ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ФИНАНСИЈСКОГ ПРАВА

Да би се дефинисало финансијско право мора се поћи од појма финансија, тачније јавних

финансија. Финансијско право и јавне финансије су двије научне дисциплине које имају
исти предмет проучавања.

Предмет проучавања обје научне дисциплије је финансијска функција државе.

Финансијска функција државе обезбеђује материјалну основу за остале државне функције

Јавне финансије проучавају ову функцију државе са економског аспекта, а финансијско

право са правног аспректа. Јавне финансије изучавају начин на који држава обезбеђује
финансијска средства потребна за задовољавање јавних потреба својих грађана. Да би
држава могла успјешно реализовати своју финансијску функцију потребно је државне
активности регулисати правним прописима ( уставом, законима) што представља правни
аспект јавних финансија.

Финансијско право је скуп правних прописа којима се уређују финансијско правни односи
до којих долази приликом прикупљања, управљања, расподјеле и трошења средстава
(јавних прихода) ради финансирања јавних потреба (јавних расхода).

ОДНОС ФИНАНСИЈСКОГ И ДРУГИХ ГРАНА ПРАВА

Финансијско право је једна од многобројних грана права (уставно, управно, грађанско,
кривично, међународно и сл..)
То је самостална грана права и спада у област јавног права јер уређује односе између
државе са једне стране и правних и физичких лица са друге стране.

Иако је финансијско право самостална грана права између ње и других грана права
постоје међусобне везе и односи. То се прије свега односи на везу са уставним правом.
Устав је највиши правни акт у свакој држави, а уставно право основна грана права која
садржи правне норме о државном, друштвеном и правном уређењу државе. Уставно право
је извор свих грана права и приликом регулисања сваке гране праве мора се полазити од
устава, јер нити један пропис не смије бити у супротности са уставом.

Однос финансијског и уставног права огледа се у сљедећем: устав утврђује право увођења,
утврђивања и наплате дажбина; прописује пореску обавезу за грађане, прописује право
парламента да доноси буџет и контролише његово извршење и сл.

Однос финансијског и управног права: веза између ове двије гране права огледа се у томе
што прописе финансијског права извршавају управни органи. Нпр. порески органи су
управни органи.
Однос финансијског и међународног права: државе међусобно закључују споразуме
којима се уређују одређена питања из области финансијског права нпр. избјегавање
двоструког опорезивања.

Однос финансијског и кривичног права огледа се у томе што је непоштовање пореских

обавеза санкционисано нормама кривичног права. Нпр.пореска утаја је кривично дјело
прописано кривичним правом за које је прописана и санкција (казна)

Одднос финансијског и грађанског права огледа се у томе што се норме грађанског права
могу примијенити на пореске односе уколико не постоје специфични прописи који
уређују те односе.

ПОЈАМ ЈАФНИХ ФИНАНСИЈА

Јавне финансије се могу дефинисати као економска дисциплина која се бави проучавањем
питања везаних за финансирање јавног сектора, односно питањима везаним за
прикупљање јавних (државних) прихода и употребом истих за финансирање јавних
расхода како би се постигли општекорисни циљеви.
За јавне финансије у пракси се користе различити термини а нејчешће су то појмови
државне финансије, фискалне финансије, буџетске финансије, економија јавног сектора
итд.

Држава својом финансијском дјелатношћу обезбеђује посредством јавних прихода

(пореза, такса, накнада и сл.) неопходна средства за финансирање јавних расхода , прије
свега за финансирање своје администрације, војске, полиције, здравства, образовања и сл.
Финансијска дјелатност државе одвија се у оквиру јавног сектора. Јавни сектор је онај
дио националне привреде за чије функционисање је одговорна држава. Поред јавног
постоји и приватни сектор, али они функционишу на различите начине, а једна од разлика
изнеђу њих огледа се у томе што је:
- основни покретач приватног сектора профит, док је финансијска дјелатност државе
мотивисана остваривањем општекорисних циљева
- приватни сектор до потребних средстава долази посредством тржишта, док држава
највећи дио новчаних средства обезбеђује принудним путем тако што наплаћује јавне
дажбине.

ПРЕДМЕТ ЈАВНИХ ФИНАНСИЈА

Свака научна дисциплина има свој предмет изучавања па тако и јавне финансије.
Предмет јавних финансија су финансије јавног сектора односно питања везана за приходе
и расходе. У том смислу јавне финансије проучавају:
- јавне расходе односно ночане издатке државе које она има ради задовољавања
општекорисних циљева
- јавне приходе односно новчана средства која држава прикупља за финансирање јавних
расхода
- буџет од носно план јавних прихода и расхода за одређени период
- јавни кредит односно појазмице које држава узима када није у стању да укупним јавним
приходима покрије јавне расходе.

ФИСКАЛНО ОПТЕРЕЋЕЊЕ И ФИСКАЛНИ СУВЕРЕНИТЕТ

Фискално оптерећење је однос између консолидованих (утврђених) фискалних давања и
националног дохотка у једној календарској години.

Врсте фискалног оптерећења:

1. глобално фискално опетерећење – је фискално оптерећење за цијелу националну

привреду и за цијелу календарску годину
2. парцијално фискално оптерећење – је фискално оптерећење на нивоу региона,
града, општине и на карају конкретног пореског обвезника за период од једне
године.
Фискални суверенитет

- је право и овлаштење државе да одлучује о дажбинама на својој територији. Овај

суверенитет произилази из устава државе по којем је држава овлаштена да одлучује о
врстама и висини дажбина. Ово право и овлаштење државе има 4 компоненте:

1. установљавање дажбина ( врсте, облици, извори, основица, стопе, олакшице)

2. увођење дажбина на основу закона

3. одређивање висине дажбина

4. разрез, наплата и контрола извршавања дажбинских обавеза од стране обвезнка

ЈАВНИ РАСХОДИ

Појам јавних расхода

Јавни расходи су новчани издаци које држава чини у јавном интересу ради задовољавања
јавних потреба. То су расходи за робе, услуге и друга давања које држава обезбеђује без
директне и непосредне надокнаде.
У структури јавних расхода најважнији су издаци за државну управу, унутрашњу
безбједност, народну одбрану, правосуђе, образовање, културу, социјалну сигурност,
спорт......

Карактеристике јавних расхода:

1 . јавни расходи служе за подмиривање јавних потреба. Грађани као појединци могу да
задовоље путем тржишта велики број својих личних потреба (нпр.потребе за храном,
одјећом, путовањем....). Међутим, постоје и одређене потребе које грађани не могу
задовољити на овај начин него посредством државе, њених органа и институција (војске,
полиције, судства исл)

2.јавни расходи се врше у јавном интересу односно интересу цијелог друштва

3. јавни расходи по правилу се врше у новцу. Међутим, у савременим условима, као

изузетак од овог правила, појављују се и јавни расходи који се врше у натуралним
давањеима или услугама( нпр. у случајевима санирања посљедица елементарних непогода
јавни расходи могу бити у облику давања роба и услуга.

ЈАВНЕ ПОТРЕБЕ
За разлику од приватних потреба које грађани задовољавају путем тржишта постоје и
јавне потребе које се задовољавају посредством државе и њених органа и институција.

Да би омогућила грађанима задовољавање јавних потреба држава и њени органи и

институције обављају различите функције од којих су многе проистекле из различитих
врста јавних потреба:

Јавне потребе се могу груписати у сљедеће групе:

1. политичко административне потребе: у оквиру ових јавних потреба потребно је

да држава обезбједи:
- функционисање политичког и економског система за шта је задужена државна
администрација
- међународну безбједност која се обезбјеђује постојањем оружаних снага у
држави (војска)
- унутрашњу безбједност која се обезбјеђује функционисањем органа унутрашњих
послова, правосудних органа (тужилаштва, судова, правобранилаштва) који треба
да заштите права и слободе грађана и постојећи политички, економски и правни
систем државе
2. ванпривредне потребе: у оквиру ових јавних потреба неопходно је да држава
обезбједи:
 - социјалну сигурност грађана која се остварује кроз систем обавезног
социјалног осигурања (здравствено, ПИО, осигурање за случај незапослености) и
социјално збрињавање и заштиту грађана као што су незбринута дјеца, старије
особе без средства материјалне егзистеницје)
- функционисање друштвених дјелатности: преко друштвених дјелатности
грађани задовољавају своје потребе образовања, науке, културе, физичке
културе...
3. привредне потребе: у оквиру ових потреба држава треба да обезбједи економску
политику и привредни развој који ће допринјети стабилнсти привреде и
подстицању економског раста.
4. остале потребе: у оквиру ових потреба потребно је да држава обезбједи ванредне
потребе грађана до којих долази нпр.код елементарних непогода (земљотрес,
поплава и сл.) када држава има обавезу да санира њихове посљедице и збрине
угорожено становништво.

ЈАВНА ДОБРА
Јавна добра су добра и услуге које грађани обезбјеђују посредством државе и њених
органа и институција. Зависно од тога да ли се јавна добра могу обезбједити искључиво
посредством државе или се могу прибавити и на тржишту разликујемо чиста јавна добра и
квази-јавна добра (нечиста).

Чиста јавна добра су добра која обезбјеђује држава путем јавног сектора. Два су својства
ових добара: неконкурентност и немогућност искључења у потрошњи. Неконкуретност
значи да их пружа само држава и нема конкуренције у обезбјеђивању, Ова добра се не
могу обезбједити на тржишту. Немогућност искључења у потрошњни значи да их сви
грађани могу користити под истим условима, нико се не може спријечити да их користи.
Примеери чистих јавних добара народна одбрана, полиција, управа заштита животне
средине и сл.)

Нечиста јавна добра су она код којих је присутно само једно од својстава која
карактеришшу чиста јавна добра. Ова добра поред джаве може понудити и приватни
сектор или се из њихове потрошње могу искључити поједини потрошачи. Међутим,
приватни сектор нема интерес да нуди ова добра и њих грађани обезбјеђују посредством
државе (нпр. саобраћајнице). С друге стране држава је заинтересована да таквим добрима
имау приступ сви грађани без обзира на њихове платежне способности. (противпожарна
заштита).

Примјер за јавна добра из којих се могу искључити поједини потрошачи је ауто пут. Нјега
могу користити сви, али ако постоје наплатне рампе из његове употребе се искључује
грађанин који не жели платити његово кориштење.
Постоје и ситуације када појединац није у стању да процијени неко добро и његову
корисност и дражава тада одлучује за њега, односно намеће кориштење тих добара
појединцима. То су мериторна односно заслужна јавна добра. (нпр. обавезно основно
образовање, обавезно везање сигурносних појасева у превозном средству, вакцинација и
сл.

ВРСТЕ ЈАВНИХ РАСХОДА

Јавни расходи се могу подијелити према различитим критеријима. Најчешћа подјела је
подјела на:
-функционалне, инвестиционе и трансферне
-редовне и ванредне
-продуктивне и непродуктивне
-обавезни и необавезни
-лични и материјални
-расходи централних и нижих нивоа власти
Функционални јавни расходи су они који су неопходни за извршавање класничних
политичко административних функција државе. Инвестициони јавни расходи су они који
су неопходни за извршавање привредних функција државе и који поспјешују привредни
раст.Трансферни јавни расходи не стварају нова економска добра и не утичу директно на
привредни раст, већ се куповна моћ премјешта из једне привредне дјелатности у другу,
или из једне социјалне групе у другу. Разликују се економски и социјални трансфери.
Економски трансфери су дотације, премије, субвенције, регреси, компензације и слично, а
социјални трансфери обухватају систем обавезног социјалног осигурања и социјално
збрињавање и заштиту становништва.

Редовни јавни расходи су они које се могу унапријед предвидјети, чија је висина
релативно стабилна и који се сваке године јављају у државном буџету. Ови расходи се
покривају редовним јавним приходима оствареним од пореза, акциза, царина, накнада,
такса и доприноса. Ванредни јавни расходи се не могу унапријед предвидјети и у
државном буџету се појављују спорадично, а не сваке године. Ови расходи се покривају
ванредним јавним приходима (јавни зајмови, ванредни порези, инострана помоћ и сл.)

Продуктивни јавни расходи су они коју су намјењени у привредне сврхе нпр.подизање

производног предузећа, изградња путева, жељезница и сл. Они производе одређене ефекте
у привреди и поспјешују привредни раст. Непродуктивни јавни расходи су намијењени
обављању класичних административно политичких и непривредних функца државе.

Обавезни су они који произилазе из законских обавеза и који се морају извршити у

одређеном временском периоду и по правилу из редовних јавних прихода. Необавезни се
јављају као посљедица политичких одлука, уговора или споразума и покривају се
ванредним приходима.
Одложиви су они чије извршење држава може одложити за одређено вријеме нпр. због
погоршане економске ситуације у државе држава може одложити изградњу спортске
дворане и слично. Неодложиви су они који се морају извршавати без обзира на економску
ситуацију нпр. издаци за војску, школство, здравство и сл.

Лични јавни расходи су они којима се исплаћују плате, хонорари, пензије, инвалиднине.
Материјални су они који служе за набавку материјалних добара корисника буџетских
средстава (набавка канцеларијског материјла, канцеларијског намјештаја) која су
неопходна за њихово функционисање.

Јавни расходи централних органа власти су по правилу расходи од националног значаја

(војска, полиција, судство исл.) Јавни расходи локалних органа власти обухватају расходе
на нивоу општина и градова (комуналне услуге, градски саобраћај исл)

НАЧЕЛА ЈАВНИХ РАСХОДА

Начелима јавних расхода прокламују се циљеви рационалног трошења јавних средстава.
Основна начела јавних расхода су: начело општедруштвене корисности, начело штедње,
начело умјерености и начело пропорционалности.
1. Начело опште друштвене корисности налаже да јавни расходи сллуже искључиво
за остваривање општег друштвеног интереса што значи да се јавни расходи не могу
користити за личне потребе већ за подмиривање потреба које су у интересу
друштва као цјелине
2. Начело штедње подразумијева да се са што мање средстава за јавну потрошњу
постигну што већи ефекти. То не значи смањивање средстава за јавне потребе које
би угрозило функционисање државне управе и јавних служби, већ остваривање
максималног ефекта у кориштењу тих средстава.
3. Начело умјерености јавних расхода захтјева да висина јавних расхода буде
усклађена са обимом јавних прихода и економским могућностима државе како би
се избјегло задуживање и продаја имовине.
4. Начело пропорционалности у трошењу јавних прихода значи да се поједине јавне
потребе морају задовољавати сразмјерно могућностима односно пропорционално у
односу на расположиве јавне приходе као и да се не може један круг јавних
потреба занемарити на рачун других. У складу са овим начелом, са повећањем или
смањивањем јавних прихода требало би да се повећавају односно смањивају јавни
расходи.
ЈАВНИ ПРИХОДИ

ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА ЈАВНИХ ПРИХОДА

Јавне приходе чине новчана средства која држава прикупља ради финансирања јавних
расхода односно јавних потреба. Јављају се у разним облицима као што су порези,
доприноси, таксе, накнаде и слично.

Јавни приходи се могу класификовати према различитим критеријима.

1. Према обавезности наплате јавни приходи се дијеле на фискалне (дажбинске) и
нефискалне.
Фискални приходи представљају обавезна давања држави и они проистичу из сувереног
права државе да, на принудан начин прикупља средства од физичких и правних лица за
покриће јавних расхода. Најзначајни од њих су порези, али ту спадају и таксе, царине и
слично.
Нефискални јавни прихода су приходи до којих држава не долази на принудан начин на
основу свог фискалног суверенитета већ на добровољној основи тј.на основу властите
активности. Ту спадају приходи од државне имовине и државних предузећа, од услуга
државних органа и установа и сл.

2. Према учесталости наплате јавни приходи се дијеле на редовне и ванредне.

Редовни су они које држава прикупља континуирано, сваке године и из њих се
финансирају редовни јавни расходи (порези, таксе, царине и сл)
Нередовни су они које држава прикупља повремено, у одређеним моментима (ванредни
порези, јавни зајмови и сл.)

3. Остале класифинације јавних прихода. Овдје спадају намјенски и ненамјенски

јавни приходи, приходи од становништва и правних лица, повратни и неповратни,
приходи у новцу и у натури, приходи централних и приходи локалних органа
власти.
Намјенски су они за које се унапријед зна на шта ће се потрошити (нпр. јавни зајам за
изградњу аутопута)
Ненамјенски су они за које се унапријед не зна у које намјене ће бити утрошени и њих
држава троши за било који од јавних расхода. У ову групу спада највећи број јавних
прихода.
Приходи од становништва су приходи које плаћају грађани на своја примања и на своју
имовину.
Приходи од правних лица су приходи које правна лица плаћају на своје приходе, провит
и имовину.
Повратни јавни приходи су новчана средства која порески обвезници само привремено
издвајају, у виду позајмица, за финансирање потреба државе, а држава је у обавези да их
врати и најчешће да плати камату на позајмљена средства (нпр.јавни зајам)
Неповратни јавни приходи обухватају највећи дио јавнх прихода. Приходи које држава
убире од физичких и правних лица по правилу су неповратни. Међутим, иако држава
прикупљена средства не враћа директно пореским обвезницима, индиректно они имају
користи од њих (здравство, школство, култура....)
Приходи у новцу су новчани јавни приходи и они су правило у савременим државама и
прикупљју се у новцу.
Приходи у натури су ванредни приходи (нпр. поклони или насљедства) и само изузетно
се убиру у натури нпр. пољопривредним производима, радом и сл.
Приходи државних органа власти су приходи који припадају држави, републикама,
покрајинама и сл. зависно од државног уређења.
Приходи локалних органа власти су приходи који припадају локалној самоуправи
( општини, граду).

ВРСТЕ ЈАВНИХ ПРИХОДА

1. Порези су најобимнији јавни приходи.

2. Акцизе су специјална врсте пореза којима се опорезују тачно одређени производи
масовне или луксузне потрошње
3. Царине су дажбине које држава наплаћује приликом уласка и изласка робе из
државе као и приликом проласка кроз државну територију.
4. Таксе су противнакнаде за услуге државних органа и установа које они пружају
физичким и правним лицима
5. Накнаде су врсте јавних прихода које се плаћају за кориштење добара од општег
интереса.
6. Доприноси су давања која служе за финансирање социјалне сигурности.

ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОРЕЗА

Порез се може дефинисати као недобровољно плаћање држави које није праћено
противуслугом коју би платилац порезао примио од државе.

Карактеристике пореза:
- наплата пореза почива на принуди

- порез није изворни приход државе који она остварује својом активношћу већ извдени
(изведени кроз прерасподјелу дохотка и имовине правних и физичких лица над којима
држава има порески суверенитет)

-порески приходи не производе директну противнакнаду државе правним или физичким

лицима који су платили порез

- код пореза није унапријед утврђена сврха за коју ће се употријебити, држава није дужна
да даје обавјештења у које сврхе ће употријебити пореске приходе.
- порези се наплаћују по правилу у новцу, а изузетно у натури или раду

ЦИЉЕВИ ОПОРЕЗИВАЊА

Основни циљ опорезивања је ообезбјеђивање довољног обима јавних прихода потребних

за финансирање јавних расхода. Циљеви опорезивање магу бити фискални, нефискални и
социјални.

Фискални циљеви опорезивања обезбјеђују држави финансијска средства за

задовољавање опште корисних потреба, односно покривање јавних расхода.

Економски циљеви опорезивања обезбјеђују да се порезима утиче на економску снагу

обавезника примјеном једног или више пореских облика. Порезима се може извршити
стабилизација привредних токова, промјена привредне структуре, корекција тржисних
активности и сл.

Социјални циљеви су усмјерени на смањење разлике у материјалном и социјалном

положају пореских обвезника, нпр. путем пореских ослобађања неких категорија,
повлаштеним положајем прородица са више дјеце, већи порез за неожењене и неудате (са
циљем да се потакне склапање бракова и повећањ наталитета, исл.

ЕЛЕМНТИ ОПОРЕЗИВАЊА

Елементи опорезивања су порески дужник, порески објект или предмет опорезивања,

пореска основица, пореска јединица, пореска стопа, пореска пријава.

Порески дужник:

Порески дужник је физичко или правно лице које је дужно да изврши одређену радњу из
порескоправног односа. (да пријави порез, да води књиговодство, да поднесе пореске
пријае, да доставља надлежном органу потребна документа, да дозволи преглед свог
пословања службеним лицима и сл.)

Врсте пореских дужника : порески обвезник, порески платац, порески дестинатор

Порески обвезник или порески субјект је физичко или правно лице које је по закону
дужно да плати порез.

Порески платилац је оно лице које врши обрачун и уплату пореза. То је исплатилац
прихода пореском обвезнику који је дужан да у име и за рачун пореског обвезника
обрачуна и плати порез на одговарајући уплатни рачун. (нпр.послодавац обрачунава и
плаћа порез на плату за своје запослене, а запослени су порески обвезници)
Порески дестинатор је физичко или правно лице које сноси терет опорезивања, односно
лице на које је порески платилац превалио порез.Наиме, порески обвезник је одређен
законом, али то не значи да ће прески обвезник бити тај на којег ће пасти терет пореза.
Порески обвезник настоји да кроз цијену робе или услуга террет плаћања пореза превали
на друго лице које ће стварно сносити терет пореза напр. порески обвезник повећа цијену
своје робе за износ пореза и тиме терет пореза преноси на купца. ( купац горива плаћа
акцизу, а не продавац)Уколико се не изврши преваљивање пореза онда су порески
платилац и дестинатор исто лице.

Порески објект или предмет опорезивања су сви видови економске снаге која пружа
основ да се уведе неки облик пореза (приход, доходак, имовина, потрошња). Да би настала
пореска обавеза неопходно је да се оствари неки приход, стекне имовина, обави нека
трансакција или неки други догађај који је предвиђен законом. Од пореског објекта треба
разликовати порески извор. Порески извор представља сва добра из којих обвезник
може да плати свој порески дуг.

Пореска основица је вриједност која служи за утврђивање пореза, односно новчана

вриједност пореског објекта (предмета опорезивања). Пореска основица ниже бити
сврарна и претпостављена. Стварна се одређује на основу података који одражавају
економску снагу пореског обвезника, а претпостављена се утврђује на основу
претпоставке да је порески обвезник остварио или могао остварити приход или доходак.
Она се утврђује од стране надлежног државног органа, уколико нема доказних чињеница.

Пореска јединица је дио пореске основице помоћу које се врши израчунавање пореза
нпр. хектар земље, тона робе и сл.

Пореска стопа је износ пореза који се плаћа на пореску јединицу или основицу, а
најчешче се изражава у процентима( нпр. 10 % на основицу) или у фиксном износу.

Пореска пријава је извјештај пореског обвезника о чињеницама неопходним за

утврђивање пореза.

ПРИНЦИПИ ОПОРЕЗИВАЊА (ПОРЕСКА НАЧЕЛА)

Принципи опорезивања или пореска начела представљају скуп правила којих се морају
придржавати државни органи у области пореза да би се обезбједило остварење циљева
опорезивања. Пореска начела се могу подијелити у 4 групе: финансијска, економска,
социјално политичка правно административна.

Финансијска пореска начела су најважнија јер преко пореза држава прикупља највећи
дио јавних прихода за финансирање својих потреба.
 1. Начело издашности пореза подаразумијева да порези, заједно са осталим
изворима јавних прихода треба да обезбједе довољно новчаних средстава за
покривање планираних јавних расхода.
2. Начело еластичности пореза подразумијева да се порези брзо прилагођавају
промјенама у обиму јавних расхода.

Економска пореска начела полазе од ефеката које порези имају на привреду и грађане.

1. Начело стабилности пореског система подразумијева да порезе не треба често

мијењати јер се тиме мијењају услови привређивања и уноси нестабилност у
понашање пореских обвезника.
2. Начело избора пореског извора ( порески извор: сва добра из којих обвезник
може да плати порески дуг) подразумијева да се као порески извор не користи
имовина, него приход и доходак грађана пошто се они стално обнављају. Сматра се
да нико не би требао да распродаје своју имовину да плати порески дуг. Само у
ванредним околностима може се приступити опорезивању имовине.
3. Начело умјерености пореског оптерећења подразумијева да ооптерећење
порезима треба да буде умјерено је претјерано пореско оптерећење временом
доводи до негативних посљедица односно умјесто да допринесе повећању доводе
до смањења јавних прихода.

Социјално политичка пореска начела полазе од принципа да порези треба да буду

правични.

1. Начело општости пореза подразумијева да сва физичка и правна лица која имају
сталан извор дохотка и прихода плаћају порез.
2. Начело равномјерности пореза подразумијева правичност у смислу плаћања
пореза према економској снази и то тако да сви обвезници са истом економском
снагом плаћају исти порез и да обвезници са већом економском снагом плаћају
већи порез.

Правно адинистративна пореска начела

1. Начела законитости пореза подразумијева да се увођење нових пореза и

мијењање пореског терета може вршити само на основу закона.
2. Начело минимизације административних трошкова подразумијева да трошкови
утврђивања, наплате и контроле прихода треба да буду минимални. Доминантни
административни трошкови у пореском поступку су трошкови за рад пореске
адинистрације.
3. Начело минимизације трошкова плаћања пореза подразумијева да лице које
плаћа порез треба да буде изложено што мањим трошковима приликом
испуњавања својих пореских обавеза (попуњавање пореске пријаве, вођење
пореских књига, ангажовање пореских савјетника итд.)
КЛАСИФИКАЦИЈА ПОРЕЗА

Порези се могу класификовати на различите начине, али се најчешће користи економска

класификација по којој се порези сврставају у три групе: порези из имовине, порези из
прихода и порези из расхода.

1. Порез из имовине је један од најстаријих пореских облика, али његов фискални

значај у данашње вријеме је скроман и у малом проценту учествује у укупним
јавним приходима. Овим порезом опорезује се посједовање и прометовање
имовином (продаја, поклон, насљеђивање) .
2. Порези из прихода. Овим порезима опорезује се прихода физичких и правних
лица и то су порез на доходак физичких лица и порез на добит правних лица.
Порез из имовине и порези из прихода су директни (непосредни) порези.

3. Порези из расхода (или порези на потрошњу) Овим порезима опорезује се

промет роба и услуга у земљи потрошње. Ови порези су веома издашни извори
јавних прихода. Основни облик овог преза је порез на промет којим се опорезују
сви или већина производа и услуга. Зависно од тога у колико фаза у промету се
опорезује роба или услуга разликују се вишефазни и једнофазни порези на
промет.
Уколико се производ или услуга опорезују само у једној фази промета ради се о
једнофазном порезу на промет који може бити:
- порез на промет у сфери производње – плаћа се приликом продаје од стране
поизвођача
- порез на промет у трговини на велико – плаћа се приликом продаје производа
од стране трговине на велико трговини на мало
- порез на промет у трговини на мало – плаћа се приликом продаје производа од
стране трговине на мало крајњем потрошачу.

Уколико се производ или услуга опорезују у свим фазама промета онда се ради о
вишефазном порезу. ПДВ (порез на додану вриједност) је вишефазни порез.

Према Закону о пореском систему порези у РС су:

1. порез на добит,
2. порез на доходак,
3. порез на непокретности,
4. порез на употребу, држање и ношење добара,
5. порез на добитке од игара на срећу,
6. порез на додату вриједност,
ИЗБЈЕГАВАЊЕ ПОРЕЗА (ЕВАЗИЈА)

Избјегавање плаћања пореза постоји када порески обвезник настоји у цјелости или
дјелимично да избјегне плаћање пореза. Ово избјегавање може бити законито или
допуштено и незаконито.

Законито избјегавање плаћања пореза је у складу са законом и до тога може доћи:

1. промјеном мјеста боравка (пресељење пореског обвезника и његове дјелатности у

подручја са нижим порезима);
2. смањењем или одустајањем од потрошње опорезованих произвда (нпр. престанак
пушења цигарета)
3. Проналажењем празнина у закону

Незаконито избјегавање плаћања пореза је пореска утаја. Пореска утаја је кривично

дјело и кажњиво је према одредбама кривичног законодавства.

ДВОСТРУКО ОПОРЕЗИВАЊЕ

Двроструко опорезивање настаје када се исти порески обвезник са истим објектом

опорезивања, опорезује са истим или сличним порезом за исти временски период од
више пореских власти.

До овога долази на међународном плану, а због тога што основ опорезивања може бити
различит. Наиме, порески обвезници могу бити подвргнути опорезивању у различитим
државама зависно од тога шта је у којој држави основ опорезивања. Основ опорезивања
може бити држављанство, резиденство и територијалност.

Ако је држављанство основ за увођење пореске обавезе домаћи држављани биће

опорезовани за приходе не само у земљи већ и у иностранству.

Ако је резидентност основ за увођење пореске обавезе онда ће бити опорезовани сви
резиденти тј.лица која стално или привремено физички бораве у тој земљи без обзира јесу
ли њени држављани или не.

Када држава опорезује имовину која се налази на њеној територији или приход и доходак
остварен на сеној територији онда се ради о територијалном принципу.

Да би се избјегло двоструку опорезивање државе међусобно закључују споразуме о

избјегавању двоструког опорезивања.
АКЦИЗЕ

Акцизе или трошарине су специјална врста пореза из расхода којим се опорезује

потрошња тачно одређених производа масовне или луксузне потрошње (нафтни деривати,
алкохолна пића, дувански производи и сл.). акцизама се убиру значајни фискални
приходи. Међутим, акцизама држава, поред фискалних, може да постигне и друге циљеве
као што су прерасподјела дохотка грађана (опорезивањем луксузних роба које углавном
користе грађани са већим примањима), заштита здравља становништва (опорезивањем
штетних производа) и сл.

Пореска обавеза по основу акциза настаје стављањем у промет или увозом производа на
које се обрачунава акциза. Порески обвезник акцизе је произвођач који производе стави у
промет или увозник који увезе призводе на које се плаћа акциза..

Пореска обавеза код акциза најчешће се одређује у фиксном износу, по јединици мјере
одређеног производа или као проценат у односу на малопродајну цијену (углавном код
луксузних производа).

Произвођач или увозник акцизних производа по правилу је обавезан да контролном

акцизном маркицом обиљежи сваки од тих производа.

ЦАРИНЕ

Царине су посебне дажбине које државни органи наплаћују пиликом уласка робе на
фржавну територију (увозна царина), приликом преласка робе преко државне територије
(транзитна царина) или приликом изласка робе са државне територије (извозна царина9

Данас се извозне и транзитне царине ријетко гдје сусрећу, савремене државе наплаћују
само увозне царине које представљају инструмент заштите домаћих произвођача. Царине
су по природи индиректни порези и специфичан економски инструмент којим се штити
домаћа привреда или одређене гране од иностране конкуренције.

Елементи царина:

1. Царински обвезник – физичко или правно лице које плаћа царину односно лице
које уноси робу у царинско подручје (износи робу са царинског подручја или
лице које превози робу преко царинског подручја)
2. Царинска основица је новчана вриједност робе (уговорена цијена робе са ссвим
трошковима и издацима до границе) која подлијеже царињењу.
3. Царинска стопа је износ царине у односу на царинску основицу и , по правилу,
изказује се у процентима од основице.
 4. Царинско подручје представља територију једне државе или више држава које
су створиле царинску унију.
5. Царинска граница је подручје ограничено царинском линијом која се по
правилу поклапа са државном границом и границама земаља царинске уније.
6. Царински поступак је скуп радњи које се примјењују приликом царињења робе
у складу са законом.
7. Царинска декларација је писана изјава царинског обвезника састављена на
прописаном обрасцу у коју се уносе сви подаци неопходни за царињење робе
(назив, количина, вриједност и сл.
8. Царински орган је државни орган надлежан да врши надзор над увозом,
извозом и транзитом робе преко царинског подручја и који обавља царињење
робе и девизну контролу на граници.
9. Царински преглед је поступак утврђивања количине, вриједности и квалитета
робе на царини.
10. Цариска складишта су складишта у коју се смјешта неоцарињена роба. Роба
смјештена у овим складиштима сматра се као да је још у иностранставу и
царини се при напуштању складишта.
11. Царинска слободна зона (безцаринска зона) је дио државне територије на којем
држава не наплаћује увозне царине. Разлози за њихово оснивање су еконосмке
природе јер то привлачи инострани капитал.

ТАКСЕ

Таксе су фискални приход који држава наплаћује од правних и физичких лица као
противнакнаду за учеињене услуге које државни органи и установе чине правним и
физичким лицима.

Плаћање такса се односи на нематеријалне услуге које пружају државни органи и

установе, посебно услуге административних и судских органа. Основне врсте такси су
административне и судске таксе. Административне таксе се наплаћују за рад државних
органа и установа, а судске за рад судова. Постоје још и комуналне таксе, регистрационе,
конзуларне, боравишне.

Таксе се наплаћују директно и индиректно. Директно је плаћање у готовом новцу, а

индиректно је плаћање путем таксених маркица.

Висина такси зависи од трошкова које имају државни органи приликом пружања услуга за
које се плаћа такса, од користи коју има лице за учињену услуку али и од тога да ли се
физичка или правна лице желе стимулисати или дестимулисати да користе од услуга
државнх органа и установа. Када постоји општа друштвена корист од извршене услуге
висина таксе треба да је нижа од ефективних трошкова које имају државни органи при
пружању конкретне услуге и користи коју имају лица која плаћају таксу за услугу. Висина
таксе у судским споровима је изнад стварних трошкова чиме држава жели да
дестимулише велики број судских спорова.
Основни елементи такса:

1. Таксени обвезник – лице на чији захтјев се обавља активност предвиђена

таксеном тарифом
2. Таксена основица- вриједност услуге која служи за обрачун таксе
3. Таксена стопа – износ који таксени обвезник плаћа на основицу у фиксном
износу, проценту или паушално
4. Таксена тарифа – попис активности државних органа на које се наплаћује такса
5. Таксено ослобођење (ослобађање од плаћања таксе за нека лица (слабијег
имовног стања)

НАКНАДЕ

Један од облика јавних прихода су накнаде за кориштење добара од општег интереса. Оне
немају већи удио у јавним приходима, оне се уводе да би се остварили економски, урбани,
еколошки и други нефискални циљеви. Најчешће накнаде су накнада за: кориштење воде,
кориштење шуме, кориштење путева, кориштење земљишта, кориштење рудног блага., за
заштиту и унапређење животне средине.

ОБАВЕЗНИ ДОПРИНОСИ

Доприноси су основни фискални инструмент за финансирање социјалне сигурности

грађана од стране државе. Социјална сигурност обухвата разне врсте заштите које држава
пружа својим грађанима како би заштитила њихов животни стандард и њихов здравствени
и социјални положај усљед престанка или смањења зараде у ситуацијама болести,
повреде на раду, незапослености, инвалидности, материнства, старости, смрти и сл.
Држава може обезбедити социјалну сигурност својих грађана преко социјалног
осигурања, давањем из буџета и путем социјалне помоћи.

Социјално осигурање се финансира доприносима које плаћају запослени и послодавци.

Социјално осигурање је обавезног карактера, а може се допунити и добровољним
осигурањем код неког осигуравајућег друштва.

Доприноси за социјално осигурање код нас обухватају: допринос за здравствено

осигурање, допринос за пензијско инвалидско осигурање, допринос за случај
незапослености и допринос за дјечију заштиту. Доприноси се наплаћују од запослених и
послодаваца на начин да се њихова примаања редовно оптерећују овом обавезом
(мјесечно), а средства а средства се користе када за то наступи потреба ( старост –
старосна пензија; инвалидност – инвалидска пезнизија, смрт-породична пензија; болест,
повреда на раду – здравствена заштита; итд.
НЕДАЖБИНСКИ ПРИХОДИ

За разлику од фискалних односно дажбинских јавних прихода који представљају обавезна

давања држави на основу њеног сувереног права да их на принудан начин прикупља
недажбински односно нефискални приходи су изворни приходи државе које она остварује
по основу власништва над економским добрима или на основу активности државних
органа и установа.

Врсте недажбинских прихода:

1. Приходи од дјелатности државних установа (образовања, културе, науке, здравства

итд.) Ове установе могу остварити одређене приходе као што су приходи од
продатих производа које направе ученици стручних школа, приходи од продатих
улазница културних установа, приходи од партиципација за кориштење
здравствених услуга и слично.
2. Приходи државних предузећа. Ове приходе остварују државна предузећа која се
оснивају ради остваривања општедруштвених интереса нпр.. ПТТ и жељезнички
саобраћај, енергетика и слично које није добро препустити искључиво приватном
сектору.
3. Приходи од државне имовине. Ове приходе државе остварује продајом или
давањем у закуп државне имовине.

ОСТАЛИ ЈАВНИ ПРИХОДИ

У остале приходе спадају приходи од поклона, легата и напуштене имовине, приходи од

камата на пласирана средства и слично.Ови приходи немају значајнији удио у укупним
јавним приходима.

Приходи од поклона представљају новчана или натурална давања из хуманитарних,

патриотских, политичких и других разлога држави од стране физичких или правних лица,
држава или међународних организација. Обично су поклони мање вриједности, а поклони
веће вриједности се дају у случајевима када су државе погођене неким елементарним
непогодама (земљотрес, поплаве...).

Легати су специфични поклони којима легатар тј. поклонодавац омогућава држави као
поклонопримцу да његује, награђује и промовише конкретне културне или научне
доприносе које се одредио легатар нпр. Нобелова награда, Теслина фондација, Андрићева
задужбина. Држава ријетко остварује приходе од напуштене имовине и то је најчешће
када власник неке имовине умре, а нема насљедника. Таква имовина се по протеку
одређеног рока и по прописаној процедури продаје на лицитацији и на тај начин се
остварује јавни приход.
Приходи од камата на пласирана средства држава остварује по основу пласмана
слободних новчаних средстава и средстава депонованих код банака.

ПОРЕСКИ ПОСТУПАК

ПОЈАМ ПОРЕСКОГ ПОСТУПА

Да би се прописи којима се уређују различити односи у друштву могли примјењивати

морају се донијети прописи који садрже правила којих се морају придржавати државни
органи и други учесици у правном поступку. У праву постоје бројни правни
поступци(кривични, грађански (парнични, ванпарнични, извршни), управни постпак итд.
Управни поступак је поступак који спроводе органи државне управе и други органи и
овлаштене организације када одлучују о правима, обавезама и правним интересима
појединаца и правних лица. Учесници у управном поступку су са једне стране органи
државне управе и дурги државни органи и организације, а са друге стране грађани
(појединци) и правна лица. Постоји општи управни поступак који је уредђен Законом о
општем управном поступку и посебни управни поступци који су уређени посебним
прописима. Један од посебних управних поступака је порески поступак којим се уређује
однос пореског органа и пореског дужника (порескоправни однос). Овај поступак се
покреће по службеној дужности( чешће) или по захтјеву странке (рјеђе). Код нас је уређен
Законом о пореском поступку. У пореском поступку се примјењује Закон о пореском
поступку, али и Закон о општем управном поступку и то за питања која нису посебно
регулисана Законом о пореском поступку.

Према Закону о пореском поступку Републике Српске порески поступак обухвата:

-поступак регистрације
- постпак пријављивања и утврђивања пореских обавеза
-поступак издавања пореског увјерења
-поступак редовне наплате пореских обавеза
-поступак принудне наплате пореских обавеза
-поступак пореске контроле
- другостепени порески потупак.
.

ПОРЕСКО ПРАВНИ ОДНОС

Пореско правни однос је однос између двије стране у којем је једна страна (порески
повјерилац) овлаштена да од друге стране (пореског дужника) тражи одређено давање,
чињење, нечињење или трпљење, а друга страна је дужна да изврши тражено понашање.
Oбавеза чињења огледа се у обавези пореског дужника да поднесе пријаву за регистрацију
и издавање ПИБ-а, обавези подношења пореске пријаве, обавези подношења
документације и пружања информација неопходних за утврђивање пореске обавезе,
обавези вођења пословних књига и евиденција у складу са законом.

Обавеза нечињења огледа се у обавези пореског обвезника да не чини неке радње нпр. да
не омета службена лица у вршењу радњи у пореском поступку, да не обавља дјелатност
уколико му је изречена мјера забране обављања дјелатности и сло.

Обавеза трпљења је обавеза пореског обвезника да трпи одређене рање пореског органа,
нпр. пореску контролу, принудну наплату пореза.

Пореско правни однос је између пореског органа који има овлаштење да на основу закона
утврди пореску обаезу и дужност пореског дужика да ту да ту обавезу изврши.

Странке у посрескоправном односу су порески повјерилац и порески дужник. Порески

повјерилац је порески орган. На нивоу БиХ то је Управа за индиректно опорезивање , а на
нивоу Републике Српске Пореска управа Републике Српске. Пореска управа Републике
Српске је у саставу Министарства финасија, сједиште јој је у Бањој Луци, а њеним радом
руководи директор.

Пореска управа води Јединствену евиденцију о пријављеним и уплаћеним порезима и

Јединствени систем регистрације, контроле и наплате доприноса.

Јединствена евиденција о пријављеним и уплаћеним порезима је помоћна књига у којој се

води евиденција обавеза пореских обвезника. Појединачна евиденција за сваког пореског
обвезника о његовим укупним обавезама и уплатама врши се на јединственој картици
пореског обвезнка.

Јединствени систем регистрација, контроле и наплате доприноса се административно

технички систем посредством којег Пореска управа врши регистрациу, контролу и
наплату доприниса и прикупљање података од обвезника уолате допринса и осигураника.
Корисници Јединственог система су Фонд здравственог осигурања, Фонд за ПИО, Јавни
фонда за дјечију заштиту и Завод за запошљавање. Субјекти уписа у Јединствени систем
су обвезници и уплатиоци доприноса.

НАЧЕЛА ПОРЕСКОГ ПОСТУПКА

Приликом вођења пореског поступка мора се водити рачуна о начелима пореског

поступка која су прописана Законом о пореском поступку. То су начело законитости,
начело временског важења пореских прописа, начело фактицитета, начело поступања у
доброј вјери, начело принудне наплате. Поред ових начела у пореском постуку
примјењују се и начела општег управног поступка прописана ЗОУП-ом. (начело истине,
начело саслушања странке, начело слободне оцјене доказа, начело заштите права грађана
и јавног интереса, начело економичности, ефикасности итд.)

1. Начело законитости. Према овом начелу порески орган рјешава пореске ствари на
основу пореских закона и других прописа донесених на основу овлаштења из тих
закона. Порески орган је дужан да утврђује све чињенице које су битне за
доношење законите и правилне одлуке, посвећујући једнаку пажњу свим
чињеницама и околностима, како онима које терете пореског обвезника, тако и
онима које му иду у корист. Овдје се ради о начелу истине које је прописано
ЗОУП-ом, а његов циљ је утврђивање објективне истине. У неким случајевима
порески ортан поступа на основу дискреционих овлаштења односно по слободној
оцјени. Тада је порески орган овлашћен да при рјешавању конкретне ствари има
право да између више могућих рјешења пореске ствари изабере ону која се сматра
најцјелисходнијом. Услучајевима када је порески орган овлашћен да рјешава на
овај начин, дужан је да дјелује у складу са сврхом тих овлашећења и у оквиру
закона.
2. Начело временског важења пореских прописа. Сваки правни пропис има своје
временско важење. То је вријеме од ступања на снагу (код нас, по правилу, осмог
дана од дана објављивања у службеном гласнику) до престанка важења. Питање
временског важења најчешће се поставља када дође до промјене прописа, па се
може десити да пореска обавеза настане за вријеме важења једног прописа, а да се
радње у пореском поступку предузимају кад је донесен нови пропис. Пореска
обавеза по правилу се утврђује на основу прописа који су били на снази у вријеме
настанка пореске обавезе, а радње у пореском поступку су уређене прописиа који
су на снази у вријеме када се предузимају.
3. Начело фактицитета. Према овом начелу пореске чињенице се утврђују према
њиховој економској суштини. Опорезује се економска снага пореског обвезника, а
порески обвезници некад желе прикрити ту снагу, избјећи или умањити пореску
обавезу. Ако се, на примјер, једним правним послом (уговором) прикрива неки
други правни посао (уговор) пореска обавеза се одређује на основу правног посла
који си прикрива. Нпр. закључује се уговор о поклону непокретности, а стране које
га закључују у ствари желе уговор о продаји и у стварности се плаћа купопродајна
цијена. Пореском органу се приказује уговор о поклону. Тиме желе да изиграју
пореску обавезу, тј. да плате мањи порез. У оваквом случају пореска обавеза ће се
одредити према уговору који се прикрива, тј. купопродаји.
4. Начело поступања у доброј вјери. Странке у пореском поступку, порески орган и
порески дућник дужне су да поступају у доброј вјери (добра намјера, савјесност и
поштење) те да се учесталост и трајање пореске контроле ограничава на нужну
мјеру. Другим ријечима, порески орган треба да избјегава учестале и предуге
контроле пореских обвезника.
5. Начело принудне наплате. Пореска управа је дужна у поступку принудне наплате
примјенити оне мјере и средства која су примјерена у доносу на порески дуг,
водећи при томе рачуна о економичности и ефикасности наплате пореске обавезе.
УЧЕСНИЦИ (СУБЈЕКТИ) У ПОРЕСКОМ ПОСТУПКУ

Појам и класификација субјеката

У пореском поступку учествује одређени број субјеката чије је учешће неопходно ради
рјешавања пореске ствари. Ови субјекти су носиоци одређених права и дужности чијом
реализацијом се остварује задатак пореског поступка. Међутим, немају сви учесници исти
обим права и дужности, па је и њихов положај у пореском поступку различит, али сви
они својим учешћем доприносе истинитом утврђивању чињеница у одређеној пореској
ствари. Према њиховој улози у пореском поступку разликују се сљедећи учесници:

1. Главни односно обавезни учесници. То су: порески орган који је овлашћен да

води порески поступак и порески дужник који је странка поводом које се води
порески поступак. Уз пореске дужнике учествују и њихови заступници односно
пуномоћници.
2. Посебни учесник. Као посебни учесник у пореском поступку може се појавити
јавни тужилац који у том поступку заступа општи интерес.
3. Евентуални учесници. Као евентуални учесници могу се појавити свједоци,
вјештаци и тумачи.

Порески дужник- странка у порескоправном односу

Порески дужник је физичко или правно лице које је дужно да изврши одређену радњу из
порескоправног односа. Физичко лице је човјек од рођења до смрти или проглашења
умрлим. Правна лица су предузећа (привредна друштва), удружења, устаове.

Порески дужник се региструје код Пореске управе при чему добијају порески
идентификациони број/ јединствени идентификациони број (ЈИБ) путем којег се
идентификују.

Порески дужник је странка у пореском поступку, односно лице по чијем захтјеву је

покренут порески поступак или лице поводом кога се води порески поступак.

Да би неко лице учествовало као странка у пореском поступку потребно је да има:

страначку или правну способност, процесну способност и стварну односно страначку
легитимацију.

1. Страначка или правна способност је способност да се буде носилац права и

обавеза. Ову способност имају сва физичка лица и правна лица. Физичка лица је
стичу рођењем, а правна уписом у регистар правних лица.
2. Процесна или пословна способност означава способност самосталног вршења
процесних радњи у пореском поступку (и другим правним поступцима) Ову
способност имају сва пунољена лица (осим ако им није одузета или ограничена).
Малољетна лица и пунољетна лица којима је (најчешће због душевне болести)
пословна способност одузета или ограничена заступају законски заступници,
 родитељи односно старатељи. Правна лица заступају његови органи, најчешће
директор.
3. Стварна или страначка легитимација. Ову способнот имају лица о чијем праву
или правном интересу се расправља у пореском поступку. Активну легитимацију
има лице по чијем захтјеву се води порески поступак, а пасивну лице против којег
се , по службеној дужности, води порески поступак.

Порески дужник који се процесно способан може сам да врши радње у пореском
поступку. Међутим, он може у пореском поступку учествовати и преко свог
пуномоћника, ако законом није другачије одређено.

Порески дужник односно његов законски заступник (родитељ или старатељ

процесно неспособног лица, односно овлаштено лице (директор) правног лица
може одредити пуномоћника који ће га заступати у пореском поступку.
Одређивање пуномоћника се врши издавањем пуномоћја којим се одређује обим
овлаштења пуномоћника у пореском поступку. Пуномоћник поступа у име и за
рачун лица које га је овластило (властодавац), а радње које је пуномоћник предузео
у пореском поступку у складу са датим пуномоћјем имају исто дејство као да их је
предузео властодавац.

У пореском поступку се као учесник може појавити и порески савјетник. То је

лице које обавља пословне пореског савјетовања пореског обвезника са циљем
правилне примјене пореских прописа. Њега ангажује порески обвезник као
стручњака за пореске ствари, а уколико га ангажује и као пуномоћника у пореском
поступку за то му мора дати пуномоћја за обављање тих пословна.

ПРВОСТЕПЕНИ ПОРЕСКИ ПОСТУПК

У свим правним поступцима примјењује се начело двостепености, што значи да

одлука коју донесе орган који је први рјешавао о некој правној ствари (првостепени
поступак) није коначна и да се против ње може изјавити жалба. Жалба се изјављује
органу који је више у односу на орган који је донио одлуку, а рјешавање по жалби
представља другостепени поступак.

Покретање првостепеног пореског поступка

Првостепени порески поступак порески орган може покренути по службеној
дужнисти и по захтјеву странке.
Порески орган покреће порески поступак по службеној дужности када то налаже
закон или други порески пропис или када порески орган утврди да је потребно
покренути порески поступак ради заштите јавног интереса.

Порески поступак се покреће по захтјеву странке како би се странци признало неко

право (нпр. пореска олакшица).

У првостепеном пореском поступку потребно је утврдити све чињенице и

околности које су битне за доношење пореског акта (рјешења) . Чињенице се
утврђују доказима. Подаци о чињеницама о којима порески орган води евиденције
се прибављају по службеној дужности. Ако је поступак покренут по захтјеву
странке, странка је у захтјеву дужно да изнесе све чињенице на којима заснива свој
захтјев и да предложи и поднесе доказе којима се те чињенице потврдђују.

Службено лице које води порески поступак може одредити да се одржи усмена
расправа ако сматра да је то потребно ради разјашњена ствари или ако то предложи
странка. Усмена расправа је обавезна у стварима у којима учествује више странака
са супротним интересима или када је потребно извршити увиђај, саслушати
свједока или вјештака.
Службено лице је дужно да предузима све што је потребно да се усмена распава
обавези без одуговлачења и по могућности без прекидања и одлагања. Лицима која
се позивају на усмену распаву доставља се позив за усмену расправу. На почетку
усмене расправе слижбено лице утвђује да ли су дошли сви позвани, а ако нису
утврђује да ли су им позиви уредно достављени и ако јесу да ли су свој изостанак
оправдали. У неким, законом прописаним случајевима, расправа на коју нису
дошла позвана лица ће се одложити, а у неким ће се одржати без њиховог
присуства. На усменој расправи треба да се претресе и утврди оно што је предмет
постука. Ако за то не буде довољна једна усмена расправа службено лице ће је
прекинути и заказати наставак.

Циљ пореског поступка је да се потпуно и истинито утврде чињенице које су битне

за рјешавање пореске ствари. Ове чињенице се утврђују доказима. Порески орган
није везан само доказима које предложи и приложи странка већ битне чињенице
утврђује и по службеној дужности. У доказна средства у пореском поступку
спадају: исправе, исказ свједока, изјава странке, вјештачње, увиђај и друга доказна
средства.

ДОКАЗНА СРЕДСТВА У ПОРЕСКОМ ПОСТУПКУУ

Исправе
Исправе су писани документи који садрже информације о битним чињеницама.
Разликују се јавне и приватне исправе. Јавне исправе су документи које је у
прописаном облику издао државни орган или друга овлаштена организација у
границама својих овлаштења. За јавне исправе важи претпоставка тачности,
односно сматра се тачним оно што је у њима написано. (дозвољено је доказивање
супротног) и оне важе као пуно доказно средство. Ту спадају рјешења, увјерења,
пресуде, дозволе, одобрења и сл.

Приватне исправе су писани документи које је издало физичко лице или правно
лице које и служе као доказ да је је издавалац нешто изјавио, али не и да је то
тачно нпр. мјеница, пословне књиге, тестамент, уговор исл. Као доказно средство у
пореском поступку могу се употријебити сљедеће исправе: пореска пријава,
пословне књиге и евиденције, рачуноводствени извјештаји, пословна
документација исл.
Исправе могу прибављати странке, а могу и порески органи по службеној
дужности.

Исказ свједока
Свједок у пореском поступку је физичко лице које даје исказ о одређеним
чињеницама у вези конкретне пореске ствари, а које је својим чулима непосредно
опажало или о тим чињеницама посредно сазнало. Свједок може бити свако лице
које је било способно да опази чињенице о којима треба да свједочи. Свако лице
које буде позвано да свједочи у пореском поступку дужно је да се одазове позиву и
да свједочи, ако законом није другачије одређено. Посљеца неоправданог
изостанка свједока може бити принудно довођење, новчана казна, накнада
трошкова које је изазвао својим недоласком. Не може се саслушавати као свједок
лице које би својим исказом повриједило дужност чувања државне, војне или
службене тајне док га надлежни орган не ослободи те дужности. Свједоци се
саслушавају појединачно, без присуства осталих свједока. Прије саслушања
свједока службено лице га је дужно упозорити да је дужан говорити истину, да не
смије ништа прећутати и које су посљедице давања лажног исказа. Од свједока ће
се узети општи лични подаци (име, презиме, занимање, пребивалиште, датум
рођења, године живота, брачно стање) Поучиће га на која питања може ускратити
одговор. Након тога ће се свједок ће се постављати питања о предмету поступка и
позваће се да да исказ о томе и питаће се одакле му је то познато

Изјава странке
Изјава странке може послужити као доказно средство када се одређена чињеница
не може утврдити на основу других доказних средстава. Прије узимања изјаве од
странке службено лице је дужно да је упозори на кривичну и материјалну
одговорност за давање лажне изјаве. Узимање изјаве од странке је слично
саслушању свједока.

Вјештачење
Када је за утврђивање неке чињенице потребно стручно знање којим службено
лице које води поступак не располаже доказивање ће се извршити вјештачењем.
Вјештак је лице које на основу свог стручног знања испитује одређене чињенице и
о њима даје стручно мишљење службеном лицу које води поступак. Вјештаци се
именују из реда пореских савјетника а по потреби и из реда вјештака одређене
струке. О вјештачењу се саставља налаз и мишљење у писаној форми. У налазу се
наводе чињенице које је вјештак утврдио а у мишљењу стручно образложење тих
чињеница.

Увиђај
Увиђај је доказно средство помоћу којег се службено лице које води поступак
лично и непосредно увјерава о истинитости односно неистинитости неке правно
релеватне чињенице. То је заправо чулно опажање службеног лица о битним
чињеницама.
Тумачи
У случају да странке не познаје језик на којем се води поступак пред пореским
органом, може се ангажовати тумач. (стручњак за одређени језик). Тумач се може
ангажовати и када у поступку учествују глува или нијема лица.

Терет доказивања у пореском поступку има:

-порески орган за чињенице на којима се заснива постојање пореске обавезе
-порески обвезник за чињенице које утичу на смањење или укидање пореза

ПОРЕСКИ АКТИ

Порески акт је акт пореског органа којим се утврђују права и обавезе пореских
дужника или се предузима нека радња у пореском поступку. Према Закону о
пореском поступку Републике Српске у пореске акте спадају:
-пореско рјешење
-закључак
-пореска пријава
-порески рачун
-налог за пореску контролу
-записник о пореској контроли
-други акти којима се покреће, допуњава, мијења или довршава нека пореска радња

Пореско рјешење је акт којим се одлучује о предмету пореског поступка, њиме се

рјешава конкретна пореска ствар. Доноси га порески орган на основу чињеница
утврђених у пореском поступку.

Пореско рјешење садржи: увод, диспозитив (изрека), образложење, упутство о

правном средству, назив пореског органа са бројем и датумом рјешења, потпис
службеног лица, печат пореског органа.
1. Увод пореског рјешења садржи: назив пореског органа односно његове
организационе јединице, пропис о надлежности пореског органа, име странке и
њеног законског заступника или пуномоћника (ако их има), кратко означење
предмета поступка.
2. Диспозитив (изрека) садржи одлуку пореског органа о предмету пореског
порупка. Треба да је конкретан и одређен, а ако је потребно може се
подијелити у више тачака. Диспозитивом се може одлучити и о трошковима
поступка ако их је било (износ, ко је дужан да их плати, коме и у којем року)
Ако се диспозитивом налаже извршење неке радње наводи се како и у којем
року се та радња треба извршити. У диспозитиву се обавезно наводи да жалба
не одлаже извршење рјешења (ако је то случај)
3. Образложење рјешења садржи: кратко излагање захтјева странке или разлога
поступања пореског органа по службеној дужности, утврђено чињенично
стање, разлози који су били одлучни при оцјени доказа, разлози због којих није
 уважен неки од доказа, навођење правних прописа и разлога који упућују на
рјешење које је дато у диспозитиву.
4. Упутство о правном средству садржи обавјештење странци да ли против
пореског рјешења може изјавити жалбу или покренути судски поступак
(управни спор). У првостепеном рјешењу се наводи да се може изјавити жалба,
којем органу се изјављује и у којем року. У другостепеном рјешењу се наводи
да се може покренути управни спор, наводи се суд којем се тужба подноси и
рок за подношење тужбе.
5. Потпис службеног лица и печат пореског органа

НАЗИВ И СЈЕДИШТЕ ПОРЕСКОГ ОРГАНА

Број рјешења_______________
Датум_____________________

Увод (назив пореског органа односно његове организационе јединице, пропис

о надлежности пореског органа, име странке и њеног законског заступника или
пуномоћника (ако их има), кратко означење предмета поступка.

РЈЕШЕЊЕ

Диспозитив (изрека) садржи одлуку пореског органа о предмету пореског

порупка, одлуку о трошковима поступка, рокове за извршење наложене радње
(ако је наложена), констатација да жалба не одлаже извршење рјешења (ако је
такав случај)

Образложење

Образложење (кратко излагање захтјева странке или разлога поступања

пореског органа по службеној дужности, утврђено чињенично стање, разлози
који су били одлучни при оцјени доказа, разлози због којих није уважен неки
од доказа, навођење правних прописа и разлога који упућују на рјешење које је
дато у диспозитиву.

Поука о правном средству (садржи обавјештење странци да ли против

пореског рјешења може изјавити жалбу или покренути судски поступак
(управни спор). У првостепеном рјешењу се наводи да се може изјавити жалба,
којем органу се изјављује и у којем року. У другостепеном рјешењу се наводи
да се може покренути управни спор, наводи се суд којем се тужба подноси и
рок за подношење тужбе.

Потпис службеног лица

Достављено:
Закључак

За разлику од пореског рјешења којим се одлучује о пореској ствари, закључком се

одлучује о споредним питањима која се појаве у пореском поступку нпр. закључак о
обустави поступка, закључак о исправци грешке у пореском рјешењу, закључак којим се
налаже извршење неке радње и сл. Закључак доноси службено лице пореског органа које
врши радњу у пореском поступку при којој се појавило питање о којем се одлучује
закључком, ако законом није другачије одређено.

Пореска пријава је извјештај пореског обвезника пореском органу о оствареним

приходима, извршеним расходима, добити, имовини, промету добара и услуга и другим
трансакцијама значајним за утврђивање пореза. Пореска пријава треба да садржи
неопходне податке за утврђивање висине пореза како би се пореском органу омогућило да
сазна за стварну пореску способност пореског дужника.

Налог за пореску контролу.Пореска контрола је поступак провјере и утврђивања

законитости и правнилности пријављивања и плаћања пореских обавеза и поступања по
пореским приписима. Пореску контролу врше службена лица пореског органа
(инспектори) на основу налога за пореску контролу.

Записник о пореској контроли. Службено лице које врши пореску контролу дужно је да
сачини записник о извршеној контроли. Овај записник треба да садржи податке о времену
и мјесту вршења контроле, назначење пореског обвезника и његове идентификационе
податке, радње које су извршене, кориштени докази, чињенице које су утврђене, потпис
службеног лица и пореског обвезнака.

Пореско увјерење је јавна исправа коју издаје порески орган о чињеницама о којима води
службену евиденцију, а на основу захтјева странке.

ПОРЕСКИ ПОСТУПАК У ПРАВУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Према Закону о пореском поступку Републике Српске порески поступак обухвата:

-поступак регистрације
- постпак пријављивања и утврђивања пореских обавеза
-поступак издавања пореског увјерења
-поступак редовне наплате пореских обавеза
-поступак принудне наплате пореских обавеза
-поступак пореске контроле
- другостепени порески потупак.

Регистрација пореских обвезника врши се додјељивањем ЈИБ-а и уписом

идентификационих података у Јединствени регистар пореских обвезника Републике
Српске. ЈМБГ грађана представљ ЈИБ за физичка лица, грађане. ЈИБ има 13 цифара.
Порески обвезници су дужни поднијети пријаву за регистрацију и одређивање ЈИБ-а. Овај
број се обавезно уноси у сваки акт које порески обвезник подноси пореском органу,
фондовима социјалног осигурања, другим државним органима и органима локалне
заједнице као и у акте које порески орган доставља пореском обвезнику, документ којим
порески обвезник плаћа порез и сл.

Пријављивање и утврђивање пореских обавеза

Пореску обавезу утврђује порески орган на основу пореске пријаве. Порески обвезници су
дужни поднијети пореску пријаву пореском органу ради утврђивања пореске обавезе.
Пореска пријава треба да садржи све релевантне податке потребне за утврђивање пореске
снаге пореског обвезника што је битно за утврђивање пореске основице. Пореска пријава
се подноси у законом прописаном року организационој јединици пореског органа код које
је порески обвезник регистрован, ако законом није другачије одређено. Уколико порески
обвезник не поднесе пореску пријаву или се утврди да пријава не садржи тачне податке,
порески орган може утврдити пореску обавезу на основу других материјалних
доказа.Порески орган може захтијевати од пореских обвезника и трећих лица да доставе
на увид пословне књиге, пословну документацију , друге евиденције и доказе ради
утврђивања чињеничног стања.

Поступак наплате пореских обавеза

Наплата пореза је најчешћи начин престанка пореске обавезе. Састоји се у плаћању

одређеног новчаног износа од стране пореског дужника ради намирења пореског
потраживања. Наплата може бити редовна и принудна.
Редовна наплата је плаћање пореског дуга у прописаном року или року који је одређен
пореским рјешењем, а спроводи се тако што порески дужник уплаћује на одговарајући
уплатни рачун јавних прихода новчани износ који одговара висини пореског дуга.
Принудна наплата се предузима када доспјела пореска обавеза није намирена до истека
рока за плаћање. Неплаћањем пореског дуга до истека прописаног рока порески дужник
пада у дужничку доцњу и почињу тећи рокови за обрачун камате, слање опомене за
плаћање, почетак принудне наплате пореског дуга и доношење рјешења о установљавању
залоге/ хипотеке у одређеним случајевима.
Ради обезбјеђивања наплате пореске обавезе када постоји опасност да пореск дужник
осујети или отежа наплату порески орган може предузети сљедеће мјере обезбјеђења:
- забрана располагања покретним стварима (
-забрана располагања непокретностима
-забрана располагања средствима на рачунима пореског обвеника

Ове мјере одређују се закључком који се доставља надлезним органима који воде регистре
покретних ствари и непокретности (земљишне књиге) односно банци код које порески
дужник има рачуне.

Опомена за плаћање пореза. Порески орган ће пореском дужнику који није платио
пореску обавезу у року послати опомену којом му налаже да доспјели износ плати
одређујући рок за плаћање, а упозориће га и на посљедице уколико не поступи у складу са
опоменом. Опомена се упућује телефонски или електронском поштом о чему се сачињава
службена забиљешка, изузетно може и поштом. На износ пореске обавезе која није
плаћена у прописаном року порески обвезник је дужан да плати камату која се обрачнова
по стопи од 0,03% дневно.

Принудна наплата. Порески орган почиње поступак принудне наплате пореза

доношењем рјешења о принудној наплати пореза ако порески обвезник није платио порез
у року назначеном у опомени за плаћање пореза . Поступак принудне наплате се покреће
по службеној дужности. Против овог рјешења се може изјавити жалба Министарству
финансија. Порески орган одлучује које ће мјере и средства принуде користити радни
принудне наплате водећи рачуна о економичности и ефикасности наплате. Налог о
предузимању мјера принудне наплате доставља пореском обвезнику.
Трошкови принудне наплате падају на терет пореског обвезника.

Принудна наплата порескх оавеза спроводи се на :

-новчаним средствима (готовини) пљенидбом, односно одузимањем од пореског
обвезника готовине
-новчаним средствима на рачунима преносом тих средстава са рачуна пореског обвезника
на рачун принудне наплате
- на новчаним потраживањима пореског обвезника (потраживања која има према другим
лицима укључујући и потраживања плате, пензије и других примања)
- на хартијама од вриједности
- на покретним стварима дужника (њиховим одузимањем од дужника и продајом односно
преносом својине на Републику
- на неновчаним потраживањима пореског обвезника (потраживања робе, опреме и сл)
- на непокретностима (укњижбом хипотеке на непокретностима пореском дужника
- на другим стварима пореског дужника
Поступак пореске контроле

Пореска контрола је поступак провјере и утврђивања законитости и правилности

испуњавања пореске обавезе. У пореској контроли провјеравају се потпуно исказивање,
правилност, тачност и благовременост обрачуна и плаћања пореза.

Пореску контролу индиректних пореза вриши Управа за индиректно опорезивање БиХ, а

пореску контролу директних пореза у Републици Српској Пореска управа.

Пореску контролу врше инспектори у оквиру овлашћења прописаних законом и наведених

у службеној легитимацији пореског инспектора. Порески инспектор је дужан упозорити
пореског обвезника на уочене неправилности и указати му на могућност кориштења права
у процесу пореске контроле.

Облици пореске контроле су канцеларијска и теренска контрола.

Канецеларијска контрола обавља се у просторијама пореског органа, врше је порески

инспектори, а предмет контроле су поједине пословне активности и чињенице битне за
утврђивање пореске обавезе. Провјерава се тачност и потпусност података наведених у
пореској пријави , пословним књигама и другим евиденцијама. Ако се у току контроле
уоче неправилности порески инспектор саставља записник и доставља га пореском
обвезнику поучавајући га да може изјавити приговор на стање констатовано у записнику.
По протеку рока за приговор или ако је приговор неоснован доноси се рјешење о
утврђивању пореској обавези.

Теренска контрола. Ову контролу врше инспектори на основу налога за пореску

контролу у просторијама пореског обвезника или другом мјесто зависно од предмета
контроле. О налогу за контролу, мјесто и времену вршења обавјештава се порески
обвезник. Пореској контроли присуствује порески обвезник односно његов заступник или
пуномоћних уз обавезу да даје изјаве и обавјешења на захтјев пореског инспектора.
Порески обвезник је дужан омогућити пореском инспектору увид у стање сировина,
полупроизвода, производа, робе, опреме те увид у пословне књиге, евиднције и другу
пословну документацију. Спречавање пореске контроле од стране пореског обвезника
санкционисано је као порески прекршај. Порески инспектор је овалштен да тражи увид у
податке и од запослених код пореског обвезника при чему захтјев саопштава усмено, а ова
лица су дужна да му омогуће увид у тражене податке. О извршеној пореској контроли
инспектор саставља записник на који порески обвезник може изјавити приговор. Уколико
су утврђене неправилности пореском обвезнику се могу изреши и одређене мјере ради
спречавања уништавања или замјене доказа: печаћење, одузимање робе, докумената,
списа, евиденција .

Када се у поступку контроле утврди да постоји основана сумња да је учињен порески

прекршај инспектор је дужан издати прекришајни налог или поднијети захтјев за
покретање прекршајног поступка. Ако инспектор у току контроле утврди да постоји основ
сумње да је почињено кривино дјело дужан је саставити извјештај и заједно са
прибављеном документацијом доставити служби пореског органа која је овалшћена за
подношење извјештаја о учинњеном кривичном дјелу и учиниоцу надлежном
тужилаштву.

ПОРЕСКИ СИСТЕМ У НАДЛЕЖНОСТИ БИХ (фискални суверенитет у БиХ)

Фискални суверенитет означава право државе или другог јавноправног

колективитета да, на основу уставних овлашћења утврђује фискалне (пореске)
приходе одређујући врсту и облик принудних прихода који чине структуру
пореског система. Порески систем у БиХ треба посматрати као систем једне сложене
државне заједнице. Заправо, у БиХ имамо фискални суверенитет БиХ, фискални
суверенитет ентитета и дистрикта. БиХ има фискални суверенитет у погледу индиректних
пореза.

Индиректно опорезивање је у надлежности Управе за индиректно опорезивање БиХ.

Ентитети Дистрик Брчко (као специфична јединица локалне самоуправе) имају фискални
суверенитет у области директних пореза. У ФБиХ фискална надлежност је подијељена
између Федерације и кантона. Све три јединице ( ФБиХ, РС, БД) имају свој систем пореза,
доприноса, такси и накнада.

Индиректни порези (порези на нивоу БиХ су: ПДВ, акцизе, царине и таксе.

Порески систем Републике Српске чине: порез на непокретности, порез на употребу и

ношење добара (порез на покретну имовину), порез на доходак, порез на добит, порез на
добритке од игара на срећу, доприноси, таксе и накнаде.

ИНДИРЕКТНО ОПОРЕЗИВАЊЕ

Структуру система индиректног опорезивања чине :порез на додану вриједност (ПДВ),

акцизе, царине, и путарине. ПДВ је облик општег пореза на промет који се обрачунава и
плаћа у свакој фази производње и промета, али тако да се у свакој фази опорезује само
износ додане вриједности остварене у тој фази.

Предмет опорезивања је:

-промет добара и услуга који порески обвезник оствари у оквиру своје дјелатности у БиХи

-увоз добара у БиХ

Обвезник ПДВ може бити сваки привредни субјект који врши промет добара или услуга
уз накнаду. Према Закону о ПДВ сваки привредни субјект чији опорезиви промет добрима
или услугама прелази или ће прећи 50 000 КМ дужан је да се региструје као обвезник
ПДВ.

Посреска основица код ПДВ је опорезиви износ накнаде коју порески обвезник прими
или ће примити за промет добара или услуга.

Пореска стопа ПДВ у БиХ је 17%.

Законом о ПДВ су прописани случајеви ослобађања плаћања ПДВ.

Акцизе у БиХ регулисане су Законом о акцизама. Према том закону акцизни производи
су: деривати нафте, дувански производи, безалкохолна пића, алкохол и алкохолна пића,
пиво и вина, кафа. Предмет опорезивања су акцизни производи произведени у БиХ и
увезени акцизни пороизводи. Обавеза по основу акцизе настаје стављањем у промет
акцизних производа од стране произвођача у БиХ, односно увозом акцизних производа.
Порески обвезник акцизе је свако физичко или правно лице које произведе, стави у
промет или увезе акцизне производе као и лице које набави алкохолна пића, воћне
природне ракије и вино од грађана који нису обвезници акциза. Обвезник акцизе на
цигарете и алкохол (осим пива) дужан је сваки од тих производа обиљежити акцизном
маркицом. Акцизне маркице издаје и о њима води евиденцију Управа за индиректно
опорезивање. Од обиљежавања акцизном маркицом ослобођена су алкохолна пића која
садрже мање од 5% алкохола (пиво, вина, воћне природне ракије). Неки од акцизних
производа су ослобођени од акциза као нпр. акцизни производи који се извозе, акцизи
производи који се испоручују бесцаринским продавницама ради продаје путницима који
одлазе у иностранство, гориво за авионе и бродове у међунардном саобраћају и сл.

Путарина. На нафтене деривате поред акциза плаћа се и путарина (0,10 КМ по литру), а

приходи од путарина намјењени су за аутопутеве у БиХ.

Царине . с обзиром да су царине значајан инструмент заштите домаће производње од

иностране конкуренције најчешће врсте царина су увозна царине. Према Закону о
царинској политици У БиХ се плаћају на робу која се увози у БиХ. Овај закон прописује и
царинска ослобођења. (нпр. лични пртљаг путника, лична имовина грађана БиХ која се
пресељавају из иностранства у БиХ, лична имовина стечена наслљедсвом, аутомобили
које увезу инвалидна лица итд.)
ПОРЕЗ НА НЕПОКРЕТНОСТИ

Порез на непокретност је порез на имовину, а у Републици Српској је регулисан Законом

о порезу на непокретности.

Обвезник овог пореза је свако физичко или правно лице које има права на
непокретностима на територији Републике Српске.

Под непокретностима се подразумијева земљиште и све што је трајно спојено са њим или
изграђено за земљишту, испод и изнад њега.

Пореска основица пореза на непокретностима је процијењена тржишна вриједност

непокретности која се одређује на дан 31. Децембар претходне године. Порески обвезник
има право на умањење пореске основице за вриједност до 50 метара квадратних за
обавезника и по 10 метара квадратних за сваког члана његовог домаћинства од
процијењене вриједности непокретности у којој је њихово пребивалиште. Ако у једној
стамбеној јединици има више пореских обвезника само један од њих може користити
умањење од 50 метара квадратних, а остали обвезници и чланови домаћинства умањење
основице за вриједнос од по 10 метара квадратних.

Умањење пореске основице односи се само на једну непокретност у којој порески

обвезник или чланови његовог домаћинства имају пребивалиште,с тим да само једно лице
може бити може имати право на умањење основице на једној непокретности.

Пореска обавеза код пореза на непокретност настаје на дан када порески обвезник стекне
или почне да користи непокретност, зависно који од ових дана се први наступио.

Порески обвезник је власник непокретности.

Порез се плаћа по стопи до 0,20%, а висину пореске стопе одређује скупштина града
односно општине на чијој територији се непокретности налазе. Приход од овог пореза
припада граду односно општини.

Порез се плаћа у два дијел и то први дио до 30. Јуна, а други најкасније до 30 септембра
пореске године, с тим да уплата првог дијела не може бити мања од 50% укупног износа
пореске обавезе према пореском рачуну који издаје Пореска управа.

Законом су одређене непокретности које не подлијежу плаћању пореза на непокретности.

ПОРЕЗИ НА УПОТРЕБУ, ДРЖАЊЕ И НОШЕЊЕ ДОБАРА

Порез на покретне ствари регулисан је Законом порезима на употребу, држање и ношење

добара и то: порез на употребу моторних возила, чамаца, пловећих постројења и
јахти,ваздухоплова и летјелица и оружја.
Обвезник пореза на употребу моторног возила је власник путничког и комби возила и
мотоцикла, а обавеза плаћања пореза настаје приликом регистрације возила, продужења
регистрације или замјене регистарских табилица. Износ пореза је одређен законом у
фиксном износу за сваку категорију возила. Обавезе плаћања овог пореза ослобођене су
здравствене установе за санитетска возила, возила за превоз болесника на дијализу и
возила у служби за трансфузију крви. Одређене пореске олакшице (умањење пореза за
50%) односе се на путничке аутомобиле који се користе за такси превоз, рента кар
аутомобиле, специјалне путничке аутомобиле за обуку возача са уграђеним дуплим
командама.

Обвезник порез на употребу чамаца, пловећих постојења и јахти је прано или визичко
лице на чије име се уписује пловећи објекат у одговарајуће евиденције а порез се плаћа
код уписа ових постојења у евиденције и приликом продужавања пловидбене дозволе.
Висина пореза зависи од дужине, висине пловила, јачине мотора, да ли је са кабином или
не.

Обвезник пореза на употребу ваздухоплова и летјелица је лице на чије име се ваздухоплов

или летјелица уписује у одговарајући регистар, а порез се плаћа приликом уписа у
одговарајући регистар и код продужења увјерења о пловидбености. Висина пореза зависи
да ли се користе за властити превоз или за спорт и рекреативне активности.

Обавеза плаћања пореза на регистровано оружје настаје у моменту издавања оружаног

листа за држање и ношење оружја, а порески обвезник је лице на чије име гласи оружани
лист. Порез се плаћа на годишњем нивоу, а висина пореза зависи од врсте оружја и од тога
да ли се ради о оружју за које је издат оружани лист за држање оружја или ношење оружја
за личну безбједност.

ПОРЕЗ НА ДОХОДАК

Порез на доходак физичких лица је заједно са порезом на добит правних лица порез из
прихода. Регулисан је Законом о порезу на доходак.

Порез на доходак чини скуп нето прихода у које спадају остварених по различитим
основама:лична примања, приходи од пољопривреде и шумарства, приходи од капитала,
приходи од непокретности, капитални добици и добици од игара на срећу.

Порез на доходак грађана карактерише то што се приходи из свих извора збрајају и

формира економска снага обвезника као предмет опорезивања.

Законом о порезу на доходак прописано је вођење пореске картице која представља

евиденцију података о пореском обвезнику и обрачуну дохотка, пореза на доходак ,
доприноса и умањења пореске основице.
Порески обвезник пореза на доходак је:

- физичко лице резидент Републике Српске које остварује опорезиви доходак у

Републици Српској, ФБиХ или Брчко дистрикту или другој држави.(резидент је лице које
у РС има пребивалиште или које борави у РС најмање 183 дана у периоду од 12 мјесеци
и

-нерезидент РС (нерезидент је лице које има пребивалиште у другом ентитету, дистрикту

или другој држави) за доходоак остварен у РС , ако има стално мјесто становања или
средиште животних интереса у РС. Средиште животних интереса има ако испуњава један
од услова: има власништво над некретнинама тржишне вриједности преко 300000 КМ,
Има ефективну економску везу са РС, има власништво над удјелом у капиталу привредног
друштва у износу вечем од 100000 КМ, у браку је или ванбрачној зајдници са
држављанином РС или БиХ, ради уз радну дозволу или се школује у РС.

Порез на доходак физичких лица се обрачунава и плаћа на:

-доходак од личних примања (бруто плата и друге бруто исплате запосленом нпр. топли
оброк, регрес, исплате за прековремени рад итд.)

-доходак од ауторских права, права сродних ауторском праву и права индустријске

својине нпр. приходи од писаних, говорних, драмских , ликовних умјетничких дјела,
права музичког извођача,права поизвођача радио-дифузник емисија, права остварених на
основу патента, жига и сл.

-доходак од капитала ( приходи остварени издавањем непокретне и покретне имовине,

камата на зајама

-доходак од самосталне дјелатности ( приходи из предузетничке дјелатности,

пољопривреде, шумарства, риболова, самосталних занимања)

-доходак од капиталних добитака ( приходи остварени продајом или другим преносом

права на непокретностима, ауторских права, патената и сл)

-остали доходак (нпр. приходи од чланства у управним и надзорним органима, приходи од

бављења професионалним спортом и сл.)

Законом су прописана пореска ослобођења и пореске олакшице.

ПОРЕЗ НА ДОБИТ

Порез на добит је порез који плаћају правна лица за добит остварену у Републици
Српској без обрзира да ли се ради о добити домаћих (регистрованих у РС) или страних
правних лица.(правних лица која имају сједиште у иностранству, а добит остварују у РС)

Пореска основица за пореску годину је разлика између опорезових прихода и расхода

који се одбијају за пореску годину. Признају се расходи исказани у билансу успјеха у
складу са прописима о рачуноводству и ревизији осим расхода који по Закону о порезу на
добит имају другачији третман. Законом су прописане и пореске олакшице у виду
умањења пореске основице, као што су нпр. улагања у производњу и запошљавање,
стипендије ученицима истудентима до одређеног износа, донације у хуманитарне,
социјалне, спортске и културне сврхе, спонзорства и сл.

ПОРЕЗИ НА ИГРЕ НА СРЕЋУ И ЗАБАВНЕ ИГРЕ 1 ЧАС

ДОПРИНОСИ 1час

ТАКСЕ И НАКНАДЕ

ФИНАНСИЈСКО ИНСТИТУЦИЈЕ

БУЏЕТ
Постоје бројне дефиниције буџета. Једна од њих је да је буџет план пихода и расхода за
једну годину. Буџет се доноси у форми закона. Усваја га парламент и док не буде усвојен
не може се приступити прикупљању прихода ни подмиривању расхода. Буџетом се
одређује из којих извора ће се убирати буџетски приходи и на шта ће се трошити.

Буџетски систем Републике Српске

Буџетски ситем Републике Српске чине: буџет Републике Српске, буџети градова и
општина и финанскијски план фондова. Правним актима је одређено који приходи
припадају сваком од ових буџета.

Бруџет и финансијски план се припремају и доноси према буџетском календару. Доносе

се за период од једне године и важи за годину за коју је донсесен.
Буџетски поступак
Основне фазе буџетског поступка су израда (састављање буџета), извршење буџета и
контрола буџета.

1.Израда буџета. Израда буџета почиње више мјесеци прије године за коју се буџет
доноси. Ова фаза буџетског поступка обухвата више фаза.
- буџетска иницијатива
-израда нацрта буџета
-приједлог буџета
-изгласавање (доношење) буџета)

Буџетска иницијатива се извршава тако што надлежни орган (код нас Министарство
финансија за републички буџет и одјељење за финанскије града или општине) посебним
упутством позива све органе који се у потпуности или дјелимично финансирају из бруџета
да у доређеном року доставе своје образложене приједлоге о потребним финансијским
средствима за наредну годину. У тим приједлозима се наводе и евентруални приходи које
би ти органи могли остварити у наредној години. Придлози се достављају Министарству
финансија( ако је у питању републички буџет) односно одјељењу за финасије града или
општине ако се ради о њиховом буџету).

Израда нацрта буџета. По пријему приједлога Министарство финансија, односно

одјељење за финансије града/општине приступа изради нацрта буџета.Министарство има
право приједлоге мијењати, допуњавати, тражити додатна објашњења и слично. Израђен
нацрт се доставља влади на даљи поступак. Влада детаљно анализира приједлоге органа и
спорна питања , настаји усагласити спорна питања и заузима свој став о њима. Након тога
влада израђује приједлог буџета и доставља парламенту на усвајање. Прије него усвоји
(изгласа) пријделог, приједлог се разматра у радним тијелима парламента. Након тога се
на сједници парламента води тзв. буџетска расправа и изгласавање односно усвајање или
одбијање буџета. Усвојени буџет се доноси у форми закона и објављује у службеним
гласнику.

3.Извршење буџета . Извршење буџета састоји се у наплати прихода и расподјели тих

прихода на кориснике буџета. Поступак извршења буџета регулисано јњ самим буџетом.

2. Завршни рачун. На карају фискалне године, односно на почетку нове буджетске

године саставља се завршни рачуун. То је завршна фаза буџетског циклуса и прилика
парламенту да још једном обави увид у прологодишњи рад органа управе. Поступак
доношења завршног рачуна је идентичан буџетском поступку и представња слику
остварених, наплаћених прихода и извршених расхода јавно-правних колективитета за
претходни период. У њему се исказују прихода и расходи остварени у претходној
буџетској години. Завршни рачун може показати више остварених прихода у односу на
утрошена средства ( буџетски суфицит) или вишак утрошених средстава у односу на
приход (буџетски дефицит).
4. Контрола буџета. Задатак контроле буџета је спречавање неправилности и
злоупотрева при прикупљању прихода и посебно при трошењу средстава из буџета.
Буџетаска контрола може бити контрола законитости и контрола сврсисходности убирања
и трошења јавних прихода. Код контроле законитости надлежни орган контролише да ли
су прикупљени приходи и остварени расходи у складу са законом (врши је управни
орган), а код контроле сврсисходности (врши је парламент) утврђује се оправданост
јавних прихода и јавних расхода тј.да ли су приходи употријебљени у рационалне и
продуктивне сврхе.

ВАНБУЏЕТСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Буџет није једина финансијска институција. Један круг јавних расхода зајтијева да се на
посебан начин евидентирају утрошена средства за њихово финансирање.

Ту спадају финансијски програми, буџетски фондови, финансијски планови.

Финансијски програм је ванбуџетска институција за финансирање јавних расхода чије

остваривање траје дуже од једне године.

Буџетски фондови служе за финансирање прије свега дјелатности јавних предузећа и

имају функцију подстица развоја привредних дјелатности и њима се обезбеђују средства
за изградњу, одрежавање и кориштење објеката у одређеној дјелатности.

Финансијски план је инструмент финансирања обавезног социјалног осигурања. Главни

јавни приход за обавезно социјално осигурање су доприноси.