ЈАВНЕ ФИНАНСИЈЕ И ФИНАНСИЈСКО ПРАВО

ЈАВНЕ ФИНАНСИЈЕ И ФИНАНСИЈСКО ПРАВО изучавају посебну функцију државе, а то је финансијска

функција, која обезбеђује материјалну основу за све остале државне функције. Држави је на основу устава и
закона и других прописа поверено извршавање бројних задатака и послова за чије је финансирање потребно
обезбедити довољно финансијских средстава. Ове две стране процеса јавног финансирања
означавају се у финансијској литератури као финансијска делатност. Неки аутори је називају и
финансијском привредом имајући у виду специфичан начин прибављања средстава од стране државних
органа. Држава у извесном смислу привређује тако што путем пореза и других дажбина,
прерасподелом националногдохотка, одузимаједан део средстава од физичких и правнихлица као
обвезникадажбина и преко буџета ихусмерава за подмирењејавних потреба. Јавне финансије као
економска научна дисциплина проучавају финансијску делатност државе превасходно са економског
аспекта. Имајући у виду да је целокупан процес јавне потрошње уређен правним прописима, ту димензију
финансијске делатности проучава финансијско право, као правна научнадисциплина. Једино такав
синтетички приступ изучавању овог најзначајнијег дела јавног сектора омогућава потпуну анализу свих
ефеката јавне потрошње и доношење рационалних финансијско-политичких одлука.

1. Појам и предмет јавних финансија

Финансијска делатност државе (финансијска привреда) састоји се у задовољавању одређених јавних

потреба и обезбеђивању новчаних средстава да би се те потребе моглефинансирати. Финансијскаделатност
државе имадве стране – приходну и расходну страну.

Свет јавних финансија може се разумети само истовременим сагледавањем и приходне и расходне стране
финансијскеделатности државе.Поред класичне фискалне функције, савремене државе обављају и економске
функције, којима се реализују основни циљеви фискалне политике. Економске функције савременедржаве
могу се поделитиу три главне категорије:

• алокативна функција је усмерена на превазилажење тржишних недостатакау алокацији економских

ресурса;

• редистрибутивна функција се састоји у редистрибуцији имовине и дохотка ради остваривања праведне

расподеле (путем прогресивних пореза итрансферних расхода);

• стабилизациона функција је усмерена на ублажавање цикличних флуктуација и осигурање високог

нивоа запослености и ценовне стабилности.

2. Карактеристике финансијске привреде

• Држава се у обављању утврђених задатака не руководи захтевом остваривања добити, што не

значи да притом не треба водити рачуна о ефикасности трошења јавних прихода и рационалном
располагању одобренимдржавним средствима.

• Држава се у оквирима финансијске привреде не руководи начелом do ut des (у приватној привреди се

пословање, по правилу, одвија у складу са овим начелом).

• Делатност државе којом се задовољавају утврђене јавне потребе углавном је нематеријалне

природе.

• Ради финансирања јавних потреба држава користи приходе који претежно имају принудни
карактер (дажбине, принудни јавни зајмови).

• Основни принцип финансијске делатности државе огледа се у подмиривању потреба

ширег круга људи које имају општи друштвени карактер.
• Одлучивање о јавним приходима и јавним расходима је у надлежности парламента –
парламент одлучује из којих извора, од кога и у ком износу ће бити убрани поједини јавни приходи, као и о
начину трошења прикупљених јавних прихода (приоритетима подмиривања јавних потреба).

3. Институције јавних финансија

Механизам прикупљања и трошења финансијских средстава, као и усклађивања прихода и расхода у

оквирима финансијске привреде почива на специфичним институцијама јавних финансија.

У суштини, задатак јавних финансија је усмерен на анализу функционисања ових институција. Бројне
финансијске институције могу се сврстати у неколико већих целина: јавни приходи, јавни расходи,
буџет и финансијско изравнање.

• Јавни приходи служе за подмиривање јавних потреба, односно трошкова који имају општи карактер.
Јавни приходи представљају стварање и повећање дохотка државе захватањем дела економске снаге
(дохотка) физичких и правнихлица.

• Јавни расходи су новчани издаци државе ради финансирања јавних потреба, односно обезбеђењајавних
добара. Јавни расходи се покривајујавним приходима.

• Буџет представља финансијскоправни акт у коме се приказују приходи и расходи државе за одређени
временски период (обично годину дана). Буџет је још увек најзначајнији инструмент финансирања јавне
потрошње. Поред буџета, за задовољавање одређених специфичних јавних потреба користе се и
фондови, финансијски програми,финансијски планови, посебни рачуни.

• Финансијско изравнање представља посебан институционални аранжман расподеле јавних прихода и

јавних расхода између различитих нивоа власти. Финансијско изравнање је не само финансијско него и
важно уставно-политичко питањеу свакојдржави.

4. Повезаност науке о јавним финансијама са другим научним дисциплинама

Сложеност финансијске делатности државе захтева мултидисциплинарни приступ изучавања.

Наука о јавним финансијама је повезана са бројним другим научним дисциплинама: финансијском

теоријом; финансијском економијом; финансијском политиком; финансијским правом; економском
политиком; финансијском статистиком; финансијском историјом; финансијском социологијом;
финансијском психологијом.

• Финансијска теорија треба да утврди принципе финансијског деловања државе и одређених јавноправних
тела, да утврди циљеве и ефекте који се остварују применом појединих финансијских института, као и
финансијског система у целини.

• Финансијска економија изучава економску страну финансијског феномена.

• Финансијска политика указује на средства и путеве ка постизању циљева каквеје поставилатеорија.

• Финансијско право проучава правни аспект финансијскеделатности државе.

• Економска политика се бави изучавањем свесног утицаја друштва, преко органа јавне власти и на друге
начине, на токове његове материјалне репродукције, са основним задацима да се они економски успешније и
друштвено целисходније одвијају, стално унапређују и развијају.

• Финансијска статистика проучава финансијске појаве и институте са квантитативног гледишта.

Статистички показатељи о кретању јавних прихода, јавних расхода, јавној потрошњи, државном дугу и
њихово континуирано праћење омогућавају да се добије потпунији увид у финансијску активност државе
и пружи основ за критичку анализу мера фискалне политике.

• Финансијска историја прати финансијске установе кроз време, изучава њихове конкретне промене у
времену и истражује њихове узроке. Без сагледавања историјске генезе инструмената јавних финансија
не могу се потпуније схватити нисадашњи развој финансија нититенденције у будућности.

У овом контексту треба се присетити и добро познате констатације економисте Јозефа Шумпетера (Joseph
Schumpeter) која гласи:

„Дух неког народа, његов културни ниво, његова друштвена структура, дела која његова политика може
припремити, све то, и више, уписано је у његову фискалну историју. Онај ко зна како да слуша те
поруке, чује грмљавину светске историје јасније него било где другде“ .

• Финансијска социологија изучаваутицај друштвених и политичких снага на јавну финансијску привреду и

утицај финансијског система и мера финансијске политике на друштвено-политички развој одређене земље
и одређених социјалних категорија и интересних група (порески обвезници, корисници јавних услуга). Све
одлуке о јавној потрошњи доносе се у политичком процесу одлучивања у коме се преламају различити
интереси друштва.

• Финансијска психологија проучава интересе, преференције, мотиве појединаца и друштвених група и

њихове реакције које их опредељују да прихватају или не прихватају пореске обавезе. Разумевање
психолошких реакција пореских обвезника може да олакша доношење оптималних пореско-политичких
одлука и смањи порескиотпор.

5. Појам и предмет финансијског права

• Финансијско право као научна дисциплина проучава правни аспект финансијскеделатности државе.

• Финансијско право као грану правног система чини скуп правних прописа којима се регулишу
финансијскоправни односи до којих долази приликом прикупљања, управљања, расподеле и трошења
средстава намењенихфинансирањујавних расхода. Финансијско право је самостална грана права која спада
у област јавног права.

Националним финансијским правом обухваћени су правни прописи једне земље којимаје регулисана
њена финансијскаделатност.

Међународно финансијско право представља укупност норми којима се регулишу међудржавни

финансијскоправни односи. Општи део финансијског права чини укупност правних норми којима се
обезбеђује јединство финансијског система, утврђивањем општих принципа на којима се заснивају
финансијски односи.

Посебни део финансијског права је укупност правних норми којима се на јединствен начин регулише
одређена група финансијскоправних односа (пореско право, буџетско право, таксено право, царинско право,
право осигурања идр.).Због сложености материје коју својим садржајем покрива финансијска делатност,
поједине државе врше кодификацију финансијског права. Она има за циљда олакша примену
финансијског права иуклони, односно ограничи појаве неодређености, нејасноћа и празнина у регулисању
финансијскоправних односа. У пракси се спроводе само делимичне кодификације финансијског права.

Пореско (фискално) право и буџетско право настали су дезинтеграцијом финансијског права.

6. Однос финансијског права према другим гранама права

Финансијско право, као део јавног права, има најближе везе са уставним и управним правом.

• Финансијско право – Уставно право

Корени финансијског права налазе се у уставном праву.

 * устав уређује државну организацију за чије се потребе убирају финансијска средства

* финансијски суверенитет државе извире из устава

* устав регулише субјективно пореско право државе (право увођења, утврђивања и наплатедажбина)

* пореска дужност за грађане прописана је у уставу

* фундаментални принципи опорезивања (принцип законитости и принцип правичности) садржани

су у уставу

* субјективно буџетско право (право парламента да доноси буџет и да контролише његово

извршење)уређено је уставом

* уставну материју чини постављање основа за финансијско изравнање између различитих нивоадржавне
власти

• Финансијско право – Управно право

У финансијској теорији присутна судва становишта о односу финансијског права и управног права:

* финансијско право је у односу на управно право до неке мере аутономно (изузетноје важна
присутност имовинског елемента у предмету пореског права);

* финансијско право представља део управног права и у односу на управно право нема
аутономију.

Данас се запажа тенденција „еманципације“ дела финансијског права, односно пореског права,
што је последица постојања имовинског елемента у његовом предмету (измирење пореске
обавезе у новчаном износу).

Прихватањеове чињенице покреће питање природе односа између пореског права и управног права.

Порески органи су управни органи који у пореском поступку врше управну власт (издајууправне акте и
предузимајууправне радње).

Пореска администрација је део јавне управе коме је поверена функција опорезивања и из тога
произилази да је цела њена организација уређена нормамауправног права.

Порески поступак (поступак утврђивања, контроле и наплате пореза) је посебан управни поступак.

Однос пореског права и управног права је однос посебног и општег.

• Финансијско право – Међународно јавно право

Заинтересоване државе ограничавају свој фискални суверенитет закључујући уговоре или у виду
билатералних споразума о избегавању двоструког опорезивања или мултилатералних конвенција о
посебном пореском статусу дипломатског и конзуларног особља. Одредбе таквих уговора постају
саставни део правног поретка неке државе чином ратификације.

Последњих година се закључује све већи број међународних споразума о размени пореских
информација и усвајају се међународни (глобални) порески стандарди.

У оквирима Европске уније уобличује се наднационално, европско пореско право.

• Финансијско право – Кривично право

Повезаност финансијског права са кривичним правом проистиче из непоштовања финансијскоправних

(пореских) прописа.
 * Кривично дело Пореска утаја

* Део пореског права којим су уређени порески прекршаји повезан је основним принципима са
општим нормама казненог права (нпр. институт казненоправнеодговорности идр.)

* Бланкетна кривична дела (кривично право користи пореске прописе код тзв. бланкетних
кривичнихдела)

• Финансијско право – Грађанско право

* Финансијско право је јавно право.

* Грађанско право је приватно право.

Порескоправни однос је сличан законској облигацији (његови елементи су одређени законом, али се
унутрашња структура тог односа у основи не разликује од других облигација, јер је заснована на појмовној
апаратури грађанског права).

Порески предмет (порески објекат) је повезан са грађанским правом (нпр. поседовање неког права,
његов пренос итд.).

У неким ситуацијама прописује се посебна форма за поједине уговоре која је услов правне важности
посла, чије је увођење мотивисано превасходно фискалним разлозима (нпр. писмена форма уз судску
оверу потписастранака кодуговора о промету непокретности).

• Финансијско право – Грађанско процесно право

Повезаност финансијског права са грађанско процесним правом је двострука :

1) општи принципи судског извршног поступка примењују се у односу на извршење пореске обавезе,
уколико нису дерогирани посебним прописима пореског права;

2) поједине радње у грађанском поступку суд ће извршити само ако странке плате прописане
дажбине (судске таксе).

7. Појам јавних потреба (јавних добара)

Јавне потребе (јавна добра) су покретачи јавних расхода.

Јавним добрима сматрају се добра чије коришћење од стране једног лица не умањује могућност
њиховеупотребе од стране других лица.

Јавна добра служе за јавну (колективну) потрошњу, а држава сазнаје за преференције грађана за јавним
добрима кроз политички процес гласања за одређени буџет.

Јавне потребе (јавна добра) се јављају као неопходан услов живота људи и рада привредних субјеката и
задовољавају се на принципу узајамности и солидарности.У јавне потребе или јавна добра спадају
разне услуге државе на подручју одбране, судства, образовања, науке, културе, здравства, комуналне
делатности, законодавне регулативе и сл.

Јавна добра су она добра и услуге које тржиште без деловања државе не би обезбедило или би их
обезбедило у недовољној мери.

Проблем „бесплатног корисника“ (енг. free-rider) – „бесплатни корисници“ су појединци који настоје да
уживају у користима од пружених јавних добара без давања свогдоприноса.
 8. Врсте јавних добара

У теорији јавних финансија уобичајена је подела јавних добара на чиста,

нечиста и мешовита јавна добра.

• чиста јавна добра

* обезбеђују се искључиво у јавном сектору и финансирају се фискалним путем

* две кључне особине: неривалитет и неискључивост (чиста јавна добра су добра у вези са којима не
постоји ривална потрошња и из чијег коришћењаје

искључење немогуће)

* недељивост понуде чистих јавних добара (када могућност коришћења добра добије један појединац,
једнака се количина добра може ставити на располагање и свима осталима, ито без икаквихдодатних
трошкова)

* примери за чиста јавна добра: национална одбрана, државна управа, судство идр.

* обележја чистих јавних добара имају и природна добра (реке, језера, мора, земљиште, атмосфера, шуме,
рудна богатства итд.)

• нечиста јавна добра

* могу се обезбеђивати иујавном и у тржишном сектору а средства за њихово финансирање потичу од

фискалних прихода и накнадаза пруженеуслуге

* због њиховог општег значаја, држава најчешће има интерес да их користе сви, односно највећи број
потрошача, иако нису платили цену за њихову употребу

* примери за нечиста јавна добра: саобраћајнице, образовање, здравствена заштита, тргови, паркови идр.

• мешовита јавна добра

* имају карактеристике ијавних и приватних добара и, по правилу, се локално обезбеђују

* типичан примерза мешовитојавно доброје противпожарназаштита

* код обезбеђивања мешовитих јавних добара потребно је узети у обзир две околности: број потрошача
итериторију на којој седобро обезбеђује

* број лица која уживају ова добра је ограничен, што омогућава у одређеним случајевима успостављање
ривалитета и/или искључивости у потрошњи, чимеједно јавно добро добија обележја приватногдобра (нпр.
аутопут)

* мешовитајавна добра за разлику од чистих јавних добара имају само једну карактеристику– или
искључивост или конкурентносту потрошњи

Посебна подела јавних добара је подела на мериторна и демериторна јавна добра.

Концепт мериторних и демериторних јавних добара формулисао је амерички финансијски теоретичар

Ричард Мазгрејв (Richard Musgrave).

• мериторна јавна добра

* добра која се сматрају корисним ичије принудно коришћење подстичедржава (нпр. сигурносни
појасевиу аутомобилима, основно образовање и сл.)
• демериторна јавна добра

*добра чију потрoшњудржава потискује као штетну и за појединца иза његову околину (нпр. коришћење
алкохола, коришћењедроге, проституција и сл.)

* држава се, у случају демериторних јавних добара, меша у избор, односно суверенитет потрошача као
један од базичних принципа функционисања цивилногдруштва итржишне привреде

* објашњење за интервенцију државе, код коришћења демериторних јавних добара, налази се у чињеници
да појединци често не делују у свом најбољем интересу, чак ни онда када располажу поузданим и тачним
информацијама

• патернализам – став да држава треба да интервенише зато што зна боље штаје у најбољем интересуљуди
него штото они сами знају

• либертинизам – став да би држава требало да поштује преференције потрошача, односнода не би требало

да се уплиће у избор појединацаТеоретичари јавних финансија уочили су један посебан проблем који се
испољава због фискалног преливања између различитих подручја која се налазе унутар једне националне
привреде. Ефекат фискалног преливања (енг. spillovers effects) везан је за једну важну
карактеристику јавних добара. Наиме, ради се о томе да трошкови и користијавног добра не треба и не могу
бити потпуно обухваћени унутар подручјајединице власти која ихобезбеђује.Са становишта ширине
распростирања спољних ефеката (између различитих јурисдикција) разликују се:

• глобална јавна добра (кисеоник, озонски омотач, океани, сунчева светлост);

• национална јавна добра (национална одбрана, национални паркови, националнајезера, реке);

• локална јавна добра (градски паркови,тргови).

9. Појам и карактеристике јавних расхода

Јавни расходи су издаци које држава чини у јавном интересу ради задовољења јавних потреба. Они
служе за финансирање државе и њених функција.

Најједноставније речено, као јавни расход може се означити свака потреба у друштву за коју су обезбеђена
средства из државних извора. Посматрано са правног становишта, то је овлашћење за трошење
финансијских средстава. У финансијско-техничком смислу, јавни расход је ставка у буџету за коју је
одређена намена и висина средстава.Јавни расходи имајудве карактеристике:

1) јавни расходи служе за подмирење јавних потреба;

2) у савременимдржавамајавни расходи су, по правилу, изражени у новцу.

Класична финансијска теорија – концепт неутралних јавних расхода

Савремена финансијска теорија – концепт активних јавних расхода

стагфлација – специфично економско стање

Нови приступ управљању јавним расходима у савременим буџетским Политикама

10. Начела јавних расхода

• Начело општег интереса – јавни расходи треба да служе задовољавању само општих интереса
(потребно је испоштовати захтев максималне друштвене користи свакогјавног расхода)

• Начело штедње – јавна средства треба штедљиво користити (са што мање финансијских средстава треба
постићи што веће ефекте, тј. обим и квалитет јавних услуга)

• Начело умерености – јавни расходи треба по својој величини да одговарају јавним приходима (ово начело
поставља и правило пропорционалности – јавне потребе морају се задовољавати сразмерно
материјалним могућностимадруштва)

11. Поделе јавних расхода

1) редовни јавни расходи

ванредни јавни расходи

2) продуктивни јавни расходи

непродуктивни јавни расходи

3) функционални јавни расходи

инвестициони јавни расходи

трансферни јавни расходи (трансфери)

* економски трансфери (регреси, компензације, субвенције,дотације)

* социјални трансфери (социјалне помоћи, пензије, инвалиднине)

* финансијски трансфери (отплатајавних зајмова)

4) рентабилни јавни расходи

нерентабилни јавни расходи

5) лични јавни расходи

материјални јавни расходи

У савременој финансијској пракси среће се и класификација јавних расхода коју је израдио Међународни
монетарни фонд (ММФ).

12. Структура јавних расхода

• Војни расходи

• Расходи намењени социјалној сигурности

• Издаци за васпитање и образовање

• Расходи државне управе и судства

• Интервенције државе у привреди

• Расходи за научно-истраживачки рад

• Расходи намењени заштити човекове средине

• Остали јавни расходи (расходи за културу, спорт, социјалну заштиту,

стамбену делатност, отплату јавних зајмова и др.)

13. Узроци пораста јавних расхода

Анализа јавних расхода савремених држава показује да се они константно повећавају (апсолутни и
релативни порастјавних расхода).Немачки финансијски теоретичар Адолф Вагнер (Adolph Wagner) тврдиоје
да постоји „закон“ пораста јавних расхода.

По Вагнеру, разликују се три групе узрока (фактора) пораста јавних расхода:

1) структурне промене у привреди;

2) демократизација друштва;

3) повећана брига за социјалну правду.

Примена концепта државе благостања (1960-их и 1970-их година)

Од почетка 1980-их година присутно је веће инсистирање на ефикасности јавних расхода и на смањењу
нето-задужења државе.Француски финансијски теоретичар Гастон Жез (Gaston Jèze) је узроке пораста
јавних расхода класификовао у две групе: привидни и стварни узроци пораста (повећања) јавних
расхода.

• Привидни узроци пораста јавних расхода

* смањење куповне снаге новца (инфлација)

* променеу техници састављања буџета (прелазак са нето-буџета на бруто-буџет)

* повећањедржавне територије и броја становника

• Стварни узроци пораста јавних расхода

* политички узроци – нестабилни и несређени политички односи и проширење функција савременедржаве

у разнимобластимадруштвеног живота

* економски узроци – нагло повећање националног богатства и повећани степен државних интервенцијау
сфери економских односа

* финансијски узроци – лоше управљање јавним финансијама и отплата јавних Дугова

14. Покриће јавних расхода

Класична теорија покрића јавних расхода

• редовни јавни расходи покривају се редовнимјавним приходима

• ванредни јавни расходи покривају се ванреднимјавним приходима

 * прави ванредни јавни расходи (који не дају приходе у будућности – нпр. штете од поплава, суша и сл.)
покривају се порезима (редовним јавним приходима)

* неправи ванредни јавни расходи (који дају приходе у будућности – нпр.инвестиције у привреди)
покривају се јавним зајмовима, као ванредним јавним приходима

Савремена теорија покрића јавних расхода

• у периодима економског просперитета – јавни расходи се покривају (финансирају) порезима (јавним

зајмовима само ако се порези покажу као неефикасносредствоу остваривањудефлационе улоге у привреди)

• у периодима економске кризе нужно је јавне расходе покривати јавним зајмовимајер у таквим
периодима редовнијавни приходиопадају

15. Ефекти јавних расхода

Ефектијавних расходатичу се утицајајавних расхода на националну привреду.

Став (концепт) о неутралним јавним расходима настао је у оквиру класичне финансијске теорије, а став
(концепт) о активним јавним расходима унутар савремене финансијске теорије.

Мултипликатор – јавни расход у облику коњуктурних инвестиција (нпр. инвестиција у виду јавних
радова) којима је циљ да поврате изгубљену привредну равнотежу

Акцелератор – јавни расход ограниченог обима са циљем да се убрзају привредна кретањау појединим
привредним гранама иобластима

16. Ефикасност јавних расхода

Великијавни расходи намећу питање ефикасности трошењајавних прихода.

Учинке у јавном сектору најбоље исказују тзв. три „Е“ (економичност, ефикасност иефективност).

• Економичност означава да се потребна финансијска средства прибаве и користеса што мањетрошкова.

• Ефикасност изражава ниво издатака појединици расхода.

• Ефективност представља резултат који је постигнут коришћењем расположивих средстава, односно

повећано благостање конкретном јавномуслугом.

Методи за мерење учинка извршених јавних расхода

Анализа трошкова и користи (енг. Cost-Benefit Analysis)

• користи се нарочито приликом утврђивања приоритета и оправданости продуктивнихјавних расхода

• не даје задовољавајући одговор на питање о приоритету задовољавања појединих потреба

Систем планирања, програмирања и буџетирања – ППБ систем (енг. Planning-Programming-

Budgeting System)

• интегрални поступак планирања који омогућава већи степен рационалности, ефикасности и увида у
политичке поступке и одлуке о трошењу јавних расходатиме штообезбеђује:

1) међусобну повезаност и зависност буџета од вишегодишњег финансијског планирања;

2) поделу буџета према програмима;

 3) примену cost-benefit анализеу материјијавних расхода.

• у првој фази (планирање)дефинише се и поставља структура програма који у логичну целину обједињује
све циљеве и њихове делове, у другој фаз (програмирање) се спроводи cost-benefit анализа и синтеза
могућности реализације постављених циљева, при чему се посебно анализирају и сва могућа алтернативна
решења; у трећој фази (буџетирање) одређени програм, који треба да буде реализован, претаче се у годишњи
буџет, који се доноси на традиционалан начин.

• примењиван је у Сједињеним Америчким Државама, Канади, Немачкој, Великој Британији што, на

кратак рок, није дало неке веће резултате јер су у његовојоснови идаље политичке одлуке

Буџетирање од нуле (енг. Zero-Base Budgeting)

• подразумева подједнаки третман и истовремену расправу о свим буџетским расходима, како оним из
претходне године тако и о новим програмима расхода

• примењеноје током 1970-их годинау СједињенимАмеричким Државама

• предност овог метода (начина буџетирања) која се огледа у редовном годишњем преиспитивању
опортуности постојања одређених врста јавних расхода (и посебно њихове висине) је истовремено и његов
велики недостатак, јер се сваке године практично расправљају питања приоритета у финансирању јавних
расхода (то може да учини неизвесним подмиривање традиционалних јавних расхода и, такође, може да
учини сложенијим рад надлежних буџетских органа)

Појам и карактеристике јавних прихода

Јавни приходи су средства за финансирање јавних потреба (јавне потрошње).

Савремени јавни приходи углавном имају дажбинску природу.

Међу дажбинама доминантан фискални значај имају порези (70-90%).

Карактеристике јавних прихода

• Јавни приходи служе за подмиривање јавних потреба, односно трошкова који имају општи
карактер

• Јавни приходи убирају се углавном фискалним (принудним) путем

• Јавни приходи се убирају у новцу а само изузетно (у ванредним околностима) у натури

• Јавни приходи су део новостворене вредности и имају деривативан карактер

• Јавни приходи се убирaју из извора који се економски обнављају (само изузетно се приходи
државе захватају из имовине – реални порези на имовину)

Врсте јавних прихода

1) оригинарни (изворни) приходи 5) приходи ширих територијалних јединица

 деривативни (изведени) приходи приходи ужих територијалних јединица

2) јавноправни приходи 6) приходи од становништва

приватноправни приходи приходи од правних лица

3) редовни приходи 7) наменски (дестинирани) приходи

ванредни приходи ненаменски (недестинирани) приходи

4) повратни приходи 8) приходи у новцу

неповратни приходи приходи у натури

Фискални приходи

• порези

• царине

• таксе

• доприноси

• парафискалитети

Нефискални приходи

• јавни зајам

• приходи од државне имовине

• приходи од продаје добара и услуга

• донације

Појам и обележја фискалних прихода (дажбина)

Фискални приходи (дажбине) су бесповратна обавезна давања која држава установљава

законом, уводи и наплаћује на основу фискалног суверенитета ради формирања опште масе
средстава за задовољавање јавних потреба.

Обележја дажбина

• дажбине представљају законску обавезу уведену од стране државе

• порези су апсолутно обавезна давања држави

• таксе и царине су релативно обавезна давања држави

• дажбине су бесповратна давања држави

• уколико посматрамо право на противчинидбу дажбине које потичу од пореза карактерише

посредна противчинидба (противнакнада, корист) а дажбине које потичу од такса, царина и
врста доприноса (нарочито оних који имају парафискални карактер) карактерише
непосредна противчинидба

Економски извори фискалних прихода (дажбина)

Имовина

Доходак

Потрошња

Имовина као извор дажбина

Имовина је коришћена као први показатељ економске снаге обвезника.

Имовину, посматрану са грађанскоправног становишта, чине сва субјективна

имовинска права (сва стварна права, друга апсолутна права и облигациона права уз
одговарајућа прецизирања) и све имовинске обавезе неког лица.

Имовина, посматрана са порескоправног становишта, јесте однос између активе и пасиве

њеног титулара, физичког или правног лица.

Порези на имовину се деле на:

• порезе на имовину у статици;

• порезе на имовину у динамици (саобраћајни порези).

* порез на капиталну добит

Доходак као извор дажбина

Доходак је најбољи показатељ економске снаге пореског обвезника.

Доходак је скуп материјалних добара која корисник дохотка редовно добија и која се могу
утрошити а да се потрошњом не умањи имовина корисника дохотка.

Теорије о дохотку

• теорија извора – доходак је збир чистих прихода који у одређеним временским

интервалима притичу неком лицу из извора који гарантују њихов редован прилив (нпр. зарада,
закупнина, камата, дивиденда и др.).

• теорија чистог приноса – доходак је новчана вредност чистог повећања економске снаге
лица у датом периоду у коју улазе не само дохоци из сталних извора већ и повремени приходи
(нпр. капитални добици, добици од игара на срећу, ауторски хонорари, приходи по основу уговора
о делу и др.).

Поделе дохотка

• доходак физичких лица

доходак правних лица

• фундирани доходак

нефундирани доходак

• изворни (оригинарни) доходак

изведени (деривативни) доходак

• јавни доходак

приватни доходак

Потрошња као извор дажбина

У потрошњи добара и коришћењу услуга манифестује се одређена економска

снага потрошача, а дохоци потрошача су извор из кога се врши издвајање

средстава у виду дажбина које терете поједина акта потрошње.

Врсте дажбина на потрошњу

• порез на промет

• акцизе

• царине

Два битна обележја дажбина на потрошњу су:

• преваљивост;
 • регресивност.

Противници дажбина на потрошњу

• неправедност опорезивања потрошње (регресивност)

• иако издашне, дажбине на потрошњу својом флексибилношћу неповољно

утичу на финансијску равнотежу, уваћавају цене, смањују тражњу а тиме и

производњу и потрошњу

Присталице дажбина на потрошњу

• еластичност и издашност су позитивна својства дажбина на потрошњу

• дејство корективног опорезивања економске снаге пореског обвезника

опорезивањем потрошње

Појам и карактеристике пореза

Порез је инструмент јавних прихода којим држава од субјеката под својом

пореском влашћу принудно узима средства, без непосредне противуслуге, у

сврху покривања својих финансијских потреба и постизања осталих јавних,

првенствено економских и социјалних циљева.

Карактеристике пореза

• принудни карактер пореза

• порези су деривативан приход државе

• порези су неповратна давања држави

• одсуство непосредне противнакнаде код пореза

• недестинираност пореза

• порези су новчани приход државе

(само изузетно се убирају у натури)

Кратак осврт на развој пореза

Развој пореза је повезан са развојем државе .

Порекло пореза је у давању поклона.

Порезе у правом смислу речи срећемо у 13. веку у развијеним државама континенталне
Европе.

После буржоаских револуција укидају се пореске привилегије на класној основи а порези добијају
карактер опште јавне дужности где се правни основ обавезе заснива на закону.

У савременим државама примењују се бројни облици пореза.

Теорије оправдања пореза

Теорија силе

Теорија уговора

Теорија цене

• теорија осигурања

• теорија уживања

Теорија жртве

• теорија апсолутно једнаке жртве

 • теорија пропорционално једнаке жртве

• теорија минималне жртве

Теорија суверенитета

Циљеви опорезивања

• фискални циљ

нефискални циљеви (економски, политички, социјални, демографски,

културни, образовни и др.)

• примарни циљеви

секундарни циљеви

• главни циљеви

споредни циљеви

• конкурентни (супротстављени) циљеви

комплементарни (допуњујући) циљеви

индиферентни (неутрални) циљеви

Класификације пореза

1) непосредни порези 6) специфични порези

посредни порези вредносни (ad valorem) порези

2) објектни порези 7) фундирани порези

субјектни порези нефундирани порези

3) аналитички порези 8) редовни порези

синтетички порези ванредни порези

4) општи (недестинирани) порези 9) репартициони порези

наменски (дестинирани) порези квотитетни порези

5) претпостављени порези 10) централни порези

фактички порези локални порези

11) класификација пореза ОЕЦД

класификација пореза (јавних прихода) ММФ

KRAJ PRVE SESIJE UČENJA

Елементи пореза

У пореској теорији преовлађује став да постоје четири конститутивна елемента пореза који чине „биће“
пореза:

• порески предмет;

• порески обвезник;

• пореска основица;

• пореска стопа.

Пореско давање најпре претпоставља постојање опорезивог предмета (пореског објекта) и субјекта
чија се економска снага захвата (пореског обвезника). Ова два елемента су квалитативне природе будући
да одређују саму примену пореза.

Елементи квантитативне природе који условљавају утврђивање висине пореза садржани су у

адекватном комбиновању пореске основице и пореске стопе.Путем конститутивних (основних) елемената
пореза конкретизује се пореска обавеза утврђена за обвезника законом као општа јавна дужност. Стварни
порески терет појединачног пореског обвезника може зависити од још једног елемента прописаног законом
а то су пореска ослобођења и олакшице (порески подстицаји).

Порески предмет

Предмет опорезивања представља неко материјално добро (имовина) или робу (производ), услугу,
односно доходак физичких и правних лица и правно- економске трансакције. Напред наведене чињенице
указују на манифестације економске снаге (економско и правно чињенично стање) пореског обвезника
што законодавцу даје повод за опорезивање.Порески предмет може али и не мора да се подудара са
пореским извором.

Порески извор чине сва она добра која припадају пореском обвезнику из којих он плаћа порез. То може бити
приход, доходак, а само изузетно имовина.У пореској пракси најчешће не долази до поклапања
пореског извора и пореског предмета с обзиром на то да држава врши њихову финансијску
квалификацију за сврхе опорезивања.

Порески предмет се може одредити као конкретизовани објекат у оквиру одређеног пореског
извора.Приход представља новчана средства која редовно притичу пореском обвезнику и која
може потрошити или уштедети а да тиме не умањи своју имовину.

Доходак представља збир свих обвезникових нето прихода остварених у току једне пословне године.

Имовина је скуп права која се у новчаном облику показују као неутрошени доходак ранијег периода.

Имовина се јавља као објекат и извор опорезивања само у ванредним ситуацијама када су држави
потребна повећана финансијска средства.

Порез чији је извор сама имовина назива се реални порез на имовину.

У савременим пореским системима примењује се номинални порез на имовину, чији је објекат

имовина, али му извор представљају обвезникови приходи, односно доходак.Питање дефинисања
дохотка у пореском смислу усмерило је финансијску теорију у два правца.

Према старијој теорији извора, доходак чини збир чистих прихода који пореском обвезнику притичу
редовно и из трајних извора током одређеног времена.

Према новијој теорији повећања чисте имовине, доходак чине нето приходи којима у једном временском
периоду (годину дана) располаже порески обвезник независно од тога да ли приходи притичу из сталних
(редовних) извора.Савремена наука о финансијама код дефинисања пореске обавезе прихвата принцип
персоналитета, који подразумева уважавање свих оних момената (личних и економских) који су
могли умањити пореску способност обвезника.

Начело сагледавања реалне економске снаге обвезника налаже одбијање свих издатака, трошкова и терета
везаних за стицање и чување дохотка . Овим пореско-техничким поступком укупан (бруто) доходак
своди се на категорију нето дохотка .

Порески обвезник

Порески обвезник је физичко или правно лице уколико располаже пореском способношћу и није законом
ослобођено пореске обавезе.

Порески обвезник представља ужи појам од пореског дужника који обухвата све пасивне пореске субјекте
(порески обвезник, порески платац, порески дестинатар, порески јемац, које срећемо у порескоправном
односу).За разлику од субјеката у грађанскоправном односу, порески обвезник, поред правног
субјективитета (способности да стиче права и обавезе из пореског

односа), не мора имати и пословну способност будући да је пореска обавеза економског карактера.Питање
одређивања обвезника код пореза на доходак физичких лица (проблем се јавио широм применом
прогресивних пореских стопа)

• модел одвојеног (индивидуалног) опорезивања дохотка

• модел заједничког опорезивања дохотка (опорезивање збирног дохотка)

* методе којима се ублажава дејство пореске прогресије на збирни доходак

1) метода деобе дохотка

2) метода породичних квота

3) метода двоструке пореске лествице

Питање оправдања опорезивања правних лица у смислу постојања њихове засебне економске
снаге

У савременим пореским системима, сва предузећа која имају статус правног лица су обвезници
пореза на добит корпорација (предузећа) а то су друштва капитала и она друштва лица која су
регистрована као правна лица.

Ако друштво лица нема статус правног лица, његова добит се опорезује као део дохотка сваког од
партнера који су у том случају порески обвезници као физичка лица.

Пореска основица

Пореска основица се одређује као квантитативна конкретизација пореског предмета.

Пореска основица се може дефинисати и као вредност пореског предмета изражена у новцу.

Поделе пореских основица

• пореске основице по количини (специфичне пореске основице)

пореске основице по вредности (ad valorem пореске основице)

• паушалне пореске основице

* законске паушалне основице и уговорне паушалне основице

* делимична (парцијална) и збирна (сумарна) паушална основица

стварна пореска основица

Методе за утврђивање висине пореске основице

• индицијарна метода

• директна метода (метода сопствене пријаве)

• индиректна метода (метода пријаве трећег лица)

• службена (административна) метода

• метода парификације (упоређења)

Пореска стопа

Пореска стопа је део основице изражен у проценту који примењен на основицу даје износ пореза.

Изузетно, код специфичних пореза (где је примењена специфична пореска основица) пореска стопа се
утврђује у апсолутном износу.

Пореска стопа се може посматрати и као однос између износа пореза и пореске основице.

Врсте пореских стопа

• пропорционална пореска стопа

 • прогресивна пореска стопа

* директна прогресија – глобална прогресија и прогресија по траншама

* индиректна прогресија (прогресија са одбијањем)

• регресивна пореска стопа

Основно обележје примене пропорционалних пореских стопа огледа се у томе да оне неутрално делују (под
условом да од основице нису одбијени никакви износи јер се тада јавља индиректна прогресија) на односе
међу економским снагама из којих се опорезивање обавља. Наведено обележје пропорционалних
пореских стопа се манифестује тако да односи који су постојали међу економским снагама пре
опорезивања остају идентични после опорезивања.

Примена пропорционалних пореских стопа одговара принципу хоризонталне правичности.

Прогресивна пореска стопа

Прогресивна пореска стопа расте са порастом пореске основице.

Тај раст може бити равномеран, убрзан и успорен.

Последица примене прогресивних пореских стопа је да висина пореза увек расте и то брже него што се
повећава пореска основица.

Раст стопе се на одређеној висини основице зауставља и прогресија прелази у пропорцију.

Прогресивне пореске стопе се сматрају инструментом којим је могуће остварити принцип вертикалне
правичности.

компензаторна прогресија

апсолутна прогресија

Прогресивне пореске стопе могу се примењивати у виду директне и индиректне прогресије.

Директна прогресија постоји када се на повећану пореску основицу непосредно примењује

повећана пореска стопа. Прогресивно опорезивање може се реализовати путем примене глобалне
прогресије или примене прогресије по траншама.Код глобалне прогресије пореска стопа се примењује
на целокупну пореску основицу.У пореско-техничком смислу израчунавање висине пореског дуга је
релативно лако а висина пореског оптерећења је транспарентна.

Примена глобалне прогресије показује крупан недостатак који се огледа у чињеници да и незнатно
повећање пореске основице доводи до знатног повећања пореског оптерећења.

Разлог томе је што већ прве јединице следећег разреда пореске основице за собом повлаче примену
повећане пореске стопе која се на тај разред примењује.

Иако је разлика у пореским основицама обвезника А и обвезника Б мала, обвезник Б плаћа знатно већи
порез у односу на обвезника А (400,20 – 300 = 100,20).

Економска снага (расположиви доходак) обвезника А и обвезника Б после опорезивања (примена

глобалне прогресије)

Обвезник А 2000 - 300 = 1700

 Обвезник Б 2001 - 400,20 = 1600,80

Код прогресије по траншама пореска основица се дели на више делова или пореских јединица (транши)
тако да се на сваку од њих примењује њена пореска стопа која расте.

Транша представља одређени ниво дохотка пореских обвезника.

Увећана пореска стопа се примењује само на нарасли део основице у датој транши а не на њен
целокупни износ.

Цео износ пореског дуга се израчунава када се тако добијени износи по траншама саберу.

Битно је нагласити да постоји више концепата пореских стопа чије ефекте треба разликовати приликом
оцењивања карактера једног пореског система.

Законска пореска стопа је дата у закону и има ограничени домет у аналитичке сврхе.

Код пропорционалних пореза законска пореска стопа једнака је количнику пореског дуга и пореске
основице.

Код прогресивних пореза, законска пореска стопа се исказује у облику маргиналне пореске стопе
која се примењује на увећане делове пореске основице. Маргинална пореска стопа показује за колико
се повећава порески дуг када се пореска основица увећава за једну новчану јединицу.Ако се порески дуг
за сваку траншу дохотка сабере, па се збир подели са пореском основицом, добија се просечна пореска
стопа.

Код прогресивних пореза маргинална пореска стопа је већа од просечне. Међутим, на реално
пореско оптерећење обвезника указује ефективна пореска стопа. Она се израчунава када се у однос ставе
порески дуг и доходак за опорезивање (опорезиви доходак увећан за законом призната пореска
ослобођења и олакшице). Због ових пореских одбитака ефективна пореска стопа је нижа од просечне.
За оцену степена пореске прогресије у једном пореском систему релевантне су ефективне пореске стопе.

За пореске обвезнике је важна ефективна пореска стопа јер та стопа, а не номинална, одређује колики ће
износ пореза морати да плате.Индиректна прогресија означава (прикривено) прогресивно опорезивање где
се примењује законска пропорционална пореска стопа. Прогресивни ефекат се постиже тако да се
обвезников доходак умањује за један стални износ (егзистенцијални минимум) у поступку
утврђивања пореске основице.

Стварна пореска стопа израчунава се множењем количника пореске основице и дохотка са законском
пропорционалном пореском стопом.Регресивне пореске стопе опадају са порастом пореске основице.

С обзиром на то да је овакво опорезивање у супротности са принципом пореске правичности, у пракси се

ретко срећу законске регресивне пореске стопе.

Порески подстицаји

Порез је општа јавна дужност која погађа сва лица код којих су се стекли законом прописани услови.

Од начела општости пореза постоје одступања кроз примену пореских ослобођења и олакшица
(пореских подстицаја).
Пореска ослобођења и олакшице представљају мере пореске политике, којима се делује на ублажавање
пореског терета у односу на општи режим опорезивања прописан законом.

Врсте пореских ослобођења

• предметна пореска ослобођења

лична пореска ослобођења

• трајна пореска ослобођења

временски ограничена (привремена) пореска ослобођења

Пореска олакшица подразумева ослобођење од плаћања дела пореза.Савремене пореске реформе – један
од главних захтева реформи тиче се рестриктивног одобравања пореских подстицаја.

Пореска начела

Порески принципи су руководна начела (правила, захтеви) која се морају поштовати приликом
изградње и реализације пореског система и предузимања мера пореске политике.

Пореским принципима (начелима) се постављају оквири унутар којих се врши расподела пореског терета у
друштву.

У пореској пракси неки порески принципи се остварују више а неки мање.Прву прецизну формулацију
принципа опорезивања дао је Адам Смит (Adam Smith) , у свом делу „Богатство народа“ из 1776. године,
постављањем четири „канона“ опорезивања (принцип општости, принцип одређености, принцип
угодности плаћања и принцип економичности).

Адолф Вагнег (Adolph Wagner) , познати немачки финансијски теоретичар, је први научно обрадио и
систематизовао пореска начела (крајем 19. века).

Уобичајено је да се у финансијској литератури већина писаца у основи придржава Вагнерове поделе

пореских принципа.

Пореска начела (принципи)

• финансијска пореска начела

* принцип издашности

* принцип еластичности

• економска пореска начела

* принцип ефикасности

* принцип умерености пореског оптерећења

* принцип избора пореског извора

 * принцип избора пореског облика

• социјално-политичка пореска начела

* принцип општости пореза

* принцип равномерности пореза

• пореско-техничка начела

* принцип одређености пореза

* принцип угодности плаћања пореза

* принцип јефтиноће убирања пореза

Финансијска пореска начела

Убирање потребних и довољних финансијских средстава јесте приоритетан циљ опорезивања

савремених држава . Међутим, жељени фискални рандман не може се остваривати по сваку цену а да
се притом не води рачуна о економским и социјално-политичким начелима опорезивања, чије
непоштовање може у значајној мери осујетити фискалне приходе државе .

Фискални рандман означава нето износ убраних пореских прихода и представља разлику између
наплаћених пореза и трошкова опорезивања.

Фискални рандман зависи од више фактора: пореских стопа, висине трошкова опорезивања, ширине
круга пореских обвезника, коњуктурних услова на тржишту.

У групу финансијских пореских начела сврставају се: принцип издашности и принцип еластичности.

Принцип издашности

Принцип издашности опорезивања подразумева да убирањем пореза треба прикупити довољно

средстава која ће заједно са осталим јавним приходима омогућити да се подмире планирани јавни
расходи. У савременим државама порезима се финансира 80-90% свих расхода државе.

Порез на доходак физичких лица, општи порез на промет, акцизе, доприноси за обавезно
социјално осигурање и, донекле, порез на добит корпорација задовољавају критеријум издашности.

Остали порески облици задржавају се у пореском систему ради остваривања других функција (економске
или социјално-политичке природе).

Принцип еластичности

Под принципом еластичности подразумева се могућност пореског система да се што брже и успешније
прилагоди променама у висини јавних расхода (јавни расходи показују тенденцију раста).
Висина свих пореза није константна и зависи од њихове веће или мање прилагодљивости
коњуктурним кретањима у привреди.

У порезе који су мање осетљиви на привредну коњуктуру и боље се прилагођавају променама у

јавним расходима спадају: порез на промет, акцизе на одређене производе и порез на имовину.

Порези код којих су примењене прогресивне пореске стопе, као што је порез на доходак физичких лица, у
већој мери реагују на неповољна привредна кретања, што има за последицу знатније осцилације у
висини прикупљених пореских средстава.Порез на доходак физичких лица не задовољава критеријум
финансијске еластичности (јер његови приходи у условима рецесије показују тенденцију пада, који је
релативно бржи од пада јавних расхода).

Порез на доходак физичких лица, међутим, спада у флексибилне порезе и тиме задовољава критеријум
коњуктурне еластичности.Економска еластичност постоји ако се финансијска еластичност пореза
постиже аутоматски, тако да приходи сами прате раст јавних расхода, без икакве интервенције од
стране државе (порез на промет је економски еластичан порез).

Ако је ради увећања пореских прихода неопходно да се у законском поступку промени пореска стопа,
ради се о легалној еластичности (порез на имовину има такво обележје).

Економска пореска начела

Постављање економских пореских начела произилази из саме природе пореза да он умањује економску
снагу обвезника.

Порезима се делује на понашање појединачних пореских обвезника чије се реакције преко тржишта
преносе на друге субјекте, директно или индиректно опорезоване.

Снижењем или повећањем пореског терета остварују се макроекономски ефекти на нивоу целокупне
привреде.

Економска пореска начела су: принцип ефикасности, принцип умерености пореског оптерећења, принцип
избора пореског извора, принцип избора пореског облика.

Принцип ефикасности

Због саме природе порези пружају подстицаје да људи промене своје понашање.

Опорезивање се зато мора тако поставити да што мање утиче на доношење пословних и приватних
одлука пореских обвезника (алокативна неутралност).

Са становишта ефикасности опорезивања, могуће је уочити разлику између недисторзивних и

дисторзивних пореза који изазивају различите реакције код обвезника.Недисторзивни порези једино
изазивају ефекат дохотка који се огледа у умањењу обвезниковог дохотка (ради се о главарини с
обзиром на то да она не мења модалитете понашања обвезника на тржишту). Према томе, порез је
недисторзиван ако не постоји ништа што обвезник може да учини да би променио своју пореску
обавезу.

Главарина (паушални порез) не уважава разлике у економској снази пореских обвезника и зато га
савремене државе не користе. Применом других пореских облика уместо главарине жртвована је
ефикасност у корист веће једнакости појединаца.

Код дисторзивних пореза се уз ефекат дохотка јавља и ефекат супституције, који се огледа у
настојањима обвезника да умање своју пореску обавезу или да је се потпуно ослободе.
Ефекат супституције доводи до економске неефикасности јер ремети избор потрошача.Дисторзивни
порези су, може се извести закључак, неефикасни порези. Полазећи од претпоставке да је на
тржишту, пре увођења неког пореза постојала тзв. ефикасна алокација економских ресурса, дисторзивни
порези ће је у значајном степену реметити.

У економској теорији се сматра да је ефикасна она алокација ресурса при којој никакво померање
економских фактора не може побољшати положај једног лица а да се притом не погорша положај
другог лица (Парето ефикасност).

Принцип умерености пореског оптерећења

Спремност обвезника за прихватање и извршавање пореске обавезе у великој мери зависи од

висине пореског терета. Проблем утврђивања адекватног нивоа пореског оптерећења може се
разматрати како са макро аспекта тако и са гледишта појединачног пореског обвезника.Посматрано са
становишта укупне привреде, принцип умерености опорезивања подразумева утврђивање апсолутног
пореског лимита, таквог нивоа пореског оптерећења друштвеног производа при којем даљим
повећањем пореских стопа или увођењем нових пореза, не би могао да буде остварен ма какав
додатни порески приход.

Уколико би била пређена апсолутна граница опорезивања, принцип умерености пореског

оптерећења дошао би у колизију са принципом издашности пореза, што би се непосредно
одразило на недовољност

пореских прихода.

Фискално оптерећење израчунава се стављањем у однос две агрегатне величине, укупно

наплаћених пореских прихода и бруто националног производа (будући да он реалније исказује резултате
економске активности).

Лаферова крива

Лаферова крива објашњава концепт апсолутног пореског лимита.

Одговарајући ниво пореског оптерећења може се разматрати и са гледишта појединачног обвезника

што подразумева утврђивање релативног пореског лимита. То је такав ниво пореског оптерећења при
којем даље повећање пореза штетно делује на привреду смањујући акумулативну способност
предузећа, слабећи привредне стимулансе, подстичући порески отпор и намећући непотребне
административне терете економским субјектима.

Неопходно је да свака држава пронађе одговарајућу меру пореског захватања на неком нивоу између доње
и горње границе опорезивања.

Принцип избора пореског извора

Принцип избора пореског извора поставља захтев да се порези убирају из прихода, односно дохотка
обвезника и то тако да се опорезивањем не утиче на смањење привредне активности пореског
обвезника. По правилу, треба одабрати онај извор опорезивања који се економски обнавља а то је
доходак, односно приход.

• реални порези на имовину

* држава посеже у неким ванредним ситуацијама (елементарне непогоде,

рат и сл.) за стварним захватањем имовине да би покрила недостатак

 прихода из других извора

* код реалних пореза на имовину извор пореза је имовина

• номинални порези на имовину

* номинални порези на имовину се, у највећем броју случајева, примењују у

савременим пореским системима

* код номиналних пореза на имовину предмет (објект) опорезивања је

имовина али не и извор пореза

* порески обвезници измирују пореске обавезе по основу номиналних

пореза на имовину из свог дохотка, односно прихода

Принцип избора пореског облика

Принцип избора пореског облика поставља захтев да се приликом опорезивања мора водити
рачуна о дејствима које порези испољавају у практичној примени.

Потребно је обратити пажњу на то да ли су ефекти опорезивања на понуду и тражњу, економски раст, на

процес производње, на прерасподелу националног дохотка итд., у складу са циљевима економске политике
државе.

Постављање принципа избора пореског облика захтева да се води рачуна о избору таквих врста пореза
који са више сигурности омогућавају да се циљеви пореске (а тиме и економске) политике у пракси
остваре. Другим речима, овај принцип захтева да се води рачуна о економским ефектима опорезивања.

Социјално-политичка пореска начела

Постављањем социјално-политичких пореских начела треба да се реализује захтев за правичним

опорезивањем. Распрострањено је мишљење да је правично опорезивање оно које је опште и
равномерно распоређено на све пореске обвезнике.

Социјално-политичка пореска начела су: принцип општости пореза и принцип равномерности

пореза.

Принцип општости пореза

Општост пореза сматра се формалним мерилом правичности. Примењено на материју опорезивања

подразумева да сва лица морају да учествују у плаћању пореза, што значи да ово правило произилази из
принципа једнакости пред законом.

Позивајући се на општи интерес, држава коригује принцип универзалности пореза признавањем

пореских ослобођења. Разлозима социјално-политичке природе правда се ослобођење егзистенцијалног
минимума од опорезивања

(ова величина утврђује се једино у односу на непосредне порезе).

 Принцип равномерности пореза

Равномерна расподела пореског терета одређује се као материјална претпоставка правичног

опорезивања.

Могућа су два приступа расподели пореског терета:

1) порески терет треба распоредити на све субјекте сразмерно користи

коју уживају од коришћења државних услуга (енг. benefit approach);

2) примена равномерног опорезивања (због саме природе јавних услуга)

остварива је према пореској способности (енг. ability to pay).

Правичност у пореском смислу може се јавити у две димензије :

хоризонтална и вертикална правичност.

• Остварење хоризонталне правичности поставља услов једнаког третмана лица под истим или
сличним економским околностима.

• Лица у различитим економским условима (околностима) треба да подлежу различитом пореском

третману што практично значи да ће обвезници са различитом економском снагом поднети
диференцирани порески терет – вертикална правичност.

Пореско-техничка начела

Пореско-техничка начела (административна пореска начела) установљавају се ради уређивања

односа пореске администрације са пореским обвезницима у смислу њихове објективизације и
избегавања непотребних спорова у пореској материји.

У групу пореско-техничких начела спадају: принцип одређености пореза, принцип угодности плаћања
пореза и принцип јефтиноће убирања пореза.

Принцип одређености пореза

Класична пореска максима гласи да порески пропис треба да буде lex certa, тј. јасан и прецизан (nullum
tributum sine lege). Другим речима, поставља се захтев да сви елементи пореске обавезе буду формулисани
на недвосмислен начин, што значи да се садржај и границе пореских норми морају видети јасно из самог
законског текста.

Порески прописи спадају у врсту правне регулативе која подлеже веома честим

променама.

У пореској материји постоји забрана ретроактивног дејства пореских закона – наиме порески закони не
делују ex tunc, чиме се обезбеђује правна сигурност пореских обвезника (изузетак од овог правила је
предвиђен уставним одредбама).Кодификација пореских прописа – нпр. Internal Revenue Code у
Сједињеним Америчким Државама или Code général des impôts (Општипорески законик) у Француској.

Значај професије пореских саветника у савременим државама

Важност транспарентности (прегледности) савремених пореских система

Принцип угодности плаћања пореза

Принцип угодности плаћања пореза захтева да сваки порез буде наплаћен у време и на начин који најбоље
одговара пореском обвезнику.

Сам поступак опорезивања треба да буде што једноставнији (како би порески обвезник могао у што
краћем року да регулише своје пореске обавезе) а рок доспећа пореске обавезе треба да буде утврђен
тако да порески обвезник подмирује своју пореску обавезу зависно од притицања прихода.

Од пореске администрације се очекује коректан однос и поштовање личног достојанства пореских

обвезника.

Принцип јефтиноће убирања пореза

Смисао принципа јефтиноће убирања пореза огледа се у потреби да трошкови утврђивања, наплате
и контроле пореза треба да буду што нижи, као и да трошкови којима се излаже порески обвезник при
испуњењу пореских обавеза треба да буду минимизирани.

Укупни трошкови убирања пореза састоје се из два дела : административних трошкова и

трошкова испуњења пореске обавезе.Административни трошкови су трошкови спровођења пореских
закона. Принцип економичности опорезивања поставља захтев да ови трошкови буду што нижи.

Трошкови испуњења пореске обавезе (трошкови плаћања пореза) могу се јавити у облику: новчаних
трошкова, временских трошкова и психичких трошкова.

Административни трошкови и трошкови плаћања пореза су комплементарне и заменљиве

величине.

Постојање примера тзв. делимичног закупа пореза у савременим пореским системима

ИСПИТ

Порескоправни однос

Процес опорезивања се реализује успостављањем, трајањем и престанком порескоправног односа.

Појам и врсте порескоправног односа

Свака држава на својој територији има врховну финансијску власт као израз политичког суверенитета
(фискални суверенитет).

С једне стране, та врховна финансијска власт је, по својој природи, субјективно право. У том светлу
посматрана, финансијска активност државе усмерена на убирање пореза може се означити као њено
субјективно пореско право.

С друге стране, финансијска активност државе је истовремено и функција, надлежност носилаца

врховне финансијске власти да организују и контролишу остваривање сврхе опорезивања.Процес
остваривања субјективног пореског права државе, као апстрактног и неодређеног захтева према
најширем кругу субјеката под њеном пореском јурисдикцијом, најпре се реализује доношењем пореских
прописа.
 • пореско чињенично стање

• порески захтев у ширем смислу

• апстрактни порескоправни однос

• конкретни порескоправни однос

• порески захтев у ужем смислу

Порески захтев конкретизован на одређено лице и пореска обавеза представљају две стране
порескоправног односа у ширем смислу.

Порескоправни однос је :

• јавноправни однос имајући у виду његову садржину коју чини скуп

пореских овлашћења и дужности прописаних пореским законима (у

дубљем слоју ове релације налазе се новчани односи);

• друштвени однос регулисан нормама пореског права;

• сложени однос јер има елементе и материјалног и процесног односа;

• двострани однос имајући у виду број субјеката овог односа;

• мешовити правни однос јер и једној и другој страни припадају

једновремено и одговарајућа права и примерене обавезе.

Природа права и обавеза у порескоправном односу у ширем смислу омогућава његово разликовање у облику
пореског имовинског и пореског управног односа.

Порески имовински однос се означава као порески однос у ужем смислу.

Садржину овог односа чине права и обавезе имовинске природе између државе као повериоца и пореског
обвезника као дужника .

Порески управни однос представља правно уређени друштвени однос у који порески орган ступа са
физичким и правним лицима, а који настаје управним радом усмереним на утврђивање, наплату,
контролу и санкционисање прикривања пореза. Основни циљ свих предузетих радњи састоји се у
што тачнијем и ефикаснијем утврђивању пореске обавезе.
Порескоправни однос представља симбиозу пореског имовинског и пореског управног односа.

Порескоправни и други правни односи

• Порескоправни однос и грађанскоправни однос

Основна сличност порескоправног односа са грађанскоправним односом огледа се у томе што се

код оба односа среће имовински елемент – имовинска промена је оно што карактерише порески
имовински однос као једну компоненту порескоправног односа.

Разлике у обележјима порескоправног односа и грађанскоправног односа огледају се у следећем:

1) Аутономија воље је генерални принцип заснивања грађанскоправног

односа (странке слободно одлучују да ли ће ступити у тај однос, о

садржини односа и другим питањима) док порескоправни однос

искључиво настаје на основу принципа субординације воља где је

воља пореског обвезника подређена вољи државе .

2) По правилу, грађанскоправни однос се заснива између правно

једнаких странака у коме ниједна нема правну власт над другом и не

може да јој изјавама своје воље одређује понашање. Насупрот томе, у

порескоправном односу нема равноправности јер порески орган

једнострано обавезује пореског обвезника.

3) Код грађанскоправног односа странке узајамно имају користи у виду

извршених престација, уз могућност раскидања уговора уколико се

утврди концепт прекомерног оштећења. У порескоправном односу

обвезник за плаћени порез не добија непосредну, видљиву

противнакнаду.

4) Непоштовање одређених правила понашања у грађанскоправном односу

може имати за последицу само имовинску санкцију, која се састоји у умањењу

имовине. Циљ санкције није да се казни штетник већ да се успостави нарушена

равнотежа у имовинској маси оштећеног (restitutio in integrum). Међутим, код

порескоправног односа санкција због неизвршења пореске обавезе може да

погађа и личност обвезника (казна затвора) и имовину обвезника (новчана

казна) и то или кумулативно или алтернативно.

5) Права и обавезе које чине садржину грађанскоправног односа могу се

 преносити на друга лица правним пословима inter vivos и mortis causa. У

порескоправном односу не важи принцип прометљивости права и обавеза јер

је пореска обавеза личног карактера и не може се преносити на друга лица

(међутим, порески закон под одређеним условима може да предвиди и примену

овог начела, нпр. код пореза на наслеђе).

6) У грађанскоправном односу у случају повреде или угрожавања права и

обавеза, по правилу, заштита се може покренути само ако тако одлучи ималац

права. Заштита се остварује по приватној иницијативи а не по службеној

дужности неког државног органа. У порескоправном односу због задовољења

јавног интереса држава је непосредно заинтересована за његово постојање. Зато

увек када је повређено субјективно пореско право државе, његова заштита се

остварује по службеној дужности (ex officio).

• Порескоправни однос и управноправни однос

1) Порески управни однос по својим одликама (начину настанка,

садржини, реализацији) јавља се као специфичан облик

управноправног односа.

2) Заснивање управноправних односа редовно је у рукама државне

власти, на начин који је законом уређен. Поједини облици

управноправних односа могу настати искључиво иницијативом

органа управе а неки поводом захтева странке или са њеним

пристанком. У свим тим случајевима, правни основ заснивања јесте

управноправни акт а само изузетно закон.

3) Порески управни однос, као друга компонента порескоправног

односа, настаје, по правилу, искључиво иницијативом носилаца

јавне власти. Међутим, у неким ситуацијама може да настане и

иницијативом пореског обвезника – плаћањем пореза у моменту

настанка прихода када плаћа порез по одбитку.

4) И порескоправни однос и управноправни однос карактеришу се

 унутрашњом неизбалансираношћу ангажованих интереса у њима

(јавни интерес је у начелу надређен приватном интересу). Њихова

међусобна егзистенција условљена је пружањем одговарајућих

процесних овлашћења и обавеза субјектима овог односа. На тај начин

пружа се заштита „слабијем интересу“ и усклађује принцип

ефикасности управног рада са принципом беспоговорног

придржавања закона од стране управних органа (овакво обележје има и

порески управни однос).

5) Управноправни однос уопште, па и порески управни однос, подложни су изменама конкретних

прилика и околности те деле судбину „покретљивог“ јавног интереса и јавних потреба (отуда је
у њима сужена заштита стечених права и признатих обавеза).

6) Порески управни однос одликује се везаношћу за чињења и нечињења у вези са новцем, док управни
однос уопште може обухватати обавезе сасвим другачије природе.

Субјекти порескоправног односа

• субјекти који у име државе врше пореску власт (порески органи)

• субјекти који се налазе под пореском јурисдикцијом одређене

државе (порески дужници)

Организација и надлежност савремених

пореских администрација

Модели организације пореске администрације

• модел према врсти пореза

• функционални модел

• модел према врсти пореског обвезника

• мешовити модел

Пореска пракса је показала да функционални модел организације пореске

администрације, уз организовање посебне службе за пружање услуга

пореским обвезницима и посебног одељења за рад са великим пореским

обвезницима, могу најадекватније да одговоре захтевима актуелних пореских

система и допринесу унапређењу ефикасности у раду пореске администрације.

Основне функције пореске администрације (пореских органа)

• утврђивање (обрачунавање, разрез) пореза

* афирмисање тзв. самоопорезивања у савременим пореским системима

• наплата пореза

* редовна наплата пореза

* принудна наплата пореза

• пореска контрола

* превентивна, корективна и репресивна функција пореске контроле

* бројни су облици пореске контроле: канцеларијска и теренска контрола;

општа и посебна (ограничена) контрола; претходна и накнадна контрола.

• пореска ревизија

Порески дужници

Појам пореских дужника обухвата све субјекте који у процесу опорезивања

обављају различите врсте радњи у циљу извршавања пореске обавезе

(испуњења пореског дуга) .

Статус пореског дужника могу имати:

• законски или правни порески обвезник

• порески јемац

* обавеза пореског јемца је акцесорна што значи да она увек претпоставља

постојање ваљане пореске обавезе пореског обвезника као главног

дужника
 * пореско јемство може бити законско и добровољно (по основу пристанка)

* законско пореско јемство може бити солидарно или супсидијарно

• порески платац (обвезник у техничком смислу – сакупљач пореза)

* порески платац се јавља код пореза по одбитку (пореза на извору)

• порески дестинатар (обвезник у економском смислу)

* стварни (економски) порески обвезник – порески дестинатар углавном се

јавља код посредних пореза

У порескоправном односу може се срести још једна врста субјеката која у њему

учествује као помагач пореском обвезнику, што значи да нема статус

пореског дужника . То су порески саветници.

Правни положај пореских обвезника

Правни положај пореских обвезника јавља се као пројекција дужности и права обвезника утврђених
пореским законима.

Због саме природе пореске обавезе, дужности обвезника увек имају примат у пореском односу, али се у
савременим системима опорезивања правни положај пореских обвезника допуњује и учвршћује
прецизно прописаним правима.

Права пореских обвезника

Многе земље чланице ОЕЦД су усвојиле Пореске повеље (Повеље о правима и обавезама пореских
обвезника). У већини ових земаља установљен је порески омбудсман.

Права пореских обвезника у савременим пореским системима

• Право на информисање, на помоћ и на истицање аргумената

• Право на жалбу

• Право на доследну примену законских одредби

• Право на сигурност (извесност)

• Право на приватност

• Право на поверљивост и тајност података

 Обавезе пореских обвезника

С обзиром на значај остварења јавног (фискалног) интереса, који има превагу

над приватним интересима, у порескоправном односу претежу пореске обавезе.

Обавезе пореских обвезника у савременим пореским системима

• Обавеза подношења пореске пријаве

• Обавеза вођења пословних књига

• Обавеза благовременог плаћања пореза

Реформисање традиционалних пореских односа

• Концепт „пријатељски расположене“ пореске администрације

• Клијентско-услужна оријентација – нови модел обављања пореских

послова

• Афирмација самоопорезивања као метода утврђивања пореске

обавезе

• Промовисање кооперативне пореске сагласности и тзв. побољшаних

пореских односа

• Појава деперсонализације пореских односа и њихово прерастање из

директних контаката у различите видове електронских комуникација

субјеката пореског односа (увођење пореског идентификационог

броја – ПИБ-а)

• Алтернативни начини решавања пореских спорова