PEDAGOGIJA

-prvi kolokvijum-

1. NAVESTI I OBRAZLOŽITI FORME U KOJIMA SE JAVLJA VASPITANJE

U razvoju čoveka i ljudskog društva, vaspitanje se javlja u različitim formama: kao proces, kao
međuljudski odnos, kao društvena delatnost, kao specifičan socijalni prostor u kom ličnost
može da se ispolji, kao sistem, kao istorijska pojava i kao rezultat.
Vaspitanje je pre svega proces formiranja i samoformiranja ličnosti, tj. ima formativan karakter.
Njime se formira, obrazuje, izgradjuje, profiliše i kreira osoben sklop i sistem osobina koje
definišu jednu ličnost. To je dvojak proces: On integriše sve sto drugi preduzimaju prema
ličnosti i sve što se dešava u samoj ličnosti koja se aktivno menja. Ličnost je i objekat i subjekat
vaspitanja. Kroz proces vaspitanja ona se samorealizuje u odnosu na svoje prirodne potencijale i
socijalizuje u odnosu na društvo u kojem živi.
Vaspitanje je specifičan međuljudski odnos, zasnovan na komukaciji kojom želi ostvariti
određeni uticaj jednih ličnosti na druge. Vaspitanje uvek podrazumeva interpersonalni spoj i
interaktivnost dve ili više osoba, cak i kada se radi o samoobrazovanju, pošto se uvek radi o
razmeni i usvajanju iskustva drugih ljudi. Oni koji nešto znaju, mogu i umeju, pomažu onima koji
to ne znaju, ne mogu i ne umeju.
Pošto se vaspitanje dešava u društvenoj zajednici, ono ima formu društvenog odnosa.
Stvaranjem velikih ljudskih zajednica i država, stalno se širi socijalna osnova vaspitanja, tj.
njegova globalizacija na svetskom planu. To nije samo neposredni međuljudski odnos roditelja i
dece, starijih i mlađih u lokalnoj sredini, već komunikacijski odnos svih sa svima. Vaspitanje,
znanje i nauka su opšte dobro i zajednička tekovina svih.
Vaspitanje predstavlja ukupnost uticaja i aktivnosti društva kao celine, pojedine socijalne grupe,
institucije, organizacije, porodice i pojedinca u težnji ka ostvarenju postavljenih ciljeva.
Vaspitanje je specifičan socijalni prostor u kome ličnost moze da se stvaralački dokaže,
generički izrazi i društveno afirmiše.
Pod vaspitanjem podrazumevamo posebnu delatnost tj. posao koji ljudi obavljaju kako bi
zadovoljili specifične potrebe. Ona je u formi posebne delatnosti, sistema zanimanja i posebne
podele rada ljudi, posebno u segmentu školskih institucija. U toj podeli vaspitna delatnost ima
specifičan položaj i status pošto direktno utiče na pripremanje i osposobljavanje radne snage za
sve druge delatnosti.

1
Sistem vaspitanja, a u okviru njega sistem školstva, prestavlja osnovnu razvojnu polugu
savremenih društava.
Pismenost i opšta kultura naroda, radnoproizvodna osposobljenost zaposlenih i nivo nauke i
naučnog podmlatka direktno zavise od mreže i kvaliteta sistema vaspitanja. Vaspitanje je
postalo i potreba pojedinca i društvena potreba i danas se ta potreba pretvorila u pravo na
obrazovanje tj. konkretnu obavezu društvene zajednice.
Vaspitanje u tom smislu predstavlja organizaciju pogodnih uslova za optimalan razvoj ličnosti.
Vaspitanje je istorijska pojava i civilizacijska kategorija.
Ono svojim posredovanjem čuva identitet određenog društva, omogućuje vezu između
generacija, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ono predstavlja učenje života iz proslosti, oblik
svesno usmerenog načina življenja u sadašnjosti i pripremu za budućnost. Vaspitanje je
posrednik u prenošenju kulturnog nasleđa, naučnih otkrića i svega onoga što je pozitivno u
ljudskom nasleđu, a što je uslov za napredovanje i opstanak sadasnjih i budućih generacija.
Vaspitanje je i izraz kojim označavamo rezultat i određeni stupanj i nivo čovekovog razvoja.
Zato se kaže za nekoga da je vaspitan, obrazovan, školovan...Danas se smatra da je materijalni
položaj i socijalni status pojedinca sve više uslovljen i nivoom njegovog obrazovanja, a da su
kulturno, ekonomski, politički i vojno snažnije one države koje imaju veći broj pismenog i
školovanog stanovništva, naučnog kadra i visoko produktivnih među zaposlenima.

2. ZNAČAJ VASPITANJA
Vaspitanje je nužno zbog sve veće količine znanja koju u toku individualnog života treba usvojiti
i sve većeg broja sposobnosti koje treba razviti za snalaženje u savremenim (urbanim) uslovima
života. Značajno zbog međusobnog zbližavanja i povezivanja ljudi, njihove uspešnije
komunikacije i predupređivanja negativnih pojava kao što su agresivnost, egoizam,
individualizam, izdajstvo, asocijalnost...Važno je i zbog intenzivnijeg razvoja individualnih
karakteristika koje pojedinci nose u sebi. Bez postizanja određenog obrazovnog standarda,
savremeni čovek neće moći da vrši svoje osnovne životne, porodične i profesionalne uloge.
Vaspitanje, tj. svesna briga o čovekovom razvoju, jedna je od osnovnih i najrasprostranjenijih
čovekovih delatnosti. Svi koji rade, prinuđeni su da se stalno usavršavaju.
Uloga vaspitanja:
Vaspitanje, aktivnost koja objedinjuje pojedinačne i društvene ciljeve i interese, ima nekoliko
osnovnih i najbitnijih uloga, bez obzira na nivo razvijenosti, versku i nacionalnu pripadnost,
kulturnu, političku ili bilo koju drugu karakteristiku.
-Omogućavanje i podsticanje ispoljavanja i razvoja prirodnih mogucnosti svakog pojedinca,
njegove genetske raznovrsnosti i svestranosti.

2
-Prenošenje kulturnog nasleđa ili tradicije koja je izdržala proveru prethodnih vekova i svega
značajnog za razvoj uže ili šire socijalne grupe ili zajednice kojoj ličnost pripada.
-Osposobljavanje svakog pojedinca za obavljanje konkretnih radnih uloga u društvenoj podeli
rada i da radom obezbedi svoj materijalni položaj i društveni status.
-Izgrađivanje vrednosnog sistema svesti i savesti kojim će se odlikovati ličnost i na osnovu koje
će biti prihvaćena u socijalnoj sredini.
-Transformisanje vaspitnog procesa u viši kvalitet, tj. u proces samoobrazovanja,
osposobljavanjem svakog pojedinca za svesnu, kreativnu i autonomnu aktivnost
samousavršavanja.
Specifičnost razvoja dece školskog uzrasta i osnovne škole kao najstarije i najmasovnije
ustanove za vaspitanje i obrazovanje, ukazuju na posebno značajnu ulogu učitelja.
Vaspitanje u osnovnim školama ima naglašenu pedagošku funkciju i nema selektivni karakter.
Učitelji postavljaju temelje i osnove svih narednih etapa razvoja i školovanja. Osnovna škola je
najsistematičniji, pedagoški najrazvijeniji i najorganizovaniji segment u sistemu vaspitanja. Po
svom karakteru je opšteobrazovna i čini osnovu za razvoj svestranosti kod svih ljudi. U osnovnoj
školi je naglašena dimenzija vaspitnog rada više nego u ostalim školama u kojima dominira
usvajanje obrazovnih sadržaja ili radnih veština određene struke i profesije. Zato je za učitelje
izuzetno značajno da poseduju kvalitetno pedagoško, psihološko i metodičko obrazovanje.

3. NAVESTI I OBRAZLOŽITI KARAKTERISTIKE VASPITANJA

Vaspitanje se konstituisalo u samim počecima ljudske civilizacije i jedan je od prvih oblika
čovekovog osvešćivanja. Prvobitno, vaspitanje i nije ništa drugo do “neprogresivno
prilagođavanje sredini”. Svoju pravu ”čovekoliku” prirodu vaspitanje dobija u fazi svesnog
menjanja ličnosti.
Čovek je biće koje se samoostvarivalo radom i aktivnostima u borbi za samoodržanje, što ga je
učinilo subjektom biološke i kulturne evolucije. Demografska ekspanzija je proizvodila stalno
nove ljudske potrebe a one su mogle biti zadovoljene jedino unapređivanjem rada i
proizvodnje, tj. obrazovanja i nauke.
Vaspitanje je utkano direktno ili indirektno u sve tvorevine i sve odnose ljudske zajednice, u
prošlosti, danas i budućnosti.
Svi ljudi učestvuju u procesu vaspitanja, u većoj ili manjoj meri, od rođenja pa do svoje smrti, kao
vaspitanik ili kao onaj ko vaspitava.
Neko u toj delatnosti učestvuje svesno i namerno, a neko intuitivno, a u oba slučaja postoji
namera, intencija. Nivo osećajnosti tog procesa govori o prisutnosti ljudskog u njemu. Čovekova
potreba da menja sebe, druge i svoju okolinu, postepeno je postala odlika ljudske prirode.

3
Vaspitanje je osnovna delatnost i osnovni proces kojim se to realizuje. Savremeni čovek
jednostavno nije pasivno živo biće koje se nesvesno prilagođava zatečenoj okolini, već svesno,
stvaralačko i aktivno biće koje sve više postaje osnovni činilac promene.
Zahvaljujući vaspitanju i nauci, čovek je promenio parametre i merila individualnog življenja i
poremetio večne prirodom predodređene pravce razvoja.
Čovek je na počecima svoje civilizacije i društvenosti, oformio vaspitanje kao namerno i svesno
komuniciranje kojim je želeo nešto preneti drugima ili uticati na njih. Vaspitanje je specifična
ljudska delatnost i nije karakteristična za druga živa bića.
Vaspitanje je, pre svega, proces prenošenja i usvajanja znanja i uticanja jedne generacije na
drugu generaciju. To je svestan, celishodan, sistematičan, planski organizovan proces formiranja
ličnosti.
Sadržaj, organizacija, metode, sredstva, oblici rada i ceo proces vaspitanja podređuju se
unapred postavljenom cilju. Pojedinac, socijalna grupa, stalež, klasa i društvo u celini, svesno,
planski i sistematski pristupaju organizaciji vaspitne delatnosti, sa jasnim ciljem. Ljudi su već
odavno postali svesni velike uloge vaspitanja i to svoje saznanje nastoje da koriste što
racionalnije i ekonomicnije. U tome im pomaze pedagogija , nauka o ovoj delatnosti.
Celishodnost se ogleda u izboru i formiranju ciljeva vaspitanja.
Svesnost u promišljenosti u nameri da se u razvoju ličnosti izaberu najbolji putevi, načini i
sredstva.
Sistematičnost i organizovanost u razređenosti čitavog sistema institucija i modela vaspitanja
prilagođenih specifičnim uslovima sredine i karakteristikama pojedinca.
Za rad učitelja u osnovnoj školi veoma je značajno da vrlo fleksibilno uspostavi vezu i izgradi
skladan odnos između svojih, svesnih, namernih i planiranih vaspitnih aktivnosti i mnogih
zivotnih okolnosti, aktivnosti i procesa koji, uzgred nenamerno i kao svakodnevno pozitivno
životno iskustvo utiču na razvoj dece.
Rastenje, sazrevanje i razvijanje treba da budu maksimalno podstaknuti i usklađeni sa njegovim
vaspitnim aktivnostima. Svojim pedagoškim delovanjem, učitelj brine i o vaspitnim i o svim
drugim uticajima.

4
4. OSNOVNI PEDAGOŠKI POJMOVI
ВАСПИТАЊЕ
ВАСПИТАЊЕ је свесно, намерно, системско и плански организовано развијање
интелектуалних, моралних, радних, физичких, естетских, емоционалних, вољних
способности, развијања научног погледа на свет и друштвене свести у интересу личног
добра и напретка и добра друштвене заједнице.
ВАСПИТАЊЕ је циљ, процес и средство. Циљ у том смислу што наше друштво, као и сва
ранија, поставља одређене захтеве васпитања које треба да оствари, брине се како се и
колико они остварују. Процес у том смислу што почиње од рођења и траје током читавог
живота. Оно је сталан, организован и јасно усмерен процес. Средство је у томе што се
захваљујући њему развија личност, особобљава за стваралачку делатност одређену
професију и друштвено ангажовање.
*Свесно – човек за разлику од животиња зна засшто нешто ради, свестан је сврхе.
Васпитање је свесна активност, представља одлику човековог процеса освешћивања и
остварује се на различитим ступњевима те свесности; то је ниво свесног мењања
индивидуе. Свесност се огледа у промишљености и намери са се у развоју личности
изаберу најбољи путеви, начини и средства.
*Плански организовано – васпитање се не може одвијати стихијски, односи се на
реализацију процеса васпитања. Васпитање је организована делатност при чему се
разликује од многих других случајних, ненамерних, импровизованих и несвесних
утицаја у човекојој околини.
*Систематско – потреба за постојању система, за повезаношћу у једну целину свих
метода, принципа,огледа се и у разрађености читавих система институција и модела
васпитања прилагођених специфичним условима средине и карактеристикама
појединца.
*Целисходно (циљевито) – у процесу васпитања постоји идеал личности који се жели
постићи. Полазиште целисходности је формулација неке личности какву треба створити
(идеал), а циљеви су у директном односу са идеалом. Огледа се у избору и
формулисању циљева васпитања и перспективношћу тих циљева (од уопштених идеала
до конкретних и операционализованих задатака васпитања).
*Интенционалано (намерно) – изражава намерност васпитања. Васпитање је
интенционална делатност и има своје корене и надовезује се на праисконску и несвесну
бригу живих бића о својим младунцима; од те бриге се разликује управо том свесном
намером.

5
 ОБРАЗОВАЊЕ
ОБРАЗОВАЊЕ је процес усвајања знања (о природи, људском друштву, човеку)
развијања способности (интелектуалних, радних...), стицања вештина (читања,
рачунања, писања, различитих облика истраживања, посматрања, руковања разним
оруђима и слично), навика (радних, моралних и друштвених које се развијају у
стабилне црте личности), способности, интереса, ставова и развијања научног погледа
на свет (истини о свету).
ОБРАЗОВАЊЕ је процес стицања знања, вештина и навика, формирања погледа на свет
и психофизичког развоја.
ОБРАЗОВАЊЕ се у великој мери стиче у предшколском добу, школи, ваншколским
активностима и у посебним установама за образовање одраслих.
ОБРАЗОВАЊЕ се може разматрати као процес и резултат. Као процес оно обезбеђује
развијање поменутих снага и способности личности у организованим васпитно-
образовним установама. Као резултат оно се појављује у три вида: основа за даље
усавршавање, услов успешног рада и живота у друштву.
Према свом садржају може бити општо и стручно. Што се тиче ступњева образовања
може бити основно, средње, више и високо.
ОБРАЗОВАЊЕ највише долази до изражаја у настави као најорганизованијем облику
васпитно-образовног деловања.

НАСТАВА
НАСТАВА је свесно, плански организован, јасно усмерен и систематски вођен процес. За
њу је, дакле, карактеристичан организован процес, јасно усмерен, одвија се у школи по
утврђеном плану и програму, под руководством наставника и уз активно учешће
ученика.
НАСТАВА има три битна обележја. У њој ученици стичу знања, вештине и навике,
развијају физичке и психичке способности и свестрано се развијају. На оснву тога се
каже да настава има материјални, формални и васпитни задатак.
НАСТАВОМ су увек обухваћена три чиниоца: наставник, ученик и наставни садржај и
они чине „дидактички троугао“. Настава је систем подучавања, учења и наставног
градива. Наставник на темељу наставног плана и програма планира градиво, одређује
средства, методе и облике рада, организује наставу, њоме руководи. Његов рад се зове
поучавање. Ученик у настави стиче знања, вештине и навике, развија способности,
поглед на свет и формира се као личност. Наставно градиво је одређено наставним
планом и програмом, предаје се у виду предмета и зависи од типа школе, узраста
ученика и прилика под којима школа ради.

6
Однос васпитања, образовања и наставе
Појмови васпитање и образовање израз је суштинске везе која постоји између процеса
васпитања и процеса образовања, који су тесно међусобно повезани и део су
јединственог и целовитог процеса који се означава и као васпитно-образовни процес.
Васпитање увек у себи поседује и елементе образовања, а са друге свако образовање
представља у извесном смислу и васпитање.
Образовање и васпитање личности, у целини, чине дијалектички јединствен и
међусобно условљен процес и не могу постојати један без другога, као што се, без тог
јединства и склада, не могу постићи жељени резултати. Васпитање је најшири
педагошки појам и процес који садржи и обухвата образовање. Образовање је срж,
једро и језгро целокупног процеса васпитања. То је ужи појам и процес, који је темељ и
основа васпитања свестране личности и односи се, пре свега на усвајање знања,
чињеница, података, на изграђивање навика и умења, усвајање система вредности и
правила међуљyдског општења (први ниво васпитања). Без добре образовне основе
нема целовитог, хармонијског и свестраног васпитања личности, нити се развој и
васпитање човека може завршити само на његовој образовној основи и у уским
оквирима образовања.
Образовање представља формативну основу, арматуру и конструкциону основу
васпитања. Илустроваћемо на примеру моралног васпитања. Знање (познавање)
моралних норми и изграђивање моралне свести, само су формативна основа за даљи
рад на неговању моралних осећања (емоција), изграђивању моралне савести и
оспособљавању у моралном поступању. Део без целине не опстаје, а целина без
основе је објективно неегзистенцијална појава. Морал је друштвена појава и егзистира,
пре свега, у облику норми које су људи формирали у пракси свог друштвеног
(међуљудског) односа.
Образовање је ужи појам од васпитања, а знатно шири од наставе. Настава представља
најорганизованији и најсистематичнији модел реализације процеса васпитања и
образовања. Поред тога, настави су својствене и друге опште карактеристике
васпитања, као што су свес ност и намерност активности, целисходност. У настави се
одвијају сви они специфични процеси који су део процеса васпитања и образовања и то
развој способности, усвајање знања и појмова и формирање система знања,
овладавање вештинама, формирање различитих навика и слично.Својим основним
васпитно-образовним обележјима настава је најдубљи израз јединства васпитања,
самоваспитања, образовања и самообразовања.

7
 САМОВАСПИТАЊЕ
САМОВАСПИТАЊЕ је свесно, систематско, организовано и стално самоутицање
појединца на развој своје личности и развијање интерперсоналних и интерсоцијалних
веза са другим људима и друштвеном заједницом.
САМОВАСПИТАЊЕ је посебан облик васпитања. Успех сваког васпитања условљен је
степеном прихватања и интезитетом активности самог васпитаника. Иако је васпитање
битан чинилац самоваспитања, када се оно развије и покаже своје резултате, позитивно
утиче на васпитање и чини га ефикаснијим.
САМОВАСПИТАЊЕМ се означавају процес, настојање и активност, усмерени на
саморазвијање, самоизграђивање и самоформирање сопствене личности.

ПРЕВАСПИТАЊЕ
ПРЕВАСПИТАЊЕ је плански организован процес у ком васпитач настоји да отклони код
васпитаника тенденције, особине и навике које нису у складу са тенденцијама,
особинама, навикама других људи и нормама друштвене заједнице и које утичу на
отуђење његове личности.
ПРЕВАСПИТАЊЕ је специфичан вид процеса васпитања. Примењује се онда када се код
једне личности испољавају одређене особине, својства, убеђења, начини понашања,
који нису у складу са циљем васпитања, друштвеним и људским нормама и
вредностима.
Циљ и смисао преваспитања јесте да се погодним средствима, утицајима и методама, у
одговарајућим условима помогне појединцима, па чак и групама, да превазиђу
испољене слабости и негативности, да се ослободе оних убеђења, знања и облика
понашања који нису људски и друштвено оправдани. Да би процес преваспитавања
могао бити успешно и ефикасно изведен, потребно је првенствено утврдити и
отклонити узроке који су довели до исцрпљујуће негативности. Сваки васпити процес је
у извесној мери процес преваспитања, али ипак право преваспитање врши се у
посебним заводима за малолетне преступнике, казненим домовима и другим сличним
установама.
За успешно обављање преваспитања, потребни су посебни одговарајући услови, добар
наставни кадар, систематске педагошке мере комбиноване са радом и активно учешће
самог васпитаника.

8
 САМООБРАЗОВАЊЕ
САМООБРАЗОВАЊЕ је самостална, свесна активност појединца која је усмерена на
стицање знања, вештина, навика, развој способности и научног погледа на свет.
Образовање и самообразовање се узајамно допуњују. Образовање је основа
самообразовања, а самообразовање је критеријум образовања.
САМООБРАЗОВАЊЕ означава посебан вид образовања, основа је перманентног
образовања које је постало саставни део живота и рада сваког савременог човека.
Основни смисао самообразовања јесте да сама индивидуа, без непосредног и сталног
присуства других лица (наставника, предавача, инструктора, васпитача) усваја,
посредством других средстава одређена знања, вредности, навике и умења . Отуда се
самообразовању поставља као услов известан степен образованости, самосталности и
способности за самообразовањем.
За самообразовање потребна је свест ученика, познавање техника учења, јака воља и
развијена интересовања. Данас постоје изванредни услови самообразовања у нашем
друштву (радио, телевизија, интернет...). Самообразовање је значајно зато што
мотивише личност, развија код ње снаге и способности и подстиче је да сазнато
примењује у свакодневном животу.

5. PRIMARNA I SEKUNDARNA SOCIJALIZACIJA

Socijalizacija je pojam koji obuhvata transformaciju biološkog čoveka u društveno ljudsko biće.

Primarnom socijalizacijom pojedinac se, uz snažnu emotivnu osnovu, identifikuje i

povezuje sa roditeljima, članovima porodice, vršnjacima i kulturom lokalne sredine.

Sekundarnom socijalizacijom on prihvata institucionalne obrasce i uloge koje će imati u

jednom visoko organizovanom društvu.
Oba procesa su značajna i za pojedinca i za društvo i njihovi motivi se stalno prepliću, dopunjuju
I sukobljavaju. Pojedinac stalno nastoji da izbori autonomiju svoje ličnosti, ne otuđujući se od
svoje uže ili šire zajednice.
Drustvo i vaspitanje su višestruko međuuslovljeni i zavisni. Pre svega, nema vaspitanja van
društva, niti se civilizovano društvo može razvijati bez vaspitanja. Vaspitanjem se ličnost
socijalizuje i uvodi u opšteprihvaćeni i trenutno važeci sistem normi i pravila ponašanja.
Usvajanjem određenog sistema vrednosti pojedinac postaje član grupe i drustva u celini.
Vaspitanje ga osposobljava i da se prilagođava, ali i da učestvuje u menjaju svog socijalnog
okruženja.

9
Vaspitanje je istovremeno i faktor pripremanja ljudi za menjanje svega postojećeg i za dalje
unapređivanje ljudskog rada, kulture I društvenog života. Menjajući ljude, vaspitanjem
stvaramo i osnovni preduslov daljeg menjanja društva u celini.

6. DRUŠTVENA USLOVLJENOST I ISTORIČNOST VASPITANJA

Izvesni oblici vaspitanja se ponavljaju na skoro isti način, kod naroda sasvim nezavisnih jednih
od drugih.
Obredno vaspitanje, u svešteničkim i pevačkim “školama” javlja se pre pismenosne kulture,
postoji i danas u izolovanim zajednicama i samo se neznatno menja. Nije bitna starost zemljine
kugle već kulturno civilizacijski nivo razvijenosti dotične društvene grupe.
Vaspitanje je i istorično u smislu stalne promenljivosti u skladu sa društveno-istorijskim
promenama. Svaka istorijska epoha (antičko, feudalno društvo) ima sebi svojstvene ciljeve,
sadržaje, sistem, metode i sredstva vaspitanja. Onog momenta kada se bitnije promeni
društveno uređenje menja se i vaspitanje, tj. ono je jedan od glavnih činilaca tih promena.
Vasptanje vodi jednom sveopštem progresu i razvoju društva.

7. OČUVAVAJUĆA I DINAMIČKA FUNKCIJA VASPITANJA

Vaspitanje je veoma dinamična kategorija i u odnosu na društvene aktivnosti i delatnosti uvek
mora biti podložno promenama i proizvoditi promene. Tada će jedino opravdati svoju svrhu i
potrebu.
Vaspitanje je posrednik i generator svih drugih društvenih promena. Ono čuva identitet
pojedinih društvenih grupa, ali istovremeno razvojem obezbeđuje njihovu relativnu
samostalnost, nezavisnost I autonomiju. Sloboda ličnosti ili nekog naroda se ne dobija već se
stiče, upravo vaspitanjem i intenzivnim razvojem.

8. POREKLO I ZNAČENJE TERMINA PEDAGOG I PEDAGOGIJA

Reč pedagogija je grčkog porekla i njena upotreba počinje iz antičkog doba. Sastavljena je od
dve reči (pais,paidos/dete, dečak) i (ago, agein/voditi). Dakle, osnovno značenje jeste - voditi
dete. U prvo vreme to “vođenje” je označavalo vođenje u bukvalnom smislu - rob je vodio dete
od kuće do onog mesta gde su se sakupljala, i na kom je, bilo odvojeno, bilo u društvu sa
ostalim građanima, omladina sticala i dobijala određeno obrazovanje i vaspitanje. Ovo je važilo
samo za dečake, pošto su devojčice kod kuće vaspitavale majke. Onaj koji je vodio dete, brinuo
se o sigurnosti deteta van kuće , bio je jedan od poverljivih robova porodice iz koje je poticalo
dete. Upravo taj rob prvi je nosio naziv pedagog.
Već u antičkom Rimu značenje i smisao tog “vođenja” deteta znatno se menja. On nije više
samo rob koji vodi dete učenom filozofu, odnosno učitelju govorništva, ili na mesto gde se

10
okupljala omladina radi vaspitavanja, već je to rob, ali učeni rob, obicno Grk, koji se podučava i
brine o vaspitanju dece svoga gospodara. Usmerava ga, potpomaže i omogućava celokupan
razvitak ličnosti deteta. On se brine, na prvom mestu, o njegovom duhovnom i fizickom
razvitku. To je čovek koji vaspitava dete.
Današnje značenje termina pedagog kod nas je višestruko. U najširem smislu - to je svaki čovek
koji se na neki način bavi vaspitanjem (uključujući roditelje i dr.); u nešto užem značenju - to je
svako ko se profesionalno bavi vaspitanjem (bilo u školi, bilo van nje); u užem značenju - to su
samo nastavnici koji rade u školama; u najužem značenju - to su oni nastavnici koji predaju
pedagogiju u školama za pripremanje nastavnika.

9. SISTEM PEDAGOŠKIH DISCIPLINA

Kada se govori o “pedagoškim disciplinama” ili o “pedagoškim granama”, misli se na sve one
posebne teorije koje su nastale i nastaju iz težnje da se neko područje vaspitne delatnost dublje
prouči i shvati. Pošto se do danas razvio i konstituisao veći broj takvih disciplina, može se
govoriti o sistemu pedagoških disciplina.
Sistem pedagoških disciplina pomaže da se potpunije sagledaju oblasti kojima se pedagogija
bavi i kojima treba da se bavi.
1.OPŠTA PEDAGOGIJA - Svi pedagozi opštu pedagogiju smatraju fudamentalnom disciplinom u
čitavom sistemu pedagoških naučnih disciplina. Od nje polazi i na nju se oslanja svaki ozbiljniji
pedagoški rad u teoriji i praksi vaspitanja. Ona pomaže da se lakše uđe u proučavanje ostalih
pedagoških disciplina, da se shvati njihov odnos prema opštoj pedagogiji, međusobni odnos i
oblast koju ispituju. Obrađujući osnovne pedagoške probleme: vaspitanje i pedagogiju;
predmet, zadatke i metode pedagogije kao nauke; cilj, karakter, zadatke i društvenu
uslovljenost vaspitanja, obrazovanja i nastave; osnovne principe i zadatke školskog sistema,
porodicu, školu, društvenu sredinu i vaspitanika kao faktore vaspitanja; cilj, principe i zadatke
pojedinih strana vaspitanja (fizičkog, intelektualnog, moralnog, estetskog, radnog, društvenog);
osnovne faktore i komponente razvoja ličnosti; vanškolski i vannastavni rad učenika, saradnju
porodice i škole na problemima vaspitanja dece itd.
Opšta pedagogija daje osnovu od koje mora da počne svako pedagoško obrazovanje i svaki
sistemski pedagoški rad (teorijski i praktični). Osim toga, u nekim opštim pedagogijama sadržani
su osnovni problemi didaktike, specijalne pedagogije i predškolske pedagogije. Tako se,
poznavanjem opšte pedagogije, stiču najelementarnija znanja koja obrađuju druge, danas
samostalne, pedagoške naučne discipline.
Ako se kao kriterijum uzme uzrast vaspitanika, onda se dolazi do niza pedagoških disciplina koje
celovito proučavaju vaspitnu problematiku pojedinih uzrasta, pojedinih faza u razvitku ličnosti,
bez obzira gde, kada i kako se to vaspitanje obavljalo.

11
Ako se za kriterijum usvoji mesto gde se odvija vaspitni proces, onda obuhvata: porodičnu
pedagogiju, pedagogiju predškolskih ustanova, školsku pedagogiju, vanškolsku i internatsku
pedagogiju.
Posebna disciplina koja se bavi problematikom vaspitanja odraslih se zove andragogija.

2.SPECIJALNA PEDAGOGIJA - Bavi se problemima vaspitanja onih koji su ometeni u svom

fizičkom i psihičkom razvitku. Ona se dalje diferencira, s obzirom na vrstu ometenosti i samim
tim na karakter vaspitnog rada.

3.ISTORIJA PEDAGOGIJE - Izuvčava kako se razvijalo i zavisno od društva, menjalo vaspitanje i

obrazovanje od najstarijih vremena do danas, ukazuje na to kako se formirala pedagoška misao,
ko su glavni predstavnici predagoške misli i kakav je njihov uticaj bio na docniji i današnji razvoj
prakse i teorije vaspitanja. Može da se podeli na dve svoje osnovne discipline: opštu istoriju
pedagogije i nacionalnu istoriju pedagogije.

4.PEDAGOŠKA METODOLOGIJA - Postoje opšte i posebne metodologije. Opšta metodologija

pedagogije utemeljena je logičko-epistemiološkim osnovama. Od opšte metodologije polazi se
u tumačenju, ocenjivanju i postavljanju svih bitnih problema vaspitanja kao društvene
kategorije. Metodologija pomaže da se metodički pravilno prikupljaju naučni podaci u procesu
istraživanja, da se naučno sređuju, klasifikuju i dosledno analiziraju, da se iz njih izvode realni
naučni zaključci potrebni za unapređenje prakse i teorije vaspitanja.

5.PREDŠKOLSKA PEDAGOGIJA - Pripada proučavanju doba uzrasta kada se manje-više

neorganizovano deluje na dete (3-7 godina) u porodici, dečijem vrtu i okolini. Temelje ovoj
pedagoškoj disciplini postavili su pored ostalih Komenski, delo “Informatorium za materinsku
školu” I Frebel “Vaspitanje čoveka”.
Danas se predškolskoj pedagogiji postavljaju zadaci da proučava cilj, zadatke, sadržaj, sredstva,
oblike, metode itd. Ona proučava osobenosti dece ovog uzrasta i time omogućuje nastavnicima
da ih bolje upoznaju i lakše vaspitavaju.

6.ŠKOLSKA PEDAGOGIJA - Bavi se vaspitnim problemima koji se odvijaju u školi i putem škole.
Ona izučava osnovne probleme o cilju, zadacima, sadržaju, metodama, oblicima i organizaciji
vaspitno-obrazovnog rada u školi. Značajno je pomenuti sledeće 4 discipline koje su bitne za
delovanje i razvoj školske pedagogije:
*didaktika - proučava zakonitosti i proces nastave kao sistemski i planski organizovanog procesa
*metodika - obrađuje metodiku pojedinih predmeta

12
*dokimologija - nauka o ocenjivanju
*školska higijena - bavi se problemima zdravstvenog stanja dece i omladine i pronalazi mere za
zdravstvenu zaštitu, unapređenje zdravlja i pravilan razvitak

7.DIDAKTIKA - Nauka o nastavi koja se odvija po utvrđenom nastavnom planu i programu, u

okviru škole i drugih vaspitno-obrazovnih institucija, pod rukovodstvom nastavnika i uz aktivno
učesće učenika. Bavi se proučavanjem suštine, ciljeva i zadataka nastave: analizira teorije
nastave i učenja, njihov uticaj na razvoj ličnosti: proučava nastavne principe, metode i sredstva
kojima se nastavnici mogu koristiti: prezentuje činjenice iz kojih se vidi međuzavisnost
nastavnika, učenika i nastavnog gradiva, sredstava, oblika i metoda rada; ukazuje na moguće
puteve i načine organizacije, realizacije i verifikacije rada škole, nastavnika i učenika. Njeno
značajno područje je uvođenje inovacija u oblast nastave i učenja u školskim i vanškolskim
uslovima.

8.METODIKA - je teorija nastave pojedinih nastavnih predmeta (maternji jezik, istorija,

matematika i drugi) koji se realizuju u okvirima nastave u osnovnim, srednjim i visokim školama.
Glavna područja metodike su: suština, ciljevi i zadaci određenog nastavnog predmeta: sadržaj,
oblici, metode i sredstva nastavnog rada: raspored nastavne građe i struktura nastavnih
sadržaja, proces realizacije (posebno organizacija nastavnih časova), vrednovanja nastavnog
rada itd.

9.VANŠKOLSKA PEDAGOGIJA - Bavi se proučavanjem vaspitnog rada sa decom i omladinom koji

nije u domenu školske pedagogije, a značajan je za vaspitanje dece (u porodici, dečijim i
omladinskim organizacijama, društvima, organizacijama odraslih itd.)Ova disciplina se bavi
organizovanjem društvenog života, usmeravanjem slobodnog vremena, aktivnog odmora i
zdrave razonode mladih ljudi.

10. POVEZANOST PEDAGOGIJE I DRUGIH NAUKA

Педагогија и антропологија
Као гранична научна дисциплина између педагогије и антропологије развија се педагошка
антропологија, као област антропологије (али и педагогије) која се бави антрополошким
(културолошким) аспектом сложеног феномена васпитања, које се третира и као културни
феномен. Кључна област интересовања педагошке антропологије као науке односи се на
проучавање начина на који нагонска људска природа постаје „култивисана”. С друге
стране, значајно поље инстересовања које је саставни део предмета педагошке
антропологије односи се на мисију васпитања у култури и дилеме и питања које се јављају

13
већ при најопштијем задирању у суштину те мисије. Кључна дилема односи се на питање
о улози васпитања у култури, односно да ли васпитање треба да буде чинилац
прилагођавања нове генерације одређеној култури и друштву, или чинилац њиховог
мењања, или и једно и друго. Постоје и бројна друга питања којима се бави
антропологија, а која су од значаја и за педагогију. Питања којима се бави антропологија,
посебно културна антропологија, веома интересују и педагогију као науку о васпитању
човека.

Педагогија и социологијa
С обзиром на чињеницу да васпитање представља друштвени феномен, формирана је и
посебна грaнична научна дисциплина између социологије и педагогије, која се означава
као социологија васпитања (социологија образовања). Ова научна дисциплина у
одређеном смислу припада научној области социологије, али и научној области
педагогије, с обзиром на предмет свог научног интересовања.
Бави се проучавањем на које начине друштвене институције и индивидуална искуства
утичу на процес и исходе васпитања. Као део предмета ове научне дисциплине јављају се
и проучавања односа друштва и система вапитања и образовања, као и проучавања
друштвеног значаја појединих нивоа и облика васпитања и образовања, као што су
предшколско, основношколско, средњошколско, високошколско, образовање одраслих,
доживотно образовање, образовање на даљину, формално, неформално и информално
образовање, као и друга питања.
Такође, разматрају се и различите димензије квалитета образовања, као што су
достизање оптималног нивоа доступности образовања за све, демократичност
образовања, праведност и правичност у систему васпитања и образовања, друштвени и
индивидуални чиниоци остварења оптималног нивоа ефикасности и ефективности у
систему васпитања и образовања, и друго.
Претходно наведено указује на постојање низа значајних друштвених и педагошких тема
којима се бави социологија васпитања, а које су истовремено и социолошко-педагошке
теме, као истраживачки проблеми.
Оснивачем социологије васпитања као научне дисциплине сматра се француски социолог
Емил Диркем (David Emile Durkheim, 1858-1917), који се истовремено узима и за једног од
утемељитеља социологије, као једне од фундаменталних друштвених наука. Његов рад у
овој области започиње са интересовањем за морално васпитање, као средством
остварења „друштвене солидарности”.
Такође, утемељењу ове научне дисциплине допринео је и немачки социолог и политички
економиста Вебер (Max Weber, 1864-1920), који се, такође, сматра и једним од оснивача
социологије као посебне области науке.
Повезаност социологије и педагогије објективно проистичеиз блискости предмета те две
науке. Читав процес развијања васпитања и самоваспитања личности увек садржи

14
моменте социјализације те личности, и то социјализације васпитањем, пре свега путем
социјалних односа.
Васпитање је увек било повезано са друштвом. Васпитање је настало захваљујући
друштву, организује се у друштву, ставља се у службу одређених друштвених интереса,
зависи у великој мери од друштва, односно од појединих компонената тог друштва. Да би
се разумело васпитање и да би могло да се проучава, мора се познавати друштво које то
васпитање организује, морају се познавати фактори који су у том друштву пресудни за
васпитање.
Многи социолози,почев још од Сен Симона, кога многи сматрају утемељивачем
социологије као посебне друштвене науке, па преко Огиста Конта, Хербарта, Спенсера,
Диркема, до савремених социолога бавили су се истовремено и педагошком
проблематиком.

Педагогија и психологија
Гранична дисциплина која се јавља у односу педагогије и психологије је педагошка
психологија. Она се бави проучавањем психолошких проблема у процесу образовања и
васпитања. Педагошка психологија опсежно и темељно проучава проблеме обучавања,
као и организације, процеса и ефеката школског учења.
Психолошка сазнања су увек била саставни део и основа педагошких схватања и
концепција, као и васпитне делатности. Што је један теоретичар васпитања више користио
и у свој систем уграђивао психолошка знања, то су његова педагошка схватања добијала
већу вредност, била су заснованија, вреднија, трајнија и за праксу ближа и прихватљивија.
Постоји неколико битних момената у односима између педагогије и психологије.
Схватање човека и природе његове психе; утицања других наука на психологију;
конституисање појединих психолошких дисциплина, пре свега развојне и педагошке
психологије; ширења психолошких проучавања на нека подручја која су од пресудне
важности за педагогију и васпитање.
Повезаност ове две науке је неизбежна. Између ове две науке ствара се веома много
граничних, психолошко-педагошких дисциплина, чије изучавање је већ постало саставни
део свих профила наставника.

Педагогија и филозофија
Филозофија васпитања је гранична научна дисциплина која са филозофског аспекта
осветљава неке од кључних питања васпитања. Она се бави установљењем филозофских
основа васпитања, тражећи одговоре на кључна филозофска питања која се тичу
васпитања, проучава смисао и природу процеса васпитања, циљеве васпитања, у

15
контексту васпитања као друштвеног деловања, односно васпитања као чиниоца
индивидуалног развоја.
У одговорима на то битно и прво питање педагошке науке дошло је до читавог низа веома
различитих, чак и противречних тенденција и решења, почев од оних да је педагогија
“практична филозофија”, односно “практична етика”, преко схватања да су основна
теоријска питања васпитања уствари филозофска питања, а тиме и у домену предмета
филозофије; да педагогија није ништа друго, само техника, теорија вештине васпитавања;
па и све до става да између педагогије и филозофије не може и не треба да постоји
никаква веза, чак и да је таква веза штетна по научни статус педагогије.
Педагошким проблемима се бавило много филозофа: Сократ, Платон, Џон Лок, Кант,
Хегел, Карл Маркс

11. INDUKCIJA/DEDUKCIJA
 OSNOVNI EPISTEMOLOŠKO-METODOLOŠKI PRISTUPI U PEDAGOGIJI

I deduktivno-racionalni-filozofski pristup („filozofsko“ utemeljenje pedagogije)

II induktivno-empirijski-pozitivistički pristup („naučno“ utemeljenje pedagogije)

 DEDUKTIVNO-RACIONALNI-FILOZOFSKI PRISTUP (DRF) - osnove i izvori:

 filozofski sistemi i ideje
 teološke postavke i dogme
 ideološki i politički stavovi
 kulturne vrednosti
 teorije (i stavovi) drugih nauka (sociologije, antropologije, psihologije)
 posebno značajne okolnosti: razvoj pedagogije u okviru filozofije

KARAKTERISTIKE DRF

 nastojanje da se svi pedagoški zakoni, principi i pravila izvedu deduktivno iz određenih

filozofskih, teoloških, ideoloških ... postulata
 pedagogija je utoliko više nauka ukoliko je njen naučni sistem doslednije izveden,
racionalnije zasnovan na određenim filozofskim, teološkim, ideološkim ... osnovama
16
  pravila za praksu izvode se deduktivno racionalistički, bez njenog proučavanja
 praksa se uklapa u racionalno konstruisani sistem, usaglašava sa normama koje su
prethodno postavljenje (nema empirijskih istraživanja)
 ne proučava se pedagoško iskustvo i ne uzimaju se u obzir konkretni uslovi u kojima se
odvija vaspitna delatnost (ne priznaje se raznovrsnost prakse, iskustvo praktičara)

SLABOSTI DRF
 metodološka jednostranost (samo deduktivni put saznavanja, bez indukcije)
 zanemaruje praktičnu vaspitnu delatnost (ne proučava je) i doprinos praktičara razvoju
vaspitanja i pedagogije
 ne vodi dovoljno računa o stvarnim potrebama i interesovanjima deteta, o njegovoj
prirodi i mogućnostima
 naglašena normativnost, apstraktnost, spekulativnost, iz čega često proizlazi i
formalizam, šablonizam, pa i dogmatizam

DOPRINOS DRF

 negovanje racionalne, teorijske pedagoške misli

 ukazuje na neophodnost povezivanja pedagogije sa filozofijom i drugim naukama
 omogućava sagledavanje odnosa društva i vaspitanja i otkrivanje zakonitosti u ovoj sferi
 ima kritički stav prema postojećoj vaspitnoj stvarnosti
 doprinosi da progresivne ideje o čoveku i društvu (filozofske i dr.) budu usvojene u
pedagogiji i da se na tim osnovama izgrađuju progresivne koncepcije vaspitanja

 INDUKTIVNO-EMPIRIJSKI-POZITIVISTIČKI PRISTUP - osnove i izvori:

 razvoj prirodnih nauka u XIX veku (posebno metoda istraživanja)
 razvoj biologije (Darvinova teorija) i (eksperimentalne) psihologije
 potreba za menjanjem i razvijanjem vaspitne delatnosti i prilagođavanje potrebama
društvenog, privrednog i kulturnog razvitka
 filozofija pozitivizma Ogista Konta
 pedagoško i sociološko delo Emila Dirkema i Herberta Spensera
 posebno: logičko utemeljenje pozitivizma Džejmsa Stjuarta Mila

17
 KARAKTERISITKE INDUKTIVNO-EMPIRIJSKO-POZITIVISTIČKOG PRISTUPA
 identičnost metodoloških postupaka u prirodnim i društvenim naukama
 predmet proučavanja pedagogije je proučavanje vaspitne prakse, vaspitnog iskustva
(onoga što jeste, što realno postoji)
 empirija je jedina osnova za izgrađivanje naučne pedagogije („nauke o vaspitanju“)
 proučavanje koncepcije, ciljeva, zadataka, funkcije vaspitanja, odnosa vaspitanja i
društva je izvan nauke o vaspitanju (to je predmet filozofije vaspitanja)
 napuštanje naziva „pedagogija“ i uvođenje naziva „nauka(e) o vaspitanju“
 sužavanje i rasparčavanje predmeta pedagogije, što dovodi do stvaranja više „nauka o
vaspitanju“, koje proučavaju pojedine aspekte vaspitanja (psihologija vaspitanja,
sociologija vaspitanja, antropologija vaspitanja)
 na ovoj osnovi nastaje više pedagoških pravaca, smerova: deskriptivna pedagogija,
komparativna pedagogija, eksperimentalna pedagogija, kvantitativna pedagogija

DOPRINOS INDUKTIVNO-EMPIRIJSKO-POZITIVISTIČKOG PRISTUPA

 otvara nove puteve za istraživanje vaspitanja – skrenuta pažnja na proučavanje prakse, na

praktičnu vaspitnu delatnost
 shvaćena potreba upoznavanja i proučavanja deteta
 stvorene neophodne metodološke pretpostavke za empirijska istraživanja u pedagogiji
(razvija metode, tehnike, instrumente)
 omogućava otkrivanje zakonitosti u vaspitnoj delatnosti

SLABOSTI INDUKTIVNO-EMPIRIJSKO-POZITIVISTIČKOG PRISTUPA

 metodološka jednostranost (samo induktivni put saznanja, bez dedukcije)
 udaljavanje i odvajanje pedagogije od filozofije i suprostavljanje filozofije i nauke,
teorijskog i empirijskog, kvalitativnog i kvantitativog
 zapostavljanje pedagoške teorije
 preterano oslanjanje na empiriju

18
  gubi se iz vida celina pojave; ostaje na sagledavanju pojedinih elemenata, a ne pojave u
totalitetu (parcijalizacija i odsustvo celovitog sagledavanja vaspitanja) - redukcionizam i
atomizacija vaspitanja
 pozicija proklamovane „neutralnosti“ dovodi do odstustva kritičkog pristupa
vaspitanju
 shvatanje istraživanja pre svega kao konstatovanje i opisivanje postojećeg stanja (Može
li - pod kojim uslovima- i treba li istraživana pojava da bude drugačija nego što jeste?)

12. OSNOVNE ISTRAŽIVAČKE METODE U PEDAGOGIJI

Na klasifikaciju istraživačkih metoda, postupaka i instrumenata u pedagogiji utiče veliki broj
činilaca. Pored stavova autora o vrednosti i značaju pojedinih metoda, postupaka i
instrumenata, na njih utiču i stavovi autora prema vrstama pedagoških istraživanja. Danas je
uobičajeno da se govori o tri osnovne vrste istraživanja u pedaogiji, a to su:
Fudamentalna (nazivaju se još i teorijska) istraživanja, koja su usmerena ka proučavanju
osnovnih pitanja pedagogije (proučavanja prirode i karaktera vaspitanja, prirode i karaktera
obrazovanja, učenja u procesu nastave, nastavnih principa, procesa izgrađivanja moralne
ličnosti itd.)
Razvojna (nazivaju se još i futurološka, prognostička) istraživanja koja su usmerena ka
proučavanju puteva razvoja obrazovanja i vaspitanja u određenim društvenim i privrednim
delatnostima; naučnim, kulturnim, demografskim i drugim uslovima i okolnostima.
Primenjena (nazivaju se još i praktična, empirijska, operativna) istraživanja koja su, pre svega
usmerena ka menjanju i unapređivanju vaspitne prakse, traženju najefikasnijih puteva primene
u praksi saznanja, neke nove nastavne metode, sredstva, udžbenika ili oblika rada u nastavi.
U vecini savremenih metodologija pedagogije dominira problematika empirijskih istraživanja,
pa se prema njima klasifikuju i biraju metode, postupci i instrumenti istraživanja.
Teškoće u klasifikaciji istraživačkih metoda, postupaka i instrumenata u svim društvenim
naukama, pa i u pedagogiji proizilaze iz činjenice da ne postoji saglasnost među teoretičarima u
pogledu shvatanja značenja pojmova “metoda”, “postupak”, “instrument”.

19
 Metode:
 Metoda teorijske analize
 Istorijska metoda
 Genetička metoda
 Sistemna, strukturalna i funkcionalna metoda
 Metoda modelovanja
 Eksperimentalna metoda
 Empirijska proučavanja

Tehnike: Instrumenti:
 Posmatranje > Liste, ček liste, registri, dnevnici, anegdotske beleške
 Analiza sadržaja > Tabele, registri, ček liste
 Anketiranje > Upitnici za: činjenice, stavove, mišljenja, interesovanja
 Intervjuisanje > Osnova za vezni intervju: skica za slobodni intervju
 Testiranje > Testovi ličnosti, sposobnosti, znanja, čina itd.
 Skaliranje > Skale: verbalne, numeričke, grafičke, rang skale
 Istorija slučaja > Koriste se instrumenti svih tehnika istraživanja.
Instrumenti ovde navedeni mogu biti standardizovani ili nestandardizovani. Standardizovani su
pouzdaniji.

13. ŠTA PEDAGOGIJU ČINI NAUKOM

Pedagogija predstavlja značajnu samostalnu naučnu disciplinu. Neki smatraju kako pedagogija
ne može biti samostalna naučna disciplina zbog čestog mešanja politike u područje vaspitanja,
iako je Herbart odvojio pedagogiju kao veštinu organizacije i izvođenja nastave od pedagogije
koja se bavi proučavanjem pedagoških pojava.
Takođe se smatra da je vaspitanje aktivnost u kojoj vaspitač ima posla sa različitim
individualnostima i različitim uslovima rada.
Pedagozima se često prigovara kako im je teorija neprimenljiva u vaspitno-obrazovnom radu.
Pedagozi se suprotstavljaju osporavanju samostalnosti tako što navode sledeće argumente:

20
 Uzajamna povezanost i uslovljenost naučnih disciplina ne isključuje samostalnost svake
od njih.
 Definisati pedagogiju kao veštinu je isto što i poistovećivati vaspitanje sa zanatom.
 Postojanje individualnih razlika ne isključuje postojanje pravilnosti i zakonomernosti
razvoja.
 Pedagozi nisu samo vizionari budućeg vaspitanja, oni aktivno učestvuju u razvijanju
vaspitno-obrazovne prakse. Zato se za pedagogiju kaže da predstavlja kritičku misao o
vaspitanju.

 Pedagogija kao nauka ima svoje područje ispitivanja (vaspitanje)

14. ZADACI PEDAGOGIJE

Pedagogija ima zadatak da proučava, analizira, objašnjava i svrstava u određene sisteme
uzročno-posledične veze između pojava i problema vaspitno-obrazovne delatnosti. Otkriva i
pokazuje zakonitosti i oblasti vaspitanja kao društvene pojave određenog konkretnog
društva i vremena. Otvara teorijske osnove koje će biti prilog pedagoškoj nauci i rukovodeći
principi u praksi.
Nastavnik mora da bude široko obrazovan da bi bio uspešan u radu u nastavi, mora
pedagoški da misli. Današnji rezultati ispitivanja govore da je neophodno vršiti ispitivanja
vezana za vaspitanje, ako hoćemo da budemo predstavnici napredne pedagoške misli.
Pedagogija nije samo čista nauka koja se bavi tumačenjem pedagoškog procesa, već je
nauka koja se koristi pedagoškom praksom.
Pedagogija sa svojim disciplinama daje nastavnicima opšta znanja o psihofizičkim i
društvenim potrebama vaspitanika, što omogućuje da se nastava prilagodi njihovim
mogućnostima i interesovanjima da bi se lakše ostvario cilj vaspitanja.

15. PEDADOŠKA TEORIJA I PRAKSA

Teorija vaspitanja označava saznanje istine u oblasti vaspitanja. Nije se mogla formirati
sama od sebe, pa se formirala u praksi i radi prakse. Kako se društvo razvijalo, razvijale su se
pedagoška teorija i praksa. Ukoliko je napredak društva brži, napredak teorije i prakse će biti
brži. Pedagogija je od 16. veka doživela ogroman napredak.
Pedagoška praksa sa jedne strane implicira pedagošku teoriju, a sa druge strane može da
predstavlja osnovu za tu teoriju. Bitno je znati da ne moze svako iskustvo da ima bazu za
pedagošku teoriju, samo organizovano i sređeno iskustvo moze imati teorijsku vrednost.

21
 Nepoznavanje teorije vaspitanja povlači sa sobom nepoznavanje suštine vaspitanja, a
nepoznavanje suštine vaspitanja čini praksu neefikasnom. Samim tim, u procesu vaspitanja,
teorija i praksa moraju imati potpunu saglasnost.

16. KARAKTERISTIKE VASPITANJA

U STAROM VEKU - Прве озбиљније трагове педагогије налазимо у античком друштву
изражене у мислима или радовима њених филозофа – васпитање које је било организовано
у Спарти, Атини и Риму.

Спартанско васпитање је изразито војничко.

 Васпитање у Спарти одговарало је организацији живота и потребама Спартанаца.
Спарта је била стално изложена двема опасностима: спољној – опасност да буде освојена
од других и унутрашњој – опасност од побуна великог броја робова. Поред тога имали су
и жељу за освајањем туђих територија. Због свега тога живот у Спарти био је готово
потпуно војнички организован.

 Она деца која су при рођењу била неразвијена или болесна одмах су осуђивана на
смрт. Одмах су одношена и остављана зверима у шуми или су бацана са литице.
Васпитање (мушке) деце од седме године је ствар државе, а не породице. Здрава деца
подвргавана су специјалном васпитању, до 7. године у породици, а од 7. до 18. у
специјалним заводима (у некој врсти васпитно-војних логора) у суровим условима.

 Окосницу васпитања чинили су учење ратних вештина, развијање физичке снаге,

окретности, издржљивости, сналажљивости и лукавости у борби. Васпитање се заснивало
на једноставности. Једноставна исхрана, скромно одевање, једноставан говор, одрицање
од свих задовољстава. Посебно је увежбаван тзв. лаконски говор (што краће поставити
питање и још краће на њега одговорити). Интелектуалном васпитању није придаван већи
значај.

Васпитање у Атини се одликује својим васпитним идеалом, складношћу тела и духа.

 Управо је у Атини, први пут, хармонијски развој личности постављен као циљ
васпитања. Наставно градиво се концентрише у предметима: граматици, дијалектици,
реторици, аритметици, геометрији, астрономији и музици. Ова наставна садржина је веома
богата и одговара животу у доба цветања античког света.

 Конституисан је прави систем васпитања. Од 7. до 14. године постоје две врсте

елементарних школа, које су похађали дечаци: школе граматиста (читање, писање, рачун)
и школе китариста (музика, литература, уметност). Од 12. до 15. године пажња се
посвећује развоју тела у посебним вежбалиштима, палестрама. У гимназијумима (од 15. до
18. године) младићи разговарају о политици, филозофији, књижевности, али се баве и
гимнастиком. Потом постају ефеби и обављају војничке дужности (Ефебије су биле
државни заводи за војну обуку младих од 18. до 21. године). Одслужењем војног рока у

22
ефебији практично се завршавао систем институционалног васпитања младих у Атини. За
одрасле су постојале филозофске школе (Академија, Лицеј).

 Од рођења до седме године васпитање и мушке и женске деце се оодвијало у

оквиру породице. Након седме године девојчице су остајале код куће (у породици) где су
училе читање, писање, свирање на неком инструменту, а највише пажње посвећивано је
њиховом обучавању за домаће послове.

 За грчку васпитну праксу и теорију веома су значајни филозофи. Најзначајнији

грчки филозофи који су теоретски основали васпитање и тако створили педагошку теорију
на основу посматрања праксе јесу Платон и Аристотетл.

 У додиру са грчком културом, римски се васпитни систем снажно ослања на

грчки васпитни систем, што се види нарочито у школству, мада Рим музици и гимнастици
никад није придавао толико важности колико Атина. У римском царству се издвајају три
врсте школа за дечаке од 7 до 16 година: елементарна (читање, писање, рачун, граматика),
граматичка (латински, граматика, књижевност), и реторска (закони, право, историја,
филозофија, географија и говорништво).

 Римски педагог Квинтилијан био је веома значајан за историју педгогије. Он је

средио грчке педагошке погледе и плодоносно их допунио римским васпитно-образовним
искуствима и својим педагошким талентом. Значајан је за дидактику.

U DOBA HUMANIZMA I RENESANSE - Епоха хуманизма и ренесансе

(XIV-XVI век) била је ношена великим ентузијазмом у истицању и афирмацији
достојанства човека, а као узор узима античку грчко-римску културу и хуманистичко
образовање.

Хуманисти су у човеку видели највишу вредност и сврху опстанка. Хуманистички

покрет на почетку новог века ношен је тим узором, али и настојањем да афирмише људско
наспрам божанског. Овај период означава огроман процват свих наука и дао је значајан
допринос и развитку педагошке мисли и теорије.

Назив покрета настао је од француске речи renaissanse – обнављање, препород

(античке мисли и културе) и латинске речи humanus – људски (пошто је проблем човека
стављен у центар разматрања).
Главне разлике између васпитања у средњем веку и доба хуманизма и ренесансе су:
 феудално васпитање је за циљ имало да васпита човека као тип, док је у
хуманизму и ренесанси тежња била да се васпитава човек као појединац
 у феудализму је акценат био на памћењу градива, а у доба хуманизма и
ренесансе се тежило да ученици схвате градиво
 са једне стране је била вербална настава, са друге – очигледна, односно
стицање знања из књига и стицање знања из природе

23
 Основни педагошки проблеми о којима су расправљали хуманисти:
 борба за нов садржај образовања (поред класичнох језика и средњовековних
садржаја сада се тражи изучавање природних наука, које у овом периоду
почињу да се снажније развијају, захтева се изучавање историје)
 борба за нове методе васпитања (нису све само речи и догме у образовању,
треба првенствено користити реалне ствари и предмете, природу која нас
окружује)
 борба за нов однос према детету (то је биће посебних својстава, потреба и
могућности и то се мора узимати у обзир приликом васпитања)
 посвећује се пажња физичком васпитању, активности у процесу васпитања

Видан развој педагогије као науке запажа се у прогресивним педагошким идејама

бројних мислиоца тог времена, као што су: Виторино да Фелтре, Еразмо Ротердамски,
Томас Мор, Франсоа Рабле, Мишел Монтењ и Томазо Кампанела.

U FEUDALIZMU/SREDNJEM VEKU - За средњевековно васпитање

пресудан је став да је људе требало васпитати у јединственом духу католичке вере, у
духу оданости Богу и безусловној послушности. Све је било потчињено припремама за
живот на „другом свету“, а у ствари за покоран и послушан живот у феудалном поретку.
Циљ на оном свету треба да надокнади све потребе на овом свету.
Због интереса свештеничке службе, црква држи скоро искључиво власт над
школством. Али је она за то имала и стварних услова, пошто је огромно античко културно
богатство било у рукама њених заступника.
Феудално друштво састојало се из два основна сталежа: духовног (свештенства) и
световног (племства).
Средњи век није знао за опште обавезно и основно школство. Васпитање је било
сталешко - тип средњевековне школе представљала је сталешка школа, било да је
црквена или градска. Тој школи је било стало да васпита и образује свештеника, или
касније да васпита и образује трговца, занатлију или управног службеника; дакле, да
васпита припадника одређеног сталежа. Сваки сталеж учи, развија способности и
стиче особине које су неопходне њиховим члановима за вршење одређених
друштвених улога.
Припадници световног сталежа васпитавани су на дворовима, где су изучавали
седам ритерских вештина (јахање, мачевање, лов, пливање, руковање копљем, играње
шаха и састављање стихова), учили су се понашању на двору и витешким турнирима и
није поклањана велика пажња области интелектуалног васпитања. Писменост и рачун се
нису изучавали, сматрајући их непотребним у животу (имали су писаре на двору).
То је период када свештенство преузима монопол над васпитањем, са основним
задатком припреме свештеника, који би могли да владају и да држе масе у покорности
хришћанским догмама. У ту сврху отварају се манастирске, катедралне и парохијске
школе. То је доба у коме хијерархија цркве и црквене догме стоји изнад свега, па и
изнад науке.

24
17. OBJASNITI PEDAGOŠKA SHVATANJA...
 Jan Amos Komenski (1592-1670)
Чешки педагог - Положио чврсте основе за целокупан даљи развој педагошке
науке.
Он је први изградио целовит дидактички систем у својим делима. Главно дело:
“Велика дидактика” (“Didactika magna”) – једна од првих целовитијих педагогија.
Систематски изражава педагошке идеје Коменског и обухвата и васпитна и
образовна питања.
Створен по Божјем лику, човек је по природи добар, сви људи су рођени добри.
Човекова је природа свуда универзална, свуда иста, сви људи су способни за
образовање. Сви људи треба да су једнаки. Међу њима нема разлика по томе где су
рођени, ком друштвеном слоју, народу или полу припадају.
У складу са поставкама покрета хуманизма и ренесансе, Коменски одбације
веровање о човековој грешној природи, коју треба потискивати. Деца су ближа
савршенству него одрасли.
Човек је, по Коменском, врхунац божјег стварања, у природи човека је дубоко
усађена тежња за сазнањем. Коменски је веровао у моћ образовања и могућност да
се њиме, нарочито ако започне од најранијег узраста, промени свет.
Сматрао је да је човек природно биће и да га зато треба васпитати за овоземаљске
животне потребе. Ипак, крајњи васпитни циљ се своди на припрему човека за
вечни живот и његово блаженство са Богом.
Како је човек део природе, а у природи влада законитост и поступност у свему, то и
васпитање треба прилагодити детету и поштовати његове природне могућности.
Полазећи од тога, Коменски је поставио два камена темељца за нову организацију
наставе: организацију по разредима и по наставним предметима. Творац је
разредно-предметно-часовног система организације наставе, школске године,
распореда часова, фронталне наставе, водеће улоге наставника и целог низа
дидактичких принципа.
Коменски је оштро критиковао средњовековно васпитање и школу, истовремено се
борећи за школу и васпитање који ће бити изграђивани у служби и интересу
народа. Он тражи општу и обавезну школу, наставу на матерњем језику, бори
се за изградњу система васпитања који би чинио целину, обухватајући и
омладину и одрасле.
Истицао је важност учитељског позива. Учитељски позив је узвишен и учитељ
треба да буде свестан своје улоге у друштву. Он треба ученицима да служи као
пример. Треба да буде марљив, поштен, да воли своје звање и децу према којима

25
 треба да има очински однос. Коменски подвлачи одговорност учитеља и тврди да је
учитељ у првом реду крив за неуспех у настави.
Коменски је био противник казне као мотива за учење, сматрајући да се њом ствара
одбојност према науци. Приликом дисциплиновања, тежи да своје васпитанике
поштује као личност, препоручујући првенствено блага и ненасилна средства.
По његовом мишљењу један од услова да деца усвоје знања јесте постојање
интересовања и пажње, и зато предлаже низ поступака за буђење дечје
радозналости и маште, за подстицање на истраживање и откривање. На пример,
деци је потребно објаснити значај онога што уче, корист од стечених знања,
подстицати њихову жељу за сазнањем, олакшати им учење и учинити га пријатним.

Коменски је не само највећи педагог 17. века и највећи словенски педагог, већ је и
један од највећих светских педагога, генијалан мислилац и хуманиста.

 Džon Lok (1632-1704)

Енглески филозоф, представник нове буржоазије.
У свом педагошком спису “Мисли о васпитању” (1693.) изложио је своја схватања о
многим питањима (значају, циљу и функцији васпитања, садржају васпитања,
начинима учења, улози породице, својствима васпитача).

Лок је одбацио учење о „урођеним идејама“ и придавао је велики значај васпитању.

Тврдио је да васпитање има најважнију улогу у развоју личности, да је снага
васпитања толика “да су од свих које видимо њих девет десетина оно што су, добри
или рђави, корисни или не, само по свом васпитању”. Он је сматрао да је дете при
рођењу са својим интелектом „неисписана таблица“ (tabula rasa) и да се кроз процес
васпитања, учењем и сазнавањем ова таблица попуњава.
Сматрао је да нису сви људи једнаки с обзиром на сшпособности и склоности, тако да
треба водити рачуна о индивидуалним карактеристикама детета.
Лок се међутим није задржавао само на васпитању разума, већ је говорио и о физичком
и моралном васпитању. Сматрао је да у целини васпитање треба да припреми човека за
практичан живот.
Лок је сматра да је дете личност која се развија као целина и да је зато потребно почети
плански са васпитавањем тела, јер најпре васпитавамо тело, па душу (у складу са
изреком „у здравом телу здрав дух“). Препоручује снажење тела: навикавање на
хладноћу, боравак на чистом ваздуху, пливање, једноставну храну...
Заступао је схватање да васпитање треба да се одвија индивидуално. Укупно
васпитање треба да се одвија у породици, не у школи (породично васпитање има
предност над школским, јер је васпитање у школи негативно, између осталог због тога
што се јављају негативни утицаји вршњака), уз непосредну помоћ одабраних
васпитача

26
  Žan Žak Ruso (1712-1778)
Француски филозоф, књижевник и педагог.
Своја педагошка схватања изнео је у делу “Емил или О васпитању” и у другим делима.
Русо је био заступник слободе, демократије и хуманизма. Устао је веома оштро против
друштвене неједнакости, религијских заблуда и црквених ауторитета. Био је духовни
покретач Француске револуције, али и директни покретач раволуције у васпитању, тиме
што је дете ставио у центар васпитних настојања. Као опасан по друштвени поредак,
Русо је често био прогањан, морао је да бежи и да се сели из једне земље у другу, а
његова дела су јавно спаљивана.
У детету треба гледати дете, јер дете није одрастао човек у малом. Русо је био
мишљења да детињство има сопствени начин гледања, мишљења и осећања, ништа не
може бити неразумљивије од настојања да тај начин заменимо својим. Отуда потреба да
се васпитни рад прилагоди дечјем узрасту. Обухвативши све видове васпитања, он даје
детаљна упутства о физичком, умном, моралном, естетском и радном васпитању.
Његов став је да је људска природа добра, да је све што је створила природа исправно,
савршено и праведно. Сматрао је да је човек по природи добар, а да га друштво квари.
Захтева учење о предметима и појавама које окружују дете, а не учење без представе и
појма, јер такво учење интелектуално исцрпљује делујући само на памћење, на штету
интелектуалних потенцијала.
Васпитање женске деце се разликује од васпитања мушке деце. Сматрао је да се
мушкарци и жене значајно разликују и да им стога не треба омогућити идентично
васпитање. По њему, женска деца треба да се васпитају за улогу мајке и домаћице, тј. за
послове који су својствени женском полу. Потребно им је физичко васпитање да би
родиле здраво потомство, и треба развијати код њих врлине као што су послушност,
скромност, понизност, умереност.

18. SPECIJALNA PEDAGOGIJA I NJENE PODDISCIPLINE

Specijalna pedagogija se bavi problemima vaspitanja onih koji su ometeni u svom psihičkom i
fizičkom razvitku. Ona se dalje diferencira, s obzirom na vrstu ometenosti i samim tim na
karakter vaspitnog rada, na sledeće uže discipline:
 Surdopedagogija – vaspitanje gluvonemih
 Tiflopedagogija – vaspitanje slepih
 Oligofrenopedagogija – vaspitanje umno zaostalih
 Ortopedagogija – vaspitanje invalidnih lica
 Logopedija – vaspitanje lica sa govornim poremećajima

27