FANTOMSKI BOLOVI

Postoji jedan tramvajski depo koji se zove "Severni". Svakodnevno tramvaji sa tetovažama na bočnim
stranama neprestano ulaze i izlaze iz njega. Polako se vuku po prstenu i zaustavljaju se kod izlaza.
Vozačica tramvaja napola otvara prednja vrata, izlazi i trči do dispečera na nekoliko minuta. Zatim se
vraća na svoje mesto, i tramvaj nastavlja dalje. Svojom maršrutom, svojim putem, svojim šinama. Zatim
dolazi drugi tramvaj i sve se ponavlja. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje... Ukratko, rutina.

Ovaj depo ima i svoje groblje. Tamo se dovoze mrtvi vagoni iz kojih se kasnije skidaju manje-više
upotrebljivi delovi, kao da su organi za transplantaciju. A ono što nije predmet interesovanja
tramvajdžija, polako se raspada od kiše i vremena. Truli, rđa, stari, ruši se. Ukratko, rutina.

Ima jedan vagončić na ovom groblju, preuređenjen u stambeni prostor. Ovde borave čuvari koje je
uprava parka pozvala da čuvaju mrtve tramvaje od različitih vrsta lovaca na obojene metale. Plata nije
velika, ali je raspored odgovarajući - svaki treći dan po 24 sata.

U vagončiću nije baš najčistije, ali je prljavština ovde nekako posebna. Sveta. Zapravo, kad ne bi bilo nje,
ne bi bilo ni ovog vagončića, ni groblja, ni tramvajskog depoa, ni celog sveta. Pored prljavštine, tu su i
kauč, vojnički metalni krevet bez dušeka, sto, grejač koji se ni zimi ni leti ne gasi i orman bez vrata koji
deli vagončić na dva dela. Sto stoji na ciglama, i svuda se upadljivo oseća na tamjan. Za stolom sedi
momak. To je Dmitrij. Sedi na drvenom tabureu grube izrade i gleda čoveka koji je ušao u vagončić. To je
Gleb. Gleb ima ranac, koji drži u ruci.

GLEB: Оho! Pa ti si novajlija?

DMITRIJ: Pa da.

GLEB: Prvi put?

DMITRIJ: Pa da.

GLEB: A ja sam već stariji. Sutra mi je smena, valjda. Ali, uglavnom sam ovde skoro svaku noć, skidam
žice sa vagona.

DMITRIJ: Jasno.

GLEB: Ali, šta da se radi? Bar neki dinar da se zaradi, treba živeti od nečega. I piti. Oćeš? (izvlači bocu bez
naletnice iz ranca, prilazi stolu). Oćeš?

DMITRIJ: Sutra treba da idem u institut, zapravo...

GLEB: Kako hoćeš. Šta ovde ima da se pije? (stavlja bocu na sto, uzima čaše, zagleda se u njih. Možda čaj
oćeš?)

DMITRIJ: Pa.
GLEB: Ma prospi ga (prosipa ostatak čaja pravo na pod). Krenuo sam, neka gori svetlo. U teoriji, ovde
danas ne bi trebalo nikoga da bude. Čitave godine ova smena je prazna. A onda odjednom svetlo. Pa,
nisam znao da su te primili. Usput, kako se zoveš?

DMITRIJ. Dima.

GLEB. A ja Gleb. Znači, vidim svetlo. Otkud sad pa to? Pomislih, možda je deda zaboravi da isključi. Jesi li
već video dedu?

DMITRIJ. Mhm.

GLEB. (otvara zubima flašu, sipa)

Pazi ovako, ja ga neću čekati da završi smenu, idem ranije, inače će trčati šefu da me cinkari. A da vidiš
šta sam radi. Leši se ovde, legne da spava pa se valja po kauču. Sve zasere, propalica. Još mi ne da da
radim u svojoj smeni. Iskreno, jednom sam ga zveknuo po tintari. Pili smo zajedno, sve je bilo normalno.
A on se usvinji i poče da me davi sa ratom. Našao meni da drvi svoju politiku. Meni! "Ti ne znaš šta su to
fantomski bolovi", viče. Šta mene zabole za njegove bolove. Pa sam ga tresnuo par puta. Poslednji zub
sam mu izbio (smeje se). Ajde... (pije, sipa iz čajnika).

Dmitrij drži čašu i gleda u nju.

Šta ga greješ tu?

DMITRIJ. Moram sutra u institut…

GLEB. Ajde prekini više. Šta, zar sam da pijem? Ajde, ajde.

DMITRIJ. Nešto pliva u njemu.

GLEB. Baš si se potresao. Pij, ajde.

Dmitrij pije, mršti se. Izvlači pola hleba iz kese, otkida komad. Jede.

GLEB. Ijao! Hlebić. (takođe otkida komad).

Pauza. Žvaću.

Pa, između prve i druge - mali odmor (sipa). A šta kažeš, studiraš na institutu?

DMITRIJ. Pa.

GLEB. A šta? Nije valjda ginekologiju? (smeje se).

DMITRIJ. Na arhitektonskom ja …

GLEB. A ja bi’ ginekologiju upisao. Strava. Aj uzdravlje. (piju, grickaju). Inače, znaš je l’ ima ovde neki spid
da se nađe/nešto da nas digne?
DMITRIJ. Ne.

GLEB. Moramo da odemo van grada. Ima tamo jedna kuća. Neka riba valja. Je l’ počelo da te vozi/šljaka,
a?

DMITRIJ. Okej sam.

GLEB. U principu, ovde se može živeti. Izvukao sam žice, opekao se, vratio ih nazad, otišao po gram,
uradio se i ćao. Inače, šta pušiš ti?

DMITRIJ. Ja uopšte ne pušim.

GLEB. Koje sranje. (vadi cigaretu, pali je). Šta, te čačnulo već?

DMITRIJ. Da pomalo.

GLEB.Pomalo. Onda da sipamo još. (sipao je preostalo, sakrio flašu pod sto)

DMITRIJ. A ribe ovde, kakve su?

GLEB. A?

DMITRIJ. Riba, pitam, je l’ ima?

GLEB. Ааа. (smeje se) Šta je, zagorelo/zapeklo? (lupka sebi između nogu).

DMITRIJ. Ama ne. Ja to…onako.

GLEB. Ajde šta ti je, naši smo. Pa i meni se dešava. A uostalom, pokaži mi prstom na tog koji nije zagoreo.
Možda samo deda (smeje se). U principu, ima ovde devojaka. Dve kondukterke. Dolazile su posle smene.
Nisu loše. Mogu da prođu. Pile su, iskreno, ko smukovi. Nezasite. Posle su ih otpustili.

DMITRIJ. Jasno.

Pauza.

GLEB.Ima jedna, zapravo…Oljenjka. (smeje se)

DMITRIJ. Kakva je ta Olja?

GLEB. Sa njom je uvek neka zajebancija. Sad ću da ti pričam. (ustao je, izašao iz vagončića. mokri sa
trema)

Dmitrij je uzeo času, gleda u nju, miriše.

Gleb se vratio. Zakopčava rajsferšlus.

GLEB. Šta je, već piješ?

DMITRIJ. Ne…Samo.

GLEB. Aj da pijemo.

Piju.

Imaš neke pare?

DMITRIJ. Dve rublje samo. Za put.

GLEB. Koje sranje. Nemam ni cvonjka (vadi sitniš, broji).

DMITRIJ. Šta god… Hteo si nešto da mi pričaš.

GLEB. Ааа…Za onu? (vrti palac kod slepoočnice)

DMITRIJ. A šta, ona je neka?

GLEB. Naravno. (seda). Nisi valjda mislio da je normalna?

DMITRIJ. Nego.

GLEB. Pa ne, nije skroz luda. Onako, može da prođe. Malo je samo prsla. Zato i može da prođe, inače ne
bi dala.

DMITRIJ. Ništa te nisam skont’o.

GLEB. Pa njen muž je radio ovde. I to baš u tvojoj smeni. Pesnik. Ili šta ono beše? Idiot, u suštini. Piskarao
je za časopis na zadnjoj strani, možeš misliti. Uzgred, ima ovde još negde njegovih dela. Hajde da
vidimo…(otvorio je fijoku stola, izvadio časopis, lista). Evo. Našao. Slušaj (čita). „Jesen se neprimetno
prišunjala, kao hladnokrvni ubica, krstareći u polutami pustih ulica…“ . Ovaj nije čitav. Slušaj dalje. (Čita)
„Krišom, tokom mračnih noći, nebo je tužno plakalo, kapajući svoje kobne suze na usnulu četvrt, a
ponekad je hladni severni vetar žalosno šaputao oproštajnu molitvu nad umirućim letom“. I, šta kažeš?
Ludak, je l’ da?

ДМИТРИЙ. …Pa.