim da je sigurno
tako, verovatno je oduvek i bilo tako, i odjednom mi je neprijatno, zamišljam da
mi je ta usamljenost zalepljena na lice, toliko očita da je profesoru dovoljan samo
jedan pogled pa da zna da sam usamljena. Uspevam da odgovorim: „Pa,
ponekad“, ali profesor Strejn već je nastavio dalje i pita Grega Akersa kako
izgleda preseliti se iz Čikaga u seoske predele zapadnog Mejna.
Pošto smo završili predstavljanje, profesor Strejn kaže da će njegov predmet
biti najteži od svih koje imamo ove godine. „Većina učenika kaže mi da sam
najstroži profesor u Brouiku“, kaže. „Neki su mi rekli da sam stroži od profesora
na fakultetu.“ Lupka prstima po stolu, puštajući da shvatimo svu ozbiljnost ove
informacije. Onda priđe tabli, uzme kredu i počinje da piše. „Trebalo bi da hvatate
beleške“, dobacuje preko ramena.
Svi žurno vadimo sveske, a on počinje predavanje o Henriju Vodsvortu
Longfelouu i njegovoj Pesmi o Hijavati, za koju nikad čula nisam i sigurno nisam
jedina, ali, kada pita da li nam je poznata, svi klimamo glavom. Niko ne želi da
ispadne glup.
Dok predaje, krišom gledam oko sebe. Učionica je ista kao i sve druge u zgradi
društvenih nauka – drveni pod, polica za knjige preko celog zida, zelena tabla,
ovalni zajednički sto – ali ova učionica deluje udobno, kao da se u njoj često boravi.
Na sredini je tepih s ugaženom stazom, veliki profesorski sto od hrastovine
osvetljen zelenom bibliotečkom lampom, aparat za kafu i šolja sa simbolom
Harvarda postavljeni na metalni ormarić za spise. Miris pokošene trave i zvuk
paljenja automobilskog motora dopiru kroz prozor, a na tabli profesor
Strejn ispisuje stih iz te pesme tolikom žestinom da mu se kreda mrvi u ruci. U
jednom trenutku prekida, okreće se ka nama i kaže: „Ako ćete išta poneti u sebi iz
ovog predmeta, neka to bude saznanje da se svet sastoji od beskonačno prepletenih
priča, a svaka je istinita i valjana.“ Dajem sve od sebe da zapišem od reči do reči
sve što kaže.
Na pet minuta od kraja časa predavanje se iznenada prekida. Profesor Strejn
spušta rake i ramena mu se pogrbe. Okreće leđa tabli, seda za veliki sto, trlja lice i
uzdahne. Onda kaže umornim glasom: „Prvi dan je uvek tako dugačak.“
Mi sedimo oko stola, čekamo, ne znamo šta da uradimo, svi još držimo olovku
nad sveskom.
On spušta ruke s lica. „Biću iskren“, kaže. „Jebeno sam umoran.“
Čujem Dženi kako se iznenađeno nasmejala. Ponekad se profesori šale na
času, ali nikad niko nije opsovao pred nama. Mislila sam da profesori to nikad i ne
rade.
„Smetaju li vam oštre reči?“, pita on. „Verovatno je prvo trebalo da pitam za
dozvolu.“ Pljesne rukama, odjednom sarkastično iskren. „Ako moj način
izražavanja nekome smeta, recite sada ili ćutite zauvek.“ Naravno, niko ništa ne
kaže.

Prve sedmice školske godine prolaze brzo, u nizu časova, doručaka sa crnim čajem
i ručkova sa sendvičima s puterom od kikirikija, učenja u biblioteci, večeri s
gledanjem televizijskih serija u dnevnoj sobi u Guldu. Dobijam kazneni čas jer sam
propustila sastanak doma, ali ubedila sam profesorku Tompson da me pusti da
odvedem njenog psa u šetnju umesto da sedim s njom u domskoj učionici ceo sat,
što nijedna od nas ne želi. Većinu jutara pre nastave provodim završavajući
domaće zadatke u poslednji čas jer, ma koliko da se trudim, uvek zaostajem, uvek
sam na ivici da nešto propustim. Profesori tvrde da mogu to da promenim: kažu
da sam pametna, ali neusmerena i nemotivisana, što je verovatno malo lepši način
da se kaže da sam lenja.
 Već posle nekoliko dana po useljenju, moja soba pretvara se u haos od odeće,
papira, polupopijenih šolja čaja. Izgubila sam dnevni rokovnik koji je trebalo da
mi pomogne da se snađem, ali to nije nikakvo čudo, jer stalno gubim stvari. Bar
jednom nedeljno otvorim vrata i nađem ključeve okačene o kvaku – ostavio ih je
onaj ko ih je našao u kupatilu, učionici ili trpezariji. Nemam pojma gde mi je šta –
udžbenici se zaglave između kreveta i zida, domaći zadaci zgužvaju se na dnu
ranca. Profesori su večito nezadovoljni mojim zgužvanim referatima i podsećaju
me da se za neurednost oduzimaju bodovi.
„Potreban ti je organizacioni sistem!“ uzdiše profesor istorije dok panično
listam po udžbeniku, tražeći beleške koje sam juče hvatala. „Ovo je tek druga
nedelja škole. Kako možeš da se već toliko pogubiš?“ To što na kraju ipak nađem
beleške ne pobija njegove reči: ja jesam aljkava, što je znak slabosti, ozbiljna
karakterna mana.
Profesori na Brouiku jednom mesečno večeraju s učenicima za koje su
zaduženi, po pravilu u profesorovoj kući, ali moja savetnica, profesorka Antonova,
nikada nas ne poziva tamo. „Moram povući neku granicu“, kaže. „Ne slažu se svi
profesori sa mnom, ali ne smeta. Oni imaju učenike u svakom kutku života, i to je
u redu. Ali ja ne. Idemo nekuda, jedemo, popričamo, onda svako svojoj kući.
Granice.“
Na prvom sastanku ove godine vodi nas u italijanski restoran u centru. Dok
ja pazim kako namotavam lingvine na viljušku, profesorka Antonova primećuje
da je neorganizovanost moja najveća prepreka. Pokušavam da ne zvučim suviše
nemarno kad kažem da ću raditi na tome. Onda ona kreće dalje oko stola,
saopštava svakome od nas šta misli da se može popraviti. Niko drugi nema
probleme s organizovanošću, ali ja ipak nisam najgora: Kajl Dvin nije predao
referate za dva predmeta, što je ozbiljan prekršaj. Dok profesorka Antonova to
govori, mi svi gledamo u tanjire, puni olakšanja što nismo tako loši kao on.
Na kraju večere, nad praznim tanjirima, dodajemo jedni drugima kutiju
s domaćim krofnama koje je donela.
„Zovu se pampuški“, kaže. „Iz Ukrajine su, kao moja mama.“
Izlazimo iz restorana i krećemo uzbrdo ka kampusu, a profesorka Antonova
nađe se kraj mene. „Vanesa, zaboravila sam da kažem. Ove godine trebalo bi da
izabereš neku vannastavnu aktivnost. Možda i dve. Treba da misliš na
prijavljivanje za fakultet. Zasad ne deluješ baš ubedljivo.“ Počinje da nabraja
predloge, a ja klimam glavom. Znam da treba da budem aktivnija i pokušala sam
– prošle nedelje otišla sam na sastanak francuske sekcije, ali sam izašla čim sam
shvatila da članovi na svakom sastanku nose crne beretke.
„A klub kreativnog pisanja?“, kaže ona. „To bi ti odgovaralo, s obzirom na
poeziju.“
Razmišljala sam i o tome. Klub kreativnog pisanja izdaje književni časopis, a
prošle godine čitala sam ga od korica do korica, poredila moje pesme s onim što je
tamo objavljeno i pokušavala da objektivno zaključim čije su bolje. „Da, možda“,
kažem.
Ona mi spušta ruku na rame. „Razmisli o tome. Ove godine za klub je zadužen
profesor Strejn. Veoma je dobar u tome.“
Potom pogleda preko ramena, pljesne rukama i dovikne nešto na ruskom
onima koji su zaostali iza nas; izgleda da je zbog nečega ubeđena da je to efikasnije
od engleskog dozivanja da požure.

* * *

Klub kreativnog pisanja ima samo još jednog člana, Džesija Laja – ide u treći
razred, predstavlja jedinog brovičkog gotičara, a govorka se i da je gej. Kada uđem
u učionicu, on sedi za dugačkim stolom pred hrpom papira, vojničke čizme
podigao je na stolicu, olovku je zadenuo za uvo. Pogleda me, ali ništa ne kaže. Čisto
sumnjam da zna kako se zovem.
Za razliku od njega, profesor Strejn žurno ustane i prilazi mi. „Došla si u
klub?“, pita.
Otvorim usta, ali ne znam šta da kažem. Da sam znala da će biti samo još
jedna osoba, verovatno ne bih ni došla. Najradije bih odmah izašla, ali Strejn se
veoma raduje i rukuje se sa mom. „Sad nam je broj članova povećan za sto odsto“,
i nekako ne mogu da se predomislim.
Vodi me do stola, seda pored mene i objašnjava da hrpa papira predstavlja
priloge poslate za književni časopis. „Sve su to pisali učenici“, kaže. „Pokušaj da ne
obraćaš pažnju na imena. Pročitaj svaki rad pažljivo, do samog kraja, pre nego što
odlučiš.“ Kaže da pišem komentare na marginama, a potom da svakom radu dam
ocenu od jedan do pet – jedan je ne, a pet je da.
 Javlja se Džesi, ne podižući pogled. „Ja štrikliram. Tako smo radili prošle
godine.“ Pokazuje papire koje je već pregledao: svaki je štrikliran u gornjem
desnom uglu, s plusom ili minusom. Profesor Strejn podiže obrve, očigledno
iznerviran, ali Džesi to ne primećuje. Ne podiže pogled s pesme koju upravo čita.
„Svejedno koji metod koristite, samo se dogovorite“, kaže profesor Strejn.
Nasmeši mi se i namigne. Dok ustaje, pogladi me po ramenu.
On odlazi za svoj sto, a ja uzimam prvi papir s gomile, kratku priču pod
naslovom Najgori dan njenog života, autor Zoi Grin. Prošle godine slušala sam
algebru sa Zoi. Sedela je iza mene i smejala se kad god bi me Set Maklaud nazvao
Riđuša, kao da je to najsmešnije na svetu. Vrtim glavom i pokušavam da ostanem
nepristrasna. Eto zašto je profesor Strejn rekao da ne gledamo imena.
Priča je o devojci koja sedi u bolničkoj čekaonici jer joj baka umire, a ja do
kraja prvog pasusa već umirem od dosade. Džesi primećuje da brojim koliko
stranica ima. „Ne moraš baš sve da pročitaš ako je jako loše. Uređivao sam časopis
prošle godine, kad je s nama bila profesorka Blum, i nije se bunila.“
Pogledam profesora Strejna, koji sedi za svojim stolom i takođe čita tekstove.
Slegnem ramenima. „Čitaću dalje, ne smeta.“
Džesi zaškilji u prvu stranicu. „Zoi Grin? Je li to ona devojka koja je pukla
tokom takmičenja u govorništvu prošle godine?“ Ima pravo: Zoi je dobila zadatak
da se zalaže za smrtnu kaznu, ali se rasplakala tokom finalnog kruga, kada je njen
protivnik, Džekson Keli, rekao da je njen stav rasistički i nemoralan, što je
verovatno ne bi toliko potreslo da Džekson nije crnac. Kad je proglašeno da je
Džekson pobednik takmičenja, Zoi je izjavila da se osetila lično ugroženo zbog
njegovog prebacivanja, koje je svakako u suprotnosti s pravilima debate, ali to
je bila glupost i svi smo to znali.
Džesi se naginje i uzima mi Zoinu priču, štriklira je, stavlja minus u gornji
desni ugao i baca je na gomilu označenu sa ne. „Eto“, kaže.
Tokom sledećeg sata, dok Džesi i ja čitamo, profesor Strejn ocenjuje zadatke
za svojim stolom u dnu učionice, ustajući povremeno da nešto fotokopira ili da
donese vodu za aparat za kafu. U jednom trenutku oljušti pomorandžu, čiji miris
ispuni prostoriju. Po isteku jednog sata, kad ustanem da pođem, pita me da li ću
doći na sledeći sastanak.
„Nisam sigurna“, kažem. „Još isprobavam različite mogućnosti.“
 On se nasmeši i sačeka da Džesi izađe. „Izgleda da nemamo mnogo da ti
ponudimo u smislu društvenog života“, kaže.
„O, to mi ne smeta“, odgovaram. „Ja ionako nisam baš naročito društvena.“
„Zašto?“
„Ne znam. Prosto, nemam mnogo prijatelja.“
On zamišljeno klima glavom. „Potpuno te razumem. I ja više volim da budem
sam.“
Najpre pomislim da kažem da nije to, da ne volim da budem sama, ali možda
je u pravu. Možda sam, zapravo, usamljenik po ličnom izboru, najviše volim
sopstveno društvo.
„Pa, imala sam najbolju drugaricu, Dženi Marfi“, kažem. „Išle smo zajedno
na engleski.“ Reči prosto izleću, uopšte nisam to želela. Nikada nisam toliko
govorila pred nekim profesorom, pogotovo muškarcem, ali način na koji me on
gleda – nasmešene oči, brada naslonjena na šaku – navodi me da pričam, da se
prikažem u što boljem svetlu.
„Ah“, kaže on. „Mala Kraljica Nila.“ Kad se zbunjeno namrštim, on objasni
da je mislio na njenu paž frizuru, zbog koje ga je podsetila na Kleopatru, a kad to
kaže, ja osetim grč u stomaku, nalik na ljubomoru, ali mnogo gore.
„Ne bih rekla da joj kosa baš tako dobro izgleda“, kažem.
Profesor Strejn se nasmeši. „Dakle, bile ste drugarice. Šta se promenilo?“
„Počela je da se zabavlja s Tomom Hadsonom.“
On se zamisli za trenutak. „Dečko sa zulufima.“
Klimam glavom, razmišljam kako profesori moraju da smisle način da nas
prepoznaju i kategorišu. Pitam se šta bi kazao da mu neko pomene Vanesu Vaj.
Devojka sa crvenom kosom. Devojka koja je uvek sama.
„Dakle, doživela si izdaju“, kaže, misleći na Dženi.
Nisam ranije razmišljala na taj način i nekako me ispuni toplina. Da, izdaju.
Nisam je odbila od sebe preteranim osećanjima ili suvišnim zahtevima. Ne, nego
mi je nanesena nepravda.
On ustaje i prilazi tabli, pa počinje da briše reči zapisane na prošlom času.
„Zašto si poželela da probaš ovaj klub?“, pita. „Nedostaje ti u biografiji?“
 Klimam glavom. Čini mi se da je u redu da budem iskrena. „Profesorka
Antonova rekla je da pokušam. A ionako volim da pišem.“
„Šta pišeš?“
„Pesme, uglavnom. Ne kažem da su dobre.“
Profesor Strejn nasmeši se preko ramena, u isto vreme blago i snishodljivo.
„Voleo bih da vidim neko tvoje delo.“
Smesta primećujem da je rekao delo, kao da ono što pišem zaslužuje da se
ozbiljno shvata. „Naravno“, kažem. „Ako zaista želite.“
„Da, želim“, kaže. „Ne bih tražio da ne želim.“
Na to osetim da sam pocrvenela. Moja najgora osobina, po maminim rečima,
jeste što komplimente odbijam šalama na svoj račun. Treba da naučim da
prihvatam pohvale. Sve se to svodi na samopouzdanje, kaže mama. Ili njegov
nedostatak.
Profesor Strejn spušta sunđer na ivicu table i gleda me preko učionice. Zavlači
ruke u džepove i odmerava me od glave do pete.
„Lepa haljina“, kaže. „Dopada mi se tvoj stil.“
Promrmljam hvala, to je stvar vaspitanja toliko duboko usađenog da se
pretvorilo u refleks, i nehotice pogledam haljinu. Tamnozeleni žersej, uglavnom
bezoblična, širi se od ramena i dopire do iznad kolena. Nema tu nikakvog stila;
nosim je samo zato što mi se dopada boja, zbog kontrasta s kosom. Deluje mi
čudno da sredovečan muškarac primećuje odeću na devojkama. Moj tata jedva da
zna razliku između haljine i suknje.
Profesor Strejn ponovo se okreće ka tabli i opet je briše, iako je već čista.
Gotovo kao da mu je neprijatno, a ja poželim da mu ponovo zahvalim, ovoga puta
iskreno. Mnogo vam hvala, mogla bih da kažem. Još niko mi to nije rekao. Čekam
da se ponovo okrene, ali on nastavlja da briše tablu, levo pa desno, ostavljajući
mlečnobele pruge preko zelenog prostranstva.
A onda, kad već skoro krenem ka vratima, progovori. „Nadam se da ćemo se
videti u četvrtak.“
„O, da“, kažem. „Hoćemo.“
I zato dolazim u četvrtak, i ponovo u utorak, i opet u četvrtak. Postajem
zvaničan član kluba. Džesiju i meni potrebno je duže nego što bi se mislilo da
izaberemo radove za časopis, uglavnom zato što sam ja vrlo neodlučna, pa se
stalno vraćam i menjam ocenu. Džesijeve odluke su brze i nemilosrdne, olovka mu
prosto leti preko stranice. Kada ga pitam kako može tako brzo da se odluči, kaže
da se već u prvom redu vidi da li je nešto dobro ili nije. Jednog četvrtka profesor
Strejn nestaje u kancelariji iza učionice i vraća se sa hrpom starih časopisa kako
bismo videli kako treba da izgleda, iako je Džesi i prošle godine bio urednik
pa svakako već zna. Listajući jedan broj, vidim Džesijevo ime u sadržaju.
„Hej, evo tebe“, kažem.
On pogleda i jekne. „Nemoj čitati dok sam ja tu, molim te.“
„Zašto?“ Okrećem prvu stranu.
„Zato što ne želim.“
Strpam časopis u ranac i zaboravim ga sve do posle večere, kad me ubije u
pojam nerazumljivi domaći zadatak iz geometrije, pa mi je neophodno da mislim
na nešto drugo. Uzimam časopis, nalazim njegovu priču i čitam je dva puta. Dobra
je, veoma je dobra, bolja od svega što sam ja ikad napisala, bolja od svih priloga
pristiglih za ovu godinu. Kad pokušam da mu to kažem na sledećem sastanku
kluba, on me prekida. „Više me ne zanima pisanje“, kaže.
Jednog popodneva profesor Strejn pokazuje nam kako da koristimo novi
program za formatiranje stranice. Džesi i ja sedimo jedno kraj drugog pred
kompjuterom, a profesor Strejn stoji iza nas, gleda nas i ispravlja. U jednom
trenutku, kad negde pogrešim, pruža ruku da pokrene miša, a šaka mu je tako
velika da potpuno poklopi moju. Od njegovog dodira celo telo mi usplamti. Kad
ponovo pogrešim, on to ponovo uradi, i ovog puta malo mi stegne ruku, kao da
me uverava da ću se brzo privići, ali ne radi tako i sa Džesijem, čak ni kad ovaj
slučajno zatvori tekst bez snimanja, pa profesor mora ponovo sve da
nam objašnjava.

Stiže kraj septembra i nedelju dana vreme je divno, sunčano i sveže. Svakog jutra
lišće je sve jarkije, pa se bregovi oko Norambege pretvaraju u vatromet boja.
Kampus izgleda baš kao u brošuri nad kojom sam visila dok sam popunjavala
prijavu za Brouik – učenici u džemperima, blistavozeleni travnjaci, zlatno
predvečerje kad drvene zgrade kao da blistaju. Trebalo bi da uživam, ali postajem
nemirna i hvata me panika. Posle časova nisam u stanju da se smirim, jurcam iz
biblioteke u dnevnu sobu doma, pa u svoju sobu, pa nazad u biblioteku. Gde
god da sam, jedva čekam da budem negde drugde.
Jednog popodneva projurim tri puta kroz ceo kampus, nezadovoljna svakim
mestom koje probam – biblioteka je suviše mračna, moja neuredna soba suviše
deprimirajuća, svuda drugde je previše ljudi koji uče u grupama pa se još više vidi
koliko sam sama, uvek sama – i onda konačno nateram sebe da se zaustavim na
travom obrasloj padini iza zgrade društvenih nauka. Smiri se. Diši.
Naslanjam se na usamljeno stablo javora koji često gledam tokom časa
engleskog i prinosim nadlanicu vrelim obrazima. Toliko sam jurcala da sam se
oznojila, a napolju je jedva deset stepeni.
Ovde je dobro, pomislim. Sedi ovde i smiri se.
Sedam, naslonjena na drvo, i zavlačim ruku u ranac, pa pored udžbenika za
geometriju napipam svesku u spiralnom povezu i pomislim kako ću se bolje
osećati ako prvo budem malo pisala pesmu, ali, kad pročitam najnoviju, zasad
samo nekoliko strofa o devojci zarobljenoj na ostrvu koja poziva mornare na
obalu, čitam stihove i shvatam da su loši – trapavi, nepovezani, gotovo nečitki. A
mislila sam da su dobri. Kako sam mogla pomisliti da su dobri? Užasni su.
Verovatno su sve moje pesme loše. Povlačim se u sebe, pritiskam oči dlanovima,
sve dok ne začujem približavanje koraka, šuštanje lišća i lomljenje grančica.
Otvaram oči i vidim ogromnu siluetu kako zaklanja sunce.
„Zdravo“, kaže silueta.
Zaklanjam oči od sunca – to je profesor Strejn. Izraz lica menja mu se kada
primeti moje lice i crvene oči. „Uznemirena si“, kaže.
Gledam naviše u njega i klimam glavom. Nema smisla da ga lažem.
„Da li bi radije da budeš sama?“, pita.
Malo oklevam, a onda odmahnem glavom.
On seda na zemlju pored mene, ostavljajući više od metra prostora između
nas. Pružio je duge noge, a kroz pantalone se jasno vidi oblik kolena. Neprekidno
gleda u mene dok brišem oči.
 „Nisam hteo da se namećem. Video sam te kroz prozor, pa sam pomislio da
te pozdravim.“ Pokazuje iza nas, ka zgradi društvenih nauka. „Smem li da pitam
šta te je tako potreslo?“
Duboko udahnem, pokušam da uobličim reči, ali sledećeg trenutka samo
zavrtim glavom. „Suviše je veliko da se objasni“, kažem. Zato što nije reč samo o
tome da li je moja pesma dobra ili loša, ili o tome što ne mogu da odaberem mesto
za učenje pre nego što padnem s nogu od umora. Ovo osećanje je mračnije, strah
da sa mnom nešto ne valja i da to nikada neću moći da popravim.
Mislila sam da će profesor tu odustati. Umesto toga, on čeka, isto onako kao
što na času čeka odgovor na neko teško pitanje. Naravno da je suviše veliko da bi
objasnila, Vanesa. Teška pitanja uvek su takva.
Uzdahnem i pokusam. „U ovo doba godine uvek se osećam čudno. Stalno mi
nedostaje vreme. Imam osećaj da mi život uludo prolazi.“
Profesor Strejn trepće. Jasno mi je da nije očekivao ovakvo nešto. „Uludo
prolazi“, ponavlja.
„Znam da to nema nikakvog smisla.“
„Naravno da ima. Mnogo smisla.“ Naginje se unazad, naslonjen na šake, i
zabacuje glavu. „Znaš, da si mi vršnjak, rekao bih ti da to zvuči kao početak krize
srednjih godina.“
Nasmeši se, a moje lice smesta ga imitira. Smešim se i ja.
„Izgledalo je da pišeš nešto“, kaže on. „Da li ti dobro ide?“
Sležem ramenima, ne znam da li sam spremna da svoje pisanije proglasim
dobrim. To mi se čini malo uobraženo, kao da nije u redu.
„Da li bi mi pokazala šta si pisala?“
„Ni slučajno.“ Stežem svesku obema rukama i prinosim je na grudi, a u
njegovim očima vidim naglu uznemirenost, kao da ga je moj nagli pokret uplašio.
Teram sebe da se smirim. „Nije završeno.“
„Je li neko delo ikada završeno?“
To deluje kao trik-pitanje. Malo razmislim pre odgovora. „Neka dela mogu
biti više završena od drugih.“
On se nasmeši: dopalo mu se. „Imaš li nešto završenije da mi pokažeš?“
 Popuštam stisak i otvaram svesku. Puna je uglavnom poluzavršenih pesama,
s precrtanim i prepravljanim stihovima. Listam poslednje stranice da nađem onu
koju radim već nekoliko nedelja. Nije završena, ali nije ni strašna. Pružam mu
svesku, nadajući se da neće primetiti škrabotine po marginama i procvetalu
puzavicu koja se širi duž unutrašnje ivice.
On pažljivo drži svesku obema rukama, a kad to vidim, moju svesku u
njegovim rukama, osetim se kao gromom pogođena. Niko nikada nije dotakao tu
moju svesku, a kamoli čitao nešto iz nje. Kad stigne do kraja, kaže: „Uh!“ Čekam
konkretniju reakciju, čekam da mi kaže šta misli, je li dobra ili nije, ali on umesto
toga kaže: „Pročitaću je još jednom.“
Kada konačno podigne pogled i kaže: „Vanesa, ovo je divno“, ja odahnem
toliko glasno da se nasmejem. „Koliko si radila ovo?“, pita.
Uverena da je mnogo impresivnije ako se prikažem kao instant genije,
rešavam da slažem. „Ne dugo.“
„Rekla si da često pišeš.“ Profesor mi vraća svesku.
„Svakog dana, najčešće.“
„Vidi se. Veoma je dobro. Kažem to kao čitalac, ne kao profesor.“
Toliko sam oduševljena da se ponovo nasmejem, a profesor Strejn nasmeši se
onim nežno snishodljivim osmehom. „Je li to smešno?“
„Ne, to je nešto najlepše što mi je iko rekao za moje pisanje.“
„Mora da se šališ. To nije ništa naročito. Mogao bih da kažem mnogo lepše.“
„Zapravo, nikad nikom nisam dala da čita moje...“, umalo da kažem
škrabotine, ali umesto toga odlučim se za reč koju je on koristio. „Moja dela.“
Potom nastupa tišina. On je i dalje naslonjen na rake iza sebe i gleda oko nas:
slikoviti gradić, daleka reka, ustalasani bregovi. Ja ponovo gledam svoju svesku,
otvorena je, ali zapravo ne vidim ništa. Suviše sam svesna blizine njegovog tela,
njegovog nagnutog trupa i stomaka koji se ocrtava ispod košulje, dugih nogu
prekrštenih u člancima, i kako mu se jedna nogavica malo zadigla pa se vidi možda
centimetar kože iznad cipele. Uplašim se da će on ustati i otići, pa pokušavam da
smislim šta da kažem kako bih ga zadržala, ali, pre nego što uspem, on uzima s
tla opali crveni list javora, vrti ga držeći ga za peteljku, zagleda se u njega, a onda
pogleda u mene.
 „Pogledaj samo“, kaže. „Potpuno ista boja kao tvoja kosa.“
Ja na to zinem od čuda. On drži list još trenutak, vršci dodiruju moju kosu.
Onda odmahne glavom i spusti ruku, a list padne na zemlju. On ustaje – ponovo
mi zaklanja sunce – obriše ruke o butine i krene ka zgradi društvenih nauka bez
pozdrava.
Kada nestane, mene hvata nekakva manija, potreba da bežim. Zatvorim
svesku, zgrabim ranac i krenem ka domu, ali onda se predomislim pa se vratim da
potražim onaj list koji je on držao u ruci. Kad ga stavim na sigurno, među stranice
sveske, krećem preko kampusa kao da letim, jedva dodirujući zemlju. Tek kada
stignem u sobu, setim se da je rekao da me je video kroz prozor, pa zažmurim od
muke pri pomisli da se vratio u učionicu na vreme da me vidi kako tražim list.

* * *

Sledećeg vikenda idem kući, jer je tati rođendan. Mama mu je poklonila žuto štene
labradora iz azila za životinje; prvobitni vlasnik predao ga je tamo, jer je „suviše
slabog pigmenta“. Tata ju je nazvao Bejb, po prasetu iz filma, jer zaista liči na prase
s debeljuškastim stomakom i ružičastom njuškom. Naš stari pas uginuo je ovog
leta, dvanaestogodišnji vučjak kojeg je tata našao kako luta po gradu; nikada još
nismo imali štene, a ja se toliko zaljubljujem u Bejb da je celog vikenda nosam u
naručju kao bebu i milujem joj ružičaste jastučiće na tabanima i njuškam je.
Uveče, kad roditelji odu u krevet, stojim pred ogledalom u svojoj sobi, gledam
lice i kosu i pokušavam da vidim sebe onakvu kakvom me vidi profesor Strejn,
devojku s kosom boje javorovog lista koja nosi lepe haljine i ima stila, ali ne
uspevam da vidim ništa drugo osim bledog, pegavog deteta.
Kad me mama odveze nazad u Brouik, tata ostaje kod kuće s Bejb, a ja izgaram
od želje da joj kažem. Ali šta da joj kažem? On mi je nekoliko puta dotakao ruku,
rekao je nešto o boji moje kose?
Dok prelazimo preko mosta na ulazu u grad, postavljam pitanje
najneutralnije što mogu. „Jesi li primetila da imam boju kose kao javorovo lišće?“
Mama me iznenađeno pogleda. „Pa, ima raznih vrsta javora“, kaže, „a u jesen
dobijaju različite boje. Postoji slatki javor, i prugasti, i crveni. A zavisi i koliko
daleko na severu se nalaze, jer postoje i planinski javor...“
„Nije važno. Pusti sad to.“
 „Od kada te tako zanima drveće?“
„Pričala sam o mojoj kosi, a ne o drveću.“
Pita me ko mi je rekao da imam kosu boje javora, ali ne zvuči sumnjičavo.
Glas joj je blag, kao kad želi da zvuči prijatno.
„Niko“, kažem.
„Neko ti je sigurno rekao.“
„Ne smem sama da primetim nešto o sebi?“
Zaustavljamo se pred semaforom. Na radiju spiker čita vesti.
„Ako ti kažem“, počinjem, „moraš obećati da nećeš da poludiš.“
„Ne bih ni pomislila.“
Gledam je u oči. „Obećaj.“
„Dobro, dobro. Obećavam.“
Uzdahnem. „To mi je rekao profesor. Da mi je kosa boje javorovog lista u
jesen.“ Za trenutak me obuzima vrtoglavo olakšanje; umalo da se nasmejem.
Mama zaškilji. „Profesor?“
„Mama, gledaj u put.“
„Muškarac?“
„Zar je to važno?“
„Profesor ne bi smeo da govori takve stvari. Ko je on?“
„Mama.“
„Hoću da znam.“
„Obećala si da nećeš poludeti.“
Ona steže usne, kao da pokušava da se smiri. „Samo hoću da kažem kako je
čudno reći to petnaestogodišnjoj devojčici.“
Vozimo se kroz grad: viktorijanske zgrade u raznim stanjima oronulosti,
podeljene na stanove, prazan centar, prostrana bolnica, nasmešeni kip Pola
Banjana koji, sa crnom kosom i bradom, pomalo liči na profesora Strejna.
„Jeste muškarac“, kažem. „Stvarno misliš da je to čudno?“
„Da“, kaže mama. „Stvarno mislim. Hoćeš li da razgovaram s nekim? Mogu
da odem i napravim scenu.“
 Zamišljam je kako uleće u upravnu zgradu i zahteva da razgovara s
direktorkom. Odmahnem glavom. Ne, ne želim to. „Rekao je to samo usput“,
kažem. „Nije ništa strašno.“
Mama se na to malo opusti. „Ko je on?“, pita ponovo. „Neću ništa uraditi,
samo hoću da znam.“
„Profesor politike.“ Nisam ni najmanje oklevala da slažem. „Profesor Šeldon.“
„Profesor Šeldon.“ Izgovara ime kao da je to nešto najgluplje što je ikada čula.
„Ne treba da razgovaraš s profesorima. Bolje se potrudi da stekneš prijatelje.“
Gledam put pred nama. Možemo da se vozimo do Brouika i auto-putem, ali
mama to ne voli, kaže da je to trkalište za frustrirane. Zato radije vozi lokalnim
putem, iako traje duplo duže.
„Ništa meni ne fali, samo da znaš.“
Ona pogleda ka meni, namrštena.
„Više volim da budem sama. To je normalno. Ne treba toliko da me gnjaviš
zbog toga.“
„Ne gnjavim te“, smesta odgovori ona, ali obe znamo da to nije tačno.
„Izvini“, dodaje odmah. „To je zato što brinem za tebe.“
Tokom ostatka putovanja jedva da razgovaramo, a ja gledam kroz prozor i
osećam se kao da sam pobedila.

Sedim u biblioteci, u odeljku za učenje, ispred mene je domaći zadatak iz

geometrije. Pokušavam da mislim na to, ali mozak mi je poput kamička bačenog
da odskače preko vode. Ili, još bolje – poput kamička koji zvekeće u konzervi.
Vadim svesku da zapišem novi stih i potom pređem na pesmu o devojci na ostrvu,
koju još radim. Kada podignem pogled, prošao je već ceo sat, a zadatak iz
geometrije nisam ni takla.
Protrljam lice, uzmem olovku i pokušam da radim, ali za nekoliko minuta već
gledam kroz prozor. Početak je predvečerja, krošnje drveća kao da plamte. Dečaci
u fudbalskim dresovima, s kopačkama prebačenim preko ramena, vraćaju se s
terena. Dve devojke nose violine u futrolama kao da su ranci, a istovetni konjski
repovi njišu im se pri svakom koraku.
 Onda ugledam profesorku Tompson i profesora Strejna kako zajedno idu ka
zgradi društvenih nauka. Idu polako, ne žure; profesor Strejn drži ruke na leđima,
a profesorka Tompson se smeši, dodirujući lice. Pokušavam da se setim jesam li ih
ranije viđala zajedno, pokušavam da procenim je li profesorka Tompson lepa. Ima
plave oči i crnu kosu, moja mama kaže da je to upečatljiva kombinacija, ali
bucmasta je i ima isturenu zadnjicu, nalik na policu. Plašim se da bih i ja
mogla dobiti takvo telo kad porastem, ako ne budem pripazila.
Zaškiljim u njih da bolje vidim. Blizu su jedno drugog, ali ne dodiruju se. U
jednom trenutku profesorka zabaci glavu i nasmeje se. Je li Strejn duhovit? Mene
nikad nije nasmejao. Naslanjam se licem na prozor i pokušavam da ih pratim
pogledom, ali oni ubrzo skrenu za ugao i nestanu iza narandžaste krošnje hrasta.

* * *

Polažemo preliminarni SAT test i dobro sam prošla, ali ne tako dobro kao većina
ostalih iz druge godine, koji počinju da dobijaju brošure Ajvi lige. Kupujem novi
rokovnik da se bolje organizujem, a profesori to primećuju i prenose profesorki
Antonovoj, koja mi daje kesicu bombona kao nagradu.
Na engleskom čitamo Volta Vitmana, a profesor Strejn govori o ideji da ljudi
sadrže mnoštvo stavova i protivrečnosti. Počinjem da obraćam pažnju na način na
koji on protivreči samom sebi, govori kako je išao na Harvard, ali pominje da je
odrastao u siromaštvu; kako elokventne rečenice prošara prostaklucima; kako
kombinuje sakoe šivene po meri i ispeglane košulje s izgrebanim planinarskim
cipelama. I način na koji predaje isto je protivrečan. Rizično je nešto reći na času,
jer ako mu se dopadne to što kažete, on će pljesnuti rukama i požuriće ka tabli
da dalje nadgrađuje vaš sjajni komentar, ali, ako mu se ne dopadne, neće vas ni
pustiti da završite – preseći će vas jednim: „O, dovoljno je“, koje zaboli do kosti.
Zato se plašim da progovorim, iako ponekad, kada postavi pitanje razredu, gleda
pravo u mene, kao da želi da čuje šta baš ja imam da kažem o tome.
Na marginama beležaka sa časova zapisujem sve što mu se omakne da kaže o
sebi: odrastao je u Bjutu, u Montani; do osamnaeste godine, kad je pošao na
Harvard, nije video more; sada živi u centru Norambege, preko puta javne
biblioteke; ne voli pse, jer su ga izujedali kad je bio mali.
 Jednog utorka, posle kluba kreativnog pisanja, kad je Džesi već izjurio kroz
vrata, profesor Strejn kaže da ima nešto za mene. Otvara donju fioku stola i vadi
knjigu.
„Je li to za čas?“, pitam.
„Ne, za tebe je.“ Zaobiđe sto i spusti mi knjigu u ruke: Silvija Plat, Arijel. „Jesi
li je čitala?“
Vrtim glavom i gledam u knjigu. Ofucana je, u plavom platnenom povezu.
Između stranica viri komadić papira kao da označava neko mesto.
„Malo je preterana“, kaže profesor Strejn. „Ali devojke je vole.“
Ne znam šta mu znači preterana, ali ne želim da pitam. Listam knjigu, čitam
poneki stih, zastajem kod označene stranice. Naslov je Ženski Lazar. „Zašto je ova
označena?“, pitam.
„Pokazaću ti.“
Profesor mi prilazi i okreće stranicu. Tako sam blizu njega da mi se čini kao
da sam progutana: glava mi ne doseže do njegovog ramena.
„Evo.“ Pokazuje mi stihove:

Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muškarce ko zrak tamanim.1

„Podsetilo me je na tebe“, kaže. Pruža ruku iza mene i blago me povuče za

konjski rep.
Gledam u knjigu kao da čitam pesmu, ali strofe se pretvaraju u mrlje na žutoj
strani. Ne znam kako da reagujem. Čini mi se da bi trebalo da se nasmejem. Pitam
se da li je ovo flertovanje, ali nemoguće je. Flertovanje bi trebalo da bude zabavno,
a ovo je suviše ozbiljno.
„Je li u redu što me je podsetilo na tebe?“, pita profesor Strejn tiho.

1
Prepev: Ljiljana Đurđić. (Prim. prev.)
 Liznem usne i podignem ramena. „Naravno.“
„Zato što nikako ne želim da preteram.“
Preteram. Nisam sigurna šta mu to znači, ni to, ali način na koji gleda naniže
u mene sprečava me da išta pitam. Odjednom izgleda i postiđeno i pun nade, kao
da bi mogao da se rasplače ako mu kažem da ovo nije u redu.
Zato se nasmešim i odmahnem glavom. „Ne, niste.“
On odahne. „Dobro je“, kaže, odmakne se od mene i vrati se za profesorski
sto. „Pročitaj pa mi reci šta misliš. Možda će te nadahnuti da napišeš pesmu-dve.“
Izlazim iz učionice i idem pravo u dom, pa legnem u krevet i čitam Arijel od
korica do korica. Pesme mi se dopadaju, ali više me zanima zašto su ga podsetile
na mene i kada se to podsećanje uopšte desilo – možda onog dana s listom? Kosa
crvena kao javorov list. Pitam se koliko je držao tu knjigu u fioci, je li čekao neko
vreme da odluči treba li da mi je da. Možda je morao da prikupi hrabrost.
Uzimam papir kojim je označio Ženskog Lazara i pišem: Ustajem s kosama
crvenim, pa kačim to na plutanu tablu iznad stola. Samo odrasli govore nešto lepo
o mojoj kosi, ali ovo je više od ljubaznosti. On je mislio na mene. Toliko je mislio
o meni da ga neke stvari podsećaju na mene. To nešto znači.
Čekam nekoliko dana pre nego što mu vratim Arijel, zadržavam se posle časa
dok svi ostali ne odu, a onda spuštam knjigu na sto.
„Pa?“ Naginje se napred, naslonjen na laktove, željno čeka da čuje šta ću reći.
Oklevam, nabiram nos. „Malo je puna sebe.“
On se na to nasmeje – pravi smeh. „Pošteno. I cenim tvoju iskrenost.“
„Ali dopalo mi se“, dodajem. „Naročito ona koju ste označili.“
„Tako sam i mislio.“ Prilazi polici za knjige i gleda naslove. „Evo“, kaže i daje
mi drugu knjigu – Emili Dikinson. „Da vidimo šta ćeš misliti o ovome.“
Ne čekam da mu vratim tu knjigu. Sutra posle časa stavljam je na sto. „Nisam
oduševljena.“
„Šališ se.“
„Prilično je dosadna.“
„Dosadna!“ On polaže dlan na grudi. „Vanesa, slamaš mi srce.“
„Rekli ste da cenite iskrenost“, kažem kroz smeh.
 „To je tačno. Ali više je cenim kad se slažem s onim što kažeš.“
Sledeća knjiga koju mi daje je Edna Sent Vinsent Milej, koja je, ako je verovati
profesoru Strejnu, sušta suprotnost dosadnom. „A bila je crvenokosa devojka iz
Mejna“, dodaje, „baš kao ti.“
Nosim te knjige sa sobom, čitam ih kad god mogu, tokom svakog slobodnog
minuta i svakog obroka. Počinjem da shvatam kako nije stvar u tome da li mi se
knjige dopadaju; više je u tome da mi on daje različita sočiva kroz koja mogu da
posmatram sebe. Te pesme su vodilje koje pomažu da razumem zašto je toliko
zainteresovan, šta je to što vidi u meni.
Zbog te pažnje nekako skupim hrabrost da mu pokažem radne verzije mojih
pesama kada zamoli da vidi još nešto što sam pisala, a on ih vraća sa svojim
primedbama – ne samo pohvalama već stvarnim predlozima kako da budu bolje.
Zaokružuje reči oko kojih ionako nisam bila sigurna i dopisuje: Najbolje
moguće? Druge reči potpuno precrta i piše: Možeš ti to bolje. Na pesmi koju sam
napisala usred noći, pošto sam se probudila iz sna o mestu koje je izgledalo kao
mešavina njegove učionice i moje sobe kod kuće, napisao je: Vanesa, ova me
pomalo plaši.
Počinjem da provodim termin za konsultacije u njegovoj učionici, učeći za
velikim stolom, dok on radi za katedrom, a prozori nas oboje zapljuskuju
oktobarskom svetlošću. Ponekad dolaze učenici da zatraže pomoć za seminarski
rad, ali uglavnom smo nas dvoje sami. On se raspituje o meni, o mom detinjstvu
na jezeru, šta mislim o Brouiku, šta želim da radim kad odrastem. Kaže da je za
mene samo nebo granica, da posedujem redak tip inteligencije, nešto što se ne
može meriti nikakvim ocenama ni testovima.
„Ponekad brinem za učenike poput tebe“, kaže. „Za one koji dolaze iz malih
mesta sa starim školama. Lako je ostati preplavljen i izgubljen na ovakvom mestu.
Ali tebi dobro ide, zar ne?“
Klimam glavom, ali pitam se na šta je mislio kad je rekao stara škola. Moja
osnovna škola nije bila tako strašna.
„Zapamti da si posebna“, kaže on. „Imaš nešto za čim svi ovi masovni štreberi
mogu samo da žude.“ Kad kaže masovni štreberi, pokazuje prazna mesta oko
velikog stola, a ja pomislim na Dženi – na njenu opsesiju ocenama, kako sam
jednom ušla u našu sobu i zatekla je kako plače u krevetu, još obuvena, sa flekama
od rastopljenog snega i blata na čaršavu, s pismenim zadatkom iz algebre
zgužvanim na podu. Dobila je 88 od 100 bodova. „Dženi, to je i dalje četvorka“,
rekla sam, ali to je uopšte nije utešilo. Samo se okrenula prema zidu, pokrila
lice dlanovima i nastavila da plače.
Jednog popodneva, dok je pripremao časove, profesor Strejn odjednom je
progovorio: „Pitam se šta ljudi misle o tome što provodiš tako mnogo vremena
kod mene.“ Ne znam na koje „ljude“ misli – na druge učenike ili profesore, ili
možda na sve zajedno, svodeći ceo spoljašnji svet na tu jednu reč.
„Ne bih brinula zbog toga“, kažem.
„Zašto?“
„Zato što niko ne primećuje ni mene ni šta ja radim.“
„To nije tačno. Ja te stalno primećujem.“
Podižem pogled sa sveske. Prestao je da kuca, prsti mu leže na tastaturi dok
gleda u mene, a lice mu je toliko puno nežnosti da se sva sledim.
Posle toga zamišljam ga kako me gleda kad sam još krmeljiva za doručkom,
kad idem u grad pešice, kad sam sama u svojoj sobi, kad izvlačim gumicu iz kose i
zavlačim se u krevet s poslednjom knjigom koju mi je odabrao. Vidim ga kako me
gleda dok okrećem stranice, opčinjen svakom sitnicom koju radim.

Stiže roditeljski vikend, tri dana tokom kojih se Brouik trudi da se prikaže u
najlepšem svetlu. U petak je koktel samo za roditelje, potom svečana večera za
čitavu školu, u trpezariji, s jelima koja se inače nikad ne pojavljuju u jelovniku:
rozbif, pečeni krompiri, pita od borovnice. Sastanci s profesorima su u subotu pre
ručka, potom slede sportska takmičenja tokom popodneva, a roditelji koji ostaju
do nedelje odlaze ujutro u grad, bilo u crkvu bilo na branč. Prošle godine moji
roditelji došli su na sve to, čak i na misu u nedelju, ali ove godine mama
kaže: „Vanesa, ako budemo ponovo prisustvovali svemu tome, i tata i ja
izgubićemo volju za životom“, i zato će doći samo u subotu, na razgovore s
profesorima. To je sasvim u redu: Brouik je moj svet, nije njihov. Oni su verovatno
glasali za republikance pre nego što su stavili na auto onu smešnu nalepnicu MOJE
DETE IDE U BROUIK.
 Posle sastanaka dolaze da vide moju sobu. Tata nosi kačket Red soksa i
kariranu flanelsku košulju, a mama pokušava da popravi prosek kompletićem od
žerseja. On kruži po sobi, gleda police za knjige, a ona se smešta kraj mene na
krevet i pokušava da me uhvati za ruku.
„Nemoj“, kažem i otrgnem ruku.
„Onda me bar pusti da ti onjušim vrat. Nedostaje mi tvoj miris.“
Podižem rame sve do uva da je sprečim. „To je čudački, mama“, kažem. „Nije
normalno.“ Tokom prošlog zimskog raspusta zamolila me je da joj dam moj
omiljeni šal, kako bi mogla da ga čuva u kutiji i da ga vadi i pomiriše kad me se
uželi. To je jedna od onih stvari koje se trudim da smesta zaboravim, inače bih se
osećala toliko krivom da ne bih mogla ni da dišem.
Mama počinje da opisuje razgovore s profesorima, a mene zanima samo šta
je rekao profesor Strejn, ali čekam dok ona prelazi ceo spisak predmeta, jer ne
želim da izazovem sumnju time što ću je propitivati.
„Tvoj profesor engleskog izgleda kao zanimljiv čovek“, kaže konačno.
„Šta, onaj veliki bradonja?“ pita tata.
„Da, onaj koji je studirao na Harvardu“, dodaje mama, naglašavajući
poslednju reč. Har-vard. Pitam se kako su to saznali, je li profesor nekako ubacio
u razgovor činjenicu da je studirao tamo ili su moji roditelji primetili diplomu
okačenu na zid iza katedre.
„Veoma zanimljiv čovek“, ponavlja mama.
„Kako to misliš?“ pitam. „Šta je rekao?“
„Rekao je da si prošle nedelje napisala odličan sastav.“
„To je sve?“
„Trebalo je da kaže još nešto?“
Grizem se za obraze, užasnuta od pomisli da je govorio o meni kao da sam
samo jedna od učenica. Prošle nedelje napisala je lep sastav. Možda mu samo to i
značim.
„Znaš li ko na mene nije ostavio utisak? Onaj što predaje politiku, profesor
Šeldon.“ Značajno me gleda. „Izgleda mi kao pravi krelac.“
„Džen, pobogu“, opominje je otac. Ne voli kada se ona tako izražava.
 Ustajem s kreveta i otvaram ormar, petljam po odeći kako ne bih morala da
ih gledam dok se dogovaraju da li će ostati na večeri u kampusu ili će poći kući pre
mraka.
„Da li bi ti mnogo smetalo ako ne ostanemo na večeri?“, pitaju. Gledam u
okačenu odeću i mrmljam da nije važno. Oprostivši se od njih, kratko kao i obično,
pokušavam da se ne uvredim što su mami oči pune suza.

U petak, pre roka za predaju velikog referata o Vitmanu, profesor Strejn obilazi
oko velikog stola i nasumice nas proziva da iznesemo osnovne teze. Odmah govori
i svoje mišljenje, u rasponu od „dobro je, ali treba još da se radi“, do „baci sve to i
počni iz početka“, i svako je potpuno rastrojen. Tom Hadson dobija „baci sve to i
počni iz početka“ i za trenutak mi se učini da će zaplakati, ali, kada Dženi dobije
„dobro, je ali treba još da se radi“, stvarno trepće da se ne bi rasplakala, a ja
poželim da optrčim oko stola, da je zagrlim i kažem profesoru da je ostavi na miru.
Kad dođem na red, kaže da su moje teze odlične.
Ostalo je još četvrt sata do kraja časa kad su svi ocenjeni, pa nam profesor
kaže da iskoristimo to vreme za sređivanje teza. Sedim, ne znajući šta da radim, jer
je za moje već rekao da su odlične, a on me utom pozove. Drži pesmu koju sam
mu dala pred čas i daje mi znak da priđem katedri. „Porazgovarajmo o ovome”,
kaže. Ustanem i stolica mi zastruže po podu, a baš tada Dženi spusti olovku da bi
protresla ruku i oslobodila se grča u prstima. Za trenutak se gledamo u oči, a
osećam da me prati pogledom i dok prilazim katedri.
Sedam pored profesora Strejna i odmah vidim da na papiru s pesmom nema
nikakvih beležaka. „Dođi malo bliže da ne pričamo glasno“, kaže, i pre nego što
stignem da se pomerim, uhvati naslon moje stolice i privuče me do sebe, tako da
smo na pedalj jedno od drugoga.
Ako se iko i pita šta on i ja radimo, ne pokazuje to. Svuda oko velikog stola
svima je glava pognuta nad referatom. Kao da su oni u jednom svetu, a profesor
Strejn i ja u drugom. On ivicom dlana pritiska presavijeno mesto na papiru s
pesmom i počinje da čita. Toliko mi je blizu da osećam njegov miris – na kafu i
kredu – i gledam mu ruke dok čita, nokti su mu izgrizeni, na zglobovima ima
tamne malje. Pitam se zašto je ponudio da razgovaramo ako još nije pročitao
pesmu. Pitam se šta misli o mojim roditeljima, da li ih smatra za provincijalce, tatu
u flanelskoj košulji i mamu koja grčevito steže tašnu na grudi. O, išli ste
na Harvard, sigurno su rekli, razvlačeći slogove od divljenja.
Profesor Strejn pokaže olovkom jedno mesto na papiru. „Nesa“, kaže
šapatom, „jesi li želela da ovo ovde zvuči seksi?“
Pogledam stihove koje pokazuje:

Ljubičastog stomaka i blaga, ona se meškolji u snu,

zbacuje ćebad iskrzanim lakiranim noktima,
širi se da ga pusti da gleda u nju.

Od takvog pitanja nekako se odvojim od sebe, kao da moje telo ostaje kraj
njegovog, dok se moj mozak povlači za zajednički sto. Niko mi nikad nije rekao da
sam seksi, a samo me roditelji zovu Nesa. Pitam se da li su me tako pominjali dok
su razgovarali s njim. Možda je profesor Strejn primetio nadimak i rešio da ga i
sam koristi.
Jesam li želela da zvuči seksi? „Ne znam.“
On se odmiče od mene – jedva primetan pokret, ali osećam ga. „Nisam hteo
da te postidim.“
Shvatam da je to test. Želi da vidi kako ću reagovati kad kaže da sam seksi, a
ako se postidim, znači da nisam prošla. Zato odmahnem glavom. „Nisam se
postidela.“
On čita dalje, stavlja uzvičnik kod nekog drugog stiha i šapuće, više sebi nego
meni: „O, ovo je divno.“
Negde u hodniku zalupe se vrata. Za velikom stolom Greg Akers pucketa
zglobovima, jednim po jednim, a Dženi briše gumicom neku stavku u tezama koju
nikako ne uspeva da dotera. Skrećem pogled ka prozoru i primećujem nešto
crveno. Zaškiljim i vidim balon, uzicom zakačen za golu granu javorovog drveta.
Lebdi na povetarcu, sudarajući se s lišćem i korom. Otkuda je mogao stići? Gledam
ga, čini mi se veoma dugo, toliko napeto da i ne trepćem.
Onda profesor Strejn kolenom dotakne moju golu butinu, tačno ispod ivice
suknje. Oči su mu i dalje uperene u pesmu i olovkom prati stihove, ali njegovo
koleno pribija se uz mene. Ukočim se kao hipnotisani zec. Za velikim stolom devet
glava nagnuto je nad radove. S druge strane prozora crveni balon mlitavo visi s
grane drveta.
U prvi mah pomislim da on ne shvata, da misli kako je moja noga ivica stola
ili stolice. Čekam da shvati šta je uradio, da vidi kuda mu je koleno otišlo i da
šapne pardon i odmakne se, ali koleno ostaje pritisnuto uz mene. Kada pokušam
da se diskretno odmaknem, koleno se pomera sa mnom.
„Mislim da smo veoma slični, Nesa“, šapuće on. „Po načinu na koji pišeš
vidim da si mračni romantičar kao i ja. Voliš mračne stvari.“
Zaklonjen od pogleda katedrom, spušta ruku i pogladi me po kolenu, nežno,
nesigurno, onako kako gladite psa dok još niste sigurni da li će se naljutiti i ujesti
vas. Ja ga ne ujedam. Ne mičem se. Čak i ne dišem. On nastavlja da piše beleške
oko pesme dok me drugom rukom gladi po kolenu, a moj um odvaja se od mene.
Odlebdi sve do tavanice i sad vidim sebe odozgo – pogrbljena ramena, prazan
pogled, jarkocrvena kosa.
Utom se čas završi. On se odmakne od mene, mesto na kolenu gde mu je bila
ruka sad je hladno, a učionica se ispunjava pokretima i zvukovima, patent-
zatvarači se otvaraju, knjige treskaju, smeh i reči, i niko ne zna šta se desilo tu pred
njima.
„Jedva čekam sledeću“, kaže profesor Strejn. Pruža mi išaranu pesmu kao da
je sve u redu, kao da se to što je uradio nije ni desilo.
Devetoro ostalih učenika sakupljaju stvari i izlaze iz učionice da nastave svoj
život, idu na treninge, probe i sastanke sekcija. I ja izlazim, ali više nisam deo njih.
Oni su isti, ali ja sam se promenila. Sad više nisam ljudsko biće. Ništa me ne drži.
Oni idu kroz kampus, prikovani za zemlju i obični, a ja lebdim, vukući za sobom
rep komete u boji javorovog lista. Nisam više ja: sad sam niko. Ja sam crveni balon
zakačen za granje drveta. Nisam više ništa.
 2017.

Na poslu sam, gledam hotelsko predvorje pred sobom kad stigne poruka od Ajre.
Čitavo telo ukoči mi se dok gledam obaveštenja kako mi se gomilaju na ekranu
telefona; njegov broj još je označen sa NEMOJ NIKAKO, još od poslednjeg
raskida.

Kako si?
Često mislim na tebe.
Hoćeš na piće?

Ne dodirujem telefon; neću da on zna da sam videla poruke, ali, dok

preporučujem restorane i zovem da rezervišem, govoreći svakom gostu da mi je
zadovoljstvo da im pomognem, osećam kako mi se u stomaku pali mala vatra.
Prošla su tri meseca otkad je Ajra rekao da stvarno moramo da prekinemo jednom
zauvek, a ja sam ovog puta bila dobra. Nisam šetkala kraj njegove stambene zgrade
nadajući se da ću ga slučajno sresti, nisam zvala, nisam slala poruke – čak ni pijana.
Ovo je, rekla bih, nagrada za svu tu samokontrolu.
Odgovaram mu tek posle dva sata. Dobro sam. Piće bi bilo fino. On smesta
nastavlja: Jesi li na poslu? Ja sam s prijateljima na večeri. Mogu da ostanem u gradu
i sačekam te posle smene. Ruke mi drhte dok šaljem odgovor, podignut palac, kao
da sam suviše zauzeta da bih imala vremena da kucam može, važi.
Kad izađem iz hotela, u pola dvanaest, on je napolju, naslonjen na pult
parking-majstora, pogrbljenih ramena, zagledan u telefon. Smesta primećujem
promene, kraću kosu i modernu odeću, uzane crne pantalone i teksas jaknu s
rupama na laktovima. Trgne se kad me vidi i strpa telefon u zadnji džep.
„Izvini što tek sad izlazim“, kažem. „Imali smo gužvu.“ Stojim držeći tašnu
obema rukama, ne znam kako da ga pozdravim, šta je dozvoljeno.
„U redu je, tek sam stigao. Dobro izgledaš.“
„Izgledam isto“, kažem.
„Pa, ti uvek dobro izgledaš.“ Pruža ruku, nudi mi zagrljaj, ali ja odmahnem
glavom. Suviše je ljubazan. Da želi da ponovo budemo zajedno, bio bi oprezan i
plašljiv kao ja.
„Izgledaš veoma...“, tražim pravu reč, „kul.“ Htela sam da to bude peckanje,
ali Ajra se samo nasmeje i zahvali mi, potpuno iskreno.
Odlazimo u novi bar s kao bajagi starim drvenim stolovima i metalnim
stolicama, karta pića ima pet stranica raznih piva složenih po tipu, uz to je
navedena zemlja porekla i sadržaj alkohola. Dok ulazimo, osmotrim prostoriju,
proveravam svaku plavokosu osobu da nije Tejlor Berč, mada nisam sigurna da li
bih je prepoznala ni da stane pred mene. Proteklih nedelja viđala sam na ulici žene
za koje sam bila sigurna da su ona, ali svaki put pokazalo bi se da je neznanka koja
čak i ne liči na nju.
„Vanesa?“, Ajra me dotakne po ramenu i ja se trgnem, kao da sam zaboravila
da je i on tu. „Jesi li dobro?“
Klimam glavom i bledo se osmehnem sedajući.
Kad dođe konobarica i počne da nabraja preporuke, prekidam je. „Ovo je
stvarno previše za mene. Donesite mi bilo šta i dopašće mi se.“ Htela sam da to
bude šala, ali ispalo je glupo. Ajra značajno gleda konobaricu, kao da se izvinjava
umesto mene.
„Možemo da odemo negde drugde“, kaže.
„Ovo je fino.“
„Izgleda kao da ti se ne dopada.“
„Nigde mi se ne dopada.“
Konobarica donosi pivo – Ajri nešto tamno, s mirisom vina, u čaši sa stopom,
a meni konzervu miler lajta.
„Želite li čašu“, pita me, „ili ćete se snaći?“
 „O, snaći ću se.“ Smešim se i klimam glavom, to je najviše što mogu da budem
ljubazna. Ona se samo okrene ka sledećem stolu.
Ajra me dugo gleda. „Sigurno si dobro? Reci istinu.“
Slegnem ramenima i otpijem. „Ma jesam.“
„Video sam ono na Fejsbuku.“
Noktom kvrckam alkicu za otvaranje konzerve. Klik-klik-klik. „Šta
na Fejsbuku?“
On se mršti. „Ono o Strejnu. Stvarno nisi videla? Kad sam poslednji put
pogledao, bilo je podeljeno dve hiljade puta.“
„A, da. To.“ Zapravo je gotovo tri hiljade, mada je aktivnost sad malo zamrla.
Popijem još piva i listam kartu pića.
„Brinuo sam za tebe“, kaže Ajra tiho.
„Nema potrebe. Dobro sam.“
„Jesi li pričala s njim otkad se pojavilo?“
Naglo zatvaram kartu. „Ne.“
On me gleda. „Stvarno?“
„Stvarno.“
Pita me šta mislim, hoće li Strejn biti otpušten, a ja sležem ramenima između
dva gutljaja. Otkud znam? Pita me da li sam razmišljala da se javim Tejlor, a ja ne
odgovaram, samo ponovo kvrckam alkicom, klik-klik-klik, a sad se čuje i bong-
bong-bong, odjek iz poluprazne konzerve.
„Znam koliko ti je to sigurno teško“, kaže on, „ali moglo bi da bude prilika,
zar ne? Da se pomiriš s tim i kreneš dalje.“
Prisiljavam sebe da udahnem i izdahnem pre nego što odgovorim. Pomiriš s
tim i kreneš dalje zvuči kao skok u provaliju, kao umiranje. „Možemo li da pričamo
o nečem drugom?“ pitam.
„Naravno.“
Pita me za posao, tražim li i dalje nešto drugo. Priča mi da je našao stan na
Mandžoj Hilu, a meni srce poskoči, u trenutku samoobmane pomislim da će me
pozvati da živimo zajedno. To je sjajno mesto, kaže, vrlo prostrano. U kuhinju
može da se smesti sto; spavaća soba ima pogled na okean. Čekam, misleći da će me
makar pozvati u posetu, ali on samo podiže čašu.
„Mora da je skupo kad je tako fino“', kažem. „Kako ćeš se snaći s tim?“
Ajra steže usne dok guta. „Imao sam sreću.“
Pretpostavljam da ćemo nastaviti da pijemo – on i ja obično tako radimo,
pijemo i pijemo dok jedno od nas ne postane dovoljno hrabro da pita: „Hoćeš li
da dođeš kod mene ili kako?“, ali, pre nego što stignem da naručim još jedno pivo,
Ajra pruža konobarici kreditnu karticu i time daje znak da je veče završeno.
Osećam se kao da me je ošamario.
Kad izađemo iz bara, na hladnoću, pita me da li i dalje idem kod Rubi i drago
mi je što, bar na to pitanje, ne moram da odgovorim lažima.
„Veoma mi je drago zbog toga“, kaže Ajra. „To je stvarno najbolje za tebe.“
Pokušavam da se nasmešim, ali mi se ne dopada kako zvuči to najbolje za
tebe. Suviše je prizvuka – sećanja na njega kako govori da je zabrinjavajuće to što
romantizujem zlostavljanje, gotovo isto toliko kao što je zabrinjavajuća činjenica
da sam i dalje u kontaktu sa čovekom koji me je zlostavljao. Ajra je od samog
početka govorio da mi je potrebna pomoć. Posle šest meseci zabavljanja dao mi je
spisak terapeuta koje je lično proverio i molio me je da pokušam. Kad sam odbila,
rekao je da bih pristala da ga volim, a ja sam rekla da on ne bi navaljivao da me
voli. Posle godinu dana pokušao je da mi postavi ultimatum – ili ću krenuti na
terapiju, ili ćemo raskinuti. Ni to me nije dotaklo; on je popustio. Kada sam počela
da odlazim kod Rubi, svejedno što sam išla zbog tate, Ajra se ponašao kao da je
pobedio. Šta god da je, samo da počneš, Vanesa, govorio je.
„I šta Rubi misli o svemu tome?“ pita sad.
„Kako to misliš?“
„O tom statusu na Fejsu i o tome što je uradio toj devojci...“
„Oh! Nismo pričale o tome.“ Gledam ploče na trotoaru osvetljene učinim
lampama, maglu koja se širi s obale.
Sledeća dva bloka Ajra ćuti. Kada stignemo do Kongresne ulice, gde ja
skrećem levo a on desno, grudi mi se stežu od želje da ga pozovem da pođe sa
mnom kući, iako nisam ni blizu dovoljno pijana, iako sam za pola sata koliko smo
proveli zajedno već počela da mrzim sebe. Potreban mi je dodir.
 „Nisi joj rekla“, kaže Ajra.
„Rekla sam.“
On nakrivi glavu i zaškilji. „Stvarno. Rekla si svojoj terapeutkinji da je čoveka
koji te je zlostavljao kao dete neka druga devojka sad javno optužila za
zlostavljanje, ali niste pričale o tome? Koješta.“
Podižem ramena. „Meni to nije tako važno.“
„Aha.“
„I nije me zlostavljao.“
Ajra širi nozdrve i pogled mu se skameni, dobro poznati znaci da je
iznerviran. Okreće se kao da će otići – bolje da se udalji nego da pobesni na mene
– ali onda se ipak vrati. „Zna li ona uopšte za njega?“
„Ne idem na terapiju da bih pričala o tome, u redu? Idem zbog tate.“
Ponoć je. Negde u daljini čuju se zvona s katedrale, semafori su se prebacili
na trepćuće žuto, a Ajra vrti glavom. Zgađen je. Znam šta misli, znam šta bi svako
pomislio – da nalazim izgovore i opravdanja – ali branim se isto tako žestoko kao
da sam Strejn. Zato što, čak i ako ja ponekad koristim reč zlostavljanje za određene
stvari koje su mi se desile, kad to kaže neko drugi, reč postaje ružna i apsolutna.
Proguta sve što se desilo. Proguta mene i sve situacije kad sam to želela, kad
sam molila za to. Kao zakon, koji izjednačava sve prilike kad sam spavala
sa Strejnom pre osamnaestog rođendana i naziva ih krivičnim delom – zar treba
da verujemo da je rođendan neka čarolija? To je potpuno proizvoljna granica. Zar
nije činjenica da su neke devojke spremne i ranije?
„Znaš“, kaže Ajra, „ovih poslednjih nedelja, otkako se pojavila ta vest, stalno
mislim na tebe. Brinem.“
Približavaju se farovi, sve veći i veći, i zapljusnu nas mlazom svetlosti kad auto
skrene.
„Mislio sam da ćeš biti u haosu zbog svega što je ta devojka napisala, ali tebi
kao da nije važno.“
„Zašto bi bilo važno?“
„Zato što je isto to uradio i tebi!“, viče on, a glas mu odjekuje od zgrada. Naglo
udahne i zagleda se u zemlju, postiđen što je izgubio strpljenje. Niko ga nikad nije
izbezumljivao tako kao ja. Nekad je to često ponavljao.
 „Ne treba da se toliko nerviraš, Ajra.“
On se nasmeje. „Veruj mi, znam da ne treba.“
„Nije mi potrebna tvoja pomoć. Ti to ne razumeš. Nikad i nisi.“
On zabaci glavu. „Pa, ovo je bio moj poslednji pokušaj. Neću više.“
Kad počne da se udaljava, doviknem za njim. „Ona laže.“
On stane, okrene se.
„Devojka koja je napisala taj status. To je gomila laži.“
Čekam, ali Ajra ne progovara i ne miče se. Primiče se još jedan par farova i
prođe pored nas.
„Da li mi veruješ?“, pitam.
Ajra odmahuje glavom, ali ne ljutito. Žao mu je mene, što je gore nego da
brine za mene, gore je od svega.
„Šta još treba da se dogodi, Vanesa?“ pita.
Kreće Kongresnom ulicom ka brdu, a potom dovikne preko ramena: „Inače,
onaj novi stan? Mogu da ga priuštim, jer se viđam s nekim. Živećemo zajedno.“
Korača unazad da vidi moj izraz lica, ali ja ne odajem ništa. Gutam knedle
kroz stegnuto grlo i trepćem tako brzo da se on razmazuje u senku, u maglu.

U podne još spavam kad čujem onaj poseban zvuk koji sam dodelila Strejnovom
broju telefona. Ubacuje mi se u san, melodija iz svetlucave kutije za nakit koja me
izvlači iz sna tako nežno da još napola sanjam kad se javim.
„Danas se sastaju“, kaže on. „Odlučiće šta da rade sa mnom.“
Trepćem da se razbudim; ošamućeno pokušavam da shvatim ko su
to oni. „Škola?“
„Znam šta će biti“, nastavlja on. „Predajem tamo trideset godina, a oni će me
izbaciti kao smeće. Samo bih voleo da se to što pre završi.“
„Pa, oni jesu čudovišta.“
„Ne bih išao baš tako daleko. Ruke su im vezane“, kaže on. „ Ako postoji neko
čudovište, onda je to priča koju je ‘ona kako beše’ smislila. Uspela je da me optuži
za nešto taman toliko neodređeno da bude jezivo. Kao u prokletom horor filmu.“
 „Meni više liči na Kafku.“
Čujem ga kako se smeši. „Verovatno si u pravu.“
„Znači, danas ne držiš nastavu?“
„Ne, zabranjen mi je pristup u kampus dok ne donesu odluku. Osećam se kao
zločinac.“ Duboko izdahne. „Slušaj, ja sam u Portlandu. Da li bismo mogli da se
vidimo?“
„Ovde si?“ Žurno se izvlačim iz kreveta i krećem ka kupatilu. Želudac mi se
stegne kad vidim sebe u ogledalu, s borama oko usta i ispod očiju koje kao da su
se pojavile čim sam napunila trideset.
„Jesi li i dalje u istom stanu?“, pita.
„Ne, preselila sam se. Pre pet godina.“
Trenutak tišine. „Možeš li da mi daš adresu?“
Pomišljam na posude u kuhinjskoj sudoperi sa skorelom hranom, na prepunu
kantu za đubre, na nataloženu prljavštinu. Zamišljam ga kako ulazi u moju
spavaću sobu i vidi hrpe prljavog veša, prazne flaše poređane duž madraca, moj
večiti haos.
Moraš da središ ovo, rekao bi. Vanesa, tebi su trideset dve godine.
„Kako bi bilo da se nađemo negde na kafi?“, pitam.

On sedi za stolom u uglu, u prvi mah jedva prepoznatljiv, krupan starac šaka
obavijenih oko šolje, ali, kad krenem ka njemu, presekavši red kraj pulta,
krivudajući između stolica, vidi me i ustaje. Tada postaje onaj stari – planina od
preko metar i devedeset, čvrst, bezbedan i toliko poznat da moje telo preuzima
kontrolu, pruža ruke da ga zagrli i steže ga za kaput, pokušavajući da mu se što više
približi. Pribijanje uz njega deluje isto kao i kad mi je bilo petnaest godina – miris
na kafu i kredu, moje teme koje mu jedva dopire do ramena.
Kad me pusti, oči su mu pune suza. Postiđeno podiže naočari na čelo i briše
obraze.
„Izvini“, kaže. „Znam da ti svakako ne treba cmizdravi matorac. Ali, kad sam
te video, prosto...“ Zaćuti i gleda me u lice.
„U redu je“, kažem. „U redu je.“ I meni su oči vlažne.
 Sedamo jedno naspram drugog kao da smo obični ljudi koji su se nekad
poznavali i ponovo se sreću i razmenjuju novosti. On deluje neprijatno starije,
potpuno je sed, i to ne samo kosa već mu je i lice belo. Obrijao je bradu, prvi put
ga vidim takvog, sad ima mlitave obraze od kojih mi pozli kad god ih pogledam.
Vise kao meduze, vuku mu celo lice naniže. To je užasna promena. Poslednji put
videla sam ga pre pet godina, to je dovoljno dugo da starost opustoši nečije lice, ali
zamišljam da se sve to desilo posle Tejlorinog statusa, poput onog mita o
ljudima koje nešto toliko potrese da osede preko noći. Onda mi sine još nešto –
možda će ga ovo uništiti. Možda će ga ubiti.
Odmahnem glavom da oteram te misli i kažem, više sebi nego njemu: „Možda
će se sve dobro završiti.“
„Možda“, slaže se on, „ali malo verovatno.“
„Čak i ako te otpuste, zar je to tako strašno? Biće kao da si otišao u penziju.
Možeš da prodaš kuću i odeš iz Norambege. Kako bi bilo da se vratiš u Montanu?“
„Neću tako. Moj život je ovde.“
„Mogao bi da putuješ, da odeš na pravi odmor.“
„Odmor“, frkne on. „Mani me s tim. Šta god da se sad desi, moje ime je
okaljano, moj ugled je uništen.“
„Proći će posle nekog vremena.“
„Neće.“ Oči mu blesnu za trenutak, dovoljno da me spreči da kažem da znam
o čemu govorim, da sam i ja jednom oterana odande.
„Vanesa...“, naginje se preko stola. „Rekla si da ti je ta devojka pisala pre
nekoliko nedelja. Jesi li sigurna da joj nisi odgovorila?“
Strogo ga gledam. „Da, sigurna sam.“
„Ne znam da li i dalje ideš kod psihijatra.“ Grize donju usnu, ostavlja pitanje
neizgovoreno.
Zaustim da ga ispravim – ona je terapeutkinja, nije psihijatar – ali znam da to
nije bitno; uopšte nije reč o tome. „Ona nema pojma. Nisam joj govorila o tebi.“
„Dobro“, kaže on. „Dobro je. A onaj tvoj stari blog? Pokušao sam da ga
pogledam...“
„Nema ga više. Ugasila sam ga pre više godina. Zašto me propituješ?“
„Da li ti se javljao još neko osim te devojke?“
 „Ko drugi? Škola?“
„Ne znam“, kaže. „Samo hoću da se uverim...“
„Misliš da će pokušati da me uključe u to?“
„Nemam pojma. Ništa mi ne govoriš.“
„Ali zar misliš da će...“
„Vanesa.“ Zatvaram usta. On obara glavu, uzdahne pa polako nastavlja. „Ne
znam šta će uraditi. Samo želim da se uverim da nije ostalo sitnih požara koje treba
pogasiti. I hoću da se uverim da si ti...“ Traži pravu reč. „Čvrsta.“
„Čvrsta“, ponavljam.
On klima glavom, netremice me gleda, njegove oči postavljaju pitanje koje se
ne usuđuje da izgovori – da li sam dovoljno snažna da podnesem sve što se može
desiti.
„Možeš imati poverenja u mene“, kažem.
On se nasmeši, lice mu omekša od zahvalnosti. Vidim i olakšanje, opustio je
ramena, luta pogledom po kafeu. „Pa, kako si?“, pita. „Kako ti je mama?“
Sležem ramenima: kad s njim razgovaram o njoj, to mi se uvek čini kao izdaja.
„Vidaš li se i dalje s onim momkom?“ Misli na Ajru. Odmahujem glavom, a
Strejn, nimalo iznenađen, klima glavom i pogladi me po ruci. „Nije on bio za tebe.“
Sedimo ćutke, okruženi zveckanjem posuđa, šištanjem i brujanjem aparata za
espreso, lupanjem mog srca. Godinama sam zamišljala ovo – da budem ponovo
pred njim, nadohvat ruke – ali, kad sam tu, osećam se kao da sam izvan sebe, kao
da nas gledam od stola na drugom kraju prostorije. Čini mi se da nije u redu što
možemo da razgovaramo jedno s drugim kao normalni ljudi, ili što može da
podnese da me gleda a da ne padne na kolena.
„Jesi li gladna?“, pita. „Možemo nešto da prezalogajimo.“
Oklevam, gledam na telefonu koliko je sati, a on primećuje moj crni kostim i
zlatnu pločicu s imenom.
„Ah, zaposlena devojka“, kaže. „Još si u tom hotelu, izgleda.“
„Mogu da javim da sam bolesna.“
„Ne, nemoj to da radiš.“ Ispravi se na stolici, odjednom ponovo neraspoložen.
Znam šta nije u redu: trebalo je da jedva dočekam njegovu ponudu, da odmah
pristanem. Oklevanje je bilo greška, a kod njega je jedna greška dovoljna da sve
pokvari.
„Mogu da pokušam da izađem ranije“, kažem. „Možemo na večeru.“
On odmahne rukom. „Nema veze.“
„Možeš da ostaneš preko noći.“ Na to se zaustavi, prelazi pogledom preko
mog lica dok razmišlja o predlogu. Pitam se da li se seća mene s petnaest, ili
razmišlja o onom poslednjem putu kad smo pokušali, pre pet godina, u njegovoj
kući, u njegovom krevetu sa flanelskim čaršavima. Pokušali smo da obnovimo
onaj prvi put, ja u tankoj pidžami, prigušeno svetlo. Nije uspelo. Nije mu se dizao;
ja sam bila suviše stara. Kasnije sam plakala u kupatilu, pored otvorene česme,
pokrivajući dlanom usta. Kada sam izašla, on se obukao i sedeo je u dnevnoj sobi.
Nismo nikad razgovarali o tome, ubuduće smo se držali telefona.
„Ne“, kaže on tiho.. „Ne, treba da se vratim kući.“
„Dobro.“ Ustajem tako naglo da stolica zaškripi preko poda, kao nokti na
tabli. Moji nokti na njegovoj tabli.
On me gleda kako oblačim kaput i prebacujem tašnu preko ramena. „Koliko
radiš tamo?“
Podižem ramena, mozak mi je upleten u sećanje na njegove prste u mojim
ustima, na ukus krede na jeziku. „Ne znam“, kažem tiho. „Dosta dugo.“
„Predugo“, kaže on. „Treba da voliš ono što radiš. Nemoj se zadovoljiti ničim
manjim.“
„Dobro je. To je posao.“
„Ali ti si stvorena za više od toga“, kaže on. „Bila si tako bistra. Bila si sjajna.
Mislio sam da ćeš objaviti roman pre dvadesete godine, osvojiti svet. Jesi li u
poslednje vreme pokušavala da pišeš?“
Odmahujem glavom.
„Bože, kakva šteta. Voleo bih da jesi.“
Stežem usne. „Izvini što sam te razočarala.“
„Hajde, nemoj to da radiš.“ Ustaje, obuhvati mi lice dlanovima i utiša glas do
mrmljanja dok pokušava da me umiri. „Doći ću uskoro da budem kod tebe“, kaže.
„Obećavam.“
 Kratko se poljubimo na rastanku, sastavljenih usana, a barista za pultom broji
sitniš iz tegle za bakšiš, starac kraj prozora rešava ukrštenicu. Naši poljupci nekada
su bili hrana za glasine koje su se širile poput šumskog požara. A sada, kad se
dodirnemo, svet to i ne primećuje. Znam da bi u tome trebalo da počiva sloboda,
ali meni se čini kao gubitak.

* * *

Kod kuće, posle posla, ležim u krevetu s telefonom i čitam poruku koju mi je Tejlor
Berč poslala pre nego što je objavila optužbe o Strejnu. Zdravo, Vanesa, nisam
sigurna da li znaš za mene, ali ti i ja smo u čudnoj situaciji zajedničkog iskustva,
koje je za mene bilo traumatično, a verujem da je i s tobom bilo tako. Zatvaram
prozor, otvaram njen profil, ali nema novih objava, zato skrolujem kroz stare:
fotografije s putovanja u San Francisko, jede burito na ulici, selfi s Golden gejtom
u pozadini, slike nje kod kuće, u njenom stanu, kauč presvučen plišem, blistavi
daščani podovi, lisnate biljke u saksijama. Skrolujem sve niže, do slika s ružičastom
kapom tokom Ženskog marša, jede krofnu veću od njene glave, pozira s
prijateljima u baru u centra, a slika je naslovljena kao Sastanak nas s Brouika!
Prelazim na svoj profil, pokušavam da vidim sebe njenim očima. Znam da me
posećuje; pre godinu dana lajkovala je jednu moju sliku, svakako sasvim slučajno
i odmah izbrisala lajk, ali ja sam ipak videla notifikaciju. Napravila sam snimak
toga i poslala ga Strejnu, s porukom: Izgleda da nije u stanju da se okani, ali on nije
odgovorio, nisu ga zanimale nijanse društvenih mreža, osećanje trijumfa koje vas
obuzme kad se onaj ko vas uhodi nehotice razotkrije. Ili možda nije razumeo šta
sam htela da kažem. Ponekad zaboravljam koliko je on star; nekad sam mislila da
će se razlika između nas smanjivati kako ja budem postajala starija, ali i dalje je
ogromna kao i ranije.
Prolaze sati dok ja kopam sve dublje po telefonu, prijavljujem se na stare
profile po sajtovima za fotografije i skrolujem kroz vreme, od 2017. preko 2010. i
2007. do 2002, godine kada sam prvi put kupila digitalni foto-aparat, godine kad
sam napunila sedamnaest. Dah mi zastane kad se album koji tražim konačno
otvori: ja s pletenicama, u letnjoj haljini i dokolenicama, stojim pred grupom
breza. Na jednoj slici zadižem haljinu i pokazujem bele butine. Na drugoj sam
okrenula leđa objektivu i osvrćem se preko ramena. Slike su lošeg kvaliteta, ali su
ipak divne, breze predstavljaju jednoličnu pozadinu za ružičastu i plavu boju
haljine, moju kosu boje bakra.
Otvaram poslednje poruke razmenjene sa Strejnom, kopiram slike u novu
poruku. Nisam sigurna da li sam ti pokazala ovo. Mislim da mi je tu 17.
Znam da je on odavno otišao da spava, ali ipak šaljem poruku i gledam kako
tekst odlazi. Ostajem budna do zore, listam slike mog tinejdžerskog lica i tela. S
vremena na vreme proveravam da li je poruka za Strejna samo isporučena ili i
pročitana. Moguće je da se probudio tokom noći i onda, u polusnu, proverio
telefon i tako naišao na mene, tinejdžersku, digitalnu avet. Nemoj je zaboraviti.
Ponekad mi se čini da samo to i radim kad god posegnem ka njemu –
pokušavam da ga progonim, da ga vučem nazad kroz vreme, tražim da mi ponovo
kaže šta se desilo. Da mi pomogne da razumem jednom zasvagda. Zato što sam i
dalje zaglavljena tamo. Ne mogu da produžim dalje.
 2000.

Jednog petka u mesecu održava se igranka u trpezariji. Stolovi su sklonjeni, a svetla

prigušena, atmosfera je kao u bilo kojoj srednjoj školi. Dolazi unajmljeni di-džej,
grupa ljudi igra na sredini, a stidljiviji se drže duž oboda, strogo podeljeni po rodu.
Tu su i neki profesori. Izigravaju čuvare reda, šetkaju okolo, drže se na distanci,
manje obraćaju pažnju na nas a više jedni na druge.
Ovo je igranka za Noć veštica, pa su ljudi kostimirani, a pored dvokrilnih
vrata stoje dve ogromne kante slatkiša. Većina kostima je improvizovana – momci
su u farmerkama i belim majicama pa tvrde da su Džejms Din, devojke su u
suknjicama na falte i pletenicama, što navodno predstavlja Britni Spirs – ali neki
su se baš potrudili, kupujući stvari u gradu. Jedna devojka prolazi kroz trpezariju
u kostimu zmaja, s bodljikavim krilima i šlepom plavozelene krljušti, a za njom ide
njen momak, vitez u kartonskom oklopu iz kojeg se širi zadah farbe u
spreju. Dečko u večernjem odelu maše lažnom cigarom pred devojkama i smeje se
iza gumene maske s likom Bila Klintona. Ja sam nekakva malodušna mačka, u
crnoj haljini i crnim helankama, s nacrtanim brkovima i kartonskim ušima koje
sam napravila za deset minuta. Došla sam samo da bih videla profesora Strejna.
On je dežuran.
Obično ne idem na igranke. Nikako ih ne volim – loša muzika, trapavi di-džej
s jarećom bradicom i kosom podignutom u šiljcima, đaci koji se prave da ne zure
u parove koji priljubljeno igraju. Sada sam naterala sebe da dođem, jer je prošlo
nedelju dana. Punih nedelju dana otkako me je profesor Strejn dotakao, otkako mi
je stavio ruku na koleno i rekao mi da vidi da smo slični, dvoje ljudi koji vole sve
što je mračno. A posle toga? Ništa. Kada govorim na času, on gleda u tablu kao da
ne može da podnese moje lice. Tokom sastanka kluba kreativnog pisanja uzeo je
svoje stvari i ostavio Džesija i mene same („Sastanak katedre“, objasnio je, ali, ako
je otišao na sastanak, zašto je morao da ponese kaput i akten-tašnu?), a kasnije,
kad sam ga potražila u vreme konsultacija, zatekla sam vrata zatvorena, kroz
mlečno staklo videlo se da je u učionici mrak.
Zato sam nestrpljiva, možda i očajnički. Želim da se nešto desi, a mnogo je
verovatnije da će se desiti ovde, gde su granice privremeno zamagljene, učenici i
profesori zgurani zajedno u nejasno osvetljenoj prostoriji. Zapravo, svejedno mi je
šta će to nešto biti – još jedan dodir, kompliment. Nije mi važno dokle god po tome
mogu da znam šta on želi, šta se dešava, ako je to uopšte nešto.
Polako grickam čokoladicu i gledam parove kako igraju uz sporu pesmu,
klateći se na podu kao flaše u bazenu. U jednom trenutku Dženi prelazi preko sale
u satenskoj haljini koja pomalo liči na kimono, a u smotani konjski rep zatakla je
kineske štapiće. Za trenutak izgleda kao da ide pravo prema meni i ja se ukočim,
čokolada mi se topi na jeziku, a onda se iza nje pojavi Tom u običnoj odeći,
farmerkama i crnoj majici, nije čak ni pokušao da se maskira. Dotakne je po
ramenu; Dženi se odmakne. Muzika je suviše glasna da bih prisluškivala, ali
očigledno je da su se posvađali, i to baš žestoko. Dženina brada drhti, gotovo
je zažmurila. Kada joj Tom dotakne mišicu, ona ga odgurne u grudi toliko žestoko
da se on zatetura unazad. To nije prvi put da ih vidim takve.
Toliko sam opčinjena da gotovo ne primetim profesora Strejna kako izlazi
kroz dvokrilna vrata. Umalo da mi pobegne.
Izašavši napolje, zateknem mrkli mrak, nema mesečine i ledeno je. Zvuci
igranke su prigušeni, ostao je samo žestoki bas i malo udaljenih vokala kad se vrata
zatvore. Osvrćem se; osećam da sam se naježila dok ga tražim pogledom, ali
nalazim samo senke drveća, prazno zelenilo. Već sam spremna da priznam poraz
i vratim se unutra, kada jedna prilika izađe iz senke smreke: profesor Strejn u
perjanoj jakni, flanelskoj košulji i farmerkama, s neupaljenom cigaretom u ruci.
Ne mičem se, ne znam šta da uradim. Osećam da mu je neprijatno što je
uhvaćen sa cigaretom i odjednom mi proradi mašta: zamišljam ga kako puši
krišom, kao moj tata uveče, kraj obale jezera; zamišljam kako želi da ostavi duvan
i smatra da je znak slabosti što ne uspeva. I stidi se toga.
Ali, čak i ako se stidi, mislim, mogao je da ostane skriven. Mogao je da me
pusti da odem.
On vrti cigaretu između palca i kažiprsta. „Uhvatila si me.“
 „Mislila sam da odlazite“, kažem. „Htela sam da se pozdravim.“
On izvlači upaljač iz džepa i nekoliko puta okrene ga na dlanu. Netremice me
gleda. Odjednom potpuno jasno pomislim: Nešto će se desiti, i kad me obuzme
duboko uverenje, srce mi uspori i ramena mi se opuste.
On pali cigaretu i daje mi znak da pođem za njim pod drvo. Drvo je ogromno,
verovatno najveće u kampusu, čak i najniže grane daleko su iznad naših glava. U
prvi mah suviše je mračno i vidim samo žar cigarete dok je on prinosi ustima.
Onda mi se oči priviknu i on se pojavi, kao i granje nad nama i tepih suvih iglica
pod našim nogama.
„Nemoj početi da pušiš“, kaže profesor Strejn. „To je grozna navika.“ Izdahne,
a meni glavu ispuni dim. Stojimo na oko metar i po razdaljine. Deluje mi toliko
opasno da mi je čudno kad pomislim da smo mnogo puta bili i mnogo bliže jedno
drugome.
„Mora da je prijatno“, kažem. „Zašto biste inače to radili?“
On se nasmeje i povuče još jedan dim. „Biće da si u pravu.“ Odmeri me i tek
tada primeti moj kostim. „O, gle ti nje. Mala maca.“
Nasmejem se od šoka što čujem tu reč od njega, iako je nije iskoristio u
seksualnom smislu. On se ne smeje. Samo gleda u mene, a cigareta mu se dimi u
ruci.
„Znaš li šta bih sad voleo da uradim?“, pita. Govori brže nego inače i njiše se
dok upire cigaretom u mene. „Voleo bih da nađem veliki krevet, da te ušuškam
unutra i poljubim za laku noć.“
Za trenutak u mom mozgu nastupi kratak spoj i uopšte ne funkcioniše.
Prolaze trenuci potpune tišine, šum na ekranu, zid buke. Onda se konačno
priberem uz kreštav, pridavljen zvuk – nešto između smeha i krika.
Vrata trpezarije otvaraju se iznutra i propuste talas muzike. Začuje se ženski
glas. „Džejk?“
Trenutak je prošao. Profesor Strejn se okrene i požuri ka tom glasu, baca
cigaretu na zemlju, a da je nije zgazio. Gledam dim kako se izvija među opalim
iglicama dok on ide prema vratima, ka profesorki Tompson.
„Samo malo da udahnem vazduh“ kaže joj. Zajedno se vraćaju unutra. Ja sam
skrivena pod drvetom, kao on kada sam ja tek izašla napolje. Ona me nije videla.
 Gledam cigaretu koja se dimi, pomišljam da je podignem i prinesem usnama,
ali umesto toga smrvim je petom. Vraćam se na ples, nalazim Dinu Perkins i Lusi
Samers kako potežu iz neprozirne plastične boce dok komentarišu svačiji kostim.
Strejn stoji na jedva metar od profesorke Tompson, netremice je gleda. Dženi i
Tom stoje zajedno na ivici prostora za igru, svađa je očigledno završena. Ona mu
prebacuje ruku preko ramena i naslanja mu se licem na vrat. Taj pokret toliko je
intiman i odrastao da nagonski skrećem pogled.
Šta god da imaju u toj boci, glasno bućka dok je Dina i Lusi dodaju jedna
drugoj. Dina primećuje moj pogled. „Šta?“
„Daj mi malo“, kažem.
Lusi pruža ruku ka boci. „Žao mi je, ograničena količina.“
„Tužiću vas ako mi ne date.“
„Umukni.“
Dina odmahne rukom. „Nek popije malo.“
Lusi uzdahne i pruži mi bocu. „Jedan gutljaj.“
Alkohol me peče u grlu jače nego što sam očekivala, pa se zakašljem – kakav
kliše. Dina i Lusi i ne pokušavaju da sakriju smeh. Vraćam im bocu i izlazim iz
trpezarije, želeći da me Strejn primeti, da shvati zašto sam ljuta i šta želim. Čekam
napolju da vidim hoće li izaći za mnom, ali ne – naravno da neće.
Odlazim u Guld, dom je tih, prazan. Sva vrata su zatvorena, svi su još na
igranci.
Gledam vrata stana profesorke Tompson, na samom kraju hodnika. Da ga
nije pozvala, nešto bi se desilo. Rekao je da želi da me ljubi; možda bi to i uradio.
Još u kostimu, idem ka vratima profesorke Tompson. Profesor Strejn verovatno je
zasmejava u ovom trenutku. Posle igranke verovatno će otići u njegovu kuću i
vodiće ljubav. Možda će joj čak i pričati o meni, kako sam pošla napolje za njim i
kako je rekao ono što je rekao samo da bi bio ljubazan. Zacopana je u tebe, reći će
profesorka Tompson. A možda je sve to samo u mojoj glavi, izmišljeno bez
razloga.
Uzimam flomaster pričvršćen za tablu za poruke. Još se vide beleške iz
prethodne sedmice: datum i vreme domskog sastanka, poziv na večeru sa
špagetima u njenom stanu. Jednim pokretom ruke brišem te poruke i pišem
KUČKO debelim slovima koja zauzimaju celu tablu.

Te noći pada prvi sneg i pokriva kampus u visini od deset centimetara. U subotu
ujutro profesorka Tompson poziva nas da sve dođemo u dnevnu sobu i pokušava
da sazna ko joj je pred vratima napisao kučko. „Nisam ljuta“, uverava nas. „Samo
sam zbunjena.“
Meni srce tutnji u ušima i sedim prstiju prepletenih u krilu, nadajući se da
neću pocrveneti.
Posle nekoliko minuta tišine, ona odustaje. „Možemo sad da zaboravimo“,
kaže. „Ali ne ako se ponovo desi. Dobro?“
Klima glavom, podstičući nas da se složimo. Na putu ka spratu pogledam
preko ramena i vidim je kako stoji nasred prazne sobe, trljajući lice obema rukama.
U nedelju posle podne prilazim njenim vratima i gledam ploču za poruke, još
se može nazreti reč kučko. Osećam se krivom – ne dovoljno da bih priznala da sam
to učinila, ali dovoljno da poželim da uradim nešto lepo. Kad profesorka otvori
vrata, vidim da ima na sebi donji deo trenerke i duks s kapuljačom sa amblemom
Brouika. Kosa joj je skupljena u rep, nema ni trunke šminke na licu, vide se ožiljci
od akni. Pitam se da li ju je profesor Strejn ikada video takvu.
„Šta je bilo?“, pita.
„Mogu li da povedem Miju u šetnju?“
„O, fino, radovaće se.“ Poziva preko ramena, ali haski već hrli ka meni,
naćuljeni ušiju i raširenih zenica u plavim očima, privučen zvukom reči šetnja.
Dok stavljam Miji ogrlicu i kačim povodac, profesorka Tompson podseća me
da će se uskoro smračiti. „Nećemo daleko“, kažem.
„I ne puštaj je da trči.“
„Znam, znam.“ Poslednji put kad sam povela Miju u šetnju, pustila sam je s
povoca da se poigra, a ona je odjurila pravo u baštu iza zgrade umetnosti i valjala
se u đubrivu.
Temperatura je preko noći porasla do deset stepeni i sneg je nestao, samo je
zemlja ostala sunđerasta i klizava. Idemo stazom koja krivuda oko sportskih
terena, a ja puštam da se povodac razmota toliko da Mija može da njuška naokolo,
trčkarajući tamo-amo. Volim Miju: ona je najlepši pas kojeg sam ikada videla,
krzno joj je toliko gusto da mi prsti potonu unutra kad je češkam po leđima. Ali
najviše je volim zato što je problematična. Svojeglava. Ako nešto ne želi da radi,
odbrusiće gunđavim zavijanjem. Profesorka Tompson kaže da imam dar za pse,
jer Mija, zapravo, ne voli nikoga osim mene. Pse je lako pridobiti, mnogo lakše
nego ljude. Da bi vas pas voleo, treba samo da imate nešto fino u džepu i češkate
ga iza ušiju ili oko korena repa. Kada žele da ih ostavite na miru, ne izigravaju ništa:
prosto to stave do znanja.
Na terenu za fudbal, staza se grana na tri uže. Jedna vodi nazad ka kampusu,
druga u šumu, a treća ka gradu. Iako sam obećala profesorki Tompson da neću
daleko, krećem trećom stazom.
U gradu su izlozi ukrašeni prema sezoni, s rogovima obilja i veštačkim lišćem,
a u pekari su već okačili božićnu rasvetu. Mija me vuče ulicom, a ja gledam svoj
odraz u svakom izlogu, pa po dve sekunde vidim odraz svoje kose kako mi leti oko
lica, možda sam lepa, mada je isto tako moguće i da sam ružna. Kad stignemo do
biblioteke, stajem. Mija me nestrpljivo gleda, tako da joj se vide beonjače dok ja
stojim i gledam kuću preko puta. To je njegova kuća – mora da je to. Manja je nego
što sam je zamišljala, s posivelim crepovima i tamnoplavim vratima. Mija se vraća
do mene i udara me glavom po nogama. Idemo dalje.
To je, naravno, jedini razlog što sam došla čak dovde, što sam uopšte poželela
da idem u šetnju i što sam pozajmila psa od profesorke Tompson. Zamišljala sam
da ću prolaziti ovuda baš kada on bude izašao. Videće me pa će me pozvati da
priđem, pitaće me zašto šetam psa profesorke Tompson. Malo ćemo popričati,
stojeći na njegovom travnjaku, a onda će me pozvati unutra. Tu me je mašta
izdavala, jer što god da se desi posle toga, zavisiće od njegovih želja, a ja nemam
predstavu o tome šta on želi.
Ali njega nema napolju, a izgleda da nije ni unutra. Prozori su mračni, nema
auta pred kućom. On je negde drugde, vodi život o kome ja znam žalosno malo.
Vodim Miju uz stepenište biblioteke. Tu smo skrivene, ali imamo pogled na
ulicu. Sedim i dajem joj komadiće slanine koje sam ukrala iz trpezarije, a sunce
postaje sve crvenije i počinje da zalazi. Možda me on ne bi ni pozvao unutra, zbog
psa. Zaboravila sam da je rekao da ih ne voli. Ali morao bi da se makar pretvara da
voli Miju ako hoće da postigne bilo šta s profesorkom Tompson, jer inače, kako bi
ona pristala? Bilo bi stvarno užasno zabavljati se s nekim ko mrzi vašeg psa.
Već je skoro mrak kada kockasti plavi karavan skrene na prilaz pred kućom.
Motor se ugasi, vozačka vrata se otvore i pojavi se profesor Strejn, u farmerkama i
istoj flanelskoj košulji koju je nosio u petak, na igranci za Noć veštica. Zadržavam
dah dok ga gledam kako vadi kese s pazarom iz prtljažnika i nosi ih pred ulazna
vrata. Pred vratima petlja oko ključeva, a Mija nestrpljivo zacvili za još slanine.
Dam joj punu šaku i ona sve proguta što brže može, ližući me po dlanu, dok ja
gledam prednje prozore male kuće na sprat kako se pale jedan po jedan
dok profesor Strejn ide iz sobe u sobu.

U ponedeljak posle časa ne žurim da izađem. Kada svi ostali odu, prebacim ranac
preko ramena i kažem što nonšalantnije mogu. „Vi živite preko puta gradske
biblioteke, je li tako?“
Profesor iznenađeno podigne pogled. „Otkud znaš?“
„Pomenuli ste to jednom.“
On me gleda, i što duže to radi, to mi je teže da ostanem nonšalantna.
Nabiram usne i pokušavam da ostanem namrštena.
„Ne sećam se toga“, kaže on.
„E pa jeste. Kako bih inače znala?“ Glas mi zvuči grubo, ljutito, i vidim da se
trgao. Ipak, kao da mu je zabavno, kao da misli da je moja ljutnja slatka. „Mogla
bih da odem tamo“, dodajem. „Znate već, da je osmotrim.“
„Razumem.“
„Da li se ljutite?“
„Ni najmanje. Polaskan sam.“
„Videla sam vas da vadite namirnice iz auta.“
„Stvarno? Kada?“
„Juče.“
„Gledala si me.“
Klimam glavom.
„Trebalo je da se pojaviš i pozdraviš me.“
 Ja na to zaškiljim. Nisam to očekivala. „Šta da me je neko video?“
On se smeši i nakrivi glavu. „Zašto bi bilo bitno ako neko vidi kad me
pozdraviš?“
Stežem zube i dišem kroz nos. Ta nedužnost deluje namešteno, kao da me
izaziva, praveći se glup.
I dalje se smeši, zavaljen na stolici, a kad to radi – nasloni se na naslon, prekrsti
ruke, gleda me od glave do pete kao da sam mu zabavna, kao da je zanimljivo
gledati me – pokreće gnev u meni, tako naglo i moćno da stežem pesnice kako ne
bih vrisnula, jurnula napred, zgrabila šolju s grbom Harvarda s njegovog stola i
zavitlala mu je u lice.
Okrećem se nalevo krug, ljutito izlazim iz učionice i odlazim hodnikom.
Besna sam celim putem do doma, ali, kad se nađem u svojoj sobi, bes nestaje i
ostaje samo tupa žudnja za smislom svega ovoga, koja me muči već nedeljama.
Rekao je da želi da me poljubi. Dodirnuo me je. Svaka interakcija između nas
obojena je nečim potencijalno pogubnim, i nije pošteno da se on sad pretvara da
nije tako.

Na tromesečju imam dva plus iz geometrije. Svi gledaju u mene kad profesorka
Antonova to objavi tokom mesečnog sastanka svojih učenika u italijanskom
restoranu. U prvi mah i ne shvatam da to govori meni; zanesena sam u misli dok
sistematično mrvim krišku hleba i gnječim mrve među prstima.
„Vanesa“, kaže ona, kuckajući prstima o sto. „Dva plus.“
Podižem pogled i vidim da me svi gledaju. Profesorka drži papir, verovatno
statistiku predmeta. „Onda znači da mogu samo da napredujem', kažem.
Profesorka me gleda preko ivice naočara. „Mogla bi i da nazaduješ“, kaže. „Da
padneš.“
„Neću pasti.“
„Potreban ti je plan delovanja, dopunski časovi. Organizovaćemo to.“
Ljutito gledam u sto dok ona prelazi na sledećeg učenika; želudac mi se grči
pri pomisli na dopunske časove, jer se održavaju u vreme konsultacija, što znači
da ću imati manje vremena s profesorom Strejnom. Kajl Kvin mi se saosećajno
nasmeši kad i on dobije slične vesti o španskom, a ja se toliko skljokam na stolici
da mi samo lice viri iznad stola.
Kad se vratim u kampus, dnevna soba u domu je prepuna, na televiziji se prate
rezultati izbora. Uguram se na jedan kauč i gledam kako pojedine savezne države
prelaze u jednu ili drugu kolonu čim se brojanje glasova u njima završi. „Vermont
za Gora“, kaže komentator. „Kentaki za Buša.“ U jednom trenutku, kad se na
ekranu pojavi Ralf Nejder, Dina i Lusi počnu da pljeskaju, a kada se pojavi Buš, svi
mumlaju uaaa. Izgleda kao da je Gor ubedljiv sve do deset uveče, kad objave da su
rezultati u Floridi „suviše tesni“ da bi se znalo, a meni sve toliko dojadi da
odustanem i odem u krevet.
Neko vreme svi se šale da se brojanje glasova nikad neće završiti, ali sve
prestaje da bude smešno posle prelaska na ručno brojanje glasova na Floridi.
Profesor Šeldon uglavnom provodi veći deo dana s nogama na stolu, ali sada je
živnuo, crta na tabli komplikovane mreže kako bi ilustrovao mnoge načine na koje
demokratija može da omane. Tokom jednog časa govori nam o različitim
metodama bušenja kartica – koji su korišćeni kod glasačkih mašina u Floridi – a
mi pokušavamo da se ne smejemo i krišom se zgledamo kad god pomene bušenje.
Za to vreme, na američkoj književnosti, čitamo Reku uspomena Normana
Maklina, a profesor Strejn priča nam o svom detinjstvu u Montani – rančevi i pravi
živi kauboji, psi koje pojedu grizliji, planine tako visoke da zaklanjaju sunce.
Pokušavam da ga zamislim kao dečaka, ali ne mogu da ga zamislim čak ni bez
brade. Posle Reke uspomena prelazimo na Roberta Frosta, a profesor Strejn
recituje napamet Put kojim ne pođoh. Kaže da ne treba da osećamo polet posle
čitanja ove pesme, da je Frostova poruka veoma često pogrešno shvaćena. Pesma
ne predstavlja pohvalu hodanju neutabanim stazama nego ironično izlaganje o
uzaludnosti samog izbora. Kaže da, ako verujemo da se život sastoji od bezbroj
mogućnosti, time samo odlažemo užasavajuću istinu da živeti znači prosto ići
napred kroz vreme dok naš unutrašnji sat otkucava unazad, do konačnog, fatalnog
trenutka.
„Rađamo se, živimo i umiremo“, kaže, „a odluke koje donosimo u sredini, sve
one stvari nad kojima se mučimo iz dana u dan, zapravo, uopšte nisu bitne.“
 Niko se ne protivi njegovom argumentu, čak ni Hana Levesk, koja je stroga
katolikinja i navodno veruje da su odluke koje donosimo na kraju ipak veoma
bitne. Ona ga samo belo gleda, delimično otvorenih usta, zaprepašćena.
Profesor Strejn deli nam primerke druge Frostove pesme, Sejanje semena, i
kaže da je pročitamo u sebi, a kad to završimo, kaže nam da je pročitamo još
jednom. „Ali ovog puta, dok čitate“, kaže, „hoću da mislite na seks.“
Potrebno je nekoliko trenutaka da svi shvate, da se umesto namrštenih obrva
pojavi crvenilo na obrazima, ali, kad se to konačno desi, profesor Strejn sa
osmehom posmatra našu opipljivu postiđenost.
Samo meni nije neprijatno. Pominjanje seksa pogađa me pravo u lice i sva
usplamtim. Možda je ovo zbog mene. Možda je to njegov sledeći potez.
„Hoćete da kažete da je ova pesma o seksu?“ pita Dženi.
„Kažem da zaslužuje da je čitate pažljivo i otvorenog uma“, kaže profesor
Strejn. „I da budemo iskreni, to o čemu tražim da mislite svakako već zauzima
veliki deo vašeg uma. Hajde, počnite.“ Pljesne rukama kao znak da se vratimo
pesmi.
Tokom drugog čitanja pesme, dok mislim na seks, primećujem stvari koje su
mi ranije promakle: opis belih mekih latica, glatkog pasulja i zboranog graška,
završnu sliku izvijenog tela. Čak i naslov Sejanje semena odjednom deluje vrlo
sugestivno.
„Šta sad mislite?“ Profesor Strejn stoji leđima okrenut tabli, stopala
prekrštenih u člancima. Mi ćutimo, ali ta tišina samo dokazuje da je on u pravu,
da pesma ipak govori o seksu.
On čeka i prelazi pogledom po učionici, kao da gleda u svakog učenika osim
u mene. Tom udahne kao da će reći nešto, ali utom se začuje zvono, a profesor
Strejn odmahne glavom kao da smo ga razočarali.
„Svi ste vi puritanci“, kaže i odmahuje rukom u znak da smo slobodni da
idemo.
Izlazimo iz učionice i idemo hodnikom. „Šta je, kog đavola, ovo bilo?“, pita
Tom, a Dženi odgovara oštro i uvereno, tako da proključam od besa: „On je
ženomrzac. Sestra me je upozorila.“
 Kasnije, Džesija nema u klubu kreativnog pisanja i učionica deluje ogromno
kad smo tu samo profesor Strejn i ja. Sedim za velikim stolom, a on za katedrom i
gledamo jedno u drugo kao preko ogromnog kontinenta.
„Danas nema mnogo posla za tebe“, kaže on. „Časopis je sređen. Možemo
početi korekturu kad i Džesi bude tu, da pomogne.“
„Da li da idem?“
„Ne moraš ako ne želiš.“
Naravno da ne želim. Uzimam svesku iz ranca i otvaram je na pesmi koju sam
zapisala prošle noći.
„Šta misliš o današnjem času?“, pita on. Sunce je sasvim nisko, probija se kroz
ogoljenu krošnju crvenog javora i ulazi u učionicu. Profesor je za svojim stolom
nalik na senku.
Pre nego što stignem da odgovorim, nastavlja. „Pitam, jer sam ti video lice.
Izgledala si kao prestrašeno lane. Znao sam da će ostali biti zaprepašćeni, ali nisam
to očekivao od tebe.“
Dakle, ipak me je gledao. Zaprepašćeni. Setim se da je Dženi rekla da je on
ženomrzac, i kako je uskogrudo i obično zvučala. Ja nisam takva. Ne želim da ikad
budem takva.
„Nisam. Dopao mi se čas.“ Zaklanjam oči od sunca da bih mu videla lice, onaj
nežno snishodljiv osmeh. Nisam videla taj osmeh već nedeljama.
„Dobro je“, kaže on. „Već sam počeo da se pitam jesam li ipak pogrešio u vezi
s tobom.“
Meni zastane dah kad pomislim koliko sam blizu bila da napravim ozbiljnu
grešku. Jedna jedina moja pogrešna reakcija mogla bi sve da upropasti.
On pruža ruku i otvara donju fioku stola, vadi knjigu, a meni se uši načulje
kao da sam pas. Pavlovljev refleks – učili smo to prošlog proleća, na psihologiji, to
je izborni predmet.
„Je li to za mene?“, pitam.
On napravi grimasu kao da nije siguran. „Ako ti pozajmim ovo, moraš mi
obećati da nikom nećeš reći da si je dobila od mene.“
Krivim vrat u pokušaju da pročitam naslov. „Je li zabranjena ili takvo nešto?“
 On se nasmeje – stvarno se nasmeje, kao kad sam rekla da je Silvija Plat puna
sebe. „Vanesa, kako samo uspevaš da uvek imaš savršen odgovor čak i kad nešto
ne razumeš?“
Ja se na to namrštim. Ne volim što on misli da ima stvari koje ne razumem.
„Koja je to knjiga?“
On mi je donosi, naslov je još skriven. Grabim je čim je spusti. Okrenem da
vidim korice, vidim par mršavih nogu u soknicama i dvobojnim cipelama, suknju
na falte iznad dva čvornovata kolena. Preko nogu stoje velika vela
slova: Lolita. Čula sam tu reč i ranije – u članku o Fioni Epl, čini mi se, gde su rekli
da je „nalik na Lolitu“, a to je značilo seksi i suviše mlada. Sada razumem zašto se
nasmejao kad sam pitala da li je knjiga zabranjena.
„Ovo nije poezija“, kaže on, „nego poetska proza. Ako ništa drugo, dopašće ti
se jezik.“
Osećam da me gleda dok okrećem zadnje korice i čitam opis romana. Ovo je
očigledno još jedan test.
„Deluje zanimljivo.“ Stavljam knjigu u ranac i vraćam se nad svesku. „Hvala.“
„Reći ćeš mi kako ti se dopala.“
„Hoću.“
„A ako te neko uhvati s njom, nisi je dobila od mene.“
Zakolutam očima. „Umem da čuvam tajnu.“ To nije baš sasvim istina – pre
njega i nisam imala neke ozbiljne tajne – ali znam da on to očekuje da čuje. Baš
kao što je rekao, ja uvek imam savršen odgovor.

Raspust za Dan zahvalnosti. Pet dana tuširanja koje traje sve dok ne potrošim toplu
vodu, gledanja u velikom ogledalu na unutrašnjoj strani ormara u mojoj sobi,
čupanja obrva sve dok mama ne sakrije pincetu, pokušavanja da navedem psa da
me zavoli isto koliko i tatu. Svakog dana idem u šetnju, nosim jarkonarandžasti
prsluk dok lunjam ivicom granitne litice koja se nadnosi nad jezero. Išarana je
pećinama, pukotinama u steni dovoljno velikim da se u njima gnezde sokolovi i
skrivaju životinje.
 U najvećoj pećini nalazi se vojnički krevet. Bio je tu otkako znam za sebe,
ostavio ga je neki davni planinar. Gledam metalni okvir i trulo platno poljskog
kreveta i mislim na prvi čas engleskog kada je profesor Strejn rekao da zna
Kitovsko jezero, da je bio ovde. Zamišljam kako bi bilo da me sad nađe, samu,
duboko u šumi. Smeo bi da radi sa mnom šta god želi, ne bi bilo šanse da ga uhvate.
Uveče u krevetu čitam Lolitu, odsutno jedem grickalice i nameštam jastuk na
kolena da roditelji ne vide naslov ako uđu u sobu. Vetar trese prozorska okna, a ja
okrećem stranice i osećam plamen u sebi, vrelo ugljevlje, crveni žar. Nije reč samo
o zapletu, o naizgled običnoj devojčici koja je, zapravo, prerušen smrtonosni
demon i o muškarcu koji je voli. Reč je o knjizi koju mi je on dao. To je sad
potpuno novi kontekst onoga što radimo, novi pogled na ono što on možda želi
od mene. Kakav zaključak da izvučem osim očiglednog? On je Hambert, a ja sam
Dolores.
Za Dan zahvalnosti idemo kod bake i deke u Milinoket. Kuća se nije menjala
od 1975, s izbledelim tepihom i zidnim časovnicima sa zvezdastim okvirom,
mirisom cigareta i likera od kafe koji se zadržavaju u vazduhu čak i dok se peče
ćurka. Od deke dobijam kutiju keksa i pet dolara; baka pita da li sam se ugojila.
Jedemo krompir i kiflice iz radnje, krempitu od limuna s mrkim krajevima koje
tata krade kad niko ne gleda.
Na putu kući auto odskače preko džombi od leda i udarnih rupa, s obe strane
promiče beskonačni zid crne šume. Na radiju sviraju hitovi iz sedamdesetih i
osamdesetih, tata lupka po volanu u ritmu My Sharona dok mama spava, glave
naslonjene na prozor. „Kakav prljav um / Uvek spreman za dodir mlađe.“ Gledam
njegove prste kako lupkaju u ritmu kad se ponovo začuje refren. Da li on uopšte
čuje o čemu je pesma, uz šta to pevuši? „Uvek spreman za dodir mlađe“. To je
dovoljno da me izbezumi, što primećujem stvari koje kao da niko drugi ne vidi.

Prve noći u školi posle Dana zahvalnosti večeram na praznom kraju stola, dok Lusi
i Dina tračare nekoliko mesta dalje o nekoj popularnoj devojci, maturantkinji, koja
je navodno došla drogirana na igranku za Noć veštica. Obri Dejna pita čime se
drogirala.
Dina malo okleva pre nego što odgovori. „Koka.“
Obri vrti glavom. „Ovde niko nema koku“, kaže.
 Dina se ne protivi; Obri je iz Njujorka, što je čini merodavnom.
Meni treba malo vremena da shvatim kako je reč o kokainu a ne o koka-
koli: od takvih stvari obično se osećam kao provincijalka, ali sada me njihovo
ogovaranje rastuži. Koga briga da li je neko došao drogiran na igranku? Zar
nemaju neku pametniju temu za razgovor? Gledam u sendvič s puterom od
kikirikija i dozvoljavam sebi da odlebdim, da se vratim u završetak Lolite koju sam
upravo pročitala po drugi put, onu poslednju scenu gde je Hambert okrvavljen i
ošamućen, i još zaljubljen u Lo, iako ga je užasno povredila i on je povredio nju.
Njegova osećanja prema njoj su beskonačna i van njegove kontrole. Kako da ne
budu, kada ga je ceo svet demonizovao zbog toga? Da je mogao prestati da je voli,
prestao bi. Život bi mu bio mnogo lakši da ju je ostavio na miru.
Čačkam koricu sendviča i pokušavam da sagledam stvari iz Strejnove
perspektive. On je verovatno uplašen – ne, užasnut. Ja sam bila obuzeta svojim
frustracijama i nestrpljenjem, uopšte nisam pomišljala koliko on rizikuje i koliko
je već rizikovao kad mi je dodirnuo nogu, kad je rekao da želi da me poljubi. Nije
mogao znati kako ću ja da reagujem na to. Šta da sam se zgrozila, da sam ga
prijavila? Možda je, zapravo, on sve vreme bio hrabar, a ja sam bila sebična.
Zapravo, kakve opasnosti ima po mene? Ako napravim prvi korak, i on me
odbije, samo ću se osetiti blago postiđeno. Mogu misliti. Moj život se nastavlja
dalje. Nije pošteno očekivati da će on nastaviti da se sve više otvara i postaje sve
ranjiviji. U najmanju ruku treba da načinim korak ka njemu, da mu pokažem šta
želim i da sam spremna da pustim svet da i mene osuđuje.
Vraćam se u sobu, ležim u krevetu i listam Lolitu sve dok ne nađem rečenicu
koju sam tražila, na sedamnaestoj strani. Hambert opisuje osobine nimfice
skrivene među običnim devojčicama: „One je ne prepoznaju, a ni sama nije svesna
svoje fantastične moći“.
Ja imam moć. Moć da se ovo ostvari. Moć nad njim. I idiot sam što to nisam
ranije shvatila.

Pred čas američke književnosti svraćam u kupatilo da pogledam lice. Našminkala

sam se, to jest, natrpala jutros na sebe sve što imam i napravila razdeljak sa strane,
a ne u sredini. To je dovoljna promena da mi lice u ogledalu deluje nepoznato –
devojka iz časopisa ili muzičkog spota. Britni Spirs lupka nogom o ivicu stola dok
čeka da zazvoni za čas. Što duže gledam u sebe, lice mi se sve više razlaže. Dva
zelena oka odmiču se od pegavog nosa; dve lepljive, ružičaste usne odvajaju se i
lebde u različitim pravcima. Jedan treptaj i sve se žurno vrača na svoje mesto.
Toliko sam se zadržala u kupatilu da kasnim na čas, prvi put. Dok žurno
ulazim u učionicu, osećam na sebi pogled i pretpostavljam da je to profesor Strejn,
ali, kad pogledam ispod teških trepavica, vidim da me gleda Dženi, držeći ruku s
olovkom ukočenu iznad beležaka, dok gleda promene na meni, šminku i kosu.
Tog dana čitamo Edgara Alana Poa, što je toliko savršeno prikladno da
poželim da spustim glavu na sto i prasnem u smeh.
„Zar se on nije oženio rođakom?“, pita Tom.
„Jeste“, kaže profesor. „Tehnički.“
Hana Levesk nabira nos. „Bljak.“
Profesor Strejn ne kaže ništa o onome što znam, da bi još više zgrozio ostale:
Virdžinija Klem nije bila samo Poova sestra od tetke, nego joj je bilo trinaest
godina. Traži da svako od nas pročita naglas po jedan stih iz Anabel Li, a moj glas
zvuči nesigurno dok izgovaram: „Bio sam dete, i ona dete“. Glavu mi ispune slike
iz Lolite i sećanje na šapat profesora Strejna: Veoma smo slični, dok me gladi po
kolenu.
Pred kraj časa on zabacuje glavu, zatvara oči i deklamuje Sâm, tako dubokim,
razvučenim glasom da stihovi zvuče kao da peva. „Moja duša nije htela / iz
skupnoga primat vrela.“ Dok ga slušam, dođe mi da zaplačem. Sada ga vidim
potpuno jasno, razumem koliko mora biti usamljen, jer želi pogrešnu stvar, lošu
stvar, a živi u svetu koji bi ga najstrašnije osudio kad bi se to saznalo.
Na kraju časa, kad svi odu, pitam mogu li da zatvorim vrata, i ne čekam
odobrenje pre nego što to i učinim. Imam osećaj da je to nešto najhrabrije što sam
ikad učinila. On stoji kod table, sa sunđerom u ruci, zasukanih rukava košulje.
Gleda me od glave do pete.
„Danas izgledaš male drugačije“, kaže.
Ne kažem ništa, čupkam rukave džempera i premeštam se s noge na nogu.
„Kao da si preko raspusta postala pet godina starija“, dodaje on, pa spušta
sunđer i briše ruke. Pokazuje papir koji držim u ruci. „To je za mene?“
Klimam glavom. „Pesma.“
 Kad mu je dam, on odmah počinje da čita, ne podiže pogled čak ni dok ide ka
svom stolu i seda. Ja ćutke prilazim da sednem kraj njega. Napisala sam tu pesmu
sinoć, ali tokom dana dorađivala sam neke stihove, htela sam da zvuče sugestivnije,
nalik na Lolitu.

Doziva čamce s mora mahanjem.

Jedan po jedan, skliznu na obalu
uz udar koji odjekuje
kroz njene izdubljene kosti.
Drhti celim telom
dok je mornari uzimaju,
a onda potom plače.
Mornari je hrane slanim algama,
kažu da im je žao,
žao im je što su to uradili.

Profesor Strejn spušta pesmu na sto i zavali se na stolici, skoro kao da želi da
se udalji od nje. „Nikad ne stavljaš naslov“, kaže, nekako dalekim glasom. „Treba
da imaju naslov.“ Prolazi minut, a on se ne miče i ne progovara, samo gleda u
pesmu.
Dok sedim u toj tišini, obuzima me užasno osećanje da sam mu dosadila, da
on želi da ga ostavim na miru. Zažmurim od stida – zato što sam napisala tako
otvoreno seksualnu pesmu i što sam mislila da mogu da navučem kostim kako bih
dobila ono što želim, što sam pridala suviše značaja tome što mi je on dao knjigu
na čitanje i rekao nekoliko lepih reči. Videla sam ono što sam želela, ubedila sam
sebe da su moje maštarije stvarnost. Šmrcnem kao malo dete i šapnem da mi je
žao.
„Hej“, kaže on, odjednom blago. „Zašto bi ti bilo žao?“
„Zato“, kažem, drhtavo udišući. „Zato što sam idiot.“
„Zašto to kažeš?“ Zagrli me i privuče me sebi. „Nisi, ni slučajno.“
 Kad mi je bilo devet godina, pala sam s drveta, to je bilo poslednji put da sam
pokušala da se penjem na drvo. Njegov zagrljaj deluje potpuno isto kao taj pad –
zemlja je jurila ka meni umesto ja ka njoj, delovalo je kao da će me progutati kad
se sudarimo. Sad smo toliko blizu da bi, ako samo malo sagnem glavu, moj obraz
dotakao njegovo rame. Udišem miris vune iz njegovog džempera, koža mu miriše
na kafu i kredu, usta su mi na pedalj od njegovog vrata.
Stojimo tako, on me grli jednom rukom, a ja mu spuštam glavu na rame, dok
se iz hodnika ne začuje smeh, a zvonik u gradu izbije pola sata. Kolena su mi
pritisnuta o njegovu butinu: nadlanicom dodirujem nogavicu. Plitko dišem uz
njegov vrat i žudim da on nešto učini.
A tada mali pokret: palcem mi gladi rame.
Podižem lice tako da mu usnama gotovo dodirujem vrat i osećam da guta
knedle, jednom, dvaput. Način na koji guta – kao da potiskuje nešto naniže u sebi
– daje mi hrabrost da pritisnem usne na njegovu kožu. To je samo nekakav
polupoljubac, ali on sav uzdrhti, a kad to osetim, ja nabujam poput talasa.
On mi poljubi teme, i to je polupoljubac, a ja mu ponovo pritisnem usne na
vrat. To je dijalog polupostupaka, nijedno od nas ne otvara se sasvim. I dalje ostaje
mogućnost da se predomislimo i odustanemo. Polupoljupci se mogu zaboraviti,
ali pravi poljupci ne mogu. Osećam da mi steže rame, sve jače, a u meni nešto
počne da narasta. Borim se da ga zaustavim, brinem da ću, ako ne uspem, skočiti
na njega, zgrabiti ga za grlo i sve pokvariti.
A onda se on, bez upozorenja, odmiče. Spušta ruku i više se uopšte ne
dodirujemo. Vidim da trepće iza naočara, kao da se prilagođava drugačijem svetlu.
„Treba da razgovaramo o ovome“, kaže.
„Dobro.“
„Ovo je ozbiljno.“
„Znam.“
„Kršimo jako mnogo pravila.“
„Znam“, ponavljam, ljuta što misli da ja to ne shvatam, da nisam već provela
sate u pokušajima da shvatim koliko je ovo zaista ozbiljno.
On me pažljivo gleda, lice mu je zbunjeno i kruto. „Ovo je nestvarno“, mrmlja
poluglasno.
 Duža kazaljka na časovniku u učionici polako se pomera. I dalje je termin za
konsultacije. Vrata su zatvorena, ali u svakom trenutku neko može da uđe.
„Pa, šta želiš da radiš?“, pita on.
Pitanje je preogromno. Ono što želim zavisi od onoga što on želi. „Ne znam.“
Okreće se ka prozoru i prekrsti ruke na grudima. Ne znam nije dobar
odgovor. To bi reklo dete, a ne neko ko je spreman i sposoban da ima svoje
mišljenje.
„Volim da budem s vama“, kažem. On čeka da nastavim, a ja lutam pogledom
po učionici dok tražim prave reči. „I sviđa mi se ono što radimo.“
„Kako to misliš – ono što radimo?“ Želi da izgovorim to, ali ja ne znam kako
se to zove.
Pokazujem prostor između nas dvoje. „Ovo.“
On se bledo osmehne. „I meni se to sviđa. A ovo?“ Saginje se i dotakne mi
koleno vrhovima prstiju. „Da li ti se i to sviđa?“
Gleda me u lice dok pomera prste uz moju nogu, sve dalje, dok ne stigne do
prepone. Ja refleksno sastavim noge i zarobim mu šaku.
„To je bilo suviše daleko“, priznaje on.
Vrtim glavom i opuštam noge. „U redu je.“
„Nije u redu.“ Izvlači ruku ispod moje suknje, i u istom pokretu sklizne sa
stolice i nađe se na podu. Kleči ispred mene, spušta mi glavu u krilo. „Upropastiću
te“, kaže.
To je najneverovatnije od svega što se do sada desilo, još nestvarnije nego kad
je rekao da želi da me poljubi ili kad mi je dodirivao nogu. „Upropastiću te.“ Rekao
je to nekako izmučeno, vidi se koliko je razmišljao o tome, koliko se dvoumio. Želi
da postupi ispravno, ne želi da me povredi, ali se pomirio s mogućnošću da će to
ipak učiniti.
Ruke mi lebde u praznom prostoru iznad njega dok gledam detalje: crna kosa,
proseda na slepoočnicama; uredna brada prekida se na glatko obrijanoj liniji ispod
vilice. Mala posekotina na vratu, crvena na ivicama, pa ga zamišljam jutros u
kupatilu, s brijačem u ruci, dok sam ja stajala bosonoga u kupatilu u domu,
nanoseći šminku na lice.
 „Hoću da budem pozitivan uticaj u tvom životu“, kaže on. „Neko koga ćeš
moći da se prisećaš s toplinom, čudan stari profesor koji je bio bedno zaljubljen u
tebe, ali je držao ruke k sebi i na kraju je ispao dobar momak.“
Glava mu je i dalje u mom krilu, noge počinju da mi drhte, osećam znoj ispod
pazuha i na unutrašnjoj strani kolena. Bedno zaljubljen u tebe. Onog časa kad je to
izgovorio, ja sam postala neko u koga je neko drugi zaljubljen, i to ne neki glupi
dečko mojih godina, nego muškarac koji je već proživeo čitav život, koji je radio i
video mnogo toga, a još misli da sam vredna njegove ljubavi. Osećam se kao da
sam prisiljena da prekoračim prag, da sam izbačena iz svog običnog života na
mesto gde je moguće da odrasli muškarci budu zaljubljeni u mene dok kleče pred
mojim nogama.
„Ponekad sednem na tvoje mesto kad izađeš iz učionice. Spustim glavu na sto
kao da pokušavam da te udahnem.“ Podigao je glavu iz mog krila, trlja lice i seda
na pete. „Šta je to sa mnom, dođavola? Ne mogu to da ti govorim. Počećeš da imaš
košmare.“
Vraća se na stolicu, a ja znam da moram nešto da mu kažem kako bih ga
ubedila da se ne plašim. Moram pokazati da sam mu dorasla, da nije sam. „Stalno
mislim na tebe“, kažem.
Njemu lice za trenutak sine. Onda se pribere i namršti se. „Nije nego.“
„Stalno. Kao opsednuta.“
„To mi je teško da poverujem. Lepe devojke ne zaljubljuju se u požudne
matorce.“
„Ti nisi požudan.“
„Nisam još“, kaže, „ali ako te još jedanput dodirnem, postaću.“
Potrebno mu je još, zato mu dajem još. Kažem mu da pišem ove glupe pesme
samo da bi ih on čitao („Tvoje pesme nisu glupe“, kaže. „Molim te, nemoj tako da
govoriš.“), da sam provela ceo raspust čitajući Lolitu i da me je to promenilo, da
sam se danas obukla samo za njega, da sam zatvorila vrata učionice, jer sam želela
da budemo sami.
„I mislila sam da ćemo...“ Tu zaćutim.
„Da ćemo – šta?“
Zakolutam očima i kratko se nasmejem. „Znaš.“
 „Ne znam.“
Malo se pomerim na stolici. „Mislila sam da ćemo se, šta ja znam, poljubiti ili
takvo nešto.“
„Želiš da te poljubim?“
Podižem ramena i sagnem glavu tako da mi kosa padne oko lica; suviše mi je
neprijatno da to izgovorim.
„Znači li to da?“
Skrivena kosom, odgovaram malim uzdahom.
„Jesi li se ikada ljubila?“ On mi sklanja kosu da bi me video, a ja odmahujem
glavom da nisam, suviše sam nervozna da bih sad lagala.
On ustaje i zaključava vrata učionice, gasi svetlo da nas niko ne bi video kroz
prozore. Kada mi obuhvati lice dlanovima, zažmurim. Usne su mu suve, kao veš
ostavljen na jakom suncu. Brada mu je mekša nego što sam očekivala, ali naočari
su bolne. Usecaju mi se u obraze.
Ljubi me zatvorenim usnama, jednom pa još jednom. Ispušta glas nalik
na hmm, a onda me ljubi otvorenim usnama i to traje nešto duže. Ne mogu da se
usmerim na to što se dešava, um mi je tako daleko kao da pripada nekom drugom.
Sve vreme mislim kako je čudno što on ima jezik.
Potom zubi počinju da mi cvokoću. Želim da budem neustrašiva, da se
nasmešim i kažem nešto drsko i čedno, ali uspevam samo da obrišem nos rukavom
i šapnem: „Osećam se stvarno čudno.“
On mi ljubi čelo, slepoočnice, vilicu. „Čudno u dobrom smislu, nadam se.“
Trebalo bi da potvrdim, da ga umirim, da ne ostavim mesta sumnji koliko
želim ovo, ali ja samo gledam nekuda u daljinu dok se on ne sagne da me ponovo
poljubi.

Sedim za velikim stolom na mom redovnom mestu, dlanovi su mi položeni na

površinu kako ne bih počela da dodirujem bolnu kožu u uglovima usana. Drugi
đaci ulaze, skidaju kapute i vade iz ranaca primerke Itana Froma. Oni ne znaju šta
se desilo, nikad neće znati, ali ja želim da vičem o tome. Ili, ako ne uspem da vičem,
želim da pritiskam dlanove na sto, da probijem drvo da se sve raspadne i da iverje
popada na takav način da se tajna ispiše na podu.
S druge strane stola, Tom se proteže tako silovito da mu se zadiže košulja,
otkrivajući nekoliko centimetara stomaka. Dženina stolica je prazna. Pre nego što
je Tom ušao, Hana Levesk rekla je da su raskinuli; pre dva meseca bih se
zaprepastila. Sada jedva primećujem. Dva meseca čini mi se dugo kao ceo život.
Tokom časa, dok profesor Strejn govori o Itanu Fromu, primećujem da mu
šake blago podrhtavaju i da okleva da pogleda u mene – ali ne, sad je glupo da ga
u sebi pominjem kao profesora. Međutim, čini mi se pogrešno i da ga oslovljavam
po imenu. U jednom trenutku on dodirne rukom čelo, izgubio je nit – to mu se još
nikada nije desilo.
„Dobro“, mrmlja, „šta sam ono govorio?“
Časovnik iznad vrata otkucava dve, tri, četiri sekunde. Hana Levesk kaže
nešto bolno banalno o romanu, a Strejn, umesto da je prekine, kaže: „Da, tako je.“
Okreće se ka tabli i piše krupnim slovima: Ko je kriv? – a meni u ušima tutnji
okean.
Govori o čitavom zapletu romana, iako smo za danas imali da pročitamo
samo prvih pedeset strana. Mračna privlačnost mlade Meti i moralna dilema
starijeg, oženjenog Itana. Je li Itanova ljubav prema njoj zaista pogrešna? On živi
u očajanju. Ima samo bolešljivu Zinu na spratu. „Ljudi su spremni da rizikuju sve
za delić nečega predivnog“, kaže Strejn, s toliko iskrenosti u glasu da se oko stola
čuje prigušeni smeh.
Trebalo bi da sam se dosad već privikla, ali ipak mi deluje nestvarno – kako
može da govori o knjigama, a u isto vreme i o meni, a oni nemaju pojma. Kao kad
me je dotakao iza svog stola dok su svi ostali sedeli na svojim mestima i sređivali
teze. Sve se dešava njima ispred nosa. Kao da su suviše obični da bi išta primetili.
Ko je kriv? On podvlači pitanje i gleda u nas, očekujući odgovor. Muči se. Sad
to jasno vidim. Nije nervozan što sam ja u blizini; pita se da li je negde pogrešio.
Da sam hrabrija, podigla bih ruku i rekla o Itanu Fromu i o njemu: Nije uradio
ništa loše. Ili bih rekla: Zar nije deo krivice i na Meti? Ali ostajem ćutke da sedim,
mali uplašeni miš.
Na kraju časa, pitanje Ko je kriv? i dalje stoji na tabli. Ostali učenici izlaze,
odlaze hodnikom, napolje u dvorište, ali ja ne žurim. Polako zatvaram ranac,
saginjem se i pretvaram se da vezujem pertle, polako kao lenjivac. On kao da me
ne primećuje sve dok i hodnik ispred učionice ne ostane prazan. Bez svedoka.
„Kako si?“, pita.
Široko se nasmešim dok navlačim ranac. „Odlično.“ Znam da ne smem da
pokažem ni senku uznemirenosti. Tada bi on zaključio da nisam u stanju da
podnesem nove poljupce.
„Brinuo sam da ćeš možda biti zbunjena“, kaže.
„Nisam.“
„Dobro.“ Odahne. „Izgleda da ti ide bolje nego meni.“
Odlučujemo da ću doći kasnije, posle termina za konsultacije, kada je u zgradi
društvenih nauka tiho. Kad već stignem do vrata, on progovori. „Izgledaš divno.“
Ne mogu da sprečim širok osmeh. Izgledam divno – tamnozeleni džemper,
moje najbolje somotske pantalone, kosa rasuta u talasima preko ramena. Sve sam
to namerno uradila.
Kad se vratim u učionicu, sunce je zašlo, a nema zavesa pa gasimo svetlo,
sedamo za njegov sto i ljubimo se u mraku.

Profesorka Tompson organizuje u domu „tajnog Deda Mraza“ i ja izvučem

Dženino ime, što bi me ranije zabolelo. Sada sam samo blago iznervirana. Uzimam
deset dolara koliko treba da potrošim na poklon i odlazim u prodavnicu, kupujem
pola kilograma neke obične kafe, a ostatak novca potrošim na grickalice za sebe.
Čak i ne upakujem kafu; kad dođe vreme za razmenu poklona, pružam joj
najlonsku kesu iz prodavnice.
„Šta je to?“, pita; to su prve reči koje mi je uputila od proletos, poslednjeg dana
školske godine – Videćemo se već, dobačeno preko ramena dok je izlazila iz naše
sobe u domu.
„Tvoj poklon.“
„Nisi ga upakovala?“ Otvara kesu vrhovima prstiju, kao da se plaši šta će naći
unutra.
„Kafa“, kažem. „Zato što je stalno piješ.“
 Ona gleda u kesu i trepće sve brže, tako da se prepadnem da će zaplakati.
„Evo“. Pruža mi koverat. „i ja sam izvukla tebe.“
U kovertu je čestitka, a u njoj poklon-bon od dvadeset dolara za knjižaru u
gradu. Držim u jednoj ruci bon a u drugoj čestitku, gledam jedno pa drugo. U
čestitki piše: Srećan Božić, Vanesa. Znam da se više ne družimo, ali nadam se da
ćemo moći to nekako da popravimo.
„Zašto si to uradila?“ pitam. „Trebalo je da potrošimo samo deset dolara.“
Profesorka Tompson ide od jednog do drugog para, komentariše svaki
poklon. Kad dođe do nas, vidi da je Dženi pocrvenela, vidi kesu jeftine kafe
ispuštenu na pod, vidi izraz krivice na mom licu.
„O, kako lep poklon!“ kaže, toliko oduševljeno da pomislim kako govori o
bonu za knjižaru, ali, zapravo, misli na kafu. „Što se mene tiče, kofeina nikad dosta.
A šta si ti dobila, Vanesa?“
Pokazujem poklon-bon, a profesorka se bledo osmehne. „I to je lepo.“
„Moram da radim domaći“, kaže Dženi. Uzima kafu s dva prsta, kao da je
nešto odvratno što ne želi da dodirne, i izlazi iz dnevne sobe. Htela bih da kažem
nešto, da viknem za njom da sad hoće da se pomiri samo zato što ju je Tom ostavio,
i da je prekasno, jer sam ja nastavila sa životom. Sada radim stvari koje Dženi ne
bi mogla ni da zamisli.
Profesorka Tompson gleda u mene. „Mislim da je to veoma lep poklon,
Vanesa. Nije uvek reč o ceni.“
Onda shvatam zašto je tako ljubazna – misli da sam siromašna pa mogu da
priuštim samo kafu za tri dolara. Pretpostavka je u isto vreme i smešna i uvredljiva,
ali ne ispravljam je.
„Gospođice Tompson, šta ćete raditi za Božić?“, pita Dina.
„Idem kući u Nju Džerzi“, kaže ona. „Možda ću otići u Vermont s društvom.“
„S momkom?“, pita Lusi.
„Trenutno nema nikog takvog.“ Profesorka odlazi da pogleda sledeći poklon,
a ja vidim kako steže ruke iza leđa i pretvaram se da ne čujem Dinu kako šapuće
Lusi: „Mislila sam da je profesor Strejn njen momak!“
Jednog popodneva Strejn mi kaže da moje ime potiče od Džonatana Svifta, irskog
pisca, i da je Svift poznavao ženu po imenu Ester Vanhomrig, koju su zvali Esa.
„Ispremeštao je slogove i dobio nešto novo“, kaže. „Van-Esa postala je Vanesa.
Postala si ti.“
Ne kažem ništa, ali ponekad se osećam kao da upravo to on radi sa mnom –
rastavlja me i ponovo sastavlja kao nešto drugo.
Kaže da je prva Vanesa bila zaljubljena u Svifta i da je bila mlađa od njega
dvadeset dve godine. On joj je bio domaći učitelj. Odlazi do police za knjige i nalazi
pesmu koju je napisao Svift, zove se Kadenus i Vanesa. Duga je, šezdeset strana, i
sve o mladoj devojci zaljubljenoj u učitelja. Srce mi galopira dok prelećem
pogledom, ali osećam njegov pogled na sebi pa pokušavam da to prikrijem, sležem
ramenima i kažem što mirnije mogu: „Jeste malo čudno.“
Strejn se mršti. „Meni nije čudno, već jezivo.“ Vraća knjigu na policu.
„Zavukla mi se pod kožu“, mrmlja. „Počeo sam da razmišljam o sudbini.“
Gledam ga kako se vraća za svoj sto i lista dnevnik rada. Vrhovi ušiju su mu
crveni, kao da mu je neprijatno. Jesam li u stanju da ga postidim? Ponekad
zaboravljam da i on može da bude osetljiv.
„Znam na šta misliš“, kažem.
On podiže pogled, a svetlo mu blesne s naočara.
„Osećam kao da je sve ovo bilo predodređeno.“
„Sve ovo?“, ponavlja on. „Misliš, ovo što radimo zajedno?“
Klimam glavom. „Kao da sam rođena da bih to radila.“
Kad to čuje, usne mu zadrhte kao da se jako trudi da se ne nasmeši. „Zatvori
vrata“, kaže. „I ugasi svetlo.“

Iz telefonske govornice u domu zovem kuću u nedelju pred božićni raspust. Mama
kaže da mora doći po mene u utorak umesto u sredu, što znači dan više za raspust,
dan manje sa Strejnom. Teško mi je i kad provodim vikend bez njega; ne znam
kako ću uspeti da preživim tri nedelje, i kad čujem mamine reči, osećam kao da mi
se pod nogama otvara provalija.
 „Nisi me čak ni pitala! Ne možeš prosto odlučiti da dođeš po mene ceo dan
ranije, a da nisi proverila da li mi to odgovara.“ Obuzima me sve veća panika i
jedva savladavam plač. „Imam obaveze“, kažem. „Ima stvari koje moram da
obavim.“
„Kakve stvari?“, pita mama. „Bože blagi, što si se toliko naljutila? Otkud ti sad
to?“
Naslanjam se čelom na zid, duboko dišem i uspevam da odgovorim.
„Sastanak kluba kreativnog pisanja koji ne mogu da propustim.“
„Oh!“ Mama zvuči kao da je očekivala nešto ozbiljnije. „Pa, svakako neću stići
tamo pre šest. Tako ćeš imati dovoljno vremena za sastanak.“
Uzima zalogaj nečega i čujem kako joj se mrvi pod zubima. Mrzim što jede
dok priča sa mnom, ili sprema, ili istovremeno razgovara s tatom. Ponekad nosi
telefon u kupatilo, a ja to i ne shvatim dok ne čujem povlačenje vode u pozadini.
„Nisam znala da ti se taj klub tako dopada“, kaže.
Brišem nos prljavom manžetnom duksa. „Nije reč o dopadanju. Reč je o tome
da ja ozbiljno shvatam svoje obaveze.“
„Hmmm.“ Čujem je kako ponovo zagriza, to nešto pršti joj među zubima.

U ponedeljak, dok Strejn i ja sedimo u mračnoj učionici, ne dozvoljavam mu da

me poljubi. Okrećem glavu i sklanjam noge van njegovog domašaja.
„Šta ne valja?“ pita.
Vrtim glavom, ne znam kako da objasnim. On kao da se uopšte ne potresa
zbog predstojećeg raspusta. Nije to čak ni pomenuo.
„Ako ne želiš da te dodirujem, to je u redu“, kaže. „Samo mi reci da
prestanem.“
Naginje se ka meni, pažljivo me gleda, pokušava da protumači moj izraz lica
u mraku. Vidim kako mu se sjajne oči pomeraju, jer nema naočari – otkako sam
mu rekla da me od njih boli lice, skida ih pre nego što se poljubimo.
„Ma koliko ja to želeo, ne mogu da ti čitam misli“, kaže.
Dodiruje mi koleno vrhovima prstiju i čeka da vidi hoću li se odmaći. Pošto
nisam, ruka mu se polako penje uz moju butinu, preko kukova pa oko struka,
točkići stolice zaškripe kad me privuče bliže. Uzdahnem, naslonim se na njega,
njegovo telo je poput planine.
„Samo što sad dugo nećemo moći ovo da radimo“ kažem. „Pune tri nedelje.“
Osećam da se opustio. „Zato si namrštena?“
Počne da se smeje, a ja sam na ivici suza, jer misli da sam smešna, ali on
sad misli da sam se rasplakala zato što će mi on nedostajati.
„Ja ne idem nikuda“, kaže i ljubi me u čelo. Kaže da sam preosetljiva. „Kao...“
Prekine i tiho se nasmeje. „Zamalo da kažem kao devojčica. Ponekad zaboravljam
da ti to i jesi.“
Zagnjurim lice dublje u njega i šapućem kako osećam da nemam kontrolu.
Želim da kaže da je i njemu isto, ali on samo nastavlja da me gladi po kosi. Možda
i ne mora ništa da kaže. Setim se njegove glave u krilu onog popodneva kad smo
se prvi put poljubili, i kako je uzdisao. Upropastiću te. Naravno da nema kontrolu;
ne možete imati kontrolu ako ćete raditi ovo što mi radimo.
On se odmiče i ljubi mi uglove usana. „Imam ideju“, kaže.
Napolju je zavejano, a od svetlucanja snega uspevam da vidim njegov osmeh,
bore koje mu se pojavljuju oko očiju. Ovako izbliza, lice mu je nepovezano,
ogromno. Na prevoju nosa ima udubljenja od naočara koja nikad ne nestaju.
„Ali moraš mi obećati da nećeš pristati na to što ti predložim osim ako to
apsolutno želiš“, kaže. „Važi?“
Šmrcnem i obrišem oči. „Važi.“
„Šta ako posle raspusta... recimo, prvog petka po povratku... „ Naglo udahne.
„Šta ako bi došla kod mene kući?“
Iznenađeno trepćem. Pretpostavljala sam da će se to jednog dana desiti, ali
ovo mi se čini suviše brzo, mada možda i nije. Ljubimo se već preko dve nedelje.
Pošto ćutim, on nastavlja. „Mislim da bi bilo lepo da provedemo neko vreme
zajedno i van ove učionice. Možemo da večeramo, da se gledamo pod upaljenim
svetlom. To bi bilo lepo, zar ne?“
Istog časa hvata me strah. Krivo mi je zbog toga pa pokušavam da ga
racionalno isključim, grizući obraze. Ne plašim se njega već više njegovog tela –
njegove fizičke veličine, njegovog očekivanja da ću nešto raditi s njime. Dokle god
smo u učionici, možemo samo da se ljubimo, dok odlazak u kuću znači da je sve
moguće. Da svašta može da se desi. Što znači seks.
„Kako uopšte da odem tamo?“ pitam. „Imamo povečerje.“
„Iskradi se iz doma posle toga. Ja mogu da te čekam na zadnjem parkingu i
da te povezem. A ujutro ću te vratiti dovoljno rano da niko ništa ne primeti.“
Pošto i dalje oklevam, telo mu se ukočilo. Pomeri stolicu unazad, dalje do
mene, a ja osetim nalet hladnog vazduha po nogama. „Neću te prisiljavati ako nisi
spremna“, kaže.
„Spremna sam.“
„Ne deluješ mi tako.“
„Jesam“ tvrdim. „Doći ću.“
„Ali da li to želiš?“
„Da.“
„Zaista?“
„DA.“
On me gleda, vidim sjaj očiju kako se kreće tamo i ovamo. Jače zagrizem
obraz, nekako mislim da se neće ljutiti na mene ako me dovoljno zaboli da pokrene
svež talas suza.
„Slušaj“, kaže on, „ne očekujem ništa. Biću srećan i ako budemo sedeli na
kauču i gledali neki film. Ne moramo ni za ruke da se držimo ako ne želiš, u redu?
Važno je da se ne osećaš prisiljeno. Samo tako moći ću da podnesem samog sebe.“
„Ne osećam se prisiljeno.“
„Zaista?“
Klimam glavom.
„Dobro je. To je dobro.“ Pruža ruke ka mojima. „Ti si glavna, Vanesa. Ti
odlučuješ šta ćemo raditi.“
Pitam se da li zaista veruje u to. On me je prvi dotakao, rekao je da želi da me
poljubi, onda je rekao da me voli. Svaki prvi korak načinio je on. Ne osećam se
prisiljeno i znam da mogu da odbijem, ali to nije isto kao i biti glavni. Ali možda
je njemu potrebno da veruje u to. Možda postoji čitav spisak stvari u koje mora da
veruje.
Za Božić dobijam: novčanicu od pedeset dolara; dva džempera: jedan u boji
lavande s pletenicama, drugi od belog mohera; novi CD Fione Epl umesto onog
koji sam izgrebla; čizme iz autlet radnje, ali greška u štepovima vidi se tek kad se
jako dobro pogleda; električno lonče za sobu u domu; kutiju bombona od
javorovog sirupa; čarape i veš; čokoladnu pomorandžu.
Kod kuće, s roditeljima, trudim se da stavim Strejna u fioku i čvrsto je
zatvorim. Odupirem se želji da se izležavam u krevetu i maštam o njemu; umesto
toga radim stvari zbog kojih se osećam kao devojka kakva sam ranije bila – čitam
kraj kamina, seckam smokve i orahe s mamom za kuhinjskim stolom, pomažem
tati da donese jelku, a retriver Bejb skakuće kraj nas kao čupavi žuti delfin dok
gazimo kroz sneg. Većinu noći, kad tata ode u krevet, a Bejb se popne na sprat s
njim, mama i ja ležimo na kauču i gledamo televiziju. Volimo iste emisije:
istorijske drame, Ali Makbil, Dejli šou. Smejemo se sa Džonom Stjuartom,
mrštimo se kad se na ekranu pojavi Džordž Buš. Prebrojavanje glasova odavno je
završeno, Buš je proglašen za pobednika.
„I dalje ne mogu da poverujem da je pokrao izbore“, kažem.
„Svi oni kradu na izborima“, kaže mama. „Samo što nije tako strašno kad to
uradi demokrata.“
Dok gledamo televiziju i grickamo skupe keksiće s limunom i đumbirom koje
mama drži skrivene na najvišoj polici u ostavi, ona pomera stopala ka meni i
pokušava da mi ih zavuče pod butine, iako ja to mrzim. Kad počnem da gunđam,
kaže mi da ne budem džangrizava. „Nosila sam te u stomaku, znaš?“
Pričam joj o poruci koju mi je Dženi dala uz božićni poklon, kako želi da
ponovo budemo drugarice, a mama se iskezi i uperi prst u mene. „Rekla sam ti da
će pokušati. Nadam se da nisi nasela.“
Onda zadrema, pepeljastoplava kosa rasuta joj je preko lica, a na televiziji
počinju reklame. Na to se Strejn vraća punom silinom, kad je u kući tišina i samo
sam ja budna. Gledam u ekran staklastim pogledom i osećam da je tu sa mnom,
da me drži, da mi zavlači ruku pod donji deo pidžame. Na drugom kraju kauča
mama počne da hrče i trza me iz sanjarenja, pa odlazim na sprat. Moja soba je
jedino bezbedno mesto gde ga mogu pustiti da uđe, jer tu mogu da zatvorim vrata,
legnem na krevet i zamišljam kako će izgledati kad budem u njegovoj kući, kako će
izgledati kad budemo vodili ljubav. Kako će on izgledati kad bude svukao odeću.
Prekopavam stare brojeve časopisa Seventin i tražim članke o prvom vođenju
ljubavi, za slučaj da ima načina da se nekako pripremim, ali svi samo sipaju šuplje
savete kao: „Vođenje ljubavi je važna stvar, nemoj dozvoliti da te teraju na to, imaš
pred sobom sve vreme sveta!“ Odlazim na internet i nalazim forum Saveti o prvom
putu, ali jedini savet za devojke glasi: „Nemoj samo da ležiš“. Šta to uopšte znači?
Popni se odozgo? Pokušavam da zamislim sebe kako to radim sa Strejnom,
ali suviše mi je neprijatno; sva se zgrčim kad pomislim na to.
Zatvaram pretraživač, a pre toga tri puta proverim istoriju pretrage da bih se
uverila da sam sve izbrisala.
Veče pre povratka u Brouik, dok moji roditelji gledaju Toma Broka, ušunjam
se u njihovu sobu i otvaram gornju fioku mamine komode, kopam među
grudnjacima i gaćicama dok ne nađem svilenu crnu spavaćicu s koje čak nije ni
skinuta žuta cedulja sa cenom. U svojoj sobi isprobavam je bez ičega ispod. Malo
je dugačka, dopire mi do ispod kolena, ali je pripijena i vide se obrisi mog tela, pa
samoj sebi delujem odraslo i seksi. Stojeći pred ogledalom, prikupljam kosu na
temenu pa je puštam da mi padne oko lica. Grizem donju usnu dok ne
postane isturena i crvena. Jedna bretela pada mi niz mišicu, a ja zamišljam Strejna,
s onim nežno snishodljivim osmehom, kako mi je vraća na rame. Ujutro guram
spavaćicu na dno torbe i smešim se celim putem do Brouika, zadovoljna što je tako
lako uspeti u nečemu, u bilo čemu.

U kampusu su smetovi viši, praznični ukrasi uklonjeni, a domovi se osećaju na

sirće kojim su oribani parketi. U ponedeljak rano ujutro odlazim u zgradu
društvenih nauka, u potragu za Strejnom. Kad me vidi, lice mu sine i široko se
nasmeši, nekako gladno. Zaključa vrata učionice i pritisne me uz ormarić za spise,
ljubi me tako grubo da me maltene žvaće, zubi nam se sudaraju i zveckaju. Pritiska
mi kolenom butine i razdvaja mi noge, a onda se trlja o mene – prijatno je, ali
dešava se tolikom brzinom da jeknem, a on me na to pušta i zatetura se unazad,
pita me da li me je povredio.
„Ne mogu da ostanem pribran kad sam s tobom“, kaže. „Ponašam se kao
tinejdžer.“
 Pita me da li važi dogovor za petak. Kaže da je tokom proteklih sedmica stalno
mislio na mene i iznenadio se koliko mu nedostajem. Ja na to zaškiljim. Zašto se
iznenadio?
„Zato što se još ne poznajemo dobro“, objašnjava. „Ali, bože, kako si mi se
uvukla pod kožu.“ Kad ga pitam šta je radio za Božić, odgovara: „Mislio sam na
tebe.“
Cela sedmica liči mi na odbrojavanje, kao spori koraci kroz dugačak hodnik.
Kad dođe petak uveče, deluje mi nestvarno dok pakujem crnu spavaćicu u ranac,
dok na drugoj strani hodnika Meri Emet iz sveg glasa peva onu pesmu iz
mjuzikla Stanarina koja traje petsto dvadeset pet hiljada šeststo minuta, a Dženi
prolazi u bademantilu na putu prema kupatilu. Čudno mi je da pomislim da je za
njih ovo samo još jedan petak uveče i koliko lako se njihovi životi nastavljaju,
paralelno s mojim.
U pola deset potražim profesorku Tompson, kažem joj da se ne osećam dobro
i da ću ranije leći, a onda sačekam da se hodnik isprazni i odšunjam se preko
zadnjeg stepeništa, na kome je pokvaren alarm. Žurim kroz kampus i vidim
Strejnov karavan kako čeka s upaljenim farovima, na parkingu iza zgrade
društvenih nauka. Kad otvorim suvozačka vrata i skliznem unutra, on me zagrli i
privuče, smejući se nekako drugačije – manijački i zadihano, kao da ne može da
poveruje da se ovo zaista dešava.

Kuća mu je oskudno nameštena i čistija nego što je moja ikada bila, u sudoperi
nema posuđa i sve blista, kuhinjska krpa suši se na dugom, izvijenom vratu slavine.
Pre nekoliko dana pitao me je šta volim da jedem, rekao je da želi da ima pri ruci
ono što mi je najdraže, i sad mi pokazuje tri kutije skupog sladoleda u zamrzivaču,
paket od šest čeri-kola u frižideru, sve velike kese čipsa na pultu. Pored njih je boca
viskija, a kraj nje čaša s gotovo otopljenom kockom leda.
U dnevnoj sobi nema nereda na stočiću, samo naslagani podmetači za čaše i
dva daljinska upravljača. Knjige na policama su uredno poslagane, nema nijedne
ubačene naopako ili popreko preko ostalih. Dok me vodi u obilazak, pijuckam
kolu i trudim se da delujem zadivljeno ali ne suviše, zainteresovano ali ne suviše.
Zapravo, sve vreme drhtim.
 Poslednju mi pokazuje spavaću sobu. Stojimo na vratima, u mojoj čaši podižu
se i pucketaju mehurići, nijedno od nas ne zna šta treba da bude sledeće. Ja moram
da se vratim u dom za šest sati, ali ovde sam tek deset minuta. Njegov krevet pruža
se pred nama, uredno namešten, s drap prekrivačem i jastucima u kariranim
jastučnicama. Ovo mi deluje suviše brzo.
„Jesi li umorna?“, pita on.
Odmahujem glavom. „Ne baš.“
„Onda možda ne treba da piješ ovo.“ Oduzima mi čašu. „Puno je kofeina.“
Predlažem da gledamo televiziju, nadajući se da će se setiti kako je ponudio
da ćemo sedeti na kauču i držati se za ruke.
„Ako to uradimo, ja ću zaspati“, kaže. „Zašto se ne bismo lepo spremili za
krevet?“
Okreće se ka komodi, otvara gornju fioku i vadi nešto. Pidžamu-šorts i
majicu, od belog pamuka s malim crvenim jagodama. Uredno je savijena i još ima
cedulju sa cenom, potpuno je nova, kupljena za mene.
„Mislio sam da ćeš možda zaboraviti da poneseš nešto u čemu ćeš spavati“,
kaže i spušta mi pidžamu u ruke. Ne pominjem crnu spavaćicu na dnu mog ranca.
U kupatilu pokušavam da budem što tiša dok svlačim odeću i skidam cedulje
s pidžame. Pre nego što je obučem, gledam se u ogledalu, zavirim pod tuš gde stoje
sapun i šampon, razgledam sve na pultu. Ima električnu četkicu za zube, električni
brijač i digitalnu vagu na koju se popnem, pa zgrčim nožne prste kad se pojave
brojke – 65,7 a to je kilogram manje nego što sam imala za Božić.
Uzimam majicu i pitam se zašto je odabrao baš taj komplet. Verovatno mu se
dopala šara – već mi je rekao da ga moja kosa i koža podsećaju na jagode sa šlagom.
Zamišljam ga kako obilazi odeljak s odećom za devojčice, dodirujući krupnim
rukama različite pidžame, a ta pomisao ispuni me nežnošću, baš kao što sam se
osećala pre nekoliko godina kada sam videla sliku one čuvene gorile kako drži u
rukama svoje mače ljubimče, ranjivost nekoga tako krupnog ko ima u
rukama nešto tako sitno, trudi se da bude pažljiv i nežan.
Otvaram vrata kupatila i izlazim u spavaću sobu, držeći ruku preko grudi.
Lampa na noćnom stočiću je upaljena, toplo žuto svetlo. On sedi na ivici kreveta,
pogrbljenih ramena, prepletenih prstiju.
 „Da li ti je dobra?“
Stresam se i neodređeno klimam glavom. Ispred kuće prođe automobil, čuje
se kako se približava pa udaljava, a potom tišina.
„Mogu li da vidim?“, pita on i ja zakoračim ka njemu, dovoljno sam blizu da
me uhvati iznad šake i povuče mi ruku naniže. Prelazi pogledom preko mene,
uzdahne, kaže: „O, ne“ kao da mu je već žao zbog onoga što će učiniti.
Ustaje, sklanja prekrivač, pa poluglasno mrmlja: „Dobro, dobro, dobro.“ Kaže
da će zasad ostati obučen, što znam da treba da me umiri, a možda i njega. Na
majici mu se ispod pazuha šire tamne mrlje, baš kao tokom pozdravnog govora
prvog dana nastave.
Skliznem u krevet kraj njega i sad ležimo na leđima, pokriveni, ne dodirujemo
se, ne govorimo. Na plafonu stoje bež i zlatne ploče, stvarajući uskovitlanu šaru
duž koje kružim pogledom. Ispod jorgana, stopala i šake su mi topliji, ali vrh nosa
i dalje mi je hladan.
„I moja soba kod kuće uvek je ovako hladna“, kažem.
„Zaista?“ Okreće se ka meni, zahvalan što sam progovorila, pa je situacija
postala malčice normalnija. Moli me da opišem svoju sobu, kako izgleda, kako je
uređena. Crtam prstom mapu u vazduhu.
„Tu je prozor s pogledom na jezero“, kažem, „a tu je prozor s pogledom na
planinu. Tu je ormar, a tu je moj krevet.“ Pričam mu o mojim posterima, o boji
pokrivača. Kažem da se leti ponekad probudim usred noći zbog gnjuraca koji se
dozivaju nad jezerom, a pošto kuća nije dobro izolovana, na zidovima se zimi
stvara led.
„Nadam se da ću je jednog dana videti“, kaže on.
Nasmejem se pri pomisli na njega u mojoj sobi, kako bi ogroman izgledao,
kako bi mu glava dodirivala plafon. „Mislim da se to neće desiti.“
„Nikad se ne zna“, kaže. „Prilike se pojavljuju.“
Priča mi o svojoj dečjoj sobi u Montani. I tamo je bilo hladno tokom zime,
kaže. Onda opisuje Bjut, stari rudarski gradić, nekad najbogatije mesto na svetu, a
sada depresivnu mrku jamu okruženu planinama. Opisuje napuštene rudničke
tornjeve kako štrče između kuća, kako je centar gradića izgrađen na padini brda i
kako je vrh tog brda sada velika jama kiseline preostale od iskopavanja.
 „Zvuči užasno“, kažem.
„Da“, slaže se on, „ali takvo mesto teško je razumeti dok ga ne vidiš svojim
očima. Ima u njemu neke čudne lepote.“
„Lepota u jami kiseline?“
On se smeši. „Jednog dana otići ćemo tamo. Videćeš.“
Pod pokrivačem prepliće prste s mojima i nastavlja da priča, govori o svojoj
mlađoj sestri, o roditeljima; otac mu je bio rudar u rudniku bakra, glasan ali dobar,
a majka učiteljica.
„Kakva je bila?“, pitam.
„Ljuta“, kaže. „Veoma ljutita žena.“
Ugrizem se za usnu i ne znam šta da kažem.
„Nije marila za mene“, dodaje on, „a nikada nisam otkrio zašto.“
„Je li još živa?“
„Oboje su mrtvi.“
Zaustim da kažem kako mi je žao, ali on me preduhitri, stežući me za ruku.
„U redu je“, kaže. „Davna prošlost.“
Neko vreme ležimo ćutke, držeći se za ruke pod pokrivačem. Udišem i
izdišem, sklapam oči i pokušavam da odredim kakav je to miris u sobi. Slab, muški
miris, s primesom sapuna i dezodoransa na flanelskim čaršavima, kedra iz ormara.
Čudno je misliti da on ovde živi kao normalna osoba, spava i jede i obavlja sve one
monotone svakodnevne poslove potrebne za život – pere sudove, čisti kupatilo,
slaže veš. Pere li sam veš? Pokušavam da ga zamislim kako prebacuje odeću iz
mašine za pranje u mašinu za sušenje, ali slika se raspadne čim je prizovem.
„Zašto se nisi oženio?“, pitam.
On me pogleda i osećam da mu je šaka za trenutak popustila stisak oko moje,
dovoljno da shvatim da je to bilo pogrešno pitanje.
„Nije brak za svakoga“, kaže. „Shvatićeš to kad budeš starija.“
„Shvatam“, kažem. „Ni ja ne želim da se udajem.“ Ne znam da li je to baš
istina, ali pokušavam da budem velikodušna. Očigledno je koliko je zabrinut, zbog
mene i ovoga što radimo. Od najmanjeg pokreta sav poskoči, kao da sam životinja
sklona ritanju i ujedanju.
 On se nasmeši; celo telo mu se opusti. Sad sam rekla dobru stvar. „Naravno
da ne želiš. Dovoljno poznaješ sebe i znaš da nisi stvorena za to.“
Poželim da pitam za šta sam onda stvorena, ali ne želim da pokažem koliko,
zapravo, ne poznajem sebe, ni da rizikujem kad me ponovo drži za ruku i okreće
glavu ka meni kao da se sprema da me poljubi. Nije me poljubio otkako sam stigla
ovamo.
Ponovo me pita da li sam umorna, a ja vrtim glavom. „Kada ti se prispava“,
kaže on, „kaži mi, pa mogu da pređem u dnevnu sobu.“
U dnevnu sobu? Mrštim se i pokušavam da shvatim zašto je to rekao. „Šta,
spavaćeš na kauču?“
On pušta moju ruku i zausti da govori, prekine, ponovo počne. „Krivo mi je
zbog načina na koji sam te prvi put dodirnuo“, kaže, „tamo na početku
polugodišta. Ja ne želim da se tako ponašam.“
„Ali meni se ipak dopalo.“
„Znam da jeste, ali zar to ne unosi zbrku?“ Okreće se ka meni. „Sigurno je
unosi. Kad te profesor iz čista mira tako dodirne. Nije mi se dopalo što sam to
uradio, što sam postupio bez prethodnog razgovora. Prethodni razgovor o svemu
zaista je jedini način da opravdamo ovo što radimo.“
Ne govori dalje, ali razumem šta se od mene očekuje – da mu kažem šta
osećam i šta želim. Da budem hrabra. Okrećem se ka njemu i naslanjam mu lice
na vrat. „Neću da spavaš na kauču.“ Osećam da se nasmešio.
„Dobro“, kaže. „A da li nešto želiš?“
Privijam se uz njega, prebacujem nogu preko njegove. Ne mogu to da kažem.
On pita da li želim poljubac, i kada klimnem glavom, uhvati me za kosu i povuče
mi glavu unazad.
„Bože“, kaže. „Vidi ti nju.“
Savršena sam, kaže, tako savršena da ne mogu biti stvarna. Poljubi me i potom
se dešavaju druge stvari, brzo, stvari koje nismo ranije radili – podiže mi majicu
iznad grudi, štipka i gnječi, zavlači ruku u donji deo pidžame i gladi me tamo.
Za sve što radi najpre traži dozvolu. „Smem li?“, pre nego što mi skine
pidžamu skroz preko glave. „Je li ovo u redu?“, pre nego što mi pomeri gaćice u
stranu, zavukavši prst unutra toliko brzo da za trenutak ostajem zaprepašćena, a
moje telo ne reaguje. Posle nekog vremena počinje da traži dozvolu tek pošto je
već uradio to za šta pita. „Mogu li?“, pita, to se odnosi na svlačenje donjeg dela
pidžame, ali već ga je svukao. „Je li ovo u redu?“, pita da li može da klekne između
mojih nogu, ali već je tamo, glasno zastenje i kaže: „Znao sam da ćeš i tu biti riđa.“
Ne razumem šta radi dok ne počne. Ljubi me tamo dole, spušta se nad mene.
Nisam idiot: znam da se to radi, ali nije mi ni palo na pamet da će on to poželeti.
Podvuče ruke pod mene i privuče me bliže, a ja se ukopam petama u dušek,
spuštam ruke i hvatam ga za kosu, tako stežem da ga sigurno boli, ali ljubljenje i
lizanje i sve što mi tamo radi – kako tačno zna šta će mi prijati? Kako to da zna sve
o meni? – ništa od toga ne prestaje. Grizem donju usnu da ne bih kriknula, a on
počne da srče, kao kad se uvlače poslednje kapi soka kroz slamku, i bilo bi mi vrlo
neprijatno da osećaj nije tako divan. Stavljam ruku preko očiju, zapadam u
kovitlac boje, okeanski talasi dižu se do planina, veoma sam mala sve dok ne
svršim, žešće nego kad to sama radim, toliko žestoko da vidim zvezde.
„Dobro, stani“, kažem. „Stani, stani.“
On se povuče kao da sam ga šutnula – i klekne na krevet, još u majici i
farmerkama, kosa mu je raščupana a lice blistavo. „Jesi li svršila?“, pita. „Stvarno,
tako brzo?“
Sastavljam noge i zažmurim. Ne mogu da govorim, ne mogu da mislim. Je li
to bilo brzo? Koliko je uopšte trajalo? Jedan minut, ili deset ili dvadeset, nemam
nikakvu predstavu.
„Jesi, zar ne? Znaš li koliko je to naročito?“, pita me. „I koliko retko?“
Otvaram oči i gledam ga kako briše usta nadlanicom, a onda zastaje i prinosi
tu šaku licu, duboko udahne i sklopi oči.
Kaže da želi da mi to radi svake noći. Vraća se na jastuk, povlačeći pokrivač
za sobom, pa leži kraj mene. „Svake noći pre nego što zaspiš.“
Zagrli me i to je skoro isto tako dobro kao kad me je lizao, brada mu je na
mom temenu, njegovo veliko telo sklupčano oko mojeg. Miriše na mene. „Zasad
nećemo ići dalje od toga“, kaže, a ja se sva rastopim pri pomisli da će seks biti samo
to što mi je sad uradio.
On pruža ruku i gasi svetlo, ali ja ne mogu da zaspim. Njegova ruka postaje
mi teška na ramenima dok se prisećam kako je rekao: „O, ne“, kad me je video u
pidžami, i kako je podvukao ruke pod mene da me privuče bliže licu kad je počeo
da me liže. I kako je, u jednom trenutku, posegnuo naviše i držao me za ruku usred
toga.
Želim da to ponovo uradi, ali ne usuđujem se da ga probudim i tražim. Možda
će to uraditi ujutro, pre nego što odem. Možda ćemo moći da radimo to posle škole
u njegovoj učionici, ili ćemo se iskrasti iz kampusa i raditi to u njegovom autu. Ne
uspevam da umirim misli. Čak i kad konačno zadremam, moj mozak i dalje
smišlja planove.
Probudim se nekoliko sati kasnije, napolju je još mrak. U hodniku gori svetlo
i ulazi kroz vrata sobe, pruga na podu. Strejn je kraj mene budan, usne su mu vrele
na mom vratu. Obrćem se na leđa, smešeći se, očekujući da ponovo spusti lice
među moje noge, ali, kad ga pogledam, on je go. Bleda koža prekrivena tamnim
maljama od grudi pa skroz niz noge, a u sredini je njegov penis, ogroman i
uspravan.
„Oh!“, kažem. „O! Au! O!“ Kratke, glupe reči. Kad me uhvati za ruku i prinese
je tome, ponovo počinjem. „Oh! Au!“ Sklapa moje prste oko njega i znam da treba
da pomeram ruku gore-dole, i odmah počinjem da pumpam, vredno kao mali
robot, potpuno nepovezano s mozgom.
Koža je labava i klizi preko mišića ispod, ali grubo, zapinje. Kao kad pas
ispovraća đubre koje mu je danima sedelo u stomaku, žestokim grcanjem, kad se
celo telo trese.
„Sporije, maco“, kaže on. „Malo sporije.“ Pokazuje mi kako želi, a ja
pokušavam da održim taj tempo, iako ruka počinje da me boli. Hoću da mu kažem
da sam umorna, da mu okrenem leđa i da više nikad ne pogledam tu stvar, ali to
bi bilo sebično. Rekao je da je moje golo telo nešto najlepše što je ikada video. Bilo
bi okrutno da mu na to uzvratim gađenjem. Nije važno što se ježim dok ga
dodirujem. Nije važno. U redu je. On je uradio ono za tebe, sad ti uradi ovo za
njega. Možeš da izdržiš nekoliko minuta.
Kada skloni moju ruku, zabrinem se da će tražiti da ga uzmem u usta i to ne
želim, to ne mogu, ali umesto toga pita: „Želiš li da te tucam?“ To je pitanje, ali,
zapravo, ne traži dozvolu.
Ne mogu da pojmim otkud odjednom ta promena u njemu. Sad više nisam ni
sigurna da li je zaista rekao: Zasad nećemo ići dalje od toga, ili je možda
to zasad značilo nešto sasvim drugačije nego što sam ja mislila. Želim li da me on
tuca? Da me tuca. Grubost te reči navodi me da zagnjurim lice u jastuk. Čak mu
ni glas ne zvuči isto, grub je i promukao. Otvaram oči, a on se već premestio
između mojih nogu, namršten od koncentracije.
Pokušavam da otežem, kažem da ne želim da zatrudnim.
„Nećeš“, kaže. „To je nemoguće.“
Odmičem kukove od njega. „Kako to misliš?“
„Išao sam na operaciju, vazektomiju“, kaže. Drži ga jednom rukom, a drugom
me namešta. „Nećeš zatrudneti. Samo se opusti.“ Pokušava da ga ugura, osećam
da mu se palac zariva u moju karlicu. Ne uspeva.
„Moraš da se smiriš, maco“, kaže. „Udahni duboko.“
Otima mi se jecaj, ali on ne prekida, samo kaže da mi odlično ide dok
pokušava da ga stavi unutra. Kaže mi da udahnem, pa da izdahnem, i kad
izdahnem, snažno gurne i prodre malo dublje unutra. Počinjem da plačem,
stvarno plačem – ali on i dalje ne prestaje.
„Odlično ti ide“, kaže. „Još jedan dubok udah, dobro? U redu je što boli. Neće
zauvek boleti. Samo još jedan dubok udah, dobro? Evo ga. Fino. To je fino.“

* * *

Kasnije ustaje iz kreveta, blesak trbuha i zadnjice pre nego što zažmurim. Navlači
gaće i čujem prasak lastiša nalik na bič, ili kad nešto prepukne. Kad ode u kupatilo,
zakašlje se, glasno i jako, i čujem da je pljunuo u lavabo. Pod pokrivačem osećam
bol i klizavo je, noge su mi sluzave sve do kolena. U glavi mi je nalik na jezero po
mirnom danu, staklasto i nepomično. Ja sam ništa, niko, nigde.
Kad se vrati u sobu, ponovo liči na sebe, obukao je majicu i trenerku, stavio je
naočari. Legne u krevet i sklupča se oko mene. „Vodili smo ljubav, zar ne?“, šapuće,
a ja odmeravam udaljenost između tucati se i voditi ljubav.
Posle nekog vremena ponovo to radimo i sporije je, lakše je. Ne svršavam, ali
bar ovog puta ne plačem. Čak mi se i dopada njegova težina na meni, toliko je
težak da mi srce usporava. Svršava uz stenjanje, drhteći, odnekud iz dubine. Kad
ga osetim kako drhti na meni, mišići mi se nesvesno pokrenu i nekako ga stisnem
unutra, i sad razumem na šta ljudi verovatno misle kad pričaju sve ono kako dvoje
postaju jedno.
 Izvinjava se što je tako brzo svršio, što je bio trapav. Kaže da odavno nije bio
intiman s nekim. Kotrljam po glavi reč intiman i mislim na profesorku Tompson.
Posle tog drugog puta idem u kupatilo i zavirujem u ormarić s lekovima, ne
bih ni pomislila na to, ali videla sam u filmovima šta žene rade kad provedu noć u
kući kod nepoznatog muškarca. Ormarić mu je pun običnih stvari, flastera
i neosporina, tableta za varenje, a pored toga su dve narandžaste bočice s nazivima
koje prepoznajem iz reklama, vijagra i velbutrin.
Dok se vozimo po mraku nazad u kampus, a ulične lampe blistaju žuto, pita
me kako se osećam. „Nadam se da ovo nije bilo suviše za tebe“, kaže.
Znam da želi istinu i da treba da mu kažem da mi se nije dopalo što sam se
probudila i zatekla ga podignutog i što se praktično silom ugurao u mene. Da
nisam bila spremna na takav seks. Da mi je delovalo prisilno. Ali nemam hrabrosti
da kažem ništa od toga – čak ni da mi je muka kad se setim kako je stavio moju
ruku na svoj penis i da ne razumem zašto nije stao kad sam počela da plačem. Da
sam stalno mislila: Hoću da idem kući, dokle god je to radio prvi put.
„Dobro sam“, kažem.
On me pažljivo gleda, kao da hoće da se uveri da govorim istinu. „To je
dobro“, kaže. „To i želimo.“
 2017.

Poruka od mame. Zdravo. Zamisli šta se upravo desilo. Usred noći, nisam mogla da
zaspim, čujem nešto napolju, siđem i upalim svetlo na verandi, a ono MEDVED
kopa po kanti za đubre!!! Načisto sam se prestravila. Vrisnula sam, otrčala na sprat
i pokrila se preko glave lol. Sad gledam onu britansku emisiju o kuvanju da se malo
smirim. Pobogu. Drugih vesti nemamo. Ona Mardžori što živi na drugoj strani
jezera ima rak pluća. Ona s kozama. U svakom slučaju, nema joj spasa. Tužno.
Odvezla sam auto na popravku zbog onog s vratima. Trajaće 8-12 nedelja. Dotle
su mi dali neki bezvezan rentakar. Bljak. Užas za užasom. I eto, samo da ti se javim.
Zovi mamu ponekad.
Deset je ujutro, jedva gledam, još sam u krevetu, pokušavam da shvatim o
čemu je poruka. Nemam pojma ko je Mardžori, ni šta ne valja s vratima maminog
auta, ni kakvu to emisiju o kuvanju gleda. Otkako je tata umro, ujutro nalazim
ovakve poruke. Ovde je bar interpunkcija u redu; neki put pošalje nerazumljivu
rečenicu kao tok svesti, punu prekida, toliko smušenu da se zabrinem.
Zatvaram poruku, otvaram Fejsbuk, gledam Tejlorin profil, ima li nešto novo.
U polju za pretragu kucam imena koja sam tražila toliko često da sad iskaču već
posle prvog slova: Džesi Laj, Dženi Marfi. Džesi živi u Bostonu, radi nešto u vezi s
marketingom. Dženi je hirurg u Filadelfiji. Na slikama već izgleda sredovečno, ima
duboke bore oko očiju, u smeđoj kosi uveliko se vide sede. Nisu postavljali na
profil ništa o Strejnu, a i zašto bi? Oni su odrasli ljudi i žive stvarnim, ispunjenim
životom. Nemaju razloga da pamte šta se dešavalo nekad davno, pa čak ni mene.
Zatvaram Fejsbuk, tražim u Guglu „Henri Plau, Koledž Atlantika“, i prvi
rezultat je njegov profil na fakultetskom sajtu, s istom starom fotografijom njega
u kancelariji, pivo koje smo posle zajedno popili stoji neotvoreno na polici za
knjige iza njega. Tada su mu bile trideset četiri godine, bio je samo nekoliko godina
stariji nego ja sad. Drugi rezultat pretrage je članak iz studentskog časopisa
Atlantike, iz maja 2015: „Profesor književnosti Henri Plau dobija nagradu za
najboljeg predavača.“ Ta nagrada dodeljuje se na svake četiri godine, o dobitniku
odlučuju studenti glasanjem. Studentkinja treće godine Ema Tibodo kaže da
su studenti oduševljeni takvim rezultatom: „Henri je neverovatan profesor, veoma
inspirativan, s njim možete pričati o svemu. On je divna osoba. Njegovi časovi
promenili su mi život.“
Skrolujem do kraja članka i dočekuje me kursor koji trepće u praznom okviru
za tekst. „Želite li da ostavite komentar?“ Kucam: „Što se tiče ‘divne osobe’ – verujte
mi, on to nije.“ Međutim, članak je star dve godine, a Henri, zapravo, nije uradio
ništa loše, pa čemu onda ovo? Spuštam telefon na krevet i ponovo tonem u san.

Strejn zove dok idem na posao, naduvana od džointa koji sam popušila dok sam
se spremala. Telefon mi vibrira u ruci, na ekranu bleska njegovo ime, pa stajem
nasred trotoara kao turista, ne primećujući reku pešaka. Prinosim telefon uhu kad
me neko gurne po ramenu, devojka u teksas jakni – ne, dve devojke u istim
jaknama, jedna crnokosa, jedna plavuša. Hodaju podruku, ranci ih lupkaju po
zadnjici. Mora da su srednjoškolke, iskrale su se tokom pauze za ručak da
prošetaju gradom. Crnokosa devojka, koja je naletela na mene, pogleda me preko
ramena. „Izvinite!“, dovikne, a glas joj je lenj i neiskren.
Strejn uveliko govori preko telefona: „Čuješ li me? Kažem ti da sam oslobođen
optužbe.“
„Hoćeš da kažeš da je sve dobro?“
„Sutra se vraćam u učionicu.“ Smeje se kao da ne može da poveruje. „A bio
sam siguran da sam gotov.“
Stojim na trotoaru, i dalje gledam za dvema devojkama koje idu Kongresnom
ulicom, za njihovom ustalasanom kosom. On se vraća u učionicu, ponovo
neozleđen. Polako me obuzima razočaranje kao da sam želela da vidim njegovu
propast, tolika zloba zatiče me nespremnu. Možda je samo zbog naduvanosti, um
mi se tumba niz zečju rupu emocija. Moram prestati da pušim pre posla. Moram
da odrastem, da nastavim dalje.
„Mislio sam da će ti biti drago“, govori Strejn.
 Devojke skreću u neku bočnu ulicu, a ja shvatim da sam zadržavala dah. „I
jeste“, kažem. „Zaista jeste. To je sjajno.“ Ponovo koračam, noge su mi nesigurne.
„Sigurno ti je laknulo.“
„I više nego laknulo“, kaže on. „Već sam počeo da se mirim s idejom da ću
ostatak života provesti u zatvoru.“
Umalo da zakolutam očima od tolikog preterivanja, ali se uzdržim, kao da bi
on nekako mogao da me vidi. Zar zaista misli da bi mogao da dospe u zatvor, on,
rečiti belac sa Harvarda? Taj strah deluje mi neosnovano i pomalo kao glumatanje,
ali možda je okrutno kritikovati ga. Jeste bio uspaničen, u krizi. Ima pravo da malo
drami. Ne znam kakvo je osećanje suočiti se s tolikom propašću. On je oduvek
rizikovao mnogo više nego ja. Jednom u životu budi ljubazna, Vanesa. Zašto uvek
moraš da budeš tako prokleto pakosna?
„Možemo da proslavimo“, kažem. „U subotu sam slobodna. Ima taj novi
skandinavski restoran, svi samo o njemu pričaju.“
Strejn naglo udahne. „Nisam siguran da će to moći“, kaže. Zaustim da
ponudim nešto drugo – drugi restoran, drugi datum, da ja dođem u Norambegu
umesto on ovamo – ali on me preduhitri. „Sad moram da budem oprezan.“
Oprezan. Zaškiljim na tu reč, pokušavam da razumem šta je tačno rekao. „Ne
možeš imati problema ako te neko vidi sa mnom“, kažem. „Meni su trideset dve
godine.“
„Vanesa.“
„Niko to ne pamti.“
„Naravno da pamte“, kaže. Zvuči oštro, nestrpljivo. Ne bi trebalo da mi
objašnjava kako sam i s trideset dve godine i dalje zabranjena, opasna. Ja sam živi
dokaz najgore stvari koju je ikad učinio. Ljudi me pamte. Zato je i bio na ivici
propasti, što ljudi pamte.
„Biće najbolje da se neko vreme držimo podalje“, kaže. „Samo dok se ovo ne
smiri.“
Pazim na disanje dok prelazim ulicu ka hotelu, mašući parking-majstoru koji
stoji kraj ulaza u garažu, spremačicama u bočnoj uličici koje na brzinu puše
cigarete.
„Dobro“, kažem. „Ako tako želiš.“
 Pauza. „Nije da želim. Tako zasad mora biti.“
Otvaram vrata hotela i u lice me udara vazduh gust od mirisa jasmina i
limuna. Bukvalno upumpavaju miris kroz ventilaciju. To bi trebalo da daje
energiju i osvežava čula; takvi detalji čine hotel luksuznim.
„Tako je najbolje“, nastavlja on. „Za oboje.“
„Na poslu sam. Moram da idem.“ Prekidam vezu bez pozdrava. Za trenutak
je to dovoljno da pomislim kako sam pobedila, ali, kad se smestim za svoj pult, u
stomaku osećam rupu koja se širi i cveta poniženjem – ponovo sam odbačena, čim
se pojavila prilika, gurnuta u stranu kao smeće. Isto je uradio i kad su mi bile
dvadeset dve, i kad mi je bilo šesnaest. To je činjenica, toliko jasna i gorka da čak
ni ja ne mogu da je nečim nakitim i zasladim da je lakše progutam. On je samo
hteo da se uveri da ću i dalje ćutati. Ponovo me je iskoristio. Koliko puta? Šta još
treba da se desi, Vanesa?
Za svojim pultom otvaram Tejlorinu stranicu na Fejsbuku. Na samom vrhu
stoji status postavljen pre manje od sata: Škola koja je nekad obećala da će me paziti
i štititi stala je danas na stranu zlostavljača. Razočarana sam, ali ne i
iznenađena. Ispod toga je niz komentara, prvi ima nekoliko desetina
lajkova: Strašno mi je žao. Postoji li još nešto što možeš da preduzmeš, ili je ovo
kraj? Kad vidim Tejlorin odgovor, usta mi se osuše.
Nema šanse da ovo bude kraj, kaže.

Tokom pauze izlazim u uličicu iza hotela i s dna torbe iskopam zgužvanu paklicu
cigareta. Pušim naslonjena na požarni izlaz, skrolujući po telefonu dok ne čujem
šuštanje koraka na pločniku, prigušen smeh. Podignem pogled i vidim one dve
devojke od jutros. Stoje na drugom kraju uličice, a plavuša steže crnku za ruku.
„Idi, pitaj je“, kaže plavuša. „Hajde.“
Crnokosa devojka zakorači prema meni, stane, prekrsti ruke. „Hej“, dovikuje.
„Možemo li, ovaj...“ Gleda preko ramena plavušu, koja pokriva rukom usta, krijući
osmeh ofucanim rukavom teksas jakne.
„Imate li još jednu cigaretu?'*, pita crnka.
Kad pružim dve, obe pohitaju ka meni. „Malo su bajate“, kažem. U redu je,
odgovaraju. Sasvim je u redu. Plavuša smakne ranac s jednog ramena i vadi upaljač
iz prednjeg džepa. Pale cigarete jedna drugoj, obrazi im upadnu dok uvlače dim.
Dovoljno su mi blizu da vidim izvijene vrhove ajlajnera i sićušne bubuljice duž
linije kose. Kad se nađem pred devojkama u tim godinama, magičnim godinama
koje me je Strejn naučio da mitologizujem, osećam da postajem on. Pitanja mi se
formiraju na jeziku, takva da ih zadržim za sebe. Stežem zube da mi neko ne bi
pobeglo – kako se zovete, koliko vam je godina, hoćete li još koju cigaretu, ili pivo,
ili travu? Sasvim lako zamišljam kako im je, dovoljno su očajne da daju starijoj
devojci šta god ova poželi, samo da bi ostala u blizini.
Devojke mi zahvale preko ramena dok idu ka izlazu iz uličice, nervoza je
zamenjena tromom smirenošću zahvaljujući cigaretama u ruci. Njišu kukovima,
skreću za ugao, dobace mi još jedan pogled i odlaze.
Gledam u mesto gde su nestale, sunce na zalasku pozlatilo je potočić vode koji
izvire iz kontejnera, vetrobran kamioneta za dostavu. Pitam se šta su devojke
videle kad su me pogledale, jesu li osetile bliskost, jesu li se usudile da me zamole
za cigaretu zato što su videle da sam, uprkos godinama, zapravo, jedna od njih.
Izdahnem dim, uzimam telefon i otvaram Tejlorin profil, ali ne vidim ništa.
Moj um je otišao, trči za devojkama, želi da zna šta bi Strejn mislio o njima s tim
ižicanim cigaretama i odlučnim držanjem. Verovatno bi mu bile grube, suviše
samouverene, rizične. Ti si tako podatna, govorio je dok sam mu dopuštala da
premešta moje telo. Zvučalo je kao kompliment, moja pasivnost je retka i
dragocena.
Šta bi ona uradila? To je pitanje više nalik na lavirint, mogu se izgubiti u
njemu kad god vidim neku mladu devojku. Kad bi profesor pokušao da je pipa, da
li bi reagovala onako kako treba, odgurnula njegovu ruku i pobegla? Ili bi dozvolila
da joj telo ostane nepomično sve dok on ne završi? Ponekad pokušavam da
zamislim neku drugu devojku kako radi to što sam ja radila – tone u zadovoljstvo
dodira, žudi za njim, gradi svoj život oko toga – ali ne uspevam. Moj mozak stiže
u ćorsokak, u lavirint progutan tamom. Nezamislivo. Neizrecivo.
Nikad to ne bih uradio da nisi bila tako željna, rekao je. Zvuči kao obmana.
Koja devojka bi želela ono što mi je uradio? Ali to je istina, bez obzira na to veruje
li neko ili ne. Privučena ka tome, ka njemu, ja sam bila tip devojke kakav ne bi
trebalo da postoji: spremna da se baci pred noge pedofilu.
 Ali ne, to nije prava reč, nikad nije bila. To je izvlačenje, laž u istom smislu
kao što bi bilo pogrešno nazvati mene samo i isključivo žrtvom. On nikad nije bio
tako jednostavan, a nisam ni ja.
Namerno se vraćam u hotelsko predvorje okolnim putem, prolazim kroz
najniži nivo podzemne garaže, kraj bučne perionice s ogromnim mašinama za
pranje i sušenje. Glavna sobarica zaustavlja me na stepeništu, pita me da li bih
pristala da ponesem dodatne peškire gospodinu Gecu, biznismenu svakog drugog
ponedeljka, u sobi 342.
„Sigurno ti neće smetati?“, pita me dok mi predaje peškire. „Ume da bude
bezobrazan prema mojim devojkama, ali ti si mu simpatična.“
Kucam na vrata 342, čujem korake, a onda gospodin Gee otvara vrata –
obučen samo u peškir oko pojasa, mokra kosa, kapi vode na ramenima, tamne
malje na grudima i duž sredine stomaka.
Kad me vidi, lice mu sine. „Vanesa! Nisam očekivao tebe.“ Šire otvara vrata,
pokazuje mi glavom da uđem, „Možeš li da spustiš peškire na krevet?“
Oklevam na pragu, procenjujem udaljenost od vrata do kreveta i od kreveta
do komode, gde gospodin Gee slobodnom rukom otvara novčanik, dok drugom i
dalje drži peškir. Ne želim da se vrata zatvore, ne želim da ostanem sama s njim.
Moram da žurim, hitam ka krevetu i bacam peškire. Stižem nazad do vrata pre
nego što su stigla da se zatvore.
„Samo trenutak.“ Gospodin Gee pruža mi dvadeseticu. Počinjem da
odmahujem glavom – to je suviše velika napojnica za tako rutinsku uslugu kao što
su čisti peškiri, sumnjivo je velika, dovoljno da me natera u bekstvo. On mi maše
novčanicom onako kako bi mahao komadićem hrane pred opreznim psom
lutalicom. Zakoračim ponovo u sobu, uzmem novac, a on pritom prevuče prste
preko mojih. I namigne. „Hvala, dušo“, kaže.
Kad sam opet na sigurnom, u predvorju iza svog pulta, stavljam dvadeseticu
u tašnu, govorim sebi da ću je potrošiti na biber-sprej, džepni nož, nešto što mogu
da nosim sa sobom pa makar ga nikad ne upotrebila. Samo da znam da je tu.
Utom mi zazuji telefon: novi imejl.

Za: vanesavaj@gmail.com
Od: dzbejli@femzin.com
Tema: Priča o školi Brouik

Zdravo, Vanesa,
Moje ime je Dženin Bejli i pišem za časopis Femzin; trenutno radim
članak o optužbama za seksualno zlostavljanje u školi Brouik u
Norambegi, Mejn, koju znam da si pohađala od 1999. do 2001.
Razgovarala sam s Tejlor Berč, nekadašnjom učenicom te škole, koja
tvrdi da ju je 2006. seksualno napastvovao profesor engleskog Džejkob
Strejn, a pomenuto je i tvoje ime kao još jedne potencijalne žrtve. Dok sam
istraživala za članak, dobila sam još jednu anonimnu dojavu u vezi sa
seksualnim zlostavljanjem koje se navodno desilo u školi Brouik, a
uključivalo je tebe i profesora Strejna.
Vanesa, želela bih da razgovaram s tobom. Rešena sam da napišem
ovaj članak uz najveću moguću uviđavnost i želim da stavim u prvi plan
priče preživelih, pri čemu će se videti da su Džejkob Strejn i škola Brouik
odgovorni. S obzirom na veliki broj istaknutih priča o seksualnom
napastvovanju, mislim da imamo dobru priliku da nešto postignemo,
naročito ako uspemo da povežemo tvoju i Tejlorinu priču. Ti bi, naravno,
imala punu kontrolu nad onim što će u članku pisati o tvom iskustvu.
Posmatraj ovo kao šansu da kažeš svoju istinu na svoj način.
Možeš mi odgovoriti na ovu imejl-adresu, ili na telefon (385) 843-
0999. Zovi ili pošalji poruku kad god ti odgovara.
Zaista se nadam da ćemo se čuti,
Dženin
 2001.

Ove zime svi su nekako umorni. Hladnoća je neumoljiva, noću temperatura pada
na minus trideset, a kada se podigne na „samo“ minus petnaest, pada sneg – dan
za danom. Posle svake mećave smetovi rastu sve dok se kampus ne pretvori u
lavirint visokih zidova ispod svetlosivog neba; odeća koja je za Božić bila nova, sad
je puna soli i grudvica, a čekaju nas još četiri meseca zime. Profesori su nestrpljivi,
čak i zlobni, opisne ocene koje nam daju toliko su stroge da se sastanci s
profesorom-savetnikom završavaju u suzama. Za vikend na Dan Martina
Lutera Kinga, domar Gulda izgubi strpljenje i zaključa kupatilo kada se
odvodi pod tuševima po milioniti put zapuše od kose, pa profesorka
Tompson mora da obija bravu spajalicama. Učenici, takođe, lude. Jedne večeri
u trpezariji Dina i Lusi strašno se posvađaju zbog izgubljenog para cipela, nastupa
vriska i čak tuča – Lusi zgrabi Dinu za kosu i odbija da je pusti.
Starešine spavaonica stalno su na oprezu da otkriju znake depresije, jer se pre
četiri zime jedan dečko iz drugog razreda obesio u svojoj sobi. Profesorka
Tompson organizuje mnoštvo aktivnosti kako bismo odagnale loše raspoloženje:
večeri društvenih igara, večeri ručnih radova, žurke s mešenjem kolača i filmske
večeri, uvek najavljene lecima jarkih boja koje nam gurne pod vrata. Podstiče nas
da dolazimo u njen stan i koristimo njenu kutiju za svetlosnu terapiju ako ikad
osetimo da nas muče „tužne misli“.
A za sve to vreme ja sam samo napola tu. Mozak kao da mi je podeljen, jednim
delom je tu, a drugim postoji samo u noćima koje mi se dešavaju. Pošto Strejn i ja
spavamo zajedno, više se ne uklapam u stara mesta. Sve što napišem zvuči mi
šuplje; prestajem da nudim da šetam psa profesorke Tompson. Na časovima se
osećam izdvojeno, kao da sve pratim sa distance. Na američkoj književnosti
gledam Dženi kako menja mesto za velikim stolom da bi bila pored Hane Levesk,
koja gleda u Dženi pogledom punim obožavanja; verovatno sam i ja tako
izgledala prošle godine, i osećam prigušenu zbunjenost, kao da gledam film
s neobičnim zapletom. Sve što vidim deluje mi nestvarno, kao simulacija. Nemam
izbora, moram da se ponašam kao da sam ista kao pre, ali sad sam okružena
kanjonom koji me odvaja od svih. Nisam sigurna da li je kanjon nastao zbog seksa
ili je sve vreme bio tu, a Strejn mi je samo pomogao da ga vidim. Strejn kaže da je
ovo drugo. Kaže da je osetio da sam drugačija čim me je prvi put video.
„Zar nisi uvek bila izvan sveta, neprilagođena?“, pita me. „Kladim se da su ti
oduvek govorili da si zrela za svoje godine. Zar ne?“
Prisećam se trećeg razreda, kad sam donela kući mesečni izveštaj iz škole u
kome je učiteljica napisala: Vanesa je veoma napredna, kao da se ubrzano primiče
tridesetoj. Nisam sigurna da sam ikada i bila dete.

Dvadeset minuta pre povečerja ulazim u kupatilo u Guldu s neseserom za tuširanje

i peškirom, i zatičem Dženi kako stoji kraj umivaonika i sapuna lice. Pošto smo u
istom domu, neizbežno je da se susrećemo, ali dosad sam se trudila da to svedem
na što manju meru – penjem se na sprat zadnjim stepeništem kako ne bih prolazila
pored njene sobe, tuširam se kasno uveče. Moramo da slušamo zajedno američku
književnost, ali tu sam toliko usmerena na Strejna da mi je lako da je ignorišem.
Jedva da uopšte primećujem bilo koga iz razreda.
Zato me pogled na nju u kupatilu, u japankama i istom štrokavom
bademantilu koji je nosila i prošle godine, toliko zaprepasti da instinktivno
krenem nazad u hodnik. Ona me zaustavlja.
„Ne moraš da bežiš“, kaže, tromim glasom kao da se dosađuje. „Osim ako me
stvarno baš toliko mrziš.“
Masira prstima lice, utrljava preparat u kožu. Kosa joj je izrasla, više nije paž
kao na početku školske godine, već je skupljena u neurednu punđu na vitkom
vratu – nekad se ponašala kao da joj to smeta, stalno se žalila kako joj glava izgleda
kao loptica na slamci, ili cvet na dršci. Isto tako žalila se i na mršave prste, na
stopala broj trideset šest, uporno je skretala pažnju na ono na čemu sam joj najviše
zavidela. Da li joj i dalje zavidim? Ponekad primetim da je Strejn gleda na času,
prati pogledom liniju kičme sve do blistavosmeđe kose. Mala Kleopatra. „Vrat ti
je savršen, Dženi“, govorila sam joj. „Znaš da jeste.“ I naravno da je znala; morala
je znati. Samo je želela da joj i ja to kažem.
„Ne mrzim te“, kažem sada.
Dženi me gleda u ogledalu, deluje sumnjičavo. „Naravno.“
Pitam se da li bi joj bilo krivo kad bih rekla da više ne osećam ništa prema
njoj. Da se ne sećam zašto mi je prekid našeg prijateljstva izgledao kao kraj sveta,
niti zašto mi je to prijateljstvo delovalo tako duboko kao da nikad neće biti većeg.
Sada mi je samo pomalo neprijatno kad ga se setim, kao i svake druge faze koju
sam prerasla. Sećam se koliko sam bila očajna kad je počela da se zabavlja s
Tomom pa se on svuda pojavljivao, sedeo je s nama za svakim obrokom, čekao je
ispred učionice za algebru kako bi proveo s njom ta dva minuta koliko je potrebno
da se pređe iz jedne zgrade u drugu. Tvrdila sam da nisam ljubomorna, ali naravno
da sam bila, i na nju i na njega. Htela sam da i ja imam sve to – i momka i najbolju
drugaricu, nekoga ko će me toliko voleti da niko ne može da se ugura između nas.
To je bila ogromna, čudovišna čežnja koju nisam uspevala da suzbijem. Znala sam
da je preterano što je osećam, da ne smem da je pokazujem, ali nisam mogla da se
uzdržim, i jedne subote po podne izvikala sam se na Dženi u pekari u gradu,
vrištala sam kao malo dete kad dobije napad besa. Dogovorile smo se da
provedemo dan zajedno, samo nas dve, kao u vreme pre njenog momka, ali već
za jedan sat pojavio se Tom, privukao stolicu, seo za naš sto i počeo da je mazi po
vratu. Nisam mogla to da podnesem. Pukla sam.
To je bilo krajem aprila, ali bes se kuvao u meni već mesecima, i to objašnjava
zašto se Dženi nije šokirala, nego je smesta reagovala kao da je već neko vreme
očekivala da se brana provali. Čim smo se ponovo našle u sobi, rekla je: „Tom misli
da si suviše vezana za mene.“ Kada sam je pitala šta tačno znači „suviše vezana“,
pokušala je da ublaži: „Tako je on rekao.“ Bilo mi je svejedno šta Tom kaže o meni;
on je bio samo momak koji jedva išta progovara, jedino iole zanimljivo u vezi
s njim bile su one majice s nazivima bendova. Međutim, ubijalo me je to što Dženi
smatra da je vredno ponoviti „suviše vezana“. Od pomisli na to šta sve može značiti
kad sam suviše vezana za drugu devojku dizala mi se kosa na glavi. „To nije tačno“,
rekla sam, a Dženi mi je dobacila isti onaj sumnjičavi pogled kao sada. Jeste,
Vanesa. Kako god ti kažeš. Nisam se upuštala u dalju raspravu; ućutala sam,
prestala sam da govorim s njom i prešle smo u nemu pat-poziciju koja je trajala
sve do sada. Duboko u sebi znam da je imala pravo: jesam je suviše volela i nisam
mogla da zamislim da to prestane. Ali evo, manje od godinu dana kasnije, potpuno
sam ravnodušna.
Ona se naginje nad umivaonik, spira sapun i briše lice. „Mogu li da te pitam
nešto? Zato što sam čula nešto o tebi.“
Trepćem, trgnuta iz sećanja. „Šta si čula?“
„Neću da ti kažem. Stvarno je... znam da ne može biti istina.“
„Reci mi.“
Ona stegne usne, traži prave reči. Onda progovara vrlo tiho. „Neko je rekao
da si u vezi s profesorom Strejnom.“
Čeka da vidi kako ću reagovati, očekuje poricanje, ali ja sam suviše
zaprepašćena da bih progovorila. Gledam je kao kroz obrnuti teleskop – peškir i
dalje pritisnut na obraz, rumen vrat. Konačno dolazim do reči. „Nije istina.“
Dženi klima glavom. „Tako sam i mislila.“ Okreće se ka umivaoniku, spušta
peškir, uzima četkicu za zube, otvara slavinu. U mojim ušima, taj zvuk pojačan je
do tutnjave okeana. Čitavo kupatilo kao da je ispunjeno vodom, pločice na
zidovima se talasaju.
Ona ispljune pastu, zavrne slavinu, upitno me gleda. „Je li tako?“, pita.
Je li nešto rekla? Dok je prala zube? Vrtim glavom; usta su mi otvorena. Dženi
me gleda, ima nešto na umu.
„Pomalo je čudno“, kaže, „što uvek ostaješ u njegovoj učionici posle časa.“

* * *

Strejn počinje da se pojavljuje na sve strane, kao da pokušava da me drži na oku.

Dolazi u trpezariju i gleda u mene sedeći za stolom za profesore. Dolazi u
biblioteku u vreme za učenje, razgleda policu za knjige tačno ispred mene. Prolazi
ispred otvorenih vrata učionice za francuski dok sam ja na času, i svaki put me
pogleda. Znam da sam pod prismotrom, a to mi se u isto vreme čini kao laskanje,
tlačenje i proganjanje.
Jedne subote uveče ležim u krevetu, kosa mi je mokra posle tuširanja, gledam
u domaći zadatak. U domu je tišina; ovog vikenda imamo atletsko takmičenje u
dvorani, košarkaši gostuju negde, skijaško takmičenje u Šugarloufu. Taman
zadremam kad me trgne kucanje na vratima, knjige popadaju na pod. Otvorim
vrata, napola očekujući da vidim Strejna, da me zgrabi za ruku i povede u svoj auto,
u svoju kuću, u svoj krevet. Ali vidim samo niz zatvorenih vrata u osvetljenom
hodniku, nigde nikoga.
Jednog popodneva pita me gde sam išla tokom ručka. Pet je po podne i sedimo
u kancelariji iza njegove učionice, ostatak zgrade društvenih nauka prazan je i
mračan. Kancelarija je samo malo veća od ostave, s taman toliko prostora za sto,
stolicu i kauč presvučen tvidom s ofucanim naslonom za ruke. Bio je pun kutija sa
starim sveskama i davno predatim referatima, ali on je raščistio sobicu da bismo
mogli da je koristimo. To je savršeno skrovište – dvoja zaključana vrata između
nas i hodnika.
Podižem noge na kauč. „Otišla sam u moju sobu. Pisala sam domaći iz
biologije.“
„Kao da sam te video da si se iskrala s još nekim.“
„Uopšte nisam.“
On seda na drugi kraj kauča, uzima moje noge u krilo i podiže sa stola nečiji
rad koji treba oceniti. Neko vreme ćutke sedimo, on ispravlja zadatke, a ja čitam
lekciju iz istorije. Onda progovori. „Hoću da budem siguran da su granice koje
smo ti i ja povukli i dalje čvrste.“
Gledam ga, ne znam šta hoće da kaže.
„Znam koliko je iskušenje da se poveriš nekoj drugarici.“
„Ja nemam drugarice.“
On spušta papir i olovku na sto i uzima me za stopala, najpre ih masira, a onda
mi obuhvati članke. „Ja ti verujem, zaista. Ali da li razumeš koliko je važno da ovo
ostane tajna?“
„Naravno.“
„Važno mi je da to ozbiljno shvatiš.“
„Veoma sam ozbiljna.“ Pokušavam da povučem noge. On me steže za članke
i ne mogu da ih pomerim.
„Pitam se jesi li svesna posledica koje bi nas snašle ako nas otkriju.“ Zaustim
da odgovorim, ali on me preduhitri. „Mene bi najverovatnije otpustili, da. Ali tebe
bi poslali da se pakuješ. Brouik ne bi želeo da ostaneš ovde posle takvog skandala.“
 Skeptično ga gledam. „Ne bi mene izbacili. Ja nisam kriva.“ Onda dodajem,
ne želeći da me on pogrešno razume. „Strogo tehnički gledano, jer sam maloletna.“
„To nije bitno“, kaže on. „Ne onima gore. Oni paze da se oslobode svakog ko
pravi probleme. Tako funkcionišu ovakva mesta.“
Priča dalje, zabačene glave kao da se obraća tavanici: „Ako budemo imali
sreće, neće se pročuti dalje od škole, ali, ako se umeša i policija, ja ću skoro sigurno
u zatvor. A ti bi mogla da se nađeš u hraniteljskoj porodici.“
„Koješta“, odmah kažem. „Ne bi mi to uradili.“
„Začudila bi se.“
„Možda zaboravljaš, ali ja imam roditelje.“
„Da, ali država ne voli roditelje koji dozvoljavaju da se njihovo dete mota s
prestupnicima. Tako bi me obeležili, bio bih seksualni prestupnik. Kada me
uhapse, sledeći korak bio bi da tebe stave pod starateljstvo države. Poslali bi te u
neku paklenu rupu – grupni smeštaj za decu tek izašlu iz popravnog doma, ko zna
šta bi ti tamo radili. Celokupna tvoja budućnost bila bi pod znakom pitanja. Ne bi
mogla da se upišeš na studije. Verovatno ni srednju školu ne bi završila. Možda mi
ne veruješ, Vanesa, ali nemaš pojma koliko sistem može biti okrutan. Ako im
daš povod, učiniće sve što mogu da unište život i meni i tebi.
Kad počne te priče, moj mozak ne uspeva da ga prati. Čini mi se da preteruje,
ali suviše sam obuzeta time i gubim predstavu o tome u šta tačno verujem. Kad on
govori, čak i neverovatne stvari postaju sasvim moguće. „Razumem“, kažem sada.
„Nikad nikome neću reći dokle god sam živa. Radije ću umreti. Dobro? Umreću.
Možemo li sad da ne pričamo više o tome?“
On se na to trgne i trepće kao da se tek probudio. Pruža mi ruke da priđem u
zagrljaj i privija me uz sebe. Ponavlja izvini, mnogo puta, toliko da reč prestaje da
ima ikakvog smisla.
„Nisam hteo da te uplašim“, kaže. „Mnogo toga je na kocki.“
„Znam. Nisam glupa.“
„Znam da nisi glupa. Znam da nisi.“
Svi koji uče francuski idu na izlet u Kvebek Siti za vikend. Krećemo rano ujutro,
ukrcavamo se u autobus sa somotskim sedištima i malim televizijskim ekranima.
Sedim kraj prozora, u zadnjem delu, vadim iz ranca diskmen, stavljam CD i
pokušavam da izgledam kao da mi nije bitno što jedina sedim sama.
Tokom prva dva sata gledam kroz prozor dok prolazimo između brda i njiva.
Kada stignemo do kanadske granice, predeo ostaje isti, ali saobraćajni znaci su na
francuskom. Madam Loren ustaje sa svog sedišta napred i skreće nam
pažnju. „Regardez!“ Pokazuje nam svaki natpis kraj kojeg prolazimo i traži da ih
čitamo naglas. „Ouest, arrêt...“
Negde usred Kvebeka stajemo na odmorištu s restoranom i pravi se red pred
kupatilom. Vidim telefonsku govornicu, a imam u džepu dve telefonske kartice od
Strejna, s uputstvom da zovem ako budem usamljena. Uzimam slušalicu i biram
broj, kad se iz restorana pojavi Džesi Laj u dugom crnom kaputu koji se širi oko
njega, nalik na plašt, a za njim Majk i Džo Ruso; keze se, podgurkuju i čak i ne
pokušavaju da utišaju glas dok mu se podsmevaju. „Pogledaj samo Princa Tame“,
govore. „Pa to je mafija u kaputu.“ Ne govore da je gej, jer bi to bilo previše, ali
deluje kao da mu se, zapravo, podsmevaju zbog toga, a ne zbog kaputa.
Džesijevo lice, isturene brade i stegnute vilice, pokazuje da ih dobro čuje, ali da
je suviše ponosan da bi išta rekao. Ja ostavljam telefon i žurim ka njemu.
„Hej!“ Smešim se Džesiju kao da smo dobri prijatelji. Iza nas braća Ruso
prestaju da se cerekaju, manje zbog mene a više zbog Margo Aterton, koja stoji
kraj autobusa i skida džemper, pa joj se pojavi dobar pedalj stomaka kad i majica
pođe naviše; ipak, osećam da sam dobro postupila. Džesi ne kaže ništa dok ulazimo
u autobus i vraćamo se na svoja sedišta, ali, pre nego što krenemo dalje, uzima
svoje stvari i prilazi mi.
„Mogu li tu da sednem?“, pita, pokazujući prazno mesto. Skidam slušalice,
klimam glavom i sklanjam ranac. Džesi seda uz uzdah i zabaci glavu. Ostaje tako
dok se autobus ne zatrese polazeći s parkinga, nazad na auto-put.
„Ta dvojica su kreteni“, kažem.
On otvara oči i naglo udahne. „Nisu baš tako strašni“, kaže, pa otvara knjigu
i malo se odmiče od mene.
„Ali bili su grozni prema tebi“, objašnjavam mu kao da on to nije primetio.
 „Ma u redu je“, mrmlja on, ne podižući pogled s knjige. Vidim da grčevito
drži stranice, a crni lak na noktima mu se ljušti.

U Kvebek Sitiju, madam Loren vodi nas po kaldrmisanim ulicama, pokazujući

nam istorijske zgrade – Katedralu Notr Dam, Hotel Šato Frontenak. Džesi i ja
pravimo se da nismo zajedno dok polako zaostajemo iza grupe, gledamo
pantomimičare koji nastupaju na velikim granitnim pijedestalima, vozimo se
žičarom iz gornjeg grada u donji i ponovo gore. On kupuje bofl suvenire: akvarel
Frontenaka od starice na ulici i kašiku s graviranim prizorom sa Zimskog festivala,
koju pruža meni. Sustižemo grupu sat kasnije i očekujemo grdnju, ali izgleda
da niko nije ni primetio da nas nema. Tokom ostatka popodneva Džesi i ja ponovo
se odšunjamo, pa lutamo ulicama starog grada bez mnogo razgovora, samo se
ćušnemo s vremena na vreme kad primetimo nešto neobično ili smešno.
Drugog dana izleta pokušam da pozovem Strejna iz javne govornice, ali ne
javlja se na telefon, a ja se ne usuđujem da ostavim poruku. Džesi me ne pita koga
pokušavam da pozovem, zna i bez toga.
„Verovatno je u kampusu“, kaže. „U biblioteci se održava veče humora. Svi
profesori društvenih nauka moraju da prisustvuju.“
Gledam ga netremice dok vraćam telefonsku karticu u džep.
„Ne moraš da brineš“, kaže. „Neću nikome reći.“
„Otkud znaš?“
Strogo me gleda, u smislu: Mora da se šališ. „Stalno ste zajedno. Vrlo je
očigledno šta se dešava. Osim toga, lično sam gledao kako počinje.“
Setim se šta je Strejn govorio o udomiteljima i zatvoru. Zato odlučujem da za
svaki slučaj poričem. „Nije istina“, kažem. To zvuči toliko jadno da me on ponovo
značajno pogleda, u smislu: Molim te!
U nedelju ujutro krećemo nazad. Posle jednog sata vožnje, Džesi uzdahne i
spusti knjigu u krilo, pogleda me i da mi znak da skinem slušalice.
„Ti znaš koliko je glupo to što radiš, zar ne?“, pita. „Mislim, neverovatno
glupo.“
„Koje?“
 Dugo me gleda. „Zabavljanje s profesorom.“
Brzo gledam sedišta oko nas, ali svi su nečim zauzeti – spavaju, čitaju, ili imaju
slušalice na ušima.
Džesi nastavlja. „Meni to ne smeta, u moralnom smislu i tome slično. Samo
kažem da će ti on verovatno uništiti život.“
Pravim se da nije pogodio pravo u metu i kažem da vredi rizika. Pitam se kako
mu to zvuči: manijački, hrabro ili oboje. Džesi odmahuje glavom.
„Šta?“
„Ti si idiot“, kaže. „Samo to.“
„O, baš ti hvala.“
„Ne govorim to kao uvredu. I ja sam isto idiot, na svoj način.“
Kad mi Džesi kaže da sam idiot, to me podseti da mi je Strejn rekao da sam
mračni romantičar – i jedno i drugo kao da ukazuje na sklonost ka donošenju
pogrešnih odluka. Pre neki dan Strejn je rekao za mene da sam melanholik, pa sam
potražila u rečniku: to je reč koja označava nedruštvenu osobu sklonu pesimizmu.

Norambegu pogađa jaka oluja i budimo se u kampusu okovanom pod centimetar

i po leda. Grane drveća povijaju se pod težinom, dopirući sve do zemlje, a na snegu
se uhvatila toliko čvrsta pokorica da koračamo po njemu bez propadanja. U
subotu po podne, na kauču u Strejnovoj kancelariji, tucamo se prvi put po danu.
Posle toga izbegavam da gledam njegovo golo telo, pa se zagledam u čestice prašine
koje lebde u mlazu svetlosti, zelenkaste zbog boje prozorskog stakla. On prevlači
prstom preko plavih vena na mojoj koži, govori kako od mene postaje gladan, da
bi me pojeo kad bi mogao. Ja mu bez reči pružam ruku. Samo napred. On je kao
bajagi ugrize, samo usnama, ali ja bih mu verovatno dozvolila i da me rastrgne.
Dozvolila bih mu bilo šta.
Dolazi februar, a ja postajem i bolja i gora u skrivanju. Prestajem da pominjem
Strejna kad nedeljom uveče telefoniram kući, ali ne mogu da izbegavam njegovu
učionicu. Postala sam inventar u njoj. Čak i kad drugi učenici dolaze da im
pomogne tokom vremena za konsultacije, ja ostajem za velikim stolom, praveći se
da sam zadubljena u učenje, ali prisluškujem toliko napeto da mi uši gore.
 Jednog popodneva, kad ostanemo sami, on vadi polaroid iz akten-tašne i pita
sme li da me fotografiše za stolom. „Hoću da se sećam kako si izgledala dok tu
sediš“, kaže. Ja na to počinjem da se smejem od nervoze. Dotaknem lice, pa kosu.
Mrzim slikanje. „Možeš da odbiješ“, kaže on, ali vidim žudnju u njegovim očima,
koliko mu je to važno. Ako odbijem, bio bi očajan. Zato dopuštam da me snimi
nekoliko puta, najpre za velikim stolom a potom i za profesorskim, pa zatim na
kauču u maloj kancelariji, podvijenih nogu i sa sveskom u krilu. Veoma mi je
zahvalan, smeši se od uva do uva dok gleda kako se pojavljuju slike. Kaže da će ih
zauvek čuvati.
Nekog drugog popodneva donosi mi novu knjigu za čitanje – Bledu
vatru Vladimira Nabokova. Počinjem da je listam čim mi je pruži, ali ne liči na
roman: na stranicama se vidi dugačka pesma s mnoštvom fusnota.
„To je teška knjiga“, objašnjava Strejn. „Manje je pristupačna od Lolite. Ovo
je roman koji traži od čitaoca da mu prepusti kontrolu. Moraš da ga iskusiš, a ne
da pokušavaš da ga razumeš. Postmodernizam...“ Zaćuti kad vidi razočaranje na
mom licu. Ja sam želela još jednu Lolitu.
„Čekaj da ti pokažem nešto.“ Uzima knjigu od mene, lista da nađe pravu
stranu, pokazuje mi jednu strofu. „Pogledaj, kao da govori o tebi.“

Dođi da te obožavam, dođi da te milujem.

Moja mračna Vaneso, s krmeznim prugama, blagoslovena.
Moj leptiru Admirable! Objasni
Kako si mogla, u mraku Ulice jorgovana,
da dopustiš prostom, histeričnom Džonu Šejdu
da ti slini na lice, u uho, na lopaticu?2

Zastaje mi dah; lice mi gori.

„Neverovatno, zar ne?“, On se smeši, gledajući u stranicu. „Moja mračna
Vanesa, obožavana i milovana.“ Miluje me po kosi, umotava pramen oko prsta. S

2
Prepev: David Albahari. (Prim. prev.)
krmeznim prugama, crvenim kao javor. Sećam se šta sam rekla kad mi je pokazao
pesmu Džonatana Svifta, o tome kako su sva ova osećanja predodređena. Nisam
tada to ozbiljno mislila. Rekla sam to samo da bih pokazala da sam srećna i voljna.
Ali, videvši svoje ime na stranici, osećam kao da padam, kao da nemam ni
trunke kontrole. Možda je ovo stvarno bilo unapred suđeno. Možda sam rođena
zbog ovoga.
Još smo nagnuti nad knjigu, Strejnova ruka je na mojim leđima, kad u
učionicu uđe stari, ćelavi profesor Nojz. Nas dvoje istog časa krenemo na dve
strane, ja ka velikom stolu a Strejn prema katedri, očigledno uhvaćeni. Ali profesor
Nojz kao da se ne potresa. Nasmeje se i gleda Strejna. „Vidim da imaš profesorskog
ljubimca“, kao da to nije ništa osobito. Zato se upitam da li baš moramo toliko da
se plašimo da će nas neko uhvatiti. Možda ne bi bio kraj sveta ako škola sazna.
Strejn će dobiti grdnju, reći će mu da sačeka dok maturiram i napunim osamnaest
godina.
Kada profesor Nojz ode, pogledam Strejna. „Jesu li i drugi profesori i učenice
radili ovo?“
„Šta?“
„Ovo.“
Podiže pogled sa stola. „Dešavalo se.“
Vraća se čitanju, a meni sledeće pitanje teško leži na jeziku. Pre nego što ga
izgovorim, pogledam svoje šake. Zamišljam odgovor jasno ispisan na njegovom
licu, a ne želim da ga vidim. Zapravo, ne želim da znam.
„A ti? Jesi li ti, s nekom drugom učenicom?“
„Misliš li da jesam?“
Podižem pogled, nespremna. Ne znam šta da mislim. Znam šta želim da
verujem, šta moram da verujem, ali nemam pojma kako to ide s onim što se možda
dešavalo u svim godinama pre mene. On je ovde profesor maltene od mog rođenja.
Strejn me gleda dok tražim prave reči, a licem mu se širi osmeh. Konačno
progovara. „Odgovor je ne. Čak i ako sam imao trenutke želje, nikad mi se nije
činilo vrednim rizika. Sve dok se ti nisi pojavila.“
 Pokušavam da sakrijem koliko sam srećna pa kao kolutam očima, ali njegove
reči otvaraju mi grudni koš i ostavljaju me bespomoćnom. Ništa ga ne sprečava da
pruži ruku i uzme sve što želi. Ja sam posebna. Ja sam posebna. Ja sam posebna.

Čitam Bledu vatru kada profesorka Tompson kucne na moja vrata za proveru pred
povečerje. Samo proviri unutra, skinula je šminku, kosa joj je vezana gumicom;
vidi me i štriklira moje ime na spisku.
„Vanesa.“ Ulazi u sobu. „Nemoj zaboraviti da se odjaviš pre nego što odeš u
petak, važi? Zaboravila si pre božićnog raspusta.“
Prilazi još korak bliže i ja savijam ugao stranice koju sam čitala i zatvaram
knjigu. Osećam vrtoglavicu, jer sam našla još sebe u tekstu: grad u kome živi glavni
lik zove se Nju Vaj.
„Kako idu domaći?“ pita ona.
Nikad nisam pitala Strejna za profesorku Tompson. Od igranke za Noć
veštica nisam ih videla zajedno i sećam se kako je, pošto smo prvi put vodili ljubav,
rekao da odavno nije bio intiman. Ako nikad nisu spavali, onda su samo prijatelji
i nema razloga da budem ljubomorna. Znam sve to. Ipak, kad je ona u blizini,
obuzima me zloba, želja da joj nagovestim šta sam radila, šta sam u stanju da
uradim.
Spuštam Bledu vatru tako da može da vidi naslov. „Nije domaći. Ili možda
pomalo jeste. To je za profesora Strejna.“
Ona se nasmeši, razdražujuće dobroćudno. „Slušaš engleski kod profesora
Strejna?“
„Da.“ Gledam je kroz trepavice. „Nije me nikad pominjao?“
Ona se mršti, samo na trenutak. Da nisam na oprezu, ne bih ni primetila. „Ne
bih rekla.“
„Čudno“, kažem. „On i ja prilično smo bliski.“
Gledam kako joj se na licu polako javlja sumnja, osećanje da nešto nije kako
treba.
Sledećeg popodneva, dok je Strejn na sastanku, sedim za njegovim stolom, što se
inače nikad ne bih usudila. Vrata su zatvorena, nema svedoka da me vide kako
listam gomile neocenjenih zadataka i planova nastave i otvaram dugu, plitku fioku
u kojoj drži čudne stvari: otvorenu kesicu gumenih bombona, privezak Sv.
Kristofera na pokidanom lančiću, bočicu leka protiv proliva koju gadljivo gurnem
dublje.
U njegovom kompjuteru obično nema ničeg zanimljivog, samo folderi s
dokumentacijom za nastavu i retko korišćen školski imejl, ali, kad pomerim miša
i ekran oživi, pojavljuje se obaveštenje: (1) nova poruka
od melisa.tompson@Brouik.edu. Kliknem na to. Pokazuje se niz od tri imejla.

Za: dzejkob.strejn@Brouik.edu
Od: melisa.tompson@Brouik.edu
Tema: Zabrinutost za učenicu

Zdravo, Džejk... htela sam da lično popričamo o ovome, ali ipak sam se
odlučila za imejl... možda je bolje da to stoji napismeno. Pre neko veče
imala sam čudan razgovor s Vanesom Vaj koji se tiče i tebe. Čitala je nešto
za tvoj čas i pomenula da ste ti i ona „bliski“. Ali način na koji je to rekla...
imala sam utisak da postoje neke žestoke emocije... možda čak
posesivnost? Svakako izgleda da je zaljubljena u tebe... a to jeste razlog za
opreznost. Znam da si rekao da često dolazi u tvoju učionicu. Pa eto,
pripazi. :) Melisa

Za: melisa.tompson@Brouik.edu
Od: dzejkob.strejn@Brouik.edu
Tema: Zabrinutost za učenicu

Melisa,
 Hvala na upozorenju. Pripaziću.
Dž. S.

Za: dzejkob.strejn@Brouik.edu
Od: melisa.tompson@Brouik.edu
Tema: Zabrinutost za učenicu

Nema problema... nadam se da ovim neću prekoračiti granicu... ali imala

sam nekakav osećaj. Ako se ne vidimo, želim ti lepe praznike. :) Melisa

Zatvaram sve poruke, a ovu poslednju od profesorke Tompson kliknem da je

označim kao nepročitanu. Od krutosti njegovog odgovora dođe mi da se glasno
nasmejem, kao i zbog nervoze profesorke Tompson, njenih glupih smajlija i
mnoštva tačkica koje povezuju nedovršene rečenice. Čini mi se da možda nije
naročito pametna, ili bar nije pametna kao ja. Još nikad to nisam pomislila za
nekog profesora.
Strejn se vraća sa sastanka loše raspoložen, baca blok za beleške na sto i ispusti
zvuk negde između uzdaha i stenjanja. „Ovo mesto ide u tri lepe“, mrmlja. Zaškilji
u monitor. „Jesi li dirala to?“ Odmahujem glavom. „Hmmm.“ Uzima miša i klikne.
„Možda treba da namestim lozinku u ovo.“
Na kraju sata za konsultacije, dok pakuje stvari u akten-tašnu, kažem glasom
tako jezivo blaziranim da uopšte ne liči na moj. „Znaš li da je u mom domu
profesorka Tompson starešina spavaonice?“
Oblačim kaput pa ne moram da gledam u njega dok smišlja kako da odgovori.
„Da, znam“, kaže.
Povlačim patent-zatvarač sve do grla. „Vas dvoje ste prijatelji?“
„Naravno.“
„Sećam se da sam vas videla zajedno na igranci za Noć veštica.“ Gledam u
njega, on briše naočari kravatom i vraća ih na lice.
 „Dakle, jesi pročitala imejl“, kaže. Pošto ne odgovaram, on prekrsti ruke na
grudima i pogleda me pravim profesorskim pogledom. Dosta foliranja.
„Jeste li bili više od prijatelja?“, pitam.
„Vanesa.“
„Samo pitam.“
„Da, ali to je provokativno pitanje.“
Povlačim patent-zatvarač gore-dole, nekoliko puta. „Zapravo, svejedno mi je
da li ste bili. Ali volela bih da znam.“
„A zbog čega?“
„Zato što... šta ako oseti da ima nečega između tebe i mene? Može da bude
ljubomorna i da.
„I da – šta?“
„Ne znam. Da se osveti?“
„Glupost.“
„Video si imejlove.“
Strejn seda za sto. „Mislim da je najbolje rešenje za ovaj problem u tome da
više ne čitaš moju poštu.“
Kolutam očima. On okoliši, što znači da istina nije nešto što bih volela da
čujem, a to verovatno znači da su on i Tompsonova bili više od prijatelja.
Verovatno su se tucali.
Prebacim ranac preko jednog ramena. „Znaš, videla sam je bez šminke. Nije
baš lepa. Osim toga, prilično je debela.“
„Nemoj“, ljuti se on, „to nije lepo.“
Prostrelim ga pogledom. Naravno da nije lepo; u tome i jeste stvar. „Idem sad.
Videćemo se za nedelju dana.“
Pre nego što otvorim vrata, čujem njegov glas. „Ne treba da budeš
ljubomorna.“
„Nisam ljubomorna.“
„Jesi.“
„Nisam.“
 On ustaje, zaobilazi sto i prelazi preko učionice, ka meni. Pruža ruku preko
mog ramena i gasi svetlo, obuhvati mi lice dlanovima, poljubi me u čelo. „Dobro“,
kaže tiho. „Dobro, nisi ljubomorna.“
Dopuštam da me privuče, obraz mi je naslonjen na sredinu njegovih grudi.
Njegovo srce odjekuje mi u uhu.
„Ne zavidim ti na svim tim površnim vezama koje si možda imala pre mene“,
kaže.
Površne veze. Ponavljam u sebi te reči, pitam se da li znače ono što se nadam
da znače – da čak i ako je radio nešto s profesorkom Tompson, sad više ne radi, i
da to što je radio s njom nikad nije bilo ozbiljno, za razliku od ovoga što radi sa
mnom.
„Ne mogu ništa da uradim s onim što se dešavalo pre tebe“, kaže, „a ne možeš
ni ti.“
Ja nisam imala nikoga pre njega, baš nikad, ali znam da se ne radi o tome. Reč
je o tome da sad želi nešto od mene. Ne baš oproštaj, nego više nalik na razrešenje,
ili možda apatiju. Potrebno mu je da ne marim za ono što je radio ranije.
„Dobro“, kažem. „Neću više biti ljubomorna.“ To mi deluje velikodušno, kao
da podnosim žrtvu zbog njega. Nikad se nisam osećala tako odraslo.

Prošlog leta, kad sam bila na vrhuncu durenja, mama je pokušala da mi priča o
dečacima. Nije razumela šta se tačno desilo sa Dženi. Mislila je da je sve to bilo
zbog Toma, da se i meni dopadao, a da je odabrao Dženi umesto mene, ili takvo
nešto stereotipno. Dečacima je potrebno vreme da vide ono što im nije tačno
ispred nosa, rekla je, a onda se upustila u nekakvu alegoriju o jabukama koje
padaju s drveća i o dečacima koji će prvo uzimati te opale jabuke, jer je to najlakše,
ali kasnije će shvatiti da se za najbolje jabuke treba malo potruditi. Nisam htela da
je slušam.
„Znači, devojke su voće koje postoji samo da bi ga momci jeli?“, pitala sam.
„Zvuči seksistički.“
„Ne“, rekla je, „nisam uopšte to htela da kažem.“
„Upravo si mi rekla da sam ja loša jabuka.“
 „Nisam. Druge devojke su loše jabuke.“
„Zašto bilo koja devojka mora da bude loša jabuka? Zašto uopšte treba da
budemo jabuke?“
Mama je duboko uzdahnula, stavivši dlan na čelo. „Bože, jesi bandoglava“,
rekla je. „Hoću samo da kažem da je dečacima potrebno duže vreme da odrastu.
Neću da se sekiraš.“
Htela je da me umiri, ali njena logika bila je vrlo providna: dečaci nikada ne
obraćaju pažnju na mene, dakle, nisam lepa, a ako nisam lepa, moraću dugo da
čekam da me neko primeti, jer momci moraju prvo da odrastu da bi im bilo važno
bilo šta drugo. U međuvremenu, izgleda da mogu samo da čekam. Kao devojke
koje sede na tribinama tokom košarkaške utakmice i gledaju dečake kako igraju,
ili devojke koje sede na kauču i gledaju dečake kako igraju video-igrice.
Beskonačno čekanje.
Čudno mi je da pomislim koliko je mama, zapravo, pogrešila, jer postoji još
jedna mogućnost za one koje su dovoljno odvažne da to odaberu: preskočiti dečake
i preći pravo na muškarce. Muškarce ne morate da čekate; muškarci su gladni i
željni svake mrvice pažnje, zaljubljuju se toliko strašno da vam se bacaju pred
noge.
Kad dođem kući za februarski raspust, idem s mamom u nabavku i,
eksperimenta radi, gledam u svakog muškarca koji je sam, čak i u ružne, naročito
u ružne. Ko zna koliko je vremena prošlo otkako ih je neka devojka tako gledala.
Žalim ih, sigurno su očajni, sigurno su usamljeni i tužni. Kad muškarci primete da
ih gledam, postaju primetno zbunjeni, mršte se dok pokušavaju da otkriju u čemu
je štos. Samo nekolicina shvata šta sam ja i lice im postaje čvrsto dok mi uzvraćaju
pogled.

Strejn kaže da ne može da izdrži nedelju dana da me i ne čuje. Zato jedne noći,
tačno na sredini raspusta, kad moji roditelji legnu, donosim bežični telefon u svoju
sobu, slažem jastuke oko donje ivice vrata da prigušim zvuk. Želudac mi treperi
dok biram njegov broj. Kada se javi sanjivim glasom, ne kažem ništa, odjednom
užasnuta od pomisli na njega kako se okreće u krevetu i javlja se na telefon kao
starci koji idu u krevet u deset.
 „Halo?“, ponavlja, sada već nestrpljivo. „Halo?“
Predajem se. „Ja sam.“
On uzdahne i izgovori moje ime, „s“ mu zviždi među zubima. Nedostajem
mu. Želi da mu kažem kako provodim raspust, želi da zna svaki detalj. Trudim se
da opišem svoje dane – šetnje s Bejb, odlasci u grad u kupovinu, klizanje po jezeru
dok sunce zalazi – i pazim da ne pomenem roditelje, zvučim kao da sve to radim
potpuno sama.
„Šta radiš u ovom trenutku?“, pita.
„Sedim u svojoj sobi.“ Čekam da pita još nešto, ali on ćuti. Pitam se da li je
zadremao. „Šta ti radiš?“
„Razmišljam.“
„O čemu?“
„O tebi. I o vremenu kad si bila u ovom krevetu. Sećaš li se kako ti je bilo?“
Kažem da, mada znam da ono što sam ja osećala i ono što je on osećao
verovatno nema mnogo dodirnih tačaka. Ako zažmurim, mogu da osetim dodir
flanelskih čaršava, težinu perjanog jorgana. Njegova ruka oko moje šake, vodi je
naniže.
„Šta imaš na sebi?“, pita on.
Brzo pogledam vrata i zadržim dah, osluškuiem čuje li se išta iz spavaće sobe
mojih roditelja. „Pidžamu.“
„Kao onu koju sam ti kupio?“
Kažem ne, smejem se pri pomisli da obučem takvo nešto pred roditeljima.
„Reci mi kako izgleda“, traži.
Gledam niz sebe, na pidžami su pseća lica, hidranti, koske. „Glupa je“ kažem.
„Ne bi ti se dopala.“
„Skini je.“
„Suviše je hladno.“ Trudim se da zvučim vedro, glumim naivnost, ali znam
šta želi od mene.
„Skini je.“
On čeka; ja se ne mičem. „Jesi li?“, pita, a ja slažem da jesam.
 On nastavlja dalje, govori mi šta da radim, a ja ne radim ništa, ali kažem da
sam uradila. Ostajem potpuno ravnodušna, ili se dosađujem, dok ne počne da
govori: „Ti si mala, mala devojčica.“ Onda se nešto u meni promeni. Ne dodirujem
se, ali sklapam oči i puštam da mi stomak treperi dok mislim o onome što on radi
i što misli da ja radim.
„Hoćeš li da mi učiniš nešto?“, pita on. „Želim da kažeš nešto. Samo nekoliko
reči. Hoćeš li? Hoćeš li da kažeš nekoliko reči za mene?“
Otvaram oči. „Dobro.“
„Dobro? Dobro, dobro.“ Glas mu postaje prigušen, kao da premešta telefon s
jednog uha na drugo. „Hoću da kažeš: ‘Volim te, tatice.’“
Za trenutak se nasmejem. Kakva glupost. Tatice. Ja ni svog oca ne zovem tako,
ne sećam se da sam ga ikad tako zvala, ali dok se smejem, moj um se odvoji od
mene i odjednom mi više nije smešno. Nije mi nikakvo. Ostala sam prazna, nestala
sam.
„Hajde“, kaže on. „Volim te, tatice.“
Ćutim, pogleda uperenog u vrata svoje sobe.
„Samo jednom.“ Glas mu je promukao i grub.
Osećam da mi se usne pomeraju i glavu mi ispunjava šum, bela buka toliko
glasna da jedva čujem zvuk sa svojih usana ili Strejnov zvuk – teško disanje i
stenjanje. Traži da kažem to ponovo, i moje usne ponovo oblikuju reči, ali to je
samo moje telo, ne moj um.
Ja sam daleko. Lebdim, slobodna, kao onog dana kada me je prvi put
dodirnuo, kada sam lebdela nad kampusom kao kometa s repom crvenim poput
javora. Sada izlećem iz kuće, u mrak, između borova i preko zaleđenog jezera gde
se voda kreće i ječi ispod leda. On traži da ponovo kažem te reči. Vidim sebe sa
štitnicima za uši i belim klizaljkama, klizim preko površine, a prati me senka ispod
leda debelog pola metra – Strejn, pliva nad mračnim dnom, a njegovi krici
pretvorili su se u prigušeno stenjanje.
Njegovo dahtanje prestaje i ja se vraćam u sobu. Svršio je; gotovo je.
Pokušavam da zamislim kako to izgleda, svršava li u šaku, ili u peškir, ili pravo na
čaršave. Muškarcima je baš grozno, ostaju im tragovi i prljavština. Stvarno si
odvratan, pomislim.
 Strejn se nakašlje. „Pa, najbolje je da te ostavim da se odmoriš“, kaže.
Pošto prekine vezu, ja bacim telefon i on se razbije, baterije se kotrljaju po
podu. Dugo ležim u krevetu, budna ali nepokretna, očiju uperenih u plave senke,
praznog uma, staklastog i dovoljno nepomičnog da se po njemu klizam.

Mama mi ne kaže da je čula kako telefoniram sve dok ne krenemo nazad u Brouik.
Kada kaže, stegnem ručicu vrata kao da ću ih otvoriti i baciti se napolje u jarak.
„Zvučalo je kao da razgovaraš s nekim dečakom“, kaže. „Je li tako?“
Gledam pravo pred sebe. Pričao je uglavnom Strejn, ali možda je podigla
drugu slušalicu i prisluškivala. Roditelji nemaju telefon u spavaćoj sobi, a ja sam
koristila jedini bežični aparat. Da li je moguće da je nisam čula kad je sišla u
prizemlje?
„U redu je ako imaš momka“ nastavlja mama. „Ne moraš to da kriješ.“
„Šta si čula?“
„Zapravo, ništa.“
Gledam je uglom oka. Ne mogu da odredim da li je rekla istinu. Ako ništa nije
čula, zašto misli da sam pričala s momkom? Mozak mi radi sto na sat, pokušavam
da se snađem. Sigurno je nešto čula, ali ne dovoljno da joj se učini čudno. Ako je
čula Strejnov duboki glas, nesumnjivo odraslog muškarca, odmah bi odlepila,
dojurila bi u moju sobu i otela mi telefon iz ruke. Ne bi čekala da ostanemo same
kako bi ovako delikatno to pomenula.
Polako odahnem i puštam ručicu vrata. „Nemoj reći tati.“
„Neću“, kaže ona vedro. Deluje zadovoljno, srećna je što sam joj se poverila i
podelila tajnu s njom, ili joj je možda laknulo što konačno imam dečka, što sam
društvena, što se uklapam.
„Ali želim da mi kažeš nešto o njemu“, dodaje.
Pita me za njegovo ime i ja za trenutak ne znam šta ću; nikad ga nisam oslovila
po imenu. Mogu da izmislim neko, verovatno i treba, ali iskušenje da ga glasno
izgovorim suviše je jako. „Džejkob.“
„O, dopada mi se. Je li zgodan?“
Sležem ramenima, ne znam šta da kažem.
 „To je u redu“ kaže ona. „Nije sve u izgledu. Važnije je da bude fini prema
tebi.“
„jeste fini.“
„Dobro je. To mi je jedino važno.“
Naslanjam glavu na naslon, zatvaram oči. Obuzima me olakšanje što čujem
da je važno da Strejn bude fini prema meni, da je to važnije od izgleda, a ako je
važnije kako se ponaša prema meni nego kako izgleda, onda je svakako važnije i
od razlike u godinama ili od toga što je on moj profesor.
Mama počinje da postavlja nova pitanja – u koji razred ide, odakle je, koje
predmete slušamo zajedno – a meni se srce steže; odmahujem glavom. „Neću više
da pričam o tome“, obrecnem se.
Ćutimo sledeći kilometar. „Jesi li spavala s njim?“
„Mama!“
„Ako jesi, treba da uzimaš pilule. Zakazaću ti kod lekara.“ Zastaje, pa nastavlja
tiše, više za sebe. „Ne, tebi je tek petnaest. Suviše si mlada.“ Onda me gleda i mršti
se. „Tamo ste pod nadzorom. Nije to nekakva komuna.“
Nepomično sedim, ne trepćem, nisam sigurna da li ona to traži od mene da
je umirim. Da, pod nadzorom smo. Profesori nas neprekidno nadziru. Odjednom
mi je muka, od ovog razgovora, od laganja, od ponašanja kao da je sve ovo igra.
Jesam li ja čudovište? Pitam se. Mora da jesam. Inače ne bih bila u stanju da
ovako lažem.
„Da li da ti zakažem?“, pita mama.
Sećam se Strejna kako mi pritiska kukove, drži me da se ne mrdam, operacije,
vazektomije. Odmahujem glavom, a mama glasno odahne.
„Samo želim da budeš srećna“, kaže. „Srećna i okružena ljudima koji su dobri
prema tebi.“
„I jesam“, kažem. Šuma hita kraj nas, a ja odlučujem da nastavim. „On kaže
da sam savršena.“
Mama steže usne da se ne bi nasmešila. „Prva ljubav uvek je posebna“, kaže.
„Nikada je nećeš zaboraviti.“
Strejn je prvog dana po povratku loše raspoložen, na času jedva da me pogleda i
ignoriše moju podignutu ruku. Čitamo Zbogom oružje, a kada Hana Levesk kaže
da je roman dosadan, Strejn se obrecne da bi Hemingveju verovatno ona bila
dosadna. Preti Tomu Hadsonu prijavom zbog neprikladnog oblačenja, jer mu je
košulja otkopčana, pa se vidi majica sa znakom Fu faitersa. Na kraju časa
pokušavam da odem s ostalima, ovog puta ni najmanje ne želim da ostanem. Pre
nego što stignem do vrata, Strejn me pozove. Stajem i ostali prolaze kraj mene
poput rečne struje, Tom ljutito stegnutih zuba, Hana s uvređenim izrazom lica,
Dženi me gleda kao da želi nešto da kaže, reči su joj nagomilane tik iza usana.
Kada se učionica isprazni, Strejn zatvara vrata, gasi svetlo i vodi me u
kancelariju, gde je radijator odvrnut na najjače, a prozori zamagljeni.
Naslanja se na sto umesto da sedne kraj mene na kauč, i to mi deluje
promišljeno, kao da pokušava da mi nešto stavi do znanja. Uključuje električni
bokal za vodu i ne govori ništa dok voda ne provri, i pravi sebi čaj; meni i ne nudi.
Kad najzad progovori, glas mu je oštar, profesionalan. Šolja sa čajem puši mu
se u ruci. „Znam da si uznemirena zbog onoga što sam tražio da radiš dok smo
razgovarali telefonom. Samo što sam ja maltene zaboravila na taj razgovor i šta je
tražio od mene. Čak i kad pokušam da se setim, nekako mi ne uspeva. Moj mozak
uzmiče od tog sećanja, odbijen silom koju ne mogu da kontrolišem.
„Nisam uznemirena.“
„Očigledno jesi.“
Mrštim se. Ovo mi deluje kao trik; zapravo, on je uznemiren, a ne ja. „Ne
moramo da pričamo o tome.“
„Da, moramo.“
Priča uglavnom on, kako je tokom raspusta imao vremena da razmišlja o
tome koliko sam ja za njega i dalje misterija. Kako me, u stvari, ne poznaje. Počeo
je da se pita da li se možda projektuje na mene, zavarava sebe da postoji povezanost
između nas, a zapravo vidi u meni samo svoj odraz.
„Čak sam počeo da se pitam da li uživaš u vođenju ljubavi, ili možda samo sve
glumiš mene radi.“
„Uživam“, kažem.
On na to uzdahne. „Želim da ti verujem. Zaista želim.“
 Nastavlja dalje, korača tamo-amo po maleckoj kancelariji. „Moja osećanja su
duboka“, kaže. „Ponekad se bojim da ću pasti mrtav od te siline. Jača su od svega
što sam ikada osećao prema nekoj ženi. Čak nisu ni u istom svetu osećanja.“
Zastaje i gleda u mene. „Plaši li te kada muškarac kao ja tako govori o tebi?“
Muškarac kao ja. Vrtim glavom.
„A kako se osećaš?“
Gledam plafon, pokušavajući da nađem pravu reč. „Moćno?“
On se na to malo opusti, umiren idejom da se uz njega osećam moćno. Kaže
da je petnaest godina čudna stvar, paradoks. U sredini odrastanja hrabriji si nego
što ćeš ikada biti, jer mozak u tom uzrastu tako radi, kombinacija arogancije i
prilagodljivosti.
„U ovom trenutku“, kaže, „s petnaest godina, verovatno se osećaš starije nego
što ćeš se osećati sa osamnaest ili dvadeset.“ Smeje se i čučne pred mene, stežući
me za ruke. „Bože, zamisli tebe sa dvadeset.“ Sklanja mi pramen kose s lica.
„Jesi li se i ti tako osećao?“, pitam. „Kad si bio...“ Prekidam rečenicu, ne
kažem kad si bio kao ja, jer mi se čini da bi tako pitalo dete, ali on me ipak razume.
„Ne, ali dečaci su drugačiji. Kao tinejdžeri, potpuno su beznačajni. Postaju
stvarne osobe tek kad odrastu. Devojčice postaju stvarne mnogo ranije. Sa
četrnaest, petnaest, šesnaest. Tada vam proradi mozak. To je čudesno gledati.“
Četrnaest, petnaest, šesnaest. On je kao Hambert Hambert, pripisuje mitski
značaj određenom uzrastu. „Misliš, od devet do četrnaest?“ Htela sam da to zvuči
izazivački, mislila sam da će razumeti aluziju, ali on me gleda kao da sam ga
optužila za nešto užasno.
„Devet?“ Trza glavom. „Ni slučajno. Isuse, ne devet.“
„To je šala“, kažem. „Znaš, iz Lolite. Koliko godina imaju nimfice?“
„Za šta ti mene smatraš? Za pedofila?“
Kad ne odgovorim, ustaje i ponovo korača tamo-amo.
„Suviše bukvalno shvataš tu knjigu. Ja nisam taj lik. Mi nismo to.“
Obrazi mi gore od ove kritike. Smatram da nije pošteno: on mi je dao taj
roman. Šta je očekivao?
„Ne privlače me deca“, nastavlja on. „Mislim, pogledaj sebe, pogledaj svoje
telo. Ti ni slučajno nisi dete.“
 „Šta ti to tačno znači?“
On se zaustavi, bes ga je napustio, a ja osećam da se moć ponovo delom vraća
meni. „Pa, tako kako izgledaš“, kaže. „Ti si...“
„Šta sam ja?“ S kauča ga gledam kako traži reči.
„Hoću da kažem da si lepo razvijena. Više kao žena nego ne.“
„Znači, debela sam.“
„Ne! Bože, ne. Nisam to rekao. Naravno da nisam. Pogledaj me, ja sam
debeo.“ Potapše se po stomaku, pokušava da me zasmeje, a nešto u meni takođe to
želi, jer znam da on ne govori o tome, ali prija mi da se on oseća neprijatno. On
seda kraj mene i obuhvati mi lice dlanovima. „Ti si savršena“, kaže. „Ti si savršena,
ti si savršena, ti si savršena.“ Neko vreme ćutimo, on gleda u mene dok se ja mrštim
na tavanicu, ne želim da suviše brzo izgubim preimućstvo. Pogledam ga i vidim
da mu se niz obraz sliva kap znoja. I ja se znojim – pod miškom, ispod dojki.
On gleda pravo u mene. „Ono što sam tražio da kažeš preko telefona? To je
samo mašta. Ne bih to stvarno radio. Ne bih bio takav.“
Ćutim i gledam u plafon.
„Da li mi veruješ?“, pita.
„Ne znam. Valjda.“
Pruža ruke ka meni, premešta me sebi u krilo, zagrli me i drži me tako da mi
je lice naslonjeno na njegove grudi. Ponekad je lakše tako pričati, kad ne gledamo
jedno u drugo.
„Znam da sam malo mračan“, kaže. „To je jače od mene. Uvek sam bio takav.
To je usamljenički život, ali pomirio sam se sa usamljenošću, dok se ti nisi
pojavila.“ Povuče me za kosu. Ti. „Kada si počela da mi donosiš pesme i trčiš za
mnom, u prvi mah pomislio sam: u redu, devojka se zaljubila. Ništa strašno.
Pustiću je da flertuje i da svaki čas dolazi u učionicu, ali ništa više od toga. Ali, što
sam više vremena provodio s tobom, počeo sam da mislim: bože, ova devojka je
ista kao ja. Izdvojena od drugih, žudi za mračnim stvarima. Zar ne? Takva si, zar
ne?“ Čeka da odgovorim, da potvrdim, da, ja sam sve to, ali to što opisuje ne slaže
se s onim što sam uvek mislila o sebi, a i to sećanje da sam trčala za njim takođe je
pogrešno. On mi je davao knjige pre nego što sam mu donela prvu pesmu. On je
rekao da želi da me poljubi za laku noć, da je moja kosa boje listova crvenog javora.
To se sve desilo pre nego što sam uopšte shvatila šta se dešava. Onda se setim kako
je tvrdio da ja odlučujem o svemu i da ga nije briga za one nepostojeće
površne veze koje sam imala pre njega. On mora da veruje u to kako bi živeo
u miru sa sobom, i bilo bi okrutno da ga podsetim da laže.
„Seti se kako si reagovala kad sam te prvi put dodirnuo“, nastavlja on. „Svaka
druga devojka iz tvog razreda bi se užasnula, ali ne i ti.“ Hvata me za kosu i vuče
mi glavu unazad kako bi mogao da mi vidi lice. Stisak nije grub, ali nije ni blag.
„Kad smo zajedno“, kaže, „osećam se kao da su sve mračne stvari iz mene
izbile na površinu i dodiruju se s mračnim stvarima iz tebe.“ Glas mu drhti od
osećanja, oči su mu krupne i staklaste, pune ljubavi. Gleda me u lice i znam šta
traži – prepoznavanje, razumevanje, uveravanje da nije sam.
Setim se kolena koje me pritiska ispod stola, ruke kako mi gladi nogu. Nije mi
važno što nije pitao da li sme, niti što je on moj profesor, niti što je u učionici bilo
još devetoro ljudi. Čim se to desilo, želela sam da se desi opet. Normalna devojka
ne bi tako reagovala. Ima nečeg mračnog u meni, nečeg što je oduvek bilo tu.
Kada mu kažem da jeste, da i ja to osećam – tamu u njemu, tamu u meni – on
postaje oličenje zahvalnosti i divljenja, čvršće me vuče za kosu. Iza naočara, zenice
mu se šire od želje. On samo želi i želi i želi. Ponekad, kad je na meni, kad žmureći
stenje i ne primećuje da li sam uzbuđena ili tužna ili mi je dosadno, čini mi se da
on, zapravo, želi da ostavi deo sebe u meni, da me obeleži, ne da mi napravi bebu
niti bilo šta slično, nego da ostavi nešto trajno. Želi da se postara da uvek bude tu,
ma šta da se desi. Želi da ostavi otiske prstiju svuda po meni, na svakom mišiću i
kosti.
On se pribija uz mene, odupire se nogama o naslon kauča i stenje mi u uvo.
Čudno je znati da ću, kad god se budem sećala sebe s petnaest godina, pomisliti na
ovo.
 2017.

U hotelu se održava Oktoberfest, bašta je puna burića, plastičnih krigli za pivo i

sredovečnih parova koji jedu pržene kobasice. Sedim za pultom recepcije i mrvim
meku perecu; gosti su suviše pijani da bi im bile potrebne moje usluge.
Većina zaposlenih takođe su pijani. Upravnik restorana tetura se otkako sam
došla. Sad je u kancelariji pozadi, naliva se kafom ne bi li se otreznio pre gužve za
večeru. Parking-majstori parkiraju automobile nesigurnim rukama i očima, a iza
glavne recepcije čak i vlasnikova sedamnaestogodišnja ćerka krišom pije iz visoke
čaše. Ja sam popila dva sazerak koktela, taman toliko da mi fino zuji u glavi.
Dokono klikćem po kompjuteru, beskonačni ciklus imejl–Tviter–Fejsbuk–
imejl–Tviter–Fejsbuk. Novinarka mi je ponovo pisala, učtivo ali uporno: Zdravo,
Vanesa, htela bih da ti se još jednom javim i potvrdim koliko želim da iznesem tvoju
istinu – svaka reč puna je napetosti dok pokušava da se pozove na želju za osvetu,
zbog nečeg pretpostavlja da je imam.
Krajičkom oka vidim pijanog gosta kako se uteturao u predvorje, pa se napeto
zagledam u monitor, pogrbim ramena i namrštim se; znam da će biti manje sklon
da me gnjavi ako budem delovala kao oštrokonđa. Čujem ga kako kaže: „Zdravo,
dušo“, i želudac mi se zgrči, ali on gleda u sedamnaestogodišnju Ines za glavnim
pultom. Ponovo se zagledam u kompjuter, čitam novinarkin imejl. Da iznesem
tvoju istinu. Moju istinu. Kao da ja znam šta je istina.
Ines pokušava da sakrije čašu, ali čovek ju je video. „Šta ti je to tamo?“
Proviruje preko pulta. „Piješ na poslu? Nevaljalica.“
Ruka kao da nije moja dok pomera miša preko ekrana. Neko drugi namešta
strelicu u gornji desni ugao i klikne na „prosledi“.
 Inesin smeh je piskav i napet. Čovek to shvata kao ohrabrenje pa se nasloni
laktovima na pult i unese joj se u lice. Zaškilji u značku s imenom. „Ines. Baš lepo
ime.“
„Ovaj, hvala.“
„Koliko ti je godina?“
„Dvadeset jedna.“
Čovek vrti glavom i preti joj prstom. „Nema šanse da imaš dvadeset jednu“,
kaže. „Pre će biti da je dovoljno da te pogledam pa da me uhapse.“
Moji prsti prelaze sa slova na slovo, kucam u polje primaoca džej-
kobstrejn@Brouik.edu dok gledam pijanog čoveka kako govori Ines da je lepotica,
kako je poželeo da je trideset godina mlađi. Ona gleda po predvorju, tražeći
pomoć, ukočeno se smešeći; za trenutak gleda u mene dok uzimam miša,
premeštam strelicu na „šalji“ i kliknem.
Mejl je poslat, obaveštenje blesne pri vrhu pretraživača, a onda – ništa. Ne
znam šta sam očekivala, da se oglasi nekakav alarm, zavijanje sirena, ali hotelsko
predvorje je isto, pijanac se i dalje kezi, Ines i dalje pogledom traži pomoć od mene,
a ja joj uzvraćam pogled i mislim: Šta hoćeš od mene? Stvarno treba ja da te
spasavam? Ovo nije ništa. Bezbedna si; on je s druge strane pulta i ne može da te se
dočepa. Ako se toliko plašiš, idi pozadi u kancelariju ili mu otvoreno reci da ode.
Trebalo bi da znaš kako se postupa.
Otvaraju se vrata lifta i izlazi domar s kolicima punim gajbi vina koje nosi u
baštu. Ines koristi priliku i pohita ka njemu.
„Treba li ti pomoć, Abdele?“ pita. Domar odmahuje glavom, ali ona ipak
uzima jednu ručku. Pijani gost gleda je kako se udaljava, ruke su mu mlitavo
opuštene. Kad Ines nestane, on pogleda preko ramena i prvi put primeti mene.
„Šta ti gledaš?“, pita, a onda se otetura nazad u baštu.
Odahnem i vraćam se kompjuterskom ekranu; ponovo počinjem kruženje
između imejla, Tvitera i Fejsbuka. Telefon mi zazuji, poziv od Strejna. Gledam ga
kako vibrira na pultu sve dok se ne uključi glasovna pošta. Strejn pokušava ponovo
i ponovo, bez pauze. Sa svakim propuštenim pozivom nešto u meni jača – osećanje
samozadovoljstva, osećanje trijumfa. Možda je novinarka ipak u pravu. Možda me
stvarno negde čeka mogućnost osvete.
Posle smene odlazim u bar. Sedim na visokoj stolici u kostimu za posao i pijem
viski s vodom, gledam spisak kontakata, šaljem poruke da vidim ko bi bio voljan
da dođe na piće u jedanaest i petnaest, ponedeljkom uveče. Ajra me ignoriše, kao
i čovek kojeg sam odvela kući pre nekoliko nedelja i koji je otišao iz mog stana čim
je mogao, pošto sam pod njim odjednom postala nema i nepokretna, zgrčena,
pokrivajući lice rukama. Samo jedan pozvani odgovara: razvedeni tip star pedeset
jednu godinu s kojim sam spavala pre nekoliko meseci. Nije mi se dopalo kako mi
se obraćao i kako se ponašao, kao da je razlika u godinama dušu dala za pornić;
sebe je proglasio za „taticu“ i pitao me je da li treba da mi ispraši guzu. Pokušala
sam da mu kažem da se opusti i bude normalan, ali on nije hteo ni da čuje, samo
mi je položio dlan na usta i rekao: Ti si htela ovako, ti si htela, znaš šta treba da
radiš.

Ja: Pijem sama.

On: Mlade devojke nikad ne treba da piju same.
Ja: Stvarno?
On: Aha. Treba da me slušaš. Ja znam šta je najbolje za tebe.

Između poruka stiže još jedan poziv od Strejna – sedmi otkako sam mu
prosledila onaj novinarkin imejl. Ignorišem ga, šaljem adresu razvedenom i za
petnaest minuta već delimo cigaretu u uličici iza bara. Pitam ga kako je; on mene
pita jesam li bila nevaljala.
Gledam ga dok povlači dim i pokušavam da procenim koliko je ozbiljan, da li
očekuje da mu odgovorim.
„Izgledaš mi kao da si bila nevaljala“, kaže.
Ne odgovaram, gledam u telefon. Stigla je poruka od Strejna: Ne znam šta si
pokušala da mi kažeš šaljući taj imejl. Dok je još čitam, stiže sledeća: Nemam sad
strpljenja za takve igre, Vanesa. Budi ljubazna da se ponašaš kao odrasla
osoba. Razvedeni kreće ka meni, pribija me uza zid bara. Zaklonjen kontejnerima,
privija se uz mene, pokušava da zavuče ruku pod pojas mojih pantalona. Prvo se
nasmejem i pokušam da se izmigoljim. Pošto ne prestaje, odgurnem ga obema
rukama. On se na to odmakne, ali je i dalje tik uz mene, zadihan, ramena mu se
podižu sa svakim udahom. Otresam cigaretu; pepeo mu pada na cipelu.
„Opusti se“, kažem. „Budi kul, važi?“ Telefon mi zvoni, i pošto je razvedeni
tu, ili zato što znam da sam dovela Strejna u stanje panike, a to sam, zapravo, i
želela, ili zato što sam pijana i zato glupa, javljam se. „Šta hoćeš?“
„Šta hoćeš?“, ponavlja Strejn. „Zar zaista želiš da tako razgovaramo?“
Bacam cigaretu i gazim je, iako je tek dopola popušena, a onda odmah tražim
u tašni sledeću, odmahujući rukom razvedenom kad mi ponudi upaljač.
„Dobro“, kaže razvedeni. „Razumem nagoveštaj. Ostaviću te na miru.“
Strejn govori preko telefona. „Ko je to? Je li neko s tobom?“
„Nije to ništa“, kažem. „Nije niko.“
Razvedeni frkne, okrene se kao da će se vratiti u bar, a onda pogleda preko
ramena hoću li pokušati da ga zadržim.
„Zašto si mi poslala taj imejl?“, pita Strejn. „Šta nameravaš da uradiš?“
„Ne nameravam ništa“, kažem. „Samo sam htela da ga vidiš.“
Obojica ćute, Strejn na telefonu i razvedeni koji drži vrata otvorena, čekajući
da mu kažem da ostane. Ima na sebi istu odeću kao i kad smo se prvi put smuvali:
crne farmerke, crnu majicu, crnu kožnu jaknu, crne vojničke čizme – uniforma
ostarelih pankera s kakvima uvek nekako završim ovih dana, ljudi koji tvrde da ih
pali snaga, ali mogu da izađu na kraj samo sa ženama koje se ponašaju kao
devojčice.
„Jasno mi je da si u iskušenju“, kaže Strejn, pažljivo birajući reči, „da se
pridružiš histeriji koja uveliko traje. I znam da bi ti bilo lako da opišeš šta se
dešavalo između nas kao... neprikladno ili zlostavljanje ili kako god ti bude
odgovaralo. Ni najmanje ne sumnjam da bi bila u stanju da me pretvoriš u šta god
želiš... Zaćuti, uzdahne. „Ali, Vanesa, da li zaista želiš da te ovo prati do kraj života?
Ako to uradiš, ako se oglasiš, to će ostati...“
„Slušaj, neću ništa da radim“, kažem. „Neću joj pisati, neću ništa reći. Dobro?
Neću. Samo sam htela da vidiš šta se dešava, ovde kod mene. Treba da budeš
svestan da se to ne tiče samo tebe.“
 Osećam da struja menja pravac, odjednom na njegovu stranu. On se kratko
nasmeje. „Dakle, o tome je reč?“, pita. „Potrebni su ti pažnja i saosećanje? Baš sada,
usred ovog sranja, rešila si da se ponašaš kao da si povređena?“
Zaustim da se izvinim, ali on me prekida.
„Ovo sa čim se ja suočavam porediš s nekim svojim mejlovima?“ pita, gotovo
viče. „Pa jesi li ti jebeno normalna?“
Podseća me da je meni, u ovoj situaciji, sasvim dobro. Zar ne shvatam koliko
moći imam? Ako se priča o meni i njemu objavi, mene niko ni za šta neće okriviti,
ni za kakvo sranje. Sve će pasti na njega.
„Moram sam da nosim taj teret“, kaže. „A tebe molim samo da ne otežavaš.“
Na kraju plačem, čela pritisnutog na zid u uličici. Izvini. Ne znam šta mi je.
Izvini, imaš pravo, imaš pravo. I on plače. Kaže da se plaši, da mu sve deluje
zlokobno. Nastavio je da predaje, ali polovina učenika tražila je da pređe kod
drugih profesora, više nema nijednog učenika kome je savetnik, niko ga ne gleda
u oči. Svi samo čekaju izgovor da ga se oslobode.
„Potrebno mi je da budeš na mojoj strani, Vanesa“, kaže. „Potrebna si mi.“

Vraćam se unutra, sedam za bar i držim glavu oborenu dok me razvedeni ne kucne
po ramenu. Vodim ga kući, puštam da vidi haos, puštam ga da radi šta želi, nije
me briga. Ujutro uzme moju vutru dok se pravim da još spavam. Čak i pošto ode,
ne otvaram oči, ne pomeram se. Ostajem u krevetu do deset minuta pred početak
smene.
Članak vidim tek kad dođem na posao, kad već sedim za pultom. Objavljen je
na naslovnoj strani portlandskih novina: „Dugogodišnji profesor u privatnoj školi
suspendovan zbog novih optužbi za seksualno zlostavljanje.“ Pise da ga sada
optužuje pet devojaka. Tejlor Berč i još četiri: dve su nedavno maturirale, a dve su
još učenice, i sve su bile maloletne u trenutku navodnog zlostavljanja.
Tokom ostatka smene moje telo nastavlja da radi. Koristim mišićno pamćenje
da zovem restorane, potvrđujem rezervacije gostima, pišem uputstva, poželim
svakome prijatno veče. Na drugoj strani predvorja nosači slažu prtljag visoko na
kolica, a za glavnim pultom Ines se javlja na telefon visokim, slatkim glasom.
„Hvala što ste pozvali Hotel Old port.“ Ušuškana u uglu predvorja, ukočena sam,
prazne glave, gledam uprazno. Vlasnik hotela prolazi i primećuje da delujem vrlo
profesionalno. Dopada mu se moje držanje i što u očima imam samo
praznu smirenost.
U članku piše da je Strejn pripremao devojke. Pripremao. Ponavljam tu reč
mnogo puta, pokušavam da shvatim šta to znači, ali mogu da se setim samo
divnog, prijatnog osećanja kad mi je gladio kosu.
 2001.

„Vanesa, moraš bolje prikazati korake“, kaže profesorka Antonova na dopunskom

času geometrije, ispravljajući dlanom moj zgužvani domaći. „Inače, kako ću znati
na koji si način došla do rešenja?“
Mrmljam nešto da nije važno dokle god je rešenje tačno, a profesorka me na
to dugo gleda preko naočara. Treba da znam zašto je važno: objašnjavala je to
mnogo puta.
„Šta misliš o pismenom zadatku sledećeg petka?“, pita.
„Isto što sam mislila o svim ostalim.“
„Vanesa! Kakve su to reči? To uopšte ne liči na tebe. Sedi lepo, pokaži
poštovanje.“ Pruža ruku i kucne olovkom po svesci koju još nisam otvorila.
Uzdahnem, ispravim se, otvorim svesku.
„Da li da ponovo pređemo Pitagorinu teoremu?“, pita me.
„Ako mislite da će mi trebati.“
Ona skida naočari i zadene ih u kosu nalik na šećernu vunu. „Ovi časovi nisu
zbog toga da bih ti ja govorila šta treba da radiš. Objašnjavamo ono što ti je
potrebno, dobro? Ali stvarno treba da...“ Neodređeno pruža ruku, kao da traži reč.
„Da mi pomogneš da ti pomognem.“
Na kraju časa žurno sakupljam stvari, hoću da što pre odem na drugi kraj
kampusa, u zgradu društvenih nauka, i vidim Strejna pre nego što ode na sastanak,
ali profesorka Antonova me zaustavlja.
„Vanesa“, kaže. „Hoću da te pitam.“
Grizem obraze dok ona uzima udžbenik, fasciklu, tašnu.
 „Kako ti idu drugi predmeti?“, pita, uzimajući maramu s naslona stolice.
Prebacuje je preko ramena, prstima namešta šiške. Čini mi se kao da je namerno
spora.
„Dobro.“
Otvara vrata učionice. „A engleski?“
Čvršće stežem knjigu. „Dobro je.“
Dok idemo kroz hodnik, pretvaram se da ne primećujem kako me gleda.
„Pitam to zato što čujem da provodiš mnogo vremena u učionici profesora
Strejna“, kaže. „Je li to tačno?“
Gutam knedle, brojim svaki korak. „Pa valjda.“
„Bila si u klubu kreativnog pisanja, ali oni se sastaju samo tokom jeseni, zar
ne? A engleski ti dobro ide, dakle, ne ideš da tražiš pomoć.“
Sležem ramenima, trudim se da delujem opušteno. „On i ja smo prijatelji.“
Profesorka Antonova me gleda, a između nacrtanih obrva pojavljuju joj se
duboke bore. „Prijatelji“, ponavlja. „Je li ti on to rekao? Da ste prijatelji?“
Skrećemo za ugao, sad vidim dvokrilna vrata. „Izvinite, profesorka. Imam
mnogo domaćih“, kažem pa potrčim hodnikom, otvorim jedno krilo vrata i strčim
niz stepenice. Preko ramena joj zahvalim za pomoć.

Ne govorim Strejnu za pitanja profesorke Antonove, jer se brinem da bi on na to

rekao da moramo biti oprezniji, a već smo isplanirali da ću doći njegovoj kući u
subotu, na dan obilaska za novu generaciju, kad zblanuti osmaci s roditeljima
lutaju u čoporima po kampusu. Strejn kaže da je to odlična prilika za tajne planove,
jer specijalni događaji neizbežno unose zbrku i mnogo šta može da prođe
neprimećeno.
U deset radim isto što i prošli put: javljam se profesorki Tompson pre
povečerja i iskradam se zadnjim stepeništem na kome alarm ne radi. Dok trčim
preko kampusa, čujem buku iz pravca trpezarije – kamioni za dostavu, lupa
metala, muški glasovi u tami. Strejnov karavan ponovo me čeka, ugašenih farova,
na parkingu iza zgrade društvenih nauka. Deluje mi ranjivo dok me tako čeka u
autu, zarobljen kao u kutiji. Kad kucnem na prozor, trgne se i prinese ruku
grudima, a ja za trenutak stojim, gledam ga kroz prozor i mislim: Mogao bi da
dobije srčani udar. Mogao bi da umre.
Kod njegove kuće sedim za kuhinjskim pultom i lupkam petama po nogama
visoke stolice dok on sprema kajganu i tost. Prilično sam sigurna da samo to i ume
da spremi.
„Šta misliš, sumnja li neko u nas?“, pitam.
On me iznenađeno gleda. „Zašto pitaš?“
Sležem ramenima. „Onako.“
Toster zazvoni i izbaci gotov tost. Hleb je suviše taman, maltene zagoreo, ali
ne kažem ništa. On stavlja kajganu na tost i spušta tanjir pred mene.
„Ne, mislim da niko ne sumnja.“ Uzima pivo iz frižidera i pije dok me gleda
kako jedem. „Želiš li da sumnjaju?“
Odgrizem veliki zalogaj pre nego što odgovorim. Neka pitanja koja mi
postavlja su normalna, a neka su test. Ovo zvuči kao test. „Hoću da znaju da sam
ti ja posebno važna.“
On se nasmeši, pruži ruku ka tanjiru i uzme komadić jajeta, prstima ga stavlja
u usta. „Veruj mi, to svakako znaju.“
Priredio mi je iznenađenje izborom filma – Lolita, stari Kjubrikov. Izgleda mi
da time hoće da se izvini što je rekao da suviše bukvalno shvatam roman. Dok
gledamo, pušta me da pijem pivo, a posle, kad odemo u krevet i ja obučem
pidžamu s jagodama, tako sam nacirkana da mi, kad zatraži da stanem
četvoronoške kako bi me uzeo otpozadi, uopšte nije neprijatno i prosto poslušam.
Kad se seks završi, on odlazi u dnevnu sobu i donosi Polaroid.
„Nemoj još da se obučeš“, kaže.
Uplašeno pokrivam rukama grudi i odmahujem glavom.
On se blago smeši i uverava me da je to samo za njegove oči. „Hoću da se
sećam ovog trenutka“, kaže. „I kako izgledaš baš sada.“
Fotografiše me. Potom se umotavam u pokrivač, a Strejn spušta snimke na
dušek. Zajedno gledamo kako se slike razvijaju, krevet i moje telo pojavljuju se iz
tame. „Bože, gle ti to“, kaže Strejn, gledajući ih redom. Opčinjen je, kao u transu.
Gledam slike i pokušavam da ih vidim njegovim očima, ali na njima izgledam
strašno čudno – bolno bleda na razmeštenom krevetu, gledam uprazno, kosa
zamršena od seksa. Kad me upita šta mislim, kažem: „Podsećaju me na onaj spot
Fione Epl.“
On ne podiže pogled sa slika. „Čiji?“
„Fione Epl. Moje omiljene pevačice. Sećaš li se da sam te jednom terala da je
slušaš?“ Pre nekoliko nedelja napisala sam tekst jedne njene pesme na papir iz
sveske, presavila ga i spustila mu to na sto dok sam izlazila iz učionice. Pre toga
žestoko smo se posvađali zbog mog odlaska na studije – ja sam rekla da ne želim,
on je rekao da ne smem dopustiti da me bilo šta skrene s tog puta, pa ni on, ja sam
se na to rasplakala, a on je rekao da pokušavam da manipulišem njime tim suzama.
Mislila sam da će mu reči pesme možda pomoći da razume kako se osećam, ali on
ih nikada nije pomenuo. Pitam se da li ih je uopšte pročitao. „Dobro, dobro.“
Sakuplja slike. „Treba da sklonim ovo na sigurno.“ Izlazi iz spavaće sobe, odlazi u
prizemlje, a ja sam odjednom toliko uvređena da osećam kako mi koža bridi na
licu, rukama i grudima. Pokrivam se preko glave, udišem vreo vazduh i prisećam
se kako sam pre nekoliko nedelja pomenula Britni Spirs, a on nije imao pojma ko
je to. „Neka pop pevačica?“, pitao je. „Nisam znao da ti je ukus skrenuo u tom
pravcu.“ Zvučalo je kao da sam ja glupa, a zapravo on nije imao pojma ko je Britni
Spirs.

Tokom aprilskog raspusta napunila sam šesnaest godina. Bejb je bila kod
veterinara na sterilizaciji i dolazi kući omamljena, s obrijanim stomakom i
šavovima. Pokazujem roditeljima spisak univerziteta koje mi je Strejn preporučio
pa odlazimo na jug Mejna da obiđemo neke. Dok lutamo po kampusima, moj otac
tupo gleda zgrade, a mama čita informacije koje je našla na internetu: četrdeset
odsto studenata ovog univerziteta učestvuje u studijskim programima u
inostranstvu; svaki četvrti nastavlja postdiplomske studije. „Koliko ovo mesto
košta?“, pita tata. „Jesi li odštampala cene?“
Strejn dolazi u posetu dok su moji roditelji na poslu, parkira auto na putiću
ka doku zaraslom u žbunje i pešači kroz šumu do kuće. Ja ga čekam u dnevnoj
sobi, virim kroz vrata prema kuhinji i čekam da se pojavi na prozoru, pa ciknem
kad ga ugledam kao da sam se uplašila, ali zapravo nisam – kako bih i mogla? U
drap jakni i naočarima za sunce izgleda kao nečiji tata, neki neodređeni sredovečni
tip, miran kao miš.
 On naslanja ivice dlanova na prozor da bi provirio unutra, a ja zgrabim Bejb
za ogrlicu i otvaram vrata. Čim uđe, ona mi se otme iz ruke. Strejn zgrči lice kad
Bejb skoči na njega, jezik joj visi iz otvorene njuške. Kažem mu da kaže ne pa će se
smiriti, ali on je odgurne, suviše grubo, pa ona padne na leđa; za trenutak joj se u
očima vide beonjače dok se žurno sklanja od njega i odlazi u kućicu. Za trenutak
ga mrzim.
On gleda po kući, drži ruke na leđima kao da se plaši da išta dotakne, a ja
odjednom sve vidim njegovim očima, kuća nije čista kao njegova, tepih je pun
pseće dlake, kauč je star a jastuci mlitavi. Dok prolazi prizemljem, zastaje pred
drvenim kućicama poređanim na prozorskoj dasci. To mama sakuplja; svake
godine poklonim joj po jednu za Božić. Strejn ih gleda i ja pogađam šta misli – da
su ružne i da ih je glupo sakupljati. Pomislim na sitnice na njegovim policama,
svaka je iz neke strane zemlje i ima svoju priču, i setim se šta je rekao o mojim
roditeljima posle roditeljskog dana. Pristojni ljudi, kazao je. Pošten,
vredan svet. To me podseti na nešto što je rekao o jednoj njegovoj učenici,
koja takođe ima stipendiju škole, maturantkinji koja je primljena na Velsli, ali neće
ići, jer je suviše skupo. Bilo mu je žao, ali šta on tu može? Sirotica je iz takve
porodice, tako je rekao.
„Ovde je dosadno“, kažem i hvatam ga za ruku. „Idemo gore.“
Pred mojom sobom saginje se da prođe kroz vrata. Toliko je krupan da
zauzima čitavu sobu, glavom dotiče zakošenu tavanicu, gleda postere na zidovima,
nenamešten krevet.
„Oh“, kaže tiho. „Ovo je tako dragoceno.“
Zbog Brouika, moja soba kao da je zamrznuta u vremenu, izgleda kao da i
dalje imam trinaest godina, ne predstavlja ovo što sam sada. Plašim se da i njemu
izgleda kao soba male devojčice, ali Strejnu to kao da ne smeta. Gleda policu punu
knjiga koje sam odavno prerasla, komodu zatrpanu bočicama osušenog laka za
nokte, lutkice prekrivene prašinom. Podiže poklopac kutije za nakit i nasmeši se
kad se pojavi balerina i počne da se vrti. Otvara platnenu kesu i izruči iz nje
lutkice raspoloženja načinjene od smeđeg papira i kanapa. Sve dodiruje veoma
nežno.
Pre seksa traži da se pretvaram da spavam, tako da on može da se zavuče u
krevet i kao bajagi trgne me iz sna. Kad uđe u mene, poklopi mi usta dlanom i kaže:
„Moramo da budemo tihi“, kao da u kući ima još nekoga. Dok me kara, užurbano
i silovito, meni se čini da mi mozak poskakuje u lobanji, udovi mi omlitave, a um
mi isklizne iz tela i odlazi u prizemlje, gde Bejb cvili u kućici i pita se šta je
pogrešila. Kad Strejn svrši, snima me kako ležim u krevetu, pre toga me namešta,
tako da mi kosa pokriva grudi, i sklanja zavesu da bi svetlo padalo na mene.
Potom sedamo u njegov auto i vozimo se krivudavim putem kroz šumu na
istoku. Prozor je otvoren i on izbacuje ruku napolje. Toplo je za april, bar dvadeset
stepeni, drveće pupi, korov počinje da buja duž ivice puta.
„Dolaziću i preko leta da te posetim“, kaže on, „pa ćemo ići ovako na izlete.“
„Kao Lolita i Hambert“, dodajem bez razmišljanja, a onda se trgnem i čekam
njegovo neodobravanje, ali on se samo nasmeši.
„Izgleda da je tako.“ Pogleda me, pa mi spusti ruku na butinu. „Dopada ti se
ta ideja, zar ne? Možda ću jednog dana prosto nastaviti da vozim umesto da te
vratim kući. Ukrašću te.“
Kako se približavamo obali, saobraćaj je sve gušći. Strejn kao da ne brine, pa
ne brinem ni ja. Mi smo odmetnici u bekstvu, par drskih zločinaca koji se voze
skroz do istočne granice, do ribarskog sela u kome ljudi i ne trepnu kad uđemo u
radnju da kupimo sok i šetamo obalom držeći se za ruke.
„Šesnaest godina“, divi se on. „Sad si, praktično, žena.“
Podešavamo tajmer na polaroidu i stavljamo ga na haubu auta. Slika je malo
preeksponirana – Strejn me grli, okean u pozadini. To je jedina fotografija na kojoj
smo zajedno. Želim da zamolim da mi je da, ali pretpostavljam da bi odbio, pa kad
stanemo na benzinskoj pumpi, prosto je izvadim iz pregrade i stavim je u tašnu.
Ostavljam mu onu na kojoj sam ja na mom krevetu. Ta mu je svakako mnogo
važnija.
Na putu kući on kaže kako bi želeo da me ljubi, pa skreće na zemljani put.
Auto poskakuje preko džombi, blato prska po vetrobranu. Vozimo se nekoliko
kilometara kroz gustu šumu sve dok se drveće ne proredi i nestane, ostavljajući
samo kupinjake, ustalasano zelenilo prošarano belim stenjem. Tu se parkira, gasi
motor i otkopčava pojas, pa pruža ruku i otkopčava i moj.
„Dođi ovamo“, kaže.
Penjem se preko konzole između sedišta da ga opkoračim, pritiskam leđima
volan i čuje se sirena, od koje jato vrana na drugom kraju pustare poleti ka nebu.
On me drži za zadnjicu, haljina mi je zadignuta sve do pojasa, svuda oko nas čuje
se zujanje. Kroz prozor auta vidim košnicu punu pčela na tridesetak metara od
nas. Kilometrima smo daleko od svega i svakoga, možemo da radimo šta god
želimo, izolacija je i bezbedna i opasna. Više ne umem da osećam jedno bez
drugog.
On provlači prste pored mojih gaćica. Dva gura u mene. I dalje sam sva
lepljiva od seksa u mojoj sobi, na unutrašnjoj strani butina pojavljuje se osip.
Pritiskam mu vrat čelom, osećam njegov dah na ključnoj kosti dok pokušava da
me navede da svršim. Kaže da može da oseti kad svršim. Neke žene lažu o tome,
kaže, ali to što moje telo čini ne može se lažirati. Kaže da brzo svršavam. Ne može
da poveruje koliko brzo. Zato želi da me navodi da svršavam ponovo i ponovo, da
vidi koliko puta uzastopce mogu, ali meni se to ne dopada. Tako je seks
nekakva igra koju samo on može da igra.
Čim svršim, tražim da prestane. Dovoljno je da kažem samo jednom i on
sklanja ruke s mene kao da sam od plamena. Odmičem se od njega, preko konzole
na suvozačko sedište, noge su mi klizave, ubrzano dišem. On podiže ruku, onu
koja je bila u meni, prinosi je licu, udiše. Pitam se koliko puta me je naveo da
svršim. Poželim da mu kažem: Čestitam, ponovo si uspeo. Zabacim glavu i gledam
pčele kako se roje i vrhove dalekih četinara kako se njišu.
„Ne znam kako ću izdržati bez tebe preko leta“, kažem. Uopšte ne znam da li
to ozbiljno mislim. Tokom raspusta sam se lepo snalazila bez njega. On kaže da ne
može da izdrži nedelju dana da me ne vidi ili ne priča sa mnom. Takve stvari prosto
mi izlete posle seksa, kada sam nekako izložena i ranjiva. Ali Strejn me ozbiljno
shvata. On je osetljiv na svaku naznaku da sam suviše vezana za njega, da utiče na
mene na način koji bi mogao imati dugoročne posledice.
„Viđaćeš me dovoljno često“, kaže. „Do jula ću ti dojaditi.“
Kad se vratimo na drum, ponavlja to. „Do jula ću ti dojaditi.“ Onda nastavlja.
„Ti ćeš meni slomiti srce, samo da znaš. Držiš me u tim tvojim malim rukama.“
Slomiti mu srce? Pokušavam da zamislim sebe s tom moći, da držim njegovo
srce, da mogu da ga mučim kako želim, ali, čak i kad ga zamislim kako pulsira i
kuca u mojim rukama, i dalje je on glavni, vodi me naokolo, vuče me tamo i
ovamo, a ja se držim za njega i ne mogu da ga pustim.
„Možda ćeš ti slomiti moje“, kažem.
 „Nemoguće.“
„Zašto nemoguće?“
„Zato što se ovakve priče ne završavaju tako.“
„Zašto bi morala da se završi?“
On pogleda mene, pa ponovo put i uznemireno podiže obrve. „Vanesa, kada
kažemo zbogom, to za tebe neće biti bolno. Bićeš spremna da me se oslobodiš.
Ostatak tvog života pružaće se pred tobom. Biće ti uzbudljivo da kreneš dalje.“
Ćutim i gledam napred. Znam da ću se rasplakati ako pokušam da govorim.
„Vidim mnoge stvari koje te čekaju“, kaže on. „Postići ćeš čuda. Pisaćeš
knjige, lutaćeš svetom.“
Nastavlja proročanstva, kaže da ću do dvadesete godine imati deset
ljubavnika. S dvadeset pet neću imati dece, ali ću i dalje izgledati kao dete, a s
trideset ću biti žena, bez bucmastih obraza, s prvim borama oko očiju. I biću udata,
kaže.
„Neću da se udajem“, odgovaram. „Isto kao ti, sećaš se?“
„Ne misliš to ozbiljno.“
„Mislim.“
„Ne misliš“, ponavlja profesorskim glasom. „Ja nisam uzor kojem treba da
težiš.“
„Neću da pričamo o tome.“
„Nemoj da se nerviraš.“
„Ne nerviram se.“
„Nerviraš se. Pogledaj, plačeš.“
Odmaknem se od njega i naslonim čelo na prozor.
„Tako, prosto, mora da bude“, kaže on. „Nećemo moći uvek da se uklapamo
kao sada.“
„Molim te, prestani.“
Vozimo se kilometar ili dva, tutnjava teretnjaka, spore krivine nad blatnjavim
jezerom u dubini, tamnosmeđa masa u daljini možda je los, a možda nije ništa.
 „Vanesa“, počne on, „kada se budeš prisećala, pamtićeš me kao nekoga ko te
je voleo, jednog od mnogih. Garantujem da će tvoj život biti mnogo veći nego što
sam ja.“
Drhtavo uzdahnem. Možda je u pravu. Možda je to što on kaže bezbednost,
prilika da odem bez ožiljaka i okova. Je li zaista nemoguće zamisliti da ću posle
ovoga postati mudra i iskusna, devojka koja ima svoju priču? Jednog dana, kad me
ljudi budu pitali: „Ko vam je bio prvi ljubavnik?“, moj odgovor će me izdvojiti. Ne
neki običan momak, već stariji muškarac: moj profesor. Voleo me je tako očajnički
da sam morala da ga ostavim. Bilo je tragično, ali nisam imala izbora. Svet
tako funkcioniše, eto.
Strejn pruža ruku ka meni, prstima mi dodiruje koleno. Odvaja pogled od
puta pred nama da mi vidi lice. Želi da bude siguran da mi se dopada to što radi.
Da li mi prija? Jesam li srećna? Kapci mi zatrepere kad pomeri ruku uz butinu. On
živi da bi mi udovoljio. Čak i da se rastanemo, sada me obožava – svoju mračnu
Vanesu. To bi trebalo da bude dovoljno. Srećna sam što imam ovo, što sam
voljena.

Posle aprilskog raspusta sve kreće vrtoglavom brzinom. Topli dani znače da se
mnogi časovi održavaju napolju, organizuju se izleti tokom vikenda. Narcisi
cvetaju na sve strane, a reka Norambega narasta i poplavi ulice u gradu. Klub
kreativnog pisanja nastavlja rad kada iz štamparije stigne novi broj književnog
časopisa; dok Džesi i ja vadimo primerke iz kutija i smišljamo gde da ih stavimo,
Strejn me pozove u kancelariju i tu me poljubi žestoko, njegov jezik ispuni mi
čitava usta. To je nepromišljeno, užasno opasno: Džesi je odmah tu, a vrata
kancelarije čak i nisu sasvim zatvorena. Kad se vratim u učionicu, crvenih obraza
i otečenih usana, Džesi se pravi da ništa ne primećuje, ali ne dolazi na sledeći
sastanak.
„Gde je Džesi?“, pitam.
„Odustao je“, kaže Strejn. Smeši se, izgleda zadovoljno.
Na engleskom počinjemo blok u kome poredimo čuvene slike s knjigama koje
smo te godine čitali. Renoarov Ručak na brodu je Veliki Getsbi, svi su lenji i pijani.
Pikasova Gernika je Zbogom oružje, rasuti užasi rata. Kad nam Strejn
pokaže Kristinin svet Endrua Vajeta, svi se slažu da je veoma nalik na Itana
Froma po toj izrazitoj usamljenosti, s udaljenom kućom na brdu. Posle časa kažem
Strejnu da sam na Vajetovoj slici videla Lolitu i pokušavam da objasnim zbog čega
– žena deluje poraženo s tim mršavim člancima, nesavladiva udaljenost od
kuće podseća me na opis Lo na samom kraju – bleda, trudna i osuđena na smrt.
Strejn odmahuje glavom i kaže po milioniti put da pridajem suviše značaja tom
romanu. „Moramo ti naći novu omiljenu knjigu“, dodaje.
Vodi ceo razred na izlet do grada u kome je živeo Endru Vajet. Vozimo se
obalom u kombiju tako velikom da, sedeći na suvozačkom sedištu kraj njega, i ne
primećujem ostale đake. Uzbudljivo mi je što izlazim iz kampusa s njim, bez obzira
na to što je ceo razred s nama; oni su samo neupućeni zarobljenici. Šta ako on i ja
odlučimo da iskoristimo priliku i pobegnemo zajedno? Možemo ih ostaviti negde
na odmorištu kraj puta, Dženi će kosa leteti preko lica dok nas bude gledala kako
se udaljavamo.
Ali to je loš trenutak za izlet, jer smo on i ja u svađi zbog ideje da provedem
još jednu noć pre letnjeg raspusta u njegovoj kući. On kaže da treba da čekamo, da
ne iskušavamo sreću, i da ću ga često viđati preko leta, ali, kada zatražim konkretne
datume, kaže mi da moram prestati da gradim svoj svet oko njega. I zato tokom
vožnje ne govorim s njim i radim sve što znam da će ga iznervirati – menjam
stanice na radiju, podižem noge na vetrobran. On pokušava da me ignoriše,
ali primećujem da steže zube, da grčevito stiska volan. Kaže da ne može da se
objašnjava sa mnom kad sam takva, kad se ponašam kao dete.
Kad stignemo u Kušing, obilazimo kuću Olsonovih, farmu na vrhu brda
iz Kristininog sveta. Sobe su pune prašnjavog, starinskog nameštaja i uramljenih
Vajetovih slika, ali to nisu originali, objašnjava nam vodič. To su reprodukcije. Ne
smeju da okače originale, jer je slani vazduh suviše opasan i uništio bi platna.
Napolju je osamnaest stepeni, dovoljno je sunčano i toplo da ručamo napolju.
Strejn rasprostre ćebe u podnožju brda, s pogledom na kuću, iz iste perspektive
kao na Kristininom svetu. Posle jela pišemo Slobodan sastav, a on kruži oko nas,
držeći ruke na leđima. Ja sam i dalje besna i odbijam da učestvujem, ostavljam
svesku i olovku na zemlji, ležim na leđima i gledam u nebo.
„Vanesa“, kaže on. „Sedi i radi.“
 To bi rekao i bilo kom drugom, ali sada u glasu čujem slabost, molećivost koju
sigurno mogu da osete i ostali. Vanesa, molim te nemoj to da mi radiš. Ne
pomičem se.
Kad svi pođu u kombi za povratak u Brouik, on me zgrabi za ruku i odvede
me pozadi. „Moraš smesta da prestaneš“, kaže.
„Pusti me.“ Pokušavam da se otrgnem, ali drži me suviše čvrsto.
„Takvim ponašanjem nećeš dobiti ono što želiš.“ Prodrmusa mi ruku tako da
me umalo sruši.
Gledam ka zadnjim prozorima kombija, osećam se raspolućeno, jedan deo je
tu s njim, a drugi unutra sa svima ostalima, zakopčavam pojas i guram torbu pod
sedište. Ako iko od njih pogleda kroz zadnji prozor, videće njegove prste zarivene
u meku kožu moje mišice, a to će biti dovoljno da probudi sumnju – više nego
dovoljno. Pogodi me misao, zapeče mi kožu: možda on želi da neko vidi. Počinjem
da shvatam da, što vam duže nešto uspeva, postajete sve neoprezniji, sve dok na
kraju ne izgleda kao da želite da vas uhvate.

Te večeri Dženi kuca na moja vrata i pita možemo li da razgovaramo. Ne ustajem

s kreveta dok ulazi i zatvara vrata za sobom. Gleda haos u mojoj sobi, odeću
pobacanu po podu, rasute papire po stolu i prljave šolje od čaja u kojima se širi
plesan.
„Da, još sam odvratna“, kažem.
Ona vrti glavom. „Nisam to rekla.“
„Pomislila si.“
„Nisam.“ Izvlači stolicu kod pisaćeg stola, ali na njoj je hrpa čistog veša od
prošle nedelje koju nikako da stavim na mesto. Kažem joj da ga baci dole, a ona
nagne stolicu da stvari samo skliznu na pod.
„Ovo o čemu hoću da pričamo je ozbiljno“, kaže. „Ne želim da se naljutiš na
mene.“
„Zašto bih se ljutila?“
„Uvek se ljutiš na mene, a ja stvarno ne razumem čime sam to zaslužila.“
Gleda u svoje šake. „Nekad smo bile drugarice.“
 Zaustim da se pobunim, ali ona nastavlja. „Videla sam profesora Strejna kako
te dodiruje, danas na izletu.“
U prvi mah ne shvatam o čemu govori. Videla sam profesora Strejna kako te
dodiruje. Zvuči nekako seksualno. Strejn me na izletu uopšte nije dodirivao; bili
smo u svađi. A onda se setim kako me je zgrabio za ruku iza kombija.
„Oh“, kažem. „To nije...“
Ona me pažljivo gleda.
„Nije bilo ništa.“
„Zašto je to uradio?“, pita.
Vrtim glavom. „Ne sećam se.“
„Je li to radio i ranije?“
Ne znam šta da joj kažem, jer ne znam šta me tačno pita, da li se to tiče glasina
da smo Strejn i ja u vezi. Njen izraz lica govori kako želi da pomogne nekome
bespomoćnom, tako je izgledala kad bi osetila da ne znam nešto o muzici ili
filmovima ili o svetu uopšte. „Čini mi se“, kaže.
„Šta ti se čini?“
„Ne mora da ti bude neprijatno. Nisi ti kriva.“
„Za šta nisam kriva?“
„Znam da te zlostavlja“, kaže konačno.
Ja se trgnem. „Zlostavlja?“
„Vanesa...“
„Ko ti je to rekao?“
„Niko. Hoću da kažem, pričalo se da si spavala s njim da bi dobila peticu, ali
nisam poverovala. Čak i pre nego što smo pričale o tome, nisam verovala. Ti nisi
takva... ne bi to uradila. Ali, kad sam videla šta ti je danas uradio, kako te je zgrabio,
shvatila sam šta se stvarno dešava.“
Dokle god govori, ja vrtim glavom. „Nije tako.“
„Vanesa, slušaj“, kaže. „On je užasan. Sestra mi je ponavljala da je jeziv, da
napastvuje devojke kad obuku suknju, takve stvari, ali nisam imala pojma da je baš
toliko strašno.“ Naginje se ka meni, netremice me gleda. „Zbog ovoga mogu da ga
otpuste. Moj tata je ove godine u upravnom odboru. Ako mu ispričam za ovo,
Strejn leti odavde.“
Trepćem pod talasom njenih reči – otpuste, jeziv, napastvuje devojke. Kako
je čudno što ga i ona zove Strejn. „Zašto bih htela da ga otpuste?“
„Zar ne želiš?“ Deluje iskreno zbunjeno. Sledećeg trenutka lice joj postaje
oličenje nežnosti, nabrane usne i podignute obrve. „Znam da se verovatno plašiš“,
kaže, „ali stvarno nema potrebe. On više neće moči da ti naudi.“
Gleda u mene, sva zrači sažaljenjem, a ja se pitam kako je moguće da mi je
nekad bila toliko draga, da sam žudela da budemo još bliskije, iako smo delile istu
malu sobu, često ni metar jedna od druge. Sećam se njenog plavog bademantila
koji je visio na zadnjoj strani vrata, kesica suvog grožđa u celofanu koje je držala
na polici iznad stola, kako je uveče utrljavala u noge losion s mirisom jorgovana,
kako je imala mokra mesta na majici posle pranja kose. Ponekad bi se prejedala
pice iz mikrotalasne rerne, stideći se toga još dok je jela. Primećivala sam sve na
njoj, svaku sitnicu koju je radila, ali zašto? Šta me je toliko privlačilo? Sad mi se
čini da je sasvim obična, suviše uskogruda da bi razumela bilo šta o meni i Strejnu.
„Zašto si se toliko zainteresovala?“, pitam. „To nema nikakve veze s tobom.“
„Naravno da ima“, kaže. „On ne bi smeo da bude ovde. Ne bi smeo ni da nam
se približi. On je grabljivac.“
Ja se na to glasno nasmejem. Grabljivac. “Ma koješta.“
„Slušaj, ja volim ovu školu, razumeš? Nemoj mi se smejati što želim da
postane bolja.“
„Znači, ja ne volim Brouik?“
Ona okleva. „Nisam to rekla, ali... s tobom nije isto. Niko iz tvoje porodice
nije išao u Brouik, zar ne? Za tebe je ovo, prosto, škola, mesto gde dolaziš da
maturiraš i onda više ne. Nećeš nikad više misliti na nju. Nikad nećeš doprineti.“
„Doprineti? Misliš, davati novac?“
„Ne“, brzo kaže ona. „Nisam to rekla.“
Ja vrtim glavom. „Kakav si ti snob.“
Ona pokušava da popravi štetu, ali ja već stavljam slušalice. Nisu uključene ni
u šta, žica visi s kreveta, ali to je ipak ućutka. Gledam je kako ustaje, skuplja opran
veš, vraća ga na stolicu. To je, zapravo, ljubazno, ali u tom trenutku me razbesni,
pa strgnem slušalice. „Pa, kako ti ide s Hanom?“
„Kako to misliš?“
„Sad ti je ona najbolja drugarica?“
Dženi trepće. „Ne moraš da budeš zlobna.“
„Ne, ti si uvek zlobna prema njoj. Nekada si joj se podsmevala u lice.“
„Pa, to je bilo pogrešno“, mirno kaže ona. „Hana je dobro. Ali tebi je stvarno
potrebna pomoć.“
Prilazi vratima, a ja nastavljam. „Između njega i mene nema ničega. Sve što si
čula je samo glupo tračarenje.“
„Nije reč o onome što sam čula. Videla sam kako te dodiruje.“
„Ništa nisi videla.“
Ona zaškilji u mene, pa uhvati kvaku. „Da“, kaže. „Jesam.“

Strejn traži da ponovim razgovor sa Dženi od reči do reči, a kada dođemo do mesta
gde je rečeno da je jeziv, iskolači oči kao da ne može da veruje da je iko to rekao za
njega. Onda kaže da je ona „samoživa mala kučka“, a ja se za trenutak ohladim.
Nikad ga nisam čula da koristi tu reč.
„Biću ja dobro“, uverava me. „Dokle god oboje sve poričemo, sve će biti
dobro. Glasinama je potreban dokaz da bi ih neko ozbiljno shvatio.“
Pokušavam da mu kažem da to više nisu glasine, jer je Dženi videla kako me
vuče za ruku. Strejn na to samo frkne.
„To ništa ne dokazuje.“
Sutradan na engleskom postavlja pitanje o Staklenoj menažeriji i proziva
Dženi, iako ona nije digla ruku. Ona zbunjeno gleda u knjigu. Nije pazila,
verovatno nije ni čula pitanje. Izmuca nekoliko ovaj, ali umesto da prozove nekog
drugog, Strejn sedne za svoj sto i prekrsti ruke kao da je spreman da čeka čitav dan.
Tom zausti da nešto kaže, a Strejn podigne ruku. „Voleo bih da to čujem od
Dženi“, kaže.
Sedimo sledećih deset užasnih sekundi. Konačno Dženi tiho kaže: „Ne znam“,
a Strejn podigne obrve i klimne glavom. Tako sam i mislio.
 Na kraju časa gledam kako Dženi izlazi sa Hanom, nešto šapuću. Hana preko
ramena ljutito gleda u mene. Prilazim Strejnu, koji briše tablu. „Nije trebalo da joj
to uradiš.“
„Mislio sam da ćeš uživati.“
„To što si je osramotio samo će pogoršati situaciju.“
On trepće, konačno je shvatio da je to kritika. „Slušaj, predajem takvim
klinkama već trinaest godina. Znam kako treba da postupam.“ Spušta sunđer na
poličicu i briše ruke. „I voleo bih da ne kritikuješ moje metode.“
Izvinim se, ali neiskreno, i on to zna. Kada kažem da moram da idem, da
moram da radim domaći, ne pokušava da me zadrži.
Kad stignem u sobu, legnem potrbuške na krevet i dišem u jastuk da se smirim
i prestanem da ga mrzim, jer u tom trenutku tako se osećam – mrzim ga. Zapravo,
mrzim samo kad se naljuti na mene, jer tada osećam ono što ne bi trebalo – stid i
strah, potrebu da pobegnem.

U roku od nedelju dana sve se raspada. Počinje u sredu, kad za vreme časa
francuskog Strejn otvara vrata učionice i pita madam Loren može li da me
pozajmi. „Ponesi ranac“, kaže tiho. Dok idemo kroz kampus ka upravnoj zgradi,
objašnjava mi šta se desilo, ali i bez toga je jasno. Dženi nije bila na engleskom već
dva dana, a vidam je i znam da nije bolesna. Juče za večerom gledala sam je sa
Hanom, sedele su priljubljenih glava. Kad bi podigle pogled, obe su gledale pravo
u mene.
Strejn kaže da je Dženin otac pisao školi, ali da su to sve samo glasine, bez
dokaza. Neće ići dalje od toga. Mi samo treba da radimo tačno onako kako smo se
dogovorili: da sve poričemo. Ne mogu nam nauditi ako budemo poricali. Meni u
ušima tutnji okean. Što on više govori, to mi se čini da je sve dalji.
„Već sam rekao direktorki da ništa od toga nije istina, ali veoma je važno da i
ti sve porekneš.“ Gleda me u lice. „Hoćeš li moći to da uradiš?“
Klimam glavom. Do vrata upravne zgrade ima još pedeset koraka, možda i
manje.
 „Veoma si smirena“, kaže Strejn. Netremice gleda u mene, traži pukotinu, isto
kao što me je gledao dok smo se vozili njegovim autom pošto smo prvi put vodili
ljubav. „Izvući ćemo se“, kaže dok otvara vrata.
Direktorka, gospođa Džajls, kaže kako želi da veruje nama, a ne onome što
stoji u pismu – bukvalno tako kaže sedeći za ogromnim pisaćim stolom dok Strejn
i ja sedimo na drvenim stolicama, kao dvoje dece koja su nešto skrivila.
„Iskreno, teško mi je i da zamislim kako to može biti tačno“, kaže ona,
uzimajući list papira; pretpostavljam da je to pismo. Prelazi pogledom preko
redova. „U dugotrajnoj seksualnoj vezi. Kako bi to moglo da se desi a da niko ne
primeti?“
Ne razumem šta hoće da kaže. Očigledno je da su ljudi primetili. To i jeste
razlog što je Dženin tata napisao to pismo – ljudi su primetili.
„Zaista je apsurdno“, kaže Strejn kraj mene.
Direktorka kaže da ima teoriju o tome ko stoji iza ovoga. S vremena na vreme
pojavljuju se ovakve glasine, a učenici, roditelji i drugi profesori šire ih dalje i
smesta prihvataju kao istinu, ma koliko neverovatna bila ta glasina.
„Svi vole skandale“, kaže, a onda se ona i Strejn zgledaju kao da se dobro
razumeju.
Kaže da glasine obično nastaju zbog zavisti ili pogrešno protumačenog
nedužnog favorizovanja učenika. Da profesori tokom karijere imaju mnoštvo
učenika, a većina ih je, u nedostatku bolje reči, nebitna. Učenici mogu biti bistri i
uspešni, ali to ne znači obavezno da profesor gaji posebnu vezu s njima. Pa ipak, s
vremena na vreme profesor naiđe na učenika s kojim oseti posebnu bliskost.
„Profesori su ljudska bića, zar ne, baš kao i vi?“, nastavlja direktorka. „Reci
mi, da li ti jednako voliš sve svoje profesore, Vanesa?“, Vrtim glavom da nije tako.
„Pa naravno. Neki su ti draži od ostalih. Isto je i s profesorima i učenicima. Za
profesora su neki učenici prosto posebni.“
Direktorka se zavali u fotelju i prekrsti ruke na grudima. „Pretpostavljam da
je Dženi Marfi postala ljubomorna zbog toga što se profesor Strejn drugačije
ponašao prema tebi.“
„Vanesa mi je još ranije rekla nešto bitno“, dodaje Strejn. „Ona i Dženi su
prošle godine bile cimerke i nisu se dobro slagale.“ Gleda u mene. „Je li tako?“
 Polako klimam glavom.
Direktorka na to širi ruke. „E pa, eto. Sve je rešeno.“
Predaje mi papir – pismo od Dženinog oca. „Pročitaj to i onda potpiši ovo.“
Pruža mi drugi papir s jednim jedinim redom otkucanog teksta: „Dole potpisane
strane poriču istinitost činjenica navedenih u pismu Patrika Marfija od 2. maja
2001.“ Ispod toga su dve linije za potpis, moj i Strejnov. Nisam u stanju da se
koncentrišem i pročitam pismo. Potpisujem papir i dodajem ga Strejnu, koji
takođe potpisuje. Sve je rešeno.
Direktorka se smeši. „To bi bilo sve. Najbolje je da se ovakve stvari razreše što
je brže moguće.“
Uzdrhtala od olakšanja, osećam mučninu, pa ustajem i krećem prema
vratima, ali direktorka me zaustavlja. „Vanesa, moraću da pozovem tvoje roditelje
i obavestim ih o ovome“, kaže. „Zato im obavezno telefoniraj večeras, važi?“
Meni se grlo stegne. Na to nisam ni pomislila. Naravno da mora da ih pozove.
Pitam se da li će pozvati kuću, ostaviti poruku na automatskoj sekretarici, ili će
pozvati nekoga od njih na posao – tatu u bolnici, mamu u kancelariji u
osiguravajućem društvu.
Dole izlazim iz kancelarije, direktorka se obraća Strejnu. „Javiću vam da li mi
je potrebno još nešto od vas, ali mislim da je i ovoliko dovoljno.“

Kad te večeri telefoniram kući, počinjem bujicom objašnjenja i umirenja: sve je

dobro, ništa se nije desilo, sve je to glupost, blesavi tračevi, naravno da nije
tamo. Mama i tata javili su se na dva telefona i oboje govore uglas.
„Moraš prestati da provodiš vreme s tim profesorima, to je najvažnije“, kaže
mama.
Profesorima? Zar ih ima više? Onda se setim laži koju sam izrekla za Dan
zahvalnosti, da mi je profesor politike rekao da mi je kosa boje crvenog javora.
„Hoćeš li da dođem po tebe?“, pita tata.
„Hoću da znam šta se tačno dešava“, kaže mama.
„Ne“, kažem ja. „Dobro sam. I ništa se ne dešava. Sve je u redu.“
 „Rekla bi nam da ti je neko naudio?“, kaže mama. Oboje čekaju da potvrdim
da bih im rekla.
„Naravno“, kažem. „Ali to se nije desilo. Ništa se nije desilo. Kako bi i moglo?
Znate koliko nas ovde paze. Dženi Marfi je slagala. Sećaš li se Dženi, kako je bila
grozna prema meni?“
„Ali zašto bi izmislila takvo nešto? Zašto bi i oca uključila?“, ne odustaje
mama.
„To, prosto, ne zvuči kako treba“, dodaje tata.
„Ona mrzi i profesora Strejna. Rešila je da mu napakosti. Ona je jedno od one
povlašćene dece koja misle da svako ko im se ne ulaguje treba da bude uništen.“
„Ovo mi se nimalo ne dopada, Vanesa“, kaže tata.
„U redu je“, ponavljam. „Valjda znaš da bih vam rekla da nešto nije kako
treba.“
On i ja ćutimo, čekamo mamu.
„Skoro je kraj školske godine“, kaže ona. „Verovatno nema smisla da te sad
ispišemo. Ali, Vanesa, drži se dalje od tog profesora, u redu? Ako pokuša da
razgovara s tobom, reci direktorki.“
„On mi je profesor. Mora da mi se obraća.“
„Znaš na šta sam mislila“, kaže ona. „Idi na čas i odmah potom izađi.“
„Nije problem u njemu.“
„Vanesa“, oštro kaže tata. „Poslušaj mamu.“
„Hoću da nas zoveš svake večeri“, kaže mama. „Telefon ima da zazvoni tačno
u pola sedam. Je li to jasno?“
Gledam preko dnevne sobe, na televiziji se prikazuje MTV bez tona, Karson
Dejli s jež-frizurom i crno lakiranim noktima. „Da, majko moja“, mrmljam. Mama
uzdahne. Nervira je kad je tako zovem.

Strejn kaže da moramo da se pripazimo neko vreme, ne smemo biti primećeni.

Nema više popodneva u njegovoj kancelariji, nema više dugih sati nasamo. „Čak i
ovo je rizično“, kaže, misleći na to što sam preskočila ručak da bih provela pauzu
u njegovoj učionici, sa širom otvorenim vratima. Moramo da budemo oprezni, bar
zasad, iako mu je užasno teško da se drži dalje od mene.
Ipak, uveren je da će kriza brzo proći. Stalno ponavlja tu reč, proći, kao da se
radi o lošem vremenu. Doći će leto, a onda ćemo se voziti njegovim karavanom, s
otvorenim prozorima, udisaćemo slani vazduh. Kaže mi da mu verujem i da će do
jeseni sve biti zaboravljeno. Ne znam da li mu verujem. Prolazi nekoliko dana i sve
izgleda dobro, ali, kad god sretnem Dženi, ona me gleda s otvorenim gnušanjem.
Strejn misli da je odustala, jer je tražila premeštaj iz njegove grupe, ali ja vidim da
je još besna.

Na oglasnoj tabli za svakog maturanta navedeni su planovi za studije sledeće

godine. Odlazim na večeru i, dok čekam u redu za sendviče, vidim Dženi i Hanu
kako redom idu od stola do stola. Dženi nosi svesku i olovku, a kad priđu stolu,
Hana kaže nešto svima koji sede za njim, sačeka odgovor, i onda Dženi piše nešto
u svesku. Primećujem i da mnogi gledaju u mene, a onda brzo skrenu pogled, kao
da ne žele da ih uhvatim da gledaju.
Izlazim iz reda, prolazim kroz trpezariju i čujem Hanu kako pita: „Je li neko
od vas čuo glasine da su Vanesa Vaj i profesor Strejn u vezi?“
Za tim stolom sede maturanti. „Ko je Vanesa Vaj?“, pita Brandon Maklin, kraj
čijeg sam imena na oglasnoj tabli videla Dartmut.
Devojka kraj njega – Aleksis Kartrajt, Koledž Vilijams – pokazuje mene. „Je
li to ona?“
Svi za stolom se osvrću. Dženi i Hana takođe. Uspevam da vidim Dženinu
svesku, spisak imena, pre nego što je ponovo prisloni na grudi.

Dvadeset šest. Toliko je imena na Dženinom spisku. Sedim pred direktorkom,

gospođom Džajls, ovog puta samo ja, bez sekretarice i bez Strejna. Direktorka mi
pruža kopiju spiska i gledam imena, uglavnom su s druge godine, slušamo iste
predmete, ili su iz istog doma. Ni sa kim od njih nisam pričala o Strejnu. Onda
vidim poslednje ime na spisku – Džesi Laj.
„Ako imaš nešto da mi kažeš“, kaže direktorka, „sada je pravi trenutak.“
 Nisam sigurna šta očekuje od mene, da li još veruje da su glasine neistina ili
se predomislila kad je videla spisak, i sad je ljuta što sam lagala. Svakako jeste ljuta
zbog nečega.
Podižem pogled sa spiska. „Ne znam šta želite da kažem.“
„Hoću da budeš iskrena prema meni.“
Ćutim, ne želim da načinim pogrešan korak.
„Šta ako ti kažem da sam razgovarala s jednim učenikom s ovog spiska koji
kaže da si mu eksplicitno rekla da si u ljubavnoj vezi s profesorom Strejnom?“
Tek s malom zadrškom shvatam da se „eksplicitno“ ne odnosi na seks nego
na moju otvorenost. I dalje ćutim. Ne znam da li ona govori istinu. Čini mi se da
ovo liči na policijske serije, kada policajci blefiraju da bi izvukli nekome priznanje.
Najpametnije je da ćutite i čekate advokata – mada ne znam ko bi za mene bio taj
advokat. Strejn? Moji roditelji?
Direktorka duboko uzdahne i dodirne slepoočnice. Ona ne želi da se bavi
ovim. Ne želim ni ja. Mogle bismo sve da zaboravimo – eto šta bih želela da kažem.
Hajde da zaboravimo ovo. Međutim, znam da ne možemo, jer Dženi i dalje
napada, i jer je njen tata to što je. Ovde se pokazuje struktura Brouika, jasan sistem
moći i vrednosti u kome su neki ljudi važniji od ostalih; to sam od početka osećala,
ali tek sada potpuno razumem.
„Moramo da istražimo ovo do kraja“, kaže direktorka.
„Ovo je kraj“ kažem. „Ništa od toga nije tačno. Nema dalje.“
„Dakle, ako sad pozovem tog učenika ovamo, hoćeš li promeniti priču?“
Trepćem kad shvatam da je ona prozrela moj blef, a ne obrnuto. „To nije
istina“, kažem ponovo.
„Dobro.“ Ona ustaje, izlazi iz kancelarije, vrata ostaju otvorena.
Sekretarica proviri kroz vrata i nasmeši mi se. „Ostani tu“, kaže.
Meni se stegne grlo od to malo ljubaznosti. Pitam se da li mi bar ona veruje,
šta je mislila tokom poslednjeg sastanka s direktorkom i Strejnom, dok je sedela i
beležila u veliki blok sve što smo rekli.
Prođe nekoliko minuta i direktorka se vraća u kancelariju, a za njom ulazi
Džesi Laj. Sedne na stolicu kraj moje, ali me ne gleda. Lice mu je crveno, čak i vrat
i uši. Vidi se da ubrzano diše.
 „Džesi“, počinje direktorka, „postaviću ti isto pitanje na koje si mi već jednom
odgovorio. Da li ti je Vanesa rekla da su ona i profesor Strejn u vezi?“
Džesi vrti glavom. „Ne. Nikad to nije rekla.“ Glas mu je piskav, prestrašen,
glas kakav koristite kada ste toliko očajnički rešeni da ne kažete istinu, da vas nije
briga koliko je očigledno da lažete.
Direktorka ponovo počinje da masira slepoočnice. „Pre pet minuta odgovorio
si mi drugačije.“
Džesi uporno vrti glavom. Ne, ne, ne. Strašno je uznemiren, a mene obuzima
sažaljenje. Zamišljam kako se naginjem ka njemu i hvatam ga za ruku i kažem: U
redu je, slobodno reci istinu. Ali, naravno, samo sedim i gledam, pitajući se da li ću
na kraju ja biti kriva što je on morao da prođe kroz ovu strašno stresnu situaciju,
da li je bitno što ja imam mnogo više da izgubim.
„Šta si joj rekao?“, pitam tiho.
Džesi me konačno pogleda, ne prestajući da vrti glavom. „Nisam znao da će
biti ovako. Samo me je pitala...“
„Džesi“, prekida ga direktorka, „da li ti je Vanesa ikada rekla da su ona i
profesor Strejn u ljubavnoj vezi?“
On gleda naizmenično nju pa mene. Kad ponovo obori pogled, jasno mi je šta
će se desiti. Zažmurim, a on kaže da.
Da sam slabija, to bi bio kraj. U klopci sam, sukobljena sa sopstvenom
nedoslednošću. Po načinu na koji me direktorka gleda, jasno mi je da je uverena
da je sad gotovo, da ću se slomiti. Ali i dalje postoji izlaz iz ovog tunela. Vidim
bledo svetlo u daljini. Samo treba da kopam dalje.
„Lagala sam“, kažem. „Lagala sam ga. To što sam rekla Džesiju o Strejnu“,
brzo se ispravljam, „profesoru Strejnu, nije bilo istina.“
„Lagala si“, ponavlja direktorka. „A zašto bi to radila?“
Gledam je pravo u oči i objašnjavam razloge: zašto što sam bila usamljena i
dosađivala sam se, zato što sam bila zaljubljena u profesora, zato što imam bujnu
maštu. Što duže govorim, sve sam sigurnija, okrivljujem sebe, izbavljam Strejna.
To je odličan izgovor, objašnjava sve što sam rekla Džesiju, kao i sve glasine koje
je ostalih dvadeset petoro sa spiska moglo da čuje. Trebalo je to da tvrdim od
samog početka.
 „Znam da nije lepo lagati“, kažem, gledajući naizmenično Džesija i
direktorku, „i veoma mi je žao što sam to radila. Ali eto, to je istina. Ničeg drugog
nema.“
Obuzima me vrtoglavo zadovoljstvo, kao kad udahnete svež vazduh pošto ste
dugo bili pokriveni preko glave. Ja sam pametna i snažna – više nego što iko sluti.

Preskačem ručak i idem pravo u Strejnovu učionicu, kucam na vrata. Ne javlja se,
iako kroz mlečno staklo vidim da je unutra upaljeno svetlo. Govorim sebi da je
sigurno i dalje zabrinut zbog mogućnosti da nas primete, ali na času engleskog
predaje nam profesor Nojz umesto Strejna, a čim uđem u učionicu, kaže mi da
treba da odem u upravnu zgradu.
„Šta se dešava?“, pitam.
On širi ruke. „Ja sam samo glasnik“, kaže, ali, po načinu na koji me oprezno
gleda, kao da ne želi da bude blizu mene, jasno je da nešto zna. Prolazim kroz
kampus, ne znajući treba li da žurim ili da otežem, a kada stignem do stepeništa
na ulazu u upravnu zgradu i popnem se među stubove i grb Brouika iznad
dvokrilnih vrata, kroz glavnu kapiju kampusa ulazi tatin auto. Podignem ruku da
zaklonim oči od sunca i vidim da su oboje unutra, tata vozi, a mama sedi do njega,
s rukom na ustima. Skreću na parking i izlaze iz auta.
Žurno silazim niz stepenište. „Otkuda vi ovde?“ Na zvuk mog glasa mama
naglo okrene glavu i pokaže kažiprstom svoja stopala, na isti način na koji poziva
Bejb kad je nešto zgrešila. Dolazi ovamo. Isto kao pas, zaustavljam se pet metara
od nje i odbijam da priđem bliže.
„Otkuda vi ovde?“, pitam ponovo.
„Isuse, Vanesa, pa šta misliš?“, obrecne se ona.
„Da li vas je direktorka zvala? Nema nikakvog razloga da dolazite.“
Tata je još u odeći za posao, sivim pantalonama i plavoj prugastoj košulji s
imenom izvezenim na džepu, FIL. Uprkos svemu, obuzima me stid. Zar nije
mogao da se presvuče?
On zalupi vratima auta i prilazi mi. „Jesi li dobro?“
„Naravno. Sve je u redu.“
 Hvata me za ruku. „Reci mi šta se desilo.“
„Ništa se nije desilo.“
Gleda me u oči, molećivo, ali ja ne odustajem. Čak mi ni usne ne drhte.
„File“ kaže mama. „Idemo.“
Ulazim za njima u zgradu, penjemo se stepeništem i ulazimo u sobicu ispred
direktorske kancelarije, pred sekretaricu koju sad već poznajem. Gledam je,
očekujući osmeh, ali ona me ignoriše i samo pokazuje rukom da uđemo. Osim
direktorke, u kancelariji je i Strejn, stoji kraj njenog stola, s rukama u džepovima,
zabačenih ramena. Grudi me zabole od želje da mu pritrčim u zagrljaj. Kad bih
mogla da se privijem uz njega, da me njegovo telo celu obuhvati i proguta.
Direktorka se rukuje s mojim roditeljima. Strejn takođe pruža ruku, tata je
prihvata, ali mama samo sedne, ignoriše ga kao da ga nema.
„Mislim da bi bilo bolje da Vanesa ne bude ovde“, kaže direktorka. Gleda u
Strejna, a on kratko klimne glavom. „Vrati se u čekaonicu.“
Pokazuje ka vratima, ali ja gledam u Strejna, primećujem da mu je kosa mokra
na krajevima, od tuširanja, i da nosi kravatu i blejzer od tvida. Kazaće
im, pomislim. Predaće se.
„Nemoj“, kažem, ali jedva čujno.
„Vanesa“, kaže mama. „Idi.“
Sastanak traje pola sata. Znam to, jer je sekretarica uključila radio, verovatno
da ja ne bih čula šta se govori u kancelariji. „Sada je vreme za kafu u pola tri“, kaže
voditelj, „a mi se pridružujemo s pola sata non-stop hitova.“ Sekretarica pevuši, a
ja mislim da ću se uvek sećati tih pesama, jer sam ih slušala dok je Strejn sve
priznavao i žrtvovao se za mene.
Kad završe, izlaze svi zajedno. Direktorka i moji roditelji zaustavljaju se u
čekaonici. Strejn nastavlja dalje. Izlazi a da me nije ni pogledao. Vidim da mama
širi nozdrve, i zenice su joj ogromne, tata steže usne, izgleda isto kao onda kad je
morao da mi saopšti da je naš stari pas uginuo tokom noći.
„Hodi“, kaže i uzima me za ruku.
Sedamo na klupu. Mama gleda u zemlju, čvrsto prekrštenih ruku, a tata
počinje da govori. To što čujem od njega toliko je daleko od onoga što sam
očekivala da mi je potrebno neko vreme da se priberem i stvarno počnem da
slušam. Mislila sam da će biti: Sad znamo sve i ti nisi nimalo kriva. Umesto toga,
kaže da na Brouiku postoji strog etički pravilnik i da su učenici dužni da ga se
pridržavaju, a ja sam ga prekršila time što sam lagala o profesoru i ugrozila mu
ugled.
„Oni takve stvari vrlo ozbiljno shvataju“, nastavlja tata.
„Dakle, nije..“, gledam jedno pa drugo. „On nije...“
Mama naglo podiže glavu. „Šta on nije?“
Gutam knedlu i vrtim glavom. „Ništa.“
Oni nastavljaju da objašnjavaju. Završiću školsku godinu ranije. Ionako je
ostalo manje od mesec dana. Oni će prenoćiti u gostionici u gradu, a ujutro ću
morati da, kako tata kaže, „ispravim učinjeno“. Direktorka želi da kažem svim
učenicima sa Dženinog spiska da su glasine o Strejnu i meni laž i da sam tu laž ja
započela.
„Šta, svakom posebno?“, pitam.
Tata vrti glavom. „Razumeo sam da će ih oni okupiti, pa možeš da obaviš sve
odjednom.“
„Ne moraš to da uradiš“, kaže mama. „Možemo da spakujemo tvoje stvari i
odemo još večeras.“
„Ako direktorka želi da to uradim, moram da poslušam“, kažem. „Ipak je ona
direktor škole.“
Mama nabira usne, kao da želi da kaže još nešto.
„Ali vratiću se iduće godine, zar ne?“
„Idemo jedno po jedno“, odgovara tata.
Vode me na večeru u piceriju u gradu. Ne uspevamo da pojedemo porodičnu
picu. Svi brljamo po tanjiru, mama uporno uzima salvete da upije masnoću. Ni
jedno ni drugo ne gledaju u mene.
Nude mi da me odvezu nazad u kampus, ali odbijam, želim da idem pešice.
Pogledajte kako je lepo veče, kažem, prijatno toplo.
„Prijaće mi nekoliko minuta mira pre nego što se vratim tamo“, dodajem.
Očekujem da mi neće dozvoliti, ali izgleda da su suviše ošamućeni da bi se
raspravljali i puštaju me. Pred restoranom me zagrle. „Volim te, Nesa“, šapne mi
tata. Oni skrenu levo prema gostionici, a ja desno prema kampusu i gradskoj
biblioteci, prema Strejnovoj kući.
„Znam da je ovo glupo“, kažem kad mi otvori vrata, „ ali morala sam da te
vidim.“
On gleda iza mene, ulicu i trotoar. „Vanesa, ne smeš da budeš ovde.“
„Pusti me unutra. Pet minuta.“
„Moraš da odeš.“
Toliko sam iznervirana da vrisnem i gurnem ga obema rukama, unevši u to
svu svoju težinu; nisam uspela da ga odgurnem, ali sam ga dovoljno uzdrmala da
zatvori vrata za sobom i povede me oko kuće, da se ne vidimo s ulice. Čim se
nađemo u zaklonu, bacim mu se u zagrljaj i pribijem se uz njega što čvršće mogu.
„Teraju me da sutra odem“, kažem.
On uzmakne, skloni moje ruke i ne kaže ništa. Čekam da vidim nešto na
njegovom licu – bes ili paniku ili žaljenje što je dozvolio da se ovo desi – ali lice
mu je potpuno prazno. Zavlači ruke u džepove i gleda preko mog ramena, negde
u zid. Kao da ispred mene stoji potpuni neznanac.
„Hoće da pre toga govorim pred gomilom ljudi“, kažem. „Treba da im kažem
da sam lagala.“
„Znam.“ I dalje ne gleda u mene, strašno je namršten.
„E pa ne znam da li ću to moći.“ Na to me ipak pogleda, mala pobeda, pa
nastavljam dalje. „Možda je bolje da kažem istinu.“
On se nakašlje, ali ne popušta. „Koliko sam ja shvatio, malo je nedostajalo da
baš to i uradiš“ kaže. „Rekla si majci za mene. Rekla si joj da sam ti ja momak.“
U prvi mah ne znam o čemu govori, a onda se setim: vožnja od kuće posle
februarskog raspusta, kada me je čula da telefoniram usred noći. Kako se zove? –
pitala je, zavejane njive i skeleti drveća promiču kraj prozora automobila. Rekla
sam istinu – Džejkob. Ali to je bila samo reč, obično ime, to nije isto što i priznanje.
Nije mogla da izvuče istinu iz te jedne reči. Nema šanse. Da jeste, ne bi pustila
Strejna da izađe iz direktorkine kancelarije i ne bi pristala na ovu ideju da se ja
izvinjavam sobi punoj ljudi.
„Ako si rešila da želiš da me uništiš“, kaže Strejn, „ne mogu te sprečiti. Ali
nadam se da razumeš kakve će biti posledice.“
 Pokušavam da kažem da nisam to ozbiljno mislila, i da, naravno, neću reći,
ali on me preduhitri.
„Tvoje ime i slika biće objavljeni u novinama“, kaže. „Bićeš glavna vest.“
Govori polako, pažljivo, kao da želi da se uveri da razumem. „To će te zauvek
pratiti. Bićeš žigosana za čitav život.“
Prekasno, želim da kažem. I ovako svakog dana živim s njegovim tragom na
sebi, ali možda to nije pošteno. Zar se nije trudio da me spase? Naterao me je da
obećam da ću otići na studije, insistirao je na tome da će na kraju moj život biti
veći od njega. On želi mnogo za mene, prostranstvo budućnosti a ne uzani
puteljak, ali to može da se desi samo ako on ostane tajna. Kad se istina sazna, on
će definisati čitav moj život: ništa drugo o meni neće biti bitno. Vidim pred sobom
nekakvo polusećanje, poput prizora iz sna: hibridna devojka, pola ja a pola
profesorka Tompson – ili se možda sećam nekog članka o Moniki Luinski? –
mlada žena lica oblivenog suzama, pokušava da drži glavu visoko pod naletom
ponižavajućih pitanja o onom što se desilo: Recite nam tačno šta vam je
uradio. Lako je zamisliti da se moj život pretvori u dugačak trag razaranja, počev
od trenutka kad sam odlučila da sve kažem.
„Radije bih sad prekratio sebi život nego da prolazim kroz to“ kaže Strejn.
Gleda naniže u mene, ruke su mu i dalje u džepovima. Opušten je čak i ovako
suočen s propašću. „Ali ti si možda snažnija od mene.“
Na to počinjem da plačem, stvarno plačem, ne onako kao ranije pred njim –
odvratan plač sa grcanjem, štucanjem i slinama iz nosa. Naiđe toliko žestoko da
me potpuno zaprepasti. Naslanjam se na zid, naslanjam se šakama na kolena,
pokušavam da dišem. Jecaji ne prestaju. Obgrlim se oko stomaka, čučnem, udaram
potiljkom o drveni zid, kao da želim da istresem nešto iz glave. Strejn klekne pored
mene, postavlja šake iza moje glave, između mene i kuće, dok ne prestanem da se
otimam i otvorim oči.
„Eto“, kaže on. Udahne, izdahne, a i ja za njim. I dalje mi drži glavu, lice mu
je dovoljno blizu za poljubac. Suze mi se suše na obrazima, koža se zateže, a on mi
palcem mazi neko mesto iz uha. Zahvalan mi je, kaže, za sve što sam dosad učinila.
Veoma je hrabro što sam preuzela odgovornost i ponudila sebe vukovima. To je
dokaz ljubavi. Verovatno ga volim više nego iko drugi ikada.
„Neću ništa odati“, kažem. „Nisam ni mislila. Nikad neću.“
 „Znam“, kaže. „Znam da nećeš.“
Zajedno smišljamo šta ću reći na sutrašnjem sastanku, kako ću sebe okriviti
za glasine, izviniću se što sam lagala, izričito ću reći da on nije uradio ništa loše.
To nije pošteno, kaže on, što me teraju da to uradim, ali on se iz ovoga može izvući
živ samo ako se potpuno oslobodi svake sumnje. Ljubi me u čelo i u uglove očiju
kao kada me je poljubio prvi put, u svojoj učionici, dok smo bili zbijeni za pisaćim
stolom.
Pre odlaska, osvrnem se i vidim ga kako stoji na tamnom travnjaku, silueta
mu je ocrtana naspram osvetljenog prozora dnevne sobe. Zahvalnost prosto zrači
iz njega u mene, zapljuskuje me ljubavlju. Eto šta znači biti nesebičan, biti dobar,
mislim. Kako sam mogla i pomisliti da sam bespomoćna, kada samo ja imam moć
da ga spasem?

Sutradan ujutro, dvadeset šest osoba sa Dženinog spiska okupljeno je u učionici

profesora Šeldona. Nema dovoljno stolica za sve, pa neki stoje naslonjeni na zid.
Ne mogu da vidim ko je sve tu: vidim samo lica kako se njišu i talasaju, okean pun
plutača. Direktorka me dovodi da stanem s njom pred ostale dok čitam izjavu koju
smo Strejn i ja smislili sinoć.
„Sve glasine koje ste čuli o meni i profesoru Strejnu su neistinite. Ja sam širila
laži o njemu, a on to ničim nije zaslužio. Žao mi je što sam lagala.“
Lica zure u mene, nimalo ubeđena.
„Ima li neko nešto da pita Vanesu?“, pita direktorka. Podiže se jedna ruka.
Dina Perkins.
„Ne razumem zašto bi lagala o tome“, kaže Dina. „To nema nikakvog smisla.“
Gledam direktorku, ona gleda u mene. Svi gledaju u mene. „To, zapravo, nije
pitanje.“
Dina koluta očima. „Pitam samo – zašto?“
„Ne znam“, kažem.
Neko pita zašto sam stalno u njegovoj učionici. „Nikad nisam tamo“, slažem,
tako glupo da se nekoliko njih nasmeje. Neko me pita da li nešto nije u redu sa
mnom, „znaš, mentalno“, a ja kažem: „Ne znam, verovatno.“ Pitanja se nastavljaju,
a ja shvatam ono očigledno: ne mogu se vratiti ovamo, ne posle ovoga.
 „Dobro“, kaže direktorka, „to je dovoljno.“
Svi dobijaju papir s tri pitanja. Prvo, od koga ste čuli glasine? Drugo, kada ste
ih čuli? Treće, jeste li rekli roditeljima za to? Kad izađem iz učionice, svih dvadeset
šest glava pognuto je nad anketu, to jest, sve osim Dženi. Ona sedi prekrštenih
ruku, gledajući klupu pred sobom.
Vraćam se u Guld i zatičem roditelje kako pakuju moje stvari. Posteljina je
skinuta, ormar prazan. Mama trpa moje stvari u kesu za smeće – otpatke, papire,
sve što je na podu.
„Kako je prošlo?“, pita tata.
„Šta je prošlo?“
„Pa, znaš...“, nije siguran kako to da nazove. „Sastanak.“
Ne odgovaram. Ne znam kako je prošlo, ne mogu ni da shvatim šta se tačno
dešava. Gledam u mamu. „Bacaš važne stvari“, kažem.
„To je smeće“.
„Ne, stavljaš u kesu školske stvari, to mi je potrebno.“
Ona se odmakne i pušta me da kopam po kesi za smeće. Nalazim sastav sa
Strejnovim komentarima, teze o Emili Dikinson koje nam je dao. Privijem papire
na grudi, ne želim da oni vide šta želim da čuvam.
Tata zakopčava moj veliki kofer, nabijen odećom. „Počeću da nosim stvari
dole“, kaže i izlazi u hodnik.
„Sad odlazimo?“ pitam mamu.
„Hajde“, kaže ona. „Pomozi mi da ispraznim ovo.“ Otvara donju fioku
pisaćeg stola i jekne. Unutra je puno đubreta: zgužvani papiri, omoti od hrane,
prljave papirne maramice, pocrnela kora od banane. To sam potrpala tu u panici,
pre nekoliko nedelja, pred inspekciju soba, i zaboravila da posle sklonim. „Vanesa,
zaboga!“
„Ako ćeš vikati na mene, bolje pusti da ja to uradim.“ Uzimam kesu od nje.
„Zašto nisi odmah to bacila?“, pita mama. „Zaboga, Vanesa. Đubre. Ko još
trpa đubre u fioku?“
Pokušavam da duboko dišem dok praznim fioku u kesu za đubre.
 „To nije higijenski, nije normalno. Ponekad me plašiš, znaš? Neke stvari koje
radiš nemaju nikakvog smisla, Vanesa.“
„Eto.“ Gurnem fioku na mesto. „Sređeno.“
„Treba to da dezinfikujemo.“
„Mama, u redu je.“
Mama se osvrće po sobi. I dalje je neuredna, mada je teško reći da li zbog
mene ili zbog haosa od pakovanja.
„ Ako sad krećemo“, kažem, „prvo moram da odem i obavim nešto.“
„Kuda da odeš?“
„Deset minuta.“
Mama vrti glavom. „Ne ideš ti nikuda. Ostaćeš ovde i pomoći ćeš nam da
sredimo sobu.“
„Moram da se pozdravim s ljudima.“
„S kim da se pozdraviš, Vanesa? Nemaš baš neke prijatelje.“
Gleda kako mi se oči pune suzama, ali ne izgleda kao da joj je žao. Izgleda kao
da čeka. Tako me svi gledaju cele ove nedelje – kao da čekaju da se slomim. Ona
se okreće ka neredu, otvara gornju fioku komode i vadi hrpe odeće. Pritom nešto
ispadne na pod između nas: polaroid snimak, Strejn i ja na morskoj obali. Za
trenutak obe gledamo sliku, jednako zapanjene.
„Šta...“ Mama čučne i pruži ruku. „Je li to...“
Bacim se, zgrabim sliku i privijem je na grudi, licem naniže. „Nije ništa.“
„Šta je to?“ pita mama i kreće ka meni. Uzmičem.
„Nije ništa“, ponavljam.
„Vanesa, daj mi to.“ Pruža ruku kao da očekuje da ću se tek tako predati, kao
da sam dete. Ponovo kažem da nije ništa. Nije ništa, u redu? Ponavljam i
ponavljam, glas mi se diže u panici dok se ne pretvori u vrisak – tako žestok da
mama uzmakne. Krik kao da i dalje traje, odzvanja kroz polupraznu sobu.
„To je bio on“, kaže mama. „Ti i on.“
Gledam u pod, uzdrhtala od vriska. „Nije“, šapnem.
„Vanesa, videla sam.“
 Grčevito stežem sliku. Zamišljam Strejna ovde u sobi, i kako bi je on
smirio. Nije to ništa, rekao bi, glasom blagim poput melema. Niste videli to što
mislite da ste videli, Ubedio bi je u bilo šta, baš kao i mene. Odveo bi je do stolice i
spremio bi joj čaj. Pritom bi ubacio sliku u džep, pokretom tako brzim i veštim da
ona ništa ne bi ni primetila.
„Zašto ga štitiš?“, pita mama. Teško diše, ispitivački me gleda. To nije ljutito
pitanje; stvarno ne razume. Zbunjujem je, i ja i sve ovo. „Povredio te je“, kaže.
Odmahujem glavom: sada ću reći istinu. „Nije.“
Utom se vraća tata, oznojen. Prebacuje preko ramena platnenu torbu punu
knjiga, a onda, dok traži pogledom šta će još poneti, primećuje mamu i mene jednu
naspram druge, mene koja još pritiskam fotografiju na grudi. Obraća se mami. „Je
li ovde sve u redu?“
Nastupa trenutak potpune tišine, u spavaonici usred prepodneva nema
nikoga osim nas. Mama konačno sklanja pogled s mene. „Sve je u redu“, kaže.
Pakujemo ostatak stvari. Četiri puta idemo gore-dole da sve iznesemo. U
jednom trenutku, pre nego što uđem u auto, stopala mi gore od želje da potrčim –
preko kampusa, nizbrdo u grad, do Strejnove kuće. Zamišljam kako provaljujem
unutra, penjem se u njegov krevet, krijem se pod pokrivačem. Mogli bismo da
pobegnemo zajedno. Rekla sam mu to sinoć, pre nego što sam otišla od njegove
kuće. „Hajde da uđemo u auto, odmah, i odvezemo se.“ Ali odbio je, rekao je da to
ne bi uspelo. „Jedini način da prođemo kroz sve ovo jeste da se sučimo
s posledicama i učinimo sve što možemo da ih preživimo.“
Dok tata ubacuje poslednju torbu u prtljažnik, mama mi dotakne rame. „I
dalje možemo da odemo i kažemo im“, kaže. „Možemo da odemo kod...“
Tata otvara vrata i seda za volan. „Spremne?“
Istrgnem rame ispod mamine šake, a ona me gleda dok ulazim u auto.
Tokom čitavog puta kući ležim na zadnjem sedištu. Gledam drveće, srebrno
naličje listova, dalekovode i saobraćajne znake. U prtljažniku iza mene, cirada koja
pokriva moje stvari leprša na vetru. Roditelji gledaju pravo napred, njihov bes i
tuga prosto su opipljivi. Otvaram usta da sve to obuhvatim i progutam odjednom,
da se duboko u mom stomaku pretvori u krivicu.
 2017.

Mama me zove dok idem kući iz prodavnice, s torbom prepunom kutija sladoleda
i flaša vina. „Hoćeš li doći kući za Dan zahvalnosti?“ pita, zvuči iznervirano, kao
da me je to pitala već mnogo puta, iako još uopšte nismo pominjale praznik.
„Pretpostavila sam da bi želela“, kažem.
„Od tebe zavisi.“
„Ne želiš da dođem?“
„Ne, želim, želim.“
„Pa zašto onda pitaš?“
Dugačka pauza. „Ne kuva mi se.“
„Mama, ne moraš da kuvaš.“ Bolje nameštam torbu na ramenu i nadam se da
nije čula zveckanje flaša. „Znaš šta možemo? Kupićemo onu zamrznutu pohovanu
piletinu u velikoj plavoj kutiji. Ješćemo samo to. Sećaš se kako smo nekad to
kupovale svakog petka?“
Ona se nasmeje. „Nisam je jela godinama.“
Idem Kongresnom ulicom, kraj autobuskog terminala, s kipom Longfeloua
koji zagleda svakog prolaznika. Čujem vesti u pozadini s mamine strane: glas
komentatora, potom Trampov.
Mama jekne i vesti nestanu. „Utišam ton kad god se on pojavi.“
„Ne razumem kako možeš to da gledaš po ceo dan.“
„Znam, znam.“
Ugledam svoju zgradu. Zaustim da završim razgovor kad mama kaže: „Znaš,
videla sam pre neki dan u vestima tvoju staru školu.“
 Ne prestajem da hodam, ali prestajem da mislim, prestajem da gledam.
Prolazim kraj svoje zgrade, prelazim preko sledeće raskrsnice i nastavljam da
hodam. Zadržavam dah i čekam da vidim hoće li mama nastaviti. Rekla je
samo tvoju staru školu, nije rekla onog čoveka.
„E pa, dakle“, kaže ona uz uzdah, „to je stvarno bilo grozno mesto.“

Posle članka o drugim devojkama, Brouik je suspendovao Strejna bez plate i

otvorio novu istragu. Ovog puta uključena je i policija. Ili bar mislim da je tako;
imam samo mrvice informacija iz Tejlorinih statusa na Fejsbuku i komentara na
sam članak, gde se delići naizgled legitimnih informacija kriju među glasinama,
napadima besa i zgražavanjem. Neki urliču: JEDNOSTAVNO JE, TREBA
KASTRIRATI SVE PEDOFILE; drugi kao pomalo sumnjaju, pa pišu: Zar ne bi
trebalo da postoji pretpostavka nevinosti, neka pravda ide svojim tokom, ne možete
uvek verovati ovakvim optužbama, naročito kad ih iznose tinejdžerke s bujnom
maštom i emotivno nestabilne. Komentari su žestoki i beskonačni i, zapravo,
ne znam šta se dešava, jer mi Strejn nije rekao. Telefon ćuti već danima.
Potrebna mi je sva moja samokontrola da mu se ne javim prva. Pišem mu
poruke, brišem ih, ponovo pišem. Skiciram imejlove, tražim njegov telefonski broj
u imeniku i pripremam se da pritisnem dugme za poziv, ali se ipak sprečavam.
Uprkos godinama odlaganja, dozvoljavanja da mi on drži lekcije o tome šta je
istina, šta je puritanska histerija a šta nesumnjivo laž, i dalje imam predstavu o
stvarnosti. Nisam totalno hipnotisana. Znam da treba da budem besna, i mada
se ta emocija nalazi na drugoj strani kanjona, van mog domašaja, dajem sve od
sebe da se ponašam kao da je osećam. Sedim i ćutim, puštam da moja tišina govori
dok gledam Tejlor kako deli taj članak, ponovo i ponovo, najavljujući ga
emodžijima podignute pesnice i rečima koje zvuče kao ekseri zabijeni u mrtvački
sanduk: Koliko god se sakrivao, istina će te uvek naći.

* * *

Kada me konačno pozove, rano je ujutro, telefon mi zvoni ispod jastuka, tako da
dušek vibrira, a to mi se zavlači u san kao zvuk motora na jezeru, sporo prigušeno
brujanje koje čujem kad gliser prođe kraj mene dok ronim. Kad se javim, još sam
u tom snu, osećam ukus jezerske vode, gledam sunčeve zrake kako se probijaju
kroz tamu, između trulog lišća i odlomljenih grana, kroz sav taj beskrajni mulj.
S druge strane Strejn drhtavo uzdahne, onako kako se diše posle plakanja.
„Gotovo je“, kaže. „I hoću da znaš da sam te voleo. Čak i ako sam bio čudovište,
voleo sam te.“ Negde je napolju. Čujem vetar, naleti vazduha mešaju se s njegovim
rečima.
Sedim i gledam kroz prozor. Nije još svanulo, nebo je tek počelo da dobija
prve nijanse ljubičastog. „Čekala sam da me pozoveš.“
„Znam.“
„Zašto mi nisi rekao? Morala sam da pročitam vest u novinama. Trebalo je da
mi kažeš.“
„Nisam znao šta će se desiti. Nisam imao pojma.“
„Ko su te devojke?“
„Ne znam. Neke devojke. Nisu niko. Vanesa, ne znam šta je ovo. Čak ne znam
ni šta je trebalo da radim.“
„Kažu da si ih zlostavljao.“
On zaćuti, verovatno je zaprepašćen što ja izgovaram tu reč. Dosad sam bila
oprezna prema njemu.
„Reci mi da nije istina“, kažem. „Zakuni se.“ Slušam beli šum vetra s druge
strane.
„Misliš da može biti istina“, kaže on. To nije pitanje nego saznanje, kao da se
odmakao za korak i sad vidi sumnju koja je počela da nagriza ivice moje lojalnosti.
„Šta si im radio?“, pitam.
„Šta ti to zamišljaš? Šta misliš da sam u stanju da radim?“
„Uradio si nešto. Zašto bi to govorile, ako nisi ništa uradio?“
„To je epidemija. Nema u tome nikakve logike.“
„ Ali to su samo devojčice.“ Glas mi se slomi, prekine me jecaj, čini mi se kao
da gledam nekog drugog da plače, ženu koja glumi mene. Sećam se šta je Bridžet,
moja cimerka na studijama, rekla kad sam joj prvi put ispričala za Strejna. Tvoj
život je kao film. Nije razumela koliki je užas kad gledate svoje telo da glumi u
nečemu na šta vaš um nije pristao. Ona je to rekla kao kompliment. Zar to nije
nešto što sve tinejdžerke priželjkuju? Beskrajno im je dosadno, žude za publikom.
Strejn mi kaže da ne pokušavam da nađem smisao u ovome, da će me izludeti.
„Koje ovo? Kakvo ovo?“, pitam. Potrebna mi je scena u koju ću se uklopiti, opis
gde su sedele u učionici, kraj njega za katedrom ili oko velikog stola, kakvo je bilo
osvetljenje, koju ruku je koristio, ali plačem, a on mi govori da slušam, moli me da
više ne plačem i da ga slušam.
„Nije bilo isto kao s tobom, razumeš? Nije bilo kao s tobom. Tebe sam voleo,
Vanesa. Voleo sam te.“
Kad prekine vezu, znam šta sledi. Sećam se kako sam pretila Ajri kada je,
iznerviran mojom inertnošću, rekao da će otići sam da prijavi Strejna. „Ajra, ako
to uradiš“, rekla sam, mirnim i hladnim glasom, „ako ikome kažeš za njega, više
me nikad nećeš videti. Nestaću.“
Sad gledam u telefon i govorim sebi da je želja da pozovem hitnu pomoć
iracionalna, neopravdana, ali zaista sam uplašena. Ne znam kako da objasnim bilo
šta od ovoga – ko sam ja, ko je on – a da ne odam čitavu priču. Govorim sebi da to
ne bi pomoglo, da čak i ne znam gde je on sad – negde napolju, negde gde duva
vetar. To nije dovoljno. Onda vidim poruku od njega, poslatu neposredno pre
poziva. Uradi kako god želiš, napisao je. Ako želiš da ispričaš, slobodno pričaj.
Kucam odgovor, prsti mi lete preko ekrana: Ne želim da pričam. Nikad neću
reći. Gledam znak da je poruka poslata i da nije pročitana.
Ponovo zaspim, najpre nemirno, a potom duboko kao mrtva, i ne budim se
do jedanaest i četvrt, kad su već izvukli njegovo telo iz reke. U pet po podne, novine
iz Portlanda objavljuju članak.

DUGOGODIŠNJI PROFESOR IZ BROUIKA

NAĐEN MRTAV U RECI

NORAMBEGA – Džejkob Strejn (59), iz Norambege, dugogodišnji

profesor u školi Brouik, nađen je mrtav u subotu rano ujutro.
 Policija okruga Norambega saopštila je da je Strejnovo telo nađeno
sredinom prepodneva u reci Norambega, nedaleko od mosta Narouz.
„Gospodin je skočio s mosta. Jutros smo izvukli njegovo telo iz vode“,
kaže se u saopštenju. „Dobili smo poziv u 6.05 u vezi s mogućim
samoubistvom, i ta osoba potom je videla gospodina da skače. Nema
indicija o bilo kakvom zločinu.“
Strejn je rođen u Bjutu, Montana, i predavao je engleski u školi s
internatom u Norambegi proteklih trideset godina, bio je istaknuti član
zajednice. U četvrtak su naše novine objavile da je Strejn pod istragom
pošto je pet učenica iz Brouika iznelo optužbe o seksualnom zlostavljanju
od strane ovog profesora, koje se odvijalo između 2006. i 2016. godine.
U policijskom saopštenju kaže se da je Strejnova smrt označena kao
samoubistvo, ali da se istraga o optužbama nastavlja.

Uz članak je objavljena i slika, verovatno iz školskog godišnjaka. Strejn sedi

pred plavom pozadinom, nosi kravatu koja mi je poznata, čak se sećam i kakva je
na dodir – teget s malim izvezenim rombovima. Izgleda veoma staro, kosa mu je
retka i seda, lice glatko obrijano i upalo, vrat izboran, podočnjaci. Izgleda mali. Ne
kao dečak, nego kao starac, krhak i izmožden. Ne gleda pravo u objektiv nego
nekuda ulevo, sa zbunjenim izrazom, malo otvorenih usta. Deluje zbunjeno, kao
da ne razume baš sasvim šta se dešava i šta je učinio.
Sutradan stiže poštanski paket, datum na pečatu je dan pre nego što je skočio
s mosta. Unutra nalazim polaroid slike, pisma, razglednice, foto-kopije sastava i
referata koje sam pisala za njegov predmet, sve to na podlozi od požutelog pamuka
– pidžama s jagodama koju mi je kupio kad smo prvi put spavali zajedno. Nema
poruke, ali objašnjenje mi i nije potrebno. Ovo su dokazi, svi koje je imao.

Priča se širi kroz celu saveznu državu. Lokalne televizijske stanice emituju priloge
s kratkim snimcima kampusa Brouika, učenici hodaju stazama pod borovima, bele
zgrade spavaonica, upravna zgrada s visokim stubovima na fasadi. Potom malo
duži snimak zgrade društvenih nauka. Zatim ista ona Strejnova slika, a ispod toga
ime, pogrešno napisano: DŽEJKOB STREN.
 Vreme iščezava dok skrolujem kroz komentare, statuse na Fejsbuku,
komentare na Tviteru, telefon mi se svaki čas oglašava zbog Gugl alarma koji sam
postavila za njegovo ime. Na laptopu držim otvoreno po petnaest tabova
istovremeno, skačem s jednog na drugi, a kad pregledam sve komentare, gledam
vesti. Prvi put sam odjurila u kupatilo da povraćam, ali potom sam naterala sebe
da ih odgledam toliko puta da sam postala neosetljiva. Nema nikakve reakcije kad
se na ekranu pojavi Strejnova slika. Kada spiker kaže „optužbe pet različitih
učenica“, čak se i ne trgnem.
Posle dvadeset četiri sata vest se širi ka jugu. Preuzimaju je novine iz Bostona
i Njujorka, a onda ljudi počinju da pišu osvrte. U pokušaju da iskomplikuju
trenutni kulturni trend optužbi, pišu članke s naslovima kao „Da li je ovo
obračunavanje otišlo predaleko?“, „Kada optužbe postanu smrtonosne“ i „Vreme
je da se govori o opasnosti od optužbi bez odgovarajućeg postupka“. Govore i o
Tejlor i o Strejnu, od nje stvaraju arhetip preterano revnosnih tužitelja, ratnika za
društvenu pravdu koji se ne zaustavljaju da razmisle o posledicama svojih
postupaka. Neki brane Tejlor po društvenim mrežama, ali glasniji su oni koji je
ocrnjuju. Svi kažu da je sebična, bezdušna, ubica – jer njegova smrt je njeno delo;
ona ga je oterala u samoubistvo. Domaćin potkasta za muška prava posvećuje ovoj
priči celu epizodu, naziva Strejna žrtvom tiranije feminizma, a njegovi slušaoci
obrušavaju se na Tejlor. Nalaze njen broj telefona, njenu adresu kod kuće i na
poslu. Tejlor postavlja na Fejsbuk snimke imejlova i tekstualnih poruka
anonimnih ljudi koji prete da će je silovati, da će je ubiti i iskasapiti. Potom,
nekoliko sati kasnije, nestaje. Njen profil se zatvara, sav javni sadržaj je iščezao.
Sve se desilo veoma brzo.
U međuvremenu uzimam slobodne dane s posla, provodim po ceo dan pred
laptopom, noćni stočić pun mi je omota od hrane i praznih flaša. Pijem, pušim i
proučavam Strejnove slike mene kao mršave tinejdžerke dečjeg lica. Izgledam
neverovatno mlada, na jednoj se smešim golih grudi, pružajući ruke ka kameri. Na
drugoj sam skljokana na suvozačkom sedištu njegovog auta i ljutito gledam u
objektiv. Na jednoj ležim potrbuške na njegovom krevetu, pokrivena do struka.
Sećam se da sam tu poslednju sliku pažljivo gledala i mislila kako je čudno što on
misli da je to seksi, pokušavala sam da je i ja tako vidim. Govorila sam sebi da liči
na kadar iz muzičkog spota.
 Uzimam laptop, tražim u Guglu Fionu Epl i Criminal i nalazim spot, a u
njemu Fionu kao tinejdžerku, nadurenu i gipku. Peva o tome kako je loša devojka,
a ja se setim onog razvedenog kako me to pita u uličici iza bara: Jesi li bila
nevaljala? Izgledaš kao da si bila nevaljala. Sećam se Strejna kako se žali da sam ga
pretvorila u kriminalca. Ja sam u tome videla ogromnu moć. Mogla sam ga poslati
u zatvor, a u najzlobnijim trenucima sam to i zamišljala, Strejna samog u maloj
ćeliji, gde nema šta drugo da radi osim da misli na mene.
Spot se završava, a ja sakupljam slike i vraćam ih u kutiju. U tu jebenu kutiju.
Obične devojke imaju kutije od cipela pune ljubavnih pisama i osušenog cveća; ja
imam dečju pornografiju. Da sam pametna, sve bih to spalila, naročito fotografije,
jer znam kako bi izgledale normalnoj osobi, kao nešto konfiskovano od bande za
seks-trafiking, dokaz očiglednog zločina – ali ne mogu ni slučajno. To bi bilo kao
da samu sebe spalim.
Pitam se je li moguće da me uhapse jer imam slike same sebe. Pitam se da li
se možda i ja pretvaram u grabljivca, da li to što se uzbuđujem kad vidim mlade
devojke govori nešto o meni. Mislim kako su zlostavljači po pravilu zlostavljani
kao deca. Kažu da je to zatvoren krug, ali može se izbeći ako ste spremni da se
potrudite. Međutim, suviše sam lenja da iznesem đubre, da raspremim. Ne, ništa
od toga ne važi za mene. Ja nisam zlostavljana, ne na taj način.
Prestani da misliš. Dozvoli sebi da žališ – ali kako da žalim kad nije bilo čitulje,
ni reči o sahrani, samo članci koje su napisali neznanci? Ne znam ni ko će
organizovati sahranu, možda njegova sestra koja živi u Ajdahu? Ali, čak i ako bude
sahrane, ko će doći? Ja ne mogu. Ljudi će me videti i onda će znati. Reci mi šta se
desilo, kazaće. Reci mi šta ti je radio.
Mozak počinje da mi preskače, spavaća soba odjednom deluje kao osvetljena
stroboskopom, pa uzimam ativan, popušim džoint i legnem. Uvek pustim da
pilula počne da deluje pre nego što odlučim hoću li uzeti još jednu. Nikad ne
preterujem. Oprezna sam, i zato znam da je moj problem umeren, ako uopšte i
imam problem, a možda i nemam.
U redu je. Piće, trava, ativan, čak i Strejn – sasvim je u redu. Nije to ništa. To
je normalno. Sve zanimljive žene imale su starijeg ljubavnika kad su bile mlade. To
je ritual sazrevanja. Počnete kao devojka, a izađete iz toga ne baš kao žena, ali bliža
tome, devojka svesna sebe i svoje moći. Samosvest je dobra. To vodi ka
samopouzdanju, kad znate gde vam je mesto u svetu. On me je naveo da vidim
sebe na način koji mojim vršnjacima nije moguć. Niko me neće ubediti da bi mi
bilo bolje da sam bila kao druge devojke u školi, da pušim i drkam dečacima, sav taj
beskonačan trud, pre nego što me označe kao kurvu i odbace me. Strejn me je bar
voleo. Bar znam kako izgleda biti obožavana. Pao mi je pred noge pre nego što me
je uopšte poljubio.
Još jedan ciklus – otpij, dim, progutaj. Želim da budem dovoljno nisko da
skliznem ispod površine i plivam bez potrebe za vazduhom. On je jedina osoba
koja je ikada razumela tu želju. Ne da umrem nego da već budem mrtva. Sećam se
kad sam pokušala to da objasnim Ajri. Već na prvi pogled počeo je da brine, a briga
nikad ne dovede ni do čega dobrog. Briga navodi ljude da se guraju gde im nije
mesto. Kad god bih čula reči: „Vanesa, brinem zbog tebe“, moj život bi se raspao.
Viski, vutra, sad bez ativana. Poznajem svoje granice. Imam čitavu glavu na
ramenima, uprkos svemu ovome. Umem da se staram o sebi. Pogledajte me –
dobro sam. Sasvim dobro.
Uzimam laptop i ponovo puštam spot. Tinejdžerke se uvijaju u donjem
rublju, dok im ljudi bez lica pomeraju šake i lica naniže. Fiona Epl silovana je kad
je imala dvanaest godina. Sećam se da je govorila o tome u intervjuima, kad je meni
bilo dvanaest godina. Govorila je sasvim otvoreno, strašnu reč na „s“ izgovarala je
kao da je ista kao sve ostale. To se desilo ispred njenog stana: dokle god je taj čovek
radio to što je radio, čula je svog psa kako laje s druge strane vrata. Sećam se da
sam plakala nad tim detaljem dok sam grlila našeg starog ovčara, vrelih suza koje
su mu kapale u krzno. Tada nisam imala razloga da mislim na silovanje – bila sam
srećno dete, bezbedno i voljeno – ali ta priča strašno me je pogodila. Kao da sam
još tada osećala šta me čeka.
I stvarno, zar to ne važi za sve devojke? Uvek se nadnosi nad nama, pretnja
nasiljem. Utuve nam u glavu opasnost sve dok ne počne da deluje neizbežno.
Odrastamo pitajući se kad će se to konačno desiti.
Tražim u Guglu intervjue Fione Epl i čitam dok mi se ne zamagli pred očima.
Od rečenice u članku iz 1997, o istom tom spotu, zagrcnem se od smeha i jecaja
istovremeno: „Kad ga gledate, osećate se jezivo, kao Hambert Hambert.“ Gde god
da pogledam, ako dovoljno duboko zagrebem, pojavi se Lolita. Kasnije u istom
članku Fiona postavlja novinaru pitanja o čoveku koji ju je silovao i o samom
silovanju: „Koliko je snage potrebno da povredite devojčicu? Koliko snage je
potrebno da devojčica to prevaziđe? Šta mislite, koje od njih dvoje je snažnije?“
Pitanja stoje tamo, odgovori su očigledni – ona je snažna. I ja sam snažna, snažnija
nego što mi je iko ikada odao priznanje.
Mada ja nisam silovana. Ne silovana silovana. Strejn me je više puta povredio,
ali ne na taj način, mada bih mogla da tvrdim da me je silovao i uverena sam da bi
mi poverovali. Mogla bih da učestvujem u ovom pokretu žena koje kače na zidove
sve loše što im se ikada dogodilo, ali neću da lažem kako bih se uklopila. Neću da
nazovem sebe žrtvom. Žene poput Tejlor nalaze utehu u toj oznaci i to je za njih
dobro, ali ja sam ona koju je pozvao kad je bio na samoj ivici. Sam je to rekao –
sa mnom je bilo drugačije. Mene je voleo, mene je voleo.

Kad uđem kod Rubi, ona me pogleda i odmah kaže: „Nisi dobro.“
Pokušam da podignem pogled, ali stižem samo do narandžaste marame koju
je prebacila preko ramena.
„Šta se desilo?“
Liznem usne. „U žalosti sam. Izgubila sam nekoga ko mi je bio važan.“
Ona prinosi ruku grudima. „Ne valjda majku.“
„Ne. Nekog drugog.“
Ona čeka da objasnim: kako sekunde protiču, sve više se mršti. Ja sam obično
otvorena, dolazim kod nje pripremljena, sa hrpom tema o kojima želim da
govorim. Nikad nije morala da nešto izvlači iz mene.
Duboko udahnem. „Ako ti kažem za nešto nezakonito, jesi li obavezna da to
prijaviš?“
Ona odgovara polako, očigledno nepripremljena. „Zavisi. Ako mi kažeš da si
nekoga ubila, to moram da prijavim.“
„Nisam nikog ubila.“
„Nisam ni mislila.“
Čeka da nastavim i odjednom mi je smešno što tako okolišim.
 „Žalost koju osećam u vezi je sa zlostavljanjem“, kažem. „Ili bar s nečim što
ljudi smatraju zlostavljanjem. Ja ne mislim da je bilo zlostavljanje. Samo želim da
se uverim da nećeš nikome reći ako ja ne želim da kažeš.“
„Da li se to zlostavljanje desilo tebi?“
Klimam glavom, gledajući prozor iza nje.
„Ne mogu nikome da prenesem ono što mi ti kažeš bez tvoje izričite dozvole“,
kaže ona.
„A šta ako se to desilo dok sam bila maloletna?“
Iznenađeno zatrepće. „Svejedno. Sada si odrasla.“
Vadim iz tašne telefon i pružam joj ga, znam da je na ekranu onaj članak o
Strejnovom samoubistvu. Rubi se smrači dok čita. „To je povezano s tobom?“
„To je taj profesor, onaj koji je...“, mucam, želim da objasnim, ali ne nalazim
reči. Nema takvih reči. „Pomenula sam ga jednom. Ne znam da li se sećaš.“
Bilo je to pre više meseci, dok smo se tek upoznavale. U to vreme, na kraju
seanse postavljala bi mi uzgredna pitanja, kao opuštanje posle velikog napora –
gde sam odrasla, šta radim iz razonode – obične, dosadne stvari. Jedne nedelje
pitala me je za pisanje, za studije, s koliko godina sam se stvarno zagrejala za to.
Pitala je: „Je li bilo profesora koji su te podsticali?“ Sasvim nedužno pitanje, ali ja
sam ostala bez daha. Ne od plača nego od smeha – isprekidanog, tinejdžerskog
smeha. Sakrila sam lice rukama i virila kroz prste dok me je Rubi zbunjeno gledala.
Na kraju sam uspela da odgovorim. „Bio je jedan profesor koji me je izuzetno
podsticao, ali to je bilo vrlo komplikovano.“ Na to se u ordinaciju vratila ozbiljnost.
Kao da je Strejn iskoristio moje telo da se pojavi.
„Dakle, tu postoji neka priča“, zaključila je Rubi.
Još nelagodno, klimnula sam glavom.
Onda je pitala, veoma tiho: „Jesi li se zaljubila u njega?“ Ne znam kako sam
odgovorila. Mora da sam potvrdila, ovako ili onako, a onda smo produžile, pričale
smo o nečem drugom, ali mene je to pitanje pogodilo. Još sam pogođena.
Podrazumevano pitanje – jesam li se zaljubila u njega. Mislim da niko kome sam
se ikada poverila nije to pitao. Samo da li sam spavala s njim, kako je počelo, ili
kako se završilo, a nikad da li sam ga volela. Kad se taj razgovor završio, nismo to
više pominjale.
 Sada Rubi naspram mene zine od čuda. „To je bio on?“
„Žao mi je“, kažem. „Znam da je ovo vrlo neočekivano.“
„Nemoj se izvinjavati.“ Čita još malo, a onda spušta telefon, ekranom naniže,
na stočić između nas i gleda me u oči. Pita me odakle želim da počnem.
Strpljiva je dok reči kaplju iz mene. Trudim se da iznesem kratak sadržaj –
kako je počelo, kako se nastavilo. Ne pričam o osećanjima, kako je to uticalo na
mene, ali i činjenice su dovoljne da je užasnu. Mada nisam sigurna da bih
prepoznala užas da nisam već toliko upoznala Rubi. Uspeva da ga ograniči samo
na oči.
Kad istekne moj sat, kaže mi da sam hrabra – što sam progovorila, što joj
verujem. „Počastvovana sam“, kaže, „što si odlučila da to podeliš sa mnom.“
Odlazeći iz njene ordinacije, pitam se kada sam donela odluku, da li sam došla
rešena da kažem, negde u dubini uma, i je li to uopšte bilo pod mojom kontrolom.
Dok idem kući, nosi me manija priznanja, iznenadna lakoća koja usledi kad
skinete teret. Zaobilazim grupu turista, jedan kaže drugom: „Nikad nisam video
toliko opušaka. Mislio sam da je ovo mesto trebalo da bude lepo.“ Pomišljam kako
se, tokom celog razgovora, Rubi ponašala prema meni kao da sam plašljiva
životinjica spremna da pobegne, a njena pažljivost je odjek Strejnovog sporog
pristupa. Koliko je bio oprezan, prvo je nagnuo koleno ka mojoj butini, sitnica
kakva se mogla i slučajno desiti, onda mi je spustio ruku na koleno, blag
dodir, prijateljski gest kakav ljudi često čine. Tap-tap-tap. Viđala sam i ranije da
profesori zagrle nekog učenika, ništa strašno. Potom je išlo sve brže, kad je znao
da mi ne smeta – i zar nije to, zapravo, pristanak, ako vas uvek pitaju šta želite?
Jesam li želela da me poljubi? Jesam li želela da me dodirne? Jesam li želela da me
tuca? Polako me je vodio u vatru – zašto se svi toliko plaše da priznaju koliko to
može da prija? Biti pripremana znači biti voljena, znači da se prema vama postupa
kao prema dragocenoj, nežnoj stvarčici.
Kad stignem u ustajali vazduh u stanu, manija jenjava i nestaje dok gledam
ovozemaljski haos nenameštenog kreveta i kuhinjskih površina prepunih omota
od hrane, kalendar na frižideru koji me je Rubi naterala da napravim pre više
meseci, za svaki dan predviđen je poneki sramotno običan posao – oprati veš,
izneti smeće, kupiti namirnice, platiti stanarinu – ono što većina ljudi verovatno
radi bez razmišljanja. Da nema tog podsetnika koji gledam svakog dana,
zaobilazila bih prljavu odeću i živela bih od čipsa iz radnjice na uglu.
Preko dnevne sobe proteže se niz polaroid snimaka, pidžama s jagodama
prebačena je preko radijatora. Pitam se koji sam to nivo ludila dostigla i koliko
dalje još mogu da odem, koliko me još koraka čeka pre nego što postanem žena
koja zakiva prozore daskama da bi neometano živela u prljavštini svoje prošlosti.
Rekla sam Rubi da sam već zamišljala to – da će on umreti, kako će se to desiti,
kako ću se osećati. On je bio stariji dvadeset sedam godina; bila sam spremna. Ali
zamišljala sam ga uvelog i bespomoćnog, kako gleda u mene sa samrtne
postelje. Ostavio bi mi nešto stvarno: kuću, auto ili samo novac. Kao Hambert na
samom kraju, kad je dao Lo koverat pun novčanica, opipljivu isplatu za sve što joj
je priredio.
U jednom trenutku tokom seanse, Rubi je rekla da je izgledalo kao da se u
meni nakupilo suviše toga, da sam bila spremna da eksplodiram. Rekla je da mi je
um plamteo od želje da govorim.
„Moramo biti pažljive“, kaže, „da ne uradimo suviše mnogo suviše brzo.“
Stojeći u dnevnoj sobi, zamišljam kako bi izgledalo da budem nepromišljena.
Dah mi zastane od pomisli šta bi se desilo kad bih prosula štraftu benzina preko
svih ovih dokaza, od trideset druge pa sve do petnaeste godine. Razaranje koje bih
izazvala kad bih bacila šibicu i pustila da izgori.
 2001.

Početak je juna, prvi sunčan dan posle dve nedelje kiše. Mušice su nestale, ali
komaraca je užasno mnogo, roje se oko nas dok vučemo splav za plivanje preko
dvorišta, pa u jezero. Tata i ja sedamo na suprotne strane i veslamo polako, kraj
stenja u plićaku, do duboke vode. Tamo ga tata pričvrsti za sidro s kojeg je sklonio
plutaču. Neko vreme sedimo na splavu, tata jednom nogom brčka po vodi, a ja
sam privila kolena na grudi da zaklonim stari kupaći kostim – lastiši su propali pa
su rastegnute bretele vezane u čvorove da mi ne bi spadale niz ramena. Bejb na
obali korača tamo-amo i dahće, ostavili smo je vezanu za borovo stablo. Ni njemu
ni meni ne žuri se da plivamo ka obali. Nije bilo dovoljno sunčanih dana; voda je
još hladna.
Gledam preko jezera, sunčevi zraci prodiru sve do dna pa vidim potopljena
debla od pre sto godina, kada su jezero i okolna šuma bili vlasništvo strugare. Bliže
obali sitne ribe čuvaju gnezda s jajima, savršene krugove u pesku koje su pažljivo
raščistile repnim perajima. Vilini konjici jurcaju tik iznad površine, spojenih
duguljastih tela, traže bezbedno mesto za parenje. Jedan par sleće mi na
podlakticu, modro se presijavaju ispod prozirnih krila.
„Izgleda da ti je sad bolje“, kaže tata.
Sad tako razgovaramo o Strejnu, o Brouiku, o svemu što se desilo – izokola.
Ovo je najbliže što ga je iko pomenuo. Tata sve vreme gleda u Bejb na obali, čak
ne pogleda na mene da vidi kako ću reagovati.
Primećujem da to sad često radi, izbegava da gleda u mene, i znam da je to
zbog onoga što se desilo, ali govorim sebi da je samo zato što sam dve godine živela
u školi, zato što sam sad starija, a i koji bi otac želeo da gleda ćerku tinejdžerku u
istegljenom kupaćem kostimu.
 Ne kažem ništa, gledam viline konjice. Zaista se osećam bolje, ili bar bolje
nego pre mesec dana kad sam otišla iz Brouika, ali, ako to priznam, delovaće mi
kao da sam počela da zaboravljam.
„Hajde da to obavim.“ On ustaje, skoči u vodu. Kad izroni, glasno podvrisne.
„Blagi bože, ala je hladna.“ Gleda u mene. „Ideš li?“
„Sačekaću još neki minut.“
„Kako god želiš.“
Gledam ga kako pliva ka obali, gde Bejb čeka, spremna da mu oliže kapljice s
nogu. Sklapam oči i čujem pljuskanje vode duž ivice splava, jednolično dozivanje
senice, drozdove i žalosne grlice. Kad sam bila manja, roditelji su mi govorili da
zvučim kao žalosna grlica – uvek nadurena, uvek zbog nečeg tužna.
Kad zaronim, voda je toliko hladna da za trenutak ne mogu da plivam, ne
mogu da se krećem, telo mi tone ka plavozelenoj dubini, ali onda – blago izdizanje
ka površini, lice mi je okrenuto naviše, ka suncu.
Dok idem preko dvorišta ka kući, želudac mi se zgrči, jer vidim mamin auto
na prilaznom putu. Vratila se s posla, donela je picu. „Uzmi tanjir“, kaže tata. Svoju
krišku presavija napola i odgriza veliki zalogaj.
Mama spušta tašnu na pult, izuva cipele, primećuje da sam u kupaćem
kostimu, s mokrom kosom. „Vanesa, pobogu, uzmi peškir. Cedi se voda s tebe.“
Ignorišem je i gledam picu, ispupčenja od kobasice i sira. Iako sam toliko
gladna da mi se ruke tresu, napravim grimasu. „Bljak. Koliko masnoće. Odvratno.“
„Dobro, onda nemoj jesti“, kaže mama.
Tata predoseća svađu i izlazi iz kuhinje, ide u dnevnu sobu i uključuje
televizor.
„A šta onda da jedem? U ovoj kući nema ničega jestivog.“
Mama pritiska čelo prstima. „Vanesa, molim te. Nisam raspoložena.“
Otvaram vrata ostave, uzimam konzervu. „Mesni narezak s rokom trajanja...“,
proveravam datum, „isteklim pre dve godine. Ura! Njam.“
Mama mi otima konzervu i baca je u đubre. Okreće se, odlazi u kupatilo i
zalupi vrata.
Kasnije, ležeći u krevetu sa sveskom, zapisujem prizore koji mi se neprestano
ponavljaju u glavi – Strejn me dodiruje prvi put, zaklonjen katedrom, noći koje
sam provodila u njegovoj kući, popodneva u njegovoj kancelariji – mama dolazi s
dve kriške pice. Stavlja tanjir na noćni stočić i seda na ivicu kreveta.
„Možda bismo mogli ovog vikenda da odemo na izlet na obalu“, kaže.
„I šta tamo da radimo?“, gunđam. Ne podižem pogled sa sveske, ali osećam
da je povređena. Pokušava da me navede da ponovo budem dete, da me vrati u
vreme kad ona i ja nismo morale ništa da radimo zajedno, samo bismo sele u auto
i krenule, srećne što smo zajedno.
Ona gleda stranice sveske i nakrene glavu u stranu da pročita šta pišem.
Ponavljaju se reči učionica, sto i Strejn.
Brzo zatvorim svesku. „Nećeš valjda?“
„Vanesa...“, uzdiše.
Napeto se gledamo, ona mi pažljivo gleda lice, traži promene u meni, ili
možda trag nečeg poznatog. Ona zna. To je sve što mogu da mislim kad god me
pogleda – ona zna. U prvi mah plašila sam se da će zvati Brouik ili policiju, ili da
će reći tati. Nedeljama sam se trzala kad god zazvoni telefon, očekujući neizbežne
posledice. Ali to se nije desilo. Sačuvala je moju tajnu.
„Ako se ništa nije desilo“, kaže, „moraš smisliti način da kreneš dalje.“
Pogladi me po ruci dok ustaje, pravi se da ne vidi da sam se brzo odmakla.
Ostavlja vrata moje sobe odškrinuta, a ja ustajem da ih zatvorim.
Kreneš dalje. Kada sam shvatila da neće nikome reći, obuzelo me je olakšanje,
ali sada se to pretvara u nešto nalik na razočaranje, jer dogovor, izgleda, glasi: Ako
hoćeš da čuvam ovu tajnu, moramo se pretvarati da se ništa nije desilo – a ja to ne
mogu. Pamtiću sve što bolje mogu. Živeću u tim sećanjima sve dok ne budem
mogla da ga ponovo vidim.

Leto traje i traje. Noću ležim u krevetu i slušam gnjurce. Danju, dok su mi roditelji
na poslu, koračam zemljanim putem i berem divlje maline, pa nadevam palačinke
time i slatkim sirupom i jedem dok mi ne pozli. Ležim u dvorištu potrbuške, s
licem u travi, i slušam Bejb kako kaska po plićaku, tražeći ribe. Onda dođe da se
otresa od vode tik kraj mene, poprska me po leđima i gurka me njuškom u vrat
kao da pita jesam li dobro.
 Odlučujem da ovo posmatram kao zatišje u svojoj priči, period progonstva
kojim se proverava moja odanost, a od kojeg ću postati snažnija. Prihvatila sam da
ne mogu da se javim Strejnu, bar ne u skorije vreme. Čak i kad roditelji ne bi
proveravali dolazne pozive i telefonski račun, zamišljam da se telefon prisluškuje i
imejlovi nadgledaju. Jedan poziv od mene i otpustiće ga. Policajci će mu doći na
vrata. Čudno je razmišljati koliko sam opasna, ali gle šta se već desilo – jedva da
sam otvorila usta i dovela sam nas na ivicu propasti.
Tako ostaje samo da ćutim i patim. Veslam u kanuu do sredine jezera i puštam
da polako pluta ka obali, čitam Lolitu po milioniti put i razmišljam o Strejnovim
izbledelim beleškama. Gledam stranicu 140, kada su Hambert i Lo u autu, jutro
pošto su prvi put vodili ljubav, a tu je jedna rečenica podvučena, čini mi se svežijim
mastilom. „To je bilo nešto vrlo posebno, to osećanje: okrutna, jeziva usiljenost,
kao da sedim s malim duhom nekoga koga sam upravo ubio.“ Mislim na
Strejna kako me vozi u kampus posle prve noći u njegovoj kući, kako me je pažljivo
gledao kad je pitao da li sam dobro. Pišem u svesku: „Seks s maloletnicom“ znači
imati moć da jednim dodirom pretvoriš muškarca u kriminalca.
Strepim od avgusta jer, kada prođe datum za useljenje u Brouik, više se ne
mogu pretvarati da će sve da se sredi samo od sebe, da mogu da se probudim tog
jutra i zateknem sve spakovano, i roditelje koji viču: „Iznenađenje! Sve je sređeno.
Naravno da se vraćaš.“ Ujutro tog dana budim se u praznoj kući, oboje su na poslu.
Poruka na kuhinjskom stolu nalaže mi da usisam, operem sudove, očetkam Bejb,
zalijem paradajz i tikvice. Još u majici i šortsu u kojima sam spavala, navlačim
patike i odlazim u šumu. Trčim sve do litice, grmlje me grebe po nogama.
Kada stignem do vrha, zadihana, gledam jezero, planinu, dugačka kitova leđa koja
niču iz zemlje. Beskrajna šuma koju proseca samo nagoveštaj puta, veliki kamioni
klize po njemu kao igračke. Pomišljam o ulasku u praznu sobu u spavaonici, sunce
koje obasjava go madrac, nečije tuđe inicijale urezane u prozorsku dasku.
Zamišljam novi razred kako zauzima mesta oko velikog stola dok ih Strejn gleda,
misleći na mene.

Moja nova srednja škola je dugačka prizemna zgrada, žurno sagrađena šezdesetih
godina za bebi-bum generaciju i od tada nije obnavljana. Deli parking s tržnim
centrom u kome se nalazi i diskont-samoposluga, perionica, firma za
telemarketing koja prodaje kreditne kartice i restoran u kome je još dozvoljeno
pušenje.
Škola je potpuna suprotnost Brouiku u svakom pogledu. Učionice s
linoleumom, zborovi navijača, deca u majicama i farmerkama, časovi zanata,
kantina s pohovanom piletinom i picom, učionice toliko prepune da nema mesta
za još jednu klupu. Dok se vozimo tamo prvog jutra, mama kaže da je dobro što
počinjem od prvog dana nove školske godine, da ću se brzo uklopiti, ali, dok idem
kroz hodnike, postaje mi jasno da sam obeležena. Deca koju prepoznajem iz
osnovne škole skreću pogled, a ostali otvoreno pilje u mene. Na času francuskog
radi se po udžbeniku koji sam već prešla, dvojica dečaka u redu ispred
mene šapuću o novoj devojci za koju su čuli, treći razred, prebačena iz druge škole,
drolja koja je povalila profesora.
U prvi mah samo tupo trepćem gledajući u knjigu. Povalila?
Onda me obuzme bes. Ti dečaci nemaju pojma da devojka koju olajavaju sedi
tik kraj njih, jer imam samo dve mogućnosti, a nijedna nije poštena: ili da sedim i
ćutim, ili da napravim scenu i razotkrijem se. Možda dečaci pretpostavljaju da sam
ja maturant, kao oni, ali mnogo je verovatnije da im nije ni palo na pamet da sam
ja ta devojka. Spolja gledano, svakako izgledam obično, bez šminke, u somotskim
pantalonama. Ti? – pitaće u neverici, neće moći da me pomire sa slikom
drolje koju su zamislili.

Četvrtog dana, dve devojke sustignu me na putu ka kantini. Jednu znam iz

osnovne škole, Džejd Renolds. Smeđa kosa sad joj je ofarbana u mesing-plavo i
više ne nosi široke farmerke i masivne priveske kao nekada, ali i dalje stavlja
mnogo ajlajnera. Druga devojka zove se Čarli, znam je sa časova hemije. Visoka je,
miriše na cigarete, kosa joj je izbeljena do gotovo bele boje. Ima kukasti nos pa joj
oči deluju pomalo zrikavo, kao u sijamske mačke.
Džejd mi se nasmeši, a nekako mi se čini da to nije toliko ljubaznost koliko
izgovor da pogleda u mene. „Zdravo, Vanesa“, kaže veselo, razvlačeći reči. „Hoćeš
li da jedeš s nama?“
Nagonski pognem ramena. Vrtim glavom, predosećam klopku. „U redu je.“
Džejd pogne glavu. „Jesi li sigurna?“ I dalje se smeši onako čudno, ispitivački.
 „Ma hajde“, kaže Čarli, glas joj je grub. „Niko ne voli da jede sam.“
U kantini kreću pravo ka stolu u uglu. Tek što sednemo, Džejd se nagne preko
stola, šireći smeđe oči.
„Dakle“, kaže. „Zašto si se prebacila ovamo?“
„Nije mi se dopadalo tamo. Internati su veoma skupi.“
Džejd i Čarli se zgledaju.
„Čuli smo da si se tucala s profesorom“, kaže Džejd.
U neku ruku je olakšanje čuti direktno upućeno pitanje – a olakšanje je i
zamisliti kako je priča dogmizala ovamo s drugog kraja države, odbijajući da
ostane iza mene. Moji roditelji mogu se pretvarati da se ništa nije desilo, ali desilo
se, desilo se.
„Je li bio seksi?“, pita Čarli. „Ja bih se tucala sa seksi profom.“
Radoznalo me gledaju dok pokušavam da odgovorim. Kao i s dečacima na
času francuskog, znam da sve pogrešno zamišljaju – mladog seksi profesora, nešto
kao iz filmova. Pitam se šta bi mislile o meni kad bi videle Strejna sa stomačićem i
naočarima u metalnom okviru.
„Stvarno jesi?“, pita Džejd s nevericom. Nije ubeđena. Sležem ramenima, to
nije ni potvrda ni poricanje, a Čarli klima glavom kao da razume.
Njih dve dele kutiju krekera s puterom od kikirikija koju je Džejd izvukla iz
ranca; razdvajaju polovine krekera i zubima stružu fil. Prate pogledom profesora
koji polako kruži po kantini. Kada se ovaj sagne da kaže nešto za stolom na
drugom kraju, Džejd i Čarli naglo ustanu.
„Hajde“, kaže Čarli. „Ponesi ranac.“
Žurno izlaze iz kantine i idu hodnikom, skreću u manje krilo škole i izlaze
kroz vrata na stazu koja vodi u montažne učionice. Provlače se ispod ograde staze
i skaču u travu.
Pošto oklevam, Čarli pruži ruku i udari me po nozi. „Skači pre nego što te
neko vidi.“
Trčimo kroz travu do parkinga i tržnog centra, gde ljudi guraju kolica puna
kesa iz samoposluge. Jedan čovek naslonjen na prazan taksi gleda nas dok puši.
Čarli me hvata za rukav i vodi me u samoposlugu. Idem za njima između
konzola. Prodavci nas gledaju. Očigledno je da smo iz srednje škole: ranci nas
smesta odaju. Čarli i Džejd šetkaju duž nekoliko konzola dok ne krenu ka odeljku
sa šminkom.
„Ovo mi se dopada“, kaže Džejd, gledajući jedan karmin. Pruža ga Čarli, koja
ga obrne i pročita naziv boje: „Vino i sve ostalo“.
Džejd mi pruža karmin. „Lep je“, kažem i vraćam ga.
„Ne“, šapuće, „stavi ga u džep.“
Stegnem šaku oko karmina, konačno shvatajući o čemu se radi. Čarli glatkim
pokretom ubaci u ranac tri bočice laka za nokte. Džejd strpa dva karmina i ajlajner
u džep.
„Dovoljno je zasad“, kaže Čarli.
Idem za njima kroz radnju, ka izlazu. Kad prođemo pored kase, ubacujem
karmin među čokoladice.

U paralelnom svemiru, još sam u Brouiku. Ponovo imam jednokrevetnu sobu u

Guldu, ovoga puta veću, s više prirodnog svetla. Umesto hemije, američke istorije
i algebre slušam astronomiju, sociologiju rokenrola i umetnost matematike. Imam
kritičko čitanje kod Strejna i sastajemo se svakog popodneva u njegovoj
kancelariji, da razgovaramo o knjigama koje mi je odredio da pročitam. Misli teku
od njega pravo u mene, povezani smo telom i umom.
Kopam po ormaru u svojoj sobi i nalazim brošure koje sam donela kući u
osmom razredu, dok sam videla zvezdanu budućnost pred sobom. Isecam slike i
lepim ih na korice dnevnika – stolovi u trpezariji, postavljeni stolnjacima za
roditeljski vikend, učenici pognuti nad knjigama u biblioteci, kampus u jesen sav
u zlatnoj svetlosti i plamenom lišću, crveni javor. Poštom stiže katalog L. L. Bin pa
isecam i iz njega. Muškarci su zamena za Strejna, nose sakoe od tvida, flanelske
košulje i planinarske cipele, drže šolje iz kojih se puši vrela kafa. Mnogo mi
nedostaje, malaksala sam od nedostajanja. Vučem se sa časa na čas, delim dane u
podnošljive deliće. Ako ne sate, onda minute. Ako pomislim koliko dana leži
ispred mene, počinjem da mislim na stvari koje znam da ne bi trebalo. Na primer,
da biti mrtva nije najgore na svetu. Možda tada ne bi bilo ovako strašno.
Treće sedmice škole padaju Kule bliznakinje, u školi celog dana gledamo vesti.
Počinju da se pojavljuju malecke američke zastave, na automobilima, na jaknama,
u prodavnicama kraj kase. U kantini se na televiziji emituje Foks njuz, a moji
roditelji svake večeri satima gledaju CNN s uvek istim snimcima dima koji kulja iz
pogođenih kula, Džordž Buš s megafonom na mestu udara, komentatori koji
nagađaju odakle potiču pisma s antraksom. Nova profesorka engleskog stavlja na
prednju stranu katedre crtež orla koji plače, a u uglu table napisala je NIKAD NE
ZABORAVITI. Ipak, ja mogu da mislim samo na Strejna, na ono što sam ja
izgubila. U svesku pišem: Naša zemlja je napadnuta. To je tragičan dan. Zatvaram
je, pa ponovo otvaram i dodajem: Ipak, ja mislim samo na sebe. Sebična sam i
zla. Nadam se da će me te reči postideti. Ali ništa se ne dešava.

Tokom pauze za ručak, Čarli, Džejd i ja pušimo cigarete na parkingu tržnog centra,
skrivene između dva kontejnera prepuna kartona. Džejd želi da Čarli pobegne s
hemije kako bi otišle nekuda – možda u tržni centar? Ne znam. Zapravo ih ne
slušam. Pravi razlog što Džejd želi da Čarli pobegne sa časa jeste ljubomora, ne voli
što Čarli i ja slušamo hemiju zajedno, bez nje. Punih pedeset minuta kojima ona
nema pristup.
„Ne mogu da pobegnem“, kaže Čarli i baca cigaretu. Na srednjem prstu ima
tetovirano malecko srce – domaća radinost, tako je rekla. To joj je uradio majčin
momak. „Danas imamo kontrolni. Je li tako, Vanesa?“
Pomeram glavu neodređeno, niti klimam niti odmahujem. Nemam pojma.
Džejd ljutito gleda u vrata magacina samoposluge i ogromne kamione koji
donose hranu. „Mogu misliti“, mrmlja.
„Bože, pa opusti se“, smeje se Čarli. „Ići ćemo posle škole. Stvarno si
naopaka.“
Džejd izbacuje oblak dima, nozdrve su joj raširene.

Na hemiji, Čarli mi šapuće da se napalila na Vila Kovijela, toliko ga želi da je

spremna da mu popuši, a ona nikad ne puši momcima. Jedva je čujem, jer sam
potpuno opčinjena unutrašnjom koricom sveske, gde sam po sećanju ispisala
Strejnov raspored časova. U ovom trenutku drži čas drugom razredu, oni sede za
velikim stolom, neko drugi je na mojoj stolici.
 „Zar to nije tužno?“, pita Čarli. „Misliš li da sam jadna?“
Ne podižem pogled sa sveske. „Mislim da treba da uradiš ono što želiš s onim
koga želiš.“
Gledam sledeći čas u Strejnovom rasporedu – prazan je. Zamišljam ga u
kancelariji, ispruženog na staroj sofi, u krilu su mu neocenjeni radovi, misli na
mene.
„Vidiš, zato mi se dopadaš“, kaže Čarli. „Skroz si kul. Treba da se družimo.
Mislim, zapravo. Van škole.“
Podižem pogled sa sveske.
„Recimo, u petak? Možeš da dođeš u kuglanu.“
„Ne volim kuglanje.“
Ona zakoluta očima. „Ma nećemo se stvarno kuglati.“
Pitam šta onda rade tamo ali Čarli se samo nasmeši, sagne se nad gasni
plamenik, otvori usta i načini pokret kao da će ga uključiti. Zgrabim je za ruku i
ona se nasmeje, glasno i promuklo.

U petak uveče Čarli dolazi autom sve do moje kuće da me poveze, ulazi i
predstavlja se mojim roditeljima. Kosa joj je skupljena u uredan konjski rep i nosi
prsten koji sakriva tetovažu.
Kaže mojoj mami da ima vozačku dozvolu godinu dana, to je laž, ali ona to
izvede tako glatko da čak i mene zavara. Vidim da se mama i tata zgledaju, mama
krši prste, ali znam da ne žele da mi zabrane da idem. Bar sam stekla prijatelje,
počela sam da se uklapam.
Čim Čarli i ja izađemo na prilazni put, pa nas ne mogu čuti, kaže mi: „Isuse,
ti stvarno živiš bogu iza tregera.“
„Znam, grozno je.“
„I meni bi bilo. Znaš, prošle godine zabavljala sam se s tipom koji je živeo tu
negde.“ Kaže mi ime, ali nije mi poznato. „Bio je malo stariji“, dodaje.
Auto zaurla dok kreće, a ja zamišljam mamu kako se trza od tog zvuka. „Da,
izvini“, kaže Čarli. „Auspuh je propao.“ Vozi jednom rukom na volanu, drugom
drži cigaretu, prozor je odškrinut da dim izađe. Nosi rukavice s odsečenim
vrhovima prstiju, kaput joj je prekriven mačjom dlakom. Postavlja mi mnoštvo
pitanja, o meni i o tome šta mislim o raznim ljudima u školi, o školovanju u
Brouiku. Kaže da je opsednuta mislima o školi s internatom.
„Je li bilo blesavo?“, pita. „Sigurno je bilo. Mnogo bogate dece, zar ne?“
„Nisu svi bili bogati.“
„Je li bilo droge na sve strane?“
„Ne. Nije bilo tako. Bilo je...“, zamišljam kampus s belim daščanim zgradama,
hrastove u jesen, snežne smetove više od mene, profesore u farmerkama i
flanelskim košuljama – Strejna, zaogrnutog senkama dok me gleda sedeći za
katedrom. Vrtim glavom. „Teško je to opisati.“
Čarli gurne vrh cigarete kroz prozor. „Pa, imala si sreću. Makar si bila tamo
samo dve godine. Moja mama to nikad ne bi mogla da plati.“
„Imala sam stipendiju“, kažem brzo.
„Da, ali čak i tako, mama me ne bi pustila. Suviše me voli. Hoću da kažem, da
pustiš dete da ode od kuće u prvom srednje? Sa četrnaest godina? To je suludo.“
Povuče dim, izdahne, pa nastavi. „Izvini. Sigurna sam da tebe mama voli. Samo je
drugačija od moje. Nas dve smo bliske. Imamo samo jedna drugu.“
Odmahnem rukom, kažem da je u redu, ali njene reči ipak me zapeku. Najviše
zato što je možda tačno. Možda me ne vole dovoljno. Možda je taj nedostatak
ljubavi stvorio usamljenost koju je on video u meni.
„Vil bi večeras trebalo da je tamo“, kaže ona. Toliko je naglo promenila temu
da zaustim da upitam koji Vil, a onda se setim šta je rekla na hemiji. Vil Kovijelo
je tako zgodan da bih mu odmah popušila. Da znaš da hoću, videćeš. Znam Vila još
od zabavišta. Stariji je godinu dana, maturant, živi u velikoj kući s teniskim
terenom spreda. Devojke su ga u osnovnoj školi zvale Princ Vilijam.
Kad stignemo u kuglanu, Džejd je već tamo, nosi satensku bluzu s bretelama,
bez ičega ispod. Kuglana je slabo osvetljena, za dugim stolovima odvojenim od
staza za kuglanje sedi gomila dece iz škole, lica su mi poznata, ali još nisam
popamtila imena. Kraj kuglane je kafić, vrata ka njemu su otvorena pa do nas
dopire muzika sa džuboksa i miris piva.
Čarli seda kraj Džejd. „Jesi li videla Vila?“ Kad Džejd klimne glavom i pokaže
prema vratima, Čarli odlazi tolikom brzinom da umalo padne preko stolice.
 Bez Čarli u blizini, Džejd odbija da razgovara sa mnom. Namerno mi gleda
preko ramena, a ne u mene. Ajlajner joj prekriva pola kapka. Nisam je još videla
tako našminkanu.
Iz bara u kuglanu ulaze muškarci noseći piće i preleću pogledom preko
polumračne sale. Jedan u kamuflažnoj jakni vidi naš sto i gurne prijatelja. Drugi
samo zavrti glavom i podigne ruke, kao da kaže: Neću da se petljam u to.
Gledam čoveka u jakni kako nam prilazi, primećujem da ne skida pogled sa
Džejd i njene droljaste bluze. Privlači stolicu da sedne kraj nje, spušta piće na sto.
„Nadam se da ti ne smeta da sednem ovde“, kaže, razvlačeći reči. „Tolika je gužva
da nigde nema mesta.“
To je šala; ima mnogo slobodnih stolova. Džejd bi trebalo da se nasmeje, ali
ona ga i ne pogleda. Sedi ukočeno, pravih leđa, ruku prekrštenih na grudima. „U
redu je“, kaže tiho.
Čovek ne izgleda loše, uprkos grubim šakama. Takvi će postati dečaci iz škole
– imaće pikap kamionet i grub glas. „Koliko ti je godina?“, pitam. To zvuči žešće
nego što sam nameravala, kao da ga optužujem, ali to ga nije odbilo. Okreće se ka
meni, zaboravivši Džejd.
„Čini mi se da bi trebalo ja tebe to da pitam.“
„Ja sam prva pitala.“
Iskezi se. „Reći ću ti, ali moraćeš da računaš. Maturirao sam osamdeset treće.“
Brzo razmislim: Strejn je maturirao 1976. „Trideset šest.“
Čovek podigne obrve i otpije. „Zgađena si?“
„Zašto bih bila?“
„Zato što sam sa trideset šest star.“ Smeje se. „Koliko ti imaš godina?“
„Šta misliš?“
Odmerava me. „Osamnaest.“
„Šesnaest.“
On se ponovo nasmeje i vrti glavom. „Isuse.“
„Je li to loše?“ Pitanje je glupo i svesna sam toga. Naravno da je loše. Vidi mu
se na licu. Pogledam Džejd, a ona me gleda belo kao da me vidi prvi put u životu,
kao da nema pojma ko sam.
 Malo starija devojka za istim stolom naginje se ka nama. „Hej, mogu da
gucnem malo tvog pića?“ pita. Čovek malo iskrivi lice, tek da pokaže da zna da to
nije u redu, ali gurne čašu duž stola ka njoj. Devojka popije jedan gutljaj i počne
da vrišti od smeha, kao da se smesta napila.
„De, de.“ Čovek uzima čašu nazad. „Neću da me izbace.“
„Kako se zoveš?“ pitam.
„Krejg.“ Pruža čašu ka meni. „Hoćeš malo?“
„Šta je to?“
„Viski i kola.“
Pružam ruku. „Volim viski.“
„A kako se zoveš, ti sa šesnaest godina koja voliš viski?“
Zabacujem kosu. „Vanesa.“ Kažem to uz uzdah, kao da mi je užasno dosadno,
kao da u meni ne gori plamen. Pitam se da li se ovo računa kao varanje, koliko bi
Strejn bio besan kad bi sad došao i video ovaj prizor.
Čarli se vraća, rumena u licu, raščupane kose. Uzima veliki gutljaj iz Džejdine
konzerve koka-kole.
„Šta je bilo?“ pita Džejd.
Čarli odmahuje rukom; neće da priča o tome. „Idemo odavde. Hoću kući, da
spavam.“ Gleda u mene i seti se. „Sranje, treba da te odvezem do kuće.“
Krejg pažljivo prati. „Treba ti prevoz?“, pita me.
Obuzima me jeza, udovi mi bride.
„Ko si ti?“, pita Čarli.
„Ja sam Krejg.“ Pruža ruku da se rukuju, ali Čarli ga samo gleda.
„Dobro.“ Pogleda u mene. „Ne ideš s njim. Odvešću te ja.“
Bojažljivo se osmehnem Krejgu i pokušavam da sakrijem olakšanje.
„Da li ti ona uvek naređuje šta da radiš?“, pita on. Odmahnem glavom, a on
se nagne ka meni. „A šta ako bih jednom poželeo da pričam s tobom? Kako to da
izvedem?“
Želi broj telefona, ali ja znam da bi moji roditelji verovatno pozvali policiju
čim mu čuju glas. „Imaš li instant mesindžer?“
„Šta, kao AOL? Naravno da imam.“
 Čarli me gleda dok izvlačim olovku iz torbe i pišem korisničko ime na njegov
dlan. „Ti baš voliš matorce, a?“, pita dok izlazimo. „Izvini ako sam ti pokvarila
kombinaciju. Činilo mi se da nisi baš oduševljena da te on vozi kući.“
„I nisam. Samo volim pažnju. On je očigledno luzer.“
Ona se nasmeje, otvara vrata auta i ulazi, pa se nagne preko sedišta da otključa
druga vrata. „Znaš, neobično si uvrnuta.“
Tokom vožnje do kuće Čarli bezbroj puta pušta istu pesmu Misi Eliot, od
lampica na komandnoj tabli lice joj je plavičasto dok peva s njom: „Nije sramota
raditi svoje, samo pazi da ti vodiš igru.“

U ponedeljak svi znaju da je Čarli popušila Vilu, ali on sad više ne govori s njom,
a Džejd čuje od Bena Sardženta da je Vil rekao za Čarli da je belo smeće.
„Muškarci su govna“, kaže Čarli dok pušimo cigarete iza samoposluge,
zgrčene između kontejnera. Džejd klima glavom, a i ja, ali samo reda radi. U
subotu i nedelju četovala sam s Krejgom do kasno u noć i glava mi još odzvanja od
mnoštva komplimenata kojima me je zasuo. Lepa sam, seksi, neverovatno zgodna.
Otkako me je upoznao u petak uveče, samo na mene misli. Sve će uraditi da me
opet vidi.
Čarli kaže da su svi muškarci govna, ali zapravo misli na dečake. Briše suze
pre nego što joj poteku, a ja znam da je besna i užasno povređena, ali deo mene
ipak se pita: A šta je drugo očekivala?

Krejg nije ni nalik na Strejna. On je veteran, bio je u Pustinjskoj oluji. Sada radi na
građevini. Ne čita, nije studirao, nema šta da kaže kada pričam o stvarima koje su
mi drage. Najgore je što strašno voli oružje – ne samo lovačke puške nego i pištolje.
Kada kažem da je oružje idiotsko, odgovara: Ne bi tako mislila kad bi ti neko upao u spavaću
sobu usred noći. Tada bi ti se činilo da je vrlo pametno imati oružje.
Ko će da mi provali u sobu? Pitam. Ti?
Možda.
 S Krejgom to je samo četovanje, i zato ne smeta čak i ako se ponaša kao kreten.
Nisam ga videla od one večeri u kuglani i uopšte mi se ne žuri da ga ponovo vidim,
ali on kaže da želi da se vidimo. Stalno govori kako bi želeo da me izvede.
Kuda bismo uopšte išli? Pitam, kao glupača. Kad god se razgovor uputi u pravcu
koji mi se ne dopada, pravim se glupa, što znači da se toliko često pravim glupa da
on misli da jesam glupa.
Kako to misliš, kuda? Piše sada. U bioskop i na večeru. Zar nikad nisi izlazila s muškarcem?
Dobro, ali ja imam šesnaest godina.
Možeš da prođeš kao da ti je osamnaest.
Ne razume u čemu je stvar, ne shvata da ja ne želim da prođem kao da mi je
osamnaest i da ni najmanje ne želim da idemo u bioskop, kao da mi je on vršnjak.

Postaje sve hladnije, sve je sivo. Lišće žuti i opada, šuma deluje proređeno s golim
drvećem. Učim o sebi: ako se ograničim na pet sati spavanja, suviše sam umorna
da bih marila šta se dešava oko mene; ako ništa ne jedem sve do večere, grčevi od
gladi uguše sva ostala osećanja. Božić dolazi i prolazi, stiže Nova godina: vesti na
televiziji i dalje vrište o antraksu i ratu. U školi su glasine o meni odavno prestale.
Moji roditelji više ne zaključavaju bežični telefon kod sebe u sobi preko noći.
I dalje četujem s Krejgom, ali njegovi komplimenti počinju da se ponavljaju,
a ono što sam osećala kad smo se tek upoznali – izbledelo je. Sada, dok
razgovaramo, mislim samo šta bi Strejn mislio o njemu i šta bi mislio o meni što
toliko vremena provodim četujući s njim.

Krejg207: Mogu li nešto da ti priznam? U subotu sam spavao s nekim.

Mračna_Vanesa: Zašto mi to govoriš?
Krejg207: Zato što mislim da treba da znaš da sam sve vreme mislio na tebe.
Mračna_Vanesa: Hmmm.
Krejg207: Pravio sam se da si to ti.

Krejg207: Dakle, taj profa ti se još nije javio?

Mračna_Vanesa: Nije bezbedno da razgovara sa mnom.
 Krejg207: Evo, ja razgovaram s tobom. Zašto je s njim drugačije?
Mračna_Vanesa: Ti i ja nismo ništa radili. Samo pričamo.
Krejg207: Ti znaš da ja želim i više od toga.
Krejg207: On je stvarno jedini s kim si bila?
Krejg207: Hej? Jesi li tu?

Krejg207: Slušaj, bio sam vrlo strpljiv, ali i ja imam granice. Dojadila mi je ova beskonačna
priča.
Krejg207: Kad se možemo videti?
Mračna_Vanesa: Uf, nisam sigurna. Možda sledeće nedelje?
Krejg207: Rekla si da je sledeće nedelje februarski raspust.
Mračna_Vanesa: O da. E pa ne znam, nezgodno je.
Krejg207: Ne mora biti nezgodno. Možemo to izvesti već sutra.
Krejg207: Radim na pola kilometra od srednje škole. Doći ću po tebe.
Mračna_Vanesa: Neće moći.
Krejg207: Moći će, moći će. Dokazaću ti.
Mračna_Vanesa: Šta ti to znači?
Krejg207: Videćeš.
Mračna_Vanesa: Šta to govoriš???
Krejg207: Završavaš oko dva, je li tako? Tada se obično autobusi okupljaju pred školom.
Mračna_Vanesa: Šta si mislio, da se tek tako pojaviš?
Krejg207: Videćeš kako je to lako.
Mračna_Vanesa: Molim te, nemoj.
Krejg207: Ne dopada ti se ideja da muškarac s kojim si se tako dugo poigravala konačno
preduzme nešto?
Mračna_Vanesa: Ozbiljno ti kažem.
Krejg207: Videćemo se.

Blokiram ga na četu, brišem sve razgovore i imejlove, sutradan foliram da sam

bolesna, zadovoljna što mu bar nisam rekla gde tačno živim, pa nema šanse da me
nađe kod kuće. Kad se vratim u školu, nosim ključ od kuće tako da mi štrči između
prstiju dok idem od škole do autobusa. Zamišljam ga kako me grabi s leđa, silom
me ubacuje u pikap, a onda ko zna šta bi bilo. Silovao bi me i ubio, verovatno.
Odvezao bi moj leš u bioskop da bismo konačno imali taj izlazak o kome
je neprestano pričao. Kad prođe nedelju dana da se ništa ne desi, prestajem da
držim ključ kao oružje i odblokiram ga da vidim hoće li mi se javiti. Ali ne. Nestao
je. Kažem sebi da je to olakšanje.

Početkom marta moj primerak Lolite nestane s noćnog stočića. Prevrnem sobu da
ga nađem; od pomisli da ostanem bez njega gotovo gubim razum u panici. To nije
samo moj primerak; bio je Strejnov – njegove beleške na marginama, njegovi
tragovi na stranicama.
Ne verujem da su mi roditelji sklonili knjigu, ali ne znam kako je drugačije
mogla da nestane. U prizemlju zatičem mamu samu za trpezarijskim stolom. Oko
nje su rašireni računi, kalkulator s rolnom papira. Tata je u gradu, kupuje šećer i
ostalo za predstojeću sezonu kuvanja javorovog soka na šporetu na drva, kad se
kuća ispuni slatkom parom.
„Jesi li ulazila u moju sobu?“, pitam.
Ona podigne pogled s kalkulatora, lice joj je spokojno.
„Nešto je nestalo“, kažem. „Jesi li ti to uzela?“
„Šta je nestalo?“
„Knjiga.“
Ona trepće i gleda u račune. „Kakva knjiga?“
Stežem zube; želudac mi se grči. Kao da želi da vidi hoću li to izgovoriti. „Nije
važno“, kažem. „Ali moja je. Nemaš prava da je uzmeš.“
„Nemam pojma o čemu govoriš“, kaže mama. „Nisam uzela ništa iz tvoje
sobe.“
Srce mi tuče dok je gledam kako lista papire. Piše brojeve, jedan ispod drugog,
a onda ih unosi u kalkulator. Kad se pojavi zbir, uzdahne.
„Misliš da me štitiš, ali prekasno je“, kažem.
Ona podigne pogled, škilji u mene, to je pukotina na inače smirenom licu.
„Možda je deo ovoga i tvoja krivica“, kažem. „Jesi li ikad pomislila na to?“
 „Neću sad da se upuštam u to“ odgovara.
„Većina majki ne bi pustila dete da ode od kuće sa četrnaest godina. To ti je
jasno, zar ne?“
„Nisi otišla od kuće“, kaže oštro. „Pošla si u školu.“
„E pa moje drugarice misle da je veoma čudno što si mi to dozvolila. Većina
majki voli svoju decu i ne žele da ih pošalju od kuće, ali to verovatno ne važi za
tebe.“
Ona me gleda, prvo prebledi, a onda pocrveni. Širi nozdrve, možda je prvi put
vidim toliko besnu. Za trenutak zamišljam da će skočiti od stola i baciti se ka meni,
zgrabiti me obema rukama za vrat.
„Preklinjala si nas da te pustimo tamo“, kaže, glas joj podrhtava od napora da
ostane miran.
„Nisam preklinjala.“
„Napravila si prokletu prezentaciju o tome.“
Vrtim glavom. „Preteruješ“, kažem, ali znam da je stvarno bilo tako. Jesam
pravila prezentaciju; jesam preklinjala.
„Ne možeš tako“, kaže ona. „Ne možeš promeniti činjenice da bi odgovarale
priči koju želiš.“
„Šta ti to znači?“
Ona udahne kao da će nešto reći. Onda samo izdahne, odustane. Ustane, ode
u kuhinju – da bi se udaljila od mene, znam, ali ipak idem za njom. „Šta to znači?“,
pitam ponovo iza njenih leđa. „Mama, šta to treba da znači?“ Da bi izbegla moj
glas, ona otvara slavinu punom snagom i treska posuđem u sudoperi, ali ja ne
odustajem. Ponavljam pitanje ponovo i ponovo, besno i sad već van kontrole, van
sebe.
Tanjir joj sklizne iz ruku, ili ga je možda namerno udarila. U svakom slučaju,
lomi se – krhotine u sudoperi. Zaćutim, ruke mi bride kao da sam ja razbila taj
tanjir.
„Lagala si me, Vanesa“, kaže ona. Rukom crvenom od tople vode i klizavom
od deterdženta zatvara slavinu, a onda steže pesnicu. Udara se po grudima, a bluza
joj potamni od vlage. „Rekla si mi da imaš momka. Sedela si preda mnom i lagala
si me i pustila si da mislim...“
 Zaćuti i poklopi oči tom mokrom rukom, kao da ne može da podnese sećanje.
Na tu vožnju do Brouika i kako je rekla: Važno mi je samo da bude fini prema
tebi. Pitala je da li sam spavala s njim, da li su mi potrebne pilule. Prva ljubav uvek
je posebna, rekla je. Nikada je nećeš zaboraviti.
„Lagala si me“, ponavlja.
Čeka, očekuje moje izvinjenje. Ja puštam da tišina traje. Osećam se
ispražnjeno i ogoljeno, ali ne žalim, ni zbog čega.
Mama ima pravo: jesam lagala. Sedela sam u kolima i puštala je da veruje u
ono što želi i nisam ni najmanje žalila. Čak mi se nije ni činilo da lažem, više kao
da podešavam istinu kako bi se uklopila s onim što ona želi da čuje, tip
mađioničarskog trika koji sam naučila od Strejna – i bila sam dobra u tome, mogla
sam tako spretno da manipulišem istinom da ona nije imala pojma šta sam uradila.
Možda je trebalo da se osećam krivom kasnije, ali sećam se samo ponosa što sam
uspela, što znam kako da zaštitim nju, njega, sebe, sve istovremeno.
„Nikad nisam ni pomislila da si sposobna za takvo nešto“, kaže mama.
Podižem ramena; glas mi je kreštav. „Možda me, zapravo, ne poznaješ.“
Ona zatrepće, registruje i ono što sam rekla i ono što nisam. „Možda imaš
pravo“, kaže. „Možda te ne poznajem.“
Obriše ruke, ostavlja u sudoperi prljave sudove, razbijen tanjir. Izlazi iz
kuhinje, ali zastaje na vratima. „Znaš, ponekad se stidim što si moje dete“, kaže.
Ostajem još neko vreme nasred kuhinje, pratim sluhom škripanje stepenica
dok se ona penje, otvaranje i zatvaranje roditeljske spavaće sobe, njene korake
tačno iznad mene, škripanje metalnog rama kad legne na krevet. Zidovi i podovi
su tako tanki, kuća je tako jeftino građena, da se može čuti baš sve ako dovoljno
pažljivo slušate, to je stalna pretnja razotkrivanjem.
Zaranjam ruke u sudoperu i naslepo tražim komade razbijenog tanjira, ne
marim hoću li se poseći. Ostavljam ih poređane na pultu, s njih kaplju voda i pena
od deterdženta. Kasnije, dok ležim u krevetu i još proveravam da li sam povređena
– je li bilo tako strašno to što mi je rekla? Zvuči grublje nego što zaslužujem – ona
baca krhotine u đubre i čujem zveket keramike čak i u svojoj sobi u potkrovlju.
Sutradan nalazim Lolitu vraćenu na policu.
Čarlina mama dobila je posao u Nju Hempširu, sele se treći put za četiri godine.
Poslednjeg dana u školi donosi pivo u rancu i pijemo ga iza samoposluge, naše
podrigivanje odjekuje među kontejnerima. Posle škole, Čarli me vozi kući, još
ošamućena, prolazi redom kroz crvena svetla dok se ja smejem i naslanjam glavu
na prozor, misleći: Ako ću ovako umreti, nije ni tako loše.
„Volela bih da ne moraš da odeš“, kažem kad skrenemo na put ka jezeru. „Bez
tebe neću imati prijatelje.“
„Ostaje ti Džejd“, kaže ona, škiljeći u mračan put, pokušavajući da izbegne
rupe.
„Uf, ne hvala. Ona je stvarno grozna.“ Iznenadila me je sopstvena otvorenost:
nikad nisam ogovarala Džejd pred Čarli, ali sad stvarno više nije bitno.
Čarli se iskezi. „Da, ume da bude takva. A ni ona tebe, izgleda, ne voli.“
Zaustavlja auto na početku mog prilaznog puta. „Pošla bih i ja, ali neću da tvoji
nanjuše pivo. Mada će ga verovatno nanjušiti i na tebi.“
„Čekaj malo.“ Kopam po rancu, tražim pastu za zube koju sam počela da
nosim otkako pušim. Usisam malo u usta i žvaćem.
„Gle ti nje“, smeje se Čarli. „Neobično uvrnuta i mudra.“
Dugo je grlim, onako ošamućena želim da je poljubim, ali uspevam da se
savladam, nateram sebe da izađem iz auta. Pre nego što zatvorim vrata, sagnem se
da je pogledam. „Hej, hvala ti što me nisi pustila da odem s onim tipom iz
kuglane.“
Ona se namršti, pokušava da se seti. Onda podigne obrve. „O, taj! Nema na
čemu. Očigledno je nameravao da te ubije.“
Dok izlazi u rikverc, spusti prozor. „Čućemo se!“ dovikuje. Ja klimam glavom.
„Svakako!“, ali to ništa ne znači. Nemam njenu adresu ni novi broj telefona. Čak i
kasnije, s Fejsbukom i Tviterom, nikada neću uspeti da je nađem.
Neko vreme Džejd i ja pokušavamo da se družimo, u pauzama za ručak
zajedno odlazimo do samoposluge, pokušavamo da ubedimo jedna drugu da
krademo i ljutimo se što ne pristajemo. Jednog jutra sedim u kantini pre prvog
časa i pokušavam da završim domaći zadatak iz algebre, a ona mi priđe.
„Videla sam onog tipa, Krejga, u subotu u kuglani“ kaže.
 Podignem pogled. Smeši se, jedva uspeva da se ne iskezi. Izgleda kao da jedva
čeka da kaže to što ima.
„Rekao je da ti poručim da si pizda.“ Širi oči, čeka moju reakciju. Osećam da
mi lice gori i zamišljam kako je gađam knjigom iz algebre, kako je rušim i čupam
za mesingano ofarbanu kosu.
Umesto toga, samo kolutam očima i progunđam da je on pedofil ljubitelj
oružja, a onda se vratim domaćem. Potom Džejd počinje da se druži s grupom
popularne dece, koju poznaje iz osnovne škole. Boji kosu u smeđe i upisuje se u
teniski tim. Kad se susretnemo u hodniku, gleda pravo pred sebe.
Umesto da tražim novo mesto za sedenje tokom ručka, potpuno odustajem
od kantine i počinjem da provodim pauzu u restorančiću u tržnom centru. Svakog
dana naručujem kafu i pitu dok čitam ili završavam zadatke, zamišljam da delujem
misteriozno i odraslo dok sedim sama u separeu. Ponekad osećam da me muškarci
gledaju sedeći za barom, a ponekad im uzvratim pogled, ali tu se sve završava.

Kod kuće, duboko u šumi, usred nedođije, internet mi je jedini izlaz u svet.
Beskonačno pretražujem različite kombinacije Strejnovog imena i Brouika, s
navodnicima i bez njih, ali nalazim samo njegovu sliku među nastavnim osobljem
i nešto o tome kako je volontirao u programu opismenjavanja odraslih 1995.
godine. A onda, sredinom marta, pojavljuje se novi rezultat: osvojio je nekakvo
savezno priznanje za profesore, prisustvovao je svečanoj dodeli u Njujorku. Tu je
i slika kako prima plaketu, široko se smeši, beli zubi blistaju kroz crnu bradu.
Cipele koje nosi nisu mi poznate, a kosa mu je kraća nego što sam ikada
videla. Osećam da me obuzima stid kad shvatim da u tom trenutku verovatno nije
mislio na mene. A ja sam mislila na njega u svakom trenutku.
Noću ostajem budna dokasno, pričam s neznancima na instant mesindžeru.
Pretražujem iste nizove reči – Lolita, Nabokov, profesor – i šaljem poruke svim
muškarcima koji se pojave među rezultatima. Ako počnu da deluju jezivo kao
Krejg, brišem ih. Nije reč o tome. Dopada mi se kako radosno slušaju dok im
pričam sve što se dešavalo sa Strejnom. Ti si izuzetna devojka, pišu mi, što si umela da ceniš
ljubav takvog čoveka. Ako traže moju sliku, šaljem snimak Kersten Danst iz
filma Samoubistva devica i niko se nikad ne žali zbog toga, pa se pitam jesu li svi ti
ljudi glupi ili im ne smeta što lažem. Ako mi pošalju svoju sliku, uvek kažem da
su lepi i svi mi poveruju, čak i oni izrazito ružni. Čuvam sve njihove slike u folderu
pod nazivom MATEMATIKA DOMAĆI da roditelji ne bi zavirivali unutra, pa
ponekad sedim i otvaram sliku za slikom, žalosna priprosta lica, i mislim kako bi
se Strejn odlično uklopio da mi je poslao sliku pre nego što sam ga zaista upoznala.

Sezona blata prelazi u sezonu mušica. Led na jezeru polako se topi, prvo je posiveo,
pa poplaveo, a onda se rastvara u hladnoj vodi. Sneg u dvorištu takođe se topi, ali
duboko u šumi nanosi kraj stenja ostaju, krckave hrpe posute borovim iglicama i
šišarkama smreke. U aprilu, nedelju dana pred moj sedamnaesti rođendan, mama
me pita da li želim rođendansku zabavu.
„A koga da pozovem?“
„Prijatelje.“
„Koje prijatelje?“
„Imaš prijatelje.“
„Prvi put čujem.“
„Imaš“, ponavlja ona.
Gotovo da mi je bude žao, ko zna kako zamišlja moj život u školi, nasmešena
lica u hodnicima, pauza za ručak s finim devojkama s dobrim ocenama, a zapravo
gledam u pod dok idem sa časa na čas i pijem kafu u restoranu s gomilom
penzionera.
Na kraju za moj rođendan idemo na večeru u Oliv garden: komad lazanje, pa
komad tiramisua sa svećicom. Poklonili su mi osmonedeljnu vozačku obuku, što
pokazuje da je Brouik sve dalje iza nas.
„A možda, kad položiš“, kaže tata, „naći ćemo ti auto.“
Mama podigne obrve.
„Posle nekog vremena“, brzo dodaje on.
Zahvaljujem i pokušavam da ne pokažem koliko sam uzbuđena pri pomisli
na sva mesta kuda auto može da me odvede.
Tog leta tata mi pomaže da dobijem posao u kartoteci u gradskoj bolnici – osam
dolara na sat, tri dana nedeljno. Raspoređena sam u arhivu na urologiji, dugačku
sobu bez prozora, s policama od poda do plafona prepunim medicinskih kartona
koji stižu iz čitave savezne države. Svakog jutra kad dođem, čeka me hrpa kartona
koje treba rasporediti, sa spiskom pacijenata čije kartone treba pronaći, bilo zato
što imaju zakazane preglede ili su umrli toliko davno da njihov karton može da se
uništi.
Bolnica nema dovoljno osoblja, tako da prolaze čitavi dani a da me glavni
referent ne proveri. Znam da nije dozvoljeno, ali većinu vremena provodim
čitajući kartone. Ima ih mnoštvo – čak i da do kraja života radim u bolnici, ne bih
stigla sve da ih pregledam. Nalaženje nečeg zanimljivog je čista lutrija, prevlačim
prstima preko raznobojnih nalepnica za označavanje, izvlačim nasumice jedan i
nadam se dobroj priči. Ne može se unapred predvideti koji će biti dobri. Debeli
kartoni čitaju se kao roman, s godinama simptoma, operacija i komplikacija
opisanih na izbledelim indigo kopijama. Ponekad su tanki kartoni
najtužniji, tragedija sažeta u nekoliko pregleda sa crvenim pečatom na
koricama: PREMINUO.
Skoro svi pacijenti na urologiji su muškarci, većinom sredovečni ili stariji.
Muškarci koji mokre krv ili uopšte ne mokre, muškarci koji izbacuju kamenje i
dobijaju tumore. Kartoni sadrže zrnaste rendgenske snimke bubrega i bešika
osvetljenih kontrastom, dijagrame penisa i testisa s primedbama dopisanim
lekarskim svrakopisom. U jednom kartonu nalazim fotografiju kamenja iz bešike
u dlanu ruke u rukavici, liče na šiljata zrna peska. Tu je i zapis razgovora s
pacijentom: Koliko dugo primećujete krv u mokraći? I pacijentov odgovor: Šest
dana.
Za ručak odlazim u kantinu naoružana knjigom, to je izgovor da ne bih sedela
s tatom. Bolje se osećam kad ima prostora između nas, jer je on u bolnici drugačija
osoba. Drugačije govori i čujem ga kako se smeje prostačkim šalama na koje bi
zgroženo reagovao da je mama tu. Osim toga, ima mnoštvo prijatelja. Ljudi prosto
sinu kad ga ugledaju. Nisam imala pojma da je tako popularan.
Prvog dana na poslu, dok me je vodio okolo i upoznavao sa, čini mi se,
svakom mogućom osobom, pitala sam ga: „Kako to da te svi poznaju?“ On se
nasmejao. „Pomaže kad imaš ime ispisano na košulji“, i pokazao je reč FIL
izvezenu iznad džepa na grudima, ali nije samo to – čak i lekari se nasmeše kad
vide tatu da se približava, a oni se nikada ne smeše; i neki ljudi već su znali svašta
o meni, koliko sam stara, da volim da pišem. Još misle da idem u Brouik, logično.
Pretpostavljam da se svima hvalio kad sam primljena tamo, i sad neće ići naokolo
i objavljivati da su me izbacili.
Tata i ja nemamo mnogo šta da kažemo jedno drugom, i to je u redu. U autu
drži uključen radio, pa je suviše bučno za razgovor, a kad stignemo kući, seda u
svoju fotelju i uključuje televizor. Po podne voli da gleda serije iz vremena kad sam
bila mala, Šou Endija Grifita i Bonancu, a ja odlazim u duge šetnje sa Bejb, duž
obale ili gore na liticu do one pećine u kojoj napušteni poljski krevet i dalje polako
truli. Pokušavam da ostanem van kuće do maminog povratka. Nije ništa lakše kad
je ona tu, ali, kad su zajedno, njih dvoje me nekako zaborave, pa mogu da se
zavučem u svoju sobu i zatvorim vrata.
Tata mi kaže da treba da počnem da štedim za knjige na studijama. Umesto
toga, platu iz prve dve nedelje trošim na digitalni foto-aparat, pa u slobodnim
danima pravim autoportrete u šumi, obučena u haljine na cvetiće i dokolenice. Na
tim slikama paprat mi dodiruje butine, a sunce mi pada na kosu, pa izgledam kao
šumska nimfa, kao Persefona koja luta svojom livadom čekajući Hadov dolazak.
Pišem imejl Strejnu s desetak prikačenih slika i držim strelicu nad dugmetom za
slanje, ali kad zamislim kakvu bi to propast moglo da mu donese, odustajem.

Početkom leta on se pojavljuje u obliku kartona koji treba složiti, u okviru pošiljke
iz zapadnog Mejna. STREJN, DŽEJKOB, ROĐEN 10. NOVEMBRA 1957. Unutra
su podaci o vazektomiji na koju je otišao 1991, beleške s prvog prethodnog
pregleda, zapisano doktorskim rukopisom: Pacijent star 33 g. je neoženjen, ali
čvrsto rešen da ne želi decu. Potom beleške sa same operacije, pa s kontrolnog
pregleda: Pacijentu je rečeno da stavlja led na mošnice jednom dnevno i da nosi
pojas za mošnice tokom dve nedelje. Kad pročitam „pojas za mošnice“, brzo
zatvaram karton, užasnuta tim rečima, iako ne znam tačno na šta se odnose.
Potom ga ponovo otvaram i čitam do kraja – osnovne podatke, statistiku,
visok 191, težak 127. Njegov potpis na tri mesta. Razdvajam dve stranice slepljene
mrljom od mastila od pre deset godina i zamišljam kako mu mastilo iz nalivpera
curi na šaku. Vidim njegove prste, njegove žuljeve i ravne, izgrizene nokte. Kako
su izgledali na mojoj butini, prvi put kad me je dodirnuo.
 Priča iz njegovog kartona nije dramatična, ali je i dalje nestvarna, opis
oporavka od operacije s držanjem leda na preponama. Pokušavam to da zamislim
– operacija je bila u julu, dakle, led se sigurno brzo topio i imao je mokre fleke na
šortsu, kraj njega oznojena čaša s nekim hladnim pićem, narandžasta bočica s
tabletama protiv bolova koje zveckaju kad ih istresa na dlan. A koliko sam ja tada
imala godina? Računam napamet: šest, išla sam u prvi razred, jedva da sam bila
osoba, za devet godina biću s njim u krevetu, ustezaću se u njegovim rukama, a on
će mi govoriti da se smirim, da neću zatrudneti, da je uradio vazektomiju.
Želim da ukradem karton, ali, kad su me zaposlili, morala sam da potpišem
više stranica ugovora o poverljivosti, masno štampanih izjava o pravnim
posledicama razotkrivanja medicinskih podataka. Ostaje mi da svakog dana
otvaram njegov karton, vadim ga s mesta na donjoj polici i prepisujem podatke u
svoj dnevnik, podvlačim red neoženjen ali čvrsto rešen da ne želi decu. To me
podseća na jedini deo Lolite koji stvarno mrzim, kada Hambert zamišlja prvo kako
ima ćerke sa Lo, pa kako pravi unuke s tim ćerkama. To me opet podseća na nešto
što sam gotovo zaboravila – kako je tražio da ga zovem „tatice“ preko telefona, dok
je on na drugom kraju veze drkao.
Međutim, te misli su kao vodom uglačano kamenje koje podižem i
posmatram mirnim pogledom, a potom ga puštam da ponovo padne u jezero. U
tišini bolnice, ventilator mi pomera kosu dok mi misli tonu na dno mozga i nestaju
u mulju. Zatvaram karton, uzimam novu gomilu i raspoređujem ih na mesta.
 2017.

Jedna recepcionerka je bolesna, a Ines ima posla preko glave s prepunim hotelom
u subotu uveče, pa napuštam svoj pult da bih joj pomogla. Kad sam se tek zaposlila,
pre osam godina, radila sam na glavnoj recepciji i još se sećam svega. Ines samo
mora da me nauči kako se koristi savremeniji kompjuterski sistem, upitno podiže
glas dok mi objašnjava redosled za unošenje rezervacije, prijavu gosta. Ne znam
da li je nervozna zbog moje blizine ili joj je samo krivo. Ako se naljutim na sebe
kad nešto zabrljam, ona brzo utiša glas i gotovo šapuće: „Dobro je, dobro je, dobro
je.“
Vreme leti uprkos magli u mom mozgu, ili možda baš zbog nje. Barmen mi
donosi koktel, a Ines se široko nasmeši kada joj ponudim gutljaj, pa čučnemo iza
pulta i dodajemo koktel jedna drugoj. Zaboravila sam kako izgleda raditi s nekim,
drugarstvo koje se stvara kada se zajedno bavite gostima: redovna gošća koja tvrdi
da smo joj ovog puta dale drugu sobu, iako smo je čak pozvale da dođe iza pulta i
vidi istoriju svojih rezervacija i da je uvek bila soba 237; par koji odmahne rukom
na naša upozorenja da će jeftinija soba, s pogledom na ulicu, biti znatno bučnija,
pa pola sata potom dolaze da se žale zbog buke. Ines se odlično snalazi sa žalbama,
stavlja ruku na srce dok govori: „Veoma mi je žao. Veoma mi je žao.“ Izvodi to
tako spretno da izbaci goste iz ravnoteže; gotovo po pravilu, na kraju je oni teše da
je sasvim u redu, da nije ništa strašno, a kad se okrenu da odu, Ines mrmlja
za njima psovke i prostakluke.
„Mislila sam da si samo šefova ćerka“ kažem joj, „ali zapravo si baš dobra u
ovome.“
Ona zaškilji u mene, očigledno se pita treba li da se uvredi.
„Bolja si od mene“, dodajem. „Ja ne umem da foliram saosećanje“, i njoj se
lice razvuče u osmeh, pridobila sam je laskanjem.
 „Kad se ljudi naljute, žele da se svađaju“, kaže ona. „Ako se ponašaš pokorno,
smiriće se.“
„Da, ja imam sličnu strategiju s muškarcima.“ Pažljivo gledam kako će
reagovati, da li će se znalački iskeziti, ali ona samo podigne obrve, pomalo
zbunjeno.
Gledam je kako kucka po kompjuteru, dok joj ekran osvetljava lice. Ima
sedamnaest godina, ali izgleda mnogo starije, stavlja erbraš šminku, a ispeglana
kosa završava joj se u savršeno ravnoj liniji. Nosi bisernu ogrlicu i belu svilenu
bluzu ispod kostima, pa deluje skladno, već je bolja žena od mene.
„Odlično zapažaš“, kažem. „Izgledaš mi zrelo za svoje godine.“
Ona me gleda ispod oka, još napola osmehnuta. „Ovaj, hvala.“ Ponovo se
okreće ka kompjuteru, povija ramena da zakloni ekran.
U pola deset, kad gužva konačno prođe, recepciji prilazi muškarac –
četrdesetak godina, privlačan, nizak. Ima rezervaciju za jednu noć, apartman sa
džakuzijem i pogledom na dvorište s baštom. Tražio je da ga pri dolasku čeka
naročito uređena soba: prigušeno svetlo, penušava kupka, ružine latice na krevetu,
šampanjac na ledu.
Dok ga prijavljujem, kažem mu da je sve spremno i čeka ga u sobi. „Ukoliko
još želite naročito uređenje“, dodajem, gledajući po predvorju. Izgleda da je došao
sam.
Čovek se nasmeši Ines. Iako ga ja upisujem, on se neprekidno smeši njoj, još
otkako je prišao recepciji. „Savršeno“, kaže.
Stavlja u džep ključ-karticu i kreće ka liftovima. Ines se okrene da stavi
formular prijave u kartoteku, a ja gledam čoveka kako se zaustavlja na pola puta
preko predvorja i pruža ruku. Iz jedne od fotelja ustaje žena. Pogleda preko
ramena ka recepciji, za trenutak me gleda u oči i ja shvatam da to uopšte nije žena.
To je tinejdžerka u konvers patikama i prevelikom džemperu s rukavima koji joj
padaju preko šaka. Dok čekaju lift, muškarac joj zagnjuri lice u vrat, a devojka se
prigušeno smeje.
„Jesi li ih videla?“ pitam Ines pošto uđu u lift. „Ta devojka. Izgleda kao da joj
je četrnaest godina.“
 Ona odmahne glavom. „Nisam je videla.“ Pogleda spisak gostiju, sve je
prevučeno zelenim. Svi su u svojim sobama; možemo da se opustimo. „Idem da
jedem“, kaže.
Pomislim na sređenu sobu, na ružine latice na krevetu, na kadu punu pene,
na nelagodni smeh devojke dok joj on svlači vrečasti džemper. Kad Ines krene ka
kuhinji, zamišljam sebe kako uzimam duplikat ključa, ulazim u sobu, zarivam
nokte u čoveka i skidam ga s devojke. Ali šta bih time postigla, osim što bih
napravila scenu i ostala bez posla? Devojka je delovala voljno, srećno. Nije da ju je
tip silom odvukao gore. Stojeći za pultom, dovršim piće i gledam Ines kako se
vraća s tanjirom italijanske paste. Trpa je u usta u hodu, kapljice crvenog
sosa padaju joj na belu bluzu.
Dok ona jede u kancelariji pozadi, čovek prilazi pultu i kaže da ima
rezervaciju. Pretražujem sistem dok se on nadvija nad mene prekrštenih ruku, sav
od gustih obrva i crvenog alko-nosa. Nestrpljivo uzdiše, hoće da bude siguran da
razumem koliko je iznerviran, koliko sam ja nesposobna. Znate li da u ovom
trenutku na spratu siluju devojku, mislim, i da niko ništa ne može da učini?
„Nema rezervacije na vaše ime“, kažem. „Jeste li sigurni da ste došli u pravi
hotel?“
„Naravno da sam siguran.“ Izvlači iz džepa ispresavijan list papira. „Evo,
vidite?“
Gledam papir i vidim potvrdu rezervacije za hotel u Portlandu, Oregon. Kad
mu ukažem na grešku, izvinjavajući se kao da je to nekim čudom moja krivica,
čovek zine od čuda, gleda papir, pa mene, pa svoju ženu, koja sedi malo dalje u
predvorju, okružena prtljagom.
„Došli smo čak sa Floride“, kaže.“ Šta sad da radimo?“
Svi hoteli u gradu su puni, ali uspevam da im nađem sobu u hotelu kod
aerodroma, pa čovek, suviše zapanjen da bi mi zahvalio, vodi suprugu kroz
predvorje, vraćaju se parking-majstoru, koji im dovozi iznajmljeni auto. Kad se
odvezu, dozvolim sebi da se naslonim na pult. Oborim glavu u dlanove. Duboko
udahnem.
Kad zazvoni telefon, podižem slušalicu ne otvarajući oči i deklamujem
pozdrav u ime hotela.
„Zdravo“, kaže glas, ženski i pun oklevanja. „Tražim Vanesu Vaj.“
 Otvaram oči i gledam preko praznog predvorja. Ines proviruje iz male
kancelarije i daje mi znak – brzo ću – dok ide prema toaletu za osoblje.
„Halo?“ Glas čeka. „Je li to Vanesa?“
Pružam ruku ka mini-centrali, ka crvenom dugmetu za prekid razgovora.
„Nemoj da prekidaš“, kaže glas. „Ovde Dženin Bejli, iz Femzina. Poslala sam
ti nekoliko imejlova nadajući se da ćemo se nekako povezati, pa sam mislila da te
pozovem na posao, kao poslednju meru.“
Držim prst na dugmetu s natpisom „prekid poziva“, ali ga ne pritiskam. Glas
mi je promukao kad progovorim. „Već si probala da me zoveš. Ostavila si glasovnu
poštu.“
„Tako je, jesam.“
„A sad opet zoveš. I to na posao.“
„Znam. Jasno mi je da sam navalentna, ali dozvoli mi da ti postavim pitanje.
Koliko si pratila ovu priču?“
Ćutim, jer ne znam na šta misli.
„Tejlor Berč – znaš za Tejlor, zar ne? Poslednjih nedelja stvarno je prošla kroz
pakao. Jesi li videla kakvoj torturi je izložena? Aktivisti za prava muškaraca, trolovi
na Tviteru. Dobijala je pretnje smrću...“
„Da“, kažem. „Videla sam nešto o tome.“
Čuje se škljocanje, njen glas postaje glasniji i bliži, kao da je isključila
spikerfon. „Biću potpuno iskrena, Vanesa“, kaže. „Poznajem tvoju istoriju. Ne
mogu te naterati da istupiš, ali želim da shvatiš koliko tvoja priča može da
pomogne Tejlor. Hoću da kažem, u prilici si da pomogneš čitavom ovom pokretu.“
„Kako to misliš – poznaješ moju istoriju?“
Glas joj skoči za pola oktave. „Pa, Tejlor mi je ispričala ono što zna... glasine,
detalje koje je Džejkob Strejn pominjao tokom godina.“
Meni se glava nehotice trgne – tokom godina?
„I, eto...“ Dženin se nasmeje. „Tejlor mi je poslala link za blog... za koji kaže
da je tvoj? Pročitala sam ga. Zapravo, kad sam počela, nisam mogla da prestanem.
Fascinantno. Ti si sjajan pisac.“
 Zbunjena, kucam u pretraživaču staru adresu. Posle svega što se desilo na
studijama, podesila sam blog da bude ličan, tako da mu se ne može pristupiti bez
lozinke. Međutim, sad se otvara potpuno vidljiv, vratio se na prvobitne javne
postavke. Ne sećam se kad sam poslednji put proveravala da li je zaključan –
možda je otvoren već godinama. Skrolujem niz stranicu i vidim u tekstu desetine
ponavljanja inicijala S., moje šifre za Strejna.
„Ne bi smeo da bude dostupan“, kažem dok gledam početni ekran,
pokušavam da se setim reči koju sam odabrala pre deset godina. „Ne znam zašto
se to desilo.“
„Volela bih da ga citiram u članku.“
„Ne“, kažem žurno. „Mogu to da zabranim, je li tako?“
„Radije bih imala tvoju dozvolu, ali blog je javan.“
„Ovog časa ću ga obrisati.“
„To je tvoje pravo, ali ja sam već sve snimila.“
Gledam u kompjuterski ekran; opcija za podsećanje na lozinku traži od mene
da otvorim svoju imejl-adresu s Atlantike, koju godinama nisam koristila. „Izvini,
šta si rekla?“
„Radije bih imala tvoju dozvolu“ ponavlja ona, „ali ja sam u obavezi da
napišem što bolji članak. Mogle bismo da sarađujemo, važi? Ti mi reci koliko ti
odgovara, pa ćemo početi od toga. Da li bi bila spremna za takvo nešto, Vanesa?“
Reči mi se gomilaju navrh jezika – prestani da me zoveš, ne šalji više mejlove,
ne oslovljavaj me imenom kao da me poznaješ – ali ne mogu da budem oštra, ne
kad je ona pročitala blog na kome sam ispričala celu našu priču.
„Možda“, kažem. „Ne znam. Moram da razmislim.“
Dženin glasno uzdahne. „Vanesa, nadam se da hoćeš. Dugujemo jedne
drugima da učinimo sve što možemo. Da sve učestvujemo u tome.“
Gledam pred sebe i s mukom se saglašavam. „Da, naravno, potpuno si u
pravu.“
„Veruj mi, znam koliko je to teško.“ Dženin utišava glas. „I ja sam to
preživela.“
Ta reč i ta ljigava empatija; snishodljiva, teška reč od koje se uvek sva zgrčim
bez obzira na kontekst – to je presudilo. Osećam da mi se usne grče. „Ne znaš ti
ništa o meni“, kažem i prekidam vezu, žurim preko predvorja ka praznom toaletu
za osoblje i povraćam, grčevito stežući porcelansku školjku dok talas ne prođe,
želudac mi se isprazni i ostane mi samo žuč u ustima.
Još čučim, hvatam dah i proveravam jesam li isflekala blejzer, kad se otvore
vrata kupatila i čujem glas. Ines.
„Vanesa? Jesi li dobro?“
Nadlanicom brišem usta. „Da, sasvim. Samo mi se stomak nešto pobunio.“
Vrata se zatvaraju, pa se ponovo otvaraju.
„Jesi li sigurna?“, pita.
„Dobro sam.“
„Mogu da te odmenim za...“
„Molim te, daj mi samo malo prostora!“ Pritiskam obraz na metalnu pregradu
između odeljaka i slušam njene korake kako se žurno udaljavaju; do kraja smene
ostaje za pultom staklastih očiju, kao da je na ivici suza.

Pre nekoliko godina videla sam Tejlorino lice dok sam na semaforu čekala da
pređem Kongresnu ulicu. Bio je to samo letak, reklama za poetsko veče u kafeu.
Znala sam da piše pesme i da je neke i objavila. Čitala sam sve što uspem da nađem,
naručivala sam primerke časopisa, redovno posećivala njen sajt, koji je retko
osvežavala. Tražila sam Strejnove tragove u svemu što napiše, ali nalazila sam samo
pesme s tihim slikama noćnih leptira pod neonskom svetlošću, meditacije o
materici u šest strofa. To nikako nisam uspevala da pojmim, kako je uspevala
da piše o nečemu što nije Strejn, ako joj je stvarno radio tako grozne stvari.
Zapravo, uopšte nisam mogla da je razumem, ma koliko sam se trudila. Pre
nekoliko godina otkrila sam gde radi, u istom kraju gde je i živela. Na osnovu
pogleda s kuhinjskog prozora, koji je postavila na Instagram, utvrdila sam u kojoj
zgradi se tačno nalazi. Nikad je nisam uhodila, to ne; najviše što sam uradila u tom
smislu bilo je da prolazim ulicom u kojoj radi, da se u vreme pauze za ručak nađem
ispred te zgrade, da posmatram svaku plavokosu glavu koja naiđe. Zapravo, skoro
uvek sam je tražila pogledom, u restoranima i kafićima, super-marketima i
radnjicama na uglu. Ponekad sam je zamišljala iza sebe dok idem kroz grad.
Uzbuđivala me je pomisao da me ona gleda, isto kao i kad bih zamislila Strejnov
pogled na sebi.
Kad sam otišla na to veče poezije, držala sam se sasvim pozadi u slabo
osvetljenom kafeu, a kosu sam zbog boje pažljivo sakupila i sakrila kapom. Ostala
sam samo toliko da je vidim kako prilazi mikrofonu i počinje da govori. Imala je
širok osmeh i divlje je gestikulirala. Bila je dobro – to sam ponavljala sebi dok sam
išla kući, dok su mi obrazi goreli od nečega između ljubomore i olakšanja.
Izgledala je obično, srećno, neoštećeno. Te noći prekopavala sam stare fascikle,
našla sam seminarske radove sa studija, pesme iz srednje škole. Rad o
značaju silovanja u Titu Androniku, s komentarom Henrija Plaua na
samom kraju: Vanesa, izvanredno pišeš. Sećam se da sam se mrštila zbog
takve ocene, znala sam da je ne treba ozbiljno shvatiti, da je to samo još
jedna pohvala od profesora koji želi da me namami bliže sebi. Ali možda je ipak
tako mislio. I možda je Strejn – sa svim onim komplimentima, s tvrdnjama da je
moj način gledanja na svet izvanredan – takođe ozbiljno mislio. Bez obzira na sve
mane, on je ipak bio dobar profesor, umeo je da prepozna potencijal.
Pretražujem Tviter, tražim Strejna, a uglavnom nalazim Tejlor, s mešavinom
feminističke odbrane i seksističkih napada u komentarima. Jedna objava sadrži
njenu sliku kad joj je bilo četrnaest godina: mršav devojčurak sa zubnim
protezama, u opremi za hokej na travi. Tekst vrišti: EVO KOLIKO JE STARA
BILA TEJLOR BERČ KAD JU JE DŽEJKOB STREJN NAPASTVOVAO.
Pokušavam da zamislim iste te reči ispod Strejnovog snimka mene s petnaest
godina, s teškim kapcima i nabubrelim usnama, ili s autoportretima koje sam
snimala sa sedamnaest, pred pozadinom brezovog drveća, gde zadižem suknju
dok gledam u objektiv, izgledam kao Lolita i tačno znam šta želim i ko sam. Pitam
se koliko bi bili spremni da priznaju za žrtvu i takvu devojku.
 2002.

Počinje moja maturska godina i u roku od nedelju dana pojavljujem se kod

savetnice s popunjenim prijavama za univerzitete i konceptom motivacionog
pisma na kome sam radila celog leta. Zadržala sam onaj spisak univerziteta koje
mi je preporučio Strejn, ali savetnica me tera da dodam i druge. Potrebna mi je
rezerva, kaže. Zašto ne bismo pogledali i neke državne univerzitete?
Restoran u tržnom centra zatvoren je preko leta pa jedem u kantini; sedim s
Vendi i Marijom, koje sa mnom slušaju engleski. Marija je na razmeni iz Čilea i
živi s Vendinom porodicom. To su upravo onakve devojke s kakvima bi moji
roditelji želeli da se družim – vredne, slatke, nemaju momke. Za ručak jedemo
nemasni jogurt i kriške jabuke s dve kašike putera od kikirikija, a za to vreme se
preslišavamo, upoređujemo domaće zadatke i beskrajno razglabamo o prijavama
za univerzitete. Vendi se nada Univerzitetu Vermont, a Marija takođe želi da
ostane u SAD i studira. Najviše bi volela da stigne u Boston, bez obzira na to gde
tačno.
Život traje i traje. Dobijam vozačku dozvolu, ali ne i auto. Bejb se vraća iz
šetnje s njuškom punom bodlji bodljikavog praseta, pa mama i ja moramo da je
držimo dok joj tata tankim kleštima vadi jednu po jednu. Tata je izabran za
sindikalnog zastupnika u bolnici. Mama dobija najvišu ocenu na kursu istorije pri
lokalnom koledžu. Lišće menja boju. Dobijam pristojne rezultate na SAT testu i
završavam dragu verziju prijavnog pisma. Na engleskom čitamo Roberta Frosta,
ali profesorka uopšte ne pominje seks. Marija i Vendi za ručkom dele kiflu,
otkidajući komadiće prstima. Dečko s kojim slušam fiziku zove me na
školsku igranku i ja pristajem iz radoznalosti, ali dah mu zaudara na crni luk, a od
pomisli da me dodirne dođe mi da umrem. U mračnoj sali, kad se tokom sporog
plesa sagne da me poljubi, izjavim da imam momka.
 „Otkad?“, pita on, podigavši jednu obrvu.
Oduvek, pomislim. Ti ne znaš ništa o meni.
„Stariji je“, kažem umesto toga. „Ne poznaješ ga. Izvini, trebalo je odmah da
ti kažem.“
Do kraja plesa on mi se više ne obraća, a kad se završi, na kraju večeri, kaže
da ne može da me vozi do kuće, da živim suviše daleko, a on je umoran. Moram
da pozovem tatu da dođe po mene, i tokom vožnje on pita šta se desilo, je li taj
dečko pokušao nešto, da li me je povredio? „Nije bilo ništa“, kažem. „Stvarno
ništa“, a sve vreme nadam se da neće shvatiti koliko su te reči poznate, njegova
pitanja i moje poricanje.

Posle niza tankih koverata s raznih fakulteta, s obaveštenjem da sam odbijena ili
stavljena na listu čekanja, u martu stiže debeli koverat s Koledža Atlantika, jednog
od onih koje me je savetnica nagovorila da dodam na spisak. Žurno otvaram, dok
me roditelji ponosno gledaju. Čestitamo, sa zadovoljstvom vas
obaveštavamo. Hrpa brošura i formulara s pitanjima da li želim da stanujem u
kampusu, da li želim neku konkretnu spavaonicu, kakav tip ishrane očekujem. Tu
je i poziv za dan primljenih studenata i rukom pisana poruka mog budućeg
savetnika, profesorke poezije koja je objavila nekoliko zbirki pesama. Tvoje pesme
su izvanredne, kaže. Jedva čekam da radim s tobom. Ruke mi drhte dok listam
dalje. Iako je Atlantika, strogo gledano, državna škola i nije prestižna, to što sam
primljena nekako mi liči na Brouik, kao da sam se vratila kroz vreme.
Te noći, pošto mama i tata legnu, uzimam bežični telefon i izlazim napolje, u
zavejano dvorište, pod mesečinom koja osvetljava zamrznuto jezero.
Ne čudi me što se Strejn ne javlja. Kad se uključi automatska sekretarica,
poželim da prekinem vezu i pozovem ponovo. Ako budem uporno zvala, moraće
da se javi, makar da bi me ućutkao. Čak i ako bude vikao da ga ostavim na miru,
bar ću moći da mu čujem glas. Zamišljam ga kako gleda broj s kojeg zovem, možda
mu piše VAJ, NE JAVLJAJ SE. On ne može znati da ga to ne zovu moji roditelji da
mu kažu kako sve znaju i kako će sad morati da plati, da će ga poslati u zatvor.
Nadam se da je užasnut, makar samo za trenutak. Volim ga, ali, kad se setim one
slike na kojoj prima plaketu u Njujorku, Udruženje internata Nove Engleske odaje
priznanje Džejkobu Strejnu kao istaknutom profesoru godine, poželim da mu
naudim.
Začujem njegov snimljeni glas: „Dobili ste Džejkoba Strejna...“, i vidim ga
kako stoji u dnevnoj sobi: bosa stopala i majica, sa stomačićem koji štrči, zagledan
u spravu. Začujem prodorno pištanje i gledam preko jezera, ka dugačkoj planini
koja pod modrocrnim nebom deluje ljubičasto.
„Ja sam“, kažem. „Znam da ne smeš da pričaš sa mnom, ali htela sam da ti
javim da sam primljena na Koledž Atlantika. Počinjem 21. avgusta, dakle, biću
tamo. I imaću osamnaest godina, tako da...“
Zastajem i čujem tiho brujanje trake za snimanje. Zamišljam kako je puštaju
u sudnici, kao dokazni materijal. Strejn sedi za stolom pored advokata, postiđeno
je oborio glavu.
„Nadam se da me čekaš“, kažem, „jer ja čekam tebe.“

Vreme postaje toplije i sve deluje lakše kad znam da sam primljena na Atlantiku.
To umanjuje gorčinu izgnanstva, predstavlja svetlo na kraju ovog tunela sranja.
Uprkos upozorenjima profesora da se prijem na fakultet može i povući, ocene mi
opadaju, ne preterano, ali jedva da se trudim. Jednom ili dva puta nedeljno
pobegnem s popodnevnih časova pa šetam po šumi između škole i auto-puta, blato
mi prodire u patike dok kroz golo drveće gledam automobile i pušim cigarete
za koje jednom dečku iz škole plaćam da mi nabavi. Jednog popodneva vidim
jelena kako istrčava na put i pet automobila, jedan za drugim, koče i dolazi do
lančanog sudara. Sve se desilo za nekoliko sekundi.
U aprilu, dva dana pred moj rođendan, dobijam obaveštenje kad otvorim
imejl: Dženi9876 želi da četuje – da li prihvatate? Kliknem „da“ tako žestoko da mi miš
isklizne iz šake.

Dženi9876: Zdravo, Vanesa. Ovde Dženi.

Dženi9876: Juhu?
Dženi9876: Molim te, odgovori ako si tamo.
 Gledam poruke kako iskaču, a ispod prozora za čet trepće
obaveštenje: Dženi9876 kuca... Dženi9876 kuca. Onda nestaje. Pokušavam da je zamislim
– liniju vrata, blistavu smeđu kosu. Na Brouiku je sad aprilski raspust; sigurno je
kod kuće, u Bostonu. Držim prste nad tastaturom, ali ne želim da počnem dok ne
budem spremna, ne želim da ona vidi kako počinjem, prekidam i ponovo
počinjem, ne želim da vidi da se mučim.

Mračna_Vanesa: Šta?
Dženi9876: Zdravo!
Dženi9876: Drago mi je što si tu.
Dženi9876: Kako si?
Mračna_Vanesa: Zašto si me tražila?

Ona kaže da zna da je sigurno mrzim zbog onoga što se desilo u školi. Da je
prošlo dosta vremena i da mene to možda ne zanima da čujem, ali ona se i dalje
oseća krivom. Približava se matura i često misli na mene. Kako nisam tamo, a on i
dalje jeste – i da je to nepravedno.

Dženi9876: Hoću da znaš da nisam znala šta će se desiti kad sam otišla kod direktorke.
Dženi9876: Možda zvuči naivno, ali stvarno sam mislila da će ga otpustiti.
Dženi9876: Uradila sam to, jer sam se strašno plašila za tebe.

Ponavlja da joj je žao, ali mene zanima samo Strejn. Dok se izvinjava,
pokušavam da otkucam pitanja, više me nije briga što će videti da počinjem pa
prestajem, što se mučim da nađem prave reči. Ona nastavlja da priča o studijama
– primljena je na Braun, čula je lepe stvari o Atlantici – ali ja ne želim da pričam o
fakultetu; hoću da pitam koliko mu je sad duga kosa, da li deluje zaraslo i
zapušteno, da li se aljkavo oblači – to su jedini vidljivi znaci mentalnog stanja koje
mogu da smislim, jer svakako ne mogu očekivati da će mi reći ono što, zapravo,
želim da znam: Je li utučen? Da li mu nedostajem? Na kraju pitam: Da li ga često
viđaš? – a na to dobijam lavinu mržnje, opipljivu čak i na ekranu.

Dženi9876: Da, viđam ga. A volela bih da ne moram. Ne mogu da ga podnesem. Šetka po
kampusu i izigrava slomljenog čoveka, mada nema nikakvog razloga. Samo si ti bila
žrtva.
Mračna_Vanesa: Kako to misliš? Izgleda tužno?
Dženi9876: Očajno. Što je vrlo glupo, s obzirom na to da je tebe bacio lavovima.
Mračna_Vanesa: Kako to misliš?

Dženi9876 kuca... Dženi9876 kuca...

Dženi9876: Možda ti i ne znaš.

Mračna_Vanesa: Šta ne znam?
Dženi9876: Da je on tražio da te izbace. Zahtevao je to od direktorke.
Dženi9876: Verovatno ne bi trebalo da govorim o tome.
Dženi9876: Zapravo, ni ja ne bih smela da znam.
Mračna_Vanesa: ???

Dženi9876 kuca... Dženi9876 kuca...

Dženi9876: Ovako: prošle godine, ja i još neki ovde osnovali smo novi klub, Učenici za
društvenu pravdu, i jedna od velikih stvari na kojima smo hteli da radimo bila je da
Brouik dobije istinsku politiku prema seksualnom zlostavljanju, jer dosad nije postojala
(što je zaista neodgovorno i, strogo gledano, protivzakonito). I tako smo se prošle zime
sastali s direktorkom zbog toga, jer uprava nije htela ničim da nam pomogne, i tom
prilikom pomenula sam te kao primer kakve situacije želimo da izbegnemo donošenjem
te politike.
Dženi9876: Čak i ako su organizovali onaj sastanak na kome si morala da preuzmeš
odgovornost za sve, svi znaju šta se zaista desilo. Znaju da te je on prisilio na to.
 Dženi9876:I tako, kad sam se sastala s direktorkom, rekla je da nisam upućena, da ti nije
učinjena nepravda i da škola nije učinila ništa loše. Pokazala mi je nekoliko pisama koja
joj je Strejn poslao o tebi i u njima se tvrdi da si ti sve to izmislila.
Dženi9876: To je stvarno da podivljaš, jer znam da nisi. Ne znam šta se tačno dešavalo između
vas, ali videla sam kako te je ščepao.
Mračna_Vanesa: Pisma?
Dženi9876: Da. Dva pisma. Jedno je o tome kako si mu ti uništila ugled i kako u Brouiku nema
mesta za lažove. Sećam se da te je nazvao „bistrom ali emotivno poremećenom
devojkom“. Rekao je da si ti narušila školska etička pravila i da te zato treba izbaciti.
Dženi9876: Drugo pismo bilo je starije. Iz januara 2001, čini mi se. Pisalo je da si se ti zaljubila
u njega i da stalno čučiš u njegovoj učionici. I još kako on želi da ima to napismeno, za
slučaj da tvoje ponašanje izmakne kontroli. Delovalo je kao nešto što je napisao da bi
prikrio tragove u slučaju da ga uhvate.

Posle toga moj mozak pravi salto mortale i odlazi u nepoznatom pravcu,
potrebna mi je distanca da bih razumela. Januar 2001. Kada smo se on i ja vozili,
pod uličnim svetlima, sve do njegove kuće, kada mi je dao pidžamu s jagodama –
još tada je lagao školu o meni. Bila sam van sebe, nisam uspevala da shvatim šta se
dešava: a on je već smišljao strategiju deset koraka unapred. A na kraju, kad se sve
raspalo, ubeđivao me je da stanem pred sobu punu ljudi i kažem da sam lagala,
kako je ono rekao? „Vanesa, odlučili su da ti moraš da odeš i nema načina da se
predomisle. Gotovo je.“ Mislila sam da govori o direktorki, o upravi škole, o
Brouiku kao instituciji. Mislila sam da smo on i ja protiv njih.
Pre nego što se isključi, Dženi me pita šta se, zapravo, desilo. Ruke mi drhte,
počinjem da kucam, iskoristio me je i odbacio, onda se priberem i izbrišem to, pomisao
na otpuštanje i policiju i Strejna u zatvoru još je suviše zastrašujuća.

Mračna_Vanesa: Ništa se nije desilo.

Dan posle mog rođendana kažem roditeljima da moram u grad, u biblioteku, zbog
referata za školu koji zapravo ne postoji. To je prvi put da sam tražila da sama
vozim auto. Oni su u dvorištu, sređuju baštu pre početka sadnje cveća, ruke su im
prljave do lakata. Mama okleva, ali tata mahne rukom. Samo napred.
„Jednom moraš početi sama“, kaže.
Već sam na pola puta do auta, s ključem u rukama, kad me mama pozove.
Srce mi zastane, napola se nadam da će mi ipak zabraniti da idem.
„Možeš li da kupiš mleko kad si već tamo?“, pita.
Dok vozim, logika koju sam iskonstruisala otkako sam izbačena povija se pod
novim dokazima i preti da se sruši. Nisam sigurna šta me je, osim očajanja,
navodilo na pomisao da on želi da bude sa mnom i da samo čeka da napunim
osamnaest godina. On nije obećao ništa konkretno, čak ni tokom onog poslednjeg
razgovora. Uveravao me je da će sve biti dobro, a ja sam to dobro shvatila na svoj
način, ali ko zna šta je njemu značilo. Dobro je za njega moglo značiti da prođe
neotkriven, neotpušten, neuhapšen. Šake mi se znoje na volanu. Kako je lako biti
prevarom naveden da izmišljate bajke od ničega.
Stigavši u grad, skrenem na put koji vodi na zapad, ka Norambegi, pokušavam
da pretresam sećanje i nađem nešto stvarno. Kad sam pričala ljudima u školi da
imam tajnog starijeg momka – sva se zgrčim kad se toga setim. Znala sam da to
nije potpuno tačno, ali delovalo mi je dovoljno istinito da bih lagala o tome. On
me je čekao, čak i ako se nije uklapao u sliku o momku. Možda je on zaista nastavio
svoj život, možda je zaljubljen u drugu i spava s njom, s drugom ženom,
drugom učenicom.
Od te pomisli nastaje mi kratak spoj u mozgu – blesak jarkog svetla i bol. Auto
skrene ka mekoj bankini, onda se vrati na put.
Norambega se nije promenila: reka oivičena drvećem, knjižara, duvandžinica,
picerija, pekara. Brouik na vrhu brda, kampus koji svetluca nad gradom. Parkiram
pred njegovom kućom, iza karavana. Istog onog kojim smo se vozili od kampusa
do njegove kuće, a kasnije kroz šume na istoku, s njegovom slobodnom rukom
između mojih nogu. Toliko je vremena prošlo, ali meni izgleda isto kao pre dve
godine: nosim istu odeću, izgledam isto, ili sam možda odrasla, a nisam to shvatila.
Je li moguće da me neće prepoznati? Sećam se nagoveštaja razočaranja
na njegovom licu kad sam napunila šesnaest. Sad si praktično žena. Možda sam
ogrubela i ostarila. Osećam se čvrstom, ili bar čvršćom nego ranije. Ali zašto?
Zapravo, nisam ništa doživela. Videla sam lančani sudar kroz drveće, pričala sam
onlajn s muškarcima, umalo da me kidnapuje luzer sa zbirkom pištolja, mnogo
puta sam sama u restoranu jela pitu. Možda, kad se sve to sabere, dolazi mudrost.
Pitam se da li bih nasela da mi je on sada profesor.
Ne kucam na vrata nego lupam, kao da sam policajac, jer želim da ga uplašim,
i napola očekujem da se neće pojaviti, da nepomično stoji nasred dnevne sobe i
zadržava dah dok ne odustanem i odem. Moguće je da ne želi više nikad da me
vidi; možda mu je to bio cilj kad je udesio da me oteraju, da me izbaci iz svog života
sa svim teškim posledicama po život koje ja predstavljam.
Ali ne – odmah otvara vrata, kao da je čekao u predsoblju. Otvara ih širom,
pokazuje se, izgleda istovremeno i mlađi i stariji, više sedih u bradi, duža kosa.
Ruke su mu preplanule. Nosi majicu i kratke pantalone, mokasine bez čarapa, bele
noge obrasle tamnim maljama.
„Bože“, kaže. „Gle ti nju.“
Uvodi me unutra, dodiruje mi leđa. Miris njegove kuće, nisam ni znala da mi
nedostaje, ispunjava mi glavu i podižem ruke da se zaklonim. Pita me da li želim
nešto da popijem, pokazuje ka dnevnoj sobi i govori mi da sednem. Otvara
frižider, izvlači dve flaše piva. Jedva je prošlo podne.
„Srećan rođendan“, kaže i pruža mi flašu.
Ne uzimam je. „Znam šta si uradio“, kažem, pokušavajući da ostanem besna,
ali glas mi deluje piskavo. Ja sam miš, već na ivici suza. On mi dodiruje lice da me
umiri. Odmaknem se i istog časa pomislim na rečenicu iz Lolite, kada Hambert
nađe Lo posle mnogo godina: „Umreću ako me dodirneš.“
„Nagovorio si ih da me izbace“, kažem.
Očekujem da će užasnuto prebledeti, da će izgledati kao uhvaćen u laži, ali
ništa od toga. Samo trepne nekoliko puta, kao da pokušava da smisli pravi pristup.
Kad ga nađe, nasmeši se.
„Ljuta si“, kaže.
„Besna sam.“
„Dobro.“
„Ti si ih nagovorio da me izbace. Odbacio si me.“
„Nisam te odbacio“ kaže blago.
„Ali nagovorio si ih da me izbace.“
 „Uradili smo to zajedno.“ Smeši se, ali namršten je, kao da je zbunjen, kao da
govorim gluposti. „Zar se ne sećaš?“
Pokušava da me podseti, kaže da sam mu rekla da ću se postarati za sve, da i
dalje može da vidi moj odlučni izraz lica, rešenost da preuzmem odgovornost. „Ne
bih mogao da te sprečim ni da sam želeo“, kaže.
„Ne sećam se da sam to rekla.“
„Svejedno jesi. Odlično se sećam.“ Otpije pivo, obriše usta nadlanicom. „Bila
si veoma hrabra.“
Pokušavam da se setim poslednjeg razgovora pre mog odlaska – u njegovom
dvorištu, dok se oko nas spuštala noć. Bila sam uspaničena, preklinjala sam ga da
mi kaže da će sve biti dobro, da nisam sve upropastila. On je delovao užasnuto;
toga se najviše sećam: izraz gađenja na njegovom licu dok je gledao kako jecam,
štucam i slinim. Ne sećam se da sam rekla da ću se postarati za sve. Sećam se samo
da je rekao da ćemo biti dobro.
„Nisam znala da ću biti izbačena“, kažem. „Nisi mi rekao da će se to desiti.“
On sleže remenima. Pogrešio sam, pa šta. „Čak i ako niko nije to izričito rekao,
sigurno ti je bilo jasno da se samo tako možemo oboje izvući iz pakla koji nam je
pretio.“
„Drugim rečima, samo tako si se mogao spasti od zatvora.“
„Dobro, jeste“, slaže se on. „I na to sam mislio. Naravno.“
„A šta sa mnom?“
„Kako to misliš? Pogledaj se samo. Zar nisi dobro? Svakako izgledaš dobro.
Izgledaš divno.“
Moje telo reaguje, protivno mojoj volji. Naglo udahnem vazduh, tako da mi
zazviždi među zubima.
„Gledaj“, kaže on. „Razumem što si besna, što se osećaš povređeno, ali uradio
sam najbolje što sam mogao. Bio sam prestrašen, razumeš? Zato sam reagovao
instinktivno. Želeo sam da zaštitim sebe, naravno, ali najpre sam mislio na tvoje
dobro. Odlaskom iz Brouika spasla si se od istrage koja bi te uništila. Tvoje ime u
novinama, došla bi na zao glas, to bi te pratilo kuda god pođeš. To sigurno ne bi
želela. Ne bi to preživela.“ Gleda me. „Sve dosad mislio sam da si razumela zašto
sam to uradio. Čak sam mislio da si mi oprostila. Valjda sam to želeo. Projektovao
sam u tebe suviše mudrosti. Znam da mi se to ponekad dešavalo.“
Nešto hladno sklizne mi niz kičmu – poniženje, stid. Možda sam stvarno
glupa i prosta.
„Evo.“ Stavlja mi pivo u ruku. Tupo kažem da nemam dovoljno godina. On
se nasmeši. „Naravno da imaš.“
Sedimo u dnevnoj sobi, na dva kraja kauča. Neke sitnice su se promenile –
hrpa poštanskih reklama prešla je s kuhinjskog pulta na stočić, nove cipele leže
izvrnute kraj vrata. Sve ostalo je isto – nameštaj, slike na zidovima, položaj knjiga
na policama, miris svega. Ne mogu da izbegnem njegov miris.
„Dakle“, kaže on, „ići ćeš na Atlantiku. To je dobro mesto za tebe.“
„Šta ti to znači? Da sam suviše glupa za neku valjanu školu?“
„Vanesa.“
„Nisu me primili na one koje si mi ti odabrao. Ne mogu svi da idu na
Harvard.“
Gleda me kako otpijam pivo. Niz grlo mi teče poznati penasti ukus. Nisam
pila alkohol otkako se Čarli odselila.
„A šta ćeš preko leta?“, pita.
„Radiću.“
„Gde?“
Sležem ramenima. Bolnici je smanjen budžet pa ne mogu da se vratim tamo.
„Tata ima prijatelja, radiću u njegovom magacinu auto-delova.“
On pokušava da sakrije koliko je iznenađen, ali ipak vidim pokret obrva.
„Pošten posao“, kaže. „Nema ničeg lošeg u tome.“
Otpijem još piva.
„Ćutljiva si“, kaže on.
„Ne znam šta da kažem.“
„Možeš da kažeš šta god želiš.“
Odmahujem glavom. „Kao da te više ne poznajem.“
„Ti ćeš me uvek poznavati. Nisam se promenio. Suviše sam star za to.“
„Ja sam se promenila.“
 „Svakako.“
„Nisam više naivna kao kad si me poznavao.“
On nakrivi glavu. „Ne sećam se da si ikada bila naivna.“
Popijem još, u dva gutljaja ode trećina flaše, a on ispija svoju dokraja i ide po
još jednu. Donosi i meni.
„Koliko ćeš biti ljuta na mene?“, pita.
„Zar misliš da ne treba?“
„Želim da mi objasniš zašto se tako osećaš.“
„Zato što sam izgubila stvari koje su mi bile važne“, kažem. „A ti nisi izgubio
ništa.“
„Nije istina. Mnogi smatraju da sam izgubio ugled.“
Frknem. „Možeš misliti. I ja sam ga izgubila, i još mnogo toga.“
„Kao na primer?“
Stavljam pivo među kolena i počinjem da brojim na prste. „Izgubila sam
Brouik, poverenje svojih roditelja. U novoj školi krenule su priče o meni čim sam
stigla. Nisam imala šanse da ostanem normalna. To me je traumatizovalo.“
On od te reči iskrivi lice. „Zvuči kao da si išla kod psihijatra.“
„Samo pokušavam da ti objasnim kroz šta sam prošla.“
„Dobro.“
„Zato što to nije pravedno.“
„Šta nije pravedno?“
„Što sam ja prošla kroz sve to, a ti nisi.“
„Slažem se da nije pravedno što si morala da trpiš, ali ne bi ti bilo nimalo lakše
da sam trpeo i ja. To bi samo značilo više patnje.“
„A pravda?“
„Pravda“, frkne on, odjednom deluje grubo. „Hoćeš da me privedeš pravdi?
Da bi to uradila, dušo, moraš verovati da sam ti zaista naudio. Veruješ li u to?“
Zagledam se u neotvorenu flašu piva, po oznojenom staklu cure kapljice vode.
„Jer ako veruješ“, nastavlja on, „reci mi i ja ću se sam predati. Ako misliš da
treba da idem u zatvor, da izgubim svu slobodu, da budem žigosan kao čudovište
do kraja života samo zašto što sam imao tu nesreću da se zaljubim u tinejdžerku,
onda mi, molim te, odmah to reci.“
Ne mislim tako. Kad sam pomenula pravdu, nisam mislila na to. Želim da
znam da je bio očajan, slomljen čovek kako ga je Dženi opisala, jer ovde, pred
mojim očima, ne deluje slomljeno. Deluje srećno, ona plaketa koju je dobio
izložena je na polici.
„Ako misliš da mi nije bilo bolno, varaš se“, govori on, kao da mi je pogodio
misli. Možda i jeste, uvek je to umeo. „Prošao sam kroz agoniju.“
„Ne verujem ti.“
Naginje se ka meni, dodiruje me po kolenu. „Čekaj da ti nešto pokažem.“
Ustaje i ide na sprat. Plafon škripi pod njegovim koracima dok ide ka spavaćoj
sobi. Vraća se s dva koverta, u jednom je pismo adresirano na mene, iz jula 2001.
Od prvih redova želudac mi se zgrči. Vanesa, pitam se da li se sećaš kako sam,
prošlog novembra, ječao u tvoje meko toplo krilo: „Upropastiću te“? Sada želim da
te pitam – jesam li? Osećaš li se upropašćeno? Nema bezbednog načina da ti ovo
pošaljem, ali možda će me kajanje navesti da ipak rizikujem. Moram znati jesi li
dobro. U drugom kovertu je rođendanska čestitka. Napisao je: Volim te, Dž. S.
„Čekao sam da skupim hrabrost da ti to pošaljem ove nedelje“, kaže. „Smislio
sam da odem u Ogastu i tamo je ubacim u sanduče, kako tvoji roditelji ne bi videli
poštanski pečat Norambege.“
Bacam oba koverta na stočić kao da nisu ostavila nikakav utisak, nateram se
da kolutam očima. To nije dovoljno. Treba mi više dokaza o njegovoj agoniji –
stranice i stranice dokaza.
On sedne kraj mene na kauč. „Nesa, gledaj ovako. Kad si otišla, uspela si da
se izvučeš. U međuvremenu, ja sam morao da provodim dane na mestu koje me je
stalno podsećalo na tebe. Svakog dana morao sam da držim časove u prostoriji u
kojoj smo se upoznali, da gledam druge đake kako sedaju na tvoje mesto za stolom.
Čak ni kancelariju više ne koristim.“
„Stvarno?“
Vrti glavom. „Sad je puna starih stvari. Tako je otkako si otišla.“
Ne mogu da odbacim taj detalj. To što je mala kancelarija ostala nekorišćena
deluje mi kao svedočanstvo moći koju poseduje moj duh.
 Svakog dana ga progonim. I ima pravo da sam se ja izvukla: hodnici i učionice
državne srednje škole ne nude nikakvo podsećanje na njega, što sam shvatala s
velikom tugom, ali možda mi je stvarno bilo lakše što sam se našla u nepoznatom
okruženju. Možda ima i dobrih strana u svemu što sam prošla, u poređenju s onim
što je on trpeo.
Pijem drugo pivo. Kad on stavi treće na stočić, pobunim se, kažem da moram
da vozim do kuće, ali ipak uzmem i pijem. Nemam nikakvu toleranciju na alkohol:
već posle dva piva lice mi je vrelo, oči spore. Što više pijem, sve se više udaljavam
od besa s kojim sam došla. Gnev je ostao na obali, a ja plutam ka dubokim vodama,
ležim na leđima, a talasići mi zapljuskuju uši.
On me pita šta sam radila u poslednje dve godine, a ja mu, na svoj užas,
pričam o Krejgu, o muškarcima s kojima sam pričala onlajn, o dečku koji me je
pozvao na igranku. „Od svih njih bilo mi je muka“, kažem.
On se široko smeši. Nema nikakvog traga ljubomore: izgleda kao da mu je
drago što sam pokušala i nisam uspela.
„A ti?“, pitam, glas mi je drhtav, preglasan.
On ne odgovara. Smeši se i izvrdava. „Znaš šta sam radio“, kaže. „Uvek isto,
evo ovde.“
„Ali pitam te s kim si to radio.“ Popijem još, usne mi klize po grliću boce. „Je
li profesorka Tompson još ovde?“
On me na to pogleda onim nežno snishodljivim osmehom. Ja sam ljupka.
Moje insistiranje na odgovorima mu je slatko. „Dopada mi se ta haljina“, kaže.
„Mislim da mi je poznata.“
„Nosila sam je za tebe.“ Mrzim sebe što to kažem. Nema potrebe da budem
toliko iskrena, ali ne umem da prestanem. Kažem mu da sam pričala sa Dženi, da
je ona rekla da je slomljen čovek. „Ona mi je rekla da si ti tražio da me izbace. Sve
je saznala. Pročitala je pismo koje si pisao direktorki, kako sam ja emotivno
poremećena.“ Mašem prstima da nacrtam navodnike u vazduhu.
On me nepomično gleda. „Šta je pročitala?“
Smešim se, ne mogu da izdržim. Konačno sam doprla do njega.
„Kako je uspela da pročita taj dokument?“, Glasno se nasmejem kad
kaže dokument.
 „Rekla je da joj ga je direktorka pokazala.“
„To je nečuveno. Potpuno neprihvatljivo.“
„E pa ja mislim da je dobro“, kažem, „jer sada znam kakav si ti muljator.“
On me gleda, pokušava da odmeri koliko, zapravo, znam, koliko sam ozbiljna.
„Rekao si u pismu da sam poremećena. Je li tako? U smislu da sam luda. Glupa
devojčica. Razumem zašto si to uradio. To je bio lak način da se zaštitiš, zar ne?
Tinejdžerke jesu lude. Svi to znaju.“
„Mislim da si dosta pila“, kaže na to.
Obrišem usta nadlanicom. „Znaš šta još znam?“
On me opet nepomično gleda. Po stezanju vilica vidim da gubi živce. Ako
budem još navaljivala, prekinuće me, oteće mi pivo iz ruke, izbaciće me iz kuće.
„Znam i za drugo pismo. Ono koje si napisao na početku svega. Kako sam se
strašno zacopala u tebe, i kako si želeo da ostaviš pismeni trag za slučaj da uradim
nešto neprikladno i situacija izmakne kontroli. Tek što si me tucao, a već si mislio
kako da sakriješ sve tragove.“
Možda je prebledeo, ali oči me ne slušaju, ne mogu jasno da ga vidim.
„Ali pretpostavljam da je i to u redu“, nastavljam. „Za tebe, ja sam potrošna...“
„Nije tačno.“
„... kao đubre.“
„Ne.“
Čekam da kaže još nešto, ali to je sve. Ne. Ustajem i načinim pet-šest koraka
ka vratima pre nego što me on zaustavi.
„Pusti me da odem“, kažem. Jasno je da blefiram; čak se nisam ni obula.
„Dušo, pijana si.“
„Pa šta.“
„Moraš da legneš.“ Vodi me na sprat, kroz hodnik pa u spavaću sobu – isti
onaj smeđi pokrivač i karirani čaršavi.
„Ne bi trebalo da leti koristiš flanelske čaršave.“ Sručim se poleđuške, opet
plutam u jezeru, krevet se ljulja na talasima. „Ne diraj me“, obrecnem se kad
pokuša da mi smakne bretelu haljine s ramena. „Ako me dodirneš, umreću.“
 Okrenem se na bok, okrenem mu leđa i gledam u zid, i slušam ga kako stoji
iznad mene. Nekoliko minuta uzdiše i mrmlja sranje. Onda pod zaškripi. Vraća se
u dnevnu sobu.
Ne, pomislim. Vrati se.
Hoću da me gleda dalje, hoću da bdi kraj mene. Pomislim da ustanem i kao
bajagi padnem u nesvest, da se srušim na pod, zamišljam da bi mi pritrčao, podigao
me, pljesnuo po obrazu da me povrati. Ili bih mogla da se rasplačem. Znam da bi
ga moji jecaji doveli trkom, postao bi nežan, pa makar posle ta nežnost postala
gruba, s erekcijom koja me ubada u butinu. Želim trenutke pre seksa. Želim da se
on stara o meni. Ali suviše sam ošamućena, udovi su mi suviše teški da bih išta
uradila osim da spavam.

Budim se kad on dođe u krevet. Naglo otvaram oči i vidim na zidu šaru od sunca
i senki. Kad se pomerim, on se zaustavi, ali, kad ponovo zatvorim oči i ostanem
mirna, on se spusti na dušek. Ležim, sklopljenih očiju, čujem i osećam sve, njegovo
disanje, njegovo telo.
Kad se ponovo probudim, ležim na leđima, haljina mi je zadignuta do struka,
gaćice skinute. On kleči na podu, s glavom među mojim nogama, lice mu je
zagnjureno u mene. Rukama me drži oko butina, pa ne mogu da se odmaknem.
Podiže pogled i gleda me u oči. Meni glava sklizne na jastuk, a on nastavlja.
Vidim svoje telo odozgo, sitno poput mrava, bledi udovi plutaju na jezeru,
voda mi sad prelazi preko ušiju. Dodiruje mi obraze, dopire gotovo do usta, gotovo
se davim. Ispod mene su čudovišta, pijavice i jegulje, zubate ribe, kornjače s
vilicama tako jakim da mi mogu slomiti stopalo. On nastavlja. Želi da svršim, pa
makar me trljao do krvi. U glavi počinje da mi se vrti film, parada slika na
unutrašnjoj strani kapaka: vekne tek umešanog hleba ostavljene da rastu na
toplom kuhinjskom stolu, pokretna traka pomera namirnice dok ih moja
mama gleda, držeći čekovnu knjižicu, ubrzani prizor korenja drveća koje se širi
kroz tlo. Moji roditelji peru prljave ruke, gledaju na sat, nijedno još ne postavlja
pitanje: „Gde je Vanesa?“, jer ako glasno kažu da me predugo nema, počeće strah.
Kad se Strejn pomeri naviše na krevetu i zarije se u mene, držeći ga jednom
rukom, film se prekida. Otvaram oči. „Nemoj.“
 On se ukoči. „Hoćeš da prestanem?“
Ja vrtim glavom na jastuku. On sačeka trenutak, a onda polako počne da kara.
Talasi me vuku sve dalje od obale. Njegov ritam pomaže da se film nastavi,
stalno unutra-napolje. Je li uvek bio tako težak i spor? Kapi znoja klize mu s
ramena, meni na obraze. Ne sećam se da je ranije bilo ovako.
Zatvaram oči i ponovo vidim vekne hleba kako rastu, namirnice kako se kreću
napred, beskrajne kese sa šećerom, pakovanja pahuljica, glavice brokolija, kutije
mleka nestaju na horizontu. Možeš li da kupiš mleko kad si već tamo? Mami se to
dopalo, da me prvi put zamoli da obavim nešto. Možda se zbog toga bolje osećala
što mi je dala da uzmem auto. Sve će biti dobro, vratiću se bezbedno kući. Moraću;
jer donosim mleko.
Strejn stenje. Bio je oslonjen na ruke: sada pada preko mene. Ruke mu se
zavlače meni pod ramena, osećam kako mi diše na uvo.
Između dahtaja progovara: „Hoću da svršiš.“
Ja hoću da prestaneš, pomislim. Ali ne kažem to glasno – ne mogu. Ne mogu
da govorim, ne mogu da vidim. Čak i kad uspem da otvorim oči, ne mogu da
izoštrim pogled. Glava mi je od pamuka, usta od šljunka. Žedna sam, muka mi je,
ja sam niko i ništa. On nastavlja, sad brže, to znači da je blizu, možda još minut.
Odjednom me prostreli misao – je li ovo silovanje? Da li me on upravo siluje?
Kada svrši, ponavlja moje ime mnogo puta. Izvlači se, leže na leđa. Sav je
mokar od znoja, čak i podlaktice, čak i stopala.
„Neverovatno“, kaže. „Nisam očekivao da će mi dan ovako izgledati.“
Naginjem se i povraćam na pod, bljuvotina prska po parketu. Pivo i žuč: bila
sam suviše puna strepnje da bih išta jela.
Strejn se podigne na laktove i pogleda ubrljani pod. „Pobogu, Vanesa.“
„Žao mi je.“
„Hoću da kažem, u redu je. Ne smeta.“ Ustaje s kreveta, navlači pantalone,
zaobilazi bljuvotinu. Ide u kupatilo, vraća se s krpom i nekim sprejom, spušta se
na sve četiri i čisti pod. Ja čvrsto žmurim, obavijena zadahom amonijaka i
borovine, želudac mi se još prevrće, krevet se klati ispod mene.
Kad se vrati u krevet, ponovo leže preko mene, iako sam upravo povraćala, a
njegove šake osećaju se na sredstvo za čišćenje. „Bićeš dobro“, kaže. „Samo si
pijana. Ostani ovde i odspavaj da prođe.“ Dodiruje me rukama i ustima, proverava
šta se promenilo. Uštine me za stomak koji je postao mekši, a moj mozak priziva
iskidano sećanje, možda i samo san – u kancelariji iza njegove učionice, ja gola na
kauču, on potpuno obučen, razgleda moje telo s objektivnim zanimanjem
naučnika, steže mi stomak, vuče prstom duž vena na koži. Bolelo me je tada i boli
i sada, njegovi teški udovi i šake kao od šmirgle, koleno kojim mi razdvaja noge.
Kako može već da bude spreman za još? Bočica vijagre u ormariću u kupatilu,
pramen moje kose skoren od povraćanja. On na meni, telo mu je tako krupno da
bi me ugušio kad ne bi pazio. Ali on pazi i dobar je, i voli me, i ja želim ovo. I dalje
sam rastrzana kad uđe u mene, verovatno ću se uvek tako osećati, ali želim to.
Moram tako.

Kući stižem tek u četvrt do ponoći. Ulazim u kuhinju, a mama me čeka. Otme mi
ključeve iz ruke.
„Nikad više“, kaže.
Stojim opuštenih ruku, neuredne kose i crvenih očiju. „Zar nećeš pitati gde
sam bila?“, kažem.
Ona me gleda, gleda u mene. Sve vidi. „Ako pitam“, kaže, „da li bi rekla
istinu?“

Na dodeli diploma plačem kao i svi ostali, ali moje suze su od olakšanja što sam
preživela ono što smatram svojim okajanjem. Dodela diploma održava se u sali za
fizičko, a pod neonskim svetlom svi izgledamo kao da imamo žuticu. Direktor ne
dozvoljava nikakav aplauz dok idemo preko bine, kaže da će tako svečanost biti
predugačka i da nije pošteno što neki učenici dobiju glasne ovacije, a neke dočeka
skoro potpuna tišina. Istog dana, u subotu po podne, održava se i svečanost na
Brouiku, i dok sedim ovde, u duhu sam tamo: stolice poređane na travnjaku
pred trpezarijom, direktorka i profesori stoje među belim borovima, u daljini se
čuju crkvena zvona. Koračam u tišini preko bine da dobijem diplomu i zatvaram
oči, zamišljam sunce na licu, da nosim belu odeždu Brouika s purpurnim šalom.
Direktor se mlitavo rukuje sa mnom, kaže mi isto „čestitam“ kao i svima ostalima.
Sve deluje besmisleno, ali zašto bi to bilo bitno? Ja ionako nisam ovde, u ovoj
zagušljivoj sali sa zvukom škripanja stolica na sklapanje i nakašljavanjem,
šuškanjem programa kojim se ljudi hlade mašući pred oznojenim licima. Koračam
preko tepiha od žutih opalih iglica, profesori Brouika redom me grle, čak
i direktorka. U mojoj mašti ona me nije izbacila: nije imala razlog da išta loše
pomisli o meni. Strejn mi predaje diplomu, stojeći pod istim drvetom gde mi je,
dve i po godine ranije, rekao kako želi da me stavi u krevet i poljubi me za laku
noć. Dok mi pruža diplomu, prsti nam se dodiruju, niko drugi ne može da vidi, ali
mene obuzima uzbuđenje i lebdim u onom blaženstvu niko, nigde, ništa kao i uvek
kad izlazim iz njegove učionice, puna vrelih tajni.
U sali za fizičko držim diplomu dok se vraćam na svoje mesto. Čuje se
struganje cipela po podu. Direktor prostreli pogledom jednog roditelja koji se
usudio da tapše.
Posle svečanosti, svi izlaze na parking i slikaju se, nameštajući foto-aparate
tako da se u kadru ne vidi tržni centar. Tata mi kaže da se nasmešim, ali ja ne mogu
da nateram lice da posluša.
„Hajde, makar se pretvaraj da si srećna“, kaže on.
Razdvajam usne i pokazujem zube, i na kraju izgledam kao životinja spremna
da ujede.

Čitavog leta radim u magacinu auto-delova, popunjavam narudžbenice za anlasere

i amortizere dok se kroz beli šum transportnih traka čuje radio-stanica s klasičnom
rok muzikom. Dva puta nedeljno, kad završim smenu, Strejn me čeka na parkingu.
Pokušavam da iščačkam crno ispod noktiju pre nego što uđem u njegov karavan.
Dopadaju mu se moje cokule s okovanim vrhom, mišići na rukama. Kaže da je
leto fizičkog rada korisno za mene, da ću posle toga više ceniti koledž.
S vremena na vreme obuzme me gnev, ali govorim sebi da je bilo pa prošlo –
Brouik, njegova uloga u mom odlasku, sve je to sad prošlost. Trudim se da ne
osećam gnušanje kad se setim da je govorio kako će mi pomoći da se prijavim za
letnje stažiranje u Bostonu, ili kad vidim njegovu odeždu sa Harvarda okačenu u
ormaru, jer je nosi za dodele diploma na Brouiku. Atlantika je dobro mesto, kaže
on, nema razloga za stid.
 U petak posle podne, na poslu u magacinu, svira Džekson Braun dok krećem
da radim na paleti s delovima šasije. Čovek koji je zadužen za pakovanje narudžbi
u sledećem odeljku glasno peva uz muziku. Moj nož sklizne dok otvaram plastični
omotač i načini mi na podlaktici ranu od petnaest centimetara. Pre nego što
pokulja krv, vidim blago rastavljene ivice kože, bezbolan prizor kao kad virite kroz
zavesu. Čovek u sledećem odeljku podiže pogled, vidi me kako držim ruku preko
rane, dok mi kroz prste kaplje krv i pada na betonski pod.
„Sranje!“ Žurno otkopčava duks i trči ka meni. Vezuje mi duks oko ruke.
„Posekla sam se“, kažem.
„Stvarno?“ Vrti glavom nad mojom pasivnošću, čvršće priteže tkaninu duksa.
U nabore na zglobovima prstiju nataložila mu se čađava magacinska prašina.
„Koliko bi tu stajala pre nego što kažeš nešto?“

U danima kad Strejn dolazi po mene na posao, vozimo sa naokolo besciljno kao
tinejdžeri, a kada me vozi kući, ostavlja me na početku zemljanog puta. Mama me
pita gde sam bila, a ja kažem: „S Marijom i Vendi.“ S tim devojkama sam u školi
sedela za ručkom, a nisam ih videla otkako sam maturirala.
„Nisam znala da ste tako dobre drugarice“, kaže mama. Mogla bi da navaljuje,
da pita zašto nikad ne dođu u kuću kad me dovezu, zašto ih nikad nije upoznala.
Imam osamnaest godina i krajem avgusta otići ću na Atlantiku, ako me bude pitala
to ću joj reči. Ali ona ne pita. Kaže dobro i ne pita dalje. Sloboda me ostavlja
prepuštenu slučaju, ne znam šta ona zna, u šta sumnja. „Ne želim da skidam te
stare knjige s police“, kaže kad je sestra pozove da rasprave nešto što se desilo dok
su bile male. Oko nje je podignut zid; i ja gradim zid oko sebe.
Strejn pita da li sam još ljuta. Ležimo u njegovom krevetu, flanelski čaršavi
vlažni su ispod naših znojavih tela. Gledam kroz otvoren prozor, osluškujem
zvuke automobila i pešaka, savršenu tišinu kuće. Umorna sam od tog pitanja, od
njegove neutažive potrebe za umirivanjem. Ne, nisam ljuta. Da, opraštam ti. Da,
želim ovo. Ne, ne mislim da si čudovište.
„Da li bih bila ovde da ne želim ovo?“, pitam, kao da je odgovor očigledan.
Ignorišem ono što lebdi u vazduhu oko nas, moj bes, moje poniženje i bol.
Izgledaju mi kao prava čudovišta, sve te neizrecive stvari.
 2017.

Na sledećoj seansi s Rubi, pre nego što uopšte sednem, pitam je da li joj se javljao
neko da se raspituje o meni. Prethodne večeri telefonirala sam Ajri s istim
pitanjem, dok je njegova nova devojka gunđala u pozadini. „Je li to ona? Zašto te
zove? Ajra, prekini vezu!“
„Ko bi mogao da se raspituje o tebi?“ pita Rubi.
„Recimo, neki novinar.“
Ona me zbunjeno gleda, a ja vadim telefon i otvaram elektronsku poštu.
„Nisam paranoična. To se stvarno dešava. Evo.“
Ona gleda telefon, počinje da čita. „Ne razumem...“
Uzimam ga iz njene ruke. „Možda ne izgleda nešto naročito, ali nisu samo
imejlovi, razumeš? Telefonirala mi je, progoni me.“
„Vanesa, diši duboko.“
„Zar mi ne veruješ?“
„Verujem“, kaže. „Ali sad moraš da usporiš i da mi ispričaš šta se dešava.“
Sednem, pritisnem dlanovima oči i trudim se koliko mogu da objasnim
imejlove i pozive, zaboravljeni blog koji sam konačno uspela da obrišem, ali koji
je novinarka već presnimila i sačuvala. Mozak mi ne radi kako treba, ne uspevam
da se usmerim na rečenicu koju izgovaram. Rubi ipak uspeva da shvati i vidim joj
na licu saosećanje.
„To je vrlo nametljivo“, kaže. „I svakako je vrlo neetički.“ Predlaže mi da
pišem Dženininom šefu, ili čak da odem u policiju, ali čim pomene policiju, ja
stegnem naslon fotelje i dreknem: „Ne!“ Rubi za trenutak deluje prestrašeno.
„Izvini“, kažem. „Uspaničila sam se. Nisam pri sebi.“
 „U redu je“, umiruje me. „To je sasvim razumljiva reakcija. Upravo se
ostvaruje jedan od tvojih najvećih strahova.“
„Videla sam je. Ispred hotela.“
„Novinarku?“
„Ne, drugu nju. Tejlor. Ona je optužila Strejna. I ona me progoni. Trebalo bi
da odem kod nje na posao, da vidi kako to prija.“
Pričam šta sam videla sinoć, kad je počeo da pada mrak – ženu kako stoji na
drugoj strani ulice, kako gleda u hotel, tačno u stakleni zid predvorja gde sam ja
stajala, gledala je u mene, a plava kosa letela joj je preko lica. Dok govorim, Rubi
me gleda s bolnim izrazom lica, kao da želi da mi veruje, ali ne može.
„Ne znam“, kažem. „Možda mi se sve pričinilo. Ponekad se to dešava.“
„Pričinjavaju ti se stvari?“
Sležem ramenima. „Kao da moj mozak stavi na nepoznate ljude lica koja
želim da vidim.“
Ona kaže da to zvuči vrlo teško, a ja ponovo sležem ramenima. Pita me koliko
često se dešava, a ja kažem da zavisi. Prođu meseci bez ičega, a onda meseci kad se
dešava svakog dana. Isto je i s noćnim morama – stižu u talasima, uključi ih nešto
što ne mogu uvek da predvidim. Znam da treba da se klonim knjiga i filmova o
školama s internatom, ali onda me iz zasede dočeka nešto sasvim bezazleno, na
primer, pominjanje javora, ili dodir flanela na koži.
„Zvuči kao da sam poremećena“, kažem.
„Ne poremećena. Traumatizovana“, ispravlja me Rubi.
Pomišljam na druge stvari koje bih mogla da joj ispričam, da pijem i pušim
kako bih pregurala dan, noći kada mi se stan čini kao lavirint kroz koji je
nemoguće proći, pa na kraju spavam na podu kupatila. Znam koliko bi lako ti
sramotni detalji mogli da doprinesu dijagnozi. Po čitave noći čitala sam o
posttraumatskom stresu, u sebi sam štriklirala svaki simptom, ali ima nekog
čudnog razočaranja u pomisli da se sve što imam u sebi može tako lako svesti na
jednu reč. A šta potom – terapija, lekovi, prevazilaženje svega toga? Nekome bi to
možda zvučalo kao srećan kraj, ali za mene – to je samo ivica kanjona, s
uskovitlanom vodom u dubini.
„Šta misliš, da li bi trebalo da dozvolim novinarki da piše o meni?“, pitam.
 „Tu odluku moraš doneti sama.“
„Očigledno. I već sam odlučila. Nema šanse da pristanem. Samo sam pitala
šta ti misliš, da li bi trebalo.“
„Mislim da bi ti to prouzrokovalo strašan stres. Brine me da bi simptomi koje
si opisala mogli da se pojačaju, do te mere da više ne bi bila u stanju da
funkcionišeš.“
„Ja govorim o moralnom pitanju. Zar ne bi trebalo da bude vredno truda?
Tako ljudi govore, da moraš progovoriti ma koliko te koštalo.“
„Ne“, odlučno kaže ona. „To je pogrešno. To je opasna količina pritiska za
nekoga ko je već pogođen traumom.“
„Zašto stalno to govoriš? Nije reč samo o novinarki. Reč je o svakoj ženi koja
istupi. Ali, ako neka žena ne želi da istupi i kaže svetu svako zlo koje joj se dogodilo,
kakva je ona? Slaba? Sebična?“ Ljutito odmahnem rukom. „Sve je ovo sranje.
Odvratno je.“
„Besna si“, kaže Rubi. „Mislim da te sad prvi put vidim stvarno besnu.“
Zatrepćem, dišem kroz nos. Kažem da se osećam kao da treba da se branim,
a ona me pita u kom smislu.
„Kao da sam saterana u ćošak“, kažem. „Sad odjednom to što ne želim da
izađem u javnost znači da branim silovatelja. A ja uopšte nisam deo toga! Nisam
bila zlostavljana, ne tako kao druge žene koje pričaju o tome.“
„Razumeš li da neko može biti u situaciji sličnoj tvojoj i da smatra da je to bilo
zlostavljanje?“
„Naravno. Nije mi ispran mozak. Znam zbog čega tinejdžerke ne treba da
spavaju sa sredovečnim muškarcima.“
„Zbog čega?“, pita ona.
Uzdahnem i počnem da nabrajam: „Nejednake snage, tinejdžerski mozak nije
potpuno razvijen, takve stvari. Sranja.“
„A zašto ti razlozi ne važe za tebe?“
Pogledam Rubi ispod oka, pokazujem joj da znam kuda cilja. „Slušaj“, kažem,
„ovo je istina, razumeš? Strejn je bio dobar prema meni. Pažljiv i ljubazan i dobar.
Ali naravno da nisu svi muškarci takvi. Neki su grabljivci, naročito prema mladim
devojkama. A kada sam bila mlada, bilo je teško biti s njim, ma koliko dobar da je
bio.“
„Zašto je bilo teško?“
„Zašto što je ceo svet bio protiv nas! Morali smo da lažemo i skrivamo se, i
bilo je stvari od kojih nije mogao da me zaštiti.“
„Kakvih, na primer?“
„Na primer, kad sam izbačena.“
Kad to kažem, Rubi zaškilji, pa se namršti. „Izbačena – odakle?“
Zaboravila sam da joj nisam rekla. Znam da reč izbačena zvuči vrlo ozbiljno i
ostavlja pogrešan utisak. Deluje kao da nisam imala nikakvu kontrolu nad
situacijom, kao da sam uhvaćena da radim nešto loše i da mi je rečeno da se
spakujem i odem. Ali ja sam imala izbor. Odabrala sam da lažem.
Zato kažem Rubi da je to komplikovano, da možda izbačena i nije prava reč.
Pričam joj celu priču: glasine i sastanci, Dženin spisak, poslednje jutro u prepunoj
učionici i ja kako stojim pred tablom. Nikada nisam to pričala s toliko detalja, ne
znam da li sam uopšte i razmišljala o tome – hronološki, s događajima koji slede
jedan iza drugog. Obično je sve isprekidano, sećanja kao komadići razbijenog
stakla.
Rubi me prekida na nekoliko mesta. „Šta su uradili?“, pita. „Šta je rekla?“
Zgrožena je detaljima na koje ja ranije nisam obraćala pažnju, na primer, da je
upravo Strejn došao na čas po mene da me odvede na prvi sastanak s direktorkom,
činjenica da niko ništa nije prijavio vlastima.
„Misliš, socijalnoj službi?“, pitam. „Ma hajde. Nije bilo tako ozbiljno.“
„Svaka situacija u kojoj se posumnja da je dete zlostavljano mora se prijaviti.“
„Kad sam se doselila u Portland, radila sam u službi za zaštitu dece“, kažem,
„a deca koja tamo stižu pretrpela su stvarno zlostavljanje. Jezive stvari. Ono što se
desilo meni uopšte nije bilo tako.“ Zabacim glavu i prekrstim ruke. „Zato ne volim
da govorim o tome. Uvek zvuči mnogo gore nego što je zaista bilo.“
Ona me gleda, duboke bore na čelu. „Pošto te poznajem, Vanesa, mislim da
bi ti mnogo verovatnije umanjivala nego preterivala.“ Počinje da govori
autoritativnim tonom kakav od nje još nikad nisam čula, maltene me grdi. Kaže
da je ponižavajuće što me je Brouik naterao da to uradim. Da je prisiljavanje da se
ponizim pred vršnjacima već samo po sebi dovoljno da izazove posttraumatski
stres, nezavisno od svega ostalog što sam doživela.
„Kada te jedna osoba učini bespomoćnom, to je strašno“, kaže, „ali biti
ponižen pred masom sveta... neću da kažem da je to gore, ali jeste drugačije. Vrlo
ponižavajuće. Naročito za dete.“
Zaustim da je ispravim da nisam bila dete, ali ona i sama brzo kaže: „Za
nekoga čiji mozak još nije potpuno razvijen.“ Gleda me u oči, čeka da vidi hoću li
se pobuniti na sopstvene reči. Pošto ćutim, pita me da li je Strejn posle svega toga
ostao na Brouiku, ako je znao šta se desilo na tom sastanku.
„Znao je. Pomogao mi je da isplaniram šta ću reći. To je bio jedini način da
povrati ugled.“
„Je li znao da ćeš biti izbačena?“
Slegnem ramenima, ne želim da lažem, ali nisam u stanju da kažem: da, znao
je, hteo je da se to desi.
„Znaš“, kaže Rubi, „malopre si mi to pomenula kao nešto od čega on nije imao
moć da te zaštiti, ali meni se čini da je, zapravo, on to izazvao.“
Za trenutak ostanem bez daha, ali se brzo priberem i slegnem ramenima, kao
da nije ništa bitno. „To je bila komplikovana situacija. Uradio je najbolje što je
mogao.“
„Da li se osećao krivim?“
„Zato što sam izbačena?“
„I zbog toga, ali i zato što te je naterao da lažeš, da samo ti ispaštaš.“
„Mislim da je mislio da je to nezgodno, ali da se mora uraditi. Kakva je bila
druga mogućnost, da on ide u zatvor?“
„Da“, odlučno kaže Rubi, „to bi bila druga mogućnost, i jedina pravedna, jer
to što ti je uradio bio je zločin.“
„Da je otišao u zatvor, ni on ni ja to ne bismo preživeli.“
Rubi me gleda i prosto vidim kako razmišlja, kako menja pristup. To je manje
upadljivo nego piskaranje po bloku, ali ipak je primetno.
Vrlo pažljivo me posmatra, sve što kažem stavlja u širi kontekst, a to me,
naravno, podseća na Strejna – kako bi i moglo drugačije? Tako me je on gledao
tokom časova, stalno je procenjivao. Rubi mi je jednom rekla da sam joj najdraži
klijent, jer uvek ima još neki sloj da se sljušti, još nešto da se iskopa, a meni je to
bilo uzbudljivo kao da mi kažu: Ti si mi najbolja učenica. Kao kad mi je Strejn
govorio da sam dragocena i retka, kao kad je Henri Plau govorio da sam enigma,
da me je nemoguće razumeti.
Rubi postavlja pitanje za koje mislim da je od početka želela da postavi.
„Veruješ li devojkama koje ga optužuju?“
Bez oklevanja kažem ne. Gledam je u oči, vidim da je zatreptala od
iznenađenja.
„Dakle, misliš da lažu.“
„Ne baš. Mislim da su se zanele.“
„U kom smislu zanele?“
„Zbog ove histerije koja je zavladala. Stalno optuživanje. To je već kao neki
pokret, zar ne? Tako ga ljudi i zovu. A kada vidiš pokret takve siline, prirodno je
da poželiš da se uključiš, ali za ovaj pokret moraš imati nešto užasno što ti se desilo.
Preterivanje je zato neizbežno. Osim toga, sve je to vrlo neodređeno. Lako se može
manipulisati ključnim izrazima. Napad može biti bilo šta. Možda ih je samo
pogladio po nozi.“
„Ali, ako je nedužan, zašto bi oduzeo sebi život?“
„Oduvek je govorio da bi radije bio mrtav, nego da ga žigošu kao pedofila.
Kada su se pojavile ove optužbe, znao je da će svi pretpostaviti da je kriv.“
„Jesi li ljuta na njega?“
„Što se ubio? Ne. Razumem zašto je to učinio i znam da i ja snosim bar deo
krivice.“
Ona zausti da se pobuni, da to nije tačno, ali prekinem je.
„Znam, znam – nisam ja kriva, razumem. Ali ja sam razlog što su ga uopšte i
pratila takva govorkanja. Da nije već imao reputaciju profesora koji spava s
učenicama, ne verujem da bi ga Tejlor uopšte optužila, a da se ona nije javila, ne
bi se javile ni ostale devojke. Kada profesor bude optužen za takvo nešto, sve što
kaže i uradi gleda se kroz lupu, tako da čak i sasvim nedužni postupci budu
protumačeni kao nešto zlokobno.“
Pričam dalje i dalje, ponavljam njegove argumente, deo njega koji je ostao u
meni odjednom se probudio i oživeo.
 „Razmisli o tome“, kažem. „Ako normalan čovek pogladi devojku po kolenu,
ništa strašno. A ako to učini čovek koji je optužen za pedofiliju? Ljudi će preterano
reagovati. Dakle, ne, nisam ljuta na njega. Ljuta sam na njih. Ljuta sam na svet koji
ga je pretvorio u čudovište, a on je samo imao tu nesreću da se zaljubi u mene.“
Rubi je prekrstila ruke i gleda sebi u krilo, kao da pokušava da se smiri.
„Znam kako ti to zvuči“, kažem. „Sigurno misliš da sam užasna.“
„Ne mislim da si užasna“, kaže ona tiho, ne podižući pogled.
„Pa šta onda misliš?“
Ona duboko udahne i pogleda me u oči. „Pravo da ti kažem, Vanesa, govoriš
mi da je on bio veoma slab čovek, a ti si, čak i kao devojčica, znala da si jača od
njega. Znala si da on ne može da podnese da bude razotkriven i zato si sama
preuzela odgovornost. I još pokušavaš da ga štitiš.“
Ugrizem se za jezik, jer neću da moje telo učini ono što želi – da se zgrči, da
se sklupča tako grčevito da mi kosti popucaju. „Neću više da pričam o njemu.“
„Dobro.“
„Još sam u žalosti, znaš. Povrh svega ostalog, žalim za njim.“
„Mora da ti je teško.“
„Jeste. Veoma teško.“ Gutam knedle. „Pustila sam ga da umre. I to treba da
znaš, za slučaj da počneš da me žališ. Telefonirao mi je pre nego što je to uradio, i
ja sam znala šta će da uradi i nisam ništa učinila da ga sprečim.“
„To nije tvoja krivica.“
„Da, to stalno govoriš. Izgleda da nikad ništa nije moja krivica.“
Ona ćuti, gleda me s istim onim bolnim izrazom lica. Znam šta misli, da sam
jadna, da sam čvrsto rešila da uništim samu sebe.
„Mučila sam ga“, kažem. „Mislim da ne shvataš koliko sam doprinela svemu
tome. Čitav život pretvorio mu se u pakao zbog mene.“
„On je bio odrastao čovek, a ti si imala petnaest godina“, kaže Rubi. „Kako si
ga to mogla mučiti?“
Za trenutak ostanem bez teksta, ne mogu da smislim bolji odgovor osim: Ušla
sam u njegovu učionicu. Postojala sam. Rodila sam se.
 „Toliko me je voleo“, kažem, zabacujući glavu, „da je sedao na moju stolicu
kad ja izađem iz učionice. Spustio bi lice na sto i pokušao da me udahne,“ To je
detalj koji sam uvek cenila, za mene je predstavljao dokaz njegove nekontrolisane
ljubavi prema meni, ali, kad kažem naglas, čujem to njenim ušima, onako kako
zvuči svakom drugom – poremećeno i manijački.
„Vanesa“ kaže ona blago, „ti nisi to tražila. Ti si samo išla u školu.“
Gledam preko njenog ramena, kroz prozor, gledam luku, jata galebova, sivu
vodu i nebo, ali vidim samo sebe, s jedva šesnaest godina, sa suzama u očima, kako
stojim pred učionicom punom ljudi i govorim da sam lažov, nevaljalica koja
zaslužuje kaznu. Rubin daleki glas pita me kuda sam otišla, ali ona zna da me je
istina prestrašila, njena veličina, njena snaga. Nemam gde da se sakrijem.
 2006.

Početak je septembra, čeka me četvrta godina studija i spremam svoj stan, širom
otvorenih prozora. S ulice dopiru zvuci smene godišnjih doba – zvučnici s
turističkog autobusa mešaju se s kočnicama kamiona za selidbu: poslednji talas
turista koristi kombinaciju lepog vremena i jeftinijeg smeštaja. Centar grada
polako se okreće ka kampusu, pa će Atlantika sve do maja pripadati koledžu. Moja
cimerka Bridžet doći će s Roud Ajlanda sutra, a predavanja počinju prekosutra.
Živela sam ovde celog leta, preko dana sam zarađivala spremajući hotelske sobe,
a noću bih se naduvala i gubila vreme po internetu – osim kad bi došao Strejn, a
to je bilo samo nekoliko puta. Izvlači se na dugu vožnju, ali, zapravo, ne voli ovaj
moj štrokavi stan. Kad je prvi put došao, samo je bacio pogled. „Vanesa, na ovakva
mesta ljudi dolaze da se ubiju.“ Sad. ima četrdeset osam godina, a meni je dvadeset
jedna, i uglavnom je sve isto kao i pre šest godina. Velike pretnje su nestale – niko
neće dospeti u zatvor niti ostati bez posla – ali i dalje lažem roditelje o
njemu. Bridžet jedina zna za njegovo postojanje. Kad smo on i ja zajedno, to je ili
u njegovoj kući ili u mom stanu, sa spuštenim roletnama. Ponekad me izvodi na
javna mesta, ali samo tamo gde nema mnogo šanse da nas prepoznaju – tajnost je
nekada bila neophodna, a sad je, izgleda, rezultat stida.
Dok u kupatilu brišem stranice tuš-kabine, što radim samo kad on dolazi,
telefon zabruji od dolaznog poziva: DŽEJKOB STREJN.
Žurno pritiskam taster prstima smežuranim od sredstva za čišćenje. „Hej, jesi
li...“
„Neću moći večeras“, kaže on. „Suviše toga se dešava.“
Prelazim u dnevnu sobu dok on priča kako je ponovo određen za šefa odseka,
pa ima mnogo obaveza. „Odsek je u haosu“, kaže. „Jedna koleginica je na
porodiljskom odsustvu, a zamena koju su angažovali nema pojma o poslu. Povrh
svega toga, uvodi se neki novi program savetovanja, angažovali su devojku jedva
nešto stariju od tebe da nam priča kako da se odnosimo prema osećanjima
učenika. Ponižavajuće. Ja ovo radim već dve decenije.“
Počinjem da koračam tamo-amo po sobi, prateći strujanje vazduha iz
ventilatora. Od nameštaja imamo samo fotelju od ratana, stočić od gajbi za mleko
i stari stalak za televizor mojih roditelja. Uskoro ćemo imati i kauč: Bridžet kaže
da poznaje nekoga ko će nam dati stari kauč besplatno.
„Ali ovo je poslednja prilika da se nađemo.“
„Da li odlaziš na neko dugo putovanje za koje ja ne znam?“
„Moja cimerka dolazi sutra.“
„Ah! Pa dobro, imaš spavaću sobu. I vrata mogu da se zatvore.“
Ja na to tiho uzdahnem.
„Nemoj da se duriš“, kaže on.
„Ne durim se.“ Zapravo se durim, ruke su mi teške, isturam donju usnu.
Čitavo jutro provela sam iznoseći prazne flaše i šolje za kafu iz svoje sobe, prala
sam sudove, vadila dlake iz kade. A i želim da budem s njim. To je glavni razlog
mog razočaranja. Prošle su već dve nedelje.
„Uželela sam se“, mrmljam u telefon. To je jedini način da kažem šta osećam,
a ne osećam požudu, jer nije reč o seksu. Želim da me on gleda, da me obožava, da
mi govori kakva sam i da mi daje ono što mi je potrebno kako bih mogla da izdržim
svakodnevno pretvaranje da sam ista kao drugi.
Čujem ga kako se smeši – kratko izdisanje vazduha, prigušen zvuk odnekud
iz dubine grla. Uželela sam se. To mu se dopalo. „Doći ću ubrzo“, kaže.
Bridžet stiže sledećeg popodneva, spušta torbe nasred dnevne sobe. „Je li tu?“,
pita blistavih očiju. Jedva čeka da upozna Strejna; nisam sigurna da li veruje da on
stvarno postoji. Ispričala sam joj prošlog proleća neku neodređenu verziju priče,
pošto smo zajednički potpisale najam stana. Ona studira engleski, isto kao ja, i tri
godine sedimo zajedno na predavanjima, ali nismo dobre drugarice. Odluka da
delimo stan samo je zbog praktičnosti. Ona je našla stan s dve spavaće sobe; meni
je bio potreban stan. Ipak, tokom te jedne noći u baru, umesto uobičajene verzije
da sam išla na Brouik „oko godinu dana“ – obično je to najbliže istini što ikome
kažem – ispričala sam joj isprekidanu verziju čitave zbrke. Rekla sam da me je on
zapazio i zaljubio se, da sam izbačena jer nisam htela da ga izdam, ali da smo sad
ponovo zajedno, jer nismo bili u stanju da se rastanemo, uprkos razlici u
godinama, uprkos svemu. Ona je bila savršen slušalac, širila je oči na napetim
mestima, saosećajno klimala glavom u teškim trenucima, i nije ničim pokazala ni
trunku osude. Otad nije prva pominjala Strejna, uvek se prilagođavala meni. Čak
i sada pita: Je li tu – samo zato što sam joj prethodnog dana poslala poruku s
upozorenjem: Nadam se da se nećeš suviše potresti ako u stanu zatekneš
sredovečnog muškarca. To je bio prvi put da sam pokušala da ga pretvorim u šalu
i neobično mi je prijalo.
Je li tu? Odmahujem glavom, ali ne objašnjavam zašto nije, a Bridžet ne pita.
Unosimo ostatak njenih stvari, crne džakove za smeće pune odeće, jastuka i
posteljine, kantu za otpatke u koju su nagurane cipele, tepsiju s DVD-ijevima.
Odlazimo da uzmemo kauč – bukvalno ga uzimamo i nosimo duž četiri bloka dok
automobili u prolazu trube. Na pola puta pravimo pauzu, spuštamo kauč na
trotoar i sedamo na njega, pružamo noge i zaklanjamo oči od sunca. Kad ga
donesemo u stan, postavljamo ga uza zid dnevne sobe i provodimo ostatak
popodneva pijući slatkasto vino i gledajući televiziju. Pijemo pravo iz flaše, svaka
svoje, brišemo usta nadlanicom i pevamo uz špicu serije, u svakoj epizodi.
Kada se smrači i nestane vina, odlazimo u radnju na uglu po još, da imamo
šta da pijemo dok se spremamo za bar. Rajlo Kajli trešti iz Bridžetine sobe na
drugom kraju stana dok peglam kosu i šminkam se. U jednom trenutku ona se
pojavljuje na vratima moje sobe, noseći makaze.
„Napraviću ti šiške“, kaže.
Sedim na ivici kade dok mi ona štricka šiške makazama s mrljama boje. Pored
nas je njen laptop sa slikom Dženi Luis kao uzorom. „Savršeno“, kaže ona i sklanja
se u stranu da bih se videla u ogledalu. Izgledam kao devojčica, krupne oči ispod
guste kose do obrva.
„Izgledaš fenomenalno“, kaže Bridžet.
Okrećem glavu levo-desno i pitam se šta će Strejn misliti.
U baru sedim na visokoj stolici i praznim krigle, dok Bridžet okružuju momci
koji je pozdravljaju zagrljajem, samo da bi mogli da je dotaknu. Ona jeste veoma
lepa: visoke jagodice i duga kosa boje meda, s razmakom između prednjih zuba od
kojeg sam lično videla muškarce kako počinju da balave. Ja sam više ljupka nego
lepa, zgodna ali ne kul. Ja sam zajedljiva, opaka, zahtevna. Kad sam upoznala
Bridžetinog verenika, rekao je da delujem kao šut u jaja.

Koledž Atlantika je jutarnja magla i slan vazduh, pegave foke koje se sunčaju na
obali od ružičastog granita, kuće nekadašnjih lovaca na kitove pretvorene u
učionice, ogromna lobanja grbavog kita okačena u kafeu. Maskota škole je
potkovičasta kraba i svi smo svesni koliko je to glupo, knjižara je puna majica s
natpisima kao našKRABAj nešto na leđima. Nema sportskih ekipa, studenti
oslovljavaju dekana po imenu, a profesori nose sandale i majice i dovode pse na
predavanje. Volim što studiram, ne želim da diplomiram, ne želim da odem
odavde.
Strejn kaže da treba da kontekstualizujem svoje oklevanje da odrastem, da su
u mojim godinama svi skloni da izigravaju žrtvu. „A taj mentalitet naročito je
privlačan devojkama“, dodaje. „Svet kao da želi da ostanete tako bespomoćne.“
Kaže da kao kultura postupamo prema žrtvama kao da su još deca. Kada žena
odabere da bude žrtva, to je oslobađa lične odgovornosti, a drugi su obavezni da
se staraju o njoj, i zato kada žena jednom odabere da bude žrtva, nastaviće to da
čini ponovo i ponovo.
I dalje se osećam drugačije od ostalih, mračno i iskvareno, isto kao i kad mi je
bilo petnaest, ali pokušala sam da bolje razumem razloge. Postala sam stručnjak za
razliku u godinama, pratim sve knjige, filmove, bilo šta što ima veze s odnosom
između odrasle osobe i maloletnika. Stalno se nadam da ću naći sebe u nekoj
fabuli, ali ništa ne odgovara baš sasvim. U svakoj priči, devojke su po pravilu žrtve,
a ja to nisam – i to nema nikakve veze s onim što mi je Strejn radio ili nije radio
kad sam bila mlađa. Ja nisam žrtva, jer nikad nisam htela to da budem, a ako neću
da budem, onda nisam. Tako to ide. Razlika između silovanja i seksa je u
mentalnom stavu. Ne možete silovati nekoga ko je voljan, zar ne? To je rekla
cimerka s prve godine kada sam pokušala da je sprečim da pijana ode kući s nekim
tipom kojeg je upoznala na zabavi. Ne možeš silovati nekoga koje voljan. To je
užasna šala, ali, zapravo, ima smisla.
Čak i da me je Strejn povredio, sve devojke imaju neke stare rane. Kada sam
tek došla na Atlantiku, živela sam u ženskom domu koji je ličio na Brouik, ali je
bio žešći, alkohol i trava lako su se nalazili, kontrola je bila minimalna. Duž
hodnika otvorena vrata, devojke prelaze iz sobe u sobu do kasno u noć, ispovedaju
svoje tajne, ogoljavaju srce i dušu. Devojke koje sam poznavala samo nekoliko sati
plakale su kraj mene na krevetu, pričale mi o otuđenim majkama i zlim očevima
i kako ih je momak prevario i kako je svet užasno mesto. Nijedna nije imala vezu
sa starijim muškarcem, pa opet su bile totalno sjebane. Da nikad nisam upoznala
Strejna, ne verujem da bih bila mnogo drugačija. Iskoristio bi me neki dečak, uzeo
bi me zdravo za gotovo, slomio bi mi srce. Strejn mi je bar dao bolju priču nego
što su njihove.
Ponekad je lakše tako misliti o svemu – kao o priči. Prošle jeseni išla sam na
radionicu pisanja fikcije i čitavog semestra predavala sam radove o Strejnu. Dok je
grupa komentarisala svaku priču, beležila sam sve od reči do reči, čak i glupe
komentare, čak i pakosne. Ako je neko rekao: “Pa, ona je očigledno kurva. Ko bi
normalan spavao s profesorom? Ko bi uradio nešto takvo?“, ja bih zapisala ta
pitanja i potom dodala svoja: Zašto sam to uradila? Zato što sam kurva?
Posle tog kursa osećala sam se kao prebijena, ali meni je delovao kao okajanje,
kao zasluženo poniženje. Možda se može povući paralela između slušanja tih
brutalnih komentara i stajanja pred punom učionicom u Brouiku dok me zasipaju
pitanjima, ali pokušavam da se ne bavim mnogo takvim mislima. Držim glavu
pognutu i guram dalje.

* * *

Profesor koji predaje uporednu književnost je nov. Zove se Henri Plau. Primetila
sam pločicu s imenom pre neki dan, na vratima kraj kancelarije moje savetnice.
Vrata su bila odškrinuta i videla se prazna soba s pisaćim stolom i dve stolice. Na
prvom sastanku seminara sedim za najdaljim krajem stola, mamurna, možda još
pijana, kosa i koža zaudaraju mi na pivo.
Gledam druge studente kako ulaze, svako lice mi je poznato, a mozak počinje
da mi se grči, blesci svetla i zid zvuka, u momentu glavobolja tako užasno jaka da
pritiskam oči prstima. Kad ih ponovo otvorim, ugledam Dženi Marfi – nekadašnju
cimerku, kratko vreme najbolju drugaricu, osobu koja mi je uništila život. Sedi za
istim velikim stolom, položila je glavu na pesnicu, smeđa kosa ošišana u paž i
dugačak vrat potpuno su isti kao pre. Je li prešla ovamo? Drhtim dok čekam da
me primeti. Kako je čudno što nijedna od nas nije ostarila. Ja ne izgledam nimalo
starije od petnaest godina, s istim pegavim licem i dugom crvenom kosom.
Još gledam u nju kada uđe Henri Plau noseći udžbenik, s kožnom torbom
prebačenom preko ramena. Otrgnem pogled od Dženi i odmerim ga, tog novog
profesora. Na prvi pogled isti je Strejn, brada i naočari, teški koraci i široka
ramena. Onda se pojavljuju razlike: nije vrtoglavo visok nego prosečne visine,
nema crnu već plavu kosu i bradu, oči su smeđe a ne sive, naočari imaju debeli
okvir a ne onaj od žice. Mršaviji je, sitniji i mlad je – to sam poslednje primetila.
Nema sedu kosu, koža mu je glatka, trideset i neka godina. On je Strejn u zametku,
još mek.
Henri Plau spušta udžbenik na veliki sto uz glasan tresak, tako da se svi trgnu.
„Izvinite, nisam hteo.“
Ponovo ga podiže, za trenutak ga drži u rukama, nije siguran šta da radi, onda
ga pažljivo spušta na sto.
„Pa, da počnemo“, kaže, „kad smo prevazišli moju nespretnu pojavu.“
Od samog početka držanje mu je potpuno pogrešno – predusretljivo i
uzdržano; nema ničega što bi izazivalo užas kao Strejn prvog dana, kad je ispisivao
po tabli teze o pesmi koju se niko nije usudio da kaže da nije pročitao. A ipak, dole
nas Henri Plau proziva, gledajući redom lica oko stola, ponovo sam u Strejnovoj
učionici, osećam kako me proždire pogledom. Kroz otvoren prozor dopire
povetarac, slan vazduh miriše na spaljenu prašinu s radijatora u Strejnovoj
kancelariji. Krici galebova pretvaraju se u zvona crkve u Norambegi koja izbijaju
pola sata.
Na drugom kraju stola, Dženi konačno pogleda u mene. Pogledi nam se sreću
i vidim da to ipak nije Dženi, nego neka devojka okruglog lica i smeđih očiju s
kojom sam već slušala neke predmete.
Henri Plau stiže do kraja spiska. Ja sam poslednja, kao i obično. „Vanesa Vaj?“
Zvuči upitno.
Dižem dva prsta, suviše potresena da bih digla celu ruku. Na drugom kraju
stola devojka koju sam pobrkala sa Dženi vadi hemijsku olovku, a oluja u meni
jenjava i povlači se, ostavljajući za sobom smeće i zamršene trule alge. Osećam
poznati strah: možda sam luda, samoživa, uobražavam stvari. Neko toliko
zaglavljen u sopstvenom mozgu da slučajne prolaznike pretvara u duhove.
 Henri Plau gleda me pažljivo, kao da želi da mi zapamti lice. Onda stavlja
neku oznaku pored mog imena u spisku.
Do kraja časa sedim pogrbljena i nepomična, usuđujem se da ga gledam samo
ispod oka. Moj mozak uporno pokušava da izađe kroz prozor; ne znam da li želi
da pobegne ili da stekne širu sliku. Posle časa idem kući sama, putem duž obale,
od morske izmaglice kosa mi se kovrdža. Mrkli je mrak i nosim slušalice na ušima,
muzika je tako glasna da nema šanse da primetim i odbranim se ako me neko ščepa
s leđa – izuzetno glupo ponašanje. Nikad to ne bih priznala, ali od pomisli na
čudovište koje mi diše za vratom hvata me uzbuđenje. To me goni napred,
zapravo, kao da ga prizivam.

Strejn dolazi u posetu u petak uveče. Čekam ga ispred zgrade, sedeći na stepeniku
ispred pekare koja svakog jutra ispunjava naš stan mirisom kvasca i kafe. Veče je
toplo: devojke u letnjim haljinama idu ka barovima; dečko s kojim slušam poeziju
projedri na skejtu, pijući pivo. Kad se pojavi Strejn s karavanom, skrene u bočnu
uličicu umesto da se parkira na ulici, gde je veća verovatnoća da će biti primećen.
I dalje je paranoičan, iako u Atlantici nema nikoga s Brouika.
Izlazi iz uličice i smeši se pod uličnom svetiljkom, šireći ruke. „Dolazi ovamo.“
Nosi izbledele farmerke i bele patike. Tako se oblače očevi. Kad prođu
sedmice između dve posete, to me, po pravilu, iznenadi pa mu zagnjurim lice na
grudi samo da ne bih morala da gledam crven nos i prosedu bradu, stomak koji
mu se obesio preko pantalona.
Vodi me uz mračno stepenište kao da je to njegov stan a ne moj. „Imaš kauč“,
kaže kad uđemo. „To je veliko poboljšanje.“
Okreće se prema meni uz osmeh, ali uozbilji se dok me gleda. Napolju na ulici,
u mraku, nije mogao da vidi koliko sam lepa u letnjoj haljini, s novim šiškama,
mnogo ajlajnera i ružičastim sjajem za usne.
„Gle ti nju“, kaže. „Kao Francuskinja iz 1965.“
Ta pohvala dovoljna je da mi se telo opusti i njegova ružna odeća više nije
tako ružna, ili bar nije više važna. On će uvek biti star. Mora tako. To je jedini
način da ja ostanem mlada i da zračim lepotom.
 Pre nego što otvorim vrata svoje sobe, upozoravam ga. „Nisam imala kad da
raspremim, zato imaj razumevanja.“
Palim svetlo, a on gleda nered: hrpe odeće, šolje od kafe i prazne vinske flaše
na podu oko kreveta, izmrvljena senka za oči ugažena u tepih.
„Nikad neću razumeti kako možeš tako da živiš“, kaže.
„Dopada mi se“, odgovaram, gurajući obema rukama odeću s kreveta. To nije
baš tačno, ali ne želim da mi drži predavanje o tome kako neuredna soba odražava
neuredan um.
Ležimo, on na leđima a ja na boku, stisnuta između njega i zida. Pita me za
predavanja i ja nabrajam šta sve slušam, pa oklevam kad stignem do Henrija Plaua.
„I ta uporedna književnost.“
„Ko je predaje?“
„Henri Plau. On je nov.“
„Gde je doktorirao?“
„Nemam pojma. To se obično ne stavlja u plan i program.“
Strejn se mršti, blago neodobravanje. „Jesi li razmišljala o svojim planovima?“
Planovi. Postdiplomski. Roditelji žele da odem na jug, u Portland, Boston, ili
i dalje. „Ovde nema ničega za tebe“, šali se tata, „samo starački domovi i klinike za
odvikavanje, jer severno od Ogaste ostaju samo starci i zavisnici.“ Strejn, takođe,
želi da odem, kaže da ću tako proširiti horizonte i videti svet, ali onda, po pravilu,
doda nešto u smislu: „Ne znam kako ću živeti bez tebe. Verovatno ću morati da se
prepustim niskim strastima.“
Ja na to neodređeno vrtim glavom. „Da, pomalo. Hoćeš vutru?“ Naginjem se
preko njega, uzimam kutiju za nakit u kojoj držim zalihu. On se mršti dok me
gleda kako radim, ali, kad mu ponudim, povuče i on.
„Nisam ni pomislio da će me to što imam devojku od dvadeset jedne godine
izložiti riziku korišćenja lakih droga“, kaže, glasom promuklim od dima, „mada
sam mogao pretpostaviti šta će se desiti.“
Ja povučem tako jako da me zapeče grlo. Mrzim što se toliko uzbudim kad
kaže da sam ja njegova devojka.
Popušimo džoint i popijemo skoro punu flašu vina koja je ostala na podu
pored kreveta. Palim mali televizor i sledećih pet mučnih minuta gledamo
dokumentarac o ljudima koji su uhapšeni jer su pokušali da se sastanu s
tinejdžerkama iz soba za četovanje, a to su, zapravo, bili policajci na zadatku.
Odlučujem da je bolje da gledamo film. Samo što ja imam jedino filmove sa
sličnom tematikom – obe verzije Lolite, Slatka mala, Američka lepota, Izgubljeni u
prevodu – ali oni se bar bave lepom stranom svega, pričaju ljubavnu priču.
Kad mi Strejn svuče haljinu i gurne me na leđa, toliko sam naduvana da mi je
sve razmazano, i ja sam kao dim, ali kad počne da se spušta na mene, odjednom se
sve izoštri. Čvrsto stegnem noge. „Ne želim.“
„Hajde, Nesa.“ Polaže lice na moje sastavljene butine, gleda u mene. „Daj mi.“
Podižem pogled ka plafonu i vrtim glavom. Nisam mu dala već skoro godinu
dana, možda i duže. Ne bi me ubilo, ali značilo bi neku vrstu poraza.
On nastavlja. „Odbijaš lepo zadovoljstvo.“
Osećam da su mi svi mišići napeti. Laka kao pero, kruta kao daska.
„Da li ti to sebe kažnjavaš?“
Misli mi se stumbaju kroz svemirsku crvotočinu, s tupim ivicama i blagim
krivinama. Vidim okean po noći, talasi zapljuskuju granitnu obalu. Tu je i Strejn,
stoji na ružičastoj granitnoj ploči, ruke je postavio oko usta. Pusti me da uradim
to. Pusti me da ti pružim zadovoljstvo. Nastavlja da doziva, ali ja sam izvan
domašaja. Ja sam pegava foka i plivam kroz talase, morska ptica s tolikim
rasponom krila da mogu da letim kilometrima. Ja sam mlad mesec, skrivena i
bezbedna od njega, od svakoga.
„Tvrdoglava si“ kaže on, leže preko mene i pokušava da mi kolenom rastavi
noge. „Tako glupo tvrdoglava.“
Pokušava da se ugura, a onda mora da spusti ruku i samog sebe gladi;
očigledno je omlitaveo. Mogla bih da mu pomognem, ali i dalje sam laka kao pero,
kruta kao daska. Osim toga, to nije moj problem. Ako čovek od četrdeset devet
godina ne može da održi erekciju s devojkom od dvadeset jedne, zbog koga bi
mogao? Zbog petnaestogodišnjakinje, možda. U njegovoj kući u Norambegi
ponekad se pretvaramo da mi je ponovo prvi put. Moraš da se opustiš, dušo. Ne
mogu da uđem ako se ne opustiš. Diši duboko.
On počinje da se kreće u meni, a ja zažmurim kako bih videla dobro poznate
slike: vekne hleba kako narastaju, namirnice na pokretnoj traci, ubrzani snimak
belog korenja koje se širi kroz meku zemlju. Što se duže slike vrte, više mi se ježi
koža. Sve teže dišem. Čak i kad otvorim oči, vidim samo te slike. Znam da je on na
meni, da me tuca, ali ne mogu da ga vidim. To se stalno dešava. Kad sam pokušala
da mu objasnim kako se osećam, rekao mi je da to zvuči kao histerično
slepilo. Samo se smiri. Moraš da se opustiš, dušo.
Hvatam se za grlo. Želim da me on guši; to je jedino što može da me vrati.
„Budi grub“, kažem. „Stvarno grub.“ Pristaje samo ako ga preklinjem, niz
drhtavih molim te sve dok ne popusti i bezvoljno me uhvati ga grlo. To je dovoljno
da se ponovo pojavi stan, njegovo lice iznad mene, znoj na njegovim obrazima.
„Ne dopada mi se da to radim, Vanesa“, kaže kasnije.
Ja sednem, srozam se niz krevet i podignem haljinu s poda. Piški mi se, a ne
volim da se motam pred njim gola; osim toga, ne znam kad će se Bridžet vratiti.
„To mi deluje vrlo čudno.“
„Koje to?“, pitam, navlačeći haljinu preko glave.
„To nasilje koje voliš. To je...“ Pravi grimasu. „Užasno je mračno, čak i meni.“
Pre nego što zaspimo, s pogašenim svetlima i Slatkom malom koja se i dalje
vrti bez tona, Bridžet stiže iz bara. Slušamo je kako korača po dnevnoj sobi, a
potom, uz spoticanje, ka kupatilu. Otvara slavinu na najjače, ali ni to nije dovoljno
da prikrije zvuk povraćanja.
„Da li da joj pomognemo?“, pita Strejn šapatom.
„Nema potrebe“, kažem, ali da on nije ovde, otišla bih da proverim. Ne znam
da li ne želim da je on vidi ili obrnuto.
Posle nekog vremena ona prelazi u kuhinju. Čujem otvaranje ormarića i
šuškanje kad zavuče ruku u kutiju s pahuljicama. U ovakvim situacijama ona i ja
obično se smestimo na kauč i gledamo televiziju dok se ne obeznanimo.
Strejn mi pod ćebetom polaže ruku na butinu.
„Zar ne zna da sam ja ovde?“, šapuće. Sad mu je ruka između mojih nogu,
trlja me dok slušamo Bridžet kako se kreće po stanu.

Ujutro se budim sama u krevetu. Mislim da je otišao sve dok ne čujem korake u
dnevnoj sobi i otvaranje vrata kupatila. Potom Bridžetin glas, piskav od
iznenađenja: „O, izvinjavam se!“, i Strejnovo užurbano: „Ne, ne, u redu je, upravo
odlazim.“
Slušam ih dok se predstavljaju. Strejn kaže: „Džejkob“, kao da je to normalno,
kao da je sve ovo normalno, a ja ležim ukočena u krevetu, obuzeta užasom, kao
devojka u horor filmu koja vidi kandže kako izviruju iz ormara. Kad se on vrati u
sobu, pravim se da spavam. Čak i kad me dodirne po ramenu i pozove, ne otvaram
oči.
„Znam da si budna“, kaže. „Sreo sam tvoju cimerku. Izgleda kao fina devojka.
Dopadaju mi se ti razmaknuti sekutići.“
Ja samo zagnjurim lice u pokrivač.
„Idem ja sad. Mogu li da dobijem poljubac na rastanku?“
Izvučem ruku ispod ćebeta i podignem da mahnem, ali on se pravi da to nije
video. Slušam njegove teške korake kroz stan, a kad ga čujem da kaže
Bridžet doviđenja, pokrijem lice dlanovima.
Otvorim oči, a ona stoji na vratima moje sobe, prekrštenih ruku. „Ovde miriše
na seks“ kaže.
Sednem, povlačeći i pokrivač. „Znam da je ogavan.“
„Uopšte nije ogavan.“
„Star je. Strašno je star.“
Ona se nasmeje i zabaci kosu. „Kad ti kažem, nije nimalo strašno.“
Obučem se pa silazimo u kafić u prizemlju, na zemičke s jajima i slaninom i
crnu kafu. Za stolom kraj prozora gledam par kako šeta ogromnog, kovrdžavog
psa kome iz usta visi ružičast jezik.
„Dakle, s njim si od petnaeste godine?“ pita Bridžet.
Srčem kafu kroz zube, pa opečem jezik. Znam da ona ne navaljuje. Dajemo
jedna drugoj prostor, u šali to nazivamo zonom bez osude, pa je ja gledam kako se
muva s momcima, iako ima verenika u Roud Ajlandu, a ja radim to što radim sa
Strejnom.
„S prekidima“, kažem.
„Ali on je prvi s kojim si spavala?“
 Klimam glavom, još gledam kroz prozor, pratim pogledom par s kovrdžavim
psom. „Prvi i jedini.“
Ona na to razrogači oči. „Šta, ozbiljno? Niko drugi?“
Sležem ramenima i srknem još kafe, ovog puta opečem grlo. Zanimljivo mi je
što moj život kod nekog izaziva zaprepašćenje i divljenje, ali ako to traje predugo,
divljenje se pretvara u bolesnu radoznalost.
„Ne mogu ni da zamislim kako ti je bilo“, kaže ona.
Pokušavam da sakrijem oči, jer su mi navrle suze. Ne bi trebalo da se
potresam. Ovo nije ništa. Samo je radoznala. Tako izgleda kad imate drugaricu.
Pričate o momcima, o tinejdžerskim godinama.
„Jesi li se plašila?“
Uzimam zemičku i odmahujem glavom. Zašto bih se plašila? Bio je vrlo
pažljiv. Pomislim na državnu srednju školu, na Čarli i Vila Kovijela, koji ju je
nazvao droljom i nikad više nije ni reč progovorio s njom otkako mu je popušila.
I kako se vratio u kuglanu s onim kezom na licu, sav pun sebe što je dobio ono što
je želeo. Pretrpeti takvo poniženje, to bi bilo strašno. A ne Strejn, koji je kleknuo
pred mene, koji mi je rekao da sam ljubav njegovog života.
Konačno pogledam Bridžet i to je natera da se smiri. „On me je obožavao.
Imala sam sreće.“

Jesen dolazi iznenada. Hoteli se zatvaraju, a sezonski radnici odlaze kućama.

Drveće požuti u drugoj nedelji septembra, oblaci jesenjih boja jasno ocrtani pod
oblačnim nebom. Jutra su hladna, vlažna od magle, budim se s vlažnim čaršavima
oko članaka.
Krajem septembra, u zatišju pre početka seminara kod Henrija Plaua, devojka
s kojom sam od prve godine išla na slične kurseve seda za veliki sto i stavlja pred
sebe hrpu knjiga. Nosi kaubojske čizme i kratke suknje i šalje svoje radove
književnim časopisima, a moja savetnica jednom ju je opisala rečima „suđena joj
je Ajova“. Na vrhu hrpe vidim Bledu vatru Vladimira Nabokova. Ukočim se od tog
prizora. „Dođi da te obožavam, dođi da te milujem, / Moja mračna Vaneso.“
Henri pokazuje knjigu. „Odličan izbor“, kaže. „Ta mi je jedna od najdražih.“
 Devojka se smeši. Sva je porumenela od pažnje. „To je za književnost
dvadesetog veka. Pišem seminarski rad, a to je, širi oči, „zastrašujuće.“
Dečko kraj nje pita o čemu je knjiga, a ja slušam, ustreptala i vrela, dok ona
pokušava da objasni i ne uspeva. Henri zausti da progovori, ali ja ga preduhitrim.
„Zapravo, nema zapleta“, kažem, „ili je bar treba čitati kao da nema. Sastoji se
od pesme i fusnota, a fusnote pričaju sopstvenu priču, ali lik koji piše te fusnote je
nepouzdan pa je čitava priča nepouzdana. To je roman koji se opire smislu i
zahteva da čitalac odustane od kontrole...“
Zaćutim, osećajući talas zebnje koji uvek dolazi posle ovako smelog govora –
kao da se Strejn javlja iz mene. Kad on ovako govori, to zvuči mudro, ali ja se
osećam kao kučka, uobražena i prosta.
„Svejedno“, kaže devojka, „to nije moj najdraži Nabokov. Čitala sam Pravi
život Sebastijana Najta i mnogo mi se više dopao.“
„Stvarni život“, ispravljam je tiho.
Ona prevrne očima i okrene mi leđa, ali u prednjem delu velikog stola, dok
ostali studenti ulaze i zauzimaju mesta, Henri me gleda s bledim, zamišljenim
osmehom.

* * *

Kad dođem kući s predavanja, spremam večeru i čitam Tita Andronika za sledeću
nedelju, kada počinje blok Šekspira. To je brutalna, krvava drama puna odsečenih
ruku i glava ispečenih u piti. Lavinija, generalova kći, doživljava grupno silovanje
i potom je sakate. Ljudi koju su je silovali odseku joj jezik da ne bi mogla da govori
i šake da ne bi mogla da piše. Pa ipak, ona je toliko očajnički rešena da progovori
da nauči da drži štap u zubima i ispiše imena napadača u prašini.
Kad stignem do tog dela drame, prekidam čitanje i uzimam Strejnov
primerak Lolite s police, pa listam dok ne nađem odeljak koji tražim na strani 165:
Lo se smeje novinskom članku koji savetuje deci: ako vam neznanac ponudi
slatkiš, odbijte i zapišite broj registracije auta u prašini kraj puta. Napišem na
margini Lavinija? i zavrnem ćošak stranice. Potom pokušavam da dalje čitam Tita
Andronika, ali mozak više ne može da se usredsredi.
 Otvaram laptop i blog koji sam napravila pre tri godine. Tehnički je javan, ali
je anoniman – koristim pseudonime i tražim sebe u Guglu svakih nekoliko nedelja
kako bih bila sigurna da se blog ne pojavljuje u rezultatima pretrage. Održavanje
ovog bloga je kao kad idem sama po noći sa slušalicama na ušima, kao da uđem u
bar s isključivom namerom da se toliko napijem da ne mogu da gledam, a to su
stvari koje se u udžbeniku psihologije za prvu godinu navode kao rizično
ponašanje.

28. septembar 2006.

Danas je pomenuo Nabokova, pa mislim da treba da zapišem šta izgleda
započinje.
Ne znam kako to da zovem. Stvarno, „to“ nije ništa, samo narativ
rođen u mom izopačenom mozgu – ali kako da ne preskočim u tu dobro
poznatu priču kada likovi, okruženje i mnoštvo detalja ipak jesu isti? (U
učionici, profesorov pogled skreće ka kraju velikog stola, ka crvenokosoj
devojci čiji glas drhti kad god na nju bude red da čita.)
Ovo je apsurdno. Ja sam apsurdna, projektujem sve ovo u čoveka o
kome ne znam ništa, osim kako izgleda dok stoji pred tablom, i običnih
stvari koje svako može da sazna pomoću Gugla. Osećam se kao da sam ga
pokupila iz te učionice, kao da mu radim ono što je S. radio meni. Ali zar
ne treba da u ovom scenariju profesor bude kao S.?
Počela sam da se oblačim kao kad mi je bilo petnaest godina, u
danima kada znam da ću ga videti – bebi-dol haljine i konvers patike, i
kosa u pletenicama – kao da će on, kada me vidi u mom najboljem izdanju
nimfice, shvatiti šta sam i za šta sam sposobna, što će reći... verovatno sam
zapravo i zvanično LUDA.
„Ta mi je jedna od najdražih“, rekao je danas za Bledu vatru (ne
za Lolitu – možete li da zamislite da kaže to za Lolitu?). Ništa bitno.
Nedužan komentar. Svi profesori engleskog vole taj roman. Ali, kad sam
čula ovog profesora da to kaže, ovog za kojeg sam zaključila da je poseban,
to odjednom postaje otkrovenje.
 Čujem reči Bleda vatra i moram da mislim na S. koji mi daje svoj
primerak i govori mi da okrenem stranu 37. I kako sam se osećala kad sam
našla svoje ime na stranici: Moja mračna Vaneso.
I eto tako, moj um uspostavi novu vezu između likova. Ponekad mi
se stvarno čini da je to prokletstvo, što mogu da prikačim značenje bilo
čemu.

Atlantika ima tri bara: jedan u koji odlaze studenti, s kraft pivom na točenje i čistim
podovima; tavernu sa stolovima za bilijar i teglama barenih jaja; i bar gde se služe
i ostrige, na samoj ivici luke, gde dolaze pijani ribari da se bodu noževima. Bridžet
i ja idemo samo u studentski bar, ali ona je čula da se u taverni subotom uveče
organizuju igranke.
„Tamo nećemo poznavati nikoga“, kaže. „Bićemo slobodne.“
Ima pravo: mi smo jedine s Atlantike i verovatno smo deset godina mlađe od
svih ostalih, mada je svetlo toliko slabo da ne možemo biti sigurne. Pijemo ledenu
tekilu i nosimo pivske flaše na podijum za igru, pa potežemo dok se vrtimo uz
Kanjea, Bijonse, Šakiru. Toliko smo ošamućene da milujemo jedna drugu, crvena
i plava kosa padaju nam preko lica i u piće. Neki tip pita da li sve radimo zajedno,
a mi se tako sjajno zabavljamo da se ne uvredimo; samo se nasmejemo:
„Možda!“, Kada di-džej počne da pušta tehno, napustimo podijum da bismo
došle do daha i sedamo za bar, gde se pred nama ponovo pojavljuje žestoko piće,
časti tip u kačketu Red soksa i kamuflažnoj jakni.
„Dopada mi se kako se vas dve krećete“, kaže čovek i u jednom užasnom
trenutku to je Krejg, kreten iz kuglane u srednjoj školi; onda trepnem i vidim samo
tipa s rošavim obrazima i zadahom iz usta. Naginje se nad nama dok ne odemo da
igramo samo da bismo mu pobegle. Pred kraj večeri, kad je Bridžet u kupatilu, a ja
se naslanjam na bar, s toliko tekile u sebi da jedva gledam, tip se ponovo pojavljuje.
Ne mogu da ga vidim, ali mogu da ga nanjušim – pivo, cigarete i još nešto, trulež
koja me udara u lice kad me pogladi po zadnjici. „Tvoja drugarica je slatka“, kaže
on, „ali ti izgledaš kao bolja zabava.“
Čekam sekundu, dve, tri, obuzeta onim istim bezumnim osećanjem koje sam
doživela i sa deset godina, kad su mi vrata maminog auta ukleštila prst, a ja sam,
umesto da vrisnem od bola, stajala i mislila: Pitam se koliko ću moći da izdržim
ovo. Onda otresam njegovu ruku i kažem mu da odjebe; on me naziva kučkom.
Bridžet stiže iz kupatila i vadi ključeve, a drugom rukom mlatara pred njegovim
licem malom flašom piva, a on i njoj kaže da je kučka. Tokom celog puta do
kuće ošamućene smo od straha, držimo se za ruke i svaki čas se osvrćemo.
U stanu, Bridžet se obeznani na kauču, grleći činiju makarona sa sirom. Ja se
zatvorim u kupatilu i pozovem Strejna. Uključuje se glasovna pošta, pa zovem
ponovo i ponovo sve dok se ne javi, glasa promuklog od sna.
„Znam da je kasno“, kažem.
„Jesi li pijana?“
„Definiši pijana.“
„Jesi pijana.“
„Neko me je dodirivao.“
„Šta?“
„Muškarac. U baru. Uhvatio me je za dupe.“
S druge strane nastupa tišina, kao da on čeka da pređem na stvar.
„Nije me pitao. Prosto je to uradio.“
„Ne moraš da mi ispovedaš svaku sitnicu“, kaže on. „Mlada si. Smeš da se
zabavljaš.“
Pita me da li sam na sigurnom, traži da ga pozovem ujutro, stara se o meni
kao roditelj, zna o meni više od mojih roditelja, s kojima tokom redovnih poziva
nedeljom uveče razgovaram samo o opštim stvarima.
Ležeći na podnim pločicama, sa zgužvanim peškirom ispod glave, ne
odustajem. „Ja sam u haosu“, mrmljam.
„U redu je“, kaže on. Ali ja želim da mi kaže da nisam u haosu. Da sam
predivna, dragocena i jedinstvena.
„Pa, za to si ti kriv, znaš“, kažem.
Pauza. „Dobro.“
„Sve što ne valja sa mnom počelo je od tebe.“
„Nemoj sad da počinjemo.“
„Ti si stvorio ovaj haos.“
 „Dušo, idi da spavaš.“
„Grešim li?“, pitam. „Reci mi da grešim.“ Gledam u vlažnu mrlju koja se širi
po plafonu.
„Znam da ti tako veruješ“, konačno kaže on.

Tokom predavanja, u diskusiji o Oluji, Henri nam kaže da se podelimo u parove.

Za nekoliko sekundi svi se snalaze jedva primetnim gestovima i pogledima.
Privlače stolice jedni drugima, a ja stojim i osvrćem se, tražeći još nekog bez
partnera. Uhvatim Henrijev pogled, lice mu je nekako nežno.
„Vanesa, ovamo“, maše Ejmi Duset. Kad sednem, naginje se prema meni.
„Nisam pročitala“, šapuće. „A ti?“
Sležem ramenima. „Prelistala sam“, slažem. Zapravo sam pročitala dvaput i
pozvala Strejna da pričamo o tome. On mi je rekao da, ako želim da ostavim utisak
na profesora, treba ili da tumačim komad kao postkolonijalistički ili da se našalim
kako ga je sigurno napisao Fransis Bejkon. Kad sam pitala ko je Fransis Bejkon,
nije hteo da mi kaže. „Neću ja sve da ti uradim“, rekao je. „Potraži sama.“
Sada, dok prepričavam radnju Ejmi, krajičkom oka vidim Henrija kako ide
od para do para. Kad mi priđe dovoljno blizu, podignem glas do neprirodno
vedrog i prodornog: „Ali zapravo nije ni bitno o čemu je drama, jer je nije napisao
Šekspir nego Fransis Bejkon!“
Henri se na to nasmeje – istinski, glasno, iz stomaka.
Na kraju časa zaustavlja me pre nego što izađem i predaje mi moj seminarski
rad o Laviniji iz Tita Andronika. Najviše sam pisala o njenom iščupanom jeziku i
odsečenim šakama, o njenom ćutanju, o nemogućnosti jezika pred silovanjem.
„Odlično urađeno“, kaže. „A dopala mi se i šala. Sa časa, ne iz rada.“ Pocrveni,
ali nastavlja. „U radu nisam video nijednu šalu, ali možda su mi promakle.“
„Ne, nije bilo šala.“
„Dobro je“, kaže, sad mu je pocrveneo čak i vrat.
Strašno sam nervozna pred njim, jedva čekam da se udaljim. Trpam
seminarski rad u džep jakne i prebacujem ranac preko jednog ramena, ali on me
opet zaustavlja. „Ti si četvrta godina, je li tako? Jesi li se prijavila za postdiplomske
studije?“
To je toliko neočekivano pitanje da se iznenađeno nasmejem. „Ne znam.
Nisam ništa planirala.“
„Trebalo bi da razmisliš“, kaže Henri. „Već samo na osnovu tog rada“,
pokazuje seminarski u mom džepu, „bila bi odličan kandidat.“
Ponovo čitam seminarski rad dok idem kući, razmišljam prvo o Henrijevim
komentarima na margini, a potom o mojim rečenicama koje je komentarisao,
pokušavam da nađem taj navodni potencijal. Rad sam napisala na brzinu, u prvom
pasusu vidim tri slovne greške, zaključak je tanak. Strejn bi mi dao četvorku.

U prvoj nedelji novembra Strejn rezerviše mesta u skupom restoranu nešto dalje
niz obalu i uzima sobu u hotelu. Kaže mi da se lepo obučem, pa uzimam crnu
svilenu haljinu s bretelama, jedinu lepu stvar koju imam. Restoran ima Mišlenove
zvezdice, kaže Strejn, a ja se pretvaram da znam šta to znači. Nalazi se u
preuređenom ambaru s ispranim drvenim zidovima i sačuvanim gredama,
stolnjaci su beli, a stolice presvučene mrkom kožom. Jelovnik je pun školjki sa
šparglom i ramsteka s guščijom džigericom. Nigde nije navedena cena.
„Ne prepoznajem nijedno jelo.“ Htela sam da zvučim nadureno, ali on to
shvata kao nesigurnost. Kada dođe konobar, Strejn naručuje za oboje – zečje
butove u pršuti, lososa u sosu od nara, panakotu sa šampanjcem za desert. Sve stiže
na ogromnim belim tanjirima, sa savršenom trodimenzionalnom šarom u sredini
koja se jedva može prepoznati kao jelo.
„Kako ti se dopada?“, pita me.
„Nije loše.“
„Nije loše?“
Gleda me kao da sam nezahvalna, što i jesam, ali nemam snage da glumim
zbunjenu seljančicu punu divljenja pred otmenim svetom. Odveo me je u neki
sličan restoran u Portlandu za moj rođendan. Tada sam se ponašala ljupko, divila
sam se hrani, šaputala mu: Osećam se vrlo otmeno. Sada gurkam panakotu po
tanjiru i drhtim u letnjoj haljini, gole ruke su mi naježene.
 On sipa oboma još vina. „Da li si razmišljala o tome šta ćeš raditi kad
diplomiraš?“
„To je grozno pitanje.“
„Samo ako nemaš plan.“
Izvlačim kašičicu iz usta. „Treba mi još vremena da odlučim.“
„Imaš još sedam meseci.“
„Ne, mislila sam na dodatnu godinu. Možda treba da padnem sve ispite kako
bih imala više vremena.“
On me strogo gleda.
„Mislila sam“, kažem polako, vrteći kašičicom po panakoti koja se polako
pretvara u kašu, „ako ne smislim ništa, mogu li da dođem kod tebe? To kao
rezervni plan.“
„Ne.“
„Nisi čak ni razmislio.“
„Ne moram da razmišljam. Besmislena ideja.“
Ostavim pribor, prekrstim ruke.
On se naginje ka meni, saginje glavu, utišava glas. „Ne možeš da se useliš kod
mene.“
„Nisam ni pominjala useljenje.“
„Šta bi tvoji roditelji pomislili?“
Sležem ramenima. „Ne moraju ništa da znaju.“
„Ne moraju ništa da znaju“, ponavlja on, vrteći glavom. „Pa, komšije u
Norambegi svakako bi primetile. A šta bi pomislili kad bi videli da živiš sa mom?
I dalje pokušavam da se oslobodim onoga što se desilo ranije, neću da se ponovo
uvalim.“
„Dobro“, kažem. „Nema veze.“
„Biće sve u redu“, kaže on. „Nisam ti ja potreban.“
„Rekla sam dobro. Zaboravi da sam išta pomenula.“
Vidim da je ljut. Uvredio se što sam to pomenula, što sam uopšte poželela
takvo nešto, i sad sam i ja ljuta – što sam još toliko posvećena njemu, što sam još
dete. Nisam ni blizu ispunjenju proročanstva koje mi je izrekao pre mnogo godina,
da ću do dvadesete imati deset ljubavnika, život u kome će on biti jedan od
mnogih. Imam dvadeset jednu godinu i još samo njega.
Kad donesu račun, zgrabim ga da vidim iznos: 317 dolara. Neverovatna svota
za jedan jedini obrok, ali ne kažem ništa, već gurnem račun preko stola ka njemu.
Posle večere odlazimo na koktel u bar iza ugla. Ima zamračene prozore i
debela vrata, unutra je polumračno. Sedimo za malim stolom u uglu, a konobar
toliko dugo gleda moje isprave da se Strejn iznervira. „Dobro, mislim da je to bilo
dosta“, kaže. Pored nas sede dva sredovečna para i pričaju o putovanjima po svetu,
Skandinavija, Baltik, Sankt Peterburg. Jedan muškarac kaže drugom: „Treba da
odeš tamo. Nije ni nalik na ovo ovde. Ovo ovde je sranje. Treba da odeš tamo.“ Ne
znam šta je za njega sranje – Mejn, Amerika, ili možda samo ovaj bar.
Strejn i ja sedimo tako da nam se kolena dodiruju. Dok prisluškujemo parove,
on mi spušta ruku na butinu. „Kako ti se dopada piće?“ Naručio nam je sazerak
koktel. Meni ima ukus kao običan viski.
Zavlači mi ruku sve više uz butinu, palcem gladi ivicu gaćica. Ima erekciju:
vidim po tome kako se meškolji i nakašljava. Znam i da voli da me dodiruje u
blizini muškaraca svojih godina i njihovih žena.
Pijem još jedan koktel, pa još jedan, i još jedan. Strejn ne vadi ruku između
mojih nogu.
„Sva si se naježila“, mrmlja. „Kakva to devojka ne nosi čarape u novembru?“
Poželim da ga ispravim: Kaže se najlonke – niko to ne zove čarape, kao da su
štrikane, ali on sam sebi odgovara.
„Nevaljala devojka, eto kakva.“
U hotelu čekam malo dalje dok se on prijavljuje na recepciji. Gledam prazan
pomoćni pult, slučajno srušim hrpu brošura. „Mislim da mi je tip na recepciji
namignuo“, kaže Strejn u liftu. Ljubi me baš kad stignemo na naš sprat, kao da želi
da neko čeka s druge strane vrata, ali hodnik je prazan.
„Muka mi je.“ Ščepam kvaku i drmusam. „Hajde, otvori se.“
„To nije naša soba. Zašto dozvoljavaš sebi da se tako napiješ?“ Vodi me kroz
hodnik pa u sobu, a ja jurnem u kupatilo, kleknem na pod i obgrlim šolju. Strejn
me gleda s vrata.
„Večera od sto pedeset dolara ode u klonju“, kaže.
 Suviše sam pijana za seks, ali on ipak pokušava. Glava mi se klati na jastuku
dok mi on širi noge. Poslednje čega se sećam je da sam rekla da me ne dira. Mora
da je poslušao: budim se u donjem vešu.
Ujutro, dok me vozi nazad na Atlantiku, na radiju puštaju Brusa
Springstina, Crvenokosa žena. Strejn me gleda ispod oka, prepredeno se smeši
stihovima, pokušava i mene da navede da se osmehnem.

Slušaj me, daso,

Život ti je prazan
Dok ne klekneš i okusiš
Crvenokosu ženu.

Naginjem se i gasim radio. „Odvratno.“

Posle nekoliko kilometara tišine, on progovara. „Zaboravio sam da ti kažem,
nova savetnica u Brouiku udata je za profesora na tvom koledžu.“
Suviše sam mamurna da bih slušala. „Zanimljivo“, mrmljam, obraza
naslonjenog na hladan prozor, dok obala leti kraj nas.

Henrijeva kancelarija je na četvrtom spratu najveće zgrade u kampusu, betonske i

brutalističke, najvećeg rugla Atlantike. Tu je smeštena većina odseka; četvrti sprat
pripada profesorima engleskog, otvorena vrata otkrivaju pisaće stolove, fotelje i
prepune police za knjige. Svaka me podseća na Strejnovu – sa sofom koja grebe i
mutnim staklom na prozoru. Kad god idem ovim hodnikom, vreme mi deluje
spljošteno, kao da je mnogo puta presavijano jedno preko drugog, kao kad se
pravi ždral od lista papira.
Henrijeva vrata su odškrinuta, kroz tih nekoliko centimetara vidim ga kako
sedi za stolom i gleda nešto na laptopu. Kad kucnem na dovratak, on se trgne i
brzo pritisne razmaknicu na tastaturi da zaustavi video.
„Vanesa“, kaže i otvara vrata. U glasu mu se oseća prizvuk kao da mu je drago
što vidi baš mene a ne nekog drugog. Kancelarija mu je još prazna, kakva je bila i
kad sam zavirila unutra pre početka semestra. Nema tepiha, ničeg na zidovima,
jedino je počeo da se pojavljuje sitan nered. Pojedinačni papiri rasuti su po stolu,
knjige nasumično leže po policama, a prašnjavi crni ranac visi s ugla ormarića za
spise, okačen o jednu naramenicu.
„Jeste li zauzeti?“ pitam. „Mogu da dođem drugi put.“
„Ne, ne. Samo pokušavam da uradim ponešto.“ Oboje pogledamo video
zaustavljen na ekranu laptopa, tip s gitarom zamrznut u pola
pokreta. „Pokušavam je ključna reč“, dodaje on i pokazuje mi stolicu. Pre nego što
sednem, odmerim koliko je udaljena od stola – blizu je, ali ne toliko da bi mogao
da pruži ruku i iznenada me dodirne.
„Imam ideju za završni rad“, kažem, „ali morala bih da koristim knjigu koja
nije uključena u obaveznu literaturu.“
„Šta imaš na umu?“
„Ovaj, Nabokova. Uticaji Šekspira u Loliti?“
Na prvoj godini, na predavanju o nepouzdanim pripovedačima, rekla sam da
je Lolita ljubavna priča, a profesorka me je smesta prekinula. „Reći za taj roman
da je ljubavna priča ukazuje na nepromišljeno i pogrešno tumačenje.“ Nije mi
dozvolila ni da završim ono što sam htela da kažem. Otad se više nisam usudila da
pomenem Lolitu ni na jednom predmetu.
Međutim, Henri samo prekrsti ruke na grudima i zagleda se u mene. Pita me
kakve veze vidim između Lolite i drama koje smo čitali, a ja objašnjavam paralele
koje sam našla: Lavinija iz Tita piše imena silovatelja u prašini, a silovana siroče
Lo mršti se na predlog da isto to uradi ako joj neki neznanac ponudi slatkiš; Falstaf
iz Henrija IV mami Hala od porodice, onako kako pedofil mami zalutalo dete;
devičanski simbolizam maramice s jagodama u Otelu i pidžama s jagodama
koju Hambert daje Lo.
Kod ovog poslednjeg, Henri se mršti. „Ne sećam se tog detalja o pidžami.“
Zaustavljam se, u sebi listam roman, pokušavam da se setim tačne scene, je li
to pre nego što je njena majka umrla, ili je u prvom hotelu u kome Lo i Hambert
odsedaju zajedno, na samom početku njihovog prvog zajedničkog putovanja. A
onda se trgnem. Setim se Strejna kako vadi pidžamu iz fioke, osećanja dodira
tkanine među prstima, kako sam se presvlačila u kupatilu, jakog svetla i hladnih
pločica na podu. Kao scena iz filma koji sam gledala pre mnogo godina, nešto što
se posmatra sa sigurne razdaljine.
Trepćem. Henri me posmatra bledim očima, usne su mu malo razmaknute.
„Jesi li dobro?“, pita.
„Možda sam to pogrešno zapamtila“, kažem.
On kaže da ništa ne smeta i da mu zamisao zvuči dobro, izvanredno, svakako
je ubedljivo najbolja tema koju je do sada čuo, a skoro svi su već došli sa svojim
predlozima.
„Znaš“, kaže, „u Loliti najviše volim onu rečenicu o maslačcima.“
Za trenutak razmišljam, pokušavam da se setim... maslačak, maslačak. Mogu
da zamislim tu rečenicu na stranici, bliže početku romana, kada su u Ramsdejlu,
njena majka još je živa. „Većina maslačaka pretvorila se iz sunca u mesec.“
„Sunce i mesec“, kažem.
Henri klima glavom. „Pretvorili su se iz sunca u mesec.“
Za trenutak kao da su nam umovi povezani, kao da je žica ispuzala iz moje
glave i usadila se u njegovu, oboje vidimo istu sliku, izniklu u oba mozga. Čini mi
se čudno što je njegova omiljena rečenica u čitavom sumornom romanu nešto tako
nedužno. Nikakvi opisi Lolitinog podatnog malog tela ili Hambertovi pokušaji
opravdavanja, nego neočekivano ljupka slika korova u prednjem dvorištu.
Henri zavrti glavom i žica između nas pukne, trenutak je prošao. „U svakom
slučaju“, kaže, „to je dobra rečenica.“

17. novembar 2006.

Upravo sam punih pola sata razgovarala s profesorom o Loliti. Rekao mi
je svoju omiljenu rečenicu („Većina maslačaka pretvorila se iz sunca u
mesec“, str. 73). U jednom trenutku rekao je „nimfica“, a kad sam čula tu
reč, poželela sam da ga rastrgnem i pojedem.
Osetio je da ima nečeg čudnog u meni, u tome koliko duboko
poznajem roman. Kada sam pomenula neki sitan detalj – da je Hamberta
prva žena privlačila zbog toga kako joj je stopalo izgledalo u crnoj
somotskoj papuči – profesor je pitao: „Da li to čitaš za neki drugi predmet
 ili...“ Drugim rečima, kako to da tako dobro poznajem knjigu. Rekla sam
mu da je moja. Da pripada meni.
„Znate kako ponekad neka knjiga postane vaša?“ pitala sam.
A on je klimnuo glavom, kao da tačno razume.
Sigurna sam da su mu namere potpuno čiste, da misli da sam bistra
devojka s dobrim zapažanjem, ali onda dođu ovakvi trenuci: pre nego što
ću izaći iz njegove kancelarije, gledao me je kako oblačim kaput. Nisam
mogla da nađem rukav, malo sam se spotakla dok sam pipala tražeći ga.
On je tada načinio sasvim mali pokret, kao da će da mi pomogne, ali se
zaustavio, obuzdao se. Ali oči su mu bile meke, tako meke. S. je jedina
osoba koja me je do sada tako gledala.
Jesam li pohlepna ili poremećena? Posle veze s profesorom, ostavite
me na miru. Munja ne udara dvaput... itd. Ali, ako se desi, da li bi se to
uopšte smatralo za istu stvar? Osnovne činjenice mnogo su prihvatljivije:
dvadeset jedna umesto petnaest, trideset četiri umesto četrdeset dve. Dvoje
saglasnih odraslih osoba. Skandal ili veza, ko će to da odredi?
Očigledno brzam, ali svesna sam šta sam, šta mogu da postanem.

Tokom stažiranja u izdavačkoj kući, pripremamo se za dolazak istaknutog

pesnika koji dolazi u grad za promociju knjige. Džim, on je drugi stažista, i ja
provodimo dve nedelje pripremajući materijale, pokazujući to našem šefu i
pomoćniku direktora, potom menjamo, onda menjamo opet. Kada me pitaju da li
želim da idem u Portland da dočekam pesnika na aerodromu, jedva dočekam.
Planiram šta ću obući, pravim spisak tema za razgovor tokom jednočasovne
vožnje do kampusa. Čak i odštampam nekoliko svojih najboljih pesama za slučaj
scenarija iz snova u kome se on zainteresuje za mene, mada mi to deluje izuzetno
uobraženo.
Dan pre dolaska pesnika, Ajlin, direktorka izdavaštva, nađe me u kuhinji kako
sipam vodu u električni bokal.
„Zdravo, Vanesa“, kaže, toliko otežući samoglasnike da zvuči kao da me teši
zbog neke tragedije. Nisam ni znala da mi zna ime. Nije mi se nijednom obratila
od prošlog proleća, kad sam došla na razgovor za posao.
 „Dakle, Robert sutra dolazi“, kaže. „Znam da si rekla da ćeš ga dočekati na
aerodromu, ali Robert ume da bude pomalo, znaš...“ Gleda me s očekivanjem.
Pošto je belo gledam, nastavlja šapatom. „Ume da bude napadan. Znaš na šta
mislim – ruke.“
Iznenađeno trepćem, još držeći bokal za vodu. „Oh, dobro.“
„Na prošloj promociji koju smo pravili za njega desio se incident, mada je to
možda prejaka reč. Ništa strašno, stvarno. Ali možda bi bilo dobro da ga se kloniš.
Za svaki slučaj. Razumeš li šta hoću da kažem?“
Lice mi gori, klimam tako žestoko da voda pljuska iz bokala. Ajlin, takođe,
pocrveni. Izgleda da joj je užasno neprijatno što mi ovo govori.
„Dakle, da ne idem po njega na aerodrom?“ pitam, uverena da će reći naravno
da idem, ali umesto toga, Ajlin pravi grimasu, kao da ne želi da kaže ne, ali ipak će
morati.
„Mislim da je tako najbolje. Mislila sam da pitam Džejmsa da li bi pristao.“
Umalo da pitam koji Džejms, a onda shvatim da misli na Džima.
„Hvala ti na razumevanju, Vanesa“, nastavlja Ajlin. „To mi mnogo znači.“
Do kraja radnog dana sređujem poslate priloge, čitam ih, ali ništa ne pamtim,
srce mi lupa i zubi mi cvokoću. Još se ježim od načina na koji je Ajlin rekla „bilo
bi dobro da ga se kloniš“. Stalno je ponovo čujem. Način na koji je to rekla zvučao
je kao da sam ja nekakav faktor rizika.

* * *

Do kraja semestra potrošim zalihu trave, prestanem da pijem tako mnogo. To se

dešava slučajno, saznanje da sam trezna već nedelju i po a da se nisam ni potrudila.
Perem sudove, ribam kupatilo. Čak redovno nosim veš na pranje i ne dozvoljavam
da stignem do tačke kada moram da nosim bikini umesto gaćica.
Stalno srećem Henrija Plaua u kampusu. Tri puta nedeljno mimoiđemo se u
studentskom centru. Ja sređujem knjige, jer radim u biblioteci, a on se pojavi iza
ugla i umalo da se sudari s mojim kolicima. On je tri mesta ispred mene u redu u
kafiću ispod mog stana, a meni želudac zatreperi što je tako blizu mestu gde
spavam. Ponekad, kad se mimoiđemo, obratim mu se, postavljam glupa pitanja o
seminaru za koja već znam odgovor. Jednog dana kad ga sretnem, pružim ruku i
u šali ga pljesnem po mišici, a on se iznenađeno nasmeši. Nekim danima, kad mi se
čini da sam se ponašala suviše napadno, prosto ga ignorišem, pravim se da ga
nisam primetila. Ako me on prvi pozdravi, zaškiljim u njega.
Seminarski rad za njega ostavila sam poslednji, završila sam ga u petak po
podne poslednje nedelje. Papir je još topao od štampača dok žurim kroz kampus,
kraj praznih parkinga i zamračenih zgrada, da ga uhvatim dok je još u kancelariji.
Kad uđem u hodnik odseka za engleski, sva vrata su zatvorena – uključujući i
Henrijeva, ali ja znam da je unutra. Proverila sam dolazeći i videla da mu je prozor
osvetljen.
Umesto da kucam, samo gurnem rad ispod vrata, nadajući se da će ga on
videti, primetiti moje ime na prvoj strani i požuriti da izađe. Zadržavam dah i gle,
kvaka se pomera, vrata se otvaraju.
„Vanesa.“ Opet kaže moje ime onako zadivljeno. Podiže seminarski rad s
poda. „Kako si uradila? Jedva čekam da ga pročitam.“
Sležem ramenima. „Nemojte očekivati mnogo.“
On prelista prvih nekoliko strana. „Naravno da očekujem mnogo. Sve što si
dosad napisala bilo je sjajno.“
Stojim na vratima, nisam sigurna šta treba da radim. Kad je rad predat i
semestar završen, više nemam izgovora da pričam s njim. On sedi okrenut ka
meni, malo nagnut napred, to je držanje osobe koja želi da ostanem. Ali mora to
da kaže. Gledamo se u oči.
„Izvoli, sedi“, kaže on. To je poziv, ali i dalje sve zavisi od mene. Odlučujem
da sednem, da ostanem, i za trenutak oboje ćutimo, sve dok ja ne pokažem,
smešeći se – mislim da je to zaista velikodušno – sada pretrpane police za knjige.
„Kancelarija vam je u haosu.“
On se opusti. „Stvarno jeste.“
„Ne kritikujem vas. I ja sam neuredna.“
On gleda hrpu kartonskih fascikli koja preti da se sruši, na neinstalirani
štampač na ivici stola i žice koje vire iz njega. „Govorim sebi da mi se ovako više
dopada, ali verovatno se zavaravam.“
 Ugrizem se za usnu, setim se koliko sam puta to govorila Strejnu. Prelećem
pogledom po kancelariji, vidim najvišu policu na kojoj među knjigama stoje dve
neotvorene flaše piva. „Krijete piće ovde.“
On prati moj pogled. „Ako sam hteo da ga krijem, bilo bi vrlo neuspešno.“
Ustaje i okreće flaše da vidim etikete: ŠEKSPIROVO PI VO.
„Ah, štreberska cuga.“
„Moram reći da je to poklon“, smeši se on.
„Za kakvu priliku ih čuvate?“
„Nisam siguran da ih čuvam za nešto posebno.“
Očigledno je šta ću sledeće reći. On kao da zadržava dah dok čeka da čuje reči.
„Pa, kako bi bilo sada?“
Kažem to u šali, on lako može da kaže: Vanesa, mislim da to nije dobra
ideja. Možda bi to i rekao da je umesto mene neki drugi student. Ali on se i ne
pretvara da razmišlja. Samo podiže ruke, kao da sam ga dovela u bezizlazan položaj
i više ne može da se opire.
„Što da ne?“, kaže.
Onda ja vadim svoje ključeve, jer imam otvarač za flaše kao privezak, i
kucnemo se bocama, a pena od mlakog piva popne mi se u nos. Kad ga gledam
kako pije, osećam se kao da virim kroz zavesu. Vidim ga u baru, kod kuće, sedi na
kauču, leži u krevetu. Pitam se da li pregleda radove do kasno u noć, da li moj drži
na dnu gomile, namerno ga čuva za kraj.
Ne – on nije takav. On je dobar, pravi dečačić, smeteno mi se smeši pre nego
što potegne iz boce. Ja imam zadnje namere. Ja izopačujem, mamim ga u klopku.
Umalo da mu kažem da se pribere, da ne bude toliko naivan. Henri, ne možeš da
piješ pivo u kancelariji sa studentkinjom. Zar ne razumeš koliko je to glupo, koliko
lako bi mogao da upadneš u nevolju?
Pita me hoću li slušati njegov predmet o gotici sledećeg semestra, a ja kažem
da nisam sigurna, još nisam odabrala nijedan predmet.
„Treba to da obaviš“, kaže on. „Ponestaće ti vremena.“
„Uvek to ostavljam za poslednji trenutak. Takva sam, sjebana.“ Podignem
bocu i otpijem veliki gutljaj. Sjebana. Dopada mi se kako to mora zvučati Henriju,
koji je proveo mnogo vremena hvaleći moju pamet.
 „Izvinite što sam tako drska“, dodajem.
„U redu je“, kaže on i vidim blagu promenu u izrazu lica, nagoveštaj
zabrinutosti.
Pita me za druge predmete, za moje planove za budućnost. Jesam li razmislila
o postdiplomskim studijama? Sad je prekasno da se prijavljujem za jesen, ali mogla
bih da počnem pripreme za sledeću godinu.
„Ne znam“, kažem. „Moji roditelji ni studirali nisu.“ Nisam sigurna kakve to
veze ima, ali Henri klima glavom kao da razume.
„Nisu ni moji.“
Ako odlučim da se prijavim, kaže, on će mi pomoći da se snađem u postupku,
a moj mozak kači se za tu reč – snađem. Vidim mapu raširenu preko pisaćeg stola,
naše glave pognute nad njom. Smislićemo kako to da uradimo, Vanesa. Ti i ja.
„Sećam se koliko mi je bilo zastrašujuće kada sam prvi put razmišljao o upisu“
kaže Henri. „Delovalo mi je kao da sam se uputio u potpuno nepoznatu teritoriju.
Znaš, pre dolaska ovamo proveo sam godinu dana u privatnoj školi, i bilo mi je
veoma čudno da predajem toj deci. Ponekad mi se činilo kao da su već na rođenju
dobila privilegije.“
„Išla sam u takvu školu“, kažem ja. „Dve godine, doduše.“
Pita me koja je to škola, a kad kažem Brouik, deluje iznenađeno. Spušta pivsku
flašu na sto, pljesne rukama. „Brouik? U Norambegi?“
„Čuli ste za nju?“
Klima glavom. „Baš čudno. Ja, ovaj...“
Čekam da kaže, a pivo mi stoji u ustima, odjednom mi se grlo steglo i ne mogu
da gutam. „Poznajem nekog ko tamo radi“, kaže on.
Mene hvata nalet mučnine, a ruke mi tako drhte da srušim flašu dok
pokušavam da je spustim na pod. Gotovo je prazna, ali nešto malo ipak se prospe
na tepih.
„Jao, izvinite“, kažem, podižem bocu, ponovo je srušim, onda odustanem i
bacim je u korpu za otpatke.
„Ne smeta.“
„Prosulo se.“
 „Ne smeta.“ Smeje se kao da sam šašava, a kada zabacim kosu s lica, vidi da
plačem, ali to nije normalan plač. To su samo suze odjednom na mojim obrazima.
Čak nisam ni sigurna da li potiču iz očiju kad tako plačem. Deluje mi kao da
izbijaju iz kože, kao iz sunđera.
„Veoma mi je neprijatno“, kažem i brišem nos nadlanicom. „Ja sam idiot.“
„Nemoj.“ On zbunjeno vrti glavom. „Ne govori to. Ti si sasvim u redu.“
„Šta radi taj vaš prijatelj? Je li profesor?“
„Ne, ona je...“
„Ona? Prijateljica?“
On klima glavom i izgleda tako zabrinuto da sam sigurna da mogu da mu
priznam bilo šta, a on će me saslušati. Već osećam njegovu dobrotu, pre nego što
išta kažem.
„Poznajete li još nekoga ko tamo radi?“, pitam.
„Nikoga. Vanesa, šta nije u redu?“
„Profesor s Brouika me je silovao“, kažem. „Kad mi je bilo petnaest godina.“
Zaprepašćena sam kako sam glatko slagala, mada ne znam da li zaista lažem ili
samo ne govorim istinu. „On još radi tamo“ kažem. „Pa kad ste rekli da poznajete
nekoga, malo sam se... uspaničila.“
Henri prinosi ruke licu, ustima. Uzima pivo, ponovo ga spušta. Konačno
dolazi do reči. „Zaprepašćen sam.“
Zaustim da objasnim, da kažem da sam preterala, da nije trebalo da koristim
tu reč, ali on me preduhitri.
„Imam sestru“, kaže. „I njoj se desilo nešto slično.“
Gleda me krupnim žalosnim očima, svaka crta na njegovom licu je ublažena
verzija Strejna. S lakoćom ga zamišljam kako se spušta na kolena, stavlja mi glavu
u krilo, samo ne nariče kako će me na kraju upropastiti, nego očajava što je neko
to već učinio.
„Žao mi je, Vanesa“, kaže. „Mada znam da ti to sigurno ne pomaže. Ali veoma
mi je žao.“
Za trenutak oboje ćutimo, on se naginje ka meni kao da bi želeo da me uteši
– ta dobrota je kao voda u kadi, talasa mi se oko ramena, mlečna i mlaka. To je više
nego što zaslužujem.
 Ne podižem pogled s poda. „Molim vas, nemojte reći vašoj prijateljici za to.“
Henri odmahuje glavom. „Ne bih ni pomislio.“

Dan posle Božića vozim do Strejnove kuće, puštam Fionu Epl i pevam dok me ne
zaboli grlo. Dok vozim ulicama Norambege, spustim se u sedištu što više mogu,
auto ostavljam na parkingu biblioteke preko puta njegove kuće i trčim ka njegovim
vratima, držeći kapuljaču preko lako prepoznatljive kose – sve su to mere opreza
koje je Strejn uveo, a ja ih se pridržavam već toliko dugo da više i ne razmišljam o
tome.
Našavši se unutra, postajem prevrtljiva, izbegavam njegove ruke i ne gledam
ga u oči. Bojim se da je saznao šta sam rekla Henriju. Postoji mogućnost da je
Henri ipak rekao toj prijateljici, a ona je rekla još nekome u Brouiku; glasine bi
vrlo brzo dospele i do Strejna. Takođe, postoji mogućnost za koju znam da je
nemoguća, ali ipak pomalo verujem u nju: da on zna sve što ja kažem i uradim, da
ima sposobnost da mi čita misli.
Kad me iznenadi upakovanim poklonom, u prvi mah ga ne uzimam, plašim
se da je klopka, da ću otvoriti kutiju, a unutra će biti cedulja s rečima: Znam šta si
uradila. Još nikad nisam dobila božićni poklon od njega.
„Pa hajde“, smeje se on i pritiska mi poklon na grudi.
Ja gledam u paket, kutija kao za odeću uvijena u debeli zlatni papir sa crvenom
mašnom, očigledno delo prodavca u radnji. „Ali ja tebi ništa nisam kupila.“
„Nisam ni očekivao.“
Polako cepam papir. Unutra je debeli džemper, tamnoplavi s drap žakar
šarom oko vrata. „Au!“ Vadim ga iz kutije. „Divan je.“
„Zvučiš iznenađeno.“
Navlačim džemper preko glave. „Nisam znala da obraćaš pažnju na to kakvu
odeću volim da nosim.“ Glupe reči. Naravno da obraća pažnju. On zna sve o meni,
sve što sam ikada bila i sve što ću biti.
Spremio je pastu sa crvenim sosom – za promenu jednom nema jaja na tostu
– i stavlja tanjire na bar, ređa escajg i čak savijene salvete, kao u restoranu. Pita me
šta ću slušati sledećeg semestra, uzdržava se od uobičajenih kritika kurseva i
literature. Kad mu kažem o završnom radu za Henrijev predmet, prekine me.
„To je taj profesor“, kaže. „Specijalizovan za britansku književnost, došao je
iz Teksasa? To je on. Njegova žena je ona nova savetnica koju su doveli ovamo.“
Ujedem se za jezik, jako. „Žena?“
„Penelopi. Tek je diplomirala, ima licencu socijalnog radnika – šta god to
značilo.“
Ja prestajem da dišem između udaha i izdaha.
Strejn kucne viljuškom o moj tanjir. „Jesi li dobro?“
Klimam glavom i teram sebe da progutam zalogaj. Poznajem nekoga ko tamo
radi. Tako je rekao. Poznanik. Ili sam pogrešno zapamtila? Ali zašto bi lagao?
Možda me je toliko žalio da nije želeo da pominje neku drugu ženu. Ali pomenuo
je sestru – osim toga, to se desilo pre nego što sam uopšte pomenula silovanje. Pa
zašto bi onda lagao?
Pitam kakva je ona, najbanalnije pitanje koje mogu da smislim, jer se ne
usuđujem da pitam ono što me zaista zanima – kako izgleda, da li je elegantna,
kako se oblači, da li priča o njemu – ali iako se uzdržavam, Strejn ipak zna. Vidi to
na meni, načuljene uši i naježen vrat.
„Vanesa, drži se dalje od njega“, kaže.
Pravim grimasu, glumeći uvređenost. „Šta to govoriš?“
„Budi dobra“, kaže on. „Znamo šta si sve u stanju da uradiš.“
Kad završimo jelo i ostavimo posuđe u sudoperi, krećem ka stepeništu, ka
spavaćoj sobi, ali on me zaustavlja.
„Moram nešto da ti kažem“, kaže. „Hodi ovamo.“
Dok me vodi u dnevnu sobu, ponovo mislim da je sigurno to, sad će kazati da
je čuo. Zato je i pomenuo Henrija – postepeno me navodi. Ali, kada me posadi na
kauč, upozorava me da će to što ima da mi kaže zvučati gore nego što zaista jeste,
da je reč o nesporazumu, nesrećnom spletu okolnosti.
Sve je to toliko drugačije od onoga što očekujem, da ga prekidam. „Čekaj,
dakle, nije reč o nečemu što sam ja uradila?“
 „Ne, Vanesa. Ne vrti se sve oko tebe.“ Uzdahne i provuče prste kroz kosu.
„Izvini. Nervozan sam, mada ne znam zbog čega. Ako iko može da razume ovo,
onda si to ti.“
Kaže da se u Brouiku desio incident. Još u oktobru, u njegovoj učionici, tokom
perioda za konsultacije. Razgovarao je s učenicom koja je imala pitanja o
seminarskom radu. Uvek je imala pitanja o svemu, ta mala. Najpre je mislio da je
samo uplašena, da brine za ocene, ali, kad je počela sve češće da dolazi i sve duže
da ostaje, shvatio je da je zaljubljena u njega. Iskreno, podsetila ga je na mene –
isto takvo lakoumno držanje, isto otvoreno obožavanje.
Tog oktobarskog popodneva sedeli su za velikim stolom, jedno kraj drugog,
dok je on pregledao njen koncept seminarskog rada. Ona je bila uznemirena,
maltene se tresla od zebnje – zbog ocene, zbog toga što je tako blizu njega – i u
jednom trenutku tokom razgovora on ju je pogladio po kolenu. Hteo je da je time
umiri. Pokušao je da bude ljubazan. Ali devojka se uhvatila tog dodira i pretvorila
ga u nešto ogavno. Počela je da govori prijateljicama da joj se on udvarao i da želi
da spava s njom, da ju je seksualno maltretirao.
Podižem ruku da ga prekinem. „Koju ruku si koristio?“
On iznenađeno trepće.
„Kad si je dodirnuo. Kojom rukom?“
„Kakve to veze ima?“
„Pokaži mi“, tražim. „Hoću da vidim šta si tačno uradio.“
Teram ga da ponovi čitavu scenu, tu na kauču. Odmaknem se od njega,
ostavljam pristojan razmak, sastavljam kolena i ispravljam leđa – moje telo pamti
to nervozno držanje iz vremena kad sam sedela kraj njega, na samom početku
svega. Gledam ga kako spušta ruku, gladi me po kolenu. Situacija mi je toliko
poznata da mi smesta pozli.
„To nije značilo ništa“, kaže on.
Odgurnem njegovu ruku. „Nije tačno. Tako si počeo i sa mnom, tako si mi
dodirnuo nogu.“
„Nisam.“
„Jesi.“
„Nisam. Ti i ja počeli smo mnogo pre nego što sam te uopšte dotakao.“
 Kaže to toliko silovito da mi je jasno da je mnogo puta to govorio sebi. Ali,
ako nije počelo kad me je prvi put dodirnuo, kad je počelo? Kad mi je rekao,
pijanoj na igranci za Dan veštica, da bi želeo da me stavi u krevet i poljubi za laku
noć, ili kada sam počela da izmišljam razloge da razgovaram s njim posle časa,
kako bismo bili sami, kako bih osećala njegov pogled na sebi? Kad mi je napisao
na konceptu pesme: Vanesa, ova me pomalo plaši, ili prvog dana nastave, kada sam
ga gledala kako drži pozdravni govor, dok mu se licem sliva znoj? Možda se
početak i ne može tačno odrediti. Možda nas je vaseljena sastavila, a mi smo bili
bespomoćni i nedužni.
„To se uopšte ne može porediti“, govori on. „Ta učenica ništa mi ne znači, taj
takozvani fizički dodir ništa ne znači. Desilo se u magnovenju. Svakako ne
zaslužujem da mi zbog toga unište život.“
„Zašto bi ti to uništilo život?“
On uzdahne i zavali se na kauč. „Uprava škole uhvatila se za to. Kažu da
moraju da počnu istragu. Zbog milovanja po kolenu! Puritanska histerija. Kao da
živimo u Sejlemu.“
Netremice ga gledam, čekam da se trgne, ali on deluje nedužno – čelo mu je
naborano od brige, oči iza naočara raširene. Ipak, želim da budem besna. On kaže
da je taj dodir bio beznačajan, ali ja znam koliko značaja može biti u jednom
dodiru.
„Zašto mi to uopšte govoriš?“, pitam. „Želiš da ti kažem da je u redu? Da ti
oprostim? Jer to neću.“
„Ne. Ne tražim da mi oprostiš. Nema šta da mi opraštaš. Ispričao sam ti zato
što želim da razumeš da još živim s posledicama toga što te volim.“
Za trenutak mi dođe da prevrnem očima. Samo trenutak, ali on je ipak
primetio.
„Podsmevaj mi se koliko god želiš“, kaže, „ali pre tebe niko ne bi doneo takav
zaključak. Nikad ne bi poverovali devojčici, a ne meni. To su moje kolege, ljudi s
kojima radim dvadeset godina. Sve to sad ne znači ništa, kad se moje ime
provlačilo kroz blato. Svi misle najgore o meni. Neprekidno me gledaju,
neprekidno sumnjaju. I kakva galama zbog ovoga! Bože, samo sam je potapšao po
kolenu, to se radi bez razmišljanja. A to je postao dokaz moje izopačenosti.“
 Koliko si tačno devojaka tako dodirnuo? Pitanje mi je navrh jezika, ali ne
izgovaram ga. Gutam ga, peče me u grlu, još jedan usijani žar u stomaku.
„Žigosalo me je to što te volim“, nastavlja on. „Više ništa drugo o meni nije
bitno. Jedan prestup definisaće me do kraja života.“
Sedimo u tišini, čuju se samo zvuci kuće – brujanje frižidera, šištanje parnog
grejanja.
Kažem mu da mi je žao. Ne želim da to kažem, ali nekako moram, jer njemu
je neophodno da to čuje, maltene prisiljava me da kažem. Žao mi je što se nikada
nećeš izvući iz duge senke koju bacam. Žao mi je što je to što smo uradili toliko
užasno da ne možeš da se vratiš.
On mi oprašta, kaže da je u redu, a onda pruža ruku i pogladi me po kolenu,
pa shvati šta je uradio, zaustavi se, stegne šaku u pesnicu.
Kad odemo u krevet, na flanelske čaršave, zadržimo odeću na sebi, a ja mislim
na tu devojčicu koju je dodirnuo, bez lica i tela, avet optužbe i predznak
neizbežnog: ja sam sve starija, a svaki novi dan dovodi na svet nove devojčice koje
su mlađe od mene, koje će jednog dana možda dospeti u njegovu učionicu.
Zamišljam ih, sa blistavom kosom i paperjem na rukama, sve dok se ne umorim,
ali čim mi se um smiri, setim se šta je rekao o Henriju, o njegovoj ženi. Novo krilo
lavirinta u kome mogu da zalutam, kad znam šta sam rekla Henriju o Strejnu, i reč
koju sam upotrebila, i sigurno je te večeri otišao kući i ispričao sve svojoj
ženi. Tražila sam da obeća da neće reći, ali to obećanje samo je produžetak njegove
laži. Naravno da će reći ženi. Morao je – a kome bi ona mogla da kaže? Ako je
savetnik u školi, je li obavezna da to prijavi? Usta mi se osuše od pomisli kako mi
se to lako može obiti o glavu. Ne mogu da se izvučem. Bila sam glupa što sam
mislila da mogu da kažem nešto, bilo šta, a da to ne nanese štetu Strejnu.
Oko ponoći čujemo sirene. Najpre tiho, potom sve bliže i bliže, sve dok ne
deluje kao da su tu pred kućom. Za trenutak sam sigurna da dolaze po nas, da će
policija upasti kroz vrata. Strejn ustaje iz kreveta i gleda kroz prozor.
„Ne vidim ništa.“ Uzima džemper i izlazi iz sobe, silazi do ulaznih vrata. Kad
ih otvori, osetimo miris dima, toliko jak da stiže i na sprat, ispunjava kuću.
„Niže u ulici je požar, baš veliki“, dovikuje mi on. Posle nekoliko minuta vraća
se u jakni i čizmama. „Hajde, idemo da pogledamo izbliza.“
 Navlačimo mnoštvo slojeva odeće kako bismo postali anonimni, samo nam
se oči vide iznad šalova. Idemo zavejanim trotoarima, možemo da budemo bilo
ko, možemo da budemo obični. Idemo ka sirenama i dimu, ne nalazimo požar sve
dok ne skrenemo za ugao i ugledamo masonski hram istovremeno u plamenu i
okovan ledom. Šest vatrogasnih kamiona poređano je oko zgrade, sva creva su u
pogonu, ali noć je užasno hladna. Voda se zamrzava čim stigne do kamene
fasade kuće, a plamen nesmetano besni unutra. Što duže vatrogasci pokušavaju da
natope zgradu, ledeni oklop oko nje sve je deblji.
Dok gledamo, Strejn me hvata za ruku u rukavici i čvrsto je steže. Vatrogasci
posle nekog vremena odustaju pa, kao i mi, stoje i gledaju zgradu kako gori –
okuplja se publika, stiže televizijski kombi. Strejn i ja dugo ostajemo tamo, držimo
se za ruke, oboje trepćemo, jer nam oči suze od hladnoće, a suze nam se
zamrzavaju na trepavicama.
Kasnije, u njegovom krevetu, fizički i psihički sam premorena. „Postoji li još
nešto što mi nisi rekao o toj devojci?“, pitam. Pošto ne odgovara, pitam otvoreno:
„Jesi li je tucao?“
„Pobogu, Vanesa.“
„U redu je ako jesi“, kažem. „Oprostiću ti. Ali moram da znam.“
On se okrene ka meni i obuhvati mi lice dlanovima. „Pomilovao sam je. To je
sve što sam uradio.“
Sklapam oči, a on me gladi po kosi i naziva tu devojku svakakvim
imenima: lažljivica, mala kučka, emotivno poremećena. Pitam se kako bi nazvao
mene kad bi znao kako sam ga ja nazivala u mislima tokom ovih godina, kad bi
znao šta sam rekla Henriju. Ali ne kažem ništa. Moje ćutanje sasvim je pouzdano.
On nema razloga da mi ne veruje.
U tri ujutro probudim se i izvučem se ispod njegove teške ruke, bosonoga
prelazim preko hladnog drvenog poda i izađem iz spavaće sobe, siđem u kuhinju
gde njegov laptop stoji na pultu. Otvaram ga, a pretraživač se uloguje na njegov
imejl s Brouika. Nedeljni bilteni, obaveštenja za nastavnike – skrolujem sve niže
dok ne vidim oznaku „izveštaj o zlostavljanju učenice“. Ukočim se kad čujem neki
zvuk, ruka mi ostane nepomična nad tastaturom, drugu pružam da zatvorim
laptop. Ponovo zavlada tišina, pa kliknem na imejl da pročitam. Pošiljalac
je upravni odbor, pisan je toliko zvaničnim jezikom da se teško razume, ali ionako
ne želim da znam detalje. Tražim samo ime. Skrolujem gore pa dole, prelećem
pogledom preko ekrana i nalazim ga u drugom redu: Tejlor Berč, učenica koja je
iznela tvrdnje. Zatvaram imejl i šunjam se nazad u krevet, pod njegovu ruku.
 2017.

Tejlor radi u novoj zgradi, pet blokova od hotela, upadljivoj hrpi stakla i čelika u
kraju gde je sve od kamena i cigle. Poznato mi je ime kompanije, Kreativna
zadruga, i znam da ih opisuju kao kreativni radni prostor, ali nemam pojma šta
ljudi tu, zapravo, rade. Kad uđem, vidim prirodno osvetljenje i kožne sofe, skupe
stolove za kojima sede ljudi s otvorenim laptopovima. Svi su mladi i nasmešeni, ili
bar kul na način koji se poistovećuje s mladošću – moderne frizure, ekscentrične
naočari, nefirmirana odeća. Stojim grčevito stežući tašnu, sve dok mi se ne
obrati devojka s okruglim naočarima u žičanom okviru. „Tražite li
nekoga?“ Prelećem pogledom po prostoriji. Suviše je velika, suviše je ljudi. Čujem
sebe kako izgovaram njeno ime.
„Tejlor? Da vidimo.“ Devojka se okreće i gleda oko sebe. „Eno je.“
Gledam tamo gde je pokazala: pognuta nad laptopom, mršava ramena i svetla
kosa. „Tejlor!“, pozove devojka i ona podiže glavu. Šok na njenom licu natera me
da uzmaknem ka vratima.
„Izvinjavam se“, kažem. „Pogrešila sam.“
Već sam odmakla pola bloka kad je čujem kako me doziva. Tejlor stoji nasred
trotoara, veoma svetla plavokosa pletenica visi joj preko ramena. Nosi džemper s
rol-kragnom, rukavi su tako dugački da joj pokrivaju pola šake, nema kaput. Dok
se ćutke gledamo, ona podiže ruku, samo vrhovi prstiju vire joj iz rukava, i hvata
kraj pletenice. Odjednom je vidim kakva je morala biti – četrnaest godina,
nesigurna u sebe, nervozno čupka krajeve kose dok on gleda u nju s katedre.
„Ne mogu da poverujem da si stvarno ti“, kaže.
Došla sam sa spremljenim tekstom, kratkim i oštrim rečenicama. Htela sam
da je sameljem na sitno, ali sada je u meni previše adrenalina. Glas mi je drhtav i
piskav dok joj govorim da me ostavi na miru. „I ti i ta novinarka“, kažem. „Stalno
me zivka.“
„Dobro“, kaže Tejlor. „To nije trebalo da radi.“
„Nemam šta da joj kažem.“
„Žao mi je. Stvarno. Rekla sam joj da ne navaljuje.“
„Neću da me pominje u tom članku, jasno? Reci joj to. I reci joj da ne piše o
mom blogu. Neću da imam nikakve veze s ovim.“
Tejlor me gleda, slobodne vlasi lete joj oko lica.
„Hoću da me ostavite na miru“, kažem. Ulažem svu snagu u te reči, ali opet
zvuče kao molba. Ovo nimalo ne valja; zvučim kao dete.
Okrećem se da odem. Ona me opet pozove.
„Možemo li da razgovaramo, samo nas dve?“, pita.

Odlazimo u kafić, isti onaj u kome sam se srela sa Strejnom pre tri nedelje. Dok
stojimo u redu, pažljivije je osmotrim: tanko srebrno prstenje na rukama, mrlja od
maskare ispod levog oka. Odeća joj miriše na sandalovinu. Ona plaća kafu, ruke
joj drhte dok vadi kreditnu karticu.
„Ne moraš to da radiš“, kažem.
„Moram“, odgovara.
Barista pokreće aparat za espreso, koji bruji i šišti, i za minut stižu naše šolje,
s istovetnom lalom nacrtanom u peni. Sedimo kraj prozora, oko nas je
bezbednosna zona od praznih stolova.
„Dakle, radiš u hotelu“, kaže ona. „Sigurno je zabavno.“
Ja prigušim smeh, a ona smesta pocrveni.
„Izvini“, kaže. „To je bilo glupo reći.“
Kaže da je nervozna, kaže da joj je neprijatno. Ruke joj još podrhtavaju, gleda
na sve strane, samo ne u mene. Ulažem napor da ne pružim ruku preko stola, da
joj ne kažem da je u redu.
„A ti?“, pitam. „Kakva je to, zapravo, firma?“
 Ona se nasmeši, laknulo joj je što je pitanje lako. „Nije firma“, kaže. „To je
kooperativni radni prostor za umetnike.“
Klimam glavom kao da sam razumela. „Nisam znala da se baviš umetnošću.“
„Pa, ne likovnom umetnošću. Ja sam pesnikinja.“ Podiže šolju da pije, na ivici
ostaje svetloružičasta mrlja.
„Znači, po zanimanju si pesnikinja?“, pitam. „Zarađuješ od toga?“
Tejlor prinese ruku usnama, kao da je opekla jezik. „O, ne“, kaže. „Nema tu
zarade. Zato radim sitne poslove. Pišem po narudžbi, radim web-dizajn,
konsalting. Svašta pomalo.“ Spušta kafu i sklopi dlanove. „Dobro, sad ću otvoreno
da pitam. Kada se završilo to između tebe i njega?“
Pitanje me zatekne nespremnu, tako otvoreno, a ipak banalno. „Ne znam“,
kažem. „Teško je odrediti.“ Vidim da razočarano opušta ramena.
„Sa mnom je završio u januaru 2007“, kaže, „kada su po školi ozbiljno krenule
glasine. Uvek sam se pitala da li je tada raskinuo i s tobom.“ Pokušavam da zadržim
strpljiv osmeh na licu dok se prisećam te godine. Januar? Sećam se njegovog
priznanja, zgrade u plamenu okovane ledom.
„Očigledno nisam prošla tako loše kao ti“, nastavlja Tejlor. „Nije tražio da me
izbace. Ipak, naterao me je da se prebacim kod drugog profesora, prestao je da me
primećuje. Osećala sam se napušteno. Bilo je grozno – vrlo, vrlo traumatično.“
Klimam glavom, ne znam šta da mislim o njoj, o ovome što priča i o njenoj
spremnosti da bude iskrena. „Dakle, poslednjih deset godina nisi bila u kontaktu
s njim?“, pitam, mada već znam odgovor – naravno da nije – ali kad iskrivi lice i
uzvikne: „Bože, ne!“, smesta me pita: „A ti?“ To sam i želela, priliku da kažem da,
mogućnost da se razlikujem od nje, da povučem crtu i jasno kažem da ona i ja
uopšte nismo iste.
„Bili smo u kontaktu sve do samog kraja“, kažem. „Pozvao me je neposredno
pre nego što je skočio. Prilično sam sigurna da sam ja poslednja osoba s kojom je
razgovarao.“
Tejlor se naginje ka meni; sto se zaljulja. „Šta je rekao?“
„Da zna da je bio čudovište, ali da me voli.“ Čekam da joj na licu vidim da je
shvatila – da je pogrešno mislila o njemu, i o meni, i o svemu što joj je uradio – ali
ona samo frkne.
 „Da, to liči na njega.“ Otpije kafu, podižući šolju kao da je čaša žestokog pića.
Dok briše usne, primeti moj izraz lica. „Izvini“, kaže. „Nisam htela. da se
podsmevam. To je stvarno tipično, zar ne? Da tako ponižava samog sebe kako bi
ga ti žalila.“
Ja naglo trgnem glavom kao da se težina nečega u njoj iznenada promenila.
Da, radio je to. Stalno. Nisam sigurna da sam ga ikada tako potpuno prozrela.
„Mogu li da te pitam još nešto?“, nastavlja Tejlor.
Jedva je čujem, suviše sam obuzeta ispravljanjem onoga što je ona upravo
poremetila. Mora da je nagađala to što je rekla, na osnovu nekog trenutka kad je
on iskliznuo iz uloge profesora i razotkrio se. Svakako nije pronicljivo da ga tako
opiše. Ponižavati sebe sa nadom da ćete izvući saosećanje – pa svi to rade s
vremena na vreme, zar ne?
„Koliko si znala o meni u to vreme?“, pita.
„Ništa“, kažem, još u mislima.
„Ništa?“
Zatrepćem i vratim se; lice joj je toliko izoštreno da me oči zabole. „Znala sam
da postojiš. Ali rekao je da si ti...“, umalo da opet kažem ništa. „Glasina.“
Ona klima glavom. „Tako je u početku govorio i za tebe.“ Uvlači bradu i
progovara dubokim glasom, kao da imitira Strejna: „Glasina koja me prati poput
tamnog oblaka.“
Neverovatno koliko je dobro pogodila, tačan ton i metafora koje se dobro
sećam, uvek bih zamislila kako žuri da se skloni od kiše. „Dakle, znala si za mene?“
„Naravno. Svi su znali za tebe. Ti si bila urbana legenda, devojka s kojom je
bio u vezi i koja je nestala kad se sve otkrilo. Ali priča je bila vrlo neodređena. Niko
nije znao istinu. Zato sam mu u prvo vreme verovala kada je tvrdio da je sve
izmišljeno. Sad mi je neprijatno da priznam, jer naravno da je bilo istina. Naravno
da je radio to i ranije. Ali ja sam...“ Sleže ramenima. „Bila sam veoma mlada.“
Nastavlja da govori, priča da joj je na kraju rekao istinu o meni, ali je sačekao
da bude „potpuno spremna“. Za mene je rekao da sam njegova najdublja tajna, da
me je voleo, ali sam ga ja prerasla, više se nismo uklapali kao u vreme kada sam
bila istih godina kao Tejlor.
 „Izgledao je iskreno očajan“, nastavlja. „Ovo je stvarno uvrnuto, ali na
početku je tražio da pročitam Lolitu. Ti si je čitala, je li tako? Način na koji je
govorio o tebi podsetio me je na prvu devojčicu u koju je Hambert Hambert
zaljubljen, onu koja je umrla i zbog koje je navodno postao pedofil. U to vreme
mislila sam da je romantično kad doživiš takvo nešto. A sad mi je jasno da je prosto
poremećeno.“
Pokušavam da podignem šoljicu, ali toliko drhtim da je ispustim uz tresak i
kafa mi se prospe po rukama. Tejlor skoči i zgrabi salvete, briše sto, ne prekidajući
priču. Kaže da je posle nekog vremena posumnjala da se Strejn i dalje viđa sa
mnom – da mu je čačkala po telefonu i videla pozive i poruke, pa je shvatila istinu.
„Bila sam strašno ljubomorna kad je odlazio da se vidi s tobom.“ Stoji iznad
mene, prevlači preko stola mokrim salvetom, vrh pletenice dodiruje mi ruku.
„Jesi li spavala s njim?“, pitam.
Ona me netremice gleda.
„Hoću da kažem, je li spavao s tobom? Prisilio te ili...“, vrtim glavom. „Ne
znam kako to da nazovem.“
Ona baca salvete u korpu za otpatke i ponovo sedne. „Ne“, kaže. „Nije.“
„A druge devojke?“
Odmahuje glavom.
Ja glasno odahnem. „Pa šta ti je tačno radio?“
„Zlostavljao me je.“
„Ali...“ Osvrćem se po kafeu, kao da bi ljudi koji sede za drugim stolovima
mogli da mi pomognu. „Šta to tačno znači? Da li te je ljubio, ili...“
„Ne želim da se zadržavam na detaljima“, kaže Tejlor. „To ne pomaže.“
„Ne pomaže?“
„Cilju.“
„Kakvom cilju?“
Ona nakrivi glavu i zaškilji, isto tako me je Strejn gledao kad bih se spetljala.
Za trenutak pomislim da ga ponovo imitira. „Cilju da se on proglasi odgovornim.“
„Ali mrtav je. Šta hoćeš, da ga vučeš mrtvog po ulicama?“
Ona razrogači oči.
 „Izvini“, brzo kažem. „Zvuči potpuno pogrešno.“
Ona sklopi oči i duboko udahne, zadrži dah, polako izdahne. „U redu je.
Teško mi je da pričam o tome. Obe se trudimo što bolje možemo.“
Počne da priča o članku, kako je cilj da se rasvetle svi načini na koje nas je
sistem izneverio. „Svi su znali“, kaže, „a nisu ni pokušali da ga zaustave.“
Pretpostavljam da misli na Brouik, na upravu škole, ali ništa ne pitam. Ona govori
veoma brzo; teško je pratim. Drugi cilj članka, kaže, jeste da se poveže s ostalim
preživelima.
„Misliš, uopšte?“
„Ne. S onima koje su preživele njega.“
„Ima i drugih?“
„Sigurno ih ima. On je tamo radio trideset godina.“ Obuhvati šakama praznu
šolju i nabere usne. „Znam da si rekla da nećeš da te pominju u članku.“ Zaustim
da nešto kažem, ali ona nastavlja. „Možeš da ostaneš potpuno anonimna. Niko
neće znati da si to ti. Znam da deluje zastrašujuće, ali pomisli koliko bi to dobra
učinilo. Vanesa, to kroz šta si prošla...“ Saginje glavu i gleda pravo u mene. „To je
priča koja ima moć da promeni način na koji ljudi razmišljaju.“
Odmahujem glavom. „Ne mogu.“
„Znam da je zastrašujuće“, ponavlja ona. „I ja sam se prvo užasavala.“
„Ne“, kažem, „nije zato.“
Ona čeka da nastavim, šara pogledom tamo-amo.
„Ja ne smatram da sam zlostavljana“, kažem. „Svakako ne tako kao ostale.“
Ona iznenađeno podiže blede obrve. „Misliš da nisi zlostavljana?“
U kafeu kao da je nestalo vazduha, svi su zvuci pojačani, boje prigušene. „Ja
sebe ne smatram žrtvom“ kažem. „Znala sam u šta se upuštam. Želela sam to.“
„Imala si petnaest godina.“
„Čak i s petnaest.“
Nastavljam dalje, pravdam se, reči naviru, iste stare rečenice. On i ja bili smo
dvoje mračnih ljudi koji žude za istim stvarima; naša veza bila je strašna, ali nije
bilo zlostavljanja. Tejlorino lice je sve užasnutije, a ja nastavljam. Kad kažem da
smo on i ja bili ono što čini veliku ljubavnu priču, ona prinese ruku ustima kao da
će joj pozliti.
„ A ako ću biti potpuno iskrena“, kažem, „mislim da to što ti i ta novinarka
radite uopšte nije dobro.“
Ona me zaprepašćeno gleda. „Ti to ozbiljno?“
„Meni se to čini nepošteno. Govoriš o njemu stvari koje se ne slažu s onim što
ja znam da je istina.“
„Šta, misliš da lažem?“
„Mislim da ga namerno prikazuješ gorim nego što je bio.“
„Kako možeš to da kažeš kad znaš šta mi je radio?“
„Zapravo, ne znam šta ti je radio. Nisi htela da mi kažeš.“
Ona čvrsto zažmuri. Pritiska dlanovima sto kao da pokušava da se smiri.
„Znaš da je bio pedofil“, kaže.
„Ne, nije bio.“
„Imala si petnaest godina. Meni je bilo četrnaest.“
„To nije pedofilija“, kažem. Ona me iznenađeno gleda. Nakašljem se.
„Precizan termin je efebofilija.“
Na to se sve niti koje nas povezuju prekinu. Ona podigne ruke kao da
kaže gotovo je. Kaže da mora da se vrati na posao, pazi da ne pogleda u mene dok
uzima praznu šolju i telefon.
Izlazim za njom iz kafea, na vratima se spotaknem. Poželim da pružim ruku,
da je ščepam za pletenicu i da je ne pustim. Napolju je prazan trotoar, osim čoveka
s rukama u džepovima kaputa koji gleda u zemlju, zvižduče jednu jedinu notu dok
ide prema nama. Tejlor gleda u njega, lice joj je toliko puno besa da pomislim da
će dreknuti na njega da ućuti, ali čim on prođe, ona se okrene i uperi prst u mene.
„Stalno sam mislila na tebe dok me je zlostavljao“, kaže. „Mislila sam da si ti
jedina osoba koja može da razume kroz šta prolazim. Mislila sam...“ Duboko
udahne i spusti ruku. „Koga briga šta sam mislila. Očigledno sam mislila potpuno
pogrešno.“ Okrene se da ode, pa opet stane. „Otkako sam se oglasila, dobijam
pretnje smrću. Jesi li znala? Ljudi su objavili moju adresu onlajn i pisali su da će
me silovati i ubiti.“
„Da“, kažem. „Znam.“
 „Sebično je gledati kako nama ostalima ne veruju, i ne učiniti ništa da
pomogneš. Kad bi se ti oglasila, niko ne bi mogao da te ignoriše. Morali bi da ti
veruju, a onda bi verovali i nama.“
„Ali ne razumem šta bi time postigla. On je mrtav. Neće se izviniti. Nikad ne
bi ni priznao da je uradio nešto loše.“
„Nije reč o njemu. Kad bi se ti oglasila, Brouik bi morao da prizna da se to
desilo. Morali bi da preuzmu odgovornost. To bi promenilo način na koji se škola
ponaša.“
Gleda u mene s očekivanjem. Ja slegnem ramenima, a ona iznervirano
uzdahne.
„Žao mi te je“, kaže.
Kad se okrene da pođe, pružim ruku. Dotaknem joj leđa. „Reci mi šta ti je
radio“, tražim. „Nemoj govoriti da te je zlostavljao. Reci mi šta se desilo.“
Okreće se ka meni, razrogačenih očiju.
„Da li te je ljubio? Da li te je vodio u onu kancelariju?“
„Kancelariju?“, ponavlja, a ja sklapam oči od olakšanja pred tom zbunjenošću.
„Zašto ti je to toliko važno?“, pita.
Otvorim usta, reč zato mi je navrh jezika – zato – zato što sve što se tebi desilo
nije bilo strašno, zato što je glupo da tražiš tako mnogo kada sam ja podnela ono
najgore. Ja sam obeležena za ceo život.
„Pipao me je, dobro?“, kaže ona. „U učionici, iza njegovog stola.“
Izdahnem vazduh i odjednom omlitavim, njišem se stojeći. Kao Strejn ispod
smreke na igranci za Noć veštica. Znaš šta bih voleo da ti uradim? U tom trenutku
samo me je dodirivao – pipao me je iza pisaćeg stola.
„Ali zlostavljao me je i na druge načine“, kaže ona. „Zlostavljanje nije samoj
fizičko.“
„A druge devojke?“, pitam.
„I njih je pipao.“
„Samo to?“
„Da“, frkne ona, „samo to.”
 Dakle, dirao ih je. To je i meni govorio sve vreme, počev od one noći u
njegovoj kući, kad mi je obuhvatio lice rukama i rekao: Pomilovao sam je. To je
sve. Tada sam osetila olakšanje. Sad čekam da ga ponovo osetim, ali nema ničega,
čak ni besa ili šoka, jer to što je i ona isto rekla ništa nije promenilo. To sam već
znala.
„Znam da je s tobom bilo potpuno drugačije“, kaže ona. „Ali počelo je isto,
zar ne? Zvao te je za svoj sto. Pisala si o tome na blogu. Sećam se kad sam ga
pronašla. Dok sam ga čitala, kao da sam čitala nešto svoje.“
„Znači, čitala si ga još onda?“
Ona klima glavom. „Našla sam ga označenog u njegovom kompjuteru.
Nekada sam ti ostavljala anonimne komentare. Suviše sam se plašila da koristim
svoje ime.“
Kažem da nisam imala pojma – da je čitala, da je ostavljala komentare.
„A šta si znala?“ pita ona. „Da li stvarno nisi znala za mene?“ Već je to pitala
i već sam odgovorila, ali sada je značenje drugačije. Pita da li sam znala šta joj je
radio.
„Znala sam“, kažem iskreno. „Znala sam za tebe.“ Rekao mi je, ali je kazao da
ona nije ništa, a ja se nisam protivila. Oprostila sam mu i ponudila mu oproštaj i
za nešto mnogo gore, za nešto što nije ni uradio. Šta je ruka na kolenu u poređenju
s onim što je meni radio? Mislila sam da to nije bitno, a čak i sada, kada ona stoji
ispred mene, teško mi je da razumem kakvu je to štetu moglo napraviti. Zar je
zaista bilo tako strašno to što ti je radio? Je li vredno svega ovoga?
„Tebi to možda deluje sitno“, kaže ona, „ali meni je bilo dovoljno da me
uništi.“
Ostavlja me da stojim nasred trotoara, pletenica joj poskakuje na leđima dok
se udaljava. Idem kući preko trga, ogromna božićna jelka prepuna sijalica,
srednjoškolci na pauzi za ručak lutaju naokolo, dečaci pod kapuljačama i grupe
devojčuraka u teksas jaknama i iznošenim patikama. Izgrebani lak za nokte i
konjski repovi i smeh – žmurim tako čvrsto da vidim iskre i zvezdice. On je još u
meni, pokušava da me tera da ih gledam njegovim očima, kao niz bezimenih
devojaka koje sede za velikim stolom u učionici. On želi da pamtim da one nisu
ništa. Jedva može da razlikuje koja je koja. Nikad mu nisu bile važne. One nisu
ništa u poređenju sa mnom.
 Tebe sam voleo, kaže. Moja mračna Vaneso.

* * *

Sedim u Rubinoj ordinaciji. „Misliš li da sam sebična?“

Kasno je, ovo nije redovni dan za dolazak niti redovno vreme za seansu.
Poslala sam joj poruku. Hitno mi je, uvek mi je govorila da to slobodno uradim, ali
ja nisam ni pomislila da će mi zaista biti potrebno.
„Mislim da postoje načini da se napreduje, a ne zahtevaju da se potpuno
ogoliš“, kaže Rubi. „Bolji načini.“
Gleda me iz fotelje, čeka, beskrajno strpljiva. Nebo kroz prozor je
prostranstvo u nijansama plave, azurne i kobaltne boje, sve do potpuno crne.
Zabacim glavu tako da mi kosa sklizne s lica, pa se obraćam ventilatoru na plafonu.
„Nisi mi odgovorila.“
„Ne, mislim da nisi sebična.“
Ispravim glavu. „A trebalo bi da misliš. Sve vreme znala sam šta je radio toj
devojci. Pre jedanaest godina rekao mi je da ju je dodirivao. Nije lagao. Nije to krio
od mene. A ja nisam marila.“
Njen izraz lica ostaje nepromenjen: samo po treperenju trepavica vidim da je
delovalo na nju.
„Znala sam i za druge devojke“, nastavljam. „Znala sam da ih je dodirivao.
Godinama me je zvao kasno noću pa smo... pričali o stvarima koje smo radili dok
sam bila mlada. O seksu. Ali pričao mi je i o drugim devojkama, njegovim
učenicama. Opisivao mi je kako ih je pozivao da priđu njegovom stolu. Govorio
mi je šta im radi. A ja nisam marila.“
Rubino lice i dalje je nepomično.
„Mogla sam da ga nateram da prestane“, kažem. „Znala sam da on ne može
da se kontroliše. Da sam ga ostavila na miru, verovatno bi bio u stanju da prestane.
Ja sam ga terala da to sve ponovo proživi, iako nije želeo.“
„To što je radio tebi ili bilo kome drugom nije tvoja krivica.“
„Ali znala sam da je slab. Sećaš se? Sama si to rekla. I imala si pravo, znala
sam. Rekao mi je da ne može da bude sa mnom, jer ja budim tamu u njemu. Ali ja
nisam htela da ga ostavim na miru.“
 „Vanesa, slušaj šta govoriš.“
„Mogla sam da ga zaustavim.“
„Dobro“, kaže ona, „čak i da si mogla da ga zaustaviš, to nije bila tvoja
odgovornost i za tebe se ništa ne bi promenilo, jer čak i da je prestao, to ne bi
promenilo činjenicu da si bila zlostavljana.“
„Nisam bila zlostavljana.“
„Vanesa...“
„Ne, slušaj me. Ne ponašaj se kao da ne znam šta govorim. Nikad me nije
prisilio, razumeš? Pazio je da pristanem na sve, naročito dok sam bila mlada. Jako
je pazio. Bio je dobar. Voleo me je.“ Ponavljam to, opet i opet, toliko često da
postaje besmisleno. Voleo me je, voleo me je.
Držim lice u dlanovima, a Rubi mi govori da dišem. Umesto njenog glasa
čujem Strejnov, govori mi da dišem duboko kako bi mogao da uđe u
mene. Fino, rekao je. To je fino.
„Užasno sam umorna od ovoga“, šapućem.
Rubi kleči na podu ispred mene, drži me za ramena, sad me je prvi put
dodirnula. „Od čega si umorna?“
„Od toga da ga čujem, da ga vidim, od svega u vezi s njim.“
Ćutimo. Moje disanje se smiruje i ona ustaje, sklanja ruke s mene.
„Ako se setiš prvog incidenta...“, kaže blago.
„Ne, ne mogu.“ Zabacujem glavu na naslon stolice, pritiskam ga potiljkom.
„Ne mogu da se vraćam tamo.“
„Ne moraš da se vratiš. Ostani ovde u sobi. Samo zamisli jedan trenutak, prvi
trenutak između vas dvoje koji se može smatrati intimnim. Kad pogledaš to prvo
sećanje, ko je načinio prvi korak, ti ili on?“
Čeka, ali ja ne mogu da izgovorim. On. On me je pozvao za svoj sto i dodirivao
me dok su ostali radili zadatak. Sedela sam pored njega, gledala kroz prozor,
puštala ga da radi šta želi. I nisam razumela, nisam ja to tražila.
Izdahnem, oborim glavu. „Ne mogu.“
„U redu je“, kaže ona. „Samo polako.“
 „Samo osećam...“ Stežem butine rukama. „Ne mogu da izgubim ono čega sam
se tako dugo držala. Razumeš li?“ Lice mi se grči od bola da progovorim. „Zaista
mi je potrebno da to bude ljubavna priča. Razumeš li? Jako, jako mi je potrebno da
bude tako.“
„Znam.“
„Jer ako nije ljubavna priča, šta je onda?“
Gledam njene vlažne oči, lice prepuno empatije.
„To je moj život“, kažem. „To je bio moj ceo život.“
Ona stoji iznad mene kad kažem da sam tužna, da sam jako tužna, male,
jednostavne reči, jedine koje imaju smisla dok pritiskam ruke na grudi kao dete,
pokazujem gde boli.
 2007.

Prolećni je semestar i počinjem ponovo da pijem, gomila praznih boca na noćnom

stočiću. Ako nisam na predavanjima, onda sam u krevetu s laptopom, ventilator
bruji, a ekran svetluca do kasno u noć. Skrolujem slike Britni Spirs usred nervnog
sloma, obrijala je glavu, napada paparace kišobranom, s očima životinje u kavezu.
Trač blogovi ponavljaju iste slike bezbroj puta, s naslovima kao Nekadašnja tin-
pop princeza sad je stvarno zaglibila!, a potom stranice i stranice pakosnih
komentara: Kakva olupina! Zamisli da tako završi... Neće ta preživeti duže od
mesec dana.
Noću držim telefon na prozorskoj dasci tik kraj kreveta, a ujutro uvek najpre
proverim da vidim koliko puta me je Strejn pozvao. Kad odem s Bridžet u bar i
osetim da mi telefon vibrira, izvučem ga iz tašne i podignem tako da i ona vidi
njegovo ime. „Krivo mi je“, kažem, „ali stvarno ne mogu da pričam s njim.“
Ispričala sam joj za istragu, rekla sam da je to „lov na veštice“, kao što je Strejn
rekao, izričito sam kazala da on nije uradio ništa loše, ali da sam ipak besna. Imam
li pravo da budem besna? „Naravno da imaš“, kaže Bridžet.
Počinjem da svakog dana proveravam profil Tejlor Berč na Fejsbuku, gledam
njene javne slike, istovremeno sam zgađena i zadovoljna što izgleda potpuno
obično, s protezama za zube i neposlušnom svetloplavom kosom. Samo pred
jednom slikom zastajem: smeši se u dresu za hokej na travi, suknjica joj dopire do
pola preplanulih butina, preko ravnih grudi smeđim slovima piše BROUIK. Onda
se setim kako je Strejn opisivao moje petnaestogodišnje telo, kako je rekao da sam
lepo razvijena, više kao žena nego ne. Setim se profesorke Tompson i
njenih ženstvenih oblika. Ne treba toliko da žurim da ga pretvorim u čudovište.
Imam dovoljno odslušanih predmeta, ali ipak se prijavljujem za Henrijev
predmet o gotici. Na predavanjima gleda u mene kada ostali studenti ne uspevaju
da drže korak u diskusiji. Ako zavlada tišina i on upitno gleda glave za stolom,
pogled mu se uvek zaustavi na meni. “Vanesa?“, pita. „Šta misliš?“ Oslanja se na
mene, veruje da ću uvek imati nešto da kažem o pričama o opsesivnim ženama i
čudovišnim muškarcima.
Posle svakog časa smišlja neki izgovor da pođem za njim u njegov kabinet –
hoće da mi pozajmi neku knjigu, predložio me je za nagradu u okviru odseka, želi
da priča sa mnom o radnom mestu asistenta koje se otvara od sledeće godine, treba
nešto da radim dok pripremam prijave za postdiplomske studije – ali, kada
ostanemo nasamo, sve se to svodi na razgovor i smeh. Smeh! S njim se smejem
mnogo više nego sa Strejnom, kojeg i dalje ignorišem, a počeo je da me zove svake
noći, ostavlja glasovne poruke u kojima moli da ga pozovem, ali ne želim
da slušam kako mu sve visi o koncu. Želim Henrija, da sedim u njegovom kabinetu
i pokazujem razglednicu prikucanu na zid, jedinu stvar koju je okačio, i da pitam
zbog čega je tu, pa da mi on priča da je stigla iz Nemačke, da je išao tamo na
konferenciju i izgubio mu se prtljag pa je morao svuda da ide u donjem delu
trenerke. Želim da ga čujem kako mi kaže da sam duhovita, šarmantna, pametna,
najbolji student kojeg je ikada imao; želim da mi opisuje kakvu budućnost mi
predviđa. „Kad budeš na postdiplomskim studijama“, kaže, „bićeš jedna od onih
omiljenih asistentkinja, koje drže konsultacije u kafeu.“ To je sitnica, ali meni ipak
zastane dah. Mogu da vidim sebe ispred svojih studenata, kako im govorim šta da
čitaju i kako da pišu. Možda je to prava stvarnost – ne da želim te muškarce, nego
da želim da budem kao oni.
U blogu beležim sve što mi on kaže, svaki pogled, svaki osmeh. Žurim da
shvatim šta to tačno znači i zato sve popisujem kao da će mi zbir dati odgovor.
Ručamo zajedno u studentskom centru, on mi odgovara na mejlove u jedan
ujutro, odgovara mi šalom na šalu i potpisuje se sa „Henri“, a svima ostalima iz
grupe sa „H. Plau“. U blogu pišem: To možda ne znači ništa, ali moralo bi da znači nešto,
bezbroj puta, sve dok reči ne popune ceo ekran. Priča mi kako je sa deset godina
napamet naučio Kerolovu Karazubijadu, samo iz zabave, i ja ga vidim kao dečaka,
što sa Strejnom nikako nisam mogla. Ali on je takav, još nalik na dečaka ako ne
baš stvarno dečak, smeši se kad ga bockam, celo lice mu porumeni. U imejlovima
pravi aluzije na epizode Simpsonovih, pominje neku pesmu koja je bila popularna
u vreme njegovih postdiplomskih studija. „Nisi čitala Sebastijana i Bel?“, pita
iznenađeno. Narezuje mi CD i, dok pretražujem stihove, otkrivam sebe kakva
postojim u njegovom umu.
Ali ne dodiruje me. Nema ničeg ni nalik na dodir, čak se i ne rukujemo. Samo
beskonačno gledanje – u njegovom kabinetu, tokom predavanja. Čim zaustim da
progovorim, njegovo lice postane nežno i hvali sve što kažem, do te mere da ostali
studenti počinju da se ljutito zgledaju, u smislu: Evo je opet. Sve mi deluje poznato,
to je put kojeg se tako dobro sećam da moram da stežem pesnice kad ostanemo
sami, da ne bih skočila da ga rastrgnem. Govorim sebi da mi se sve samo pričinjava
i da je ovo način na koji se normalni profesori ponašaju prema najboljim
studentima, malo posebne pažnje, nikakav razlog da se pošizi. Zapravo, ja sam
pokvarena, glava mi je toliko puna Strejna da pogrešno tumačim nedužnu
protekciju kao seksualno zanimanje. Ali opet – narezao mi je CD? Svakog dana
poziva me u svoj kabinet? To mi ne deluje normalno, ne mom telu, a moje telo zna
sve, čak i kad mi se um zbuni. Ponekad mi se čini da on čeka da ja načinim prvi
korak, ali ja nemam toliko hrabrosti kao kad mi je bilo petnaest godina, plašim se
odbijanja, a osim toga, on ne pruža dovoljno, nema dodira po kolenu, nema
javorovog lista naslonjenog na moju kosu. Moje najdrskije ponašanje: jednog dana
obukla sam svilenu bluzu bez grudnjaka, ali onda sam se zgadila kad sam videla
njegov pogled – da li zaista to želim? Ne znam, ne znam.
Kasno uveče, kad sam suviše pijana da bih se kontrolisala, otvaram laptop i
kucam u pretraživaču adresu Brouika, otvaram profile osoblja. Penelopi Martinez
diplomirala je na Univerzitetu Teksas 2004, dakle, ima dvadeset četiri godine.
Toliko je imala profesorka Tompson kad su ona i Strejn radili šta god da su radili.
Zašto niko nije pomislio da je to pogrešno, devojka od dvadeset četiri godine i
muškarac od četrdeset dve? „Devojka“, jer ona je tada zaista bila više devojka nego
žena, s gumicama za vezivanje kose i duksevima s kapuljačom. Penelopi
takođe izgleda kao devojka – blistavocrna kosa, prćast nos, mršava
ramena. Mladalački tip sa svežim licem, Strejnov tip. Zamišljam ga kako ide
po kampusu s njom, držeći ruke na leđima, navodi je na osmeh. Pitam se šta bi ona
radila kad bi pokušao da je dodirne. Šta je uradila kad ju je Henri prvi put
dodirnuo. Ne znam kada su počeli da se zabavljaju, ali on je svakako deset godina
stariji, ima krupne trapave šake i vreo dah iza brade.
Jednog popodneva Henri i ja razgovaramo u njegovom kabinetu i zazvoni
telefon. Om se javi, znam da je to ona. On se okreće od mene, kratko odgovara na
njena pitanja, u glasu primećujem oštrinu zbog koje se osećam kao uljez, ali, kada
ustanem da izađem, on pruži ruku i bezglasno kaže: Sačekaj.
„Moram da idem“, kaže u telefon, pomalo ljutito. „Imam ovde studenta.“
Prekida bez pozdrava, a meni se to čini kao trijumf.
Nikada nije rekao da mu je ona žena a ne „prijatelj“. Nikad je ne pominje – a
i zašto bi? Zašto ne bi? Nema nikakvog traga o njoj, nema burme, ni fotografije na
stolu. Možda je zla prema njemu, možda je dosadna, možda je nesrećan. Možda,
otkako me je upoznao, ponekad pomisli: Trebalo je da sačekam. Prisiljavam se da
mislim o njoj, jer mi se čini da je to etički, ali ona i dalje ostaje nejasna prilika na
periferiji. Penelopi. Pitam se da li je Henri tako zove, ili koristi neki
nadimak. Ponovo gledam njen profil na veb-sajtu Brouika, zamišljam
mogućnost da ona razgovara sa Strejnom u istom trenutku kad ja razgovaram
sa Henrijem. Strejn me zove i zove, kaže da sam mu potrebna, da je ovo ćutanje
okrutno i nepotrebno. Možda će zbog mog ignorisanja postati toliko usamljen da
će pribeći flertovanju s lepom mladom savetnicom. Kladim se da se s njom lako
može pričati, mnogo lakše nego sa mnom. Zamišljam je kako sedi i sluša njegove
monologe sa strpljivim, nepokolebljivim osmehom. Savršeni slušalac. On bi to
voleo. Moja mašta ide i dalje, do te mere da gotovo zaboravljam da je sve to
izmišljeno: Strejn zasmejava Penelopi onako kako ja zasmejavam Henrija;
Henri kod kuće, kasno noću u dnevnoj sobi, piše mi imejl, dok u spavaćoj sobi
Penelopi sedi i piše Strejnu.
Međutim, sve se uvek svodi na istu grubu stvarnost: Henri sigurno zna da bih
dozvolila da me dodirne, ali ipak ne pokušava. Svesna sam da je to ključni detalj.
To briše sve ostalo.

13. februar 2007.

Prošlo je šest nedelja otkako ne razgovaram sa S., otkad mi je rekao da će
ga se dokopati i da će neko od njegovih neprijatelja pokušati da kontaktira
sa mnom. Klela sam se da sam lojalna i da ću se večno držati te lojalnosti
(Šta bi bila alternativa? Da se okrenem protiv njega? Nezamislivo.), ali još
od one noći u njegovoj kući nisam u stanju da ga podnesem. Inboks mi je
pun njegovih poruka. Želi da me izvede na večeru, želi da zna šta radim,
želi da me vidi, želi me. Slušam nekoliko sekundi svaku, a onda bacam
 telefon preko sobe. To je prvi put da stvarno osećam da me progoni. Nije
slučajnost što je do toga došlo posle priznanja, njegovog, da je učinio nešto
loše.
Ne mogu naterati sebe da napišem šta je uradio, mada to okolišanje
čini da sve deluje užasno. Nije nikoga ubio. Nije nikoga ni povredio, mada
je „povrediti“ vrlo subjektivan pojam. Pomislite koliko puta nekog
povredimo a da i ne primetimo. Komarac na ruci: uopšte ne oklevamo da
ga spljeskamo.

Posle časa, Henri kaže da želi nešto da me pita. „Prvo sam hteo da ti pošaljem
imejl“, kaže, „ali pomislio sam da bi možda ipak bolje bilo lično.“
Kada uđemo u njegov kabinet, zatvara vrata. Gledam ga kako trlja lice, onda
duboko uzdahne.
„Ovo mi je vrlo neprijatno“, kaže.
„Treba li da budem nervozna?“
„Ne“, brzo odgovara. „Zapravo, ne znam. Samo sam, eto, čuo neke glasine o
tvojoj staroj srednjoj školi, nešto o profesoru engleskog koji se neprimereno
ponašao prema učenici. Čuo sam je iz druge ruke, ne znam stvarne činjenice, ali
sam pomislio... pa, ne znam šta da mislim.“
Gutam knedlu. „To si čuo od prijateljice? One koja radi tamo?“
„Da“, klima glavom.
Čekam, ćutanje dugo traje, mnogo vremena da on odluči da kaže istinu.
„Pretpostavljam da se osećam nekako odgovorno“, kaže, „s obzirom na to što
znam.“
„Ali to se tebe ne tiče.“ On me iznenađeno pogleda pa dodajem. „Mislim, u
dobrom smislu. Ti ne treba da brineš zbog toga. To nije tvoj problem.“
Pokušavam da se nasmešim kao da mi se grlo nije vezalo u čvor i preseklo mi
dovod vazduha. Zamišljam Tejlor Berč kako plače na kauču, kako se ispoveda
Penelopi, saosećajnoj savetnici – profesor Strejn me je dirao, zašto je to uradio, hoće
li to raditi ponovo – ali moj mozak odlazi predaleko i nađe se u Strejnovoj
kancelariji. Šištanje radijatora, mutno staklo.
 „Slušaj“, kažem, „to je internat. Takve glasine pojave se svaki čas. Ako tvoja
prijateljica nije dugo tamo, verovatno ne zna šta treba da shvati ozbiljno, a šta da
ignoriše. Naučiće s vremenom.“
„Ono što sam ja čuo zvučalo je vrlo ozbiljno.“
„Ali rekao si da si čuo iz druge ruke. Ja znam šta se zaista desilo, u redu? Rekao
mi je. Rekao je da ju je pomilovao po nozi i to je bilo sve.“
„Oh!“ Henri deluje iznenađeno. „Nisam znao – hoću reći, nisam pomislio –
da si i dalje u kontaktu s njim.“
Meni se usta osuše kad shvatim grešku. Dobra žrtva neće se viđati i
razgovarati sa silovateljem. To što smo Strejn i ja još u kontaktu dovodi u pitanje
sve što sam ispričala Henriju. „Komplikovano je“, kažem.
„Svakako“, složi se on. „Naravno.“
„Zato što to što mi je on uradio nije silovanje silovanje.“
„Ne moraš da objašnjavaš.“
Ćutke sedimo, ja gledam u pod, on u mene.
„Stvarno ne treba da brineš“, kažem. „To što se desilo toj devojci nije ni nalik
na ono što je bilo sa mnom.“
On kaže u redu, kaže da mi veruje, i ne govorimo više o tome.

Prve nedelje marta stiže mi poštom žuti koverat, moja adresa ispisana Strejnovim
četvrtastim rukopisom. Unutra je pismo na tri strane i zaheftana hrpa
dokumenata: foto-kopija izjave koju smo on i ja potpisali onog dana kad su nas
otkrili, s datumom 3. maj 2001; rukom pisan zapisnik sa sastanka koji su on i
direktorka održali s mojim roditeljima; pesma o sireni i ostrvu s nasukanim
mornarima, koje se nejasno sećam da sam je ja napisala; primerak formulara za
ispis s mojim potpisom pri dnu; pismo o meni, Strejnu i našoj vezi, upućeno
direktorki, rukopis ne prepoznajem dok ne vidim potpis – Patrik Marfi, Dženin
tata, pismo koje je sve pokrenulo.
Poslažem sve papire na krevet, jedan do drugog. U pismu koje mi je poslao,
Strejn kaže:
 Vanesa,
Meni uopšte ne ide dobro. Nisam siguran kako da shvatim tvoje ćutanje:
pokušavaš li da mi kažeš nešto tim ćutanjem, jesi li besna, želiš li da me
kazniš? Treba da znaš da već uveliko kažnjavam sam sebe.
Ovaj haos zbog zlostavljanja traje i dalje. Nadam se da će se uskoro
srediti, ali možda će morati da bude još gore pre nego što se to desi. Još
postoji mogućnost da će te neko potražiti sa ciljem da te iskoriste protiv
mene. Nadam se da i dalje mogu da računam na tebe.
Možda sam idiot što ovo ostavljam napismeno. Ti imaš ogromnu moć
nad mojim životom. Pitam se kako se osećaš kad živiš dan za danom,
pretvarajući se da si obična prosečna studentkinja, a sve vreme si svesna
da bi mogla da uništiš čoveka jednim telefonskim pozivom. Ali i dalje ti
verujem. Inače ti ne bih poslao ovo inkriminišuće pismo.
Pogledaj priložene dokumente, haos od pre šest godina. Tada si bila
veoma hrabra, više ratnik nego devojka. Bila si moja lična Jovanka
Orleanka, nisi se predavala tak ni kad ti je plamen lizao stopala. Poseduješ
li još tu hrabrost? Pogledaj te papire, to je dokaz koliko si me volela.
Prepoznaješ li sebe?

Prekucavam pismo i postavljam ga na blog bez ikakvog objašnjenja, osim što

sam, ispod svega, napisala velikim slovima: MOŽETE LI DA ZAMISLITE KAKO BI VAM BILO DA
OVO NAĐETE U POŠTANSKOM SANDUČETU? Pitanje nije postavljeno nikome posebno,
postavljeno je svakome ko pročita. Retko dobijam odgovore na napisano, nemam
redovne čitaoce, ali sledećeg jutra zatičem anonimni komentar, ostavljen u 2.21
ujutro: Izbaci ga iz svog života, Vanesa. Ti to ne zaslužuješ.
Brišem ceo post, ali pojavljuju se novi komentari, uvek usred noći, i dočekuju
me kad se probudim. Detaljna analiza svakog stiha kad postavim pesmu. Divno kad
stavim selfije. Ko si ti? – pitam, ali ne dobijem odgovor. Posle toga komentari
prestaju.

„Ideš li?“, pita Bridžet s vrata moje sobe.

 Početak je prolećnog raspusta, nedelju dana pića i duvanja u po bela dana.
Danas je žurka na dokovima.
Podižem pogled s laptopa. „Hej, pogledaj ovo.“ Okrećem ekran ka njoj da joj
pokažem najnoviju sliku Tejlor Berč: selfi u krupnom planu, oboreni uglovi usana,
mnogo ajlajnera oko očju. Pošto Bridžet ne reaguje, objašnjavam. „To je devojka
koja ga optužuje.“
„Pa šta?“
„Pa glupo je“, smejem se. „Kakva grimasa! Dođe mi da komentarišem i da joj
kažem da se oraspoloži.“
Bridžet me dugo gleda, nabranih usana. „Vanesa, ona je dete“, kaže konačno.
Ja okrećem laptop ka sebi, osećam da mi obrazi gore dok zatvaram stranicu.
„Ne bi trebalo toliko da gledaš njen profil“, nastavlja ona. „To te samo
potresa.“
Ja naglo zalupim laptop.
„A deluješ pakosno kad joj se podsmevaš.“
„Da, da, shvatila sam. Hvala na obaveštenju.“
Ona me gleda kako ustajem s kreveta i kružim po sobi, kopam po hrpama
odeće na podu. „Pa, ideš li?“, pita.

* * *

Napolju je osamnaest stepeni, ali za april u Mejnu to je gotovo letnja temperatura.

Na dokovima stoje nagomilane gajbe piva, prodaju se hot-dogovi. Devojke se
sunčaju u gornjem delu bikinija, a trojica momaka u bermudama pentraju se
preko ružičastog granita i potom gacaju po ledenoj vodi do kolena. Bridžet nalazi
tezgu sa žele-pićem pa sljuštimo svaka po tri, sisajući ih između zuba. Neko me
pita šta ću kad diplomiram, a ja se radujem što imam spreman odgovor: „Biću
asistentkinja kod Henrija Plaua dok budem pripremala prijave za
postdiplomske studije.“ Kad čuje Henrijevo ime, jedna devojka se okrene i
dotakne me po ramenu – Ejmi Duset, s uporedne književnosti.
„Pomenula si Henrija Plaua?“, pita. Očigledno se već nalila – oči joj se
nekontrolisano kreću tamo-amo. „Bože, kako je on seksi. Ne fizički, naravno, nego
intelektualno. Poželim da mu razbijem glavu i odgrizem mu parče mozga.
Razumeš?“, Nasmeje se i pljesne me po mišici. „Vanesa zna znanje.“
„Šta ti to znači?“, pitam, ali već mi je okrenula leđa, pažnju joj je privukla
ogromna lubenica koju je neko razbio na isti način na koji je upravo rekla da želi
da otvori Henrijevu lobanju. Niko nema ni nož ni tanjir, pa svi prosto grabe
prstima, slatki sok kaplje po keju.
Iskapim konzervu mlakog piva i kroz pukotine između dasaka gledam talase.
Prilazi mi Bridžet, noseći dva hot-doga, i nudi mi jedan. Kad odmahnem glavom i
kažem da se spremam da odem, ona razočarano spusti ramena.
„Zašto ne možeš da se opustiš i lepo provedeš bar jednom u životu?“, pita me,
ali, kad vidi moj izraz lica, jasno joj je da je preterala. Dok odlazim, čujem njen
glas: „Šalila sam se! Vanesa, nemoj da se ljutiš!“
U prvi mah krenem kući, ali pomisao na još jedno pijano popodne u krevetu
natera me da promenim pravac i pođem ka Henrijevoj zgradi, jer znam da
ponedeljkom po podne odlazi u kampus. Znam napamet njegov dnevni raspored:
kad je u kampusu, kad predaje, kad je u kabinetu, uglavnom sam.
Vrata su odškrinuta, kancelarija je prazna. Na stolu stoji gomila papira i
otvoren laptop. Zamišljam kako bi bilo da sednem na njegovu stolicu i počnem da
otvaram fioke, da pretražujem šta sve ima unutra.
On me zatekne kako stojim pred stolom. „Vanesa.“
Okrenem se. Ruke su mu pune svezaka sa spiralom, to su radne sveske s
predmeta Pismeno izražavanje, znam da najviše mrzi njih da ocenjuje. Znam
mnogo o njemu. Nije normalno znati toliko.
On spušta sveske na sto, a ja sedam na slobodnu stolicu i spustim glavu u
dlanove.
„Da li ti se nešto desilo?“ pita on.
„Ne, samo sam pijana.“ Zabacim glavu i vidim ga da se smeši.
„Napila si se i prva pomisao ti je da dođeš ovamo? Polaskan sam.“
Zastenjem i pritisnem od dlanovima. „Ne treba da budeš tako ljubazan.
Ponašam se vrlo neprikladno.“
Licem mu preleti izraz bola. To su bile pogrešne reči. Ja znam bolje od svakog
drugog kako privlačenje suviše pažnje na ono što radimo može sve da upropasti.
 Zavlačim ruku u džep, vadim telefon, okrećem ga tako da i on vidi ekran i
listam propuštene pozive. „Vidiš li ovo? Eto koliko često me zove. Neće da me
ostavi na miru. Poludeću.“
Ne objašnjavam ko je on, jer ne moram. Henri verovatno pomisli na Strejna
kad god me vidi. Pitam se da li su se upoznali. Zamišljam ih kako se rukuju, tragovi
mene sa Strejnovog tela prenose se na Henrija – to je najbliže što sam mu ikad
prišla, jer se nikad nismo dodirnuli.
Henri ozbiljno gleda moj telefon. „On te proganja“, kaže. „Zar ne možeš da
blokiraš njegov broj?“
Vrtim glavom, mada, zapravo, ne znam. Verovatno mogu, ali želim da pozivi
pristižu. Tako mi diše za vratom. Međutim, znam da Henrijeva saosećajnost zavisi
od toga da li radim i želim prave stvari, da li preduzimam sve moguće korake da
se zaštitim.
„Je li i ovo proganjanje?“ pitam. „Pre nekoliko nedelja poslao mi je poštom
gomilu papira iz vremena kad sam izbačena iz Brouika...“
„Šta?“ Henri me zaprepašćeno gleda. „Nisam znao da si izbačena.“
Jesam li ponovo slagala? Tehnički gledano, sama sam se ispisala – u koverti
koju mi je Strejn poslao nalazi se i formular za ispis učenika –ali čini mi se mnogo
tačnije da kažem da sam izbačena, jer to nije bila moja odluka, makar i ako je
postojala krivica.
Slušam sebe kako mu pričam celu priču, kako sam preuzela krivicu na sebe,
jer nisam želela da Strejn ode u zatvor, i kako sam stajala pred gomilom učenika i
izjavila da sam lažov, odgovarala na njihova pitanja kao na konferenciji za
novinare. Dok me sluša, Henriju su usta otvorena, sav zrači saosećanjem, i što više
delujem na njega, više želim da pričam dalje. Uhvatila sam zalet, obuzela me je
pravednost, osećanje da sam preživela nešto užasno, katastrofu toliko strašnu da
mi je podelila život na pre i posle. A sada, kao posledica preživljenog, želim da
govorim o tome. Zar ne bi trebalo da pričam ovu priču ako želim? Čak i ako malo
izmenim činjenice i sakrijem neke detalje, zar ne zaslužujem da vidim dokaze
onoga što mi je Strejn učinio na licu druge osobe punom saosećanja?
„Zašto je to uradio?“, pita Henri. „Da li se sada nešto desilo, pa ga je to navelo
da ti pošalje paket?“
„Ignorišem ga“, kažem, „zbog onoga što se desilo.“
 „Zbog pritužbe podnete protiv njega?“
Klimam glavom. „Boji se da ću ga odati.“
„A jesi li razmišljala da to učiniš?“
Ćutim, što je isto kao da kažem ne. Vrtim telefon u rukama. „Sigurno misliš
da sam užasna.“
„Uopšte ne.“
„Ovo je veoma komplikovano.“
„Ne moraš ništa da objašnjavaš.“
„Ne želim da misliš da sam sebična.“
„Ne mislim to. U mojim očima, ti si snažna. Neverovatno, neverovatno
snažna.“
Kaže da je Strejn poremećen, da pokušava da me kontroliše, da želi da se
osećam kao da mi je ponovo petnaest godina, da je ono što mi je uradio i ovo što i
dalje nastavlja da mi radi izvan svih granica prihvatljivosti. Kad Henri to kaže,
vidim vedro belo nebo i beskrajno prostranstvo spaljene zemlje, siluetu jedva
vidljivu iza gustog dima, Strejna kako prelazi prstom preko plavih vena na beloj
koži, dok se čestice prašine kovitlaju na slabom zimskom suncu.
„Nikad ga neću odati“, kažem, „ma koliko grozan bio.“
Henrijevo lice se razneži – i postaje veoma, veoma tužno. U tom trenutku
osećam da će, ako načinim prvi korak, pustiti da radim šta god poželim. Neće
odbiti. Dovoljno je blizu da ga dodirnem, njegovo koleno okrenuto je ka meni,
čeka. Zamišljam kako širi ruke i privlači me u zagrljaj. Moje usne su na pedalj od
njegovog vrata, celo telo mu uzdrhti kad ga poljubim. Pustio bi me. Pustio bi me
da učinim bilo šta. Ne pomičem se: on glasno udahne.
„Vanesa, zabrinut sam za tebe“, kaže.

U petak pred prolećni raspust, Bridžet dolazi kući s mačkicom umotanom u peškir.
Prugasta je, sa zelenim očima, stomačićem punim praška protiv buva i savijenim
repom. „Našla sam je u uličici kraj kontejnera pekare“, kaže.
Prinosim prste macinom nosu, ona me ugrize za palac. „Oseća se na ribu.“
„Zavukla je glavu u praznu konzervu sardine“.
 Kupamo mače, dajemo joj ime Minu. Dok sunce zalazi, vozimo se do robne
kuće da kupimo kutiju za pesak i mačju hranu, a macu smeštamo u platnenu torbu
koju Bridžet nosi preko ramena, jer ne želimo da je ostavimo samu. U povratku,
dok mi Minu mjauče u krilu, moj telefon počinje da zvoni i zvoni. Strejn.
Bridžet se nasmeje kad prekinem po četvrti put uzastopce. „Baš si zlobna“,
kaže. „Gotovo mi ga je žao.“
Telefon zabruji, ostavljena je glasovna poruka, a ona se ponovo nasmeje.
Toliko smo oduševljene novim mačetom da nam sve izgleda moguće, kao da
možemo da zavitlavamo jedna drugu zbog bilo čega i da se smejemo i smejemo.
„Zar nećeš preslušati poruku?“, pita ona. „Možda je nešto važno.“
„Veruj mi, nije.“
„Ali ne znaš! Treba da preslušaš.“
Da bih dokazala da sam u pravu, puštam poruku preko zvučnika, očekujem
nekakvu promuklu molbu da mu se javim, da je očajan što me nije čuo – jesam li
dobila paket? Umesto toga čujem glasnu buku u pozadini, vetar i šum mešaju se s
njegovim ljutitim glasom: „Vanesa, krenuo sam ka tvom stanu. Javi se na prokleti
telefon.“ I škljocanje, poruka je završena.
„Ovo zvuči kao hitan slučaj“, kaže Bridžet oprezno.
Biram njegov broj i on se javi čim prvi put zazvoni. „Jesi li kod kuće? Stižem
za pola sata.“
„Da“, kažem. „Zapravo, ne. U ovom trenutku nisam kod kuće. Našle smo
mače. Morale smo da mu kupimo pesak.“
„Šta si rekla?“
Vrtim glavom. „Nije važno. Zašto dolaziš ovamo?“
On se nasmeje. „Siguran sam da znaš zašto.“
Bridžet stalno skreće pogled s puta da bi me gledala. Pod svetlošću s
komandne table vidim je kako bez glasa pita: Jesi li dobro?
„Ne znam zašto“, kažem u telefon. „Nemam pojma šta se dešava. Ali ne možeš
prosto tako odlučiti da dođeš..
„Da li ti je on već rekao šta se desilo?“
 Gledam kroz prednje staklo, u tunel koji farovi prave duž mračnog puta.
Osećam da mi se vrat ježi zbog načina na koji je Strejn rekao on.
„Ko?“
Strejn se ponovo nasmeje. Mogu da ga zamislim, hladne oči, stegnute vilice,
ogorčeni bes kakav sam videla da upućuje drugim ljudima. Od pomisli da je bes
upućen meni osećam se kao da mi se zemlja uleže pod nogama.
„Ne pravi se luda“, kaže. „Stižem za deset minuta.“
Pokušavam da mu kažem da je malopre rekao pola sata, ali već je prekinuo
vezu. Na ekranu bleskaju slova KRAJ POZIVA. Bridžet me i dalje gleda. „Jesi li
dobro?“
„On dolazi u stan.“
„Zašto?“
„Ne znam.“
„Da li se nešto desilo?“
„Ne znam, Bridžet“, obrecnem se. „Sigurna sam da si čula čitav razgovor. Nije
se baš ubio detaljima.“
Vozimo se ćutke, vedro drugarstvo je nestalo. Minu mi mjauče u krilu,
žalosnim tihim glasom koji bi razbesneo samo čudovište – ali ja sam sigurno
upravo to, jer bih najradije ščepala mače za glavu i dreknula na njega, na Bridžet,
na ceo svet, da više umuknu makar na trenutak i puste me da razmislim.

* * *

Bridžet kaže da će spavati kod nekoga, da bismo Strejn i ja bili sami u stanu. Jasno
mi je da jedva čeka da se skloni od mene i mog čudnog, matorog momka, i od
mračnog oblaka koji neprekidno lebdi oko mene. Čula sam je pre nekoliko nedelja
kako kaže tipu kojeg je dovela kući: Oh, Vanesa je uvek u nekakvoj krizi, ona je tip
devojke koja privlači svaku dramu.
Kad ona ode, sednem na kauč. Minu mi je u krilu, a laptop otvoren na stočiću.
Svakih nekoliko minuta naginjem se da osvežim stranicu, kao da se može pojaviti
neki imejl koji bi objasnio čitavu ovu zbrku. Kad čujem otvaranje vrata u prizemlju
i teške korake na stepeništu, odgurnem Minu i uzmem telefon. On lupa na vrata
stana, mače nestaje iza kauča, a ja gledam u tastaturu na ekranu, pomisao da
pozovem 911 isto je toliko nestvarna kao i ideja da će mi stići nekakav imejl od
Henrija. Ne bih ništa rešila i da ih pozovem. Ako zatražim pomoć, dispečer će me
zasuti pitanjima na koja ne mogu da odgovorim, tražiće da objasnim
neobjašnjivo. Ko je taj čovek koji vam lupa na vrata? Odakle ga poznajete? U
kakvom ste tačno odnosu s njim? Potrebna mi je čitava priča, gospođo. Prema tome,
ili ću morati da prepričam sedam godina svog života i prepustim se na milost i
nemilost skeptičnom dispečeru koji mi možda neće poverovati, ili ću otvoriti vrata
nadajući se da neće biti suviše strašno.
Kad ga pustim unutra, on je sav zadihan i zaustavlja se čim uđe, s rukama na
kolenima, škripi dok diše. Ja zakoračim ka njemu, zabrinuta da će možda pasti. On
podigne ruku.
„Ne prilazi mi“, kaže.
Onda se ispravi, baci kaput na stolicu, osvrne se gledajući prljave peškire na
pragu kupatila, činiju skorenih makarona sa sirom na stočiću. Krene u kuhinju,
otvara ormariće.
„Nemaš čiste čaše? Nijednu?“
Pokazujem hrpu plastičnih čaša na radnoj površini i on me prostreli
pogledom – lenja, rasipna devojka – pa napuni jednu vodom iz česme. Gledam ga
kako pije, brojim sekunde pre nego što se bes ponovo javi, ali kad popije, on se
samo nasloni na radnu površinu, sav izduvan.
„Stvarno ne znaš zašto sam došao?“, pita.
Odmahnem glavom, a on me prostreli pogledom. Nismo se videli od Božića,
kad mi je ispričao za Tejlor Berč. Za ovih nekoliko meseci se promenio, lice mu je
drugačije. Pažljivo ga gledam dok ne shvatim: naočari. Sada nosi stakla bez okvira,
gotovo su nevidljive. Osetim grč bola pri pomisli da je promenio nešto tako bitno
na sebi, a nije mi rekao.
„Došao sam pravo sa sastanka u Brouiku“, kaže. „Zapravo, prijema.
Prikupljanje sredstava. Dođavola, i ne znam za šta tačno. Nisam uopšte hteo da
idem. Znaš koliko mrzim te stvari, ali pomislio sam da neću izdržati još jednu noć
sam u kući.“ Uzdahne, protrlja oči. „Dojadilo mi je da me gledaju kao gubavca.“
„Šta se desilo?“
On spusti ruku. „Sedeo sam s nekoliko kolega, uključujući i Penelopi.“ Gleda
me da vidi reakciju, primećuje da sam naglo udahnula. „Ah, dakle, znaš šta ću sad
reći. Ne pravi se luda. Nemoj...“ Tresne dlanovima po pultu i zakorači ka meni,
pruženih ruku kao da će me zgrabiti za ramena, a onda stane kao ukopan i stegne
pesnice.
Zavese su razmaknute, a potreba da se krijem toliko je duboko usađena u
mene da mislim samo na to – da neki prolaznik s ulice može podići pogled i videti
nas. Kad pođem da spustim roletne, on me zgrabi za ruku.
„Rekla si njenom mužu“, kaže. „Tvom profesoru. Rekla si mu da sam te
silovao.“
Kad me pusti, istovremeno me odgurne. Ne suviše snažno, ali dovoljno da se
zateturam unazad, preko kante za đubre koja bi trebalo da stoji pod sudoperom,
ali se ko zna zašto našla nasred kuhinje. Padnem, a aspirator iznad šporeta
zazvekeće kao kad je napolju vetar. Strejn se ne miče dok nesigurno ustajem. Pita
da li me je povredio.
Odmahujem glavom. „Dobro sam“, kažem, iako osećam da mi je trtična kost
nagnječena. Ponovo pogledam prozor, zamišljam zainteresovane svedoke napolju
u mraku. „Zašto je pričala s tobom o meni? Njegova žena. Penelopi.“
„Nije te ni pomenula. Nego njen muž. Muž me je sat i po besno gledao, a onda
pošao za mnom u kupatilo...“
U meni nastupa raspad sistema. „Henri je bio tamo? Upoznao si ga?“
Strejn se zaustavlja, iznenađen načinom na koji izgovaram ime drugog
muškarca, načinom na koji ga izdahnem, kao posle seksa. Lice mu se za trenutak
oklembesi.
„Šta je rekao?“, pitam.
Na to on ponovo ogrubi, vraća se mrštenje, ljutite oči. „Ne“, kaže odlučno.
„Sad ja postavljam pitanja. Reci mi zašto si to uradila. Zašto si osetila potrebu da
čoveku čija žena radi sa mnom kažeš da sam te silovao?“ Glas mu se slomi kod
poslednje reči, toliko mu je ogavna da se zagrcne. „Reci mi zašto si to uradila.“
„Pokušala sam da objasnim šta se desilo kad sam otišla iz Brouika. Ne znam.
Izletelo mi je.“
„Zašto bi mu to objašnjavala?“
 „Rekao je da je predavao u privatnoj srednjoj školi, ja sam rekla da sam išla u
takvu školu, rekao je da poznaje nekoga ko radi u Brouiku. Prosto se tako desilo,
u redu? Nisam se gurala da mu ispričam.“
„Dakle, neko pomene Brouik, a ti smesta počneš da pričaš o silovanju?
Pobogu, Vanesa, šta nije u redu s tobom?“
Ja sa povlačim u sebe dok on govori i govori. Zar ne razumem šta takve
optužbe mogu da mu urade? To je kleveta, krivično delo, dovoljno je da uništi
svakog čoveka, a kamoli nekoga ko već visi o koncu. Ako pogrešni ljudi čuju za to,
on je gotov, baciće ga u zatvor do kraja života.
„I ti to znaš. Zato ne mogu da razumem. Znaš šta takve optužbe mogu da mi
učine, a ipak...“ Širi ruke. „Ne mogu da shvatim, takvu podlost, takvu okrutnost.“
Želim da se branim, samo što mi je jasno da on ima pravo. Čak i ako mi se
prva rečenica slučajno omakla, ja je nisam povukla. Nastavila sam da pričam,
pokazala sam Henriju desetine propuštenih poziva, pustila sam da kaže za Strejna
da je poremećen i izvan svih granica prihvatljivosti, a sve zato što sam želela da
delujem ranjeno i osetljivo, kao devojka koja zaslužuje nežnost. Ali sećam se i
pisama koja je Strejn pisao da bi sakrio tragove. Tada nisam obraćala pažnju,
trudila sam se da radim kako mi on kaže, a on nije smatrao da ima ičeg lošeg u
tome da me prikaže kao poremećenu devojku zaljubljenu u njega, mada je znao
kakve će to posledice imati po mene. Ako sam ja lažljiva i okrutna, onda je i on.
„Zašto si čekao mesecima da mi kažeš šta se desilo s tom devojkom?“, pitam.
„Ne“ kaže Strejn. „Nemoj sad da menjaš temu.“
„Ali o tome je sve vreme reč, zar ne? Besan si, jer si već u nevolji što si pipao
drugu devojku...“
„Pipao? Isuse, kakva reč.“
„Tako se kaže kad dodiruješ nekoga ko to ne želi.“
On zgrabi plastičnu čašu i otvori slavinu. „S tobom se ne može razgovarati
kad si takva, rešena da me prikažeš kao zlikovca.“
„Izvini. To je teško izbeći.“
On pije vodu, briše usta nadlanicom. „Imaš pravo. Lako je prikazati me kao
lošeg čoveka. To je najlakše od svega. Ali za to si kriva i ti, isto koliko i ja. Osim
ako si stvarno ubedila sebe da sam te silovao.“ Baca dopola punu čašu u sudoperu,
ponovo se naslanja na pult. „Silovana dok je imala orgazam. Stvarno misliš da je
to moguće?“
Stežem pesnice, zarivam nokte u dlanove, trudim se da ostanem prisebna, tu
u kuhinji, u svom telu. „Zašto nisi želeo decu?“
To ga iznenadi. „Šta?“
„Imao si trideset godina kad si uradio vazektomiju. Zašto tako rano?“ On
trepće, pokušava da se seti da li mi je ikada rekao koliko je godina imao kad se
operisao, kako mogu to da znam ako nije.
„Videla sam tvoj karton“, kažem. „Kad sam radila u bolnici preko leta. Našla
sam ga u arhivi.“
On krene ka meni.
„Postoji beleška lekara, da si rekao da nikako ne želiš decu.“
On prilazi bliže, potiskuje me ka spavaćoj sobi. „Zašto me to pitaš? Šta
pokušavaš da postigneš?“
Uzmičem u sobu, nalećem na ivicu kreveta. Ne želim da kažem. Ne znam
kako da kažem. To nije jedno pitanje, već više izmaglica neizrecivih stvari: ne
razumem zašto je dodirivao drugu devojku na isti način na koji je dodirivao mene,
ako je nije želeo na isti način na koji je želeo mene. Zašto su mu se ruke tresle dok
mi je pružao pidžamu s jagodama, zašto mi je delovalo da mi, dajući je, otkriva
nešto što je čitavog života pokušavao da sakrije. Kada je tražio da ga preko telefona
zovem tatice, zašto sam se osećala kao da sam na nekakvom testu. Poslušala sam
ga, jer nisam želela da padnem, nisam želela da ispadnem uskogruda
ili preosetljiva, a potom je prekinuo vezu što je pre mogao, kao da se suviše
razotkrio. Osećala sam te noći da iz njega zrači stid. Leteo je kroz telefonsku žicu
pravo u mene.
„Ne pretvaraj me u čudovište zato što ti želiš da se izvučeš“, kaže on. „Znaš da
ja nisam takav.“
„Ne znam šta znam“, odgovaram.
Podseća me šta sam učinila. Nije pošteno da mislim da sam nedužna u svemu
ovome. Ja sam se vratila, pojavila sam mu se na vratima posle dve godine
razdvojenosti. Mogla sam da ga zaboravim, mogla sam da nastavim svoj život.
„Zašto si se vratila, ako sam ti naneo zlo?“, pita.
 „Imala sam osećaj da nije završeno. I dalje sam se osećala povezano s tobom.“
„Ali ja te nisam podsticao, čak ni kad si mi telefonirala. Sećaš li se toga? Tvoj
glasić na telefonskoj sekretarici. Stajao sam i slušao, nisam dozvolio sebi da išta
učinim.“
Onda počinje da plače, odjednom, zakrvavljene oči pune suza.
„Zar nisam bio pažljiv?“ pita. „Uvek sam proveravao da li si dobro.“
„Da, bio si veoma pažljiv.“
„Mučio sam se s tim. Nemaš pojma koliko. Ali ti si bila tako sigurna u sebe.
Ti si znala šta želiš. Sećaš li se? Ti si tražila da te poljubim. Pokušao sam da
proverim da li to zaista želiš. Naljutila si se na mene, ali ja sam morao da se
uverim.“
Sad mu suze teku niz obraze i nestaju u bradi, a ja pokušavam da se priberem,
iako me je pogled na njega kako plače pokolebao.
„Rekla si da može“, kaže on.
Klimam glavom. „Znam da jesam.“
„A kad sam te to silovao? Reci mi kad sam te silovao. Jer ja sam...“, drhtavo
udahne, trlja oči. „Pokušavao sam, ali ne mogu da razumem...“
Spušta se na krevet za mnom, krije se, naslanjajući se licem na mene; vlažno
isprekidano disanje na mojim grudima sve dok to osećanje ne nestane i javi se
drugo, sad su mu usne na mom vratu, šake mu se penju pod mojom suknjom.
Puštam ga da radi šta želi – svlači mi sve, polaže me poprečke na krevet – iako me
svaki njegov dodir boli. Širi mi noge, zagnjuri lice u mene, sad su i meni oči pune
suza, teku mi niz lice. Za dva dana mi je rođendan. Imaću dvadeset dve. Sedam
godina mog života definisano je ovim. Kad se osvrnem unazad, ne vidim ništa
drugo.
Dok još traje, čujem otvaranje vrata zgrade i korake na stepeništu, dve osobe.
Bridžet se smeje, čujem spoticanje. „Jesi li dobro?“, pita je neki momak dok se vrata
stana otvaraju. „Treba li da te ponesem?“
„Ala sam se napila“, kaže Bridžet. Njen smeh ispunjava dnevnu sobu. „Pijana,
pijana, pijana!“
 Zveket ključeva koji padaju na pod, momak ide za njom u njenu sobu, vrata
treskaju. Pokušavam da pratim zvuk njenog smeha, ali ona pušta muziku toliko
glasno da me ne bi čuli čak ni kad bih vrištala.
Strejn ne prekida, a deo mene napušta spavaću sobu i odlazi u kuhinju, gde
čaša iz koje je pio leži prevrnuta na ivici sudopere. Iz slavine kaplje voda; frižider
bruji. Mače ulazi iz dnevne sobe, želi da ga neko mazi. Taj odvojeni deo mene stoji
kraj prozora, uzima mače u ruke, gleda mirnu ulicu. Počinje oluja, narandžasti sjaj
ulične rasvete osvetljava čaršave kiše, taj odvojeni deo mene gleda kako pada, tiho
pevušeći da pokrije zvuke iz spavaće sobe. Povremeno zadrži dah i oslušne da vidi
traje li još. Kad čuje škripanje metalnog okvira kreveta, pljeskanje kože po koži,
čvršće prigrli mače i ponovo se okrene ka kiši.

Ujutro Strejn donosi kafu iz pekare. Ja sedim u krevetu, držim šolju i gledam u
daljinu dok on detaljno opisuje sve što se desilo na tom prijemu u Brouiku –
roditelji, nekadašnji đaci, profesori, piju vino i jedu kanapee u velikoj sali. Primetio
je da ga Henri besno gleda, ali nije obraćao pažnju sve dok nije otišao u toalet i
potom zatekao Henrija kako ga čeka u hodniku, kao pijanac u baru koji želi da
izazove tuču.
„Rekao mi je da imamo zajedničku učenicu“, kaže Strejn. „Onda je rekao tvoje
ime. Rekao je da zna da sam te zlostavljao i gurnuo me na zid. Rekao je da zna šta
sam ti radio. Rekao je da sam silovatelj.“ Pošto izgovori tu reč, stegne usne pa
duboko udahne.
Prinosim kafu usnama i pokušavam da zamislim Henrija tako besnog.
„Stvarno bi trebalo da se objasniš s njim“, kaže Strejn.
„Hoću.“
„Jer ako je rekao ženi...“
„Znam“, kažem. „Reći ću mu istinu.“
On klima glavom i otpije kafu. „Trebalo bi da ti kažem i da znam za taj blog
koji pišeš.“
Trepćem, u prvi mah ne shvatam. Kaže da ga je video na mom kompjuteru.
Osvrćem se po sobi i ne vidim gde je. Još je u dnevnoj sobi. Je li ustajao tokom
noći? Ne, objašnjava. Video ga je još davno. Zna za to već godinama.
 „Znam koliko si oduvek bila željna da ispričaš“, kaže. „Činilo mi se da je to
bezopasan način da zadovoljiš tu potrebu. Proveravao sam s vremena na vreme,
tek da se uverim da ne navodiš moje ime, ali iskreno rečeno, zaboravio sam ga sve
donedavno. Trebalo je da ti kažem da ga ugasiš kad su u decembru počele te
besmislene optužbe za zlostavljanje.“
Ja vrtim glavom. „Ne mogu da poverujem da si znao i da mi nikad nisi rekao.“
On shvata moju nevericu kao izvinjenje. „U redu je“, kaže. „Nisam ljut.“ Ali i
dalje želi da sve izbrišem. „Mislim da je to sasvim razuman zahtev.“
Kad popijemo kafu, idem za njim u dnevnu sobu, opet sam van sebe, i telom
i umom. Bridžetina vrata i dalje su zatvorena; još je rano za nju, ostaće tamo
satima. Strejn pokazuje mače sklupčano na kauču. „Otkuda ovo?“
„Iz kontejnera u uličici.“
„Ah!“ Zakopčava kaput, gura ruke u džepove. „Znaš, iskreno da kažem,
verovatno si nehotice dirnula osetljivo mesto kod tog tvog profesora. Verujem da
je, u izvesnoj meri, on tako reagovao zbog sopstvenog braka. Ima tu nekih
nerazrešenih pitanja.“
„Kako to misliš?“
„On je bio Penelopin profesor. Na fakultetu, ne u srednjoj školi, ali ipak. Ona
je samo malo starija od tebe, a on – pa, rekao bih da se bliži četrdesetoj. Mislim da
je rekla da su se smuvali kad joj je bilo devetnaest. Da sam bio prisebniji, mogao
sam da mu ukažem na to koliko je dvoličan. To bi ga verovatno ućutkalo.“
Da mi nije upravo rekao da godinama zna za moj blog, i da mi nije grozno i
mučno od prethodne noći, ovo bi me šokiralo. Ali sada sam suviše iznurena, pa se
samo naslonim na zid i počnem da se smejem. Toliko se smejem da ostanem bez
daha. Pa naravno da je bio njen profesor. Naravno.
On me zbunjeno gleda. „To je smešno?“
Vrtim glavom. „Ne, uopšte nije smešno“, odgovaram kroz smeh.
Pratim ga niz stepenište do ulaza u zgradu; pre nego što izađe, pitam ga da li
je još ljut na mene što sam ga nazvala silovateljem, što sam ga uopšte pominjala.
Očekujem kratak uzdah i poljubac u čelo. Naravno da nisam. Umesto toga, on
malo razmisli pre odgovora. „Više sam tužan nego ljut.“
„Zašto tužan?“
 „Zato što si se promenila.“
Naslanjam se dlanom na vrata. „Nisam se promenila.“
„Naravno da jesi. Prerasla si me.“
„Nije tačno.“
„Vanesa.“ Obuhvati mi lice dlanovima. „Moramo da okončamo ovo. Bar na
neko vreme. Razumeš? Ovo nije dobro ni za tebe ni za mene.“
Toliko sam zaprepašćena da samo stojim tako i puštam ga da me drži za lice.
„Moraš stvoriti sebi život“, kaže on. „Koji se neće vrteti oko mene.“
„Rekao si da nisi ljut.“
„Nisam ljut. Pogledaj me, nisam ljut.“ Istina je – uopšte ne izgleda ljutito, oči
su mu mirne iza onih novih naočara.

Dve nedelje ne izlazim iz stana, sedim pred televizorom s Minu u krilu. Redom
gledam ceo DVD komplet Tvin Piksa, onda se vraćam i ponovo gledam neke
epizode. Ponekad i Bridžet gleda sa mnom, ali, kad počnem da ponavljam scene s
nasiljem i vriskom, one u kojima pozitivnog lika zaposeda sadistički duh i tera ga
da siluje i ubija tinejdžerke, ona odlazi u svoju sobu i zatvara vrata.
Tih nedelja, u vestima javljaju da je četrnaestogodišnja devojčica po imenu
Katrina nestala u Oregonu. Lepa je, bela i fotogenična, njeno lice gleda odasvud,
vesti se mešaju s televizijskim serijama. Ko je oteo Katrinu? Ko je ubio Loru
Palmer? Obe su poslednji put viđene kako trče da spasu živu glavu, bežeći među
jelama. Očiti krivac za Katrinin nestanak je njen otuđeni otac, koji ima istoriju
mentalnih oboljenja i kojeg nedeljama niko nije ni čuo ni video. Mediji imaju na
raspolaganju desetine Katrininih slika, ali za njenog oca postoji samo jedna,
snimak raščupanog lica iz policijske stanice, posle vožnje pod dejstvom alkohola.
Na kraju ih nalaze u Severnoj Karolini, u kolibi bez struje i tekuće vode. Kad je
otac uhapšen, navodno je rekao: „Drago mi je da se ovo konačno završilo“. Kasnije
stižu novi detalji – koliko je Katrina oslabila tokom bekstva, da je živeći u kolibi
morala da jede divlje cveće kako bi preživela. Sama u dnevnoj sobi, plavičastoj od
televizijskog ekrana, mrmljam stvari koje su suviše užasne da bi ih iko čuo: kladim
se da joj se to, zapravo, dopadalo i da nije želela da je uhvate.
 Bridžet izlazi iz sobe i zatiče me naduvanu na kauču, kako grcam u suzama.
Nahrani mačku, pokupi moje prazne flaše, ostavi račun za struju na stočiću,
zajedno sa svojom polovinom novca i spremnim kovertom s markom i adresom.
Zna da se desilo nešto loše one noći kad je Strejn došao, ali ostavlja mi prostor da
sama izađem na kraj s tim. Ne pita, ne želi da zna.

Za: vanesa.vaj@atlantika.edu
Od: henri.piau@atlantika.edu
Tema: Odsustvovanje

Vanesa, jesi li dobro? Danas si mi nedostajala na času.

Za: vanesa.vaj@atlantika.edu
Od: henri.plau@atlantika.edu
Tema: Brinem

Sad već počinjem da brinem. Šta se dešava? Slobodno telefoniraj ako ti je to lakše od pisanja. ili
se možemo naći negde van kampusa. Zabrinut sam za tebe. Henri

Za: vanesa.vaj@atiantika.edu
Od: henri.plau@atlantika.edu
Tema: Veoma brinem

Vanesa, ako opet izostaneš, moraću da te oborim ili prijavim da si odustala. Verovatno je bolje
da odustaneš, tako ćemo moći da smislimo način da nadoknadiš propušteno, ali moraš doći da
popuniš formular. Možeš ii da dođeš sutra? Ne ljutim se, samo sam veoma zabrinut. Molim te,
javi mi. Henri
 Kad se pojavim na njegovim vratima, Henri se široko nasmeši. „Evo te. Jako
sam se brinuo. Šta ti se desilo?“
Gledam ga, naslonjena na dovratak. Očekivala sam lavinu izvinjenja kad me
bude video. Ne mogu da shvatim kako još nije povezao stvari. Prijem na Brouiku
bio je pre tri nedelje, ne toliko davno da bi zaboravio.
Pružam mu formular za odustajanje od predmeta. „Hoćeš li da potpišeš?“
On iznenađeno trgne glavu. „Mislim da prvo treba da razgovaramo o tome.“
„Rekao si da ću pasti.“
„Nisi dolazila na predavanja. Morao sam nekako da ti privučem pažnju.“
„Znači, lagao si me? Sjajno. Stvarno sjajno.“
„Vanesa, molim te.“ Smeje se kao da govorim gluposti. „Šta se dešava?
„Zašto si to uradio?“
„Šta sam uradio?“, Klati se na stolici, gleda me s lažnim nerazumevanjem.
Deluje kao dete uhvaćeno u laži.
„Napao si ga.“
On prestaje da se klati.
„Sačekao si ga ispred toaleta i zgrabio ga...“
Na to on skoči i zatvori vrata kancelarije, tako silovito da se zalupe. Onda
pruži rake kao da pokušava da me umiri. „Slušaj“, kaže. „Žao mi je. Jasno mi je da
nije trebalo to da uradim. Nema nikakvog opravdanja. Ali to stvarno nije bio
napad.“
„Rekao je da si ga gurnuo na zid.“
„Kako bih to izveo? Taj čovek je ogroman.“
„Rekao je...“
„Vanesa, jedva da sam ga dotakao.“
Na to mi se smesta stegne grlo. Jedva sam ga dotakao. Samo sam je dodirnuo,
ništa više. I jedno i drugo podrazumeva da ja preterano reagujem i namerno želim
da ih prikažem kao zlikovce.
„Zašto mi nikad nisi rekao za svoju ženu?“ pitam Henrija. „Sigurno si znao
da ću pre ili kasnije shvatiti da je to ta prijateljica koja radi tamo.“
 On zatrepće, nije to očekivao. „Ja sam povučena osoba. Ne volim da iznosim
studentima svoj lični život.“
Samo što to nije tačno. Znam mnoge lične stvari o njemu, detalje koje je sam
pominjao – gde je odrastao, da mu se roditelji nikad nisu venčali, da mu je sestru
povredio neki stariji muškarac, slično kao Strejn mene. Znam koje je grupe slušao
u srednjoj školi a koje sada, znam da je na fakultetu preterao i u jednom trenutku
pukao, u jednom semestru propustio je predmete vredne dvanaest bodova. Znam
koliko mu traje vožnja od kampusa do kuće i da kada ocenjuje radove, moje
ostavlja po strani da ih uzme kad se umori i kad mu je potrebna pauza. Samo što
o njegovoj ženi nisam znala ništa.
„Znaš“, kažem, „prilično je zeznuto kad se oženiš svojom studentkinjom.“
On obori glavu, kratko uzdahne. Znao je da ću to pomenuti. „Okolnosti su
bile potpuno drugačije.“
„Ti si joj bio profesor.“
„Na fakultetu.“
„Velika razlika.“
„Jeste razlika“, kaže. „Znaš da jeste.“
Hoću da mu kažem isto što sam rekla i Strejnu: da ne znam šta znam. Pre
nekoliko meseci pisala sam o tome kako je sa Henrijem drugačije, da ovog puta
neću dozvoliti da me neko iskoristi. Ta razlika sada je odjednom suviše mala da
bih je našla. Potrebno mi je da mi neko pokaže liniju koja odvaja razliku od
dvadeset sedam godina od razlike od trinaest godina, profesora u srednjoj školi od
profesora na fakultetu, krivično delo od društveno prihvatljivog. Ili možda moram
sama da se snađem. Prošlo je dosta godina od mog osamnaestog rođendana,
sad sam dozvoljen plen, odrasla saglasna osoba.
„Trebalo bi da te prijavim zbog toga što si mu uradio“, kažem. „Fakultet bi
morao da zna kakvi ljudi rade ovde.“
To je pogodilo cilj, sav je pocrveneo i podiže glas. „Mene da prijaviš?“ Za
trenutak vidim taj gnev s kojim se okomio na Strejna. On je ipak svestan da se
glasovi čuju i kroz zatvorena vrata, pa utišava glas do šapata. „Vanesa, znala si šta
je taj čovek uradio onoj drugoj devojci i naterala si me da se osećam kao idiot kad
sam ti to pomenuo. Onda si došla ovamo i rekla mi da te je zlostavljao, da te je
povredio. Šta si očekivala?“
 „Toj devojci nije ništa uradio“, kažem. „Pogladio ju je po kolenu, možeš
misliti.“
Henri me pažljivo gleda i vidim da bes nestaje. Nežno, kao da se obraća detetu,
kaže da je on čuo drugačije, da je Strejn uradio mnogo više nego što je dodirivanje
kolena. Ne iznosi detalje, a ja ne pitam. Zašto? Potpuno je nemoguće pričati o
tome, a ako pokušam, zvučaću kao ludak, u jednom trenutku kažem da je bilo
silovanje, a onda se ispravljam, nije bilo silovanje silovanje, kao da to išta može da
razjasni, kao da ne stvara još veću zbrku.
„Idem sad“, kažem, a Henri pruža ruku ka meni, ali ipak me ne dodirne.
Odjednom je uplašen – možda brine da ću ga zaista prijaviti. Želim li zaista da mi
potpiše odustajanje od predmeta? Mogla bih prosto da se vratim na predavanja.
Ostalo je još samo nekoliko nedelja. Zaboravićemo moje izostanke.
„Hoću da budeš mirna“, kaže.

Ali nisam mirna. Danima posle toga sva sam ošamućena, ne uspevam da se
oslobodim osećanja da sam napastvovana. Tokom sastanka sa savetnicom, ona me
pita kako sam i očekuje moj uobičajen opušten odgovor. Umesto toga, ja počinjem
da joj opisujem sve što se desilo. Pokušavam da budem neodređena, jer ne želim
da upletem Strejna, i zato je priča isprekidana i nepotpuna, pa zvučim suludo.
„Da li mi to govorimo o Henriju?“ pita me ona, gotovo šapatom; zidovi
kancelarije su tanki. „To je Henri Plau?“ On nije ovde ni godinu dana, a već je
stekao ugled ispravnog čoveka,
Potom govori dalje, prepletenih prstiju, pažljivo birajući reči. „Vanesa, tokom
proteklih godina, iz onoga što si pisala, shvatila sam da ti se nešto desilo u srednjoj
školi. Misliš li možda da te je sada, zapravo, to uznemirilo?“
Čeka i gleda me, podignutih obrva kao da me podstiče da potvrdim. Ovo je,
izgleda, cena koju plaćate kad progovorite, makar i pod prividom književne fikcije
– kad počnete, to je jedino što iko želi da čuje od vas. To vas definiše, želeli vi to ili
ne.
Savetnica se smeši, pruža ruku i potapše me po kolenu. „Biće sve u redu.“
Ustanem da odem, ali ipak moram da pitam: „Jeste li znali da se oženio
studentkinjom?“
 U prvi mah mislim da sam je šokirala. Onda ipak klimne glavom. Da, znala
je. Podiže ruke u gestu bespomoćnosti. „Ponekad se dešava“, kaže.

Kažem Henriju da mu opraštam, iako se, zapravo, i nije izvinio. Do kraja semestra
on želi da sve bude po starom. Pokušava da se oslanja na mene na predavanjima
kao i ranije, ali ja nemam ništa da kažem, a kad dođem u njegov kabinet nervozna
sam i izvrdavam dok on isprobava različite načine da me vrati u kolotečinu. Kaže
mi da sam najbolja studentkinja koju je ikada imao (Bolja od tvoje žene? – pitam
ga u sebi), da je uradio ono sa Strejnom samo zato što mu je jako stalo do
mene. Pokazuje mi pismo preporuke koje mi je već napisao za prijavu na
postdiplomske studije, dve i po stranice gusto kucanog teksta o tome kako sam
naročita. Potom, poslednje nedelje semestra, zove me u svoj kabinet. Kad dođem,
zatvara vrata i kaže mi da mora da mi prizna nešto: ranije je čitao moj blog. Čitao
ga je mesecima, dok ga nisam ugasila.
„Zabrinuo sam se kad je blog nestao, a ti u isto vreme prestala da dolaziš na
časove“, kaže. „Nisam znao šta da mislim. Izgleda da i dalje ne znam.“
Pitam ga kako ga je uopšte našao, a on kaže da se ne seća. Možda je tražio
moju imejl-adresu ili neke ključne reči, nije siguran. Zamišljam ga pogrbljenog
nad laptopom usred noći, žena mu spava u drugoj sobi, a on kuca moje ime u
pretraživaču, kopa dok me ne nađe. O tome sam maštala čitave godine, to bi bila
potvrda da sam uspela da uđem u njegov život. Kad se pokazalo da je istina, ježim
se i muka mi je.
On kaže da je čitao da bi se uverio kako sam. Brinuo se za mene. „I pošto sam
video da si stvorila tako snažnu povezanost“, kaže, „želeo sam da pripazim i na to.“
„Povezanost sa čime?“
On samo podigne obrvu, kao da kaže: Ma znaš na šta mislim. Pošto ga ćutke
gledam, mora da progovori. „Povezanost sa mnom.“
Ja ne progovaram i on počinje da se brani.
„Jesam li pogrešno pretpostavio?“, pita. „Navalila si iz sve snage. Ništa nisam
mogao.“
Zaprepašćeno ga gledam – zar me nije on odabrao isto koliko i ja njega? – ali
to se brzo pretvara u stid, jer sam verovatno upravo to uradila. Nije mi prvi put.
 „Dakle, tako postupaš prema studentkinjama za koje pomisliš da su se
zaljubile u tebe?“, pitam. „Uhodiš ih preko neta?“
„Nisam te uhodio. Blog je bio javan.“
„Šta si mislio da ću uraditi, da ću dojuriti ovamo i napastvovati te?“
„Stvarno ne znam šta sam mislio. Kad si mi ispričala za tog profesora, počeo
sam da se pitam kakve su ti namere.“
„Ne moraš ga zvati taj profesor. Svakako mu znaš ime.“
Henri steže usne i okreće se na stolici da pogleda kroz prozor. Ostaje u tom
položaju veoma dugo, zagledan u dvorište, tako da pomislim da je završio, ali kada
krenem ka vratima, ipak se oglasi: „Nisam ti to rekao da bih te doveo u nepriliku.“
Zaustavim se s rukom na kvaci.
„Mislio sam da ću tako stvoriti priliku da budemo iskreni jedno prema
drugom, jer mislim da ima stvari koje možda želiš da mi kažeš.“ Najzad se okreće
ka meni. „A treba da znaš kako sam spreman da čujem sve što poželiš da kažeš.“
„Nemam pojma o čemu govoriš.“
„Na osnovu tog bloga, siguran sam da postoji nešto što želiš da mi kažeš.“
Prisećam se šta sam sve pisala o njemu, kako sam opisivala žudnju za njim od
koje me boli celo telo, a zatim komentare koji su se pojavljivali usred noći – od
njega? Gutam knedlu, noge mi drhte, ruke takođe. Čak mi i mozak drhti.
„Ako si već sve pročitao“, kažem, „zašto treba da ti kažem?“
Ne odgovara mi, ali znam zašto. Zato što mora da zna da sam spremna. Kao
što je Strejn insistirao da izgovorim šta želim kako bi podelio teret
odgovornosti. Moramo da govorimo o tome, Vanesa, jer to je jedini način na koji
ću moći samog sebe da podnesem. Nikad ne bih to uradio da nisi bila tako spremna.
„Ti si stvarno enigma“, kaže Henri. „Nemoguće te je razumeti.“
Ponovo me hvata osećaj da bih mogla da ga dodirnem i da bi mi dopustio.
Ako spustim ruke na njega, skočiće ka meni kao opruga. Konačno, reći će. Vanesa,
želim ovo otkako sam te prvi put video. Vidim sledeću godinu, sebe kako radim kao
njegov asistent, zajedno smo zatvoreni u ovom kabinetu, potom neizbežna i
preduga veza. I dalje nisam spavala ni sa kim osim Strejna, ali lako mogu da
zamislim kako bi bilo sa Henrijem. Njegovo teško telo, teško disanje, mlitava
vilica.
 A onda se magla razilazi, vid mi se izbistri, i on je ogavan, sedi tu i pokušava
da izvuče priznanje od mene. Ti si oženjen, dođe mi da kažem. Jesi ti uopšte
normalan?
Kažem mu da sledeće godine ipak neću biti na Atlantici. „Treba da daš posao
asistenta nekom drugom.“
On iznenađeno trepće. „A postdiplomske studije? Da li ćeš se ipak prijaviti?“
Gledam pred sebe, mogu i to da vidim – druga učionica, drugi muškarac na
čelu velikog stola čita moje ime sa spiska, proždire me pogledom. Od te pomisli
hvata me ogroman umor. Radije ću umreti, nego da ponovo prolazim kroz to.

Dan pre dodele diploma. Henri me vodi na oproštajni ručak, poklanja mi romane
sestara Bronte, u skladu s nekom našom ličnom šalom, s posvetom koju je
potpisao sa H. Kad odem s Atlantike, njegovo ime pojavljuje mi se u imejlovima
otprilike svakih šest meseci, a ja se svaki put naježim. Posle nekog vremena
dodajemo jedno drugo za prijatelja na Fejsbuku pa konačno vidim život koji sam
tako dugo zamišljala: slike Penelopi i njihove ćerke, Henrijeve sve belje kose i lica
koje stari; svake godine sve više liči na Strejna. Ja za to vreme postajem cinična
i sumnjičava. Odričem se svih fantazija, govorim sebi da je Henriju, kad smo se
sreli, bilo dosadno i ulazio je u krizu srednjih godina: ja sam bila mlada i obožavala
sam ga. Stariji muškarac koristi devojku da bi se bolje osećao – ta priča vrlo lako
postaje stereotipna ako je gledate bez mekih obrisa romanse.
Jedne godine piše mi za rođendan, imejl je poslat u dva ujutro. Pamtim te kao
jednu od mojih najboljih studentkinja, piše, i uvek će biti tako. Počnem da odgovaram – Henri,
šta to uopšte znači? – ali zaustavim se, obrišem njegov mejl, postavim filter tako da
svaki naredni od njega ode pravo u smeće.
Jedna od mojih najboljih studentkinja. Čudan kompliment od čoveka koji je
jednom jednu studentkinju uzeo za ženu.

Posle diplomiranja, Bridžet se seli na Roud Ajland i odnosi mačku. Ja se

prijavljujem za svaki mogući posao sekretarice, recepcionerke, pomoćnice u
Portlandu, a jedini koji su me pozvali na razgovor su organi savezne države Mejn.
Posao je rad u arhivi u službi za zaštitu dece, deset dolara na sat, ali, zapravo,
mnogo bliže devet dolara kad se odbije obavezna sindikalna članarina. Tokom
razgovora, žena me pita kako ću se snaći s opisima zlostavljanja dece koje ću čitati
po ceo dan.
„Biću dobro“, kažem. „Nisam imala takva iskustva u životu.“
Nalazim stan blizu posla, na poluostrvu. Iz kreveta mogu da vidim naftne
tankere i turističke kruzere kako prolaze zalivom. Posao je dosadan, a ako želim
da redovno plaćam stanarinu, mogu da jedem samo jednom dnevno, ali kažem
sebi da je to samo na jednu godinu, ili možda dve, dok se malo ne sredim.
Na poslu sređujem dosijee sa slušalicama na ušima i osećam se kao da opet
radim u bolničkoj arhivi, isti metalni ormarići i nalepnice u raznim bojama, stalno
strujanje klima-uređaja. Međutim, ovi dosijei sadrže jezive priče gore od raka, gore
čak i od smrti. Opisi dece nađene kako spavaju u krevetima prekrivenim izmetom,
beba u živim ranama, jer su ih kupali izbeljivačem. Pokušavam da se ne
zadržavam nad dosijeima; niko mi nije izričito rekao da ih ne čitam, ali
gutanje detalja deluje mi kao narušavanje privatnosti, mnogo više nego čitanje o
muškarcima s mlitavim kitama. Neka deca imaju dosije od više fascikli s
beskrajnom dokumentacijom – sudska ročišta, izveštaji socijalnih radnika,
pismeni dokazi zlostavljanja.
Nailazim na devojčicu čiji se dosije sastoji od deset prepunih fascikli
povezanih gumicama. Iz jedne vire krajevi izbledelog crvenkastog papira i stranice
bojanke, dečje stvari. Jedan crtež je porodični portret, očigledno delo deteta; na
drugom stoji nešto nalik na opis šta devojčica želi od porodice. Traži se: mama i
tata, pas, mlađi brat. Pri dnu papira, krupnim slovima: BEZ DVOLIČNIH LJUDI,
MOLIM VAS.
Potom pismo, pisano rukom na običnom belom papiru, rukopis je sitan,
ženski, odrasle osobe. Ne mogu da izdržim, čitam. To je od majke devojčice, tri
lista ispunjena izvinjenjima s obe strane. Navedena su imena različitih muškaraca,
s objašnjenjem ko je još u njenom životu a ko nije, a zbog načina na koji čitam
dosije – stojeći kraj ormarića, otvarajući gornju polovinu, jer ne želim da me neko
uhvati da otvoreno gledam – vidim samo po pola strane.
Da sam znala da te zlostavljaju, piše majka, naročito seksualno, ne bih nikad...
– ostatak rečenice ne mogu da vidim. Na poslednjoj stranici pisma majka se
potpisala: Uz more ljubavi, mama. Ispod mora ljubavi nacrtano je lice devojčice sa
suzama, suze kaplju u baru, tu je strelica koja pokazuje, more.

Strejn me posećuje u Portlandu samo jednom. Dolazi na neki seminar, a ja sam

suviše nervozna da ga pitam hoće li ostati preko noći. Kada stigne, vodim ga kroz
svoj stančić, žudim da kaže kako je sve čisto i uredno, sudovi oprani i sklonjeni,
pod usisan. Kaže da je udobno, da mu se dopada kada s lavljim nogama. U
dnevnoj/spavaćoj sobi izgovorim neki glup, vrlo providan komentar o krevetu.
„Zar ne izgleda primamljivo?“ Nisam ni sa kim spavala skoro godinu dana, želim
da me dodirne, da me gleda. Ispod haljine sam gola, meka i glatka, nemam
najlonke. To je znak koji bi morao da primeti. Danima sam zamišljala kakav glas
će mu se oteti iz grla kad bude shvatio da ne nosim gaćice.
On kaže da moramo da krenemo. Rezervisao nam je mesta u ribljem
restoranu u staroj luci, i tamo nam naručuje riblji paprikaš, rep jastoga s
lingvinima, bocu belog vina. To je najveći obrok koji sam pojela otkako sam
poslednji put bila u poseti kod roditelja. Dok trpam hranu u usta, Strejn me
namršteno gleda.
„Kako ti je na poslu?“, pita.
„Sranje je. Ali to je samo privremeno.“
„A kakvi su ti dugoročni planovi?“
Stežem zube od tog pitanja. „Postdiplomske studije“, kažem nestrpljivo. „To
sam ti već rekla.“
„Jesi li poslala prijave za jesen? Odgovori stižu otprilike u ovo vreme.“
Vrtim glavom i odmahnem rukom. „To ću sledeće jeseni. Još moram da
sredim neke stvari i uštedim za školarinu.“
On se mršti, otpija vino. Zna da izmišljam, da nemam nikakav plan. „Trebalo
bi da radiš nešto više od ovoga“, kaže. Osećam da se oseća krivim. Brine da je on
krivac što traćim svoj potencijal, što je verovatno tačno, ali ako se oseća krivim,
neće želeti da spava sa mnom.
„Znaš kakva sam. Imam svoj tempo.“ Nasmešim mu se što vedrije mogu,
želeći da ga uverim da je posredi moj problem a ne njegov.
 Posle večere vozi me kući, ali, kad ga pozovem da uđe, kaže da ne može. Mene
to preseče posred srede, utroba mi se raspe po suvozačkom sedištu. Mogu da
mislim samo na to kako ću za mesec dana imati dvadeset tri godine, a jednog dana
trideset tri, i četrdeset tri, a tolike godine su mi nezamislive, kao da sam mrtva.
„Jesam li sad suviše stara za tebe?“, pitam.
On me prvo ljutito gleda, oseća da je klopka. Onda vidi moje potpuno
otvoreno lice.
„Ozbiljno te pitam“, kažem. To je prvi put da me je zaista pogledao čitave
večeri, možda prvi put još od one noći u mom stanu u Atlantici, kada je došao
posle sukoba sa Henrijem, kada me je možda silovao, nisam ni sada sigurna da li
je.
„Nesa, pokušavam da budem dobar“, kaže sad.
„Ali ne moraš. Ne sa mnom.“
„Znam da ne moram. U tome i jeste problem.“
Shvatam da je moralo ovako da se završi. Dozvolila sam mu da radi neizrecive
stvari za kojima je oduvek žudeo, ponudila sam mu svoje telo kao mesto za zločine,
i on je neko vreme uživao, ali duboko u srcu on nije zlikovac. On je muškarac koji
želi da bude dobar, a zna se da je najbolji način za to da se odrekne onoga što ga
čini lošim.
S rukom na ručki za otvaranje vrata pitam hoćemo li se uskoro videti, a on
kaže da, tako blago da mi je jasno da me napušta. Izbegava da me pogleda, kao da
sam dokaz nečega što želi da zaboravi.

Prolaze godine bez njega. Tata dobija prvi srčani udar: mama konačno uspeva da
diplomira. Jednog letnjeg popodneva, kad sam i ja kod kuće u poseti, Bejbi pukne
aneurizma dok trči preko dvorišta; padne kao da je pogođena metkom, a tata i ja
pokušavamo da je spasemo kao da je ljudsko biće, pritiskamo joj grudi i dišemo
joj u njušku, ali nema je više, telo joj se hladi, a šape su joj još mokre od jezera.
Dajem otkaz u socijalnoj službi i menjam mnoštvo administrativnih poslova, svaki
mi je oduran, mrzim sterilne kancelarije, spajalice i samolepljive ceduljice i
tapisone. Kad uhvatim sebe kako tražim u Guglu „šta da radite ako zbog posla
želite da se ubijete“, shvatam da ne može više tako, da će me taj način zarađivanja
za život ubiti, pa umesto toga nalazim posao na recepciji finog hotela. Plata je mala,
ali sam pobegla od raspada sistema koji bih doživela u kancelarijama s neonskim
osvetljenjem.
Ima muškaraca koji se nikad ne pretvore u momke, koji provire iza zavese i
vide moj haos – i bukvalno i u prenosnom smislu: stan s uzanom stazom između
gomila odeće i otpadaka, od kreveta do kupatila; piće, beskonačno piće; seks do
besvesti i košmari. „Prilično si naopaka“, kažu, najpre kroz smeh, u smislu ovo će
možda biti zabavno na neko vreme, ali, čim im izbrbljam čitavu priču – profesor,
seks, petnaest godina, ali dopadalo mi se, nedostaje mi – smesta nestaju. „Ti imaš
ozbiljne probleme“, kažu, idući prema vratima.
Naučim da je lakše ćutati, biti posuda u koju će se isprazniti. Na sajtovima za
upoznavanje srećem momka u kasnim dvadesetim. Nosi džempere na
zakopčavanje i somotske pantalone, ima proređenu kosu i guste malje na grudima
koje vire ispod kragne, stvarno podseća na Strejna. Tokom prvog sastanka
nervozno stresem stopalima, cepkam salvet. Nismo još popili ni prvo piće, a već
pitam: „Možemo li da preskočimo sve ovo i da pređemo na seks?“ On se zagrcne
pivom, pogleda me kao da sam sišla s uma, ali kaže naravno, svakako, ako ja tako
želim.
Na drugom sastanku idemo u bioskop, gledamo film o sveštenicima
pedofilima. Tokom dva sata trajanja filma on ne primećuje moje znojave dlanove,
tiho cviljenje duboko u grlu. Obično pazim da proverim film pre gledanja, za slučaj
da ima nečega što bi moglo da me izbaci iz ravnoteže, ali za ovaj to nisam učinila.
Kasnije, dok idemo Kongresnom ulicom prema mom stanu, on kaže: „Takvi tipovi
znaju kako da nađu odgovarajuću žrtvu, zar ne? Pravi grabljivci. Umeju da
osmotre krdo i odaberu najslabiju jedinku.“
Kad to čujem, ugledam sebe, s petnaest godina i krupnim očima, odvojenu od
roditelja, kako prestrašeno jurim kroz tundru, a Strejn za mnom, grabi me u
naručje, ne usporavajući korak. U ušima mi tutnji okean, blokira sva dalja
čovekova zapažanja o filmu, i mislim: Možda je upravo tako i bilo. Ja sam bila očita
meta. Nije me odabrao zato što sam naročita, nego zato što je bio gladan, a ja sam
bila lak plen. U mom stanu, dok se tucamo, napuštam sebe, što se godinama nije
dešavalo. On i moje telo su u spavaćoj sobi, a moj um luta po stanu, sklupča se na
kauču, gleda u isključen televizor.
 Potom mu ne odgovaram na poruke, nikad ga više ne vidim, govorim sebi da
nije u pravu. S petnaest godina nisam bila slaba. Bila sam pametna. Bila sam jaka.

Imam dvadeset pet godina kad se to desi. Idem na posao, u crnom kostimu i crnim
ravnim cipelama, prelazim Kongresnu ulicu i vidim ga, stoji sa desetak dece pred
umetničkim muzejom. Tinejdžeri, učenici, uglavnom devojčice. Gledam izdaleka,
grčevito stežući tašnu. Vodi đake u muzej – sigurno su na izletu, možda su došli
na Vajetovu izložbu – i drži vrata dok oni ulaze, devojčice u koloni.
Pre nego što i sam uđe, osvrne se i primeti me u toj bezličnoj odeći za posao,
izbledeloj i staroj. Godinama sam želela samo i jedino da osetim njegov pogled na
sebi, ali sad se suviše stidim sopstvenog lica, prvih bora i znakova starosti, i ne
smem da priđem.
On pušta da se vrata muzeja zatvore, a ja idem na posao, sedim za pultom i
zamišljam ga kako prolazi kroz sale, prateći devojčice blistave kose. U umu ga
pratim s leđa, ne ispuštam ga iz vida. Ovo ću, mislim, verovatno raditi do kraja
života: pratiću njega i ono što mi je dao. Sama sam kriva. Trebalo je da to dosad
prerastem. On nikad nije obećao da će me večno voleti.
Sledeće noći mi telefonira. Kasno je, idem kući s posla, jedini osvetljeni izlozi
na ulici su barovi i prodavnice pice na parče. Od pogleda na njegovo ime na
ekranu, kolena mi zaklecaju. Moram da se naslonim na najbližu zgradu pre nego
što odgovorim.
Od njegovog glasa stegne mi se grlo. „Jesam li to video tebe?“, pita. „Ili
nekakvog duha?“
Počinje da me zove jednom nedeljno, uvek kasno noću. Malo pričamo o
onome što sam sada – posao u hotelu, beskrajni niz muškaraca, mamino prigušeno
razočaranje u mene, tatin dijabetes i bolesno srce – ali uglavnom pričamo o tome
kakva sam nekad bila. Zajedno se sećamo prizora iz male kancelarije iza učionice,
iz njegove kuće, iz auta parkiranog kraj starog zemljanog puta, ustalasane pustare
s kupinjacima gde sam mu se popela u krilo, dozivanje senice i pčele koja nam je
uletela kroz otvoren prozor auta. Naši detalji se okupljaju. Zajednički sve
obnavljamo. Živo, suviše živo.
 „Imao sam razlog što nisam dozvoljavao sebi da se sećam svega ovoga“, kaže
on. „Ne smem ponovo da izgubim kontrolu.“
Vidim ga u učionici, kako sedi za svojim stolom. Prelazi pogledom preko
devojčica koje sede za velikim stolom. Jedna od njih podiže pogled, hvata njegov i
smeši se.
„Možemo da prekinemo“ kažem.
„Ne, u tome i jeste problem. Mislim da ja ne mogu da prekinem.“
Kad prestane da se priseća i počne da priča o devojčicama kojima predaje,
pratim ga. Opisuje bledu unutrašnju stranu mišice kada podignu ruku, vlasi
odbegle iz konjskih repova, rumenilo koje im se širi vratom kada im kaže da su
jedinstvene i dragocene. Kaže da je to nepodnošljivo, koliko zrače lepotom. Priča
mi kako ih poziva za svoj sto, kako im dodiruje kolena. „Pravim se da si to ti“, kaže,
a meni pođe voda na usta kao da je zazvonio zvoncetom, budeći davno
zaboravljenu žudnju. Okrećem se na stomak, guram jastuk među noge. Nastavi,
nemoj da prekineš.
 2017.

Dženinin članak objavljen je nedelju dana pre Dana zahvalnosti, ali ne govori o
Strejnu. U jednom pasusu na početku pominje Tejlor i onlajn-teror koji je
pretrpela. Sve ostalo je o profesoru u internatu u Nju Hempširu koji je napastvovao
učenice tokom četrdesetogodišnje karijere. U članku se govori o osam žrtava, s
pravim imenima. Objavljene su njihove slike, sada i dok su bile đaci, snimci
stranica njihovih dnevnika, profesorova ljubavna pisma. Pisao je iste rečenice
svakoj devojci, tepao im je istim nadimcima. Ti me jedina razumeš, milo moje. U
naslovu članka pominje se ime škole – prepoznatljivo, ugledno, svakako će privući
čitaoce. Teško je ne biti ciničan i ne pomisliti da se sve svodi upravo na to.
Brouik objavljuje rezultate svoje interne istrage o optužbama protiv Strejna,
koristeći onaj nepristupačan jezik koji kao da maskira istinu: „Zaključujemo da
jeste bilo prekršaja seksualne prirode, ali da istraga nije utvrdila nikakve dokaze o
seksualnom zlostavljanju.“ Sledi zvanična izjava, u kojoj se ponavlja da je škola
odlučno rešena da obezbedi svim svojim učenicima akademski strogo ali inače
bezbedno i podsticajno okruženje. Takođe, obnoviće obuku osoblja u
prepoznavanju seksualnog zlostavljanja. Tu je i broj telefona za zabrinute roditelje.
Slobodno pozovite ako imate bilo kakva pitanja.
Dok čitam saopštenje, zamišljam Strejna na obuci o seksualnom zlostavljanju,
besnog što mora tu da gubi vreme – jer njega se ništa od toga ne tiče – s ostalim
profesorima koji su me viđali kod njega, onim koji mi je rekao da sam profesorova
ljubimica, profesorkom Tompson i profesorkom Antonovom, koje su prepoznale
znake, ali se nisu pobunile kad su ti znaci iskorišćeni kao potvrda da sam ja
emotivno poremećena devojka. Zamišljam ih kako sede tokom obuke,
klimajući glavom, govoreći da, to je veoma važno; moramo da govorimo u ime te
dece. A šta su uradile kad su se suočile sa situacijama u kojima bi mogle nečim
stvarno da pomognu? Kada su čule da profesor istorije vodi svake godine odabrane
učenike na kampovanje, kada profesori-savetnici vode svoje učenike kući? Sve to
deluje kao predstava, jer ja sam videla šta se dešava, koliko brzo ljudi dignu ruke i
kažu: Ponekad se dešava, ili: Čak i da smo nešto uradili, svakako nije moglo da
bude strašno, ili: Ja ionako nisam mogla ničim da ga sprečim. Kad pravdamo druge
ljude, to je strašno, ali nije ništa u poređenju s izgovorima koje smišljamo sami za
sebe.

Kažem Rubi da se osećam kao da više ne žalim za Strejnom, nego za sobom. Zbog
sopstvene smrti.
„Deo tebe umro je s njim“, kaže ona. „To je sasvim normalno.“
„Ne, ne deo“, odvratim. „Cela ja. Sve što mene čini vodi me ka njemu. Ako
isečem otrovani deo, neće ništa ostati.“
Ona kaže da se ne slaže, da to vrlo očigledno nije istina. „Kladim se da si, već
kad ti je bilo pet godina, bila složena osoba. Sećaš li se sebe s pet godina?“
Odmahujem glavom. „A sa osam? Ili deset?“
„Mislim da se ne sećam ničega o sebi što se dešavalo pre njega.“ Nehotice se
nasmejem i protrljam lice obema rukama. „To je stvarno strašno.“
„Jeste“, slaže se Rubi, „ali te godine nisu izgubljene. Samo su neko vreme bile
zapostavljene. Možeš da ih vratiš.“
„U smislu, da nađem dete u sebi? Jao, bože. Bolje me ubij.“
„Kolutaj očima ako baš moraš, ali vredi to uraditi. Uostalom, kakvu drugu
mogućnost imaš?“
Sležem ramenima. „Nastaviću da se spotičem kroz život i da se osećam kao
prazna ljuska osobe, piću do besvesti, odustaću od svega.“
„Naravno, može i tako, ali mislim da se tebi to neće desiti.“

* * *

Za Dan zahvalnosti idem kući i zatičem mamu s kratkom kosom, koja joj otkriva
uši. „Znam da je ružno“, kaže, „ali na koga bih pokušala da ostavljam utisak?“
Dodiruje prstima vrat, gde je kosa ošišana mašinicom.
 „Nije ružno“, kažem. „Zapravo, odlično ti stoji.“
Ona frkne i odmahne rukom. Nema šminku, a na goloj koži bore izgledaju
kao deo njenog lica, a ne kao nešto što treba sakrivati. Čak joj dobro stoji i senka
malja na nausnici koje je prestala da uklanja. Deluje potpuno opušteno. Pre nego
što kaže bilo šta, pravi dugu pauzu. Brine me jedino što je mršava. Kad je zagrlim,
deluje mi krhko.
„Jedeš li dovoljno?“, pitam.
Ona kao da me ne čuje, gleda preko mog ramena, još držeći ruku na vratu.
Onda se okrene i otvori zamrzivač, vadi plavu kutiju s pohovanom piletinom.
Jedemo piletinu i debele kriške pite iz samoposluge, pijemo liker od kafe s
mlekom, gledamo televiziju. Nikakve praznične filmove, ništa srceparajuće.
Držimo se dokumentaraca o prirodi i one britanske emisije o kuvanju koju mi je
pominjala u poruci. Dok ležimo na kauču, puštam je da zavuče stopala ispod mene
i ne gurnem je kad počne da hrče.
Kuća je, iznutra i spolja, otišla dođavola. Mama je svesna toga, ali prestala je
da se izvinjava. Prašina po podu, planina prljavog veša u kupatilu blokira vrata.
Travnjak je mrtav i žut, ali znam da je još letos prestala da ga kosi. „Neka se ugari“,
kaže. Navodno je dobro za pčele.

Ujutro na dan kad treba da se vratim u Portland, stojimo u kuhinji, pijemo kafu i
jedemo pitu s borovnicama pravo iz kutije. Ona gleda kroz prozor, počeo je da
pada sneg. Na automobilima je već podebeo sloj.
„Možeš da ostaneš još jednu noć“, kaže. „Javi na posao da su putevi zavejani.“
„Imam, zimske gume. Biće u redu.“
„Kada si poslednji put menjala ulje?“
„Auto je dobro.“
„Treba da vodiš računa o tome.“
„Mama.“
Podiže ruke. Dobro, dobro. Odlomim koricu pite i mrvim je.
„Razmišljam o tome da uzmem psa.“
„Nemaš dvorište.“
 „Vodiću ga u šetnju.“
„Stan ti je suviše mali.“
„Pas ne mora da ima svoju sobu.“
Uzima zalogaj, vadi viljušku iz usta. „Ista si kao tata“, kaže. „Nije bio srećan
bez pseće dlake svuda po sebi.“
Obe gledamo sneg.
„Mnogo sam razmišljala“, kaže ona.
Ne pomeram pogled s prozora. „O čemu?“
„Oh, znaš već.“ Uzdahne. „O stvarima zbog kojih žalim.“
Ostavljam da ta reč visi među nama. Spuštam viljušku u sudoperu, brišem
usta. „Idem da se spakujem.“
„Pratila sam vesti“, kaže mama. „O tom čoveku.“
Telo počinje da mi drhti, ali, za promenu, mozak ostaje dobro. Čujem Rubi
kako mi govori da brojim i dišem – dugi udasi, još duži izdasi.
„Znam da ne voliš da pričaš o tome“, nastavlja ona.
„Nisi ni ti bila baš voljna.“
Ona zabada viljušku u nepravilan komad pite u posudi. „Znam“, kaže tiho.
„Znam da je trebalo da postupam bolje. Trebalo je da ti pokažem da možeš da
razgovaraš sa mnom.“
„Ne moramo ovo da radimo“, kažem. „U redu je, stvarno.“
„Pusti me da kažem ovo.“ Zatvara oči i sabira misli. Onda duboko udahne.
„Nadam se da se mučio.“
„Mama.“
„Nadam se da gori u paklu zbog onoga što ti je uradio.“
„Povredio je i druge devojke.“
Ona otvori oči. „E pa nije me briga za druge devojke. Samo ti si mi važna. I
ono što ti je radio.“
Oborim glavu i grizem usne. Šta joj to znači: ono što mi je radio? Mnogo toga
ona i ne zna: koliko je sve trajalo, koliko sam lagala, koliko sam mu pomagala. Ali
taj mali deo koji razume – da je sedela u kancelariji direktorke Brouika i slušala ga
kako me naziva poremećenom i problematičnom, i onda videla fotografiju koja
predstavlja dokaz, kako pada na pod – dovoljno je da je celog života muči krivica.
Sada su nam uloge obrnute, prvi put u mom životu. Želim da joj kažem da se ostavi
toga.
„Tata i ja ponekad smo pričali o tome šta ti je škola uradila“, nastavlja ona.
„Mislim da smo oboje najviše žalili upravo zbog toga što smo pustili da se tako
ponašaju prema tebi.“
„Niste ih pustili“ kažem. „Vi niste imali nikakvu kontrolu nad tim.“
„Nisam htela da postaneš deo neke horor predstave. Mislila sam, kad dođeš
kući, biće dobro, sve što se desilo biće završeno. Nisam znala...“
„Mama, molim te.“
„Trebalo je da pošaljem tog čoveka u zatvor, gde mu je i mesto.“
„ Ali ja to nisam želela.“
„Ponekad mislim da sam te čuvala. Policija, advokati, suđenje. Nisam želela
da te rastrgnu. A ponekad mislim da sam se, prosto, plašila.“ Glas joj se slomi;
prinosi ruku usnama.
Gledam je kako briše obraze, iako su suvi, iako ne plače, jer neće to sebi da
dozvoli. Jesam li je ikada videla da zaista plače?
„Nadam se da ćeš mi oprostiti“, kaže.
Deo mene želi da se nasmeje, da je zagrli. Šta da ti oprostim? U redu je, mama.
Pogledaj me – gotovo je. U redu je. Kad čujem majku kako okrivljuje sebe,
pomislim na Rubi i koliko je morala da se nervira sedeći tamo i slušajući me kako
okrivljujem sebe. Posle nekog vremena prestala je da ponavlja iste rečenice, svesna
da dolazi trenutak kada to više neće biti bitno, da meni nije potreban oproštaj,
nego da preuzmem krivicu pred svedokom. I zato, kad mama zamoli da joj
oprostim, kažem: „Naravno da ti opraštam.“ Ne ponavljam joj da nije mogla
ništa da učini, da nije ona kriva i da ne zaslužuje krivicu. Te reči progutam. Možda
će, negde u mom stomaku, da puste koren i niknu.

Sneg i dalje pada. Očistim auto što bolje mogu, vozim pošljunčanim putem, ali
kada pritisnem gas da krenem uz brdo ka auto-putu, točkovi se vrte u mestu.
Okrećem auto i ostajem još jednu noć. Dok gledamo televiziju, počinju reklame za
zimsku olimpijadu, skijaši dižu oblake snega, blistave sanke za bob lete niz ledenu
stazu, klizačica skače visoko, prekrštenih ruku, čvrsto žmureći.
„Sećaš se kako si se nekad klizala?“, pita mama.
Pokušavam da razmislim: nejasna sećanja na ispucalu belu kožu, na bol u
člancima posle celog sata balansiranja na oštricama.
„Neko vreme samo to si želela“, nastavlja ona. „Nismo mogli da te nateramo
da uđeš, a ja nisam želela da ostaneš na jezeru bez nadzora, plašila sam se da ćeš
propasti kroz led. Tata bi izvukao crevo i polio celo prednje dvorište. Sećaš li se?“
Sećam se, nejasno – klizala sam po mraku, manevrisala oko korenja drveća
koje je štrčalo ispod leda, pokušavala da prikupim hrabrost za skok.
„Nisi se ničega plašila“, kaže mama. „Svi to kažu za svoje dete, ali za tebe je to
zaista istina.“
Gledamo klizačicu kako klizi po ledu. Vrti se na vrhovima klizaljki, odjednom
krene unazad, pruženih ruku, konjski rep šiba je po licu. Ponovo menja pravac i
sad je na jednoj nozi, pravi piruetu, ruke su joj podignute iznad glave, celo telo kao
da joj postaje sve duže kako se okreće sve brže.
Ujutro je nebo vedro, a sneg toliko blista da od njega bole oči. Posipamo mačji
pesak i kamenu so po putu i gume uspevaju da prionu. Zaustavljam se navrh brda
i gledam mamu kako se polako vraća u kuću, vukući saonice s vrećama soli i peska.

Vazduh je pun amonijaka dok idem duž niza kaveza, betonski pod ofarban je u
sivo i bolnički zeleno. Jedan pas počne da laje, a za njim i svi ostali, mnoštvo
glasova odjekuje u betonskom bloku. Kad sam bila mala, tata i ja smo šalili se kako
psi, kad laju, govore samo: Ja sam pas! Ja sam pas! Ja sam pas! Ali ovo lajanje puno
je očajanja i straha. Više liči na: Molim te, molim te, molim te.
Zaustavljam se pred odeljkom u kome je mešanac, ženka sa četvrtastom
glavom i avetinjski sivim krznom. Na tabli stoji da je rasa pitbul + jazavičar??? Ima
ružičaste uši i načulji ih kad naslonim šaku na rešetku. Priđe, onjuši mi dlan,
dvaput lizne. Oprezno mahne repom.
Dok se vozimo kući, dajem joj ime Džolin, jer je zabacila glavu i počela da
zavija uz Doli Parton na radiju. Ujutro je vodim napolje čak i pre pranja zuba, pa
šetamo od kraja do kraja poluostrva, od okeana do okeana. Kad čekamo na
pešačkom prelazu, naslanja mi se na noge i liže mi šaku od čiste radosti, od
dahtanja se u vazduhu stvara para.
Dok idemo Trgovinskom ulicom, kraj dokova, ugledam Tejlor kako izlazi iz
pekare, s kafom i papirnom kesom u ruci. Potreban mi je trenutak da se uverim da
je to zaista ona, a ne samo moje priželjkivanje.
Najpre ugleda Džo: lice joj sine kad Džo počne da maše repom, udarajući me
po nogama. Onda se trgne kad primeti mene, kao da i ona nije sigurna da joj se ne
pričinjava.
„Vanesa“, kaže. „Nisam znala da imaš psa.“ Spušta se na kolena i drži kafu
iznad glave kad Džo poskoči da joj lizne lice.
„Upravo sam je usvojila“, kažem. „Ponekad je malo neobuzdana.“
„O, ne smeta“, smeje se Tejlor. „I ja umem da budem napadna.“ Onda
promeni ton, tepa: „U redu je, u redu je...“ Na to Džo izvije leđa, ne maše samo
repom već čitavim telom. Tejlor mi se smeši, vidim sitne, ravne zube. Samo su joj
očnjaci šiljati, istaknuti, kao i moji.
„Znam da sam te izneverila“, kažem.
U stanju sam da to kažem zbog slučajnosti susreta, zato što se pojavila kad je
nisam očekivala, nisam pripremljena. Tejlor se mršti, ali ne gleda u mene. Gleda
Džo, češka je iza ušiju. Za trenutak se pitam da li me ignoriše, da li će se praviti da
nisam ništa rekla.
„Ne“, kaže ipak. „Nisi me izneverila. Ili ako jesi, onda sam izneverila i samu
sebe. Znala sam da je naneo zlo i drugim devojkama, a opet su mi bile potrebne
godine da išta preduzmem.“ Tek tad me pogleda, oči su joj kao dva plava jezera.
„Šta smo mogle da radimo? Bile smo samo devojčice.“
Shvatam šta hoće da kaže – nismo bile bespomoćne po svom izboru, nego nas
je svet naterao na to. Ko bi nam verovao, ko bi mario?
„Videla sam članak“ kažem. „Nekako je...“
„Razočaranje?“ Tejlor se ispravi i namesti tašnu. „Mada za tebe možda nije.“
„Znam da si mnogo očekivala.“
 „Da, eto. Mislila sam da će mi doneti nekakav završetak, ali sad sam ljuća nego
pre.“ Nabere nos, namešta poklopac na čaši s kafom. „Iskreno, ona je bila nejaka.
Trebalo je da budem pametnija.“
„Misliš na novinarku?“
Klima glavom. „Mislim da joj nije bilo zaista stalo. Samo je htela da iskoristi
trend, da ima što više čitalaca. Bila sam svesna toga pre nego što sam pristala, ali
ipak sam mislila da ću se osećati snažnije ili nešto slično. Umesto toga, kao da sam
ponovo iskorišćena.“ Bledo se osmehne i počeše Džo iza ušiju. „Razmišljam da
krenem na terapiju. Probala sam jednom i nije mi mnogo koristilo, ali moram
nešto da preduzmem.“
„Meni pomaže“, kažem. „Ali nije rešila baš sve – otuda ovaj pas.“
Tejlor se smeši Džo. „Možda i ja treba da probam tako.“
Deluje krhko, na način koji ranije nisam mogla da vidim, kad smo bile u
kafiću ili kad sam čitala njene objave. Sad vidim ono što je trebalo da bude
očigledno, da je izgubljena i traži način da shvati – njega, sebe, šta je on radio i
zašto joj to i dalje toliko mnogo znači, iako je naoko sitno. Čujem Strejna kako
nestrpljivo i bez trunke kajanja postavlja pitanje koje joj sigurno i dalje odzvanja u
glavi: Kad ćeš se konačno urazumiti? Samo sam ti pomilovao nogu.
Tejlor gleda naviše u mene. „Bar se trudimo, zar ne?“
Izgleda mi da je to trenutak kad bi trebalo da raširim ruke i zagrlim je, da
počnem da je smatram za neku vrstu sestre. Možda bi i bilo tako da su naše priče
sličnije, da sam ja toplija – mada mi deluje apsurdno očekivati da se dve žene
zavole samo zato što ih je pipao isti muškarac. Mora postojati neki trenutak kad
počinjete da definišete sebe nečim drugim, a ne onim što vam je on uradio.
Pre odlaska, Tejlor još jednom počeše Džo iza ušiju, a meni nespretno mahne.
Gledam je dok se udaljava, ne glasina nego stvarna osoba, žena koja je nekad
bila devojčica. I ja sam stvarna. Jesam li ikada tako mislila o sebi? To je tako malo
otkrovenje. Džo zateže povodac, a ja, prvi put, mogu da zamislim kako bi izgledalo
da ne budem njegova, a da ne budem on. Da osećam da možda mogu da budem
dobra.
Sa suncem na licu i psom kraj sebe, imam mnogo mogućnosti za dobrotu.

* * *
Nema ničeg više osim da počnem odavde, od blagog pritiska povoca u ruci,
zveckanja metala i njenih noktiju po cigli. Rubi kaže da će potrajati pre nego što
budem mogla da osetim da sam se stvarno promenila, da moram dati sebi priliku
da vidim nešto od sveta bez njega u glavi. Već počinjem da osećam razliku. Postoji
ta jasnoća, lakoća.
Džo i ja stižemo na plažu, prazna je, jer nije sezona, a ona spušta njušku do
peska.
„Jesi li ikada videla okean?“, pitam, a ona gleda u mene i čulji uši.
Otkopčavam povodac. Ona u prvi mah ne shvata, ne razume, ali, kad je
pogladim po leđima i kažem: „Hajde“, pojuri preko peska, sve do vode, laje na
talase koji joj zapljuskuju šape. Pravi se da me ne čuje kad je pozovem, ne zna još
da prepozna svoje ime, mada, kad me vidi da sedam na pesak, pojuri ka meni,
isplaženog jezika i blistavih očiju. Pruži mi se pred noge i srećno zacvili.
Idemo kud pod bledim zimskim nebom, a kada uđemo u stan, ona proveri
svaku prostoriju, zaviri u svaki ugao. I dalje se još privikava na slobodu i prostor.
Legnem na kauč, a ona gleda slobodno mesto kraj mojih nogu. „Smeš“, kažem, i
ona skoči gore, sklupča se i uzdahne.
„On te nikada neće videti“, kažem. To je teška istina, nosi u sebi i tugu i radost.
Džo otvara oči, ne podiže glavu dok me gleda. Neprekidno osmatra moje lice i glas,
primećuje sve na meni. Kad počnem da se gubim, njen rep lupka po jastucima na
kauču, kao bubanj, kao srce, ritam koji vraća na zemlju. Ovde si, kaže. Ovde si.
Ovde si.
 ZAHVALNICE

Pre svega moram da zahvalim svom agentu Hilari Džejkobson i urednici Džesiki
Vilijams, divnim ženama čije zalaganje i ljubav prema ovom romanu nastavljaju
da me zaprepašćuju.
Hvala onima koji su pustili ovaj roman u svet, svima u Vilijamu Morouu /
Harper Kolinsu, Ani Keli i svima iz 4th Estate / Harper Kolins UK, i Karolini Saton,
Sofi Bejker i Džodi Fabri iz Kertis Braun UK.
Hvala Stivenu Kingu na ranoj podršci i što je rekao da kad je moj tata pitao:
„Hej, Stive, da li bi pročitao roman moje kćerke?“
Hvala Kori Morijarti, koja je čitala verziju za verzijom i čije su mi
velikodušnost i podrška pomogle da tu moju rasutu, maglovitu priču pretvorim u
roman.
Hvala programima kreativnog pisanja na Univerzitetu Mejna u Farmingtonu,
Univerzitetu Indijana i Univerzitetu Kanzasa što su mi pružili priliku da učim i
pišem. Duboko sam zahvalna prijateljima koje sam stekla na tim programima, a
koji su pročitali i voleli prve verzije Vanese: Čad Anderson, Kejti (Baum) O’Donel,
Harmoni Hanson, Kris Džonson i Ešli Rater. Posebno hvala mom savetniku
Patriši O’Donel, koja je 2003. na margini kratke priče o devojci i profesoru
napisala: Kejt, ovo mi deluje kao da čitam pravu knjigu. To je bilo prvi put da me je
neko ozbiljno shvatio kao pisca, a taj trenutak promenio mi je život.
Hvala mojim roditeljima, koji mi nikad nisu rekli da odustanem i nađem
pravi posao; tati, koji je na vest da sam prodala knjigu rekao: „Nisam sumnjao ni
za trenutak“; mami, koja je napunila našu kuću knjigama tako da sam odrasla
okružena rečima.
Hvala Taluli, koja mi je bila oslonac i spasla mi život.
 Hvala Ostinu. Malo sam zbunjena, jer šta reći partneru koji je tako neumorno
pun podrške i dobrote? „Za sve“ je najbolje što mogu da smislim.
Hvala mojim internet prijateljima koji su uvek bili moji prvi čitaoci, koji su
me podržavali i ohrabrivali tokom osamnaest godina koliko sam radila Moju
Lolitu. Neki su i dalje deo mog života, a neki su se udaljili, ali zahvalna sam svima
za godine nerazumnosti, ranjivosti i stroge ljubavi. Vi ste moji najbolji, najdraži
prijatelji.
Naročito hvala sjajnom pesniku, sestri po duhu i najboljem piscu kojeg
poznajem, Evi Dela Lani, koja je moj stalni izvor inspiracije i umirivanja. To što
smo se upoznale kao tinejdžerke koje putuju svaka svojim mračnim predelom i što
smo obe uspele da preživimo sa svojim glasom, duhom i srcem – Evo, možeš li da
poveruješ koliko je to neverovatno, koliko je retko?
I na samom kraju, hvala svim nimfetama koje su same shvatile, svakoj Lo koju
sam srela tokom godina i koja nosi u sebi slične priče o zlostavljanju nalik na
ljubav, koje vide sebe u Dolores Hejz. Ova knjiga napisana je upravo za vas i ni za
koga drugog.
 O AUTORU

Kejt Elizabet Rasel živi u Medisonu u Viskonsinu. Završila je master studije na

Univerzitetu Indijana, a doktorske na Univerzitetu Kanzas. Prava za njen
debitanstski roman Moja mračna Vanesa prodata su u više od trideset zemalja.
Možete je zapratiti na Tviteru @GinnyMcCoo ili Instagramu @kateelizabethrussel