Barker, Clive-Utkani Svet

Barker Klajv, UTKANI SVET Barker Klajv UTKANI SVET Prevod: ivkovi Mirjana Barker Clive WEAVEWORLD, 1987.
RUNE 1989. Barker Klajv, UTKANI SVET SADR AJ Knjiga prva: U KRALJEVSTVU KUKAVICE Prvi deo: ONAJ TAMO DIVLJI PLAVI 1. ONAJ KOJI SE VRAA KUI 2. PROGONITELJI 3. KO JE POKRENUO TLO? 4. KONTAKT 5. PRE MRAKA 6. LUDI MUNI Drugi deo: ROENJA, SMRTI I VENANJA 1. ODELO OD SVETLOSTI 2. KO A ZUBA 3. PRODAVANJE NEBESA 4. VENANJE 5. U ZAGRLJAJU MAME PAS 6. BOLESNE DU E 7. VISOKA KOMODA 8. PRAENJE NITI 9. NAENO PRIPADA NALAZAU 10. MENSTRUM Trei deo: IZGNANICI 1. REKA 2. BUENJE U TAMI 3. ONO TO JE ISPRIALA
4. NONI U ASI 5. IZ USTA NEVINA CA 6. DOGAAJI NA SNA NOM VETRU 7. POSLEDICE 8. NEOPHODNA ZLA 9. O MOI PRINCEZE 10. LJUDSKA LJUBAZNOST 11. TRI VINJETE etvrti deo: KOJA JE CENA ZEMLJE IZ BAJKI? 1. PRODAVATI ZNAI POSEDOVATI 2. NE LA I ME 3. TAKO BLIZU, TAKO DALEKO 4. KR ENJE ZAKONA 5. PRAG Knjiga druga: FUGA Peti deo: GOZBA 1. KAL, MEU UDESIMA 2. NA JEZERU I KASNIJE 3. PRIVIDI 4. ZAKLETVE NA VERNOST 5. VONJAK LEMJUELA LOA 6. KAPRINA KUA 7. EDVEL U OBLACIMA 8. OKRVAVLJENA DEVICA 9. NIKADA I PONOVO 10. POZIVI 11. KOD GAZEBA 12. VRSTA KOJA NESTAJE 13. PROSIDBA esti deo: POVRATAK MEU SLEPE
1. PRO LO JE VREME 2. OAJ 3. ZABORAV 4. NOMAD 5. NA A GOSPA OD KOSTIJU 6. DROBILICA 7. PRIE O GRADU DUHOVA Sedmi deo: DEMAGOG 1. GLASNIK 2. UGLEDAV I SVETLOST 3. HARIZMA 4. TO SE TIE DOBRIH LJUDI
5. ASOVI PROLAZE 6. ZDRAVO, STRANE 7. IZGUBLJENI CILJEVI 8. NOVE OI ZA STARE 9. JEDNO TAJNO MESTO 10. KOBI 11. KAL, PUTOVANJE NA SEVER 12. ODLUKA Osmi deo: POVRATAK 1. STRATEGIJA 2. DRU INA ZA SAHRANU 3. ISPREGNUTI KONJ 4. IGRAI NA KONOPCU 5. BEZ-PREMCA 6. TELO JE SLABO 7. OTVORENA KNJIGA 8. BIT ZMAJA 9. VATRA
10. NEZEMALJSKA U IVANJA 11. SVEDOK 12. JEDNA ISPU TENA PETLJA 13. U MAGNOVENJU 14. USKA JASNOA Deveti deo: U VRTLOG 1. ULJEZI 2. HRAM 3. UDO RAZBOJA 4. EDVEL
5. KRHKO PRIMIRJE Knjiga trea: IZLAZAK IZ PRAZNE NASTAMBE Deseti deo: POTRAGA ZA BIEM 1. ZA OPAKE NEMA POINKA 2. ZABORAV 3. ZID 4. URIL Jedanaesti deo: SEZONA SNOVA 1. PORTRET JUNAKA KAO MLADOG LUDAKA 2. PREDSTAVLJANJA 3. BEZ USPAVANKI 4. SVETILI TE SMRTNOSTI 5. GOLI PLAMEN 6. SMRT SE VRAA KUI Dvanaesti deo: KOEPERNI RAJ 1. POGLAVLJE NEOEKIVANIH DOGAAJA 2. PRAH I PEPEO 3. TAJNO OSTRVO 4. IZGUBLJENA NADA Trinaesti deo: MAGINA NO
1. MEAVA 2. ZAKLON OD OLUJE 3. NA BRDU 4. SIMETRIJA 5. MESEAR 6. ZANOS Knjiga prva: U KRALJEVSTVU KUKAVICE Prvi deo: ONAJ TAMO DIVLJI PLAVI "Nije mi znan miliji prizor ovekovom oku od njegove domovine..." Homer, Odiseja 1. ONAJ KOJI SE VRAA KUI 1. Ni ta nikada ne poinje. Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinana re iz koje, ili mesto iz koga, proistie ova ili bilo koja druga pria. Uvek nailazimo na niti koje mo emo slediti do neke ranije prie, kao i do pria koje njoj prethode; meutim, inie nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedaa zamire, jer svako e doba eleti da pria bude ispriana kao da je njegova vlastita tvorevina. Tako paganin biva posveen, tragino postaje sme no; veliki ljubavnici se razne e, a demoni se pretvaraju u igrake na navijanje. Ni ta nije postojano. Laica plovi tamo-amo, injenica i ma ta, um i stvar utkani u ustrojstva kojima samo ovo mo e biti zajedniko; da je negde izmeu njih skriven filigran koji e vremenom prerasti u neki svet. To znai da je sasvim svejedno gde emo izabrati da se iskrcamo. Mo da negde izmeu napola zaboravljene pro losti i budunosti koju tek nasluujemo. Na primer, ovde. U ovoj ba ti, o kojoj se niko ne brine ve tri meseca od smrti njene za titnice, tako da ona sada neobuzdano buja pod zaslepljujue svetlim kasnim avgustovskim nebom; u ba ti iji plodovi vise neobrani, a leje izgledaju kao da u njima raste samo trava i prete da se pobune, jo tokom ovog leta to ga odlikuje smenjivanje obilnih padavina i iznenadnih sparnih dana. U ovoj kui, koja se ni po emu ne razlikuje od stotine drugih samo u ovoj ulici i ija je stra nja strana tako blizu eleznikih ina da za vreme prolaska sporog voza iz Liverpula za Kru na dasci prozora u dnevnoj sobi zadrhu psii od kineskog porculana. Kod ovog mladia, koji upravo izlazi kroz stra nja vrata i upuuje se niz obraslu stazu ka tro noj da ari iz koje upravo poinju da dopiru sveop te gukanje i lepet krila u znak dobrodo lice. Ime mu je Kalhum Muni, ali svi ga znaju kao Kala. Ima dvadeset est godina i ve je pet godina zaposlen u jednom osiguravajuem preduzeu u centru grada.
U poslu uop te ne u iva, ali mogunost da utekne iz grada u kome je iveo celog ivota nikada nije bila manja nego sada posle majine smrti, a to se i te kako zorno ogleda u izmuenom izrazu na njegovom lepu kastom licu. Prilazi vratima golubarnika, otvara ih i u tom trenutku... u nedostatku neeg boljeg... polee ova pria. 2. Kal je nekoliko puta kazao ocu da donji deo vrata golubarnika propada. Za kratko vreme e daske potpuno istruliti, i omoguiti pacovima koji su iveli i gojili se du pruge da dopru do golubova. Ali Brendan Muni od Elenine smrti nije vi e pokazivao gotovo nikakvo zanimanje za svoje ptice takmiarke. Uprkos tome, ili mo da ba zbog toga to su te ptice bile njegova velika strast tokom njena ivota. Koliko je puta Kal uo majku kako se ali da Brendan provodi vi e vremena sa svojim dragocenim golubovima nego u kui? Vi e ne bi morala da se ali zbog toga; sada je Kalov otac skoro cele dane provodio sedei pored stra njeg prozora, zurei napolje u ba tu i posmatrajui kako divljina, lagano ali sigurno, osvaja rukotvorinu njegove ene, kao da e u tom prizoru rasula pronai klju kako da na slian nain izbri e svoj bol. Ali nije bilo nikakvih znakova da je bilo ta nauio za vreme svog stra arenja. Svakoga dana, kada bi se Kal vratio u kuu u Ulici Koija - kuu koju je mislio da je zauvek napustio jo pre pet godina, ali u koju je morao da se vrati kada je otac ostao sam - inilo mu se da je Brendan sve sitniji i sitniji. Ne pogrbljen, ve nekako skvreniji, kao da je odluio da bude to je mogue manja meta svetu koji je odjednom postao neprijateljski raspolo en. Promrmljav i pozdrav pticama kojih je u golubarniku bilo otprilike etrdeset, Kal zakorai unutra i suoi se sa prizorom krajnje uznemirenosti. Svi osim nekolicine golubova leteli su tamo-amo po svojim kavezima, kao da ih je obuzelo neko ludilo. Nisu li pacovi prodrli unutra, pitao se Kal? Poeo je da se osvre da vidi nije li poinjena bilo kakva teta, ali nigde nije bilo nikakvog vidljivog znaka koji bi ukazao na to ta je podstaklo ovo mahnitanje. Nikada ih nije video tako uzbuene. itavih pola minuta zbunjeno je stajao, posmatrajui ih, dok mu se u glavi vrtelo od lepeta njihovih krila, pre no to je odluio da ue u najvei kavez i izdvoji nagraene ptice iz gu ve kako ne bi nastradale. Odbravio je vrata i od krinuo ih tek nekoliko centimetara kada je jedan od pro logodi njih ampiona, obino miran mu jak poznat, kao i sve ostale ptice, po svom broju - 33 - poleteo ka procepu. Zaprepa en bzinom kojom mu se ptica pribli avala, Kal je pustio vrata, i za tih nekoliko sekundi kada su mu prsti skliznuli sa reze i ponovo je dohvatili, 33 je umakao. "Proklet bio!" povika Kal, a ta se psovka isto toliko odnosila na njega samog koliko i na pticu, jer je ostavio irom otvorena i vrata golubarnika, te je - oigledno ne vodei rauna o tome ta mu se mo e desiti dok bude ostvarivao svoj naum - 33 sada odmicao put neba. Za onih nekoliko trenutaka koji su Kalu bili potrebni da ponovo zabravi kavez, ptica je proletela kroz vrata i umakla. Kal krenu posrui u poteru za njom, ali kada je iza ao 33 je ve bio visoko iznad ba te. U visini krova napravio je tri kruga sve jedan vei od drugoga, kao da se orijenti e. A onda se izgleda odluio i poleteo u pravcu sever-severozapad. Kalovu pa nju privue kucanje, i kada je spustio pogled ugleda oca na prozoru kako mu iznutra ne to govori. Kal primeti da je izraz na Brendonovom izmuenom licu ivlji no to je mesecima bio; bekstvo ptice izgleda da je privremeno uspelo da ga izvue iz malodu nosti. Nekoliko trenutaka kasnije na ao se na stra njim vratima, i upitao ta se dogodilo. Kal nije imao vremena da mu obja njava. "Odleteo je..." doviknu mu. Zatim, ne skidajui pogled s neba, krenu stazom koja je vodila pored kue. Kada je stigao do proelja, ptica je jo bila na vidiku. Kal preskoi ogradu i pree trkom preko Ulice Koija, odluiv i da krene u poteru. Meutim, znao je da je to sasvim beznade no. Sa vetrom u repu najbolje ptice u stanju su
da postignu maksimalnu brzinu od 70 milja na as, i mada se 33 nije takmiio najvei deo godine i dalje je bio u stanju da lako ostavi za sobom oveka koji tri. Ali Kal je znao da ne mo e izii ocu na oi ako bar ne poku a da sledi begunca, ma kako to bilo bezizgledno. Na kraju ulice izgubio je iz vida svoj plen jer su ga zaklonili vrhovi krovova, te je krenuo obilaznim putem preko nadvo njaka to je prelazio preko Vulton Rouda, preskaui odjednom po tri-etiri stepenika. Sa vrha se pru ao dobar pogled na grad. Na sever prema Vulton Hilu, i na istok i jugoistok, preko Alertona prema Hants Krosu. Pojavi e se pred njim nizovi krovova venice, svetlucajui na estokoj poslepodnevnoj ezi, a gusto zbijene ulice napravljene po ustrojstvu kostiju haringe naglo su u daljini ustupale mesto industrijskoj pusto i Speka. Kal je mogao da vidi i goluba, mada je predstavljao jo samo taku koja se gubila velikom brzinom. To i nije bilo va no, jer sa ove uzvisine bilo je sasvim jasno kuda se 33 uputio. Na manje od dve milje od mosta vazduh je bio pun ptica koje su kru ile unaokolo, bez sumnje privuene u tu oblast nekom veom koliinom hrane. To se de ava bar jednom svake godine, kada se mravi ili insekti iznenada uzmuvaju, a ptiiji ivalj grada ujedini pro drljivost. Galebovi se di u sa blatnjavih obala Merzia i lete zajedno sa drozdom, avkom i vorkom, svi zadovoljni to e se pridru iti gozbi dok im leto jo greje lea. To je, nema sumnje, bio poziv koji je 33 uo. Po to joj je dosadila ujednaena dijeta to se sastojala od kukuruznog i javorovog zrnevlja, po to se umorila od reda koji je vladao u pretrpanom golubarniku i jednolinih dana ptica je po elela da izie; po elela je da se vine uvis i odleti. Po elela je da dan provede na visokoj nozi; da jede ono oko ega mora malo da se pomui ako eli da ga uhvati, ali je zato mnogo ukusnije; u dru tvu divljih stvorenja. Sve je to Kalu pro lo kroz glavu, na neki neodreeni nain, dok je posmatrao jato koje je kru ilo. Znao je da je sasvim nemogue pronai jednu odreenu pticu meu ovim razuzdanim mno tvom. Preostaje mu jedino nada da e se 33 zadovoljiti ovom leteom gozbom i da e, kada se zasiti, postupiti onako kako je obuen i vratiti se kui. Meutim, sam prizor ovolikog mno tva ptica predstavljao je ne to neobino privlano, tako da je Kal, pre av i most, krenuo prema epicentru pernatog ciklona. 2. PROGONITELJI ena na prozoru hotela Hanover razmakla je sivu zavesu i pogledala na ulicu. "Da li je mogue...?" promrmljala je obraajui se senkama sme tenim u uglu sobe. Njeno pitanje ostalo je bez odgovora koji i nije bio bitan. Koliko god izgledalo nemogue trag je neosporno vodio ovamo, u ovaj izmuen grad, to le i pun modrica i zanemaren pored reke po kojoj su nekada plovili brodovi za prevoz robova i pamuka, reke koja sada jedva uspeva da se dovue do mora. U Liverpul. "Kakvo mesto", primeti ona. Neki maloletni ista ulica gonio je sam sebe po ulici, podi ui pretpotopno smee u vazduh. "emu se to toliko udi ?" upita mu karac koji je polule ao a polusedeo na krevetu, na jastucima koji su podupirali njegovo masivno telo, sa rukama prekr tenim iza glave. Imao je iroko lice ije su crte bile isuvi e izra ene, kao u kakvog glumca koji je izgradio karijeru kao miljenik masa i postao pravi majstor za jeftine efekte. Njegova usta, koja su umela da se osmehnu na hiljadu naina, prona la su jedan to je odgovarao njegovoj dokonosti, te on ree: "Dobro su nas navozali. Ali gotovo da smo stigli. Zar ne osea ? Ja oseam." ena se osvrnu i pogleda mu karca. Skinuo je sako, njen poklon koji je predstavljao najvei dokaz ljubavi prema njemu, i bacio ga preko naslona stolice. Ko ulja mu je bila natopljena znojem ispod pazuha, a lice vo tano uto
na poslepodnevnoj svetlosti. Uprkos svemu to je oseala prema njemu - a to je bilo dovoljno da se prepadne od svoenja rauna - bio je samo ljudsko bie, i danas, posle dugog putovanja po vruini, na njemu su se jasno primeivale njegove pedeset dve godine. Sve vreme koliko su bili zajedno, progonei Fugu, pozajmljivala mu je svu snagu koju je mogla, a on je njoj, pak, pozajmljivao svoj um i ume nost u pre ivljavanju u ovom carstvu. Porodice su ovaj kukavan ljudski svet, u kome je morala da obitava zarad osvete, oduvek zvale Kraljevstvom Kukavice. Ali potera e svakog asa biti okonana. advel - ovek na krevetu izvui e korist iz onoga to e uskoro pronai, a ona e biti osveena kada njegov plen bude ocrnjen i prodat u ropstvo. Zatim e sva sretna ostaviti Kraljevstvo da i dalje hodi svojim neistim putevima. Ponovo je usredsredila pa nju na ulicu. advel je bio u pravu. Predvodili su ples. Ali muzika e uskoro jenjati. Sa mesta gde je advel le ao jasno je video, naspram prozora, Imakolatinu Imakolata (Immacolata) - Immaculate na engleskom znai ist, neokaljan, bez i najmanje gre ke, besprekoran - prim. prev. siluetu. Po ko zna koji put poeo je da razmi lja o tome kako da proda ovu enu. Bila je to isto akademska ve ba, razume se, ali takva koja je zahtevala potpuno upo ljavanje njegovih sposobnosti. Po profesiji je bio prodavac; time se bavio jo od najranije mladosti. Za njega je to bilo vi e od zanimanja, bilo je to polje na kome je iskazivao svoju genijalnost. Hvalisao se da nema te stvari ili bia za koje ne bi mogao da pronae kupca. U svoje vreme trgovao je nepreraenim eerom, prodavao runo oru je, lutke, pse, ivotna osiguranja, staru odeu i dr ae za rasvetu. Trgovao je lurdskom vodicom i ha i om, kineskim paravanima i patentiranim lekovima protiv zatvora. Meu svim tim stvarima, razume se, bilo je mno tvo smicalica i la nih predmeta, ali niega, ba niega to pre ili kasnije ne bi uspeo da utrapi masama, bilo zavoenjem, bilo zastra ivanjem. Ali na njoj - Imakolati, toj ne ba eni s kojom je delio svaki budni trenutak tokom mnogo proteklih godina - na njoj se nije usuivao da isproba taj svoj ve poslovini talenat za trgovanje. Kao prvo, bila je neobina, a kupci to ba ne vole. Ne svia im se dvosmislena roba; ele samo ono to je jednostavno i pouzdano. Ona nije bila pouzdana; oh, ona to uop te nije bila; umela je tako u asno da se razbesni, a jo je opasnija bila kada bi nekog ili ne to kovala u zvezde; nije bila ni jednostavna. Pod zraeom lepotom njenog lica, iza pogleda koji je skrivao vekove, a ipak je umeo da bude tako neposredan da je ledio krv, ispod tamno maslinaste ko e, ko e Jevrejke, nalazila su se oseanja koja su mogla da naduvaju i sam vazduh samo ako bi se na la na slobodi. Bila je suvi e osobena da bi je mogao prodati, zakljui on - ne prvi put i naredi sebi da zaboravi tu mogunost. Nije smeo da se nada kako e ikada njome ovladati; za to onda da se time mui? Imakolata se okrete od prozora. "Jesi li se odmorio?" upita. "Ti si bila ta koja je elela da se skloni sa sunca", podseti je on. "Spreman sam da krenem kada god bude htela. Mada nemam pojma odakle bi trebalo da krenemo..." "To je bar lako", prekide ga Imakolata. "Sea se ta je moja sestra prorekla? Dogaaji su blizu kritine take." Dok je govorila, senke u uglu sobe ponovo se uzmuva e i Imakolatine dve mrtve sestre pokaza e svoje eterine obrise. edvel se nikada nije prijatno oseao u njihovom prisustvu, a one su ga, pak, oduvek prezirale. Ali ona starija, Hag, Beldam Hag (Hag) - Hag na engleskom znai ru na, stara ena, ve tica. Beldam (Beldam) - beldam(e) na engleskom znai stara ena, stara ve tica; prim. prev., posedovala je sposobnosti proroice, u to nije bilo sumnje. Ono to je videla u postporoajnim otpacima svoje sestre, Magdalene, obino bi se pokazalo tanim. "Fuga ne mo e jo dugo ostati skrivena", primeti Imakolata. "im se pokrene stvara vibracije. To ne mo e da izbegne. Jer mnogo je ivota stisnuto u
tom jednom skloni tu." bilo ta od tih... vibracija?" upita edvel, prebaciv i noge preko ivice kreveta i ustav i. Imakolata odmahnu glavom. "Ne. Jo ne. Ali uskoro emo biti spremni." edvel dohvati sako i navue ga. Tkanina zasvetluca, baciv i preko sobe zavodljive zrake. Pri njihovom kratkotrajnom sjaju ugledao je na trenutak Magdalenu i Hag. Starica prekri oi pred tim rasipnim sjajem to je dopirao iz sakoa, upla iv i se njegove moi. Magdalena se nije uzbuivala; njeni kapci su odavno bili pri iveni preko onih duplji slepih od roenja. "Kada kretanja otponu mo da e nam biti potrebno sat dva da odredimo odakle dopiru", ree Imakolata. "Jedan sat?" odvrati pitanjem edvel. ...potera koja ih je na kraju dovela ovamo danas mu se inila dugom kao jedan ivotni vek... "Jedan sat mogu da saekam". "A da li ti osea 3. KO JE POKRENUO TLO? Ptice nisu prestale da kru e iznad grada dok se Kal pribli avao. Umesto svake koja bi odletela, tri ili etiri druge bi se pridru ile mno tvu. Taj fenomen nije pro ao nezapa en. Ljudi su stajali na ploniku i na ulaznim vratima, akama zaklanjajui oi pred sjajem neba i zurili navi e. Odasvud su se ula mi ljenja koja su obja njavala ta je razlog ovom okupljanju. Kal se nije zaustavljao da ponudi svoje, ve je nastavljao da se probija kroz lavirint ulica; povremeno bi ipak morao da se vrati i pronae novi put, ali postepeno se sve vi e pribli avao sredi tu. A sada, kada je stigao, pokazalo se da je njegova prvobitna teorija bila pogre na. Ptice se nisu gostile. Nije bilo nikakvog obru avanja na estono ne mrvice niti svae oko njih, kao ni bilo kakvog traga prisustvu insekata u ni im slojevima vazduha koji su mogli da ih privuku u tolikom broju. Ptice su jednostavno kru ile. Neke manje vrste, vrapci i zebe, umorne od letenja, poreale su se du krovova i ograda, ostaviv i svoju veu sabrau - crne vrane, svrake, galebove - u visinama. Ni golubovi nisu ovde predstavljali retkost; bilo ih je svih vrsta, okupljali su se i kru ili u jatima od po pedesetak, pa i vi e, dok su se njihove senke mre kale po krovovima. Bilo je tu i nekih pitomih ptica, koje su, nema sumnje, pobegle kao i 33. Kanarinaca i australijskih papiga: ptica koje je od njihovog prosa i zvonia odvukla ista ona nepoznata sila to je okupila i ostale. Jer, za te je ptice boravak na ovom mestu bio ravan samoubistvu. Iako su njihovi drugari za sada bili suvi e uzbueni ovim obredom da bi primetili kune ljubimce u svojoj blizini, sigurno nee biti toliko ravnodu ni kada ih arolija kru enja vi e ne bude povezivala. Bie okrutni i brzi. Obru ie se na kanarince i papige te im iskopati oi, ubijajui ih samo zato to su dozvolili da budu pripitomljeni. Ali za sada sabor je bio miroljubiv. Peo se u vazduh, vi e, sve vi e, osvajajui nebo. Potera za ovim prizorom odvela je Kala u deo grada po kome je retko lutao. Ovde su jednostavne etvrtaste op tinske zgrade ustupile mesto zapu tenoj i jezovitoj niijoj zemlji, na kojoj su se jo nalazile ulice sa nekada lepim kuama na tri sprata koje su na neobja njiv nain izbegle buldo ere, i sada su stajale okru ene poravnatim delovima to su ekali na bolja vremena koja nikada nisu do la; ostrva u moru pra ine. Jedna od tih ulica - Ulica Tuge stajalo je na znaku - izgleda da je predstavljala mesto iznad koga su se jata okupila. U njoj se steklo vi e iscrpljenih skupina ptica nego u bilo kojoj obli njoj ulici; cvrkutale su i istile perje pod strehama, na vrhovima dimnjaka i na televizijskim antenama. Kal je s podjednakom pa njom osmatrao i nebo i krovove, napredujui istovremeno du Ulice Tuge. A onda je - mada su anse bile hiljadu prema jedan - ugledao svoju pticu. Usamljenog goluba koji je razdvajao oblak vrabaca. Godinama je osmatrao nebo ekajui da se golubovi vrate sa trka, usled ega mu
se vid neverovatno izo trio; mogao je da prepozna odreenu pticu na osnovu desetak njenih osobenih znakova za vreme leta. Prona ao je 33; u to nije bilo sumnje. Ali jo dok ju je pratio pogledom, ptica je nestala iza krovova Ulice Tuge. Ponovo se dao u poteru, prona av i jednu usku uliicu koja je presecala prostor izmeu kua sa balkonima na pola puta du niza zgrada. Nije bila naroito odr avana. Gomile odbaenih stvari iz kua protezale su se celom njenom du inom; retke kante za ubre le ale su prevrnute, a njihov sadr aj razvuen unaokolo. Ali na dvadeset jardi od mesta na kome je on stajao neko je ne to radio. Dvojica radnika manevrisala su naslonjaem poku avajui da ga iznesu iz stra njeg dvori ta jedne od kua, dok je trei zurio u ptice. Njih nekoliko stotina okupilo se du zidova koji su opasivali dvori ta, po ispustima prozora i ogradama. Kal je i ao tamo-amo du ulice pomno zagledajui okupljene ptice tra ei meu njima golubove. Na ao ih je desetak u tom mno tvu, ali nijedan nije bio onaj za kojim je tragao. " ta misli o ovome?" Stigao je na nekih deset jardi od radnika koji su selili name taj, i jedan od njih, onaj lenjivac, obratio mu se pitanjem. "Ne znam ta da mislim", odvrati on iskreno. "Mo da se spremaju na seobu", dobaci mlai od one dvojice koji su nosili naslonja, ispustiv i svoj deo tereta i zagledav i se u nebo. "Ne budi glup, ejne", ree drugi, Zapadnoindijac. Njegovo ime - Gideon bilo je ispisano na leima jednodelnog odela koje je nosio. "Za to bi se selile usred jebenog leta?" "Suvi e je vrue", glasio je odgovor lenine. "U tome je stvar. Suvi e je jebeno vrue. Prokuvali su im mozgovi tamo gore." Gideon sada spusti svoju polovinu naslonjaa i osloni se o zid stra njeg dvori ta, pripaliv i pola cigarete koju je izvukao iz gornjeg d epa. "Ne bi bilo lo e, zar ne?" promrmlja on. "Biti ptica. U prolee lepo doe ovamo, a onda u jesen zbri e na jug Francuske da ti se dupe ne smrzne." "One ne ive dugo", javi se Kal. "Stvarno?" upita Gideon, povukav i dim iz cigarete. Zatim slegnu ramenima. "Kratko ali slatko", primeti on. "Odgovara mi." ejn upnu onih nekoliko plavih dlaka koje je trebalo da predstavljaju brkove. "Ti se razumeva u ptice, zar ne?" upita on Kala. "Samo u golubove." "Sprema ih za trku, a?" "Ponekad..." "Moj zet dr i male hrtove," dodade trei ovek, onaj lenjivac. Pogledao je u Kala kao da je ova sluajnost bila gotovo udnovata i kao da e im ona sada omoguiti da u askanju provedu mnoge asove. Ali sve to je Kal mogao da smisli kao odgovor bilo je: "Psi." "Tako je", primeti drugi ovek, odu evljen to su se bar oko neega slo ili. "Ima ih pet. Ali jedan je uginuo." " teta", ree Kal. "Pa i nije. Bio je, jebi ga, slep na jedno oko, a na drugo nije video." ovek prasnu u smeh na ovu primedbu, to istog asa prekinu razgovor. Kal ponovo obrati pa nju na ptice, i osmehnu se kada ugleda - na gornjoj izboini prozora kue - svoju pticu. "Vidim ga", ree on. Gideon krenu za njegovim pogledom. "A ta to?" "Mog goluba. Pobegao je." Kal pokaza prstom. "Tamo. Na sredini ispusta. Vidite ga?" Sada se sva trojica zagleda e. "Vredi li ta?" upita lenjivac. "Ti samo na to misli , Brazo", primeti ejn. "Samo pitam", odvrati Brazo. "Osvojio je neke nagrade", ree Kal, sa izvesnim ponosom. Pogled mu je bio
prikovan za 33, mada golub nije pokazivao nikakve znake da eli da odleti; istio je perje na krilima i s vremena na vreme okretao maleno i sjajno oko put neba. "Ostani tu..." obrati se jedva ujno Kal ptici, "...ne mii se." A zatim upita Gideona: "Mogu li da uem? Da poku am da ga uhvatim?" "Samo izvoli. Stara cura ija je ovo kua, otpremljena je u bolnicu. Odvozimo name taj da bi se podmirili rauni." Kal krenu kroz dvori te i, zaobi av i starudiju koju je trio tamo nagomilao, ue u kuu. Unutra je vladao nered. Ako je stanarka ikada posedovala i ta vredno to je odavno uklonjeno. Ono nekoliko slika to je jo visilo na zidovima bilo je bezvredno; name taj star, ali ne dovoljno da bi ponovo bio u modi; prostirke, jastuci i zavese toliko propali da su jedino za spaljivanje bili dobri. Zidovi i tavanica doslovce natopljeni dimom koji se dugi niz godina talo io na njima, a poticao je od svea, postavljenih na sve police i ispuste sa kojih su visili stalaktiti po utelog voska. On krenu kroz lavirint elija, tamnih odaja, i na kraju sti e do hodnika. Prizor je i ovde bio u istoj meri obeshrabrujui. Smei linoleum bio je naboran i iscepan, i svuda se oseao prodorni miris plesni, pra ine i trule i koji se svuda uvlaio. Kal pomisli kako je dobro to su je sklonili sa ovog odvratnog mesta, ma gde da se sada nalazila; bolje joj je i u bolnici, gde su bar ar avi suvi. On krenu uz stepenice. Obuze ga neko udno oseanje dok se peo u mrak gornjeg sprata i sa svakim preenim stepenikom sve manje razaznavao stvari oko sebe, oslu kujui ptice koje su se kome ale po krovu od kriljca iznad njegove glave, i prigu ene krike galebova i vrana. Iako je to, nema sumje, samo zami ljao, inilo mu se da uje kako njihovi glasovi kru e, kao da je upravo ovo mesto predstavljalo sredi te njihove pa nje. Priseti se fotogafije iz National Geographicala. Studije zvezda snimljene pomou kamere to snima na mahove, na kojoj su takasta svetla opisivala krugove dok su se kretala, ili je bar izgledalo da se kreu, preko neba, a zvezda Severnjaa, Ekser nebesa, postojano stajala u njihovom sredi tu. Zvuk kru enja i slika koju je on dozvao, poe e da mu pomuuju svest. Odjednom je osetio slabost, pa ak i strah. Ovo nije trenutak za pokazivanje slabosti, ukori on sam sebe. Morao je da uhati pticu pre no to ona ponovo odleti. Ubrza korak. Na vrhu stepeni ta zaobi ao je nekoliko komada name taja iz spavae sobe i otvorio jedna od nekolikih vrata na koja je nai ao. Soba koju je odabrao nalazila se do one na ijem se ispustu smestio 33. Sunce je prosijavalo kroz prozor bez zavesa; od ustajale toplote elo mu se iznova orosi znojem. Name taj je bio iznesen i iz ove sobe, tako da je jo jedino kalendar za 1961. godinu svedoio da je u njoj nekada neko boravio. A na njemu fotografija lava ispod drveta, sa kudravom, monolitnom glavom polo enom na ogromne ape, zami ljena pogleda. Kal ponovo izie na odmori te, odlui se za druga vrata i sada stupi u pravu sobu. Tamo, iza potamnelog stakla, nalazio se golub. Sada je sve bilo pitanje taktike. Morao je da pazi da ne prepadne pticu. Pa ljivo je pri ao prozoru. Na suncem okupanom ispustu 33 je okrenuo glavu i trepnuo, ali se nije pokrenuo. Kal prestade da di e, pa spusti ake na okvir prozora kako bi ga podigao, ali mu to ne uspe. Hitrim pregledom ustanovio je za to. Okvir je jo pre mnogo godina bio zakovan desetinom eksera koji su duboko prodrli u drvo. Bio je to primitivan nain odbrane od lopova, ali nema sumnje zadovoljavajui za staricu koja je ivela sama. Iz dvori ta do njega dopre Gideonov glas. Proviriv i napolje uspeo je da vidi trio kako iz kue izvlai veliki urolan tepih, dok je Gideon bez prestanka izdavao nareenja. "...na moju levu stranu, Bazo. Levu! Zar ne zna koja ti je leva strana?" "Po ao sam ulevo." "Ne na tvoju levu, idiote. Moju levu." Pticu na ispustu nije uznemirilo ovo kome anje. inilo se da joj je sasvim dobro tu gde se nalazi.
Kal krenu nazad niz stepen te, zakljuiv i, dok se spu tao, da mu jo jedino preostaje da se popne na zid koji opasuje dvori te i izvidi mo e li odatle ulagivanjem da namami pticu. Psovao je sam sebe to nije poneo d ep pun zrnevlja. Ovako e morati da se zadovolji gukanjem i slatkim reima. Kada je ponovo izi ao u pregrejano dvori te, na ao je radnike kako se odmaraju po to su uspeli da izvuku tepih iz kue. "Nisi imao sree?" upita ejn Kala, kada ga je video kako izlazi. "Nisam uspeo da otvorim prozor. Morau da poku am odavde." Primetio je da mu je Bazo uputio jedan prezriv pogled. "Nikada nee uspeti odavde da uhvati tog klipana", ree on, e ui se po buretu za pivo koje mu se sijalo izmeu majice i pojasa. "Poku au sa zida", odvrati Kal. "uvaj se...", dobaci mu Gideon. "Hvala." "...mogao bi da slomi vrat..." Koristei rupe u malteru koji se gulio kao stepenike, Kal se pope na osam stopa visok zid to je delio ovo dvori te od susednog. Sunce mu je pr ilo vrat i teme, i on ponovo, samo u bla em obliku, oseti istovetnu vrtoglavicu koja mu se javila dok se peo stepeni tem. Uzjahao je zid kao da je u pitanju kakav konj, i ostao tako da sedi na njemu dok se nije privikao na visinu. Zid je bio irok koliko jedna cigla, tako da je bilo dovoljno prostora za hodanje, ali Kal nikada nije bio ljubitelj visina. "ini se da je ovo nekada bio lep runi rad", uo se Gideonov glas iz dvori ta ispod njega. Kal baci pogled nadole i vide da Zapadnoindijac klei pored tepiha koji je odrolao taman toliko da se sada videla njegova tanano istkana ivica. Bazo se uputio do mesta na kome je Gideon uao i stao pomno da ispituje odrolani deo. Poeo je da elavi, primeti Kal, pa je kosu dobrano ulepio uljem kako bi sakrio dotino mesto. " teta to nije u boljem stanju", primeti ejn. "Stani malo", javi se Bazo. "'ajde da ga bolje pogledamo." Kal ponovo usredsredi pa nju na svoj problem - da se uspravi na zidu. ilim e bar krae vreme zabaviti njegovu publiku; molio se da to bude dovoljno dugo dok se ne uspravi. Ovde gore nije bilo ni da ka vetra koji bi ubla io estinu sunca; oseao je kako mu znoj curi niz torzo i kako mu se natopljeni donji ve lepi za zadnjicu. Zatim oprezno poe da se uspravlja; prvo je jednu nogu podigao u kleei polo aj - a obema akama nastavio grevito da ste e ciglu. Odozdo se ulo odobravajue mrmljanje kada je jo jedan deo ilima ugledao svetlost dana. "Vidi samo taj rad", ree Gideon. "Misli li isto to i ja?" upita Bazo, prigu enim glasom. "Ne znam, mora mi rei ta ti misli ", zau se Gideonov odgovor. " ta ka e da ga odnesemo D ilkristu. Mogli bismo da nabijemo dobru cenu za ovo." "Gazda e saznati da je nestao", pobuni se ejn. "Ti e, bre", opomenu ga Bazo, podseajui svog drugara na Kalovo prisustvo. Ali Kal je bio isuvi e zaokupljen svojim budalastim balansiranjem na zidu da bi obratio pa nju na njihovo dogovaranje oko beznaajne krae. Konano je uspeo sa oba stopala da stane na zid i poeo da se priprema na uspravljanje. Razgovor u dvori tu se nastavio. "Uhvati suprotni kraj, ejne, 'ajd da ga vidimo celog..." "Misli da je persijski?" "Pojma nemam." Kal se krajnje sporo uspravljao, sa rukama ispru enim pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na telo. Osetiv i da stoji dosta stabilno, usudio se da baci jedan brzi pogled prema ispustu prozora. Ptica je jo bila tamo. Odozdo je uo kako nastavljaju da odmotavaju ilim i mrmljanje mu karaca propraeno reima divljenja. Ne obazirui se na njihovo prisustvo koliko god je to bio u stanju, on
napravi svoj prvi posrui korak po zidu. "Hej ti..." poe da mrmlja obraajui se beguncu. "... sea me se?" 33 nije obraao pa nju na njega. Kal napravi i drugi drhtavi korak, pa trei, dok mu je samopouzdanje sve vi e raslo. Poeo je da shvata u emu je trik kod balansiranja. "Hajde, sii", gugutao je, poput kakvog providnog Romea. Ptica je izgleda konano prepoznala glas svog vlasnika, te je iskrenula glavu u Kalovom pravcu. "Hajde, mome...", ree Kal, probav i da ispru i ruku prema prozoru dok je rizikovao jo jedan korak. U tom trenutku ili se okliznuo ili se cigla izglavila pod njegovom petom. uo je sebe kako panino vri ti to je upla ilo ptice du ispusta. Uzletele su i nestale, a lepet njihovih krila podseao je na ironini pljesak; on se za to vreme klatio na zidu. Pogled izbezumljen od straha prvo je spustio na stopala, a zatim ga usmerio ka dvori tu ispod sebe. Ne, ne ka dvori tu; ono je nestalo. ilim je bio taj koji je ugledao. Bio je potpuno razmotan i prekrivao je dvori te od zida do zida. Ono to se potom dogodilo potrajalo je svega nekoliko sekundi, samo, ili je njegov um radio poput munje, ili su se ti trenuci razvukli, jer mu se uinilo da je imao sasvim dovoljno vremena... Vremena da sagleda zauujuu zamr enost ustrojstva izlo enog pod sobom; zastra ujuu obilatost gizdavo uraenih pojedinosti. Vreme je izbledelo boje i uni tilo sjaj tkanja, ubla iv i skarletnu u ru iastu, a kobaltno plavu pretvorilo u beloplavu; ilim je mestimino bio i izlizan, ali sa mesta na kome je Kal balansirao utisak je ipak bio pora avajui. Svaki pedalj ilima bio je ispunjen motivima. ak je i njegov rub bio pun raznovrsnih ara koje su se meusobno razlikovale u sitnicama. Ipak se nije sticao utisak prenatrpanosti; Kal je jasno razaznavao svaku pojedinost dok je u ivao u prizoru. Na jednom je mestu bilo okupljeno desetak motiva kao da su meusobno povezani; na drugom, stajali su razdvojeni poput zavaene brae. Neki su uvali svoje polo aje du ivice; drugi su se rasuli po sredini polja, kao da eznu da se pridru e tamo njoj vrevi. U samom polju, raznobojne trake opisivale su arabeske preko zagu ene pozadine od smeih i zelenih tonova; bili su to isto apstraktni oblici - vedre zabele ke iz dnevnika nekog divljaka - koji su se rvali sa stilizovanom florom i faunom. Ali i ta slo enost bila je bleda u poreenju sa sredi njim delom ilima; jednim ogromnim medaljonom, ija je raznovrsnost boja podseala na letnji vrt u koji je bilo ve to utkano stotinu tananih geometrijskih ara, tako da je oko moglo videti svako ustrojstvo kao cvet ili teoremu, red ili haos, a odjek onoga to izabere mogao se nai negde u tom velikom uzorku. Sve je to obuhvatio jednim udesnim pogledom. U sekundi njegovog vremena dvori te, i ljudi u njemu, kue, zid sa koga je padao - sve je to treperei nestajalo. Iznenada je ostao da visi u vazduhu, dok je tepih svakog trenutka postajao sve prostraniji pod njim, a njegovi oblici mu ispunjavali glavu. Video je kako se uzorak pomera. vorovi su odjednom postali nemirni, poeli su da podrhtavaju u elji da se razve u, a boje kao da su se pretapale jedna u drugu, dok su iz njihovog zdru ivanja iskakali novi oblici. Iako je to izgledalo sasvim nemogue, ilim je ipak o ivljavao. Predeo - ili bi se pre moglo rei zbrka predela nabacanih na jedno mesto u neverovatnom neredu - pomaljao se iz osnove i potke. Zar to to vidi ispod sebe nije planina koja se probija kroz oblak boje?; nije li ono reka?; ne uje li on to njen huk dok se u penu avoj bujici obru ava niz senoviti planinski klanac? Ispod njega je odista postojao neki svet. A on je odjednom postao ptica, ptica bez krila koja je tokom jednog nemerljivog trenutka lebdela na blagom, miomirisnom vetriu, i bila jedini svedok uspavanog uda ispod sebe. Svakim otkucajem srca pomaljalo se ne to novo to mu je privlailo pogled. Jezero, sa mno tvom ostrva posutih po mirnoj vodi nalik na kitove koji izranjaju. Pro arani prekriva polja, iju su travu i ito milovale iste vazdu ne struje koje su njega odr avale u visini. Somotska prostranstva uma
puzala su uz glatke padine brda, na ijem vrhu se smestila kula osmatranica, dok su se preko njenih belih zidova smenjivali sunev sjaj i senka oblaka. Bilo je i drugih znakova naseljenosti, mada ne i samih ljudi. Skupina nastambi pribila se uz okuku reke; nekoliko kua str alo je du ivice stene, izazivajui silu te e. ak i jedan grad, podignut po uzoru na ko mar nekog arhitekte; polovina njegovih ulica bila je beznade no izuvijana, a polovina su bili orsokaci. Primetio je da svuda pada u oi ova nemarnost i ravnodu nost kada je re o organizaciji. Umereni arki pojasevi, plodne i puste oblasti, bili su nabacani zajedno da prkose svim zakonima kako geolo kim tako i klimatskim, kao da je to delo nekog Boga koji je voleo suprotnosti. Kako bi bilo lepo tuda pro etati, pomisli on, proi kroz takvu jednu raznolikost sabijenu na tako malom prostoru, ne znajui da li e iza narednog ugla naleteti na led ili vatru. Takva raznovrsnost nadma ivala je mo poimanja kakvog kartografa. Biti tamo, u tom svetu, znailo bi uestvovati u neprekidnoj pustolovini. A u sredi tu te provincije to pupi, nalazio se mo da najstra niji prizor od svih. Masa oblaka bolje kriljca, ija se unutra njost neprestano, spiralno okretlala. Taj prizor ga podseti na ptice to su kru ile iznad kue u Ulici Tuge - one kao da su predstavljale eho ovog veeg kru enja. Setiv i se njih i mesta koje je ostavio za sobom, on zau njihove glasove - i u tom trenutku, vetar koji je duvao iz sveta ispod njega, i odr avao ga u visini, uminu. Prvo je osetio u as u stomaku, a zatim u utrobi: pa e. Graja ptica postade glasnija, kao da su iskazivale svoje odu evljenje zbog njegovog propadanja. Bio je uzurpator njihovog elementa; na trenutak je video udo i zato e se sada smrskati o njega. Zaustio je da vikne, ali ga u tome sprei brzina kojom je padao. U u ima mu je bualo od vetra koji kao da mu je istovremeno upao kosu. Poku ao je da ra iri ruke kako bi usporio propadanje, ali od tog poku aja samo poe da se okree u vazduhu tako da sada vi e nije razlikovao zemlju od neba. Kroz um mu nejasno proe da je u tome bilo izvesne milosti. Bar nee znati kada mu kucne smrtni as. I tako se prevrtao i prevrtao dok... ...tog sveta nije nestalo. Propao je kroz tamu koju nisu razbijale zvezde, sve vreme slu ajui glasove ptica, i sna no tresnuo o tle. Oseao je bol i taj bol nije prestajao, to mu se uini udnim. Uvek je pretpostavljao da je zaborav bezbolno stanje. I gluvo. Ali uo je glasove. "Ka i ne to..." zatra i jedan od njih, "... pa makar samo da se oprostimo." Zatim se zau smeh. On tek neznatno otvori oi. Sunce je zaslepljujue sijalo, dok ga ne zakloni Gideonova ogromna glava. "Jesi li ne to slomio?" raspitivao se ovek. Kal malo jae otvori oi. "Reci ne to, ovee." Zatim za nekoliko centimetara podi e glavu i osvrnu se oko sebe. Le ao je u dvori tu, na ilimu. " ta se dogodilo?" "Pao si sa zida", obavesti ga ejn. "Mora da si izgubio korak", nagaao je Gideon. "Pa", poe Kal, nekako se uspraviv i u sedei polo aj. Bilo mu je muka. "Ne boj se, nije ti ni ta", ree Gideon. "Zadobio si nekoliko brazgotina i to je sve." Kal spusti pogled na svoje telo i uveri se u istinitost ovekove primedbe. Ogulio je ko u sa desne ruke od zgloba do lakta i osetio je da je nabio onaj deo tela na koji je pao, ali nije oseao nikakav o tar bol. Jedinu tetu pretrpelo je njegovo dostojanstvo, a to je retko kad bilo pogubno. On se di e na noge, teturavo dodu e, ne odvajajui pogled od tla. Tkanje se pravilo ludo. Nizovi voria nisu podrhtavali nagove tavajui priu, nije
bilo nikakvog znaka da bi skriveni vrhovi i ponori mogli obnarodovati svoje postojanje. Niti su mu ostali bilo ime stavili do znanja da su videli ne to udnovato. Za sve namere i potrebe ilim pod njegovim nogama bio je jednostavno samo to: ilim. On od epesa prema dvori noj kapiji, zahvaliv i se Gideonu mrmljanjem. Kada je iza ao na uliicu, Bazo ree: "Tvoja je ptiica odletela." Kal slegnu ramenima i ode svojim putem. ta je to upravo do iveo? Halucinaciju koju je izazvala sunanica, ili je ona predstavljala posledicu oskudnog doruka? Ako je to bilo u pitanju, ta je halucinacija bila zapanjujue stvarna. On podi e pogled prema pticama koje su i dalje kru ile iznad njegove glave. I one su nema sumnje osetile da ovde neeg ima; zato su se okupile. Ili to, ili su i one i on bili obmanuti na isti nain. Sve u svemu, jedino je mogao biti siguran u svoje modrice. U njih i u injenicu da je, iako se nalazio na jedva dve milje od oeve kue, u gradu u kome je proveo ceo ivot, oseao e nju za domom kao kakvo izgubljeno dete. 4. KONTAKT Dok je Imakolata prelazila preko usijanog plonika izmeu stepeni ta Hotela i senovite unutra njosti edvelovog mercedesa, iznenada je vrisnula. aka joj istog asa polete prema glavi, a naoari za sunce bez kojih se u Kraljevstvu nije pojavljivala na javnim mestima spado e joj sa lica. edvel istog asa izie iz kola da joj otvori vrata, ali njegova putnica samo odmahnu glavom. "Suvi e svetla", promrmlja ona i posrui se vrati kroz vrata na okretanje u predvorje Hotela. Bilo je pusto. edvel odmah krenu za njom; kada je u ao ugledao je Imakolatu daleko od vrata, na mestu do koga su je klecave noge odnele. uvale su je njene sestre-utvare - njihovo prisustvo uzburkalo je ustajali vazduh - ali on ipak nije uspeo da odoli isku enju i ne iskoristi priliku jer je imao izgovor: mogao je opravdano rei da je zabrinut; ispru io je ruku i dotakao enu. Za nju je ta vrsta kontakta predstavljala anatemu, a njegova radost je bila tim vea to mu je ona zabranila da je dodiruje. Stoga je bio primoran da koristi svaku priliku kada je takve kontakte mogao da predstavi kao sluajne. Duhovi mu sledi e ko u izra avajui svoje neslaganje, ali i sama Imakolata bila je sasvim sposobna da za titi svoju nepovredivost. Ona se okrenu prema njemu, sevajui oima zbog te drskosti. edvel smesta povue aku sa njene ruke, dok su mu prsti brideli. Brojae minute dok mu se ne uka e prilika da ih u osami prinese usnama. "Izvini", ree on. "Bio sam zabrinut." Ume a se jedan glas. Recepcioner se pojavio iz svoje sobe sa primerkom Sportskog ivota u ruci. "Mogu li vam pomoi?" upita on. "Ne, ne...", odvrati edvel. Meutim, recepcioner nije gledao u njega, ve u Imakolatu. "Blagi toplotni udar, zar ne? upita on. "Mo da", odvrati edvel. Imakolata se povukla do podno ja stepeni ta, izvan doma aja ispitivakog pogleda recepcionera. "Hvala vam na brizi..." Recepcioner se osmehnu i vrati u svoj naslonja. edvel se uputi ka Imakolati. Uspela je da pronae senku. Ili je senka prona la nju. " ta se dogodilo?" upita on. "Je l' to bilo samo zbog sunca?" Nije gledala u njega, ali se udostojila da mu odgovori. "Osetila sam Fugu..." ree ona, tako tiho da je morao da zadr i vazduh kako bi je uo. "... a onda jo ne to." ekao je da mu saop ti i druge vesti, ali ona to ne uini. A onda, upravo kada se spremao da prekine ti inu, ona nastavi: "Za vratom..." Progutala je knedlu kao da eli da se otarasi neke upamene gorine. "... Bi..."
Bi? Da li je on to dobro uo? Imakolata je ili osetila da nije naisto da li ju je dobro uo, ili ni sama nije bila naisto, tek dodade: "Bio je tamo, edvele." Posedovala je izuzetnu samokontrolu, ali ni ona nije mogla ovog puta da potpuno ukroti glas koji joj je podrhtavao. "Nemogue, prevarila si se." Ona jedva primetno odmahnu glavom. "Mrtav je, nema ga vi e", ree on. Lice kao da joj je bilo isklesano od kamena. Pokretale su joj se samo usne, a on je udeo za njima, uprkos mislima koje su oblikovale. "Takva jedna mo ne umire", ree ona. "Ona ne mo e nikada umreti. Ona spava. eka." " ta eka? Za to?" "Mo da da se Fuga probudi", odvrati ona. Oi joj izgubi e sjaj; posta e srebrnaste. estice menstruma, koje su se pokretale poput estica pra ine na sunevom zraku, spado e sa njenih trepavica i ispari e na nekoliko centimetara od njegovog lica. Nikada je ranije nije ovakvu video, bila je tako blizu da iska e ono to osea. Prizor njene ranjivosti neopisivo ga je uzbudio. Penis mu se u toj meri ukrutio da ga je boleo. Meutim, ona oigledno nije ni pet para davala na to; ili je odluila da ne obraa pa nju. Magdalena, slepa sestra, nije bila tako ravnodu na. Ona je, edvel je to znao, volela ono to mu karac mo e da prospe, jer joj je pored pru anja u itka moglo da poslu i i za u asne ciljeve. ak ju je i sada video kako se zgru ava u pukotinama na zidu, predstavljajui glad od glave do pete. "Videla sam divljinu", ree Imakolata, odvukav i edvelovu pa nju sa Magdalene koja mu se pribli avala. "Jarko sunce. U asno sunce. Najispraznije mesto na svetu." "Tamo se Bi sada nalazi?" Ona klimnu. "Spava. Mislim... da je zaboravio ko je." "Znai da e u tom stanju i ostati, zar ne?" odvrati joj edvel pitanjem. "Ko bi ga, do avola, mogao probuditi?" Ove rei ak i njemu zazvua e neuverljivo. "Slu aj...", nastavi on, "... pronai emo Fugu i prodati je pre no to Bi bude uspeo i da se okrene. Nismo dovde do li da bismo se sada zaustavili." Imakolata ni ta ne ree. Pogled joj je i dalje bio prikovan za to nemesto koje je ugledala ili okusila - ili oboje - pre nekoliko minuta. edvel je tek nejasno shvatio kakve su sile tu bile na delu. Konano, on je bio samo Kukavica - ljudsko bie - to je ograniavalo njegov vidokrug, na emu je, kao na primer sada, ponekad bio zahvalan. Ali jednu je stvar shvatao. Fugu su pratile legende. Tokom godina njihovog traganja, uo je toliko raznovrsnih izve taja o njoj, neke u obliku uspavanki, a neke kao poslednje ispovesti, i odavno je ve digao ruke od poku aja da razdvoji injenice od ma te. Jedino je bilo va no to da su mnogi i moni udeli za tim mestom, spominjali ga u svojim molitvama, ne znajui - bar veina nije znala - da ono stvarno postoji; ili je bar postojalo. Kakvu li e samo zaradu ostvariti kada se doepa tog sna; nikada do sada nije bilo sline prodaje, niti e je ikada ponovo biti. Sada nisu mogli da odustanu. A najmanje zbog straha od neega to je izgubljeno u vremenu i snu. "On zna, edvele", ree Imakolata. "ak i u snu, on zna." Da je i znao rei kojima je mogao da je ubedi kako ne treba da se pla i, ona bi ih prezrela. Umesto toga, poeo je da izigrava pragmatiara. " to pre pronaemo ilim i re imo ga se, to emo svi biti sreniji", primeti on. Ovaj odgovor kao da ju je vratio iz divljine. "Mo da e to biti uskoro", odvrati ona, i prvi put od kako su se povukli sa ulice zatrepta u njegovom pravcu. "Mo da emo tada krenuti u potragu." Svi znaci menstruma iznenada su nestali. Trenutak sumnje je pro ao i ponovo joj se vratila ona stara sigurnost. Znao je da e progoniti Fugu do samog kraja, kao to su od poetka planirali. Nikakve glasine - ak ni one o
Biu - nee je odvratiti od njene pakosti. "Mogli bismo izgubiti trag ako ne po urimo." "Sumnjam", ree ona. "Saekaemo. Da proe vruina." Znai, to mu je kazna za onaj nesmotreni dodir. To se ona rugala vruini koju je on oseao, a nije mislila na vruinu u gradu. Bie primoran da eka dokle god to ona bude htela, kao to je i ranije ekao, i da utke podnosi svoj usud. Ne samo zato to je jedino ona bila u stanju da sledi Fugu na osnovu ritma njenog istkanog ivota, ve i stoga to je jo jedan sat ekanja u njenom dru tvu, dok ga obavija miris njenog daha, predstavljao agoniju kojoj se dobrovoljno prepu tao. Za njega je to bio obred zloina i kazne koji e mu ga odr ati krutog tokom celog dana. Za nju je mo koju je pozajmljivala iz njegove elje ostajala uveseljavajua znati elja. Pei se na kraju uvek ohlade ako se u njih ne ubacuje ugalj. ak i zvezde zgasnu posle kog milenijuma. Ali po uda Kukavica, kao i tolike druge stvari vezane za tu vrstu, prkosila je svim pravilima. to je manje pothranjuje to ona postaje jaa. 5. PRE MRAKA 1. Sve u svemu, Suzana je srela svoju baku po majci manje od deset puta. Dok je jo bila dete, i pre no to je razumela ta joj se govori, uili su je da toj starici ne treba verovati, mada se nije mogla setiti da je iko ikada naveo i razlog za to. Ipak, prie su i na nju uticale. Mada je jo u ranoj mladosti sada je imala dvadeset etiri godine - nauila da kritiki procenjuje predrasude svojih roditelja, i poela da sumnja da je njihova zabrinutost za njenu baku bila potpuno iracionalna - ipak nije uspela u potpunosti da se oslobodi mitologije koja je okru ivala Mimi La enski. Ve je i samo to ime predstavljalo kamen spoticanja. Deijem uvetu ono je vi e liilo na kakvu kletvu iz bajke nego na ime. A nema sumnje da je postojalo mnogo toga u vezi s tom enom to je pothranjivalo dotinu ma tariju. Suzana se seala da je Mimi bila sitna, da joj je ko a uvek bila ukasta, a crna kosa (ako bi ovek obratio pa nju, video bi da je verovatno bila ofarbana) vrsto stegnuta na potiljku, otkrivala lice za koje je Suzana sumnjala da je sposobno za osmeh. Mo da je Mimi imala razloga da bude tu na. Njen prvi mu , koji je bio neka vrsta izvoaa u cirkusu, nestao je pre Velikog rata; meu lanovima porodice kru ila je pria da je pobegao, umro je od raka plua u etrdeset i nekoj; toliko je pu io da ga je to i ubilo. Od tada je starica ivela sve ekscentrinije - potpuno sama, otuiv i se kako od dece tako i od unuka, u kui u Liverpulu; kui koju je - na Mimin zagonetni zahtev - Suzana trebalo da poseti po to je to ve i inae suvi e dugo odlagala. Kada je krenula prema severu poela su da joj naviru seanja na Mimi i na tu kuu. Setila se da je bila mnogo vea od kue njenih roditelja u Bristolu; i mranija. Ta kua nije bila kreena jo od pre Potopa, bila je nekako ustajala; kua u alosti. to se vi e priseala to ju je obuzimalo mranije raspolo enje. U privatnoj knjizi pria nastaloj u njenoj glavi ovo putovanje nazad u Miminu kuu predstavljalo je povratak u kal detinjstva; podsetnik ne na sretne, bezbri ne godine, ve na uznemirujue, treperavo stanje iz koga se oslobodila kada je odrasla. A Liverpul je bio metropola tog stanja; grad stalnog sumraka, u kome je vazduh mirisao na hladni dim i jo hladniju reku. Dok je razmi ljala o njemu ponovo je bila dete koje se pla ilo snova. Razume se da se oslobodila tih strahova jo pre mnogo godina. Evo je sad tu, za volanom svojih kola, potpuno vlada sobom dok vozi najbr om trakom i sunce joj bije u lice. ta joj sad mogu te stare teskobe? Pa ipak, dok je vozila, uhvatila je sebe kako iz svog sada njeg ivota izvlai uspomene koje e joj poput talismana pomoi da ovaj grad zadr i na odstojanju. Razmi ljala je o ateljeu u Londonu iz koga je krenula, o grnariji koju je trebalo pocakliti i ispei, a onda se - posle kraeg vremena, vratila u
sada njost. Na um joj pade Finegan i koketna veera na kojoj je bila s njim pre dva dana. Razmi ljala je o svojim prijateljima, bilo ih je desetak, sna nim ljudima koje je razumela i kojima bi mogla da poveri kako svoj ivot tako i razum. S tom koliinom jasnoe na svojoj strani, nema sumnje da je mogla da se vrati stazama detinjstva i ostane ista. Sada je putovala irim, svetlijim autoputem. Ali seanja su ipak i dalje sna no navirala. Neka, kao na primer njeno zami ljanje Miminog lika i kue, predstavljala su slike koje su joj se i ranije javljale. Meutim, pojavilo se jedno naroito koje je bilo skriveno u nekom kutku njene svesti u kome je boravilo od dana kada ga je tamo zatvorila. Ta epizoda se nije, kao mnoge druge, pojavila u deliima. Sevnula je sasvim iznenada pred njom, sa svim zapanjujuim pojedinostima... Bilo joj je est godina. Ona i majka boravile su u Miminoj kui, bio je novembar - zar nije uvek bio novembar? - turoban i hladan. Do le su u jednu od svojih retkih poseta baki, ispunjavajui du nost koje je otac uvek bio po teen. I sada je videla Mimi kako sedi u naslonjau blizu vatre to jedva da je zagrevala i gar na re etci. Njeno lice - zlovoljno i tu no, gotovo tragino bilo je bledo od pudera, obrve pedantno i upane, a oi su joj sijale ak i pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz ipkane zavese. Progovorila je; njeni meki, jasno izgovoreni slogovi upijali su buku auto-puta. "Suzana..." Zauv i taj glas iz pro losti, ona stade da oslu kuje. "...imam ne to za tebe." Detetu je srce si lo u pete. "Zahvali se, Suzi", opomenu je majka. Dete uini kako mu je reeno. "Gore je", ree Mimi, "u mojoj spavaoj sobi. Mo e sama otii da ga uzme , zar ne? Umotan je. Nalazi se na dnu visoke komode." "Poi Suzi." Osetila je majinu aku na mi ici kako je gura prema vratima. "Po uri." Pogledala je majku, a onda ponovo Mimi. Ni od jedne nije mogla da oekuje milost; naterae je da se popne tim stepenicama i nikakvo protivljenje ne bi ih moglo smek ati. Izi la je iz sobe i oti la do podno ja stepeni ta. Uzdizalo se pred njom poput kakve planine; a tama na vrhu predstavljala je u as o kome je poku ala da ne razmi lja. Ni u jednoj drugoj kui ne bi oseala toliki strah. Ali ovo je bila Mimina kua; Mimina tama. Krenula je uz stepenice, vrsto se dr ei za ogradu stepeni ta, ubeena da je ne to u asno eka ve na narednom stepeniku. Ipak je stigla do vrha i ni ta je nije pro dralo, pa je nastavila preko odmori ta do bakine spavae sobe. Draperije su bile tek neznatno razmaknute: ono malo svetlosti to je prodiralo izmeu njih imalo je boju starog kamena. Na polici iznad kamina otkucavao je sat, i to mnogo sporije nego njen puls. Na zidu iznad sata nalazio se ovalni portret, fotografija oveka u odelu zakopanom do grla koji je pogledom obuhvatao ceo visoki krevet. A levo od police iznad kamina, s druge strane tepiha koji je prigu ivao njene korake, nalazila se visoka komoda, ak vi e nego duplo vea od nje. U urbano joj je pri la, odluiv i - sada kad se ve na la u sobi - da obavi ono zbog ega je do la i izgubi se pre no to joj kucne poslednji as. Ispru iv i aku, okrenula je ledenu dr ku. Vrata su se malko od krinula. Iznutra ju je zapahnuo miris loptica protiv moljaca, ko ne obue i lavande. Ne obraajui pa nju na haljine koje su visile u senci, ona zavue aku meu kutije i ukrasni papir na dnu visoke komode, u nadi da e napipati poklon. U urbi je gurnula vrata i ona su se irom otvorila - a onda je ne to divljeg pogleda izronilo iz tame i nagnulo se prema njoj. Ona zavri ta. To stade da joj se ruga, vri tei joj u lice. Zatim je potrala prema vratima, spotakla se pri tom o tepih, pa poletela niz stepenice. U hodniku ju je ekala
majka... " ta se dogodilo, Suzi?" Reima to nije umela da opi e. Umesto toga bacila se majci u naruje mada ju je majka i tada prigrlila tek posle trenutka oklevanja - i jecajui stala da moli da je vrati kui. Nije se smirila ni kada je Mimi oti la gore i vratila se s priom o ogledalu na vratima visoke komode. Uskoro potom oti li su iz te kue i, koliko je Suzana mogla sada da se seti, nikada vi e od tada nije u la u Miminu spavau sobu. to se poklona tie, njega vi e niko nikada nije pomenuo. To je bio tek kostur tog seanja, ali bilo je tu jo mnogo ega - mirisa, zvukova, nijansi svetlosti - to je optakalo mesom taj kostur. Taj nemio do ivljaj, koji je upravo iskopala iz seanja, bio je sna niji od raznih sve ijih i prividno znaajnijih dogaaja. U ovom trenutku nije mogla da zazove - a sumnjala je da to vi e nikada nee ni moi - lice deaka kome je podarila svoju nevinost, ali mirisa koji je dopirao iz Mimine visoke komode mogla je da se seti kao da joj je jo u pluima. Seanje je bilo tako udno. A jo udnije je bilo pismo, zbog koga je krenula na ovaj put. Bilo je to prvo pismo koje je primila od bake posle vi e od deset godina. Sama ta injenica bila je dovoljna da napusti atelje i doe ovamo. Na jo veu urbu nagnala ju je sama poruka, ispisana vretenastim neitkim rukopisom na listu hartije za avionska pisma. Po la je iz Londona im je dobila poziv, kao da je pola veka poznavala i volela tu enu koja ga je uputila. Poinjao je sa Suzana. Ne sa Draga ili Najdra a. Ve jednostavno sa: Suzana. Oprosti na rukopisu. Trenutno sam bolesna. Po nekoliko asova oseam slabost, a onda mi je nekoliko asova malo bolje. Ko zna kako u se oseati sutra? Zato ti sada pi em, Suzana, jer se pla im onoga to bi se moglo dogoditi. Hoe li mi doi u posetu, u ovu kuu? Mislim da imamo jedna drugoj mnogo toga da saop timo. Stvari o kojima nisam elela da govorim, ali sada sam primorana da to uinim. Znam da ni ta od ovoga nee shvatiti, ali jasnija ne mogu biti, bar ne u pismu. Za to imam valjane razloge. Molim te, doi. Stvari stoje drugaije no to sam ja pretpostavila. Mo emo porazgovarati, onako kao to je trebalo da razgovaramo jo pre mnogo godina. Voli te Mimi. Pismo je podsealo na jezero usred leta. Na povr ini mirno, ali ispod nje; kakva tama. Stvari stoje drugaije no to sam ja pretpostavila, napisala je Mimi. ta je time htela da ka e? Da se ivot suvi e brzo zavr io i da u svojoj suncem obasjanoj mladosti nije nai la na nagove taj koji bi je upozorio na to kako e smrtnost biti gorka? Pismo je stiglo do nje tek posle nedelju dana usled hirovitosti po tanske slu be. Kada ga je primila, pozvala je Mimi, ali do nje je dopro samo signal da je telefon iskljuen. Ostaviv i nezavr ene upove koje je upravo pravila, spakovala je torbu i krenula put severa. 2. Oti la je pravo do Ulice Tuge, ali na broju osamnaest nikog nije bilo. Ni u broju esnaest niko vi e nije stanovao; tek u narednoj kui jedna rumena ena po imenu Violeta Pamfrej pru ila joj je najpotrebnija obave tenja. Mimi se nekoliko dana ranije razbolela, i sada se nalazila u Seftonskoj op toj bolnici; bila je na samrti. Oni kod kojih je imala kredite, za gas, struju, kuu, kao i desetak snabdevaa hranom i piem, odmah su preduzeli korake da se na neki nain naplate. "Bili su poput le inara", rekla je gospoa Panfrej, "a ona jo nije ni umrla. Sramota. Oti li su tamo i pokupili sve to su mogli da ponesu. Podseam vas da je bila te ka ena. Nadam se da mi ne zamerate to otvoreno govorim,
draga? Ali bila je. Gotovo sve vreme boravila je skrivena u kui. Bila je to prava tvrava. Zato su i ekali, shvatate? da je iznesu iz nje. Jer nikada ne bi uspeli da prodru unutra dok je ona tamo stanovala." Da li su odneli visoku komodu? dokono se zapita Suzana. Zahvaliv i gospoi Pamfrej na pomoi vratila se da baci jo jedan pogled na broj osamnaest - iji je krov bio pokriven debelim slojem ptijeg izmeta kao da se na ao usred line meave - a zatim je oti la do bolnice. 3. Bolniarka je nezainteresovano, ali uspe no iskazala svoje aljenje zbog lo eg stanja pacijenta. "Bojim se da je gospoa La enski te ko bolesna. Jeste li joj vi blizak rod?" "Ja sam joj unuka. Da li ju je jo ko posetio?" "Koliko ja znam nije. To i nema nekog smisla. Imala je te ak udar, gospoice..." "Peri . Suzana Peri ." "Bojim se da je va a baka vei deo vremena u nesvesti." "Shvatam." "Stoga, molim vas, ne oekujte mnogo od posete." Bolniarka je povede niz kratki hodnik do sobe u kojoj je vladala takva ti ina da bi Suzana sigurno ula i peteljku da padne, samo da je bilo cvea. Nisu joj bile nepoznate sobe u kojima se umiralo; majka i otac su joj umrli pre tri godine, u razmaku od est meseci. Prepoznala je miris, i uutkivanje, im je kroila unutra. "Danas se nije budila", primeti bolniarka dok se sklanjala da propusti posetiteljku do Miminog kreveta. Suzanina prva pomisao bila je da je posredi neka neverovatna gre ka. To nije mogla biti Mimi. Ova jadnica je bila suvi e krhka; suvi e bela. Upravo se spremala da stavi primedbu kada je shvatila da je ona pogre ila. Iako je kosa ene u krevetu bila tako retka da joj se kroz nju prosijavala ko a na glavi, a ko a lica mlohavo ogrnuta preko lobanje poput mokrog muslina, ipak je to bila Mimi. Nemona; pasivna usled lo eg rada ivaca i mi ia; ali ipak je to bila Mimi. Suzani navr e suze na oi dok je gledala baku umotanu poput deteta; san u koji je utonula nije predstavljao pripremu za novi dan ve pripremu za beskrajnu no. Ta je ena bila tako uljiva, tako odluna. Sada je zauvek izgubila tu snagu. "Da vas malo ostavim s njom nasamo?" upita bolniarka, i ne saekav i odgovor, izie iz sobe. Suzana prinese aku oima kako bi zadr ala suze. Kada je ponovo progledala, stariini kapci izbrazdani plavim venama zatrepta e. Na trenutak je izgledalo da su se Mimine oi usredsredile na neku taku iza Suzane. Zatim joj se pogled izo trio; kada je prona ao Suzanu bio je isto onako iznuujui kakvog ga se i seala. Mimi otvori usta. Usne su joj bile ispucale od groznice. Pree jezikom preko njih, ali ne uspe da ih ovla i. Potpuno obeshrabrena, Suzana prie krevetu. "Zdravo", izusti ona ne no. "To sam ja. Suzana." Stariine oi zarobi e Suzanin pogled. Znam ko si, govorile su. " eli li vode?" Jedva primetna bora pojavi se na Miminoj obrvi. "Vode?" ponovi Suzana jo jednom, i ponovo se u znak odgovora pojavi jedva primetna bora. Razumele su se. Suzana nasu malo vode iz plastinog kraga koji se nalazio na stoiu pored kreveta u plastinu a u i prinese a u Miminim usnama. Dok je to radila starica tek neznatno podi e aku sa naboranog ar ava i dodirnu njome Suzaninu ruku. Dodir je bio lak poput pera, ali je prodrmao Suzanu tako sna no da umalo nije ispustila a u. Mimino disanje iznenada postade neravnomerno, kapci poe e da joj podrhtavaju, a usta da se krive u poku aju da oblikuje neku re. Oi joj
razoarano sevnu e, a iz grla joj dopre samo krkljanje. "U redu je", ree Suzana. Pogled oiju na licu poput pergamenta odbi tu otrcanu frazu. Ne, reko e oi, nije u redu, daleko je od toga da bude u redu. Smrt kuca na vrata, a ja ne mogu ni da iska em ono to oseam. "O emu je re?" pro aputa Suzana nagnuv i se bli e jastuku. Stariini prsti i dalje su treperili na njenoj ruci. Oseala je marce od tog dodira, u stomaku joj se kuvalo. "Kako mogu da ti pomognem?" upita ona. Bilo je to neodreeno pitanje, ali tapkala je u mraku. Mimi na trenutak zatrepta oima i zatvori ih, a bora se produbi. Oigledno je odustala od poku aja da oblikuje rei. Mo da se sasvim predala. A onda, tako iznenada da je Suzana vrisnula, prsti koju su joj poivali na ruci obavi e se oko njenog zglavka. Stisak se pojaavao dok nije osetila bol. Mogla se osloboditi, ali nije imala vremena. Glavu joj ispuni tanani splet mirisa; pra ine, ukrasnog papira i lavande. Razume se, visoka komoda; bio je to miris visoke komode. A to je prepoznavanje ne to potvrdilo: Mimi je na neki nain uspela da prodre u Suzanin mozak i u njega smesti taj miris. Na trenutak je obuze panika - ono ivotinjsko u njoj odupiralo se ovom porazu samostalnosti njenog uma. A zatim panika ustuknu pred vizijom. Kakvom, u to nije bila sigurna. U pitanju je bilo nekakvo ustrojstvo, crte koji se stalno iznova rastakao i preoblikovao. Mo da je taj crte bio u boji, ali ona je bila tako slaba da nije mogla biti sigurna; isto tako nerazgovetni bili su i oblici koji su sainjavali taj kaleidoskop. Kao to je dozvala miris, dozvala je i ovo. Iako se njen razum protivio, Suzana nije u to sumnjala. Ta je slika na neki nain bila starici od ivotne va nosti. Zbog toga je koristila poslednje ostatke volje kako bi sa Suzanom podelila prizor iz svog uma. Ali nije joj se pru ila prilika da istra i tu viziju. Iza njenih lea zau se glas bolniarke: "Oh, moj bo e." Taj glas prekinu Miminu aroliju, a ustrojstva se raspr i e u oluju od latica, i nestado e. Suzana je ostala da zuri u Mimino lice, a pogledi im se jo na trenutak prikova e jedan za drugi, pre no to je starica izgubila svaku kontrolu nad svojim izmuenim telom. Pustila je Suzanin zglavak, a pogled je poeo groteskno da joj luta tamo amo; tamna pljuvaka potee joj sa ugla usana. "Bie bolje da saekate napolju", ree bolniarka, pri av i da pritisne pozivno dugme koje se nalazilo pored kreveta. Suzana natra ke krenu prema vratima, uznemirena krkljajuim zvucima koje je njena baka ispu tala. Pojavi se i druga bolniarka. "Pozovi doktora aija", ree prva. A zatim se ponovo obrati Suzani. "Molim vas, budite ljubazni i saekajte napolju!" Suzana je poslu a: tamo unutra ionako ni ta nije mogla da uini izuzev da smeta strunjacima. U hodniku je bilo ivo; morala je da se udalji dvadeset jardi od Mimine sobe pre no to je prona la mesto gde je mogla da se pribere. Misli su joj podseale na slepe trkae; divlje su hitale tamo amo, ali nikuda nisu stizale. Po ko zna koji put, seanje ju je vratilo u Miminu sobu u Ulici Tuge, kada se visoka komoda nadnosila nad njom poput kakvog duha koji se pribli avao. ta je to baka elela da joj ka e pomou mirisa lavande? i kako je uspela da uspostavi misaonu vezu s njom? Da li je to bilo ne to to je oduvek umela? Ako je to bio sluaj, koje je jo moi posedovala? "Jeste li vi Suzana Peri ?" To je konano bilo pitanje na koje je umela da odgovori. "Da." "Ja sam doktor ai." Lice pred njom bilo je okruglo poput keksa i isto tako bljutavo. "Va a baka, gospoa La enski..." "Da?" "...do lo je do ozbiljnog pogor anja njenog stanja. Jeste li joj vi jedina roaka?" "Jedina u ovoj zemlji. Moji majka i otac su mrtvi. Ima i sina. U Kanadi."
ete li da stupite s njim u vezu?" njegov broj telefona... ali mogu da nabavim." bi ga trebalo obavestiti", primeti ai. se Suzana. " ta da mu ...? Mislim, mo ete li mi rei koliko e jo po iveti?" Doktor uzdahnu."Ko to zna", ree. "Kada su je doveli mislio sam da nee pre iveti no. Ali pre ivela je. Kao i narednu. Nastavila je i dalje. Njena ilavost je odista zadivljujua." On zastade, i pogleda Suzanu pravo u oi. "Ubeen sam da je vas ekala." "Mene?" "Da. Va e ime je jedina suvisla re koju je izgovarala od kada je ovde. Mislim da ne bi dozvolila da umre dok vi ne doete." "Razumem", odvrati Suzana. "Mora da ste joj veoma va ni", dodade on. "Dobro je da ste je videli. Znate, toliko starih ovde umire za koje kao da nikoga nije briga. Gde ete odsesti?" "Nisam stigla da razmislim o tome. Predpostavljam u nekom hotelu." "Trebalo bi da nam ostavite broj kako bismo mogli da stupimo s vama u vezu, ako se uka e potreba." "Razume se." Rekav i to, on klimnu i ostavi je njenim u urbanim mislima. One su i te kako obratile pa nju na ovaj razgovor. Mimi La inski je nije volela, kao to je to doktor tvrdio; kako je i mogla? Ona nije ni ta znala o tome kako je rasla njena unuka; one su jedna za drugu bile poput zatvorenih knjiga. Pa ipak je ne to u onome to je ai rekao zazvualo istinito. Mo da je ona odista ekala, bijui stra nu bitku, da ker njene keri stigne do njenog uzglavlja. Ali za to? Da bi dr ala Suzanu za ruku i potro ila poslednje trake energije darujui joj deli neke tapiserije? Bio je to lep poklon, ali on je ili posedovao suvi e veliko ili nikakvo znaenje. Za Suzanu su oba ta znaenja predstavljala nepoznanicu. Vratila se u sobu broj pet. Bolniarka je de urala, a starica je i dalje, nepomina poput kamena, poivala na jastuku. Sklopljenih oiju, ruku ispru enih pored tela. Suzana se zagleda u to ponovo omlohavelo lice. Zatim uze Miminu aku u svoju i zadr a je nekoliko trenutaka, stisnu je, i ode. Odluila je da se vrati u Ulicu Tuge, i proveri hoe li boravak u toj kui probuditi jo koje seanje. Utro ila je toliko vremena u nastojanju da zaboravi detinjstvo, sme tajui ga tamo odakle nije moglo da utie na la nu, te ko steenu zrelost. A sada, kada su kutije bile zapeaene, na ta je nai la? Na tajnu koja je prkosila njenoj odrasloj linosti i, ulagujui joj se, bacila je nazad u pro lost, u potragu za re enjem. Setila se lica iz ogledala u visokoj komodi koje ju je nateralo da se jecajui stu ti nazad niz stepenice. Da li ono jo tamo eka? I da li je to lice jo njeno? 6. LUDI MUNI 1. Kal je bio upla en kao nikada do tada u ivotu. Sedeo je u svojoj sobi iza zakljuanih vrata i tresao se. Drhtavica je poela nekoliko minuta posle dotinih dogaaja u Ulici Tuge, pre gotovo dvadeset etiri sata, i od tada nije pokazivala nikakve znake skorog prestanka. U izvesnim trenutcima ake su mu toliko podrhtavale da je jedva uspevao da dr i a u sa viskijem s kojom se dru io cele te besane noi, a u drugim, pak, nezadr ivo su mu cvokotali zubi. Drhtanje se, meutim, uglavnom zadr avalo unutra, i nije izbijalo napolje. Kao da su mu golubovi nekako dospeli u stomak te lepeu krilima po njegovim unutra njim organima. A sve zbog toga to je video ne to predivno, i duboko u sebi oseao da mu
"Mo "Nemam kod sebe "Mislim da "Da, svakako", slo i
ivot nikada nee biti isti. Kako bi i mogao? Popeo se do neba i bacio pogled na tajno mesto koje je ekao da pronae jo od detinjstva. Oduvek je bio usamljeno dete, koliko po sopstvenom izboru toliko i zbog okolnosti, najsreniji kada je mogao da pusti ma ti na volju. Nije mu mnogo trebalo da krene na neko takvo putovanje. Priseajui se sada tog vremena, inilo mu se da je polovinu kolovanja proveo zurei kroz prozor, ponesen nekim stihom ije mu znaenje nije bilo ba sasvim jasno, ili pesmom iz udaljene uionice, u jedan jasniji i udaljeniji svet od ovoga koji je poznavao. Svet ije su mirise do njegovih nozdrva donosili tajanstveno topli vetrovi u prohladnom decembru; ija su mu stvorenja ponekad nou iskazivala po tovanje u podno ju kreveta i sa ijim je narodima u snu kovao zavere. Ali bez obzira na to to mu je mesto bilo toliko blisko, to mu je tamo bilo udobno, njegova priroda i polo aj ostali su neuhvatljivi, i mada je proitao sve knjige koje je mogao da pronae to su obeavale neku retku oblast, uvek je na kraju bio razoaran. Ta detinja kraljevstva uvek su bila suvi e savr ena; u njima su tekli samo med i mleko. Znao je da istinita zemlja iz bajki nije takva. U njoj je bilo isto onoliko senke koliko i sunca i njena udesa mogla su se razotkriti samo kada je domi ljatost bila na izdisaju, a pamet pucala. To je bio razlog zbog koga je sada drhtao, jer upravo se tako oseao. Poput oveka ija glava samo to se nije raspolutila. 2. Probudio se rano, si ao i spremio sebi sendvi sa pr enim jajetom i unkom, a zatim je zaseo nad ostatcima svoje pro drljivosti i ostao tako dok nije uo oca kako se gore muva. Brzo je pozvao preduzee i obavestio Vilkoksa da je bolestan i da danas nee doi na posao. Isto je kazao i Brendanu - koji se upravo prao, iza zakljuanih vrata, tako da nije mogao videti pepeljasto, umorno lice svoga sina. Po to je to obavio, vratio se u svoju sobu i seo na krevet da iznova razmotri dogaaje iz Ulice Tuge, nadajui se da bi danas mo da mogao razjasniti prirodu juera njih tajni. To mu nije mnogo pomoglo. S koje god strane da je prilazio dogaajima oni su se opirali racionalnom obja njenju i on je ostajao sa istim o trim seanjem na do ivljeno iskustvo i gotovo bolnom udnjom koja ga je pratila. Sve to je oduvek eleo nalazilo se u toj zemlji; znao je to. Sve ono u ta su ga uili da ne veruje - sva uda, sve ve tine, sve one plave senke i duhovi slatka daha. Sve ono to je znao golub, sve to je vetar znao, sve to je oveanstvo dr alo u aci a sada zaboravilo, sve je to ekalo na tom mestu. On ga je video vlastitim oima. I od toga verovatno si ao s uma. Kako je drugaije mogao da objasni jedno tako ivo i slo eno privienje? Ne, on je si ao s uma. A za to da ne? Ludilo mu je bilo u krvi. Otac njegovog oca, Ludi Muni, skonao je potpuno lud. Bio je pesnik, prema Brendanovom tvrenju, mada se u Ulici Koija nisu smele pominjati prie iz njegova ivota i vremena. Prestani s glupostima, uvek je govorila Elena, kad god bi ga Brendan pomenuo, mada Kal nikada nije uspeo da dokui da li se taj tabu odnosio na pesni tvo, delirijum ili Irce. ta god da je bilo u pitanju, bila je to naredba koju je njegov otac esto kr io im bi mu ena okrenula lea, jer Brendan je voleo Ludog Munija i njegove stihove. Kal je ak neke i nauio na oevom kolenu. A evo on sada nastavlja tu porodinu tradiciju: ima privienja i lije suze u svoj viski. Pitanje je glasilo: rei ili ne rei. Govoriti o onome to je video i otrpeti podsmeh i poglede ispod oka, ili uvati to za sebe. Jedan njegov deo stra no je udeo da progovori, da sve saspe nekome u lice (pa makar to bio i Brendan), da bi video ta drugi misle o tome. Ali drugi njegov deo je upozoravao: uti, budi oprezan. Zemlja iz bajke ne pokazuje se onima koji brbljaju o njoj, ve samo onima koji umeju da ute i ekaju. Stoga je i on tako postupio. Sedeo je, drhtao i ekao. 3.
Zemlja iz bajke nije iskrsla pred njim, ali zato se tu stvorila D eraldina koja nije bila raspolo ena da teto i ludaka. Kal zau njen glas dole u hodniku; uo je Brendana kako joj saop tava da je Kal bolestan i da ne eli da ga iko uznemirava, a zatim je uo nju kako ka e Brendanu da namerava da vidi Kala bez obzira na to da li je bolestan ili ne; u narednom trenutku ve je bila na vratima. "Kale?" Uhvatila je za kvaku, utvrdila da su vrata zakljuana i stala da kuca. "Kale? To sam ja. Probudi se." On poe ne to nerazumljivo da mrmlja, a na ruku mu je i lo to to je bio dobro natopljen viskijem. "Ko je?" upita on. "Za to su vrata zakljuana? Ja sam. D eraldina." "Ne oseam se ba dobro." "Pusti me unutra, Kale." Znao je da se sa njom ne vredi raspravljati kada je bila ovako raspolo ena. On otetura do vrata i okrenu klju. "U asno izgleda ", ree ona, a glas joj postade bla i im ga je ugledala." ta ti je?" "Sve je u redu", pobuni se on. "Stvarno. Do iveo sam slom i to je sve." "Za to me nisi pozvao? Sino je trebalo da doe na probu venanja. Zar si zaboravio?" Naredne subote D eraldinina starija sestra Tereza trebalo je da se uda za ljubav svog ivota, jednog dobrog katolika ija se plodnost te ko mogla dovesti u pitanje: njegova ljubljena bila je u etvrtom mesecu trudnoe. Meutim, niko nije smatrao da njen naduveni stomak treba da pomuti predstojee slavlje: venanje je trebalo da bude velianstveno. Kal, koji je bio D eraldinin pratilac ve dve godine, trebalo je da bude poasni gost, jer svi su se nadali da e on sledei izmeniti sveanu zakletvu sa jednom od etiri keri Normana Kilavela. Nema sumnje da je na njegov izostanak sa probe gledano kao na kakvu manju jeres. "Podsetila sam te, Kale", ree D eraldina. "Zna koliko mi je to va no." "Ne to mi se dogodilo", odvrati on. "Pao sam sa zida." Pogledala ga je s nevericom. " ta si tra io na zidu?" upita ga ona, kao da je to sasvim neprilino za njegove godine. On joj ukratko ispria o bekstvu 33 i poteri do Ulice Tuge. Bila je to, razume se, skraena verzija dogaaja. ilim i ono to je u njemu video uop te nije pomenuo. "Jesi li prona ao pticu?" upita ona po to je zavr io sa prepriavanjem potere. "Na neki nain jesam", odvrati on. U stvari, kada je stigao u Ulicu Koija, Brandan ga je obavestio da se 33 vratio u golubarnik kasno popodne i da se nalazio pored svoje pegave enice. To je ispriao D eraldni. "Znai, propustio si probu tra ei goluba koji se i onako sam vratio kui?" upita ona. On klimnu. "Poznato ti je koliko tata voli svoje ptice", primeti on. Pominjanje Brendana jo vi e smek a D eraldinu; ona i Kalov otac bili su veliki prijatelji od prvog trenutka kada ih je Kal upoznao. "Ona je pravi biser", rekao mu je otac, "dr i se nje, jer ako ne bude ve e se nai neko drugi." Elen nije u to bila ba ubeena. Uvek je bila hladna prema D eraldini, a Brendan ju je onda samo jo vi e hvalio. Osmehnula se ne no i popustljivo. Iako Kal u prvi mah nije hteo da je pusti unutra i dopusti joj da mu pokvari sanjarenje, odjednom joj je bio zahvalan na dru tvu. ak mu je i drhtavica malo popustila. "Zagu ljivo je ovde", ree ona. "Potreban ti je sve vazduh. Za to ne otvori prozor?" On je poslu a. Kada se okrenuo ona je ve sedela prekr enih nogu na krevetu, leima oslonjena o kola slika na zidu koje je zalepio jo u mladosti,
a koje njegovi roditelji nisu uklonili. D eraldina ga je zvala Zid Plaa; uvek bi je iznova uznemirila ta parada filmskih zvezda i oblaka u obliku peurki, politiara i svinja. "Haljina je divna", primeti ona. On je trenutak mozgao o toj primedbi, ali um mu je jo bio usporen. "Terezina haljina", ona po uri da doda. "Oh." "Doi i sedi, Kale." On se protegnu pored prozora. Vazduh je bio miomirisan i ist. Podsetio ga je na... " ta nije u redu?" upita ona. Rei su mu bile na vrh jezika. " eleo je da ka e Video sam zemlju iz bajki. To je uglavnom bilo to. Ostalo - okolnosti, opis - te pojedinosti predstavljale su sitnice. Tih pet rei bilo je u osnovi lako izgovoriti, zar ne? Video sam zemlju iz bajki. I ako je postojao iko u njegovom ivotu pred kim je trebalo da ih izgovori, onda je to bila ova ena. "Ka i mi, Kale", poe ona. "Jesi li bolestan?" On odmahnu glavom. "Video sam...", zausti on. Ona se krajnje zbunjeno zagledala u njega. " ta?" upita ona. " ta si to video?" "Video sam...", poe on ponovo, i ponovo zamuca. Njegov jezik odbijao je da poslu a uputstva koja mu je on izdavao; rei mu jednostavno nisu navirale. On skrenu pogled s njenog lica na Zid Plaa. "Slike...", izusti on konano, "...predstavljaju trn u oku." Obuze ga udna euforija jer umalo nije sve rekao, i zato to je uspeo da se povue. Onaj njegov deo koji je eleo da sauva u tajnosti ono to je video izvojevao je u tom trenutku pobedu, a mo da i rat. Nee joj rei. Niti sada, niti ikada. Osetio je veliko olak anje kada je doneo tu odluku. Ja sam Ludi Muni, mislio je u sebi. To i nije bilo tako lo e. "Ve bolje izgleda ", primeti ona. "Mora da je od sve eg vazduha." 4. emu ga je mogao poduiti ludi pesnik, sada kada su bili drugovi u du i? ta bi Ludi Muni uinio da se na ao na Kalovom mestu? Odgovor je glasio, upustio bi se u svaku igru, a onda, kada bi mu svet okrenuo lea, dao bi se u potragu, i tragao bi za mestom koje je video sve dok ga ne bi prona ao, ne obraajui pa nju na to da li pri tom priziva delirijum. Prona ao bi svoj san, vrsto se uhvatio za njega i nikada ga ne bi pustio. Jo su malo porazgovarali, a onda D eraldina ree da mora da ide. Tog je poslepodneva morala da obavi jo neke pripreme za venanje. "I da vi e nisi jurcao za golubovima", ree ona Kalu. " elim da te vidim tamo u subotu." Zatim ga zagrli. "Suvi e si mr av", dodade ona. "Morau da te ugojim." Oekuje da je poljubi , pro aputa mu ludi pesnik u uvo; uini dami uslugu. Ne elimo da pomisli kako si izgubio zanimanje za parenje, samo zato to si stigao na pola puta do neba, i vratio se. Poljubi je i ka i ne to ljupko. Poljubac nije bio problem, mada se Kal pla io da e ona primetiti kako mu neko apue ta treba da radi. Veoma strasno mu je odgovorila na njegov la ni poljubac, priviv i se vrsto svojim toplim telom uz njegovo. Odlino, javi se pesnik, a sada smisli ne to zavodljivo da joj ka e , i sretnu je po alji kui. Tu Kala napusti samouverenost. Nije umeo da laska, nikako to nije umeo. "Vidimo se u subotu", bilo je jedino to je uspeo da izusti. Izgleda da je njoj i to bilo dovoljno. Ponovo ga je poljubila i oti la. Posmatrao ju je kroz prozor, brojei njene korake dok nije zamakla za ugao. A onda, kada mu je draga nestala s vidika, on krenu u potragu za udnjom svoga srca.
Drugi deo: ROENJA, SMRTI I VENANJA "Gvozdeni jezik ponoi otkucao je dvanaest; ljubavnici u krevet; vilinski je as". Vilijem ekspir, San letnje noi
1. ODELO OD SVETLOSTI 1. Iza av i napolje Kal se suoio sa vla nim i ustajalim danom. Nee jo dugo potrajati, a leto e ustuknuti pred jeseni. ak je i povetarac delovao umorno, to je bilo zarazno. Dok je stigao nadomak Ulice Tuge, stopala su mu se nadula u cipelama, a mozak u lobanji. A kao dodatak svemu tome nije nikako uspevao da pronae tu prokletu ulicu. Prethodnog dana je stigao do kue pratei pogledom ptice, a ne put kojim je i ao, tako da je tek okvirno znao gde se ulica nalazi. Po to mu je bilo sasvim jasno da bi tako mogao da luta i nekoliko asova, a da ne pronae dotinu ulicu, on poku a da se raspita kod opora estogodi njaka, koji su se igrali rata na uglu jedne ulice. S puno samopouzdanja poslali su ga u pogre nom pravcu. Bez obzira na to da li su to uinili iz neznanja ili zlobe, pokazalo se da su ga netano uputili, te je nastavio da luta unaokolo pravei sve beznade nije krugove, oseajui da ga obuzima sve vee razoarenje. Ako se i nadao da e ga neko esto ulo, nekakav instinkt, odvesti pravo do oblasti iz njegovih snova - to je oito izostalo. I tako je sasvim sluajno, istom sreom, konano dospeo na ugao Ulice Tuge i do kue koja je nekada pripadala Mimi La enskoj. 2. Suzana je vei deo prepodneva provela poku avajui da obavi ono to je obeala doktoru aiu: da pronae ujaka arlija u Torontu. Bio je to obeshrabrujui posao. Prvo zato to je mali hotel koji je prona la prethodne veeri mogao da se pohvali samo jednim javnim telefonom, a i ostali gosti su eleli njime da se poslu e. A onda, morala je da pozove nekoliko porodinih prijatelja dok nije prona la jednog koji je znao arlijev broj telefona, i na to je utro ila najvei deo prepodneva. Kada je, negde oko jedan sat, konano stupila s njim u vezu, Mimin jedini sin primio je vest bez trunke iznenaenja. Nije ni pomenuo da e napustiti posao i po uriti da se nae uz majino uzglavlje; jedino ju je utivo zamolio da ga ponovo pozove kada bude 'ne to novo'. to je verovatno znailo, da ne oekuje njen ponovni poziv dok ne bude trebalo da po alje venac. Toliko o odanosti sinova. Po to je obavila taj razgovor, pozvala je bolnicu. Stanje pacijentkinje nije se promenilo. Dr i se, glasila je slu bena bolniarska fraza. to u Suzaninom umu zazva neobinu sliku - Mimi planinarka, priljubljena uz lice litice. Iskoristila je priliku da se raspita o linim stvarima svoje bake, te joj je reeno da je dopremljena u bolnicu bez iega, samo u spavaici. Najverovatnije su le inari koje je pomenula gospoa Pamfrej do sada ve iz kue odneli sve to je bilo iole vredno - ukljuujui i visoku komodu - ali je ipak odluila da svrati, i mo da spasi bilo ta to bi malo ulep alo Mimine poslednje asove. Prona la je jedan mali italijanski restoran blizu hotela, ruala, a zatim se odvezla u Ulicu Tuge. 3. Radnici su pritvorili vrata stra njeg dvori ta, ali ih nisu i zakljuali. Kal ih otvori i ue u dvori te. Ako je oekivao neko otkrovenje, mora da je bio razoaran. Tamo nije bilo nieg neobinog. Samo sasu en korov i d ikljao izmeu ploa i gomila stvari
koje su ona trojica odbacili kao bezvredne. ak su i senke koje su mogle da kriju izvesnu silu, bile blede i nimalo tajanstvene. Stojei nasred dvori ta - tamo gde su se razotkrile sve one tajne koje su mu pomutile razum - prvi put je posumnjao, stvarno posumnjao, da se i ta od toga dogodilo prethodnog dana. Mo da e pronai ne to u kui, pomisli on; neki nasukani ostatak za koji bi se mogao uhvatiti i koji bi mu pomogao da ispliva iz ove reke sumnji. Pre ao je preko tla po kome je ilim bio rasprostrt i stigao do stra njih vrata kue. Radnici su ih ostavili otkljuana; ili su neki divljaci provalili unutra. Kako god, bila su napola otvorena. On ue. Bar su senke unutra bile tamnije; moglo se odigrati ne to bajkovito. Saekao je da mu se oi priviknu na tamu. Zar je stvarno pro lo samo dvadeset etiri asa od kada je bio ovde, razmi ljao je, dok je izo travajui vid razgledao mranu unutra njost; jo jue je u ao u ovu kuu mislei samo na to kako da uhvati izgubljenu pticu! A danas je toliko toga trebalo da pronae. Lutao je unaokolo dok nije stigao do hodnika, posvuda tragajui za nekim odjekom onoga to je do iveo prethodnog dana. Sa svakim preenim korakom nade su mu postajale sve slabije. Senke su bile tu, ali napu tene. Mesto je bilo li eno uda. Ona su nestala zajedno sa ilimom. Zaustavio se na pola stepeni ta? Kakva korist od daljnjeg traganja? Oigledno je propustio svoju ansu. Ako je eleo ponovo da pronae viziju koju je na trenutak ugledao, a potom izgubio, morae da je potra i na nekom drugom mestu. Nastavio je da se penje iz iste tvrdoglavosti - tu je osobinu nasledio od Elene. Vazduh na vrhu stepeni ta bio je tako te ak da je jedva disao. To i injenica da se danas oseao kao uljez - kao neko ko nije dobrodo ao u ovoj grobnici - uticali su na njegovu elju da nae potvrdu za svoje ubeenje kako ovo mesto ne poseduje nikakvu magiju koju bi mu moglo prikazati, a zatim da se izgubi. Dok je prilazio vratima prednje spavae sobe ne to se iza njega pomeri. On se okrenu. Radnici su dovukli na gomilu nekoliko komada name taja na vrhu stepeni ta, a zatim verovatno utvrdili da nisu vredni daljnjeg prolivanja znoja i tu ih ostavili. Jednu komodu sa ladicama, nekoliko stolica i stolova. Zvuk je dopro od nekud iza tog name taja. Zatim se zauo ponovo. Dok je oslu kivao, zami ljao je pacove. Zvuk je nagove tavao nekoliko ivotinja koje tapkaju unaokolo. ivi i pusti druge da ive, pomisli on: nije od njih imao vi e prava da bude ovde. Mo da ak i manje. U ovoj su kui verovatno ivela ve mnoga pacovska pokolenja. On se smesta vrati na posao zbog koga je do ao, gurnu vrata i ue u prednju sobu. Prozori su bili prljavi, a ustajale ipkane zavese spreavale i ono malo svetlosti koja je kroz njih dopirala u sobu. Na golim daskama ugledao je prevrnutu stolicu i tri neobine cipele ostavljene na polici iznad kamina u udnom rasporedu. Inae je bila prazna. Ostao je da stoji nekoliko minuta, a onda, zauv i smeh na ulici, ode do prozora i povue zavesu u stranu kako bi se uverio da je dobro uo. Ali pre no to je otkrio izvor smeha okanio se traganja. I pre no to su mu ula to potvrdila, stomak mu je nagovestio da je neko u ao u sobu. Pustio je zavesu iz ruke i osvrnuo se. U polumraku sobe pridru io mu se neki pleati mu karac u poznim srednjim godinama, suvi e dobro odeven za ovo mesto. Tkanina njegovog sivog sakoa prelivala se gotovo u svim duginim bojama. Ali jo je vi e privlaio pogled njegov osmeh. Uve bani osmeh, osmeh glumca ili sve tenika. Kakav god da je bio, njegov izraz lica odavao je oveka u potrazi za obraenicima. "Mogu li vam pomoi?" upita on. Glas mu je bio zvonak i topao, ali njegovo iznenadno pojavljivanje sledilo je Kala. "Vi meni da pomognete?" odvrati on pitanjem i zatetura se. "Da niste mo da zainteresovani za kupovinu?" nastavi ovek. "Kupovinu? Ne...samo sam...onako...razgledao." "Dobra je to kua", primeti stranac, a osmeh mu nije silazio s lica. "Razumete li se u kue?" I ovo pitanje postavljeno je kao i prethodna, bez
imalo ironije ili zlobe. Po to Kal nije odgovorio, ovek ree: "Ja sam prodavac. Ime mi je edvel." On izvue debelu aku iz rukavice od telee ko e. "A vama?" "Kal Muni. To jest, Kalhun." U vazduhu se na la ispru ena gola aka. Kal napravi dva koraka prema oveku - za itava etiri ina nadvisivao je Kala i njegovih pet stopa i jedanaest ina - i rukova se s njim. ovekov hladni dlan opomenu Kala da se znoji kao svinja. Kada su se rukovali, prijatelj edvel raskopa sako i ra iri ga, kako bi izvukao nalivpero iz unutra njeg d epa. Taj usputan pokret na trenutak otkri podstavu prodavevog kaputa, i nekom igrom svetlosti Kalu se uini da ona sija, kao da je tkanina od vlakana koja se pona aju poput ogledala. edvel primeti Kalov izraz lica. GLas mu je bio lak poput pera kada je upitao: "Vidi li bilo ta to ti se dopada?" Kal nije verovao tom oveku. Da li je postao sumnjiav zbog osmeha ili rukavica od telee ko e? ta god da je bilo u pitanju, eleo je da provede u dru tvu s tim ovekom to je mogue manje vremena. Ali bilo je neeg u tom sakou. Neeg to je uhvatilo svetlost, i nateralo Kalovo srce malo br e da udara. "Molim te...", nagovarao ga je edvel. "Pogledaj." Ponovo prinese aku sakou i otvori ga. "Reci mi...", preo je, "... ima li u njemu ieg to ti se dopada." Sada je do kraja otvorio sako i otkrio podstavu. Da, Kal je bio u pravu. Sijala je. "Ja sam, kao to ve rekoh, trgovac", obja njavao je edvel. "Moje zlatno pravilo je da uvek sa sobom nosim po nekoliko uzoraka svoje robe." Robe. Kal je oblikovao tu re u glavi, oiju i dalje prikovanih za unutra njost sakoa. Kakva je to samo re bila: roba. A tamo, u podstavi sakoa, gotovo da je mogao videti kako se ta re ovaplouje. Nije li ono bio nakit, to je tamo sijao? Ve taki dragulji iji je sjaj zaslepljivao onako kako to samo la no drago kamenje mo e. On zakilji, poku avajui da izvue neki smisao iz onoga to je video, dok je Prodavac nastavljao da ga ubeuje: "Samo mi reci ta bi eleo i to e biti tvoje. Otvoreniji ne mogu biti, zar ne? Naoit mladi poput tebe trebalo bi da ume da izabere. Svet je tvoja ostriga. Vidim to. Otvorena pred tobom. Uzmi ta god eli . Slobodno, besplatno, bez nadoknade. Samo mi reci ta vidi tu unutra, i u sledeem trenutku nai e ti se u rukama..." Ne to u Kalu je govorilo Odvrati pogled; ni ta nije besplatno. Sve ima svoju cenu. Ali toliko je bio zaslepljen tajnama u naborima sakoa da sada nije mogao da odvrati pogled makar mu i ivot od toga zavisio. "...reci mi...", ree Prodavac, "... ta vidi ..." Ah, to je bilo pravo pitanje... "...i tvoje je." Ugledao je izgubljena blaga, stvari koje su mu nekada prirasle za srce, jer je mislio da nee, ako ih bude posedovao, nikada po eleti ni ta drugo. Uglavnom su to bile bezvredne sitnice, ali pojedine su u njemu probudile stare udnje. Rentgenske naoari iz oglasa na poleini nekog stripa (moi e da vidi kroz zidove! Ostavi utisak na prijatelje!) ali koje nikada nije bio u mogunosti da kupi. A evo ih sada tu, plastina soiva im se svetlucaju, a on se sea onih oktobarskih noi koje je probdeo mozgajui kako rade. A ta je to pored njih? Jo jedan feti iz detinjstva. Fotografije ene odevene jedino u cipele sa visokim potpeticama i lja tei triko, koja posmatrau nudi svoje prevelike grudi. Deak koji je stanovao dve kue od Kalove imao je tu fotografiju koju je, kako je tvrdio, ukrao iz strievog novanika, a Kal ju je toliko eleo da je mislio da e umreti od e nje. Sada je visila, ta uspomena sa magareim uvetom, u svetlucavoj plimi edvelovog sakoa, i ekala da je on zatra i. Ali tek to se pojavila i ona je izbledela, a smenile su je nove nagrade
koje su ga dovodile u isku enje. " ta vidi , prijatelju?" Kljueve kola za kojima je udeo. Goluba pobednika nebrojenih trka, na kome je toliko zavideo vlasniku da bi ga bez gri e savesti ugrabio... "...samo mi reci ta vidi . Zatra i i tvoje je..." Bilo je toliko toga. Mno tvo sitnica za koje je mislio... jedan sat, jedan dan... da su sto er oko koga se vrti njegov svet; sve su one sada visile tu u udovi noj podstavi Prodavevog kaputa. Ali bile su prolazne. Pojavljivale su se da bi odmah potom ponovo isparile. Postojalo je tamo jo ne to to je spreavalo te beskorisne stvari da mu na du e vreme zaokupe pa nju. ta je to bilo, jo nije mogao da dokui. Nejasno je bio svestan toga da mu se edvel ponovo obraa, i da se ton Prodavevog glasa izmenio. Kao da je bio zbunjen, pomalo ozlojeen. "Samo reci, prijatelju... za to mi ne ka e ta eli ?" "Ne mogu to... ba dobro... da vidim." "Potrudi se. Usredsredi se." Kal poku a. Slike su se reale, ali sve su to manje vi e bile neva ne stvari. Ono glavno ga je izbegavalo. "Ne poku ava ", ukori ga Prodavac. "Ako ovek ne to stvarno eli onda mora samo na to da se usredsredi. Treba da bude siguran u to ta hoe." Kal je shvatao mudrost tih rei, pa je udvostruio napore. Za njega je postao izazov da zaviri iza la nog sjaja i sagleda pravo bogatstvo koje se tamo nalazilo. Ovo usredsreivanje pratilo je neobino oseanje; nemir u grudima i grlu, kao da se neki njegov deo priprema da ga napusti, izie kroz pogled. Nestane u sakou. Na potiljku, tamo gde mu se lobanja zavr avala i poinjala kima, zau se upozoravajue mrmljanje. Ali on se ve suvi e predao da bi se usprotivio. ta god da je podstava sadr ala, ona ga je izazivala, ne otkrivajui se do kraja. Zurio je i zurio, opirui se njenim ukrasima dok mu nije znoj potekao sa slepoonica. edvelov laskavi monolog postade samouvereniji. eerna oblanda se raspukla i otpala. Orah ispod nje bio je gorak i taman. "Nastavi...", ree on. "Ne budi tako prokleto slab. Ovde sigurno ima neeg to eli , je li tako? Stra no eli . Nastavi. Ka i mi. Ispljuni to ve jednom. Kakva korist od odugovlaenja. Ako bude oklevao, propustie ansu." Prizor se konano iskristalisao. "Reci mi ta je to, i tvoje je." Osetio je vetar na licu, i iznenada je ponovo poleteo, a zemlja iz bajki le ala je pred njim. Njene udoline i njeni vrhovi, reke, kule - sve je to bilo izlo eno u podstavi Prodavevog sakoa. Ostao je bez daha nad tim prizorom. edvel je munjevito reagovao. " ta je to?" Kal je bez rei nastavio da zuri. " ta to vidi ?" Kala obuze e zbrkana oseanja. Bio je ushien to vidi tu zemlju, ali i zapla en zbog onog to e mu tra iti da pru i (onim to je ve mo da davao, a da o tome ni ta nije znao) u zamenu za ovo to vidi. edvel mu je eleo zlo, uprkos svim njegovim osmesima i obeanjima. "Ka i mi...", zahtevao je Prodavac. Kal poku a da zadr i odgovor koji mu je navirao na usne. Nije eleo da oda svoju tajnu. "... ta vidi ?" Tom glasu je bilo tako te ko odoleti. eleo je i dalje da uti, ali sve je bio bli i tome da i protiv svoje volje odgovori. "Ja..." (Nemoj rei, upozori ga pesnik), "Vidim..." (Bori se. Oko tebe je zlo.) "Ja... vidim..." "Vidi Fugu." Glas koji je zavr io njegovu reenicu pripadao je nekoj eni. "Jesi li sigurna?" upita edvel. "Nikada nisam bila sigurnija. Pogledaj mu oi."
Kal se oseao glupo i ranjivo, u toj meri hipnotisan prizorima koji su se i dalje reali u podstavi da nije bio u stanju da skrene pogled ka onima koji su razgovarali o njemu. "On zna", ree ena. U njenom glasu nije bilo nimalo topline. Pa ak mo da ni ljudskosti. "Znai da si bila u pravu", primeti edvel. "Nalazio se ovde." "Razume se da jeste." "Dobro", ree edvel, i bez okoli enja zatvori sako. Na Kala je to delovalo pogubno. Po to mu je svet - Fuga - kako ga je ona nazvala - tako iznenada oduzet oseao se slabim poput deteta. Jedino je jo uspevao da se odr i na nogama. Njegove oi upitno skliznu e u eninom pravcu. Bila je prelepa: to je prvo pomislio. Bila je odevena u tako tamne crvene i purpurne tonove da su izgledali gotovo crni, a tkanina joj je vrsto bila obmotana oko torzoa, tako da je istovremeno odavala utisak device, ija je zrelost zamotana i zapeaena i u inu zapeaivanja erotizovana. Isti paradoks odra avao se i u crtama njenog lica. Ko a joj se sijala kao da je premazana uljem, i uprkos tome to se inilo da je brijala kosu i izbegavala bilo kakvu minku koja bi istakla crte njena lica, s ciljem da prkosi svojoj lepoti, tom se licu nije mogla porei senzualnost. Usta su joj bila upadljivo izvajana; a oi - u jednom trenutku boje ilibara, u drugom zlatne - suvi e reite za oseanja koja je trebalo da prikrivaju. Kakva oseanja, to je Kal mogao tek da nagaa. Nestrpljenje nema sumnje, kao da joj je bilo zlo to je morala ovde da se nalazi, pa se u njoj kovitlao bes ijem ispoljavanju Kal nije uop te eleo da prisustvuje. Zadovoljstvo - najverovatnije vezano za njega - i pomna usredsreenost na njega, kao da mu pogledom prodire sve do kimene mo dine i sprema se da je pomou jedne jedine misli zaledi. Meutim, u njenom glasu nije bilo tih protivrenosti. Bio je delimino hladan i ni ta vi e. "Koliko je pro lo?" upita ga. "Koliko je pro lo od kada si video Fugu?" Nije mogao da izdr i njen pogled du e od trenutka. Pogled mu odluta do police iznad kamina i trouglasto razme tenih cipela. "Ne znam o emu govorite", ree on. "Video si je. Sada si je ponovo ugledao u sakou. Nema svrhe poricati." "Bie bolje da odgovori ", savetovao mu je edvel. Kal skrenu pogled sa police iznad kamina na vrata. Ostavili su ih otvorena. "Idite oboje do avola", javi se ponovo ena. Da li se to edvel nasmejao? Kal nije bio siguran. " elimo taj ilim", javi se ponovo ena. "On nam pripada, razume ", dodade edvel. "Pola emo pravo na njega." "Stoga, ako bi bio tako ljubazan...", enine usne se izvi e dok je izgovarala ovu utivost, "... da mi ka e kuda je ilim odnesen, pa da zavr imo." "Ni ta lak e", ree Prodavac. "Ka i nam i mi odosmo." Kal pomisli da mu nee vredeti ako bude glumio da ni ta ne zna; oni su znali da on zna, i nee uspeti da ih ubedi u suprotno. Na ao se u klopci. Iako je bio u opasnosti, ipak je bio ushien. Njegovi muitelji su potvrdili da postoji svet koji je na trenutak ugledao: Fuga. Potreba da ih se to pre oslobodi me ala se sa eljom da ih malo vue za nos, u nadi da e mu rei ne to vi e o viziji kojoj je prisustvovao. "Mo da sam je i video", odvrati on. "Nikakvo mo da", odvrati ena. "Maglovito mi je...", ree on. "Seam se neega, ali nisam ba siguran ega." "Zar ti ne zna ta je Fuga?" upita edvel. "A za to bi znao?" javi se ena. "Sluajno je nabasao na nju." "Ali video ju je", primeti edvel. "Mnoge Kukavice u stanju su da vide, ali to ne znai da razumeju. I on je izgubljen kao i ostali." Kal nije prihvatao ono to je rekla, ali u su tini je bila u pravu. Bio je izgubljen.
to si video te se ne tie", ree mu ona. "Samo nam reci gde si ostavio ilim, a onda zaboravi da si ga ikada video." "ilim nije kod mene", odvrati on. Izgledalo je kao da je celo enino lice potamnelo, zenice su joj poput meseca jedva zamraivale neku apokaliptinu svetlost. Kal ponovo zau neke u urbane zvuke na odmori tu, za koje je ranije mislio da potiu od pacova. Sada vi e nije bio siguran u to. "Neu jo dugo biti utiva s tobom", izjavi ona. "Ti si lopov." "Nisam...", pobuni se Kal. "Jesi. Do ao si ovamo da pokrade kuu jedne starice i video si ne to to nije trebalo da vidi ." "Ne bi trebalo dalje da traimo vreme", ree edvel. Kal je za alio to je odluio da ovo dvoje vue za nos. Trebalo je da pobegne dok je jo imao nekakvu ansu. Buka s druge strane vrata postala je jaa. "uje li to?" upita ena. "To su neka od kopiladi moje sestre. Njeni zbogomii." "Opaki su", nadoveza se edvel. U to je mogao da poveruje. "Jo jednom te pitam", ree ona. "Gde je ilim?" I on joj jo jednom odgovori. "Nije kod mene." Sada njegove rei zazvua e pre kao molba nego odbrana. "Onda te moramo naterati da nam ka e ", ree ena. "Samo oprezno, Imakolata", upozori je edvel. Ako ga je ena uop te ula, niim nije pokazala da joj je stalo do njegovog upozorenja. Lagano je protrljala srednji i domali prst desne ake o dlan leve, posle ega su sestrina deca nimalo tiho dojurila. 2. KO A ZUBA 1. Suzana je stigla u Ulicu Tuge ne to pre tri sata, i prvo je svratila do gospoe Pamfrej da je obavesti o bakinom stanju. Gospoa Pamfrej je toliko navaljivala na nju da svrati da nije mogla da je odbije. Popile su aj i malo popriale to je sve zajedno potrajalo desetak minuta: razgovor se uglavnom kretao oko Mimi. Violeta Pamfrej je priala o starici bez zlobe, ali utisak koji je Suzana stekla nije bio nimalo laskav. "Jo pre mnogo godina iskljuili su joj plin i struju", rekla je Violeta. "Nije plaala raune. ivela je u prljav tini, znate, a po to smo stanovale tako blizu nisam mogla a da sve to ne vidim. Mada je bila sna na, ako vas zanima kakvo joj je bilo zdravstveno stanje." Ona malo spusti glas. "Znam da to ne bi trebalo da ka em ali... va a baka ba nije bila pri zdravoj pameti." Suzana promrmlja ne to to je znala da e proi nezapa eno. "Imala je samo svee. Ni televizor, ni fri ider. Sam bog zna ta je jela." "Znate li ima li ko klju od kue?" "Oh, ne, ona to nikada ne bi uinila. Imala je vi e brava na toj kui no to ste vi imali toplih obroka. Znate, nikome nije verovala. Ba nikome." "Htela sam samo malo da pogledam." "Pa, dolazili su neki ljudi od kada nje nema; verovatno ete vrata nai irom otvorena. ak sam razmi ljala o tome da i sama malo zavirim unutra, ali ta mi se ideja nije naroito dopala. Pojedine kue... nisu sasvim prirodne. Shvatate ta hou da ka em?" Znala je to. Kada se konano na la na pragu broja osamnaest Suzana priznade sama sebi da su joj bile dobrodo le razne du nosti zbog kojih je, bar na izvesno vreme, odlo ila ovu posetu. Ona epizoda u bolnici potvrdila je dobar deo porodinih sumnji vezanih za Mimi. Bila je drugaija. Dodirom je bila u stanju da pokloni svoje snove. Nije li trebalo pretpostaviti da e te moi, kakve god one bile, koje je starica posedovala ili koje su nju posedovale, opsedati i kuu u kojoj je provela tolike godine?
"Ono
Suzana oseti kako je sa svih strana salee pro lost: samo to sada stvari nisu vi e bile jednostavne. Nije ona ovde oklevala na pragu samo zato to se pla ila suoavanja sa duhovima detinjstva. Ve stoga to je neodreeno oseala da je ovde - na pozornici za koju je mislila da ju je zauvek napustila oekuju drame, i da joj je Mimi na neki nain namenila glavnu ulogu u njima. Spustila je aku na kvaku. Suprotno onome to je Violeta rekla, vrata su bila zakljuana. Ona proviri kroz prozor na prednjoj strani kue, i ugleda sobu punu otpadaka i pra ine. Ta pusto je neobino ute no delovala na nju. Mo da e se jo pokazati da je njen strah bio neopravdan. Ona obie kuu. Sa stra nje strane je imala vi e sree. Dvori na vrata su bila otvorena, a isto tako i stra nja vrata kue. U la je. Ni ovde nije vladao ni ta bolji red nego u prednjoj sobi: gotovo svi tragovi koji bi ukazivali na prisustvo Mimi La enski - izuzev svea i bezvrednog ubreta - bili su uklonjeni. Morila su je protivrena oseanja. S jedne strane, bila je ubeena da ni ta vredno nije zaostalo i da e morati da se vrati k Mimi praznih ruku; a s druge, pak, strane nije mogla da porekne olak anje to je to tako: to je pozornica prazna. Iako je u ma ti ponovo videla nestale slike na zidovima, i name taj na svom mestu, to je bilo samo u njenom umu. Ovde nije bilo niega to bi naru ilo smireni poredak njenog ivota. Ona pree iz primae sobe u hodnik, zaviriv i u malu dnevnu sobu pre no to je za la za ugao i stigla do stepeni ta. Nije bilo ni mnogo visoko, ni preterano mrano. Ali pre no to je poela da se penje zaula je neko kretanje na spratu. "Ko je to tamo?" povika ona... 2. ...te rei bile su dovoljne da naru e Imakolatinu usredsreenost. Stvorenja koja je pozvala, zbogomii, prekinu e svoje napredovanje prema Kalu, ekajui novo nareenje. On iskoristi priliku i baci se preko sobe, udariv i pri tom zver koja mu je bila najbli a. Toj stvari nedostajalo je telo, etiri ruke izrastale su mu iz kvrgavog vrata ispod koga su visile gomile vrea, vla ne poput jetre i plua kakve zaklane ivotinje. Primi i udarac jedna od vrea se rasprsla, i iz nje je poeo da izlazi nepodno ljiv smrad. Sa ostalom braom i sestrama za petama, Kal pojuri ka vratima; najbr e je bilo ranjeno stvorenje, kreui se postrance, poput krabe, na akama, pribli avalo mu se pljujui. Mlaz pljuvake pogodi zid blizu Kalove glave i tapete se podklobui e. Odvratnost koju je osetio natera ga da podbrusi pete. U trenutku se na ao kod vrata. edvel krenu da ga presretne, ali jedna od zveri mu se nae izmeu nogu poput psa lutalice i pre no to je on uspeo da uspostavi ravnote u Kal je izleteo iz sobe na odmori te. ena koja je viknula nalazila se na dnu stepeni ta, licem okrenuta prema vrhu. Liila mu je na sunani dan u odnosu na no koja ga umalo nije progutala u sobi iza njega. irom otvorenih sivo-plavih oiju, sa loknama tamnokestenjaste kose to joj je uokviravala bledo lice, i ustima na kojima se pomaljalo pitanje koje je uutkalo njegovo naglo pojavljivanje. "Be i odavde!" povika on dok je jurio niz stepenice. Ona je i dalje stajala i zevala u njega. "Vrata!" ree on. "Za boga miloga otvori vrata." Nije se osvrnuo da vidi da li ga udovi ta i dalje progone, ali je zato uo edvela kako sa vrha stepenica vie: "Stani lopove!" ena skrenu pogled na Prodavca, a onda ga opet vrati na Kala i na kraju se zagleda u prednja vrata. "Otvori ih!" povika Kal, i ona se tada pokrenu da ga poslu a. Ili je ve na prvi pogled odluila da ne veruje advelu, ili je bila naklonjena lopovima. ta god da je bilo po sredi, irom je otvorila vrata. Unutra prodre suneva svetlost, a pra ina zaigra na njenim zracima. Kal zau urlik protesta iza sebe,
ali devojka ni ta ne uini da ga zaustavi. "Be i odavde", ree joj on, a zatim jurnu, preko praga i izlete na ulicu. Napravio je pet est koraka, a zatim se okrenuo da vidi da li ga ena sivih oiju sledi; ona je, meutim, i dalje stajala u hodniku. "Hoe li se ve jednom pokrenuti?" doviknu joj on. Ona otvori usta da mu odgovori, ali edvel je ve stigao do podno ja stepenica i odgurnuo je u stranu. Nije smeo vi e da okleva; delilo ga je svega nekoliko koraka od Prodavca. On potra. ovek sa nauljenom kosom na potiljku nije, u stvari, ni poku ao da nastavi poteru kada se plen na ao na otvorenom. Mladi je bio vitak poput hrta, i dvostruko br i; onaj drugi je liio na medveda u gospodskom odelu. Suzani se ve na prvi pogled nije dopao. Sada se okrenuo i rekao: "Za to ste to uradili, eno?" Nije ga udostojala odgovora. Prvo, stoga to je i dalje poku avala da pronae neki smisao u onome to je upravo videla; i drugo, pa nja joj vi e nije bila usredsreena na medveda, ve na njegovog ortaka - ili uvara - enu koja je upravo krenula za njim niz stepenice. Lice joj je bilo bezizra ajno kao u mrtvog deteta, ali Suzana nikada ranije nije videla lice koje ju je u toj meri oaralo. "Sklanjaj mi se s puta", ree ena kada sti e u podno je stepeni ta. Suzanina stopala ve su krenula u stranu kada se konano pribrala, te umesto da se skloni, zakoraila tano pred enu, zakriv i joj put do vrata. Dok je to inila oseti kako joj se u organizmu poveava koliina adrenalina, kao da se na la pred hladnjaom u punoj brzini. Ali ena se zaustavila i njen pogled prikovao se za Suzanin, zbog ega je ova morala da podigne glavu i omogui eni da joj ispita lice. Kada je srela enin pogled Suzana je shvatila da je priliv adrenalina stigao u pravi as: upravo je izbegla smrt. Mogla se zakleti da je taj pogled ve ubijao; i da e ponovo ubiti. Ali ne sada; sada je ta ena sa zanimanjem prouavala Suzanu. "Je li to bio tvoj prijatelj?" konano upita. Suzana je ula rei, ali ne bi se mogla zakleti da su se enine usne pokrenule da ih oblikuju. Medved kod vrata iza njenih lea ree: "Prokleti lopov." Zatim sna no kucnu Suzanu po ramenu. "Zar niste uli ta sam vam rekao?" upita on. Suzana je elela da se okrene ka oveku i ka e mu da je ne dira, ali ena jo nije zavr ila s prouavanjem i dr ala ju je prikovanu svojim pogledom. "ula je", odvrati ena. Usne su joj se sada pomerile, i Suzana oseti da vi e nije u njenoj vlasti. Ali ve i usled same blizine te druge ene njeno telo je stalo da podrhtava. Oseala je kao da joj se siu no trnje zabada u prepone i grudi. "Ko si ti?" upita ena. "Mani se toga", dobaci medved. " elim da saznam ko je ona. I ta e ovde." Njen pogled koji je na trenutak odlutao do medveda sada se ponovo usresredio na Suzanu, a znati elja je tu zgasla. "Ovde nema niega za vas...", nastavi mu karac. ena ne obrati pa nju na njega. "Hajdemo... pusti je..." Glas mu je sada zvuao kao da se ulaguje histerinoj osobi ne bi li je spreio da napadne, tako da mu je Suzana bila zahvalna to se ume ao. "...suvi e je javno...", ree on. "... naroito ovde..." Nakon jednog dugog trenutka, tokom koga se nije usudila ni da di e, ena jedva primetno klimnu, priznav i mu da je upravu. A onda je iznenada potpuno prestala da se zanima za Suzanu i ponovo se okrenula ka stepenicama. Na vrhu stepeni ta, gde je Suzana nekada zami ljala da je oekuju razni u asi, tama nije potpuno mirovala. Tamo gore kretali su se neki iskrzani oblici, u toj meri bestelesni da nije bila sigurna da li ih je videla ili je samo oseala njihovo prisustvo. Slivali su se niz stepenice poput otrovnog dima, gubiv i i ono malo
vrstine to su je mo da imali, dok su se primicali otvorenim vratima, a kada su stigli do ene koja ih je ekala u podno ju, njihova je para postala nevidljiva. Ona se okrenu od stepeni ta i proe pored Suzane na putu ka vratima, ponev i sa sobom oblak hladnoe i zara enog vazduha, kao da su utvare koje su do le do nje sada bile obmotane oko njenog vrata i dr ale se za nabore njene haljine. Tako su nevidljive odnete u suncem obasjan svet ljudi, gde e boraviti do prve prilike kada e se ponovo zgru ati. Mu karac je ve bio na ploniku, ali pre no to mu se njegova saputnica pridru ila, ponovo se okrenula ka Suzani. Nije izustila ni re, nije se poslu ila ni usnama niti je bilo kako drugaije progovorila. Sve to je imala rekla je pogledom: u onome to su joj njene oi obeale nije bilo nimalo radosti. Suzana skrenu pogled. Zau eninu potpeticu na pragu. Kada je ponovo podigla pogled ono dvoje vi e nije bilo tu. Duboko udahnuv i ona ode do vrata. Iako je ve bilo kasno poslepodne, sunce je jo bilo sjajno i jako je sijalo. Nije je iznenadilo kada je videla da su ena i medved pre li na drugu stranu ulice koja je bila u senci. 3. Dvadeset etiri godine predstavljale su treinu jednog podu eg ivotnog veka; dovoljno vremena da se stvore odreena mi ljenja o tome na koji nain svet funkcioni e. Do pre samo nekoliko asova, Suzana bi tvrdila da je upravo to i uinila. Nema sumnje da je u njenom razumevanju stvari bilo poveih praznina; tajni, kako u njenoj glavi tako i u spolja njem svetu, koje su ostale neosvetljene. Ali to ju je samo jo vi e uvrstilo u uverenju da ne treba da podlegne bilo kakvom oseanju ili samozavaravanju koji bi tim tajnama omoguili da njome ovladaju - toga se revnosno dr ala kako u privatnom tako i u poslovnom ivotu. U svojim ljubavnim vezama uvek je strast sti avala praktino u, izbegavajui emocionalnu ekstravaganciju jer je suvi e esto viala kako ova prerasta u okrutnost i gorinu. to se tie prijateljstva, i njima je nametala istu ravnote u: nije dozvoljavala da joj se ogade niti da se prekinu. Ni ta drugaije nije postupala ni kada je bio u pitanju njen zanat. Ve sam njen poziv - pravljenje inija i kraga - bio je pragmatian; kaprici umetonosti sti ani potrebom da se stvori funkcionalan predmet. ak i kada bi videla najgizdaviji krag na svetu, ona bi prvo upitala: propu ta li vodu? A to je u izvesnom smislu bio kvalitet za kojim je tragala u svim vidovima svoga ivota. Ali ovde je bila suoena sa problemom koji je poricao te jednostavne razlike; problemom koji ju je izbacio iz ravnote e; bila je zbunjena i bilo joj je muka. Prvo seanje. Onda Mimi, vi e mrtva nego iva, pa ipak sposobna da prenosi snove kroz vazduh. A onda onaj susret, sa enom u ijem se pogledu nazirala smrt, posle ijeg je odlaska ipak u sebi oseala vi e ivota nego ikada pre. Ovaj poslednji paradoks bio je kriv to je napustila kuu ne istra iv i je do kraja, zalupiv i vrata za svim onim snovima koji su je mo da u njoj ekali. Instiktivno je krenula prema reci. Posedev i tamo malo na suncu mo da e uspeti da unese ne to smisla u sve to. Na Merziju nije bilo brodova, ali vazduh je bio tako bistar da je mogla videti senke oblaka kako se kreu preko brda Kluida. U glavi joj, meutim, nije bilo tako bistro. Muila su je protivrena oseanja, sva zbunjujue bliska, kao da su u njoj boravila ve godinama, ekajui povoljnu priliku iza paravana pragmatizma koji je podigla da ih ne bi videla. Poput odjeka koji eka na povr ini planine da odgovori na povik zbog koga je roen. Ona je taj povik danas ula. Ili bi se pre moglo rei da se srela s njim, licem u lice, na istom onom mestu u uskom hodniku gde je kao estogodi nja devojica stajala i drhtala pla ei se mraka. Ta dva suoenja bila su nerazmrsivo povezana, mada nije znala na koji nain. Samo je oseala da je
iznenada o ivela za onaj prostor u sebi nad kojim, urba i navike njenog ivota odrasle osobe, nisu imali nikakvu vlast. Nejasno je nasluivala strast koja se uvukla u taj prostor, kao to bi prstima mogla da opipa maglu. Ali vremenom e te strasti bolje upoznati, kao i ono to one stvaraju: ni u ta ve danima nije bila tako sigurna. Upoznae ih i neka joj je Bog na pomoi - zavolee ih kao da su njene vlastite. 3. PRODAVANJE NEBESA "Gospodin Muni? Gospodin Brendan Muni?" "Tako je." "Da vi mo da nemate sina po imenu Kalhun?" " ta se to vas tie?" hteo je da zna Brendan. A onda pre no to je ovaj drugi uspeo da mu odgovori, upita: "Nije mu se valjda ne to dogodilo?" Stranac odmahnu glavom, dohvati Brendanovu aku i sna no je protrese. "Vi ste veoma srean ovek, gospodine Muni, ako smem da ka em." Brendan je znao da je to la . " ta elite?" upita on. "Prodajete li ne to?" On povue aku iz stiska drugog oveka. " ta god da je to, ne elim da kupim." "Da l' prodajem?" ponovi edvel. " ta vam pada na pamet. Ja poklanjam, gospodine Muni. Imate mudrog sina. Prijavio vas je - i dok pukne prstima, kompjuter je upravo vas izabrao za dobitnika..." "Ve sam vam rekao da neu", prekide ga Brendan, te poku a da zatvori vrata, ali ovek je ve bio podmetnuo nogu. "Molim vas...", uzdahnu Brendan, "... ostavite me na miru? Nisu mi potrebne va e nagrade. Ni ta ne elim." "E, onda ste stvarno neki izuzetan ovek", primeti Prodavac, gurajui vrata. "Mo da ak jedinstven. Zar stvarno na celom svetu nema nieg to biste eleli? Stvarno neverovatno." Iz stra njeg dela kue ula se muzika, snimak najveih Puinijevih hitova, sa ploe koju je Elen dobila pre nekoliko godina. Retko ju je slu ala, ali posle njene smrti Brendan - ija noga u ivotu nije kroila u operu, ime se on ak i ponosio - postao je gorljivi poklonik Ljubavnog dueta iz Madam Baterflaj. Od kada je tu plou prvi put pustio, pu tao ju je potom jo sigurno stotinu puta i uvek bi mu suze navrle u oi. Sada je jedino eleo da se vrati muzici pre no to se zavr i. Ali prodavac nije odustajao. "Brendane", poe on, "mogu vas zvati Brendan...?" "Ne mo ete me nikako zvati." Prodavac raskopa sako. "Stvarno, Brendane, vi i ja imamo o mnogo emu da porazgovaramo. Na primer, o va oj nagradi." Podstava sakoa zablista privukav i Brendanovu pa nju. Nikada u ivotu nije video slinu tkaninu. "Jeste li sigurni da ba nita ne elite?" upita Prodavac. "Sasvim sigurni?" Ljubavni duet dostigao je novi zamah, glasovi Madam Baterflaj i Pinkertona po urivali su jedan drugog u priznavanju stalno novog jada. Brendan ih je uo, ali pa nja mu je sve vi e bila usredsreena na sako. Ah da, postojalo je u njemu ne to to je eleo. edvel je posmatrao ovekove oi i primetio je kako se u njima pali plamen elje. Sako ga jo nikada nije izneverio. "Ugledali ste ne to, gospodine Muni." "Jesam", priznade blago Brendan. Ono to je ugledao ispunilo ga je rado u i razgalilo mu tu no srce. Jednom mu je Elen rekla (jo dok su bili mladi, i kada je smrtnost predstavljala samo jo jedan od naina da se izrazi meusobna odanost): "... ako umrem prva, Brendane, pronai u nain da ti do apnem kakva su Nebesa. Kunem se da hou." Tada ju je uutkao poljupcima, i rekao da e, ako ona umre i on umreti, jer e mu srce prepui od tuge.
Ali on nije umro, je l' tako? Pro iveo je tri duga, isprazna meseca, i vi e no jednom za to vreme setio se njenog lakomislenog obeanja. A sada, ba kada je mislio da e ga oaj potpuno obrvati, na njegovom se pragu na ao ovaj glasnik s neba. Pojavio se u obliju prodavca, to je mo da predstavljalo udan izbor, ali Serafim je bez sumnje imao razloga za tako ne to. " elite li ono to vidite, Brendane?" upita posetilac. "Ko ste vi?" udahnu Brendan, pun zavisti. "Zovem se edvel." "I ovo ste kupili za mene?" "Razume se. Ali ako prihvatite, Brendane, mora vam biti jasno da u vam ne to malo naplatiti za uslugu." Brendan nije skidao pogleda sa nagrade u sakou. " ta god elite", odvrati on. "Mo emo vas zamoliti za pomo, na primer, i vi ete biti obavezni da nam iziete u susret." "Zar je anelima potrebna pomo?" "S vremena na vreme." "Onda u redu", ree Brendan. "Bie mi ast." "Dobro." Prodavac se nasme i. "Izvolite...", on jo malo rastvori sako, "... poslu ite se." Brendan je znao mnogo pre no to ga je uzeo kakvo e biti i kako e mirisati Elenino pismo. Nije se razoarao. Bilo je toplo, kao to je i oekivao i oko njega se irio miris cvea. Napisala ga je u vrtu, u to ne mo e biti sumnje; u rajskom vrtu. "E, pa tako, gospodine Muni. Dogovorili smo se, zar ne?" Ljubavni duet se zavr io; kua iza Brendapnovih lea utonula je u ti inu. Dr ao je pismo prislonjeno uz grudi, i dalje strepei da je to sve san i da e se probuditi praznih aka. " ta god elite", ree on, oajniki se pla ei da mu ne otmu ovo spasenje. "Ljupkost i svetlost", dopre do njega odgovor uz osmeh. "To je sve to mudar ovek mo e da po eli, zar ne? Ljukost i svetlost." Brendan ga je tek napola slu ao. Prelazio je prstima gore dole po pismu. S prednje strane Elena je svojim opreznim rukopisom ispisala njegovo ime. "Gospodine Muni, da li biste mi rekli", poe Serafim, "ne to o Kalu." "Kalu?" "Mo ete li mi rei gde da ga naem?" "On je na venanju." "Venanju. Ah, tako. Znate li mo da adresu." "Razume se." "Imamo jednu sitnicu i za Kala. Kakav srekovi." 4. VENANJE 1. D eraldina je provela mnogo dugih asova upoznavajui Kala sa svojim porodinim stablom, kako bi na Terezinom venanju znao ko je ko. To je bio mukotrpan posao. Porodica Kilavej bila je neobino plodna, a Kal je slabo pamtio imena, tako da nije bilo nimalo iznenaujue to mu je veina od sto i trideset gostiju koji su ispunili dvoranu za primanje ove miomirisne subotnje veeri bila nepoznata. Uop te se nije uzbuivao zbog toga. Oseao se sigurnim meu tolikim ljudima, iako ih nije poznavao; a pie, koje su besplatno toili jo od etiri popodne, samo je jo vi e ubla ilo njegovu zabrinutost. Nije se ak protivio ni da ga D eraldina predstavi itavoj sviti strina i strieva koji su mu se divili, i koji su ga, svaki ponaosob pitali kada e od nje napraviti po tenu enu. Prihvatio je pravila igre; sme kao se, armirao ih; davao sve od sebe da ostavi utisak kao da je pri zdravoj pameti. Mada malo ludila niko ne bi primetio u toj uvrnutoj atmosferi. Izgleda da je Norman Kilavej eleo da ovim slavljem nadoknadi svaki centimetar za koji se
kerkin struk pro irio. Sama ceremonija bila je velianstvena i prigodno dostojanstvena; prijem je, meutim, predstavljao trijumf lo eg ukusa. Dvorana je od tavanice do poda bila okiena vrpcama i papirnim lampionima; trake raznobojne svetlosti svijale su se du zidova i napolju po kro njama drvea iza dvorane. Bar je bio u dovoljnoj meri snabdeven pivom, estokim piima i likerima da se raspolo ivim koliinama alkohola mogla napiti kakva skromnija vojska; hrane je bilo u izobilju, i na stolove ju je iznosilo desetak kelnerica koje su gnjavili oni koji su se zadovoljavali time da sede i deru. U dvorani je uskoro postalo vrue kao u paklu iako su sva vrata i prozori bili otvoreni, a toplotu su delimino zraili i oni gosti koji su zaboravili na sve inhibicije, te zaigrali po taktovima neke me avine kantri, vestern i rok en rol muzike, a nekoliko postarijih gostiju je ak poelo da izvodi neke sme ne egzibicije sledei taktove rok en rola, dok su im ostali gosti sa svih strana pomahnitalo pljeskali. Na kraju gomile, dr ei se vrata koja su vodila napolje iz dvorane, mlado enjin mlai brat u dru tvu dvojice mladih kico a koji su obojica nekada bili Terezini pratioci i jo jednog mladia ije su prisustvo podnosili samo zato to je imao cigarete, stajali su u gomili praznih konzervi od piva i osmatrali ta im je na raspolaganju. Izbor je bio siroma an; ono nekoliko devojaka koje su stasale za krevet ve su bile zauzete ili toliko neprivlane da bi svaki poku aj zavoenja predstavljao dokaz oajanja. Samo se Elroj, Terezin pretposlednji mladi, noas mogao pohvaliti kakvim - takvim uspehom. Jo od ceremonije venanja pratio je pogledom jednu od mladinih deveru a, ije je ime tek trebalo da sazna, ali koja se dvaput sluajno na la kod bara u isto vreme kada i on: to je ve ne to znailo. Sada se oslonio o vrata i posmatrao predmet svoje po ude koji se nalazio na drugom kraju zadimljene prostorije. Svetla u dvorani bila su prigu ena, a veselo ipanje smenilo je lagano, ljigavo grljenje. Ovo je pravi trenutak da joj prie, zakljui on. Pozvae je na podijum za igru, a onda, posle jedne do dve pesme, izve e je napolje na sve vazduh. Nekoliko parova ve se povuklo u senku bunova, da se pozabave onim to se na venanjima slavi. Oni su u cveu izricali lepe zakletve i sve to u ime tucanja, i neka bude proklet ako on ostane po strani. Malo pre je video Kala kako razgovara sa tom devojkom; pomislio je da bi bilo najjednostavnije da ih Kal upozna. I on krenu da se probija izmeu plesaa ka mestu na kome je stajao Kal. "Kako si, drugar?" Kal se zagleda zamuenim pogledom u Elroja. Lice pred njim bilo je rumeno od alkohola. "Dobro." "Nije mi se ba dopala ceremonija", ree Elroj. "Mislim da sam alergian na crkve. Uini mi uslugu, hoe li?" "Kakvu?" "Izjeda me udnja." "Za kojom?" "Jednom od deveru a. Bila je tamo kod bara. Dugaka plava kosa." "Misli na Loretu?" upita Kal. "Ona je D eraldinina roaka." udno, ali to je bio pijaniji to se priseao sve vi e lekcija o porodici Kilavej. "Dobra maka. Celo vee mi upuuje zavodljive poglede." "Stvarno?" "Pa sam mislio.... bi l' nas upoznao?" Kal se zagleda u Elrojeve za arene oi. "ini mi se da si zakasnio", primeti on. "Za to?" "Izi la je..." Pre no to je Elroj stigao da iska e svoje nezadovoljstvo, Kal oseti neiju aku na ramenu. Okrenu se. Bio je to Norman, mladin otac. "Samo dve rei, Kale, mome?" ree on, baciv i pogled na Elroja.
"Potra iu te kasnije", ree Elroj, povukav i se na vreme da Norman i njega ne zaokupi. "U iva li?" "Da, gospodine Kilavej." "Mani to gospodine Kilavej, Kale. Zovi me Norm." On izda no nasu viski iz boce kojom se naoru ao u Kalovu poveu a u, a potom povue dim iz cigarete. "Hajde, ka i mi", poe on. "Koliko jo , pre no to u morati da dam i drugu svoju devojicu? Nemoj misliti da te po urujem, sinko. Ni sluajno. Ali dovoljno mi je jedna mlada u drugom stanju." Kal stade da me a viski na dnu a e, nadajui da e mu pomo stii od pesnika. Ali to se ne dogodi. "Imam posao za tebe na graevini", nastavi Norm, ne obrativ i pa nju na Kalovo utanje. " elim da moja mala ivi na visokoj nozi. Dobar si ti momak, Kale. Njena te majka mnogo voli, a ja se uvek pouzdajem u njen sud. Stoga razmisli o tome..." On premesti bocu u desnu aku u kojoj je dr ao i cigaru, a levom posegnu u d ep od sakoa. Kal se sledi, jer ga je ovaj sasvim obian pokret podsetio na jedan drugi sako. Na trenutak se ponovo nalazio u Ulici Tuge, i zurio u oaravajuu peinu edvelovog sakoa. Ali Kilavej je za njega imao jednostavniji poklon. "Izvoli cigaru", ree on i udalji se da i dalje izigrava domaina. 2. Elroj pokupi jo jednu konzervu piva iz bara, a zatim se uputi u ba tu u potragu za Loretom. Vazduh je bio znatno hladniji nego unutra, i im ga je zapahnuo osetio je muninu kao da je dobio morsku bolest. On odbaci konzervu sa pivom i krenu ka dnu ba te, gde je mogao da povraa a da ga niko ne vidi. Obojena svetlost zamirala je na nekoliko jardi od dvorane, jer je kabl samo dotle dopirao. Dalje je nailazila dobrodo la tama u koju on uroni. Navikao je da povraa; ako bi pro la koja nedelja da mu se stomak ne pobuni na ovaj ili onaj nain, on bi tu nedelju smatrao uludo utro enom. Uspe no se oslobodio sadr aja stomaka preko buna rododendrona, a zatim su mu se misli ponovo vratile ljupkoj Loreti. Malo dalje od mesta na kome je stajao pomerilo se li e koje je stvaralo senku ili, pak, ne to to je ono krilo. On se zagleda u to mesto, poku avajui da dokui ta to vidi, ali nije bilo dovoljno svetla da bi mu to i uspelo. A onda zau uzdah: enski uzdah. Zakljuio je da se u zaklonu od li a nalazi neki par, radei ono za to je tama kao stvorena. Mo da je to bila Loreta, sa podignutom suknjom i spu tenim gaicama. Morao je da proveri, mada je znao da bi mu to slomilo srce. Veoma tiho, napravio je nekoliko koraka. Pri drugom koraku, ne to mu lako dodirnu lice. On prigu i krik, podi e aku i otkri niti neke tvari u vazduhu oko svoje glave. Zbog neega pomisli na sluz - hladne, vla ne niti sluzi - ali ove su se pomerale du njegovog tela kao da su pripadale neem veem. Jedan otkucaj srca kasnije to se pokazalo kao tano, jer ga je ta stvar, koja se sad pripila uz njegove noge i telo, povukla na tlo. Hteo je da krikne, ali ta grozna stvar mu je ve zapu ila usta. A onda, kao da sve ovo nije bilo ve protivno zdravom razumu, on oseti ne to hladno u donjem predelu stomaka. Pantalone su mu zjapile otvorene. Poeo je da se otima kao lud, ali bezuspe no. Neka te ina pritisla mu je stomak i bedra i on oseti kako mu se mu kost na la u kanalu koji je mogao pripadati telu, ali telu koje je bilo mrtvaki hladno. Od panike mu poteko e suze koje zamagli e njegov vid, ali uspeo je da primeti da ta stvar to ga je opkoraila ima ljudsko oblije. Lice nije mogao da vidi, ali grudi su bile jedre, upravo onakve kakve je voleo i mada je ovo bilo daleko od onoga to je zami ljao da e do iveti sa Loretom njegova se po uda raspalila, a njegova malenkost stala da odgovara na ledeno poslu ivanje tela u kome se nalazila. On neznatno podi e glavu, elei da bolje osmotri ta rasko na prsa, ali
dok je to inio na trenutak je ugledao jo jednu priliku iza one prve. Ona je predstavljala antitezu zreloj, sjajnoj eni koja ga je jahala; umrljana, jadnica sa razjapljenim rupama u telu na mestima gde je trebalo da joj se nalaze usmine, usta i pupak, i to tako velikima da su se kroz njih nazirale zvezde. On ponovo poe da se opire, ali to mlataranje nimalo nije usporilo ritam njegove ljubavnice. Uprkos panici osetio je poznato podrhtavanje u testitima. U glavi mu se sudarilo desetak slika, pretvoriv i se u jednu udovi nu lepotu: ena iskrzanog oblija, ija je sestra izmeu dojki imala ogrlicu raznobojne svetlosti, zadi e suknje, a usta izmeu njenih nogu bila su Loretina usta koja su puckala jezikom. Nije mogao da odoli ovoj pornografiji: njegov penis izbaci svoj teret. On zaurla uprkos tome to su mu usta bila zapeaena. Zadovoljstvo kratko potraja, a bol koji doe potom bio je u asan. " ta te, do avola, mui?" upita neko iz mraka. Bio mu je potreban trenutak da shvati da je neko uo njegov poziv u pomo. On otvori oi. Iznad njega su se ukazivali obrisi drvea, ali to je bilo sve. Poeo je ponovo da vie, i uop te ga se nije ticalo to le i u blatu sa spu tenim pantalonama. Bilo mu je potrebno da se uveri kako se jo nalazi u zemlji ivih... 3. Prvi nagove taj nevolje Kal je zapazio kroz dno svoje a e, kada ju je nagnuo da iskapi poslednje ostatke Normanovog starog viskija. Dva tampara iz Kilavejeve fabrike, koji su veeras bili zadu eni za izbacivanje, prijateljski su kod vrata razgovarali sa ovekom u dobro skrojenom odelu. Smejui se, ovek je bacao poglede po dvorani. Bio je to edvel. Sako mu je bio zakopan. Izgleda da nije morao da se slu i nadnaravnim zavoenjem; Prodavac je kupovao propusnicu pukim armom. Jo dok ga je Kal posmatrao potap ao je jednog od dvojice mu karaca po ramenu kao da su drugari jo iz detinjstva i u ao. Kal nije znao da li e biti bolje da ostane na jednom mestu u nadi da e ga gomila sakriti, ili da poku a da pobegne i na taj nain rizikuje da privue neprijateljevu pa nju. Narednog trenutka vi e nije mogao da bira. Jedna aka prekrila je njegovu i pored njega se stvorila jedna od tetaka s kojom ga je D eraldina upoznala. "Pa reci mi", poe ona kao grom iz vedra neba, "jesi li bio u Americi?" "Nisam", odvrati on, i skrenu pogled s njenog napuderisanog lica prema Prodavcu. Ulazio je u dvoranu krajnje samouvereno, delei osmehe i levo i desno. Sa svih strana su mu upuivali poglede pune divljenja. Neko mu je pru io ruku; drugi ga upitao ta pije. S lakoom je upravljao gomilom; uvek je u pripravnosti imao osmeh i ljubaznu re za svaije uvo, a u meuvremenu je arao pogledom tamo amo tra ei svoj plen. Kako se razdaljina izmeu njih smanjivala Kalu je bilo sve jasnije da nee jo dugo moi da ostane neprimeen. Izvukav i aku iz tetkinog stiska on se uputi u deo dvorane gde je vladala najvea gu va. Pa nju mu privue neka zbrka u dnu dvorane, gde vide da nekog - kao da je to bio Elroj - unose unutra iz ba te; odea mu je bila u nezamislivom neredu, a usne su mu otromboljeno visile. Izgleda da se niko nije mnogo uzbuivao zbog njegovog stanja - nijedno okupljanje ne mo e da proe bez profesionalnih pijanica. Usledili su smeh, nekoliko neodobravajuih pogleda, a onda su se svi u urbano vratili slavlju. Kal baci pogled preko ramena. Gde se deo edvel? Da li je jo bio blizu vrata, prsei se poput kakvog politikog kandidata? Ne; udaljio se odatle. Kal stade nervozno pogledom da pretra uje prostoriju. Buka i ples nastavi e se s nesmanjenom estinom, ali sada se inilo da sva ta oznojena lica malo previ e ude za sreom; plesai su se vrteli samo zato to su na taj nain bar na kratko zaboravljali sve brige. U ovoj gunguli oitavalo se oajanje, a edvel je znao kako da ga iskoristi pomou svoje ustajale ljubaznosti i dr anja koje je govorilo da se dru io sa velikim i dobrim ljudima, to je predstavljalo puko pretvaranje. Kal je oseao potrebu da se popne na sto i ka e svim uesnicima ove
pijanke da prestanu poskakivati; da se osvrnu oko sebe i najzad shvate kako glupo izgleda to njihovo slavlje i kakvu su opasnu ajkulu pozvali da im se pridru i. Ali ta bi oni uinili kada bi promukao od vikanja? Poeli bi da se smeju skrivajui usta akom i apui podseali jedne druge da njegovim venama tee i krv jednog ludaka? Ovde ne bi prona ao nijednog saveznika. Ovo je bila edvelova teritorija. Najsigurnije e biti da dr i pognutu glavu i poku a da se probije do vrata. A onda da nestane to dalje i to br e. Odmah je pristupio ostvarivanju tog plana. Zahvaljujui Bogu na prigu enoj svetlosti, on poe da se provlai izmeu plesaa, budno motrei da ne naleti na oveka sa sakoom u svim duginim bojama. Iza sebe zau povik. Okrenu se i kroz mno tvo na trenutak ugleda Elroja koji se teturao unaokolo poput epileptiara i drao se kao lud. Neko se raspitivao ima li meu prisutnima lekara. Kal se ponovo okrete ka vratima, a ajkula se iznenada stvori pored njega. "Kalhune", izusti edvel umiljato i tiho. "Tvoj otac mi je kazao da u te ovde nai." Kal mu ni ta ne odgovori, jednostavno se pretvarajui da ga nije uo. Prodavac se, nesumnjivo, nee usuditi da napravi nikakav nasilniki ispad u ovolikoj gu vi, a to se tie sakoa, od njega mu ne preti nikakva opasnost sve dok se ne zagleda u podstavu. "Kuda si to krenuo?" upita edvel kada se Kal pokrenuo. " elim da porazgovaram s tobom..." Kal nastavi da koraa. "Mo emo jedan drugome pomoi..." Neko pozva Kala i upita ga zna li ta se to de ava sa Elrojem. On odmahnu glavom i nastavi da se probija kroz gomilu prema vratima. Plan mu je bio jednostavan. Zatra ie od izbacivaa da pronau D eraldininog oca i izbace edvela. "...reci mi gde je ilim", govorio je Prodavac, "a ja u se postarati da te njene sestre nikada ne dodirnu." Pona ao se sasvim smireno. "Nemam ni ta protiv tebe", ree on, "samo su mi potrebna neka obave tenja." "Ve sam vam rekao", kaza Kal, svestan jo dok je govorio da je svaka molba uzaludna. "Ne znam kuda je ilim odnet." Nalazili su se na nekih desetak jardi od predvorja, a sa svakim narednim korakom edvelova ljubaznost se sve vi e topila. "Isu ie te ko krpu", upozori ga on. "One njene sestre. Ako te se doepaju neu moi da ih zaustavim. Mrtve su, a mrtvi ne podnose disciplinu." "Mrtve?" "Oh, da. Sama ih je ubila, dok su njih tri jo bile u utrobi. Zadavila ih je njihovim pupanim vrpcama." Bez obzira da li je to bilo istinito ili ne, prizor je terao na povraanje. A jo je odvratnija bila pomisao na dodir sestara. Kal je poku ao da obe te stvari odagna iz uma dok je hitao prema vratima sa edvelom koji ga je pratio u stopu. Vi e se uop te nije pretvarao da eli da pregovara; sada je samo pretio. "Ti si mrtav ovek, Muni, ako ne prizna . Neu ni prstom mrdnuti da ti pomognem..." Kal je ve bio dosta blizu one dvojice tako da ih je mogao dozvati. Povika. Prestadoe da piju i okrenu e se u njegovom pravcu. " ta se desilo?" "Ovaj ovek..." poe Kal okrenuv i se prema edvelu. Ali Prodavac je nestao. U trenutku se udaljio od Kala, stopio sa gomilom, nestav i na isto tako ve t nain kao to je i u ao. "Ne to te mui?" hteo je da zna vi i od one dvojice. Kal se okrete prema oveku, smi ljajui odgovor. Zakljuio je da bi svako obja njenje bilo uzaludno. "Ne...", odvrati on, "... dobro mi je. Samo mi je potrebno malo vazduha." "Previ e pia, a?" upita drugi i skloni se u stranu da propusti Kala na
ulicu. Posle zagu ljive dvorane uini mu se da je napolju dosta sve e, ali to je Kalu odgovaralo. Duboko je udisao vazduh, poku avajui da razbistri um. A onda zau jedan poznati glas. "Po ao si kui?" Bila je to D eraldina. Stajala je malo dalje od vrata sa sakoom prebaenim preko ramena. "Dobro sam", ree joj on. "Gde ti je otac?" "Ne znam. ta e ti on?" "Tamo unutra je neko kome tu nije mesto", ree Kal, prilazei joj. Gledajui je pijanim pogledom uini mu se bistavijom no to je ikada bila; oi su joj sijale poput tamnih dragulja. "Hajdemo jedan komad puta zajedno", predlo i ona. "Moram govoriti s tvojim ocem", ostade on uporan, ali ona se samo okrenula od njega i veselo nasmejala. Pre no to je uspeo da se pobuni ve je zavila za ugao. On krenu za njom. Izvestan broj lampi du ulice bio je u kvaru, a silueta koju je sledio nejasno je lelujala. I dalje se smejala, tako da je, u stvari, nastavio da sledi njen smeh. "Kuda si krenula?" eleo je da zna. Ona se samo ponovo nasmeja. Oblaci iznad njihovih glava urno su plovili nebom, a izmeu njih svetlucale su zvezde iji je plamen bio suvi e slab da bi mogao dobro da osvetli svet dole. Na trenutak privuko e Kalovo oko; kada je ponovo potra io pogledom D eraldinu ona se upravo okretala prema njemu, ispu tajui zvuk koji je bio negde izmeu uzdaha i rei. Senke koje su je obavijale bile su vrlo guste, ali razmotale su se njemu na oigled, a od onog to su otkrile preokrenu mu se stomak. D eraldinino lice se na neki nain rastoilo, njene crte lica slivale su se poput otopljenog voska. A kada je oblanda spala, on ugleda enu koja se krila ispod nje. Ugleda je i prepoznade: lice bez obrva, usta koja se ne sme e. Ko drugi nego Imakolata? Bio bi potrao, ali u tom trenutku oseti na slepoonici hladnu cev pi tolja, i zau Prodavev glas: "Ako pisne , ode ti glava." utao je. edvel pokaza prema crnom mercedesu koji je bio parkiran na narednoj raskrsnici. "Krei", ree mu. Kal nije imao izbora; jo dok je koraao nije mogao da poveruje da se sve ovo de ava u ulici ije je pukotine u asfaltu brojao jo od vremena kada je nauio da broji do deset. Ugurali su ga pozadi u kola, tako da ga je od otmiara delilo debelo staklo. Vrata su bila zakljuana. Bio je nemoan. Jedino mu je preostalo da posmatra Prodavca kako se sme ka na vozaevom mestu, i enu kako seda pored njega. Bilo je malo verovatno da e neko primetiti da je nestao s prijema, a jo je manja ansa postojala da e neko krenuti u potragu za njim. Jednostavno e pretpostaviti da se umorio od slavlja i oti ao kui. Pao je u ruke neprijatelju i ni ta nije mogao da preduzme. ta bi Ludi Muni sada uinio?, pitao se. Samo to je postavio sebi to pitanje, dobio je odgovor. Izvadio je slavljeniku cigaru koju mu je Norman dao, uvalio se u ko no sedi te i pripalio je. Odlino, javi se pesnik; u ivaj dok mo e . 5. U ZAGRLJAJU MAME PAS Pas - na engleskom (pus) znai gnoj; prim. prev.
U izmaglici od straha i dima cigare ubrzo vi e nije znao kuda idu. Jedini nagove taj o tome gde se otprilike nalazi, kada su konano stali, bio je o tar miris reke u vazduhu. To jest, miris velikih povr ina crnog blata koje bi otkrila voda za vreme oseke; bila su to prostranstva ubreta kojih se u asavao kao dete. Tek kada je navr io desetu godinu smogao je snage da sam pro eta Oterspulskim etali tem, bez nekog odraslog koji bi koraao izmeu njega i ograde. Prodavac mu naredi da izie iz kola. On poslu no ustade - te ko je biti neposlu an kada ti je pi tolj uperen u glavu. edvel istog asa istrgnu cigaru i Kalovih usta, zgnjei je petom, a zatim ga povede kroz neku kapiju na imanje opasano zidom. Tek sada, kada je bacio pogled na itave kanjone otpadaka iz domainstava ispred sebe, Kal je shvatio gde su ga doveli; na op tinski otpad. Ranijih godina, preko gradskog kr a nicale su ogromne travnate povr ine, ali sada vi e nije bilo para da se ubre pretvara u travnjake. ubre je ostajalo ubre. Njegov smrad - sladunjav i kiselkast smrad povra koje truli - uspeo je ak da nadjaa i smrad reke. "Stani", naredi edvel na mestu koje se ni po emu nije izdizalo. Kal se okrenu u pravcu iz koga je dolazio glas. Nije ba najbolje mogao da vidi, ali uinilo mu se da je edvel vratio pi tolj u d ep. Iskoristiv i priliku on poe da tri, ne birajui pravac, samo elei da umakne. Napravio je neka etiri koraka kada mu ne to sputa noge i on pade koliko je dug, izgubiv i vazduh. Pre no to je uluio priliku da ustane, sa svih strana ga skoli e oblija, nepovezana masa udova i re anja to je moglo znaiti samo jedno: bila su to deca sestre-utvare. Bilo mu je drago to je mrak; bar nije mogao da vidi koliko su deformisana. Ali osetio je njihove udove na sebi; uo kako im zubi kljocaju blizu njegova vrata. Meutim, nisu nameravali da ga pro deru. Na neki znak koji nije ni video ni uo, njihova estina splasnu i svede se na puko dr anje. vrsto su ga stezali, vezav i mu telo u vor tako da su ga svi zglobovi boleli, a na nekoliko jardi ispred njega poelo je da se pojavljuje ne to u asno. Bila je to jedna od Imakolatinih sestara, u to uop te nije bilo sumnje: naga ena koja je svetlucala i pu ila se kao da joj je mo dina bila u plamenu, samo to ona nije mogla imati mo dinu, jer bilo je sasvim izvesno da nema kostiju. Telo joj je bilo stub sivog gasa, ure eno trakama od neke krvave materije, i sada se iz tih delova oblikovane anatomije to su strujali unaokolo poe e da pojavljuju: grudi iz kojih je kapalo, stomak naduven kao da joj je odavno pro ao termin za poroaj, umazano lice sa pri ivenim kapcima. To je, nema sumnje, bio razlog njenog oklevajueg prila enja, i naina na koji su joj udovi u obliku dima to su se pru ali iz tela opipavali tle ispred nje: taj je duh bio slep. Pri svetlosti koja se irila od ove bezbo ne majke, Kal je mogao jasnije da vidi decu. Bila su olienje svih vrsta anatomske perverzije: tela izvrnuta naopake kako bi se videla creva i stomak; organi ija je funkcija izgleda jedino bila da cure i sopu, oblagali su stomak jednog od tih stvorenja poput bradavica, i str ali sa glave drugog poput kreste petla. Ali uprkos njihovoj pokvarenosti, sve glave su s obo avanjem zurile u Mamu Pas, nijedno od njih nije zatreptalo kako ne bi propustilo ni trenutak njenog prisustva. Ona je bila njihova majka; oni njena ljubljena deca. Iznenada je poela da vri ti. Kal ponovo skrenu pogled ka njoj. unula je, noge su joj bile razmaknute, glava zabaena unazad dok je davala odu ka svojoj agoniji. Iza nje je sada stajala jo jedna utvara, isto tako naga. Manje vi e naga, jer te ko da je uop te imala telo. Bila je obsceno isu ena, vimena su joj visila kao prazne novarke, lice se upilo samo u sebe i predstavljalo smesu sastavljenu od krhotina zuba i kose. vrsto je uhvatila sestru koja je uala, i ije je vri tanje sada udaralo na mozak. Kada joj se stomak toliko naduo da samo to nije pukao, izmeu majinih nogu poe da curi neka tvar to se pu ila. Deca to pozdravi e klicanjem. Bili su u zanosu. Kao i Kal, na svoj u asnut nain.
Mama Pas se poraala. Onaj jedan vrisak pretvori se u niz kraih, ritmikih povika kada je dete krenulo na put u svet ivih. Raanje je vi e liilo na izbacivanje izmeta, jer je stvorenje ispalo izmeu nogu svoje roditeljke poput ogromnog cvileeg govna. Jo nije ni udarilo o tlo, a usukana polusupruga ve se dala na posao, ustala, dok se plamen u njenom telu lagano gasio; dete je prepustila sestrinoj brizi. Tada je na scenu ponovo stupio edvel. S visine je pogledao Kala. "Jesi li video?" upita on jedva ujnim glasom, "kakvi su to u asi? Upozorio sam te. Reci mi gde je ilim i ja u poku ati sve da uinim kako te dete ne bi dodirnulo." "Ne znam. Kunem se da ne znam." Polusupruga se povukla. To isto sada uini i edvel pretvarajui se da mu je ao. Dete koje se nalazilo u prljav tini na svega nekoliko jardi od Kala ve se uspravilo. Bilo je veliko otprilike kao kakav impanza i kao i njegova braa i sestre izgledalo kao da je pretrpelo neku stra nu nesreu. Kroz ko u su mu bili istisnuti delovi unutra njih organa, ostavljajui torzo da na pojedinim mestima upadne sam u sebe, a na drugim, opet, da se razmee nemoguim dodacima creva. Dvostruki nizovi patuljastih udova visili su mu iz stomaka, a izmeu nogu su mu trale pozama ne mo nice, koje su se pu ile poput kandila, ali bez ikakvog prateeg organa koji bi izbacivao ono to se u njima kuvalo. Dete je od samog poetka znalo ta mu je posao: da terori e. Iako mu je lice jo bilo prljavo od poroaja, njegove nateene oi pronao e Kala, i ono poe da se gega prema njemu. "Oh zaboga..." Kal stade da se osvre tra ei pogledom Prodavca, ali njega nije bilo. "Ve sam vam rekao", povika on u tamu. "Ne znam gde je taj va jebeni ilim." edvel ne odgovori. Kal ponovo povika. Kopile mame Pas samo to se nije obru ilo na njega. " edvele, ujete me, molim vas!" A onda zbogomi progovori. "Kale...", pozva ga. On na trenutak prestade sa se bori protiv veza koje su ga sputavale i s nevericom se zagleda u njega. Zbogomi ponovo progovori. Izusti ona ista dva sloga. "Kale..." Jo dok mu je izgovarao ime prstima je stao da vue gnoj to mu je obavijao glavu. Licu koje je izgorelo nedostajao je deo lobanje, ali neodoljivo je podsealo na lice svoga oca: Elroja. Trenutak kada je ugledao te poznate crte usred tolike izoblienosti predstavljao je vrhunac u asa. A kada je Elrojevo dete posegnulo da ga dodirne, on ponovo poe da vri ti, mada uop te nije bio svestan onoga to je govorio; znao je samo da preklinje edvela da sprei stvorenje da ga dodirne. Jedini odgovor bio mu je sopstveni glas to se odbijao napred nazad dok nije zamro. Detetove ruke trgnu e se unazad i njegovi dugaki prsti zari e se u Kalovo lice. On poku a da se odupre, ali ono mu se jo vi e pribli i, zagrliv i ga svojim lepljivim telom. to se vi e borio to se vi e uplitao. Sada su ga ostali zbogomii oslobodili svojih veza, prepustiv i ga novom detetu. Bilo je staro svega nekoliko minuta, ali posedovalo je jedinstvenu snagu, tako da je zakr ljalim akama na stomaku grabuljalo po Kalovoj ko i, a stisak mu je bio tako sna an da se ovaj borio za vazduh. Sa udaljenosti od nekoliko ina od Kalovog lica ono ponovo progovori, ali ovog puta glas koji je dopro iz tih unaka enih usta nije pripadao njegovom ocu, ve Imakolati. "Priznaj", zahtevala je ona. "Priznaj ta zna ." "Samo sam video neko mesto...", poe on, poku avajui da izbegne pljuvaku koja samo to nije kanula sa brade zveri. Nije uspeo. Pala mu je na obraz i poela da cvri kao usijana mast. "Zna li kakvo je to mesto?" upita vraara.
"Ne...", odvrati on. "Ne, ne znam..." Odgovor je glasio da; razume se da ga je sanjao. Ko nije snevao o raju? Istog asa njegove misli zaboravi e na sada nji u as i predado e se nedavnoj radosti. Lebdenju iznad Fuge. Pogled na tu zemlju iz bajke iznenada rodi u njemu elju da se odupre. Slava koju je video u svom umu morala je biti sauvana od rugobe koja ga je grlila, od njegovih tvoraca i gospodara, a u takvoj jednoj borbi mogao je i ivot da izgubi. Mada nije ni ta znao o tome gde se ilim trenutno nalazi, bio je spreman ak i da nestane samo da ne dozvoli da ka e bilo ta iz ega bi edvel mogao da izvue korist. Dok god bude imao daha, inie sve to je u njegovoj moi da ih osujeti u naumu. Elrojevo dete kao da je osetilo tu njegovu novosteenu odlunost, pa je jo sna nije obmotalo ruke oko njega. "Priznau", zaurla on u njegovo lice. "Rei u vam sve to elite da znate." I on smesta poe da govori. Meutim, ono o emu je on poeo da govori njih nije zanimalo. Poeo je da recituje vozni red sa stanice u Ulici Lajm koji je znao napamet. Prvi put je poeo da ga ui kada je imao jedanaest godina, po to je na televiziji video nekog oveka koji je imao odlino pamenje te je demonstrirao svoju ve tinu priseajui se pojedinosti sa nasumino odabranih fudbalskih utakmica - imena ekipa, rezultate, imena strelaca - sve do 1930. godine. Bio je to potpuno beskoristan trud, ali obimnost njegovog znanja ostavila je moan utisak na Kala, te je nekoliko narednih nedelja potro io pamtei sva mogua obave tenja koja je mogao da pronae, dok mu nije palo na pamet da njegov magnum opus, u stvari, stalno prolazi tamo-amo u dnu ba te: vozovi. Toga dana poeo je sa lokalnim linijama, a ambicije bi mu svaki put postale vee kada bi se uspe no i bez gre ke setio dnevnog rasporeda. Za sve ove godine nije zaboravio ono to je tada nauio, a urirajui podatke o linijama ili zatvaranju pojedinih stanica. A njegov um, koji je imao pote koa da pripi e licima imena, i danas je bio u stanju da na zahtev, u jednom dahu, izvergla ova potpuno neva na obave tenja. Eto, to im je on sada pru io. Red vo nje za Manester, Kru, Staford, Volverhempton, Birmingem, Konventri, eltnam Spa, Riding, Bristol, Eksiter, Solsberi, London, Kolester; sve dolaske i odlaske, kao i fusnote u kojima je stajalo koji vozovi idu samo subotom i koji nikada ne voze na dr avne praznike. Ja sam Ludi Muni, pomisli on, dok je odugovlaio, navodei vozove zvonkim, jasnim glasom, kao da se obraa kakvom imbecilu. Trik je potpuno pomeo udovi te. Zurilo je u Kala koji je govorio, nesposobno da razume kako se ovaj zatvorenik oslobodio straha. Imakolata je psovala Kala kroz usta sestria, nanovo mu pretila, ali on jedva da ih je uo. Redovi vo nje posedovali su vlastiti ritam, koji ga je uskoro poneo. Stisak udovi ta se pojaao; jo malo pa e Kalu poeti da pucaju kosti. Ali on je nastavljao da govori, hvatajui vazduh svaki put pred poetak novog dana, a onda prepu tajui jeziku da obavi daljnji posao. Pa to je poezija, deae, primeti Ludi Muni. Nikada nisam uo ni ta slino. ista poezija. Mo da je i bila. Dani strofe, a sati stihovi, preoblikovani u pesnike stvari jer su izgovarani smrti u lice. Znao je da e ga ubiti zbog njegovog prkosa, kada konano shvate da sa njima nije izmenio nijednu smislenu re. Ali bie da zemlja iz bajki ima kapiju za duhove. Upravo je poeo da navodi kotske vozove - za Edinburg, Glazgov, Pert, Invernes, Abardin i Dandi - kada krajikom oka ugleda edvela. Prodavac je odmahivao glavom, a onda je razmenio nekoliko rei sa Imakolatom - ne to kao da e morati da pita staricu. Onda se okrenuo i utonuo u tamu. Digli su ruke od svog zatvorenika. Coup de grace e uslediti za nekoliko sekundi. Osetio je da je stisak popustio. On na trenutak zastade, ekajui zavr ni udarac. Ali nije ga doekao. Umesto njega, stvorenje je povuklo ruke kojima ga je stezalo i krenulo za edvelom, ostaviv i Kala da le i na tlu. Iako su ga oslobodili, jedva da je mogao da se pokrene; udovi, svi u modricama, bili su mu ukoeni, jer su onako dugo bili stegnuti i zgreni.
A onda je shvatio da njegovim mukama nije bio kraj. Osetio je kako mu se ledi znoj na licu, po to je poela da mu prilazi majka Elrojevog u asnog deteta. Nije mogao da joj umakne. Opkoraila ga je, posegnula za njegovom glavom i privukla mu lice na svoje grudi. Njegovi mi ii pobuni e se zbog ovog savijanja, ali ve trenutak kasnije, kada mu je prinela bradavicu usnama, zaboravio je na bol. Davno zanemareni instikt natera ga da je prihvati. Iz dojke mu niz grlo potee neka gorka tenost. Hteo je da je ispljune, ali njegovo telo nije imalo za to snage. Umesto toga osetio je kako gubi svest pod uticajem ove najnovije izopaenosti. San pomrai u as. U mraku je le ao u miomirisnom krevetu, dok mu je neki enski glas pevao uspavanku bez rei iji je uljuljkujui ritam bio praen krajnje lakim dodirima po celom telu. Prsti su poigravali po njegovom trbuhu i preponama. Bili su hladni, ali znali su vi e trikova od prstiju kakve kurve. Ukrutio mu se u sekundi; dahtao je posle jo jedne. Nikada ranije nije do iveo slino milovanje niti bio doveden do take s koje nema povratka kroz toliko agonije. Njegovo se dahtanje pretvori u krike, ali uspavanka ih prigu i, rugajui se njegovoj mu kosti svojim deijim zapevanjem. Bio je bespomono dete, uprkos erekciji; ili mo da ba zbog nje. Dodir je sve vi e zahtevao, a njegovi krici postajali su sve uporniji. Na trenutak ga sopstveno drhtanje trgnu iz sna i oi mu ostado e dovoljno dugo otvorene da vide kako se jo nalazi u samrtnikom sestrinom zagrljaju. Zatim ga ponovo obuze tinjavi dreme , i on se isprazni u prazninu tako duboku da je progutala ne samo njegovo seme, ve i uspavanku i pevaa; a na kraju i sam san. Kada se probudio bio je sam i plakao je. Boleo ga je svaki deli tela, ali ipak se odmotao iz klupka koje je od sebe napravio, a zatim i ustao. Na satu je stajalo da je devet minuta posle dva. Poslednji noni voz iz Lajm strita odavno je oti ao; a prvi koji je i ao u nedelju ujutro nee krenuti jo mnogo asova. 6. BOLESNE DU E 1. Mimi se povremeno budila; ostalo vreme je spavala. Ali sada su ta dva stanja veoma podseala jedno na drugo: san su joj remetile brige i nelagodnost - a kada je bila budna morile su je iskidane misli koje su se gubile u besmislenim deliima, poput snova. U jednom je trenutku bila sasvim ubeena da je u uglu sobe plakalo neko dete, dok nona sestra nije u la i obrisala pacijentu oi. U drugom bi, pak, ugledala, kao da posmatra kroz prljavi prozor, neko mesto koje je znala, ali koje je izgubila, a stare kosti su je bolele od elje da se nae tamo. Usledila je jo jedna vizija; uzalud se ponadala da je i ova samo san. Bila je stvarna. "Mimi?" oslovi je tamnokosa ena. Udar koji je Mimi pretrpela o tetio joj je vid, ali oi su je jo toliko slu ile da je mogla da prepozna priliku koja je stajala u dnu kreveta. Posle toliko godina koje je provela sama sa svojom tajnom, neko iz Fuge ju je konano prona ao. Ali ovo veeras nee biti nikakav dirljiv susret, niti sa ovom posetiteljkom, niti sa njenim sestrama. Vraara Imakolata do la je ovamo da ispuni obeanje koje je dala jo pre no to je Fuga skrivena: a ono je glasilo da e Vidovnjake uni titi, ako ve ne mo e njima da vlada. Oduvek je tvrdila da je Lilitin potomak: poslednji istokrvni izdanak prvobitne magije. Stoga se njeno pravo da vlada njima samo po sebi podrazumevalo. Ismejali su je zbog te pretpostavke. Nisu trpeli da njima neko vlada, niti su mnogo polagali na genealogiju. Imakolata je bila poni ena; a to je bila injenica koju ena poput nje - to je posedovala moi istije od veine moi koje su drugi posedovali, to joj se moralo priznati nee lako zaboraviti. Sada je prona la poslednjeg uvara ilima, i bila je re ena da prolije krv ako bude potrebno, samo da ga dobije.
itav jedan vek ranije, Vee je opskrbilo Mimi nekolikim tajnama Stare nauke kako bi mogla da se odbrani u situacijama poput ove. Bile su to tek manje va ne stvari; sredstva za zbunjivanje neprijatelja. Ni ta pogubno. Za ne to vi e nije bilo vremena. Meutim, ona im je i na tome tada bila zahvalna: pru ale su joj bar malo utehe kada se suoila sa ivotom u Kraljevstvu bez svog voljenog Roma. Ali godine su prolazile i niko nije do ao, bilo da joj ka e da je sa ekanjem zavr eno i da tkanje mo e otkriti svoje tajne, bilo da poku a na silu da joj otme Fugu. Uzbuenje ranih godina koje joj je pru alo saznanje da se nalazi izmeu magije i njenog uni tenja, svelo se na zamorno stra arenje. Ulenjila se i postala zaboravna; kao i svi ostali. Tek pred kraj, kada je ostala sama, i poela da shvata da sve vi e slabi, uspela je da odagna tupost koju joj je nametnuo ivot meu Kukavicama, pa je poku ala da svoje opsednute mentalne moi usredsredi na problem tajne koju je toliko dugo titila. Ali u to vreme je njen um ve poeo da luta - bili su to prvi nagove taji udara koji e je onesposobiti. Da bi sastavila ono kratko pismo koje je poslala Suzani bio joj je potreban dan i po, pismo u kome se izlo ila riziku i rekla vi e no to je elela, jer je vreme bilo na izmaku i jer je oseala da se opasnost pribli ava. Bila je u pravu; opasnost je sada bila tu. Imakolata je verovatno osetila signal koji je Mimi uputila na samom kraju: poziv svim Vidovnjacima vezanim za Kraljevstvo da joj priteknu u pomo. To i onaj nagove taj verovatno su predstavljali najvee gre ke koje je poinila. Jedna vraara Imakolatine snage sigurno ne bi previdela takve pozive za uzbunu. I evo je sada tu, do la je da poseti Mimi poput kakvog oteranog deteta, eljnog da ispravi stvari bar na samrtnikoj postelji, i na taj se nain doepa nasledstva. Bila je to analogija iji su se tragovi oitavali na ovom stvorenju. "Bolniarki sam rekla da sam ti ker", ree ona, "i da moram provesti s tobom izvesno vreme. Nasamo." Mimi je oseala takvu odvratnost da je elela da je pljune, ali za to nije imala ni snage ni pljuvake. "...Znam da e umreti, pa sam do la da se pozdravim, posle svih ovih godina. Kako ujem, izgubila si mo govora; neu oekivati da mi se ispovedi . Postoje i drugi naini. Mi znamo kako se um mo e razgolititi i bez rei, zar ne?" Ona prie malo bli e krevetu. Mimi je znala da su vraarine rei istinite; postojali su naini da telo ak i jedno ovakvo jadno i tako blizu smrti poput njenog - bude naterano da oda svoje tajne, ako ispitiva poznaje metode. A Imakolata ih je poznavala. Ona, krvnik vlastitih sestara; ona, vena devica, kojoj je celibat omoguio pristup moima nedostupnim ljubavnicima: ona je znala kako. Mimi e ipak morati da upotrebi neki trik ili e sve biti izgubljeno. Krajikom oka Mimi je primetila Hag, ispijenu sestru, pogrbljenu pored zida, sa irom razjapljenim bezubim desnima. Magdalena, Imakolatina druga sestra, smestila se na stolicu za posetioce i ra irila noge. ekale su da zabava pone. Mimi otvori usta kao da eli da ka e. "Ima ne to da mi saop ti ?" upita Imakolata. Dok je vraara govorila Mimi upotrebi ono malo preostale snage da prema gore okrene dlan leve ake. Tamo, izmeu ispreplitanih linija ivota i ljubavi, nalazio se simbol iscrtan hrenom, koji je toliko esto obnavljan da joj je ko a sada bila nepovratno obojena; simbol kome ju je nauio jedan Babu nekoliko asova pre velikog tkanja. Odavno je zaboravila ta on oznaava ili mo e da uini - ako joj je ikada i bilo reeno - ali on je predstavljao jedan od nekoliko naina odbrane koje su joj podarili i koje je ona bila u stanju da upotrebi. Zanosi Loa bili su fiziki, a njeno telo je sada bilo suvi e ukoeno da bi ih mogla izvesti; oni koje su upra njavali Aje bili su muziki, a po to nije imala sluha, njih je prve zaboravila. Je-mei, Vidovnjaci iji se genije ispoljavao u tkanju, nisu joj podarili nikakav zanos. Bili su suvi e zaposleni,
tokom onih poslednjih, iscrpljujuih dana, svojim magnum opusom: ilimom koji je uskoro trebalo da sakrije Fugu na itav jedan vek. Ali veina stvari kojima ju je onaj Babu nauio sada je bila izvan njenih moi - zanos rei bio je beskoristan bez usana koje bi ga oblikovale. Jedino joj je jo ostao ovaj nejasan znak - koji je predstavljao tek ne to vi e od prljave mrlje na njenoj ukoenoj aci - da vraaru zadr i na odstojanju. Ali ni ta se ne dogodi. Nije se oslobodila nikakva snaga; ak ni najmanji da ak. Poku ala je da se seti da li joj je Babu dao i neko naroito uputstvo kako se pokree ovaj zanos, ali njen um je uspeo da se priseti samo njegovog lica; osmeha koji joj je uputio; i drvea iza njegove glave to je propu talo sunevu svetlost kroz grane. Kakvi su to samo bili dani; ona tako mlada; i sve je bilo jedna pustolovina. Sada to vi e nije bila pustolovina. Samo umiranje u pohabanoj postelji. Iznenada se zau grmljavina. I sa njenog dlana - mo da osloboen pomou seanja - provali zanos. Sa ake joj odskoi lopta energije. Imakolata ustuknu kada se zujava mre a svetlosti spusti oko kreveta, zadr avajui zlo na odstojanju. Vraara je brzo reagovala. Menstrum, ta bujica sjajne tame koja je predstavljala krv njenog prefinjenog tela, suknu joj iz nozdrva. Bila je to mo ije je ispoljavanje Mimi videla mo da tek desetak puta, i to uvek samo kod ena: bio je to eterski rastvor u kome je, bar se tako prialo, ona koja ga je posedovala mogla da rastopi celokupno iskustvo, a zatim ga ponovo stvori po ugledu na svoje elje. Dok je Stara nauka zastupala demokrtiju u magiji, svima pristupanu - bez obzira na pol, starost ili moralna shvatanja - menstrum je izgleda birao one koji su mu se dopadali. Poprilian broj izabranih oterao je u samoubistvo svojim zahtevima i vizijama; ali nema sumnje da je to bila mo mo da ak i telesno stanje - koja nije poznavala granice. Bilo je potrebno svega nekoliko kapljica, koje su u vazduhu postale bodljikave, da se raznese mre a to ju je stvorio zanos Babua, i da Mimi ostane potpuno neza tiena. Imakolata je zurila u staricu, pla ei se onoga to bi moglo uslediti. Nema sumnje da je Vee upoznalo uvara sa nekim zanosima za kraj igre koje e ona, u krajnjoj nu di, osloboditi. To je bio razlog to je savetovala edvelu da prvo ispitaju ostale tragove; kako bi izbegla ovaj potencijalno letalni sukob. Ali svi ti drugi tragovi pokazali su se kao orsokaci. Blago je nestalo iz kue u Ulici Tuge. Jedini svedok Muni, si ao je s uma. Bila je primorana da doe ovamo i suoi se sa uvarem, ne pla ei se same Mimi, ve niza odbrana kojima ju je Savet nema sumnje opskrbio. "Nastavi..." ree ona. "... izvedi svoj najopasniji trik." Ali starica je nepomino le ala, pogleda punog predvianja. "Nemamo jo mnogo vremena", ree Imakolata. "Ako zna jo koji zanos, poka i ga." Ona je i dalje nepomino le ala, tako da bi ovek pomislio kako je njena mo neograniena. Imakolata nije vi e mogla da podnese to isekivanje. Zakoraila je ka krevetu u nadi da e naterati staru kuku da ispolji svoje moi; kakve god da su bile. Ona i dalje nije reagovala. Zar je mogue da je pogre no protumaila znake? Mo da ta ena nije iz oholosti le ala tako mirno, ve iz oajanja? Zar je smela da se ponada da je uvar na neki, nekim udom, bio bespomoan? Ona dodirnu Mimin otvoreni dlan, otrav i istro enu kaligrafiju. Mo koju je on nekada sadr ao bila je istro ena; a starica u krevetu nije ni poku avala da je u tome sprei. Ako je Imakolata znala ta je to zadovoljstvo, onda ga je u tom asu osetila. Iako je izgledalo neverovatno, uvar je bio razoru an. Nije posedovala nikakav konani, razarajui zanos. Ako je ikada znala za ne to slino, u starosti je zaboravila. "Do lo je vreme da te oslobodimo tereta", ree ona i ispusti malu koliinu bola u vazduh iznad Mimine drhtave glave.
2. Nona sestra je pogledala na zidni sat. Pro lo je ve pola sata od kada je pustila u sobu uplakanu kerku gospoe La enski. Ako je pravo, trebalo je posetiteljki da ka e da navrati sutra ujutro, ali ena je putovala nou, a bilo je i vrlo verovatno da pacijentkinja nee doekati zoru. Pravila je trebalo usagla avati sa saoseanjem; ali pola sata je bilo sasvim dovoljno. Kada je krenula niz hodnik, zaula je krik iz stariine sobe, i zvuk prevrtanja name taja. U tili as na la se kod vrata. Kvaka je bila vla na i njoj ne poe odmah za rukom da ih otvori. Stala je da lupa, dok je buka unutra postajala sve glasnija. " ta se de ava?" upita ona. A unutra, vraara je posmatrala vreu isu enih kostiju i ispijenog mesa na krevetu. Gde je samo ova ena smogla snagu volje da joj se suprotstavi?; da se odupre iglama za ispitivanje koje joj je mestrum zabo kroz nepce, u same misli? Vee je dobro izabralo, uzev i nju za jednog od tri uvara Utkanog sveta. ak i sada, dok joj je menstrum probijao peate mozga, spremala se na konanu i neprobojnu odbranu. Spremala se da umre. Imakolata je gledala kako primorava sebe da umre pre no to joj igle izmame tajne. S druge strane vrata bolniarka je postavljala sve jasnija i obimnija pitanja. "Otvorite vrata! Molim vas, otvorite vrata!" Vreme je isticalo. Ne obraajui pa nju na bolniarkine zahteve, Imakolata sklopi oi i stade da kopa po pro losti u potrazi za spletom oblika za koje se nadala da e uspeti dovoljno dugo da pomute stariin razum kako bi igle mogle da obave posao. Lako je prizvala jednu stranu jedinstva: sliku smrti istrgnutu iz njenog jedinog pravog pribe i tva u Kraljevstvu, Svetili ta Smrtnosti. Druga je bila problematinija, jer svega je jednom ili dvaput videla oveka koga je Mimi ostavila u Fugi. Ali menstrum je imao naina da podstakne seanja, i kakav joj je bolji dokaz bio potreban da je obmana uspela, od izraza koji se razlio eninim licem, kada se pojavila njena davno izgubljena ljubav u podno ju kreveta, podi ui ruke koje trule? Nastaviv i svoj posao, Imakolata pojaa snagu kojom je pretra ivala mozak uvara, ali pre no to je uspela u njemu da pronae ilim, Mimi - krajnjim gargantuovskim naporom - epa ar av akom koja joj je jo bila upotrebljiva i hitnu ga na fantoma, ime je reito iskazala ta misli o vraarinom blefiranju. Zatim je postrance ispala iz kreveta, mrtva pre no to je udarila o pod. Imakolata vrisnu od besa; upravo u tom trenutku, sestra provali unutra. Ono to je ta ena ugledala u sobi broj est, ona to nikada nikome nee rei dok god bude iva. Delimino stoga to se pla ila podsmeha kolega; a delimino i zato to bi, ako je oi nisu prevarile i ako je u ivom svetu bilo takvih u asa kakve je ona na trenutak videla u sobi Mimi La inski, spominjanje moglo da ih privue, a ona, ena svog vremena, nije znala ni molitve niti je imala hrabrosti da tu tamu zadr i na odstojanju. A pored toga, nestali su istog asa kada ih je ugledala - naga ena i mrtvi mu karac u podno ju kreveta - nestali kao da nikada nisu ni postojali. Prisutne su bile samo ker, koja je neprestano ponavljala: "Ne... ne...", i mrtva majka na podu. "Idem po doktora", ree bolniarka. "Molim vas ostanite ovde." Ali kada se vratila u sobu, utuena ena se ve opra tala, a onda je oti la. 3. " ta se dogodilo?" upita edvel kada krenu e iz bolnice. "Mrtva je", ree Imakolata i ne prozbori vi e nijednu re dok ne odmako e otprilike dve milje od bolnike kapije. edvel je znao da ne treba navaljivati. Rei e ono to ima da ka e kada to sama bude htela. Tako je i bilo: "Nije imala ime da se brani, edvele, osim nekog prljavog trika koji sam nauila jo u kolevci."
"Kako je to mogue?" "Mo da je jednostavno ostarila", glasio je Imakolatin odgovor. "Um joj je istrulio." "A ostali uvari?" "Ko zna? Mo da su mrtvi. Odlutali u Kraljevstvo. Na kraju je ostala sasvim sama." Vraara se osmehnu; bio je to izraz na koji njeno lice nije bilo naviknuto. "A ja sam bila toliko oprezna, sraunata, pla ila sam se da mo da ne poseduje zanose koji e me ra initi, a ona nije imala ni ta. Ni ta. Bila je samo jedna starica na samrti." "Ako je ona poslednja, onda nema nikog ko bi nas zaustavio, je li tako? Nikog ko bi nas spreio da se domognemo Fuge." "Izgleda da je tako", odvrati Imakolata, a onda ponovo utonu u utanje, zadovoljiv i se time da posmatra usnulo Kraljevstvo kako promie pored prozora automobila. I dalje je bila zadivljena njime, tim bednim mestom. Ne njegovim fizikim pojedinostima, ve njegovom nepredvidivo u. Oni su ovde ostarili, ti uvari Tkanja. Oni koji su toliko voleli Fugu da su rtvovali svoje ivote da bi je sauvali od zla - konano su se umorili od stra arenja i pali u zaborav. Ali mr nja se nije zaboravljala; mr nje su se seali jo dugo po to su zaboravili ljubav. Ona je bila ivi svedok toga. Njen cilj - da pronae Fugu i slomi joj sjajno srce - nimalo nije potamneo iako je u potrazi protratila jedan ceo ivotni vek. Ali ta e se potraga uskoro okonati. Kada pronau Fugu iznee je na aukciju, njeni posedi postae igrali te za Kukavice, njeni narodi - etiri velike porodice - bie prodani u roblje ili e biti ostavljeni da lutaju ovim beznade nim mestom. Ona pogleda kroz prozor. Nemirna svetlost kupala je cigle i beton, pla ei i ono malo arolije to je no mogla gradu pozajmiti. Magija Vidovnjaka ne bi mogla dugo da pre ivi na ovakvom jednom mestu. A ta bi oni bili bez svojih zanosa? Izgubljen narod, sa vizijama u glavi, i sa nimalo moi pomou koje bi ih ostvarili. Oni i ovaj zaboravljeni grad bez sjaja imae o mnogo emu da razgovaraju. 7. VISOKA KOMODA 1. Osam asova pre no to je Mimi umrla u bolnici, Suzana se vratila u kuu u Ulici Tuge. Spu talo se vee, pa je izledalo kao da se zgrada, koju su od proelja do stra njeg dela probadale zrake ilibarne svetlosti, gotovo oslobodila svoje sumornosti. Ali ta divota nije dugo potrajala, i kada se sunce premestilo na drugu poluloptu bila je prinuena da upali svee, kojih je bilo u velikom broju po ispustima i policama; oigledno da je starica palila jednu na drugu. Njihova svetlost bila je jaa no to je oekivala, i puna nekog ara. I la je iz sobe u sobu, i svuda ju je pratio miris voska koji se topi; u tom je trenutku mislila da shvata zbog ega je Mimi ovde, u ovoj auri, mogla biti srena. Nigde nije bilo ni traga crte u koji joj je baka prikazala. Nije ga prona la ni u arama drvenih podnih dasaka, niti u ustrojstvu na tapetama. ta god da je to bilo, nestalo je. Nije se radovala to e morati tu tu nu vest da saop ti starici. Meutim, na vrhu stepeni ta, gotovo sakrivenu iza gomile name taja, prona la je visoku komodu. Nije utro ila mnogo vremena da ukloni komade name taja nagomilane ispred nje, ali pravo otkrie tek ju je ekalo kada je na kraju spustila sveu na pod i otvorila vrata. Le inari koji su poistili kuu zaboravili su da isprazne visoku komodu. Unutra je jo visila Mimina odea, kaput, krzna, balske haljine, a sve to, najverovatnije, nije bilo no eno jo od vremena kada je Suzana prvi put otvorila ovo pronaeno blago. To je podseti na poklon koji je tom prilikom tra ila. Spustila se na kolena, govorei sebi kako je glupo i pomi ljati da je
njen poklon jo tu, a ipak je bila ubeena da jeste. Nije se razoarala. Tamo, meu cipelama i finim tkaninama, prona la je paket umotan u jednobojnu smeu hartiju na koju je bilo ispisano njeno ime. Poklon nije bio uruen na vreme, ali nije se ni izgubio. ake poe e da joj se tresu. Jedno pola minuta muila se oko vora na izbledeloj traci, dok nije uspela da ga razve e. Razmotala je hartiju. A unutra: knjiga. Nije bila nova, ako je suditi prema savijenim uglovima, ali je zato bila uvezana u finu ko u. Ona je otvori. Iznenadila se kada je videla da je knjiga na nemakom. Geschichten der Geheimen Orte glasio je naslov, koji oklevajui prevede kao Prie o tajnim mestima. Ali ak i da nije znala povr no jezik, na osnovu ilustracija lako bi zakljuila o kakvoj je knjizi re: bila je to knjiga bajki. Sela je na vrh stepeni ta, sa sveom pored sebe, i stala pomnije da pregledava sadr aj. Prie su joj, razume se, bile poznate: srela se sa njima do sada, u ovom ili onom obliku, stotinu puta. Gledala ih je pretoene u holivudske crtane filmove, njihovi si ei kori eni su za neke erotske prie, bile su predmet uenih teza i feministikih kritika. Ali njihovu dra nisu uspeli da ugroze ni komercijalizacija ni akademsko razglabanje. Dok je tamo sedela, dete u njoj po elelo je da ponovo uje te prie, iako ih je znala do u tanina i mada je mislila na kraj jo pre no to je bio izgovoren prvi red. To joj, razume se, nije smetalo. Njihova neminovnost bila je, u stvari, deo njihove moi. Pojedinih pria ovek nikada nije mogao dovoljno da se naslu a. Do mnogih saznanja do la je kroz iskustvo: a veina stvari koje je saznala bile su rave. Ali ove prie poduavale su o drugaijim stvarima. Da san podsea na smrt, na primer, nije nikakvo otkrie; ali da poljupci mogu smrt pretvoriti u puki san... to je ve predstavljalo saznanje drugaijeg reda. Puko ispunjenje elja, ukori ona samu sebe. Stvarni ivot nije nudio nikakva udesa. Kada bi pro drljivoj zveri, rasporili stomak, ona nije svoje rtve izbacivala neozleene. Seljaci nisu preko noi postajali prinevi, niti je zlo ikada bilo savladano sjedinjavanjem dobrostivih ljudi. To su sve bile iluzije koje je pragmatik, kakav se zdu no trudila da bude, dr ao na odstojanju. Pa ipak, prie su je dirnule. To nije mogla da porekne. Dirnule su je onako kako umeju samo prave stvari. Nisu joj oi zasuzile zbog preterane oseajnosti. Prie nisu bile nimalo sentimentalne. Bile su neugodne, ak okrutne. Ne, suze na oi joj je nateralo podseanje na unutra nji ivot koji joj je bio toliko blizak u detinjstvu; ivot koji je istovremeno predstavljao i bekstvo od boli i razoarenja, i osvetu nad bolima i razoarenjima detinjstva; ivot koji nije bio ni sladunjav ni nepoznat; ivot na mestima iz njenog uma progonjenim, uzvi enim - koji je odluila da zaboravi kada je zakoraila u svet odraslih. I vi e od toga, u ovom ponovnom sjedinjavanju sa priama u kojima je razabirala mitologiju, prona la je slike koje su mo da mogle da joj pomognu da se snae i novonastaloj zbrci. Neobinost prie u kojoj se obrela, vrativ i se u Liverpul, napravila je novu pometnju meu njenim pretpostavkama. Ali ovde, na stranicama ove knjige, prona la je stanje postojanja u kome ni ta nije bilo odreeno, tu je vladala magija koja je sa sobom donosila preobra aje i udesa. Nekada je tuda hodila, i daleko od toga da se oseala izgubljenom, ak je mogla proi kao jedan od stanovnika te zemlje. Kada bi samo mogla ponovo da bude onako drsko ravnodu na prema razumu, i da dopusti da je ta ravnodu nost vodi kroz lavirint koji je eka ispred, mo da bi uspela da shvati te sile oko sebe za koje je znala da ekaju da budu osloboene. Meutim, bolno bi bilo odrei se pragmatizma: toliko puta ju je spasao da ne potone. Uvek kada bi se suoila sa propadanjem i tugom izdr avala bi zahvaljujui tome to je ostajala hladna; racionalna. ak i kada su joj umrli roditelji, razdvojeni nekim preutnim izdajstvom koje ih je spreavalo, ak i u poslednjim asovima, da se meusobno te e, uspela je da ispliva; jednostavno je predano poela da se bavi praktinim stvarima dok ono najgore nije pro lo. Sada ju je knjiga pozivala, svojim utvarama i arolijama; sve je bilo dvosmisleno; sve je proticalo i njen pragmatizam joj tu ne bi mnogo koristio.
Nije va no. Bez obzira na sve to je tokom godina nauila o gubicima, kompromisima i porazima, sada je ponovo bila pozvana u umu u kojoj su devojke krotile zmajeve; a jedna od tih devojaka jo je imala njen lik. Pregledav i na brzinu tri-etiri prie, vratila se na prvu stranu tra eu posvetu. Bila je kratka. "Suzani", glasila je. "S ljubavlju od M.L." Delila je stranu sa jednim udnim epigramom. Das, was man sich vorstellt, braucht man nie zu verlieren. Muila se s njim, podozrevajui da njenom zaralom nemakom izmiu nijanse. Najpribli nije to je mogla da sastavi bilo je: Ono to je zami ljeno ne mora nikada biti izgubljeno. Imajui na umu ovu mudrost, vratila se priama, zadr avajui se na ilustracijama, koje su posedovale jednostavnost rezbarija, ali su pri iole pomnijem zagledanju otkrivale itav niz tananih pojedinosti. Ribe s ljudskim licima zurile su ispod mirne povr ine ribnjaka; dva stranca razgovarala su apatom koji se otelotvorivao u vazduhu iznad njihovih glava; u srcu neke divlje ume, prilike koje se uop te nisu skrivale meu drveem pokazivale su svoja bleda, i ekujua lica. Prolazili su asovi; kada je pregledala knjigu od korica do korica, tek na trenutak je sklopila oi da se odmori, ali savladao ju je san. Kada se probudila videla je da joj je sat stao ne to posle dva. Fitilj pored nje treperio je u bari od voska pretei da se utopi u njemu. Ustala je, i poela da hramlje po odmori tu kako bi razdrmala utrnule noge, a potom se vratila u stra nju spavau sobu u potrazi za novom sveom. Prona la je jednu na dasci prozora. Dok ju je uzimala zapazila je nekakvo kretanje u dvori tu. Srce poe br e da joj lupa; ali ostala je potpuno mirna, kako ne bi na sebe privukla pa nju, i nastavila da motri. Prilika se nalazila u senci, tako da je, tek kada je ova za sobom ostavila ugao dvori ta pa ju je obasjala svetlost zvezda, u njoj uspela da prepozna mladia koga je ovde videla prethodnog dana. Krenula je niz stepenice, usput pripaliv i novu sveu. elela je da razgovara sa tim ovekom; elela je da zna za to je onako pobegao i ko ga je to progonio. Kada je iza la u dvori te, on se podigao iz svog skrovi ta i pojurio prema stra njoj kapiji. "Stani!" pozva ga ona. "Ja sam, Suzana." To mu ime verovatno ni ta nije znailo, ali ipak je stao. "Ko?" upita on. "Videla sam te jue. Be ao si..." Kal shvati da je to devojka iz hodnika. Ona koja se ispreila izmeu njega i Prodavca. " ta se dogodilo?" upita ona. Izgledao je u asno. Odea mu je bila iscepana, lice umrljano, i mada nije mogla biti sigurna, uinilo joj se da na njemu ima i tragova krvi. "Ne znam", odvrati on hrapavim glasom. "Ni ta vi e ne znam." "Doi unutra?" On se ne pomeri. "Koliko si dugo ovde?" upita on. "Satima." "Kua je prazna?" "Nema nikog osim mene." Zadovoljiv i se time, u ao je za njom kroz stra nji ulaz. Ona pripali jo nekoliko svea. Pri njihovoj svetlosti pokaza se da je njena pretpostavka bila tana. Bio je krvav; i smrdeo je kao da je izi ao iz jame pune ubreta. "Ima li vode?" upita on. "Ne znam; mo emo pogledati" Imali su sree; vodovod nije zatvorio dotok vode. Slavina u kuhinji poe da krklja, a u cevima da tutnji, ali na kraju ipak potee mlaz ledene vode. Kal skide sako, zatim pokvasi lice i ruke. "Idem da potra im neki pe kir" ree Suzana. "Uzgred, kako se zove ?"
"Kal." Ona ga ostavi da se opere. Kada je oti la, on skide ko ulju ledenom vodom istrlja prsa, vrat i lea. Vratila se pre no to je zavr io, nosei jastunicu. "Ovo je najpribli nije pe kiru to sam mogla da naem", izjavi ona. Zatim je smestila dve stolice u prednji deo prostorije i upalila nekoliko svea. Sedo e i zapoe e razgovor. "Za to si se vratio?" elela je da zna. "Posle onog jue?" "Video sam ne to ovde", poe on oprezno. "A ti? Za to si ti ovde?" "Ovo je kua moje bake. Ona je u bolnici. Umire. Vratila sam se da obiem kuu." "Ono dvoje to sam jue video", poe Kal, "jesu li oni prijatelji tvoje bake?" "Sumnjam. ta su hteli od tebe?" Kalu je bilo jasno da je na klizavom terenu. Kako da joj ispria koliko radosti i straha mu je donelo nekoliko poslednjih dana? "Te ko je" poe on. "Hou da ka em, nisam ba siguran da bilo ta to mi se u poslednje vreme dogaa ima mnogo smisla." "Znai, ima nas dvoje", odvrati ona. Zurio je u ake, nalik na hiromanta u potrazi za buduno u. Prouavala ga je; torzo mu je bio prekriven ogrebotinama kao da se rvao sa vukovima. Kada je podigao svoje bledoplave oi, oiviene crnim trepavicama, uhvatio ju je kako ga posmatra. Neznatno je pocrveneo. "Rekao si da si ovde ne to video", podseti ga ona. "Mo e li mi rei ta?" Bilo je to jednostavno pitanje, i on ne vide razloga da joj ne odgovori. Ako mu ne bude verovala, to je njen problem, ne njegov. Ali poverovala mu je. im je opisao ilim, oi joj se razrogai e i postado e divlje. "Tako je", ree ona. "ilim. Tako je." "Zna za njega?" upita on. Ona mu ispria ta se dogodilo u bolnici; opisa mu crte koji je Mimi poku ala da joj prika e. Tada je zaboravio sve sumnje zbog kojih je oklevao da ispria celu priu. Opisao joj je celu pustolovinu od onog dana kada je ptica pobegla. Ispriao joj je kako je video Fugu; opisao je edvela i njegov kaput; Imakolatu; zbogomie; njihovu majku i primalju; dogaaje sa venanje i one posle njega. Dopunjavala je njegovu priu vlastitim opa anjima, o Miminom ivotu ovde u kui, o zabravljenim vratima, zakovanim prozorima, i ivotu u tvravi kao da oekuje opsadu. "Mora da je znala da e pre ili kasnije neko doi po taj ilim." "Ne po ilim", ispravi je Kal. "Po Fugu." Ona primeti da mu je pogled postao zanesen pri pomenu te rei, i poe da mu zavidi to je na trenutak video mesto; njegova brda, jezera, divlje ume. Htela je da ga upita da li je meu tim drveem bilo devojaka koje su svojom pesmom krotile zmajeve? To je bilo ne to to e sama morati da otkrije. "Znai taj ilim je kuni prag, zar ne?" upita ona. "Ne znam", odvrati on. "Volela bih da mo emo pitati Mimi. Mo da ona..." Pre no to je zavr ila reenicu, Kal skoi na noge. "Oh, bo e." Tek sada se setio edvelovih rei na vrhu ubreta, da e poi da porazgovaraju sa staricom. Mislio je na Mimi, na koga bi drugog? Dok je navlaio ko ulju ispriao je Suzani ono to je uo. "Moramo poi do nje", ree on. "Isusa mu! Za to se toga nisam ranije setio?" Njegov nemir bio je zarazan. Suzana pogasi svee i pre njega sti e do prednjih vrata. "Mimi se ni ta ne mo e dogoditi u bolnici", ree ona. "Niko nije bezbedan", odvrati on, a ona je znala da je bio u pravu. Kada se ve na la na stepeniku ispred kue, odjednom se okrenula i ponovo nestala u kui, da bi se vratila nekoliko sekundi kasnije sa iskrzanom knjigom u rukama.
"Dnevnik?" upita on. "Karta", odvrati ona. 8. PRAENJE NITI 1. Mimi je bila mrtva. Njene ubice su do le i oti le nou, ostaviv i za sobom savr en dimni paravan kojim su prikrili svoj zloin. "Nema nieg tajanstvenog u vezi sa smru va e bake", bio je uporan doktor ai. "Brzo je slabila." "Sino je neko bio ovde." "Tako je. Njena ker." "Imala je samo jednu ker; moju majku. A ona je mrtva ve dve i po godine." "Ko god da je bila ta ena, ona nije gospoi La enski uinila ni ta na ao. Va a je baka umrla prirodnom smru." Suzana je shvatila da nije imalo svrhe prepirati se. Svaki njen dalji poku aj da objasni svoje sumnje zavr io bi zbrkom. Pored toga, Mimina smrt stvorila je novu spiralu zagonetki. A glavna meu njima glasila je: ta je to starica znala ili ta je bila, da su je morali otpremiti na drugi svet?; i sa koliko pretpostavki e Suzana sada morati da se suoi kako bi bar ne to otkrila o svojoj ulozi u ovoj zagonetki? Jedno pitanje povlailo je drugo, a oba e sada, kada je Mimi uutkana, morati da ostanu bez odgovora. Jedini preostali izvor obja njenja bilo je stvorenje koje je toliko nisko palo da je ubilo staricu na samrtnikoj postelji: Imakolata. A za susret s njom Suzana je oseala da jo ni iz daleka nije spremna. Napustili su bolnicu i krenuli pe ice. Bila je jako potresena. "Da pojedemo ne to?" predlo i Kal. Bilo je tek sedam sati izjutra, ali prona li su kafe u kome su slu ili doruak i naruili ogromne porcije. Jaja sa unkom, tost i kafa malo ih povrati e, mada im je tek predstojalo da plate ceh za neprospavanu no. "Morau da telefoniram ujaku u Kanadu", ree Suzana. "Da mu ka em ta se dogodilo." "Sve?" upita Kal. "Svakako da ne", odvrati ona. "To ostaje meu nama." Bilo mu je drago zbog toga. Ne samo zato to mu se nije dopadala pomisao da za priu saznaju i drugi, ve je eleo da to ostane samo njihova tajna. Ova Suzana razlikovala se od svih ena koje je ikada sreo. Nije se skrivala iza nikakve maske, nije igrala igre. Posle jedne noi koju su proveli u ispovedanju - i ovog tu nog jutra - iznenada su postali sadruzi u tajni koju e, mada se zbog nje pribli io smrti vi e nego ikada ranije, sreno podneti ako bi to znailo da e s njom biti u dru tvu. "Nee mnogo suza biti proliveno za Mimi", primeti Suzana. "Niko je nikada nije voleo." "ak ni ti?" "Nikada je nisam upoznala", ree ona i ispria Kalu ukratko Mimin ivot i vreme u kome je ivela. "Bila je uvek po strani", zakljui Suzana. "A sada znamo i za to." " to nas ponovo vraa na ilim. Moramo pronai ljude koji su poistili kuu." "Prvo mora da se ispava ." "Ne. U ao sam u drugu snagu. Ali ipak elim da krenem kui. Samo da nahranim golubove." "Zar ne mogu bez tebe da pre ive nekoliko asova?" Kal se namr ti. "Da nije njih bilo", ree on, "ne bih bio ovde." "Izvini. Da li mogu da poem s tobom?" "Voleo bih da poe . Mo da ti uspe da nasmeje oca."
2. Pokazalo se da se Brendan toga dana ve dosta smejao; Kal nije video oca toliko srenog jo od vremena pre Elenine bolesti. Promena je bila tajanstvena. Oboje ih je srdano pozdravio i pozvao da uu ne prestajui da ih zadirkuje. " eli li neko kafe?" ponudi on i ode u kuhinju. "Da ne zaboravim, Kale, D eraldina je bila ovde." " ta je htela?" "Donela je neke knjige koje si joj dao; rekla je da ih vi e ne eli." On na trenutak prekinu da sipa kafu i zagleda se u Kala. "Rekla je da si se udno pona ao." "Mora da nam je to u krvi", odvrati Kal, a njegov se otac isceri. "Idem da se pobrinem za ptice." "Ve sam ih danas nahranio. I oistio im kaveze." "Ti se stvarno bolje osea ." "A za to i ne bih?" ree Brendan. "Imam nekog ko se brine o meni." Kal klimnu ne shvativ i ta je time hteo da ka e. Zatim se okrenu ka Suzani. " eli li da vidi prave ampione?" upita on, pa s njom izie iz kue. Dan je ve bio dosta topao. "Ne to se udno de ava s tatom", ree Kal, dok je prvi i ao po neravnoj stazi prema golubarniku. "Pre dva dana bio je na pragu samoubistva." "Mo da je naprosto prebrodio krizu", ree ona. "Mo da", odvrati Kal dok je otvarao vrata golubarnika. Istovremeno protutnja voz od ega se zatrese tle. "Devet dvadeset pet za Penzans", obavesti je Kal uvodei je unutra. "Zar pticama ne smeta to su tako blizu ina?" upita ona. "Navikle su jo dok su bile u ljusci", odvrati on i ode da pozdravi ptice. Posmatrala ga je kako razgovara sa njima, lupkajui prstima po ianoj mre i. Bio je udan, u to nije bilo sumnje, ali verovatno nimalo udniji od nje. Bila je iznenaena nemarno u s kojom su se hvatali uko tac s imponderabilijama to su iznenada u le u njihove ivote. Oseala je da stoje na pragu; u kraljevstvu, s druge strane, mo da e malo neobinosti biti ak neophodno. Kal se iznenada okrenu od kaveza. "D ilkrist", ree on uz divlji osmeh. Upravo sam se setio. Razgovarali su o nekom momku po imenu D ilkrist." "Ko je razgovarao?" "Dok sam bio na zidu. Radnici. Da! Pogledao sam u ptice i sve mi se vratilo. Nalazio sam se na zidu, a oni su razgovarali o tome da ilim prodaju nekom po imenu D ilkrist. To je znai na ovek." Kal se za nekoliko trenutaka vratio u kuu. "Nemam kolaia..." poe Brendan dok je njegov sin prolazio uputiv i se ka telefonu u hodniku. " ta se dogodilo?" "Ni ta naroito", odvrati Suzana. Brendan joj nasu kafu, dok je Kal prevrtao imenik. "Vi niste odavde, zar ne?" upita Brendan. " ivim u Londonu." "Nikada nisam voleo London", izjavi on. "Mesto bez du e." "Imam atelje u Ma vel brdu. Dopao bi vam se." Kada je Brendan zbunjeno pogleda, ona dodade: "Pravim grnariju." "Na ao sam ga", ree Kal dr ei imenik u ruci. "K. V. D ilkrist, proita on, "Prodavac polovnih stvari." "O emu vi to?" upita Brendan. "Pozvau ih", ree Kal. "Nedelja je", podseti ga Suzana. "Mnoga slina mesta su otvorena nedeljom pre podne", odvrati on i vrati se u hodnik. "Kupujete ne to?" upita Brendan. "Na neki nain da", odgovori mu Suzana. Kal okrenu broj. Neko s druge strane istog asa podignu slu alicu. Javi se
enski glas. "D ilkrist, izvolite?" "Halo", poe Kal. eleo bih da razgovaram sa gospodinom D ilkristom, molim vas." "Do lo je do kratke stanke, a onda ena ree: "Gospodin D ilkrist je mrtav." Gospode, edvel je ba bio brz, pomisli Kal. Ali ena na drugom kraju jo nije bila zavr ila: "Mrtav je ve osam godina", nastavi ona. Glas joj bio bezizra ajniji od sata koji govori. "Zbog ega ste ga tra ili?" "Zbog tepiha", odgovori Kal. " elite da kupite tepih?" "Ne. Ne ba da kupim. Mislim da je kod vas gre kom dospeo jedan tepih..." "Gre kom?" "Tako je. I ja ga moram dobiti nazad. Hitno." "Bojim se da ete morati o tome da porazgovarate sa gospodinom Vajldom." "Da li biste mogli, molim vas, da me spojite s gospodinom Vajldom?" "On je na ostrvu Vajt." "Kada se vraa?" "U utorak ujutro. Moraete tada ponovo da pozovete." "Svakako mora postojati..." On zauta, shvativ i da je veza prekinuta. "Prokletstvo", ree. Podi e pogled i vide Suzanu na kuhinjskim vratima. "Tamo nema nikog s kim bismo mogli da porazgovaramo." Uzdahnu. "I ta sada da radimo?" "Biemo noni lopovi", odvrati ona ne no. 3. Kada su Kal i ona ena oti li, Brendan je izvesno vreme proveo sedei pored prozora i posmatrajui ba tu. Morae uskoro da pone da je ureuje: Elena ga je u pismu ukorila to je postao tako nemaran. Razmi ljanje o pismu neizbe no ga je vratilo na njegovog donosioca, nebeskog gospodina edvela. Ne razmisliv i zbog ega to ini, on ustade i ode do telefona, prouavajui podsetnicu koju mu je taj aneo dao, a zatim okrenu broj. Seanje na susret sa edvelom gotovo da je izbledelo u poreenju sa poklonom koji mu je prodavac doneo, ali sklopili su pogodbu, toga se seao, a ona je imala neke veze sa Kalom. "Je li to gospodin edvel?" "Ko je to?" "Brendan Muni." "Oh, Brendane. Ba mi je drago to vam ujem glas. Imate ne to da mi ka ete? O Kalu?" "Oti ao je u neko skladi te, za name taj i tako to..." "Zaista. Onda emo ga pronai i uiniti srenim. Je li bio sam?" "Nije. Sa njim je bila i neka ena. Divna ena." "Njeno ime?" "Suzana Peri ." "A ime skladi ta?" Brendan poe ne to neodreeno da podozreva. "A za to vam je ono Kal potreban?" "Rekao sam vam. Zbog nagrade." "Oh, da. Nagrada." "U pitanju je ne to zbog ega e ostati bez daha. Skladi te, Brendane. Konano, pogodili smo se. Treba biti fer." Bendan spusti aku u d ep. Pismo je jo bilo toplo. Nije bilo nieg lo eg u sklapanju pogodbe s anelima, je li tako? ta bi moglo biti bezbednije od toga? On otkri ime skladi ta. "Oti li su samo po neki ilim..." nastavi Brendan.
Veza se prekinu. "Jesi li jo tu?" upita on. Ali bo anski glasnik je verovatno ve odlepr ao. 9. NAENO PRIPADA NALAZAU 1. D ilkristovo skladi te za prodaju starog name taja bilo je ranije bioskop, i to u godinama kada su bioskopi jo bili rasko ne ludosti. Ludost je i ostao, sa svojim la nim rokoko proeljem, i neprimerenom kupolom posaenom na krov; ali od rasko i nije vi e bilo ni traga. Nalazilo se u neposrednoj blizini Kejskog puta i predstavljalo jedini posed u bloku koji je jo bio u upotrebi. Ostali su ili zatarabljeni ili spaljeni. Stojei na uglu Ulice Jamajka, i zurei u pravcu skladi ta, Kal se pitao da li bi pokojni gospodin D ilkrist bio ponosan to mu ime ukra ava jedno ovako propalo zdanje. Posao ovde nije mogao da cveta, osim u sluaju rabota koje se najbolje obavljaju podalje od pogleda javnosti. Radno vreme skladi ta bilo je ispisano na izlizanoj tabli, na kojoj je nekada stajao bioskopski program. Nedeljom je bilo otvoreno izmeu pola jedanaest i dva. Sada je bilo tri i petnaest. Dvostruka vrata bila su zatvorena i zabravljena, a ispred njih je bila postavljena dvokrilna eljezna kapija, groteskni dodatak proelju, zakljuana katancem. "Kakve su ti provalnike sposobnosti?" upita Kal Suzanu. "Nerazvijene", odvrati ona. "Ali brzo uim." Preo e Ulicu Jamajka da pogledaju zgradu izbliza. Nisu morali da izigravaju nevine prolaznike; niko nije pro ao ulicom jo od kada su stigli ovamo, a saobraaj je bio veoma slab. "Mora postojati nain da se prodre unutra", primeti Suzana. "Ti kreni du proelja. Ja u ovuda." "Dobro. Sre emo se pozadi." Razdvoji e se. Kala je put odveo u senku, dok je Suzanu njen ostavio na jarkom suncu. udno, uhvatila je sebe kako udi za oblacima. Od toplote joj je krv propevala, kao da je bila pode ena na neku vanzemaljsku radio-stanicu, a njene melodije su joj odzvanjale u glavi. Dok ih je slu ala Kal se pojavi iza ugla i prepade je. "Prona ao sam put", ree on i povede je okolo do nekada njeg bioskopskog izlaza za sluaj nu de. I na tim vratima nalazio se katanac, ali i lanac i katanac bili su jako nagri eni rom. On je ve bio prona ao pola cigle, kojom je sada poeo da udara po katancu. Krhotine cigle vrcale su na sve strane, ali posle desetak udaraca lanac je popustio. Kal prisloni rame uz vrata, i gurnu. Iznutra se zau lomljava, jer je sru io ogledalo i jo nekoliko stvari oslonjenih o ta vrata; ali uspeo je da stvori prolaz dovoljno irok da se njih dvoje uvuku unutra. 2. Unutra njost je liila na neku vrstu istili ta, u kome su hiljade lampi, zavesa, tepiha - ekale Sudnji dan, nagomilane u pra njavoj bedi. Mesto je zaudaralo na stvari koje su ga ispunjavale; drvene predmete koje su napali crvi, trule , propale od silne upotrebe; nekada lepi komadi name taja sada su bili tako oronuli da ih ni njihovi tvorci ne bi vi e uneli u kuu. A ispod tog mirisa oronulosti, probijao se neki jetkiji i ljudskiji miris. Mo da vonj znoja to se upio u daske bolesnike postelje, ili u aba ur kakve lampe koja je svetlela cele noi nekom paeniku to nije doekao jutro. To nije bilo mesto na kome se trebalo du e zadr avati. Jo jednom su se razdvojili da bi to pre obavili posao. "im ugleda ne to nalik na to", ree Kal, "vikni." A onda nestade meu gomilama name taja. Cvilenje u Suzaninoj glavi nije prestalo ni kada se sklonila sa sunca; jo se samo pogor alo. Mo da joj se u glavi vrtelo zbog toga to je pred njima bio
jedan tako krupan zadatak, koji je podseao na nemogui zahtev iz kakve bajke, a mo e se izvr iti uz pomo malo magije u divljini propadanja. Ista ta misao, mada drugaije formulisana, prolazila je i Kalu kroz glavu. to je vi e tra io, sve je vi e sumnjao u svoje seanje. Mo da uop te nisu pomenuli D ilkrista nego neko drugo ime, ili su mo da radnici zakljuili da za ilim nee dobiti dovoljno, te da nije vredan truda. Kada je zavio za jedan ugao, zauo je neko grebanje iza gomile name taja. "Suzana?" pozva je on. Zvuk njegova glasa razle e se unaokolo, ali odgovora nije bilo. Buka iza njega ionako je ve prestala, mada mu se koliina adrenalina znatno uveala, tako da se br im korakom uputio do naredne planine stvari i pokretne imovine. Jo dok se nalazio na nekih pet jardi od nje oi mu blesnu e jer je ugledao odrolani ilim koji uop te nije bio skriven, ve je le ao ispod dvanaest trpezarijskih stolica i komode sa ladicama. Nijedna od ovih stvari nije imala prikaenu cenu to je znailo da su nedavno nabavljene i da jo nisu sortirane. Spusti se na kolena i povue ivicu ilima, poku av i da vidi aru. Ivica je bila o teena, tkanje slabo. Kada ju je povukao osetio je kako se niti kidaju. Ali uspeo je dovoljno da vidi i uveri se u ono to je ve znao: to je bio ilim iz Ulice Tuge, ilim koji je Mimi La enski za ivota uvala i zbog koga je umrla; ilim Fuge. Uspravio se i stao da skida stolice, gluv za zvuk koraka koji su mu se pribli avali s lea. 3. Prva stvar koju je Suzana ugledala bila je senka na tlu. Ona podi e pogled. Izmeu dva ormana pojavi se neko lice, ali nestade pre no to je uspela da ga pozove po imenu. Mimi! Bila je to Mimi. Ona se uputi ka ormanima. Nigde nikoga. Je li to poela da gubi razum? Prvo zvonjava u glavi, a sada halucinacije? Ali za to su bili ovde ako ne veruju u uda? Sumnju je utopila u iznenadnom naletu nade - da mrtvi nekako mogu da raskinu peat na nevidljivom svetu i dou meu ive. Ona ne no pozva bakino ime. Bila je nagraena odgovorom. Ne reima, ve mirisom lavande. S njene leve strane, u dno prolaza od nagomilanih sanduka za aj, dokotrljala se grudva pra ine i tu zaustavila. Ona krenu ka njoj, ili bi se pre moglo rei prema izvoru povetarca koji ju je doneo, a miris je sa svakim napravljenim korakom postajao sve jai. 4. "Mislim da je to moje", zau Kal neki glas iza lea. Okrenu se. Na nekoliko stopa od njega stajao je edvel. Sako mu je bio raskopan. "Kako bi bilo da se skloni , Muni, i dopusti da uzmem ono to je moje." Kal za ali to nije bio toliko priseban da ovamo doe naoru an. Tada nimalo ne bi oklevao da edvela ubode u njegovo sjajno oko, a sebe nazove junakom zbog onog to je uinio. Ali imao je samo gole ake. Morae njima da se zadovolji. On koraknu prema edvelu, ali im se pomerio ovaj se skloni u stranu. Iza njega je neko stajao. Bez sumnje, jedna od sestara; ili njihova kopilad. Kal nije saekao da proveri, ve se okrenuo i dohvatio jednu od stolica baenih preko ilima. Ovim je izazvao pravu malu lavinu; stolice se rasu e izmeu njega i neprijatelja. On hitnu onu koju je dr ao prema senovitom obliju koje je zauzelo edvelovo mesto. Zatim dohvati drugu i baci je za onom prvom, ali meta se ve izgubila u lavirintu name taja. A isto tako i Prodavac. Kal se okrenu, nape mi ie i podmetnu lea da podigne komodu sa ladicama. Uspeo je; komoda se prevrnula na stra nju stranu, oboriv i usput jo nekoliko drugih komada name taja. Bilo mu je drago to je napravila toliku buku; mo da e ona privui Suzaninu pa nju. Zatim je posegnuo za ilimom, ali dok je to inio ne to ga sepa otpozadi. Stade da ga odvlai sve dalje od njegove
nagrade; u ruci mu je ostao mali komad ilim. A onda ga to ne to zavitla preko poda. Zaustavio se udariv i u gomilu slika i fotografija u izrezbarenim ramovima, od kojih se nekoliko prevrnu i razbi. Jedan trenutak ostao je da le i meu krhotinama stakla kako bi povratio dah, ali ga odmah potom ponovo izgubi od onog to je u narednom trenutku ugledao. Iz mraka mu se pribli avao zbogomi. "Ustaj!" naredi mu on. Uop te nije uo nareenje, jer mu je pa nja bila prikovana za lice ispred njega. To nije bio Elrojev potomak, mada je i ovo udovi te liilo na svoga oca. Ne; ovo je bilo njegovo dete. U as koji je na trenutak ugledao, budei se iz omamljenosti u koju je zapao dok je le ao u prljav tini na vrhu ubri ta, bio je suvi e stvaran. Sestre su iscedile iz njega seme, a posledica toga bila je ova zver sa njegovim licem. Slinost nije bila istanana. Njegovo nago telo bilo je bez ijedne dlake, a na nekoliko mesta ak u asno izoblieno - prsti jedne ake bili su mu dva puta du i nego to je normalno, a oni na drugoj liili su na batrljke od pola ina; iz ramena mu je izviralo ne to nalik na lo e oblikovana krila - koja su, mo da, parodirala stvorenja kojima su zavideli njegovi snovi. Ova zver je vi e liila na svog oca od ostalih, meutim, kada se suoio sa samim sobom, zastao je. To oklevanje podstaklo je zver da krene u napad. Ona skoi na njega, epav i ga za grlo dugakim prstima u kojima nije bilo ni trunka topline i prisloni svoja usta uz njegova kao da eli sisanjem da ukrade dah s Kalovih usana. Nema sumnje da je nameravala da poini oceubistvo; stisak je bio dovoljan dokaz za to. Osetio je kako mu noge popu taju; dete mu dozvoli da se spusti na kolena, krenuv i zajedno s njim. Zglobovi prstiju oe a e mu se o krhotine stakla i on pipajui poku a da podigne jedan komad, ali ruka nije slu ala nareenja koja su joj stizala iz uma. Oru je mu ispade iz ake. Negde tamo gde je bilo svetlo i gde se disalo, a odakle je on bio isteran, zau edvela kako se smeje. A onda tog zvuka nestade i on nastavi da zuri u vlastito lice koje mu je uzvraalo pogled kao da se nalazi pred kakvim lo im ogledalom. Oi koje su mu se oduvek sviale jer su bile tako blede; usta kojih se kao dete stideo jer je mislio da su suvi e enskasta, a sada su, kada je to situacija zahtevala, s lakoom davala njegovom licu strog izgled, i koja su, tako su mu bar kazali, bila u stanju da se privlano osmehnu. U i, velike i klempave, u i komedija a na licu koje je obeavalo ne to uglaenije. Verovatno veina ljudi napu ta svet razmi ljajui o takvim banalnostima. S Kalom je upravo to bio sluaj. Razmi ljajui o svojim u ima, on oseti da ga obuzima slabost i klonu. 10. MENSTRUM 1. Trenutak pre no to je stupila u nekada nji foaje bioskopa, Suzana je shvatila da je to gre ka. ak je i onda mogla da odustane, ali zaula je Mimin glas kako izgovara njeno ime i pre no to je bilo ta moglo da je zaustavi, noge je odneso e kroz vrata. U foajeu je bilo mranije nego u glavnom skladi tu, ali ipak je mogla da vidi nejasnu bakinu priliku koja je stajala pored zatarabljene blagajne. "Mimi?" pozva je ona, dok joj je u umu kljualo od nejasnih protivurenih utisaka. "Ovde sam", odazva se starica, i ra iri ruke prema Suzani. Ponueni zagrljaj takoe je bio posledica pogre ne procene, ali ovaj put od strane neprijatelja. Fiziko iskazivanje naklonosti nije bilo Mimina jaa strana tokom ivota, a Suzana nije imala razloga da pretpostavi kako je njena baka promenila navike posle smrti.
"Vi niste Mimi", ree ona. "Znam da si iznenaena to me vidi ", odgovori samozvani duh. Glas je bio mek poput perca koje pada. "Ali nema se ega bojati." "Ko ste vi?" "Zna ti ko sam ja", dopre do nje odgovor. Suzana nije saekala nove zavodljive rei, ve se okrenula u elji da se vrati odakle je do la. Od izlaza ju je delilo otprilike tri jarda, ali njoj su sada izgledali kao tri milje. Poku ala je da zakorai po tom dugakom putu, ali kome anje u njenoj glavi iznenada postade zaglu ujue. Ona prilika iza nje nije imala nameru da joj dopusti da pobegne. Tra ila je sukob i samo bi uzalud tro ila snagu na suprotstavljanje. Stoga se okrenula i pogledala. Maska se topila, iako je pogled oiju koje su se iza nje pojavljivale bio leden, a ne vatren. Prepoznala je to lice, i mada nije smatrala da je spremna da se suprotstavi njegovom besu, taj ju je prizor nekako udno uzneo. Isparili su i poslednji tragovi Miminog lika, i sada je pred njom stajala Imakolata. "Moja sestra..." ree ona, a vazduh oko nje zaigra na te rei, "... moja sestra Hag me je naterala da odigram tu ulogu. Uinilo joj se da je tvoj lik podsea na Mimi. Bila je u pravu, zar ne? Ti si njeno dete." "Unuka", promrmlja Suzana, "Dete", dopre siguran odgovor. Suzana je zurila u enu ispred sebe, zadivljena remekdelom tuge napola skrivenim u tim crtama. Imakolata ustuknu pred njenim pomnim pogledom. "Kako se usuuje da me sa aljeva ?" upita ona, kao da ita Suzanine misli i dok je to govorila ne to iskoi iz njenog lica. To se dogodilo suvi e brzo tako da Suzana nije videla ta je po sredi; imala je samo toliko vremena da se skokom u stranu skloni s njegovog krvudavog puta. Zid iza nje zatrese se od udarca. U narednom trenutku sa tog lica prema njoj pokulja jo svetlosti. Suzana se nije upla ila. Sada kada je svetlost krenula put nje instinkt savlada sve razumsko savlaivanje i ona ispru i aku kao da e da je uhvati. Kao da je ruku uronila u bujicu ledene vode. Bujicu u kojoj je plivalo nebrojeno riba, brzo, brzo, protiv struje; plivale su da izbace ikru. Ona zatvori pesnicu epav i ovu bogatu bujicu i povue. Taj in imao je tri posledice: prva, Imakolata je vrisnula; druga, iznenada je prestala buka u Suzaninoj glavi: trea, sve ono to je osetila njena aka - hladnou, muenje i mno tvo koje je sadr ala - sve se to iznenada na lo unutar nje. Njeno telo postalo je bujica. Nije to vi e bilo telo od mesa i kostiju, ve telo sa nekakvom drugaijom anatomijom, koje se sastojalo vi e od misli nego tvari, i koje je bilo drevnije od oboje. Ono se na neki nain prepoznalo u Imakolatinom napadu, i oslobodilo se svoga sna. Nikada u ivotu nije se oseala tako potpunom. Suoena s ovim oseanjem sva ostala stremljenja - ka srei, zadovoljstvu, moi - sva su ostala izbledela. Ona ponovo pogleda Imakolatu, i svojim novim oima ne vide pred sobom vi e neprijatelja ve enu opsednutu istom bujicom koja je proticala njenim vlastitim venama. Izopaenu enu punu jeda, s kojom je, uprkos svemu, imala vi e zajednikih crta no razliitih. "To je bilo glupo", ree vraara. "Stvarno?" upita Suzana. Ona tako nije mislila. "Bilo bi bolje da si ostala neotkrivena. Bolje da nikada nisi okusila menstrum." "Menstrum?" "Sada e znati vi e no to e eleti da zna , oseati sna nije no to si ikada po elela da osea ." U Imakolatinom glasu osealo se ne to slino sa aljenju. "Tako poinje te ak jad", ree ona. "I nikada se nee okonati. Veruj mi. Trebalo je da ivi i umre kao Kukavica." "Je li Mimi tako umrla?" upita Suzana. Ledene oi sevnu e. "Znala je kakav rizik preuzima. U njenim ilama tekla je krv Vidovnjaka, a ona uvek tee slobodno. I ti ima njihove krvi, nasledila
si je od one svoje babe-kuje." "Vidovnjaci?" Koliko novih rei. "Je li to narod iz Fuge?" "To je mrtav narod", glasio je odgovor. "Nemoj misliti da e od njih dobiti odgovore. Uskoro e biti pretvoreni u pra inu. Postae kal i mediokriteti. Pobrinuemo se za to. Sama si. Kao to je i ona bila." To 'mi' podseti je na Prodavca i moni sako koji je imao na sebi."Je li edvel Vidovnjak?" upita ona. "On?" Ta pomisao se oigledno kosila sa zdravom pameu. "Ne. Svu mo koju poseduje ja sam mu poklonila." "Za to?" upita Suzana. Nije ba najbolje razumela Imakolatu, ali i ono to je razabrala bilo je dovoljno da shvati kako ona i edvel nisu savr en par. "Nauio me..." poe vraara, podigav i aku do lica, "... nauio me, da se pokazujem." akom zatim pree preko lica, a kada se ono ponovo ukaza na njemu je titrao gotovo topao osmeh. "I tebi e to sada biti potrebno." "A ti si mu zbog toga postala ljubavnica?" Zvuk koji je ena ispustila mogao se poistovetiti sa smehom; samo mogao. "Ljubav prepu tam sestri Magdaleni. Ona to voli. Pitaj Munija..." Kala. Zaboravila je na Kala. "...ako mu je preostalo daha da ti odgovori." Suzana se osvrnu prema vratima. "Hajde..." ree joj Imakolata, "... poi da ga potra i . Neu te zaustaviti." Ona svetlost u njoj, menstrum, znala je da vraara govori istinu. Ta bujica je sada bila deo i jedne i druge. Povezivala ih je na nain koji Suzana jo nije mogla da nasluti. "Bitka je ve izgubljena, sestro", promrmlja Imakolata kada Suzana sti e do praga. "Dok si zadovoljavala svoju znati elju, Fuga je pala nama u ake." Suzana se vrati u skladi te, i prvi put oseti strah. Ne za sebe, ve za Kala. Ona viknu njegovo ime u mrak. "Prekasno..." ree ena iza nje. "Kale?" Odgovora nije bilo. Ona se dade u potragu za njim, povremeno ga dozivajui, a njen strah se poveavao svaki put kada ne bi dobila odgovor. To mesto bilo je pravi lavirint; dvaput se na la u delu koji je ve pretra ila. Pa nju joj je privuklo svetlucanje razbijenog stakla; a zatim malo dalje od njega, licem okrenut prema podu, Kal. Jo pre no to je stigla dovoljno blizu njega i mogla da ga dotakne, osetila je da je potpuno nepokretan. Bio je suvi e slab, govorio je menstrum u njoj. Zna i sama kakve su te Kukavice. Ona odbaci ovu misao. Nije bila njena. "Nemoj biti mrtav." Ta je bila njena. Iskliznula je iz nje dok se spu tala na kolena pored njega, ta molba upuena njegovom utanju. "Molim te Bo e da bude iv." Pla ila se da ga dodirne, iz straha da ne otkrije ono najgore, iako je sve vreme bila svesna da mu je ona jedina nada. Glava mu je bila okrenuta prema njoj, oi zatvorene, usta otvorena i iz njih je curela pljuvaka pro arana krvlju. Ruka joj nagonski krenu ka njegovoj kosi, kao da je milovanjem mogla da ga probudi, ali pragmatizam je jo nije potpuno napustio, te umesto i da zavr e u kosi njeni prsti potra i e puls na vratu. Bio je slab. Tako poinje te ak jad, rekla je Imakolata, pre samo nekoliko minuta. Da li je ona znala, jo dok joj je to proricala, da je Kal ve napola mrtav? Svakako da je znala. Znala je i radovala se bolu koji e to izazvati, jer je elela da zagora Suzani u ivanje u novootkrivenom menstrumu; elela je da budu sestre u tuzi. Ovo saznanje ju je na trenutak pomelo, ali onda se ponovo usredsredila na Kala i otkrila da mu vi e ne opipava puls na vratu ve ga stvarno miluje po kosi. Za to je to inila? On nije bio uspavano dete. Bio je povreen; bila mu je potrebna konkretnija pomo. Ali jo dok je sebi prebacivala zbog ovoga, osetila je kako menstrum poinje da se di e iz donjeg dela njenog stomaka,
umiva joj unutra nje organe, plua i srce te kree - bez ikakvog svesnog naloga - niz njenu ruku ka Kalu. Ranije je bio ravnodu an prema njegovim ranama; zna i sama kakve su te Kukavice, rekao joj je. Ali njen bes, ili mo da njena tuga, uspeli su da ga obuzdaju. Sada je oseala kako energija menstruma prenosi njenu potrebu da ga probudi, izlei, kroz dlan njene ake u njegovu zapeaenu glavu. Istovremeno je to oseanje do ivljavala kao ne to krajnje neobino i kao ne to s im je sasvim lako izlazila na kraj. Kada joj se u poslednjem asu uinilo da ne eli da poe dalje; ona ga gurnu i on je poslu a, te se preli u njega. Shvatila je da je njena du nost bila da njime upravlja, to ju je jako razveselilo, ali ve u narednom trenutku osetila je bol usled gubitka po to je telo ispod nje upilo tu bujicu. udeo je da ozdravi. Zglobovi poe e da joj se tresu dok je menstrum isticao iz nje, a u glavi ponovo stade da joj odzvanja ona tuinska pesma to je podseala na pevanje dvanaest sirena. Poku ala je da skloni aku s njegove glave, ali njeni mi ii nisu hteli da poslu aju. Izgledalo je kao da je menstrum preuzeo upravu nad njenim telom. Bila je previ e brzopleta kada je pretpostavila da e s lakoom njime upravljati. Namerno se ispraznio kako bi je nauio da ga ne sme po urivati. Trenutak pre no to se onesvestila, odluio je da je za ovaj put dosta, i sklonio joj aku. Protok je iznenada bio zaustavljen. Ona prinese ake koje su se tresle do lica i na jagodicama prstiju oseti Kalov miris. Postepeno zamre i zavijanje u njenoj glavi. Nesvestica ju je polako napu tala. "Je li ti dobro?" upita je Kal. Ona spusti ake i zagleda se u njega. Podigao se sa tla i sada je oprezno ispitivao krvava usta. "Mislim da jeste", ree ona. "A tebi?" "Pre iveu", odvrati on. "Ne znam ta se dogodilo..." On ne zavr i reenicu po to je seanje poelo da mu se vraa, a izraz lica mu odjednom postade zabrinut. "ilim..." On se istog asa podi e i poe da gleda unaokolo. "...imao sam ga u ruci", ree on. "Oh Bo e, imao sam ga u ruci!" "Odneli su ga!" ree ona. Pomislila je da e zaplakati, jer mu se lice zgrilo, ali iz tog gra izbi bes. "Prokleti edvel!" povika on, oboriv i gomilu stonih lampi sa komode sa ladicama. "Ubiu ga! Kunem se..." Ona ustade i dalje oseajui vrtoglavicu, zbog ega joj je pogled bio uprt u pod i zahvaljujui tome ugleda ne to meu krhotinama polomljenog stakla pod njihovim nogama; ponovo se sagnu i, kada je rasistila delie stakla, pred njom se ukaza komad ilima. Podigla ga je. "Nisu ga celog odneli", ree ona, pru iv i Kalu ono to je na la. S njegovog lica nestade besa. On ga s puno po tovanja uze i stade da razgleda. U taj komad bilo je utkano ak pet est motiva, mada nije shvatao njihovo znaenje. Suzana ga je posmatrala. Dr ao je taj komad ilima s toliko pa nje, kao da bi ga mogao zgnjeiti. Zatim je mrknuo, po teno, i nadlanicom obrisao nos. "Prokleti edvel", ponovi on, ali ovaj put ne nije; tupo. " ta emo sad?" zapita se ona glasno. On podi e pogled prema njoj. U oima su mu blistale suze. "Izgubiemo se odavde", odgovori on. "Videemo ta nebo ima da nam ka e." "A?" On joj se bledo osmehnu. "Izvini", ree on. "Mora da to iz mene progovara Ludi Muni." Trei deo: IZGNANICI "Lutajui izmeu dva sveta, jedan mrtav, drugi u nemogunosti da se rodi."
Metju Arnold, Veliki kartuzijanski manastir 1. REKA Do iveli su potpuni poraz. Prodavac je istrgnuo Tkanje Kalu iz ruku. I mada nisu imali razloga za slavlje, bar su pre iveli sukob. Da li je i sama ta injenica uticala na to da im se raspolo enje popravi kada su iz skladi ta zakoraili u vrelinu ulice? Vazduh se oseao na Merzi; na mulj i so. Suzana je bila ta koja je predlo ila da krenu u tom pravcu. Koraali su utke niz Jamajka ulicu do Kejskog puta, a zatim su i li du visokog, crnog zida koji je oiviavao dokove sve dok nisu prona li kapiju kroz koju su stigli do gatova. Cela oblast bila je napu tena. Mnogo je godina pro lo od kada je poslednji veliki teretni brod ovde pristao da istovari svoj teret. Lutali su kroz taj avetinjski grad praznih skladi ta dok nisu stigli do same reke; Kal je sve vreme kradomice pogledavao lice ene pored sebe. Oseao je da se u njoj zbila neka promena; optereivalo ju je potisnuto oseanje do koga on nije mogao da dopre. Pesnik je imao ne to da ka e o tome. "Ostao si bez rei, mome?" progovori on u Kalovoj glavi. "udna je, zar ne?" To je bez sumnje bila istina. Jo kada ju je prvi put ugledao, u podno ju stepeni ta, izgledala je kao da je ne to ili neko progoni. To im je bilo zajedniko. Takoe su imali isti cilj, ka kome ih je mo da gonio nepominjani strah da nikada vi e nee videti tajnu o kojoj su tako dugo snevali. Ili se mo da zavaravao itajui sa njenog lica retke iz njegove vlastite prie? Nije li mo da pronalazio slinost izmeu sebe i nje u elji da stekne saveznika? Zurila je u reku, a vodene zmije suneve svetlosti poigravale su joj po licu. Poznavao ju je tek dan i no, ali probudila je u njemu iste one protivurenosti - nelagodnost i duboko zadovoljstvo: oseanje da mu je istovremeno i veoma bliska i nepoznata - koje je u njemu izazvao prvi pogled na Fugu. eleo je to da joj ka e kao i jo mnogo toga, samo nije mogao da pronae prave rei. Suzana je bila ta koja je prva progovorila. "Videla sam Imakolatu", ree ona, "dok si se ti borio sa edvelom..." "I?" "...Pa ne znam ba kako da ti objasnim ta se dogodilo..." Poela je da pria isprekidano i dalje zurei u reku kao da ju je hipnotisalo njeno kretanje. Razumeo je pone to od onoga to mu je govorila. Da je Mimi pripadala Vidovnjacima, narodu koji je naseljavao Fugu; i da je venama njene unuke, Suzane, tekla njihova krv. Ali kada je poela da govori o menstrumu, moi koju je na neki nain nasledila ili koja joj je bila nametnuta, ili, pak, oboje, potpuno je izgubio nit njenog izlaganja. Delimino stoga to je ono postalo maglovitije, snenije; a delimino stoga to je, posmatrajui nju kako se mui da pronae rei kojima bi izrazila ono to osea, prona ao one kojima je mogao da opi e vlastita oseanja. "Volim te", ree on. Prestala je da opisuje nain na koji menstrum nadolazi; jednostavno se prepustila ritmu vode to je udarala o gat. Nije bio siguran da li ga je ula. Nije se pokrenula; ni ta nije rekla. Konano je samo izgovorila njegovo ime. Odjednom se osetio glupo. Ona nije elela od njega da uje izjave ljubavi, misli su joj bile negde drugde. Mo da u Fugi, gde je - posle poslepodnevnih otkria - imala vi e prava da se nalazi no on. "Izvini", promrmlja on, poku av i da prikrije svoju netaktinost daljim petljanjem. "Ne znam za to sam to kazao. Zaboravi." Njegovo poricanje trgnu je iz transa. Pogled joj se odvoji od reke i pronae njegovo lice, njegov pogled pun bola, koji kao da je osetila im je odvojila oi od njenog sjaja. "Ne govori tako", ree ona. "Nikada to nemoj rei."
Ona koraknu ka njemu i zagrli ga, vrsto ga stegnuv i. I on nju vrsto privi u zagrljaj. Oseao je njeno toplo lice uz svoj vrat; kvasila ga je suzama, ne poljupcima. Nisu govorili, ve su samo tako stajali nekoliko minuta, dok je pored njih i dalje proticala reka. On na kraju upita: "Da se vratimo u kuu?" Ona se odmaknu korak od njega, kao da prouava njegovo lice. "Je li ovo kraj ili tek poetak?" upita ona. On zavrte glavom. Bacila je jo jedan kratak pogled ispod oka prema reci. Ali pre no to je njen teni ivot uspeo ponovo da je osvoji, on je uhvati za ruku i povede nazad prema betonu i cigli. 2. BUENJE U TAMI Vratili su se - kroz sumrak u ijim se upljinama ve nazirala jesen - u Ulicu Koija. Pretra ili su kuhinju ne bi li na li ne to da umire zavijanje u stomacima - najeli se - a zatim se povukli u Kalovu sobu sa bocom viskija koju su kupili na putu nazad. Ubrzo su odustali od rasprave o tome to im sada valja initi. Malo zbog umora, a malo zbog nelagodnosti izazvane onim to se dogodilo na reci, razgovor je zapinjao. Neprekidno su kru ili oko istih stvari, ali nije im padalo na pamet kako bi mogli da nastave. Jedina uspomena na njihove dosada nje pustolovine bio je komadi ilima, ali on im nije nudio nikakav trag. Razgovor je polako zamirao, napola zavr ene reenice smenjivale su sve du e i du e pauze. Negde oko jedanaest, Brendan se vratio kui i poeo odozdo da doziva Kala; potom je oti ao u krevet. Njegov dolazak uznemirio je Suzanu. "Bie bolje da poem", ree ona. "Kasno je." Pomisliv i na to kako e mu soba biti prazna bez nje, Kal se snu di. "Za to ne ostane ? upita on. "Krevet je uzak", odvrati ona. "Ali udoban." Ona mu polo i aku na lice i stade prstima da prelazi preko modrica oko njegovih usana. "Nije nam sueno da budemo ljubavnici", ree ona tiho. "Suvi e smo slini." Nimalo nije okoli ala i to ga je zabolelo, ali istovremeno, po to je potisnuo svoje seksualne elje, osetio je da ga pro ima drugaija, i konano dublja nada. Nada da im je i jednom i drugom mesto u ovom preduzetni tvu: njoj, detetu Fuge, i njemu nevinom uljezu. Umesto kratkotrajnog zadovoljstva voenja ljubavi s njom eka ga vea pustolovina, i bio je svestan - uprkos razdiranju koje je oseao u udu - da je napravio bolji izbor. "Onda emo spavati", ree on. "Ako eli da ostane ." Ona se osmehnu. " elim da ostanem", ree. Skinu e prljavu odeu i zavuko e se pod pokrivae. Zaspali su pre no to se lampa ohladila. Nije to bilo puko spavanje. Daleko od toga. Pohodili su ih snovi. To jest, jedan odreen san koji se uselio i u njenu i u njegovu glavu. Sanjali su buku. Planetu pela, a sve su zujale spremne da rtvuju svoja medna srca; sve silniji ton to predstavlja muziku leta. Sanjali su miris. Zbrku miomirisa; miris ulica posle ki e, izlapele kolonjske vode, i vetra to duva iz nekog toplog predela. Ali e e od svega, sanjali su prizor. Poinjao je ustrojstvom; vezivanjem u vorie i utkivanjem bezbrojnih niti, obojenih u stotine boja, koje su nosile energetski naboj to je u toj meri zaslepljivao spavae da su morali da zaklone oi svoga uma. A onda, kada je to ustrojstvo poinjalo da postaje suvi e slo eno da bi zadr alo sada nji poredak, vorovi poe e da klize i izmiu. Boje na svakom
preseku iskrvari e u vazduh, tako da je vizija postala zamagljena ka om pigmenata kroz koje su olabavljene niti opisivale svoju slobodu u obliku povlaka, zapeta i taaka, nalik na poteze etkice kakvog majstora kaligrafije. U poetku su znaci izgledali krajnje proizvoljni - ali kako je koji trag privlaio na sebe boju, i preko njega jedan za drugim poeli da se sla u novi potezi, postajalo je sve jasnije da se iz tog haosa pomaljaju oblici. Gde su se, pre samo jednog trenutka u snu, nalazile jedino osnova i potka, sada se iz struje pojavljivalo pet razliitih ljudskih prilika; nevidljivi umetnik dodavao je drskom lakoom pojedinosti tim portretima. A onda se glasanje pela pojaalo, i pesma u glavama spavaa nadenu imena tim strancima. Prva iz kvinteta dobila je ime jedna mala ena u dugakoj, tamnoj haljini, sitnog bledog lica i zatvorenih oiju obrubljenih svetlim crvenkasto utim trepavicama. Ovo je, reko e, Lilija Pelicija. Kao da se probudila pri pomenu svog imena, Lilija otvori oi. Kada je to uinila, napred istupi jedan debeo mu karac s bradom, od svojih pedeset godina, sa sakoom prebaenim preko ramena i sa e irom na glavi, Frederik Kamel, reko e pele, i oi iza naoara veliine novia istog asa se otvori e. aka mu odmah krenu ka obodu e ira, skinu ga i otkri glavu sa besprekorno urednom kosom toliko nauljenom da mu je stajala priljubljena uz lobanju. "I...", izusti on, i nasme i se. Evo ih jo dvoje. ena, nestrpljiva da se oslobodi ovog sveta boja, takoe odevena kao da se sprema za buenje. ( ta se dogodilo, pitali su se spavai, s onim sjajem koji su niti u poetku ispu tale? Gde su one boje koje su bile skrivene negde ispod ovog samrtnikog pokrova: u papagajski arenim dejim haljinicama?) Strogo lice ove, tree po redu posetiteljke, nije nagove tavalo da je sklona takvim u icima. Apolina Diboa, najavi e je pele i ena otvori oi, istog asa se namrgodiv i i otkriv i zube boje stare slonovae. Dva poslednja lana ove dru ine stigo e zajedno. Jedan je bio crnac ije je lepo lice, ak i u snu, bilo melanholino. Drugi, naga beba koju je on dr ao u naruju, balavila je po ko ulji svoga za titnika. D eriho Sent Luis, pele reko e i crnac otvori oi. Odmah je spustio pogled na dete koje je dr ao, a koje je poelo da se dere jo pre no to je prozvano njegovo ime. Nimrod, pozva e pele, a beba, iako zasigurno jo nije imala ni godinu dana, ve je raspoznavala dva sloga svoga imena. Podigla je kapke i otkrila izrazito zlataste oi. Njegovim buenjem proces se okonao. Plima boja, pela i niti se povukla i za sobom ostavila petoro stranaca nasukanih u Kalovoj sobi. Prvo je progovorila Apolina Diboa. "Ovo je neka gre ka", ree ona, uputiv i se ka prozoru i razmaknuv i zavese. "Gde se mi to, do avola, nalazimo?" "I gde su ostali?" upita Frederik Kamel. Na zidu je ugledao ogledalo i stao kritiki da se ogleda u njemu. Podsmehnuv i se, iz d epa je izvadio makazice i stao njima da tricka pojedine predugake dlake koje su mu trale iz brade. "U tome i jeste stvar", javi se D eriho. Zatim se obrati Apolini: " ta vidi tamo napolju?" "Ni ta. Sve je pusto", odvrati ena. "Pono je. A..." " ta?" "Pogledaj sam", dobaci mu ona, uvlaei pljuvaku kroz slomljeni zub, "ne to nedostaje." Zatim se okrenu od prozora. "Stvari nisu iste kakve su bile." Apolinino mesto kod dovratka prozora zauzela je Lilija. "U pravu je", ree devojka. "Stvari su se izmenile." "I zato smo samo mi ovde?" upita Frederik po drugi put. "To je za sada najva nije." "Ne to se dogodilo", odvrati blago Lilija. "Ne to u asno."
"Sigurno to osea u bubrezima", primeti Apolina. "kao i obino." "Ostanimo uljudni, gospoice Diboa", ree Frederik s paenikim izrazom kakvog uitelja. "Ne oslovljavaj me s gospoice", ree Apolina. "Ja sam udata ena." Utonuli u san, Kal i Suzana slu ali su ovaj razgovor, zabavljajui se besmislicama koje je njihov mozak zazvao. Pa ipak, bez obzira na to kako udni bili ovi ljudi - njihova starinska odea, imena, njihov besmislen razgovor oni su ipak bili neugodno stvarni; a svaka pojedinost dovedena do savr enstva. I kao da su eleli jo vi e da zbune spavae, upravo u tom trenutku mu karac koga su pele nazvale D eriho osvrnuo se na krevet i rekao: "Mo da bi oni mogli ne to da nam ka u." Lilija okrenu svoj bledi pogled prema usnulom paru. "Trebalo bi da ih probudimo", ree ona i ispru i ruku da ih protrese. "Ovo nije san", shvati Suzana, kada vide sliku Lilijine ake kako se pribli ava njenom ramenu. Osetila je kako se budi; a kada je devojini prsti dotako e, ona otvori oi. Zavese su bile razmaknute kakvim ih je i zami ljala. Uline svetiljke obasjavale su malu sobu. A u njoj, ono petoro je stajalo i posmatralo krevet; njen san postao je stvarnost. Ona se uspravi u krevetu. ar av joj skliznu, a D eriho i beba Nimrod zagleda e se u njene grudi. Ona povue ar av da se pokrije i pri tom otkri Kala. On se pokrenu jer mu je bilo hladno. Zagleda se u nju kroz jedva razmaknute kapke. " ta je bilo?" upita sanjivim glasom. "Probudi se", ree mu ona. "Imamo posetioce." "Sanjao sam...", promrmlja on. A zatim "Posetioce?" Zatim podi e pogled prema njoj, i sledei njen pogled okrenu glavu prema sredini sobe. "Oh, blagi bo e..." Dete se smejalo u D erihoovom naruju, zatupastim prstom pokazujui na Kalov nabrekli ud. On epa jastuk i prekri svoju uspaljenost. "Je li ovo neki od edvelovih trikova?" pro aputa on. "Mislim da nije", odvrati Suzana. "Ko je edvel?" htela je da zna Apolina. "Neki Kukavica, sigurno", primeti Frederik, koji je makaze dr ao na gotovs u sluaju da ijedno od ovo dvoje postane ratoborno. Pri pomenu rei Kukavica, Suzana poe da shvata. Prva je taj izraz upotrebila Imakolata, govorei o oveanstvu. "...Fuga..." odgovori ona. Posle toga sve se oi uperi e u nju, a D eriho je upita: " ta ti zna o Fugi?" "Ne ba mnogo", odgovori ona. "Zna li gde su ostali?" upita Frederik. "Koji ostali?" "I zemlja?" dodale Lilija. "Gde je sve ostalo?" Kal je odvojio pogled od petorke i sada je gledao u sto pored kreveta, na kome je ostavio onaj deli tkanja. Nije ga bilo. "Do li su iz komadia ilima", ree on, ni sam ne verujui u ono to govori. "To sam znai sanjao." "I ja sam to sanjala", primeti Suzana. "Komadi ilima?" zapanjeno ponovi Frederik. "Hoete da ka ete da smo razdvojeni?" "Da", odgovori Kal. "Gde je preostali deo?" upita Apolina. "Odvedite nas tamo." "Ne znamo gde je", ree Kal. " edvel ga se doepao." "Proklete Kukavide!" prasnu ena. "Nijednom ne mo e verovati. Sve go prevarant i lopov!" "Nije sam", dodade Suzana. "Ortak mu je jedna od va eg roda." "Sumnjam", ree Frederik. "Istina je. Imakolata."
I Frederik i D eriho u asnu e se i uzviknu e. Apolina, koja nijednog trenutka nije zaboravljala da se pona a kao dama, jednostavno pljunu na pod. "Zar jo nisu obesili tu kuju?" upita ona. "Koliko znam, ve dvaput", odgovori joj D eriho. "Ona to shvata kao laskanje", primeti Lilija. Kal se strese. Bilo mu je hladno i bio je umoran; eleo je da sanja suncem obasjana brda i sjajne reke, a ne ove alobnike, njihova zagonetna lica puna pakosti i sumnje. Ne obazirui se na njihove poglede, od odbaci jastuk, ode do mesta na podu gde mu je le ala odea i stade da navlai ko ulju i farmerke. "Gde su uvari?" upita Frederik, obrativ i se svima u sobi. "Da li to iko ovde zna?" "Moja baka..." poe Suzana. "... Mimi..." "Da?" podstaknu je Frederik, pri av i bli e, "gde je ona?" "Mrtva je." "Bilo je jo uvara", primeti Lilija, koju je takoe obuzelo Frederikovo nestrpljenje. "Gde su oni? "Ne znam." "Bila si u pravu", ree D eriho, s gotovo traginim izrazom lica. "Dogodilo se ne to u asno." Lilija se vrati do prozora i irom ga otvori. "Mo e li ga namirisati?" upita Frederik. "Je li negde u blizini?" Lilija odmahnu glavom. "Vazduh zaudara." ree ona. "Ovo nije staro Kraljevstvo. Hladno je. Hladno i prljavo. Kal, koji se u meuvremenu obukao, progura se izmeu Frederika i Apoline i podi e bocu viskija. "Hoe malo?" upita on Suzanu. Ona odmahnu glavom. On sebi velikodu no nasu i ispi. "Moramo pronai tog va eg edvela", ree D eriho Suzani, "i vratiti ilim." "emu urba?" javi se Apolina s perverznom non alancijom. Zatim se odgega do Kala. "Ima li ne to protiv da ti se pridru im?" upita ga. On joj nevoljno pru i bocu. "Kako to misli : emu urba?" upita Frederik. "Probudili smo se usred nedoije, sami..." "Nismo sami", prekide ga Apolina, dobrano povukav i iz boce. "Imamo ovde prijatelje." Ona iskrivi jednu stranu usta u osmeh okrenuv i se prema Kalu. "Kako se zove cakani?" "Kalhun." "A ona?" "Suzana." "Ja sam Apolina. Ovo je Fredi." Kamel se utivo nakloni. "Ono tamo je Lilija Pelicija, a deri te je njen brat, Nimrod..." "A ja sam D eriho." "Tako", nastavi Apolina. "Sada smo svi prijatelji, je li tako? Ostali nam i nisu potrebni. Neka istrunu." "To je tvoj narod", podseti je D eriho. "I potrebna im je na a pomo." "Jesu li nas zbog toga ostavili na Ivici?" jetko mu uzvrati ona, ponovo prinev i ustima bocu sa viskijem. "Ne. Ostavili su nas tamo da bismo se lak e izgubili, i nemoj ni poku avati da mi pria bajke o tome. Mi smo smee. Razbojnici i prostitutke i sam bog zna ta jo ." Ona se zagleda u Kala. "Oh, da", ree, "na li ste se meu lopovima. Nas su se stideli. Svakog ponaosob." A zatim se obrati ostalima: "I bolje je to smo se razdvojili. Imamo priliku da se ludo provedemo." Dok je govorila, Kalu se uini da munje duginih boja pale vatru u naborima njenih udovikih velova. "Tamo napolju nalazi se jedan ceo svet", ree ona. "Treba da u ivamo u njemu." "Izgubljeni ostaju izgubljeni", napomenu D eriho. Apolina mu odgovori frknuv i kao bik. "On je u pravu", slo i se Fredi. "Bez tkanja mi smo izbeglice. Zna i sama
koliko nas Kukavice mrze. Oduvek su nas mrzeli. I uvek e nas mrzeti." "Vi ste proklete budale", ree Apolina i vrati se do prozora, ponev i viski sa sobom. "Pomalo smo van toka", obrati se Fredi Kalu. "Da li bi nam rekao koja je godina? 1910? 1911?" Kal se nasmeja. "Osamdeset godina gore ili dole", odvrati on. Ovaj drugi vidljivo poblede, okrenuv i se ka zidu. Lilija ispusti gotovo bolni krik, kao da ju je neko ubo. Drhtei sede na ivicu kreveta. "Osamdeset godina..." promrmlja D eriho. "Za to su toliko dugo ekali?" zau se Fredijev glas u tihoj sobi. " ta se to dogodilo da su morali tako dugo da ekaju?" "Molim vas da prestanete da govorite u zagonetkama..." obrati im se Suzana, "... i objasnite nam." "Ne mo emo", odgovori Fredi. "Vi niste Vidovnjaci." "Oh, ne blebei", sreza Apolina. " ta je lo e u tom zahtevu?" "Ispriaj im, Lilija", ree D eriho. "Ne sla em se", ostade uporan Fredi. "Ispriaj im onoliko koliko treba da znaju", ree Apolina. "Ako krene sve da pria ostaemo ovde do Sudnjeg dana." Lilija uzdahnu. "Za to ja?" upita ona, i dalje drhtei. "Za to ja moram to da ispriam?" "Zato to si najbolji la ov", odvrati D eriho stisnuv i usta u jedva primetan osmeh. "Ti to mo e ispriati tako da zvui istinito." Ona mu uputi jedan zao pogled. "Pa, dobro", pristade ona i poe da pria. 3. ONO TO JE ISPRIALA "Nismo mi oduvek izgubljeni", poe ona. "Nekada smo iveli u vrtu." Izgovorila je tek dve reenice, a Apolina ju je ve prekinula. "To je samo obina pria", obavesti ona Kala i Suzanu. "Pusti je da je ispria, prokleta bila!" opomenu je D eriho. "Ne verujte ni re, posavetova ih Apolina. "Ova ena ne bi prepoznala istinu ni da je ova siluje." U znak odgovora, Lilija samo pree jezikom preko usana i nastavi tamo gde je stala. "Postojao je vrt", ree ona. "U njemu su zaete Porodice." "Kakve Porodice?" upita Kal. "etiri Korena Vidovnjaka. Lo, Je-me, Aja i Babu. Svi mi smo potomci tih Porodica. Nema sumnje da su neki od nas prevalili te i put od drugih..." ree ona, i izazovno pogleda Apolinu." "... pratei svoje poreklo unazad do jedne od tih etiri. Ja i Nimrod potiemo od Je-mea. Na a Loza je istkala ilim." "Evo gde nas je to dovelo", proguna Kamel. "Pravo nam budi kada verujemo tkaima. Spretni prsti i tromi umovi. A sada Aje - to je moja Loza - ve te zanatlije, ali uz to i mudre." "A ta je s vama?" upita Kal Apolinu, posegnuv i za svojom bocom. U njoj je ostalo u najboljem sluaju dva gutljaja pia. "Po majci sam Aja", odvrati ena. "Od njih sam nasledila zvonki glas. Po ocu, to niko zasigurno ne zna. Umeo je ple ui da stvara zanose, taj moj otac..." "Kada je bio trezan", dobaci Fredi. "Otkud ti to zna ?" Apolina iskrivi lice u grimasu. "Nikada nisi sreo mog oca." "Tvojoj majci je bilo dovoljno i jedanput", istog asa odvrati Fredi. Beba se na to glasno nasmeja, mada je smisao izgovorenog trebalo da bude nedokuiv njenom uzrastu. "Bilo kako bilo", nastavi Apolina. "Umeo je da ple e; to je znailo da je u sebi imao bar malo Lo krvi." "Ali i krvi Babua, sudei prema nainu na koji se ti izra ava , dodade
Lilija. Tada se ume a D eriho. "Ja sam Babu", ree on. "Veruj mi, dah je suvi e dragocen da bismo ga traili." Dah. Ples. Muzika. ilimi. Kal je poku ao da upamti sve te ve tine i Porodice koje su ih posedovale, ali to je bilo slino uenju klana Kilavejevih. "Su tina je u tome", nastavi Lilija, "da su sve Porodice negovale sposobnosti koje oveanstvo ne poseduje. Moi koje vi nazivate udima. A za nas su one uobiajene kao i injenica da hleb raste. To su samo naini da se ponire i priziva. "Zanosi?" ponovi Kal. "Tako ste ih nazvali?" "Tano", potvrdi Lilija. "Posedovali smo ih od poetka. Uop te o njima nismo razmi ljali. Bar dok nismo do li u Kraljevstvo. Tada smo shvatili da va a vrsta voli da stvara zakone. Voli tano da odredi ta je ta i da li je ne to dobro ili ne. A svet vam, po to je divan i ne eli da vas razoara ili uznemiri, gleda kroz prste. Pona a se kao da su va a uenja u izvesnom smislu neprikosnovena." "O toj metafizici moglo bi se raspravljati", promrmlja Fredi. "Zakoni Kraljevstva su zakoni Kukavica", ree Lilija. "To je jedno od Kaprinih Naela." "Znai da Kapra nije bio u pravu", zau se Fredijev odgovor. "Retko kad je gre io", nastavi Lilija. " to se ovoga tie bio je u pravu. Svet se pona a onako kako su Kukavice izabrale da ga opi u. Iz ljubaznosti. To je dokazano. Dok neko ne doe s boljom idejom..." "Samo as", prekide je Suzana. "Da li vi to hoete da ka ete da nas zemlja na neki nain slu a?" "To je mislio Kapra." "A ko je Kapra?" "Jedan veliki ovek..." "Ili ena", dodade Apolina. "Koji je mo da iveo, a mo da i nije", nastavi Fredi. "Ali ak i da nije ivela..." ree Apolina, "... imala je mnogo toga da ka e." " to ne predstavlja nikakav odgovor", primeti Suzana. "To je Kapra za vas", ree Kamel. "Nastavi, Lilija", ree Kal. "Ispriaj nam ostatak prie." Ona ponovo poe da pria: "I tako se s jedne strane nalazite vi, oveanstvo, sa svim tim va im zakonima, perimetrima i va om beskrajnom zavi u; a sa druge smo mi, Porodice Vidovnjaka. Od vas se razlikujemo kao dan od noi." "Nismo ba toliko razliiti", primeti D eriho. "Ne zaboravi da smo nekada iveli meu njima." "I odnosili su se prema nama kao da smo smee", odvrati povreeno Lilija. "Istina je", slo i se D eriho. "Sposobnosti koje smo posedovali", natavi ona, "vi Kukavice nazivali ste magijom. Neki od vas eleli su da ovladaju njima. Neki su ih se pla ili. Ali tek nekolicina nas je volela zbog njih. Ne smete zaboraviti da su gradovi tada bili mali. Te ko je bilo sakriti se u njima. I tako smo se povlaili. U ume u brda, gde smo mislili da emo biti bezbedni." "Mnogi od nas nikada se nisu ni odva ili da zau meu Kukavice", ree Fredi. "To naroito va i za Aje. Ni ta nemaju za prodaju, razumete; nema smisla podnositi Kukavice ako nemate ni ta za prodaju. Lep e je iveti napolju u zelenilu." "To je puki izgovor", ree mu D riho. "I ti voli gradove kao bilo ko od nas." "Tano je", priznade Fredi. "Volim cigle i malter. Ali zavidim pastiru..." "Na njegovoj usamljenosti ili na ovcama?" "Njegovim pastoralnim u icima, kretenu!" odvrati Fredi. Zatim se obrati Suzani: "Gospoice, moram da vam skrenem pa nju da ne spadam meu ove ljude. Zaista ne spadam. On je..." (tu on upre prst u D erihoa) "... osueni lopov. Ona..." (pa u Apolinu) "... upravlja javnom kuom. A ova ovde..." (Lilija) "... njoj i njenom malom bratu toliko su ruke ukaljane gresima..."
"Detetu?" upita Lilija, zagledav i se u bebu. "Kako mo e da optu i nevino..." "Molim te, po tedi nas, ne poinji ponovo da glumi ", ree Fredi. "Tvoj brat mo da izgleda kao beba u naruju ali mi ga poznajemo. Oboje ste vini preru avanju. Ako nije tako, za to ste onda bili na Ivici?" "I ja bih mogla tebi da postavim isto to pitanje", uzvrati mu Lilija. "Bio sam rtva zavere", pobuni se on. "Moje su ruke iste." "Nikada nisam verovala oveku sa istim rukama", promrmlja Apolina. "Kurvo!" ree Fredi. "Brijau!" ree ova druga i to prekinu prepirku. Kal i Suzana se s nevericom zgleda e. Bilo je oigledno da se ovi ljudi uop te nisu voleli. "Pa, ovaj..." poe Suzana. "Priali ste nam o skrivanju po brdima." "Nismo se skrivali", ispravi je D eriho. "Jednostavno smo bili nevidljivi." "A to nije isto?" primeti Kal. "Razume se da nije. Postoje mesta koja su za nas sveta, a koja veina Kukavica ne primeuje ni kada se nae na metar udaljenosti..." "A imali smo i zanose", dodade Lilija, "da njima prikrijemo tragove ako se oveanstvo suvi e pribli i." " to je ono povremeno i inilo", ree D eriho. "Pojedinci bi postali znati eljni. Poeli bi da nju kaju po umi, ne bi li nai li na kakav trag o nama." "Znai znali su ko ste?" upita Suzana. "Nisu", odgovori Apolina. S jedne od stolica zbacila je gomilu odee i opkoraila je. "Ni ta nisu znali, samo su uli razne glasine i naklapanja. Nadevali su nam razna imena. Senke i vile. Razna sranja. Svega ih se nekoliko stvarno pribli ilo istini. A i oni samo zato to smo im mi to dozvolili." "Pored toga, nas i nije bilo tako mnogo", ree Lilija. "Nikada nismo bili naroito plodni. Nikada nismo bili skloni parenju." "Govori u svoje ime", odbrusi Apolina i namignu Kalu. "Stvar je u tome, da na nas uglavnom niko nije obraao pa nju, a... kao to ree Apolina... kada smo stupali s nekim u vezu, inili samo to iz vlastitih razloga. Na primer, neko od va e Vrste bio je ve t u neemu to bi nama dobro do lo. Na primer, kakav odgajiva konja, trgovac vinom... ali i dalje stoji da ste tokom vekova postali letalna rasa." "Tano", slo i se D eriho. "I ono malo veza to smo odr avali s vama izbledelo je i prekinulo se. Ostavili smo vas da se gu ite u krvi i zavisti..." "Za to se stalno vraa na zavist?" upita Kal. "Zato to je va a Vrsta poznata po tome", odvrati Fredi. "Stalno te ite da prigrabite ne to to nije va e, i to samo zato da biste to posedovali." "A vi ste savr ena vrsta?" primeti sarkastino Kal. Zamorile su ga beskrajne opaske o Kukavicama. "Da smo savr eni", ree D eriho, "bili bismo nevidljivi, je li tako?" Taj odgovor veoma uznemiri Kala. "Ne. I mi smo od krvi i mesa kao i vi," nastavi on, " to znai da nismo savr eni. Ali mi to ne ogla avamo na sva zvona. Vi narode... vi naprosto ne mo ete normalno da ivite ako je s vama sve u redu." "Za to ste onda poverili mojoj baki ilim na uvanje?" upita Suzana. "Ona je bila Kukavica, je li tako?" "Ne upotrebljavaj tu re", ume a se Kal. "Ona je bila ljudsko bie." "Bila je me ovite krvi", ispravi ga Apolina. "Po majci Vidovnjak, a po ocu Kukavica. Razgovarala sam s njom u dva-tri navrata. Znate, imale smo ne to zajedniko. Me ovite brakove. Njen prvi mu bio je Vidovnjak, a svi moji mu evi bili su Kukavice. Ali ona je bila samo jedan od uvara. Jedina ena; i jedina koja je imala u sebi ljudske krvi, ako se dobro seam. Morali smo da imamo bar jednog uvara koji poznaje Kraljevstvo, a koji e, naizgled, biti potpuno beznaajan. Nadali smo se da na taj nain na nas vi e nee obraati pa nju i da e nas na kraju zaboraviti."
"I sve to... samo da biste se sakrili od oveanstva?" upita Suzana. "Oh, ne", odvrati Fredi. "Mogli smo da nastavimo da ivimo negde na rubu Kraljevstva... ali stvari su se promenile." "Ne mogu da se setim godine kada je poelo..." ree Apolina. "1896" dodade Lilija. "Bilo je to 1896. godine. Tada su poele da se dogaaju prve kobne stvari." " ta to?" upita Kal. "To jo niko zasigurno ne zna. Ali iz plavetnila se ne to pojavilo, neko stvorenje koje je imalo samo jedan cilj. Da nas uni ti." "Kakvo stvorenje?" Lilija slegnu ramenima. "Niko mu nikada nije video lice i ostao u ivotu." "Je li to bilo ljudsko bie? zapita Kal. "Ne. Nije bilo slepo onako kako su Kukavice slepe. Moglo je da nas nanju i. Ali ni na i naj ivlji zanosi nisu mogli du e da ga zavaraju. Za sobom je ostavljalo pusto , a oni koje bi pogledalo kao da nikada nisu ni postojali." "Na li smo se u klopci", ree D eriho. "S jedne strane nalazilo se oveanstvo, koje je iz dana u dan udelo za sve veim prostorima... tako da gotovo vi e nismo imali gde da se sakrijemo; a s druge strane, taj Bi, kako ga nazvasmo, ije je jedini cilj bio da nas istrebi. Bili smo svesni da je pitanje vremena kada emo izumreti." " to bi bila teta", ree suvo Fredi. "Nije sve bilo tako mrano", izjavi Alopina. "Mo da e vam se uiniti udnim ovo to u rei, ali ja sam se ba lepo provodila tih poslednjih godina. Oajanje vam je, znate, najbolji afrodizijak", isceri se ona. "A i prona li smo jedno dva mesta na kojima smo izvesno vreme bili bezbedni, i gde nas Bi nikada nije nanju io." "Ne seam se da sam bila srena", ree Lilija. "Seam se samo ko mara." "A ta je sa brdom?" upita Apolina, "kako se ono zva e? Brdo na kome smo boravili poslednjeg leta. Seam se toga kao da je bilo jue..." "Rejmontovo brdo." "Tako je. Rejmontovo brdo. Tamo sam bila srena." "Ali koliko bi to potrajalo?" upita D eriho. "Pre ili kasnije, Bi bi nas prona ao." "Mo da", odvrati Apolina. "Nismo imali izbora", ree Lilija. "Bilo nam je neophodno mesto na kome emo se sakriti. Takvo, na kome nas Bi nikada nee tra iti. Gde bismo mogli izvesno vreme da prespavamo, dok nas ne zaborave." "ilim", izusti Kal. "Da", potvrdi Lilija. "To je bilo utoi te koje je vee izabralo." "Posle beskonano dugake rasprave", dodade Fredi. "Tokom koje ih je jo na stotine umrlo. Te poslednje godine, dok je razboj radio, svake nedelje dolazilo je do novih pokolja. U asne prie. U asne." "Bili smo ranjivi, razume se", ree Lilija. "Jer su izbeglice pristizale sa svih strana... neki od njih donosili su delie svojih predela... stvari koje su pre ivele nalete... i svi su se skupljali u ovoj zemlji u nadi da e u ilimu pronai mesto za ono to su posedovali." "Kao na primer?" "Kue, komade zemlje. Obino je meu njima bio kakav ve t Babu, koji je mogao da uprede polje ili kuu, ili bilo ta drugo, u gajtan. Tako su, razumete, mogli sve to da ponesu..." "Ne, ne razumem", ree Kal. "Objasnite mi." "To je tvoja Porodica", obrati se Lilija D erihou. "Ti objasni." "Mi, Babui, umemo da pravimo hijeroglife", poe D eriho, "i da ih nosimo u na im glavama. Veliki tehniar, poput mog uitelja, Kikita... on je bio u stanju da napravi gajtan u kome je mogao da ponese itav mali grad, kunem se da je bio u stanju, a onda da ga ponovo savr eno izgovori do poslednjeg crepa." Dok je ovo opisivao, njegovo izdu eno lice sinu. Ali radost je bila kratkog veka, jer je potisnu seanje. "Moj se uitelj nalazio u Nizinama kada ga je Bi prona ao", ree on. "Nestao je." On puknu prstima. "Ovako." "Za to ste se svi sjatili u Englesku?" elela je da sazna Suzana.
"Bila je to najbezbednija zemlja na celom svetu. A Kukavice su, razume se, imale pune ruke posla izgraujui Carstvo. Mogli smo da se izgubimo u gomili, dok Fuga ne bude utkana u ilim." " ta je to Fuga?" upita Kal. "To je sve to smo uspeli da spasimo od uni titelja. Delii Kraljevstva koje Kukavice nikada i nisu pravo videle, te im tako nisu ni nedostajali kada su nestali. Po koja uma, jedno do dva jezera, okuka neke reke, kakva delta. Pojedine kue u kojima smo stanovali; neki gradski trgovi, pa ak i nekoliko ulica. Sve smo to povezali u neku vrstu grada." "Nazvali su ga Jedinstveni", ree Apolina. "Prokleto glupo ime." "U poetku su nastojali da po tuju neki red", ree Fredi. "Ali to je ubrzo propalo, jer su izbeglice neprestano pristizale i sve je vi e stvari trebalo utkati u ilim. Svakim danom sve vi e. Na kraju su ljudi noima ekali ispred Kaprine kue, sa kakvom malom ni om koja su eleli da sauvaju od Bia." "Zato im je i bilo potrebno toliko vremena", ree Lilija. "Ali niko nije bio odbijen", naglasi D eriho. "To je bilo dogovoreno jo na poetku. Svako ko je eleo mesto u Tkanju i dobio ga je." "ak i mi", ree Apolina, "koji nismo bili ba cvee. I mi smo dobili svoja mesta." "Ali za to ilim?" upita Suzana. " ta je lak e prenebrei od stvari na kojoj stoji ?" upita je Lilija. "Pored toga, u toj smo ve tini bili ume ni." "Sve ima svoje ustrojstvo", ume a se Fredi. "Ako pronae nain, malo mo e sadr ati veliko." "Razume se, nisu svi eleli da pou u tkanje", dodade Lilija. "Neki su odluili da ostanu meu Kukavicama i rizikuju. Ali veina je po la." "I kako je to izgledalo?" "Bilo je nalik na san. Poput spavanja bez snova. Nismo starili. Nismo oseali glad. Jednostavno smo ekali da uvari zakljue da emo biti bezbedni ako nas ponovo probude." " ta je to sa pticama?" upita Kal. "Oh, nema kraja utkanoj flori i fauni..." "Nisam mislio na samu Fugu. Ve na svoje golubove." "Kakve veze imaju tvoji golubovi s ovim?" upita Apolina. Kal im ukratko ispria kako je otkrio ilim. "To je uticaj Vrtloga", ree D eriho. "Vrtloga?" "Kada si na trenutak ugledao Fugu", poe da mu obja njava Apolina, "sea li se oblaka u sredi tu? To je Vrtlog. To je mesto gde je sme ten Razboj." "Kako se u ilimu mo e nai Razboj na kome je on istkan?" upita Suzana. "Taj Razboj nije sprava", odvrati D eriho. "To je stanje stvaranja. On uvlai elemente Fuge u zanos koji podsea na obian ilim. Ali tamo ima mnogo onoga to porie ljudske preptostavke i to se vi e pribli ite Vrtlogu, stvari postaju tim udnije. Ima tamo mesta gde se duhovi budunosti i pro losti igraju..." "Ne bi trebalo o tome da govorimo", ree Lilija. "To donosi nesreu." "Kakva se to jo nesrea mo e svaliti na nas?" primeti Fredi. "Toliko nas je malo..." "Probudiemo Porodice, im vratimo ilim", ree D eriho. "Vrtlog mora da se uznemirio, jer kako bi inae ovaj ovek zavirio unutra? Tkanje ne mo e veno da se odr i..." "U pravu je", slo i se Apolina. "Pretpostavljam da je na a du nost da ne to preduzmemo." "Ali nije bezbedno", ree Suzana. "Bezbedno za ta?" "Ovde, mislim u svetu. U Engleskoj." "Bi mora da je odustao...", primeti Fredi, "... posle toliko godina." "Za to nas onda Mimi nije probudila?" Fredi iskrivi lice u grimasu. "Mo da je zaboravila na nas." "Zaboravila?" ree Kal. "Nemogue."
"Lako je to rei", odvrati Apolina. "Ali mora biti sna an da se odupre Kraljevstvu. Ako se suvi e duboko zaglibi , sledee to e ti se dogoditi bie da zaboravi vlastito ime." "Ne verujem da je zaboravila", ree Kal. "Najva nija stvar koju sada moramo obaviti jeste", poe D riho, ne obraajui pa nju na Kalove proteste, "da vratimo ilim. Zatim emo napustiti ovaj grad, i pronai neko mesto na koje Imakolata nikada nee zaviriti." "A ta e biti s nama?" upita Kal. "S vama?" "Zar je mi neemo videti?" " ta?" "Fugu, prokleti bili!" viknu Kal, razbesnev i se zbog potpunog nedostatka ljubaznosti ili zahvalnosti kod ovih ljudi. "To se vas vi e ne tie", ree Fredi. "I te kako nas se tie", ree on. "Video sam je. Umalo me nisu ubili zbog nje." "Onda e biti bolje da ostanete po strani", dodade D eriho. "Ako se toliko brinete za svoj dah." "Nisam tako mislio." "Kale", obrati mu se Suzana, spustiv i mu aku na rame. Njen poku aj da ga smiri samo ga je jo vi e razbesneo. "Ne dr i im stranu", ree joj on. "Nije u pitanju na ijoj sam strani..." poe ona, ali on nije hteo da se smiri. "Lako je tebi", ree on. "Ti s tim ima nekakve veze..." "To nije fer..." "...a ima i menstrum..." " ta?" zabezeknu se Apolina, istog asa uutkav i Kala. "Ti?" "Izgleda", odvrati Suzana. "I nije ti otkinuo meso sa kostiju?" "Za to bi to uinio?" "Neu rei pred njim", ree Lilija, gledajui Kala. To je za njega bilo suvi e. "U redu", ree on. "Ako ne elite da priate preda mnom, u redu. Mo ete svi slobodno da se nosite." On krenu prema vratima, ne obraajui pa nju na Suzanine poku aje da ga vrati. Iza njega, Nimrod se kikotao. "A ti bi mogao da zave e ", ree on detetu i izie iz sobe, prepustiv i je uzurpatorima. 4. NONI U ASI 1. edvel se probudio iz snova o Carstvu; iz poznate fantazije u kojoj je bio vlasnik ogromne radnje, toliko prostrane da se s jednog njenog kraja nije mogao videti suprotni zid. A on je prodavao; trgovao je tako dobro da je njegov knjigovoa plakao od radosti. Na sve strane gomilala se razliita roba - vaze iz dinastije Ming, majmuni igrake, govee polutke - a kupci su lupali na vrata, sa oajnikom eljom da se pridru e gomili koja je ve glasno zahtevala da joj dozvole da kupuje. udno, ali to nije bio san o zaradi. Novac je za njega postao sporedna stvar od kada je nabasao na Imakolatu, jer je ona bila u stanju da iz vazduha zazove sve to im je bilo potrebno. Ne, to je bio san o moi, a on, vlasnik namirnica zbog kojih su ljudi prosipali krv i elji da ih kupe, on je stajao podalje od gu ve i osmehivao se svojim harizmatskim osmehom. Ali iznenada se probudio, galama mu terija je jenjavala, i on zau kako neko di e u zamraenoj sobi. Uspravio se u krevetu dok su mu se na elu hladile kapljice znoja koje su ga orosile u odu evljenju za vreme sna.
"Imakolata?" Bila je tu, stajala je naspram suprotnog zida, dlanovima tragajui za nekom rupom u njemu. Oi su joj bile irom otvorene, ali njima ni ta nije videla. Bar ni ta od onoga to bi i edvel mogao da vidi. Viao ju je i ranije ovakvu - poslednji put pre dva-tri dana, u foajeu ovog istog hotela. On ustade iz kreveta i navue kuni ogrta. Osetiv i njegovo prisustvo, promrmljala je njegovo ime. "Ovde sam", odgovori on. "Ponovo", ree ona. "Ponovo sam ga osetila." "Bia?" upita on bezbojnim glasom. "Jasno. Moramo prodati ilim i zavr iti s tim." "Hoemo. Hoemo", odvrati on, lagano joj se pribli avajui. "Pripreme su u toku, to zna i sama." Govorio je jednolinim glasom kako bi je smirio. Skoro uvek je bila opasna, ali ovakva njena raspolo enja pla ila su ga vi e od veine ostalih. "Obavio sam telefonske razgovore", ree on. "Kupci e doi. ekali su na ovo. Doi e i sve e biti gotovo." "Videla sam mesto na kome ivi", nastavi ona. "Zidove; ogromne zidove. A spolja i unutra pesak. Kao da je na kraju sveta." Sada ga je konano ugledala, a vizija koja ju je zaokupljala kao da je slabila. "Kada, edvele?" upita ona. " ta kada?" "Aukcija." "Prekosutra. Kao to smo dogovorili." Ona klimnu. "udno", iznenada ree glasom spremnim na razgovor. Brzina kojom je menjala raspolo enja uvek ga je zaticala nespremnog. "udno, to su mi se ko mari vratili posle toliko vremena." "To je zbog toga to si videla ilim", ree edvel. "On te podsetio." "Ima tu jo neega", dodade ona. Zatim se uputi ka vratima koja su vodila u drugi deo edvelovog apartmana i otvori ih. Name taj je bio gurnut u stranu i porean du zidova velike prostorije, kako bi njihov trofej, Utkani svet, mogao biti rasprostrt. Zastala je na pragu i zagledala se u ilim. Nijednom nije stala bosom nogom na njega - nekakvo sujeverje ju je spreavalo da pree preko njega - ve je koraala du ivice, pomno istra ujui svaki in. Zastala je na pola puta do suprotnog kraja. "Vidi" ree ona i upre prst u tkanje. edvel ode do mesta na kome je stajala. " ta se desilo?" "Nedostaje pare." On krenu za njenim pogledom. Bila je u pravu. Jedan deli ilima bio je otkinut; najverovatnije za vreme gu anja u skladi tu. "Nije bitno", umiri je on. "Veruj mi da to nee smetati na im kupcima." "Ne zanima me vrednost", ree ona. " ta onda?" "Pogledaj malo bolje, edvele. Svaki od ovih motiva predstavlja po jednog Vidovnjaka." On postrance sede na pod i stade da prouava oznake du ruba. Te ko je u njima bilo prepoznati ljudska bia; pre su podseali na zapete sa oima. "To su ljudi?" upita on. "Oh, da. Olo ; najvei kriminalci. Zato se nalaze na ivici. Tamo su lako ranjivi. Ali su i korisni." "Kako?" "Oni su prvi branioci", odvrati Imakolata, oiju prikovanih za mesto na ilimu koje je nedostajalo. "Prvi kojima e zapretiti opasnost, prvi..." "Koji e se probuditi", dopuni edvel. "...koji e se probuditi." "Misli da su sada negde napolju?" upita on. Pogled mu odluta do prozora.
Navukli su zavese kako bi spreili bilo koga da ugleda njihovo blago, ali mogao je da zamisli usnuli grad s druge strane. Pomisao na to da se tamo napolju mo da oslobodila neka magija ispuni ga neoekivanim nabojem. "Da", ree vraara. "Mislim da su budni. I Bi ih je namirisao u snu. edvele, on zna." " ta da uinimo?" "Da ih pronaemo, pre no to privuku jo veu pa nju. Bi je mo da prastar. Mo da je spor i zaboravan. Ali njegova mo..." Glas joj zamre, kao da su rei bile bezvredne u poreenju s takvim u asom. Duboko je udahnula pre no to je nastavila. "Gotovo svakodnevno sam", ree ona, "posmatrala menstrum da vidim hoe li doi. A doi e, edvele. Mo da ne noas. Ali doi e. Od toga dana vi e nee biti magije. "To e biti i tvoj kraj?" "ak i moj." "Znai, moramo ih pronai", zakljui edvel. "Ne mi", ree Imakolata. "Ne moramo prljati ruke njima." Ona se uputi nazad ka edvelovoj spavaoj sobi. "Nisu mogli daleko otii", ree dok je odlazila. "Ovde su stranci." Na vratima je zastala i okrenula se prema njemu. "Ni po koju cenu ne napu taj ovu sobu dok te ne pozovemo", ree mu. "Pozvau nekog ko e ubijati umesto nas." "Koga?" upita edvel. "Nekoga koga jo nisi sreo", odvrati vraara. "Umro je stotinu godina pre tvog roenja. Ali imate dosta zajednikog." "A gde je on sada?" "U Kosturnici Svetili ta Smrtnosti, gde je i izgubio ivot. eleo je, zna , da doka e kako mi je ravan, da me zavede. Stoga je poku ao da postane nekromant. Mogao je i da uspe; nije bilo toga na ta se on ne bi odva io. Ali po lo je po zlu. Dozvao je Hirurge iz nekog podzemnog sveta, ali njima to nije bilo zabavno. Stali su da ga gone s jednog na drugi kraj Londona. Na kraju je provalio u Svetili te. Preklinjao me je da ih opozovem." Glas joj se pretvori u apat. "Ali kako sam mogla?" ree ona. "On ih je dozvao. Sve to sam mogla da uinim bilo je da pustim Hirurge da obave svoj posao. I na kraju, kada je bio sav u krvi, rekao mi je : Uzmi moju du u." Ona zastade. Zatim nastavi: "To sam i uinila." Pogledala je u edvela. "Ostani ovde", ree mu i zatvori vrata. edvelu nije dva puta trebalo rei da se kloni sestara dok kuju planove. Kada nikada vi e ne bi ugledao Magdalenu i Hag, smatrao bi se srenim ovekom. Ali ti duhovi nisu se odvajali od svoje ive sestre; svaka je na neki, njemu neshvatljiv nain, bila deo one druge. Njihovo perverzno jedinstvo predstavljalo je samo jednu od tajni koje su ih pratile; bilo ih je jo mnogo. Svetili te Smrtnosti, na primer. To je bilo zborno mesto pripadnika njenog Kulta u vreme kada je bila na vrhuncu moi i te nji. Ali pala je u nemilost. Njena elja da vlada Fugom, koja je u to vreme predstavljala ubogi zbir ra trkanih naseobina, bila je osujeena. Njeni neprijatelji skupili su dokaze protiv nje, napraviv i popis zloina koji je zadirao jo u vreme dok se nalazila u majinoj utrobi, tako da su ona i njeni sledbenici poku ali da im vrate milo za drago. Potekla je krv, mada edvel nikada nije uspeo da dokui razmere tog krvoprolia. Meutim, posledice su mu bile sasvim jasne. Osramoenoj i poni enoj Imakolati zabranjeno je da ponovo stupi na magino tle Fuge. Nikako nije mogla da se pomiri s tim da ivi u izgnanstvu. Po to nije bila u stanju da obuzda svoju prirodu i da, ne skreui pa nju na sebe nastavi da boravi meu Kukavicama, njen ivot se sastojao od beskrajnih krvoprolia, potera i novih krvoprolia. Iako su je znalci i dalje pamtili, po tovali je i nazivali desecima razliitih imena - Crna Madona, Dama Tuge, Mater Malifecorum - ipak je postala rtva vlastite neobine ednosti. Dozvala je ludilo; ono joj je bilo jedino probe i te pred banalno u Kraljevstva u koje je bila proterana.
Takva je bila kada ju je edvel prona ao. Luda ena, koja je govorila drugaije od bilo kog drugog i koja je u svojim bula njenjima pominjala stvari koje su, kada bi samo uspeo da ih se doepa, mogle od njega napraviti monog oveka. A ta uda su sada bila tu. Sadr ana u pravougaoniku ilima. On ode do same sredine i zagleda se u spiralu stilizovanih oblaka i munja koja se zvala Vrtlog. Koliko je noi prebdeo, pitajui se kako li izgleda nai se u tom energetskom fluksu? Mo da kao da si u dru tvu s bogom?; ili, mo da, s avolom. Iz ovih misli trgnu ga urlik iz susedne sobe, a lampa iznad njegove glave iznenada utrnu kao da joj je svetlost isisana kroz prorez ispod vrata, to je samo potvrivalo da je s druge strane neopisiva tama. On se povue do suprotnog kraja prostorije i sede. Koliko jo ima do zore? pitao se. 2. Jutro jo nije bilo na pomolu, kada se - mnogo asova kasnije, bar mu se tako inilo - vrata otvori e. Iza njih nalazio se mrak. A iz tog mraka zau se Imakolatin glas: "Doi da vidi ." On ustade ukoenih udova i othrama do vrata. Na pragu ga zapahnu talas toplote. Kao da je zakoraio u peinu u kojoj su se pekli kolai od ljudskog izmeta i krvi. Imakolatu je tek nejasno nazirao, kako stoji - mo da i lebdi - nedaleko od njega. Vazduh ga je gu io: stra no je eleo da se povue. Ali ona ga je pozivala. "Pogledaj", uputi ga ona, zagledav i se i sama u tamu. "Do ao je na ubica. Ovo je Rejk." edvel u poetku ni ta nije video. A onda, jedan iskrzani trag nemirne energije pope se uza zid i pri dodiru sa tavanicom posla dole mlaz rastoene svetlosti. Uz njenu pomo, ugledao je stvar koju je ona nazvala Rejk. Zar je ovo nekada bio ovek? Te ko je u to bilo poverovati. Hirurzi koje je Imakolata pomenula potpuno su mu preuredili anatomski sklop. Visio je u vazduhu poput pocepanog, obe enog kaputa, dok mu je telo bilo rastegnuto do nadljudske visine. A onda, kao da se povetarac podigao sa tla, telo se pokrenulo, poelo da se naduvava i da se podi e. Njegovi gornji udovi - ti komadi neega, to su nekada i mogli biti ljudsko meso i kosti, dr ale su krajnje labavo povezane niti mlitave hrskavice - podigo e se, kao da se sprema za pribijanje na krst. Ovaj pokret razvi materiju koja mu je obavijala glavu. Ona otpade, a edvel ne uspe da potisne krik, kada shvati kakvoj vrsti operacije su Hirurzi podvrgli Rejka. Isekli su ga na re njeve. Iz tela su mu izvadili sve kosti i za sobom ostavili stvar kojoj je pre bilo mesto na morskom dnu nego meu ivima, osakaeni eho oveanstva, napunjen zanosima koje su sestre stvorile da bi ga dovele iz Limba. Ta se stvar klatila i naduvavala, a njegova glava bez lobanje iz trenutka u trenutak menjala je oblik dok ju je edvel posmatrao. Odjednom bi se pretvorila sva u izbuljene oi, zatim bi od nje ostalo samo drelo koje je urlajui izra avalo svoje nezadovoljstvo to su ga probudili u ovom stanju. "Umukni..." naredi Imakolata. Rejk zadrhta, a ruke mu se produ i e, kao da je eleo da ubije enu koja mu je ovo uinila. Ali ipak je uutao. "Domvile", ree Imakolata. "Jednom si mi izjavio ljubav." Stvar zabaci glavu unazad kao da ali zbog te elje koja ga je do ovoga dovela. "Boji li se, moj Rejku?" On je pogleda, oima nalik na krvave pri teve koji samo to se nisu raspali. "Udahnuli smo ti malo ivota", ree ona. "I dovoljno moi da ove ulice okrene naopake. elim da je iskoristi ."
Prisustvo te stvari izazivalo je u edvelu nervozu. "Ume li on da vlada sobom?" pro aputa on. " ta ako podivlja?" "Neka", odvrati ona. "Mrzim ovaj grad. Neka ga spali. Dok ubija Vidovnjake, ba me briga ta radi. On zna da mu nema odmora dok ne obavi to to tra im od njega. A Smrt je najbolje to mu je iko ikada obeao." Pri tevi su i dalje bili uprti u Imakolatu, a pogled u njima potvrivao je njene rei. "Dobro", ree edvel, okrenu se i krenu nazad prema susednoj sobi. Vi e magije ne bi mogao da podnese. Sestre su u ivale u njoj. Volele su da se upu taju u takve obrede. to se njega tie, on je bio zadovoljan to je ljudsko bie. Pa, gotovo zadovoljan. 5. IZ USTA NEVINA CA 1. Zora je oprezno puzala preko Liverpula, kao da se pla ila na ta e naii. Kal je posmatrao kako svetlost razotkriva grad. inilo mu se da je siva od ulice do redova dimnjaka. Ceo ivot pro iveo je ovde; ovo je bio njegov svet. Na televiziji i u arolikim asopisima povremeno bi video i drugaije prizore, ali nekako u njih nikada nije ba preterano verovao. Bili su toliko razliiti od svega onoga to je on poznavao, to jest od onoga to se nadao da e saznati dok ne napuni sedamdeset godina, kao to su zvezde koje su treperile iznad njegove glave bile daleko od Zemlje. Ali Fuga je bila drugaija. Za ono kratko, slatko vreme izgledalo mu je da je to mesto kome bi mogao odista da pripadne. Bio je suvi e veliki optimista. Ta ga je zemlja mo da i elela, ali nisu ga eleli njeni itelji. to se njih ticalo on je bio prezira vredno ljudsko bie. Tumarao je ulicama otprilike jedan sat, posmatrajui kako se i ovog ponedeljka raa jo jedno liverpulsko jutro. Zar su zaista bili tako lo i, te Kukavice ijem je plemenu pripadao. Sme ili su se pozdravljajui svoje make koje su se vraale posle nonog udvaranja; milovali su svoju decu koja su odlazila u kolu; sa njihovih radio aparata odjekivale su ljubavne pesme za vreme doruka. Dok ih je posmatrao razljutio se i re io da ih brani. Prokletstvo, vratie se i rei Vidovnjacima da su pravi licemeri. Dok se pribli avao kui primetio je da su prednja vrata irom otvorena, i da jedna mlada ena koju je znao iz vienja, ali ne i po imenu, stoji na kraju staze i zuri unutra. Tek kada je pri ao na nekoliko koraka do prednje kapije ugledao je Nimroda. Stajao je na otirau, sa naoarima za sunce koje je iskopao iza Kalovog kreveta i bio je odeven u togu napravljenu od Kalove ko ulje. "Je li to va e dete?" upita ena Kala kada je otvorio kapiju. "Moglo bi se rei." "Poeo je da lupa na prozor dok sam prolazila. Zar nema nikoga da se brine o njemu?" "Sada ima", odvrati Kal. On spusti pogled prema detetu, setv i se onoga to je Fredi rekao za Nimroda - da on samo izgleda kao beba. Podigav i naoari za sunce na elo, Nimrod se zagledao u svog posetioca pogledom koji je u potpunosti potvrivao Kamelov opis. Kalu, meutim, ni ta drugo nije preostalo nego da preuzme na sebe ulogu oca. Podigao je Nimroda. " ta to radi ?" apatom upita dete. "Kopijad!" odvrati Nimrod. Muio se da opona a deji govor. "Ubijam." "Ko?" Ali dok se Nimrod spremao da odgovori, ena, koja je do la niz stazu za Kalom i sada stajala na pola jarda od vrata, progovori: "Tako je sladak", zaguguta ona. Pre no to je Kal uspeo da se izvini i zatvori vrata, dete podi e ruice i
ispru i ih prema njoj, namerno zamrmoriv i. "Oh..." ree ena, "... slatki u jedan..." i pre no to je mogao to da sprei ona zamoli Kala da joj na trenutak da Nimroda. Kal uhvati sjaj u Nimrodovim oima kada ga ena pritisnu na raskopana prsa. "Gde mu je majka?" upita ona. "Samo to se nije vratila", odvrati Kal, poku av i da izvue Nimroda iz bujnog zagrljaja. Ali ovaj to nije eleo. Sav je sijao dok ga je ena ljulju kala, a svojim zdepastim prstiima tipkao joj je grudi. im ga je Kal dodirnuo poeo je da se dere. ena ga je uutkivala, sve jae ga je privijala uza se, na ta Nimrod poe da se poigrava njenim bradavicama kroz tanku bluzu. "Molim vas izvinite nas?" ree Kal, odvojiv i Nimrodove pesnice i udaljiv i ga sa njegovih jastuka pre no to je poeo da sisa. "Ne bi trebalo da ga ostavljate samog", ree ena, odsutno dodirnuv i grudi tamo gde ju je Nimrod milovao. Kal joj zahvali na brizi. "Pa-pa, lepotane", ree ona detetu. Nimrod joj posla poljubac. Trenutna zbunjenost prekri joj lice i ona krenu natra ke prema kapiji, dok joj je osmeh koji je uputila detetu bledeo sa lica. 2. "Ba si se blesavo poneo." Nimrod se nimalo nije kajao zbog toga. Stajao je u hodniku gde ga je Kal spustio i izazovno zurio u njega. "Gde su ostali?" eleo je da zna Kal. "Napolju", odgovori Nimrod. "Idemo i mi." Sada je ve sasvim normalno govorio. I udovima je poeo da se slu i. On se odgega do ulaznih vrata i posegnu za kvakom. "Smuilo mi se ovde", ree on. "uo sam suvi e lo ih vesti." Meutim, bio je nekoliko ina prekratak da bi mogao da dohvati kvaku, pa je posle nekoliko neuspelih poku aja da je epa poeo pesnicama da lupa po drvetu. " elim da vidim", ree on. "U redu", pristade Kal. "Samo ne vii." "Izvedi me napolje." Uzviknuo je odista bespomono. Kal zakljui da nema nieg lo eg u tome da dete malo pro eta po susedstvu. Osetio je neko perverzno zadovoljstvo kada je pomislio da e izneti ovo udnovato stvorenje kako bi ga svi videli; a jo je bio zadovoljniji to e to dete, koje je ostavio u hodniku jer ga je ismevalo, zavisiti od njega. Meutim, sav postojei bes prema Nimrodu veoma brzo je ispario, kada je njegova mo govora postala uglaenija. Ubrzo su se upustili u tean i zanimljiv razgovor, uop te ne vodei rauna o pogledima koje su privlaili. "Ostavili su me!" bunio se on. "Rekli mi da se sam brinem o sebi." Zatim podi e svoju malu aku. "Kako, pitam te? Kako?" "Kao prvo, odakle ti u ovom obliju?" zapita Kal. "U jednom trenutku mi je to izgledalo kao dobra ideja", odvrati Nimrod. "Jurio me jedan razbesneli mu ; pa sam se sakrio u najneprirodnije oblije koje sam mogao da smislim. Hteo sam da se izgubim na samo nekoliko sati, a onda da se ponovo oslobodim. Kakva glupost. Za jedan ovakav zanos potrebno je dosta moi. Ali razume se, kada je konano tkanje otpoelo, do nje vi e nisam mogao doi. Morao sam da poem u ilim ovakav kakav sam sada." "Pa, kako e onda ponovo postati normalan?" "Ne mogu. Sve dok se ne vratim na tle Fuge. Bespomoan sam." On podi e naoari za sunce kako bi odmerio lepoticu u prolazu. "Jesi li joj video kukove?" upita on. "Ne balavi." "Za bebe se pretpostavlja da balave." "Ali ne onako kako ti to radi ."
je buan, ovaj va svet", ree on. "I prljav." "Prljaviji nego 1896?" "Mnogo prljaviji. Ali i ovakvog ga volim. Mora mi priati o njemu." "Oh, Isuse", izusti Kal. "Odakle da ponem?" "Odakle hoe ", odgovori Nimrod. "Uverie se da brzo uim." To je bilo tano. Za vreme njihovog poluasovnog obilaska okoline Ulice Koija postavljao je Kalu najraznovrsnija pitanja, na neka od njih bi ga podstaklo ono to su videli na ulici, a ostala su bila apstraktnije prirode. Prvo su razgovarali o Liverpulu, zatim o gradovima uop te, a potom o Njujorku i Holivudu. Razgovor o Americi odveo ih je na odnose Istok-Zapad, to Kala navede da nabroji sve ratove i ubistva kojih je mogao da se seti, a koji su se dogodili od 1900. godine. Ovla su dotakli i irsko pitanje, stanje u engleskoj politici, zatim su razgovarali o Meksiku, koji su obojica eleli da posete, a potom o Mikiju Mausu, osnovnom principu aerodinamike, posle koga su se preko nuklearnog rata i pojma Imakolate, vratili na Nimrodov najomiljeniji predmet razgovora: ene, ili bolje reeno, naroito na dve, koje su mu zapale za oko. Da bi mu se odu io za ovaj kratki uvod u najnovija zbivanja u dvadesetom veku, Nimrod je Kala ukratko uputio u to ta je Fuga; prvo mu je priao o Kaprinoj kui u kojoj se sastajalo Vee Porodica radi dogovora oko va nih stvari; zatim o pla tu, oblaku koji je skrivao Vrtlog i o Uskoj Jasnoi, prolazu koji je vodio u njegove nabore; a potom o Nebeskom svodu i Rekvijem stepeni tu; ve i sama imena ispunjavala su Kala e njom. Obojica su mnogo nauila, a povrh svega postalo im je i jasno da bi vremenom mogli postati prijatelji. "Dosta prie", ree Kal kada obio e pun krug i ponovo se nao e pred kapijom Munijeve kue. Ne zaboravi da si beba." "Kako bih to mogao zaboraviti?" upita Nimrod bolna pogleda. Kal ue i pozva oca. U kui je, meutim, vladala potpuna ti ina od tavana do podruma. "Nema ga", ree Nimrod. "Za ime bo ije, spusti me." Kal ostavi bebu na podu u hodniku. A onda istog asa krenu ka kuhinji. "Potrebno mi je pie", ree on. "I pri tom ne mislim na mleko." Kal se nasmeja. "Pogledau ega ima", ree on i ode ka stra njoj sobi. Kada je ugledao oca kako sedi u naslonjau leima okrenut prema ba ti, Kal je u prvi mah pomislio da je Brendan umro. Preokrenulo mu se u stomaku; zamalo da nije kriknuo. Ali Brendanovi kapci zatrepta e i on podi e pogled prema sinu. "Tata?" pozva ga Kal. " ta se desilo?" Niz Brendanove obraze slivale su se suze. Nije ni poku avao da ih obri e, niti da ugu i jecaje koji su ga razdirali. "Oh, tata..." Kal prie ocu te kleknu pored stolice. "Sve je u redu..." ree on polo iv i aku na oevu mi icu. "Razmi ljao si o mami?" Brendan odmahnu glavom. Suze mu jo jae poteko e. Nikako nije uspevao da doe do rei. Kal ga vi e ni ta nije pitao, ve je samo nastavio da ga dr i za ruku. Mislio je da je Brendana napustila meloanholija; da je bol i ileo. Ali oigledno se prevario. Brendan konano progovori: "Ja... ja, imao sam pismo." "Pismo?" "Od tvoje majke", Brendanov zamagljeni pogled zaustavi se na sinu. "Jesam li poludeo, Kale?" upita on. "Nisi, tata. Razume se da nisi." "Kunem ti se...", on zavue ruku izmeu doruja fotelje i svog boka te izvue natopljenu maramicu. Njome obrisa nos. "Eno ga, tamo", ree on, klimnuv i u pravcu stola. "Uveri se." Kal ode do stola. "Rukopis je bio njen", nastavi Brendan. Na stolu se odista nalazio list hartije. Videlo se da je mnogo puta bio
Nimrod za krguta desnima. "Ba
presavijan i razmotavan. I da je pre sasvim kratkog vremena neko nad njim plakao. "Pismo je bilo divno", ree on, "pisalo je da je srena, i kako treba da prestanem da tugujem. Rekla je..." On zastade jer ga savlada e novi jecaji. Kal podi e taj list hartije. Bio je tanji od bilo kog lista hartije koji je ikada video i bio je prazan sa obe strane. "Napisala je da me eka, ali da ne moram da urim, jer je ekanje tamo gore prava radost i... i da treba jo izvesno vreme da u ivam u ivotu dok ne budem pozvan." Kal odjednom shvati da taj list hartije nije bio samo neobino tanak; inilo se kao da iz asa u as nestaje. On ga vrati na sto, dok su ga podilazili marci. "Bio sam tako srean, Kale", govorio je Brendan. "To je bilo sve to sam eleo, da znam da je srena i da u jednog dana ponovo biti s njom." "Na tom listu ni ta ne pi e, tata", ne no ree Kal. "Prazan je." "Pisalo je, Kale. Kunem ti se. Rukopis je bio njen. U to nema sumje. A onda je - mili bo e - jednostavno izbledeo." Kal se okrenu od stola i vide da se otac praktino presamitio u naslonjau, jecajui da taj bol vi e nije mogao da podnosi. On svojom akom poklopi oevu koja je stezala izlizano doruje naslonjaa. "Dr' se, tata", promrmlja on. "To je pravi ko mar, sine", ree Brendan. "Kao da sam je dva puta izgubio." "Nisi je izgubio, tata." "Za to je ono to mi je napisala samo tako nestalo?" "Ne znam, tata." On ponovo baci pogled na pismo. List hartije je ve gotovo potpuno nestao. "Odakle ti to pismo?" Starac se namr ti. "Sea li se?" "Ne... ne ba najbolje. Sve mi je nekako maglovito. Seam se... neko je bio na vratima. Da. Tako je. Neko je pozvonio. Rekao mi je da ima ne to za mene... nalazilo mu se u sakou." Ka i mi ta vidi i tvoje je. edvelove rei odzvanjale su u Kalovoj glavi. Uzmi ta god eli . D abe, besplatno, gratis. To je, razume se, bila la . Jedna od mnogih. Ni ta nije besplatno. " ta je eleo, tata? U zamenu? Mo e li se setiti?" Brendan odmahnu glavom, a zatim se namr ti napre ui se da se seti: "Bilo je ne to... u vezi s tobom. Rekao je... mislim da je rekao... da te poznaje." On podi e pogled prema Kalu. "Da, tako je. Sada se seam. Rekao je da te poznaje." "To je bila varka, tata. Podla varka." Brendan zakilji oima kao da se trudi da shvati. A onda iznenada kao da je prona ao spasonosno re enje. " elim da umrem, Kale." "Ne, tata." "Da, elim. Odista elim. Ne elim vi e da se muim." "Samo si tu an", Ree mu ne no Kal. "Proi e." "Ne elim da proe", odvrati Brendan. "Sada ne. elim da zaspim i zaboravim da sam ikada iveo." Kal ispru i ruku i zagrli oca. U poetku se otac opirao zagrljaju; on nikada nije pokazivao oseanja. Ali jecaji tada poe e ponovo da ga gu e i Kal oseti kako se oeve tanke ruke obavijaju oko njega i oni se vrsto zagrli e. "Oprosti mi, Kale", ree Brendan kroz suze. "Mo e li?" "uti, tata. Ne budi glup." "Izneverio sam te. Nikada ti nisam rekao... sve ta sam oseao. Kao ni njoj. Nikada joj nisam kazao... koliko... nikada nisam umeo da joj ka em koliko
je volim." "Ona je to znala, tata", ree Kal koga takoe poe e da zaslepljuju suze. "Veruj mi da je znala." Jo su izvesno vreme ostali tako zagrljeni. To je bila slaba uteha, ali Kal je znao da e njegove suze uskoro osu iti toplina besa, koju je poeo da osea kako raste u njemu. edvel je bio ovde; edvel i njegov prevarni sako. U njegovim je naborima Brendan zamislio da vidi pismo sa Nebesa, i ta iluzija je potrajala tek koliko je bilo Prodavcu potrebno. Sada je Brendan bio potro ni materijal; ilim je pronaen. Magija se vi e nije dr ala. Rei su izbledele, kao i sam list hartije na kraju, vrativ i se u onu niiju zemlju izmeu elje i ispunjenja. "Tata, idem da skuvam aj", ree Kal. To bi isto i majka uinila u slinoj situaciji. Stavila ajnik napunjen sve om vodom i pustila je da prokljua; zatim bi izbrojala nekoliko ka iica aja. eleo je da uspostavi uobiajeni red u kui i na taj nain se suprotstavi haosu, u nadi da e postii privremeno odlaganje rastanka i suza koje e uslediti. 6. DOGAAJI NA SNA NOM VETRU 1. Kada se ponovo na ao u hodniku, Kal se setio Nimroda. Stra nja vrata bila su irom otvorena i dete se odgegalo u divljinu ba te, delujui poput kakvog patuljka meu bunjem. Kal ode do vrata i pozva ga, ali Nimrod je bio zauzet pi kenjem u bujnu leju turskih karanfila. Kal ga ostavi na miru. Ionako mu je u njegovom sada njem stanju najvee zadovoljstvo bilo da se dobro ispi ki - neem drugom Nimrod nije mogao ni da se nada. Kada je stavio ajnik na pe, pored kue protutnja bornmotski voz (preko Rankorna, Oksforda, Ridinga i Saotemptona). Trenutak kasnije Nimrod se stvori na vratima. "Blagi bo e", ree on. "Kako uop te uspeva da zaspi ovde?" "Navikne se", odvrati Kal. "I govori ti e. ue te moj otac." " ta bi s mojim piem?" "Morae da saeka." "Poeu da se derem", upozori ga Nimrod. "Samo izvoli." Po to mu blef nije uspeo, Nimrod slegnu ramenima i ode dalje da istra uje ba tu. "Mogao bih i zavoleti ovaj svet", objavi on i ponovo izie na sunce. Kal izvadi prljavu olju iz sudopere i izriba je za oca. Zatim ode do fri idera da potra i mleko. Dok se time bavio zauo je Nimrodov iznenaeni uzvik. On se okrenu i ode do prozora. Nimrod je zurio u nebo, zaprepa enog izraza na licu. Sigurno je posmatrao avion. Kal ode svojim poslom. Dok je uzimao mleko, a gotovo da i nije bilo nieg drugog u fri ideru, zau se kucanje na vratima. On ponovo podi e pogled i istog asa postade svestan nekoliko stvari. Prvo, da se odjednom, niotkuda podigao povetarac. Drugo, da se Nimrod, tra ei mesto gde bi se sakrio, povukao u okrilje najgu eg kupinovog buna. I tree, na njegovom licu nije se ogledalo uenje, ve strah... A onda se kucanje pretvori u lupanje. Neko je pesnicama udarao po vratima. Dok je prolazio hodnikom uo je oca kako mu govori: "Kale? U ba ti je neko dete." A iz ba te se zauo vrisak. "Kale? Dete..." Krajikom oka video je Brendana kako prolazi kroz kuhinju i ide prema ba ti. "Stani, tata..." doviknu dok je otvarao prednja vrata. Na pragu je stajao Fredi. A Lilija... koja je stajala malo iza njega... istog asa upita:
"Gde mi je brat?" "Napolju u ..." Ba ti, hteo je da ka e, ali ono to se dogaalo na ulici nateralo ga je da zanemi. Vetar je podizao sve to nije bilo zakucano... ubre, poklopce sa kanti za otpatke, komade ba tenskog name taja... i terao u pomamni vazdu ni ples. upao je cvee iz leja i podizao tle iz gredica, pomraiv i sunce velom zemlje. Ono nekoliko pe aka, to se na lo u tom uraganu, vrsto je obgrlilo bandere i ograde; neki su se pru ili po ulici i rukama prekrili glave. Lilija i Fredi uo e u kuu; sledio ih je vetar koji je udeo da osvoji nove teritorije; protutnjao je kroz kuu i ponovo se na ao napolju, u ba ti iza nje; u jednom je trenutku bio toliko sna an da umalo Kala nije podigao uvis. "Zatvori vrata!" povika Fredi. Kal s treskom zatvori vrata i zamandali ih. Ona poe e da se tresu od naleta vetra spolja. "Isuse", ree Kal. " ta se to dogaa?" "Na to nam je za petama", odgovori Fredi. " ta?" "Ne znam." Lilija je ve bila na pola puta do kuhinje. Kroz otvorena vrata na stra njoj strani kue video je da je napolju mrano kao da je no, a vazduh sta no prljav; Kal ugleda oca kako prelazi preko praga, poku avajui glasom da nadjaa samrtniko zavijanje vetra. A iza njega, ugledao je Nimroda, i to samo zato to je na sebi imao onu togu, kako se dr i za grm dok vetar poku ava da ga odigne sa tla. Kal potra za Lilijom i pretee je na kuhinjskim vratima. Usledila je neka lupnjava na krovu i sa njega polete gomila crepova. Brendan je ve bio u ba ti i vetar samo to ga nije progutao. "Stani tata!" povika Kal. Dok je prolazio kroz kuhinju pogled mu pade na ajnik i olju pored njega. Krajnja apsurdnost svega ovoga pogodi kao malj. Sanjam, pomisli on; pao sam sa zida i sve od tada sanjam. Svet nije ovakav. Svet su ajnik i olja, a ne zanosi i tornada. U trenutku dok je oklevao, san se pretvorio u ko mar. Kroz nalet prljav tine ugledao je Rejka. Trenutak je visio o vetru, a oblije mu je obasjao zrak sunca. "Gotov je", ree Fredi. Te rei nagna e Kala da se pokrene. Izleteo je kroz stra nja vrata i na ao se u ba ti pre no to je Rejk mogao da se stu ti na jadne prilike ispred sebe. Zver privue Kalov zaprepa ten pogled. Primetio je da mu ko a morbidno visi, usled ega se talasala i nadimala, a onda je ponovo zauo ono zavijanje za koje je malopre pomislio da potie od vetra. Ni ta nije bilo prirodnije od njega; zvuk je dopirao sa desetak mesta iz ove sablasti, dok je ona tutnjava ili stvarala kovitlace poupav i gotovo sve zasede iz ba te i baciv i ih u vazduh. Ki a biljaka i kamenja srui se na one u ba ti. Kal pokri glavu rukama i naslepo potra prema mestu na kome je poslednji put video oca. Brendan je le ao na tlu, u zaklonu. Nimrod nije bio s njim. Pravac kojim se protezala staza Kal je poznavao kao svoj dlan. Pljujui blato dok je napredovao, on stade da se udaljava od kue. Rejk ponovo zaurla, a Kal, na sreu skriven, zau Lilijin vrisak. Nije se osvrnuo, jer je upravo u tom trenutku ispred sebe ugledao Nimroda koji je stigao do ograde u stra njem delu ba te i poku avao da izvali natrule daske. Uprkos svojoj veliini, delimino je uspeo u tome. Kal uvue glavu u ramena kada poe novi pljusak zemlje, zatim potra pored golubarnika prema ogradi. Zavijanje je prestalo, ali vetar nije nimalo jenjao. Sudei prema tutnjavi koja je dopirala s druge strane kue, upravo je ereio Ulicu Koija. Kada je dospeo do ograde, Kal se osvrnu. Sunce se probilo kroz vrelo prljav tine i on na trenutak ugleda plavo nebo... a onda se pred njim isprei jedna prilika i Kal se baci prema ogradi, poe da se penje uz nju u elji da je preskoi, dok
mu se ono stvorenje i dalje pribli avalo. Na vrhu mu se opasa zakai za ekser. On posegnu da se oslobodi, ubeen da mu je Rejk za petama, ali mora da ga je Ludi Muni pogurao otpozadi, jer im je oslobodio opasa pao je na drugu stranu, iv i nepovreen. On ustade i vide za to. Zver bez kostiju lebdela je iznad golubarnika, a glava joj se klatila napred nazad dok je oslu kivala glasanje ptica u njemu. Blagosloviv i u sebi ptice, Kal se sa e i otrgnu jo jednu dasku iz ograde, to je bilo dovoljno da kroz otvor izvue Nimroda. Dok je bio dete svako suoavanje sa opasnostima niije zemlje izmeu ograde i pruge debelo je ispa tao. Sada mu se te opasnosti uini e zanemarivim u odnosu na ono to je zaostalo kod golubarnika. Podigav i Nimroda u naruje, Kal stade da se uspinje uz ljunani nasip prema pruzi. "Tri", ree Nimrod. "Za petama nam je. Tri!" Kal pogleda prema severu, a zatim i prema jugu. Usled vetra vidljivost je bila smanjena na deset do petnaest jardi u oba smera. Sa srcem u petama on zakorai preko prve ine i stade na klisko tle izmeu pragova. Postojale su samo etiri pruge, po dve u svakom smeru. Upravo se pribli avao drugoj kada zau Nimroda kako ka e: "Sranje." Kal se osvrnu, petama stru ui po ljunku, vide da je njihov progonitelj zaboravio na ptice i da upravo prelaze preko ograde. Iza zveri ugledao je Liliju Peliciju. Stajala je u razorenoj Munijevoj ba ti otvorenih usta kao da se spremala da vikne. Ali iz njenih usta nije dopro nikakav zvuk. Ili ga bar Kal nije uo. Meutim, zver nije bila ba toliko neosetljiva. Zastala je, okrenula se nazad prema ba ti i eni u njoj. Kal nije video ta se dogodilo u narednom trenutku - omeo ga je vetar i Nimrod koji je, predvidev i sestrinu pogibiju, poeo da mu se otima. Uspeo je jedino da vidi kako je nadimajue oblije njihovog progonitelja iznenada zalepr alo, a zatim je konano uo Lilijin glas. Ispustila je jedan bolan krik, kome se Nimrod pridru io kao eho. Posle se ponovo podigao vetar koji je ba tu zavio u mrtvaki pokrov i, dok se to dogaalo, Kal na trenutak ugleda Liliju obavijenu belim plamenom. Vrisak naglo zamre. Upravo u tom trenu on oseti marce u stopalima to mu nagovesti dolazak voza. Iz kog je pravca dolazio i kojom prugom? Ubistvo Lilije jo je jae uskovitlalo vetar. Sada nije mogao da vidi ni deset jardi u daljinu, ni u jednom pravcu. Znajui da se ne mogu vratiti putem kojim su do li, on se okrenu u suprotnom pravcu od ba te dok je zver stvarala novi mete od koga mu se dizala kosa na glavi. Razmisli, naredi on sam sebi. Za nekoliko trenutaka ponovo e krenuti za njima. On obgrli Nimroda i pogleda na sat. Pokazivao je dvanaest trideset osam. Kuda se uputio voz u dvanaest trideset osam? Ka stanici u Ulici Lajm ili iz nje? Razmisli. Nimrod je poeo da plae. Nije to bilo deje kmeanje, ve tu no jecanje zbog gubitka koje je dolazilo iz srca. Kal baci pogled preko njegovog ramena dok je ljunak sve jae podrhtavao. Ponovo je, na trenutak, kroz poderotinu u velu pra ine ugledao ba tu. Lilijino telo je nestalo, ali Kal ugleda svog oca kako stoji usred pusto i, i Lilijinog ubicu kako se uzdi e iznad njega. Brendanovo lice bilo je mlohavo. Ili nije shvatao kakva opasnost mu preti ili mu nije bilo stalo. Nije pokerenuo nijedan mi i. "Urlik!" obrati se Kal Nimrodu, podigav i dete visoko tako da se Nimrodovo mrkavo lice na lo u istoj ravni sa njegovim. "Urlik koji je ispustila..." Nimrod je i dalje jecao. "Ume li da ispusti takav krik?" Zver samo to se nije sunovratila na Brendana. "Vii!" Kal se razdera na Nimroda, tresui ga dok mu desni ne zacvokota e. "Poni da vie ili u te ja srediti!"
Nimrod je na kraju izgleda shvatio. "Hajde!" ree Kal i Nimrod otvori usta. Zver je ula zvuk. Okrenula je glavu nalik na balon i ponovo krenula ka njima. Sve se to odigralo u toku nekoliko sekundi, ali odjek se za to vreme produbio. Koliko je daleko voz bio u tom trenutku? Milju? etvrt milje? Nimrod je prestao da vie i borio se da se oslobodi Kalovog stiska. "Pobogu, ovee!" vri tao je, oiju uprtih u u as koji im se pribli avao kroz dim. "Pobie nas!" Kal poku a da ne obraa pa nju na Nimrodovu viku, trudei se da prodre u onaj hladni predeo seanja u kome su le ali pohranjeni podaci iz reda vo nje. Koja je to linija bila, i iz kog pravca? Njegov um je prelazio preko brojki poput stanine oglasne table, tra ei voz koji je pre est-sedam minuta napustio liverpulsku Ulicu Lajm, ili za est-sedam minuta treba tamo da stigne. Zver se pela uz ljunani nasip. Vetar joj je podario suknje od pra ine, ple ui je prodirao u njeno raskomadano oblije i izlazio iz njega, sve vreme tu no zavijajui. Jeka voza koji se pribli avao bila je ve toliko jaka da se Kalu prevrtalo u stomaku. Brojevi su se i dalje smenjivali. Kuda? Odakle? Brzi ili spori voz? Razmi ljaj, proklet da si. Zver samo to se nije obru ila na njih. Razmisli. On se povue jedan korak. Iza njega, najudaljenija pruga poe da cvili. A sa tim zvukom doe i odgovor. Bio je to stafordski voz, preko Rankorna. Ritam njegovog kretanja prodre mu kroz stopala dok je tutnjao prema odredi tu. "Dvanaest etrdeset est iz Staforda", ree on i zakorai na prugu koja je odzvanjala. " ta to radi ?" upita Nimrod. "Dvanaest etrdeset est", mrmljao je i dalje; bila je to molitva sainjena od brojeva. Ubica je prelazio preko prve pruge koja je vodila ka severu. Od njega su se mogli nadati samo smrti. Nikakva kletva, niti osuda nisu dolazile u obzir; samo smrt. "Doi po nas!" Kal mu doviknu. "Jesi li poludeo?" upita ga Nimrod. U znak odgovora Kal jo vi e podi e mamac. Nimrod zakuka. Glava progonitelja postade jo vea od elje da ih proguta. "Hajde!" Ve je bio pre ao preko obe pruge koje su i le ka severu; sada je zakoraio na prvu koja je vodila ka jugu. Kal posrui jo jednom koraknu unazad, udariv i petom o poslednju inu, a od glasa zveri i tutnjave tla zubi mu zacvokota e. Poslednje to je uo dok je stvorenje dolazilo da ga epa bio je Nimrod koji je nabrajao sve nebeske svece tragajui za Izbaviteljem. A onda, iznenada, kao da se javlja na njegov poziv, veo prljavog vazduha se rascepi i voz sti e do njih. Kal oseti da je stopalom stao na inu, zatim je podigao nogu za jo jedan in kako bi zakoraio unazad, i bacio se to dalje od ina. Ono to se potom zbilo odigralo se za nekoliko sekundi. U jednom trenutku stvorenje se na lo iznad ina, sa svojim ogromnim elucem i jo veom gladi za smru. Trenutak kasnije, voz ga je udario. Nije se zauo nikakav krik. Ni asak slavlja zato to je udovi te pobeeno. Samo se unaokolo ra irio stra ni smrad, kao da su svi mrtvaci iz okoline seli i dunuli u vazduh, a onda je voz protutnjao pored njih, odnosei neraspoznatljiva lica koja su virila kroz prozore. Isto onako iznenada kao to se pojavio, nestao je kroz zavesu na svom putu prema jugu. Zavijanje ina smanjilo se do piskutavog apata. A onda je ak i to i ezlo. Kal protrese Nimroda kako bi prestao da priziva bo anstva.
"Gotovo je..." ree on. Nimrodu je bilo potrebno izvesno vreme da to prihvati. Zurio je kroz dim, oekujui da Rejk ponovo krene na njih. "Nema ga vi e", ree Kal. "Ubio sam ga." "Voz ga je ubio", ispravi ga Nimrod. "Spusti me." Kal uini tako, a Nimrod, ne pogledav i ni levo ni desno, krenu nazad preko ina prema ba ti u kojoj je njegova sestra nestala. Kal ga je sledio. Vetar koji je do ao zajedno sa stvorenjem bez kostiju, ili koji ga je iznedrio, potpuno je prestao. Kako nije bilo ni najmanjeg povetarca koji bi odr ao u vazduhu prljav tinu to ju je ovaj podigao, potop poe da se sliva. Kamenii, delovi ba tenskog name taja i ograda, ak i ostaci nekoliko domaih ljubimaca koji su bili otrgnuti i poneseni. Bila je to ki a krvi i zemlje kakvu dobri ljudi iz Ulice Koija nisu oekivali da vide pre sudnjeg dana. 7. POSLEDICE 1. Tek kada je pra ina poela da se sle e, bilo je mogue utvrditi razmere pusto enja. Ba ta je, razume se, bila sva razrovana, kao uostalom i sve druge ba te s te strane ulice; na krovu je nedostajalo na desetine crepova, a ni dimnjak ba nije izgledao stabilan. Vetar je podjednako o tetio i prednju stranu kue. Du cele ulice za njim je ostala pusto : oborene uline svetiljke, uni teni zidovi, porazbijani prozori na automobilima - polupalo ih je ubre koje je letelo. Sreom, izgleda da niko nije ozbiljnije povreen; zavr ilo se na ogrebotinama, modricama i oku. Lilija - od koje nije ostao nikakav trag jedina je poginula. "To je bilo Imakolatino stvorenje", ree Nimrod. "Ubiu je zbog ovoga. Kunem se da hou." Pretnja je zazvuala dvostruko neuverljivo po to je dolazila iz njegovog patuljastog tela. "Kakva korist?" primeti malodu no Kal. Posmatrao je kroz prednji prozor stanare iz Ulice Koija kako o amueni tumaraju unaokolo, neki bulje u priinjenu tetu; a neki mirkaju put neba kao da oekuju da se na njemu ispi e neko obja njenje. "Danas popodne smo izvojevali znaajnu pobedu, gospodine Muni", ree Frederik. "Zar vama to nije jasno? A zasluga je va a." "I to mi je pobeda", gorko primeti Kal. "Moj tata sedi u susednoj sobi i ne progovara; Lilija je mrtva; pola ulice razneseno..." "Boriemo se", ree Fredi, "sve dok Fuga ne bude bezbedna." "Boriti, stvarno?" upita Nimrod. "A gde si ti bio dok je to sranje letelo unaokolo?" Kamel je u prvom trenutku hteo da se pobuni, a onda mu se uini da e biti bolje ako utanjem prizna svoj kukaviluk. Dvoja ambulantna kola i nekoliko policijskih stigo e na suprotni kraj Ulice Koija. Kada je zauo sirene, Nimrod se pridru i Kalu kod prozora. "Uniforme." promrmlja on. "One uvek donose nevolju." Dok je to govorio vrata vodeih kola se otvori e i iz njih izie jedan neupadljivo odeven mu karac, dlanom poravnavajui proreenu kosu. Kalu se uini poznato lice - oi oiviene tako velikim podonjacima kao da godinama nije spavao - ali, kao i uvek, nije mogao da se seti njegova imena. "Bilo bi dobro da se izgubimo", ree Nimrod. " elee da razgovaraju s nama..." Desetak uniformisanih policajaca ve se razmilelo izmeu kua radi sprovoenja istrage. ta li e njegove kom ije iz Ulice Koija prijaviti?, pitao se Kal. Da li su makar i na trenutak ugledali ono stvorenje koje je ubilo Liliju, a ako jesu, hoe li to priznati?" "Ne mogu da poem," ree Kal. "Ne mogu da ostavim tatu." "Zar misli da nee namirisati da ne to krije , samo ako ponu da te ispituju?" upita Nimrod. "Ne budi imbecil. Pusti oca da im ka e ta god eli.
Nee mu poverovati." Kalu je bilo jasno da sve to ima smisla, ali i dalje je odbijao da ostavi Brendana samog. " ta se dogodilo sa Suzanom i ostalima?" upita Nimrod, dok je Kal razmi ljao. "Vratili su se u skladi te da utvrde mogu li odatle ui u trag edvelu", odvrati Fredi. " to je malo verovatno, zar ne?" primeti Kal. "Lilija je uspela", ree Fredi. "Hoe da ka e kako zna gde se ilim nalazi?" "Otprilike. Ona i ja smo se vratili u kuu La enski, zna , da odatle poku amo da se orijenti emo. Rekla je da su odjeci veoma sna ni." "Odjeci?" "Sa mesta gde se ilim sada nalazi ka mestu gde se nekada nalazio." Fredi zavue aku u d ep i iz njega izvue tri sjajne bro irane knji ice, jedna od njih bila je karta Liverpula i okoline. Druge dve su bila o tajanstvenim ubistvima. "Pozajmio sam ih od poslastiara", ree on, "kako bih u ao u trag ilimu." "Ali nisi uspeo", primeti Kal. "Kao to rekoh, malo je nedostajalo. Prekinuli smo potragu kada je osetila prisustvo one stvari koja ju je ubila." "Oduvek je bila osetljiva", dodade Nimrod. "Sla em se", odvrati Fredi. "im je vetar do nje doneo miris zveri zaboravila je na ilim. Tra ila je da doemo ovamo i upozorimo vas. Tu smo pogre ili. Trebalo je da ostanemo na tragu." "Onda bi nas zver sve pohvatala, jednog po jednog", ree Nimrod. " ivo se nadam da nije prvo krenulo za ostalima", ree Kal. "Nije. ivi su", ree Fredi. "Osetili bismo da nisu." "U pravu je", ree Nimrod. "Lako im mo emo ui u trag. Ali moramo smesta poi. Kada uniforme jednom stignu ovamo nai emo se u klopci." "U redu, uo sam te i prvi put", odgovori Kal. "Dozvolite samo da se pozdravim sa tatom." On ode u drugu sobu. Brendan se nije ni pomerio od kada ga je Kal smestio u naslonja. "Tata... uje li me?" Brendan podi e pogled sa svoje tuge. "Takav vetar nisam video jo od rata", ree on. "Tamo u Malaji. Video sam kako je odnosio cele kue. Nisam mislio da u ne to slino ovde do iveti." Govorio je nepovezano, pogleda uprtog u prazan zid. "Na ulici je policija", ree Kal. "Bar je golubarnik ostao itav, a", uzdahnu Brendan. "Kakav vetar..." glas mu zamre. Zatim nastavi: "Hoe li doi ovamo? Policija?" "Mislim da hoe, tata. Da li e moi da porazgovara s njima? Ja moram da poem." "Razume se da mora ", promrmlja Brendan. "Samo ti idi." "Mogu li da uzmem kola?" "Uzmi ih. Mogu im rei..." Ponovo je zautao, pre no to je uspeo da sabere misli. "Takav vetar nisam video... oh, jo od rata." 2. Njih troje izio e na stra nja vrata, preskoi e ogradu i krenu e du nasipa ka nadvo njaku za pe ake na kraju Ulice Koija. Sa njega su mogli da vide mno tvo koje se ve okupilo iz obli njih ulica i eljno posmatralo prizor. Jedan Kalov deo udeo je da sie i saop ti im ta je video. Da ka e: svet ne sainjavaju samo olja za aj i ajnik. Ja to znam, jer sam video. Zadr a to za sebe, svestan da bi ga svi redom podozrivo gledali. Mo da e doi vreme i za ponos, mo da e tada moi svom plemenu da ispria kakve su u ase i uda delili sa svetom. Ali sada nije bio trenutak.
8. NEOPHODNA ZLA Ime oveka u tamnom odelu, koga je Kal video kako izlazi iz policijskih kola, bilo je inspektor Hobart. Osamnaest od svojih etrdeset est godina proveo je u policiji, ali tek nedavno - zahvaljujui pobunama koje su buknule u gradu poslednjeg prolea i prethodnog leta - njegova je zvezda poela da se uspinje. O poreklu dotinih pobuna jo je voena javna istraga, i o njima se privatno raspravljalo, ali Hobart nije imao vremena ni za jedno ni za drugo. Bio je opsednut zakonom i time kako ga sprovesti, tako da je tokom te godine graanskih previranja zbog ove svoje opsednutosti postao ovek trenutka. Nisu za njega bila uglaena sociolo ka razmi ljanja, a ni posao gradskog planera. Njegov sveti zadatak bio je da ouva mir, a metode - koje su njegovi zagovornici opisivali kao beskompromisne - nai le su na simpatiju kod gradskih otaca. Za svega nedelju-dve preskoio je nekoliko stepenika u slu bi, a iza zatvorenih vrata ponuen mu je carte blanche da se razrauna sa anarhijom koja je grad ve stajala milione. Bio je potpuno svestan ta znai ovaj politiki manevar. Nema sumnje da su se vi i e aloni, prema kojima je gajio neizra eni prezir, upla ili osvete ako sami budu suvi e zamahivali biem. Takoe nije bilo sumnje da bi njega prvog rtvovali pomahnitalosti javnog gneva ako metode koje je on uveo ne bi urodile plodom. Ali one su urodile plodom. Elita koju je okupio - ljudi preuzeti iz odeljenja zato to su gajili simpatije prema Hobartovim metodama - brzo je po njela uspeh. Dok su uobiajene trupe ostajale iza plave linije na ulicama, Hobartove specijalne snage, poznate - onim koji su uop te znali za njih - kao Vatrena brigada - delovale su iza scene terori ui svakoga u koga bi posumnjale da hu ka agitatore, bilo reju bilo delom. Posle svega nekoliko nedelja pobune su prestale, a D ejms Hobart je odjednom postao sila s kojom je trebalo raunati. Sledilo je nekoliko meseci primirja i brigada se opustila. Hobartu nije promaklo da je biti ovek trenutka bilo potpuno neva no kada bi taj trenutak pro ao; a tokom prolea i ovogodi njeg ranog leta, to se pokazalo kao tano. Takvo stanje potrajalo je sve do sada. Tek danas se ponadao kako e jo imati protiv ega da se bori. Do lo je do haosa, i ovde, pred njim, nalazio se nagradni dokaz. "Kakva je situacija?" Njegova desna ruka, Riardson, zatrese glavom. "Kru i pria o nekakvom vazdu nom vrtlogu", odvrati on. "Vazdu ni vrtlog?" Hobart se osmehnu na ovu besmislicu. Kada se osmehivao usne bi mu nestajale, a oi se pretvarale u proreze. "Nema izdajnika?" "Nijedne prijave. Oigledno je u pitanju bio samo ovaj vetar..." Hobart je zurio u prizore razaranja pred sobom. "Ovo je Engleska", ree on. "Kod nas nema vazdu nih vrtloga." "Ne to mora da je priinilo ovoliku..." "Neko, Brajane. Anarhisti. Ti su ljudi poput pacova. Taman pronae otrov da ih potamani , a oni ponu da se goje od njega." On zastade. "Zna , mislim da e sve krenuti iz poetka." Dok je to govorio, prie im jo jedan od njegovih ljudi - junak koji je u pro logodi njim sukobima bio meu onima koji su prolivali krv, ovek po imenu Freir. "Gospodine. Dobili smo zve taj da su osumnjieni primeeni kako prelaze most." "Poite za njima", ree Hobart. "Moramo nekoga uhapsiti. I Brajane porazgovaraj sa ovim ljudima." On uop te nije sumnjao da su ovda nji dogaaji bili delo ljudi. Mo da nisu u pitanju bili isti pojedinci kojima su pro le godine glave bile razbijene, ali u biti je bila re o istoj ivotinji. Tokom svog slu bovanja suprotstavljao se toj zveri preru enoj u mnoge oblike i inilo mu se da je ona svaki naredni put kada bi zavirio u njenu utrobu postajala sve neuhvatljivija i mrskija.
Ali taj je neprijatelj stalno bio prisutan, bilo da se krio iza vatre, bujice ili vazdu nog vrtloga. Iz te injenice crpao je snagu. Bojno polje je mo da bilo novo, ali rat je bio onaj stari. Bila je to borba izmeu zakona iji je on bio predstavnik i ukorenjenog nereda u ljudskim srcima. Nee on dopustiti nikakvom vazdu nom vrtlogu da od njega sakrije tu injenicu. Ponekad je taj rat, razume se, od njega zahtevao da bude okrutan, ali koji cilj vredan borbe nije od svojih ampiona povremeno iziskivao da budu okrutni? Nikada nije izbegavao tu odgovornost, pa nee ni sada. Neka ta zver samo ponovo doe u kakvoj god pomodnoj odori eli. On e biti spreman. 9. O MOI PRINCEZE Vraara nije pogledala u edvelovom pravcu kada je ovaj u ao; u stvari, izgledalo je kao da se na njoj nijedan mi i nije pokrenuo jo od prethodne noi. Hotelska soba bila je ustajala od njenog daha i znoja. edvel duboko uzdahnu. "Jadni moj razuzdanko", promrmlja ona. "Uni ten je." "Kako je to moglo da se dogodi?" upita edvel. Slika te prilike jo mu se vrzmala po umu, u svoj svojoj groznoj velianstvenosti. Kako je jedna tako mona stvar mogla biti ubijena?; a naroito kada je ve bila mrtva. "To su uinile Kukavice", ree ona. "Muni, ili devojka?" "Muni." "A ilimari?" "Pre iveli su svi izuzev jedne", ree Imakolata. "Jesam li u pravu sestro?" Hag je uala u uglu, a telo joj je podsealo na sluz razmazanu po zidu. Odgovorila je Imakolati tako tiho da je edvelu njen odgovor promakao. "Da", odvrati vraara. "Moja je sestra videla kako je jedna od njih bila uni tena. Ostali su umakli." "A Bi?" "ujem samo ti inu." "To je dobro", primeti edvel. "Veeras u premestiti ilim." "Kuda?" "U kuu na drugoj obali reke koja pripada oveku s kojim sam nekada poslovao: zove se erman. Tamo emo odr ati aukciju. Ovo mesto je suvi e javno za na e klijente." "Znai dolaze?" edvel se isceri. "Svakako da dolaze. Ti su ljudi godinama ekali. I to samo da dou u priliku da se nadmeu. A ja u im tu priliku sada pru iti." Voleo je da razmi lja o tome kako tih sedmoro monih, koji su hteli da se nadmeu i koje je pozvao na ovu prodaju nad prodajama, spremno skau kada bi im naredio. Meu njima bili su neki od najbogatijih ljudi sveta; zajedno su imali dovoljno veliki imetak da pokupuju itave narode. Nijedno od njih sedmoro nije imalo ime koje bi ne to znailo u puku - oni su bili pravi monici, anonimno veliki. Ali edvel je sproveo iscrpnu istragu. Znao je da tih sedmoro imaju jo ne to zajedniko pored neprocenjivog bogatstva. Znao je da svi ude za udovi nim stvarima. Zbog toga su upravo sada i napu tali svoje dvorce i vile i, suvih usta i znojavih dlanova, hitali u ovaj mrani grad. On je posedovao ne to to je svako od njih eleo isto onoliko koliko i sam ivot; i mo da vi e od bogatstva. Bili su moni. Ali zar danas on nije bio moniji?" 10. LJUDSKA LJUBAZNOST "Toliko elje", ree Apolina Suzani dok su koraale ulicama Liverpula.
U D ilkristovom skladi tu nisu ni ta prona le, samo su privukle na sebe sumnjiave poglede, tako da su urno izi le kako ne bi poeli da im postavljaju pitanja. Kada su se na le napolju, Apolina je zahtevala da malo obiu grad i pouzdav i se u svoj nos stizala je do najprometnijih ulica koje je mogla da pronae, iji su plonici bili zakreni kupcima, decom i klo arima. " elje?" upita Suzana. To nije bila stvar koja bi joj se istog asa nametnula u ovoj prljavoj ulici. "Posvuda", dodade Apolina. "Zar ne vidi ?" Ona pokaza preko ulice na oglasnu tablu sa reklamom za posteljno rublje koja je prikazivala dvoje klonulih ljubavnika posle koitusa; pored nje nalazila se reklama za kola na kojoj se razmetalo jedno savr eno telo, istiui kako vrline meke putenosti tako i vrstog elika. "A tamo", ree Apolina, okrenuv i Suzanu prema izlogu sa dezodoransima, u kome je zmija dovodila u napast privlano nage Adama i Evu obeavajui im da e uz pomo dotinih dezodoransa oseati sigurnost u masi. "Celo ovo mesto je jedna javna kua", ree Apolina, jasno stavljajui do znanja da se s tim sla e. Tek je tada Suzana shvatila da su izgubile D erihoa. On se vukao nekoliko koraka iza ena, svojim uznemirenim oima osmatrajui tu paradu ljudskih bia. Sada ga nije bilo. Krenu e istim putem nazad kroz gomilu pe aka i nao e ga ispred video radnje za iznajmljivanje kaseta, kako u zanosu stoji pred nizovima monitora. "Jesu li oni zatvorenici?" upita on i dalje zurei u glave koje su govorile. "Nisu", odvrati Suzana. "To je predstava. Nalik na pozori te." Zatim ga povue za njegov preveliki sako. "Hajdemo", ree. On se okrenu i pogleda je. Oi su mu bile zamagljene od suza. Kada je shvatila da se skoro rasplakao jer je video desetak televizijskih ekrana, ona se upla i za njegovo ne no srce. "Sve je u redu", ree ona, odvlaei ga od izloga. "Oni su veoma sreni." Uhvatila ga je pod ruku. Licem mu se na trenutak razli bla enstvo i oni zajedno krenu e kroz gu vu. Osetiv i kako mu telo podrhtava pored njenog nije joj bilo te ko da s njim podeli ok kroz koji je prolazio. Ona je zdravo za gotovo prihvatila razvratni vek u kome je roena, jer drugi nije poznavala, ali sada - gledajui ga njegovim oima, oslu kujui ga njegovim u ima - do la je do novog saznanja; videla je kako se oajniki trudio da zadovolji, a koliko je ipak u njemu bilo malo zadovoljstva; kako je bio okrutan, ak i kada se pozivao na uglaenost; i kako je, uprkos svojoj gorljivosti da oara, bio krajnje prozaian. Meutim, za Apolinu je to iskustvo predstavljalo sve veu radost. Koraala je kroz gomilu, vukui za sobom dugaku crnu suknju poput kakve udovice na dai. "Mislim da bi trebalo da se sklonimo iz glavne ulice", ree Suzana kada je sustigo e. "D eriho ne voli gu vu." "Bie mu bolje da se navikne na nju", ree Apolina, prostreliv i D erihoa pogledom. "Ovo e u najskorije vreme postati na svet." Rekav i to, ona se okrenu i ponovo se odvoji od Suzane. "Samo as." Suzana krenu za njom, pre no to se izgubila u gomili. "Stani!" ree ona, uhvativ i Apolinu za ruku. "Ne mo emo zauvek lutati unaokolo. Moramo se sastati sa ostalima." "Pusti me da malo u ivam", zamoli Apolina. "Suvi e vremena sam provela spavajui. Potrebno mi je malo zabave." "Mo da kasnije" ree Suzana. "Kada pronaemo ilim." "Nek' se nosi", spremno odvrati Apolina. Dok su se raspravljale, usporile su nesmetani protok pe aka a oni su im upuivali ljutite poglede i psovali ih. Jedan pubertetlija pljunu Apolinu, a ona mu spremno i neverovatno tano uzvrati. Deak se povue sa zaprepa enim izrazom na popljuvan om licu. "Dopadaju mi se ovi ljudi", primeti ona. "Ne pretvaraju se da su utivi."
"Ponovo smo izgubile D erihoa", ree Suzana. "Proklet bio, pona a se poput kakvog deteta." "Vidim ga." Apolina pokaza niz ulicu, ka mestu na kome je D eriho stajao, trudei se da glavu odr i iznad gomile kao da se pla io da bi se mogao udaviti u moru oveanstva. Suzana krenu nazad prema njemu, ali kako je i la protiv struje, sporo je napredovala. Sreom, D eriho je stajao na mestu. Svoj zapla eni pogled usredsredio je na prazan vazduh iznad glava iz gomile. Sudarali su se s njim i gurkali ga, ali on je i dalje samo zurio. "Umalo te nismo izgubile", ree Suzana kada konano sti e do njega. Odgovor mu se sastojao iz samo jedne rei: "Pogledaj." Iako je bila nekoliko ina ni a od njega, potrudila se da prati njegov pogled. "Ni ta ne vidim." " ta mu je sad?" htela je da zna Apolina koja im se upravo pridru ila. "Svi su tako tu ni", ree D eriho. Suzana se zagleda u lica koja su prolazila pored njih. Nervozna, da; ponekada mlitava i ogorena; ali svega joj se nekoliko uini tu nim. "Vidi li?" upita D riho, ne pru iv i joj priliku da mu se suprotstavi. "Svetla." "Ne, ona ih ne vidi", odluno ree Apolina. "Ona je, ipak, Kukavica, ne zaboravi, ak i ako poseduje menstrum. Hajdemo." D eriho spusti pogled na Suzanu i ona vide da samo to se nije rasplakao. "Mora videti", ree on. " elim da vidi ." "Ne ini to", upozori ga Apolina. "To ti nije ba pamentno." "U boji su", nastavi D eriho. "Ne zaboravi na Principe", pobuni se Apolina. "Kakve boje?" upita Suzana. "Nalik na dim, obavijaju im glave." D eriho je uhvati za ruku. "Slu aj me", nastavi Apolina. "U Treem Kaprinom principu stoji..." Suzana ih nije slu ala. Zurila je u gomilu, a onda odjednom epa D erihoa za aku. Sada vi e nije delila samo njegova oseanja, ve sve veu paniku, zarobljenu u ovom stadu topla daha. U njoj poe da raste sve izra enije oseanje klaustrofobinosti; sklopila je oi i rekla sebi da se smiri. Okru ena tamom ponovo je zaula Apolinin glas, kako pominje neke principe. Tada je otvorila oi. Umalo nije kriknula zbog onoga to je ugledala. Nebo kao da je promenilo boju, a slivnike su zavhvatili plamen i dim. Meutim, to kao da niko nije primeivao. Ona se okrenu ka D erihou tra ei neko obja njenje i ovog puta stvarno kriknu. Bio je obavijen vatrenim oreolom iz koga se uzdizao stub svetlosti i utocrvenog dima. "Oh, bo e", izusti ona. " ta se to dogaa?" Apolina ju je epala za ramena i poela da je vue. "Hajdemo odavde!" povika ona. "Ra irie se. Vi e od troje, mno tvo." "A?" "Princip." Ali njeno upozorenje pro lo je neshvaeno. Suzana - iji je ok prerastao u odu evljenje - pogledom je prelazila preko gomile. Posvuda je videla ono to je D eriho opisao. Talase boja, njeno paperje koje su ispu tala ljudska tela. Gotovo sve je bilo zahvaeno njome; bilo je iste sive, a ostale boje podseale su na upletene aavo pastelne trake; ali jednom ili dvaput u gomili ugledala je i iste pigmente: jarko narand astu oko glave deteta koje je otac nosio za vratom; paunski areni koji je ispu tala devojka to se smejala sa svojim dekom. Apolina je ponovo povue, i Suzana sada pokorno krenu za njom, ali pre no
to su pre le jednu jardu iz gomile iza njih prolomi se vrisak... pa jo jedan, i jo jedan - i iznenada i sleva i zdesna ljudi su prinosili ake licima i skrivali oi. Pored Suzane je jedan ovek pao na kolena naizust izgovarajui molitvu - drugi je poeo da povraa, ostali su se hvatali jedni za druge tra ei oslonac, samo da bi ustanovili kako je u as koji su oseali sveop ta pojava. "Prokleta da si", ree Apolina. "Vidi ta si uinila." Suzana je videla kako se boje oreola menjaju, dok su se oni koji su ih nosili grili od panike. Dreavo zelena i purpurna probijale su se kroz preovlaujue sivilo. Me avina krila i molitve stvarala je buku koja joj je vreala u i. "Za to?" upita Suzana. "Kaprin princip!" doviknu joj Apolina. "Vi e od troje, mno tvo." Sada je Suzana shvatila. Ono to su dvoje mogli da zadr e za sebe postajalo bi svima poznato ako bi im se pridru io i neko trei. im je prihvatila Apolininu i D erihoovu viziju - viziju koju su poznavali od detinjstva - vatra je buknula, i za nekoliko sekundi mistina zaraza pretvorila je ulice u ludnicu. Gotovo istog asa strah je posejao nasilje i gomila je stala da traga za rtvenim jarcima koje je trebalo okriviti zbog tih vizija. Kupci su zaboravili ta su do li da kupe i poeli da se hvataju za gu e; sekretarice su lomile nokte na obrazima knjigovoa; odrasli mu karci plakali su poku avajui da urazume ene i decu. Ono to je moglo biti rasa mistika iznenada se pretvorilo u opor divljih pasa, boje u kojima su plivali izopaivale su se u sivu i mrku boju izmeta kakvog bolesnika. Ali to nije bilo sve. Tek to je tunjava zapoela, a jedna dobro odevena ena, kojoj se minka razmazala u gu anju, upre optu ujui prstom u D erihoa. "On!" zavri ta ona. "To je bio on!" Zatim se baci na okrivljenog, spremna da mu iskopa oi. D eriho se zatetura unazad na kolovoz, a ena krenu na njega. "Zaustavite ga!" povika ona. "Zaustavite ga!" Kao odgovor na njenu dreku, nekoliko pojedinaca iz gomile zaboravi e na ratove koje su do tada vodili i usredsredi e se na njegovu metu. Neko sa Suzanine leve strane ree: "Ubijte ga." Trenutak kasnije polete prvi prijektil. Pogodi D rihoa u rame. Za njim je usledio i drugi. Saobraaj se zaustavio, po to su vozai, usporiv i iz radoznalosti, potpali pod uticaj vizije. D eriho se na ao u zamci izmeu automobila i rulje koja je krenula na njega. Suzana iznenada postade svesna da je re o ivotu i smrti. Zbunjena i zapla ena rulja je bila spremna, eljna ak, da rastrgne D erihoa i svakoga ko mu pritekne u pomo. Jo jedan kamen pogodi D erihoa, i na obrazu mu se pojavi krv. Suzana je napredovala prema njemu, dovikivaju i mu da se pokrene, ali on je samo posmatrao rulju koja mu se pribli avala kao da je hipnotisan ovim izlivom ljudskog besa. Ona nastavi da se probija napred, penjui se preko haubi i provlaei se izmeu branika kako bi stigla do mesta na kome je on stajao. Ali predvodnici rulje - ona zamazana ena i jo dvojica-trojica drugih - ve gotovo behu stigli do njega. "Ostavite ga na miru!" povika ona. Niko uop te ni ne obrati pa nju na nju. Bilo je neeg gotovo obrednog u tome kako su rtva i d elati izvodili sve ovo, kao da su sve to nosili zapreteno u dubinama svojih elija jo iz davnina, a nisu imali snage da ponovo ispi u priu. aroliju su razbile policijske sirene. Ovo je bio prvi put da je Suzana s rado u doekala to prodorno zavijanje koje ledi krv u ilama. Efekat je bio trenutan i sveop ti. Gomila poe da jadikuje kao da podra ava sirene, oni koji su se jo tukli zaboravi e na vratove neprijatelja, a ostali su s nevericom zurili u rasute stvari i okrvavljene pesnice. Jedno ili dvoje se istog asa onesvesti e. Nekolicina poe ponovo da plae, sada vi e usled zbunjenosti nego straha. Mnogi odlui e da je bolje biti razborit nego zavr iti u zatvoru i podbrusi e pete. Po to su se ponovo vratili u svoju
kukaviku zaslepljenost razbe a e se u svim pravcima, odmahujui glavama kao da ele da se oslobode i poslednjih ostataka svojih vizija. Probiv i se za nekoliko minuta gomili iza lea, Apolina se pojavi pored D erihoa. Poku ala je zastra ivanjem da ga povrati iz transa, tresla ga je i vikala. Zatim ga je odvukla odatle. Spasla ga je u poslednjem trenutku jer iako se glavnina dru tva koje je htelo da ga linuje ra trkala, desetak njih nisu bili spremni da prekinu lov. Bili su eljni krvi i naumili su da je puste pre no to se zakon ume a. Suzana se osvrnu unaokolo tra ei put kojim bi mogli da umaknu. Izvesnu malu nadu nudila je jedna bona uliica. Ona dozva Apolinu. Dolazak patrolnih kola pokazao se kao korisno odvlaenje pa nje: rulja je nastavila da se osipa. Ali najzagri eniji lineri dado e se u poteru. Kada su Apolina i D eriho stigli do ugla ulice prva iz gomile, ona ena sa zamrljanim licem, dohvati Apolininu haljinu. Apolina pusti D erihoa, okrenu se ka svojoj progoniteljici i tresnu je po vilici tako sna no da je obori. Nekoliko policajaca primetilo je poteru pa se i oni dado e u trk, ali pre no to su uspeli da stignu gomilu i spree nasilje, D eriho se saplete. U tom trenutku rulja se nae na njemu. Suzana se okrenu da mu pomogne. Dok je to inila, prema njoj pojuri e jedna kola, oe av i ivicu plonika. U narednom trenutku nao e se pored nje, vrata se irom otvori e, i Kal zavika: "Upadaj! Upadaj!" "Stani!" doviknu mu ona, onda se osvrnu i vide D erihoa prite njenog uza zid od cigala, a svuda oko njega progonitelje. Apolina, koja je za du e vreme onesposobila jo jednog pripadnika gomile, probijala se ka otvorenim vratima kola. Ali Suzana nije mogla da ostavi D erihoa. Ona pohita nazad prema klupku tela koja su ga sada potpuno zaklonila, ne osvrui se na Kalov glas koji joj je dovikivao da be i dok jo mo e. Kada je stigla do D erihoa on je ve bio izgubio nadu da bi se mogao odbraniti. Jednostavno je klizio niza zid, zaklanjajui okrvavljenu glavu od ki e pljuvake i udaraca. Ona im viknu da prestanu, ali je neije nepoznate ruke odvuko e od njega. Ponovo je zaula Kalov povik, ali ak i da je htela, sada nije mogla da stigne do njega. "Vozi!" doviknu mu ona, molei se da je uje i ode. Zatim se baci na najrevnosnijeg D erihoovog muitelja. Ali bilo je previ e ruku koje su je vukle nazad, a neke su je ak potajno pipkale koristei trenutnu pometnju. Ona se otimala i vikala, ali bezuspe no. U oajanju je posegnula za D erihoom i pripila se uz njega spasavajui goli ivot, pokriv i glavu drugom rukom po to su udarci poeli jo jae da plju te. Sasvim iznenada, bubotci, psovke i udarci prestado e, po to su dva policajca uspela da probiju prsten linera. Dvoje troje iz gomile ve je iskoristilo priliku da zbri e pre no to budu pritvoreni, ali veina niim nije pokazivala da se osea krivim. Upravo suprotno; otrali su pljuvaku sa usana i vri tavim glasovima stali da opravdavaju svoju okrutnost. "Oni su prvi poeli, policaje", ree jedan od mnogih, neki elavko koji je mogao biti blagajnik u banci pre no to mu je krv natopila zglobove na akama i ko ulju. "Je li to tano?" upita policajac, zagledav i se u crnu propalicu i njegovu mrzovoljnu ljubavnicu. "Ustajte vas dvoje", ree on. "Moraete da odgovorite na neka pianja." 11. TRI VINJETE 1. "Nije trebalo da ih ostavimo", ree Kal kada su obi li oko bloka i vratili se ponovo Ulicom Lord koja je sada bila preplavljena policajcima, a od D erihoa i Suzane nije bilo ni traga. "Uhap eni su", ree on. "Prokletstvo, nije trebao
da..." "Budi praktian", prekide ga Nimrod. "Nismo imali izbora." "Umalo nas nisu ubili", dodade Apolina. I dalje je dahtala poput konja. "U ovom trenutku prvenstveno moramo misliti na tkanje", ree Nimrod. "Nadam se da se svi sla ete s tim." "Lilija je videla ilim", objasni Fredi Apolini. "Iz kue La enski." "Je li ona sada tamo?" raspitivala se Apolina. Nekoliko sekundi niko joj ne odgovori. A onda se zau Nimrodov glas. "Mrtva je", ree on ravnodu no. "Mrtva?" ponovi Apolina. "Kako? Nije valjda neki Kukavica?" "Ne", odgovori joj Fredi. "Ubilo ju je ne to to je Imakolata poslala. Na Muni je to uni tio, inae bismo svi bili pobijeni." "Znai ona zna da smo budni", primeti Apolina. Kal uhvati njen lik u ogledalu. Oi su joj u tom trenutku liile na crne kamenie utisnute u naraslo testo lica. "Ni ta se nije promenilo, zar ne?" upita ona. "S jedne strane oveanstvo, a sa druge lo i zanosi." "Bi je bio gori od bilo kog zanosa", ree Fredi. "Ne treba buditi ostale, jo nije bezbedno", bila je uporna Apolina. "Kukavice su opasnije no ikad." "Ako ih ne probudimo, ta e biti sa nama?" upita Nimrod. "Postaemo uvari",ree Apolina. "Bdeemo nad ilimom dok ne doe bolje vreme." "Ako ikada doe", dodade Fredi. Ova opaska zapeati razgovor na du e vreme. 2. Hobart se zagleda u jo sve u krv na kaldrmi Ulice Lord, ubeen da je kr koji su anarhisti ostavili u Ulici Koija bio samo poetak. Ovde su bar stvari bile jasnije: do lo je do spontanog izliva ludila meu prosenim ljudima, a njihovo divlja tvo izazvalo je ono dvoje pobunjenika koji su se sada nalazili u pritvoru i ekali da ih on saslu a. Pro le godine su se uglavnom slu ili ciglama i bombama kune proizvodnje. Ove godine tetoristi izgleda imaju vei pristup boljoj opremi. ini se da je ovde, u ovoj neuglednoj ulici do lo do masovne halucinacije, bar je tako uo. U svedoenjima umno potpuno zdravih graana stoji da je nebo menjalo boju. Ako su subverzivne snage odista poele da se slu e novim oru jem - na primer gasovima koji izazivaju poremeaje u umu - onda e morati da se poslu i mnogo agresivnijim metodama: morae da upotebi te e naoru anje i obezbedi dozvolu da ga slobodno koristi. Iz iskustva je znao da e naii na otpor kod onih vi ih po rangu; ali to vi e krvi bude proliveno to e njegov sluaj postati ubedljiviji. "Ti", ree on, pozvav i jednog fotografa da mu se pridru i. Skrenu oveku pa nju na mrlje na ploniku. "To poka ite svojim itaocima", ree on. ovek stade revnosno da slika mrlje, a onda foto-aparat okrenu prema Hobartu. Ali nije stigao da ga slika, jer se Frier istog asa stvorio pred njim i oteo mu foto-aparat iz ruke. "Nema slikanja", ree on. "Ne to krijete?" uzvrati fotograf pitanjem. "Vrati mu to", naredi Hobart. "Kao i svi mi i on mora da obavi svoj posao." Novinar uze foto-aparat i udalji se. "Propalica", promrmlja Hobart im mu ovek okrenu lea. A zatim upita: "Ima li vesti iz Ulice Koija?" "Dobili smo neke dozlaboga udne iskaze." "Je l'?" "Ne mogu da ka em da je iko priznao da je i ta video, ali oigledno su se u vreme dok je ulicom harao vazdu ni vrtlog dogaale lude stvari. Psi su podivljali; pogasili su se svi radio-aparati. Nema sumnje da se tamo dogaalo ne to udno."
"Kao i ovde", dodade Hobart. "Mislim da je do lo vreme da porazgovaramo sa na im osumnjienima." 3. Kada su policajci otvorili vrata marice u dvori tu Hobartovog taba, i naredili Suzani i D erihou da iziu, oreoli su ve bili izbledeli. Sve to joj je ostalo od vizije koju je delila sa D erihoom i Apolinom bile su neka neodreena munina i glavobolja. Odveli su ih u tmurnu zgradu od betona i razdvojili; oduzeli su im sve to su imali kod sebe. Suzana nije imala ni ta za im bi alila osim Mimine knjige koju je, od kada ju je prona la, nosila u ruci ili u d epu. Mada se bunila to joj je uzimaju, ni ta nije postigla. Policajci zadu eni za hap enje kratko su se posavetovali gde da je smeste, a zatim su je sproveli niz neko stepeni te do jedne prazne elije za ispitivanje, negde u unutra njosti zgrade. Tu je jedan policajac uneo u formular podatke o njoj. Odgovorila je na pitanja to je bolje umala, ali misli su joj sve vreme lutale: razmi ljala je o Kalu, D erihou, ilimu. Ako su stvari jutros izgledale lo e, sada su se inile jo mnogo gorima. Govorila je sebi da treba prei preko svakog mosta tek kada se stigne do njega, a ne bespotrebno po urivati stvari na koje nije imala uticaja. Prvo za ta se morala pobrinuti bilo je da izbavi sebe i D erohoa iz zatvora. Kada su ih rastavljali u njegovim je oima proitala strah i oaj. Predstavljae lak plen ako neko odlui da bude grub s njim. Misli joj prekinu otvaranje vrata. Neki bledunjav ovek u crnosivom odelu zagleda se u nju. Izgledao je kao da dugo nije oka sklopio. "Hvala ti, Stilmane", ree on. Policajac koji je ispitivao Suzanu isprazni stolicu nasuprot nje. "Saekaj, molim te, napolju!" ovek se povue. Vrata se za njim zalupi e. "Ja sam Hobart", objavi prido lica. "Inspektor Hobart. Moramo porazgovarati." Vi e nije mogla da vidi ni puku senku kakvog oreola, ali znala je, jo pre no to je seo ispred nje, koje je boje du a ovog oveka. To saznanje je nimalo nije ute ilo. etvrti deo: KOJA JE CENA ZEMLJE IZ BAJKI? Caveat Emptor, (Neka kupac bude oprezan) Latinska izreka 1. PRODAVATI ZNAI POSEDOVATI 1. To je najva nija lekcija koju je edvel nauio kao prodavac. Ako ono to se nalazi u va em posedu arko eli neko drugi, onda to znai da posedujete i tu osobu. ak i prineve i princeze mo e neko posedovati. Evo ih sada ovde, ili su bar to njihovi moderni ekvivalenti, okupili su se na njegov poziv: stari i novi novac, aristokratija i skorojevii, gledaju oprezno jedni druge, nestrpljivi kao deca da bace pogled na blago oko koga e se ovde nadmetati. Pol van Nikerk, poznat po naboljoj zbirci erotike na svetu, van zidina Vatikana; Margarita Pirs, koja je posle smrti roditelja, sa ne nih devetnaest godina nasledila tako veliko lino bogatstvo da se nalazila meu nekolicinom najbogatijih ljudi u Evropi; Boklerk Noris, kralj hamburgera, ija je kompanija posedovala itave male dr ave; naftni milijarder Aleksander A., koji je umirao u va ingtonskoj bolnici, ali je poslao svoju dugogodi nju saputnicu, enu to se predstavljala samo kao gospoa A., Mi el Rahimzadeh, poreklo njegovog bogatstva nije bilo mogue utvrditi, jer su svi prethodni vlasnici nedavno
preminuli; Leon Devero, koji je na brzinu napustio Johanesburg sa d epovima podstavljenim zlatnim prahom; i na kraju, jedna bezimena prilika ijim su se licem poigravali nebrojeni hirurzi, ali nijedan od njih nije uspeo da mu iz oiju odstrani pogled oveka veoma burnog ivotopisa. To je bila ta sedmorka. 2. Sredinom popodneva poeli su da pristi u u ermanovu kuu koja se nalazila na privatnom imanju na ivici Turstaston Komona. Do pola sedam svi su se ve okupili. edvel je izigravao savr enog domaina - slu io je pie i sipao otrcane primedbe - tek s vremena na vreme nagove tavajui ta ih eka. Utro io je silne godine i mnogo puta je morao da za muri kako bi dopro do monika, a da bi otkrio medu njima one koji sanjaju o magiji morao je da se poslu i nebrojenim trikovima. Kada bi se na ao prite njen uza zid, koristio je sako, zavodei ljude koji su enili pred monicima, da bi mu odali sve to znaju. Mnogi od njih nisu imali ta da mu ispriaju; njihovi gospodari nisu niim pokazivali da ale za kakvim izgubljenim svetom. Ali na svakog ateistu dolazio je bar po jedan koji je verovao; jedan sklon da ali za izgubljenim snovima detinjstva ili za pononim ispovestima o tome kako su njihove potrage za nebesima zavr avale samo u suzama i zlatu. Spisak onih koji veruju edvel je onda suzio samo na pojedince ije je bogatstvo bilo praktino nemerljivo. Poslu iv i se zatim jo jedanput sakoom, pro ao je pored potinjenih i sastao se licem u lice sa svojim izabranim krugom kupaca. To je bilo mnogo lak e no to je zami ljao. Izgleda da su ve dugo kru ile glasine o postojanju Fuge kako na najvi im tako i na najni im mestima; bile su to krajnosti koje su neki iz ovog dru tva podjednako dobro poznavali; a on je od Imakolate saznao dosta pojedinosti o Utkanom svetu da ih ubedi kako e uskoro biti u stanju to mesto da ponudi na prodaju. Jedan sa njegovog skraenog popisa odbio je da ima bilo kakve veze sa Aukcijom, promrmljav i da se takve sile ne mogu kupovati i prodavati i da e edvel za aliti zbog svoje gramzivosti; drugi je umro pro le godine. Ostali su bili ovde, sa pravim malim bogatstvima koja su bili spremni da potro e. "Dame i gospodo", objavi on, "mislim da je do lo vreme da pogledamo pomenuti predmet." On ih poput ovaca povede kroz lavirint ermanovog zdanja do sobe na prvom spratu u kojoj je bio rasprostrt ilim. Zavese su bile navuene; tkanje, koje je prekrivalo gotovo ceo pod, obasjavala je svojom blagom svetlo u jedna jedina svetiljka. edvelovo srce zakuca ne to br e dok ih je posmatrao kako pregledavaju ilim. Ovo je bio odluujui trenutak, trenutak kada kupac prvi put ugleda robu; tada se, u stvari, obavljala svaka prodaja. U razgovoru koji potom sledi mogla se menjati cena, ali nikakve re, bez obzira na to koliko lukave bile, nisu mogle da se mere sa tim prvim trenutkom. Od njega je sve zavisilo. A on je bio svestan da je taj ilim, bez obzira na neobinost njegove are, izgledao kao sasvim obian ilim. Bila je potrebna kupeva ma ta, podstaknuta udnjom, da bi se uoila geografija koja je u njemu pritajeno ekala. Kada je osmotrio lica ovo smedmoro, znao je da je uspeo. Mada je nekoliko njih poku alo da prikrije odu evljenje to ih je obuzelo, bili su hipnotisani, svi do jednog. "To je to", ree Devero, iju je strogost omek alo strahopo tovanje. "... nisam mislio..." "Da je stvaran?" po uri da ga prekine Rahimzadeh. "Oh, dovoljno je on stvaran", ree Noris. Ve se spustio na kolena da opipa robu. "Samo pa ljivo", ree edvel. "Nepostojan je." "Kako to mislite?" "Fuga eli da se poka e", odvrati edvel. "Spremna je i eka." "Da", prihvati gospoa A., "Oseam da jeste." Oigledno joj se taj oseaj nije mnogo dopadao. "Aleksander je rekao da e izgledati poput svakog obinog
ilima, i ini mi se da upravo tako i izgleda. Ali... ne znam... ima neeg udnog u vezi s njim." "Kree se", ree ovek s tuim licem. Noris ustade. "Gde?" upita on. "U sredi tu." Sve oi poe e da ispituju zamr eni izgled Vrtloga, i zaista, izgleda da je stvarno do lo do tananog kovitlaca u tkanju. ak ni edvel to ranije nije primetio. Zbog toga je sada jo vi e eleo da to pre obavi posao. Do lo je vreme za prodaju. "Ima li ko kakvo pitanje?" upita on. "Kako da budemo sigurni", upita Margaret Pirs, "da je ovo taj ilim?" "Nikako", odvrati edvel. Predvideo je ovaj izazov i imao je spreman odgovor. "Ili oseate da Fuga eka u tkanju, ili zaboravite. Vrata su vam otvorena. Izvolite. Samo napred." Ni ta nije rekla nekoliko sekundi. A onda: "Ostajem", ree. "Svakako", primeti edvel. "Pa, da ponemo?" 2. NE LA I ME Prostorija u koju su smestili Suzanu bila je hladna i potpuno bez arma, ali mogla je da uzima asove kod oveka koji je sedeo naspram Suzane. Obraivao ju je s ljubaznom ironijom koja ni u jednom trenutku nije u potpunosti prikrivala eki koji se nalazio iza nje. Nijednom za vreme jednoasovnog ispitivanja nije podigao glas, niti je pokazao imalo nestrpljenja dok je ponavljao stalno ista pitanja. "Kako se zove va a organizacija?" "Ne pripadam nikakvoj organizaciji", odvrati mu ona po stoti put. "Sna la vas je ozbiljna nevolja", ree on. "Jeste li svesni toga?" "Zahtevam advokata." "Advokata neete dobiti." "Imam pravo na to", pobuni se ona. "Proigrali ste svoja prava u Ulici Lord", ree on. "A sada mi navedite imena svojih saveznika." "Nemam nikakve saveznike, prokleti da ste." Govorila je sebi da se smiri, ali u njenom telu je bilo sve vi e adrenalina. I on je toga bio svestan. Ni trenutka nije skidao svoje zmijske oi s nje. Nije prestajao da je posmatra i da postavlja ista stara pitanja, navijajui je poput opruge dok nije bila spremna da zavri ti. "A crnac...", ree on. "I on pripada istoj organizaciji. "Ne. Ne, on ni ta ne zna." "Znai priznajete da postoji organizacija." "Ja to nisam rekla." "Upravo ste to priznali." "Stavljate mi rei u usta." A onda je ponovo postao oporo uljudan: "Molim vas... govorite u svoje ime." "Nemam ta da ka em." "Imamo svedoke koji e posvedoiti da ste vi i crnac..." "Prestanite tako da ga nazivate." "Da ste se vi i crnac nalazili u srcu pobune. Ko vas snabdeva hemijskim oru jem?" "Ne budite sme ni", ree ona. "Da, tako je. Vi ste sme ni." Oseala je kako crveni i kako joj se oi pune suzama. Prokletstvo, nee mu pru iti zadovoljstvo da je vidi kako plae. Mora da je osetio njenu re enost, pa je napustio taj pravac ispitivanja i poku ao s drugim. "Recite mi ne to o ifri", ree on. To ju je do kraja sludilo. "Kakvoj ifri?"
On iz d epa na sakou izvadi Miminu knjigu i polo i je na sto izmeu njih, spustiv i svoju krupnu, bledunjavu aku preko nje, stavljajui joj time do znanja u ijem se ona vlasni tvu trenutno nalazi. "A ta je ovo?" upita on. "Knjiga..." "Nisam ja ba takva budala kakvom me vi smatrate." "Ne smatram vas budalom", ree ona, "Opasni ste i pla im vas se." Ali odgovori: "To je, zaista, knjiga bajki." On otvori i stade da je prelistava. "Znate nemaki?" "Ne to malo. Ta je knjiga poklon. Dobila sam je od bake." Zastao je tu i tamo, da na brzinu pregleda ilustracije. Kod jedne se zadr ao - ilustracije zmaja, ije su krlju ti sijale u pononoj umi - pre no to je nastavio dalje. "Nadam se da vam je jasno da e, to mi vi e la ete, po vas biti gore." Ovu pretnju nije udostojila odgovora. "Rastrgnuu ovu va u knji icu na delie..." ree on. "Molim vas, nemojte..." Znala je da je njenu zabrinutost protumaio kao potvrdu krivice, ali nije mogla drugaije. "Stranu po stranu", nastavi on. "Re po re, ako budem morao." "Niega nema u njoj", ostade ona uporna. "To je obina knjiga i pripada meni." "To je dokaz", ispravi je on. "Ona ne to znai." "...bajke..." " elim da saznam ta." Oborila je glavu, kako mu ne bi dozvolila da u iva u njenom bolu. On ustade. "Nemojte otii, molim vas", ree on, kao da je mogla da bira. "Idem da porazgovaram sa va im prijateljem crncem. Dru tvo mu prave najbolja dvojica u gradu..." zatim zastade kako bi joj pru io dovoljno vremena da shvati poruku, "...ubeen sam da je do sada ve spreman da mi odgovori na pitanja. Odmah se vraam." Ona prekri akom usta kako ne bi poela da ga preklinje da joj poveruje. Od toga ne bi imala nikakve koristi. Pokucao je na vrata. Neko ih otklujua; on izie u hodnik. Za njim ponovo zakljua e vrata. Ona sede za sto na nekoliko minuta i poku a da pronae smisao u oseanju koje kao da joj je stezalo du nik i su avalo vidokrug, ostavljajui je bez daha, i slepu za sve ostalo osim za oseanje na njegove oi. Nikada u ivotu nije osetila ni ta slino. Pro lo je izvesno vreme pre no to je shvatila da je to mr nja. 3. TAKO BLIZU, TAKO DALEKO 1. Odjeci koje je Kamel pominjao jo su glasno i jasno odzvanjali Ulicom Tuge kada su, predvee, Kal i njegovi putnici tamo stigli. Apolini je prepu teno da, uz pomo istrgnutih stranica poreanih nalik na karte za igranje po podu u gornjoj sobi, odredi gde se ilim trenutno nalazi. Kalovom neupuenom oku inilo se da ona to radi gotovo isto onako kao to je njegova majka birala konje na godi njem derbiju, kada bi sebi dozvolila da se kladi, zatvorenih oiju i pomou pribadae. Preostalo mu je samo da se nada da je Apolinin nain bio pouzdaniji; Elena Muni nikada u ivotu nije se kladila na pobednika. Negde na polovini izbila je svaa, kada je Apolina - koja kao da je zapala u neku vrstu transa - ispljunula na pod gomilu ko ica. Fredi ne to prazno primeti, a Apolina istog asa otvori oi. "Hoete li biti mirni, do avola?" upita ona. "Ovo je krvavo te ak posao."
"Nije mudro upotrebljavati D idije", primeti on. "Nisu pouzdani." " eli da preuzme ?" izazivala ga je ona. "Zna i sama da nisam ve t u tome." "Onda dr i jezik za zubima", sreza ona. "I ostavi me na miru, hoe li? Odlazi! Ona ustade i stade da ga gura prema vratima. "Hajde izlazite odavde. Svi." Oni se povuko e na odmori te, gde Fredi nastavi da se ali. "Ta je ena lenja", ree on. "Liliji nije bilo potrebno voe." "Jedna je Lilija", ree Nimrod, spustiv i se na najgornji stepenik, i dalje umotan u svoju dronjavu ko ulju. "Pusti je da to obavi na svoj nain, molim te? Nije ona glupa." Fredi poku a da privue Kala na svoju stranu. "Ja ne pripadam tim ljudima", bunio se on. "Sve je to jedna u asna gre ka. Ja nisam lopov." "ime se onda bavi ?" "Ja sam brija. A ti?" "Radim u osiguravajuem dru tvu." Izgledalo mu je udno da razmi lja o tome; o svom stolu, o formularima nagomilanim na poslu avniku; o vrljotinama koje je ostavio na upijau. To je bio jedan sasvim drugi svet. Vrata spavae sobe se otvori e. Na njima je stajala Apolina sa jednom od stranica mape u ruci. "I?" prvi izusti Fredi. Ona Kalu predade list. "Prona la sam ga", ree. 2. Trag odjeka odveo ih je preko Merzija, kroz Birkenhed, pa preko brda Irbi, u blizinu Turstaston Komona. Kal uop te nije poznavao tu oblast i veoma se iznenadio to se na ao u seoskoj sredini na samo nekoliko koraka od centra grada. Kru ili su unaokolo; Apolina je sedela na mestu suvozaa, zatvorenih oiju, dok na kraju nije objavila. "Ovde je. Zaustavi." Kal zakoi. Velika zgrada pred koju su stigli bila je u mraku, iako je na prilazu bilo parkirano nekoliko besnih automobila. Izio e iz kola, preskoi e zid i prio e zgradi. "Tu smo", izjavi Apolina. "Gotovo da mogu namrisati tkanje." Kal i Fredi dva puta obio e oko cele zgrade, tra ei ulaz koji nije bio zakljuan, i pri drugom obilasku pronao e prozor koji je bio suvi e mali da se kroz njega provue odrasla osoba, ali sasvim dovoljan za Nimroda. "Polako, samo polako", savetovao je Kal, dok je Nimroda podizao do otvora. "ekaemo ispred prednjih vrata." "Kako emo postupiti?" raspitivao se Kamel. "Ulazimo. Uzimamo ilim. Iskradamo se", odvrati Kal. Zau se prigu eni udar kada je Nimrod skoio ili stropo tao se sa prozorske daske na drugu stranu. Saekali su trenutak. Nikakav se vi e zvuk nije uo, pa su se vratili do prednje strane kue i ostali da ekaju u mraku. Pro ao je jedan minut; pa jo jedan, i jo jedan. Vrata se konano otvori e, a na njima je stajao Nimrod koji je sav sijao od sree. "Izgubio sam se", pro aputa on. Uvuko e se unutra. I prizemlje i gornji spratovi bili su u mraku, ali u toj tami nije bilo nieg smirujueg. Vazduh je bio uzburkan, kao da pra ina nije mogla nikako da se slegne. "Mislim da ovde nema nikoga", ree Fredi, krenuv i ka podno ju stepeni ta. "Nije tano", pro aputa Kal. Uop te nije sumnjao odakle potie ona jeza u vazduhu. Fredi ne obrati pa nju na njegove rei. Ve se bio popeo uz dva do tri stepenika. Kalu proe kroz glavu da njegovo ludo neobaziranje na opasnost, koje je nema sumnje trebalo da ga iskupi za kukaviko pona anje u Ulici Koija, nikome nee biti od koristi. Ali Apolina je ve krenula za Fredijem uz stepenice, ostaviv i Kala i Nimroda da ispitaju prizemlje.
Put kojim su krenuli pokazao se ubistvenim; po to je bio mnogo manji, Nimrod ga je savlaivao s mnogo manje napora nego Kal. "Poli je u pravu", pro aputa Nimrod dok su i li iz sobe u sobu. "Tkanje je ovde. Oseam ga." Oseao ga je i Kal; ve pri samoj pomisli da je Fuga blizu, on oseti kako mu se hrabrost vraa. Ovaj put nee se sam suprotstaviti edvelu. Imao je saveznike, koji su posedovali razne moi, a i element iznenaenja bio je na njihovoj strani. Uz malo sree mogli bi ukrasti Prodavcu plen ispred nosa. Ali u tom asu prolomi se krik sa gornjeg odmori ta. To je nema sumnje bio Fredi; glas mu je bio prigu en. U narednom trenutku do njih dopre zvuk tela koje se kotrlja niz stepenice od ega im se prevrnu e stomaci. Bili su unutra samo dva miuta, a igra je ve poela. Nimrod je odmah krenuo nazad putem kojim su do li, oigledno sasvim ravnodu an prema posledicama. Kal ga je sledio, ali je u mraku naleteo na sto, iji je o ak prona ao njegove slabine. Dok se ispravljao, dr ei se za testise, zau Imakolatin glas. inilo se da njen apat dopire iz svih pravaca odjednom, kao da se nalazila u samim zidovima. "Vidovnjaci..." ree ona. Narednog trenutka osetio je ledeni vazduh na licu. Prepoznao je opori smrad koji je on doneo, seao ga se jo od one noi provedene u kanjonima ubreta pored reke. Bio je to smrad trule i - trule i sestara - a sa njim dopre i turobna svetlost koja mu omogui da se snae u sobi u kojoj se nalazio. Od Nimroda nije bilo ni traga; odmakao je napred i ve je sigurno bio u hodniku, odakle je svetlost dopirala. U tom trenutku Kal zau njegov krik. Svetlost zatreperi. Krik uminu. Vetar je postao ledeniji kada su sestre po le u potragu za novim rtvama. Morao se sakriti; i to brzo. Ne skidajui oi sa prolaza ispred sebe, niz koji se svetlost slivala, on krenu unatra ke prema jedinim vratima kroz koja je mogao izii. Prostorija u koju je kroio bila je kuhinja i u njoj nije bilo nijednog mesta gde bi se mogao sakriti. Be ika ga je bolela dok se kretao ka stra njim vratima. Bila su zakljuana. Klju nije bio u bravi. Dok je u njemu rasla panika, osvrnuo se prema kuhinjskim vratima. Magdalena je lebdela kroz sobu koju je upravo ostavio za sobom, a slepa glava joj se klatila napred nazad dok je pretra ivala vazduh ne bi li otkrila trag toplote to ga za sobom ostavlja ljudsko telo. inilo mu se da ve osea njene prste na svom vratu; njene usne na svojim usnama. On oajniki stade pogledom ponovo da pretra uje kuhinju, i pogled mu se ozari kada ugleda fri ider. Dok se Magdalena pribli avala kuhinji, on ode do fri idera i otvori vrata. Prema njemu poe da kulja ledeni vazduh. irom je otvorio vrata i izlo io se hladnoi. Magdalena se sada nalazila na kuhinjskom pragu, ostavljajui za sobom otrovni trag mleka koje joj je kapalo iz grudi. Tu je ostala da lebdi kao da nije bila sigurna da li je osetila ivot ili ne. Kal je stajao potpuno nepokretan, molei se da hladni vazduh prikrije njegovu toplotu. Mi ii su ve poeli da mu se gre, a potreba da mokri postala je gotovo nepodno ljiva. Ona je i dalje tamo nepomino stajala; jedino je prinela aku svom neprestano nadutom stomaku kako bi pomilovala ono to se u njemu nalazilo. A onda, iz druge sobe, zau promukli Hagin glas. "Sestro..." pro aputa ova. Pribli avala se. Bio je izgubljen ako ona ue. Magdalena zakorai dublje u kuhinju, i sa u asnom namerom okrenu glavu u njegovom pravcu. Zatim je dolebdela jo malo bli e. Kal zadr a dah. To stvorenje sada se nalazilo na svega dve jarde od njega, dok mu se glava i dalje klatila napred-nazad na vratu od sluzi etera. Kapi gorkog mleka polete e prema njemu i poprska e ga po licu. Ne to je osetila, u to nije bilo sumnje, ali zbunjivao ju je hladan vazduh. On stegnu vilicu kako bi spreio cvokotanje, molei se da joj ne to odvue pa nju. Kroz otvorena vrata pade Hagina senka. "Sestro? ponovi ona. "Jesmo li same?"
Magdalenina glava krenu napred, a vrat joj postade groteskno dugaak i tanak, dok joj se slepo lice nije na lo na stopu od Kalovog. Jedva se uzdr avao da ne potri. A onda, kao da se odluila. Okrenula se prema vratima. "Same smo", odvrati ona i povue se nazad ka sestri. Bio je ubeen da je sve vreme dok se povlaila razmi ljala o tome da li je dobro postupila, i umi ljao je da e ponovo krenuti u potragu za njim. Ali ona nestade kroz kuhinjska vrata i njih dve odo e da nagde drugde nastave zapoeti posao. Saekao je itav minut dok i poslednje fosforoscentno svetlucanje koje su ispu tale nije izbledelo. A onda, borei se za vazduh, udalji se od fri idera. Odozdo zau povike. Stresao se i od same pomisli na to kakva je urka tamo bila u toku. Stresao se jo jednom kada je shvatio da je ostao sam. 4. KR ENJE ZAKONA 1. Suzana uop te nije sumnjala da je to ula D rihoov glas koji se prolomio u znak neartikulisane pobune. Taj ju je krik trgnuo iz mranog raspolo enja koje ju je obuzelo posle Hobartovog odlaska. U tili as na la se kod vrata i poela da lupa po njima. " ta se to dogaa?" upita ona. Stra ar s druge strane joj ne odgovori; do nje dopre samo jo jedan srceparajui D erihov krik. ta li mu to rade? Ceo ivot pro ivela je u Engleskoj i nikada nije imala posla s zakonom smatrala ga je prilino zdravom ivotinjom. Ali sada se na la u njegovoj utrobi i uvidela je da je truo; veoma truo. Ponovo je poela da lupa po vratima, ali opet bez uspeha. Suze nemoi poe e da joj peku sinuse i oi. Oslonila se leima o vrata i poku ala da prigu i jecaje akom, ali u tome nije uspela. Svesna da ju je stra ar u hodniku mogao uti kako tuguje, ona krenu ka suprotnom kraju elije, ali ne to je zaustavi na pola puta. Zamagljeni pogled pade joj na nadlanicu kojom je otrala suze i vide da one vi e uop te ne lie na suze. Bile su gotovo srebrne; i jo dok ih je posmatrala poele su da se rasprskavaju u siu ne kugle svetlosti. To je mo da poticalo iz jedne od pria u Miminoj knjizi: iz prie o eni koja je lila ive suze. Samo ovo nije bila bajka. Ali ta vizija je bila nekako stvarnija i od betonskih zidova koji su joj onemoguavali izlazak; stvarnija ak i od bola koji joj je naterao suze u oi. Isplakivala je menstrum. Nije osetila njegovo kome anje u sebi jo od dogaaja u Skladi tu kada je kleala pored Kala, a stvari su se od tada odvijale takvom brzinom da gotovo uop te nije razmi ljala o njemu. Ali sada je ponovo osetila tu bujicu, te ju preplavi talas odu evljenja. Negde dalje niz hodnik, D eriho ponovo kriknu, a u odgovor na to, menstrum, sjajan do zaslepljenosti, ispuni do kraja njeno krhko telo. Nesposobna da se obuzda, ona zavri ta, a potok sjaja pretvori se u bujicu koja joj je izvirala iz oiju i nozdrva, i slivala se izmeu nogu. Pogled joj pade na stolicu na kojoj je sedeo Hobart i ova istog asa polete ka udaljenom zidu, udariv i u betonski zid kao da panino eli da pobegne to dalje od nje. Za stolicom krenu i sto i razbi se u paramparad. Ispred vrata zau vri tanje, zaprepa tene glasove. Nije marila. Njena svest as se nalazila u bujici, a as izvan nje, dok joj je pogled hitao do ivice do koje se protezao menstrum, odakle se osvrtala sama na sebe, razrogaenih oiju, osmehom stvarajui reku. Gledala je i sa tavanice, do koje se njeno teno bie popelo u obliku pene. Iza nje su otkljuavali vrata. Pomislila je kako e ui sa batinama. Ti me se ljudi pla e. A i imaju razloga za to. Ja sam njihov neprijatelj, a oni su moj. Okrenula se. Policajac na vratima izgledao je tako jadan i krak, u izmama i sa dugmetima koji su otkrivali slabia koji udi za snagom. On se zabezeknu nad prizorom pred sobom - name tajem pretvorenim u iverje, svetlo u koja igra
po zidovima. A onda se menstrum usmeri ka njemu. Sledila ga je dok se budio, dok je odbacivao oveka u stranu. Delii njene svesti vukli su se za njom, zgrabili su mu batinu iz ake i razbili je u paramparad; ostali delii pohitali su ispred njenog fizikog tela, prevrui o kove, zavirivajui ispod vrata, uzvikivajui D erihoovo ime... 2. Hobart nije bio zadovoljan rezultatima ispitivanja osumnjienog mu karca. ovek je bio ili imbecil ili prokleto dobar glumac - as je na njegova pitanja odgovarao novim pitanjima, a as je govorio u zagonetkama. Izgubio je nadu da e uspeti da urazumi zatvorenika, pa ga je ostavio u dru tvu Laverika i Bojsa, dvojice svojih najboljih ljudi. Oni e ga uskoro naterati da ispljune istinu zajedno sa zubima. Gore, za svojim stolom, upravo je poeo podrobnije da razgleda knjigu ifara kada zau lomljavu odozdo. Potom je Peterson, policajac koga je ostavio da uva enu, poeo da vri ti. Po ao je da ispita stvar i upravo se spu tao niz stepenice kada je osetio neodoljivu potrebu da isprazni be iku; dok je silazio bol se pretvorio u agoniju. Nije hteo da dozvoli da mu to uspori silazak, ali kada je stigao do kraja stepeni ta, bio je gotovo dvostruko iri. Peterson je sedeo u uglu prolaza, sa licem zagnjurenim u ake. Vrata elije bila su otvorena. "Ustani, ovee!" naredi mu Hobart, ali policajac samo nastavi da jeca poput deteta. Hobart ga ostavi i ode dalje. 3. Bojs je primetio da se izraz zatvorenikovog lica menja trenutak pre no to su se vrata elije s treskom otvorila i umalo nije do iveo srani udar kada je na njemu u tom asu ugledao iroki osmeh, a samo as ranije ono se kupalo u znoju usled pretrpljeonog maltretiranja. Upravo se spremao da ga s tim osmehom po alje na drugi svet kada je uo Laverika, koji je u suprotnom uglu prostorije u ivao u pu -pauzi, kako ka e: "Isuse bo e", i narednog trenutka... ta se dogodilo u tom narednom trenutku? Prvo su se vrata zatresla kao da sa druge strane eka zemljotres; zatim je Laverik ispustio cigaretu i ustao, a Bojs je, iznenada se osetiv i bolestan kao pas, posegnuo za osumnjienim u elji da ga upotebhi kao taoca protiv onoga, ta god to bilo, to je lupalo na vrata. Zakasnio je. Vrata su se irom otvorila, a kroz njih se unutra izlio sjaj; Bojs je osetio kako mu telo postaje sve slabije tako da se umalo nije sru io. Trenutak kasnije ne to ga je poduhvatilo i stalo da ga vrti na petama. Nije mogao da se oslobodi tog zagrljaja. Jedino je mogao da vri ti dok se hladna sila ulivala u njega kroz svaku rupu na njegovom telu. A onda, isto onako iznenada kao to ga je to ne to epalo, tako ga je i pustilo. On tresnu o pod elije upravo u trenutku kada neka ena, za koju je istovremeno mislio i da je naga i obuena, proe kroz vrata. I Laverik ju je video, i ne to je vikao, to je zujanje u Bojsovim u ima - kao da mu je glava zaronjena u reku - prigu ilo. Jedino je jo u snovima znao da iskusi ovoliki strah kao sada kada je ugledao tu enu. Njegov um se napinjao da se priseti obreda za tite protiv slinih u asa, obreda koji je znao jo pre no to je postao svestan svog imena. Znao je da mora biti brz. Um samo to mu nije bio ispran. Suzanin pogled se samo na trenutak zadr ao na muiteljima - D eriho je bio taj zbog koga je brinula. Lice mu je bilo ranjavo i podbulo od mnogobrojnih udaraca, ali sme ilo se svome spasiocu. "Po uri", ree ona, pru iv i mu ruku. On ustade, ali joj ne prie. I on se pla i, pomisli ona. Ili ako se ne pla i, onda bar osea po tovanje. "Moramo poi..." On klimnu. Vratila se u hodnik, uverena da e on da je sledi. Za svega nekoliko minuta, po to je menstrum potekao njome, poela je da uspostavlja izvesnu kontrolu nad njim, poput mlade koja ui da popu ta i ste e dizgine.
Sada, po napu tanju elije, ona putem uma pozva protok energije da je sledi i on to uini. Bila je zadovoljna to je slu a, jer kada se uputila du hodnika, na njegovom suprotnom kraju pojavio se Hobart. Njenog samopouzdanja istog asa nestade, ali i sam pogled na nju - ili na ono to je on video umesto nje - bio je dovoljan da ga zaustavi. Kao da nije verovao svojim oima, jer je divlje vrteo glavom. Povrativ i samopouzdanje, ona krenu ka njemu. Iznad njene glave svetla su se besomuno vrtela. Betonski zidovi su pucali pri samom dodiru njenih prstiju pa se inilo da bi uz malo napora mogla i da ih sru i. Pomisao na to natera je da se nasmeje. Hobart nije mogao da podnese zvuk njenog smeha. Povukao se i potrav i uz stepeni te nestao. Niko im se vi e nije suprotstavio dok su be ali. Popeli su se stepenicama i pro li kroz naprasno ispra njenu kancelariju. I od samog njenog prisustva gomile hartije dizale su se uvis, a zatim se zavojito spu tale oko nje nalik na bezbroj konfeta. (Venala sam se sa samom sobom, objavi njen um). Zatim je pro la kroz mnoga vrata i izi la u vee, a D eriho ju je pratio na pristojnoj udaljenosti. Nije joj zahvalio. Samo je kazao: "Ti mo e da pronae ilim." "Ne znam kako." "Pusti da ti menstrum poka e", ree joj on. Odgovor joj se uini nesuvislim, dok on ne ispru i aku, sa dlanom okrenutim nagore: "Nikada nisam video da je menstrum u nekome toliko jak", izjavi on. "Ti si u stanju da pronae Fugu. Ona i ja..." Nije morao da zavr i reenicu; razumela je. On i ilim bili su sazdani od iste tvari; tkanje je bilo istkano, i obrnuto. Ona ga uhvati za ruku. U zgradi iza njih poe e da zvone alarmni ureaji, ali znala je da nee krenuti za njom: bar ne za sada. D erihoovo lice grilo se od bola. Njen mu dodir nije prijao. Ali u njenoj glavi linije sile stale su da se uvijaju i meusobno pribli avaju. Pojavi e se slike neke kue i sobe. I da, ilima, kako le i u svom sjaju pred gladnim oima. Linije se uvrnu e; i druge slike borile su se za malo njene pa nje. Je li to videla mnogo prolivene krvi na podu?; i Kala kako se okliznuo na njoj? Ona pusti D erihoovu aku. On je stisnu u pesnicu. "I?" upita on. Pre no to je stigla da odgovori, jedna patrolna kola kripei ulete e u dvori te. Vozaev ortak, upozoren zvonjavom alarma, ve je izlazio iz njih, narediv i beguncima da stanu. On krenu ka njima, ali menstrum baci prema njemu jedan sablasni zrak koji ga pokopi i izbaci na ulicu. Voza izlete iz kola i potra prema sigurnosti cigala i maltera, ostaviv i vozilo na milost i nemilost. "Knjiga", ree Suzana dok se sme tala na vozaevo sedi te. "Moja knjiga je jo kod Hobarta." "Nemamo vremena da se vratimo", ree D eriho. Lako je to bilo rei. Oseala je bol i pri samoj pomisli da mora ostaviti Mimin poklon u Hobartovim rukama. Ali ako se vrati, mo e izgubiti dragoceno vreme i ostati bez ilima. Nije imala izbora; morae knjigu ostaviti kod njega. udno, ali znala je da je kod njega na sigurnom. 4. Hobart se povukao u toalet i ispraznio be iku pre no to je napunio pantalone, a zatim je izi ao da se suoi sa haosom koji je ovaj tab, u kome je inae vladao red, pretvorio u bojno polje. Obavestili su ga da su osumnjieni pobegli patrolnim kolima. To je bilo ute no. Vozilo e lako pratiti. Problem nije bio u tome da ih ponovo nau, ve da ih savladaju. ena je bila u stanju da izaziva halucinacije; kakve je jo moi mogla da upotrebi ako se nae u kripcu? Sa ovim, i jo desetak slinih pitanja koja su mu se motala po glavi, on sie da potra i Leverika i Bojsa. Nekolicina se motala oko vrata elije, oigledno ne elei da ue. Pobila ih je, pomisli on, gotovo zadovoljan to je cena odjednom tako porasla. Ali
kada je stigao do vrata nije osetio miris krvi, ve smrad izmeta. Levrik i Bojs skinuli su uniforme, i od glave do pete namazali se proizvodom vlastitih creva. Sada su puzili unaokolo poput ivotinja, cerei se od uveta do uveta, oigledno zadovoljni sami sobom. "Blagi bo e", izusti Hobart. Zauv i glas gospodara Laverik podi e pogled i poku a da oblikuje neko obja njenje. Ali tom zadatku vi e nije bio dorastao. Zato je otpuzao u ugao i sakrio glavu. "Najbolje da ih operete crevom", obrati se Hobart jednom od policajaca. "Ne mo emo dozvoliti da ih ene vide ovakve." " ta se dogodilo, gospodine?" upita ga ovek. "Jo ne znam." Iz elije u kojoj su dr ali enu, pojavi se Peterson, lica umrljanog od suza. Peterson poku a da objasni ta se dogodilo. "Ona je opsednuta, gospodine", ree on. "Otvorio sam vrata i video kako se name taj sam razbija o zidove." "Zadr i svoju histeriju za sebe", ree Hobart. "Kunem se, gospodine", pobuni se Peterson. "Kunem se. A onda i ta svetlost..." "Gre i , Petersone! Ni ta ti nisi video!" Hobart se okrenu prema ostalim posmatraima. "Ako iko od vas izlane makar i jednu jedinu re o ovome, poje e ne to gore no to je govno. Jeste li razumeli?" Svi nemo klimnu e. "A ta emo s njima?" upita neko, baciv i pogled prema eliji. "Ve sam vam rekao. Izribajte ih i odvedite kui." "Ali oni su poput dece", primeti neko. "Nisu moja deca", odvrati Hobart i poe da se penje stepenicama do kancelarije u kojoj je mogao na miru da sedi i razgleda slike iz one knjige. 5. PRAG 1. "Kakva je to pometnja?" eleo je da zna van Nikerk. edvel mu uputi jedan od svojih osmeha. Iako je bio nervozan zbog ovog upada na aukciju, ipak je gledao kako da ga iskoristi da jo vi e zagreje svoje potencijalne kupce. "Poku aj da se ukrade ilim..." odvrati on. "Ko je to poku ao?" upita gospoa A. edvel pokaza na ivicu ilima. "Kao to ste ve verovatno primetili, tamo nedostaje pare tkanja", priznade on. "Malo, ali u tamo njim vorovima krila se nekolicina stanovnika Fuge." Posmatrao je lica kupaca dok je ovo govorio. Potpuno ih je hipnotisao svojom priom, jer su oajniki tra ili neku potvrdu za svoje snove. "I onda su do li ovamo?" upita Noris. "Da, jesu." "Da ih vidim", zatra i kralj hamburgera, "ako su ovde, dajte da ih vidimo." edvel napravi pauzu pre no to odgovori. "Mo da jednog", ree on. Bio je spreman na ovaj zahtev, i ve se dogovorio sa Imakolatom kojeg zatvorenika e pokazati. On otvori vrata i Nimrod, koga je Hag pustila iz zagrljaja, polete na ilim. ta god da su kupci oekivali da vide, to sigurno nije bilo jedno nago dete. " ta je ovo?" frknu Rahimzadeh. "Smatrate li nas za budale?" Nimrod podi e pogled sa ilima pod svojim nogama ka zbunjenim licima oko sebe. Nema sumnje da bi im rado kazao da nisu u pravu, ali Imakolata se pozabavila njegovim jezikom tako da sada nije iz njega mogao da izvue ni glasa. "Ovo je jedan od Vidovnjaka", objasni edvel. "Pa, to je dete", primeti Margarita Pirs, glasom koji je odavao izvesnu
ne nost. "Jadno dete." Nimrod se zagleda u tu enu: nije lo a, ima velike grudi, pomisli on. "Nije on dete", ree Imakolata. Uvukla se u sobu neprimeena; sada se sve oi okrenu e prema njoj. Svi se zagleda e u nju osim Margarite koja je i dalje posmatrala Nimroda. "Pojedini Vidovnjaci su u stanju da menjaju oblije." "Ovako?" upita van Nikerk. "Svakako." " ta to poku avate da nam utrapite, edvele?" Javi se Noris. "Ne verujem ja ni u..." "Zave i", prekinu ga edvel. Noris je od oka zanemeo; mnogo je mesa pro lo kroz ma inu od kada je neko poslednji put s njim tako razgovarao. "Imakolata mo e da ra isti ovaj zanos, ree on, pustiv i re da visi u vazduhu poput ljubavne izjave. Nimrod vide kako vraara ukr ta palac i srednji prst kroz koje, uz o tro uvlaenje vazduha, non alantno provue zanos za menjanje oblika. Drhtaj koji ga je protresao nije bio neprijatan; ionako se ve zamorio od ove detinje ko e bez ijedne dlake. Osetio je kako mu se kolena tresu, zatim pade licem na ilim. Oko sebe je uo zadivljeni apat koji je postajao sve glasniji i izra avao vee zaprepa enje to se iluzija vi e raspadala. Imakolata nije bila ba ne na u obnavljanju njegove anatomije. Trzao se sve vreme dok se odvijao preobra aj u njegovom telu. Ali do ao je i onaj slastan trenutak u tom u urbanom otkrivanju, kada je osetio kako mu se ponovo spu taju testisi. A zatim mu se izdu ila i mu kost da bi zapoela druga etapa rasta; osetio je peckanje po ko i kada po stomaku i leima poe e da mu izbijaju dlake. Konano kroz masku nevinosti prodre njegovo pravo lice i tako on ponovo postade - sa testisima i svim ostalim - ono to jeste. edvel baci pogled na stvorenje koje je le alo na ilimu; ko a mu je bila plavkasta, a oi zlatne; a potom pogleda kupce. Ova predstava je sigurno udvostruila cenu koju e ponuditi za ilim. U ovom telu koje je dahtalo krila se magija; magija koja je bila stvarnija i udno oaravajua ak i vi e no to je on sam pretpostavljao. "Bili ste krajnje jasni", ree Noris ravnodu no. "Preimo na cifre." edvel se slo i. "Mo da bi bilo bolje da ukoni na eg gosta?" obrati se on Imakolati, ali pre no to je uspela i da se pokrene, Nimrod je ustao i na ao se na kolenima pred Margaritom Pirs, obasuv i joj lanke poljupcima. Ovo uzbueno ali nemo preklinjanje nije pro lo nezapa eno. ena ispru i ruku da dodirne Nimrodovu gustu kosu. "Ostavite ga sa mnom", ree ona Imakolati. "Za to da ne?" pristade edvel. "Neka gleda..." Vraara promrmlja ne to u znak neslaganja. "Nema nieg lo eg u tome", primeti edvel. "Mogu s njim izii na kraj." Imakolata se povue. "A sada..." poe Prodavac. "Da krenemo ponovo sa ponudama?" 2. Negde na pola puta izmeu kuhinje i podno ja Kal se priseti da nije naoru an. urno se vratio u kuhinju i stao da pretura po ladicama dok nije na ao jedan novi no . Iako je sumnjao da su eterina tela sestara osetljiva na obinu o tricu, te ina no a u aci pru ila mu je izvesnu utehu. Kada je krenuo uz stepenice okliznuo se na krv; bila je ista srea to je mahinalno ispru iv i ruku dohvatio ogradu i izbegao pad. Opsovao je u sebi zbog vlastite nespretnosti, a preostale stepenice pre ao je mnogo sporije. Iako na gornjem spratu nije bilo ni traga od svetlosti koju su sestre zraile, znao je da su u blizini. Iako upla en, nastavio je dalje, jer ga je na to teralo uverenje da e, bez obzira na u ase koji ga ekaju, pronai naina da ubije edvela. Ako bude morao ak i vlastitim akama da mu raspori grlo, on e to uiniti. Prdavac je slomio srce njegovom ocu, a to je bio zloin koji je zahtevao smrtnu presudu.
Na vrhu stepeni ta zauo je neki zvuk; ili bolje rei nekoliko zvukova: povi ene ljudske glasove koji su se prepirali. On obrati pa nju na ono to su govorili. Nije u pitanju bila nikakva prepirka. Nadmetali su se; edvelov glas se izdvajao, on je vodio nadmetanje. Pod okriljem buke Kal skliznu preko odmori ta i sti e do prvih od nekoliko vrata koja se pojavi e pred njim. On ih oprezno otvori i ue. Ta mala soba bila je prazna, ali su vrata koja su vodila u susednu prostoriju bila od krinuta i kroz njih je dopirala svetlost. Ostaviv i vrata prema odmori tu otvorena, u sluaju da se mora brzo povui, on se od unja do drugih vrata i proviri kroz njih. Na podu su le ali Fredi i Apolina; nigde ni traga od Nimroda. Osmotrio je senke kako bi se uverio da ne skrivaju zbogomie. Zatim je otvorio vrata. Nove ponude su letele jedna za drugom i zbrka koju su stvarale prigu ivala je zvuke to ih je izazvao kreui se ka mestu na kome su le ali zatvorenici. Bili su veoma mirni, usta su im bila zapu ena krpama od neke prozrane tvari, oi sklopljene. Oigledno je ona krv na stepeni tu poticala od Fredija; njegovo su telo sestre dosta izmrcvarile, a lice mu je bilo izrova eno od njihovih prstiju. Ali najdublju ranu imao je izmeu rebara, i ona je poticala od njegovih vlastitih makazica. Jo su virile iz njega. Kal skide povez koji je Frediju bio obmotan oko usta, a ovaj stade da mu puzi po akama poput gomire crva; iz usta ranjenog oveka dopre slaba an dah. Ali on i dalje nije dolazio svesti. Zatim to isto uini i sa Apolinom. U njoj je bilo vi e ivota - poela je da jei kao da se budi. U susednoj sobi nadmetanje je postajalo sve e e; buka koju su stvarali otkrivala je da je ume an vei broj potencijalnih kupaca. Kako se uop te mogao nadati da e moi sve to da prekine kada su svi bili na edvelovoj strani, a on je bio sam? Fredi se pored njega pokrenu. Kapci mu zatreperi e i otvori e se, ali skrivali su sasvim malo ivota. "Kale..." poku ao je da izgovori. Re je vi e oblikovao usnama nego to ju je izgovorio. Kal se nagnu bli e njemu i obgrli njegovo ledeno, drhtavo telo. "Ovde sam, Fredi", ree on. Fredi ponovo poku a ne to da ka e. "...gotovo..." izusti on. Kal pojaa stisak, kao da e time spreiti ivot da iz njega istekne. Ali to ne bi moglo da uini ni stotinu ruku; njegov je ivot suvi e udeo za nekim drugim mestima. Pa ipak, Kal ne izdr a da ne ka e: "Ne idi." ovek jedva primetno zatrese glavom. "...gotovo..." ponovi on, "... gotovo..." I ovo to je rekao bilo je izgleda prenaporno za njega. Drhtanje prestade. "Fredi..." Kal prinese prste ovekovim usnama, ali ne oseti dah. Dok je zurio u to bezizra ajno lice, Apolina ga epa za aku. I ona je bila hladna. Pogledom je pokazivala na ne to u pravcu tavanice i on podi e oi ka njoj. Imakolata je lebdela priljubljena uz tavanicu i zurila odozgo u njega. Sve vreme je bila tamo, u ivajui u njegovoj tuzi i bespomonosti. Uzvik u asa pobegao mu je sa usana pre no to je uspeo da ga potisne, a ona se u tom trenutku obru ila, svojom tamom posegnuv i za njim. Meutim, ovaj put mu je njegova nespretnost bila od pomoi, jer je posrnuo unazad pre no to su njene kand e uspele da ga epaju. Vrata iza njega poe e da se otvaraju pod njegovom te inom i on grunu kroz njih, dobiv i na brzini usled u asa koji je osetio pri pomisli na njen dodir. " ta je ovo?" Te rei izgovorio je edvel. Kal je uleteo u sobu u kojoj se odr avala aukcija. Prodavac se nalazio na jednom kraju sobe, dok su ostali, njih estoro, odeveni kao da su po li na veeru u Ric, stajali unaokolo. Imakolata se sigurno nee usuduti da ga ubije pred ovakvim skupom. Bar je za kratko bio po teen. On zatim spusti pogled ka podu i umalo ne vrisnu od radosti. Le ao je na ilimu; njegovi osnova i potka golicali su mu dlanove. Je li
to bio razlog to se odjednom osetio tako apsurdno bezbednim? kao da je sve ono to se pre toga dogodilo predstavljalo samo probu, a nagrada se sastojala u ovom slatkom sjedinjenju? "Izbacite ga odavde", ree jedan od kupaca. edvel koraknu prema njemu. "Miite se, gospodine Muni", ree Prodavac. "Imamo posla." Imam i ja, pomisli Kal i, dok se edvel pribli avao, izvue no iz d epa i skoi na njega. Iza sebe zau Imakolatin krik. Na raspolaganju je imao svega nekoliko sekundi. Potegnu no na edvela koji se lako izmakao iako je bio krupan. Meu kupcima nastade pometnja i Kal pomisli da je ona posledica u asa, ali ne - baciv i pogled prema njima vide da su prodaju uzeli u svoje ruke, i da ponude izvikuju jedni drugima u lice. Prizor je bio komian, ali Kal nije imao vremena da im zapljeska, jer edvel poe da raskopava sako. Postava zasvetluca. " eli li ne to?" upita. Dok je govorio krenuo je ka Kalu zaslepiv i ga blistavim kaputom to mu je omoguilo da mu izbije no iz ruke. Po to ga je razoru ao, pribegao je grubljoj taktici; pogodio je Kala kolenom u prepone usled ega ovaj klonu na pod. Ostao je da le i nekoliko sekundi, nesposoban da se pomeri, dok bol nije malo uminuo. Kroz izmaglicu svetlosti i munine uspeo je da raspozna Imakolatu koja ga je i dalje ekala na vratima. A iza nje, sestre. Toliko o ovom napadu. Bio je bez oru ja i sam... Ali ne; nije bio sam. Nikada vi e nee biti sam. Le ao je na svetu, nije li tako? Na uspavanom svetu. U tkanju ispod njega skrivala su se, kada bi samo mogao da ih oslobodi, nebrojena uda. Ali kako? Verovatno su postojali zanosi koji su bili u stanju da uzburkaju Fugu i probude je iz njenog dreme a, ali on nije znao nijedan. Jedino to je mogao da uini bilo je da polo i ake na ilim i pro ape: "Probudite se..." Da li je on to sebe zavaravao ili su vorovi ve poeli da podrhtavaju? Kao da su se tamo nja bia bunila protiv stanja u kome su se nalazila, slina spavaima koji oajniki ele da se probude znajui da je dan svanuo, ali nemona da se pokrenu. U tom je trenutku krajikom oka ugledao jednog kupca. Nema sumnje da je to bio jedan od Vidovnjaka, ali ga nije poznavao. Ili bar, nije ga znao u ovom obliju. "Nimrode?" promrmlja on. Stvorenje ga primeti i poe da puzi sa svog bezbednog mesta ka ivici ilima. Niko ga nije primetio. edvel se ve vratio meu kupce, poku avajui da sprei da se aukcija pretvori u krvoprolie. Potpuno je zaboravio na Kala. "Jesi li to ti?" upita Kal. Nimrod klimnu, pokazujui na svoje grlo. "Ne mo e da govori ? Sranje!" Kal baci pogled prema vratima Imakolata je i dalje ekala. Bila je strpljiva poput le inara. "ilim..." poe Kal. "Moramo ga probuditi." Nimrod ga bledo pogleda. Zar ne razume ta ti govorim?" Pre no to je Nimrod mogao na bilo koji nain da mu odgovori, edvel je uspeo da umiri kupce i ve je objavljivao: "Krenuemo iz poetka." A zatim se obrati Imakolati: "Ukloni ubicu." Kalu je, u najboljem sluaju, preostalo nekoliko sekundi pre no to ga vraara li i ivota. Oajniki se osvrtao po sobi ne bi li prona ao neki nain da pobegne. U njoj je bilo nekoliko prozora i preko svih su bile navuene zavese. Ako bi uspeo da stigne do jednog od njih mo da bi mogao da iskoi. ak i kada bi pri tom poginuo, takva smrt bi bila bolja od one koja ga eka u Imakolatinom zagrljaju. Ali pre no to je stigla do njega, on zastade. Pogled kojim ga je
netremice posmatrala skrenu u stranu. Okrenula se ka edvelu i izgovorila samo jednu re: "... menstrum..." U tom trenutku susednom sobom, u kojoj su ostali Apolina i Fredi razli se svetlost koja potom proe kroz vrata i obasja ilim. Od njenog dodira boje kao da posta e ivlje. A onda se promoli urlik besa - Hagin glas - koji dopre iz sobe i bi propraen novim rasipanjem svetlosti. Ti novi prizori i zvuci bili su dovoljni da se kupci ponovo uskome aju. Jedan pojuri ka vratima - ili da vidi ta se de ava ili da pobegne - i pade na lea, akama prekriv i oi i viui da je oslepeo. Niko mu ne pritee u pomo. Ostali se povuko e u suprotni kraj sobe, dok je pometnja na ovom kraju bivala sve e a. Na vratima se pojavi jedna prlika oko koje su se uvijale svetlucave niti. Kal ju je uprkos preobra aju smesta prepoznao. Bila je to Suzana. Teni vatromet protezao se nalik na vene preko njenih ruku i izbijao iz vrhova prstiju; plesao joj je po stomaku i grudima, isticao izmeu nogu i palio vazduh. Videv i je takvu, Kalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da povrati glas i izrazi joj dobrodo licu, a za to vreme sestre su ve pro le kroz vrata i dale se u poteru sa njom. Obe strane pretrpele su ozbiljne povrede u toj bici. Menstrum koji ju je obavijao nije bio u stanju da prikrije krvave rane na Suzaninom vratu i telu; i sestre-utvare zadobijale su mnogo rana iako verovatno nisu poznavale bol. Da li su se iscrpile ili ne, tek povukle su se kada je Imakolata podigla aku, prepustiv i Suzanu svojoj ivoj sestri. "Zakasnila si", ree ona. "ekali smo te." "Ubij je", naredi edvel. Kal je pomno posmatrao izraz Suzaninog lica. Koliko god da se trudila nije mogla da prikrije iscrpljenost. Tada je, mo da osetiv i da je posmatra, pogledala u njegovom pravcu, i njihove su se oi srele; zatim je pogledom skliznula do njegovih aka koje su jo dlanovima bile polo ene na tkanje. Da li mu je itala misli?, pitao se. Da li je shvatila da jedina nada koju su jo imali le i uspavana pod njenim stopalima? Oi im se ponovo sreto e i Kal u njima proita da je shvatila. Tkanje pod njegovim prstima zatreperi kao da kroz njega prolazi slaba struja. On ne povue aku, ve dozvoli da ga energija iskoristi za im je i inae udela. Sada je on bio samo sudeonik u procesu: bio je deo kruga sile koja je isticala kroz Suzanina stopala, proticala kroz ilim, ulivala se u njegove dlanove i kroz njegove oi uprte u njene ponovo vraala k njoj. "Zaustavi ih..." povika edvel, nasluujui ta se dogaa, ali im je Imakolata krenula ponovo prema Kalu jedan od kupaca ree: "No ..." Kal nije raskinuo vezu koju je uspostavio sa Suzanom putem pogleda, ali primetio je no koji je sada lebdeo u vazduhu izmeu njih, kao da ga je podigla toplina njihovih misli. Suzana nije znala vi e nego Kal za to ili kako se ovo sve de avalo, ali je shvatila, mada tek nejasno, svrhu kola koje je proticalo kroz nju, menstrum, ilim, njega, pogled i ponovo se vraalo u nju. ta god da se ovde de avalo preostalo je jo svega nekoliko sekundi za to udo, pre no to Imakolata stigne do Kala i raskine krug. No tada poe da se okree, svakim okretanjem dobijajui na brzini. Kal oseti gotovo bolnu ispunjenost u testisima; i - to ga jo vi e onespokoji oseanje da vi e ne boravi u svom telu, da je istisnut, istisnut kroz oi, da bi se sreo sa Suzaninim pogledom na no u izmeu njih koji se kretao takvom brzinom da je podseao na srebrnu loptu. A onda, sasvim iznenada, no pade kroz vazduh poput ustreljene ptice. Kal je sledio njegov pad i video kako se uz tresak zariva u sredi te ilima. Istog asa, udarni talas proe kroz svaki in osnove i potke, kao da je
vrh no a prekinuo nit od koje je zavisilo jedinstvo celine. A kada je ta nit bila prekinuta, tkanje se oslobodilo. 3. To je bio kraj sveta, i poetak svetova. Prvo se jedan stub u obliku dervi kog oblaka izdigao iz sredi ta Vrtloga i odleteo uvis prema tavanici. Kada je udario o nju, otvori e se iroke pukotine koje izazva e odron maltera po glavama svih koji su se tu zatekli. Kal istog asa shvati da ono to su on i Suzana oslobodili vi e nije bilo u njihovoj vlasti. A onda poe e da se dogaaju udesa i on zaboravi na sve sline brige. Oblak poe e da paraju munje koje su u lukovima pogaale zidove i pod. Dok su iskakali, vorovi sa oba kraja ilima poe e da se razvezuju, a pramenovi da rastu poput ita usred leta, rasipajui boju dok su se dizali uvis. Sve je to bilo veoma nalik na ono to su Kal i Suzana sanjali pre neko vee, samo stostruko uveano; prodorni plamenovi peli su se i umno avali po celoj sobi. Pritisak rastenja pod Kalom bio je dovoljno jak da ga zbaci s ilima dok su plamenovi iskakali iz veza, razbacujui unaokolo semenje u hiljadu oblika. Jedno je bilo spremnije da izraste od drugog i za svega nekoliko sekundi stizalo je do tavanice. Drugo je, pak, odabralo da krene ka prozorima, vukui za sobom raznobojne vrpce dok je razbijalo prozore i juri alo napolje u susret noi. Dokle god je oko sezalo prostirali su se novi i neobini prizori. U poetku je eksplozija oblika bila suvi e haotina da bi se iz nje mogao izvui bilo kakav smisao, ali uskoro se vazduh kupao u boji, posle ega su plamenovi poeli da oblikuju pojedinosti, pravei razliku izmeu biljke i kamena, kamena i drveta, te drveta i ljudskog mesa. Jedan u urbani pramen rasprsnuo se kada je stigao do krova izazvav i pljusak estica, od kojih je svaka, u dodiru sa humusom tkanja koje se raspadalo, ispaljivala siu ne izdanke. Drugi je ispisivao krivudave staze plavo-sive magle preko sobe; trei i etvrti su se prepirali, a iz njihovog braka raale su se vatrene muve, ocrtavajui pri kretanju pticu i zver koje su njihove saputnice odevale u svetlost. Za svega nekoliko sekundi Fuga je ispunila sobu, i nastavila je da tako brzo raste da joj je ermanova kua uskoro postala premala. Dok su tragali za novim teritorijama, pramenovi su na svom putu upali daske, grede su bile odbaene u stranu. Cigle i malter nisu predstavljali ni ta bolju odbdranu pred premenovima. Ono to nisu mogli da izmame, oni su tiranisali; ono to nisu mogli da tirani u, jednostavno su prevrtali. Kal nije imao nameru da dozvoli da ga zatrpaju. Po to su ove poroajne muke bile tako sna ne, verovatno nee dugo vremena protei pre no to se kua sru i. On se kiljei zagleda kroz taj vetromet prema mestu na kome je stajala Suzana, ali nje tamo vi e nije bilo. I kupci su takoe be ali, uspanieno se meu sobom borei poput ulinih pasa. Po to je teturavo ustao, Kal krenu ka vratima, ali ni dvaput nije koraknuo kada je ugledao edvela koji je i ao prema njemu. "Kopile!" vri tao je Prodavac. "Za to se stalno me a , ti kopile jedno!" Zatim je zavukao ruku u d ep sakoa, izvukao pi tolj i nani anio u Kala. "Mene jo niko nije pre ao!" povika on; a zatim opali. Ali jo dok je povlaio okida neko skoi na njega. On pade u stranu. Metak proma i cilj. Kalov spasilac bio je Nimrod. Sada je trao prema Kalu, a na licu mu se jasno videlo da mu se jako uri. I to s razlogom. Cela je kua poela da se trese; i odozgo je dopirala tutnjava koja kao da je nagove tavala predaju. Fuga je stigla do temelja, i u svom aru spremala se da prevrne zgradu. Nimrod epa Kala za ruku i povue ga ne prema vratima, ve prema prozoru. Ili bolje reeno, prema zidu u kome se nekada nalazio prozor, po to ih je talas rasta sve i upao. S druge strane ru evine Fuga je tu i tamo kazivala svoju dugo prigu ivanu priu, ispunjavajui tamu novom magijom. Nimrod se osvrnu. "Zar emo skoiti?" upita Kal. Nimrod razvue usta u osmeh i jo vr e ste e Kalovu ruku. Dovoljno je
bilo da se Kal samo jednom osvrne pa da vidi kako je edvel prona ao revolever i da im upravo cilja u lea. "Pazi!" povika on. Nimrodovo lice se ozari i on aku pritisnu uz Kalov zatiljak kako bi ga naterao da uvue glavu. Trenutak kasnije Kal shvati za to je to uinio: iz tkanja je iskoio talas boje, a Nimrod je obojicu povukao ispred njega. Sila ih je izbacila kroz prozor i za vreme jednog paninog trenutka koraali su kroz redak vazduh. A onda svetlost kao da je ovrsla i ra irila se pred njima, a oni nastavi e da klize niz nju poput serfera na talasu svetlosti. Vo nja se suvi e brzo zavr ila. Tek nekoliko sekundi kasnije grubo su bili zbaeni na neko polje malo dalje od kue, a talas je nestao u noi, raajui u prolazu silu flore i faune. O amuen, ali i ushien, Kal ustade i obradova se Nimrodovom poviku: "Ha!" "Mo e da govori ?" "Izgleda", odvrati Nimrod, razvukav i usta od uveta do uveta. "Ovde sam van njenog doma aja..." "Imakolatinog." "Razume se. Ona je ra inila moj zanos kako bi Kukavice dovela u isku enje. Ba sam predstavljao pravo isku enje. Jesi li video onu enu u plavoj haljini?" "Ovla ." "Zaljubila se u mene na prvi pogled", ree Nimrod. "Mo da bi trebalo da je potra im. Kako stvari sada stoje bie joj potrebno malo ne nosti..." i ne rekav i vi e ni re okrenu lea kui koja samo to se nije sru ila. Tek sada, dok je nestajao u toj zbrci svetlosti i pra ine, Kal je primetio da Nimrod u svom pravom obliju ima rep. Nema sumnje da je on mogao sam da vodi rauna o sebi, ali bilo je i drugih za koje je Kal jo bio zabrinut. Na primer, Suzana i Apolina koju je poslednji put video na podu pored Fredija u sobi ispred one u kojoj se odr avala aukcija. Iako je oko njega sve odzvanjalo i ru ilo se, on ipak krenu nazad ka kui ne bi li ih prona ao. inilo mu se da pliva protiv struje u tehnikoloru. Zakasneli pramenovi proletali su i rasprskavali se iznad njega, a neki su se ak lomili o njegovo telo. Bili su neizmerno bla i prema ivoj materiji nego prema cigli. Nijedan ga nije povredio, ve mu je svaki njihov dodir ulivao novu snagu. Telo ga je peckalo kao da je upravo izi ao ispod ledenog tu a. U glavi mu je odzvanjala pesma. Od neprijatelja nije bilo ni traga. Nadao se da je edvel ostao zatrpan u kui, ali dobro je znao da pokvareni imaju sree, tako da mu je te ko bilo da u to poveruje. Ipak je pri trenutnom svetlu ugledao nekolicinu kupaca koji su lutali unaokolo. Nisu pomagali jedni drugima, ve su napredovali pojedinano, jedni zurei u tle u strahu da se ono pod njima ne otvori, a drugi posrui, akama prikrivajui suze. Kada je stigao na tridesetak jardi od kue unutra poe ne to novo da se dogaa; veliki oblak Vrtloga je, izbacujui munje, stresao zidove koji su ga opkoljavali i stao da se rascvetava u svim pravcima. Imao je tek toliko vremena da primeti priliku jednog od kupaca koga je taj oblak pokupio, a zatim se okrenuo i pobegao. Talas pra ine ipak ga je zahvatio i gurnuo napred; konii sjaja leteli su levo i desno od njega poput traka u uraganu. Usledio je drugi talas, ovaj se sastojao od krhotina cigli i name taja. Ostao je bez daha i tla pod nogama. A onda je poeo da se prevre preko glave, nesposoban da odredi gde je nebo a gde zemlja. Nije poku ao da se odupre, ak i da je mogao on to ne bi uinio, ve je dozvolio da ga brzi voz ponese kud god odlui da krene. Knjiga druga: FUGA
Peti deo: GOZBA "Pobegni u neku zaboravljenu no i budi dok god traje tama moja kao mesec sjajna dru ica; Tamo gde vi e ni apat se ne uje - raj poinje. Tamo, van svakog seanja, podigni na dom. Volter de la Mer, Dogovor 1. KAL, MEU UDESIMA Istinska radost se lako ne zaboravlja; isto je i sa istinskim bolom. I tako se zbilo da je, kada se uskovitlana pra ina to je dohvatila Kala konano slegla, a on otvorio oi i ugledao Fugu rasprostrtu pred njim, osetio kao da se ono nekoliko krhkih trenutaka epifanije koje je iskusio za svojih dvadeset est godina - iskusio ali uvek i izgubio - ponovo pojavilo i sjedinilo. Ve je i ranije uspevao da dohvati delie ovog bla enstva, uo je njegov apat u snu o utrobi i snu o ljubavi, video njegove posledice u iznenadnom dobru i iznenadnom smehu, upoznao ga u uspavankama. Ali nikada, bar ne do sada, nije pred sobom imao celinu, celokupnu stvar. Bilo bi to, on lenjo pomisli, dobro vreme za umiranje. A jo bolje za ivot, kada mu se toliko toga pru a. Nalazio se na nekom brdu. Ne naroito visokom, ali dovoljno velikom da pru i dobar pregled okoline. On ustade i poe da osmatra ovu novo pronaenu zemlju. Raspredanje ilima bilo je oigledno zavr eno; zanosi Razboja bili su suvi e slo eni da bi se spremno ponovo oblikovali. Ali zato je osnova bila postavljena: brda, polja, uma i jo mnogo toga. Pro li put gledao je ovo mesto iz ptije perspektive i predeo mu se uinio dosta raznolikim. Ali iz ljudske perspektive njegovo oblije naginjalo je razuzdanosti. inilo mu se kao da je izvrnut neki ogroman koveg, spakovan u velikoj urbi, a njegov sadr aj prosut u beznade nom neredu. Pokazalo se da nema nikakvog reda u geografiji, ve se mesto sastojalo od nasumice sakupljenih taaka koje su Vidovnjaci voleli te po eleli da ih spasu od razaradnja. umarci puni leptirova i spokojne vodom natopljene livade; brlozi i ozidana svetili ta; tvrave, reke i megaliti. Samo nekolicina od ovih mesta bila je zavr ena: veina je predstavljala tek iverje i krhotine, delove Kraljevstva prepu tene Fugi iza lea oveanstva. Uglovi porodinih soba koje su pohodili duhovi i koji nikome nee nedostajati niti e za njima iko aliti, u kojima su deca mo da viala duhove, a mo da i svece; tu je begunac mogao da nae utehu ni sam ne znajui za to, a samoubica razlog da jo jednom udahne vazduh. Usred toga nereda, reali su se najudniji prizori. Most postavljen usred polja makova, a nigde provalije koju je premo ivao; obelisk usred ribnjaka, zagledan u svoj odraz. Posebno jedan prizor privue Kalov pogled. Bilo je to brdo koje se gotovo uspravno uzdizalo do po umljenog vrha. Svetlost je prelazila preko njegovih obronaka i poigravala se izmeu grana. Kako ovde nije mogao uop te da se orijenti e, odluio je da krene dole prema njemu. Negde iz tame ula se muzika. Dopirala je do njega na mahove, po nareenju povetarca. Bubnjevi i violine; me avina trausa i Sijuksa. A povremeno su se uli i glasovi ljudi. apat u kro njama; prilike u senci ispod nadstre nice to se nalazila u sredi tu polja ita koje je dopiralo oveku do struka. Ali ta stvorenja su i ezavala; dolazila su i odlazila suvi e brzo tako da je stekao tek ovla ni utisak. Vreme e pokazati da li je tako bilo zbog toga to su znali
da je Kukavica, ili usled stidljivosti. Razume se, ovde nije oseao da mu preti bilo kakva opasnost, uprkos injenici da je on, u neku ruku, bio na tuem tlu. Upravo suprotno, oseao je da je u potpunom miru sa svetom i samim sobom. I to u toj meri da mu je maloprea nja briga za ostale - Suzanu, Apolinu, D erihoa i Nimroda - izgledala kao ne to jako daleko. Kada su mu se misli dotakle njih uinio je to samo zato da ih zamisli kako, izgubljeni meu udesima lutaju ba kao i on. Ni ta im se lo e nije moglo dogoditi; ne ovde. Ovde nije imalo pristupa ni ta lo e, nikakvo zlo, niti zavist. Po to ga je obuzeo ovaj ivi zanos, ta je jo mogao da po eli ili na emu je bilo kome mogao da pozavidi? Kada se na ao na stotinak jardi od brda, stao je i zadivljeno se zagledao u njega. Ona svetla koja je ugledao iz daljine, to su, u stvari, bili ljudi-svici; iako bez krila, opisivali su bezuspe ne arabeske oko brda. Izmeu sebe nisu komunicirali, bar ih on nije uo, ali ipak su bili veoma smeli, jer su kru ei uvek iznova dolazili veoma blizu jedni drugima. "Ti mora da si Muni." Govornikov glas bio je blag, ali je razbio aroliju svetala koja su ga zarobila. Kal pogleda desno. U senci jednog luka stajale su dve prilike ije su glave i dalje bile uronjene u tamu. Jedino je uspeo da nazre dva plavo-siva ovala njihovih lica koji su poput svetiljki visili ispod luka. "Da. Ja sam Muni", ree on. Poka ite se, pomisli on. "Otkud znate moje ime?" "Vesti ovde brzo putuju", glasio je odgovor. Glas mu se uini neznatno bla i i pevljiviji nego prvi put, ali nije bio siguran da to nije onaj isti govornik. "Re je o vetru", kaza njegov obave tajac. "On ogovara." Nijedno od ovo dvoje ne izie na nono-svetlo. Slabo osvetljenje s brda pree jednom preko lica, dajui mu udan izgled; mada, da ga je Kal video i pri dnevnoj svetlosti, taj izgled bi ga jo dugo progonio. Bio je mlad, pa ipak potpuno elav, lice mu je bilo napuderisano kako se ne bi primeivale nijanse u boji ko e, usta i oi bili su mu suvi e vla ni, suvi e ranjivi s obzirom na crte lica. "Ja sam Boaz", ree on. "Dobro do ao, Muni." On uhvati Kala za ruku i protrese je, a dok je to inio njegov sadrug raskinu svoj savez sa senkom. "Vidite li Amadu?" upita ona. Kalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da se uveri kako je drugi sagovornik odista ena, to je opet dovelo u pitanje pol Boaza, jer njih dvoje su bili toliko slini da bi ovek lako mogao pomisliti kako su jednojajani blizanci. "Ja sam Ganza", ree drugi sagovornik. Bila je odevena u istovetne obine crne pantalone i komotnu tuniku kao i njen brat, ili ljubavnik, ili ta god da je bio; i ona je bila elava. To je, kao i njihova napuderisana lica, izgleda zbunjivalo sva kli ea polova. Lica su im izgledala istovremeno i ranjiva i neumoljiva; ne na i okrutna. Boaz pogleda prema brdu, gde su svici i dalje poskakivali. "Ovo je Stena prvog usuda", objasni on Kalu. "Amadui se uvek ovde okupljaju. To je mesto na kome su pale prve Bieve rtve." Kal se osvrnu prema Steni, ali samo na trenutak. Boaz i Ganza su na njega ostavili sna niji utisak; to ih je vi e promatrao to su se za njih vezane dvosmislenosti umno avale. "Kuda e veeras?" upita Ganza. Kal slegnu ramenima. "Nemam pojma", odvrati on. "Ne poznajem ovo mesto." "Oh, da, poznaje ga", ree ona. "Veoma ga dobro poznaje ." Dok je govorila bezposleno je zaplitala prste, ili se bar Kalu inilo da to radi, dok se dve-tri sekunde nije usredsredio na njeno ve banje. Tada mu je postalo jasno da ona prstima jedne ake prolazi kroz dlan druge, desnom kroz levu, poriui njihovu vrstou. inila je to usputno, bila je to iluzija - ako je bila iluzija - i izvodila ju je tako brzo da se Kal nije mogao zakleti da je ba to bilo po sredi. "Na koga ti oni lie?" raspitivala se ona. On ponovo podi e pogled ka njenom licu. Nije li trik koji je izvodila
prstima predstavljao neku vrstu testa za ispitivanje njegovih opa anja? Meutim, nije govorila o svojim akama. "Amadui", ree ona. "Na koga ti lie?" On ponovo pogleda prema Steni. "...na ljudska bia", odvrati on. Ona mu se tek jedva primetno osmehnu. "Za to pita ?" eleo je da zna. Ali nije stigla da mu odgovori po to je Boaz progovorio. "Sazvao je Vee", ree on. "U Kaprinu kuu. Mislim da e odluiti da se ponovo utkamo u ilim." "To ne mo e biti tano", ree Kal. "Nameravaju da vrate Fugu?" "Tako sam uo", ree Boaz. Izgleda da je to bila sasvim sve a vest za njega; nije li je upravo pokupio od vetra to odgovara? "Vremena su suvi e opasna, tako ka u", ree on Kalu. "Je li to tano?" "Ne poznajem nijedno drugo vreme", ree Kal. "Stoga nemam s ime da ga uporedim." "Imamo li bar ovu no?" upita Ganza. "Samo njen manji deo", ree Boaz. "Onda emo poi da posetimo Loa; va i?" "To je mesto dobro kao i svako drugo", odvrati Boaz. "Hoe li s nama?" upita on Kukavicu. Kal baci pogled na Amadue. Privlaila ga je pomisao da ostane jo malo i posmatra njihovu predstavu, ali onda mo da nee nai drugog vodia koji bi mu pokazao okolinu; a uz to jo , ako ovde treba da provede kratko vreme, bolje da ga to korisnije iskoristi. "Da. Poi u." ena je prestala da preplie prste. "Dopa e ti se Lo", ree ona, okrenuv i glavu i zakoraiv i u no. On krenu za njima, ve sav napet od pitanja, ali svestan da e, ako odista ima na raspolaganju svega nekoliko asova da okusi zemlju bajki, biti bolje da to vreme ne gubi na postavljanje pitanja. 2. NA JEZERU I KASNIJE 1. Do ao je trenutak, tamo u kui u kojoj se odigravala aukcija, kada je Suzana pomislila da joj se bli i kraj. Uravo je pomagala Apolini da sie niz stepenice kada zidovi poe e da pucaju, tako da joj se uinilo kako se kua uru ava oko njihovih u iju. ak i sada, dok je stajala i posmatrala jezero, nije bila sigurna da mo e objasniti kako su uspele ive da se izvuku. Verovatno se menstrum zauzeo za nju, mada ona to svesno nije od njega zatra ila. Jo je mnogo morala da naui o moi koju je nasledila. A najva nije je bilo da otkrije koliko je on pripadao njoj, a koliko ona njemu. Kada pronae Apolinu koju je izgubila u pometnji, otkrie ono to sve ene znaju. U meuvremenu, ostala su joj ostrvca po umljena empresima da o njima razbija glavu i amor talasa po kamenju da je smiruje. "Trebalo bi da poemo." To ju je iz sanjarenja, to je ne nije mogao, trgnuo D eriho dotakav i joj vrat akom. Ostavila ga je u kui na obali, u razgovoru sa prijateljima koje nije video itav jedan ljudski vek. Imali su da razmene mnoga seanja, u kojima za nju nije bilo mesta i koja, oseala je to, ostali nisu imali elje da podele. Bio je to razgovor razbojnika, zakljui ona bez imalo milosti i prepusti ih njima. Konano, D eriho je bio lopov. "Za to smo do li ovde?" upita ga ona. "Ovde sam roen. Svaki ovda nji kamen znam po imenu." Njegova je aka i dalje poivala na njenom ramenu. "Ili sam ga bar znao. Mislim da e ti se mesto dopasti..." Ona odvoji pogled od jezera i zagleda se u njega. Obrva mu se
nakostre ila. "Ali ne mo emo ostati", ree on. "Za to ne mo emo?" "Po elee da te vide u Kaprinoj kui." "Mene?" "Ti si rastkala tkanje." "Nisam imala izbora", odvrati ona. "Ubili bi Kala." Bora se produbi. "Zaboravi Kala", ree on, vrstim glasom. "Muni je Kukavica. Ti nisi." "Jesam", ostade ona uporna. "Ili se bar tako oseam, a to je va no..." Njegova aka skliznu sa njenog ramena. Odjednom se smknuo. "Ide li ili ne?" upita on. "Razume se da idem." On uzdahu. "Nije trebalo ovako da ispadne", ree on, glasom u kome je ponovo bilo ne to od ranije ne nosti. Nije bila sigurna o emu je govorio: o ra injavanju tkanja, svom ponovnom susretu sa jezerom; ili o njihovom maloprea njem razgovoru. Mo da o svemu po malo. "Mo da smo pogre ili to smo rasinili Tkanje", ree ona, kao da se brani, "ali nisam to sama uinila. I menstrum je za to kriv." "Ta mo pripada tebi", ree on, bez pakosti. "Upravljaj njome." Ona ga ledeno odmeri. "Koliko daleko je Kaprina kua?" "U Fugi ni ta nije daleko", odvrati on. "Bi je uni tio veinu na ih teritorija. Preostao je samo jedan manji deo." "Ima li ih jo u Kraljevstvu?" "Mo da nekoliko. Ali uglavnom sve do ega nam je odista stalo nalazi se ovde. Zato moramo sve to ponovo da sakrijemo, pre jutra." Jutra. Gotovo da je zaboravila da e sunce uskoro izii, a sa njim i ljudi. Kada se setila svojih sunarodnika Kukavica - i njihovih sklonosti ka zoolo kim vrtovima, nakaznim predstavama i karnevalima - i zamislila kako nadiru ovamo, raspolo enje joj splasnu. "U pravu si", ree ona. "Moramo po uriti", a onda zajedno krenu e u suprotnom pravcu od jezera i poe e da se penju prema Kaprinoj kui. 2. Dok su i li Suzana je dobila odgovore na nekoliko pitanja koja su je muila jo od rasinjavanja tkanja. Najva nije meu njima bilo je: ta se dogodilo sa onim delom Kraljevstva koji je Fuga zauzela? Razume se, taj deo nije bio gusto naseljen - iza kue u kojoj je bila odr ana aukcija protezao se na velikoj povr ini Terstenson Komona, a sa obe strane polja; ali ta oblast nije ipak bila sasvim nenastanjena. U njoj se nalazio izvestan broj kua, a u pravcu Irbi Hita naseljenost je bila jo gu a. ta se dogodilo sa tim stambemim zgradama? I sa ljudima koji su u njima iveli? Odgovor je bio sasvim jednostavan: Fuga se ra irila oko njih, prhvativ i njihovo postojanje i iskoristiv i ga na najbolji mogui nain. Tako je, na primer, niz ulinih svetiljki, sada uga enih, bio ukra en rascvetalim puzavicama pa su liile na antike stubove; jedna kola bila su gotovo zatrpana obronkom brda, a druga dvoja bila su nasaena na stra nje delove, a dodirivala se prednjim. Sa kuama je pa ljivije postupala; uglavnom nisu bile o teene, mada im je cvetni tepih Fuge dosezao do samih pragova, kao da je ekao poziv da ue. Dok su i li ulicom, ona i D eriho sreli su nekoliko Kukavica. Svi su izgledali vi e zbunjeni nego upla eni. Jedan mu karac, koji je na sebi imao samo pantalone i tregere, glasno se alio da je izgubio psa - "Glupavi me anac", ree on. "Jeste l' ga videli?" kao da ne primeuje da se svet oko njega izmenio. Tek kada se udaljio, nastaviv i da doziva begunca, Suzani sinu da on uop te nije video ono to je ona videla, ve da je ista ona selektivna slepoa koja prekriva oreole pred ljudskim oima i ovde bila na delu. Nije li mo da vlasnik psa lutao poznatim ulicama, nesposoban da vidi dalje od svog nosa? Ili je mo da tek krajikom oka primeivao Fugu, tu slavu koje se seao iz
svog ludovanja i oplakivao je? D eriho nije znao odgovore na ta pitanja. Nije znao, rekao je, a i nije ga bilo briga. A vizije su nastavile da se razmotavaju. Sa svakim narednim korakom sve ju je vi e zapanjivala raznovrsnost mesta i predmeta koje su vidovnjaci sauvali od velikog po ara. Fuga nije bila, kao to je to ona u prvi mah pretpostavila, samo zbrka gajeva i gusti a koje poseuju duhovi. Bilo je mnogo vi e svetlosti; ona je nadahnjivala sve i sva: intimne i trenutne, prirodne i ve take delove. Svaki ugao i ni a posedovali su vlasti neobini nain zanosa. Uslovi pod kojima su oni ouvani pokazivali su da je veina tih delova bila istrgnuta iz celine poput listova iz knjige. Ivice su jo bile krvave od tog nasilnikog kidanja, a njihovo sluajno udru ivanje samo je jo vi e isticalo nejedinstvenost. Ali bilo je i stvari koje su to nadoknaivale. Sama razuzdanost komada - nain na koji se domae graniilo sa javnim; op tepoznato sa bajkovitim - stvarajui nove zagonetke; nagove taji novih pria koje su ove do sada nepovezane stranice mogle da ispriaju. Ponekad su za vreme svoga putovanja nailazili na sudare tako raznorodnih elemenata da nisu ni poku avali da ih ujedine. Pse koji su pasli oko grobnice, sa ijih puknutih poklopaca je ikljao uvis mlaz vatre koji je tekao poput vode; prozor postavljen u tlu ije su se zavese vijorile u pravcu neba na povetarcu koji je donosio um mora. Ove zagonetke, koje su prema ivale njenu mo razumevanja, ostavile su na nju dubok utisak. Ovde nije bilo nieg to ve nije videla - pse, grobnice, prozore, vatru - ali u svom nadiranju nisu joj se predstavljali kao ponovo izmi ljeni, njihova se magija ponovo otelotvorila pred njenim oima. Po to joj je rekao da ne ume da odgovori na njena pitanja Suzana je samo jo jednom zatra ila od D erihoa da joj ne to objasni, a to se ticalo Vrtloga ranije prekrivenog oblakom to se sada nalazilo u visinama, ali je i dalje bio vidljiv i ije su najsvetlije munje sevale menjajui reljef. "To je mesto gde se nalazi Hram Razboja", ree on. " to mu se vi e pribli ava to postaje opasniji." Ona se priseti nekih stvari reenih o ovome one prve noi kada su razgovarali o ilimu. Ali elela je da sazna vi e. "Za to postaje opasniji?" upita ona. "Zanosima potrebnim da se napravi Tkanje nema premca. Neophodna je velika rtva, velika istota da bi se moglo njima upravljati i utkati ih. To je vi e no to e veina nas ikada biti sposobna da uini. Mo se sada sama titi, munjama i olujama. I radi to mudro. Ako neko prodre u vrtlog, zanos Tkanja nee izdr ati. Sve to smo ovde sakupili e se raspasti: bie uni teno." "Uni teno?" "Tako ka u. Ne znam da li je to tano ili ne. Ne znam ni ta o teoriji." "Ali u stanju si da padne u zanos." Ova opaska kao da ga je zbunila. "Ali to ne znai da umem i da ti objasnim kako se to dogaa", ree on. "Ja to jednostavno izvodim." "Kako?" upita ona. Oseala se poput deteta koje tra i od maioniara da mu ovaj otkrije tajnu svojih trikova, ali bila je znati eljna da sazna kakve on to moi poseduje. Lice mu poprimi udan izraz; na njemu poe e da se smenjuju suprotnosti. Bilo je tu stidljivosti; neeg zagonetnog; neeg zanesenjakog. "Mo da u ti pokazati", ree on. "Jednog od ovih dana. Ne umem ni da igram ni da pevam, ali pone to i ja znam." On uuta i stade. Nije morao niim da je upozori na zvuk zvona u vazduhu oko nih, i sama ih je ula. To nisu bila zvona sa zvonika - ova su bila lepr ava i melodina - ali svejedno su pozivala. "Kaprina kua", ree on, krenuv i napred. Zvona, koja su znala da su ih uli, pratila su ih celim putem. 3. PRIVIDI
1. Dnevni izve taj Hobartove jedinice o bekstvu anarhista nije pro ao nezapa en; ali uzbuna je dignuta tek ne to pre jedanaest, a to je bilo vreme kada su patrole obino imale najvi e posla jer su uvek u toku bile brojne tunjave, krae i tada je najvi e bilo pijanih vozaa. Uz to, u Ulici Sil je do lo do smrtonosnog ranjavanja no em, a i jedan travestit je gotovo izazvao pobunu u pabu na Putu dokova. Tako se dogodilo da su begunci ve daleko odmakli kada je iole ozbiljnija pa nja poklonjena pozivu na uzbunu; pro li su kroz mersejski tunel na putu ka ermanovoj kui. Ali na suprotnoj strani reke, neposredno izvan Birkenheda, ugledao ih je pozornik po imenu Dovni. Ostaviv i svog kolegu u kineskom restoranu da narui op Sui i peenu pekin ku patku Dovni se dao u poteru. U upozorenju poslatom preko radija reeno je da su ove hulje neobino opasne i da niko ni ne poku ava sam da ih pohvata. Pozornik Dovni je stoga ostao na pristojnoj udaljenosti, u emu mu je od velike pomoi bilo i to to je dobro poznavao oblast. Meutim, kada su se zloinci konano pribli ili svom cilju, pokazalo se da ovo nije bila obina potera. Pre svega, kada je odredu javio svoj polo aj, reeno mu je da se tamo dogaaju udesne stvari - da li je on to uo u pozadini nekoga kako jeca? - i da o tome treba lino da se dogovori sa inspektorom Hobartom, Trebalo je da eka i osmatra. I dok je tako ekao i osmatrao po drugi put se uverio da u vazduhu ima neeg neuobiajenog. Poelo je treperenjem svetla koje je dopiralo kroz prozore na drugom spratu kue; ona je zatim eksplodirala, ponev i sa sobom i zid i prozor. Izi ao je iz kola i krenuo ka kui. Njegov um, naviknut na sastavljanje izve taja, ve je tragao za pridevima kojima e opisati ono to je video, ali ipak je nastavio dalje goloruk. Sjaj koji se rasuo iz kue nije podseao ni na ta to je ikada ranije video ili ak sanjao. Nije bio sujeveran. Odmah je poeo da traga za racionalnim obja njenjem onoga to je video, ili gotovo video, svuda oko sebe; i tragajui, prona ao ga je. Upravo je posmatrao aktivnost NLO-a; nema sumnje da je to bilo u pitanju. itao je izve taje o slinim stvarima koje su se dogaale obinim ljudima kakav je i sam bio. Nije se on ovde na ao u prisustvu boga niti je posredi bilo neko ludilo, ve poseta iz kakve obli nje galaksije. Zadovoljan to je uspeo da na neki nain ovlada situacijom, pohitao je nazad ka kolima kako bi tabu podneo izve taj. Meutim, bio je osujeen. Na svim frekvencijama ula se samo bela buka. Nije va no: obavestio ih je o svom polo aju kada je stigao. Uskoro e mu poslati pomo. Njegov se zadatak u meuvremenu sastojao u tome da poput jastreba prati ovo spu tanje. Ali uskoro mu je zadatak bio ote an, jer su osvajai poeli da ga bombarduju neobinim iluzijama, nema sumnje stvorenim da bi svoje delanje sakrili od ljudskih oiju. Talasi sile koji su prodirali iz kue prevrnuli su kola na bok (ili je on to bar tako video; nije ni pomi ljao da to shvati kao jevanelje); zatim su neodreene prilike poele da se muvaju oko njega. Iz asfalta pod njegovim nogama poelo je da nie cvee; iznad glave su mu neke ivotinje izvodile akrobacije. Primetio je jo nekolicinu pripadnika ljudskog roda koji su ovim projekcijama takoe bili uhvaeni u zamku. Neki su zurili u nebo, a neki su kleali molei se da ouvaju zdrav razum. I on je polako poeo da mu se vraa. Po to je znao da su ove slike puki fantomi, smogao je snage da im se odupre. Neprestano je sebi ponavljao da ono to vidi nije stvarno i u izvesnoj meri vizije su se povukle pred njegovom ubeeno u, postale slabije, a potom i gotovo potpuno izbledele. On se uvue u prevrnuta kola i ponovo poku a da uspostavi vezu putem radija, mada nije imao pojma da li je iko uop te slu ao. udno, ali nimalo nije bio zabrinut zbog toga. Pobedio je privide, i zbog tog ubeenja stra arenje mu je postalo samo jo slae. ak i kada bi sada do li po njega - ta udovi ta koja su se noas ovde spustila - on ih se ne bi upla io. Pre bi sam sebi iskopao oi nego to bi dozvolio da ga ponovo zaaraju.
2. "Ima li togod?" "Ni ta, gospodine", odgovori Riardson. "Samo buka." "Zaboravi onda", ree Hobart. "Samo vozi. Namirisaemo ih, makar na to utro ili celu jednu no." Dok su se vozili, Hobartove misli vrati e se na prizor koji je ostavio za sobom. Njegovi ljudi svedeni na idiote koji guu, elije pune govana i molitvi. Morao je da izravna raune sa tim silama tame. Nekada ne bi tako spremno prihvatio ulogu osvetnika. Nikada nije voleo da prizna da je u bilo ta bio lino ume an. Ali iskustvo je od njega napravilo po tenog oveka. Sada - bar kada je bio u dru tvu svojih ljudi - nije se pretvarao da ga stvari ne zanimaju, ve je javno priznavao da od uzbuenja u stomaku osea vatru. Konano, potera i ka njavanje predstavljali su samo jedan od naina da se pljune onaj koji je tebe ve pljunuo. Zakon je bio samo druga re za osvetu. 4. ZAKLETVE NA VERNOST 1. Pro lo je osamdeset godina, pola desetlea manje ili vi e, od kada sestre nisu kroile na tle Fuge. Osamdeset godina izgnanstva u Kraljevstvu Kukavica, tokom kojih su bile na smenu tovane i klevetane, gotovo izgubiv i prisebnost duha meu Adamovcima; izdr ale su sva ta bezbrojna poni enja da bi se jednog dana doepale Utkanog sveta i stegle ga u svoj osvetniki zagrljaj. Sada su visile u vazduhu iznad te zemlje iz zanosa - iji je dodir bio tako protivurean da je hodanje po njoj bilo puno isku enja - i posmatrale su Fugu s jednog na drugi kraj. "Miri e mi nekako suvi e stvarno", ree Magdalena, podigav i glavu u pravcu vetra. "Treba nam malo vremena", odgovori joj Imakolata. " ta je sa edvelom?" raspitivala se Hag. "Gde je on?" "Napolju, verovatno juri za svojim klijentima", odvrati vraara. "Trebalo bi da ga potra imo. Ne dopada mi se da ovuda luta bez pratnje. Nepredvidiv je." " ta da preduzmemo?" "Dopustiemo da se dogodi ono to je neizbe no", ree Imakolata, lagano se okreui kako bi upila svaku svetu stopu tog mesta. "Pustiemo Kukavice da je rastrgnu." "A prodaja?" "Nee biti nikakve prodaje. Kasno je za to." " edvelu e biti jasno da si ga iskoristila." "Ni ta vi e no to je on mene. Ili to bi eleo da me iskoristi." Drhtaj proe Magdaleninim nepostojanim biem. "Zar ne eli bar jednom da mu se poda ?" tiho je upitala. "Samo jedanput?" "Ne. Nikada." "Prepusti ga onda meni. Mogu da ga iskoristim. Zamisli samo kakva bi bila njegova deca." Imakolata ispru i ruku i epa sestrin krhki vrat. "Nikada ga nee ni dodirnuti", ree ona. "Ni malim prstom." Utvarino lice se izdu i do apsurdnosti, parodirajui alost. "Znam", ree ona. "On pripada tebi. Du om i telom." Hag se nasmeja. "Taj ovek nema du u", ree ona. Imakolata pusti Magdalenu, a vlakna materije od koje je bila sazdana njena sestra poe e da padaju u kanal od vazduha izmeu njih. "Oh, ima on du u", ree ona, dopustiv i sili te e da je ve e za zemlju ispod njih. "Ali ja je ne elim." Njena stopala dotako e tle. "Kada se sve ovo okona - kada se Vidovnjaci nau u rukama Kukavica - pustiu ga da poe svojim putem. Nenaoru an." "A mi?" upita Hag. " ta e biti s nama? Hoemo li i mi biti slobodne?"
"Tako smo se dogovorile." "Moi emo da odemo u zaborav?" "Ako je to ono to elite." "Vi e od svega", odvrati Hag. "Vi e od svega." "Postoje i gore stvari od postojanja", primeti Imakolata. "Oh?" izusti Hag. "Zna li makar jednu?" Imakolata malo razmisli. "Ne", priznade ona, alosno uzdahnuv i. "Mo da si, sestro, ipak u pravu." 2. edvel je umakao iz kue koja se ru ila nekoliko trenutaka po to su Kal i Nimrod nestali kroz prozor, i jedva je izbegao da ga ne zahvati oblak to je progutao Deveroa. Zavr io je licem okrenut ka tlu, a usta su mu bila puna pra ine i gorkog ukusa poraza. Posle toliko godina nadanja, aukcija je propala, a on pretrpeo poni enje, to je ve samo po sebi bilo dovoljno da mu natera suze na oi. Ali ipak nije. Prvo, po prirodi je bio optimista: u dana njem proma aju nazirao je sutra nji uspeh pri prodaji. A onda, prizor Fuge koja se otelotvorivala oko njega predstavljao je pravu stvar sposobnu da ga otrgne iz stanja samosa aljevanja. I najzad, prona ao je nekoga kome je bilo gore nego njemu. " ta se to, bogamu, dogaa?" Bio je to Noris, kralj hamburgera. Nije se znalo da li mu je lice vi e umrljano krvlju ili ulepljeno malterom, a negde u ovom kovitlacu izgubio je lea sakoa i vei deo pantalona; kao i jednu od svojih skupih italijanskih cipela. Drugu je jo imao. "Ubiu boga u tebi", zavri ta on na edvela. "Ti jebeni usranko. Pogledaj me! Jebeni usranko!" On poe da udara edvela cipelom, ali Prodavacu je bilo dosta modrica. On sna no mlatnu oveka po leima. Nekoliko sekundi gu ali su se poput pijanica, ne obazirui se na neobine prizore koju su o ivljavali svuda oko njih. Iz okr aja su izi li samo jo krvaviji i te e su dolazili do daha nego na poetku, ali ni ta nisu njime re ili. "Trebalo je da preduzme mere opreznosti!" ispljunu Noris. "Prekasno je za optu be", odvrati edvel. "Fuga se probudila, dopadalo se to nama ili ne." "I sam bi je probudio", ree Noris. "Da je dospela u moj posed. Ali bio bih spreman na tako ne to i i ekivao bih da se to dogodi. Spremio bih snage koje bi u le i preuzele kontrolu. Ali ovo? Ovo je haos! Ne znam ak ni ni na kojoj strani je izlaz." "Na svakoj. Nije ba tako velika. Ako eli da izie kreni u bilo kom pravcu." Ovo jednostavno re enje kao da je malo smirilo Norisa. On skrenu pogled prema predelu koji je pupeo. "Ne znam, mo da..." poe on, "... mo da je bolje to je ovako ispalo. Bar sam video ono to bih mo da kupio." "I ta misli o tome?" "Nije onakva kakvom sam je zami ljao. Oekivao sam ne to... krotkije. Sada vi e nisam siguran da elim ovo mesto." Dok mu je glas zamirao, neka ivotinja koja se sasvim sigurno nije mogla nai ni u kakvoj mena eriji iskoi iz protoka niti i zare a na svet u znak dobrodo lice pre no to je odskakutala odatle. "Vidi ?" ree Noris. " ta to bi?" edvel slegnu ramenima. "Ne znam", ree on. "Ima ovde bia koja su verovatno izumrla jo pre na eg roenja." "To?" upitno e Noris, zurei za onom hibridnom zveri. "Nikada nisam video ni ta slino, ak ni u knjigama. Ka em ti da ne elim ni deli ovog jebenog mesta. elim da me izvede napolje." "Morae sam da pronae put", odvrati edvel. "Ja ovde imam jo neka posla." "Oh, ne, nema ", ree Noris, uperiv i cipelu na edvela. "Potreban mi je
telohrenitelj. Ti si taj." Pogled na kralja hamburgera koji je spao na ovu nervoznu olupinu zabavljao je edvela. I vi e od toga, on mu je omoguio da se oseti... mada je to mo da bilo pervezno... bezbednim. "Slu aj", ree on, malo mek im glasom. "Obojica smo se ovde na li u istim govnima..." "E, tu si u pravu, jesmo." "Imam ne to to bi nam moglo pomoi", ree on, i raskopa sako, "... ne to to e zasladiti ovu gorku pilulu." Noris ga sumnjiavo pogleda. "Ma nemoj?" "Zaviri", ree edvel, pokazujui oveku podstavu sakoa. Noris otra krv koja mu se slivala u levo oko i zagleda se u nabore. " ta vidi ?" Trenutak je oklevao, pa se edvel zapita da li je sako jo u ispravnom stanju. Onda se preko Norisovog lica lagano razli osmeh, a oi dobi e isti onaj izraz s kojim se ve nebrojeno puta sretao. "Vidi li ne to to ti se dopada?" upita ga edvel. "I te kako." "Uzmi, ta eka . Tvoje je. Slobodno, besplatno je, gratis." Noris se gotovo stidljivo osmehnu. "Gde li si je samo na ao?" upita dok je pru ao drhtavu aku prema sakou. "Posle tolikih godina..." Iz nabora sakoa ne no izvue ono to ga je dovelo u isku enje. Bila je to neka igraka na navijanje: vojnik sa dobo em, koga se njegov vlasnik s ljubavlju seao do najsitnijih pojedinosti, tako da je iluzija koju je sada dr ao u aci bila reprodukovana sa neverovatnom precizno u. "Moj dobo ar", izusti Noris, plaui od radosti kao da je do ao u posed osmog svetskog uda. "Oh, moj dobo ar." On ga okrenu. "Ali nema kljua", primeti on. "Je li kod tebe?" "Mogao bih ti ga uskoro pronai", odvrati edvel. "Jedna ruka mu je slomljena", nastavi Noris, milujui vojnika po glavi. "Ali mo e da svira." "Jesi li ti srean?" "Oh, da. Da, hvala ti." "Onda ga smesti u d ep kako bi izvesno vreme mogao da me nosi ", ree edvel. "Da te nosim?" "Umoran sam. Potreban mi je konj." Noris se niim ne pobuni protiv ovoga, iako je edvel bio krupniji i pote i ovek koga nee biti lako nositi. Poklon ga je potpuno o amutio i, sve vreme dok mu bude robovao, pre e dozvoliti da mu kima pukne nego da se suprotstavi onome ko mu je taj poklon dao. Smejui se u sebi, edvel ga zajaha. Planovi su mu se mo da noas izjalovili, ali sve dok ljudi budu imali snove za kojima ale, on e biti u prilici da izvesno vreme poseduje njihove du e. "Kuda eli da te odnesem?" upita ga konj. "Nekud visoko", uputi ga on. "Odnesi me negde visoko." 5. VONJAK LEMJUELA LOA 1. Ni Boaz ni Ganza nisu bili priljivi vodii. Kretali su se kroz Fugu u gotovo potpunoj ti ini, osim to su s vremena na vreme prekidali tu ti inu kako bi upozorili Kala na prividno bezbedan komad tla, ili mu savetovali da se ne odvaja od njih dok su se kretali niz kolonadu kojom je odzvanjalo dahtanje psa. U izvesnom smislu mu je njihovo utanje odgovaralo. Veeras jo nije eleo da poe u obilazak terena u pratnji vodia. Kada je prvi put ugledao Fugu sa zida u Miminom dvori tu, ve tada mu je postalo jasno da se ne mo e napraviti karta toga mesta, niti popisati sve to se u njoj nalazi i pohraniti u seanje kao to je to bio sluaj s njegovim voljenim redovima vo nje. Utkani svet morae da prihvati na drugaiji na in: ne kao golu injenicu, ve kao oseanje. Raskol
izmeu njegovog uma i sveta koji je poku avao da shvati, bio je sve vei. Na njegovom mestu na ao se odnos odjeka i protiv-odjeka. Bile su to misli unutar njegove glave i glave ovog sveta; a to saznanje, koje nikad nee biti u stanju da izrazi reima, pretvorilo je ovo putovanje u obilazak vlastite istorije. Od Ludog Munija je nauio da svako drugaije shvata poeziju. Poezija je bila takva. Poeo je da uvia da se to isto moglo rei i za pravu geografiju. 2. Peli su se uz neku dugaku padinu. Mislio je da mu se plima cvraka talasa ispred nogu; zemlja je izgledala iva. Sa vrha planine baci e pogled preko polja. Na suprotnom kraju polja nalazio se vonjak. "Jo malo pa smo stigli", ree Ganza i oni se uputi e ka njemu. Taj vonjak bio je najvea jedinica koju je do tada video u Fugi; parcela sa otprilike trideset ili etrdeset stabala, posaenih u nizovima i pa ljivo podrezanih tako da su im se grane gotovo dodirivale. Ispod ove nadstre njice nalazili su se prolazi od uredno poko ene trave, pro arani somotskom svetlo u. "Ovo je vonjak Lemjuela Loa", ree Boaz, dok su stajali na ivici. Njegov ionako mek glas sada je bio mek i no ikada. "ak i meu legendarnima on je legenda." Ganza ih povede ispod drvea. Vazduh je bio miran, topao i sladunjav. Grane su bile te ke od voa koje Kal nije poznavao. "To su D udske kru ke", obavesti ga Boaz. "Njih nikada nismo delili sa Kukavicama." "Za to?" "Postoje razlozi za to", odgovori Boaz. On se osvrnu tra ei pogledom Ganzu, ali ona je nestala niz jedan od prolaza. "Poslu i se", ree on Kalu i krene u potragu za svojom dru icom. "Lem nee imati ni ta protiv." Iako je Kal mislio da mo e pogledom prodreti sve do kraja hodnika od drvea, oi su ga prevarile. Boaz se udaljio samo tri koraka od njega i on ga vi e nije video. Kal posegnu za jednom od nisko povijenih grana i dohvati voku. Kada je to uinio u kro nji se zbi velika pometnja i ne to potra niz granu prema njemu. "Ne tu!" Glas je bio dubok. A pripadao je majmunu. "Slae su one sa vrha", ree ivotinja, podigav i svoje smee oi put neba. Zatim je otrao putem kojim je do ao, zasuv i Kala li em. Poku ao je da ga prati pogledom, ali ivotinja se kretala suvi e brzo. Vratila se za nekoliko sekundi, ne sa jednom, ve sa dve voke. Zasev i meu granama, bacio ih je Kalu. "Oguli ih", ree. "Obe." Uprkos imenu nisu podseale na kru ke. Bile su veliine ljive i imale koru poput ko e. Bila je vrsta, ali ak ni ona nije mogla da prikrije mekou unutra njeg mesa. " ta eka ?" eleo je da zna majmun. "Ukusni su, ti D udiji. Oguli je pa e se uveriti." Da je ovog majmuna koji govori sreo nedelju dana ranije, Kal bi mo da pao mrtav od iznenaenja, ali sada je on za njega predstavljao samo deo lokalnog kolorita. "Zovete ih D udiji?" upita on. "D udijske kru ke; D udi voe. Sve ti je to unutra isto." Majmun se upilji u Kalove ake elei da ga natera da oguli voku. On poe da je nju i. Nikada ranije nije sreo voe koje se tako te ko gulilo; po svoj prilici ga je majmun upravo zbog toga i nagovarao da ih olju ti. Lepljivi sok je isticao kroz napuklu koru i slivao mu se niz ake; miris je bio jo privlaniji. Pre no to je i olju tio prvu, majmun je ote i smaza. "Odlina je..." ree on izmeu dva zalogaja. Odjek njegovog u ivanja dopre odnekud ispod drveta. Neko se slagao s njim, pa Kal skrete pogled s onog to je radio i ugleda nekog oveka koji je uao pored debla, uvijajui cigaretu. Zatim ponovo pogleda majmuna, pa oveka, da bi
majmuna to govori sagledao u novom svetlu. "Odlian trik", ree on. ovek podi e pogled prema Kalu. Crte lica bile su mu gotovo mongoloidne; razvukao je usta u irok, naizgled tupav osmeh. " ta je?" javi se glas sa grane. Iako ga je pojava tog lica ispod drveta zbunila, Kal odlui da sledi svoju pretpostavku i zato odgovor ne uputi lutki, ve lutkaru. "Za to se tako razbacuje glasom?" ovek se i dalje cerio, niim ne pokazujui da je razumeo. Majmun se, meutim, glasno nasmeja. "Pojedi voe", ree on. Kal je gulio voku sasvim nesvesno. D udi je bila oguljena. Ali nekakvo zaostalo sujeverje vezano za ukradeno voe spreavalo ga je da je prinese usnama. "Ku aj je", ree majmun. "Nisu otrovne..." Miris je bio suvi e privlaan da bi mu odoleo. On zagrize. "...bar ne za nas", dodade majmun, ponovo se nasmejav i. Voka je imala ak bolji ukus nego to je to njen miris obeavao. Meso je bilo sono, sok jak poput likera. On ga obliza sa prstiju i dlana ake. "Dopada ti se?" "Fantastina je." "Hrana i pie u jednom." Majmun pogleda oveka ispod drveta. " eli li jednu, Smite?" upita on. ovek pripali cigaretu i povue dim. "uje li me?" Po to ne dobi odgovor, majmun nestade meu vi im granama kro nje. Kal, koji je i dalje jeo kru ku, sti e do ko tica u sredi tu. Zatim sa vaka i njih. Bile su pomalo gorke, ali to samo dopuni slatkou ostalog dela. Odjednom primeti da odnekud dopire muzika. U jednom je trenutku bila vesela u drugom pomamna. " eli li jo jednu?" upita majmun ponovo se pojaviv i, ali ovaj put ne sa dve voke ve sa nekoliko. Kal proguta ostatak prve voke. "Va i ista pogodba", ree majmun. Odjednom osetiv i pohlepu, Kal uze tri i poe da ih lju ti. "Ovde ima jo nekog", obrati se on lutkaru. "Svakako", majmun mu odgovori. "Ovo je oduvek bilo mesto za okupljanje." "Za to govori kroz ivotinju?" upita Kal, dok su majmunovi prsti uzimali oguljenu voku iz njegove ake. "Zovem se Novelo", ree majmun. "I ko ka e da on uop te ume da govori?" Kal se nasmeja i sebi i ovoj predstavi. "injenica je", nastavi majmun, "da nijedan od nas vi e nije sasvin siguran ko ta ini. Ali i ljubav je takva, zar ne?" On zabaci glavu i akom stisnu voku, tako da mu njen sok potee niz grlo. Muzika je postala jo opojnija. Kala je zanimalo koji je to instrumenti izvode. Prepoznao je violine, pi talje i bubnjeve. Ali uli su se i drugi zvuci koje nije mogao da pripi e nijednom poznatom instrumentu. "Svaki izgovor je dobar da se priredi slavlje", ree Novelo. "Mora da je posredi najvei doruak u istoriji." "Mislim da si u pravu. Hoe da vidi ?" "Da." Majmun potra du grane i sjuri se do mesta na kome je sedeo Smit. Kal je, vaui semenje svog drugog D udija, podigao ruku uvis i otkinuo punu aku voa sa grane prekrivene li em; pet- est je strpao u d ep da mu se nae ako ogladni, a jednu je smesta poeo da lju ti. Pa nju mu privue majmunsko eretanje i on se zagleda u Novela i Smita. ivotinja je sedela na ovekovim grudima i ne to su jedan drugome govorili slu ei se me avinom brbljarija i mumljanja. Kal pogleda prvo oveka pa ivotinju, a onda se ponovo vrati na oveka. Nije mogao da utvrdi ko je kome ta govorio.
Rasprava se iznenada prekinu. Smit ustade, a majmun mu se smesti na rame. Krenu e izmeu drvea ni ne pozvav i Kala da ih sledi. Kal ipak krenu za njima, usput lju tei i jedui voe. Pojedini ovda nji posetioci radili su isto ono to i on malopre, stajali ispod drvea i jeli d udske kru ke. Jedno ili dvoje se ak popelo na drvee i sada je visilo meu granama, kupajui se u opojnom vazduhu. Ostali, koje voe ili nije zanimalo ili su ga se zasitili, le ali su ispru eni u travi i meusobno tiho razgovarali. Svuda je vladao mir. Nebo je vonjak, pomisli Kal dok je i ao; a bog je izobilje. "To iz tebe progovara voe", ree Novelo. Kal ak nije ni bio svestan da je ne to naglas rekao. On se osvrnu prema majmunu, osetiv i se pomalo izgubljenim. "Trebalo bi da bude pa ljiviji, ree ivotinja, "previ e D uda mo e ti na koditi." "Imam odlian stomak", odvrati Kal. "Ko je uop te pomenuo stomak?" upita majmun. "Ne zovu se one tek tako d udske voke." Kal prestade da obraa pa nju na njega. ivotinjin prijazan ton mu je i ao na ivce. On ubrza korak prestigav i oveka i ivotinju. "Neka bude po tvome", ree majmun. Neko izlete izmeu drvea ne to malo ispred Kala, vukui za sobom smeh. Kal istog asa ugleda smeh; video je podizanje i spu tanje nota u obliku blesaka svetlosti koji su se rastakali poput glava maslaka na jakom vetru. arolija za arolijom. Ubrav i i olju tiv i jo jednu Loovu voku u hodu, on pohita ka muzici. Ispred sebe jasno ugleda prizor. Po tlu izmeu drvea bila je prostrta plavo-oker ponjava sa fitiljima zaronjenim u ulje svuda du ivice; na kraju su se nalazili muziari iju je svirku uo. Bilo ih je petoro: tri ene i dva mu karca, odeveni u sveana odela i haljine od tamnih tkanina ije su blistave are bile na neki nain prikrivene, tako da je svetlost plamenova i pri najmanjem pokretu nabora otkrivala sjaj koji je Kala podsetio na dugine boje tropskih leptira. Meutim, jo je vi e zapanjivala injenica da ovaj kvintet nije imao nijedan jedini instrument. Oni su pevanjem podra avali zvuke svih tih violina, flauta i bubnjeva; nudili su i dodtne zvuke koje nijedan instrument nee smeti ni da pomisli da e ikad uspeti da proizvede. To je bila muzika koja nije opona ala nijedan prirodni zvuk - nije to bila pesma ptica niti glasanje kitova, ni um drvea ili ubor potoka - ve kroz pesmu izra ena iskustva skrivena izmeu rei; otkucaji srca, u koje intelekt nije mogao da prodre. Dok ju je slu ao, Kala su preplavljivali talasi zadovoljstva. Predstava je privukla otprilike tridesetak Vidovnjaka kojima se sada i Kal pridru io. Nekolicina je zapazila njegovo prisustvo, pa su poeli pomalo znati eljno da ga merkaju. Posmatrajui gomilu, poku ao je da razvrsta ove ljude na osnovu pripadnosti jednoj od etiri Porodice, ali to je bilo gotovo nemogue. Koralni orkestar verovatno je bio sastavljen od Aja; nije li Apolina rekla da je od Aja nasledila lep glas? Ali ko je bio ko meu ostalima? Ko je od prisutnih pripadao D erihoovoj porodici, na primer: Babuima?; ko Je-meovima, a ko porodici Lo? Primetio je crnce i kavkaske tipove, zatim jedno ili dvoje sa orijentalnim osobinama; neki od njih su se diili ne ba ljudskim crtama lica - jedan je imao Nomrodove zlataste oi (verovatno je imao i rep); drugi neki par odlikovao se istovetnim oznakama koje su se protezale svom du inom lica poev i od skalpa; ostale su - da li po diktatu mode ili teologije - krasile slo ene istetovirane are i frizure. Isto tako zapanjujuu raznovrsnost primetio je i u odevanju, modi kasnog devetnaestog veka koja je bila prilagoena onome ko je nosio tu odeu. A u tkanju sukanja, odela i prsluka, primetio je isto ono s mukom prikrivano ble tavilo: niti neumerenog sjaja koje su ekale iza nijansi boje. Kalov pogled pun divljenja prelazio je s jednog lica na drugo, i on oseti elju da mu svi ovi ljudi budu prijatelji, da ih upozna, da eta s njima i podeli s njima svoje breme tajni. Nekako neodreeno bio je svestan da to iz
njega progovara voe. Ako je to bio sluaj, onda je ovo voe bilo veoma mudro. Iako je utolio glad, on iz d epa izvadi jo jednu kru ku i upravo se spremao da je oguli kada muzika utihnu. Usledili su pljesak i zvi danje. Kvintet se nekoliko puta poklonio. Dok su to inili, ustade jedan bradati mu karac, sa licem izrova enim kao kora oraha, koji je sedeo na trono cu blizu ivice ponjave. Pogleda izravno u Kaa i ree: "Prijatelji... prijatelji... meu nama je stranac..." Pljesak poe da jenjava. Lica se okrenu e u Kalovom pravcu; osetio je kako ga obliva rumenilo. "Doite, gospodine Muni! Gospodine Kalhun Muni!" Ganza je govorila istinu: vetar je odista ogovarao. ovek ga je pozivao. Kal promrmlja ne to u znak protesta. "Hajde. Zabavljajte nas malo!" glasio je odgovor. Posle toga Kalovo srce stade ludo da kuca. "Ne mogu", ree on. "Svakako da mo e ", osmehnu se ovek. "Svakako da mo e !" Ponovo se zaori pljesak. Oko njega su se nalazila sve nasme ena ozarena lica. Neko ga dodirnu po ramenu. On se osvrnu. Bio je to Novelo. "To je gospodin Lo", ree majmun. "Ne sme ga odbiti." "Ali ja ni ta ne umem..." "Svako ne to ume", odvrati majmun. "Pa, makar samo da prdi." "Hajde, hajde", govorio je Lemjuel Lo. "Ne stidi se." I protiv svoje volje, Kal krenu kroz gu vu prema pravougoniku od fitilja. "Stvarno..." obrati se on Lou, "mislim da..." "Niko ti nije branio da jede moje voe", primeti Lo bez imalo ljutnje. "Najmanje to mo e da uini za nas jeste da nas malo zabavi ." Kal se osvrnu oko sebe tra ei od nekog podr ku, ali ugleda samo lica puna i ekivanja. "Ne umem da pevam i imam dve leve noge", naglasi on, i dalje se nadajui da e samoomalova avanjem uspeti da se izvue. "Tvoj je deda bio pesnik, zar ne?" upita Lemjuel. "Jeste", ree Kal. "Zar ne ume da citira vlastitog dedu?" upita Lemjuel. Kal je trenutak razmi ljao o ovome. Bilo je sasvim jasno da ga nee pustiti iz ovog kruga ako na neki nain ne plati za svoju pohlepu, a Lemjuelov predlog i nije bio tako lo . Pre mnogo godina Brendan je nauio Kala nekoliko strofa iz pesama Ludog Munija. U to vreme one Kalu gotovo ni ta nisu znaile imao je tada otprilike est godina - ali stihovi tih pesama su ga zainteresovali. "Ponjava je tvoja", ree Lemjuel i koraknu u stranu da propusti Kala do prostora ograenog za izvoae. Pre no to mu se pru ila prilika da se priseti ijednog stiha - pro lo je dvadeset godina od kada ih je nauio; koliko e ih se setiti? - ve se na ao na ponjavi, zurei preko treperavih svetala na tlu u publiku. "Gospodin Lo je rekao istinu..." poe on oklevajui, "... moj deda..." "Glasnije", doviknu neko. "...moj deda bio je pesnik. Poku au da se prisetim nekoliko njegovih stihova. Ne znam da li u uspeti, ali dau sve od sebe." Zau se pojedinano pljeskanje, zbog ega Kalu bi neprijatnije no ikad. "Kako se zove, ta pesma?" ree Lemjuel. Kal nape mozak. Naslov mu je znaio jo manje od stihova kada ih je prvi put uio, ali ipak je, poput papagaja, nauio i jedno i drugo. "Zove se est op tih mesta", ree on; jezik mu je bio br i od mozga koji jo nije stigao ni da skine pra inu s njih. "Izrecituj je, prijatelju", ree uvar vonjaka. Publika je prestala da di e; jo su se jedino pokretali plamici oko ponjave. Kal poe. "Jedan vid ljubavi..." U jednom u asnom trenutku nieg nije mogao da se seti. Da ga je neko tada upitao kako se zove ne bi bio u stanju da mu odgovori. Posle samo etiri rei
on je odjednom ostao bez teksta. U tom trenutku panike shvatio je da vi e od svega na svetu eli da udovolji ovom dobrodu nom skupu; da im poka e koliko mu je drago to se na ao neu njima. Ali taj njegov prokleti jezik... Negde iz potiljka zau pesnika kako ka e: "Nastavi, mome. Ka i im ono to zna . Ne poku avaj da se priseti . Samo poni da govori ." On krenu iz poetka, sada bez gre ke, sna nim glasom, kao da je te stihove znao savr eno dobro. Do avola, i jeste. Potekli su iz njega sasvim lako, i on u sebe kako ih izgovara glasom za koji nije znao da ga poseduje. Bio je to glas barda koji recituje. "Jedan vid ljubavi je nevinost, Jedan vid ljubavi je krivnja, Jedan vid mleko, to se u neku ruku Ukiseli im se prospe. Jedan vid ljubavi je oseanje, Jedan vid ljubavi je pohota, Jedan vid slutnja Da emo se vratiti u prah." Osam stihova i sve je bilo gotovo; gotovo a on je i dalje stajao dok su mu se ti stihovi vrzmali po glavi, istovremeno zadovoljan to nijednom nije zamucao i alei to nije potrajalo jo malo du e. On pogleda publiku. Vi e se nisu osmehivali, ve su zurili u njega sa nekim udnim zbunjenim izrazom u oima. Na trenutak mu pade na pamet da ih je mo da uvredio. A onda se prolomi pljesak; svi su mu pljeskali podigav i ruke iznad glave. Zauli su se povici i zvi duci. "Divna pesma!" ree Lo, od srca mu tap ui dok je to govorio. "I lepo izrecitovana!" Rekav i to, on se ponovo izdvoji iz publike i gorljivo zagrli Kala. "uje li?" upita Kal pesnika u svojoj glavi. "Dopada im se." A u znak odgovora priseti se jo jednog stiha, koji kao da je Ludi Muni upravo u ovom trenutku spevao. Ovog puta ga nije izgovorio naglas: ali jasno ga je uo. "Oprosti mojoj umetnosti. Na kolenima, priznajem: elja mi je da se dopadnem svima." Godilo mu je to dopadanje. On uzvrati Lemjuelu zagrljaj. "Poslu i se, gospodine Muni", ree uvar vonjaka, "pojedi koliko god mo e ." "Hvala", odvrati Kal. "Da li si upoznao pesnika?" upita on. "Ne", ree Kal. "Umro je pre no to sam se rodio." "Ko mo e rei da je mrtav onaj ovek ije nas rei jo uutkuju i ija oseanja ostavljaju traga u nama?" odvrati gospodin Lo. "To je tano", priznade Kal. "Svakako da je tano. Zar bih sebi dozvolio la u noi poput ove?" Po to je to rekao, Lemjuel pozva nekog drugog iz skupine: jo jedan izvoa na ao se na ponjavi. Kal oseti ujed zavisti dok je prelazio preko svetlosti na tlu. udeo je da ponvo iskusi taj trenutak od koga se gubi dah: eleo je da njegove rei ponovo obuzmu publiku, da je ganu i da na njoj ostave traga. On obea sebi da e nauiti jo stihova Ludog Munija ako ikada ponovo ugleda oev dom, kako bi idui put kada se nae ovde imao pri ruci nove stihove kojima e ih odu eviti. Dok se vraao kroz gomilu pet- est puta su mu protresli aku i poljubili ga u obraz. Kada se ponovo okrenuo prema ponjavi, iznenadio se videv i da su sledei izvoai Boaz i Ganza. Dvostruko je bio iznenaen: oboje su bili nagi. U njihovoj nagosti nije bilo nieg napadno seksualnog: ona je na izvestan nain
bila u istoj meri formalna kao i odea koju su odbacili. Takoe nije primetio da je bilo kome iz publike bilo neugodno: posmatrali su ovaj par istim onim ozbiljnim pogledima punim i ekivanja kojima su poastvovali i njega. Boaz i Gonza su se uputili na suprotne krajeve ponjave, na trenutak tamo zastali, zatim se okrenuli i krenuli jedno prema drugom. Napredovali su sporo, dok se nisu na li tako blizu da su im se nosevi i usne dodirivali. Kalu proe kroz glavu da je na redu mo da neka erotska predstava, premda je ono to se zatim dogodilo posramilo sve njegove definicije erotike; jer oni su nastavili jedan prema drugome, lica su im lagano nestajala, poprsja se ledila, kao i udovi, dok nisu postali jedno telo sa glavom u obliku gotovo bezobline lopte. Iluzija je bila potpuna. Ali to nije bilo sve; jer partneri su nastavili dalje da se kreu, njihova lica da se pomaljaju na stra njim stranama lobanja, kao da su im kosti bile meke poput krempite. Ni tada se nisu zaustavili, ve su se i dalje razdvajali dok nisu poeli da lie na sijamske blizance spojene leima, ija se zajednika lobanja ispupila razmeui se dvostrukim licem. Kao da im ni to nije bilo dovoljno, ve su svom triku pridodali jo jednu zakoljicu; dok su menjali mesta na neki nain uspeli su da zamene i polove, te da se konano - ponovo sasvim razdvoje - i nau jedno na mestu drugog. Ljubav je nalik na to, rekao je majmun. Ovim su njegove rei bile potvrene u krvi i mesu. Dok su se izvoai klanjali, i prolamao se novi pljesak, Kal se odvoji od skupine i krenu nazad meu drvee. Glavom mu se motalo nekoliko neodreenih misli. Prva, da ne mo e ovde ostati celu no, ve da bi uskoro trebalo da krene u potragu za Suzanom. Druga, da bi bilo mudro potra iti vodia. Mo da, majmuna? Ali rodne grane ponovo mu privuko e pogled. On isrpu i ruku, ubra jo jednu aku voa i poe da ga lju ti. Loov vodvilj ad hos jo je bio u toku. uo je smeh, zatim novi pljesak, i muziku koja je ponovo poela. Osetio je da mu udovi iz asa u as postaju sve te i; prstima vi e nije mogao da lju ti voe, kapci mu ote a e. Shvativ i da e biti bolje da sedne dok nije pao, on se smesti ispod jednog drveta. Polako ga je obuzimao dreme kome nije imao snage da se odupre. Nije bilo nieg lo eg u tome da se malo odmori. Ovde je bio bezbedan, pod ovim pljuskom zvezdane svetlosti i pljeska. Oi mu zatrepta e i sklopi e se. inilo mu se da vidi kako mu se pribli avaju snovi - kako njihova svetlost postaje sve sjajnija, glasovi jai. On se nasme i u znak pozdrava. Sanjao je svoj stari ivot. Stajao je u zamraenoj sobi koja se nalazila izmeu njegovih u iju i pu tao da mu se javljaju pro li dani na zidu poput slika na platnu; bili su to trenuci izvueni iz neke zalihe koju nije ni znao da poseduje. Ali ovi prizori koji su se sada odvijali pred njim - ti pasa i iz nedovr ene knjige njegova ivota - vi e nisu izgledali potpuno stvarni. Ta je knjiga bila izmi ljena; ili je, u najboljen sluaju, samo u trenucima bila stvarna, kao onda kada je jedan njegov deo iskoio iz te ustajale prie i na as ugledao Fugu koja je ekala. Zvuk pljeskanja izvue ga na povr inu sna, i njegove se oi uz treptaje otvori e. Zvezde su se jo nazirale kroz grane D udi drvea; u blizini se i dalje uo smeh i videle su se vatre; sve je bilo u redu s njegovom tek pronaenom zemljom. Do sada nisam ni bio roen, pomisli on, dok su po zidu ponovo poele da se reaju slike. Nisam se ak ni rodio. Zadovoljan ovom misli, on u umu olju ti jo jednu od Loovih slatkih voki i prinese je usnama. Negde mu je neko pljeskao. Kada je to uo, poklonio se. Ali ovaj put nije se probudio. 6. KAPRINA KUA 1. Kaprina kua je Suzanu, na izvestan nain, iznenadila isto koliko i sve ostalo to je videla u Fugi. Bila je to niska zgrada, dosta zapu tena, sa ijih
zidova je na mnogim mestima otpao malter otkriv i velike crvene cigle rune izrade. Videlo se da su mnoge ki e prale crepove na tremu; a i vrata su se jedva dr ala na arkama. Svuda oko nje raslo je mirtino drvee, na ijim je granama visilo mno tvo zvonia koje su uli kako odgovaraju na i najmanji da ak vetra. Meutim, njihov zvuk prigu ivali su povi eni glasovi iznutra. Kao da je posredi bila pobuna, a ne civilizovan razgovor. Na pragu se nalazio stra ar koji je uao i podizao zigurat od kamenja ispred sebe. Kada su se pribli ili, on ustade. Imao je dobrih sedam stopa. "Kakav vas posao dovodi ovamo?" upita D erihoa. "Moramo razgovarati sa veem..." Suzana je jasno i glasno iznutra mogla da uje glas neke ene. "Neu da legnem i zaspim!" govorila je ova. Opasku je propratio amor odobravanja njenih sledbenika. "Veoma je va no da porazgovaramo sa veem", ree D eriho. "Nemogue", izgovori stra ar. "Ovo je Suzana Peri ", poe D eriho. "Ona..." "Znamo ko je ona", prekinu ga stra ar. "Ako znate ko sam, onda sigurno znate i da sam ja ta koja je probudila Tkanje", ree Suzana. "Vee bi trebalo da me saslu a." "Da", slo i se stra ar. "To mi je jasno." On se osvrnu prema vratima. Buka je postajala jo glasnija. "Tamo unutra je prava ludnica", upozori ih on. "Biete sreni ako vas iko bude uop te uo." "Umem i ja da se derem", ree Suzana. Stra ar klimnu. "U to ne sumnjam", primeti on. "Samo napred." Sklonio se u stranu, pokazav i niz kratak hodnik prema napola zatvorenim vratima. Suzana duboko udahnu, osvrnu se da vidi da li je D eriho i dalje sledi, a onda krenu niz prolaz i gurnu vrata. Prostorija je bila velika, i prepuna ljudi: neki su sedeli, neki stajali, a poneki su se ak popeli na stolice da bi bolje videli glavne uesnike rasprave. Njih petoro bili su najglasniji. Jedna je bila ena neukrotive kose i jo neukrotivijeg pogleda - za koju joj je D eriho rekao da se zove Jolanda Dor. Grupica njenih istomi ljenika zbila se oko nje i hu kala je na ostale. Stajala je naspram dvojice mu karaca, jednog sa dugakim nosem ije je lice bilo crveno kao paprika od vikanja, i njegovog starijeg prijatelja koji je obuzdavao onog prvog dr ei ga za ruku. Oni su oigledno predstavljali opoziciju. Izmeu njih nalazila se jedna crnkinja koja se obraala obema stranama i jedan besprekorno odeven orijentalac koji je, izgleda, predsedavao. Ako je to bilo tano, onda ovaj put oigledno nije uspevao da ispuni svoju du nost. Radilo se o trenucima kada e pesnice zameniti mi ljenja. Svega nekolicina njih primetila je samozvance, dok su vodei uesnici, uop te ne slu ajui jedni druge, nastavljali da besne. "Kako se zove onaj ovek u sredini?" upita Suzana D erihoa. "To je Tang", odgovori D eriho. "Hvala." Ne rekav i ni re Suzana krenu ka uesnicima u raspravi. "Gospodine Tang", obrati mu se ona. ovek pogleda u njenom pravcu, a zlovoljan izraz na njegovom licu smeni panika. "Ko ste vi?" hteo je da zna. "Suzana Peri ." Njeno ime bilo je dovoljno da istog asa prekine svaku raspravu. Sada su se prema Suzani okrenula i ona lica koja do tada nisu gledala u njenom pravcu. "Kukavica!" izusti starac. "U Kaprinoj kui!" "Zave i", obrecnu se Tang. "Ti si ta", ree crnkinja. "Ti!" "Da?" "Zna li ta si uinila?" Ova opaska izazva novu provalu povika, ali sada u njoj nisu uestvovali samo oni iz sredi ta prostorije. Svi su vikali.
Tang, koga niko nije slu ao dok je od prisutnih tra io da uspostave red i mir, primaknu stolicu, pope se na nju i povika: "Ti ina!" Manevar je uspeo; buka je zamrla. Tang je bio dirljivo zadovoljan sobom. "Ha", izusti on, napuiv i samozadovoljno usne. "Mislim da je ovako ipak malo bolje. A sada..." okrenu se zatim ka starcu. "Imao si neku primedbu, Mesimerise?" "I te kakvu", glasio je odgovor. On upre svoj ukoeni prst prema Suzani: "Ona je uljez. Zahtevam da bude uklonjena iz ove odaje." Tang se spremao da odgovori, ali Jolanda ga je preduhitrila. "Ovo nije trenutak za teranje maka na konac", primeti ona. "Dopadalo se to nama ili ne, budni smo." Zatim pogleda u Suzanu. "A za to je ona odgovorna." "Ne elim da ostanem u istoj sobi sa jednom Kukavicom", izjavi Mesimeris, svakom svojom rei iskazujui prezir prema Suzani. "Posle svega to su nam uinili." Zatim pogleda u svog zajapurenog sadruga. "Ide li, Dolfi?" "Jo pita ", odvrati ovaj. "Stanite", ree Suzana. "Ne elim da kr im nikakva pravila..." "To si ve uinila", primeti Jolanda, "ali zidovi jo stoje." "Pitanje je koliko dugo?" prikljui se crnkinja. "Kaprina kua je sveto mesto", promrmlja Mesimeris. To oigledno nije bila la : njega je odista vrealo Suzanino prisustvo. "To mi je jasno", ree Suzana. "I ja to po tujem. Ali oseam se odgovornom..." " to i jesi", prekinu je Dolfi, ponovo padajui u vatru. "Ali to nam je sada mala uteha, zar ne? Budni smo, prokleta bila. I izgubljeni." "Znam", ree Suzana. "Sve to ste rekli je tano." Ovo ga je nateralo da se malo ohladi: oekivao je da e se ona upustiti u raspravu sa njim. "Priznaje ?" upita on. "Svakako da priznajem. Svi mi imamo svoje trenutke slabosti." "Bar mo emo da se branimo, sada kada smo budni", usprotivi se Jolanda. "Umesto da samo le imo." "Imali smo uvare", ree Dolfi. " ta se s njim dogodilo?" "Mrtvi su", odvrati Suzana. "Svi?" "Otkud to ona mo e znati?" primeti Mesimeris. "Ne slu ajte je." "Moja baka je bila Mimi La enski", ree Suzana. Prvi put od kada se upustila u prepirku, Mesimeris joj se zagledao pravo u oi. Tuga mu nije bila strana, pomisli ona; esto je bio u prilici da je iskusi. "Pa?" ree on. "Ubijena je", nastavi Suzana, uzvrativ i mu pogled, "ubila ju je jedna od va ih." "Nemogue!" ree Mesimeris, sasvim ubeen u svoju tvrdnju. "Ko?" upita Jolanda. "Imakolata." "Ta nije na a!" pobuni se Mesimeris. "Nije jedna od nas." "Sasvim sigurno nije ni Kukavica!" uzvrati Suzana koju je poelo da izdaje strpljenje. Ona koraknu ka Mesimerisu, a ovaj samo vr e stegnu Dolfija za ruku, kao da je imao na umu prijatelja da iskoristi kao tit u sluaju da doe do gu anja. "Svi smo u opasnosti", ree ona, "i ako vam to nije jasno, onda e sva va a sveta mesta - a ne samo Kaprina kua, sva do jednog - biti zbrisana. U redu, imate razloga da mi ne verujete. Ali bar me saslu ajte." U sobi nastade mukla ti na. "Ispriaj nam ta zna ", ree Tang. "Ne ba mnogo", priznade Suzana. "Ali znam da imate neprijatelje i ovde u Fugi, a i napolju i to sam bog zna koliko."
"Boriemo se", ree Jolanda. "Izgubiete", odgovori Suzana. Lepo lice ove druge pretvori se u kamen. "Zar si i ti malodu na?" upita ona. "To je istina. Nemate ime da se suprotstavite Kraljevstvu." "Imamo zanose", ree Jolanda. "Zar elite svoju magiju da pretvorite u oru je?" odvrati Suzana pitanjem. "Poput Imakolate? Ako to uinite slobodno ponite da se nazivate Kukavicama." Ova primedba naie na odobravanje kod jednog dela skupa, ali ju je zato Jolanda mrko pogledala. "Znai moramo ponovo da se utkamo", zakljui Mesimeris, sa izvesnim zadovoljstvom. "A upravo to je ono to govorim od poetka." "Sla em se", ree Suzana. Posle toga u sobi se ponovo zakuvalo; Jolanda uspe da nadjaa svu tu buku: "Neemo vi e da spavamo!" ree ona. "Ja neu da spavam!" "Onda ete svi biti zbrisani", viknu joj Suzana u znak odgovora. Buka se tada ne to malo sti a. "Ovo je okrutan vek", nastavi Suzana. "Takav je bio i prethodni", primeti neko. "Kao i onaj pre njega!" "Ne mo emo se veno kriti", ree Jolanda, obrativ i se svima u sobi. Nai la je na znatnu podr ku uprkos Suzaninom uplitanju. I odista je bilo te ko ne oseati simpatiju prema njoj. Posle toliko vremena provedenog u snu, ideja da se vrate u krevet bez snova koji ih eka u Tkanju sigurno nije bila primamljiva. "Ne ka em da ete jo dugo morati da ostanete u ilimu", pnovo se javi Suzana. "Samo dok ne pronaemo bezbedno mesto..." "Sve sam to ve ula", prekide je Jolanda. "ekaemo, kazali smo, pognuemo glave dok ne proe oluja." "Ima oluja i oluja", oglasi se neki ovek iz pozadine. Njegov glas sa lakoom ndjaa larmu, mada je bio tek ne to glasniji od apata. Ali i ovo to je rekao bilo je dovoljno da rasprava zamre. Suzana pogleda u pravcu zvuka, iako jo nije mogla da vidi govornika. A onda ponovo zau njegov glas: "Ako vas Kraljevstvo uni ti...", ree glas, "... onda je moja Mimi uzalud patila..." lanovi vea su se sklanjali u stranu pred govornikom koji je napredovao ka sredi tu sobe. Onda ga je ugledala. Suzani je trebalo nekoliko sekundi da shvati da je to lice videla i ranije, a zatim jo trenutak da se priseti i gde: na portretu u Miminoj spavaoj sobi. Ali izbledela fotografija tek je nagla avala ovekov lik; to jest, njegovu fiziku lepotu. Nije joj bilo te ko da pogodi, kada je videla kako mu oi svetlucaju i kako mu kratko pod i ana kosa prati liniju lobanje, za to je Mimi celog svog usamljenikog ivota spavala pod njegovim pogledom. Ovo je bio ovek koga je volela. Ovo je bio... "Romo", ree on, obrativ i se Suzani. "Prvi mu tvoje bake." Kako je samo saznao, spavajui u Tkanju, da se Mimi udala za oveka? Da li mu je to mo da do apnuo vetar? " ta e ti ovde?" upita Tang. "Ovo nije javni put." " elim da govorim u korist svoje ene. Poznavao sam je bolje od bilo kog od vas." "To je bilo pre mnogo godina, Romo. U jednom drugom ivotu." Romo klimnu. "Da..." ree on. "Njega vi e nema, znam. Kao ni nje. To je jo jedan dodatni razlog da govorim u njenu korist." Niko vi e ne poku a da ga uutka. "Umrla je u Kraljevstvu", ree on, da bi nas po tedela nevolja. Umrla je ne poku av i da nas probudi. Za to? Imala je gomilu razloga da po eli rastakanje tkanja. Da se oslobodi svojih du nosti; i da mi se vrati." "To ba nu no ne..." primeti Mesimeris. Romo se osmehnu. "Zato to se ponovo udala?" upita on. "Drugo nisam ni oekivao. Ili zato to misliti da je zaboravila? Ne. Nikada." Govorio je sa
takvim autoritetom, pa ipak s puno ne nosti, tako da su ga svi u sobi slu ali. "Nije nas zaboravila. Jednostavno je znala ono to i njena unuka zna. Da za nas jo nije bezbedno." Jolanda zausti da ga prekine, ali Romo podi e aku. "Samo trenutak, molim te", ree on. "Uskoro u otii. eka me posao." Jolanda zatvori usta. "Poznavao sam Mimi bolje od svih vas. to se mene tie, rastali smo se tek jue. Znam da je titila tkanje dok je u njoj bilo daha i razuma. Ne tratite uludo njene agonije gurajui nas u ruke neprijatelju samo zato to ste namirisali slobodu." "Lako je tebi da to ka e ", odvrati Jolanda. "I ja elim ponovo da ivim isto koliko i ti", ree joj Romo. "Ostao sam ovde zbog svoje dece, mislei... kao to smo i svi mi mislili... da emo se probuditi za godinu ili dve. A vidite kako je sada. Otvaramo oi i primeujemo da se svet promenio. Moja Mimi je umrla kao starica, a dete njenog deteta je tu umesto nje i govori nam kako se ni ta nije promenilo: i sada nam preti uni tenje. Verujem da nam to govori uz Mimin blagoslov. Trebalo bi da je poslu amo." " ta savetuje ?" upita Tang. " ta on ima da savetuje?" ree Jolanda. "On je krotitelj lavova, za to bismo poslu ali njegov savet?" "Predla em da se ponovo utkamo u ilim", ree Romo, ne obrativ i pa nju na njen ispad. "Da se utkamo pre no to Kukavice nahrupe meu nas. A onda da pronaemo neko bezbedno mesto, na kome emo moi ponovo da rastoimo tkanje kada mi to budemo eleli, i tamo gde nas Kukavice nee ekati na samoj granici. Jolanda je u pravu", ree on, pogledav i je. "Ne mo emo veno da se skrivamo. Ali suoiti se sa sutra njim jutrom u ovom haotinom stanju ne predstavlja hrabrost, to je samoubistvo." Govor su ukratko prokomentarisali, ali bilo je jasno da je ostavio dubok utisak na veliki broj sudeonika skupa. "Ako to i uinimo?" upita jedan iz Jolandinog klana. "Ko e uvati ilim?" "Ona", ree Romo, pogledav i Suzanu. "Ona poznaje Kraljevstvo boje od bilo kog drugog. A i apue se da poseduje menstrum." "Je li to tano?" upita Tang. Suzana klimnu. ovek se udalji pola koraka od nje. U sobi se odjednom zau e mnogobrojni komentari i pitanja, a mnogi od njih bili su upueni Romu. Meutim, on nije eleo da odgovori ni na jedno o njih. "Sve to sam imao o tome da ka em, kazao sam", objavi on. "Ne mogu du e da ostavim svoju decu da me ekaju." Rekav i to, on se okrenu i uputi nazad putem kojim je do ao. Suzana krenu za njim, jer su je ponovo razdirala suprotna oseanja. "Romo!" pozva ga ona. On stade i okrenu se. "Pomozi mi", ree ona. "Ostani sa mnom." "Nemam vremena", ree on. "Imam zakazani sastanak na koji moram stii, zarad uspomene na tvoju baku." "Ali ima toliko toga to ne razumem." "Zar ti Mimi nije ostavila uputstva?" upita on. "Zakasnila sam. Kada sam stigla, nije mogla..." ona zastade. Grlo joj se steglo; osetila je kako sve vi e ali to je izgubila Mimi. "... nije mogla da govori. Ostavila mi je samo jednu knjigu." "Pomno je pregledaj", posavetova je Romo. "Ona je najbolje znala ta radi." "Oduzeta mi je", ree Suzana. "Onda je mora vratiti. A odgovore koje u njoj ne nae morae sama da umetne ." Ova poslednja opaska sasvim je pomela Suzanu, ali pre no to je mogla da razmisli o njoj, Romo ponovo progovori. "Gledaj izmeu", ree on. "To je najbolji savet koji mogu da ti ponudim." "Izmeu ega?"
Romo se namr ti. "Jednostavno izmeu", kao da je smisao tih rei bio oigledan. "Znam da si dorasla tome. Ti si Mimino dete." On se nagnu ka njoj i poljubi je. "Ima njen pogled", ree on, dok mu je aka podrhtavala na njenom obrazu. Ona odjednom oseti da je njegov dodir vi e nego prijateljski; uini joj se da je i sama prema njemu osetila ne to to nije mogla porei: ne to to nije priliilo odnosu izmeu nje i mu a njene bake. Oboje se povuko e korak od tog dodira, zapanjeni svojim oseanjima. On krenu prema vratima, po elev i joj laku no okrenut leima prema njoj. Krenula je korak-dva za njim, ali nije poku ala vi e da ga zadr i. Rekao je da mora ne to da obavi. Kada je otvorio vrata iz tame se zaula rika, a njoj srce poskoi kada se oko njega okupi e zveri. Meutim, nisu ga napale. Govorio je o deci; to su bila ta njegova deca. Lavovi, njih pet- est, a mo da i vi e; pozdravili su ga re anjem, a svoje zlataste oi nisu skidali sa njega dok su se nadmetali za mesto uz njegov bok. Vrata se zalupi e zakloniv i ih. " ele da odemo." D eriho je stajao u prolazu iza nje. Ona je jo trenutak nastavila da zuri u zatvorena vrata, dok je glasanje lavova zamiralo, a onda se okrenula ka njemu. "Jesmo li izbaeni?" upita ona. "Ne. Samo ele da porazgovaraju o ovom problemu", ree on. "Bez nas." Ona klimnu. "Predla em da malo pro etamo." Kada su otvorili vrata, Roma i ivotinja vi e nije bilo; oti li su nekim poslom vezanim za Mimi. 2. I tako su po li u etnju. On zaokupljen svojim mislima; ona svojim. Toliko je oseanja trebalo iskusiti i razumeti. Njene misli se vrati e na Mimi i rtvu koju je podnela, znajui da Romo, njen prelepi krotitelj lavova, spava tamo gde je ona uljez. Pitala se da li je dodirivala vorove u kojima je on bio skriven?; da li je kleala na tkanju i aputala mu da ga voli? I sama pomisao na to bila joj je nepodno ljiva. Nije ni udo to je bila tako stroga, tako ravnodu na. Bila je jedini uvar na kapiji raja; nije smela nijednom reju da oda ono to zna; pla ila se ludila, pla ila se smrti. "Ne boj se", konano progovori D eriho. "Ne bojim se', slaga ona, a onda se seti da e boje koje izbijaju iz nje porei svaku njenu re, i dodade: "Pa... mo da malo. Ne mogu da budem uvar, D eriho. Nisam tome dorasla." Napusti e pojas mirti i zao e u polje. Nekoliko ogromnih mermernih zveri nalazilo se u travi do kolena; njihova vrsta je ili bila mitska ili je odavno izumrla, ali bez obzira na to bile su savr eno isklesane; kljove, krzno i sitne oi. Ona se osloni o bok jedne i zagleda se u tlo. Nisu mogli da uju ni raspravu koju su ostavili za sobom ni zvonie u granama; samo zujanje nonih insekata koji su leteli svojim poslom u senci ovih zveri. Posmatrao ju je - osetila je to - ali nije mogla da podigne glavu i sretne njegov pogled. "Mislim da mo da..." poe on, pa zastade. Insekti nastavi e da zuje, opona ajui njegovu borbu da pronae odgovarajue rei. Poku ao je ponovo. "Hteo sam samo da ka em da znam kako si svemu dorasla." Upravo se spremala da se nasme i zbog ove ljubaznosti, ali: "Ne. Nisam to hteo da ka em." On ponovo duboko udahnu i uspe da izgovori: " elim da poem s tobom." "Sa mnom?" "Kada krene nazad u Kraljevstvo. Sa ilimom ili bez njega, elim da budem s tobom." Sada je podigla pogled, i ugledala njegovo tamno lice koje je podsealo na
lice osuenika koji eka presudu; pomno pratei svaki treptaj njena oka. Ona se osmehnu, razmi ljajui kako da mu odgovori. Konano ree: "Svakako. Svakako. Volela bih da poe ." "Stvarno?" zagrcnu se on. "Stvarno bi volela?" Zabrinutosti nestade s njegovog lica, smenio ju je ozareni osmeh. "Hvala ti", ree on. "Toliko bih voleo da postanemo prijatelji." "Onda emo to i biti", odgovori ona. Kamen na koji se oslonila bio je hladan; a ispred nje je stajao on i zraio toplotu. Ona se nalazila tamo gde joj je Romo savetovao da bude: izmeu. 7. EDVEL U OBLACIMA "Spusti me", ree Prodavac svom konju bolnih lea. Popeli su se na jedno strmo brdo, najvi e koje je edvel uspeo da pronae. Pogled sa vrha bio je predivan. Norisa, meutim, vidik nije mnogo zanimao. Sedeo je, borei se da doe do daha i pritiskajui na grudi svog jednorukog dobo ara, prepustiv i edvelu da stoji na vrhu i da se divi pogledu koji se, obasjan meseinom, protezao pod njim. Na putu ovamo videli su svu silu velianstvenih prizora; itelji ove provincije, iako su nema sumnje pripadali vrstama izvan Fuge, na neki su nain, pomou magije, bili preobra eni u nove oblike. Kako inae objasniti none leptirove pet puta vee od njegove ake koji su sa vrhova drvea zavijali poput maaka to se pare? Ili svetlucave zmije sline plamenovima koje je video kako miruju u otvoru stene? Ili grm ije bodlje krvare stvarajui vlastite cvetove? Takvih novina bilo je posvuda. Roba koju je ponudio svojim klijentima kada ih je mamio na aukciju bila je dosta raznovrsna; ali ona jedva da je zazivala jedan deli stvarnosti. Fuga je bila udnija no to je on to bilo kojom rei nagovestio; udnija i alosnija. To je ono to je oseao, posmatrajui je sa vrha brda: alost. Ovladala je njime lagano dok je i ao ovamo. Poelo je sa probavnim smetnjama i preraslo u neku vrstu u asa. U poetku je poku ao da porekne poreklo svega toga ak i pred samim sobom, ali alost je bila tako sna na da joj vi e nije mogao osporavati postojanje. To se u njegovom stomaku zaela pohlepa; oseanje koje nijedan pravi Prodavac nije smeo sebi da dopusti. Poku ao je da iskoristi taj bol posmatrajui okolinu i ono to je ona pru ala u strogo trgovakim terminima: koliko bi mogao da zatra i za ovaj vonjak?; ili za ostrva na onom jezeru?; ili za none leptirove? Ali taj trik mu sada nije upalio. Posmatrao je Fugu ne razmi ljajui vi e o bilo kakvoj prodaji. Nije imalo smisla opirati se. Morao je priznati gorku injenicu: strahovito je pogre io kada je poku ao da proda ovo mesto. Ovo bogatstvo koje je uni tavalo um nije imalo cenu; nijedan kupac, bez obzira koliko bogat, nije imao dovoljno novca da ga kupi. Evo ga ovde kako posmatra najveu zbirku uda koju je ikada video, pri emu nije bilo nikoga ko bi imao ambiciju da svime time ovlada. Nova ambicija zauzela je njeno mesto. Sam e postati princ. I vi e od princa. Pred njim se prostirala zemlja. Za to on ne bi bio kralj? 8. OKRVAVLJENA DEVICA Ne bi se ba moglo rei da je Imakolata znala ta je to srea, ali postojala su izvesna mesta na kojima su ona i njene sestre oseale ne to nalik na to. Bojna polja u sumrak, kada je svaki dah koji bi uvukla u sebe, nekom bio poslednji; mrtvanice i grobnice. Svuda gde je bilo smrti one su se prijatno oseale; igrale su se meu le evima i i le na izlete tamo gde ih je bilo. Zato su, kada im je dosadilo da tragaju za edvelom, do le do Rekvijem
stepeni ta. To je bilo jedino mesto u Fugi posveeno smrti. Imakolata je kao dete dolazila ovamo iz dana u dan da u iva u tuoj tuzi. Sestre su se dale u potragu za nekim nevoljkim ocem, a ona je ovde ostala sama, sa tako mranim mislima da je nono nebo prema njima bilo zaslepljujue sjajno. Izula je cipele i spustila se niz stepenice do crnog blata na ivici reke. Ovde su tela konano prepu tana vodama. Ovde su jecaji uvek bili najglasniji (a vera u ono posle podrhtavala je pred golom injenicom). Pro lo je mnogo, mnogo godina od kada su ti obredi bili u modi. Praksa da se mrtvi predaju ovoj ili bilo kojoj drugoj reci je prekinuta; Kukavice su pronalazile suvi e le eva. Na Imakolatinu veliku alost, standardni metod odstranjivanja postala je kremacija. Stepeni te je na dramatian nain simbolizovalo istinu, jer se spu talo u blato. Stojei sada tamo, dok je reka brzo promicala ispred nje, razmi ljala je o tome kako bi bilo lako baciti se u bujicu i poi putem mrtvih. Ali za sobom bi ostavila suvi e nedovr enog posla. Ostavila bi nedirnutu Fugu i ive neprijatelje. (To nije bilo nimalo mudro.) Ne, morala je da nastavi da ivi. Da vidi Porodice poni ene; njihove nade, kao i njihove posede, satrte u prah; njihova uda svedena na igrarije. Samo uni tenje predstavljalo bi suvi e laku kaznu za njih. Ono nanese trenutni bol, i onda je sve gotovo. Ali vredelo je nastaviti ivot i doekati da vidi Vidovnjake porobljene. Huanje vode ju je smirivalo. Osetila je nostalgiju, priseajui se tela koja je ova bujica epala i odvukla sa sobom. Ali zar to sada nije ula i neku drugaiju buku, pored ove koju je stvarala reka? Ona podi e pogled sa tamne vode. Na vrhu stepeni ta nalazila se jedna tro na zgrada, tek ne to vi e od krova na stubovima, u kojoj su daljnji roaci i prijatelji tugovali dok se najbli a rodbina poslednji put rastajala od svojih voljenih na obali reke. Upravo je tamo ugledala neko kretanje; begunci u senci. Da li su to bile njene sestre? Nije oseala njihovo prisustvo. Na svoje neizgovoreno pitanje dobila je odgovor kada je pre la preko blata i stigla do najni eg stepenika. "Znao sam da e biti ovde." Imakolata zastade, sa jednom nogom na stepeniku. "Upravo ovde... i nigde drugde." Imakolata se uznemiri. Ne zbog oveka koji se pojavio ispod stuba, ve zbog dru tva u kome je bio. Kretali su se iza njega kroz senku, dok su im se treperavi bokovi presijavali. Lavovi! Do ao je sa lavovima. "Ah, da", ree Romo, primetiv i kako se vraara trgnula, "nisam sam, kao to je ona bila. Ovog puta si ti ranjiva." To je bilo tano. Lavovi nisu bili reflektivna stvorenja. Njene iluzije ih nee zavesti. Niti e njen napad lako dopreti do krotitelja koji je bio otporan na te stvari kao i njegove zveri. "Sestre..." stade ona da ih doziva dahom. "Doite k meni." Lavovi izio e na meseinu; bilo ih je ukupno est; tri mu jaka i tri enke. Oi su im bile prikovane za njihovog vlasnika, ekali su da im izda uputstva. Ona koraknu unazad. Pod petama oseti klisko blato. Gotovo da je izgubila ravnote u. Gde su samo Magdalena i Hag? Otposla zatim jo jednu misao u grozniavu poteru za njima, ali usled straha ta je misao bila suvi e troma. Lavovi su sada ve bili na vrhu stepeni ta. Nije se usuivala da skine pogled sa njih, mada joj se prizor gadio. Bili su tako velianstveni, iako se uop te nisu trudili da budu takvi. Po to se pomisliv i to upla ila, znala je da e morati da be i pred njima. Naterae menstrum da je ponese iznad reke pre no to je dohvate. Ali trebalo mu je dosta vremena da potee kroz nju, jer je bila jako pometena. Poku ala je da odlo i njihovo pribli avanje. "Nije trebalo da im poveruje ..." ree ona. "Lavovima?" upita Romo, napola se osmehnuv i. "Vidovnjacima. Prevarili su Mimi kao to su prevarili i mene. Ostavili su je u Kraljevstvu, a sami su umakli. Oni su kukavice i prevaranti." "A ti? ta si ti?"
Imakolata oseti kako menstrum poinje da pro ima njeno skriveno bie. Po to je stvorila mogunost za beg, mogla je dozvoliti sebi da ka e istinu. "Ja nisam ni ta", ree ona glasom koji je sada bio tako ne an da ga je gotovo zaglu ila huka reke. " iveu dok me moja mr nja prema njima bude dr ala u ivotu. Kao da su lavovi shvatili ovu njenu poslednju opasku, jer su iznenada krenuli preskaui stepenike ka mestu na kome je stajala. Menstrum se mre kao oko nje; poela je da se di e. Ali tog se trenutka malo ni e niz reku pojavila Magdalena i kriknula. Povik odvrati Imakolati pa nju; stopala su joj bila tek nekoliko ina iznad blata. To je bilo sve to je bilo potrebno prvom od lavova. On se sa stepeni ta baci prema njoj i, pre no to je uspela da izbegne napad, kand ama je zgrabi i povue na zemlju. Pala je leima u blato. Romo se probijao kroz ostatak opora, dozivajui ivotinju da se povue pre no to Imakolata ovlada svojim moima. Ali zakasnio je. Menstrum se ve uvijao oko zveri, razdirui joj nju ku i bokove; ivotinja vi e nije mogla da ga se oslobodi i da je htela. Po to mu menstrum nije omoguavao da se brani, lav je nastavio da zadaje udarac za udarcem, svakim otvarajui groznu ranu. Imakolata je vri tala i uvijala se u blatu poprskanom krvlju, ali lav nije hteo da je pusti. Kada joj je kand ama rasporio lice, ispustio je jedan krkljajui urlik i njegov napad je potom oslabio. Trenutak je jo ostao da stoji iznad Imakolate dok je izmeu njih izbijala para; zatim se oteturao u stranu. Trbuh mu je bio rasporen od grla do testisa. To nije poinio menstrum, ve Imakolatin no koji joj je zatim ispao iz ake. Zver, za kojom su se vukli njeni unutra nji organi, nastavi da posre, a zatim se prevali u blato. Ostale ivotinje stado e alosno da re e, ali osta e na svojim mestima po tujui Romovo nareenje. Tada pristigo e Imakolati u pomo sestre, ali im ona uputi nekoliko prezrivih rei i uspe da se pridigne na kolena. Od rana koje je zadobila, svako ljudsko bie i veina Vidovnjaka, ostali bi mrtvi da le e u blatu. Njeno lice i gornji deo grudi bili su stra no povreeni; meso joj je visilo u trakama od kojih je oveku pripadala muka. Pa ipak, uspela je da se uspravi i uperi pogled pun agonije, koji se sada svodio na jednu jedinu ranu, u Roma. "Uni tiu sve to si ikada voleo..." ree ona, drhtavim glasom, akom se uhvatila za lice dok joj je krv ikljala izmeu prstiju. "Fugu. Vidovnjake. Sve! Zbrisau ih. Obeavam ti. Plakae ." Da je bilo u Romovoj moi on bi bez razmi ljanja, smesta poslao vraaru na drugi svet. Ali ni lavovi ni njihov ukrotitelj nisu bili toliko moni da bi mogli poslati Imakolatu na nove pa njake; iako oslabljena isto koliko i neprijatelj, ona i njene sestre bi bez sumnje ubile ostale ivotinje pre no to bi ove i stigle do njih. Morae da se zadovolji onim to je postigao svojim iznenadnim napadom i da se nada kako Mimi zna, tamo gde sada poiva, da su njene muke osveene. On krenu ka palom lavu, govorei mu ne ne rei. Imakolata nije ni poku ala da mu uini i ta zlo, ve se izmeu sestara uputila prema stepeni tu. Lavovi su ostali na svojim mestima, ekajui nareenje koje e ih osloboditi. Ali Romo je bio zaokupljen tugovanjem. Prislonio je obraz uz obraz umirue ivotinje, i dalje joj ne to mrmljajui. A onda rei utehe zamre e i njegovo lice zadobi gotovo tragian izraz. Lavovi uoi e njegovo utanje, svesni ta ono znai. Okrenu e glave ka njemu, a Imakolata, ta svetica od blata i rana, u tom se trenutku podi e u vazduh, dok su se sestre-utvare vukle za njom poput pokvarenih serafima. Podigao je pogled u trenutku kada su uranjale u tamu, a krv kapala za njima po tlu. Pre no to ih je sakrio mrak on primeti da se Imakolatina glava klati i da joj sestre pritiu u pomo. Ovog puta vraara nije prezrela njihovu pomo, ve je dozvolila da je ponesu. 9. NIKADA I PONOVO
Graditelj zigurata koji je stra ario ispred Kaprine kue dozivao ih je sa ivice polja, jer ga je uljudnost spreavala da prie bli e. "Tra e da se vratite u kuu", doviknu on. Dok su se pribli avali drveu mirte postade im jasno da su se dogaaji pokrenuli s mrtve take. lanovi Vea ve su urnim koracima napu tali Kaprinu kuu. Zvonila su sva zvonca okaena o grane, mada nije bilo ni da ka povetarca koji bi ih pokretao, a iznad kue je svetlelo, kao da se nad njom nalazi nepregledan oblak svitaca. "Amadu", ree D eriho. " ta to rade?" upita Suzana. "Signaliziraju", odvrati D eriho. " ta signaliziraju?" Upravo kada je hteo da joj odgovori, izmeu drvea se pojavila Jolanda Dor i stala ispred Suzane. "Ba su budale to ti veruju", poe ona otvoreno. "Ali ka em ti, ja ne spavam. uje me?" Imamo prava da ivimo! Vi proklete Kukavice, zemlja nije samo va a!" A onda je oti la, uzput psujui Suzanu. "To znai da su prihvatili Romov savet", ree Suzana. "To i Amadu ka e!" potvrdi D eriho, i dalje osmatrajui nebo. "Nisam sigurna da sam spremna na ovo." Na vratima je stajao Tang i pozivao je da ue. "Po uri! Imamo tako malo vremena." Oklevala je. Menstrum je u ovom trenutku nimalo nije hrabrio; stomak kao da joj je bio hladna pe; samo pepeo i praznina. "Ja sam s tobom", podseti je D eriho, osetiv i njen strah. Njegovo prisustvo bilo joj je bar neka uteha. Uo e zajedno. Kada je zakoraila u odaju pozdravio ju je gotovo pobo ni muk. Sve oi bile su uprte u nju. Na svim licima oitavalo se oajanje. Poslednji put kada je bila ovde, pre svega nekoliko minuta, bila je uljez. Sada je bila neko od koga su zavisile njihove krhke nade da pre ive. Poku ala je da prikrije strah, ali ake su joj se tresle kada je stala pred njih. "Odluili smo", ree Tang. "Da", ree ona. "Jolanda mi je rekla." "Ta nam se odluka ba ne dopada preterano", primeti jedan od mnogih u kome Suzana prepoznade otpadnika iz Jolandine klike. "Ali nemamo drugog izbora." "Na granici je ve primeen mete ", ree Tang. "Kukavice znaju da smo ovde." "A uskoro e i jutro", dodade Mesimeris. Doista. Zora nije mogla biti daleko, najvi e devedeset minuta. Sat kasnije ve e svaki znati eljni Kukavica iz okoline lutati kroz Fugu - mo da je nee ba videti, ali znae da tu ima ne to u ta treba da se zagleda, ne to ega treba da se pla i. A koliko e vremena proi pre no to se ponovi prizor iz Ulice Lord? "Preduzeti su koraci da se otpone sa ponovnim tkanjem", ree Dolfi. "Je li to te ko?" "Nije", odgovori Mesimeris. "Vrtlog poseduje veliku mo." "Koliko dugo e to trajati?" "Imamo mo da jo sat", ree Tang, "da te nauimo pone to o Tkanju." Jedan sat: ta je mogla da naui za jedan sat? "Ka ite mi samo ono to treba da znam da bih vas ouvala", ree ona. "Samo to i ni ta vi e. Ono to ne znam ne mogu ni da izlanem." "Shvatam", ree Tang. "Znai, nemamo vremena za formalnosti. Hajde da krenemo." 10. POZIVI Kal se iznenada probudio. Vazduh je postao neznatno prohladan, mada to nije bilo ono to ga je
probudilo. Ve Lemjuel Lo koji ga je dozivao po imenu. "Kalhun... Kalhun..." On sede. Lemjuel je stajao pored njega, sme ei mu se kroz gustu bradu. "Ovde je neko ko se raspituje o tebi", ree on. "Oh?" "Nemamo mnogo vremena, pesnie", ree on dok se Kal s mukom uspravljao. "Poelo je ponovno tkanje ilima. Za nekoliko minuta sve ovo e ponovo usnuti. A i ja zajedno s tim." "To ne mo e biti istina", ree Kal. "Ali jeste, prijatelju. Ne pla im se. Ti e bdeti nad nama, zar ne?" On sna no stisnu Kalovu aku. "Ne to sam sanjao..." ree Kal. " ta to?" "Sanjao sam da je ovaj ovde svet stvaran, a onaj drugi da nije." Lemjuelovog osmeha nestade. "Voleo bih da je ono to si sanjao tano", ree on. "Ali Kraljevstvo je suvi e stvarno. U pitanju je samo to to stvari koje rastu suvi e sigurne same u sebe prerastaju u neku vrstu la i." Kal klimnu. Lejmuel pojaa stisak svoje ake, kao da su upravo sklopili pakt. "Nemoj da te izgubimo, Kalhun. Nemoj zaboraviti Loa, va i, i vonjak? Uvek nas se seaj! Tako emo se ponovo videti. Lemjuel ga zagrli. "Seaj se", apnu on Kalu u uvo. Kal mu uzvrati medvei zagrljaj to je najbolje umeo, jer Lo je bio dosta krupan. A onda se uvar vonjaka odvoji od njega. "Bie bolje da po uri ", ree, ree on. "Tvoja posetiteljka ka e da ima va na posla", i on ode ka mestu gde su upravo zamotavali ponjavu i pevali poslednje melanholine pesme. Kal ga je posmatrao kako se probija izmeu drvea, prelazei prstima po kori svakog pored koga bi pro ao. Bez sumnje im je eleo ugodne snove. "Gospodine Muni?" Kal se osvrnu unaokolo. Dva stabla dalje od njega stajala je jedna sitna ena izrazito orijentalnog izgleda. U ruci je dr ala lampu, koju je podigla dok mu se primicala, pomno ga i bez zazora posmatrajui. "Pa", zausti ona, melodinim glasom, "rekao mi je da si zgodan, i stvarno jesi. Na neki udan nain." Ona malo nakrivi glavu, kao da poku ava bolje da proui Kalovu fizionomiju. "Koliko ti je godina?" "Dvadeset est. Za to?" "Dvadeset est", ponovi ona. "Ba je slab matematiar." Ni ja nisam bolji, htede da ka e Kal, ali prvo je trebalo da joj postavi neka hitna pitanja. Prvo od njih glasilo je: "Ko si ti?" "Ja sam Kloe", odgovori ena. "Do la sam po tebe. Moramo da po urimo. Postaje nestrpljiv?" "Ko to postaje nestrpljiv?" "ak i da imamo vremena za razgovor zabranjeno mi je da ti ka em, odgovori Kloe. "Ali mogu ti rei da te nestrpljivo i ekuje. Krajnje nestrpljivo." Ona se okrenu i uputi niz prolaz izmeu drvea. I dalje je ne to govorila samo to Kal vi e nije razaznavao rei. On krenu urno za njom i sti e je kada je zavr avala reenicu. "...nemamo vremena da pe ice..." " ta si rekla?" upita on sustigav i je. "Moramo brzo putovati", ree ona. Upravo su stigli do perimetra vonjaka, a tamo se, od svih stvari, nalazila ba rik a. Oslonjen o ruke i pu ei tanku crnu cigaretu stajao je jedan ilav sredovean mu karac, odeven u svetlo plave pantalone i pohabanu jaknu. Na glavi je imao kapu igraa kriketa. "Ovo je Floris", obavesti Kloe Kala. "Izvoli, ui."
Kal je poslu a, smestiv i se na gomilu jastuka. Ovu pustolovinu ne bio odbio makar mu ivot zavisio od nje. Kloe ue i sede pored njega. "Po uri", obrati se ona vozau i oni pojuri e poput vetra. 11. KOD GAZEBA 1. Obeao je sam sebi da se nee osvrtati na vonjak i dr ao se toga sve do pred sam kraj kada je, pre no to je no potpuno progutala prizor, pokleknuo i okrenuo se. Uspeo je jo samo da vidi prsten svetlosti u kome je stajao i recitovao stihove Ludog Munija; a onda je rik a zavila za ugao i svega je nestalo. Floris je poslu ao Kloino nareenje: stvarno su urili. Vozilo se ljuljalo i kotrljalo, prelazilo istom brzinom preko kamenja i pa njaka, sve vreme pretei da izbaci svoje putnike. Kal se dr ao za bok vozila i posmatrao Fugu koja je promicala pored njega. Proklinjao je sebe to je spavao i propustio priliku da ovu no provede u istra ivanju. Kada je prvi put na trenutak ugledao Utkani svet uinio mu se veoma poznatim, ali putujui ovim putevima oseao se poput turiste koji zaljubljeno posmatra predele jedne potpuno nove zemlje. "udno je ovo mesto", primeti on dok su prolazili ispod jedne stene u obliku ogromnog, namre kanog talasa. " ta si oekivao?" upita Kloe. "Vlastito dvori te?" "Ne ba to. Ali mislio sam da ga na neki nain poznajem. Bar iz snova." "Raj mora uvek da bude udniji nego to oekuje , zar ne? ili gubi mo da te opini. A ti si sada opinjen." "Da", priznade on. "I upla en." "Svakako da si upla en", ree Kloe. "To ti osve ava krv." Nije ba shvatio ovu njenu opasku, ali pa nju mu je ve bilo privuklo ne to drugo. Posle svakog zaokreta i neravnine ekao ih je novi prizor. A sada se ispred njih nalazio najupeatljiviji od svih prizora: kotrljajui zid oblaka Vrtloga. "Zar smo se ka tome uputili?" upita on. "U samu njegovu blizinu", odvrati Kloe. Iznenada utonu e u umarak breza ija se srebrnasta kora svetlucala pri bleskanju munja iz oblaka, a zatim nastavi e uz blagi uspon koji je Floris savladao zapanjujuom brzinom. Na drugoj strani umarka zemlji te se odjednom menjalo. Tle je bilo tamno, gotovo crno, a vegetacija primerenija staklenoj ba ti nego otvorenom prostoru. I vi e od toga, kada su stigli na vrh uzvisine i krenuli du prevoja, Kal poe da do ivljava udne halucinacije. Sve vreme je sa obe strane puta viao prizore kojih tamo u stvari nije bilo; poput slika na lo e pode enom televizoru, koje iskliznu iz fokusa pa se zatim ponovo vrate. Video je kuu sagraenu u obliku opservatorije oko koje su pasli konji; zatim nekoliko ena odevenih u haljine od sjajne svile, kako se zajedno smeju. Jo je mnogo toga video, ali svaki od prizora promakao bi za nekoliko sekundi. "Da li te ovo uznemirilo?" upita Kloe. " ta se de ava?" "Ovo je paradoksalno tle. Iskreno govorei, ti ovde uop te ne bi smeo da se nalazi . Ovde je uvek opasno." "Kako opasno?" Ako mu je i odgovorila, njene rei je prigu ilo tutnjanje iz utrobe Vrtloga, koje je usledilo posle bledoljubiastog sevanja. Sada su se nalazili etvrt milje od oblaka; Kalu su se nakostre ile dlake na rukama i potiljku; testisi su ga boleli. Ali Kloe nije zanimao Pla t. Zurila je u Amadu, koji se kretao nebom iza njih. "U toku je ponovno tkanje", ree ona. "Zato je Vrtlog tako nemiran. Imamo manje vremena no to sam mislila." Kada Floris to u jo vi e ubrza i poe petama da ubacuje zemlju u rik u. "Tako je najbolje", ree Kloe. "Nee stii da se rasplae."
"Ovde izlazimo", ree Kloe i povede Kala uz nekoliko dobro utabanih stepenika do mosta. Premo ivao je usko, ali duboko drelo ije su strane bile obrasle mahovinom i ukra ene papratima. Ispod njega proticala je voda napajajui ribnjak u kome su skakale ribe. "Hajde, hajde..." po urivala je Kloe Kala preko mosta. Ispred njih nalazila se kua na kojoj su i vrata i prozori bili irom otvoreni. Crepovi na krovu bili su obilato prekriveni ptijim izmetom, a nekoliko krupnih crnih svinja dremalo je uza zid. Jedna je ustala kada su Kal i Kloe stigli do praga, onju ila je Kalu noge, a onda se vratila svojim svinjskim snovima. Unutra nije bilo svetla; jedino osvetljenje poticalo je od sevanja koje ovako blizu Vrtloga, gotovo da i nije prestajalo. Kal tako uspe da osmotri prostoriju u koju ga je Kloe ugurala. Bila je oskudno name tena, ali je zato na svakoj slobodnoj povr ini bilo hartija i knjiga. Na podu je le ala zbirka izlizanih ponjava; a na jednoj od njih ogromna - i verovatno drevna - kornjaa. Na suprotnom kraju sobe nalazio se veliki prozor koji je gledao na Pla t. A ispred njega sedeo je neki ovek na velikoj, jednostavnoj stolici. "Evo ga" ree Kloe. Kal nije bio siguran ko je kome bio predstavljen. Kada je ovek ustao ne to je za kripalo - da li stolica ili onaj ko je na njoj sedeo. Bio je star, ali ne kao kornjaa; Kal je pretpostavljao da je Brendanovih godina. Lice, koje se oigledno dosta smejalo, znalo je i za bol. O iljak, nalik na trag dima, protezao se od ruba kose do hrpta nosa, gde je skretao i krivudavo se spu tao niz desni obraz. Nije mu nagrivao lice, ve bi se pre moglo rei da je njegovim crtama davao snagu koju one inae nisu imale. Munja je zablistala i ugasla, utisnuv i vatrom ovekovu siluetu u Kalov um, a njegov je domain i dalje utao. Samo je posmatrao Kala. Na licu mu se oitavalo zadovoljstvo, mada Kal nije mogao da zakljui ta je tome bio uzrok. A nije bio spreman ni da pita, bar dok ovaj drugi ne prekine ti inu koja je vladala meu njima. (Meutim, kao da nije bilo sueno da se to dogodi.) ovek ga je i dalje samo posmatrao. Te ko je biti u bilo ta siguran pri svetlosti munja, ali Kalu se ipak uini da mu je ovaj odnekud poznat. Podozrevajui da e ovde stajati satima ako on ne otpone razgovor, Kal izgovori pitanje koje mu je um ve postavio. "Da li sam vas ve negde video?" Stareve oi zasuzi e, kao da je eleo da poo tri vid kako bi prodro njime u Kalovo srce. (Ali mu ni ta ne odgovori.) "Nije mu dozvoljeno da razgovara s tobom", ree ona. "ljudi koji ive tako blizu vrtloga..." Njene rei zamre e. "Molim?" ree Kal. "Nemamo vremena za obja njavanje", ree ona. "Imaj poverenja u mene." ovek nije ni za tren odvojio pogled od Kala, ak ni da bi trepnuo. Ovo prouavanje bilo je krajnje dobroudno; mo da ga je ak obavljao i s ljubavlju. Kala iznenada obuze sna na elja da ostane; da zaboravi Kraljevstvo, da zaspi u tkanju, ovde; uz svinje, munje i ostalo. Ali Kloina aka se ve spustila na njegovu mi icu. "Moramo poi" ree ona. "Zar ve?" pobuni se on. "Rizikovali smo i to smo te doveli ovamo", ree ona. Starac je sada i ao prema njima, vrstim korakom i dalje posmatrajui Kala. Ali Kloe se ume a. "Nemoj", ree ona. On se namr ti, vrsto stisnu usne. Ipak ne krenu dalje. "Moramo otii", ree mu ona. "I sam zna da moramo." On klimnu. Da li su se to u njegovim oima nazirale suze?; Kalu se uini da jesu. "Odmah u se vratiti", ree mu ona. "Odve u ga samo do granice. Je l' u redu?" On ponovo klimnu. Kal podignu aku u znak pozdrava. "Pa", poe on zbunjeniji no ikad. "Bila mi je... bila mi je... ast."
Slaba an osmeh izbora starevo lice. "On to zna", ree Kloe. "Veruj mi." Ona povede Kala ka vratima. Munje osvetli e sobu; od grmljavine zadrhta vazduh. Kal se na pragu osvrnu i poslednji put pogleda domaina i na svoje zaprepa tenje - u stvari na njegovo zadovoljstvo - ovekov osmeh postade vragolast. "uvajte se", ree Kal. Osmehujui se, iako su mu se suze slivale niz obraze, ovek mu mahnu da poe i krenu nazad prema prozoru. 2. Rik a je ekala sa druge strane mosta. Kloe smesti Kala, a zatim pobaca napolje jastuke s resama kako bi smanjila teret. "Pohitaj", naredi ona Florisu. Jo to nije ni izgovorila do kraja, a oni su ve krenuli. Kalu se dizala kosa na glavi od brzine kojom su putovali. Sve i sva obuzela je neverovatna urba, dok se Fuga pripremala da ponovo postane puko ustrojstvo. Iznad njih, nono nebo pretvorilo se u lavirint od ptica; polja su bila puna ivotinja. Svuda su u toku bile velike pripreme kao da je re o kakvom znaajnom skoku. "Sanjate li?" upitao je Kal Kloe dok su putovali. To mu je pitanje iznenada palo na pamet, i istog asa mu je postalo veoma va no da dobije odgovor. "Da li sanjamo?" ponovi Kloe. "Dok ste utkani?" "Mo da..." odvrati ona. Kao da je razmi ljala o tome. "... ali ja se nikada ne seam svojih snova. San mi je suvi e dubok..." Oklevala je, i okrenula glavu od Kala pre nego to je rekla, "... nalik na smrt." "Uskoro ete se ponovo probuditi", shvativ i za to ju je odjednom obuzela melanholija. "Potrajae svega nekoliko dana." Poku ao je da zvui pouzdano, ali sumnjao je da je uspeo. Suvi e je malo znao o onome to je ova no donela. Da li je edvel jo bio iv; a sestre? Ako jesu, gde su sada? "Pomoi u vam", ree on. "To jedino znam. Sada i ja pripadam ovom mestu." "Oh, da", ree ona krajnje ozbiljno. "Pripada . Ali Kale..." ona ga pogleda, uze njegovu aku u svoju i on oseti neku vezu izmeu njih, intimnost ak, koja je izgledala potpuno besmisleno s obzirom na kratko vreme koje su se poznavali. "Kale, istorija budunosti puna je trikova." "Ne razumem te." "Stvari se mogu tako lako izbrisati", nastavi ona. "I to zauvek. Veruj mi. Zauvek. Mogu da nestanu celi ivoti, kao da ih nikada niko nije ni iveo." "Da li mi je ne to promaklo?" upita on. "Samo se uvaj pretpostavke da je sve zagarantovano." "Uvek se uvam toga", odvrati on. "Dobro. To je dobro." Kao da ju je ovo malo razveselilo. "Divan si ti ovek, Kalhune. Ali zaboravie ." " ta u zaboraviti?" "Sve ovo. Fugu." On se nasmeja. "Nikada", ree. "Oh, ali hoe . Mo da e i morati. Morati jer e ti u protivnom srce prepui." On se ponovo seti Lemjuela i rei koje mu je uputio na rastanku. Nemoj zaboraviti, rekao je. Zar je stvarno bilo tako te ko zadr ati sve ovo u seanju? Ako je i imalo ta jo da se ka e o ovome ostalo je neizreeno, jer je Floris u tom trenutku iznenada zaustavio rik u. " ta se desilo?" raspitivala se Kloe. Voza rik e nemo pokaza ispred sebe. Na nekih stotinu jardi od mesta na kome se rik a zaustavila predeo i sve to se u njemu nalazilo ve je nestalo u tkanju, vrsti predmeti pretvorili su se u oblake boje iz kojih e biti
izvuene niti za ilim. "Zar ve", ree Kloe. "Izlazi, Kalhune. Ne mo emo te povesti dalje." Linija tkanja pribli avala se poput umskog po ara, pro dirui sve na svom putu. Prizor je bio zastra ujui. Mada je savr eno dobro znao ta se ovde de ava - a i da u svemu ovome nema ni ta zlo - od onoga to je video gotovo da mu se ledila krv u ilama. Pred njegovim oima rastakao se jedan svet. "Od sada si prepu ten sam sebi", ree Kloe. "Okrei, Florise! I poleti!" Rik a se okrenula. " ta e biti sa mnom?" upita Kal. "Ti si Kukavica", doviknu mu Kloe dok je Floris terao rik u to dalje odatle. "Mo e naprosto izii na drugu stranu!" Doviknula mu je jo ne to to nije uspeo da uje. Nadao se da to nije bila molitva. 12. VRSTA KOJA NESTAJE 1. Uprkos Kloinim reima, ono to se pred njim dogaalo nije izgledalo nimalo ute no. Pro dirua linija pribli avala se zavidnom brzinom i pred njom ni ta nije ostajalo nepromenjeno. Neki unutra nji glas govorio mu je da pobegne pred njom, ali on je znao da bi to bilo uzalud. Ista ova plima preobra aja kree se prema sredi tu sa svih strana: uskoro ne bi imao kuda da pobegne. Umesto da stoji na mestu i saeka da doe do njega, odluio je da krene prema njoj i hrabro je doeka. Kada je napravio prve oklevajue korake kroz vazduh osetio je svrab po celom telu. Tlo pod njegovim nogama stade da se uvija i trese. Jo nekoliko jardi i oblast kroz koju se kretao poe da se podi e. Kamenii su se slivali u bujicu; li e se odvajalo sa grmlja i drvea. "Ovo e boleti", pomisli on. Granica se sada nalazila na nekih deset jardi od njega, tako da je zapanjujue jasno mogao da vidi kako se sve to odvija: Zanosi Razboja razdvojili su materiju Fuge u niti koje su potom podizali u vazduh i vezivali u vorove - a ti vorovi su opet ispunjavali vazduh poput bezbrojnih insekata, dok ih onaj krajnji zanos ne bi pozvao u ilim. Uspeo je da se divi ovom prizoru svega nekoliko sekundi pre no to se sreo sa svim tim, a niti poele da skau u vazduh svuda oko njega nalik na mlazeve duginih boja. Nije bilo vremena za opra tanje: Fuga je jednostavno nestala s vidika, ostaviv i ga uronjenog u rad Razboja. Niti koje su se dizale u vazduh stvarale su u njemu oseanje padanja, kao da su vorovi bili namenjeni nebu, a on jedna prokleta du a. Ali iznad njega se nije nalazilo nebo: ve ustrojstvo. Kaleidoskop koji je pora avao i oko i um, i iji su se motivi oblikovali i preoblikovali te ei da se grupi u po slinosti. ak i sada bio je ubeen da e pretrpeti slian preobra aj; njegovo meso i kosti postali su simbol, i on e biti utkan u velelepnu sliku. 2. Tamo nije bio sam. Nekoliko desetina Vidovnjaka odluilo je da ostane u Kraljevstvu. Neki su stajali sami za sebe posmatrajui kako im tkanje pro dire domove, dok su drugi ve nestajali u tami pre no to Adamatikali krenu u potragu za njima. Prepoznao je meu njima lice Apoline Diboa, osvetljeno plamenom tkanja. On joj prie. Videla ga je kako dolazi, ali ga nije pozdravila. "Jesi li videla Suzanu?" upita je on. Ona odmahnu glavom. "Kremirala sam Frederika i sreivala svoje poslove", odvrati ona. To je bilo sve. Pored nje se tada pojavi jedna elegantna prilika, narumenjenih obraza. Na prvi pogled se videlo da je svodnik. "Treba da poemo, Majko", ree on. "Pre no to se zveri stu te na nas." "Znam", odvrati mu Apolina. A zatim se obrati Kalu: "Idemo da se
obogatimo. Uei vas, Kukavice, ta znai elja." Njen se saputnik iroko osmehnu. Imao je vi e od polovine zlatnih zuba. "Pred njima je vra ko doba", ree ona i potap a Kala po obrazu. "Doi do mene ovih dana", ree ona. "Lepo emo te ugostiti." Zatim uhvati svodnika pod ruku. "Bon chance", ree ona i njih dvoje se urno udalji e. Linija tkanja je ve bila dosta daleko od mesta na kome je Kal stajao, a broj Vidovnjaka koji se pojavio ve se popeo do trocifrenog broja. On se ume a meu njih i dalje tra ei Suzanu. Uglavnom nisu obraali pa nju na njega; ti su ljudi sada imali prea posla, jer su se obreli u kasnom dvadesetom veku, a od zala su mogli da se tite samo magijom. Nije im zavideo. Meu izbeglicama uoio je i troje kupaca, kako stoje o amueni i pra njavi, bezizra ajnih lica. Pitao se ta e da urade sa noa njim iskustvom. Hoe li sve odmah ispriati prijateljima, izazivajui kod njih nevericu i prezir?; ili e priu sauvati za sebe? Podozrevao je da e uiniti ovo drugo. Bli ila se zora. Slabije zvezde ve su bile nestale, a i one najsvetlije nisu vi e bile sigurne u same sebe. "Gotovo je..." zau neiji apat. On se osvrnu prema tkanju; sjaj njegovog stvaranja gotovo da je uminuo. Ali onda iznenada, zau se povik u noi, i tren kasnije Kal ugleda tri svetla - lanove Amadua - kako se uzdi u iz eravice tkanja ogromnom brzinom. Dok su se uzdizala kretala su se jadna prema drugima, da bi se na kraju, visoko iznad ulica i polja, sudarila. Plamen proistekao iz njihovog susreta osvetlio je predeo dokle god je oko dopiralo, tako da je Kal ugledao Vidovnjake kako be e na sve strane, skrivajui oi od tog sjaja. Svetlost je potom zamrla i pred zoru je zavladala tama koja je izgledala u toj meri neprobojna u odnosu na maloprea nji sjaj da je Kal sigurno du e od jednog minuta bio potpuno slep. A onda se postepeno oko njega ponovo stvorio onaj stari svet i on je shvatio da taj vatromet i njegove posledice uop te nisu bili sluajni. Vidovnjaci su nestali. Tamo gde su se jo pre devedeset sekundi nalazile kr ljave prilike, sada nije bilo ni ega. Pobegli su pod okriljem svetlosti. 13. PROSIDBA 1. Hobart je takoe video plamen Amadua, iako se tada nalazio dve i po milje od dotinog mesta. Ova no donosila je nesreu za nesreom. Riardson, jo razdra ljiv posle dogaaja u tabu, dvaput je udario otpozadi u parkirana vozila, a na svom putu, tokom koga su obi li ceo Viral, nebrojeno puta su se na li u orsokacima. Ali na kraju su ipak stigli: ugledali su znak koji im je govorio da je njihov plen blizu. " ta to bi?" upita Riardson. "Kao da je ne to eksplodiralo." "Ko zna?" odvrati Hobart. "Ti su ljudi na sve spremni. Naroito ena." "Da pozovemo pojaanje, gospodine? Ne znamo koliko ih je." "ak i kada bismo mogli..." odvrati Hobart, iskljuiv i belu buku koja je jo pre nekoliko asova progutala Daunija, "... ne elim da se ovo prouje dok ne saznamo o emu je re. Ugasi svetla." Voza ga poslu a i oni zaroni e u predjutarnju tamu. Hobartu se uini da je video neke prilike kak se kreu kroz maglu iza sivog li a pored puta. Meutim, nije imao vremena da proveri; morae da se osloni na instikt koji mu je govorio da se ena nalazi negde napred. Iznenada je na kolovozu ispred njih neko iskrsao. Opsovav i, Riardson okrete volan, ali prilika kao da je skoila uvis i preskoila kola. Vozilo se pope na trotoar po kome nastavi da se kree jo nekoliko jardi pre no to je Riardson uspeo da povrati kontrolu nad njim. "Sranje. Jeste li videli?"
Video je, i ponovo osetio onaj isti bol u stomaku kao i u tabu. Ti ljudi su posedovali oru je koje je uticalo na ljudska ula - unosilo je zabunu u ovekovo oseanje stvarnosti - a on je stvarnost voleo vi e od svojih muda. "Jeste li videli?" ponovi Riardson. "Taj je dripac jednostavno odleteo." "Nije", odluno izjavi Hobart. "Nismo videli nikoga da leti. Jesi li razumeo?" "Jesam, gospodine." "Ne veruj svojim oima. Veruj meni." "Da, gospodine." "A ako ti se opet nae ne to na putu, gazi." 2. Svetlost koja je zaslepila Kala zaslepila je i edvela. Pao je sa svog oveka-konja i stao da puzi unaokolo po prljav tini dok se svet nije ponovo normalizovao. Kada se to dogodilo prvo dvoje koje je ugledao bili su: Noris le ao je na tlu i jecao poput deteta, i Suzana - upravo je izlazila iz ermanove kue u pratnji dvojice pripadnika Vrste. Nisu odlazli praznih ruku. Nosili su ilim! Osvrnuo se unaokolo u potrazi za vraarom, ali u blizini nije bilo nikoga osim konja, koji nikome vi e nije mogao biti od pomoi. Samo mirno, ree on sebi, jo ima sako. Oistio je prljav tinu sa sebe, namestio kravatu i krenuo da presretne lopove. "Mnogo vam hvala", ree on kada im se pribli i, " to ste mi ga sauvali." Suzana ga samo odmeri, pa se obrati nosaima ilima. "Ne obraajte pa nju na njega." Rekav i to, povede ih prema putu. edvel pohita za njima, zatim epa enu za ruku. vrsto je re io da ostane uljudan to je du e bilo mogue; to je uvek zbunjivalo neprijatelja. "Je li to iskrsao neki problem?" upita on. "Ne, nije", odvrati Suzana. "Taj ilim pripada meni, gospoice Peri . Zahtevam da ostane ovde." Suzana stade da se osvre tra ei pogledom D erihoa. Razdvojili su se na samom kraju po to je dobila potrebna uputstva u Kaprinoj kui, a onda je Mesimeris odveo na stranu da joj ponudi neke savete. Bio je usred izlaganja kada je bujica stigla do praga Kaprine kue: nije ula njegove poslednje rei. "Molim vas...", ree edvel, sme ei se. "Ubeen sam da se mo emo dogovoriti. Ako elite, otkupiu ga od vas. Koliko tra ite?" On raskopa sako, uperiv i sada svoju aroliju na ono dvoje koji su nosili ilim. Mo da su imali jake mi ice, ali bili su lak plen. Odmah su se zagledali u podstavu sakoa. "Mo da vidite ne to to vam se dopada?" upita on. "To je trik", ree Suzana. "Ali pogledajte..." obrati joj se jedan od njih i, prokletstvo, instinktivno je uinila upravo to. Da je ova no nije toliko izmorila imala bi snage da istog asa skrene pogled, ali ovako nije bila dovoljno brza. Ne to je zasijalo u sedefnoj podstavi i ona vi e nije mogla da odvoji pogled od nje. "Vi odista ne to vidite..." ree joj edvel. Ne to lepo za lepu enu kao to ste vi." I videla je. Zanosi iz sakoa epali su je za ravno dve sekunde i vi e nije mogla da se odupre tom zlu. Negde u glavi jedan glas pozvao ju je po imenu, ali ona ne obrati pa nju na njega. Pozvao ju je ponovo. Skreni pogled, govorio je, ali nazirala je u podstavi ne to to je poprimalo svoj pravi oblik, i to ju je muilo. "Ne, proklet bio!" povika onaj isti glas i jedna nejasna prilika isprei se izmeu nje i edvela. Njen se san raspr i i ona polete iz umirujueg zagrljaja sakoa ugledav i pred sobom Kala kako nemilice udara neprijatelja. edvel je bio mnogo krupniji, ali je pod Kalovim besnim udarcima morao smesta da pogne glavu. "Gubi se odavde!" povika Kal. Sada je i edvel ve uspeo da se oporavi od oka, i baci se na Kala, koji
se okrenuo pre no to ga je sustigla osveta. Svestan da e za nekoliko sekundi izgubiti bitku, on se pognu i uhvati se sa Prodavcem u klin. Nekoliko sekundi su se rvali: bilo je to dragoceno vreme koje je Suzana iskoristila da provede nosae ilima kroz kr i da se s njima izgubi odatle. Pobegli su u poslednji as. Dok je bila zanesena sakoom, dan samo to nije svanuo. Uskoro e postati lake mete za Imakolatu ili bilo kog drugog ko po eli da ih zaustavi. Hobarta, na primer. Ugledala ga je kada su stigli do ivice ermanovog imanja, kako izlazi iz kola parkiranih na ulici. ak i pri ovako slaboj svetlosti - i sa popriline udaljenosti - znala je da je to on. Namirisala ga je njena mr nja. Takoe je znala, kao da je na neki nain predviala da e menstrum provaliti branu u njoj, da se proganjanje nee ovde zavr iti, ak i ako mu sada umakne. Stekla je hiljadugodi njeg neprijatelja. Nije ga dugo posmatrala. A i za to bi?; savr eno je mogla da dozove u seanje svaku brazdu i poru na njegovom licu; a ako joj seanje ikada makar malo izbledi bie dovoljno samo da se osvrne. Proklet da je, on e biti tamo. 3. Iako je Kal dr ao edvela s uporno u terijera, uskoro je prevagnula Prodaveva vea te ina. edvel ga je bacio na neke cigle i obru io se na njega. Nije mu dao da predahne. Poeo je da ga udara bez prestanka. "Prokleto kopile!" povika on. Nastavio je da ga udara kako bi spreio Kala da ustane. "Slomiu ti svaku ko icu u tom tvom usranom telu", obea mu edvel. "Ubiu te." On je to mogao i da uini, da neko ne ree: "Hej, ti..." edvel istog asa prekinu da ga udara, a Kal pogleda pored Prodavevih nogu u pravcu oveka sa naoarima za sunce koji se pribli avao. Bio je to policajac iz Ulice Koija. edvel se okrenu prema oveku. "Ko si sad pa ti?" upita on. "Inspektor Hobart", glasio je odgovor. Kal je mogao da zamisli prostodu ni izraz koji se upravo razlivao edvelovim licem. Naslutio ga je zauv i ovoga kako ka e: "Inspektor. Svakako. Svakako." "A ti?" uzvrati Hobart. "Ko si ti?" Kal nije uo ostatak razgovora. Bio je zaokupljen poku ajem da svoje izudarano telo puzei izvue kroz kr , nadajui se da je ista srea koja je njemu omoguila da ostane iv, pomogla i Suzani da umakne. "Gde je ona?" "Ko?" " ena koja je bila ovde", ree Hobart. Skinuo je naoari kako bi pri slaboj svetlosti bolje video ovog osumnjienog. Taj ovek ima opasan pogled, pomisli edvel. Ima oi besne lisice. I on eli Suzanu. Ba zanimljivo. "Zove se Suzana Peri ", ree Hobart. "Ah", izusti edvel. "Poznaje je?" "Kako da ne. Ona je lopov." "Ona je i ne to mnogo gore od toga." ta mo e biti gore od lopovluka?, pomisli edvel. Ali naglas samo primeti: "Zaista?" "Tra e je zbog optu be da je terorista." "Ovde ste da biste je uhapsili?" "Tako je." "Odlino", ree edvel. ta je vi e mogao da po eli, pomisli on, nego da sretne jednog zadrtog, principijelnog despota zaljubljenog u zakon. Ko bi mogao da po eli boljeg saveznika u ovim te kim vremenima?
"Posedujem izvesne dokaze", ree on, "koji bi vam mogli biti od koristi. Ali pokazau ih samo vama i nikom drugom." Hobart naredi Riardsonu da se udalji. "Nisam raspolo en za igru", upozori ga Hobart. "Verujte mi", ree edvel, "kunem vam se majinim grobom: ovo nije nikakva igra." On raskopa sako. Inspektorov zlovoljan pogled istog asa skrenu ka podstavi. Gladan je, pomisli edvel; veoma je gladan. Ali ega? To e biti zanimljivo saznati. ta to na prijatelj Hobart eli najvi e na svetu? "Mo da... ste videli ne to to vam je zapalo za oko?" Hobart se osmehnu; klimnu. "Stvarno? Uzmite, molim vas. Va e je." Inspektor posegnu ka sakou. "Samo napred", hrabrio ga je edvel. Nikada do tada nije video takav izraz ni na jednom ljudskom licu: takvu estinu nevinog zla. U sakou se zapali vatra, a Hobartove oi se iznenada jo vi e ra iri e. Onda je poeo da izvlai aku iz sakoa, a edvel umalo nije viknuo od iznenaenja kada je s tim ludakom podelio viziju. Na ovekovom dlanu gorela je vatra - uti i beli plamici. Skakali su stopu u visinu, udei ne to da progutaju, a njihov sjaj odra avao se u Hobartovim oima. "Oh, da", ree Hobart. "Daj mi vatru..." "Tvoja je, prijatelju." "...i sve u ih spaliti." edvel se osmehnu. "Ti i ja, zajedno", predlo i on. I tako je poeo brak sklopljen u paklu. esti deo: POVRATAK MEU SLEPE "Kada bi ovek mogao u snu Kroz Raj da proe, i dobije cvet na dar kao zalog da je njegova du a stvarno tamo bila, pa ako bi na ao taj cvet u ruci kada probudi se - Aj, a ta onda?" S. T. Kolrid , Anima Poetae 1. PRO LO JE VREME 1. Ljudi iz Ulice Koija prisustvovali su, u poslednje vreme, izvesnim prizorima koji se ne sreu svaki dan, ali uspeli su sa zadivljujuom revno u da ponovo uspostave status quo. Bilo je ne to pre osam asova ujutro kada je Kal si ao s autobusa i krenuo put kue; nigde za vreme te kratke etnje du ulice nije zapazio ni ta neobino, svuda su u toku bili oni isti uobiajeni jutarnji obredi kojima je prisustvovao od kada se rastao sa detinjstvom. Kroz otvorene prozore i vrata ule su se jutarnje vesti sa radio aparata: lan parlamenta pronaen mrtav u naruju ljubavnice; bombe baene na Srednji istok. Ubistvo i skandal, skandal i ubistvo. Da li je aj jutros bio preslab, dragi?; da li su deca oprala u i? U ao je u kuu, pitajui se ta da ka e Brendanu. Ako ne ka e istinu mogao bi da se suoi sa vi e pitanja no to bi tom la i pru io odgovora; a ipak da ka e celu istinu... da li je to uop te bilo mogue? Da li su postojale rei koje bi mogle da prizovu ne to vi e od pukog odjeka prizora koje je video, oseanja koje je iskusio? U kui je bilo tiho, i to ga zabrinu. Brendan je bio ranoranilac jo od
dana kada je radio na dokovima; ak i u poslednje vreme, vreme puno patnje, ustajao bi rano da pozdravi svoj bol. Kal pozva oca. Odgovora nije bilo. On ode do kuhinje. Ba ta je liila na bojno polje. Pozvao ga je ponovo, a onda krenuo u potragu za njim na gornji sprat. Vrata oeve spavae sobe bila su zatvorena. Pritisnuo je kvaku, ali pokazalo se da su vrata zakljuana iznutra; koliko se seao to se nikada ranije nije dogodilo. On tiho pokuca. "Tata?" ree. "Jesi li unutra?" Saekao je nekoliko sekundi, pomno oslu kujui, a onda je ponovio pitanje. Ovaj put iznutra dopre tiho jecanje. "Hvala bogu", odahnu on. "Tata? To sam ja, Kal." Jecanje se ubla i. "Tata, pusti me unutra." Do lo je do kratke pauze, zatim je zauo oeve korake kako se pribli avaju vratima spavae sobe. Klju se okrenuo u bravi; vrata se od krinu e jedva nekih est ini. Lice koje se pojavilo vi e je liilo na senu nego na oveka. Brendan se izgleda nije ni umio ni obrijao jo od prethodnog dana. "Oh, bo e... tata." Brendan je zurio u svog sina s neskrivenom sumnjom u oima. "Jesi li to zaista ti?" Ova primedba podseti Kala da i on verovatno u asno izgleda: lice mu je bilo krvavo i u modricama. "Ja sam dobro, tata", ree on, osmehnuv i se. "A ta je s tobom?" "Jesu li sva vrata zakljuana?" raspitivao se Brendan. "Vrata? Jesu." "A prozori?" "Zatvoreni su." Brendan klimnu. "Siguran si?" "Rekoh ti da jesu. U emu je stvar, tata?" "Pacovi", ree Brendan, pogledom ispitujui odmori te iza Kala. "uo sam ih cele noi. Peli su se stepenicama, stvarno. uali su na vrhu stepeni ta. uo sam ih. Bili su veliki kao make. Sedeli su i ekali me da doem." "Ali sada vi e nisu tu." "Pro li su kroz ogradu. Sa nasipa. Bilo ih je na desetine." "Hajde da siemo", predlo i Kal. "Spremiu ti doruak." "Ne. Neu da siem. Ne danas." "Onda u ti ne to spremiti i doneti, mo e?" "Kako hoe ", odvrati Brendan. Dok se spu tao stepeni tem, Kal u kako otac ponovo zakljuava vrata i namie rezu. 2. Negde sredinom jutra zau se kucanje na vratima. Bila je to gospoa Valans ija se kua nalazila preko puta kue Munijevih. "Prolazila sam", ree ona, mada je to bilo te ko poverovati po to je na nogama imala papue. "Pa, pomislih da pogledam kako je tvom ocu. ula sam da se udno pona ao pred policijom. ta ti je to s licem?" "Sve je u redu sa mnom." "Ispitivao me je jedan vrlo utiv policajac", ree ena. "Pitao me je..." ona spusti glas, "... da li je tvoj otac uravnote ena osoba." Kal joj uzvrati istom merom. " eleli su, razume se, i s tobom da porazgovaraju", ree ona. "E, pa, sad sam tu", ree Kal. "Ako sam im potreban." "Moj Rajmon mi je kazao da te je video na pruzi. Ree da si be ao." "Do vienja, gospoo Valans." "A moj Rajmnom ima odlian vid." "Rekoh, do vienja", ponovi Kal, i zalupi vrata pred njenim samozadovoljnim licem.
3. Ova poseta nije bila jedina toga dana; nekoliko njih je navratilo da vide je li sve u redu. Oigledno su po ulici kru ile svakojake glasine o Munijevima i njihovoj kui. Mo da je neki pametnjakovi ak shvatio da je ona bila u sredi tu juera nje drame. Svaki put kada bi zauo kucanje, Kal je oekivao da e na pragu ugledati edvela. Ali Prodavac je oigledno imao prea posla nego da zavr ava ono to je zapoeo meu ru evinama ermanove kue. Ili je mo da samo ekao da mu zvezde budu naklonjenije. A onda, ne to posle podneva, dok se Kal nalazio u golubarniku gde je hranio ptice, zazvonio je telefon. Dotrao je u kuu i zgrabio slu alicu. Jo i pre no to je progovorila, Kal je znao da je to Suzana. "Gde si?" Bila je bez daha, uzrujana. "Moramo napustiti grad, Kale. Gone nas." " edvel?" "Ne samo edvel. Policija." "Imate li ilim?" "Da." "Reci mi gde se nalazite. Doi u i..." "Ne mogu. Ne preko telefona." "Pobogu, ne prislu kuju ga, valjda." "Sme da se kladi ?" "Moram te videti", ree on, glasom negde izmeu molbe i zahteva. "Da..." odvrati ona bla im glasom. "Da, svakako..." "Kako?" Zavladao je podu i muk. Zatim ona ree. "Tamo gde si mi priznao." " ta?" "Setie se." On malo razmisli o tome. ta je on to njoj ikada priznao? Oh da: Volim te. Kako je samo mogao da zaboravi? "Setio si se?" upita ona. "Jesam. Kada?" "Za sat." "Biu tamo." "Nemamo mnogo vremena, Kale." Upravo se spremao da joj ka e kako je svestan toga, ali veza je ve bila prekinuta. Posle ovog razgovora oseao se ilo i poletno; gotovo da je ustrao uz stepenice kada je po ao da vidi kako je Brendanu. "Moram na as da iziem, tata." "Jesi li zakljuao sva vrata?" upita ga otac. "Jesam, sva vrata u kui su zakljuana i zabravljena. Ni ta ne mo e da prodre unutra. Da li ti je jo ne to potrebno?" Brendan je trenutak razmi ljao o ovome. "Voleo bih da popijem malo viskija", konano ree. "Imamo li ga?" "U biblioteci", odvrati starac. "Iza Dikensa." "Doneu ti." Upravo je uzimao bocu iz skrovi ta kada se ponovo oglasi ulazno zvono. Premi ljao je da li da se oglu i o zvonjavu, ali posetilac je bio uporan. "Odmah u doi", doviknu on ocu, a onda otvori vrata. ovek sa tamnim naoarima upita: "Kalhun Muni?" "Da." "Ja sam inspektor Hobart; ovo je policajac Riardson. Do li smo da vam postavimo neka pitanja." "Sada?" primeti Kal. "Spremao sam se da iziem." "Nekim neodlo nim poslom?" raspitivao se Hobart.
Kalu se uini da "Pa, "Onda vam nee smetati se "Zatvori vrata", nalo i
e biti razumnije ako odgovori negativno. nije ba neodlo an", ree on. ako vas malo zadr imo", ree Hobart i njih dvojica istog asa stvori e u kui. Hobart kolegi. "Ne to ste mi zbunjeni, Muni. Da ne krijete ne to?" "Za to bih...? Ne." "Mi raspola emo drugaijim obave tenjima." Brendan je odozgo tra io svoj viski. "Ko je to?" "Moj otac", ree Kal. "Tra i pie." Riardson uze Kalu bocu iz ruke i uputi se prema stepeni tu. "Ne idite gore", ree Kal. "Upla iete ga." "Ba ste neka nervozna porodica", primeti Riardson. "Ve du e se ne osea dobro", dodade Kal. "Moji ljudi su vam kao jaganjci", ree Hobart. "Dok po tujete zakon." Ponovo se zau Brendanov glas: "Kale? Ko je to?" "Neko ko hoe malo da popria sa mnom, tata", odvrati Kal. U grlu mu je, meutim, zastao drugaiji odgovor. Progutao ga je neizgovorenog. Pravi odgovor. Pacovi, tata. Konano su uspeli da uu.
4. Minuti su prolazili. Pitanja su se vrtela u krug, kao na vrtuljku. Kal je po njima zakljuivao da je Hobart dosta vremena proveo u razgovoru sa edvelom, tako da nije imalo smisla sve poricati. Morao je da govori istinu, ali da ka e to je mogue manje. Da, poznavao je enu po imenu Suzana Peri . Ne, ni ta ne zna o njoj, niti je sa njom razgovarao o njenim politikim nazorima. Da, video ju je u poslednja dvadeset etiri asa. Ne, nije znao gde se ona sada nalazi. Dok je odgovarao na pitanja poku avao je da ne razmi lja o tome kako ga ona sada eka na reci; eka ga, ali po to njega nema, ona odlazi. to se vi e trudio da ne misli o tome, ta misao ga je sve vi e muila. "Nervozan si, Muni?" "Samo mi je malo vruina i to je sve." " uri na neki sastanak, zar ne?" "Ne." "Gde je ona, Muni?" "Ne znam." "Nema svrhe da je titi . Ona je najgore ubre, Muni. Veruj mi. Video sam ta sve mo e. Stomak mi se prevre kad pomislim na to." On je bio ubeen u ono to je govorio. Kal uop te nije sumnjao da on veruje u sve ta je kazao. " ta si ti, Muni?" "Kako to mislite?" "Jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? Sredine nema, da zna . Nema nikakvog mo da. Prijatelj ili neprijatelj. ta si od toga dvoga?" "Ni na koji nain nisam naru io zakon." "O tome ja odluujem", ree Hobart. "Ja poznajem zakon. Poznajem ga i volim. I neu dozvoliti da neko pljuje po njemu, Muni. Ni ti, niti bilo ko drugi." On uvue vazduh. A onda izjavi: "Ti si, Muni, la ov. Ne znam koliko si ume an u ovo, ili za to, ali znam da si la ov." Pauza. A onda: "Pa, da ponemo iz poetka, sla e se?" "Rekao sam vam sve to znam." "Poeemo iz poetka. Kako si se upoznao sa teroristkinjom Suzanom Peri ?" 5. Posle dva sata i petnaest minuta provedenih na vrtuljku, Hobart se konano umorio od vo nje; izjavio je da je za sada zavr io s Kalom. Protiv njega nee podii optu nicu, bar ne za sada, ali je Kalu jasno stavio do znanja da je
osumnjien. "Danas si stekao dva neprijatelja, Muni", izjavi Hobart. "Mene i zakon. Za alie zbog toga." A onda su pacovi oti li. Kal je ostao da sedi u stra njoj sobi narednih pet minuta, poku avajui da sredi misli, a onda se popeo da vidi kako je Brendan. Starac je spavao. Ostaviv i oca njegovim snovima, Kal krenu u potragu za svojima. 6. Oti la je, razume se; odavno. Pro etao je unaokolo, pretra iv i prostor meu skladi tima, u nadi da mu je ostavila kakvu poruku, ali ni ta nije prona ao. Iscrpljen onim to mu je taj dan doneo, uputio se kui. Kada je pro ao kroz ogradu i izi ao na Put dokova primetio je da ga neko posmatra iz parkiranog automobila. Verovatno Hobartov ovek; jedan od ljubitelja zakona. Mo da je Suzana ipak bila u blizini, ali nije smela da se pojavi kako je ne bi otkrili. Pomisao da je blizu, iako sama po sebi frustrirajua, bar je malo ubla ila bol to je nije video. Kada se stanje smiri, pozvae ga i upriliiti novi sastanak. Uvee se podigao vetar i duvao je cele te noi i narednog dana, donev i sa sobom prvu jesenju hladnou. Ali ne i vesti. 2. OAJ I tako se to nastavilo i narednih nedelju i po: vesti nije bilo, pa nije. Vratio se na posao, upotrebiv i oevu bolest kao izgovor za odsustvovanje i nastavio tamo gde je stao, meu formularima. U pauzi za ruak dolazio je kui da Brendanu podgreje hranu - uspevao je da ga u to vreme izvue iz sobe, ali je ovaj ipak jedva ekao da se u nju vrati - i da nahrani ptice. Ali svim tim poslovima posveivao je tek manju pa nju. Koliko god da je prepreka podizao izmeu sebe i svog nestrpljenja, devet od deset misli bile su vezane za Suzanu i njen dragoceni teret. to su dani vi e odmicali, a ona se nije javljala, sve je e e pomi ljao na najgore: da se i nee javiti. Ili se pla ila moguih posledica ako poku a da uspostavi vezu s njim, ili to je bilo jo gore, vi e nije mogla da se javi. Pred kraj druge nedelje, odluio je da poku a da pronae ilim na njemu jedini dostupan nain. Oslobodio je golubove. Razdragano su se vinuli u vazduh i stali da kru e oko kue. Taj ga je prizor podsetio na onaj prvi dan u Ulici Tuge i to ga malo oraspolo i. "Hajdete", bodrio ih je. "Nastavite." Stalno su leteli u krug kao da se orijenti u. Srce bi mu malo br e poelo da udara svaki put kada bi mu se uinilo da se neki od njih odvojio od jata i udaljio. S patikama na nogama, bio je spreman da ih prati. Ali posle sasvim kratkog vremena umorili su se od slobode. Jedan po jedan stado e da se vraaju; ak i trideset tri. Neki su se spustili u ba tu, a ostali na oluk kue. Nekolicina se ak vratila pravo u golubarnik. Kavezi su im bili pretrpani, a noni vozovi su im, nema sumnje, naru avali san, ali za veinu je to bilo jedino prebivali te koje su ikada upoznali. I mada su ih vetrovi bez sumnje mamili, vetrovi koji su mirisali na mesta bogatija od njihovog golubarnika pored pruge, nisu uop te eleli da se ogledaju na takvim strujama. Proklinjao ih je zbog njihove nepreduzimljivosti; zatim ih je nahranio i napojio; onda se konano vratio u kuu gde mu je Brendan ponovo priao o pacovima. 3. ZABORAV 1.
Trea nedelja septembra donela je ki u. Nisu to bili avgustovski pljuskovi koji su se spu tali sa dramatinog neba, ve dosadna ki a koja je rominjala i sipila. Dani su postali tmurniji; a, kako se inilo, i Brendan. Iako se Kal svakog dana trudio da ubedi oca da sie, on to vi e nije eleo da ini. Kal je takoe dva tri puta hrabro poku ao da s njim porazgovara o onome to se dogodilo pre mesec dana, ali to starca jednostavno nije zanimalo, a ako je Kal bio uporan postajao bi razdra ljiv. Profesionalci su smatrali da Brendan pati od senilne demencije, koja je nezadr ivo napredovala, tako da Kal uskoro nee biti u stanju da se brine o njemu. Za sve bi bilo najbolje, savetovali su, ako bi ga smestio u staraki dom, gde bi se o Brendanu danonono starali. Kal je odbio taj predlog. Bio je ubeen da Brendana jo samo ta soba koju poznaje - koju je tolike godine delio s Elenom - spreava da ne do ivi potpuni slom. Uostalom, nije se sam brinuo o ocu. Dva dana po to je propao njegov poku aj sa oslobaanjem golubova, u kui se pojavila D eraldina. Usledilo je desetominutno oklevajue izvinjavanje i obja njavanje, a onda je razgovor skrenuo na Brendonovo stanje to je omoguilo D eraldininoj razboritosti da odnese prevagu. Zaboravimo na e nesuglasice, rekla je, elim da pomognem. Kal je prihvatio ponudu. Brendan se prema D eraldini odnosio kao dete prema odavno ostavljenoj sisi. Mazila ga je i ugaala mu, zauzev i Elenino mesto u kui, to je i Kalu omoguilo da se vrati u staru domau koloteinu. Naklonost koju je oseao prema D eraldini bila je bezbolna, to je predstavljalo najsigurniji znak da je ta naklonost veoma slaba. Kada je bila tu bio je srean. Ali retko mu je, ako i ikada, nedostajala. to se tie Fuge, trudio se to je najbolje mogao da mu seanja na nju ne izblede, ali to nije bilo nimalo lako. Kraljevstvo je posedovalo tako tanane i tako mnogobrojne naine da podstakne zaborav, da je jedva bio svestan njihovog delovanja. Jedino kada bi ga, usred kakvog turobnog dana, ne to podsetilo - miris ili povik - da je jednom bio i na nekom drugom mestu, da je udisao drugaiji vazduh i sretao drugaija bia, jedino tada bi shvatio kako je njegovo seanje bilo varljivo. to se vi e trudio da pohvata i zadr i ono to je zaboravljao, stvari su mu vi e izmicale. Slava Fuge sve se vi e pretvarala u puke rei, stvarnost koju vi e nije mogao da zazove. Kada je razmi ljao o vonjaku, svaki put bi sve manje i manje liio na neko neobino mesto gde je spavao (spavao i sanjao da je ovaj ivot koji sada ivi bio san), a sve vi e na obian komad tla na kome rastu jabuke. uda su lagano isticala iz njegovog seanja, a on izgleda nije mogao da ih zadr i. Razmi ljao je o tome kako je umiranje verovatno slino tome; gubljenje dragih stvari i nemo da se sprei njihovo nestajanje. Da ovo je bila neka vrsta umiranja. 2. to se Brendana tie, on se nekako dr ao. Posle nekoliko nedelja D eraldina je ve uspevala povremeno da ga nagovori da im se pridru i u prizemlju, ali malo ta ga je zanimalo osim aja i televizije, a na postavljena pitanja uglavnom je odgovarao gunanjem. Katkad bi Kal posmatrao Brendonovo lice dok bi ovaj sedeo zavaljen ispred televizora - nepromenjenog izraza bilo da su ekranom defilovali intelektualci ili komiari - i pitao se ta se to dogodilo sa ovekom koga je znao. Da li se onaj stari Brendan jo negde krio, iza tog praznog pogleda?, ili je on sve vreme bio iluzija, sinovljev san o oevoj trajnosti koji je, poput Eleninog pisma, jednostavno ispario? Mo da je tako bilo i najbolje, razmi ljao je on, jer ovako je Brendan bio za tien od svog bola, ali potom bi istog asa odagnao tu misao. Zar ljudi ne govore upravo to kada prolaze pored mrtvakog kovega? Brendan jo nije bio mrtav. to je vreme vi e prolazilo, postajalo je jasno da D eraldinino prisustvo ne utie povoljno samo na starca, ve i na Kala. Njen osmeh bio je najlep a stvar kojom su se ovi zlosreni meseci mogli podiiti. Dolazila je i odlazila,
postajui iz dana u dan sve potrebnija, dok prve nedelje decembra nije natuknula kako bi za sve bilo zgodnije kada bi i spavala u kui. Takav razvoj dogaaja se mogao oekivati. "Ne elim da se udam za tebe", rekla mu je sasvim otvoreno. Tu na slika Terezinog braka - starog tek pet meseci, a ve klimavog - potvrdila je njene najgore sumnje vezane za tu instituciju. "Nekada sam elela da se udam za tebe", rekla je. "Ali sada mi je dovoljno samo da budem s tobom, pa da budem srena." Pokazalo se da je bila prijatno dru tvo; obema nogama vrsto na zemlji, nije pokazivala nimalo sentimentalnosti: bila mu je i drugarica i ljubavnica. Brinula se o tome da rauni budu plaeni na vreme, da uvek ima aja u kutiji za aj. Od nje je i potekao predlog da Kal proda golubove. "Tvog oca oni vi e nimalo ne zanimaju", ponavljala je u raznim prilikama. "Nee ak ni primetiti kada ih vi e ne bude." To je nesumnjivo bilo tano. Ali Kal je odbio da razmi lja o prodaji. Kada doe prolee i prolep a se vreme, kod oca bi moglo ponovo da o ivi zanimanje za ptice. "I sam si svestan da nisi u pravu", odvratila mu je kada joj je izlo io svoje mi ljenje. "Za to toliko eli da ih zadr i ? Samo su ti na teret." Onda nekoliko dana ne bi potezala taj razgovor, ali samo do prve naredne pogodne prilike. Istorija se ponavljala. Kal je esto za vreme tih razgovora, koji su postepeno sve vi e prerastali u svau, uo odjeke majinih i oevih prepirki: i li su istim putem. Kao i njegov otac, tako je i Kal - inae popustljiv u svakoj drugoj stvari - kada su golubovi bili u pitanju bio nepokolebljiv. Nije hteo da proda ptice. Glavni razlog njegove tvrdoglavosti, razume se, nije bila nada u Brendanovo ozdravljenje, ve injenica da su ptice predstavljale njegovu poslednju opipljivu vezu sa dogaajima od pro log leta. Tokom nedelja koje su usledile posle Suzaninog nestanka kupovao je dnevno desetak raznih novina i pomno pregledao svaku stranu ne bi li prona ao kakvu bele ku o njoj, ilimu ili edvelu. Ali u njima nikada nije bilo nieg, pa je na kraju - ne mogav i vi e da podnosi svakodnevno razoaranje - prestao da tra i. ak ga vi e nisu posetili ni Hobart i njegovi ljudi - to je samo po sebi predstavljalo lo u vest. On, Kal, postao je neva an. Pria, ako je i dalje pisana, nastavljala se bez njega. Toliko se upla io da e zaboraviti Fugu da je rizikovao da zapi e sve ega je mogao jo da se seti to se dogodilo one noi koju je u njoj proveo; a kada je prionuo na posao, pokazalo se da toga ima pora avajue malo. Zapisao je i imena - Lemjuel Lo, Apolina Diboa, Frederik, Kamel... sve ih je zabele io u stra nji deo dnevnika, u odeljak rezervisan za telefonske brojeve, samo to ti ljudi nisu imali telefone; ni adrese. Bila su to samo neobina imena koja je sve slabije i slabije mogao da pove e sa licima. 3. Ponekad je nou sanjao, a onda bi se budio sa suzama na licu. D eraldina ga je te ila to je najbolje umela, a on joj je govorio kako se ne sea onoga to je sanjao. To je na neki nain bilo i tano: u svesno stanje nije donosio ni ta to bi se moglo iskazati reima; samo bolnu tugu. Ona bi tada le ala pored njega, milovala ga po kosi i govorila mu kako su ovo te ka vremena, ali da stvari mogu biti jo gore. Razume se, bila je u pravu. Snovi su postajali sve nejasniji i nejasniji, dok na kraju nisu potpuno prestali. 4. Poslednje nedelje januara, po to nije imao para da plati Bo ine raune prodao je sve golubove osim 33 i njegove enke. Ovaj par je zadr ao, mada mu je sve te e i te e bilo da se seti razloga zbog koga je to uinio, a pri kraju narednog meseca ve ga je potpuno zaboravio.
4. NOMAD 1. Protekla zima je nema sumnje bila te ka za Kala, ali Suzanu su tokom nje vrebale mnogo ozbiljnije nevolje od dosade i ravih snova. Te nevolje poele su narednog dana posle noi Fuge, kada su ona i braa Pevereli jedva izbegli da ih edvel ne zarobi. Od tada su njen i ivot D erihoa, s kojim se srela u ulici iza ermanovog imanja, stalno bili u opasnosti. Na to, kao i na mnoge druge stvari, upozorili su je u Kaprinoj kui. Ali od svega to je saznala, na nju je najdublji utisak ostavio Bi. Savetnici su pobledeli dok su joj priali o tome kako su Porodice gotovo bile istrebljene. Iako su neprijatelji koji su joj bili za petama - edvel i Hobart - pripadali jednom sasvim drugaijem poretku stvari, ona je i dalje verovala da su i oni i Bi izdanci istog zatrovanog tla. Svi su oni, mada svaki na svoj nain, bili neprijatelji ivota. Ali u istoj meri neumoljivi. Bilo je stra no zamorno stalno odr avati jednu stopu razdaljine izmeu sebe i Prodavca i njegovog novog saveznika. Ona i D eriho stekli su nekoliko asova prednosti jo onog prvog dana, kada su braa uspe no zavarala trag i zbunila progonitelje, ali Hobart je ve oko podneva uspeo da ih namiri e. Nije imala drugog izbora nego da ve to popodne napusti grad polovnim kolima kojima je zamenila ukradeni policijski auto. Bila je svesna da ne mo e poi vlastitim kolima jer bi to bilo kao da ispu ta dimne signale. Jedna stvar ju je iznenadila: ni prvog dana posle ponovnog tkanja a ni kasnije, nigde nije bilo ni traga od Imakolate. Zar je mogue da su vraara i njene sestre izabrale da ostanu u ilimu; ili su mo da ostale u njemu zarobljene i protiv svoje volje? Tome se ipak nije smela nadati. Meutim, menstrum - kojim je sve bolje vladala i slu ila se - nijednom joj jo nije preneo drhtaj koji bi nagovestio Imakolatino prisustvo. D eriho se tih prvih nedelja dr ao na pristojnoj udaljenosti; mo da mu je bilo neprijatno to se ona toliko bavila menstrumom. Niim joj nije mogao pomoi da br e savlada proces uenja: sila koju je posedovala za njega je predstavljala tajnu; pla ila je njegovu mu kost. Ali postepeno ga je uverila da mu ni ta sila niti ona (ako se na njih moglo gledati kao na razdvojene entitete) ne ele zlo, tako da se sad oseao malo prijatnije. ak je mogla s njim da porazgovara o tome kako je prvi put stekla pristup do menstruma, kao i o tome kako je on kasnije prodro u Kala. Bila je zahvalna to joj se pru ila prilika da s nekim govori o tim dogaajima - suvi e dugo su ve bili pohranjeni u njoj i muili je. Mogao je da joj odgovori tek na po koje pitanje, ali izgleda da je i samo prianje leilo teskobu koju je oseala. to je manje brinula, menstrum je vi e pokazivao svoju vrednost. Podario joj je mo koja se pokazala neprocenjivom tokom ovih nedelja: stekla je ve tinu da predvia utvarne oblike budunosti. Ugledala je Hobartovo lice na stepeni tu ispred sobe u kojoj su se krili i znala je da e se on uskoro nai upravo na tom mestu. Ponekad bi videla i edvela, ali uglavnom je to bio Hobart, izbezumljenog pogleda i sa njenim imenom na usnama. To je, razume se, bio znak da krenu dalje, u bilo koje doba dana ili noi. Spakuju torbe i ilim, i nestanu. Posedovala je i druge sposobnosti, i sve su vodile poreklo od menstruma. Mogla je da vidi svetla koja joj je D eriho prvi put pokazao u Ulici Lord; ve posle iznenaujue kratkog vremena ona su za nju postala kao izraz lica ili boja glasa - koje je koristila da odgonetne temperament kakvog stranca. Stekla je jo jednu vizionarsku ve tinu koja je bila negde izmeu nasluivanja i oreola. Nije videla samo pupoljak, ve i cvet u koji e se ovaj pretvoriti u prolee, a ako bi protegla tu svoju viziju i malo dalje, mogla je da vidi i voe koje e potom doi. Ovo ovladavanje mogunostima imalo je nekoliko posledica. Prvo, prestala je da jede jaja. A drugo, uhvatila je sebe kako se bori protiv privlanog fatalizma koji ju je, da mu se nije suprotstavila, mogao ostaviti u moru neminovnosti, u kome bi se kretala onim putem koji bi odgovarao budunosti.
D eriho joj je svojim bezgraninim entuzijazmom za postojanje i rad pomogao da se spasi iz te opake bujice. Iako je cvet morao neminovno i da procveta i da uvene, Ljudi i Vidovnjaci mogli su da biraju pre smrti: da li e nekim putem poi, ili e ga zanemariti. Jedan od tih izbora odnosio se na to da li da ostanu samo saputnici ili da postanu ljubavnici. Izabrali su da postanu ljubavnici, mada se to dogodilo tako prirodno da Suzana nije mogla da utvrdi sam trenutak dono enja odluke. Razume se da nikada nisu otvoreno razgovarali o tome; mada se to osealo u vazduhu jo od razgovora u polju nedaleko od Kaprine kue. Jednostavno, izgledalo je ispravno da jedno drugom pru e to zadovoljstvo. On je bio prefinjeni partner u krevetu koji je umeo da se prilagodi tananim promenama raspolo enja; u jednom trenutku je umeo buno i razuzdano da se smeje, a u narednom da bude smrtno ozbiljan. Na njeno zadovoljstvo, bio je i savr eni lopov. Iako su stalno bili u pokretu, jeli su (i putovali) kao kraljevi, i to samo zbog toga to je bio tako lakoprst. Nije bila sigurna kako mu je to polazilo za rukom - ili je koristio neki tanani zanos koji je odvraao posmatraevu pa nju, ili je jednostavno bio roeni lopov. Bez obzira na metod koji je koristio, bio je u stanju da ukrade sve to po eli, veliko ili malo, tako da gotovo nije bilo dana kada nisu isprobali neki skupi delikates, ili udovoljili njegovoj novootkrivenoj strasti prema ampanjcu. To im je olak alo put i u mnogo praktinijim stvarima, jer su mogli da promene kola kad god su to hteli, ostavljajui napu tenim vozilima trag za sobom. Nisu i li u nekom odreenom pravcu; jednostavno bi se uputili tamo kud im je instikt govorio da pou. D eriho je smatrao da je najlak e uhvatiti onoga ko se kree s nekom namerom. Nikada nisam nameravao da kradem, objasni on jednog dana Suzani dok su se vozili, sve dok nisam poeo; i tako niko nikada ne zna ta smeram, jer ni ja sam to ne znam. Dopadala joj se ova filozofija; dopadala se njenom smislu za humor. Ako se ikada vrati u London - svojoj glini i su ari - ispitae da li to va i i za estetiku kao to va i za kriminal. Mo da je prepu tanje predstavljalo jedinu pravu kontrolu. Kakve li bi samo krage pravila kada ne bi o njima razmi ljala? Taj trik, meutim, nije pomeo njihove progonitelje, ve ih je samo dr ao na odstojanju. A to se odstojanje vi e no jednom neprijatno smanjilo. 2. Ve su dva dana bili u Njukaslu, u jednom malom hotelu u Ulici Rudijard. Ki a je uporno padala ve nedelju dana, a oni su razmatrali mogunost da napuste zemlju, da odu nekud gde ima vi e sunca. Meutim, takva jedna odluka bila je skopana sa ozbiljnim problemima. D eriho, prvo, nije imao paso , a kada bi poku ali da mu ga nabave oboje bi morali da odgovore na bezbroj pitanja; zatim, Hobart je verovatno upozorio na njih luke i aerodrome. I najzad, ak i kada bi mogli da otputuju, imali bi problema sa transportom ilima. Najverovatnije bi morali da ga predaju pri ukrcavanju kao prtljag, meutim, Suzana nije htela da ga ispu ta iz vida. Iznosili su argumente za i protiv dok su jeli picu i pili ampanjac, a ki a ibala o prozor. Tada poe da joj se kuva u stomaku i ona u tome vide koban znak. Pogledala je prema vratima i u jednom munom trenutku pomislila da je menstrum zakasnio sa svojim upozorenjem, jer je videla kako se ona otvaraju, a zatim je na njima ugledala Hobarta koji je zurio pravo u nju. " ta je bilo?" upita D eriho. Njegove rei natera e je da shvati svoju gre ku. Duh koga je ugledala bio je stvarniji od svih prethodnih, to je verovatno znailo da e se dogaaj koji je on nagove tavao u najskorije vreme i zbiti. "Hobart", ree ona. "Mislim da nemamo mnogo vremena." On iskrivi lice u bolnu grimasu, ali nijednom reju nije doveo u sumnju njenu pozvanost da o ovome sudi. Ako je ona rekla da je Hobart blizu, onda je i bio. Postae prava gatara; ve tica; itae iz vazduha i uvek pronalaziti lo e
vesti. Njihovi odlasci ve su zbog ilima odavno bili pomno razraeni. Gde god da su se zaustavili, prvo su morali da ubede, bilo vlasnika, bilo upravnika, da ilim ide sa njima u sobu. Kada su odlazili, morali su sami da ga odnesu u vozilo kojim su se toga dana vozili. A sve je to, na alost, privlailo pa nju. Meutim, drugog izbora nisu imali. Niko nikada nije ni rekao da je lako nositi nebo. 3. Manje od trideset minuta kasnije, Hobart je otvorio vrata hotelskog apartmana. U sobi se jo oseao enin dah. Ali nje i njenog crnje vi e nije bilo. Ponovo! Koliko je ve puta za poslednjih nekoliko meseci stajao meu njihovim otpacima, udisao isti vazduh koji je ona udisala, i gledao udubljenje na krevetu koje je oblikovalo njeno telo? Ali uvek je stizao prekasno. Uvek bi ga preduhitrili i umakli, a on bi se obreo u jo jednoj sobi koju su posetili duhovi. Za njega nee biti spokojne noi, ne, ni mirnog dana, dok je ne uhvati, dok ne bude u njegovoj vlasti. Hvatanje te ene postalo mu je opsesija; kao i ka njavanje. I suvi e je dobro znao da e se, u ovom dekadentnom veku, kada svaka perverzija ima svog zagovornika, ve nai neko ko e je zdu no braniti kada bude uhvaena. Zato je lino krenuo u poteru za njom, on i nekoliko njegovih ljudi, kako bi mogao da joj poka e pravo lice zakona pre no to liberali ponu da moljakaju. Platie za ono to je uinila njegovim junacima. Preklinjae za milost, ali on e biti jak i gluv za njene molbe. On je, razume se, imao i saveznika u svemu ovome: edvela. Nije bilo nijednog meu njegovim pretpostavljenima u policiji kome bi vi e verovao nego tom oveku; imali su srodne du e. Iz toga je crpeo snagu. I udno, crpeo ju je i iz knjige, knjige ifri koju joj je oduzeo. Pomno ju je proitao; hartiju i povez, sve je pregledao tra ei neko skriveno znaenje. Ni ta nije prona ao. Jo su mu ostale rei i slike. I njih su prouili strunjaci. Prie su oigledno bile obine bajke. I ilustracije, kao i tekst, izgledale su nevino. Ali njega to nije zavaralo. Knjiga mora da je sadr ala ne to vi e od uobiajenog Nekada davno, u to nije ni na trenutak posumnjao. Kada se konano doepa ene, i upae on ve iz nje znaenje svega toga, a u tome ga nee zaustaviti nikakav strah. 4. Posle Njukasla, gde su ih gotovo uhvatili, postali su oprezniji. Umesto da svraaju u velike gradove, u kojima je sve vrvelo od policije, poeli su da tragaju za manjim op tinama. I to je, razume se, imalo svoje mane. Dolazak dvoje stranaca sa ilimom, izazivao je radoznalost i pitanja. Ali promena taktike je upalila. Po to ni na jednom mestu nisu ostajali du e od trideset est asova, i kako su se sasvim proizvoljno kretali iz jednog grada u drugi, iz sela u selo, trag se za njima sve vi e hladio. Dani tokom kojih nisu uli za progonitelje pretvorili su se u nedelje, a nedelje u mesece, tako da su gotovo poverovali kako su njihovi progonitelji odustali. U to vreme Suzana je esto mislila na Kala. Toliko toga se dogodilo od onog dana pored Merzija kada joj je izjavio ljubav. esto se pitala koliko je od onoga to je oseao bilo neko nesvesno znanje o tome da ga je menstrum dotakao, prodro u njega, a koliko ljubav i ono to se pod njom obino podrazumeva. Ponekad je eznula za tim da podigne slu alicu i porazgovara s njim; i odista, u nekoliko prilika poku ala je upravo to da uini. Da li ju je u tome spreila paranoja ili je podozrevala - a to joj je i instikt stavljao do znanja - da neko prislu kuje i snima pozive? etvrti ili peti put, ak joj uop te nije odgovorio Kal, ve neka ena koja je htela da zna ko to zove, a kada Suzana nije progovorila, zapretila je da e da je prijavi. Vi e nije zvala; jednostavno nije vredelo rizikovati.
D eriho je imao svoje mi ljenje o tome. "Muni je Kukavica", rekao je, kada je Kalovo ime pomenuto u razgovoru. "Trebalo bi da ga zaboravi ." "Ako si Kukavica onda ne vredi ni pi ljiva boba, je li tako?" upita ga ona. "A ta je sa mnom?" "Tebi je sada mesto uz nas", odvrati on. "Ti si Vidovnjak." "Ima toliko stvari koje ne zna o meni", nastavi ona. "Godine i godine koje sam provela kao obina devojka..." "Nikada nisi bila obina." "Oh, jesam", ree ona. "Veruj mi da jesam. I jo sam. Ovde." Ona se kucnu po elu. "Ponekad se probudim i ne mogu da poverujem da se sve to dogodilo... da se dogaa... upravo meni. Tada razmi ljam o tome kakva sam bila." "Nema svrhe osvrtati se", ree D eriho. "Nema svrhe razmi ljati o onome to je moglo biti." "Ti to vi e ne radi , zar ne? Primetila sam. ak vi e ni ne pominje Fugu." D eriho se osmehnu. "A i za to bih?" upita on. "Srean sam. S tobom sam. Mo da e sutra biti drugaije. Mo da je jue bilo drugaije, zaboravio sam. Ali danas, sada, ja sam srean. Kraljevstvo je poelo da mi se dopada." Setila se kako se onda izgubio u gu vi u Ulici Lord; koliko se samo promenio. " ta ako nikada vi e ne vidi Fugu?" Trenutak je razmi ljao o tome. "Ko zna? Bolje je ne razmi ljati o tome." Bila je to neverovatna romansa. Ona je sve vreme uila od sile unutar nje same, i stvarala novu viziju. Njega je svakim danom sve vi e privlaio svet koji ga je okru ivao, a iju je bezbednost ona svakim danom sve jasnije sagledavala. Sa tim saznanjem, toliko razliitim od jednostavnih stvari koje su joj do tada bile najva nije, postala je jo ubeenija da je ilim koji su nosili predstavljao poslednju nadu, dok je on - iji dom se nalazio u tom tkanju - postajao sve ravnodu niji prema njegovoj sudbini, ivei u trenutku i za trenutak, retko kad osetiv i bilo nadu bilo aljenje. Sve je ree govorio o tome kako treba da pronau bezbedno mesto za Fugu, a sve e e o neem munom to je video na ulici ili na televiziji. Sada je sve e e, i pored toga to je on bio s njom i govorio joj da se uvek mo e na njega osloniti, oseala da je sama. 5. A negde iza nje Hobart je takoe bio sam; ak i meu svojim ljudima, ili kada je bio sa edvelom, oseao se usamljenim; sanjao je o njoj, o mirisu koji je ostavljala za sobom da mu se izruguje, o strahotama kojima e je podvrgnuti. U tim su mu snovima ake plamtele to se ve jednom ranije dogodilo, i zami ljao je kako e, dok se ona bude borila s njim, plamenovi lizati po zidovima prostorije i puzati po tavanici, dok se odaja ne pretvori u penicu. Budio bi se sa akama na licu, sav ne u vatri ve u znoju, srean to ga zakon uva od panike, i srean to je na strani anela. 5. NA A GOSPA OD KOSTIJU 1. To su bili tmurni dani za edvela. Iz Fuge je isplivao dobra duha... opsednut novim ciljem... a onda su mu svet kojim je toliko eleo da vlada odneli ispred nosa. I ne samo to, ve je i Imakolata, kojoj se mogao obratiti za pomo, oigledno izabrala da ostane u Tkanju. Konano, ona je bila Vidovnjak, iako su je izgnali. Mo da i ne bi trebalo da mu bude udno to je, kada se na la na tlu koje je nekada svojatala, osetila potrebu da na njemu i ostane. Meutim, nije ostao potpuno sam. I dalje mu je na grbai bio Noris, kralj hamburgera, koji mu je svojevoljno slu io. A razume se, tu je bio i Hobart. Inspektor je verovatno bio lud, ali to je moglo samo edvelu da bude od
koristi. I te io je jednoj odreenoj stvari za koju je edvel znao da e mu mo da jednog dana biti od koristi. eznuo je da povede... kako je sam Hobart govorio... pravedan krsta ki rat. Meutim, malo je koristi od krsta kog rata koji nema protiv ega da se povede. Pro lo je pet dugih meseci i svakim danom koji bi pro ao, a da nisu prona li ilim, njegovo oajanje postajalo je sve vee. Za razliku od drugih koji su te noi izi li iz Fuge, on se onog to je tamo iskusio seao do najsitnijih pojedinosti. Sako... opskrbljen zanosima iz tog carstva... odr avao mu je seanje sve im. Suvi e sve im. Te ko da je koji sat pro ao a da ne bi po eleo da se ponovo tamo nae. Njegova glad nije se sastojala samo od elje da doe u posed Fuge. Tokom tih dugih nedelja ekanja zakljuio je da ga opseda jedna jo dublja te nja. Ako, i kada, to tle ponovo postane njegovo da njime gazi, uinie ne to na ta se nijedan Vidovnjak nikada nije odva io: ui e u Vrtlog. Ova ideja, kada se jednom zaela, vi e ga nije napu tala nijednog trenutka koji je proveo budan. Mo da e morati da plati penale zbog neovla enog boravka na tom tlu, ali zar to nee biti vredno rizika? Sakrivena iza te maske oblaka, Pla ta, nalazila se koncentracija magije jo nezabele ena u istoriji Vidovnjaka, te stoga, i u istoriji sveta. U Vrtlogu je zasedalo stvaranje. Kada bi uspeo tamo da ue i sam otkrije njegove tajne, zar to ne bi bila neka vrsta Bo anskosti? 2. A danas je imao uzorak spram koga je mogao da odmeri tok ovih misli: ovu malu crkvu posveenu svetoj Filomeni i svetom Kaliktusu, sakrivenu u obilju betona grada Londona. Nije do ao ovamo zarad dobrobiti svoje du e; ovamo ga je pozvao sve tenik koji je upravo dr ao podnevnu misu za aicu slu benika. Tog oveka koji mu je napisao da ima va ne vesti, nikada ranije nije sreo; i to vesti od kojih je edvel mogao imati koristi. Prodavac je po ao bez oklevanja. edvel je odgojen kao katolik; i, mada je ve dugo zanemarivao svoju veru, obrede koje je nauio kao dete nije zaboravio. Slu ao je Sanktus, i usme su mu se pomicale u ritmu izgovorenih rei, mada je pro lo dvadeset godina od kada ih je poslednji put uo. Onda je usledila Priesna Molitva... ne to kratko i ljupko, kako raunovoe ne bi zaboravile svoje proraune... pa su onda pre li na Posveivanje. ... Uzmite svi ovo i pojedite. Ovo je telo moje koga u se odrei zarad vas... Drevne rei; drevni obredi. Ali ipak su zvuali poslovno. Govori o snazi i moi uvek su privlaili publiku. Gospodari nikada nisu izi li iz mode. Izgubljen u mislima nije ak ni bio svestan da se misa zavr ila sve dok se sve tenik nije pojavio pored njega. "Jeste li vi gospodin edvel?" On podi e pogled sa svojih rukavica od svinjske ko e. Crkva je bila prazna, bili su prisutni samo njih dvojica. "ekali smo vas", ree sve tenik ne saekav i da se uveri kako razgovara sa pravim ovekom. "Dobro do li." edvel ustade. "O emu je re?" "Molim vas, poite sa mnom", glasio je odgovor. edvel nije video razloga da mu ne udovolji. Sve tenik ga povede kroz glavni brod crkve do odaje oblo ene drvetom koja je mirisala na javnu kuu; u njoj se me ao miris znoja i parfema. Na suprotnom kraju te odaje nalazila se zavesa koju on pomae u stranu i otkri jo jedna vrata. Pre no to je okrenuo klju, ree: "Morate stalno biti u mojoj blizini, gospodine edvel, i ne smete prii Svetili tu..." Svetili tu? Prvi put od kada je stigao ovamo, edvel je naslutio o emu je re. "Razumem", ree on.
Sve tenik otvori vrata. Pred njima se ukaza strmo kameno stepeni te, osvetljeno samo slabom svetlo u to je dopirala iz prostorije koju su upravo napu tali. Posle tridesetog prestao je da broji stepenike; a ve posle desetog nastavili su da silaze u gotovo potpunoj tami, i on je akama morao da prelazi preko suvog i ledenog zida kako ne bi izgubio ravnote u. Ali ubrzo je odozdo poela da dopire svetlost. Sve tenik se na trenutak osvrnuo, pokazav i mu lice nalik na bledu loptu u mraku. "Ostanite uz mene", upozori ga on. "Opasno je." Kada su si li do kraja, sve tenik ga uhvati za ruku, kao da se pla io da edvel nee poslu ati njegova uputstva. Izgleda da su stigli u sredi te lavirinta; u svim pravcima pru ale su se galerije, nepredvidljivo zavijajui i skreui. U nekima od njih gorele su svee. Ostale su bile u mraku. Tek kada ga je vodi poveo niz jedan od ovih hodnika edvel je shvatio da nisu sami. Du zidova protezale su se ni e, a u svakoj od njih nalazio se po koveg. On se strese. Svuda oko njih bili su mrtvi; to je on na jeziku oseao njihov prah. Postojala je samo jedna osoba koja bi svojevoljno boravila u ovakvom dru tvu. Upravo u trenutku kada mu je to palo na pamet sve tenik mu pusti ruku i stade brzo da se povlai niz prolaz, mrmljajui molitvu. Razlog: niz tunel im se pribli avala prilika obavijena velom, od pete do glave odevena u crno, poput o alo enog koji se izgubio meu kovezima. Nije morala da progovori ili podigne veo kako bi edvel znao da je to Imakolata. Zaustavila se malo dalje od njega, ni ta ne rekav i. Njen dah je pomerao nabore vela. Zatim je izgovorila: " edvele." Glas joj je bio nerazumljiv: kao da joj je bilo te ko da govori. "Mislio sam da si ostala u Tkanju", ree on. "Gotovo da sam bila zadr ana tamo", odvrati ona. "Zadr ana?" edvel je uo sve tenika kako se penje stepeni tem i izlazi. "Tvoj prijatelj?" upita on. " tuju me", ree mu ona. "Zovu me boginjom; Majkom noi. Kastriraju se kako bi mi se to vi e dodvorili." edvel iskrivi lice u grimasu. "Zato tebi nije dozvoljeno da prie Svetili tu. Smatrali bi to skrnavljenjem. Da im to njihova boginja nije nalo ila, ne bi te pustili ni dovde." "Za to se me a s njima?" "Pru ili su mi skloni te kada mi je ono bilo potrebno. Mesto na kome sam mogla da vidam rane." "Vida ta?" Tada se veo lagano podi e, a da ga Imakolata nije ni dotakla. Od onoga to je ugledao edvelu se prevrnu stomak. Njeno nekada izuzetno lepo lice bilo je izranavljeno do neprepoznatljivosti, predstavljalo je masu sirovog mesa i o iljaka koji su kisili. "...kako...?" uspe on jedva da izgovori. "uvarkin mu ", odvrati ona, svojim stra no ikrivljenim ustima da joj je odista bilo te ko da oblikuje rei. "On ti je to uinio?" "Do ao je sa lavovima", ree ona. "Bila sam nepa ljiva." edvel nije eleo ni ta vi e da uje. "Vrea te", primeti ona. "Oseajan si ovek." Poslednju re izgovorila je sa tananom ironijom. "Ti to mo e prikriti, zar ne?" upita on mislei na njenu ve tinu preru avanja. Ako je mogla da predstavlja druge, za to ne bi mogla da opona a sebe samu iz vremena kada je bila savr ena? "Da li bi me eleo da sam kurva?" odvrati mu ona pitanjem. "Da se prenema em zbog ta tine? Ne, edvele. Neu skrivati svoje rane. One su stvarniji deo mene nego to je to moja lepota ikada bila." Ona iskrivi lice u u asan osmeh. "Zar se ne sla e ?" Uprkos inatu, glas joj je zadrhtao. Oseao je da je postala popustljivija;
oajna ak. Pla ila se da je ponovo ne snae ludilo. "Nedostajala si mi", ree on, poku av i da je netremice gleda u lice. "Dobro smo saraivali." "Sada ima nove saveznike", odvrati ona. "ula si?" "Moje su sestre povremeno bile s tobom." Pomisao na to nije ga ba mnogo ute ila. "Veruje li Hobartu?" "Poslu ie svrsi." "Kojoj?" "Da pronae ilim." " to jo nije uinjeno." "Ne. Za sada nije." Poku ao je da zuri u nju; poku ao je da joj uputi pogled pun ljubavi. "Nedostajala si mi", ree on. "Potrebna mi je tvoja pomo." Ona siknu, ali ne odgovori. "Zar me nisi zbog toga ovamo dovela?" upita on, "da bismo poeli iz poetka?" "Ne", odvrati ona. "Suvi e sam umorna za tako ne to." Po to je stra no pri eljkivao da ponovo pro eta Fugom, ni njega nije nimalo privlailo da nastave poteru tamo gde su stali... da se ponovo seljakaju iz grada u grad pratei glasine o tkanju. "Pored toga...", ree ona, "... promenio si se." "Nisam", pobuni se on. "I dalje elim to tkanje." "Ali ne da bi ga prodao", ree ona. "Ve da bi njime vladao." "Odakle ti takva pomisao?" pobuni se on, prostodu no se osmehnuv i. Nije mogao dobro da ita ru evinu pred sobom, tako da nije znao da li je njeogovo pretvaranje uspelo ili ne. "Sklopili smo pakt, boginjo", ree on. "Smrviemo ih." "I ti to i dalje eli ?" Oklevao je, svestan da sve stavlja na kocku ako sla e. Suvi e ga je dobro poznavala... verovatno je mogla da prodre pogledom kroz njegovu lobanju ako je to elela; mogao je izgubiti mnogo vi e od njeng dru tva ako samo nazre prevaru. Ali i ona se izmenila, je li tako? Pojavila se pred njim kao pokvarena roba. Njene lepote, te neovladive moi kojom je uvek vladala njime, vi e nije bilo. Ovde je ona bila molitelj, mada se trudila da stanje stvari drugaije prika e. Rizikovao je i slagao. "I sada elim ono to sam uvek eleo", ree on. "Tvoji neprijatelji su i moji neprijatelji." "Onda emo ih skr iti", ree ona. "Jednom zauvek." Negde u lavirintu njenog lica zapali se iskra, i ljudski prah na policama pored njega stade da poigrava. 6. DROBILICA 1. Ujutro, drugog februara, Kal je prona ao Brendana mrtvog u krevetu. Doktor je kazao da je umro sat pred zoru; jednostavno se predao i preminuo u snu. Njegovo mentalno zdravlje naglo je poelo da se pogor ava negde nedelju dana pre Bo ia. Bilo je dana kada je D eraldinu zvao imenom svoje ene, a Kala dr ao za svog brata. Prognoza nije bila dobra, ali niko nije oekivao da e otii tako iznenada. Nije bilo prilike da bilo ta jedan drugom objasne, pa ak ni da se oproste. Jednog dana je bio tu, sledeeg su samo mogli da ga oplakuju. Koliko god da je Kal voleo Brendana, te ko mu je padalo da ali za njim. D eraldina je bila ta koja je plakala; ona je pokazivala odgovarajua oseanja pred susedima koji su do li da izraze saue e. Kal je jedino mogao da igra ulogu ucveljenog deteta, ali ne i da se tako osea. Oseao se neprijatno. To se oseanje samo jo pojaalo kada se pribli io as kremacije. Sve se vi e odvajao sam od sebe, s nevericom gledajui na odsustvo svojih oseanja. Kao da su odjednom postojala dva Kala. Jedan, o alo eni, taj je bio za javnost, koji se prema smrti odnosio onako kako je to doliilo, i drugi,
blistavi kritiar prvoga, koji je svaki kli e i prazan gest nazivao blefom. Ovaj drugi glas pripadao je Ludom Muniju: onome koji je biem i ao na la ljivce i hipokrite. "Ti uop te nisi stvaran", pro aputao bi pesnik. "Pogledaj se! Prava si varalica!" Ovo podvajanje imalo je udne sporedne efekte; najznaajniji su bili snovi koji su ponovo poeli da ga mue. Sanjao je kako lebdi u vazduhu bistrom poput oka ljubavi; sanjao je drvee prepuno zlatnog voa; ivotinje koje su govorile kao ljudi, i ljude koji su re ali. Sanjao je i golubove, po nekoliko puta tokom noi, vi e no jednom budio se ubeen da su mu se 33 i njegova enka obratili, na svoj ptiji nain, mada nije mogao da razabere smisao onoga to su mu savetovali. A kada bi se probudio seao se tog sna... iako je znao da je zamisao potpuno luda... uhvatio bi sebe kako ispituje ptice dok im je davao njihovu dnevnu porciju hleba, tra ei od njih pola u ali, da mu otkriju sve to znaju. One bi samo treptale i nastavljale da se goje. Pogreb je do ao i pro ao. Elenini roaci do li su od preka iz Tajnsida, a Brendanovi iz Belfasta. Za Brendanovu brau bilo je viskija i ginisa, te sendvia bez korice, a kada su a e i tanjiri ostali prazni, svi su oti li kuama. 2. "Trebalo bi da odemo nekud na odmor", predlo ila je D eraldina, nedelju dana posle pogreba. "Ne spava dobro u poslednje vreme." Sedeo je pored prozora u trpezariji i posmatrao ba tu. "Moramo izvr iti neke popravke na kui", ree on. "Poti ten sam ovde." "Uvek je mo emo prodati, odvrati ona. To je bilo najjednostavnije re enje, koga se njegov omamljeni um nije setio. "Prokleto dobra ideja", ree on. "Pronadi neku pored ije ba te ne prolazi pruga." Odmah su poeli da tragaju za drugom kuom, pre no to cene skoe zbog lep eg vremena. D eraldina je bila u svom elementu, vodila ga je od jedne do druge sipajui primedbe i ideje. Prona li su jednu skromnu kuu sa terasom u Vejvertriju koja im se oboma dopala i ponudili cenu koja je prihvaena. Ali pokazalo se da je mnogo te e bilo prodati kuu u Ulici Koija. Dvoje kupaca samo to nije potpisalo ugovor, a onda je odustalo. ak je i D eraldinino ushienje poelo da spla njava to su se sedmice otezale. Kuu u Vejvertriju izgubili su poetkom marta, tako da su bili primorani da ponovo krenu u potragu. Ali sa mnogo manje odu evljenja, pa tako nisu na li ni ta to im se dopadalo. Ptice su mu se u snovima i dalje obraale. Ali on nikako nije mogao da odgonetne njihovu mudrost. 7. PRIE O GRADU DUHOVA 1. Pet nedelja po to su Brendanovi ostaci razvejani po pa njaku Seanja, Kal je otvorio vrata jednom oveku iskrivljenog, rumenog lica, sa retkom kosom koju je e ljao od uveta do uveta kako bi prikrio elavo teme i sa opu kom jake cigare meu prstima. "Gospodin Muni?" upita on, i odmah nastavi ne saekav i da mu Kal to potvrdi: "Vi me ne poznajete. Zovem se Gluk." Premestiv i cigaru iz desne u levu aku on zgrabi Kalovu i dobro je prodrma. "Entoni Gluk", ree. ovekovo lice bilo mu je nekako poznato: ali Kal nikako nije mogao da se seti odakle. "Da li bih", nastavi Gluk, "mogao s vama da izmenim dve-tri rei?" "Glasam za laburiste", ree Kal. "Ne agitujem. Zanima me kua." "Oh", ree Kal, ivnuv i. "Uite onda", i povede Gluka u trpezariju. ovek se istog asa stvori kod prozora, i zagleda u ba tu. "Ah!" ree on. "To je znai to mesto."
"Trenutno je u vrtu pravi haos", dodade Kal izvinjavajui se. "Ni ta niste dirali?" upita Gluk. "Dirao?" "Od dotinih dogaaja u Ulici Koija." "Da li vi uop te elite da kupite kuu?" upita Kal. "Da je kupim?" ponovi Gluk. "Oh, ne, ao mi je. Nisam ak ni znao da je na prodaju." "Ali rekli ste da vas zanima..." "Tano. Ali ne zbog kupnje. Ne, zanima me ovo mesto zato to je bilo sredi te pometnje pro log avgusta. Jesam li u pravu?" Kal se tek kao kroz maglu seao dogaaja koji su se zbili toga dana. Svakako da se seao udovi nog vazdu nog vrtloga koji je priinio toliko tete u Ulici Koija. Sasvim jasno se seao i razgovora sa Hobartom: kao i injenice da ga je on spreio da se sretne sa Suzanom. Ali bilo je tu jo mnogo ega... Rejk, Lilijina smrt, kao i sve ono to je iskoilo iz materije Fuge... i i ilelo mu iz uma. Glukovo ushienje ga je, meutim, zainteresovalo. "To nije bilo ni ta prirodno", rekao je. "Ni iz daleka. Bio je to savr eni primer onoga to mi iz bran e zovemo abnormalni fenomen." "Bran e?" "Znate li kako neki ljudi ovih dana zovu Liverpul?" "Ne." "Grad duhova." "Grad duhova?" "I to s razlogom, verujte mi." "Na ta ste mislili kada ste rekli bran a?" "U su tini je veoma jednostavno. Ja dokumentujem neobja njive dogaaje; dogaaje koji nadma uju sposobnost razumevanja naunikih krugova i koje ljudi zbog toga radije ne vide. To su abnormalni fenomeni." "Ovo je oduvek bio vetrovit grad", naglasi Kal. "Verujte mi", ree Gluk, "ovde pro log leta nije duvao samo jak vetar, bilo je tu jo kojeega. Jedna je kua na drugoj strani reke jednostavno preko noi sravnjena sa zemljom. A usred dana do lo je do pojave masovnih halucinacija. Stotine ljudi videlo je svetlost na nebu... briljantnu svetlost. Sve to i jo mnogo drugih dogaaja, odigralo se u blizini ovog grada tokom dva do tri dana. Zar to vama lii na sluajnost?" "Ne. Ako ste ubeeni da se to sve..." "Dogodilo? Oh, da, sve se to stvarno dogodilo, gospodine Muni. Ja ve vi e od dvadeset godina prikupljam slian materijal, skupljam i skupljam, i uoio sam izvesna ustrojstva kod tih fenomena." "Znai, te se stvari ne de avaju samo ovde?" "Ma kakvi. Dobijam izve taje iz cele Evrope. Posle izvesnog vremena, pred vama pone da se pomalja neka vrsta slike." Dok je Gluk govorio, Kal se prisetio gde je tog oveka ve video. Na televiziji, govorio je... ako se dobro seao... o tome kako je vlada preutala posetu ambasadora tuinaca. "Ono to se dogodilo u Ulici Koija", govorio je on, "i na vi e mesta u gradu, deo je ustrojstva koje je sasvim jasno nama koji prouavamo sline stvari." " ta to znai?" "To znai da nas posmatraju, gospodine Muni. Pomno nas prate celog bogovetnog dana." "Ko to?" "Stvorenja sa nekog drugog sveta sa mnogo razvijenijom tehnologijom. Video sam samo delie njihovih artefakata, koje su za sobom ostavili nepa ljivi putnici. Ali i na osnovu njih mo e se lako zakljuiti da im ne mo emo biti ni kuni ljubimci." "Stvarno?" "Poznat mi je taj pogled, gospodine Muni", primeti Gluk sasvim mirno. "Ismevate me. Ali ja sam te dokaze video vlastitim oima. Naroito mnogo bilo
ih je protekle godine. Ili su postali nepa ljiviji, ili im vi e nije va no da li emo ih prozreti." "A ta to znai?" "Da njihovi planovi u vezi s nama ulaze u neku konanu fazu. Da su postavili sve svoje instalacije na na oj planeti i da emo pretrpeti poraz i pre no to krenemo." "Nameravaju da nas napadnu?" "Samo se vi rugajte..." "Ne rugam se. Odista se ne rugam. Ne ka em da je u to lako poverovati, ali..." Prvi put, posle mnogo meseci, setio se Ludog Munija. "... zanima me ono to imate da mi ispriate." "Pa", zausti Gluk, a izraz lica mu smek a. "To je osve avajua promena. Obino me shvataju kao razbibrigu. Ali dopustite da naglasim: stra no sam savestan u svojim istra ivanjima." "Verujem da jeste." "Nemam potrebu da pode avam istinu", izjavi on ponovo. "Dovoljno je ubedljiva ve sama po sebi." On nastavi da govori o svojim nedavnim istra ivanjima i o tome ta su mu ona otkrila. Izgleda da su se irom cele Engleske odigravali udesni i neobini dogaaji. Raspitivao se, zatim, da li je Kal uo za pljusak riba iz velikih dubina koji je pao na Halifaks?; ili za selo Vilt eru koje se diilo vlastitom polarnom svetlo u?; ili za trogodi njaka iz Blekpula koji je od roenja savr eno razumeo hijeroglife? Tvrdio je da su to sve bile istinite prie; proverene. A to su samo najnovije. Ostrvo je izgleda do lanaka bilo uronjeno u uda za koja je veina njegovih stanovnika bila slepa. "Istina nam je pred nosom", ree Gluk. "Treba je samo videti. Posetioci su ovde. U Engleskoj." Bila je to privlana pretpostavka... apokalipsa riba i mudre dece, pomou koje se Engleska mogla prevrnuti naopake; ali isto tako i besmislena ako se u obzir uzmu injenice, iako je Gluk bio jako ubedljiv. Ali ne to nije bilo u redu s njegovim tezama. Kal jo nije mogao da dokui ta... on sigurno nije bio u poziciji da se oko toga prepire... ali oseao je da je Gluk negde na putu pogre no skrenuo. Zbunjujui je bio proces koji je ova udovi na litanija otpoela u njegovoj glavi; muio se da se dokopa neke injenice koju je nekada posedovao, a koje se vi e nije seao. Izmicala mu je za dlaku. "Razume se, vlasti su stvar zata kale", govorio je Gluk, "ovde u gradu duhova." "Zata kale?" "Svakako. Nisu samo kue nestale. I ezli su i ljudi. Domamljeni su ovamo, bar tako ka u moja obave tenja. Bogati ljudi; ljudi koji imaju uticajne prijatelje, do li su ovamo, ali nikada nisu odavde oti li. Ili bar ne svojom voljom." "Neobino." "Oh, mogu vam ja ispriati prie koje e naveliko zaseniti nestanak jednog plutokrate." Gluk ponovo zapali cigaru, koja bi se ugasila svaki put kada bi uhvatio novi pravac. Raspaljivao je cigaru dok nije sav bio obavijen dimom. "Ali tako malo znamo", ree on. "Zato ne prestajem da istra ujem, ne prestajem da postavljam pitanja. Ve mnogo ranije bih zakucao na va a vrata, ali dogaale su se stra no uzbudljive stvari." "Nemam ba ne to naroito da vam ispriam", ree Kal. "Celo to razdoblje mi je nekako zamagljeno..." "Da", ree Gluk. "Verujem vam. Na to stalno nailazim. Svedoci jednostavno zaboravljaju. Verujem da je u pitanju ne to to su na i prijatelji..." on uperi vla an deo cigare put neba, "... u stanju da izazovu: mislim na tu zaboravnost. Da li je jo neko toga dana bio u kui?" "Moj otac. ini mi se." ak ni u to vi e nije bio sasvim siguran. "Da li bih mogao s njim da porazgovaram?" "Umro je. Umro je pro log meseca." "Oh. Primite moje saue e. Da li se to iznenada dogodilo?"
"Da." "Znai prodajete kuu. Prepu tate Liverpul sam sebi?" Kal slegnu ramenima. "Pa, ne mislim da stvari ba tako lo e stoje", odvrati on. Gluk je zurio u njega kroz dim. "Samo, izgleda da ovih dana ne mogu da donesem nikakvu odluku", priznade Kal. "Kao da ivim u nekom snu." Nikada nisi izgovorio ni ta istinitije, zau neki glas u glavi. "Razumem", odvrati Gluk. "Stvarno vas razumem." On otkopa sako i rastvori ga. Kalu odjednom srce br e zakuca, ali ovek samo iz unutra njeg d epa izvue podsetnicu. "Evo", ree on. "Molim vas. Uzmite je." A.V.Gluk, stajalo je na podsetnici, a ispod adrese u Birmingemu nalazila se reenica ispisana crvenim mastilom: Ono to je danas dokazano nekada je bilo tek zami ljeno. "iji je to citat?" "Vilijama Blejka", ree Gluk. "Brak izmeu neba i pakla. Hoete li zadr ati podsetnicu? Ako vam se bilo ta dogodi; bilo ta... abnormalno... voleo bih da mi se javite." "Upamtiu", odgovori Kal. On ponovo pogleda podsetnicu. "Umesto ega je ovo V?" upita on. "Umesto Vird il", poverljivo mu saop ti Gluk. "Svako treba da ima neku malu tajnu, zar ne?" 2. Kal je sauvao podsetnicu, vi e kao uspomenu na susret nego to je oekivao da e je upotrebiti. Na neki neuobiajen nain oseao se prijatno u dru tvu tog oveka, ali to je verovatno bio jedan od onih neponovljivih susreta. Njihovo drugo vienje ve verovatno ne bi posedovalo ovaj ekscentrini arm. Kada se D eraldina vratila poeo je da joj pria o poseti, ali onda se predomislio i skrenuo razgovor u sasvim drugom pravcu. Znala je da bi ga ismejala to je tom oveku uop te poklonio i minut vremena, jer Gluk je bio udak, a njegove teorije neodr ive; nije eleo da uje kako se ruga tom oveku, pa makar to ruganje bilo i dobronamerno. Mo da je ovek negde pogre no skrenuo, ali bar je putovao nekim neobinim putevima. I mada Kal vi e nije mogao da se seti za to, podozrevao je da im je to zajedniko. Sedmi deo: DEMAGOG Sve to se uzdiglo na visok polo aj stiglo je tamo zavojitim stepeni tem. Ser Frensis Bekon, Eseji 1. GLASNIK 1. Te je godne prolee kasnilo, dani u martu bili su sumorni, a noi ledene. Ponekad bi izgledalo da se zima nikada nee zavr iti; da e svet zauvek ostati sivilo nad sivilom, sve dok entropija potpuno ne prisvoji njegov mali ivot. Ove nedelje bile su te ke za Suzanu i D erihoa. Meutim, krivac nije bio Hobart: gotovo je poela da misli kako bi bilo dobro da ih ne to podseti na rizik i otrgne od u ivanja kome su se prepustili. Ali dok je ona patila od ravnodu nosti i dosade, nain na koji je D eriho reagovao na te nedelje bio je u neku ruku alarmantniji. Zadovoljstvo to ga je oseao u ivajui u nedoslednostima Kraljevstva, u emu su svojevremeno oboje rado uzimali ue a, sada se pretvorilo u oblik opsesije. Potpuno je izgubio sposobnost da miruje, to ju je u poetku privuklo k njemu. Sada je bio pun neke patvorene energije, sve vreme je ispaljivao reklame i refrene koje je
upijao - to mu nije bilo te ko jer je bio Babu - poput sunera, imitirajui brbljive televizijske detektive i voditelje kvizova. esto su se prepirali, ponekad s puno gorine; sve e e je izlazio usred takvih rasprava, kao da je smatrao da nema smisla znojiti se zbog besa, i vraao se s kakvom ukradenom stvari - obino piem - koje bi ispio u samoi ako ne bi nagovorio Suzanu da mu se pridru i. Poku ala je da zadovolji njegov nemir tako to su stalno bili u pokretu, ali to je samo jo vi e pogor alo bolest. Poela je da oajava, jer je videla kako se istorija ponavlja posle dva pokolenja, videla je sebe u Miminoj ulozi. A onda, nimalo prerano, vreme poe da se prolep ava i ona ivnu duhom. ak je poela da gaji nadu u to da je potera prekinuta; progonitelji odustali i razi li se kuama. Za otprilike mesec dana, mo da, mogli bi da krenu u potragu za rajem u kome bi ponovo zapoeli raspredanje. A onda stvari poe e da se popravljaju. 2. Nalazili su se u jednom malom gradu izvan Koventrija, sa sme nim imenom Faderles Barn; to je bio dovoljno dobar razlog kao i bilo koji drugi da tu ostanu. Dan je bio vedar, a sunce gotovo toplo, pa su odluili da rizikuju i ostave ilim u skladi tu pansiona koji su prona li, i da zajedno pro etaju. D eriho je upravo izi ao od poslastiara s d epovima punim bele okolade, njegove trenutne strasti, kada se neko oe a o Suzanu izgovoriv i: "Prva levo, pa opet levo", a zatim urno nastavi dalje ne osvrnuv i se. I D eriho je uo ta je neznanac rekao pa je istog asa krenuo za njim, sledei njegova uputstva. Ona ga pozva, ali ne uspe da ga odvrati od nauma. Na prvoj raskrsnici skrenuo je levo. Suzana pohita za njim, proklinjui njegovu nepromi ljenost koja je ve poela da pivlai pa nju prolaznika. Po to je dva puta skrenula levo na la se u naju oj od svih ulica, u koju je sunce sasvim sigurno retko zalazilo. Tamo je D eriho grlio onog stranca, kao da mu je ovaj davno izgubljeni brat. Bio je to Nimrod. 3. "Te ko vas je bilo pronai", ree on, kada su se vratili u zabaeni pansion, zaobilaznim putem, kako bi D eriho mogao da ukrade bocu ampanjca da nazdrave. "Malo je nedostajalo da vas uhvatim u Halu, a onda sam vam izgubio trag. Ali neko vas se setio u hotelu u kome ste odseli. Rekao mi je da si se napio, D eriho, je li to tano? i da su te odneli u krevet." "Nije iskljueno", odvrati D eriho. "Ali sada sam tu, i donosim vam va ne vesti." "Kakve?" upita Suzana. "Vraamo se kui. Uskoro." "Otkud zna ?" "Kapra tako ka e." "Kapra?" upita D eriho. Pominjanje tog imena bilo je dovoljno da smesta zanemari a u. "Kako je to mogue?" "Prorok tako ka e. Sve je isplanirano. Kapra s njim razgovara..." "Stani. Stani!" ree Suzana. "Kakav Prorok?" "Ka e da moramo ra iriti glas", odvrati Nimrod s bezgraninim odu evljenjem. "Da moramo pronai one koji su napustili tkanje i saop titi im da je sloboda na dohvat ruke. Obi ao sam celo Kraljevstvo radei upravo to. Sluajno sam naleteo na vas. Kakva srea, a? Niko nije znao gde ste..." "Tako je i trebalo da ostane", ree Suzana. "Nameravala sam da stupim u vezu kada ja odluim da je sazrelo vreme za to, kada ja budem smatrala da je trag zastareo." "Ve je zastareo", odvrati Nimrod. "Hladan je poput kamena. Mor da si to primetila?" Suzana je utala. "Na i neprijatelji su odustali od potere", nastavi on. "Prorok to zna. On nam prenosi ono ta Kapra ka e, a Kapra ka e da je na em skrivanju do ao kraj."
"Ko je taj Prorok?" upita Suzana. Nimrodovo od evljenje splasnu. Namr ti se i zagleda u nju. "Prorok je Prorok", ree on. Izgleda da nije bilo potrebno nikakvo dalje obja njenje. "Zar mu ne zna ak ni ime?" upita ona. " iveo je blizu Vrtloga", odvrati Nimrod. "Toliko znam. Do upredanja bio je pustinjak. Kapra ga je pozvao one noi pro log leta. Napustio je tkanje da bi poeo da iri svoje uenje. Tiranija Kukavica samo to se nije okonala..." "Poverovau u to kada doekam taj dan", ree Suzana. "Doekae ga", ree Nimrod s nepokolebljivom estinom pravog preobraenika. "Ovaj put zemlja e se dii zajedno s nama. Tako tvrde ljudi. Kukavice su prouzrokovale previ e zla. Njihovo Doba je pro lo." "Meni to zvui kao pusta elja." "Slobodno ti sumnjaj..." poe Nimrod. "I sumnjam." "...ali ja sam video Proroka. uo sam njegove rei. A to su Kaprine rei." Oi su mu sijale jevaneoskim sjajem. "Bio sam u bedi kada me je Prorok prona ao. Potpuno slomljen. Molio sam se da dobijem sve bolesti Kukavica. A onda sam uo Prorokov glas i oti ao k njemu. Pogledajte me sada." Suzana je ve i ranije imala prilike da se raspravlja sa fanaticima - njen se brat preporodio u dvadeset treoj i posvetio Hristu - tako da je iz iskustva znala da jednom zadrtom poborniku vere ne vredi protivsloviti. Jedan njen deo ak je eleo da se pridru i srenom mno tvu vernika koje je Nimrod opisao; da odbaci teret ilima i pusti Fugu da otpone nov ivot. Umorila se od straha da bilo koga pogleda u oi, od svagda njeg prola enja. Svako zadovoljstvo koje je mogla osetiti zbog toga to je otpadnik, to zna jednu divnu tajnu, odavno je i ilelo. Sada je elela da ponovo zagnjuri prste u glinu, ili da sedi i flertuje sa prijateljima. Ali mada je ovaj napev bio privlaan, nije mogla utke da ga prihvati. Zaudarao je. "Otkud zna da nam svima ne eli zlo?" upita ona. "Zlo? Kakvo je zlo u slobodi? Mora , Suzana, vratiti Tkanje. Odve u te k njemu..." Dok je govorio epao ju je za aku, kao da se spremao da to smesta uini. Ona izvue prste iz njegovog stiska. "U emu je problem?" upita on. "Neu samo tako da predam ilim zato to si ti uo Re", odgovori ona besno. "Mora ", ree on, a u glasu su mu se nazirali i neverica i bes. "Kada e taj Prorok ponovo da odr i govor?" upita D eriho. "Prekosutra", odvrati Nimrod, i dalje ne skidajui pogled sa Suzane. "Potera je zavr ena", obrati joj se on. "Mora vratiti ilim." "A ako ga ne vratim, on e doi po njega?" upita ona. "Je l' to poku ava da mi ka e ?" "Vi Kukavice..." uzdahnu Nimrod. "Uvek samo ote avate stvari. Do ao je da nam podari Kaprinu mudrost. Za to to ne eli da shvati ?" Na trenutak zastade. Kada je ponovo progovorio glas mu vi e nije bio vri tav. "Po tujem tvoju sumnjiavost", ree. "Ali mora shvatiti da se situacija izmenila." "Mislim da bi trebalo sami da ujemo i vidimo tog Proroka", ree D eriho. Zatim pogleda Suzanu. "Sla e se?" Ona klimnu. "Pristajete!" Nimrod se nasme i. "Dobro, kada ga ujete sve e vam biti jasno." eznula je da se to obeanje poka e tanim. "Prekosutra", ponovi Nimrod. "Prekosutra e se okonati progon." 2. UGLEDAV I SVETLOST 1. Kada je te noi Nimrod oti ao, a D eriho zaspao od previ e ampanjca, uradila je ne to na ta se nikada ranije nije odva ila. Prizvala je menstrum,
samo zato da bi joj pravio dru tvo. U proteklim nedeljama prikazao joj je mnoge prizore i spasao je od Hobarta i njegove pakosti, ali ona je i dalje bila sumnjiava u pogledu njegove snage. Jo nije bila naisto da li ona njime upravlja, ili vice versa. Veeras je, meutim, zakljuila da na taj nain razmi ljaju Kukavice, jer oni uvek vr e podele: razdvajaju posmatraa od posmatranog; breskvu od ukusa koji ona ostavlja na jeziku. Sline podele bile su korisne samo kao orue. U izvesnom trenutku na njih je trebalo zaboraviti. Ma ta se dogodilo, ona je bila menstrum, a menstrum je bio ona. Ona i on, nerazdvojni. Kupajui se u njegovoj svetlosti, njene misli se ponovo vrati e na Mimi koja je provela ivot u i ekivanju, dok je njene godine prekrivao sve deblji sloj pra ine, a ona se nadala udu koje je kasnilo. Razmi ljajui o tome, poela je tiho da plae. Ali ne i dovoljno tiho jer je probudila D erihoa. Zaula je njegove korake pred vratima, a zatim i kucanje na vratima kupatila. "Gospo?" pozva je on. Tako joj se uvek obraao kada je nameravao zbog neega da se izvini. "Dobro sam", ree ona. Nije se setila da zakljua vrata, pa ih on sledeeg trenutka otvori. Na sebi je imala samo dugaku majicu u kojoj je uvek spavala. Videi je tako jadnu, njegovo lice se snu di. "Za to si toliko tu na?" upita on. "Ni ta nije kako treba", bile su jedine rei koje je u tom trenutku prona la da iska e svoju zbunjenost. D eriho primeti ostatke menstruma koji su se kretali po podu izmeu njih, njihov sjaj to je isezavao kada bi se udaljili iz njene neposredne blizine. Zadr ao se na pristojnoj udaljenosti. "Otii u sa Nimrodom na mesto sastanka", ree on. "Ti ostani sa Tkanjem. Je l' u redu?" " ta ako ga zatra e?" "Onda emo morati da odluimo", odvrati on. "Ali prvo treba da vidimo tog Proroka. Mo da je prevarant." On zastade, oboriv i pogled prema delu poda koji ih je delio. "Mnogi od nas su upravo to", ree on posle jednog trenutka. "Ja, na primer." Zurila je u njega dok je neodluno stajao na vratima. U tom je trenutku shvatila da ga na odstojanju nije zadr avao umirui blesak menstruma. Izgovorila je njegovo ime, veoma tiho. "Ne, ti nisi", ree ona. "Oh, jesam", odvrati on. Ponovo nastade muna ti ina. Zatim on ree: "Izvini, gospo." "Nema se zbog ega izvinjavati." "Izneverio sam te", nastavi on. " eleo sam toliko mnogo da ti znaim, ali sve sam pokvario." Ona ustade i prie mu. Obuzeo ga je tako veliki jad da ni glavu nije mogao da podigne. Ona uze njegovu aku meu svoje i vrsto je ste e. "Ne bih pre ivela ove mesece da nije bilo tebe", ree ona. "Bio si mi najdra i prijatelj." "Prijatelj", ponovi on jedva ujno. "Nikada nisam eleo da ti budem prijatelj." Osetila je kako mu se aka trese meu njenim i to joj vrati u seanje pustolovinu iz Ulice Lord, kada ga je dr ala za ruku u gomili, delila s njim njegove vizije, njegove u ase. Od tada su delili i postelju, to je bilo prijatno, ali ni ta vi e od toga. Bila je suvi e opsednuta zverima koje su joj bile za petama da bi o bilo emu drugom razmi ljala; bila je suvi e blizu njega, a istovremeno suvi e daleko da bi primetila koliko pati. Sada je shvatila i to ju je zapla ilo. "Volim te, gospo", promrmlja on, gutajui rei jo pre no to ih je izgovorio. A onda povue svoju aku iz njenih i udalji se. Ona krenu za njim. U sobi je bilo mrano, a ono malo svetla senilo mu je napeto lice i udove koji
su podrhtavali. "Nisam znala", izusti ona i ispru i ruku da mu dodirne lice. Jo od one prve noi kada su se sreli nikada nije pomislila da on nije ljudsko bie; tu je injenicu jo vi e zamaglila njegova glad za triarijama Kraljevstva. Sada se toga setila. Pred sobom je ugledala pripadnika jedne druge vrste; drugaiju istoriju. Od te pomisli srce joj br e zakuca. On je osetio... ili primetio ... da se uzbudila i njegovo prea nje oklevanje odmah je isparilo. Napravio je pola koraka prema njoj, tako da je jezikom mogao da joj pree preko usana. Rastvorila je usta kako bi mogla da ga okusi, istovremeno ga zagrliv i. Tajna joj je uzvratila zagrljaj. Dok su ranije vodili ljubav bilo im je prijatno, ali u tome nije bilo nieg izuzetnog. Sada... po to joj je izjavio ljubav, kao da se oslobodio... preuzeo je vostvo na nov nain; svlaio ju je gotovo obredno, ljubei je bez prestanka, a izmeu poljubaca aputao joj je rei na jeziku za koji je morao znati da ga ona ne razume, ali ih je izgovarao krajnje ubedljivo tako da je, iako su joj bile nerazumljive, ipak shvatala njihovo znaenje. Priao joj je o svojoj ljubavi; bili su to erotini stihovi i obeanja; rei koje su govorile o njegovoj elji. Njegov falus, jedna re; njegovo seme, druga; njena vagina, u koju je usuo svoje pesme, desetina i vi e rei. Ona zatvori oi i oseti kako je razara njegovo recitovanje. Odgovorila mu je na svoj nain, uzdasima i glupostima koji su prona li mesto u talasanju njegove magije. Kada je zatreptala i ponovo otvorila oi otkrila je da je ova razmena zapalila i sam vazduh oko njih, njihove rei... i oseanja koja su saop tili... ispisujui renik svetlosti to je laskala njihovoj nagosti. Kao da se u sobi iznenada na lo mnogo svetiljki, napravljenih od dima i hartije. Podizale su se na toploti tela onih koji su ih stvarali, a njihova svetlost kao da je o ivljavala svaki deo sobe. Videla je na jastuku gusto izuvijane dlake koje su predstavljale njihovo vlastito pismo; zatim uveliano jednostavno tkanje ar ava; svuda je videla tananu razmenu izmeu oblika; zidovi su op tili s vazduhom koji su sadr avali; zavese su ispoljavale strast prema prozoru; stolica prema kaputu prebaenom preko nje i cipelama ispod nje. Ali uglavnom je videla njega, a on je predstavljao udo. Uhvatila je trenutno kolebanje njegove du ice kada mu je pogled pre ao sa tame njene kose na jastuk po kome je bila razasuta; ugledala je puls njegova srca u mr tenju njegovih usana i u njegovom grlu. Ko a na prsima bila mu je gotovo tajanstveno glatka, ali ispod nje su se nazirali sna ni mi ii; ruke su mu bile ilave i ni na trenutak nisu pomi ljale da je oslobode svog zagrljaja, ve su je stezale isto onako vrsto kao i njene njega. U toj posesivnosti nije bilo nikakvog maizma, ve samo hitnje na koju je ona odgovarala vi e nego spremno. Napolju je tama carevala ovom hemisferom, ali oni su svetleli. Iako sada vi e nije dolazio do daha potrebnog za rei, njihova je ne nost nastavila da napaja svetlost to ih je uljuljkivala, i nije se gasila, ve je ivela kao odjek ljubavnika... venavajui boju sa bojom, svetlost sa svetlom, dok soba nije planula. Voleli su se i spavali, a onda ponovo voleli, a rei su uvale stra u oko njih, ubla iv i njihov sjaj do umirujueg treptaja po to ih je san pohodio po drugi put. Kada se narednog jutra probudila i razmakla zavese pustiv i unutra jo jedan uznemiren dan, prethodne noi se seala kao vizije istog duha. 2. "Poeo sam da zaboravljam, gospo", rekao je toga dana. "Ti si uvek tano znala ta radi . Ali ja sam dopustio da mi to izmakne. Kraljevstvo je sna no. U stanju je da ti ukrade um." "Ne bi ti zaboravio", ree ona. On joj dodirnu lice, pre av i joj vrhom prsta do uveta. "Ti ne." Kasnije je rekao.
"Voleo bi kada bi mogla da poe sa mnom da vidi Proroka." "I ja bih volela; ali to nije mudro." "Znam." "Ostau ovde, D eriho." "Zbog toga u se vratiti to br e budem mogao." 3. HARIZMA Nimrod ga je ekao na mestu sastanka koje su ugovorili dva dana ranije. D erihou se uinilo da se njegov ar u meuvremenu jo vi e pojaao. "Bie to najvee okupljanje do sada..." ree on. "Iz dana u dan sve nas je vi e. Jo samo malo, D eriho. Na narod je spreman i eka." "Poverovau kada budem video." I video je. Kada je palo vee Nimrod ga je poveo razraenim putem do jedne ogromne ru evine, daleko od bilo kakve naseobine ljudi. Nekada je to bila livnica; ali srea joj je okrenula lea kada su se vremena promenila. Sada e njeni zidovi mo da biti svedoci rasplamsavanja jedne sasvim drugaije vatre. Jo dok su se pribli avali, primetili su da unutra gore svetla, ali inae nije bilo nikakvog zvuka ni znaka koji bi nagovestio veliko okupljanje kakvo je Nimrod obeao. Nekoliko usamljenih prilika vrebalo je u zasedi meu poru enim pomonim zgradama; inae se inilo da je mesto potpuno pusto. Kada je, meutim, pro ao kroz vrata, D eriho se suoio sa prvim okom od mnogih koje e doneti ta no: ogromna zgrada bila je ispunjena do poslednjeg mesta stotinama Vidovnjaka. Video je pripadnike svih Korena, Babu i Je-me, Lo i Aja; video je starce i ene, bebe u naruju. Neki koje je poznavao prvi put su ostali u Tkanju, oigledno su pro log leta odluili da oprobaju sreu u Kraljevstvu; ostali su bili potomci onih koji su odbacili Tkanje jo prvi put; imali su ne to u sebi to ih je izdvajalo od ostalih. Mnogi od njih stajali su po strani od svojih sunarodnika, i kao da su se pla ili da e ih se ovi odrei. Potpuno se smeo posmatrajui fizionomije sa tananim peatom njegovih sunarodnika Vidovnjaka, bri ljivo odevene i na minkane a la mode; Vidovnjaci odeveni u farmerke i ko ne jakne, arene haljine i sa visokim potpeticama. Ako je suditi po njihovom izgledu mnogima od njih dobro je i lo u Kraljevstvu; ak su mo da i napredovali. Pa ipak, sada su bili ovde. apat o oslobaanju prona ao ih je u njihovim skrovi tima meu Kukavicama, i oni su do li, donev i sa sobom svoju decu i svoje molitve. Vrsta koja je o Fugi znala samo ono to su do nje donele glasine i jeres, privuena nadom da e videti mesto koje njihova srca nikada nisu zaboravila. Uprkos poetnom cinizmu, sada je bio dirnut ovim utljivim mno tvom u i ekivanju. "Rekoh ti", pro aputa Nimrod dok je vodio D erihoa kroz gu vu. "Poku aemo da se probijemo skroz napred, va i?" Na kraju prostrane dvorane bio je podignut podijum ukra en cveem. Svetla koja je stvorio zanos Babua lebdela su u vazduhu, treperavo iz visine osvetljavajui pozornicu. "Uskoro e doi", ree Nimrod. D eriho u to nije sumnjao. Ve je primetio neko kretanje na suprotnom kraju dvorane; nekoliko prilika, odevenih u istovetnu tamnoplavu odeu, nareivalo je gomili da se povue nekoliko jardi od pozornice. Poklonici su poslu ali nareenje bez rei. "Ko su oni?" upita D eriho, pokazav i glavom prema prilikama u uniformama. "Prorokova elita", odvrati Nimrod. "Oni su uz njega i no i dan. tite ga od zala." D eriho vi e nije stigao da postavi nijedno pitanje. U golom zidu od cigala na stra njoj strani platforme poela su da se otvaraju jedna vrata, a kroz dvoranu stade da se pronosi drhtaj uzbuenja. Pastva krenu prema platformi. Bujica oseanja bila je zarazna; koliko god da se trudio da ostane
kritiki raspolo en, D eriho je osetio kako mu srce ludaki lupa od uzbuenja. Kroz otvorena vrata pojavio se jedan pripadnik elite, nosei obinu drvenu stolicu. Spustio ju je u prednjem delu platforme. Gomila je gurala D erihoa s lea; stiskali su ga sa svih strana. Sva lica osim njegovog bila su okrenuta prema pozornici. Na obrazima pojedinaca blistale su suze: bili su prenapeti usled ekanja. Drugi su mrmljali molitve. A onda, kroz vrata izio e jo dvojica iz elite koji se posle nekoliko koraka razdvoji e i otkri e jednu priliku odevenu u bledo utu halju; kada je ugleda e, prisutnima se ote e mnogobrojni uzdasi. D eriho je oekivao zanosan povik dobrodo lice, ali do iveo je samo da se mrmljanje koje je poelo ne to ranije sada pojaa; bio je to ne an, eznutljiv zvuk koji je pokretao du u. Lebdei plamenovi iznad platforme posta e sjajniji. Mrmljanje dobi na dubini i u odjeku. D eriho je morao da ula e velike napore da im se i sam ne pridru i. Svetla su dostigla stepen belog usijanja, ali Prorok je i dalje stajao u pozadini izvan tog plamena slave. Dr ao se stra njeg dela, izazivajui gomilu, koja ga je preklinjala svojim mrmljanjem da se poka e. Odolevao je; pozivali su ga, a njihove neme molitve postajale su grozniave. Tek posle tri ili etiri minuta ovakvog zadr avanja, odluio je da udovolji njihovoj molbi i stupi na svetlost. Bio je dosta krupan... iz porodice Babu, nagaao je D eriho... ali izvesna nesigurnost mu je usporavala korake. Crte lica dobroudne, ak pomalo feminizirane; kosa, bela griva, svilenkasta kao u bebe. Kada je stigao do stolice, on sede... oigledno uz izvestan napor... i osmotri okupljene. Malo pomalo mrmljanje postade veoma tiho. Meutim, on nije progovorio dok nije nastala potpuna ti ina. A kada ih je oslovio to nije uinio glasom kakav je D eriho oekivao od Proroka: vri tavim, opsednutim. Glas mu je bio tih, melodian; ton ne an, ak oklevajui. "Prijatelji moji..." poe on. "Okupili smo se ovde u Kaprino ime..." "Kapra..." uo se apat od zida do zida. "uo sam Kaprine rei. U njima stoji da je vreme veoma, veoma blizu." D eriho pomisli kako on govori gotovo protiv volje, kao da je nosilac ovog znanja, ali da se zbog toga ne osea nimalo prijatno. "Ako meu vama ima onih koji sumnjaju..." ree Prorok, "... neka se spreme da odbace svoje sumnje." Nimrod pogleda na brzinu D erihoa kao da eli da ka e: misli na tebe. "Svakim danom ima nas sve vi e..." govorio je Prorok. "Kaprina re sti e svuda, pronalazi put do zaboravljenih i zaboravnih. Ona unosi nemir u usnule i budi ih. Umirue nagoni da zaigraju." Govorio je veoma tiho, pu tajui da reitost nadoknadi glasnost. Pastva ga je slu ala poput dece. "Uskoro emo biti kod kue", ree on. "Vratiemo se meu na e voljene, hodiemo putevima kojima su hodili na i oevi i majke. Vi e neemo morati da se krijemo. To nam Kapra poruuje. Uzdii emo se, prijatelji. Uzdii i zasijati." Dvoranom se razlego e prigu eni jecaji. uo ih je i uutkao blagim osmehom. "emu suze?" upita on. "Predviam skori kraj plau. Kraj ekanju." "Tako je", zaori se kroz gomilu. "Tako je. Tako je." D eriho oseti da ga obuzima plima odobravanja. Vi e nije oseao elju da se odupre. On je pripadao ovim ljudima, zar ne? Njihova tragedija bile je i njegova tragedija; a njihova udnja njegova. "Tako je..." uhvatio je sebe kako govori, "tako je... tako je..." Nimrod koji je stajao pored njega upita: "Veruje li sada?" a onda se i sam pridru i skandiranju. Prorok podi e ake u rukavicama kako bi ih uti ao. Ovog puta je du e potrajalo dok se nisu smirili, a kada je Prorok ponovo progovorio glas mu je bio sna niji, kao da se hranio podr kom koju mu je ukazivala pastva. "Prijatelji moji. Kapra voli mir isto onoliko koliko i mi, ali nemojmo se zavaravati. Imamo puno neprijatelja. Neprijatelje meu ljudima, a takoe ih ima i meu nama samima. Ima mnogo onih koji su nas prevarili. Kovali zavere sa Kukavicama kako bi na e zemlje zadr ali u snu. Kapra je to video svojim
vlastitim oima. Izdaja i la i, prijatelji moji; posvuda." On na trenutak povi glavu kao da mu je teret ovih rei bio prete ak. " ta da uinimo?" upita on oajnim glasom. "Povedi nas!" povika neko. Na te rei Prorok podi e glavu i pokaza im svoje zabrinuto lice. "Ja vam samo mogu pokazati put", pobuni se on. Ali maloprea nji povik prihvatalo je sve vi e prisutnih u dvorani i on je iz trenutka u trenutak bivao sve glasniji. "Povedi nas!" izvikivali su. "Povedi nas!" Prorok lagano ustade. Ponovo podi e ruke da uti a pastvu, ali sada nisu nameravali da se povinuju njegovoj elji. "Molim vas..." ree on, po prvi put primoran da podigne glas. "Molim vas! Saslu ajte me!" "Slediemo te!" Vikao je Nimrod. "Slediemo te!" Da li se to D erihou priinilo, ili su svetla iznad pozornice poela jae da svetle, a Prorokova kosa postala oreol iznad njegovog doroudnog lica. Ako je trebalo suditi po njegovom izrazu lica, poziv na oru je koji je dolazio iz dvorane veoma ga je uznemirio; vox populi tra io je ne to vi e od neodreenih oseanja. "Saslu ajte me", molio ih je. "Ako elite da vas ja vodim..." "Da!" zagrme iz pet stotina grla. "Ako je to ono to elite, moram vas upozoriti da nee biti nimalo lako. Moraemo se odrei ne nosti. Moraemo biti vrsti poput kamena. Krv e tei potocima." Njegovo upozorenje ni za trunku nije smirilo gomilu. ta vi e, samo je jo uzdiglo njihovo odu evljenje do novih visina. "Moramo biti lukavi..." ree Prorok, "... kao to su bili lukavi i oni koji su kovali zavere protiv nas." Gomila samo to nije ru ila zidove, a D eriho zajedno s njima. "Fuga nas zove da se vratimo kui!" "Kui! Kui!" "A Njen glas ne smemo zanemariti. Moramo krenuti!" Vrata na stra njoj strani pozornice bila su od krinuta, verovatno stoga da bi Prorokova svita mogla da uje govor. D erihoov pogled u jednom trenutku privue neko kretanje. Tamo na vratima stajao je neko ije je lice mislio da poznaje... "Zajedno emo ui u Fugu", govorio je Prorok, a glas mu je konano postao sna an i odluan. D eriho vi e nije gledao u govornika ve pored njega poku avajui da izdvoji posmatraa na vratima iz tame koja ga je skrivala. "U Kaprino ime emo oduzeti Fugu od na ih neprijatelja." ovek koga je D eriho posmatrao napravi korak napred i na trenutak ga obasja pokretni zrak svetlosti. D eriho oseti gr u stomaku kada tom licu dodade i ime. Ono se sme ilo ali on je znao da to nije posledica dobrog raspolo enja, jer njegov vlasnik nije znao ta je to. Isto kao to nije znao ta je ljubav; ili milosre... "Viite, sunarodnici moji! Viite!" Bio je to Hobart. "Neka nas uju i u svom snu. Neka nas uju i upla e se na eg suda!" U to nije bilo sumnje. Vreme koje je D eriho proveo u inspektorovom dru tvu zauvek mu se urezalo u um. To je bio Hobart. Posle svakog sloga Prorokov glas bivao je sve sna niji. inilo se da mu je i lice na neki tanani nain postalo uznesenije. Ni traga dobrodu nosti; sada se sve pretvorilo u opravdani bes. "Ra irite re..." govorio je. "Prognani se vraaju!" D eriho je sada posmatrao celu ovu predstavu na nov nain, i dalje se naizgled odu evljavajui, dok su mu se u glavi u kojoj je bubnjalo, motala nebrojana pitanja. A glavno meu njima glasilo je: Ko je ovaj ovek koji je pokrenuo Vrstu obeavajui im Izbavljenje? Nevini pustinjak, kako ga je Nimrod opisao, koga
Hobart iskori tava za vlastite ciljeve? To bi jo bilo i najbolje. A najgore, da su on i Hobart u dosluhu; zavera koju su skovali jedan pripadnik Vrste i jedan pripadnik oveanstva imajui na umu samo jedno: doi u posed Fuge, a mo da je i uni titi. Zaglu ivali su ga glasovi koji su ga okru ivali sa svih strana, ali D eriho vi e nije plutao na ovoj bujici, on se davio u njoj. Ti ljudi bili su stona hrana; Hobartove bene. Bilo mu je muka i od same pomisli na to. "Spremite se", govorio je Prorok okupljenima. "Spremite se. Uskoro e kucnuti as." Posle tog obeanja, svetla iznad pozornice se ugasi e. Kada su se ponovo upalila, nekoliko trenutaka kasnije, Kaprinog glasa vi e nije bilo; za sobom je ostavio praznu stolicu i pastvu spremnu da sledi kuda god on izabere da je povede. irom dvorane uli su se povici koji su tra ili da im se ponovo obrati, ali vrata u stra njem delu pozornice bila su zatvorena i nisu se ponovo otvorila. Postepeno shvatajui da nee ubediti svoga vou da se jo jednom pojavi, gomila poe da se razilazi. "Zar ti nisam rekao?" upita Nimrod. Smrdeo je na znoj kao i svi drugi. "Nisam li ti rekao," "Jesi, rekao si." Nimrod epa D erihoa za ruku. "Hajdemo", ree on dok su mu oi sijale. "Idemo do Proroka. Rei emo mu gde se nalazi ilim." "Sada?" "Za to da ne? Za to da neprijateljima damo vremena da se pripreme?" D eriho jedva da je i bio svestan ovog razgovora. Imao je spreman izgovor. "Suzanu moramo ubediti da je to mudro", ree on. "Ja to mogu najbolje da uinim. Meni veruje." "Onda u poi s tobom." "Ne. Obaviu to sam." Nimrod ga zabrinuto pogleda; mo da ak i sumnjiavo. "Nedavno sam te uvao", podseti ga D eriho, "kada si bio beba." To je bio njegov kec iz rukava. "Sea se?" Nimrod nije mogao da sakrije osmeh. "Kakva vremena", ree on. "Morae opet da mi veruje kao to si mi onda verovao", ree D eriho. Nije voleo da obmanjuje, ali nije imao vremena za moralne sitnice. "Pusti me da odem do Suzane, pa emo nas dvoje doneti ilim ovamo. Onda mo emo zajedno do proroka; svo troje." "Dobro", slo i se Nimrod. "Pretpostavljam da u tome ima nekog smisla." Zajedno krenu e ka vratima. D eriho se pozdravi sa Nimrodom i jo jednom mu ponovi maloprea nja obeanja, a onda se udalji. Kada je pre ao dovoljan deo puta i na ao se okru en tamom, on u velikom luku zaobie zgradu i krenu nazad prema njoj. 4. TO SE TIE DOBRIH LJUDI
Dok je stra ario na stra njoj strani livnice poela je da pada ki a, ali posle dvadeset minuta, ekanje mu se isplatilo. Vrata su se otvorila i pojavila su se dvojica iz Prorokove elite. Po to su jedva ekali da se sklone sa ki e i nau u kolima... nekoliko ih je stajalo parkirano iza zgrade... ostavili su za sobom od krinuta vrata. D eriho je ostao skriven u iblju s koga se po njemu cedila voda sve dok se nisu odvezli, a onda je pohitao prema vratima i tiho u ao. Na ao se u jednom prljavom hodniku neomalterisanih zidova iz koga se ravalo nekoliko malih prolaza. Na kraju hodnika, gde je on stajao, gorela je lampa; sve ostalo bilo je u mraku. Kada se udaljio od ulaznih vrata... i zvuka ki e... zauo je glasove. Krenuo je u njihovom pravcu, a prolaz kojim se kretao postajao je sa svakim korakom sve mraniji, jer se udaljavao od sijalice. Rei su as dopirale do
njega, as zamirale. "...njihov miris..." govorio je neko. Zauo se smeh. Iskoristiv i ga kao zaklon, D eriho br e krenu u pravcu tog zvuka. Svetlost jo jedne svetiljke, mada prigu ena, dopre do njegovih napregnutih oiju. "Prave budalu od tebe", ree neki drugi glas. Odgovorio je Hobart. "Veruj mi, blizu smo", ree on. " epau je." "Ma pusti enu..." zau se odgovor. Taj drugi glas je mo da pripadao Proroku mada je promenio boju. "... ja elim ilim. Sve vojske sveta ne vrede ni pi ljiva boba ako nemamo ta da osvojimo." Sada vi e nije vodio rauna o tome kako se izra ava: sada se nimalo nije libio da povede vojsku; nestalo je sve one la ne skromnosti. D eriho prie bli e vratima kroz koja su dopirali glasovi. "Skidajte ovo ubre sa mene", naredi Prorok. "Ugu iu se." Tek to je to rekao, razgovor s druge strane vrata potpuno zamre. D eriho zadr a dah, pla ei se da ne propusti nastavak, izgovoren mo da apatom. Ali ni ta nije mogao da uje. A onda se ponovo javi Prorok. "Meu nama ne bi trebalo da bude tajni...", ree on, oigledno uzgred. "Svojim oima treba verovati, zar to nije njihov moto?" U tom trenutku neko irom otvori vrata. D eriho nije imao vremena da se povue, ve je posrnuo napred i na ao se u sobi. Hobart ga je istog asa epao, i stao da mu zavre ruku iza lea, umalo ne slomiv i kost, istovremeno vrsto pritiskajui D erihoovu glavu tako da je ovaj nije mogao pokrenuti. "Bila si u pravu", ree Prorok. Stajao je potpuno nag na sredini sobe, razmaknutih nogu, ra irenih ruku, dok se sa njega cedio znoj. Jedna gola sijalica bacala je neumoljivu svetlost na njegovo bledunjavo telo koje se pu ilo. "U stanju sam da ih namiri em", ree glas koji D eriho odmah prepoznade, i vraara Imakolata stupi u njegovo vidno polje. Uprkos nezavidnom polo aju u kome se na ao osetio je izvesno zadovoljstvo ugledav i njeno unaka eno lice. Neko je naneo bol ovom stvorenju. To je bio dobar povod za radovanje. "Kako dugo si prislu kivao?" Prorok upita D erihoa. "Jesi li uo i ta zanimljivo? Ka i nam." D eriho ponovo pogleda u tog oveka. Trojica iz elite bavila su se njegovim telom; trljali su ga pe kirom. Nisu uklanjali samo znoj; ve su skidali i komade mesa... sa vrata, ramena, ruku i aka. To je znai bilo smrdljivo ubre na koje ga je D eriho uo kako se ali; svlaio je Prorokovu ko u. Vazduh je smrdeo od zadaha otrovnih zanosa: pokvarene vraarine magije. "Odgovori oveku", ree Hobart, jo jae zavrnuv i D erihou ruku tako da samo to nije pukla. "Ni ta nisam uo", zadahta D eriho. ovek koji se pu io istrgnu pe kir iz ruku jednog od pomonika. "Isuse", ree on, trljajui lice. "Ovo je prava po ast." Komadi mesa otpadali su ispod pe kira i padali na pod, i tei. On odbaci i uprljani pe kir, zatim ponovo pogleda D erihoa. Ostaci iluzije jo su se mestimino dr ali njegovog lika, ali glumac se sada lako mogao prepoznati: edvel Prodavac, kao od majke roen. On strgnu i sedu periku sa glave, pa i nju baci na pod, a onda puknu prstima. Izmeu prstiju mu se istog asa nae ve upaljena cigareta. On uvue jedan dubok dim, otrav i jabuicom dlana lopticu ektoplazme ispod oka. "Jesi li bio na skupu?" upita on. "Svakako da je bio", ree Imakolata, ali je edvel uutka jednim o trim pogledom. Sasvim nesvesno stade da povlai ko icu na penisu. "Jesam li bio dobar?" upita on. "Ma, ta pitam, svakako da sam bio dobar." Zurio je u svoju sramotu preko sjajnog trbuha. "Ko si, do avola, ti?" upita on. D eriho je utao. "Ne to sam te pitao", ree edvel. On gurnu cigaretu u usta i ra iri ruke, kako bi njegovi garderoberi mogli da zavr e posao. Nastavi e da pe kirima uklanjaju preostalu ektoplazmu sa njegovog lica i tela, a zatim ga napuderisa e
od glave do pete. "Ja ga poznajem", javi se Hobart. "Zaista?" "On je partner one ene. On je sa Suzanom." "Stvarno?" upita edvel. "Do ao si da se nagodimo oko prodaje, a? Da vidi koliko emo ti za nju platiti?" "Nisam je video..." ree D eriho. "Oh, jesi, i te kako jesi", ree edvel. "I kazae nam gde je mo emo nai." D eriho sklopi oi. Oh, bogovi, neka se ovo zavr i, pomisli on; samo da ne patim. Nisam jak. Nisam jak. "Nee dugo izdr ati", promrmlja edvel. "Reci mu", naredi Hobart. D eriho vrisnu kada kosti poe e da mu krckaju. "Prestani s tim!" ree edvel. Stisak malo popusti. "Neu da gledam te tvoje brutalnosti", izjavi Prodavac. Zatim povisi glas. "Razume ?" upita on. "A? Razume li?" "Da, gospodine." edvel ne to proguna, a zatim se okrenu prema Imakolati; isto onako naglo kao to je pobesneo tako se i smirio. "Mislim da bi tvoje sestre u ivale u njemu", ree on. "Pozovi ih, molim te?" Vraara to i uini; pozivi koje je oblikovala svojim iskrivljenim usnama podseali su na dah u ledenom jutru. edvel ponovo svrati pa nju na D erihoa, obrativ i mu se dok se oblaio. "Iskusie i ne to vi e od bola", napomenu on kao uzgred, "ako mi ne ka e gde mogu da naem ilim." On navue pantalone i zakopa lic, bacajui povremene poglede u D erihoovom pravcu. " ta eka ?" obrati se on zatvoreniku. "Da se nagodimo?" Zatim poe da vezuje kravatu dok su se njegovi pomonici bavili pertlama. "Dugo e ekati, prijatelju. Ovih dana se ne trampim. Ne astim. Uskoro vi e neu biti Prodavac." On uze sako od pomonika i navue ga. Podstava zasvetluca. Suzana je upoznala D erihoa s njegovim moima; ali izgleda da edvel nije nameravao da mu izvue priznanje na taj nain. "Ka i mi gde mogu da naem ilim", ree on, "ili e te sestre i njihova deca rastaviti na sastavne delove. Mislim da nije te ko izabrati." D eriho ni ta ne ree. Iz hodnika dopre ledeni vetar. "Ah, dame", ree edvel; i Smrt ulete kroz vrata. 5. ASOVI PROLAZE 1. A njega jo nema. Bilo je tri i trideset ujutro. Jo od kasnih sata stajala je kraj prozora; gledala je pijance kako galame, i dve kurve bez nade na uspeh kako oajniki poku avaju da pogode posao, dok nije nai ao policijski auto i onda su ih ili uhapsili ili unajmili. Sada je ulica bila pusta, i sve to je mogla da posmatra bili su semafori na raskrsnicama... zeleno, crveno, uto, zeleno... nigde nijednog automobila. A njega jo nema. Iscrpila je svu silu obja njenja. Da skup jo traje, pa ne mo e da se izvue kako ne bi pobudio sumnju; da je u publici na ao prijatelje i s njima pria o starim vremenima. Te ovo, te ono. Ali nije mogla da poveruje ni u jedan od tih izgovora. Ne to nije bilo u redu. I ona i menstrum su toga bili svesni. Nisu napravili nikakav plan za sluaj nu de, to je bilo glupo. Kako su mogli ispasti takve budale?; neprestano se pitala. I tako je sada koraala po uskoj sobi ne znajui ta bi bilo najbolje da preduzme; nije elela da ode da se on ne bi vratio nekoliko minuta po to ona napusti hotel i ne nae je, a
pla ila se i da ostane, jer moglo se dogoditi da su ga uhvatili i da ga upravo sada mue kako bi im otkrio gde je mogu nai. Morala je verovati da e se sve dobro svr iti. Te ila se da e se on uskoro vratiti i nastavljala strpljivo da ga eka. Ali iskustvo ju je nauilo da drugaije gleda na stvari. ivot nije bio takav. U etiri i petnaest poela je da se pakuje. Od same injenice to je priznala sebi kako ne to nije u redu, da su ona i Tkanje u opasnosti, skoio joj je adrenalin. U etiri i trideset ponela je ilim niz stepenice. Bio je dugaak i kabast, ali poslednjih meseci izgubila je sve suvi ne kilograme i otkrila mi ie za koje nije ni znala da ih ima. Menstrum je ponovo bio uz nju, telo od volje i svetlosti koje je bilo u stanju da za nekoliko minuta uini ono za ta bi mu u normalnim okolnostima bili potrebni sati. Pa ipak, dok je ubacivala torbe (spakovala je i njegove stvari) u prtlja nik kola, na nebu je ve rudela zora. Sada se vi e nee vratiti, govorila je sebi. Ne to ga je zadr alo, a ako ne po uri zadr ae i nju. Odvezla se borei se sa suzama, ostaviv i za sobom jo jedan neplaeni raun. 2. Mo da bi Suzana osetila izvesno malo zadovoljstvo da je mogla da vidi izraz Hobartovog lica kada je, manje od dvadeset minuta po to je oti la, stigao u hotel ije mu je ime dao zatvorenik. Mnogo je krvi i rei prosuo dok su se zveri bavile njime. Ali te su rei bile nepovezane; obino trabunjanje iz koga je Hobart poku ao da izvue neki smisao. Izmeu jecaja i blebetanja bilo je, razume se, rei o Fugi; i Suzani. Oh moja gospo, stalno je ponavljao, oh moja gospo; a onda bi ponovo poeo da jeca. Hobart ga je pu tao da plae, i krvari, zatim ponovo da plae, dok se ovek nije opasno pribli io smrti. A onda mu je postavio jednostavno pitanje: Gde je tvoja dama? I budala je odgovorila, jer vi e uop te nije znao ko mu je postavio pitanje, pa ak ni da li je na njega odgovorio. I tako je Hobart sada stajao na mestu koje je ovek naveo. Ali gde je bila dama iz njegovih snova? Gde je bila Suzana? Ponovo je nestala: umakla, ostaviv i za sobom jo toplu kvaku i prag koji i dalje tu i za njenom senkom. Ovaj put je bio veoma blizu. Umalo je nije epao. Koliko e jo vremena protei pre no to u mre u uhvati njenu tajnu, jednom i zauvek, pre no to njenu srebrnu svetlost bude dr ao meu prstima? Nekoliko asova. Najvi e nekoliko dana. "Malo je nedostajalo da je se doepao", ree on sam sebi. Zatim privinu knjigu bajki vrsto na grudi, kako nijedna re iz nje ne bi umakla, i napusti sobu svoje dame da bi nastavio poteru. 6. ZDRAVO, STRANE 1. Nije joj se dopadalo to mora da napusti grad, jer je negde u njemu ostavljala i D erihoa, ali ta god da je oseala prema njemu - a to je ve samo po sebi bilo zapetljano - znala je da ne sme oklevati. Morala je poi, i to smesta. Sama? Koliko e dugo, koliko dugo mo e da pre ivi sama? Kola, ilim i ena koja ponekad nije ak ni bila sigurna da je ljudsko bie... irom cele zemlje imala je prijatelja i roaka, ali meu njima nijednu osobu koju je toliko dobro poznavala da bi u nju mogla imati bezgranino poverenje. Pored toga, nema sumnje da bi joj postavljali pitanja, a ona se sigurno ne bi usudila ak ni da poku a objasniti bilo koji deo ove prie. Razmi ljala je o tome da se vrati u London; u stan u Betersiju gde ju je ekao njen stari ivot - Finegan i njegove svakodnevne ljubavne poruke, krazi, vlaga u kupatilu. Ali i tamo e joj postavljati pitanja. Bilo joj je potrebno dru tvo osobe koja e je jednostavno prihvatiti, ne postavljajui nikakva pitanja. To je morao biti Kal.
im ga se setila, raspolo enje joj se popravilo. Pred sobom je ponovo videla njegov neobuzdan osmeh, blag pogled i ula jo bla e rei. Verovatno je bilo mnogo opasnije poitra it njega, nego vratiti se u London, ali bila je umorna od odmeravanja rizika. Postupie nagonski; a nagoni su govorili: 2. "Kale?" Na drugom kraju nastala je podu a ti ina, tako da je ak pomislila da se veza prekinula. "Kale, jesi li tu?" On tek tada progovori: "Suzana?" "Da. Ja sam." Osetila je da samo to nije zaplakao izgovarajui njeno ime. "Moram te videti, Kale." "Gde si?" "U samom sredi tu grada. Blizu nekog spomenika kraljici Viktoriji." "Na kraju Ulice Kasl." "Ako ti tako ka e . Mo emo li se nai? Hitno je." "Da, svakako. Nisam daleko odatle. Izvui u se s posla. Vidimo se na stepenicama za deset minuta." Stigao je za sedam, odeven u tamnosivo poslovno odelo, sa podignutom kragnom jer je sipila ki a, nalik na stotinu drugih mladia - raunovoa i mlaih poslovoa - koje je videla kako prolaze dok ga je ekala ispod Viktorijinog kraljevskog pogleda. Nije ju zagrlio, ak je nije ni dodirnuo. Jednostavno se zaustavio na dva jarda od mesta na kome je stajala, zagledao se u nju s nekom me avinom zadovoljstva i zbunjenosti i rekao: "Zdravo." "Zdravo." Ki a je sve jae i jae padala. "Da popriamo u kolima?" upita ona. "Ne volim da ostavljam ilim bez nadzora." Kada je pomenula ilim, pogled mu postade samo jo zbunjeniji, ali ni ta ne ree. Po glavi mu se jo motala nejasna slika o tome kako pretura po prljavom skladi tu tra ei neki ilim, ali cela ta stvar mu je stalno izmicala. Kola su bila parkirana u Ulici Voter, na dohvat spomenika. Ki a je dobovala po krovu dok su sedeli jedno pored drugog. Njen skupoceni teret, koji je tako nevoljno napu tala, bio je sme ten u prtlja niku, presavijen napola i ovla prekriven ar avom. Koliko god da se trudio nije mogao da se seti zbog ega joj je ilim bio toliko va an; ili za to je ova ena - s kojom je, koliko se seao, proveo svega nekoliko asova - bila njemu toliko va na. Zbog ega je im je uo njen glas preko telefona pohitao da se nae s njom? Za to je osetio greve u stomaku kada ju je ugledao? Bilo je apsurdno i frustrirajue toliko oseati, a znati tako malo. Uveravao je sebe kako e se stvari razjasniti kada ponu o njima da razgovaraju. Ali pogre io je. to su vi e razgovarali, on je postajao zbunjeniji. "Potrebna mi je tvoja pomo", ree ona. "Ne mogu sada sve da ti objasnim nemamo vremena - ali oigledno se pojavio neki Prorok koji obeava povratak u Fugu. D eriho je oti ao na skup i nije se vratio..." "Stani malo", ree Kal podigav i ake da bi zaustavio ovu bujicu obave tenja. "Polako. Ne mogu da te sledim. D eriho?" "Sea se D erihoa?" upita ga ona. Ime je bilo neobino, nije se lako zaboravljalo. Ali on nije mogao da mu doda lice. "Zar bi trebalo da ga poznajem?" odvrati on pitanjem. "Pobogu, Kale..." "Da budem iskren... mnoge stvari su mi... zamagljene."
"Ali mene se dobro sea ." "Da, razume se. Razume se." "I Nimroda. Apoline. Noi provedene u Fugi." Jo pre no to je promrmljao "Ne." bilo joj je jasno da se on niega ne sea. Mo da je u pitanju bio neki prirodni proces; sredstva kojima se um slu io kada bi se na ao pred iskustvima koja su protuslovila uvre enim predrasudama vezanim za prirodu stvarnosti. Ljudi su jednostavno zaboravljali. "Sanjam udne snove", ree Kal, zbunjenog izraza lica. "Kakve snove?" On odmahnu glavom. Znao je da u svom reniku ne poseduje odgovarajue rei kojima bi ih mogao opisati. "Te ko mi je da priam o tome", ree on. "Kao da sam dete, zna ? Ali nisam. Koraam po nekom mestu na kome nikada nisam bio. Meutim, ne oseam da sam se izgubio. Oh, sranje..." On odustade, besan zbog zamuckivanja. "Ne umem to da ti opi em." "Bili smo tamo", ree mu ona mirno. "Ti i ja. Bili smo tamo. Ono o emu sanja , Kale, postoji." Dugo je zurio u nju. I dalje je bio zbunjen, ali zbunjenost je sada smek ao jedva primetan osmeh. "Postoji?" upita on. "Oh, da. Stvarno." "Priaj mi", zamoli on ne no. "Molim te, priaj mi o tome." "Ni sama ne znam odakle da ponem." "Poku aj", ree on. "Molim te." U oima mu se nazirala takva udnja, takva potreba da sazna. "ilim...", ree ona. On baci pogled na njega. "Je li tvoj?" upita on. Morala je da se nasmeje. "Nije", odvrati ona. "Mesto o kome sanja ... ovde je. U tom ilimu." Primetila je kako se u njemu neverica bori protiv poverenja u nju. "Ovde?" upita on. Ponekad je i njoj samoj bilo te ko da to shvati, a bila je u prednosti u odnosu na Kala, pa ak i u odnosu na jadnog D erihoa: imala je menstrum koji je predstavljao kriterijum za uda. Nije ga krivila to je bio sumnjiav. "Mora mi verovati", ree ona. "Koliko god to neverovatno zvualo." "Sve ja to znam", ree on odlunim glasom. "Negde duboko u sebi, ja to sve znam." "Svakako da zna . I svega e se setiti. Pomoi u ti da se seti . Ali sada meni treba tvoja pomo." "Samo reci. ta ti treba?" "Progone me." "Za to? Ko?" "Priau ti o njima kada bude prilike za to. Su tina je u tome da oni ele da uni te zemlju o kojoj sanja , Kale. Svet skriven u tom tamo ilimu. Fugu." " eli li ponovo da se sakrije kod mene?" Ona odmahnu glavom. "Rizikovala sam da te pozovem na kuu kako bih dobila tvoj broj telefona na poslu. Mo da me tamo ve ekaju." "D eraldina im ni ta nee rei." "Ne smem toliko da rizikujem." "Mo emo otii kod Dika, u Kirkbaj. Tamo nas niko nee pronai." "Ima u njega poverenja?" "Svakako." Ona upali motor. "Ja u voziti", ree. "Ti govori kuda." 3. Skrenuli su u Ulicu D ejms, a ki a je sada ve lila kao iz kabla. Nisu daleko stigli. Nekoliko jardi dalje saobraaj je bio zaustavljen. Kal spusti prozor i proturi napolje glavu kako bi video u emu je stvar. Te ko je bilo doneti ma kakav zakljuak kroz zavesu od ki e, ali uinilo mu se
da je do lo do sudara koji je zaustavio saobraaj. Nekolicina nestrpljivih vozaa u redu poku ala je da se izvue i krene zaobilaznicom oko grada, ali time su samo stvorili jo veu gu vu. Zaule su se prve sirene; jedan ili dvojica vozaa izi li su iz kola, podigav i kapute iznad glave kako bi se za titili od ki e, i po li da vide ta se dogaa. Kal se tiho nasmeja. " ta je sme no?" upita ga ona. "Pre samo jedan sat sedeo sam u Odeljenju za zahteve i nisam se video od hartije..." "A sada si u dru tvu jednog begunca." " to mi se vi e dopada", osmehnu se on. "Za to, do avola, ne kreu?" "Idem da pogledam", ree on, i pre no to je mogla da ga sprei ve je izi ao iz kola i stao da se probija kroz lavirint vozila, navukav i sako preko glave u uzaludnom poku aju da se za titi od ki e. Gledala ga je kako se udaljava, dobujui prstima po volanu. Nimalo joj se nije dopadala ova situacija. Bila je suvi e upadljiva: a upadljivost za sobom povlai ranjivost. Kada je Kal stigao na suprotnu stranu ulice, pa nju joj privue rotirajue plavo svetlo u bonom ogledalu. Okrenula se i ugledala nekoliko policijskih motocikala kako se kejom pribli avaju mestu nesree. Srce joj poskoi. Pogledala je u pravcu Kala, nadajui se da je ve krenuo nazad, ali on je jo osmatrao nastalu saobaajnu gu vu. Skloni se sa ki e, proklet da si, govorila je u sebi; potreban si mi ovde. Ulicom se pe ke pribli avalo jo nekoliko policajaca koji su razgovarali sa ljudima iz kola. Bez sumnje su im davali savete kuda da skrenu; uobiajen postupak. Trebalo je samo da nastavi da se sme ka. Kola ispred njihovih krenu e. Policajci na motociklima usmeravali su saobraaj oko mesta nesree, prethodno zaustaviv i dotok vozila iz suprotnog smera. Ona pogleda ka mestu gde je stajao Kal i vide da on zuri niz ulicu. Da izie iz kola; pozove ga da se vrati? Dok je odmeravala mogunosti, pored nje se stvori jedan policajac i pokucao na prozor. Ona spusti staklo. "ekajte na znak", ree joj on. "A onda polako krenite." Zagledao se u nju dok mu se ki a slivala niz lem i nos. Ona mu se osmehnu. "Dobro. Biu pa ljiva." Iako je obavio du nost, nije se ni za korak udaljio od prozora, ve je nastavio da zuri u nju. "Poznato mi je va e lice", ree on. "Stvarno?" neve to upita ona poku av i da razgovor skrene na neobavezno flertovanje, ali joj to ne poe za rukom. "Kako se zovete?" Pre no to joj se pru ila prilika da sla e, jedan od policajaca koji se nalazio ne to dalje, pozva njenog ispitivaa. On se ispravi, omoguiv i joj da ponovo baci pogled u Kalovom pravcu. Stajao je na ivici trotoara, zurei preko ulice u kola. Ona ovla zatrese glavom, nadajui se da je shvatio znak koji mu je uputila kroz staklo zamagljeno od ki e. Policajac je to primetio. "Ne to nije u redu?" upita on. "Ne", odvrati ona. "Sve je u najboljem redu." Kolima se sada pribli avao jo jedan policajac dovikujui ne to u elji da nadjaa ki u i zvuke motora. to du e budem ovde ostala, bie gore po mene, pomisli ona; onda okrenu kola. Policajac koji je stajao pored prozora povika joj da stane, ali kocka je bila baena. Kola su poletela poput munje, ali ipak je uspela da ugrabi priliku i na tren pogleda u Kalovom pravcu. Na svoje zaprepa enje videla ga je kako poku ava da se probije izmeu kola. Pozvala ga je po imenu, ali on je nije uo. Pozvala ga je jo jednom. Prekasno, policajac ispred nje podigao je pogled i potrao prema kolima. Stigao je do njih pre no to se Kal na ao na pola ulice. Nije imala drugog izbora, morala je da be i dok je jo mogla. Dala je gas, a policajac ispred nje bacio se u stranu u poslednji as.
Nije imala vremena da se osvrne i vidi gde je Kal; punom brzinom proletela je pored mesta sudara, nadajui se da je iskoristio pometnju i podbrusio pete. Nije pre la ni etiri stotine jardi kada je zaula sirene. 4. Kalu je bilo potrebno nekih pet sekundi da shvati ta se dogodilo i jo dve da prokune svoju tromost. U trenutnoj pometnji niko od policajaca nije znao da li treba da eka na uputstva ili da se da u poteru, a za to vreme Suzana je ve zamakla za ugao. Policajac koji se nalazio pored njenih kola istog asa krenuo je u Kalovom pavcu. Primicao se sve br e i br e. Kal se pretvarao da ga ne vidi i u urbano se uputio nazad ka spomeniku. uo je kako ga doziva, a zatim kree u poteru. Potrao je, prethodno se ni ne osvrnuv i. Progonitelj se te ko kretao jer je bio natrontan zbog ki e; Kalu je bilo mnogo lak e da tri. Skrenuo je nalevo u Ulici Kasla, a zatim ponovo levo u Ulicu Bransvik, a potom desno u Druri Lejn. Poe e da zavijaju sirene; policajci na motorima krenuli su u poteru za Suzanom. U Ulici Voter usudio se da se osvrne. Progonitelj nije bio na vidiku. Ipak nije usporio korak, dok nije ostavio policiju na oko pola milje iza sebe. Tada je zaustavio taksi i uputio se kui; po glavi su mu se motala mnogobrojna pitanja i Suzanin lik. Iskrsla je niotkud, a onda opet suvi e brzo nestala; ve je bio tu an to nije pored njega. Kako bi mu ostala u to boljem seanju, poku ao je da se priseti imena koja je izgovorila; ali prokletstvo, ve je zaboravio. 7. IZGUBLJENI CILJEVI 1. Pokazalo se da je ki na zavesa i la Suzani na ruku; a mo da i njeno nepoznavanje grada. Skretala je kad god je mogla, izbegavajui samo orsokake, tako da je njeno besmisleno krivudanje po svoj prilici zbunilo gonioce. Izbila je na Gornju ulicu parlamenta; tu je pritisla gas. Zvuk sirene slabio je iza nje. Ali znala je da to nee dugo potrajati. Oma se ponovo stezala. Dok je napu tala grad, kroz provedrice u oblacima te kim od ki e pomolili bi se na trenutak zraci sunca, ostavljajui zlatasti sjaj na krovu i asfaltu. Zatim bi oblaci zacelili svoje rane i blagoslova bi nestalo. Vozila je i vozila, sve do kasnog popodneva; ponovo je bila sama. 2. Kal je stajao na kuhinjskim vratima. D eraldina - koja je seckala luk podi e pogled i upita: "Jesi li ti to zaboravio ki obran?" A on pomisli: ona ne zna ko sam i ta sam, a i otkud bi mogla znati? Ni ja ne poznajem Boga na nebesima. Zaboravljam. Oh, bo e, za to zaboravljam? "Ne to nije u redu?" upita ga, odlo iv i luk i krenuv i ka njemu. "Pogledaj se samo. Skroz na skroz si mokar." "U nevolji sam", izjavi on ravnodu no. Ona zastade. "Kakvoj, Kale?" "Mislim da bi policija mogla doi ovamo da me potra i." "Za to?" "Ne pitaj. Suvi e je zapetljano." Lice joj se smrknu. "Popodne te je zvala neka ena", ree ona, "tra ila je tvoj broj telefona na poslu. Je li te na la?" "Jeste." "Ima li ona neke veze s ovim?" "Ima."
"Ispriaj mi, Kale." "Ne znam odakle da ponem." "Da li si imao ta s tom enom?" "Ne", odvrati on. A zatim pomisli: Bar se ne seam. "Ispriaj mi ta te mui." "Kasnije. Ne sada. Kasnije." I on prepusti kuhinju mirisu luka. "Kuda e ?" povika ona za njim. "Mokar sam do gole ko e." "Kale." "Moram da se presvuem." "U kakvu si se to nevolju uvalio?" On zastade na pola stepeni ta, skidajui kravatu. "Ne mogu da se setim", odvrati on, ali jedan glas u glavi - glas koji ve dugo nije uo - ree: Gadnu sinko, gadnu, znao je da mu je rekao gorku istinu. Sledila ga je do podno ja stepeni ta. Oti ao je u spavau sobu i poeo da skida mokru odeu, dok mu je ona i dalje postavljala pitanja na koja niije znao da odgovori, a posle svakog pitanja na koje ne bi dobila odgovor bila je sve bli e tome da brizne u pla - oseao je to po njenom glasu. Znao je da e se sutra stideti sam sebe zbog ovoga ( ta je to sutra? jo jedan san), ali morao je smesta ponovo da izie, za sluaj da policija doe po njega. Nije imao ta da im ka e, razume se, - jer se niega nije seao. Ali ti ljudi su znali kako oveka da nateraju da progovori. Stao je da pretura po ormanu, tra ei ko ulju, farmerke i kaput, uop te ne razmi ljajui o tome ta uzima. Kada je navukao izno eni kaput bacio je pogled kroz prozor. Uline svetiljke su se upravo palile, pri njihovom sjaju ki a je podseala na srebrnu bujicu. No je bila hladna za tumaranje unaokolo, ali ta se tu moglo. Zatim je potra io novanik u d epu poslovnog odela i premestio ga u d ep kaputa; to je bilo sve. D eraldina je i dalje stajala u podno ju stepeni ta, pogleda uprtog ka vrhu. Uspela je da prigu i suze. "I ta ja da im ka em", upita ona, "ako dou po tebe?" "Ka i da sam do ao i oti ao. Reci im istinu." "Mo da neu biti ovde", ree ona. A zatim, zagrejav i se za tu ideju. "Da. Mislim da neu biti ovde." Nije imao ni vremena, niti je znao kako da je ute i. "Molim te imaj poverenja u mene", uspeo je da prozbori. "Ne znam ni ta vi e od tebe." "Mo da bi trebalo da ode do lekara, Kale", re e ona kada je si ao niz stepenice. "Mo da..." - glas joj smek a - "... mo da si bolestan." On zastade. "Brendan mi je ispriao neke stvari..." nastavi ona. "Ne uvlai tatu u ovo." "Ne uvlaim ga, saslu aj me", bila je uporna. "Voleo je da razgovara sa mnom, Kale. Otkrivao mi je neke stvari u poverenju. Stvari koje je mislio da je video." "Ne elim da ih ujem." "Kazao mi je da je video kako su neku enu ubili u stra njem delu ba te. I neko udovi te na pruzi." Ona se ne no osmehnu prisetiv i se tih ludorija. Kal se zagleda u nju, iznenada oseti muninu u stomaku. I ponovo pomisli: To mi je poznato. "Mo da i ti halucinira ." "Priao ti je prie da bi te zabavio", primeti Kal. "Voleo je da izmi lja. To je bila ta irska crta u njemu." "Da li i ti to radi , Kale?" upita ona, gotovo ga preklinjui da je razuveri. "Ka i mi da li se ali ." "Kad bih samo mogao." "Oh, Kale..." On sie niz stepenice i ne no je pomilova po obrazu "Ako se iko bude raspitivao..."
"Rei u istinu, prekide ga ona. "Ja ni ta ne znam." "Hvala ti." Kada je stigao do prednjih vrata pozvala ga je jo jednom: "Kale." "Molim?" "Da li si zaljubljen u tu enu? volela bih da mi prizna ako jesi." On otvori vrata. Ki a je dobovala po pragu. "Ne mogu da se setim", odvrati on, i pojuri prema kolima. 3. Posle pola sata provedenih na drumu, posledice neprospavane noi i svega to joj je doneo prethodni dan poe e da se odra avaju na Suzani. Put pred sobom videla je kao u magli. Znala je da je samo pitanje vremena kada e zaspati za volanom. Si la je sa druma kod prve benzinske pumpe, parkirala se i krenula u potragu za kafom. Restoran za samoposlu ivanje i toaleti bili su prepuni, to joj je sasvim odgovaralo. Meu tolikim ljudima, mogla je da proe nezapa eno. Po to se pla ila da Tkanje ostavi bez nadzora i trenutak du e no to je morala, uzela je kafu iz automata kako ne bi morala da eka u krivudavom redu, zatim je kupila u radnji okoladu i kekse i vratila se u kola. Upalila je radio i prihvatila se svog mr avog obroka. Dok je odmotavala okoladu misli joj se ponovo vrati e na D erihoa, lopova-maioniara koji bi iz svakog d epa izvadio po neku ukradenu stvar. Gde li se sada nalazio? Nazdravila mu je kafom i po elela sreu. U osam su poele vesti. ekala je da uje ne to o sebi, ali nisu je ni pomenuli. Posle vremenske prognoze sledila je muzika; ostavila je upaljen radio. Po to je popila kafu, pojela okoladu i kekse, skliznula je na sedi te, a oi joj se sklopi e uz d ez - uspavanku. Ve nekoliko sekundi kasnije probudilo ju je kucanje na prozoru. U prvom trenutku uop te nije znala gde se nalazi, a onda se sasvim razbudila i upla eno zagledala u uniformu s druge strane stakla niz koje se slivala ki a. "Otvorite, molim vas, prozor", ree policajac. Izgleda da je bio sam. Da li da jednostavno upali motor i nestane? Pre no to je donela odluku neko je spolja naglo otvorio vrata. "Izlazi", ree ovek. Ona poe da se buni. Jo dok se izvlaila iz kola ula je bat cipela po ljunku svuda oko sebe. Naspram sjaja neonske svetiljke nazrela je obris nekog oveka. "Da", bilo je sve to je kazao, a onda iznenada ka njoj sa svih strana nahrupi e ljudi. Htela je da posegne za menstrumom, ali obris onog oveka krenu ka njoj dr ei ne to u ruci. Neko joj strgnu rukav i ona oseti kako joj se igla zabada u ko u. Krhko telo poe da se pridi e, ali nedovoljno brzo. Volja joj je slabila, vidno polje se suzilo na otvor bunara. A na kraju svega toga, nalazila su se Hobartova usta. Ona posrui krenu ka oveku, noktima grebui prljav tinu sa zidova, dok je zver na dnu grmela hosane. 8. NOVE OI ZA STARE Te noi je vodostaj Merzija bio visok, a bujica sna na; njegova voda prljavo smea, pena siva. Kal se oslonio o ogradu etali ta i zagledao preko uzburkale vode prema napu tenim brodogradili tima na suprotnoj obali. Nekada je ovo bio prometan vodeni put, brodovi su stizali natovareni, a odlazili prazni. Sada nigde nikoga. Dokovi prljavi od mulja, gatovi i skladi ta prazni. Grad duhova; pravo mesto za utvare. I sam se oseao kao jedan od njih. Nematerijalni lutalica. Potpuno hladan, kakvi mora da su i mrtvaci. Gurnuo je ake u d epove jakne da ih zagreje, a prsti mu napipa e pet- est mekih plodova; izvadio ih je i stao da prouava pri svetlosti obli nje lampe. Liili su na suve ljive, samo to im je kora bila mnogo tvra, gotovo kao
on. Nema sumnje da je to bilo neko voe, ali nije pripadalo nijednoj vrsti kojoj je znao ime. Gde i kako je do ao do njih? Omirisao je jednu. Imala je miris kao da je malo uskisla, poput vina koje udara u glavu. Izgledala je ukusna; primamljiva ak. Njen miris podsetio ga je da od ruka ni ta nije jeo. Prineo je voku ustima i zubima s lakoom prodro kroz sme uranu koru. Miris ga nije prevario; unutra nje meso odista je imalo ukus alkohola, a sok mu je ario grlo poput konjaka. Poeo je da vae, a onda ponovo prineo voku usnama ak i pre no to je progutao prvi zalogaj, po udno smazav i celu, zajedno sa semenkama i svim ostalim. Istog asa poeo je da jede i drugu. Odjednom je postao pro drljiv. Zastao je ispod svetiljke o koju je udarao vetar, tog izvora svetlosti to je poigravala oko njega, i jeo kao da ni ta nije okusio ve nedelju dana. Upravo je zagrizao pretposlednju voku kada je shvatio da ljuljanje svetiljke iznad njega ne mo e biti uzrok kretanju svetlosti oko njega. On spusti pogled na voku u svojoj aci, ali mu ne poe za rukom da se do kraja usredsredi na nju. Blagi bo e! Zar se otrovao? Nepojedena voka mu ispade, i upravo kada je hteo da gurne prste u usta i povrati ono to je ve pojeo oseti ne to neobino. Podigao se, to jest, jedan njegov deo se podigao. Stopala su mu i dalje bila na betonu, mogao je da ga oseti pod onovima, ali on je i dalje nastavljao da lebdi, tako da je svetiljka sada sijala ispod njega, etali te se protezalo desno i levo od njega, a reka je hitala udarajui u obale, divlja i mrana. Racionalna budala u njemu govorila je: pijan si; napio si se od tog voa. Ali nije mu bilo ni muka, niti je gubio kontrolu; njegov vid ostao je nepomuen. Jo je mogao da gleda svojim oima, ali i sa povoljne take, daleko iznad njega. To, meutim, nije bilo sve to je mogao da vidi. Jedan njegov deo bio je i u ubretu koje je vetar nosio po etali tu; drugi, pak, na ao se na Merziju, i zurio prema obali. Umno avanje taaka gledanja nije ga zbunilo: vidici su se me ali i venavali u njegovoj glavi, u ustrojstvo uzdizanja i padanja, sagledavanja spolja njih i unutra njih stvari, dalekih i bliskih. On nije bio samo jedan ve mnogi. On Kal; on sin svoga oca; on sin svoje majke; on dete zakopano u odraslom mu karcu, i mu karac koji je sanjao da postane ptica. Ptica! A onda mu se odjednom sve vratilo; sva uda koja je zaboravio, sva do najsitnijih detalja pohrli e nazad k njemu. Hiljadu trenutaka, letiminih pogleda i rei. Ptica, potera, kua, dvori te, ilim, beg (on kao ptica; da! da!); zatim neprijatelji i prijatelji; edvel, Imakolata; udovi ta; i Suzana, njegova predivna Suzana iznenada je zauzela pravo mesto u prii koju je njegov um priao sam sebi. Setio se svega. Raspredanja ilima, kue koja se raspada; zatim odlaska u Fugu, i slave koju mu je donela no provedena u njoj. Morao je da upotrebi sva nanovo pronaena ula kako bi zadr ao ta seanja, ali ipak nije bio zatrpan njima. inilo se da sve to sanja u isto vreme; zadr ao ih je u jednom neopisivo slatkom trenutku: bilo je to junako podseanje na sjedinjavanje svoga ja sa svojim tajnim ja. A posle tog otkria poeo je da roni suze, kao da je prvi put dotakao pokopani bol za ovekom to ga je nauio onu pesmu koju je recitovao u Loovom vonjaku: svojim ocem, koji je iveo i umro, a da nije saznao ono to je Kal sada znao. Tuga i so ga istog asa povrati e, i on ponovo postade jednovid, vrativ i se ucveljen pod nepostojanu svetlost svetiljke... A zatim se njegova du a, di ui se sve vi e i vi e, ponovo vinu u visinu i posti e tako veliku brzinu kao da be i. Odjednom se na ao visoko, visoko nad Engleskom. Ispod njega je meseina obasjavala sjajne kontinente oblaka, ije su se nepregledne senke kretale preko padine brda i predgraa nalik na neme vratare
sna. S njima je krenuo i on, no en istim vetrovima. Preko predela koje su premo ivali dalekovodi u zujeem poretku; i preko gradskih ulica koje je ispraznio ovaj pozni sat tako da su sada njima lutali samo zloinci i divlji psi. Ovaj let, koji mu je omoguio da poput lenjog orla osmatra zemlju pod sobom, zvezde za leima, ostrvo ispod sebe, taj let podsetio ga je na jedan drugi, na onaj iznad ilima, iznad Fuge. im mu se um okrenuo ka Utkanom svetu, uspeo je da ga namiri e... uinilo mu se da mo e da odredi gde se ovaj ispod njega nalazi. Vid mu nije bio dovoljno o tar da bi mogao da odredi tano mesto, ali znao je da bi ga mogao pronai, samo kada bi uspeo da ouva neo teeno ovo novo oseanje i kada se bude vratio u telo ispod sebe. ilim se nalazio na severu-severoistoku od grada, u to je bio ubeen; bio je udaljen mnogo milja i nastavljao je da se udaljava. Da li je bio u Suzaninim rukama?; da li je ona be ala na neko udaljeno mesto molei se da ga neprijatelji ne pronau? Ne, oseao je da su vesti mnogo gore. Utkani svet i ena koja se brinula o njemu upali su u stra nu gu vu, negde ispod njega. U tom trenutku ponovo se vratio u svoje telo. Oseao ga je oko sebe... njegovu toplinu i te inu... i stao je da kuje u zvezde njegovu vrstinu. Nije imao ni ta protiv razletelih misli, ali kakva korist od njih bez mi ia i kostiju koji bi ih slu ali? Trenutak kasnije ponovo je stajao ispod svetiljke, reka se i dalje penila, a oblaci koje je trenutak ranije gledao odozgo kretali su se u nemoj floti pred vetrom koji je mirisao na more. So koju je okusio nije bila morska; bile su to suze to ih je prolio zbog smrti oca, zbog toga to je zaboravio, a mo da i za majkom... jer, inilo mu se da se svi gubici slivaju u jedan gubitak, a sve ono to je zaboravio u jedan veliki zaborav. Ali iz visina se spustio s novom mudro u. Sada je znao da se ovek mo e prisetiti zaboravljenih stvari; da ono to je izgubio mo e ponovo pronai. A to je jedino bilo va no na svetu: tra iti i nai. On pogleda u pravcu severa-severoistoka. Iako su se svi oni vidici ponovo slili u jedan, znao je da ipak mo e pronai ilim. Video ga je srcem. A po to ga je video, dao se u potragu za njim. 9. JEDNO TAJNO MESTO Suzana se veoma lagano budila iz sna izazvanog drogom. U poetku nije mogla vi e od nekoliko sekundi da dr i podignute kapke i svest joj se borila sa tamom. Ali njeno telo se postepeno istilo od onoga, ta god to bilo, to joj je Hobart ubrizgao u venu. Morala mu je dati dovoljno vremena da se samo pobrine za to. Nalazila se na stra njem sedi tu Hobartovih kola; to je uspela da razabere. Njen neprijatelj sedeo je napred, pored vozaa. U jednom se trenutku okrenuo, primetio da je poela da se budi, ali ni ta nije kazao. Samo ju je krae vreme posmatrao, a onda pa nju ponovo obratio na put. Bilo je neeg neprijatno lenjog u njegovom pogledu, kao da je bio siguran u ono to donosi budunost, pa nije morao da joj uri u susret. Onako dremljivoj bilo joj je te ko da prorauna vreme, ali nema sumnje da su se vozili ve nekoliko asova. Kada je jednom otvorila oi videla je da se voze kroz neki uspavani grad - nije znala koji - a onda su je ostaci droge ponovo savladali; kada se naredni put probudila vozili su se nekim krivudavim seoskim putem, a s obe strane uzdizala su se neosvetljena brda. Tek tada je shvatila da Hobartova kola predvode konvoj; kroz stra nji prozor primetila je farove automobila koji su ih sledili. Uspela je da prikupi dovoljno snage da se okrene. Iza njih je bila marica, a iza nje jo nekoliko kola. Dremljivost ju je ponovo svladala na neodreeno vreme. Sledei put ju je probudio hladan vazduh. Voza je otvorio prozor od ega joj se naje ila ko a na rukama. Uspravila se na sedi tu i duboko udahnula, dozvoliv i da je hladnoa razbudi. Vozili su se kroz planinsku oblast.
Pretpostavila je da putuje kroz severni deo kotske; gde su se inae usred prolea jo mogli nai vrhovi pokriveni snegom? Upravo su skrenuli sa puta i po li nekom neravnom stazom koja im je uveliko usporila kretanje. Staza se krivudavo kretala navi e. Motor kombija iza njih je brektao; put je postao jo gori i strmiji pre no to ih je doveo do vrha brda. "Tamo", ree Hobart vozau. "Prona li smo. Tamo!" Suzana proviri kroz prozor. Ni mesec ni zvezde nisu osvetljavali okolinu, ali mogla je svuda unaokolo da razazna crne ogromne planine, a daleko u nizini, upaljena svetla. Konvoj je nastavio da se kree prevojem brda otprilike pola milje, a onda je poeo da se spu ta u dolinu. Svetlost koju je primetila propadala je farovima vozila parkiranih u velikom krugu obrazujui arenu. Oigledno su oekivali dolazak Hobartovog konvoja; kada su se pribli ili na otprilike pedeset jardi od kruga primetila je neke prilike kako im prilaze da ih pozdrave. Kola se zaustavi e. "Gde smo?" nejasno izgovori ona. "Putovanje je zavr eno", bilo je sve to je Hobart kazao. Zatim je nalo io vozau: "Dovedi je." Noge su joj bile kao od gume; morala je da se pridr i za kola pre no to je uspela da ih natera da se pona aju kako treba. Zatim ju je voza, vrsto je dr ei, odveo do arene. Tek je tada uoila razmere ovog skupa. U prstenu se nalazilo na desetine kola, a jo mnogo vi e u tami izvan njega. Vozai i putnici, iji broj se peo na nekoliko stotina, nisu bili ljudi ve Vidovnjaci. Meu njima bilo je prpadnika takve grae i boja da su zasigurno bili izgnani iz Kraljevstva. Prelazila je pogledom s jednog na drugo lice, ne bi li prona la neko poznato, tragajui, u stvari, za jednim odreenim licem. Ali D eriho nije bio meu njima. Hobart tada zakorai u krug svetlosti; u tom asu iz senke na suprotnom kraju arene istupi jedna prilika za koju je Suzana pretpostavila da je Prorok. Njegovo pojavljivanje Vidovnjaci pozdravi e tihim amorom. Nekolicina stade da se probija napred kako bi bolje videla svoga Spasioca; ostali pado e na kolena. Bio je prilika i po, priznade Suzana sama sebi. Duboko usaene oi nije skidao sa Hobarta, a usnama mu se razlio jedva primetni sme ak odobravanja kada je inspektor pognuo glavu pred svojim gospodarem. Znai, stvari stoje tako. Hobart je bio u Prorokovoj slu bi, to mu ba nije slu ilo na ast. Izmenjali su nekoliko rei; u hladnom vazduhu jasno se ocrtavao dah govornika. A onda Prorok spusti aku u rukavici na Hobartovo rame i okrenu se prema okupljenima da im saop ti kako im se Utkani svet vratio. Vazduhom stado e da se prolamaju uzvici. Hobart se okrenu ka marici i dade znak. Iz nje izio e dva pripadnika inspektorovih kohorti nosei ilim. Stupi e u krug svetlosti i, sledei Hobartova nareenja, polo i e ilim pred Prorokove noge. Ugledav i svoj uspavani svet gomila se uti a; Prorok uop te nije morao da podigne glas kada je progovorio. "Evo", poe on le erno. "Nisam li vam obeao?" rekav i to on spusti stopalo na ilim. Malo ga gurnu i ilim se razmota pred njim. Zavlada potpuna ti ina; sve oi bile su uprte u aru; vi e od dve stotine umova spajala je ista misao. Sezame, otvori se... ...povik nestrpljivih posetilaca, izreen pred zatvorenim vratima, kroz koja ele da prou. Otvori se; poka i se. Da li je raspredanje uslovila ta kolektivna volja, ili je Prorok prethodno otkoio mehanizam, Suzana nije mogla znati. Dovoljno je bilo ve i to da je poelo. I to ne u sredi tu ilima, kao u ermanovoj kui ve na ivicama. Poslednje raspredanje bilo je vi e sluajno nego smi ljeno, divlja provala niti i pigmenata, pri kojoj je Fuga iznenada i haotino o ivela. Oigledno, sve se sada odvijalo sistematski, vorovi su se razvezivali i razgraivali are po
unapred utvrenom redu. Ples i nije bio ni ta manje slo en nego pro li put, ali ceo prizor je bio nekako savr eniji i graciozniji, jer su niti inile krajnje elegantne pokrete dok su ispunjavale vazduh, sejui za sobom ivot. Oblici su se oblaili u meso i perje, kamenje je teklo, a drvee poletalo prema mestima na kojima e uhvatiti korena. Suzana je sve ovo jednom ve videla, i bila je u izvesnom smislu pripremljena. Ali na Vidovnjake, a jo vi e na Hobarta i njegove te ka e, prizor je delovao krajnje zastra ujue. Njen je stra ar potpuno zaboravio svoju du nost, posmatrajui stvari koje su se pred njim odvijale poput deteta koje prvi put gleda vatromet i ne zna ta mu valja initi: pobei ili ostati. Iskoristila je priliku koja joj se ukazala i umakla od njega i svetla koje ju je moglo izdati, ipak ostav i dovoljno dugo da vidi Proroka, kome je kosa lepr ala oko glave poput bele vatre, kako stoji usred raspredanja dok je Fuga svuda oko njega o ivljavala. Te ko joj je bilo da odvoji pogled, ali potrala je to su je noge nosile prema tami na padinama. Udaljila se dvadeset, trideset, etrdeset jardi od kruga. Niko nije krenuo za njom. Izrazito sjajno rascvetavanje iza njenih lea na trenutak je osvetlilo zemlji te ispred nje kao da je tog trenutka promakla zvezda padalica. Bilo je neravno, neobraeno i samo povremeno se po njemu uzdizalo kamenje; ovu dolinu su najverovatnije izabrali zbog njene udaljenosti od ostalog dela oveanstva; u njoj je Fuga mogla nesmetano da se probudi iz sna. Koliko e dugo ovo udo ostati skriveno, jer leto je bilo na pragu, to je bilo pitanje, ali mo da su imali u vidu neki zanos kojim e znati eljnicima skrenuti pa nju sa tog mesta. Tle ispred nje je ponovo bilo osvetljeno i ona na trenutak opazi jednu priliku na uzvisini. Pojavila se i nestala tako brzo da nije bila sigurna da li ju je uop te videla. Meutim, posle jo jednog preenog jarda, na obrazu je osetila ledeni dah koji nije mogla pripisati nikakvom vetru. Pogodila je njegovo poreklo onog asa kada ju je dodirnuo, ali nije imala vremena da se povue ili pripremi pre no to se tama razmakla i gospodarica daha joj prepreila put. 10. KOBI 1. Lice joj je bilo toliko unaka eno da je bilo gotovo neprepoznatljivo, ali je glas, ledeniji od jeze koju je telo ispu talo, nesumnjivo pripadao Imakolati. Nije bila sama: uz nju su bile i njene sestre, mranije od samog mraka. "Za to be i ?" upita vraara. "Nema kuda da pobegne ." Suzana stade. Pored njih tri nikako nije mogla da proe. "Okreni se", naredi Imakolata, a sjaj iz Tkanja ponovo neumoljivo osvetli njeno izranavljeno lice. "Vidi edvela" Za nekoliko trenutaka Fuga e stii i do njega." " edvel?" ponovi Suzana. "Njihovog voljenog proroka", glasio je odgovor. "Ispod te maske sveca koju sam mu pozajmila kuca Prodavevo srce." Znai, Prorok je bio edvel. Kakva savr ena ironija, prodavac enciklopedija zavr ava karijeru prodajui nadu. "Njegova je bila ideja", ree vraara, "da im podari Mesiju. Sada imaju pravedni krsta ki rat, kako ga Hobart naziva. Nameravaju da zatra e svoju obeanu zemlju. I da je tokom procesa uni te." "Nee se upecati na to." "Ve jesu, sestro. Svete ratove je lak e otpoeti nego pustiti glasine, kako meu tvojom Vrstom, tako i meu mojom. Veruju u svaku svetu re koju izgovori, kao da im ivoti zavise od nje. U izvesnom smislu i zavise. Protiv njih je skovana zavera i oni su prevareni... i sada su spremni da rastrgnu Fugu kako bi epali odgovorne. Zar to nije savr eno? Fuga e umreti od ruku onih koji su do li da je spasu.
"A to je ono to edvel eli?" "On je ovek: eli da mu se dive." Ona baci pogled preko Suzaning ramena prema raspredanju i Prodavcu koji je i dalje stajao usred svega toga. "A upravo je to i dobio. Znai, srean je." "Vredan je sa aljenja", ree Suzana. "Ti to isto tako dobro zna kao i ja. Pa ipak si mu podarila mo. Svoju mo. Na u mo." "Imala sam razloga da to uinim, sestro." "Dala si mu sako." "Ja sam ga napravila, to je tano. Mada je bilo trenutaka kada sam po alila to sam mu ga poklonila." Po to su joj bili pokidani mi ii na licu, Imakolata vi e nije bila u stanju da se pretvara. Dok je govorila nije uspevala da skrije tugu koja ju je razdirala. "Trebalo je da mu ga oduzme ", ree Suzana. "Poklon koji stvori zanos ne mo e se pozajmiti", stade da obja njava Imakolata, "mo e se samo pokloniti i to zauvek. Zar te baka ni ta nije nauila? Vreme je da naui neke stvari, sestro. Ja u te poduiti svemu to treba da zna ." "A ta ti time dobija ?" "Zaboraviu, bar na kratko, poklon koji je Romo meni dao." Ona dodirnu lice. "I smrad mu karaca." Ona zastade, a unaka eno lice joj se smrknu. "Uni tie te zbog snage koju poseduje . Ljudi poput Hobarta." "Jednom sam po elela da ga ubijem", ree Suzana, prisetiv i se mr nje koju je osetila. "On to zna. Zato i sanjari o tebi. Smrt slu avka." Na to prsnu u smeh. "Svi su oni ludi, sestro." "Nisu svi", odvrati Suzana. " ta da uinim kako bih te ubedila?" upita vraara. "Da te nateram da shvati na koji nain e te izdati. Kako su te ve izdali." Nije uinila nijedan korak, a ipak se udaljila od Suzane. Treperave niti svetlosti sada su promicale pored njih, dok se Fuga irila iz svog skrovi ta. Ali Suzana to nije primeivala. Oi su joj bile prikovane za prizor koji se ukazao kada se Imakolata sklonila u stranu. Tamo se nalazila Magdalena rasko no odevena u nabore ipkaste ektoplazme: ukleta mlada. A ispod sukanja tog stvorenja poela je da se pomalja jedna jedina prilika koja okrenu lice prema Suzani. "D eriho..." Pogled mu je bio zamagljen; iako ga je uperio u Suzanu nije niim pokazao da ju je prepoznao. "Shvata ?" upita Imakolata. "Izdana." " ta ste mu to uinile?" htela je da sazna Suzana. Od D erihoa kakvog je poznavala nije ostalo ba ni ta. Liio je na ne to ve mrtvo. Odea mu je bila u dronjcima, ko a puna te kih rana koje su curile. "Ne prepoznaje te", ree vraara. "Sada ima novu enu." Magdalena ispru i aku i spusti je na D erihoovu glavu, pomilovav i ga kao da je kuni ljubimac. "Dobrovoljno se prepustio zagrljaju moje sestre..." dodade Imakolata. "Ostavi ga", vrisnu Suzana na Magdalenu. Droga ju je dosta oslabila, tako da je njena samokontrola bila opasno naru ena. "Ali u pitanju je ljubav", podbadala ju je i dalje Imakolata. "Uskoro e deca. Mnogo dece. Njegova udnja ne poznaje granice." Od pomisli na to kako se D eriho pari sa Magdalenom, Suzana se strese. Ponovo ga pozva po imenu. Sada on otvori usta i poku a jezikom da oblikuje neku re. Ali ne. Njegovo nepce uspelo je da stvori samo pljuvaku. "Eto vidi kako se brzo okrenuo novim zadovoljstvima?" primeti Imakolata. "im im okrene lea ponu da oru novu brazdu." U Suzani je sve jae kljuao bes, nadjaavajui odvratnost. Nije prispeo sam. Iako joj je jo bilo te ko da sa na bilo ta usredsredi zbog ostataka droge u organizmu, u stomaku je ipak osetila kome anje menstruma. Imakolata je to znala.
"Ne budi perverzna..." ree ona, a Suzani se uini da joj je te rei apnula na uvo iako ih je razdvajalo nekoliko jardi. "Mi smo meusobno mnogo vi e sline nego razliite." Dok je govorila, D eriho podi e aku sa tla i ispru i je prema Suzani i ona tek tada shvati za to joj njegove oi nisu rekle da ju je prepoznao. Nije mogao da je vidi. Magdalena je oslepela svog mu a, kako bi ga zadr ala uza se. Ali on je znao da je ona tu: uo ju je, ispru io je aku ka njoj. "Sestro..." obrati se Imakolata Magdaleni, "... upokori svoga mu a." Magdalena je smesta poslu a. aka koju je malopre polo ila na D erihoovu glavu se izdu i, prsti se preli e preko njegovog lica, uo e mu u usta i nozdrve. D eriho je poku ao da joj se suprotstavi, ali Magdalena stade da ga vie, tako da se zateturao unatra ke meu njene ku ne suknje. Bez ikakvog upozorenja, Suzana oseti kako se menstrum izliva iz nje i leti prem D erihoovom muitelju. To se zbilo u trenu. Na trenutak je ugledala Magdalenino lice, razvueno u vrisak, a zatim vide i kako je pogaa potok srebrne svetlosti. Utvarin vrisak se razbi u paramparad, a delii zvuka spiralno se udalji e... jecavo aljenje, ljutito zavijanje... kada ju je napad podigao u vazduh. Kao i obino, Suzanine misli malo su zaostajale za menstrumom. Pre no to je postala potpuno svesna onoga to je radila, svetlost je ve razdirala utvaru, irom otvarajui rupe u njoj. Magdalena je parirala tako da se bujica menstruma vratila Suzani u lice. Ona oseti kako joj niz vrat curi krv, ali to peckanje samo jo vi e pojaa njen bes; kidala je svog neprijatelja kao da je utvara komad hartije. Imakolata nije bila pasivni gledalac, ve je i sama napala Suzanu. Tle oko Suzaninih stopala je zadrhtalo, a zatim se odiglo kao da namerava da je zatrpa, ali njeno krhko telo uspelo je da potisne zemljani zid unazad i da krene na Magdalenu sa udvostruenim besom. Iako se inilo da menstrum poseduje vlastiti ivot, to je bio samo privid. Znala je da poseduje tu mo; sada jae nego ikada. Napajao ju je bes koji je oseala, bes je takoe bio taj koji nije ostavljao mesta za milost ili izvinjenje, ona nije htela da se smiri dok ne svr i sa Magdalenom. A onda se sve iznenada zavr ilo. Magdalenini krici su zamrli. Dosta, naredi Suzana. Menstrum dozvoli da nekoliko pramenova pokvarene ektoplazme padne na poprskano tlo, zatim povue svetlost nazad ka svojoj gospodarici. Od napada do protivnapada, pa do coupde-grace proteklo je mo da desetak sekundi. Suzana pogleda prema Imakolati i vide da je njeno unaka eno lice posmatra s nevericom. Tresla se celim telom, od glave do pete, kao da e svakog asa da se sru i. Suzana iskoristi priliku. Nije mogla znati da li bi pre ivela ako bi vraara nastavila da je napada, a ovo sigurno nije bio trenutak da to ispita. im se trea sestra bacila na Magdalenine ostatke i stala da zavija, Suzana podbrusi pete. Plima Fuge sada je bujala svuda oko njih tako da je blistavi vazduh prikrio njen beg. Tek kada je prevalila nekih deset jardi i vi e do la je k sebi i setila se D erihoa. Nije ga videla blizu mrtve Magdalene. Nadajui se da je uspeo da se izvue sa bojnog polja, ona nastavi da tri, dok joj je u i paralo Hagino glasno naricanje. 2. Trala je bez prestanka, stalno zami ljajui da osea Devicin hladan dah na vratu. Ali samo joj se izgleda priinjavalo kako je neko goni, jer je nesmetano pretrala vi e od milje uz padinu doline, a zatim se prebacila preko prevoja brda i nastavila da tri dok svetlost nadolazeeg Tkanja nije postala nejasna. Fuga e je uskoro stii, i ona ju je morala doekati spremna. Ali prvo je valjalo doi do daha. Mrak joj je izvesno vreme i ao na ruku. Zastala je i trudila se da previ e ne razmi lja o onome to je upravo uinila. Ipak ju je ispunilo neko divlje ushienje. Ubila je Magdalenu; uni tila je jednu od Tri: nije to bio maiji
ka alj. Zar je mo koju je posedovala oduvek bila tako opasna?; zar je sazrevala bez njenog znanja, sticala mudrost, postajala smrtonosna? Zbog neeg se setila Mimine knjige koja je verovatno jo bila kod Hobarta. Vi e no ikada ponadala se da bi joj mogla otkriti ne to o tome ko je i kako to da iskoristi. Mora ponovo doi do nje, ak i po cenu da se jo jednom suprotstavi Hobartu. im je uoila ovu misao, ula je kako je neko doziva, to jest kako neko nejasno doziva njeno ime. Pogledala je u pravcu iz koga je dolazio glas, i tamo, na udaljenosti od nekoliko jardi, ugledala D erihoa. On je stvarno pobegao iz Magdaleninog zagrljaja, mada mu je sestra dobro izbrazdala lice svojim eterinim prstima. Njegovo izmueno telo jedva se dr alo uspravno, tako da su ga, dok je po drugi put izgovarao Suzanino ime i poku avao da ispru i ruke prema njoj, noge izdale i on licem tresnu o tle. Istog asa na la se na kolenima pored njega, i stala da ga okree na lea. Bio je lak kao pero. Sestre su iz njega iscedile sve to su mogle osim iskre razuma koji ga je nagnao da posrui krene za njom. Mogle su da mu izmu krv; seme i mi ie. Ali ne i ljubav koju je oseao prema njoj. Ona ga povue u naruje. Glava mu se ljuljala na njenim prstima. Disao je ubrzano i povr no, a hladno telo mu se neprestano trzalo. Milovala ga je po glavi; sve slabija okolna svetlost poigravala je oko njenih prstiju. Nije mu bilo dovoljno samo da ga ljulju ka, odvojio se od nje nekoliko ina kako bi mogao da joj dodirne lice. Vene na vratu su zatreperile kada je poku ao da progovori. Ona ga uutka, kazav i mu da e kasnije biti vremena za priu. Ali on jedva primetno odmahnu glavom; dr ei ga u naruju i sama je osetila da mu je kraj blizu. Nije se pretvarala da to ne vidi i nije ga te ila. Do lo je vreme da umre, i on je tra io njeno naruje da u njemu ispuni tu du nost. "Oh moj slatki..." ree ona, dok joj je grudi razdirao bol. "... slatki ovee..." Ponovo je poku ao ne to da ka e, ali jezik ga je opet izneverio. Iz grla mu dopre e samo neki meki zvuci bez ikakvog smisla. Ona se sagnu bli e njemu. Vi e se nije opirao njenom zagrljaju, ve ju je uhvatio za rame i privukao se jo bli e u elji da joj ne to ka e. Uspela je da razabere ta joj govori, mada su mu rei bile tek ne to glasnije od uzdaha. "Ne pla im se", ree on, otposlav i poslednje rei na poslednjem dahu koji se spustio na njen obraz poput poljupca. Ruka mu zatim izgubi i ono malo snage i skliznu s njenog ramena, oi mu se sklopi e i on je napusti. Pohodila ju je jedna gorka misao: njegove poslednje rei bile su i preklinjanje i tvrdnja. Jedino je D erihou ispriala kako je u skladi tu menstrum povratio Kala iz nesvesti. Da li je tim svojim ne pla im se hteo da ka e: pusti me da umrem?; ne bih ti bio zahvalan da me spase ? ta god da je hteo rei, ona to nikada nee saznati. Ne no ga je polo ila na zemlju. Jednom joj je izjavio ljubav reima koje su se suprotstavile svom stanju i postale svetlost. Da li su postojale i takve, njemu poznate, to su proricale smrt, ili je ve bio na putu ka oblasti u koju je Mimi oti la, prekinuv i svaku vezu sa svetom u kome je Suzana i dalje boravila? Izgleda da su stvari, ipak, tako stajale. Mada je posmatrala to telo dok je oi nisu zabolele, ono nije pustilo ni glaska od sebe. Prepustio ga je zemlji, a sa njim i nju. 11. KAL, PUTOVANJE NA SEVER 1. Kalovo putovanje na sever potrajalo je celu no, ali on nije bio umoran. Mo da mu je pojedeno voe odr avalo ula tako neprirodno izo trena; ili to, ili ga je novopronaeni cilj gonio napred. Zauzdao je svoje analitike sposobnosti, nagonski birajui kojim e putem da krene.
Da li se on to sada ravnao prema istom onom ulu koje poseduju golubovi? ulu-sna, van dohvata intelekta ili razuma: prema nagonu za vraanjem kui? Tako se oseao. Kao da je postao ptica, koja se ne orijenti e prema zvezdama (zaklonili su ih oblaci), niti prema magnetnim polovima, ve udovoljava jednostavnoj potrebi da stigne kui; da se vrati u vonjak, u kome je stajao okru en blagonaklonim licima i recitovao stihove Ludog Munija. Dok je vozio, poku avao je da se priseti slinih odlomaka, novih odlomaka za naredno recitovanje. Poe e da me se vraaju kratke rime iz detinjstva, udni stihovi koje je nauio vi e zbog njihove melodinosti nego zbog znaenja. "Gola nebesa dolaze i odlaze, Izbacuju mora i rose ru u, Zaogru se kaputima vetra i ki e, A onda ih jednostavno ponovo skidaju." Ni sada nije ni ta bolje shvatao znaenje pojedinih stihova nego u detinjstvu, ali navirali su mu na usne osve eni, sigurni u svoj ritam i rimu. Pojedini su imali gorku aoku: "Po ast porodica Nije uroena boljka Ve stopala koja idu tragom stopala koje im je predhodilo." Ostalo su bili odlomci iz pesama to ih je ili zaboravio ili ih nikada nije u celosti nauio. Naroito mu se jedan stalno vraao. "Kako samo volim belo-crne konje! Najvi e od svih, belo-crne konje!" Pretpostavljao je da su to zavr ni stihovi neega, ali ega - to nije mogao da se seti. Bilo je jo mnogo odlomaka. Stalno je iznova recitovao te stihove, trudei se da ih to bolje izgovori, stalno pronalazei razloge da jedan stih vi e istakne, a drugom izmeni ritam. Iz potiljka se nije ulo nikakvo aputanje; pesnik je utao. Ili su mo da on i Ludi Muni konano progovorili jednim glasom? 2. Otprilike u dva i trideset ujutro pre ao je granicu kotske i nastavio da vozi prema severu; predeo je postajao sve brdovitiji i nenaseljeniji. Ogladneo je, u mi iima je oseao bol posle toliko sati neprekidne vo nje, ali ni ta manje od Armagedona sada nije moglo da ga natera da uspori ili stane. Sa svakom miljom bio je sve bli e Zemlji iz bajke u kojoj ga je ekao suvi e dugo odlagani ivot koji je trebalo pro iveti. 12. ODLUKA 1. Suzana je ostala da sedi pored D erihoovog tela veoma dugo, razmi ljala je, mada je sve vreme poku avala da ni na ta ne misli. U podno ju brda raspredanje je jo trajalo; plima Fuge joj se pribli avala. Ali ona nije bila u stanju da se suoi sa njenom lepotom, ne u ovom trenutku. Kada su joj se niti pribli ile na pedeset jardi, ona se pred njima povukla, ostaviv i D erihoovo telo. Zora je poela da rudi i osvetljava oblake iznad njene glave. Odluila je da se popne jo vi e kako bi imala dobar pogled kada svane. to se vi e pela postajalo je sve vetrovitije; duvao je neprijatan vetar sa severa. Ali drhtanje joj se isplatilo, jer se sa ispupenja na kome je sada stajala pru ao divan
vidik; to se vi e razdanjivalo bilo je jasnije za to je edvel izabrao ovu dolinu i koliko je mudro postupio. Sa svih strana bila je okru ena strmim brdima na ijim padinama nije bilo ni jedne jedine kue, ma kako skromna bila. Jedini znak prisustva ljudi bio je primitivni put koji je konvoj sledio da bi stigao ovamo i koji je najverovatnije vi e bio kori en tokom poslednja dvadeset etiri sata nego sve vreme dosada njeg postojanja. Na tom je putu, kada je zora svetlo u okupala brda, ugledala kola. Puzila su jedno vreme du prevoja brda, a onda se zaustavila. Voza, koji je sa mesta na kome se Suzana nalazila izgledao minijaturan, iza ao je iz kola i stao da osmatra dolinu. Fuga kao da je bila nevidljiva za takve usputne svedoke, jer voza se gotovo istog asa vratio u kola, verovatno shvativ i da je negde pogre no skenuo. Meutim, nije krenuo dalje, kao to je ona oekivala da e uiniti. Umesto toga, si ao je sa puta i parkirao se malo dalje meu bunjem borovnice. Zatim je ponovo izi ao i krenuo u njenom pravcu, sledei krivudavi puteljak du padine brda posute kamenim gromadama. A onda joj se uinilo da ga je prepoznala; u njoj se probudila nada da je oi nisu prevarile i da joj se to odista pribli avao Kal. Da li ju je video? Izgleda da nije, jer upravo je poeo da se spu ta. Ona pretra krai deo puta kako bi smanjila razdaljinu meu njima, a onda se pope na jednu stenu i stade da ma e rukama. Pro lo je nekoliko minuta dok je nije primetio, a i onda je sasvim sluajno pogledao u njenom pravcu. Zastao je i akom zaklonio oi. Zatim je promenio pravac kretanja i stao krivudavo da se vraa uz padinu prema njoj, i da! bio je to Kal. Ni tada se jo nije usudila da poveruje kako je to odista on, sve dok joj do u iju nije doprlo njegovo te ko disanje i kripanje peta po oro enoj travi. Poslednjih nekoliko jardi pre ao je vi e spotiui se nego trei, a onda se iznenada na ao pred njom i ona mu se bacila u naruje, privukav i ga k sebi. Ovaj put je ona bila ta koja je rekla: "Volim te", i odgovorila na njegov osmeh bujicom poljubaca. 2. Izmenjali su to su br e mogli najva nije novosti, ostaviv i ostatak za kasnije. " edvel vi e ne eli da proda Fugu", ree Suzana. " eli da je poseduje." "I da zauvek igra Proroka?" upita Kal. "Sumnjam. Kada sve bude pod njegovom kontrolom prestae da se pretvara." "Znai moraemo da ga spreimo da stekne kontrolu", ree Kal. "Moraemo da ga demaskiramo." "Ili jednostavno da ga ubijemo", dodade ona. On klimnu. "Ne gubimo vreme", dodade on. Ustado e i zagleda e se u svet koji je zauzeo celu dolinu pod njima. Raspredanje jo nije bilo zavr eno; vlakna svetlosti puzala su koz travu, ostavljajui za sobom floru i faunu. S druge strane dodiri ta Kraljevstva i Utkanog sveta sijala je obeana zemlja. Kao da je Fuga iz sna prenela vlastito godi nje doba, a to godi nje doba bilo je veno prolee. U svetlucavom drveu, na poljima i rekama, pojavila se neka svetlost koja nije dopirala sa neba, ve je bila sumorna, iako se prolamala iz svakog pupoljka i iz svake kapi. Danas je ak i najdrevniji kamen bio ponovo stvoren. Nalik na pesme koje je Kal poku ao da odrecituje za vreme vo nje. Stare rei, nova magija. "eka na nas", ree on. Zajedno krenu e niz brdo. Osmi deo: POVRATAK "Spremalo si se da mi ka e ne to, dete - ali si odustalo pre nego to si i poelo."
Vilijem Kongrejv, Stari ne enja 1. STRATEGIJA Tri glavna bataljona sainjavala su edvelovu vojsku spasa. Prvi, i najvei, sainjavali su Prorokovi sledbenici, preobraenici iji ar je porastao do razmera fanatizma, i ija odanost njemu i njegovom obeanju da dolazi novo doba nije imala granica. Upozorio ih je da e doi do prolivanja krvi, i doi e, a veliki deo te krvi bie njihova. Ali bili su spremni na takvu rtvu; najneobuzdanuju skupinu meu njima sainjavali su uglavnom Je-Meei; lanovi te Porodice imali su najusijanije glave i sada su ih svrbeli prsti da polome nekom kosti. Taj njihov entuzijazam edvel je ve koristio - premda potajno - kada bi pojedini pripadnici njegove pastve izrazili sumnju u ono to je propovedao, i bio je spreman ponovo da ga iskoristi ako primeti makar i najmanji znak smek avanja u njihovim redovima. Uinie, razume se, sve to je u njegovoj moi da Fugu pokori reito u, ali nije mnogo nade polagao u uspeh. Sledbenike je krajnje lako nasamario: ivot u Kraljevstvu ih je toliko navikao na poluistine da su bili spremni da poveruju u svaku izmi ljotinu koja je valjano reklamirana. Ali Vidovnjake koji su ostali u Fugi nee moi tako lako da obmane. Tada e u igru biti uvedeni policijske batine i pi tolji. Drugi deo njegove vojske sainjavali su Hobartovi saveznici, izabrani lanovi Voda koji je Hobart marljivo pripremao za revoluciju do koje nije do lo. edvel ih je upoznao sa zadovoljstvima iz svog sakoa i svi do jednog prona li su u njegovim naborima po ne to za ta je vredelo prodati du u. Sada su oni sainjavali njegovu Elitu; bili su spremni i ivot da daju za njega ako bude potrebno. Trei i poslednji bataljon bio je manje vidljiv od ostala dva, ali zbog toga ne i manje moan. Vojnici tog bataljona bili su zbogomii, Magdalenini sinovi i keri: neobuzdana rulja kojoj se nije znalo broja i iji su lanovi obino izdaleka podseali na svoje roditelje, a raspon osobina koje su ih krasile kretao se od prefinjenog ludaka do besomunog goropadnika. edvel se postarao da ih sestre dobro sakriju, jer oni su u krajnjoj liniji predstavljali dokaz izopaenosti s kakvom Prorok nije trebalo da ima nikakve veze; ekali su, spremni da jurnu ako se u toku pohoda uka e potreba za u asima koje su oni donosili. Isplanirao je invaziju sa Napoleonovom precizni u. Prva faza, koja je otpoela jedan sat pre svanua, sastojala se u tome da stigne do Kaprine kue i da se tamo suprotstavi Veu Porodica pre no to im se uka e prilika da razmotre situaciju. Stigli su u trijumfalnom mar u, Prorokovim kolima, za zatamnjenim staklima koja su od oiju znati eljnika skrivala putnike i kretala se na elu konvoja od desetak vozila. edvel je sa Imakolatom pored sebe sedeo u stra njem delu kola. Dok su se vozili izrazio joj je saue e zbog Magdalenine smrti. "Veoma sam potresen..." ree on tiho, "... izgubili smo monog saveznika." Imakolata ni ta ne odvrati. edvel izvadi izgu vano paklo cigareta iz d epa na sakou i pripali jednu. Ta cigareta i lakom nain na koji je pu io, kao da e mu je neko svakog asa oduzeti, potpuno su odudarali od maske iza koje se skrivao. "Mislim da smo oboje svesni koliko su se stvari njenom smru izmenile", ree on, bezbojnim glasom. "Kako izmenile?" upita ona. U ivao je u teskobi koja se jasno oitavala na njenom licu. "Ranjiva si", podseti je on. "Vi e no ikada. To me brine." "Ni ta mi se nee dogoditi", ostade ona uporna. "Oh, ali moglo bi", ree on ne no. "Ne znamo na kakav otpor emo naii. "Mo da bi bilo mudro da se sasvim povue iz Fuge." "Ne! elim da ih vidim kako gore."
"Razumljivo", odvrati edvel. "Ali bie im meta. A ako izgubimo, gubimo pristup i do Magdalenine dece." Imakolata popreko pogleda edvela. "Znai, o tome je re? eli zbogomie?" "Pa... smatram da postoji izvesna taktina..." "Tvoji su", prekide ga ona. "Uzmi ih, tvoji su. Poklanjam ti ih. Ne elim da me podsea na njih. Prezirala sam njene sklonosti." "Zahvaljujem", ree on. "Nek'ti je sa sreom. Samo mi dozvoli da posmatram vatru, to je sve to tra im." "Oh, svakako. Razume se." "I elim da pronaete onu enu. Suzanu. elim da je pronaete i predate mi je.' "Tvoja je", pristade edvel kao da ni ta nije bilo jednostavnije od toga. "Samo jo ne to. Deca. Postoji li neka odreena re koju treba da upotrebim kako bih uspeo da ih dozovem?" "Postoji." On povue dim. "Bilo bi dobro da je znam", primeti on. "Po to su sada moji." "Jednostavno izgovori imena koja im je nadenula. To e ih razulariti." "A kako se zovu?" upita on, posegav i u d ep za nalivperom. Ona poe da ih navodi, a on da ih zapisuje na poleini kutije cigareta kako ih ne bi zaboravio. Zakljuiv i posao, nastavili su da se voze u ti ini. 2. DRU INA ZA SAHRANU Prva Suzanina i Kalova du nost bila je da pronau D erihoovo telo i na to su utro ili punih pola sata. Predeo iz Fuge ve je odavno uspeo da naseli okolinu i mesto gde ga je ostavila, tako da je bila puka srea da su ga na li. Poslu ila ih je srea, a pripomogli su i deji glasovi; jer D eriho nije ostao bez dru tva. Dve ene i jedno estoro njihove dece, od dve do otprilike sedam godina, stajalo je (i igralo se) oko le a. "Ko je on?" upravo se raspitivala jedna od ena kada su se pribli ili. "Bio", ispravi je jedno dete. "Bio." Kal postavi neizbe no i delikatno pitanje. " ta se ovde radi sa le evima? Hou da ka em... kuda da ga odnesemo?" ena se isceri, pokazav i mu vilicu gotovo bez ijednog zuba. "Ostavite ga ovde", ree ona. "Njemu je svejedno, je li tako. Pokopajte ga." Ona s puno ljubavi pogleda svog najmanjeg deaka, nagog i prljavog, s kosom punom li a. " ta ti misli ?" upita ga. On izvadi palac iz usta i povika. "Pokopajte ga!" a taj napev smesta prihvati e i ostala deca. "Pokopajte ga! Pokopajte ga! vikala su, a jedno od njih istog asa pade na kolena i poe da kopa poput me anca koji tra i kost. "Mora da postoje neke formalnosti", primeti Kal. "Ti si znai Kukavica?" raspitivala se jedna od majki. "Jesam." "A on?" upre prst u D erihoa. "Nije", odgovori Suzana. "Bio je Babu; i pravi prijatelj." Sada su se ve sva deca prihvatila kopanja, smejui se i gaajui se zemljom dok su radila. "ini mi se da je spremno doekao smrt", obrati se ena Suzani. "Sudei po njegovom izgledu." Ona promrmlja: "Jeste." "Onda treba da ga spustite u zemlju i svr ite s tim", glasio je odgovor. "To su samo kosti." Kal se tr e, ali Suzanu dirnu e ove enine rei.
"Znam", ree. "Stvarno znam." "Deca e vam pomoi da iskopate raku. Vole da kopaju." "Je li to u redu?" upita Kal. "Jeste", odvrati Suzana sa iznenadnom sigurno u. "Da, u redu je", pa se i ona i Kal spusti e na kolena pored dece i poe e da kopaju. To ba nije bilo lako. Zemlja je bila te ka i vla na; oboje su se ubrzo ublatnjavili. Ali znoj koji se cedio s njih i injenica da su se uhvatili uko tac sa glibom ispod koga e ostaviti D erihovo telo, pretvorila je posao u ne to zdravo i pru ila im udno zadovoljstvo. Kopanje je dosta dugo potrajalo, a za to vreme ene su ih psmatrale, nadgledale decu i delile lulu ljutog duvana. Dok su radili Kal je razmi ljao o tome koliko su ve puta Fuga i njeni itelji izneverili njegova i ekivanja. Evo ga sada ovde na kolenima kako kopa grob sa gomilom dece: a snovi o boravku u Fugi nisu ga na to pripremili. Ali ovo je na neki svoj nain bilo stvarnije nego to se ikada smeo ponadati da e biti - prljav tina pod noktima i balavo dete pored njega koje, sreno i zadovoljno jede crva. Nije bio nikakav san, ve buenje. Kada je raka bila dovoljno duboka da se D eriho pristojno u njoj sakrije, prihvati e se da ga prenesu. Kal vi e nije mogao da podnese prisustvo dece. im su priskoili da im pomognu pri podizanju le a, naredio im je da se sklone. "Dopustite im da vam pomognu", ukori ga ena. "Ba se dobro zabavljaju." Kal podi e pogled prema deci koja su se za vreme kopanja pretvorila u ljude od blata. Jasno se videlo da ude da uestvuju u no enju le a, svi osim onog koji je jeo crva i koji je i dalje sedeo na ivici groba, klatei nogama. "To nije posao za decu", ree Kal. Pora avala ga je ravnodu nost majki prema morbidnosti njihovih potomaka. "Ma nemojte?" primeti jedna od ena, punei lulu po ko zna koji ve put. "Zar vi znate ne to vi e o tome od njih?" On se smrknuto zagleda u nju. "Hajde", stade ona da ga izaziva. "Recite im ta vi to znate." "Ni ta", priznade on nevoljno. "ega se onda pla ite?" ne no ga upita. "Ako se niega ne treba pla iti, za to im onda ne biste dozvolili da se igraju?" "Mo da je u pravu, Kale", ree Suzana, spustivi aku preko njegove. "Mislim da bi se to i njemu dopalo", dodade. "Nije voleo ozbiljnost." Kal nije bio ubeen u ispravnost ovakve odluke, ali nije bilo vreme za prepiranje. Slegao je ramenima, a deca svojim ruicama dohvati e D erihoovo telo u elji da ga podignu i polo e u grob. U stvari, uinili su to krajnje ne no, bez imalo formalnosti ili uve banosti. Jedna od devojica dlanom je oistila prljav tinu s lica mrtvaca, pokretom lakim kao pero, a njeni braa i sestre ispravili su mu udove kada se na ao u krevetu od zemlje. Zatim su se bez rei povukli, otaviv i Suzanu da spusti poljubac na D erihoove usne. Tek tada, na samom kraju, za trenutak je zajecala. Kal dohvati aku zemlje i baci je u grob. Deca to shvati e kao znak i stado e da pokrivaju telo. Obavila su to u ti ini. ak su i majke pri le grobu i bacile po aku zemlje, kao poslednji pozdrav ovom momku koji je za njih bio samo predmet rasprave. Kal se setio Brendanove sahrane, kovega koji je nestao iza izbledele zavese dok je jedan bledunjav mladi sve tenik pevao otrcanu himnu. Nema sumnje da je ovo bio bolji svr etak, a deji osmesi su na svoj nain bili prigodniji od molitvi i uobiajenih primedbi. Kada je sve bilo gotovo, Suzana je ponovo smogla snage da progovori, zahvalila se i kopaima groba i njihovim majkama. "Posle sveg tog kpanja", primeti najstarija devojica, "nadam se da e izrasti." "Hoe", odvrati njena majka, bez imalo obzirnosti. "Uvek izrastu." Posle ove neprimerene primedbe, Kal i Suzana odo e svojim putem, u pravcu Kaprine kue. Gde e se, da su to samo tada mogli znati, muve uskoro gostiti.
3. ISPREGNUTI KONJ 1. Noris, hamburgerski milijarder, odavno je zaboravio vreme kada su se prema njemu ophodili kao prema oveku. edvel ga je koristio u druge svrhe. U poetku, razume se, za vreme prvog buenja Tkanja, slu io mu je kao konj. Zatim, kada su se ovek i konj vratili u Kraljevstvo, a edvel zaogrnuo pla t Proroka, konj je postao klupica, ku a hrane i luda, rtva koja je podnosila svaki Prodavev poni avajui ef. Noris je sve to trpeo bez roptanja. Dokle god je bio rob zanosa edvelovog sakoa, bio je mrtav kao linost. Ali noas se edvel umorio od tog stvorenja. Svuda oko sebe video je nove vazale, tako da mu je dosadilo da kinji negda njeg plutokratu. Pre no to je otpoelo raspredanje predao je Norisa na milost i nemilost svojoj Eliti, da njima bude sluga. Ali ni to nije bilo ni ta spram sledee pakosti koju mu je priredio: povukao je iluziju pomou koje je zadobio Norisovu naklonost. Noris nije bio glup ovek. Kada se otreznio i video da je sav u modricama, od glave do pete, do iveo je ok, ali brzo ga je prebrodio i sklopio u celinu delie onoga to se u poslednje vreme dogaalo. Nije mogao znati koliko je vremena pro lo od kada je naseo na edvelov trik (kod kue u Teksasu progla en je mrtvim i njegova se ena ve preudala za njegovog brata), a i samo neodreeno seao se svih neugodnosti i pogrda kojima je bio izlo en tokom ovog razdoblja svojevoljnog potinjavanja. Ali u ne to je bio sasvim siguran. Prvo, da ga je edvel naterao da se spusti ovako nisko, i drugo, da e mu edvel to platiti. Prvo je morao da umakne svojim novim gospodarima, to je sasvim lako izveo za vreme raspredanja. Nisu ak ni primetili da se iskrao. Ono to je potom morao uiniti bilo je da pronae Prodavca, a to e najbolje uraditi, razmi ljao je on, uz pomo policijskih snaga ove neobine zemlje, kakve god one bile. S tim na umu pri ao je prvoj skupini Vidovnjaka na koju je nai ao i zatra io da ga odvedu do nekog na vlasti. Meutim, njegov zahtev na njih nije ostavio nikakav utisak, ve je samo pobudio sumnju. Nazvali su ga Kukavicom, na ta je on prigovorio, a zatim ga optu ili da je uljez. Jedna ena ak je napomenula da je mo da pijun i da ga to pre treba predati nekom nadle nom; Noris ju je tada podsetio da on upravo to od njih i tra i od samog poetka. I tako su ga poveli. 2. Ne to kasnije, edvelov otpu teni konj doveden je u Kaprinu kuu, u kojoj je u tom trenutku vladao prilian mete . Prorok je u nju stigao pre pola sata, zavr iv i tako svoj trijumfalni pohod, ali venici su odbili da ga puste na sveto tle pre no to razmotre da li se to kosi s njihovim moralom ili ne. Prorok je izjavio da je voljan da prihvati njihov metafiziki oprez (nije li on konano bio Kaprin portpalor?, predodreen da shvati delikatnost svega ovoga), i da e ostati skriven iza zatamnjenih stakala automobila dok lanovi vea ne razmotre stvar. Mnogi su do li da vide Proroka, a privukla su ih i kola. Zavladalo je neko nevino uzbuenje. Glasnici su prenosili poruke izmeu onih u Kui i predvodnika konvoja koji je ekao na pragu, dok konano nije bilo objavljeno da e Proroku biti dozvoljeno da ue u Kaprinu kuu, s tim da se pojavi bos i sam. Prorok se s tim oigledno slo io, jer su se vrata kola otvorila posle svega nekoliko minuta po to je ovo objavljeno, i iz njih je izi ao ovaj veliki ovek, bosih nogu, i uputio se ka pragu. Gomila je nagrnula napred da bi ga bolje videla tog Spasioca koji ih je doveo na bezbedno mesto. Noris, koji se nalazio bli e kraju gomile, tek je na trenutak ugledao ovu priliku. ovekovo lice nije video. Ali sasvim je dobro uoio sako i istog ga je asa prepoznao. Bio je to isti onaj kaput kojim je Prodavac njega prevario. Nikada nee zaboraviti to svetlucavo tkanje. Bio je to edvelov sako. Iz toga je sledilo da je onaj koji ga je nosio bio edvel. Pogled na taj sako podsetio ga je na poni enja kroz koja je pro ao dok je bio u edvelovim rukama. Setio se udaraca i psovki; setio se prezira. Ponesen
iznenadnim besom, on se istrgnu iz ruku oveka pored sebe i stade da se probija kroz gomilu posmatraa prema vratima Kaprine kue. Kada se na ao u prvim redovima, na trenutak je ugledao sako i oveka u njemu upravo kada je ulazio u kuu. Po ao je za njim, ali mu je stra ar na vratima prepreio put. Bio je odgurnut naglavake, a gomila je stala da se smeje i pljeska njegovom udnom pona anju; ba su bili idioti. "Poznajem ga!" povika on, kada edvel nestade s vidika. "Poznajem ga!" Ustao je i potrao po drugi put prema vratima, izmakav i se u poslednjem trenutku. Stra ar je zagrizao mamac i pojurio za njim kroz gomilu. ivot koji je proveo kao sluga, nauio je Norisa pone to o strategiji; izbegao je stra ara i bacio se prema nebranjenim vratima, preletev i preko praga pre no to je njegov gonilac uspeo da ga obori. " edvele!" povika on. U odaji Kaprine kue Prorok se ukoi usred jedne otrcane primedbe. Izgovarao je rei izmirenja, razumevanja, ali ak ni najzaslepljenijem meu prisutnima nije mogao da promakne trpeptaj besa u oima ovog oveka koji im je nudio mir, kada je zauo to ime. " edvele!" On se okrenu prema vratima. Iza lea je uo predstavnike vea kako apatom razmenjuju primedbe. Onda je do lo do neke pometnje u prolazu koji je vodio do ove odaje, vrata su se irom otvorila i na njima se ukazao Noris, uzvikujui njegovo ime. Konj ustuknu kada ugleda Proroka. edvel primeti da se pokolebao. Noris nije oekivao da vidi ovo njegovo lice. Mo da bi jo mogao da se izvue. " edvel?" obrati se on Norisu. "Bojim se da ne znam nikog pod tim imenom." Zatim se okrenu predstavnicima vea. "Poznajete li ovog gospodina?" upita on. Posmatrali su ga jasno izra avajui sumnju, a to je naroito va ilo za starca koji se nalazio u sredi tu skupine, i koji nije skidao zlokoban pogled sa Proroka jo od trenutka kada je edvel stupio u ovu upu. A sada je to zrnce sumnje pre lo i na druge, prokletstvo. "Sako..." promuca Noris. "Ko je ovaj ovek?" upita Prorok. "Hoe li ga neko, molim vas, izvesti odavde?" Poku ao je da sve izokrene na alu. "ini mi se da ba nije pri zdravoj pameti." Niko se nije pokrenuo; niko osim konja. Noris krenu ka Proroku viui. "Znam ta si mi uinio!" govorio je. "Nemoj misliti da ne znam. Za sve e mi platiti, edvele. Ili ko god, do avola, da si." Na ulaznim vratima do lo je do nove pometnje; edvel podi e pogled i vide dvojicu Hobartovih najboljih ljudi kako obaraju stra ara i hitaju mu u pomo. On zausti da im ka e kako je u stanju sam da izie na kraj sa situacijom, ali pre no to mu rei poteko e sa usana Noris se, lica iskrivljenog od besa, baci na svog neprijatelja. Prorokova Elita dobila je izriita nareenja kako da postupi u takvoj situaciji. Niko, ba niko, nije smeo da spusti ruku na njihovog voljenog vou. Ne oklevajui ni trenutka, ona dvojica izvuko e pi tolje i na licu mesta ubi e Norisa. Pao je licem na pod ispred edvelovih nogu, dok mu je krv iktala iz rane u svetlim mlazevima. "Blagi bo e", procedi edvel kroz stisnute zube. Odjeci pucnjave du e su zamirali nego to je Noris umirao. Kao da zidovi nisu mogli da poveruju u taj zvuk, odbijali su ga, napred nazad, napred nazad, dok se nisu ipak uverili da je prekr aj poinjen. Gomila koja se okupila napolju, potpuno je utihnula; utala je i skupina iza njega. Oseao je na sebi njihove optu ujue poglede. "To je bilo glupo", mrmljajui ree ubicama. A onda se, ra iriv i ruke, okrenu predstavnicima vea. "Izvinjavam se zbog ovog nesrenog..." "Ovde niste dobro do li", ree jedan od njih. "Uneli ste smrt u Kaprinu kuu." "Posredi je nesporazum", odvrati on blago.
"Nije." "Zahtevam da me saslu ate." Ponovo isto: "Ne." edvel im se bledunjavo nasme i. "Smatrate da ste mudri", poe on. "Verujte mi, ako je to tano, onda ete saslu ati ono to imam da vam ka em. Nisam ovamo do ao sam. Sa mnom je puno ljudi... va ih ljudi. Vidovnjaka. Oni me vole. Zato to elim da vidim Fugu kako napreduje, to je ujedno i njihova elja. Evo... spreman sam da vam dozvolim da uestvujete u mojoj viziji, i u pobedi koja e uslediti, ako to elite. Ali verujte mi, oslobodiu Fugu uz va u podr ku ili bez nje. Jesam li bio jasan?" "Gubi se odavde", ree starac koji ga je sve vreme posmatrao. "Budi oprezan, Mesimerisu", pro aputa jedan od prisutnih. "Vi izgleda ne shvatate", ree edvel. "Donosim vam slobodu." "Ti nisi Vidovnjak", odvrati Mesimeris. "Ti si Kukavica." "Pa ta ako sam?" "Na prevaru si dospeo ovamo. Nisi u stanju da uje Kaprin glas." "Oh, ujem ja glasove", odgovori edvel. "ujem glasne i jasne glasove. Govore mi da Fuga nije u stanju da se brani. Da su njene voe provele suvi e vremena skrivajui se. Da su slabi i zapla eni." Posmatrao je lica pred sobom, i primetio, morao je priznati, vrlo malo od one slabosti i straha o kojima je govorio: ta lica su izra avala samo ravnodu nost na koju nije smeo da gubi vreme. On se okrenu prema ljudima koji su ubili Norisa. "Izgleda da nemamo izbora", ree on. Odlino su razumeli znak. Povuko e se. edvel se ponovo okrenu prema lanovima vea. " elimo da ode odavde", ponovo poe Mesimeris. "Je li to va a poslednja re?" "Jeste", odvrati neko drugi. edvel klimnu. Prolazile su sekunde tokom kojih se ni na jednoj strani ne pomeri ni mi i. A onda se ulazna vrata ponovo otvori e, i ljudi sa pi toljima se vrati e. Sa sobom s doveli jo etvoricu iz Elite, tako da su sada sainjavali estolanu etu za streljanje. "Poslednji put tra im od vas", ree edvel, kada se eta postroji i levo i desno od njega, "ne opirite mi se." Pre bi se moglo rei da su ga lanovi vea gledali s nevericom nego sa strahom. Ceo ivot proveli su u ovom svetu uda, ali sada su se suoili sa bahato u koja je konano uspela da ih zgrane. ak ni kada su ljudi sa pi toljima podigli oru ja oni se nisu pokrenuli, nisu se pobunili. Samo je Mesimeris uptao: "Ko je edvel?" "Prodavac koga sam nekada poznavao", odvrati ovek u lepom sakou. "Ali on je mrtav, nema ga vi e." "Nije tano", ree Mesimeris. "Ti si edvel." "Zovite me kako vam drago", ree Prorok. "Ali pognite glave preda mnom. Pognite glave i sve e vam biti opro teno." Niko se nije pomerio. edvel se okrenu ka naoru anom oveku sa svoje leve strane i uze mu pi tolj iz ruke. Zatim ga uperi Mesimerisu u srce. Njih dvojicu nije delilo vi e od etiri jarda; ni slepac ne bi proma io sa te razdaljine. "Ponavljam: pognite glave." Konano je nekolicina shvatila da je situacija ozbiljna i pokorila se njegovom zahtevu. Meutim, veina je samo zurila, ne mirei se s njegovim zahtevom zbog ponosa, gluposti ili iste neverice. edvel je znao da je to krizni trenutak za njega. Ili e povui okida i time sebi kupiti svet, ili e napustiti sobu za prodaju i nee se osvrtati. U tom se trenutku setio kako je stajao na vrhu brda i posmatrao Fugu pod svojim nogama. To seanje je odnelo prevagu. Ubio je oveka. Metak je pogodio Mesimerisa u grudi, ali iz rane nije potekla krv; niti je on pao. edvel je ponovo opalio, a onda i trei put za svaki sluaj. Svaki metak pogodio je cilj, ali ovek nikako nije hteo da padne.
Prodavac je osetio kako drhtaj panike obuzima estoricu naoru anih ljudi koji su stajali oko njega. I njima je na usnama bilo isto pitanje kao i njemu: za to starac odbija da umre? On opali po etvrti put. Kada ju je metak pogodio, rtva zakorai prema svom, nazovimo ga, d elatu, podigav i pri tom ruku, kao da namerava da istrgne edvelu iz ruke oru je koje se pu ilo. Taj je pokret bio dovoljan da jedan od estorice izgubi samokontrolu. Uz prodoran vrisak poeo je da puca u skupinu. Njegova histerija istog asa pre la je i na ostale. Odjednom su svi pucali, praznei pi tolje u elji da sklope optu ujue oi ispred sebe. Posle nekoliko trenutaka odaja je bila ispunjena dimom i bukom. Kroz sve to, edvel je ugledao oveka koga je prvog pogodio kako zavr ava pozdravom pokret koji je zapoeo. A onda Mesimeris pade, mrtav, licem prema podu. Njegov pad nije uti ao pucnjavu; pi tolji nastavi e da bljuju vatru. Nekoliko lanova Vea palo je na kolena, pognutih glava, upravo onako kako je edvel zahtevao od njih, a ostali su potra ili spas po uglovima odaje. Ali veina je jednostavno oborena tamo gde se zatekla. A onda, isto onako iznenada kao to je zapoela, pucnjava je prestala. edvel je odbacio pi tolj - i mada nije bio ljubitelj klanica - primorao sebe da pree pogledom preko krvavog prizora. Dobro je znao da onaj ko te i da postane bog nikada ni od ega ne sme da odvrati pogled. Voljno neznanje predstavljalo je poslednje utoi te oveanstva, a to je bilo stanje koje e on uskoro nadma iti. Kada je prouio prizor, zakljuio je i da nije tako nepodno ljiv. Bio je u stanju da zadr i pogled na gomili le eva i da ih vidi kao prazne vree to su oni u stvari i bili. Ali kada se okrenuo prema vratima, ne to ga ipak natera da se acne. Nije po sredi bio prizor, ve seanje: seanje na Mesimerisov poslednji in. Njegovo kretanje napred, podignuta aka. Tek je sada shvatio ta je taj pokret znaio. ovek je tra io da mu se plati. Koliko god se trudio da pronae, neko drugo obja njenje, edvelu to ipak ne poe za rukom. On, negda nji prodavac, konano je postao kupac; Mesimeris je pred smrt eleo da ga podseti na to. Morae da pokrene vojsku, pokori opoziciju i obezbedi prilaz Vrtlogu to je br e mogue. Kada jednom bude uklonio veo oblaka postae bog. A bogovi su bili izvan doma aja poverilaca, bilo ivih bilo mrtvih. 4. IGRAI NA KONOPCU 1. Kal i Suzana kretali su se brzo koliko im je znati elja dozvoljavala. Mada su imali malo vremena za ono to su naumili, bilo je toliko stvari koje su im usporavale kretanje. Uhvatili su sebe kako stalno prave opaske na raun neverovatnih primera plodnosti u svetu oko sebe, i na raun poput ileta o trog uma koji ga je uobliio, tako da su morali da odustanu i jednostavno samo posmatraju. Meu prizorima flore i faune koji su ih okru ivali nisu uoili nijednu vrstu to nije postojala u Kraljevstvu Kukavica, ali ovde je sve - od kamenia do ptice, kao i sve emu se oko moglo diviti izmeu toga dvoga pretrpelo uticaj neke magije koja se bavila preoblikovanjem. Stvorenja koja su im prelazila preko puta imala su neke daleke veze sa porodicama lisica, zeeva, maaka i zmija; ali veoma daleke. Jedna od promena koja je kod njih odmah padala u oi bio je potpuni nedostatak stra ljivosti. Nijedna od njih nije utekla pred prido licama; samo bi pogledale u pravcu Kala i Suzane, primile k znanju njihovo postojanje, a zatim odlazile svojim putem. Ovo je mogao biti Eden - ili opijumski san o njemu - da iluziju nije razbio zvuk nepode enog radija. Delii muzike i razgovora me ali su se sa prodornim zavijanjem i belom bukom, a sve to je jo bilo prekidano kricima zadovoljstva koji su dopirali iza male skupine srebrnih breza. Krike su, meutim, ubrzo zamenili povici i pretnje, koji su postajali sve jai dok su se
Kal i Suzana probijali izmeu drvea. S druge strane nalazilo se polje visoke, uvele trave. U njemu, tri mladia. Jedan je balansirao na konopcu to je mlitavo bio razapet izmeu dve motke i posmatrao drugu dvojicu koji su se tukli. Povod za svau bio je oit: radio. Onaj ni i, ija je kosa bila gotovo bela koliko je bila svetla, branio je svoje vlasni tvo od krupnijeg protivnika, ali sa slabom nadom na uspeh. Napada ote radio iz mladievih ruku i zavitla ga preko polja. Radio pogodi jedan od nekoliko kipova napola izgubljenih u travi na kojima su se uoavali tragovi vremena; melodija koja je iz njega dopirala iznenada prestade. Vlasnik se baci na uni tioca, vikom izra avajui svoj bes. "Kopile jedno! Slomio si ga! Uni tio si ga." "To je Kukavije govno, de Bono", odvrati drugi mladi, lako odbijajui udarce. "Ne bi smeo da se me a s govnima. Zar ti mama to nije rekla?" "Bio je moj!" doviknu mu de Bono, odustav i od napada i krenuv i u potragu za svojim izgubljenim vlasni tvom. "Ne elim da ga dodiruje svojim prljavim akama. "Srce mi se para kada te slu am!" "Zave i, praznoglavi!" odvrati mu de Bono. Nije mogao da pronae radio u visokoj travi, to je samo jo vi e potpirivalo njegov bes. "Galin je u pravu", zapiskuta i ptica sa konopca. De Bono je iz gornjeg d epa na ko ulji izvukao iane naoari i spustio se na kolena kako bi puzei potra io svoju nagradu. "To je mito", nastavi mladi na konopcu, koji je upravo poeo da izvodi itav niz slo enih koraka: poskoka, skokova na jednoj nozi i pravih skokova. "Zvezdanpotok bi ti dao deset po dupetu kada bi saznao." "Zvezdanpotok nee saznati", proguna de Bono. "Oh, hoe, i te kako", primeti Galin, baciv i pogled prema igrau na konopcu. "Ti e mu rei, zar ne, Toleru?" "Mo da", dopre do njih odgovor propraen samozadovoljnim osmehom. De Bono je prona ao radio. Podigao ga je i protresao. Iz njega nije dopirala nikakva muzika. "Usranko jedan", ree on okrenuv i se prema Galinu. "Vidi ta si uinio." U tom je trenutku bio spreman na novi napad, da Toler, sa konopca, nije primetio da imaju publiku. "Ko ste, do avola, sad pa vi?" upita on. Sva trojica se zabulji e u Suzanu i Kala. "Ovo je polje Zvezdanpotoka", ree Galin, preteim glasom. "Ne biste smeli biti ovde. On ne voli da mu se ene motaju ovuda." "Man'te ga, on je prokleta budala", ree de Bono, provukav i prste kroz kosu i uputiv i Suzani osmeh. "I to mu slobodno reci, ako se ikada vrati." "Hou", odvrati smrknuto Toler. "U to se mo e kladiti." "Ko je taj Zvezdanpotok?" upita Kal. "Ko je Zvezdanpotok?" ponovi Galin. "Svi to znaju..." Glas mu zamre; shvatio je. "Vi ste Kukavice", ree on. "Tako je." "Kukavice?" pridru i se i Toler, toliko prestravljen da je gotovo izgubio ravnote u. "Na Polju?" De Bono samo jo vi e razvue usta u osmeh kada u ovo. "Kukavice", ponovi on. "Znai, mo ete da popravite ovu ma inu..." Zatim prie Kalu i Suzani, pru iv i im radio. "Mogu da poku am", ree Kal. "Da se nisi usudio", ree Galin, ili Kalu, ili de Bonu, ili mo da obojici. "To je samo obian radio, pobogu", pobuni se Kal. "To je Kukavije govno", ree Galin. "Mito", ponovo naglasi Toler. "Odakle ti?" Kal upita de Bona. "Ne tie te se", odvrati Galin. On zakorai prema uljezima. "Ponavljam: ovde niste dobrodo li." "Mislim da je bio jasan, Kale", ree Suzana. "Pusti ga." "Izvini", obrati se Kal de Bonu. "Morae sam da ga popravi ."
"Ne umem", odvrati mladi snu deno. "eka nas posao", ree Suzana, jednim okom motrei na Galina. "Moramo poi." Zatim povue Kala za ruku. "Hajdemo", ree ona. "Tako", izusti Galin. "Proklete Kukavice." "Oseam elju da mu razbijem nos", javi se Kal. "Nismo do li da prolivamo krv. Ve da spreimo krvoprolie." "Znam. Znam." Kal izvinjavajui se slegne ramenima u pravcu de Bona, okrete lea polju i oni krenu e nazad izmeu breza. Kada su stigli na drugu stranu zau e korake iza sebe. Oboje se okrenu e. De Bono ih je sledio bri ljivo nosei radio. "Poi u s vama", izjavi on, iako ga niko nije pozvao. "Mo e popraviti ma inu putem." "A ta je sa Zvezdanpotokom?" upita Kal. "Zvezdanpotok se nee vratiti", odvrati de Bono. "Mogu ekati dok im trava ne izraste do dupeta, ali on se nee vratiti. Imam ja prea posla." Zatim se osmehnu. "uo sam ta je ma ina rekla", obavesti ih on. "Bie lep dan." 2. Pokazalo se da je de Bono bio svestrano obdaren saputnik. Nije bilo teme o kojoj on nije bio spreman da razgovara, tako da je njegova spremnost na razgovor na neki nain navela Suzanu da zaboravi melanholiju koja ju je obuzela kada je D eriho umro. Kal ih je pustio da razgovaraju. Imao je pune ruke posla poku avajui da u hodu popravi radio. Ipak je uspeo da ponovo upita de Bona odakle mu. "Dao mi ga je jutros", objasni de Bono, "jedan od Prorokovih ljudi. Imao je pune kutije istih." "Zaista", primeti Kal. "To je mito", dodade Suzana. "Zar mislite da ja to ne znam?" upita ih de Bono. "Znam da se ni ta ne dobija zabadava. Ali ne verujem da je svaka stvar koju mi neki Kukavica da mito. Tako govori Zvezdanpotok. I ranije smo iveli sa Kukavicama i pre iveli..." On zastade da bi svoju pa nju usredsredio na Kala. "Jesi li uspeo?" "Jo ne. Nisam ba neki strunjak za ice." "Mo da u nai nekoga u Bez-premcu", ree on, "ko bi mi ga mogao popraviti. Jo malo pa smo stigli tamo." "Mi smo krenuli do Kaprine kue", ree Suzana. "Poi u s vama. Samo via grad." Suzana poe da se prepire s njim. "ovek mora da jede", ree de Bono. "Stomak e mi jo pomisliti da mi u glavi nije sve u redu." "Nema skretanja", ree Suzana. "Neemo skretati", odvrati sav srean de Bono. "To nam je na putu." On je iskosa pogleda. "Ne budi tako sumnjiava", ree. "Gora si od Galina. Neu vas povesti stranputicom. Imajte poverenja u mene." "Nemamo vremena za razgledanje. eka nas jedan hitan posao." "U vezi s Prorokom?" "Da." "To ti je pravo Kukavije sranje", dodade Kal. "Ko? Prorok?" upita de Bono. "Kukavica?" "Bojim se da je tako", ree Suzana. "Vidi , Galin nije ba u svemu gre io", primeti Kal. "Radio stvarno predstavlja mali mito." "Ja sam bezbedan", odvrati de Bono. "Mene ne mo e da dirne." "Oh, stvarno?" upita Suzana. "Ne ovde", odgovori de Bono, lupnuv i se po grudima. "Zapeaen sam." "Da li to znai da tako mora biti?" upita Suzana uzdahnuv i. "Ti ostaje pri svojim pretpostavkama, a mi pri svojim?"
"Za to da ne?" odvrati pitanjem de Bono. "Vi nama niste potrebni." " eli radio", podseti ga ona. On frknu. "Ne ba toliko. Ako ga izgubim neu plakati. Bezvredan je. Kao uostalom i sve drugo to dolazi od Kukavica." "Da li su to rei Zvezdanpotoka?" upita Suzana. "Ba si pametna", odvrati on, pomalo zlovoljno. "Sanjao sam o ovom mestu..." ree Kal, ume av i se u raspravu. "Mislim da to ini mnogo Kukavica." "Mo da vi sanjate o nama", nezahvalno odvrati de Bono. "Ali mi o vama ne sanjamo." "To nije tano", suprotstavi mu se Suzana. "Moja je baka volela jednog od va ih, i on joj je uzvraao ljubav. Ako nas mo ete voleti, onda mo ete i sanjati o nama. Onako kako mi sanjamo o vama, kada nam se uka e prilika." Misli na D erihoa, shvati Kal: govori uop teno, ali na njega misli. "Stvarno?" primeti de Bono. "Da, stvarno", odgovori Suzana planuv i. "Stalno ista pria." "Kakva pria?" upita Kal. "Mi je pro ivljavamo i oni je pro ivljavaju", odvrati ona, pogledav i u de Bona. Pria o tome kako se raamo, kako se pla imo da umremo, i kako nas ljubav spa ava." To je izgovorila sa takvom sigurno u kao da joj je bilo potrebno dosta vremena da doe do ovog zakljuka, ali je zato sada niko vi e nije mogao ubediti u suprotno. Za neko vreme uspela je da uti a opoziciju. Vi e od dva minuta sve troje je nastavilo da koraa utke, a onda de Bono ree. "Sla em se." Ona podi e pogled prema njemu. "Stvarno?" upita ona, vidljivo iznenaena. On klimnu. "Ista pria?" ree. "Da, ini mi se da to ima smisla. Konano, ista je i za vas i za nas, bez obzira na zanose. Kao to si rekla. Roditi se, umreti: a izmeu ljubav." Ne to je mrmljajui odmeravao, a zatim dodade: "Ti, razume se, svakako vi e od mene zna o ovom poslednjem", nesposoban da potisne kikot. "Po to si ve dosta stara." Ona se nasmeja; a radio u tom trenutku, kao da eli da obele i ovaj trenutak, na zadovoljstvo vlasnika i Kalovo iznenaenje ponovo o ive. "Dobar si ti ovek", povika de Bono. "Dobar ovek!" Uze ga iz Kalovih ruku i stade da ga pode ava, tako da su uz pratnju muzike u li u neobini grad Bez-premca. 5. BEZ-PREMCA 1. Kada su za li u ulice, de Bono ih je upozorio da je grad bio sklepan u velikoj urbi, i da ne oekuju nikakav obrazac u planiranju. Ali i pored tog upozorenja nespremni su se suoili sa onim to ih je u gradu ekalo. U tom mestu kao da nije postojao ni nagove taj nekog reda. Kue su bile postavljene jedna uz drugu u nerazre ivoj zbrci, izmeu njih protezali su se tuneli - izraz ulica upotrebio bi neko ko bi hteo da im polaska - tako uski, i tako natrpani da bi se ovek, kud god da pogleda, susretao sa licima i fasadama u rasponu od sasvim primitivnih do onih baroknih. Pa ipak, u njima nije bilo mrano. Svetlucali su i kamen i plonik pod njihovim nogama osvetljavajui tako prolaze, pretvarajui i najskromniji zid u sluajno remekdelo sjajnog maltera i jo sjajnije cigle. A i graani su se, vi e nego ravnopravno, nosili sa svim tim postojeim sjajem kojim je grad mogao da se pohvali. Njihova odea posedovala je istu onu smesu u togljene otmenosti za koju su posetioci znali da je stopostotno vidovnjaka; ali ovde, u gradu koji je bio najpribli niji primeru urbane sredine u Fugi, taj je stil doveden do novih krajnosti. Svuda oko njih promicala je izuzetna odea. Obavezni prsluci zvonili su bezbrojnim zvoniima. Jedna ena imala je na sebi odelo, zakopano do grla, ali ija je boja toliko
odgovarala boji njene ko e da je izgledalo kao da je naga. Na ispustu prozora sedela je mlada devojka prekr tenih nogu, a oko lica su joj vijorile raznobojne trake iako nije bilo ni najmanjeg povetarca. Malo ni e, u istom prolazu, jedan ovek sa e irom koji je izgledao kao da je satkan od njegove kose razgovarao je sa kerkom, dok je na obli njem ulazu, neki drugi ovek u odelu od konopaca pevao svom psu. A stil je, razume se, bio negovani antistil, koji je podseao na razliku izmeu crnkinje i belkinje koje prolaze zvi duui gole do pasa i u pantalonama vezanim vrpcama. Mada se videlo da svi u ivaju u svom izgledu, on im ipak nije bio najva niji u ivotu. Ovoga jutra ekao ih je neodlo an posao; nisu imali vremena za gubljenje. Jedino to im je koliko toliko privlailo pa nju bile su neke sitnice, proizvodi kasnog dvadesetog veka, triarije kojima se nekolicima graana igrala. A to su, nema sumje, bili pokloni Prorokovih ljudi. Igrake koje e izbledeti kroz nekoliko dana kao i edvelova obeanja. Nisu imali vremena da poku aju ubediti vlasnike da pobacaju te svetlucave gluposti; ionako e sami uskoro otrkriti kako su nepostojani svi pokloni iz dotinog izvora. "Odve u vas do La ova", ree de Bono, krei im put kroz gomilu. "Tamo emo jesti, pa krenuti dalje." Pa nju Kukavica privlaili su prizori i zvuci koji su dolazili iz svih pravaca. Odlomci razgovora dopirali su do njih kroz vrata i prozore kua; kao i pesme (neke sa radio aparata); i smeh. Jedna je beba plakala u majinom naruju; ne to je zalajalo iznad njihovih glava, a kada je podigao pogled, Kal je ugledao pauna kako se epuri na jednom od gornjih balkona. "Kud li je, pobogu, nestao?" upita Suzana kada se de Bono izgubio u gomili po trei ili etvrti put. "Prokleto je brz." "Moramo mu verovati. Potreban nam je vodi", ree Kal i u tom trenutku ugleda de Bonovu plavu glavu. "Eno ga..." Zavi e za ugao. Odmah potom prolomi se vrisak negde ispred njih u zakrenom prolazu, tako prodoran i pun bola kao da je poinjeno ubistvo. Ni taj zvuk nije uspeo da uutka gomilu, ali uspeo je ipak dovoljno da je uti a tako da su Kal i Suzana uhvatili rei koje su usledile po to je jecaj zamro."Spalili su Kaprinu kuu!" "Nemogue", neko ree, i neverica stade da se iri poput plime pratei ovu tvrdnju. Ali glasnik nije dao da ga uutkaju. "Spalili su je!" bio je uporan. "I pobili su lanove Vea." Kal je uspeo da se kroz gu vu probije do mesta sa koga je mogao da vidi oveka; odista je izgledao kao da je prisustvovao nekoj katastrofi. Lice mu je bilo aavo i blatnjavo i niz njega su se slivale suze dok je ponavljao svoju priu, to jest ono nekoliko bitnih momenata. Prisutni su sve manje izra avali nevericu: vi e nije bilo nikakve sumnje da govori istinu. A onda je Suzana postavila najjednostavnije mogue pitanje: "Ko je to uinio?" ovek pogleda u njenom pravcu. "Prorok..." uzdahnu on. "Prorok je to uinio." Na to gomila eksplodira, kletve i proklinjanja ispuni e vazduh. Suzana se okrenu ka Kalu. "Nismo bili dovoljno brzi", ree sa suzama u oima. "Kale, trebalo je da budemo tamo." "Ne bismo stigli", ree jedan glas pored nje. De Bono je odnekud iskrsao. "Ne krivite sebe", ree. A zatim dodade: "Ili mene." " ta sad?" upita Kal. "Pronai emo to kopile i ubiti ga", odvrati Suzana. Zatim epa de Bona za rame. "Hoe li nam pokazati kako da iziemo odavde?" "Svakako." On skrenu i povede ih dalje od mno tva graana koji su opkolili rasplakanog oveka. Prolazei gradom uverili su se da su vesti ve stigle do svakog uveta i svakog prolaza. Ni od kuda vi e nisu dopirali pesma i smeh. Nekolicina ljudi zurila je u pare neba izmeu krovova, kao da ekaju munje i gromove. Izrazi njihovih lica podsetili su Kala na izraze lica ljudi iz Ulice Koija onoga dana kada se podigao vazdu ni vrtlog: odra avali su mno tvo
neizgovorenih pitanja. Ako je suditi prema deliima razgovora koje su hvatali u prolazu, ljudi se nisu slagali u pogledu onoga ta se dogodilo. Neki su govorili da su pobijeni svi koji su se zatekli u Kaprinoj kui, drugi da je bilo pre ivelih. Ali bez obzira na ta neslaganja, ono glavno niko nije poricao: Prorok je objavio rat svakom ko se usudi da ospori njegov primat; njegovi sledbenici ve su proe ljavali Fugu tra ei nevernike. "Moramo umai na otvoreno", ree Suzana. "Pre no to stignu ovamo." "Ovo je mali savet", primeti de Bono. "Nee im biti potrebno mnogo vremena da ga oiste, ako su sposobni." "Bie", ree Kal. Stanovnici nisu ispoljavali ni najmanji znak panike; nisu poku ali da se spakuju i umaknu. Ovakvih progonstava i dogaaja bilo je i ranije, ili su bar to nagove tavala njihova izbrazdana lica. I najverovatnije e ih opet biti. Zar bi trebalo da se tome ude? Bilo im je potrebno desetak minuta da se izvuku iz grada i stignu na otvoreno. " ao mi je to moramo tako brzo da se rastanemo", ree Suzana de Bonu, kada se nao e na granici grada. "Za to bismo morali da se rastanemo?" "Zato to smo do li ovamo da zaustavimo Proroka", odgovori Suzana, "i upravo to emo uraditi." "A ja u vas odvesti do mesta gde ete ga nai." "Kakvog mesta", upita Kal. "Do nebeskog svoda", sa sigurno u odvrati de Bono. "Stare palate. Pominjali su je na ulici. Zar niste uli? To ima smisla. Ako eli da postane Kralj morae da osvoji Nebeski svod." 2. Nisu odmakli daleko od Bez-premca kada de Bono zastade i pokaza preko doline prema stubu dima. "Ne to gori", ree on. "Nadajmo se da je edvel", dodade Kal. "Mislim da bi trebalo ne to da saznamo o tom kopiletu", ree de Bono. "Ako ve nameravamo da ga smaknemo dok je budan." Ispriali su mu sve to su znali, to je, kada su sve sabrali, bilo veoma malo. "udno", ree Kal. "ini mi se kao da ga poznajem celog ivota. A ni godina nije pro la od kada sam ga prvi put ugledao." "Senke mogu pasti u svim pravcima", izjavi de Bono. "To je moje uverenje. Zvezdanpotok je imao obiaj da ka e da postoje mesta ak i u blizini Vrtloga na kojima se pro lost i budunost prepliu." "Sve mi se ini da sam mo da posetio jedno od njih", ree Kal, "kada sam pro li put bio ovde." "Kako je izgledalo?" Kal odmahnu glavom. "Pitaj me sutra", odvrati on. Put ih je naneo na movarni teren. Preko blata su pre li skaui sa kamena na kamen, odustav i od svakog razgovora zbog abljeg kreketanja koje je dopiralo iz trske. Kada su bili negde na pola puta, do njihovih u iju dopre zvuk automobila. Zaboraviv i na oprez uputili su se ka vrstom tlu preicom, do lanaka upadajui u raskva eno tlo dok je na stotine aba - veliine nokta na palcu, i crvenih kao mak - skakalo pred njima. Kal se na drugoj strani uspentrao uz drvo kako bi imao bolji vidik. Sa vrha je ugledao konvoj automobila koji se kretao u pravcu grada. Putevi mu nisu bili potrebni. Probijao se tokovima i konjskim snagama. Pred njim su se dizala jata ptica; ivotinje... one dovoljno brze... be ale su na sve strane. Suzana mu doviknu: " ta vidi ?" "ini mi se da je to Hobartova rulja."
"Hobartova?" U sekundi se stvorila pored njega na drvetu, pru iv i se preko jedne grane kako bi se oslobodila kro nje. "On je", uo ju je kako ka e, gotovo kao za sebe. "Blagi bo e, on je." Okrenula se ka Kalu i uputila mu jedan divlji pogled koji mu se nije mnogo dopao. "Dalje ete morati bez mene", ree ona. Si li su sa drveta i poeli da se svaaju. "Imam neka posla sa Hobartom. Ti poi dalje. Pronai u te kada zavr im." "Zar to ne mo e da prieka?" upita Kal. "Ne", odvrati ona odluno. "Ne, ne mo e. Kod njega je knjiga koju mi je Mimi dala, i elim da je uzmem." Primetila je zbunjeni izraz na njegovom licu i unapred je znala svaku primedbu koju e izrei zbog njihovog razdvajanja. Rei e da je njihov pravi cilj edvel; da nije vreme za odlaganje susreta s njim. Pored toga, knjiga je samo knjiga, zar ne?; sutra je novi dan. I sve je to razume se, bilo tano. Ali negde u dubini stomaka osetila je da u tome to se Hobart toliko vezao za knjigu ima neke izopaene logike. Mo da se na tim stranicama nalazi znanje sakriveno meu onim Jednom davno koje bi se moglo dobro iskoristiti u predstojeem sukobu. Hobart je nema sumnje u to bio ubeen, a ono to neprijatelj misli o vama verovatno je tano, inae za to biste uop te bili neprijatelji? "Moram se vratiti", ree ona. "Nema druge." "Onda u i ja s tobom." "Kale, u stanju sam sama da iziem na kraj s njim", ree ona. "Vas dvojica morate nastaviti ka Nebeskom svodu. Kada se doepam knjige, lako u vas nai." Govorila je krajnje samouvereno; osetio je da nema smisla prepirati se s njom. "uvaj se", ree on zagrliv i je. "Nemoj dopustiti da ti se ne to dogodi. "Ni tebi, Kale. Zbog mene." Rekav i to, ona se udalji. De Bono, koji nije uestvovao u ovom razgovoru ve se igrao svojim radiom, sada upita: "Zar neemo s njom?" "Ne", odgovori Kal. " eli da poe sama." De Bono ga upitno pogleda. "U pitanju je ljubav, je l' da?" upita on. "Otprilike." 3. Suzana se urno vratila do grada; ispunjavalo ju je izvesno ushienje koje nije potpuno shvatala. Da nije jednostavno elela da se ve jednom nae oi u oi s njim i obavi to? Ili je, pak, mo da udela da ponovo vidi Hobarta; da on nije postao neka vrsta ogledala pomou koga je mogla bolje da upozna samu sebe? Kada se vratila na ulice - koje su sada bile manje-vi e prazne, jer su se graani povukli u kue - ponadala se da on zna kako je ona blizu. Nadala se da mu je srce poelo br e da kuca zbog njene blizine, i da su mu se dlanovi znojili. Ako se to, ipak, nije dogodilo, ona e mu ve pokazati. 6. TELO JE SLABO 1. Iako je edvel bacio oko na Nebeski svod - jedinu zgradu u Fugi vrednu nekoga ko te i da postane bo anstvo - kada se jednom na ao u njoj uverio se da je to jedno krajnje neureeno prebivali te. Svaki od monarha i matrijarha koji su ga nastanjivali tokom vekova unosio je svoje vizije u dvorane i predvorja, sa jednim jedinim ciljem da nadma i tajne prethodnog stanara. Rezultat je bio ovaj polulavirint, polu kua strave. On nije bio prvi Kukavica koji je pretra ivao udovi ne hodnike Nebeskog
svoda. U pro losti se nekoliko pripadnika oveanstva probilo u palatu i slobodno lutalo po njoj, zahvaljujui tome to njeni tvorci nisu eleli da naru e postojei mir grubim reima. Izgubiv i se u njenim dubinama ta nekolicina srenika videla je prizore koje e sa sobom odneti u grob. Na primer, odaju u kojoj su ploice na zidovima imale dvaput vi e strana nego kocka, tako da su se bez prestanka okretale, a svaka faceta zauzimala odreeno mesto u fresci koja nikada nije dovoljno dugo mirovala da bi oko moglo potpuno da je shvati. U drugoj odaji neprestano je padala ki a, topla, prolena, nona ki a, a iz poda se irio miris plonika koji se hladi; jedna od njih je na prvi pogled izgledala sasvim obino, ali bila je sagraena tako da je njena geometrija varala ula, pa je ovek u jednom trenutku mogao pomisliti da mu se glava toliko nadula da e je ispuniti, a u narednom da se smanjio na veliinu bube. Posle jednog sata, ili dana, provedenog meu ovim udima, neki nevidljivi vodi poveo bi ih do vrata kroz koja bi izlazili kao da se pojavljuju iz sna. Kasnije bi poku ali da ispriaju ta su sve videli, ali izneverili bi ih seanje i vlastiti jezik i tako spreili svaki njihov poku aj da unaokolo brbljaju o tome. Mnogi su u oajanju ponovo krenuli u potragu za tim delirijumom. Ali Nebeski svod bio je pokretna poslastica koja bi uvek odletela. edvel je stoga bio prvi Kukavica koji je hodio tim hodnicima od zanosa i nazivao ih svojim. Meutim, nije oseao nikakvo zadovoljstvo. To je mo da bio najelegantniji nain na koji se Nebeski svod mogao osvetiti svom nemilom stanaru. 2. Kasno popodne, pre no to se suvi e smrklo, Prorok se popeo na vrh Nebeskog svoda, u osmatranicu, u nameri da iz nje razgleda osvojene teritorije. Uprkos svim obavezama iz pro lih nedelja - preru avanju, zborovima, stalnom politiziranju - nije oseao umor. Sve to je obeao svojim sledbenicima i samom sebi obistinilo se. Kao da mu je izigravanje Proroka obezbedilo mo proricanja. Prona ao je Tkanje, to je i rekao da e uiniti, i oduzeo ga uvarima; poveo je svoje krsta e u samo srce Fuge, uutkav i gotovo natprirodnom brzinom sve koji su mu se usprotivili. Dalje nije imao kud osim da postane bo anstvo, a sa mesta na kome se trenutno nalazio video je nain da to i ostvari. Vrtlog. Njegov Pla t je previrao i tutnjao, skrivajui svoje tajne od svaijeg pogleda, pa i njegovog. Nije va no. Sutra, kada Hobartov bataljon zavr i pokoravanje uroenika, ispratie Proroka do vrata Vrtloga, mesta koje je Vrsta nazivala Uska jasnoa, i on e zakoraiti unutra. Tada?; ah tada... Hladnoa na zatiljku trgnu ga iz ma tanja. Na vratima odaje za osmatranje stajala je Imakolata. Svetlost joj nije smetala. Pokazivala je svoje rane u svoj njihovoj zagonetnoj slavi; pokazivala je i svoje slabosti; i svoju mr nju. Te ko mu je padalo ak i da je gleda. " ta eli ?" upita on. "Do la sam da ti se pridru im", ree ona. "Ne dopada mi se ovo mesto. Zaudara na Staru nauku." On slegnu ramenima i okrenu joj lea. "Znam o emu razmi lja , edvele, ree ona. "Veruj mi, to ne bi bilo mudro.' Ve dugo nije uo da mu neko izgovara ime, i nije mu se dopalo kako je zvualo. Bio je to pomak unazad ka biografiji za koju je gotovo prestao da veruje da je bila njegova. " ta to ne bi bilo mudro?" upita on. "Da poku a da prodre u Vrtlog." On ni ta ne odgovori. "Upravo to namerava , zar ne?" I dalje je bila u stanju sasvim lako da ga prozre. "Mo da", odvrati on.
"To bi bila pogubna gre ka." "Oh, stvarno?" ree on, ne skidajui pogled sa Pla ta. "A za to, molim te?" "ak ni Porodice ne shvataju ta su to stvorile kada su pustile Razboj u pogon", ree ona. "On je nesaznatljiv." "Ni ta nije nesaznatljivo", proguna on. "Ne za mene. Vi e ne." "Jo si samo ovek, edvele", podseti ga ona. "Ranjiv si." "Zave i", odbrusi on. " edvele..." "Zave i!" ponovi on i okomi se na nju. "Ne elim vi e da te slu am dok si tako malodu na. Evo me ovde, je li tako? Osvojio sam Fugu." "Mi smo je osvojili." "U redu, mi. ta eli za tu uslugu?" "Zna ti dobro ta ja elim", ree ona. " ta sam oduvek elela. Spori genocid." On se osmehnu. Dugo se spremao da joj odgovori, a kada se konano odluio, polako je izrekao. "Ne, mislim da to nee moi." "Za to smo ih onda sve ove godine sledili?" upita ona. "Da bi ti stekao dobit, a ja bila osveena." "Stvari su se izmenile", ree on. " elim da okusim stvaranje. elim ono to se nalazi u Vrlogu." "Raznee te." "Sumnjam", ree on. "Nikada nisam bio sna niji." "U Svetili tu si rekao", odvrati ona, "da emo ih zajedno uni titi." "Lagao sam", sasvim lako priznade edvel. "Rekao sam ti ono to si elela da uje , jer si mi bila potrebna. Sada mi se gadi . Kada postanem bog imau nove ene." "Sada ve hoe da bude bog?" Ova misao kao da joj se stra no dopala. "Ti si prodavac, edvele. Ti si otrcani mali prodavac. Ja sam ta koju tuju." "Kako da ne", odvrati edvel. "Video sam taj tvoj Kult. Kosturnica i a ica evnuha." "Neu dozvoliti da me prevari , edvele", ree ona i krenu ka njemu. "Od svih ljudi, ba ti." Ve mnogo meseci znao je da e doi i ovaj trenutak, trenutak kada e konano shvatiti da ju je iskoristio i prevario. U potaji i sistematino pripremao se za posledice, odvajajui je od svih saveznika i poveavajui vlastitu zalihu sredstava odbrane. Ali ona je i dalje posedovala menstrum, a njega joj nikada nee moi oduzeti. ak i sada je video kako joj navire kroz oi, i jedva je uspeo da suzbije elju da utekne pred njim. Ipak je uspeo da savlada taj poriv i krene ka njoj, da joj spusti aku na lice i pomiluje ozlede i kraste. "Ne bi me..." promrlja on, "... valjda ubila?" "Neu ti dozvoliti da me prevari ", ponovi ona. "Ali biti mrtav znai biti mrtav", ree on umirujuim glasom. "Ja sam samo Kukavica. I sama zna koliko smo mi slabi. Za nas nema Vaskrsenja." Dodir mu postade ritminiji. Znao je da to mrzi. Ona, prava devica, ona, sva od leda i aljenja. Ranije je bila u stanju da mu sagori ko u na prstima ako bi je ponizio na ovaj nain. Ali Mama Pas je bila mrtva, Hag je postala beskorisna luda dovoljna sama sebi. Nekada mona vraara sada je bila slaba i umorna, i oboje su to znali. "Sve ove godine, srce..." poe on, "... sve ove godine taman toliko si popu tala dizgine, taman toliko si me dovodila u isku enje..." "Dogovorili smo se..." poe ona, "... zajedno..." "Ne", odvrati edvel, kao da ispravlja neko dete. "Iskoristila si me, kako bi dospela meu Kukavice, jer budimo iskreni, oni su te pla ili." Htela je da mu se usprotivi, ali on joj polo i aku preko grla. "Ne prekidaj me", ree on. Poslu ala ga je. "Oduvek si me prezirala", nastavi on. "Poznato mi je to. Ali bio sam ti od koristi i inio sam ono to bi mi naredila, sve dok sam eleo da te dodirnem."
"Je li to ono to sada eli ?" upita ona. "Nekada..." ree on, gotovo alei zbog gubitka, "... nekada bih ubijao samo da mi dozvoli da osetim pod prstima bilo na tvom vratu. Kao sada." On je malo ste e. "Ili da te milujem..." Zatim pree dlanom druge ake preko njenih grudi. "Ne ini to", ree ona. "Magdalena je mrtva", podseti je on. "Ko e sada da stvara novu decu? Nee valjda stara kuka; ona je sterilna. Nema ljubavnika. Ne. Mislim da e morati ti. Konano e morati da ponudi tu tvoju dragocenu stvaricu." U tom ga trenutku ona odgurnu od sebe i verovatno bi ga ubila, da je u tome nije omelo gnu anje koje je osetila dok se prema njoj onako grubo pona ao. Uskoro je povratila samokontrolu. U oima joj se videlo da je bila spremna da ubije. Vi e nije mogao da odgaa osvetu, a da ne ugrozi vlastitu bezbednost. Smatrala ga je budalom, ali znao je on kako e je naterati da za ali to je bila tako arogantna. Kada je podigla glavu kako bi ga popljuvala menstrumom on stade da izvikuje imena koje je, pre samo nekoliko asova, zapisao na paklici cigareta. "Sosa! Vesel! Ferajld! Divajn! Los! Hana!" Zbogomii stado e da pristi u na njegov poziv, stru ui uz stepenice. Vi e nisu bili bedna, usamljena stvorenja kojima je nedostajala ljubav; takvi su bili dok se Magdalena brinula o njima. edvel je sa njima postupao ne no i za kratko vreme ih je pridobio; hranio ih je, uinio ih monima. Svetlost na Imakolatinom licu zgasnu kada ih u iza sebe. Okrenula se u trenutku kada su nahrupili na vrata. "Poklonila si mi ih" ree on. Ona vrisnu kada ih ugleda, onako debele i mesnate. Zaudarali su na klanicu. "Dao sam im krvi umesto mleka", ree edvel. "To ih je nateralo da me zavole." On coknu jezikom i stvorenja postrance krenu e ka njemu, vukui za sobom organe kojima su tek morali da pronau namenu. "Upozoravam te", ree on, "ako poku a da me povredi oni preko toga nee olako prei." Dok je govorio shvatio je da je Imakolata u poslednji as pozvala Hag iz hladnijih delova Nebeskog svoda. Ona je sada poput kakve jogunaste senke lebdela uz vraarino rame. "Pusti ga", uo je kako uzdi e Imakolati u uvo. Nijednog trenutka nije pomislio da bi ona mogla poslu ati taj savet, ali upravo to je uinila; prvo je pljunula na pod ispred edvelovih nogu, a zatim se okrenula i po la. Jedva je mogao da poveruje da je ovu bitku tako lako izvojevao. Do sada nije smeo ni da se ponada da su je tuga i ono to je pretrpela od Roma ovoliko obeshrabrili. Konani obraun se zavr io pre no to je i poeo. Jedan od zbogomia pored njega razoarano vrisnu. On odvrati pogled od sestara i ree mu da uuti. Pokazalo se da je to bilo pogubno, jer u trenutku kada je skrenuo pogled utvarna sestra obru ila se iz vazduha na njega, irom razjapljenih vilica punih zuba koji su odjednom stra no izrasli, spremna da mu i upa varavo srce. A kod vrata, Imakolata se upravo okretala, dok je menstrum provaljivao iz nje. On pozva zveri da mu priteknu upomo, ali jo dok je to inio Hag je ve bila na njemu. Izbila mu je dah baciv i ga na zid, i kand ama mu zaparav i grudi. Zbogomii nisu mogli da dozvole da onog ko im daje krvi vide pora enog. Stu tili su se na Hag pre no to je noktima uspela edvelu da raspara sako, i odvukli je od njega; sve vreme je vri tala. Pomogla je ovim stvorenjima da dou na svet; pustila ih je u svet ludila i tame. Mo da upravo zbog toga nisu prema njoj imali milosti. Komadali su je ne zastav i ni na trenutak. "Zaustavi ih", povika Imakolata. Prodavac je pregledao rupe koje je Hag napravila u njegovom sakou. Da je samo jo trenutak potrajalo epala bi mu srce.
"Opozovi ih, edvele! Molim te!" "Ve je mrtva", ree on. "Pusti ih da se poigraju." Imakolata koraknu da pomogne sestri, ali im je to uinila najvei od zbogomia, sa siu nim belim oima kao u kakve ribe iz velikih dubina i ustima nalik na ranu, isprei se izmeu nje i spasa. Ona otpljunu strelu menstruma u njegova pulsirajua prsa, ali on u hodu primi udarac i nastavi prema njoj. edvel je video ova udovi ta kako se meusobno ubijaju iz zabave. Znao je da su u stanju da podnesu i najte u ranu ne trepnuv i. Ovaj, na primer, po imenu Vesel, mogao je da izdr i i stotinu ovakvih rana, pa da i dalje bude veseo. A nije bio ni glup. Dobro je savladao lekcije koje im je on odr ao. Upravo je skoio na Vraaru, obavio joj ruke oko vrata, a noge oko bedara. Znao je da e tolika intimnost pomesti Imakolatu. I stvarno, kada je prineo svoje lice njenom, ljubei je to je ume nije mogao svojim deformisanim usnama, ona poe da vri ti, konano izgubiv i kontrolu i sraunatost. Menstrum je oticao iz nje u svim pravcima, uzalud tro ei snagu na tavanicu i zidove. Ono nekoliko bodlji koje su prona le njenog napadaa samo su ga jo vi e razljutile. Iako nije posedovao seksualni aparat, edvel ga je nauio osnovnim pokretima. Trljao se o nju poput uspaljenog psa, zavijajui joj u lice. Pogre io je to je otvorio usta, jer je deli menstruma prona ao put do njegovog grla i razneo ga. Vrat mu je eksplodirao, a glava, koja nije vi e imala na emu da stoji, zanela se unazad visei na masnim nitima. ak i posle toga, nastavio je da se pripija uz nju, tarui svoje telo u drhtavim grevima o njeno. Stisak mu je ipak dovolno popustio da je mogla da ga strgne sa sebe, izi av i iz ovog okr aja krvava od glave do pete. edvel pozva preostale zbogomie koji su se osvetniki igrali sa Hag. Oni se okupi e pored njega. Od Hag je ostala samo gomilica ubreta koja je podseala na ostatke riblje iznutrice u slivniku. Videv i ostatke, Imakolata, lica otromboljenog kao u kakvog imecila, ispusti jedan jecavi krik. "Vodite je odavde", ree edvel. "Ne elim da vidim njeno ogavno lice. Odvedite je u brda. Bacite je na ubre." Dva zbogomia prio e vraari i dohvati e je. Nije ni trepnula, ni prstom makla da iska e neslaganje. Kao da ih vi e nije ni videla. Mo da je smaknue jedine preostale sestre, ili napad zveri, ili je mo da i jedno i drugo, uslovilo da se u njoj ne to ra ini. Odjednom je ostala bez moi da zaara ili zastra i. Prazna vrea koju su izvukli kroz vrata i sneli niz stepenice. Nije ak ni paodigl pogled u edvelovom pravcu. Oslu kivao je klecavo sila enje zbogomia niz stepenice, i dalje i ekujui da se ona vrati po njega, da krene u poslednji napad. Ali ne. Sve je bilo gotovo. On prie onom to je ostalo od Hag. Njeni ostaci zaudarali su na ne to pokvareno. "Poslu ite se, ree preostalim zverima, koje se baci e na ostatke i pobi e se oko njih. Osetiv i gaenje nad njihovim apetitom on se okrenu prema Vrtlogu. Uskoro e se nad Fugu spustiti no, hitro spu tena zavesa zaklonie dnevne aktivnosti. Sa sutra njim danom poinje novi in. Negde s druge strane oblaka koji je posmatrao nalazilo se znanje, koje e ga preobraziti. Posle toga, nee biti ni dana ni noi ako on to ne naredi. 7. OTVORENA KNJIGA 1. Zakon je stigao u Bez-premca. Do ao je da iskoreni nesuglasice: ali nikakve nesuglasice nije prona ao. Prispeo je s batinama, oklopima i mecima, spreman da se suoi sa naoru anim pobunjenicima: a njih niko ak nije ni pominjao. Doekao ga je lavirint senovitih ulica, uglavnom praznih, i nekoliko pe aka koji su pognuli glave im su ugledali uniforme.
Hobart je smesta naredio da se pretresu sve zgrade. To je, dodu e, propraeno nekolikim mrkim pogledima, ali na njima se i zavr ilo. Bio je razoaran; dobro bi mu do lo da je nai ao na bilo kakav otpor koji bi mu omoguio da ispolji autoritet. Znao je da je cilj ove sveop te pokornosti da ga nagna da oseti la nu sigurnost, po to je oekivani sukob izostao. Sada je najva nije bilo stra ariti; stra ariti bez prekida. To je bio razlog to se smestio u kuu sa ijih je gornjih spratova imao dobar pregled grada i u kojoj je mogao da provede no. Sutra je dan velikog otisnua u Vrtlog i mogle su se oekivati nevolje. Pa opet, ko mo e bilo ta zasigurno tvrditi kada je re o ovim ljudima. Bili su tako poslu ni; poput ivotinja, prevrtali su se preko glave ve pri najmanjem nagove taju neke vee moi. Zgrada koju je rekvirirao malo ta je imala da mu ponudi, osim dobre preglednosti grada. Predstavljala je lavirint soba; zbrku izbledelih murala koje gotovo da nije ni pogledao; oskudan i kripav name taj. Neudobnost mu nije smetala: voleo je spartanski ivot. Ali zato mu je smetala atmosfera; imao je oseaj da su izbaeni stanari jo tu, samo da ih on ne vidi. Da je verovao u duhove, kazao bi da ih je ova kua puna. Ali kako nije, svoje je strahove uvao u sebi, gde su se mno ili. Palo je vee i ulice su postale mrane. Sada je malo ta mogao da vidi sa prozora na vrhu, ali uo je smeh koji je dopirao odozdo. Dao je ljudima slobodno vee da malo u ivaju, upozoriv i ih da ne zaborave kako je ovaj grad neprijateljska teritorija. Smeh je postajao sve raskala niji, a onda se udaljio niz ulicu. Neka se zadovolje, pomisli on. Sutra e ih krsta ki pohod odvesti na tlo koje ovda nji itelji smatraju svetim: ako uop te nameravaju da im se odupru, uinie to tada. Iste stvari dogaale su se i u spolja njem svetu: ovek koji ne bi pomerio ni mali prst kad bi mu spalili kuu, pobesneo bi ako bi neko samo dodirnuo neku triariju koju je on smatrao svetinjom. Sve je nagove tavalo da e sutra nji dan biti zamoran i krvav. Riardson je odbio da uzme slobodnu no i ostao je u kui kako bi sainio izve taj o dnevnim zbivanjima za vlastitu arhivu. Bri ljivo je zapisivao svaki korak sitnim, pedantnim rukopisom. Upravo je sada na tome radio, dok je Hobart oslu kivao smeh koji je bledeo. Konano je odlo io pero. "Gospodine?" " ta je?" "Ovi ljudi, gospodine. ini mi se..." Riardson zastade, ne znajui kako da oblikuje pitanje koje mu se motalo po glavi od kada su stigli ovamo. "... ini mi se da ne izgledaju ba sasvim kao ljudi." Hobart se zagleda u oveka. Kosa mu je bila besprekorno pod i ana, obrazi besprekorno obrijani, uniforma besprekorno ispeglana. "Mo da si u pravu", odvrati on. Senka zbunjenosti pree preko Riardsonovog lica. "Ne razumem... gospodine." "Dok si ovde ne treba da veruje ni u ta to vidi ." "Ba ni u ta, gospodine?" "Tako je", ree Hobart. On spusti prste na staklo. Bilo je hladno; toplota njegovog tela napravila je magliaste krugove oko vrhova njegovih prstiju. "Celo ovo mesto predstavlja gomilu iluzija. Trikova i zamki. Niemu ovde ne treba verovati." "Ni ta nije stvarno?" upita Riardson. Hobart se zagleda preko krovova ove male nedoije, razmi ljajui o ovom pitanju. Stvarno je bila re koju je nekada upotrebljavao bez problema. Stvarno je ono to je pokretalo svet, to je bilo opipljivo i istinito. A njegova druga strana, nestvarno, to je bilo ono to je neki ludak izvikivao u eliji u etiri sata izjutra; nestvarni su bili neosnovani snovi o moi. Ali njegov stav o ovim stvarima su tinski se izmenio od njegovog prvog susreta sa Suzanom. eleo je da je uhvati vi e no bilo kog drugog, ali progonei je upadao je iz jedne udnovatosti u drugu, dok se nije toliko zamorio da je jedva razlikovao levu stranu od desne. Stvarno? ta je bilo
stvarno? Mo da je (ovo mu nikada ne bi palo na pamet pre Suzane) stvarno bilo samo ono to je on kazao da je stvarno. On je bio general, a vojniku je trebalo odgovoriti kako bi ouvao zdrav razum. Trebalo mu je dati jasan odgovor koji e mu obezbediti miran san. To je i uinio: "Ovde je samo zakon stvaran", ree on. "Toga se moramo dr ati. Svi mi. Razume li?" Riardson klimnu. "Da, gospodine." Nastupila je du a pauza, a neko je napolju poeo da podvriskuje poput pijanog irokija. Riardson zatvori dnevnik i uputi se ka drugom prozoru. "Pitam se..." poe on. "Da?" "Mo da bi trebalo da iziem. Tek na kratko. Da se suoim s tim iluzijama. "Mo da." "Sada kada znam da je sve to la ..." ree on, "... sasvim sam bezbedan, je li tako?" "Krajnje bezbedan", odvrati Hobart. "E pa, onda, ako nemate ni ta protiv..." "Samo idi. Uveri se u ono ta sam ti kazao." Riardson se istog asa udaljio iz sobe i poeo da spu ta niz stepenice. Nekoliko trenutaka kasnije Hobart ugleda njegovu senovitu pojavu kako odmie ulicom. Inspektor se protegnu. Bio je veoma umoran. U susednoj sobi nalazio se madrac, ali odluio je da se ne prepusti njegovoj udobnosti. Ako bi spustio glavu na jastuk njegovo bi prisustvo bilo veoma ujno. Umesto na madrac seo je na jednu od tvrdih stolica i izvadio iz d epa knjigu bajki. Nije se odvajao od nje od trenutka kada ju je prisvojio; vi e nije znao koliko je ve puta pregledao njene stranice. Krenuo je iz poetka. Ali redovi su mu postajali sve zamagljeniji pred oima, i mada je poku avao da se pribere, kapci su mu se sve e e i e e sklapali. Mnogo pre no to je Riardson prona ao iluziju koju je mogao nazvati svojom, Zakon koji je do ao u Bez-premca zaspao je. 2. Suzani uop te nije bilo te ko da izbegne Hobartove ljude kada se vratila u grad. Iako su ih ulini prolazi bili puni, senke u njima postale su neprirodno guste, tako da je uspela da odr i rastojanje sa neprijateljem. Meutim, trebalo je stii do Hobarta, a to ba nije bilo tako lako. Mada je htela da posao zavr i to je pre bilo mogue, ipak nije imalo smisla izlagati se opasnosti da je uhapse. Ve dva puta je uspela da im pobegne; nije vi e smela da izaziva sreu. Iako je postala stra no nestrpljiva, odluila je da saeka da se smrai. U ovo doba godine dani su jo bili kratki; morae da se strpi samo nekoliko asova. Prona la je jednu praznu kuu - poslu ila se jednostavnom hranom koju su vlasnici ostavili - i lutala odajama sa odlinom akustikom dok napolju nije poelo da se smrauje. Nikako nije mogla da prestane da misli na D erihoa, i okolnosti pod kojima je umro. Poku ala je da se priseti kako je izgledao, i donekle je uspela da sebi doara njegove oi i ruke, ali to je ujedno i bilo sve. Rastu ila ju je nemogunost da se priseti njegovog lika. Suvi e brzo se izgubio. Upravo je zakljuila da je dovoljno mrano i da bi sada ve mogla da izie, kada je zaula glasove. Spustila se u podno je stepeni ta i izvirila napolje. Na pragu su se nalazile dve prilike. "Ne ovde..." ula je kako apue neka devojka. "Za to da ne?" jedva je razaznala rei njenog pratioca. Nema sumnje, bio je to jedan od Hobartovih ljudi. "Za to da ne? Mesto kao i svako drugo." "Ovde ve nekog ima", ree devojka zagledav i se u tajnu kue. Mu karac se nasmeja. "Odvratni jebai!" povika on. Zatim grubo povue enu za ruku. "Hajde da naemo neko drugo mesto", ree. Zatim se udalji e ulicom. Suzana se pitala da li je Hobart blagoslovio ovakvo bratimljenje. Nije mogla da poveruje u to.
Bilo je krajnje vreme da prestane da ga sledi u svojoj ma ti; i umesto toga, da ga pronae i obavi posao. Izvukla se iz kue, osmotrila ulicu, pa zakoraila u no. Vazduh je bio miomirisan; retke su bile kue u kojima je gorela svetlost, a i svetlost koja je dopirala kroz prozore poticala je od svea; nebo iznad njene glave bilo je sjajno, a zvezde nalik na kapljice rose posute po somotu. Izvesno vreme koraala je s licem podignutim spram neba, zanesena prizorom. Ali u toj zanesenosti nije mogla da oseti da li je Hobart blizu. A bio je tu negde. Ali gde? Mogla je izgubiti dragocene asove obilazei kuu po kuu u poku aju da ga pronae. Kada nisi sigurna, pitaj policajca. To je bila jedna od majinih omiljenih izreka, krajnje primerena ovom trenutku. Nekoliko jardi od mesta na kome se nalazila, jedan pripadnik Hobartove horde pi kio je uza zid pevajui nakaradnu verziju pesme Zemlja nade i slave, pratei njome mlaz kojim je polivao zid. Nadajui se da je dovoljno pijan da je ne prepozna, upita ga za Hobarta. " ta e ti on", ree ovek. "Ui ovamo. U toku je proslava." "Mo da kasnije. Moram videti inspektora." "Pa, ako ba mora ", slo i se ovek. "On je u onoj tamo visokoj zgradi belih zidova." On pokaza u pravcu iz koga je upravo do la, poliv i pri tom cipele. "Negde s desne strane", ree. ovek ju je dobro uputio uprkos svom ne ba najdolinijem stanju. Kada je skrenula desno na la se u ulici utihlih zdanja, a na uglu naredne raskrsnice nalazila se jedna dosta velika zgrada, iji su zidovi izgledali izbledeli pri svetlosti zvezda. Na vratima nije bilo stra ara; verovatno su se predali zadovoljstvima koja je Bez-premca mogao da im ponudi. Gurnula je vrata i zakoraila unutra, a da je niko nije presreo. O zidove odaje u koju je stupila bili su oslonjeni titovi Hobartovih ljudi, ali njoj nije ni bila potrebna potvrda da se nalazi u pravoj kui. Stomak joj je ve govorio da Hobart boravi u jednoj od odaja na spratu. Krenula je uz stepenice, ne znajui ta e preduzeti kada se jednom nae licem u lice s njim. Svojim proganjanjem pretvorio joj je ivot u ko mar i elela je da ga na neki nain natera da za ali zbog toga. Ali nije mogla da ga ubije. To to je uklonila Magdalenu ve je samo po sebi za nju bilo i previ e grozno; savest joj ne bi dozvolila da ubije jedno ljudsko bie. Najbolje e biti da se doepa knjige i ode. Na vrhu stepeni ta nalazio se hodnik, na ijem kraju je ugledala od krinuta vrata. Uputila se ka njima i gurnula ih. Njen neprijatelj je bio unutra; sam, opu teno je sedeo na stolici, zatvorenih oiju. U krilu mu je poivala knjiga bajki. im ju je ugledala ivci su joj zatreperili. Uop te nije oklevala, ve se preko golog poda unutila ka mestu gde je dremao. Hobart je u snu lebdeo iznad nekog zamagljenog mesta. Oko glave su mu leteli noni leptirovi, i lepetali mu pra njavim krilima po oima, ali on nije bio u stanju da podigne ruke i otera ih. Negde u blizini osetio je opasnost, i upitao se iz kog li e pravca doi? Magla se pomerila na levu stranu, a potom na desnu. "Ko...?" promrmlja on. Kada ga u kako ne to govori Suzana se ukoi. Nalazila se na jard od stolice, ne vi e. Promrmljao je jo ne to; neke rei koje nije mogla da shvati. Ali nije se probudio. Iza kapaka Hobart je na trenutak ugledao neku nestalnu priliku u magli. Poeo je da se bori protiv snenosti koja ga je obrvala; eleo je da se probudi i odbrani. Suzana napravi jo jedan korak ka spavau. On ponovo zastenja. Drhtavim prstima posegnula je za knjigom. Kada ih je obavila oko nje, on irom otvori oi. Pre no to je uspela da mu je istrgne, njegov se stisak pojaao. Ustao je. "Ne!" povika on. Usled oka koji je do ivela kada se probudio umalo nije ispustila knjigu, ali sada vi e nije htela da se odrekne svoje nagrade: ta je knjiga bila njena.
Trenutak su se gu ali borei se da je otmu jedno od drugog. A onda - bez ikakvog upozorenja - iz aka stade da im se podi e veo tame, ili tanije iz knjige koju su dr ali izmeu sebe. Podigla je pogled prema Hobartovim oima. I njega je zapanjila isto koliko i nju mo koja se iznenada oslobodila izmeu njihovih isprepletenih prstiju. Tama se ispreila izmeu njih poput dima, rascvetala se naspram tavanice i istog asa poela ponovo da se spu ta, obavijajui ih oboje u no unutar noi. ula je kako je Hobart kriknuo od straha. Sledeeg trenutka rei kao da su poele da naviru iz knjige, nalik na bele oblike naspram dima, i dok su se dizale postajale su ono to su oznaavale. Ili je to bilo posredi, ili su ona i Hobart padali i pretvarali se u simbole dok se knjiga otvarala da ih primi. Mo da je posredi bilo jedno, a mo da drugo; ili oboje, na kraju se sve stopilo u jedno. Bez obzira da li su se uzdizali ili padali, kao jezik ili ivot, bili su preneti u zemlju iz bajki. 8. BIT ZMAJA U stanju u koje su u li vladao je mrak; mrak pun apata. Suzana nije mogla da vidi ni ta ispred sebe, ak ni vrhove prstiju, ali zato je ula blago aputanje koje je do nje donosio topao povetarac s mirisom borovine. I jedno i drugo dodirnu e joj lice, apat i povetarac; oboje je uzbudi e. Znali su da je ovde, ti ljudi koji su naseljavali prie u Miminoj knjizi: jer ona i Hobart su sada postojali tu, u knjizi. Na neki nain, za vreme gu anja, bili su preobra eni - ili su to bile bar njihove misli. U li su u carstvo obinog ivota rei. Stojei u tami i oslu kujui svuda oko sebe aputanja, uop te joj nije bilo te ko da ih razume. Konano, nije li autor ove knjige za vreme pisanja pretoio misli u rei, znajui da e ih njegovi itaoci de ifrovati za vreme itanja, ponovo od njih stvarajui misli? tavi e: stvarae zami ljeni ivot. I tako se ona sada obrela tu. ivela tim ivotom. Izgubljena u Geschichen der Geheimen Orte, ili pronaena u njima. Upravo je shvatila da se nagove taji neke svetlosti kreu s obe njene strane; ili se to mo da ona kretala: da to ona mo da ne tri, ili leti? Ovde je sve bilo mogue: ovo je bila zemlja bajki. Usredsredila se kako bi bolje razabrala ta su znaili ovi odblesci svetlosti i tame, i istog asa shvatila da je putovala velikom brzinom kroz aleje drvea, nepreglednog praiskonskog drvea, a svetlost izmeu njih postajala je sve sjajnija. Negde iznad i ispred, Hobart ju je ekao, nju ili tu stvar u koju se pretvorila letei po stranicama. Ovde ona nije bila Suzana; ili bar nije bila samo Suzana. Ovde nije mogla jednostavno da bude ono to jeste, isto kao to ni on nije mogao da bude Hobart. U ovoj apsolutnoj umi prerasli su u ne to mitsko. Privukli su na sebe snove koje je ovo mesto slavilo: elje i obeanja koja su ispunjavala prie iz deje sobe i na taj nain oblikovala sve potonje elje i veru. Obeanja. Divljim umama lutala je sva sila likova, nije bilo te ko izabrati: u svakoj prii se, pre ili kasnije, bar jedna scena odigravala ovde. Ovo je mesto gde su ostavljani siroii da bi umrli ili prona li svoj usud: device su tu dolazile u strahu od vukova, a ljubavnici u strahu od svojih srdaca. Ovde su ptice govorile, a abe udile da dospeju na presto, svaki je gaj imao svoj ribnjak i izvor, a svako drvo vrata koja su vodila u podzemni svet. ta je od svega toga postala ona? Deva, razume se. Jo od detinjstva bila je deva. Osetila je da Divlje ume postaju svetlije od ove misli, kao da je njome zapalila vazduh. "Ja sam deva... promrmlja ona, ... a on je zmaj. Oh, da. Tako je; razume se da je tako. Brzina kojom je letela poveala se; stranice su se bez prestanka okretale. Sada je pred sobom ugledala odsjaj metala izmeu drvea, i jednog Velikog Crva,
ija je sjajna krlju t bila obmotana oko korena drevnog drveta, dok mu je ogromna glava sa zatupastom gubicom poivala na pokrivau od krvavo crvenih makova ekajui na svoj trenutak. No, ma kako savr en bio u svakoj ljuspi, ona je u njemu razabrala i Hobartove crte. Bio je satkan poput are svetlosti i senke, ba kao i - a to je bilo najudnije - sama re ZMAJ. Sve troje naseljavali su isti prostor u njenoj glavi: ivi tekst to su ga tvorili ovek, re i udovi te. Veliki Crv Hobart otvori svoje jedino upotrebljivo oko. Iz drugog je virila slomljena strela, kojom ga je, bez sumnje, pogodio neki od junaka nastaviv i potom svojim kitnjastim i blistavim putem u uverenju da je usmrtio zver. Ali nju nije bilo tako lako uni titi. Jo je bila iva; prstenovi su joj bili izbrazdani o iljcima, ali to nije moglo da umanji njihovu velianstvenost, ni da pomuti njen sjaj. A ono dobro oko? U njemu je bilo dovoljno zla za itavo pleme zmajeva. Ugledao ju je i malo podigao glavu. Rastaljen kamen iscureo mu je izmeu usana i sparu io makove. Njen let prema njemu nije urodio plodom. Osetila je kako je probada pogledom. Telo je poelo da joj podrhtava. Zateturala se prema mranom tlu poput zgnjeenog nonog leptirka. Tle ispod nje bilo je posuto reima; ili su to bile mo da kosti? Ma ta da je to bilo, pala je pravo u sredinu, odbaciv i na sve strane krhotine gluposti jer je sve vreme mlatarala rukama. Ustala je i osvrnula se oko sebe. Kolonade su svuda unaokolo bile prazne: nije bilo junaka na koga bi se mogla osloniti, niti majke koja bi je mogla ute iti. Ostala je sama sa Crvom. Podigao je glavu jo nekoliko stopa uvis, a zatim je jedva primetnim pokretom izazvao slabu lavinu krlju ti. Bio je divna re, to se nije moglo porei, njegove svetlucave ljuspe su blistale, elegancija zla bila opojna. Gledajui ga osetila je istu onu smesu elje i straha koje se tako dobro seala jo iz detnjstva. Njegovo prisustvo ju je uzbudilo, nije bilo druge rei za to. Kao da odgovara na to njeno priznanje, Zmaj zagrme. Zvuk koji je ispustio bio je topao i dubok; nastao u utrobi, pro ao je krivudajui kroz celo njegovo telo i izbio izmeu bezbrojnih zuba tankih poput igala, kao da obeava da e okolo uskoro postati jo vrelije. Sva se svetlost izgubila izmeu drvea. Nije se uo ni poj ptica niti govor ivotinja; ako je i ta uop te ivelo u Zmajevoj blizini nije se usuivalo ni da u ne meu rastinjem. Nestali su ak i kosti-rei i makovi, ostaviv i ova dva elementa, Devu i udovi te, da odigraju svoju legendu. "Zavr ava se ovde", ree Hobart, na zmajevskom jeziku od lave. Svaki slog koji je izgovorio predstavljao je mali plamen, koji bi spr io estice pra ine oko njene glave. To je nije pla ilo: samo ju je razveseljavalo. Do sada je bila samo posmatra ovih obreda; konano je postala izvoa. "Zar nema ni ta da mi ka e ?" upita Zmaj, bljujui rei izmeu zbijenih zuba. "Nema blagoslova? Nema obja njenja?" "Nieg", odvrati ona prkosno. Kakva korist od razgovora, kada su jedno drugo tako dobro itali? Znali su ko su, zar ne? znali su ta znae jedno drugom. U konanom obraunu u svakoj velikoj prii dijalog je bio izli an. Kada nema ta vi e da se ka e, preostaje delanje: ubistvo, ili venanje. "Pa, dobro", ree Zmaj i krenu ka njoj zakr ljalim prednjim nogama, vukui se celom du inom preko pustopoljine koja ih je delila. Namerava da me ubije, pomisli ona; moram brzo ne to da preduzmem. ta ini Deva kada se nae u slinoj situaciji? Da li be i, ili poku ava pesmom da uspava zver? Zmaj se ve nadnosio nad njom. Ali nije napao. Umesto toga, zabacio je glavu unazad, otkriv i bledo, ne no meso na vratu. "Molim te samo brzo", zagrme on. Na la se u udu. "Da budem brza?" upita ona. "Ubij me i zavr i s tim", objasni joj on. Iako njen um nije u potpunosti shvatio ovo volte face, telo koje je naseljavala jeste. Osetila je kako se menja odgovarajui na ovaj poziv; osetila
je da je sazrelo. Palo joj je na pamet da bi ona u ovom svetu trebalo da bude devica; ali to nije mogla biti. Bila je odrasla ena; ena koja se izmenila u nekoliko poslednjih meseci, odbacila godine ispraznih pretpostavki; prona la u sebi magiju; pretrpela gubitak. Uloga Deve - stvorene od mleka i slatkih uzdaha - nije joj odgovarala. Hobart je to znao bolje od nje. On nije stigao na ove stranice kao dete, ve kao ovek kakav je i inae bio i tu je prona ao ulogu koja je najbolje odgovarala njegovim najskrivenijim i zabranjenim snovima. Ovo nije bilo mesto za pretvaranje. Ona nije bila devica, a on nije bio pro drljivi crv. On je, u svojim privatnim ma tanjima, bio pod opsadom, zaveden i konano - bolno muen. Zbog toga je ovaj Zmaj pred njom otkrio svoje mleno grlo. Ubij me i svr i s tim, rekao je, oboriv i malo glavu da bi pogledao u nju. U njegovom preostalom oku prvi put je videla koliko je patio zbog toga to je njome opsednut; kako je postao njen su anj, nju kao za njom poput izgubljenog psa, iz dana u dan je sve vi e mrzei zbog moi koju je imala nad njim. U onoj drugoj stvarnosti - u sobi iz koje su iskoraili, a koja je opet bila skrivena u jednom veem Kraljevstvu - (svetovi unutar svetova) - on bi prema njoj bio okrutan. Ako bi mu se ukazala prilika ubio bi je iz pukog straha od istine koju je smeo da prizna samo u svetom lugu svojih snova. Ali ovde se mogla priati samo istinita pria. Zato je podigao svoje pulsirajue grlo i zatreptao te kim kapkom. On je bio devica, upla en i sam, spreman da umre samo da ne bi rtvovao svoju pohabanu vrlinu. A ta je onda ona bila? Razume se, zver. Ona je bila zver. Jo to nije ni pomislila, a ve je osetila. Osetila je kako telo poinje da joj se uveava. Krv joj postaje hladnija od ajkuline. Plamenovi poinju da li u zidove stomaka. Hobart se njoj na oigled smanjivao. Ko a zmaja spala je s njega u svilenkastim naborima, i pojavio se on, nag i beo: izranjavljeni mu karac. astan vitez na kraju zamornog puta, bez snage i sigurnosti. Ko a koju je izgubio pre la je na nju; osetila je kako se stvrdnjava oko nje, kako njen tit poinje da svetluca. Sada nja veliina njenog tela ju je veselila. Radovalo ju je to osea da je opasna i nemogua. Ovako je ona odista videla sebe u snovima; ovo je bila prava Suzana. Ona je bila Zmaj. Kada je tu lekciju savladala, upitala se ta sad? Da zavr i priu onako kako je to eleo ovek pred njom? Da ga spali? Proguta? Gledajui s velike visine to bljutavo stvorenje, nju ei njegovu balegu, njegov znoj - lako je mogla da poslu a svoje srce da ga proguta i izvr i svoju zmajevsku du nost. To joj uop te ne bi te ko palo. Krenula je ka njemu, obaviv i ga svojom senkom. Plakao je i osmehivao joj se sa zahvalno u. Razjapila je svoju ogromu eljust. Oprljila mu kosu dahom. Skuvae ga i progutati u jednom pohlepnom zalogaju... Ali nije bila dovoljno brza. Dok se spremala da ga proguta pa nju joj je privukao neki glas iz blizine. Zar je jo nekog bilo u gaju? Zvuci su, nema sumnje, pripadali ovim stranicama. Nimalo nisu podseali na ljudske, mada je bilo rei koje su poku avale da se probiju kroz lave i roktanje. Prase; pas; ovek: predstavljali su smesu svega toga, i bili su uspanieni. Vitez Hobart otvori oi i u njima se pojavi ne to novo, ne to pored suza i umora. I on je uo te glasove; a po to ih je uo, setio se mesta koje se nalazilo s druge strane ovih Divljih uma. Zmajev trenutak trijufa ve je polako prolazio. Ona nezadovoljno zagrme, ali ni ta se vi e nije moglo uiniti. Osetila je kako se oslobaa krlju ti, izmetnuv i se iz neeg mitskog u ne to privatno, dok se Hobartovo telo u o iljcima povijalo poput plamena na povetarcu, a zatim utrnulo. Ovaj trenutak preispitivanja sigurno e je skupo stajati. Po to nije uspela da dovr i priu, da zadovolji rtvinu elju za smru, pru ila joj je novi motiv za mr nju. Kakva je to promena mogla uticati na Hobarta pa je poeo da sanja kako je progutan?; i da stvara drugu utrobu u stomaku Crva iz koje e ponovo izii u svet? Prekasno, do avola; prekasno. Stranice vi e nisu mogle da ih podnesu. Ne okonav i svoj sukob napustili su rei u mlazu interpunkcije. Za sobom nisu
ivotinjsku buku: postajala je sve glasnija dok se tama Divljih uma podizala. Na umu joj je bila jedino knjiga. Ponovo ju je osetila pod prstima, i jo e e epala. Ali i Hobartu je to bilo na pameti. Kada se soba pojavila oko njih svom svojom temeljito u, ona oseti da su njegovi nokti zariveni u njene prste, i da joj guli ko u u elji da vrati svoju nagradu. "Trebalo je da me ubije ", ula ga je kako mrmlja. Podigla je pogled prema njegovom licu. Izgledao je ak krhkiji od viteza iz prie, znoj mu se cedio niz upale obraze, oi oajniki zverale unaokolo. Onda je izgleda shvatio ko je i pogled mu je istog asa postao ledeno hladan. Neko je lupao po vratima sa spolja nje strane, odakle je i dopirala ona bolna kakofonija ivotinjskih glasova. "Saekajte!" povika Hobart posetiocima ko god da su oni bili. Jo dok je vikao povukao je jednu aku s knjige i iz unutra njeg d epa na sakou izvukao pi tolj, zariv i cev u Suzanin stomak. "Pusti knjigu ili u te ubiti." Nije imala izbora, morala je da popusti. Menstrum nije mogao da nabuja u toj meri da ga onesposobi pre no to povue okida. Meutim, u trenutku kada su njene ake skliznule sa knjige, vrata su se irom otvorila i sve misli vezane za knjigu zatomilo je ono to se na lo na pragu. Nekada su ova etvorica bila ponos Hobartovog voda: bili su najpametniji, najvr i. Ali no provedena u pijanenju i zavoenju otkopala im je i ne to vi e od pantalona. Rasturila im je umove. Kao da je to bila divota s kojom se Suzana prvi put srela u Ulici Lord, ti oreoli to su pravili svece i od ljudi i od Vidovnjaa, na neki nain su bili uvueni unutar njih; ko a na udovima i licima bila im je naduvana i izranavljena, a mehurovi tame kome ali su se oko njihovih skeleta nalik na pacove ispod ar ava. Upaniiv i se od ove bolesti iscepali su odeu u dronjke; prsa su im se sijala od znoja i krvi. A iz grla im je dopirala ona kakofonija koja je dozvala Zmaja i Viteza da izau iz knjige; bestijalnost je odzvanjala u desetinama u asnih pojedinosti. Lice jednoga se izgubilo u obliku rila; ake drugoga podseale su na ape. Pretpostavila je da su se Vidovnjaci na ovaj nain suprotstavili okupaciji svoje rodne zemlje. Hinili su pasivnost kako bi zaveli vojsku osvajaa i namamili je u svoje zanose, a rezultat je bila ova ko marna mena erija. Iako je bila pripravna na sline zgode, ostala je skamenjena od straha. Jedan iz opora posrui ue u sobu; usne i elo samo to mu se nicu raspali od naduvenosti. Oigledno je poku avao da se obrati Hobartu, ali sve to je njegov jezik vezan arolijom uspeo da izvede bilo je mjaukanje slino onom koje maka ispu ta kada joj se zavre vrat. Hobart uop te nije nameravao da de ifruje to mjaukanje, ve je uperio pi tolj u olupinu koja se gegala ka njemu. "Ne prilazi", upozori je on. ovek, kome je pljuvaka kapala iz otvorenih usta, poku a jo jednom ne to nepovezano da zamoli. "Napolje", bilo je sve to mu je Hobart odgovorio. Zatim je koraknuo prema ovoj etvorici. Voa se povue, a to uini e i oni na vratima. Ne zato to je u njih bio uperen pi tolj, pomisli Suzana, ve stoga to je Hobart bio njihov gospodar. Novi kosturi samo su potvrdili ono to su za vreme obuke odavno nauili: da su ivotinje koje ne misle, ve samo robuju Zakonu. "Napolje!" ponovi Hobart. I oni su se ve unatra ke povlaili hodnikom, nemi iz straha pred Hobartom. Suzana je znala da e za nekoliko trenutaka opet svu pa nju obratiti na nju. Ponovo e se okrenuti prema njoj i ona mr ava prednost u kojoj se na la usled ovog prekida bie protraena. Morala je da se osloni na svoj instinkt; mo da joj se vi e nee ukazati nova prilika.
ostavili
Iskoristiv i trenutak, ona se zalete na Hobarta i istrgnu mu knjigu iz ruke. On zaurla i pogleda u njenom pravcu, pi toljem i dalje dr ei na ni anu onu etvoricu. im je skrenuo pogled s njih, stvorenja ponovo poe e da dree. "Nema drugog izlaza..." ree joj Hobart. "... osim kroz ova vrata. Mo da bi volela tuda da proe ...?" Stvorenja su oigledno osetila ne to u vazduhu pa su udvostruila dreku. Ta je dreka podseti na vreme hranjenja u zoolo kom vrtu. Ne bi uspela da uini ni dva koraka du hodnika i oni bi se ve stu tili na nju. Hobart ju je uhvatio u klopku. Kada je to shvatila, osetila je kako se u njoj javlja menstrum i oduzima joj dah. Hobart je istog asa dokonao da ona prikuplja snagu. Brzo je oti ao do vrata i zalupio ih pred okotom to je zavijao ispred njih, a onda se ponovo okomio na nju. "Videli smo neke stvari, je li tako?" upita on. "Ali tu priu nee do iveti da ikom ispria ." Zatim joj uperi pi tolj u lice. Nemogue je bilo dokuiti ta se u narednom trenutku dogodilo. Mo da je opalio, ali je metak pravim udom skrenuo i razbio prozor iza nje. ta god da se desilo osetila je noni vetar kako prodire u sobu, a ve sledeeg trena sva se kupala u menstrumu, od pete do glave; on ju je okrenuo na peti, tako da je potrala prema prozoru ni ne razmisliv i o smislu ovakvog bega dok se nije na la na simsu i poletela napolje. Prozor se nalazio na treem spratu. Ali sada vi e nije imalo smisla razmi ljati o praktinim stvarima. Prepustila se skoku, padanju ili ... Letu! Usmeriv i snagu prema zidu naspramne zgrade, menstrum ju je zgrabio i podigao uvis i dozvoliv i joj da, niz njegova hladna lea, sklizne s prozora na krov. Nije to bio pravi let, ali osetila ga je kao ne to stvarno. Ulica se zavrtela ispod nje kada se doekala na vrst vazduh preko koga je dospela do strehe jedne druge zgrade, a ve narednog trenutka menstrum ju je ponovo pokupio i preneo preko krova, dok su Hobartovi povici zamirali za njom. Nije mogla dugo da ostane u vazduhu, to je bilo jasno; ali dok je trajala, vo nja je bila vesela. Niz drugi jedan krov skliznula je navrat-nanos, ugledav i na as svetlost svitanja izmeu brda, a zatim niz zabate i dimnjake krenula nani e, obru iv i se na trg na kome su ptice ve uve bavale melodije za taj dan. Kada je sletela one su se razbe ale, upla iv i se od stranputice kojom je evolucija krenula da bi stvorila jednu ovakvu pticu. Suzanino spu tanje sigurno ih je uverilo da je jo mnogo trebalo raditi na ovom projektu. Odskoila je od kamenja za poploavanje, mada joj je menstrum dosta ubla io pad, i zaustavila se na nekoliko ina od jednog zida u mozaiku. Pridigla se na drhtave noge, osetiv i pri tom blagu nesvesticu. Ceo let nije potrajao du e od dvadeset sekundi, ali ve je ula kako glasovi u obli njim ulicama pozivaju na uzbunu. vrsto stegnuv i Mimin poklon, napustila je trg i izi la iz grada; prethodno je jednom uspela da zaluta, usled ega se neko vreme vrtela u krug i dvaput umalo nije pala u ruke progoniteljima. Na svakom koraku otkrivala je nove modrice, ali bar je bila iva, i mudrija za noa nju pustolovinu. ivot i mudrost. ta je iko mogao vi e da po eli? 9. VATRA Dan i no koje je Suzana provela u Bez-premca i u Divljim umama prikradajui se Hobartu, odneli su Kala i de Bona na isto tako zanimljiva mesta. I oni su iskusili bol i otkrovenje; i njih su se dvojica za to vreme pribli ili smrti vi e no to e to ikada ponovo po eleti. Po to su se rastali s njom, utke su nastavili prema Nebeskom svodu, dok de Bono iznenada nije upitao:
"Voli li je?" udno, ali upravo to pitanje motalo se i Kalu po glavi, ali nije odgovorio de Bonu. Bilo mu je neprijatno. "Ti si jedna prokleta budala", ree de Bono. "Za to se vi Kukavice toliko pla ite svojih oseanja? Ona zaslu uje da je voli ; ak i ja to vidim. Za to onda ne prizna ?" Kal zaguna. De Bono je bio u pravu, ali ko je voleo da mu neko mlai dr i lekciju. "Boji je se, je li u tome stvar?" upita de Bono. Prvo ga je povredio, a sada jo i uvredio. "Pobogu, ne", ree Kal. "Za to bih je se, do avola, pla io?" "Poseduje mo", odvrati de Bono, skinuv i naoari i osmotriv i predeo pred njim. "Veina ena je, razume se, poseduje. Zato ih Zvezdanpotok nije eleo u Polju. To ga je izbacivalo iz ravnote e." "A ta mi imamo?" upita Kal, utnuv i kamen. "Mi imamo na e batine." "Opet Zvezdanpotok?" "De Bono", glasio je odgovor, i deak se nasmeja. "Da ti ka em ne to", poe on. "Znam jedno mesto kuda bismo mogli poi..." "Neu da ujem ni za kakvo skretanje", odbi Kal. "Samo na sat ili dva?" navaljivao je de Bono. "Jesi li ikada uo za Venerinu planinu?" "Rekoh, nema skretanja, de Bono. Ako eli da poe tamo, samo izvoli." "Ba si dosadan", uzdahnu de Bono. "Mogao bih i da te prepustim toj tvojoj dosadi." "Ne u ivam ni u tvojim glupim pitanjima", dodade Kal. "Ako eli da bere cvee, slobodno idi. Samo mi ka i u kom je smeru Nebeski svod." De Bono uuta. Nastavi e dalje. Kada su ponovo poeli da razgovaraju, de Bono stade da se razmee znanjem o Fugi, vi e u elji da omalova i saputnika, nego da mu pru i nova obave tenja. U dva navrata za vreme unih prepirki, kada su se na vidiku pojavile Hobartove patrole, Kal ga je povukao u zaklon. Kada su po drugi put morali da potra e skloni te, dva sata nisu mogli da se maknu iz njega dok se vod sve vi e opijao na nekoliko jardi od njih. Po to su konano po li dalje, kretali su se mnogo sporije. Ukoeni udovi bili su im kao od olova; bili su gladni, edni i nervirali su jedan drugog. A najgore od svega, spu tao se suton. "Koliko jo ima odavde?" raspitivao se Kal. Kada je prvi put ugledao Fugu sa Miminog zida, uinilo mu se da njen zbrkani pejza obeava nebrojene pustolovina. A sada, kada se na ao usred te zbrke, dao bi onjak za jednu dobru kartu. "Jo je dosta daleko", odvrati de Bono. "Zna li ti gde se mi, do avola, nalazimo?" De Bono napui usne. "Svakako." "Ka i mi onda." "A?" "Ka i!" "Neka sam proklet ako ti ka em. Mora mi verovati, Kukavice." Tokom poslednja dva sata podigao se vetar i sada je donosio do njih krike koji prekinu e njihov sve uniji rat reima. "Miris baklji", ree de Bono. To je bilo tano. Pored svog tereta bola, vetar je doneo i miris drveta koje gori. De Bono se ve dao u potragu za izvorom tog mirisa. Kalu ni ta ne bi pru ilo vi e zadovoljstva u tom trenutku nego da prepusti igraa na konopcu njegovim vlastitim planovima, ali - iako je sumnjao u de Bona kao vodia - s njim mu je ipak bilo bolje nego bez njega. Kal krenu za njim kroz sve gu u tamu, uz jedan blagi greben. S njegovog vrha su preko nadstrtih polja - jasno ugledali vatru. Mahnito je gorelo ne to nalik na umarak, a vetar je razvejavao plamenove. Na periferiji ovog dosta obimnog po ara bio je parkiran vei broj automobila, a njihovi vlasnici - pripadnici edvelove vojske spasa - divljali su unaokolo. "Kopilad", ree de Bono, kada nekolicina uhvati rtvu i okomi se na nju
batinama i izmama. "Kukavija kopilad." "Nije samo moj narod..." poe Kal. Ali pre no to je uspeo da zavr i odbranu svoga plemena, rei mu zamre e na usnama, jer je prepoznao mesto koje je nestajalo pred njegovim oima. Nije to bila nikakva uma. Drvee nije bilo nasumce razbacano, ve posaeno u pravilnim alejama. Jednom, pod zastorom od ovog drvea, recitovao je stihove Ludog Munija. Sada je vonjak Lemjuela Loa goreo s jednog kraja na drugi. On krenu niz padinu prema njemu. "Kuda e ?" upita de Bono. "Kalhune? ta to ini ?" De Bono krenu za njim i uhvati ga za ruku. "Kalhune! Saslu aj me!" "Ostavi me na miru", ree Kal, poku av i da se otrese de Bona. U estini tog poku aja zemlja na padini se odroni pod njegovim nogama i on izgubi ravnote u, povukav i de Bona sa sobom. Skliznu e niz brdo dok su ih zasipali pra ina i kamenje i zaustavi e se do pasa u jarku, ije je dno bilo ispunjeno vodom. Kal poe da se izvlai na drugu stranu, ali ga de Bono uhvati za ko ulju. "Ni ta ne mo e da uini , Muni", ree on. "Skloni se." " ao mi je zbog onog to sam rekao o Kukavicama, i mi odgajamo vandale." "Zaboravi", ree Kal, pogleda i dalje uperenog u vatru. Zatim se oslobodi de Bonove ake. "Poznajem ovo mesto", ree on. "Ne mogu samo tako da dozvolim da izgori." Izvukao se iz jarka i krenuo ka plamenu. Pobie kopilad koja su ovo uinila, ko god oni bili. Pobie ih i smatrae to pravdom. "Suvi e je kasno!" povika de Bono za njim. "Ne mo e pomoi." Bilo je istine u mladievim reima. Sutra e od vonjaka ostati samo pepeo. Pa pak, nije mogao naterati sebe da jednostavno okrene lea mestu na kome je prvi put iskusio zanose Fuge. Neodreeno svestan da de Bono tapka za njim, i potpuno ravnodu an prema tome, on nastavi dalje. Kada je pred sobom jasnije razabrao prizor shvatio je da su Prorokove trupe (taj im je naziv laskao; bio je to, u stvari, ljam) nai le na otpor. Na nekoliko mesta oko vatre vodila se borba prsa u prsa. Ali branioci vonjaka bili su lak plen za palitelje za koje je ovaj vandalizam bio tek ne to vi e od sporta. Stigli su u Fugu s oru jem koje je moglo da desetkuje Vidovnjake za nekoliko asova. Jo dok je Kal posmatrao prizor video je jednog kako pada pogoen hicem iz pi tolja. Neko se pribli io da pomogne oveku, ali ga je sna la ista sudbina. Vojnici su i li od tela do tela i proveravali da li je posao valjano obavljen. Prva rtva nije bila mrtva. Podigla je ruku prema ubici, a ovaj mu je uperio pi tolj u glavu i opalio. Kal oseti da mu se povraa kada se miris spr enog mesa pome ao s dimom. Nije mogao da odagna odvratnost. Kolena mu zakleca e i on pade na tle, poku av i da izbljuje prazan stomak. U tom je trenutku njegova beda bila upotpunjena: mokra ledena odea prianjala mu je uz kimu; ukus sadr ine stomaka zadr ao mu se u grlu; rajski vonjak goreo je u blizini. U asi koje mu je Fuga prikazivala bili su isto onako duboki kao to su njene vizije bile uzvi ene. Dublje nije mogao da padne. "Hajdeno, Kale." De Bono mu spusti aku na rame. Zatim pru i Kalu busen sve e ubrane trave. "Obri i lice", re on ne no. "Ovde vi e ni ta ne mo emo uiniti." Kal pritisnu travu na nos, udi ui njenu prijatnu sve inu. Gaenje je polako nestajalo. Odlui se da jo jednom pogleda u pravcu vonjaka koji je goreo. Oi su mu suzile i pri prvom pogledu nije se usudio da poveruje u ono to su mu govorile. Obrisao ih je nadlanicom, sve vreme mrkui. Onda je ponovo pogledao, i tamo ugledao Lema koji se kretao kroz dim i be ao pred vatrom. On izgovori ovekovo ime. "Ko?" upita de Bono. Kal je ve ustajao iako su mu noge bile stra no slabe. "Tamo", ree pokazav i prema Lou. uvar vonjaka uao je pored jednog
akama ispru enim prema licu le a. Da li je mrtvom oveku sklapao oi, blagosiljajui ga pri tom? Kal je mora da privue njegovu pa nju; morao je s njim da porazgovara, makar samo zato da bi mu kazao da je i on prisustvovao ovim u asima, i da oni nee proi neosveeno. Okrenuo se ka de Bonu. Plamen se odslikavao u naoarima igraa na konopcu koje su mu skrivale oi, ali po izrazu njegova lica bilo je jasno da ga ovo to je video nije ostavilo ravnodu nim. "Ostani ovde", ree Kal. "Moram razgovarati sa Lemom." "Ti si lud, Muni", ree de Bono. "Verovatno." On krenu nazad prema vatri, izvikujui Lemovo ime. ljam se izgleda umorio od lova. Nekolicina se vratila do kola; neki su pi ali u vatru; a ostali su jednostavno buljili u nju, otupelim pogledima od pia i uni tavanja. Lem je zavr io sa blagosiljanjem i poeo da se udaljava od ostataka svog vonjaka. Kal ga ponovo pozva, ali pucketanje vatre prigu i njegov glas. On krenu br e i Lem ga tada primeti krajikom oka. Meutim, kao da nije prepoznao Kala. Uznemiren prisustvom prilike koja se pribli avala on se okrenu i poe da be i. Kal ga ponovo pozva po imenu i uspe da mu privue pa nju. Zastao je i osvrnuo se, mirkajui kroz dim i a. "Leme! To sam ja!" povika Kal. "Muni!" Loovo aavo lice nije bilo u stanju da se osmehne, ali zato je ra irio ruke u znak dobrodo lice, a Kal je tih nekoliko poslednjih jardi koji su ih razdvajali pre ao pla ei se da ih dimna zavesa svakog trenutka ponovo mo e razdvojiti. Ali to se nije dogodilo. Zagrlili su se kao braa. "Oh, moj pesnie", ree Lo, oiju crvenih od suza i dima. "Zar ba ovde da te naem." "Rekao sam ti da neu zavoraviti", podseti ga Kal. "Zar ti to nisam kazao?" "Bogami, jesi." "Za to su to uinili? Za to su ga spalili?" "Nisu oni", odvrati Lem. "Ja sam to uradio." "Ti?" "Zar misli da bih dozvolio toj kopiladi da u iva u mom vou?" "Ali Leme... drvee. Sve to drvee." Lo je preturao po d epovima i izvadio aku D udi kru aka. Mnoge su bile ubijene i napukle i iz njih je curio sok prelivajui se preko Loovih prstiju. Njihov miris prodre kroz zgaeni vazduh, vrativ i im u seanje izgubljena vremena. "U svakoj od njih ima semenja, pesnie", ree Lem. "A u svakom semenu krije se drvo. Pronai u neko drugo mesto da ga posadim." To su bile hrabre rei, ali poeo je da jeca jo dok ih je izgovarao. "Nee oni nas poraziti, Kalhune", ree. "Nije va no u ime kog boga su do li, mi pred njima neemo kleati." "I ne smete", ree Kal. "Inae e sve biti izgubljeno." Dok je to izgovarao primetio je da Loov pogled skree s njegovog lica u pravcu ljama blizu kola. "Treba da poemo", ree, gurnuv i voe nazad u d ep. "Hoe li poi sa mnom?" "Ne mogu, Leme." "Dobro, nauio sam keri tvojim stihovima", ree on. "Ni ja ih nisam zaboravio kao to ni ti nisi zaboravio mene..." "Nisu moji", ree Kal. "To su stihovi moga dede." "Sada pripadaju nama svima" ree Lo. "Posejani su na plodno tlo..." Iznenada, pucanj. Kal se okrenu. Primetila su ih trojica koja su posmatrala vatru i smesta se uputila prema njima. Sva trojica bila su naoru ana. Lo na trenutak epa Kala za aku i stisnu je u znak pozdrava. Veza se zatim prekinu, jer usledi e novi hici. Lo je polako nestajao u pomrini, u elji da se to vi e udalji od svetlosti vatre, ali tle je bilo neravno i on je pao posle svega nekoliko koraka. Kal krenu za njim, a strelci poe e ponovo da
tela, s
ih zasipaju mecima. "Be i od mene..." povika Lo. "Za boga miloga, be i!" Puzao je po tlu skupljajui voe koje mu je poispadalo iz d epova. Kada je Kal stigao do njega, jedan od strelaca je imao sree. Pogodio je Loa. Ovaj viknu i uhvati se za bok. Ljudi sa pi toljima samo to nisu stigli svoje rtve. Prestali su da pucaju kako ne bi pokvarili zabavu koja im je predstojala. Meutim, kada su se pribli ili na otprilike pet jardi, predvodnika obori projektil zavitlan iz dima. Pogodio ga je u glavu, napraviv i poprilinu ranu. Sru io se, zaslepljen krvlju. Kal je imao dovoljno vremena da vidi ta je to oborilo oveka: bio je to radio. Zatim je de Bono krenuo u cik-cak kroz gust vazduh prema naoru anim ljudima. uli su ga da dolazi: drao se kao kakav divljak. Neko je opalio u njegovom pravcu, ali i proma io. On prolete pored lovaca i otra u pravcu vatre. Voa poe da se uspravlja akom pritiskajui ranu na glavi, spreman da i sam krene u poteru. Iako je de Bono svojom taktikom uspeo da unese pometnju meu krvnike, ta je taktika ipak bila ravna samoubistvu. Naoru ani ljudi su ga uhvatili u klopku naspram zida od zapaljenog drvea. Kal ga na trenutak ugleda kako hita kroz dim prema vatri, i ubice kako urlajui jure za njim. Ispaljena je itava salva hitaca; izbegavao ih je poput pravog plesaa, to je najzad i bio. Ali pakao pred sobom nije mogao izbei. Kal vide kako se jednom osvrnuo da utvrdi gde se nalaze njegovi gonioci, a onda je - kao kakav idiot, to je uostalom i bio - uronio u vatru. Veina drvea je sada ve bila pretvorena u zapaljene stubove, ali je tlo zato bilo raj za hodae po eravici, sam vreo pepeo i ugalj. Vazduh je podrhtavao od toplote, iskrivljujui de Bonovu priliku dok se nije izgubio meu drveem. Nije bilo vremena za oplakivanje. Njegova im je hrabrost omoguila da predahnu, ali ni taj predah nee jo dugo potrajati. Kal se osvrnuo da pomogle Lemjuelu. Meutim, njega vi e nije bilo, za sobom je ostavio samo krvavu mrlju i nekoliko ispalih plodova koji su oznaavali mesto na kome je pao. A ispred zida to ga je vatra stvorila, naoru ani ljudi i dalje su ekali da pokose de Bona ako se ponovo pojavi. Kal je imao vremena da ustane i osmotri po ar ne bi li gde ugledao igraa na konopcu. Nigde ga nije bilo. Zatim je okrenuo lea lomai i uputio se spram padine na kojoj su se on i de Bono potukli. Dok je i ao u tom pravcu u njemu se rodi neka neodreena nada. Odlui da promeni pravac kretanja, pa potra okolo na drugu stranu vonjaka. Tu je vazduh bio jasniji; vetar je odnosio dim u suprotnom pravcu. Trao je du ivice vonjaka, nadajui se u nemogue: da je de Bono mo da ostavio iza sebe toplotu. Na pola puta du boka po ara njegove u asnute oi ugleda e par zapaljenih cipela. utnuo ih je, a zatim krenuo u potragu sa njihovim vlasnikom. Samo to se okrenuo leima prema vatri ugledao je jednu priliku koja je stajala u polju visoke trave na dve stotine jardi od vonjaka. ak i sa te udaljenosti mogao je da prepozna njegovu svetlu kosu. A kada se primakao bli e, i njegov samozadovoljan osmeh. Izgubio je obrve i trepavice, a i kosa mu je bila dosta oprljena. Ali bio je iv i nepovreen. "Kako si to izveo?" upita ga Kal kada sti e dovoljno blizu da ga je ovaj mogao uti. De Bono slegnu ramenima. "Radije bih cele nedelje hodao po eravici nego po konopcu", odvrati. "Bio bih mrtav da nije bilo tebe", ree Kal. "Hvala ti." De Bonu je oigledno bilo neprijatno to mu Kal zahvaljuje. Samo je odmahnuo rukom, okrenuo lea vatri i krenuo kroz travu, prepustiv i Kalu da sam odlui eli li da ga sledi ili ne. "Zna li ti kuda idemo?" povika Kal za njim. Uinilo mu se da su po li u sasvim suprotnom pravcu od onoga kojim su se kretali kada su nai li na po ar, ali nije mogao da se zakune u to. De Bono mu je ne to odgovorio, ali odgovor je odneo vetar, a Kal je bio
suvi e umoran da bi ponovio pitanje. 10. NEZEMALJSKA U IVANJA 1. Odatle je putovanje postalo pravo muenje. Dogaaji u vonjaku iscedili su iz Kala i ono malo snage koju je jo imao. No ni mi ii su mu podrhtavali kao da e ga svakog trenutka uhvatiti gr; donji deo kime kao da mu je ostao bez hrskavica tako da su se pr ljenovi trli jedan o drugi. Poku avao je da ne misli o tome ta e se dogoditi ako, i kada, konano stignu do Nebeskog svoda. ak i da su u najboljoj formi, on i de Bono te ko da su se mogli meriti sa edvelom. A u ovom stanju, smazae ih u jednom zalogaju. Povremena uda koja su im otkrivale zvezde - prsten kamenja, povezan trakama aputave magle; ne to to je nalikovalo porodici lutaka, ija su se istovetna, bleda lica bla eno sme ila iza utihlog vodopada - uspevala su da mu izmame samo po koji povr an pogled. Jedini prizor koji bi jo mogao da mu izmami osmeh bio je pogled na perjani du ek. Ali posle izvesnog vremena, ak su i uda i ezla, jer de Bono ga je poveo uz neku mranu padinu, dok je blagi povetarac povijao travu oko njihovih stopala. Mesec se probijao kroz nasip nastao od oblaka, dajui de Bonu avetinjski izgled dok se peo strmom padinom. Kal ga je sledio poput jagnjeta, suvi e umoran da bi ga pitao kuda idu. Postepeno je postao svestan da svi uzdasi koje je uo ne potiu od vetra. U njima je bilo neke prikrivene muzike; melodije koja se as ula, a as nestajala. De Bono je bio taj koji je konano stao i upitao: "uje li ih, Kale?" "Da. ujem ih." "Znaju da su im stigli posetioci." "Je li ovo Nebeski svod?" "Nije", odvrati blago de Bono. "Nebeski svod emo ostaviti za sutra. Suvi e smo umorni za bilo ta. Noas ostajemo ovde." "Gde to ovde?" "Zar ne mo e da pogodi ? Zar nisi omirisao vazduh?" Bio je neznatno namirisan; kozja krv i noni procvali jasmin. "Zar ne osea zemlju?" Tle pod njegovim nogama bilo je toplo. "Ovo je, prijatelju moj, Venerina planina." 2. Nije trebalo da veruje de Bonu; uprkos juna tvu, momak je bio potpuno nepouzdan. Eto, upravo su izgubili dragoceno vreme. Kal se osvrnu da vidi da li se nazire put kojim su do li, ali ga ne ugleda; mesec je na trenutak skliznuo iza oblaka, tako da je obronak planine bio u mraku. Kada je ponovo pogledao ispred sebe, de Bona vi e nije bilo. Zauv i smeh nedaleko odatle, Kal pozva svog vodia po imenu. Smeh se ponovi. Zvuao je suvi e vedro da bi bio de Bonov, ali nije mogao biti siguran u to. "Gde si?" upita on, ali ne dobi odgovor i tako poe u pravcu smeha. Dok je napredovao, u jednom je trenutku stupio u prolaz toplog vazduha. Upla en, on se povue, ali tropska vruina krenu za njim, a medni miris mu se sna no uvue u nozdrve. O amutio ga je; bolne noge samo to se nisu podavile pod njim usled pukog zadovoljstva od koga se polako obeznanjivao. Malo dalje uz padinu ugleda jo jednu priliku; to je sigurno de Bono, koji se kretao u mraku. Ponovo ga je pozvao po imenu i sada je dobio odgovor. De Bono se vratio i rekao: "Ne uri, Kukavice." Glas mu je postao nekako dremljiv. "Nemamo vremena..." pobuni se Kal. "Ne mogu... ne mogu ni ta da...", de Bonov glas se pojavljivao i nestajao,
poput slabog radio signala. "Noas ne mogu ni ta drugo da radim osim da... vodim ljubav." Poslednja re je izbledela, a za njom i de Bono, stopiv i se s tamom. Ka se osvrnu oko sebe. Bio je ubeen da je de Bono govorio s nekog mesta bli eg vrhu planine, to je znailo da e se, ako okrene lea u tom pravcu i krene, vratiti putem kojim su do li. Kada se okrenuo toplota je krenula s njim. Neodreeno je razmi ljao kako e nai svog vodia; nai vodia i Nebeski svod. Morao je na sastanak s nekim. Ko to be e? Misli su mu postajale dremljive kao de Bonov glas. Ah, da: sa Suzanom. Kada je u umu oblikovao njeno ime ona toplota, u dosluhu s njegovim nogama, povue ga na tlo. Nije bio siguran kako je do toga do lo - nije posrnuo, nije bio gurnut - ali u deliu sekunde glava mu se na la na tlu, i oh, kakvo je to zadovoljstvo bilo. Kao da se vratio u krevet ljubavnice u ledeno jutro. Ispru io se, udovoljavajui svojim umornim udovima, govorei sebi kako e ovde ostati da le i samo dok ne stekne malo snage za predstojea isku enja. Samo to nije zaspao kada je zauo kako ga neko doziva. Ne Kale, pa ak ni Kalhune, ve: "Muni..." To nije bio de Bonov glas, ve glas neke ene. "Suzana?" Poku ao je da sedne, ali bio je tako te ak, tako optereen prljav tinom s puta, da nije mogao ni da se pomakne. eleo je da odbaci tu te inu kao to zmija svlai ko uljicu, ali ostao je da le i jer nije bio u stanju ni prstom da makne, a glas je nastavio da ga doziva i doziva, povremeno bledei dok ga je on tra io negde bli e vrhu. Tako je eleo da krene za njim; bez ikakvog upozorenja osetio je da mu se elja ispunila; odea je spala s njega i poeo je svoj put preko trave, stomaka priljubljenog uz stomak zemlje. Nije bio siguran u to kako se kretao, jer nije oseao da pokree udove, a ni dah mu se nije ubrzao usled napora. Odista, oseao se osloboen oseanja, kao da je telo i dah ostavio za sobom zajedno s odeom. Ne to je ipak poneo sa sobom: svetlost. Bledu, hladnu svetlost koja je osvetljavala travu i sitno planinsko cvee u njoj; svetlost koja je putovala tako blizu njega da je mo da poticala od njega samog. Na nekoliko jardi od puta kojim se kretao, ugledao je de Bona uspavanog na travi, usta otvorenih kao u ribe. Krenuo je ka spavau da mu postavi neka pitanja, ali pre no to je stigao do oveka ne to drugo mu je privuklo pa nju. Na svega nekoliko jardi od mesta na kome je le ao de Bono ugledao je trake svetlosti kako izviru iz tamnog tla. Pre ao je preko tela svog saputnika, gotovo probudiv i de Bona svojom svetlo u, a zatim nastavio prema novoj tajni. Lako ju je razre io. U tlu se nalazilo nekoliko rupa. On ode do ivice najbli e i zaviri unutra. Cela je planina bila izdubljena. Ispod njega se nalazila jedna nepregledna peina u kojoj su se kretale razne svetlosti. To je verovatno bilo ono o emu je de Bono govorio. Sada se potvrdila i sumnja da je negde iza sebe du puta ostavio svoje telo, jer skliznuo je kroz rupu - koja nije bila dovoljno velika da kroz nju proe njegova glava, a da ne pominjemo ramena - i pao u gornji sloj peine. Tu je ostao da lebdi i posmatra obred to se odigravao ispod njega. Na prvi pogled izgledalo je da su izvoai kugle svetleeg gasa kojih je bilo mo da etrdesetak, velikih i malih, i ija se paleta boja protezala od hladnopastelnih do ive ute i crvene. Ali kada se odvojio od kupole peine i krenuo nani e, ne zato to ga je privlaila sila te e, ve usled elje da sazna, on shvati da kugle uop te nisu bile prazne. Unutar njih pojavljivali su se oblici, poput duhova u savr enoj geometriji. Te su vizije bile prolazne, trajale su najvi e jednu sekundu, pre no to bi ih zamaglili bledi oblaci, a njihovo mesto zauzeli novi oblici. Ali zadr avali su se dovoljno dugo da je mogao da uhvati njihov smisao. U nekoliko kugli ugledao je oblike koji su podseali na ljudske fetuse, sa ogromnim glavama, udovima tankim poput niti obmotanim oko tela. Tek to bi ih
uoio, oni su nestajali; a na njihovom mestu bi se pojavljivala mrlja svetloplave boje koja je dotinu kuglu pretvarala u ogromnu onu jabuicu. U drugoj su se gasovi bez prestanka delili, mada nijedan nije razbijao re im svog kretanja da bi njega pozdravio. To ga nije vrealo. Ples im je bio razraen, i kada bi samo jedan od njih skrenuo s puta to bi izazvalo poprilinu pometnju. Njihovo kretanje je, po svemu sudei, unapred bilo odreeno - neke kugle su se bez prestanka gotovo sudarale, da bi u poslednjem trenutku pravile iroke lukove; druge su se kretale u grupama iji su lanovi opisivali slo ene putanje, jedni oko drugih, dok su skupine pravile veliki krug iji se sto er nalazio u sredi tu peine. Meutim, ovde je bilo znatno vi e stvari koje su ga opinjavale od smirene velianstvenosti plesa, jer je u dva navrata u jednoj od veih kugli na trenutak ugledao sliku koja je u sebi nosila neobian erotski naboj. Naga ena, iji su udovi poricali sve zakone anatomije; ena je lebdela na jastuku od oblaka u krajnje seksualnoj pozi. Ali ubrzo je nestala, ostaviv i Kalu seanje na to kako ga pozivaju: njene usne, usmine, butine. U njenom pokazivanju nije bilo nieg nepristojnog; stid, kome nije bilo mesta u ovom tako armantnom krugu, bio bi zloin. Te prisutnosti su bile takoe zaljubljene u samo postojanje da bi ih optereivale takve besmislice. Volele su i smrt, u to nije bilo sumnje. U sredi tu jedne kugle nalazio se le , istruleo i prekriven muvama, prikazujui se s istim odu evljenjem kao to se njegov sadrug razmetao slavom. Ali Kala nije zanimala smrt; ena, pak, jeste. Noas ne mogu ni ta - rekao je de Bono - da radim izuzev da vodim ljubav. I Kal sada uvide da je to bilo tano. Ali ljubav kakvu je znao tamo iznad zemlje ovde nije dolazila u obzir. eni u kugli nije bilo potrebno aputati slatke rei; ona je svoje dru tvo slobodno nudila. Pitanje je glasilo: kako je on izrazio elju? Erekciju je ostavio za sobom na Venerinoj planini. Nije trebalo da brine: njoj su ve bile poznate Kalove misli. Kada je njegove oi pronao e po trei put, ona kao da ga pogledom povue nani e usred plesa. Odjednom je poeo da izvodi jedan kranje usporeni salto koji ga je doveo na mesto pored njegove ljubavnice. Kada je dospeo do te take, shvatio je ulogu koja mu je bila namenjena. Glas na planini nazvao ga je Muni, i to ime nije bilo izabrano zalud. Stigao je odozgo kao svetlost, meseeva svetlost i ovde je prona ao svoju orbitu u plesu planeta i satelita. Ovo je, razume se, bilo mo da samo njegovo vienje stvari. Mo da su se zakonitosti ovog sistema odnosile isto onoliko na astronomiju koliko i na ljubav i sne nu oluju. Sasvim je bilo beskorisno nagaati kada su ovakva uda bila u pitanju. Noas je jednostavno trebalo postojati. Prisutnosti napravi e jo jedan krug i on, izgubljen u istom odu evljenju zbog ovog predodreenog putovanja, neprestano se prevrui (ovde nije bilo ni peta ni glava; postojalo je samo zadovoljstvo kretanja), na trenutak izgubi iz vida enu koju je video. Ali po to ga je njegova orbita nosila u irokom luku, on ponovo ugleda planetu koju je pohodila. Pojavila se i nestala u oblaku dok ju je on posmatrao. Da li je on izvodio isti obred za nju, pretvarajui se iz ljudskog bia u ne to apstraktno, pa zatim ponovo u ljudsko oblije u rascvetavanju mlenog oblaka? Tako malo toga je znao o sebi, ovaj Muni, na svojoj jedinstvenoj orbiti. Sve to je mogao da dokui o tome ta je predstavljao, trebalo je da otkrije iz kugli na ija je lica bacao svoju pozajmljenu svetlost. Mo da su stvari tako stajale sa svim mesecima. Bilo je dosta. U tom je trenutku saznao kako meseci vode ljubav. Oaravajui noi na planetama; uzburkavajui njihove okeane; blagosiljajui lovca i eteoca. Bilo je stotinu naina kojima su bile dovoljne samo nepovezane anatomije svetlosti i svemira. Dok je razmi ljao o ovome, ena se otvori kako bi se zagnjurila u njega, kako bi raskrilila svoje usmnine i pustila da joj njegova svetlost donese
zadovoljstvo. U av i, on oseti istu toplinu, istu onu posesivnost, istu ta tinu koje su uvek pratile ivotinju kakva je bio, ali umesto napora ovo je predstavljalo olak anje, umesto gubitka koji bi uvek usledio, podr avanje ivota; umesto hitnje oseanje da bi ovo moglo potrajati zauvek, ili pre da je stotinu ljudskih ivota predstavljalo trenutak prema ivotnom veku meseca, a njegova vo nja na ovom empirijskom karuselu inila je vreme besmislenim. Ta misao izazva u njemu u asno oseanje gorine. Da li se sve to je ostavio tamo gore na planini isu ilo i umrlo dok su se ove konstelacije postojano kretale svojim poslom? On pogleda u pravcu sredi ta sistema, sto era oko koga su sve kru ile ekscentrino ili po odreenom redu, udaljene ili bliske; a tamo, na mestu sa koga je izvlaio svoju svetlost, ugledao je sebe, kako spava na padini brda. Sanjam, pomisli, i iznenada ustade - poput mehuria u boci - manje kao mesec, a vi e kao Muni. Kupola peine - koja ga neodreeno podseti na unutra njost lobanje - bila je mrana iznad njega, i na trenutak je pomislio da e se razbiti o nju, ali u poslednjem je trenutku vazduh oko njega postao svetliji i on se probudio, zurei u nebo pro arano svetlo u. Na Venerinoj planini bilo je jutro. 3. Jedan deo sna koji je usnio bio je istinit. Odista je kao zmija svukao dve ko uljice. Jedna je bila njegova odea, le ala je razbacana unaokolo po travi. Druga, prljav tina koja se zalepila za njega tokom pustolovina - nju je tokom noi sprala rosa ili ki a. ta god da je bilo posredi, sada je bio potpuno suv; toplota tla na kome je le ao (ni to nije bio san) osu ila ga je i prijatno namirisala. Oseao se sitim i jakim. Seo je. Miomirisni de Bono ve je bio na nogama, e kao je jaja i zurio u nebo; kakva blagoslovena kombinacija. Trava mu je utisnula tragove na leima i butinama. "Jesu li te zadovoljile?" upita, upiljiv i se u Kala. "Zadovoljile?" "Prisutnosti. Jesu li ti podarile slatke snove?" "Jesu." De Bono se raskala no isceri. " eli li da mi ispria ?" upita on. "Ne znam kako da..." "Oh, po tedi me te skromnosti." "Nije re o tome, samo... sanjao sam da sam bio... mesec." " ta?" "Sanjao sam..." "Doveo sam te u ne to to je kod nas najpribli nije javnoj kui, a ti sanja da si mesec? udan si ti ovek, Kalhune." On podi e d emper i obue ga, odmahujui glavom zbog Kalove bizarnosti. "O emu si ti sanjao?" raspitivao se Kal. "Ispriau ti jednog dana", ree de Bono. "Kada dovoljno poraste ." 4. utke se obuko e, a zatim se uputi e niz blagu padinu planine. 11. SVEDOK 1. Iako je Suzani dan dobro poeo, jer je na udovi an nain uspela da umakne Hobartu, kasnije je stao ubrzano da se kvari. Nou se oseala nekako udno uaurena; sa zorom stigo e i bezimeni strahovi. Neke je mogla da imenuje. Prvi, injenica da je izgubila vodia. Imala je tek neodreenu predstavu o tome u kom se pravcu nalazio Nebeski svod, a put
kojim je po la izabrala je tako to je sve vreme i la ka Vrtlogu koji je stalno bio vidljiv; du puta se, uvek kada joj se ukazala prilika, raspitivala da li ide u dobrom pravcu. Njen drugi izvor zabrinutosti: bilo je mnogo znakova da se stanje u Fugi iz asa u as pogor avalo. Ogromni pokrov dima visio je nad dolinom, i mada je tokom noi padala ki a, jo je na mnogim mestima gorelo. U prolazu je nai la na nekoliko boji ta. Na jednom je mestu videla spaljena kola na drvetu; liila su na elinu pticu koju je ne to ili odbacilo ili podiglo. Nije mogla znati kakve su se snage sukobile pro le noi, ni kakvo je oru je upotrebljeno, ali sve je govorilo u prilog tome da je borba bila u asna. edvel je svojim proroanskim govorima zavadio ljude ove nekada mirne zemlje - okrenuo je brata protiv brata. Takvi su sukobi po tradiciji bili najkrvaviji. Nije se onda trebalo uditi to su tela bila ostavljena tamo gde su pala da ih rastrgnu lisice i ptice, to im je uskraeno ono najosnovnije, dostojanstven pokop. Ako su ovi prizori mogli da pru e imalo zadovoljstva onda, trebalo ga je potra iti u dokazima da ni edvelove invazione snage nisu pro le bez gubitaka. Uni tenje Kaprine kue bilo je njegova najvea oma ka. Tim jednim jedinim tiranskim gestom proigrao je mogunost da zauzme Fugu samo reima. Sada vi e nije mogao da se nada da e ove teritorije osvojiti kri om i zavoenjem. Morao je upotrebiti vojnu silu ili odustati. Po to se i sama uverila kakvu tetu mogu priiniti Vidovnjaki zanosi, gajila je izvesnu slabu nadu da oni mogu odbiti svaku vojnu silu. Ali kolika e teta - mo da nepopravljiva - biti naneta Fugi dok se njeni stanovnici ne izbore za slobodu? Ove ume i livade nisu bile stvorene za u ase; njihova nevinost, kada su u pitanju bili slini u asi, predstavljala je deo njihove moi da oaravaju. Na jednom takvom mestu - koje je nekada bilo neokaljano, a sada suvi e dobro upoznato sa smru - srela je prvo bie toga dana. Mesto je bilo jedan od onih tajanstvenih delia arhitekture kojima se Fuga mogla pohvaliti, a bilo ih je nekoliko; u ovom sluaju, bilo je dvanaest stubova poreanih oko plitkog ribnjaka. Na vrhu jednog stuba sedeo je ilav sredoveni mu karac u pohabanom kaputu - oko vrata mu je visio veliki durbin - a kada ona naie, on podi e pogled sa bele nice u kojoj je ne to zapisivao. "Tra ite nekog?" upita. "Ne." "I onako su svi mrtvi", primeti on ravnodu no. "Vidite?" Beton oko ribnjaka bio je poprskan krvlju. Oni koji su je prolili le ali su licem okrenuti prema dnu; rane su im bile bele. "Tvojih ruku delo?" upita ga ona. "Mojih? Blagi bo e, ne. Ja sam samo svedok. A sa ije si ti strane?" "Niije", ree ona. "Sama za sebe." On to zapisa. "Ne moram da ti poverujem", ree dok je pisao. "Ali dobar svedok sve to uje i vidi pribele i, pa ak i kada sumnja u to." " ta si ti to video?" upita sad ona njega. "Zbrku", odvrati on. "Posvuda ljude, a niko nije bio siguran ko je ko. Krvoprolie kakvo nikada nisam ni sanjao da u ovde videti." On se zagleda u nju. "Ti nisi Vidovnjak", ree. "Nisam." "Sluajno si zalutala ovamo, zar ne?" "Otprilike." "E pa, da sam na tvom mestu, odlutao bih nazad. Niko nije bezbedan. Mnogi su spakovali torbe i oti li u Kaljevstvo da ne bi bili pogubljeni." "Ko je onda ostao da se bori?" "Divljaci. Znam da ne bih smeo da iznosim svoje mi ljenje, ali meni to tako izgleda. Unaokolo besne varvari." Jo dok je govorio ula je nedaleko neku viku. Po to su dorukovali, divljaci su se ponovo bacili na posao. " ta vidi odozgo?" upita ga ona. "Mnogo ru evina", ree. "Povremeno, raznorodne skupine." On prinese dogled
oima i osmotri predeo, s vremena na vreme zastajui kada bi ugledao ne to zanimljivo. "Tokom poslednjeg sata Bez-premca je napustio bataljon vojske", ree on, "odea im je bila u u asnom stanju. U pravcu Stepa izbilo je nekoliko pobuna, i vidim jo jednu bandu severo-zapadno odavde. Prorok je napustio Nebeski svod pre kraeg vremena - ne mogu ti tano rei kada, ukrali mi sat - a nekoliko vodova njegovih protestanata ide ispred njega i ra i ava put." "Kuda se uputio?" "Ka Vrtlogu, razume se." "Vrtlogu?" "Nagaam da mu je to bio cilj od samog poetka." "Nije on nikakav Prorok", ree Suzana. "Zove se edvel." " edvel?" "Hajde, zapi i. On je Kukavica i prodavac." "Provereno?" upita ovek. "Ispriaj mi sve." "Nemam vremena", odvrati Suzana, na njegovu alost. "Moram stii do njega." "Oh. Znai on ti je prijatelj." "Daleko od toga", odvrati ona, ponovo skrenuv i pogled prema telima u ribnjaku. "Nee uspeti da mu prie dovolno blizu da bi mu presekla grkljan, ako je to ono emu se nada , ree joj ovek. "uvaju ga i no i dan." "Smisliu ve ne to", odvrati ona. "Ne zna ti na ta je on sve spreman." "Ali znam da ako je Kukavica i ako poku a da ue u Vrtlog, nama preti uni tenje. Bar u dobiti materijal za poslednju glavu. "Nikog nee biti da proita tvoje delo." 2. Ostavila ga je na stubu da razmi lja o ovoj opasci poput kakvog usamljenog pokajnika. Posle razgovora s njim poe e da je mue jo mranije misli. Uprkos injenici da je posedovala menstrum, veoma malo je znala o tome kako su sile ustrojile Utkani svet; meutim, nije trebalo biti genije da bi se shvatilo kako e stupanje na tle Vrtloga koje odi e zanosima, po edvela biti pogubno. On je otelotvoravao sve to su ta prefinjena oblast i njeni tvorci prezirali: predstavljao je Trule . Mo da bi Vrtlog ak mogao da uni ti sam sebe kako mu ne bi dozvolio da prodre do njegovih tani. A ako on prestane da postoji nee li se i Fuga - ije jedinstvo omoguava tamo nja mo - izgubiti u viru? Pla ila se da je svedok upravo na to mislio kada je ono rekao. Ako edvel stupi u Vrtlog, doi e do smaka sveta. Od kada se udaljila od ribnjaka nije uledala nijednu ivotinju niti bilo kakvu pticu. Drvee i grmlje bilo je napu teno; ikara utihla. Ona pozva menstrum i on je celu ispuni, spreman da ustane u njenu odbranu ako to bude potrebno. Sada vi e nije bilo vremena za profinjenost. Ubie svakoga ko bude poku ao da je sprei da stigne do edvela. Pa nju joj odjednom privue neka buka koja je dopirala iza delimino sru enog zida. Ona zastade i pozva izazivaa da se poka e. Nije dobila odgovor. "Neu ponavljati", ree ona. "Ko je to tamo?" U tom trenutku poe e da se odronjavaju krhotine cigli, a deak, od otprilike etiri ili pet godina, odeven samo u sokne i pra inu, ustade i stade da se pentra preko kr a prema njoj. "Oh, moj bo e", ree ona, a deak joj odmah priraste za srce. U trenutku kada je ostala bez odbrane s njene leve i desne strane poe da se javlja neko kretanje i ona se nae okru ena upavom skupinom naoru anih mu karaca. im ga je jedan od vojnika pozvao da mu prie, deakov izgubljeni izraz lica je nestao. ovek proe prljavom akom kroz deakovu kosu i osmehnu mu se s odobravanjem. "Predstavi se", zatra i neko od nje. Nije imala pojma na ijoj su strani ovi ljudi. Ako su pripadali edvelovoj vojsci, onda bi priznav i kako se zove potpisala trenutnu smrtnu presudu. Ali koliko god da je situacija bila te ka, nije mogla sebe da natera da pusti menstrum na ove ljude - i na dete - za koje nije ni znala za koga u svemu ovome
navijaju. "Ubijte je," ree deak. "Ona je s njima." "Da se niste usudili", ree neki glas iza nje. "Poznajem je." Kada je njen spasilac izgovorio njeno ime ona se okrenu i - od svih ljudi - ugleda Nimroda. Poslednji put kada su se sreli bio je preobraenik edvelovih poganih krsta a: samo je govorio o slavnoj sutra njici. Vreme i okolnosti su ga ponizili. Bio je sav slomljen, odea u dronjcima, na licu paeniki izraz. "Ne krivi me", ree on pre no to je stigla i da progovori. "Ne krivim te", odgovori mu ona. Jedno vreme ga je proklinjala, ali to je sada bila pro lost. "Zaista te ni za ta ne krivim." "Pomozi mi..." ree on iznenada i prie joj. Ona ga zagrli. Skrivao je suze u njenom zagrljaju dok ostali nisu prestali da posmatraju njihov ponovni susret i vratili se u svoja skrovi ta. Tek tada je upitao: "Jesi li videla D erihoa?" "Mrtav je", ree ona. "Sestre su ga ubile." On se odmaknu od nje, i prekri lice akama. "Nisi ti za to kriv", ree mu ona. "Znao sam..." primeti on tiho. "im su stvari krenule naopako. Znao sam da mu se dogodilo ne to stra no." "Ne mo e sebe kriviti to nisi naslutio istinu. edvel je izvrstan glumac. A prodavao je upravo ono to su ljudi eleli da uju." "Stani", ree Nimrod, pogledav i je. "Ti to meni govori da je edvel Prorok?" "Da, upravo to." On kratko odmahnu glavom. "Kukavica", ree on, glasom koji je odavao nevericu. "Kukavica." "To ne znai da nije jak", upozori ga Suzana. "Ima i on svojih zanosa." "Mora s nama u kamp", ree Nimrod s novom hitnjom. "Razgovaraj s na im zapovednikom pre no to krenemo prema Vrtlogu." "Samo brzo", ree ona. On se ve okrenuo i po ao prema stenovitom predelu gde su se krili pobunjenici. "Samo smo Apolina i ja ostali ivi.", ree dok su koraali, "od onih iz Prvog Buenja. Ostalih vi e nema. Prvo moja Lilija. Zatim Fredi Kamel. A sada i D eriho." "Gde je sada Apolina?" "Koliko sam uo, oti la je u Kraljevstvo. A ta je sa Kalom? Je li on s tobom?" "Trebalo je da se naemo kod Nebeskog svoda. Ali edvel je ve krenuo prema Vrtlogu." "Dalje nee stii", primeti Nimrod. "Koje god zanose da je ukrao, on je i dalje samo ovek. A ljudi krvare." Kao i svi mi, pomisli ona, ali ne ree. 12. JEDNA ISPU TENA PETLJA 1. Nimrodov hrabri govor opovrglo je ono to je zatekla u kampu. Pre je liilo na bolnicu nego na vojnu ustanovu. Vi e od tri etvrtine, od otprilike pedeset vojnika, mu karaca i ena koji su se okupili u zaklonu iza stenja, zadobilo je neku ranu. Neki su i dalje bili u stanju da se bore, ali mnogi su oigledno bili na pragu smrti, tako da su ostali samo ne nim reima mogli da im olak aju poslednje trenutke. U jednom uglu kampa, tako da ih umirui nisu mogli videti, bilo je polo eno desetak tela prekrivenih improvizovanim pokrovom. U drugom se nalazilo spremi te za zarobljeno oru je koje su upravo sortirali. oveka je podilazila jeza od tog prizora: bilo je tu ma inki, bacaa plamena, granata. Bio je to dokaz da su edvelovi sledbenici do li ovamo spremni da uni te svoju rodnu
zemlju ako ona odbije da im se pokori. Protiv ovih u asa i protiv ara kojim su izazivani, ak i najmoniji zanosi nisu mogli mnogo ta da uine. Ako su Nimroda i muile sline sumnje, re io je da ih ne pokazuje, ve je bez prestanka priao o pobedama od prethodne noi, kao da je eleo to dalje od sebe da odagna ti inu punu znaenja. "Imamo ak i zarobljenike", hvalisao se, povev i Suzanu do jedne blatnjave jame meu stenjem u kojoj je, svezanih lanaka na nogama i rukama, sedelo desetak zarobljenika, koje je uvala devojka sa ma inkom. Bila je to bespomona rulja. Pojedini su bili ranjeni, svi zajedno pometeni, plakali su i mrmljali ne to svaki za sebe, kao da su edvelove la i prestale da ih zaslepljuju, pa su poeli da se bude i postaju svesni nepravde koju su poinili. alila ih je zbog samoprezira koji su oseali. Suvi e je dobro znala kakve je sve obmane edvel u stanju da izvede - pre izvesnog vremena gotovo im je i sama podlegla. Ovo su bile njegove rtve, a ne njegovi saveznici; prodata im je la koju nisu imali snage da odbiju. A sada, kada su im se otvorile oi i kada su prozreli njegovo uenje, ostavljeni su da razmi ljaju o krvi koju su prolili, i da oajavaju. "Da li je iko s njima razgovarao?" upita ona Nimroda. "Mo da znaju ne to o edvelovim slabostima." "Zapovednik je to zabranio". ree Nimrod. "Oni su zara eni." "Ne priaj gluposti", obrecnu se Suzana i spusti se u jamu sa zatvorenicima. Nekolicina okrete svoja napaena lica prema njoj: kada je ugledao lice koje je otkrivalo bar izvesnu blagost, jedan poe glasno da jeca. "Nisam do la da vas optu ujem", ree ona. " elim samo da porazgovaram s vama." Jedan ovek pored nje sa licem umrljanim krvlju pita: "Hoe li nas pobiti?" "Nee", odgovori mu ona. "Nee ako budem mogla to da spreim." " ta se dogodilo?" raspitivao se drugi, nerazgovetnim i dremljivim glasom: "Hoe li Prorok doi?" Neko poku a da ga uutka, ali on nastavi da brunda. "Morao bi uskori stii, zar ne? Mora doi da nas preda u Kaprine ruke." "On nee doi", ree Suzana. "Znamo", ree onaj prvi zatvorenik. "To jest, veina nas to zna. Prevareni smo. Rekao nam je..." "Znam ta vam je rekao..." prekinu ga Suzana. "A znam i na koji vas je nain prevario. Zato sada morate ispraviti poinjenu tetu tako to ete mi pomoi." "Ne mo e ga zbaciti", ree ovek. "Poseduje razne moi." "Zave i", naredi mu drugi koji je tako vrsto stezao krunicu da su mu zglobovi prstiju gotovo popucali. "Ne sme rei ni ta protiv njega. ue te." "Neka uje", ljutito uzvrati prvi. "Neka me ubije ako eli. Svejedno mi je." Zatim ponovo pogleda Suzanu: "Sa Njim su demoni. Video sam ih. Hrani ih mrtvacima." Nimrod koji je stajao iza Suzane i uo ovo svedoenje, upita: "Demoni? Video si ih?" "Nisam", odvrati ovek belog lica. "Ja jesam", javi se drugi. "Opi i ih..." zatra i Nimrod. ovek je sigurno govorio o zbogomiima koji su narasli do udovi nih razmera, pomisli Suzana. Ali kada je taj ovek poeo da pria ono to je znao, njoj privue pa nju zatvorenik koga ranije nije primetila, a uao je u najprljavijem delu zarobljenikog logora, lica okrenutog prema steni. Bila je to ena, sudei bar prema kosi koja joj je padala do polovine lea; nije bila vezana poput ostalih, ve jednostavno ostavljena da tuguje u kalu. Suzana krenu izmeu zatvorenika prema njoj. Dok se pribli avala zaula je mrmljanje i videla da je ena prislonila usne uz kamen kome se obraala kao da od njega tra i utehu. Kada je Suzanina senka pala na stenu, ona prestade da se moli i okrenu se. Bio je dovoljan otkucaj srca da Suzana prodre pogledom kroz osu enu krv i blato na licu koje je sada bilo podignuto uvis prema njoj, bila je to Imakolata. Njeno unaka eno lice izgledalo je tragino. Oi su joj bile naduvene
od suza i okru ene sve om krvi; kosa zamr ena i blatnjava. Grudi razgoliene tako da ih je svako mogao videti, a svaki mi i joj se nekontrolisano trzao. Od njenog ranijeg autoriteta ni ta nije ostalo. Sada je to bila samo jedna luda ena koja ui u vlastitoj neistoi. U Suzani su vodila borbu suprotna oseanja. Pred njom je drhtala ena koja je ubila Mimi u krevetu; sukrivac za nevolju koja je sna la Fugu. Mo is senke iza edvelovog prestola, izvor nebrojenih prevara i boli; avolova inspiracija. Pa ipak prema Imakolati nije oseala onu mr nju kao prema edvelu ili Hobartu. Da li zbog tog to joj je vraara prva omoguila pristup do menstruma, iako ne svojom eljom; ili mo da zato to su na neki nain - kao to je to Imakolata od poetka tvrdila - bile sestre? Da li bi ovo, pod drugim nebesima, mogla biti njena sudbina; da luta izgubljena i luda? "Ne.... gledaj... me", ree mekim glasom. Sudei prema njenom zakrvavljenom pogledu, nije ju prepoznala. "Zna li ko si?" upita Suzana. enin izraz lica se ne promeni. Odgovorila je tek posle nekoliko trenutaka. "Stena zna", ree ona. "Stena?" "Uskoro e se pretvoriti u pesak. Rekla sam joj to, jer je istina. Postae pesak." Imakolata odvoji pogled od sagovornice i stade dlanom da miluje stenu. Suzana tada shvati da je to ve du e vreme inila. Na kamenu su se videle krave pruge, na mestima gde je odrala ko u s dlana kao da je poku avala da u kamen ure e tragove. "Ispriala sam to steni." "Hoe li meni da ispria ?" Imakolata se osvrnu unaokolo, a zatim se ponovo zagleda u stenu. Suzana je ve pomislila da je ena zaboravila na nju, a onda ponovo zau njene isprekidane rei. "Bi mora doi", ree ona. "ak i u snu, on zna." Na trenutak zastade jer je povredila aku. "Ponekad se gotovo probudi", ree. "A kada se stvarno probudi, svi emo biti pretvoreni u pesak." Zatim je prislonila obraz uz krvavu stenu i tiho zajecala. "Gde ti je sestra?" upita Suzana. Kada je ula pitanje, prestala je da jeca. "Je li ovde?" "Nemam ja... sestru", odvrati Imakolata. Po njenom glasu moglo se zakljuiti da je sasvim ubeena u to. " ta je sa edvelom? Sea li se edvela?" "Sestre su mi mrtve. Pretvorene u pesak. Sve. Sve je pretvoreno u pesak." Ponovo je poela da jeca, alosnije no ikad. "Za to te ona zanima?" eleo je da zna Nimrod koji je nekoliko poslednjih sekundi stajao uz Suzanu. "Obina ludakinja. Na li smo je meu le evima. Jela im je oi." "Zna li ti ko je to? upita Suzana. "Nimrode... To je Imakolata." Lice mu se otrombolji od oka. " edvelova ljubavnica. Kunem ti se." "Gre i ", izusti on. "Pomraio joj je um, ali kunem ti se da je to ona. Videle smo se licem u lice pre nepuna dva dana." " edvel, mo da..." ena poput jeke lagano ponovi to ime. " ta god da se dogodilo, ona ne bi trebalo da je ovde, ne u ovom..." "Bie bolje da porazgovara sa zapovednikom. Sve to mo e njoj rei." 2. Sve je ukazivalo na to da e ovaj dan biti dan ponovnih susreta. Prvo Nimrod, pa vraara, a sada - predvodnica ove pora ene skupine - Jolanda Dor, ena koja se tako estoko zalagala za raspredanje, tamo u Kaprinoj kui dok je jo postojala.
I ona se promenila. Nije vi e bila onako kooperna i samouverena. Bila je bleda i sva nekako lepljiva; glas i pokreti prigu eni. Nije tro ila vreme na utivosti. "Ako ima ne to da mi ka e , reci odmah." "Jedna od tvojih zatvorenika..." poe Suzana. "Nemam vremena za molbe", glasio je odgovor. "A naroito ne za tvoje." "Nisam do la da molim." "I dalje ne elim da te saslu am." "Mora , i hoe ", odvrati Suzana. "Zaboravi ta osea prema meni..." "Ne oseam ni ta", glasio je Jolandin odgovor. "Vee je osudilo samo sebe. Ti si se samo zgodno na la da umesto njih ponese sav teret. Da to nisi bila ti, bio bi neko drugi." Ovaj ispad kao da joj je priinio bol. Uvukla je aku u raskopani kaput, oigledno pritisnuv i njome tamo nju ranu. Zatim je izvukla krvave prste. Suzana ostade uporna, ali nastavi bla im glasom. "Jedna od tvojih zatvorenika je", ree ona, "Imakolata." Jolanda pogleda Nimroda. "Je li to tano?" "Tano je", odvrati Suzana. "Poznajem je bolje no bilo ko od vas. To je ona. Ona je... izgubljena; mo da i luda. Ali kada bismo uspeli malo da je otreznimo, mogli bismo da je iskoristimo da stignemo do edvela." " edvela?" "Proroka. Nekada su bili saveznici; on i Imakolata." "Ne elim da saraujem sa takvim olo em", odvrati Jolanda. "Kada doe vreme, obesiemo je." "Bar mi onda dozvoli da porazgovaram sa njom. Mo da mi poe za rukom da ne to iskopam iz nje." "Ako je si la s uma, za to bismo verovali onome to govori? Ne. Pusti je neka istrune." "Propu tamo odlinu priliku." "Ne govori meni o propu tenim prilikama", gorko primeti Jolanda. Oigledno nije imalo smisla ubeivati je. "Za jedan sat kreemo prema Pla tu", izjavi ona. "Ako eli da nam se pridru i , u redu. Ako ne, poi svojim poslom." Rekav i to, okrenu im oboma lea. "Hajdemo", ree Nimrod i poe. "Nadam se da e nam se pru iti prilika da porazgovaramo, kada se sve ovo zavr i." Jolanda se ne okrenu. "Ostavi me na miru", ree. Suzana uini upravo to. 3. Nekoliko minuta po to je Suzana napustila zatvoreniki logor Imakolata je ostala da sedi u kalu svoga zaborava. Povremeno je plakala. Povremeno ostajala zagledana u utljivu stenu ispred sebe. Nain na koji ju je edvel povredio u Nebeskom svodu, a to se zbilo posle uni tenja njenih utvarnih sestara, uslovio je da njen um skrene u divlje predele. Ali ona tamo nije bila sama. Negde u tim nepreglednim prostranstvima ponovo se srela sa sabla u koja ju je tako esto pohodila u pro losti: sa Biem. Ona koja je bila najsrenija kada se u vazduhu osea trule , koja je pravila ogrlice od unutra njih organa i mrtve uzimala za mu eve svojoj du i prona la je u prisustvu tog izroda ko mare; takve da je preklinjala da se iz njih probudi. Jo je spavao - to je bila mala uteha s obzirom na u as koji ju je spopao, ali nee spavati zauvek. ekali su ga nezavr eni zadaci; neispunjene ambicije. Uskoro e ustati iz kreveta i doi da posvr ava svoje poslove. A toga dana? "...sve u pesak..." ree ona kamenu. Ovaj put joj nije odgovorio. Durio se po to je bila indiskretna i razgovarala sa onom enom sivih oiju. Imakolata se ljuljala napred-nazad na petama, i dok je to inila ponovo joj se vrati e enine rei; muile su je. Seala se tek po neeg od onoga to je ena rekla: po koje reenice, imena. Ili bolje rei, jednog odreenog imena.
Sada joj je odzvanjalo u glavi. edvel. Svrab pod ko om glave; bol u lobanji. Po elela je da probije bubnji i izvue ga napolje, a zatim izgazi. Poela je br e da se ljulja, kako bi odagnala to ime, ali ono nije htelo da joj izie iz glave. edvel. edvel. A onda poe e da naviru i druga imena i da se prikljuuju nizovima onih kojih se setila... Magdalena. Hag. Videla ih je pred sobom, isto onako jasno kao i stenu; jasnije. Njene sestre, njene jadne, dvaput pogubljene sestre. A pod njihovim mrtvim stopalima ugledala je zemlju; mesto protiv koga je toliko dugo i naporno kovala zaveru. Vratilo joj se i njeno ime, i ona ga ne no izgovori. "Fuga..." Tako su je zvali njeni prijatelji. Kako su je samo voleli. Kako su se borili za njenu bezbednost i u toku te borbe ranili nju. Ona ispru i aku, spusti je na stenu i oseti kako podrhtava od njenog dodira. Zatim natera sebe da ustane, a ime koje je izazvalo ovu bojicu ispuni joj glavu, zbrisav i zaboravnost. edvel. Kako je uop te mogla da zaboravi svog voljenog edvela? Podarila mu je zanose. A ta je on uinio za uzvrat? Izdao ju je i ukaljao. Iskori avao ju je dok je koristila njegovim ciljevima, a zatim je odbacio u divljinu. Nije ju dovoljno daleko bacio. Danas je prona la put da se vrati, i uinila je to sa ubistvenim namerama. 4. Vri tanje se iznenada prolomilo; zatim je bivalo sve glasnije. Bili su to krici neverice, zatim povici koji su iskazivali u as kakav Suzana nikada ranije nije ula. Nimrod je ve potrao prema izvoru te buke. Sledila ga je; i na la se u neopisivo krvavom haosu. "Napadnuti smo!" doviknu joj Nimrod, dok su pobunjenici trali u svim pravcima, mnogi sa novozadobijenim ranama. Tle je ve bilo prekriveno telima; a svakog trenutka padale su nove rtve. Meutim, pre no to je Nimrod uspeo da se ume a u gu vu, Suzana ga uhvati za kaput. "Bore se jedni protiv drugih!" doviknu mu ona nadjaav i galamu. " ta?" "Pogledaj!" ree ona. Bilo mu je potrebno svega nekoliko sekundi da se uveri kako je bila u pravu. Nigde ni traga neprijatelju. Pobunjenici su se meusobno hvatali za gu e. Niko nikoga nije tedeo. Mu karci su ubijali mu karce s kojima su do pre samo jednog minuta delili cigaretu. Neki su se ak digli sa samrtnikih postelja i lupali glave onima koji su ih pazili. Nimrod stupi na bojno polje i razdvoji dvojicu novopeenih ludaka. " ta to, pobogu, radite?" upita on. Onaj koga je odvukao i dalje se batrgao u elji da se doepa svoje rtve. "To kopile!" vri tao je. "Silovao mi je enu." "O emu to pria ?" "Video sam ga! Eno tamo!" On upre prst u tle. "Tamo!" " ena ti nije ovde", povika Nimrod, divlje tresui oveka. "Nije ovde!" Suzana osmotri bojno polje. Ista obmana, ili ne to slino obmani, podjarmilo je sve ove ljud. ak i dok su se borili, plakali su, i viui optu ivali jedni druge. Videli su izga ene roditelje, obe a ene ene i pogubljenu decu: sada su eleli da ubiju krivce. Kada je ula od ega se sve sastoji ova kolektivna obmana, potra ila je njenog tvorca, i - na jednoj visokoj steni ugledala Imakolatu kako nadgleda zverstva. Kosa joj je i dalje bila u neredu. Grudi razgoliene. Ali oigledno vi e nije bila strana sama
sebi. Setila se ko je. Suzana krenu ka njoj, verujui da e menstrum spreiti ovaj uzasni zanos da joj zavrti mozak. Uinio je to. Iako je morala da pazi da izbegne pomamu koja je besnela oko nje, uspela je da stigne do stene nepovreena. Imakolata je izgleda nije videla. Zabaene glave, sa divljim osmehom koji joj je otkrivao zube, svu pa nju je usredsredila na nered koji je izazvala. "Zaboravi na njih", doviknu joj Suzana. Kada je ula ove rei, malo je spustila glavu, i Suzana oseti da vraarin pogled sada poiva na njoj. "Za to to ini ?" upita ona. "Ni ta ti nisu skrivili." "Trebalo je da me ostavi u mojoj ispraznosti", odvrati vraara. "Naterala si me da se setim." "Onda zbog mene", ree Suzana, "ostavi ih na miru." ula je kako iza nje zamiru povici, kako ih smenjuje kuknjava umiruih i jecaji onih koji su se otreznili od ove obmane i ugledali svoje no eve zarivene u srca prijatelja. Da li je zanos prestao zato to je Imakolata obavila ono najgore, ili zato to je udovoljila Suzaninoj molbi, nije va no. Bar je ubijanje prestalo. Meutim, predah je potrajao samo trenutak, a onda je metak zapeatio jecaje. Metak je pogodio stenu meu Imakolatinim bosim nogama. Suzana se okrenu i ugleda Jolandu Dor kako koraa izmeu mrtvih koji su nekada sainjavali njenu malu vojsku, ponovo ni anei u vraaru. Imakolata nije bila raspolo ena da izigrava metu. Kada se drugi metak odbio o stenu, vraara se podigla u vazduh i poletela prema Jolandi. Njena senka, koja je prelazila bojnim poljem poput senke le inara, bila je pogubna. Kada bi dodirnula ranjene, koji nisu mogli da pobegnu pred njom, okrenuli bi lica prema tlu natopljenom krvlju i izdahnuli. Jolanda nije ekala da senka stigne do nje, ve je bez prestanka nastavila da puca u to stvorenje. Ista ona sila koja je odr avala Imakolatu u vazduhu odbijala je i metke. Suzana doviknu Jolandi da se povue, ali ova ili nije ula njeno upozorenje, ili nije htela da ga uje. Vraara se obru i na enu i epa je menstrum ih obe obavi svetlo u - a zatim je baci preko polja. Njeno telo tupo udari o stenu na kojoj je Imakolata stajala, i izlomljeno, pade na tle. Niko od pre ivelih pobunjenika i ne poku a da pritekne svom zapovedniku u pomo. Stajali su - sleeni od u asa - dok je vraara lebdela, na jard od tla, preko arene ispunjene telima, svojom senkom dokrajiv i onu nekolicinu koji nisu bili uutkani pri prvom njenom prolasku. Suzana je bila svesna da je Jolandin napad uni tio i ono malo milosti to ju je iskamila od vraare: sada vi e nee ostaviti nijednog ivog meu onima koji su je zarobili. Po to nije imala vremena da razradi odbranu, ona jednostavno usmeri menstrumov ivi pogled prema eni. Njegova mo bila je ni tava prema Imakolatinoj, ali po to je ubila Jolandu zaboravila je na samoodbranu, tako da ju je udar zatekao nespremnu. Pogoena u krsta, poletela je napred. Meutim, za svega nekoliko sekundi povratila je ravnote u i okrenula se, i dalje lebdei poput kakvog perverznog sveca, prema napadau. Na licu joj se nije oitavao bes; ali videlo se zato da je sve ovo zabavlja. " eli li da umre ?" upita ona. "Ne. Svakako da ne elim." "Zar te nisam upozorila ta e se desiti, sestro? Zar ti nisam rekla? Rekoh ti da e sve biti al. Gubitak. Zar nije sve kako sam rekla? Suzana nije ba doslovce ismevala enu kada je klimnula. Vraara duboko uzdahnu. "Naterala si me da se setim", ree ona. "Hvala ti. A za uzvrat..." Otvorila je aku, kao da joj pokazuje neki nevidljivi poklon. "... dajem ti tvoj ivot." aka se ponovo stisnu u pesnicu. "Sada je dug plaen." Dok je govorila, poela je da se spu ta i na kraju se ponovo na la na tlu. "Doi e vreme", ree ona, gledajui u tela meu kojima su stajale, "kada e utehu nalaziti u dru tvu ovakvih. Kao to sam ja to inila. Kao to i sada inim." Zatim je okrenula lea Suzani i stala da se udaljuje. Niko se nije ni
pomakao da je zaustavi dok se pela uz stenje i nestajala s vidika. Pre iveli su samo gledali za njom i zahvaljivali se bo anstvima koja su tovali to ih je ena iz divljine zaobi la. 13. U MAGNOVENJU 1. edvel nije dobro spavao; ali pretpostavljao je da oni koji pretenduju da postanu bo anstva retko dobro spavaju. Bo anskost je podrazumevala i veliku odgovornost. Zar je onda trebalo da se udi to su mu snovi bili neprijatni? Pa ipak, znao je, jo od trenutka kada je sa kule osmatranice prouavao Pla t Vrtloga, da nema ega da se boji. Mogao je da oseti kako ga mo skrivena iza tog oblaka poziva po imenu, mamei ga da joj padne u zagrljaj kako bi ga preobrazila. Meutim, ne to pre zore, dok se pripremao da napusti Nebeski svod, primio je uznemirujue vesti: Hobartove snage u Bez-premca dosetkovali su zanosi od kojih je veina ljudstva poludela. ak je i Hobart delimino podlegao njihovom zaraznom uticaju. Kada je stigao jedan as posle glasnika, odavao je oveka koji vi e nije siguran u sebe. S druge strane stizale su bolje vesti. Gde god su se Prorokove snage normalno sukobile sa domorocima, odnele su pobedu. Jedino kada bi vojnici propustili priliku da iznenada i brzo udare, Vidovnjaci su uspevali da pronau rupu kroz koju bi ubacili svoje zanose, a kada bi im to po lo za rukom, ishod je bio istovetan onom u Bez-premca: ljudi bi ili gubili razum ili se budili iz svog protestantskog ara i pridru ivali neprijatelju. Neprijatelj je sada poeo da se okuplja u Uskoj jasnoi, po to je uo glasine, ili su mu zanosi rekli da Prorok namerava da se probije u Vrtlog, i spremao se da do poslednjeg daha brani svoje jedinstvo. Bilo ih je nekoliko stotina, ali te ko da su sainjavali vojsku. Ako je verovati izve tajima, predstavljali su nenaoru anu, neorganizovanu skupinu staraca, ena i dece. Jedini problem s njima bio je u etikom pitanju kako ih desetkovati. Ali zakljuio je, kada je njegova pratnja napustila Nebeski svod i krenula u pravcu Vrtloga, slina moralna pitanja vi e ne spadaju u njegovu nadle nost. Vei bi zloin bio oglu iti se o poziv koji je do njega dopro s druge strane Pla ta. Kada doe vreme, a doi e uskoro, pozvae zbogomie i pustiti ih da pro deru neprijatelja, decu i sve ostale. Nee on izbegavati svoje du nosti. Bo anskost ga je zvala i on je i ao, lakonog, da se moli na svom vlastitom oltaru. 2. Fizika i duhovna snaga, koju je Kal osetio kada se probudio na Venerinoj planini, nije ga napustila ni kada je sa de Bonom poeo da se spu ta niz padinu prema Nebeskom svodu. Ali ovo lepo raspolo enje uskoro je pokvario nespokoj u predelu koji ih je okru ivao: uznemirujui, ali neodreen strah kojim su odisali svaki list i svaka vlat trave. Retka ptija pesma zvuala je kre tavo; pre je liila na dizanje uzbune nego na pevanje. ak mu je i vazduh oko glave zujao, kao da je prvi put postao svestan vesti koje mu je prenosio. A vesti su, bez sumnje, bile lo e. Meutim, posledice tih lo ih vesti jo nisu postale vidljive. Nekoliko vatri obavijenih dimom, i to je bilo gotovo sve; to su se vi e pribli avali Nebeskom svodu bilo je sve manje znakova sukoba. "Je li ovo?" upita Kal de Bona kada ga ovaj povede izmeu drvea prema jednoj visokoj, ali ni po emu izuzetnoj zgradi. "Jeste." Sva su vrata bila otvorena; iznutra nije dopirao nikakav zvuk niti se primeivalo bilo kakvo kretanje. urno su obi li oko zgrade tra ei bilo kakav znak edvelovog prisustva, ali ni ta nisu uoili. Po to su napravili krug, de Bono izgovori ono o emu je Kal razmi ljao: "Nema nikakvog smisla da ostanemo ovde napolju. Moramo ui."
Srca su im divlje lupala dok su se peli stepenicama, a potom u li. Kalu je reeno da oekuje uda, i nije se razoarao. Svaka soba u koju je promolio glavu prikazala mu je ne to novo i velianstveno slu ei se svojim ploicama, ciglom i bojom. Ali to je ujedno i bilo sve; samo uda. "Ovde nema nikoga", ree de Bono, kada pretra i e prizemlje. " edvel je oti ao." "Idemo da pogledamo gore", ree Kal. Pope e se uz stepenice, i razdvoji e, da bi to br e bili gotovi. Na kraju jednog od hodnika Kal otkri prostoriju iji su zidovi bili ve to oblo eni deliima ogledala, tako da se posetilac u njima video kao da se nalazi iza zidova, na nekom mestu punom magle i senki, odakle je virio izmeu cigli. To je ve, samo po sebi, bilo veoma udno, ali posredstvom jo neeg - a taj metod prema ivao je njegovu mo shvatanja - izgledalo je kao da nije sam u tom drugom svetu, ve da ga deli sa raznovrsnim ivotinjama - makom, majmunom i leteom ribom - kojima je njegov odraz oigledno bio otac, jer su sve imale njegov lik. Tek kada je njegov smeh zamro zauo je de Bona kako ga urno doziva. Nevoljno je napustio odaju i krenuo u potragu za igraem na konopcu. Poziv je dolazio sa stepeni ta koje je vodilo na naredni sprat. "Evo me", doviknu on de Bonu i krenu uz stepenice. Uspon je bio dug i strm, ali odveo ga je u sobu na vrhu osmatranice. Sa svih strana se kroz prozore unutra slivala svetlost, ali njen sjaj nije mogao da izbri e oseanja da je ova odaja videla stra ne u ase; i to nedavno. emu god da je bila svedok, de Bono je imao da mu poka e jo gore od toga. "Prona ao sam edvela", objavi on, pozivajui Kala da prie. "Gde je?" "Kod Uske jasnoe." Kal se zagleda kroz prozor pored de Bona. "Ne kroz taj", ree mu ovaj. "Kroz ovaj e ga videti bolje." Teleskopski prozor; a kroz njega je video prizor od koga mu se ubrzao puls. Pozadina: zapenu ani oblak Pla ta; tema: masakr. "Namerava da prodre u Vrtlog", ree de Bono. Mladi nije prebledeo samo zbog sukoba iji je svedok bio; ve i zbog misli vezanih za taj in. " ta e mu to?" "On je Kukavica, je li tako?" glasio je odgovor. "Koji mu je vei razlog potreban?" "Moramo ga spreiti", ree Kal, odvoji pogled od prozora i krenu u pravcu stepeni ta. "Bitka je ve izgubljena", odvrati de Bono. "Neu samo stajati i posmatrati kako podjarmljuje svaki prokleti in Fuge. Ui u za njim, pa ta bude." De Bono se zagleda u Kala s me avinom besa i oajanja na licu. "Ne mo e ", ree on. "Vrtlog je zabranjena teritorija ak i za nas. U njemu postoje tajne koje ak ni na a Vrsta ne sme da vidi." " edvel namerava da ue." "Tano", odvrati de Bono. " edvel namerava da ue. I zna ta e se dogoditi? Vrtlog e se pobuniti. Uni tie sam sebe." "Oh, ne..." "A ako do toga doe, Fuga e popustiti po avovima." "Onda ga moramo ili spreiti, ili umreti." "Za to Kukavice uvek sve svode na tako jednostavne izbore?" "Ne znam. Ali dok razmi lja o tome, mogao bi i o ovome: ide li ili ostaje ?" "Proklet da si, Muni." "Znai ide ." 14. USKA JASNOA 1.
Otprilike desetoro iz Jolandine pobunjenike bande bilo je sposobno da krene prema Vrtlogu. Suzana je po la sa njima - Nimrod je to zatra io od nje mada mu je jasno rekla da se uzalud ne nada da e silom savladati neprijatelja. Jedina nada sastojala se u tome da ona prie dovoljno blizu edvelu i sama ga smakne. Ako bi Nimrodovi ljudi uspeli da joj ra iste prolaz do Proroka bili bi joj od koristi; u protivnom, savetovala im je da se uvaju, u ime nade da e i sutra imati od ega da ive. Stigli su na oko dve stotine jardi od mesta na kome se vodila bitka; zvuci metaka, povici, brundanje automobila, bili su zaglu ujue jaki; a onda je prvi put ugledala edvela. Prona ao je sebi konja - jedno ogromno, ogavno udovi te; bio je to nema sumnje Magdalenin potomak, sada potpuno odrastao - a on mu je opkoraio ramena i sa njega nadzirao bitku. "uvaju ga", ree Nimrod koji je stajao pored nje. Oko Proroka su kru ile zveri, ljudske i one manje ljudske. "Skrenuemo im pa nju to bolje budemo mogli." U jednom trenutku, dok su se pribli avali Vrtlogu, Suzanino raspolo enje se popravilo, uprkos okolnostima. Ili mo da upravo zbog njih; razlog je bio taj to je ovaj sukob nagove tavao kraj igre - rat koji e okonati sve ratove posle ega vi e nee sanjati gubitak. Ali taj je trenutak brzo pro ao. Jedino to je sada oseala - dok je zurila kroz dim u svog neprijatelja - bilo je oajanje. A ono je raslo sa svakim jardom koji bi pre li. Kud god bi pogledala, reali su se prizori koji su izazivali sa aljenje ili povraanje. Ve se videlo da je bitka izgubljena. Branioci Vrtloga bili su, to se tie njihovog broja i naoru anja, mnogo slabiji. Veina je bila pobijena; le evi su slu ili kao hrana edvelovim stvorenjima. Oni preostali, koliko god da su bili hrabri, nisu vi e mogli da spree Prodavca da poe po svoju nagradu. Jednom sam bila zmaj, uhvatila je sebe kako razmi lja ne skidajui pogled sa Proroka. Kada bi samo mogla da se seti kako se tada oseala, mo da bi joj uspelo da se ponovo preobrati u zmaja. Ali sada ne bi oklevala, ni trenutka ne bi sumnjala. Ovaj put bi ga progutala. 2. Na putu ka Vrtlogu Kal je pro ao kroz predeo koga se seao iz vo nje rik om, ali njegove dvosmislenosti utekle su pred nadiruom vojskom, ili su mo da sakrile svoje ne ne glave. Pitao se i ta je sa starcem koga je sreo na kraju puta? Da li je pao kao plen pljaka a? Da li su mu prerezali grkljan dok je branio svoj mali komad zemlje iz bajki? Kal to najverovatnije nikada nee saznati. U nekoliko poslednjih asova Fugu je pogodilo hiljadu nesrea - sudbina starca bila je samo deo jednog veeg u asa. Svet oko njih uskoro e se pretvoriti u pepeo i pra inu. A tamo napred, nalazio se tvorac ovih zloina. Taj prizor prisili ga da zaboravi svaku predostro nost. Sa de Bonom, koji ga je pratio u stopu, zaleteo se u najveu gu vu. Usled velikog broja pobijenih gotovo da nije imao gde da spusti nogu; to se vi e pribli avao edvelu, miris krvi i nagorelog mesa postajao je jai. U op toj pometnji ubrzo je izgubio de Bona, ali sada mu vi e to nije bilo va no. Prvenstveno je morao da misli na Prodavca; sve ostalo je otpalo. Mo da mu je taj cilj pomogao da se iv probije kroz masakr, mada su meci zvi dali kroz vazduh poput muva. To to mu je bilo svejedno pokazalo se kao pravi blagoslov. Ono to on nije primeivao, nije primetilo ni njega. Tako je nepovreen pro ao kroz srce bitke i na ao se na deset jardi od edvela. Promuvao se malo meu pogubljenima oko svojih nogu tra ei neko oru je i na kraju dohvatio ma inku. edvel je upravo silazio sa zveri koju je dotle jahao, a potom je okrenuo lea bici. Od Pla ta ga je delila jo samo aica branilaca, a i oni su ve padali. Jo samo nekoliko sekundi i ui e u Vrtlog. Kal podi e pu ku i uperi je u Proroka. Ali pre no to je njegov prst uspeo da pronae okida, ne to u njegovoj blizini prekide gozbu i krenu na njega. Jedno od Magdalenine dece sa mesom u
ustima. Mogao je da poku a da ga ubije, ali ga u tome sprei izgled udovi ta. Stvorenje koje mu je istrglo pu ku iz ruke bilo je ono isto, njemu nalik, koje ga umalo nije ubilo kod Skladi ta: njegovo vlastito dete. Poraslo je; otprilike za jo polovinu je nadraslo Kala. Ali uprkos krupnoi nije uop te bilo tromo. Njegovi prsti posegnu e prema Kalu brzinom munje, tako da im je umakao u poslednji tren, baciv i se meu le eve, gde je ono, bez sumnje, nameravalo zauvek da ga spremi. U oajanju je potra io ispu tenu pu ku, ali pre no to je uspeo da je nae, dete krenu u novi napad, svojom te inom pretvarajui u ka u tela na koja bi nagazilo. Kal je poku ao da se otkotrlja to dalje od njega, ali zver je bila suvi e brza i epala ga za kosu i vrat. On se uhvati za le eve, tra ei bar neko upori te dok ga je stvorenje podizalo, ali prsti mu samo skliznu e preko njihovih razjapljenih lica, i on se iznenada nae u naruju svog vlastitog udovi nog potomka. arajui unaokolo divljim pogledom, na trenutak je ugledao Proroka. I poslednji branioci Pla ta ve su pali. edvel se nalazio na jard udaljenosti od zida oblaka. Kal se otimao zveri sve dok kosti samo to ne poe e da mu pucaju, ali uzalud. Ovaj put dete je nameravalo da stvarno izvr i oceubistvo. Svom snagom istiskivao je poslednji dah Kalu iz plua. U poslednjem asu, zario je prste u ukaljano ogledalo pred sobom, i kroz sumrak video kako otpadaju komadi detetovog mesa. Zatim je pokuljala neka plaviasta tvar - slina majinoj - ija sve ina ga malo povrati, tako da on zari prste jo dublje u lice zveri. Poveao je veliinu na u trb vrstoi. Lobanja mu je bila meka poput napolitanke. On skvri prste u kuke i povue. Zver zaurla i ispusti ga, a neist koju je oslobodio stade da se izliva. Kal se uspravi, upravo na vreme da uje kako ga de Bono doziva. Podi e pogled u pravcu odakle se uo povik, neodreeno svestan da tle pod njim podrhtava i da oni koji su to jo mogli trati napu taju bojno polje. De Bono je imao sekiru u ruci. Bacio ju je prema Kalu kada je zbogomi, izgubljene glave, ponovo krenuo prema njemu. Nije bacio dovoljno jako, ali se zato Kal u trenutku na ao kod oru ja i, zamahnuv i u okretu, doekao zver udarcem u bok. Strvina ispusti neku smrdljivu penu avu tvar, ali dete ne pade. Kal ponovo zamahnu, jo vi e produbiv i posekotinu; i ponovo. Ovaj put zver spusti ake na ranu, a zatim i glavu zagledav i se u ranu. Kal nije oklevao. Podigao je sekiru, a zatim sna no njome udario dete po glavi. O trica je odvojila glavu od vrata, ali zbogomi ipak krenu napred sa sekirom zarivenom u telo. Kal se osvrnu oko sebe tra ei de Bona, ali igraa na konopcu nigde nije bilo. Kao ni bilo kog drugo ivog stvorenja, Vidovnjaka ili Kukavice, koliko je mogao da vidi kroz dim. Bitka je bila okonana. Pre iveli sa obe strane su se povukli; a imali su i razloga za to. Podrhtavanje tla se pojaalo; inilo se da je tle spremno da se razjapi i proguta polje. On se ponovo zagleda u Pla t. U oblaku se nazirao reckavi procep. Iza njega, tama. edvel je nestao. Bez oklevanja i ne razmisliv i o posledicama, Kal posrui krenu kroz pusto prema oblaku i zakorai u tamu. 3. Suzana je iz daljine posmatrala kraj Kalove borbe sa zbogomiem; mo da bi i uspela da stigne do njega na vreme i sprei ga da sam stupi u Vrtlog, ali potres koji je uzdrmao Usku jasnou uneo je iznenada paniku meu edvelove vojnike i njoj je tada zapretila vea opasnost da nastrada usled njihove urbe da se doepaju sigurnosti, nego za vreme sukoba. Trala je protiv bujice, kroz dim i zbrku. Kada se vazduh ra istio, i ona se orijentisala, edvel je ve bio sjahao i nestao u Vrtlogu, a Kal je hitao za njim. Pozvala ga je, ali u tlu je i dalje previralo, tako da su njen glas prigu ili urlici. Jo jednom se osvrnula unaokolo i ugledala Nimroda kako poma e jednom ranjeniku da se izvue iz Jasnoe, a zatim je krenula ka zidu oblaka, kroz koji je Kal upravo nestao. Ko a na glavi ju je zasvrbela; mo mesta pred kojim je stajala bila je
nemerljiva. Postojala je mogunost da je ve satrla vratolomnike koji su se usudili da uu; ali ona u to nije mogla biti sigurna, i sve dok je postojala makar i najmanja trunka sumnje, morala je ne to da preduzme. Tamo se nalazio Kal, i bez obzira na to bio mrtav ili iv, morala je k njemu. S njegovim imenom na usnama, poput uspomene i molitve, krenula je za njim, u samo srce zemlje iz bajke. Deveti deo: U VRTLOG "Za nama trag ostaje novog savr enstva." D on Kits, Hiperion 1. ULJEZI 1. Svetovi unutar svetova, uvek je tako. U Kraljevstvu Kukavica, Tkanje; u Tkanju, Fuga; u Fugi, svet iz Mimine knjige, a sada ovaj Vrtlog. Ali ni ta to je videla na stranicama knjige, ili na mestima koja je posetila, nije Suzanu moglo da pripremi na ono to je zatekla iza Pla ta. Pre svega, iako joj se uinilo dok je prolazila kroz zavesu oblaka da je na drugoj strani eka samo no, pokazalo se da ta tama predstavlja samo iluziju. Predeo u Vrtlogu bio je osvetljen ilibarnom fosfrescentnom svetlo u koja je dopirala iz samog tla pod njenim nogama. Promena strana potpuno joj je naru ila stabilnost. Kao da se ceo svet okrenuo, tako da je ona sada hodala nebom. A prava nebesa?; ona su predstavljala jo jedno od udesa. Oblaci su gotovo pritiskali zemlju, a u unutra njosti im se jo kuvalo, kao da e joj na najmanji izazov sasuti neza tienu glavu ki om i munjama. Kada je pre la nekoliko jardi osvrnula se unazad, samo da bi upamtila kojim putem treba da se vrati. Ali vrata, i bojno polje u Uskoj jasnoi, ve su bili nestali; oblak vi e nije bio zavesa ve zid. U stomaku je osetila gr usled panike koja ju je obuzela. Potisnula ga je mi lju da ovde nije bila sama. Negde ispred nje nalazio se Kal. Ali gde? Iako joj je svetlost koja je dopirala iz tla omoguavala da se lako kree, ipak se - osna ena time da je predeo bio suvi e ogoljen - urotila da joj stvara pogre ne predstave o udaljenosti. Nije bila sigurna da li vidi dvadeset jardi ispred sebe ili dve stotine. Bilo kako bilo, u njenom vidokrugu nije bilo nikakvog znaka koji bi nagla avao ljudsko prisustvo. Jedino je mogla da sledi svoj nos, i da se moli da ne krene u pogre nom pravcu. A onda, jo jedno udo. Pod nogama joj se pojavio trag; ili bolje reeno, pojavila su se dva isprepletena traga. Mada je zemlja bila vrsta i suva - tako da ni edvel ni Kal nisu u njoj ostavili otiske, ipak je tle kojim su pro li naizgled vibriralo. To je bar bio njen prvi utisak. Ali dok je sledila njihove tragove shvatila je ta se u stvari dogaa: tle du staze kojom su se kretali progonitelj i progonjeni je proklijalo. Zastala je i spustila se na kolena da proveri da li je to ono to se odista ovde dogaalo. Oi je nisu prevarile. Zemlja se raspucavala i iz pukotina su se pomaljale uto-zelene vitice, neverovatno sna ne u odnosu na svoju veliinu; to se de avalo tako brzo da je mogla da posmatra. Da li je ovo bio neki slo eni mehanizam odbrane Vrtloga? Ili su ona dvojica, koji su i li ispred nje, na cipelama uneli u ovaj sterilni svet seme koje su ovda nji zanosi naterali da smesta proklija? Osvrnula se. I staza kojom je pro la bila je obele ena na slian nain, izdanci tek to su poeli da se pojavljuju, dok su oni sa Kalove i edvelove staze - koje su stvorene minut ili dva ranije, bili ve est ina visoki. Jedan se razmotavao poput paprati; drugi je imao mahune; trei je bio posut trnjem. Ako ovako nastave da rastu za otprilike jedan sat
izra e u drvee. Iako je ovaj prizor bio krajnje neobian, nije imala vremena da ga proui. Sledei ovaj trag koji je brzo i obilato stvarao ivot, ona krenu napred. 2. Iako je ubrzala korak toliko da je ve trala, jo nije bilo ni traga onima koje je sledila. Rascvetana staza bila je jedini dokaz njihovog prolaska. Uskoro je morala dosta da skrene sa traga, jer su se biljke, koje su rasle neverovatnom brzinom, irile kako u irinu tako i u visinu. Dok su bujale postajalo je sve jasnije da nemaju gotovo ni ta zajedniko sa florom Kraljevstva. Ako su proklijale iz semenja koje je donela ljudska noga, ovda nje arolije izvr ile su duboke izmene u njima. I odista, manje su podseale na manje rastinje u d ungli, a vi e na kakav pomorski greben, i to ne samo zbog toga to je usled njihovog udesnog rasta izgedalo kao da ih je nanela plima. Boje i oblici bili su veoma raznovrsni; nigde se nisu mogle sresti dve sline biljke. Jedino to im je bilo zajedniko bilo je odu evljenje: da rastu, da budu rodne. Ispu tale su oblake miomirisnog polena poput daha; pulsirajui cvetovi okretali su glave prema oblacima, kao da su ih hranili munjama; korenje se irilo takvom estinom da je zemlja podrhtavala. Pa ipak, u ovom bujanju ivota nije bilo nieg zastra ujueg. Sveprisutni ar za rastom, predstavljao je ar novorojenog. Rasle su zbog zadovoljstva koje je pru alo ra enje. A onda, negde s njene desne strane, zaula je krik; ili ne to nalik na krik. Da li je to bio Kal? Ne; trag se nije razdvajao. Ponovo je zaula ne to izmeu jecaja i uzdaha. Nije mogla da se oglu i, iako je ovamo do la s odreenim ciljem. Obeav i sama sebi da e skrenuti samo na as, uputila se prema zvuku. Razdaljine su ovde bile tako varljive. Udaljila se mo da dvadesetak jardi od traga kada joj vazduh otkri izvor dotinog zvuka. Bila je to biljka, prvo ivo to je videla ovde, izvan granica traga; imala je veoma raznolik oblik i itav spektar boja. Bila je veliine omanjeg drveta ije je sredi te inilo krajnje slo eni splet debelih grana, tako da joj je palo na pamet kako ovde na jednom mestu, u stvari, raste nekoliko biljaka. Zaula je neko struganje u cvetu - pravom gusti u, kao i u zmijolikom korenju, ali nikako nije mogla da ugleda stvorenje na iji je poziv do la ovamo. Meutim, ne to joj je ipak postalo jasno: da je splet u sredi tu drveta, gotovo ceo skriven kro njom, ljudski le . Ako joj je bila potrebna dodatna potvrda, trebalo je samo da pogleda. Delovi lepog odela visili su sa debelih grana poput zmijskih ko uljica; jednu cipelu obmotale su vitice. Odea je bila pocepana kako bi flora mogla da se doepa mrtvog tela; zeleni ivot bujao je na mestu gde je crveni zakazao. Noge le a bile su odrvenile i iz njih je izraslo vornovato korenje; iznutra su dopirali pucnji. Nije imala vremena za zadr avanje i posmatranje; ekao ju je posao. Obi la je jednom oko drveta i upravo se spremala da se vrati na stazu kada primeti par ivih oiju koje su je posmatrale iz li a. Ona vrisnu. One mirnu e. Nije mogla da odoli; ispru ila je ake i razdvojila granice. Glava oveka za koga je mislila da je mrtav bila je okrenuta za gotovo sto osamdeset stepeni, a lobanja raspoluena. Ali iz svih grana navirao je rasko an ivot. Brada, sona poput mlade trave, rasla je oko mahovinastih usta iz kojih je curio biljni sok; granice tanke poput floreta izbijale su mu na obrazima. Oi su je pomno posmatrale i ona oseti kako vla ne vitice pose u za njenim licem i kosom da ih ispituju. Cvetovi se zatim zatreso e kao da udi u vazduh, i hibrid izgovori. Jednu dugu, meku re. " ivlisam." Je li on to izgovorio svoje ime? Kada je uspela da doe sebi od iznenaenja, rekla mu je da ga nije razumela. Kao da se namr tio. Iz krune cvetova stado e da otpadaju latice. Grlo poe da pulsira, i on ovaj put uspe da razdeli slogove.
" iv da li sam?" "Jesi li iv?" ponovi ona, shvativ i. "Svakako. Svakako da si iv." "Mislio sam da sanjam", ree, skrenuv i pogled sa nje na trenutak, a onda nastavi da prouava. "Da li sam iv, ili sanjam. Ili oboje. Jednog trenutka... cigle iz vazduha, razbijaju mi glavu..." " ermanova kua?" upita ona. "Ah. Bila si tamo?" "Aukcija. Bio si na Aukciji." On se nasmeja sam sebi, a ta ala joj zagolica obraze. "Oduvek sam eleo... da dospem unutra...", ree on. "... unutra..." Sada je razumela kako i za to je do lo do ovoga. Iako je bilo te ko zamisliti - te ko? bilo je nemogue - da je ovo stvorenje bilo u edvelovoj skupini, a upravo to je sada dokonala. Ranjen, ili mo da ubijen za vreme razaranja kue, nekako se na ao u Vrtlogu koji je njegovo slomljeno telo pretvorio u rascvetalo stablo. Mora da se na njenom licu oitavala patnja zbog svega to se ovde dogodilo, jer vitice nabubre e i postado e radra ljive. "Znai, ipak ne sanjam", ree hibrid. "Ne." "udno", sti e odgovor. "Mislio sam da sanjam. Sve mi ovo toliko lii na raj." Nije bila sigurna da ga je dobro ula. "Raj?" ponovi ona. "Nikada se nisam ni usudio da se ponadam... da e mi ivot predstavljati takvo zadovoljstvo." Osmehnula se. Vitice se smiri e. "Ovo je zemlja iz bajki", ree hibrid. "Stvarno?" "Oh, da. Nalazimo se blizu mesta na kome je otpoelo Tkanje; Blizu Hrama Razboja. Ovde sve pretrpi promenu, sve postaje. Ja? Ja sam bio izgubljen. Pogledaj me sada kakav sam!" uv i ga kako se hvali e, prisetila se pustolovina koje je do ivela u knjizi; kako se, u toj niijoj zemlji izmeu rei i sveta, sve menjalo i postajalo, a njen um, u mr nji venan sa Hobartovim, predstavljao energiju koja je omoguavala to stanje. Bila je osnov za njegovu potku. Misli iz razliitih lobanja ukr tale su se i otelotvoravale mesto za njihov sukob. Sve je to pripadalo istom postupku. Znanje je bilo klizavo; elela je da pronae jednainu u koju bi mogla da uglavi ovu lekciju, u sluaju da joj zatreba. Ali ekale su je va nije stvari no to je bila matematika ma te. "Moram poi", ree ona. "Svakako da mora ." "Ima ovde i drugih." "Video sam ih", odvrati hibrid. "Pro li su iznad mene." "Iznad?" "U pravcu Razboja." 3. Prema Razboju. Ona se s novim arom vrati do traga. injenica da je kupac ostao u Vrtlogu, i da su ga ovda nje sile oigledno prihvatile - ak i pozdravile njegov dolazak - dala joj je izvesnu nadu da puko prisustvo uljeza nije bilo dovoljno da se Vrtlog prevrne naopake. Oigledno da je njegova osetljivost bila neopravdano prenagla avana. Bio je dovoljno jak da se nosi sa silama koje bi nadrle unutra na svoj vlastiti jedinstveni nain. Ko a je poela da je svrbi, a u stomaku je osetila greve. Poku ala je da ne misli na znaenje svega toga, ali nadra aj se samo jo vi e pojaao kada je nastavila da sledi trag. Atmosfera je postajala sve gu a; svet oko nje sve tamniji. Nije to bila nona tama, koja uvlai u san. Pomrina je zujala od ivota. Mogla je da ga okusi, bio je slatko-kiseo. Mogla je da ga vidi,
u urbano se kretao s druge strane njenog pogleda. Pre la je tek omanji deo puta kada ne to pretra preko njenih nogu. Spustila je pogled i ugledala ivotinju - ne to izmeu veverice i stonoge, sjajnih oiju, nebrojenih nogu, kako poskakuje izmeu korenja. A onda je shvatila da to stvorenje nije bilo samo. uma je bila naseljena. ivotinje, isto onako brojne i neverovatne kao i biljke, izvirale su izmeu korenja, menjajui se dok su skakale i prevrtale se, sve poletnije sa svakim novim dahom. Odakle su poticale?: iz biljaka. Flora je raala vlastitu faunu; pupoljci su se rascvetavali u insekte, voe se zaogrtalo u krzno i krlju ti. Jedna se biljka otvorila, iz nje se vinu uvis treperavi oblak leptirova; u bodljikavom gusti u raale su se uz lepet krila ptice; iz jednog debla pokuljale su bele zmije poput miomirisnog biljnog soka. Vazduh je sada ve bio tako gust da ga je mogla sei na kri ke, a nove ivotinje su joj, dok je odmicala, svaki as pretravale preko puta, da bi ih odmah potom progutao mrak. Ne to to je moglo biti vrlo daleki roak armadila gegalo se ispred nje; pojavile su se i nestale tri varijacije majmuna; zlatni pas je skakutao meu cveem. I tako dalje. I tako dalje. Sada joj je bilo sasvim jasno za to ju je ko a svrbela. udila je da se pridru i ovoj igri promena, da se baci ponovo u topioniarski lanac i pronae novo ustrojstvo. I mozak joj je delimino zavela ova zamisao. Meu svim tim veselim pronalascima liila je sebi na pravu krticu jer se zalepila za jedan jedini skelet. Vremenom bi verovatno podlegla ovim izazovima tela, ali ispred nje je upravo iz magle izronila jedna zgrada: jednostavna zgrada od cigala koju je ugledala na trenutak pre no to ju je vazduh ponovo progutao. To je mogao biti samo Hram Razboja. Jedan veliki papagaj prolete ispred nje, govorei raznim jezicima, i odmah se udalji. Poela je da tri. Zlatni pas je oluio da je prati u stopu; dahtao joj je za petama. A onda je zahvati udarni talas. Stigao je iz pravca zgrade; bila je to sila koja je potresla ivu opnu vazduha i zatresla tle. Odbacila ju je meu puzee korenje koje je istog asa poku alo da je ubaci u svoje ustrojstvo. Uspela je da ga se oslobodi i uspravi na noge. Da li usled dodira sa tlom ili zbog talasa energije iz Hrama, osetila je da se s njom ne to udno de ava. Iako je sasvim mirno stajala, njeno celo telo kao da je igralo. Nijedna druga re ne bi odgovarala. Svaki njen deo, od trepavica do mo dine, zahvatio je ritam ovda nje moi; treperenje te moi naredilo je njenom srcu da promeni nain otkucavanja; krv joj je prvo pokuljala, a zatim usporila tok; um bi joj se as vinuo u nesluene visine, da bi odmah potom spao na niske grane. Ali to se dogaalo samo s njenim telom. Njen drugi anatomski sklop tanano telo koje je menstrum ubrzao - bio je van kontrole ovda njih sila; ili se ve u toj meri stopio s njima da mu je bilo dopu teno da radi ta hoe. Sada se nalazila u njemu - govorila mu je da ne dopusti da se njena stopala pretvore u korenje, a na glavi da joj izrastu krila i da joj ona odleti. To joj je odgovaralo. Bila je zmaj, i isplivala je iz toga, zar ne? Ni ovo nije bilo ni ta drugaije. Da, jeste, govorili su njeni strahovi. Ovde je re o mesu i kostima; zmaj se nalazio samo u mom umu. Zar jo nisi nauila? stigao je odgovor, nema razlike. Dok joj je taj odgovor ozvanjao u glavi, sustigao ju je drugi udarni talas; sada nije bio u pitanju nikakav petit mal, ve udar punom snagom. Tle pod njenim nogama poe da tutnji. Ona ponovo potra prema Hramu, dok je buka i dalje postajala sve jaa, ali uspela je u najboljem sluaju da pree pet jardi kada se tutnjanje pretvorilo u jeku kamena to se lomi i jedna krivudava pukotina pojavila se desno od nje; za njom je usledila jedna s leve strane; a zatim jo jedna. Vrtlog je razarao samog sebe.
2. HRAM 1. Iako je edvel imao dosta veliku prednost u odnosu na Kala, gusti vazduh Vrtloga ipak ga nije sakrio. Prodavev sako isticao se poput mamca, tako da ga je Kal sledio onoliko brzo koliko su mu klecavi udovi to dozvoljavali. Iako je iz borbe sa zbogomiem izi ao veoma slab, opet je bio u boljoj formi no edvel, tako da je uporno smanjivao razdaljinu meu njima. Vi e no jednom uhvatio je edvela kako se osvre, i uoio da mu je lice iskrivljeno od brige. Posle svih potera i krsta kih pohoda, zveri i vojski, sve se svelo na njih dvojicu; upravo su se utrkivali ko e pre stii do cilja koji ni jedan ni drugi nisu umeli reima da opi u. Konano su bili jednaki. Ili je bar tako Kal mislio. Tek kada su stigli u blizinu Hrama, Prodavac se okrenuo i stao. Na licu vi e nije imao Prorokovu masku; mo da ju je sam prstima zgulio, ili je to uinio vazduh. Vi e nije bio Prorok. Delii iluzije jo su mu visili sa brade i obrubljivali kosu, ali ovo je oigledno bio ovek s kojim se Kal prvi put sukobio u Ulici Tuge, u onoj sobi koju su pohodili duhovi. "Ne prilazi, Muni", naredi on. Jedva je disao tako da su se rei jedva ule, a svetlost koja je dopirala iz tla davala mu je bolesniki izgled. "Ne elim da prolivam krv", ree on Kalu. "Ne ovde. Oko nas su sile kojima se to ne bi dopalo." Kal je prestao da tri. Dok je slu ao edvela osetio je probadanje pod onovima, i kada je spustio pogled ugledao je izdanke kako mu se pomaljaju izmeu paleva. "Vrati se, Muni", ree edvel. "Moja sudbina nije vezana za tebe." Kal je tek napola slu ao Prodavca. Zainteresovao ga je ovaj iznenadni rast pod njegovim stopalima, tako da ga je sada posmatrao kako se iri preko tla, sledei edvelove stope do mesta na kome je ovaj stajao. Ogoljeno tlo odjednom je poelo da stvara svu silu biljnog ivota koji je bujao neverovatnom brzinom. I edvel je to primetio, tako da je progovorio prigu enim glasom: "Stvaranje. Vidi li, Muni? isto stvaranje." "Ne bi trebalo da smo ovde", ree Kal. edvelovo lice iskrivi se u ludaki osmeh. "Za tebe ovde nema mesta", ree on. "Jemim ti to. Ali ja sam ovo ekao celog ivota." Jedna ambiciozna biljka probi zemlju ispod Kalovog stopala, i on koraknu u stranu kako bi joj omoguio da raste. edvel tu kretnju shvati kao napad. To ga nagna da rastvori sako. Na trenutak Kal pomisli kako namerava da se poslu i starim trikom, ali njemu je na umu bilo ne to mnogo jednostavnije. Iz unutra njeg d epa izvukao je pi tolj i uperio ga u Kala. "Kao to rekoh, ne elim da prosipam krv. Stoga se vrati, Muni. Hajde. Vrati se! Poi istim putem kojim si do ao, ili u ti prosuti mozak." On je to ozbiljno mislio; Kal u to uop te nije sumnjao. Podigav i ake u visinu grudi, on ree: "uo sam te. Odlazim." Meutim, pre no to je uspeo da se pomeri tri stvari se dogodi e neposredno jedna za drugom. Prvo, ne to im prolete iznad glave, skriveno oblacima koji su pritiskali krov Hrama. Drugo, edvel je podigao pogled, a Kal je, iskoristiv i priliku, potrao ka njemu, u elji da mu izbije pi tolj iz ruke. Tree, odjeknuo je pucanj. Kalu se uinilo da je video kako metak provaljuje iz burenceta na pramenu dima; video je kako prianja uz prostor izmeu pi tolja i njegovog tela. Kretao se sporo, kao u ko marnom snu o pogubljenju. Ali on je bio jo sporiji. Metak ga je pogodio u rame i odbacio unazad, tako da je pao meu cvee koje pre trideset sekundi nije postojalo. Ugledao je kapi vlastite krvi kako se di u u visinu iznad njegove glave, kao da ih je samo nebo pozvalo. Pustio je da se zagonetka nastavi. Posedovao je jedva toliko snage da se pozabavi samo
jednim problemom, a u ovom trenutku prvenstvo je imao njegov ivot. Prineo je aku rani koja mu je uzdrmala kljunu kost. Prislonio je dlan uz rupu kako bi zaustavio krvarenje, dok mu se bol irio telom. Nad njim su se oblaci uzburkali i iz njih je stala da dopire grmljavina; ili je ta buka mo da postojala samo u njegovoj glavi? Stenjui, on se otkotrlja na stranu, da vidi mo e li odgonetnuti ta edvel sprema. Bio je gotovo slep od bola, ali upirao se da usredsredi pogled na zgradu ispred sebe. edvel je ulazio u Hram. Na pragu nije bilo stra ara; samo luk u cigli kroz koji je ovaj nestao. Kal se pridigao na kolena i oslonio o aku - dok je drugom jo vrsto pritiskao rame - a zatim se uspravio i posrui krenuo prema vratima Hrama da sprei Prodavca da izvojuje pobedu. 2. edvel je Muniju kazao istinu: on uop te nije eleo da prospe krv u Vrtlogu. Ovde su boravile tajne Stvaranja i Uni tavanja. Ako mu je bila potrebna potvrda za to video ju je kako iskae ispod njihovih nogu: bajkovita plodnost koja je obeavala junako raspadanje. Takva je bila priroda svake razmene - jedno dobije , drugo izgubi . On, prodavac, nauio je tu lekciju jo u mladosti. Sada je tragao za moguno u da se nesmetano nae s druge strane tog naina trgovanja. To je bila povlastica Bogova. Odlikovali su se stalno u, imali su venu svrhu; ni ta im nije moglo ugroziti prvenstvo, niti su im bila kakva uda mogla nauditi. Bili su veni, nepromenjivi, i ovde, u ovoj ogoljenoj citadeli on e se prikljuiti tom panteonu. S druge strane praga vladala je tama. Ovde nije bilo ni traga tlu koje je sijalo kao ono napolju; samo jedan prolaz u senci, iji pod, zidovi i tavanica bili sagraeni od iste gole cigle, bez maltera izmeu. Napredovao je nekoliko jardi, prevlaei vrhovima prstiju po zidu. Po sredini je bila iluzija, u to nije bilo sumnje, ali imao je neko neobino oseanje dok je koraao ovuda: da se cigle taru jedna o drugu, kao to je njegova prva ljubavnica krgutala zubima u snu. On povue prste sa zidova i sti e do prvog zaokreta u hodniku. Kada je skrenuo, doeka ga prijatno iznenaenje. Odnekud ispod njega dopirala je svetlost; vi e nee morati da posre u mraku. Hodnik se protezao otprilike etrdeset pet jardi u du inu, pre no to je skrenuo pod uglom od devedeset stepeni. Ponovo ista bezoblina cigla; ali na pola puta nai ao je na drugi luni prolaz i pro av i kroz njega na ao se u potpuno istom hodniku, ali ovaj je dva puta bio u i od prvog. Krenuo je njime, a svetlost je postajala sve sna nija; zavio je za jo jedan ugao i nastavio du narednog golog hodnika, zatim je skrenuo u drugi hodnik u kome su se ponovo nalazila jedna vrata. Sada je shvatio arhitektovu zamisao. Hram nije predstavljao jednu zgradu, ve njih nekoliko, i sve su bile sme tene jedna u drugu; kutija u kutiji, kutija. To ga je iznenadilo. Ovo mesto podsealo ga je na lavirint. Jednostavan, mo da, ali svejedno smi ljen da zbuni i zadr i. Ponovo je zauo zidove kako krguu, pa je zamislio kako se cela konstrukcija sklapa nad njim, a on odjednom ne mo e da pronae izlaz tako da ga zidovi pretvaraju u krvavu pra inu. Ali sada nije mogao da se okrene i poe nazad; nije to mogao da uini zbog osvetljenja koje ga je mamilo da zavije za jo jedan ugao. Pored toga, iz spolja njeg je sveta do njega dopirala grdna buka: udni bezoblini glasovi; kao da su stanovnici neke zaboravljene mena erije puzali oko Hrama, grebui po ciglama, tapkajui po krovu. Ni ta mu drugo nije preostalo nego da nastavi dalje. Prodao je ivot za trenutak bo anskosti; nije imao emu da se vrati osim najgorem od svih poraza. Znai, hrabro napred, i do avola sa posledicama. 3. Kada je Kal stigao na jard od Hrama, Vi e nije mogao da nagna noge da ga usprave. ruku da ubla i pad to je mogue vi Obuzela ga je nesvestica koju je s rado u snaga ga je izdala. Posrnuo je, ispru io desnu e i udario o tle. doekao. Meutim, taj beg
potrajao je svega nekoliko sekundi, pre no to se tama podigla i on ponovo mogao da oseti odvratnost i agoniju. Ali sada - a to se nije dogaalo prvi put u Fugi - njegov mozak, edan krvi, izgubio je pojam o tome da li on to sanja, ili njega sanjaju. Prisetio se da je tu podvojenost prvi put iskusio u vonjaku Lemjuela Loa: kada se probudio iz sna o ivotu koji je iveo i otkrio da se nalazi u raju za koji je mislio da e ga sresti u snu. A potom na Venerinoj planini, ili ispod nje, kada je iveo ivotom planeta - i proveo itav jedan milenijum u tom okretanju - da bi se probudio jedva est asova stariji. A sada, na kapiji smrti, ponovo isti paradoks. Da li se on to probudio da bi umro?; ili je umirala istinska java? Misli su mu kru ile i kru ile, u spirali sa tamom u sredi tu, a on je uletao u tu tamu, iz trenutka u trenutak sve umorniji. Glave polo ene na zemlju koja je podrhtavala pod njim, on otvori oi i pogleda prema Hramu. Video ga je naopake, krov postavljen na temelje koje su inili oblaci, dok je oko njega sijalo osvetljeno tlo. Paradoks za paradoksom, pomisli, dok su mu se oi ponovo sklapale. "Kale." Neko ga je zvao. "Kale." Nervozan to ga neko doziva na taj nain, on nevoljno otvori oi. To se nad njim naginjala Suzana i izgovarala njegovo ime. elela je i da mu postavi neka pitanja, ali njegov lenji um nije mogao da ih shvati. Umesto da odgovori, on samo ree: "Unutra. edvel..." "Dr i se", ree mu ona. "Da l' razume ?" Spustila mu je aku na lice. Bila je hladna. Zatim se sagnula i poljubila ga, i negde u dubini uma sinu mu da se to ve i ranije dogodilo; on je le ao na tlu, a on mu je pru ala svoju ljubav. "Biu ovde", ree on. Ona klimnu. "Svakako", odvrati, i poe prema vratima Hrama. Ovaj put nije dozvolio da mu se oi sklope. Bez obzira na to kakvi ga snovi ekali s druge strane ivota, odlo ie u ivanje u njima dok ponovo ne ugleda njeno lice. 3. UDO RAZBOJA Podrhtavanje tla izvan Hrama postajalo je sve jae. Unutra, meutim, vladao je neprijatni mir. Suzana krenu niz mrane hodnike; ovde, u oku uragana, telo je vi e nije onako jako svrbelo kao napolju, dok se nalazila u podruju turbulencije. Ugledala je ispred sebe svetlost. Zavila je za jedan ugao, pa za drugi, zatim je skliznula kroz vrata koja je prona la u zidu i stupila u drugi prolaz, isto onako spartanski kao i onaj koji je ostavila za sobom. Svetlost je i dalje bila daleko od nje i muila ju je svojom neuhvatljivo u. Obeavala je: iza narednog ugla; samo jo malo dalje, malo dalje. Menstrum u njoj je mirovao kao da se pla io da se poka e. Da li je to bio prirodan nain na koji je jedno udo iskazivalo po tovanje udu veem od sebe? Ako je to bio sluaj, znai da su se ovda nji zanosi veoma ve to krili; ovi hodnici niim nisu nagove tavali otkrovenje ili prisustvo moi: svuda oko sebe videla je samo golu ciglu. I svetlost koja ju je mamila da proe kroz naredna vrata i nastavi du novih hodnika. Shvatila je da je zgrada bila sagraena na principu ruskih lutaka, jedna se nalazila u drugoj. Svetovi u svetovima. Nisu mogli da se smanjuju do u beskonanost, ree ona sama sebi. Ili su mo da, ipak, mogli? Kada je zavila za naredni ugao dobila je odgovor, ili bar deo odgovora; na zidu se pojavila senka i neko je povikao. " ta u ime boga?" Prvi put od kada je kroila ovamo, osetila je da tle vibrira. Sa tavanice
je poela da pada ciglena pra ina. " edvel", izusti ona. Dok je izgovarala to ime uinilo joj se da vidi kako se dva sloga od kojih se sastojalo - ed Vel - udaljavaju hodnikom prema narednim vratima. Zatim se neeg setila: D erihoa kada joj je izjavljivao ljubav; re - stvarnost. Senka na zidu se pomerila, i Prodavac se iznenada stvorio pred njom. Vi e se nije krio iza maske Proroka. Lice koje se pomolilo ispod nje bilo je naduveno i bledo; lice nasukane ribe. "Nestalo", ree on. Tresao se od glave do pete. Kapljice znoja ukra avale su mu lice poput bisera. "Sve je nestalo." Vi e nije oseala nikakav strah od ovog oveka. Ovako demaskiran bio je sme an. Ali njegove rei natera e je da se zapita. ta je to nestalo? Krenula je prema vratima kroz koja je on pro ao. "Ti si kriva..." ree on, sve jae se tresui. "Ti si to uinila." "Ni ta ja nisam uinila." "Oh, jesi..." Kada mu je pri la na otprilike jedan jard, on posegnu ka njoj i njegove hladne ake iznenada je epa e za vrat. "Tamo nema nieg!" zakre ta on, privlaei je. Nameravao je da je povredi, a menstrum ni ta nije preduzimao da je odbrani. Preostali su joj samo vlastiti mi ii da ga se oslobodi, ali oni joj nisu bili dovoljni. " eli da vidi ?" zavr ta joj u lice. "Hoe da vidi kako sam prevaren? Pokazau ti!" Povukao ju je prema vratima i gurnuo u odaju koja se nalazila u srcu Hrama: unutra nje svetili te u kome su se stvarala uda Vrtloga; strojarnica koja je toliko dugo dr ala na okupu mnogobrojne svetove Fuge. Bila je to kvadratna, visoka prostorija du ine stranica od po petnaest stopa, sagraena od iste gole cigle kao i ceo Hram. Podigla je pogled i videla da je krov otvoren prema raju i na neki nain obasjan nebeskom svetlo u. Oblaci koji su se kovitlali oko krova Hrama prolivali su mlenu svetlost kao da su se munje iz Vrtloga rasplamsale u utrobi namuenog vazduha u visini. Meutim, iznad njihovih glava nisu se kretali samo oblaci. Kada je pogledala navi e ugledala je na trenutak neko oblije u uglu krova. Pre no to je uspela da usredredi pogled samo na njega, edvel stade da joj prilazi. "Gde je?" upita on. "Gde je Razboj?" Osvrnula se po Svetili tu i uverila se da ono nije ba potpuno prazno. U svakom od etiri ugla sedela je po jedna prilika, pogleda uprtog prema sredi tu prostorije. Osetila je kako je kima svrbi. Iako su sedeli uspravno kao svee na stolicama sa visokim naslonima, taj je kvartet odavno bio mrtav, njihovo meso podsealo je na hartiju u boji prevuenu preko kostiju, odea im je visila u istrulelim dronjcima. Da li su ti stra ari ubijeni tamo gde su sedeli, kako bi lopovi mogli bez muke da uklone Razboj. Tako je bar izgledalo. Pa ipak, njihovo dr anje niim nije nagove tavalo da su umrli nasilnom smru; a nije mogla ni da poveruje da bi ovo zaarano mesto dozvolilo da se tu proliva krv. Ne, ovde se dogodilo ne to drugo - mo da se jo dogaalo - ne to od su tinske va nosti, to ona i edvel jo nisu mogli da dokue. On je i dalje mrmljao ne to sebi u bradu, vajkajui se sve ti im i ti im glasom. Samo ga je napola slu ala; mnogo ju je vi e zanimao predmet koji je sada ugledala u samom sredi tu poda. Tamo je le ao kuhinjski no koji je Kal doneo u sobu gde se odvijala aukcija pre toliko meseci; obina domaa alatka koju je pogled to su ga uspostavili izmeu sebe na neki nain uvukao u tkanje, i doveo upravo na ovo mesto, u apsolutno sredi te Fuge. Kada ga je ugledala, delovi zagonetke poe e da se sla u u njenoj glavi. Ovde, gde su se pogledi stra ara ukr tali, le ao je no kome je jedan drugi pogled - izmeu nje i Kala - udahnuo mo. Dospeo je u ovu odaju i nekako presekao poslednji vor koji je Razboj stvorio; i tkanje je oslobodilo svoje
tajne. Sve je bilo u redu, izuzev to su stra ari bili mrtvi, a Razboj nestao i to je edvel bez prestanka ponavljao. "Ti si to bila", re ao je on. "Sve vreme si znala." Nije obraala pa nju na njegove optu be, jer joj se u glavi oblikovala nova misao. Ako je magije nestalo, razmi ljala je, za to se menstrum krije? Dok je ona oblikovala to pitanje, edvela bes natera da napadne. "Ubiu te!" zaurla on. Njegov napad doekala je nespremna, tako da je poletela prema zidu. Od siline udara izgubila je vazduh, i pre no to je mogla da pru i bilo kakav otpor njegovi prsti stego e joj vrat, a njegovo ogromno telo je priklje ti uza zid. "Lopu o, kuko", poe da vie. "Prevarila si me!" Ona podi e ake da ga odgurne, ali ve je gubila snagu. Borila se da doe do daha, oajniki udei za malo vazduha pa makar to bio i ni tavan dah koji je on izdisao, ali njegov stisak joj je ak i to onemoguavao. Umreu, pomisli ona; umreu gledajui to usireno lice. A onda svojim iskolaenim oima uhvati neko kretanje na krovu i zau glas koji ree: "Razboj je ovde." Iznad njih je lebdela Imakolata, ra irenih ruku kao padobranac za vreme slobodnog pada. "Sea me se?" upita ona edvela. "Isuse Bo e." "Nedostajao si mi, edvele. Iako nisi bio ba ljubazan u poslednje vreme." "Gde je razboj?" upita on. "Reci mi." "Nema nikakvog Razboja", odvrati ona. "Ali uravo si rekla..." "Razboj je ovde." "Gde je onda? Gde?" "Nema nikakvog Razboja." "Ti si skrenula", razdra se on na nju. "Ili ga ima, ili ga nema!" Vraarinim licem razli se kosturski osmeh dok ga je odozgo posmatrala. "Ti si budala", ree ona blago. "Ne razume , je li tako?" edvel poe umerenijim glasom. "Za to ne sie ?" upita on. "Zabole me vrat." Ona odmahnu glavom. Suzana je primetila da joj je naporno da tako visi u vazduhu; prkosila je svetosti Hrama izvodei u njemu svoje zanose. Ali lebdela je uprkos proglasima, odluiv i da poka e edvelu u kojoj je meri vezan za zemlju. "Boji se, a?" upita edvel. Imakolata se i dalje sme ila. "Ne pla im se", ree i stade da se spu ta prema njemu. Be i mu s puta, po ele joj Suzana. Iako je vraara poinila stra ne zloine, Suzana nije elela da joj edvel smrsi konce. Ali edvel se nije ni pomakao kada se na ao licem u lice s tom enom. Samo je zakljuio: "Stigla si ovamo pre mene." "Umalo te nisam zaboravila", odvrati Imakolata. Glas joj vi e nije bio nimalo vri tav. Sada je svaki as uzdisala. "Ali ona me je podsetila", pogledala je u Suzanu. "Veliku si mi uslugu uinila, sestro", ree. "Podsetila si me na mog neprijatelja." Zatim ponovo vrati pogled na edvela. "Oterao si me u ludilo", nastavi. "I ja sam te zaboravila. Ali sada se svega seam." Odjednom nestade i osmeha i uzdaha. Na unaka enom licu oitavao se sada samo bes. "Sada se svega sasvim dobro seam." "Gde je Razboj?" upita edvel. "Oduvek si sve shvatao krajnje bukvalno", odvrati Imakolata prezrivo. "Zar si stvarno oekivao da e nai neku stvar? Jo jedan predmet koji bi mogao posedovati? Je li to tvoja bo anskost, edvele? Posedovanje?"
"Gde je, do avola?" Ona se tada nasmeja, mada zvuk koji joj je dopro iz grla nije odra avao zadovoljstvo. Njeno ismevanje bilo je ona prekomerna kap u edvelovoj a i; bacio se na nju. Ali Imakolata nije nameravala da dozvoli njegovim rukama da je dodirnu. Kada ju je epao, Suzani se uini da joj se unaka eno lice raspuklo, ispljunuv i silu koja je nekada mo da bila menstrum - ta hladna, sjajna reka u koju je Suzana prvi put uronila po Imakolatinom nalogu - ali sada je predstavljala samo prokleti i zagaeni potok koji je navirao iz rana poput gnoja. Pa ipak, u njemu je jo bilo snage. edvel se na ao na tlu. Iz oblaka iznad njihovih glava sevale su preko krova munje, ledei prizor ispod njega svojom kao skalpel o trom svetlo u. Ubistveni udar samo to nije usledio, u to nije bilo sumnje. Ali do toga, ipak, nije do lo. Vraara je oklevala, iz razorenog lica curila je ku na mo, a za to vreme edvelova aka se sklopila oko kuhinjskog no a pored njega. Suzana viknu u znak upozorenja, ali Imakolata je ili nije ula, ili je odluila da je ne uje. edvel je ve bio na nogama; njegova tva je imala vremena da ga obori dok se dizao, ali propustila je taj trenutak - tako da joj je on, poput kakvog kasapina, upravo zarivao no u trbuh pravei odvratnu ranu. Konano je izgleda shvatila da namerava da je ubije, pa mu je uzvratila. Njeno lice poelo je ponovo da plamti, ali pre no to je iskra uspela da se pretvori u lomau, edvel ju je rasporio sve do grudi. Iz rane poe e da joj ispadaju unujtra nji organi. Ona vrisnu i zabaci glavu unazad, protraiv i osloboenu silu na zidove Svetili ta. Istog asa, odaja se ispuni grmljavinom koja kao da je dopirala i iz cigli i iz Imakolatinih unutra njih organa. edvel ispusti krvlju umrljan no i htede da se udalji od svog zloina, ali njegova rtva ispru i ruke i privue ga k sebi. Vatra je potpuno nestala s Imakolatinog lica. Brzo je umirala. Ali ak i u tim poslednjim trenucima, njen je stisak bio sna an. Dok je grmljavina postajala sve jaa, privila je edvela u zagrljaj koji mu je do tada uvek uskraivala, prljajui mu sako svojom ranom. On ispusti krik protivljenja, ali ona odbi da ga pusti. Batrgao se i na kraju ipak uspeo da je se oslobodi, da je odgurne i posrui da se udalji od nje; grudi i stomak bili su mu natopljeni krvlju. Bacio je jo jedan pogled u njenom pravcu i, jecajui od u asa, krenuo ka vratima. Kada je stigao do izlaza podigao je pogled prema Suzani. "Nisam..." poe on, podignutih aka, dok mu je krv curila izmeu prstiju. "Nisam to ja..." Rei su mu zvuale i kao molba i kao odricanje. Kriva je magija!" ree on, dok su mu suze navirale na oi. Znala je da ne plae jer je tu an, ve to ga je iznenada spopao prevedan bes. "Prljava magija!" zakre ta on. Tle se zatrese kada u kako mu se spori slava. Nije saekao da mu krov padne na glavu, ve je nestao iz odaje kada je grmljavina postala sna nija. Suzana vrati pogled na Imakolatu. Uprkos te koj rani, jo nije izdahnula. Stajala je oslonjena o zid, jednom se akom uhvativ i za cigle, a drugom pridr avajui unutra nje organe da joj ne ispadnu. "Prosuta je krv", ree ona, kada novi potres, e i od svih prethodnih razdvoji temelje zdanja. "Prosuta je krv u Hramu Razboja." Zatim je iskrivila lice u u asan, izoblien osmeh. "Fuga je ra injena, sestro..." ree ona. "Kako to misli ?" "Do la sam ovamo u nameri da prospem njegovu krv i upropastim Vrtlog. Izgleda da ipak ja krvarim. Nije va no." Glas joj postade slabiji. Suzana joj prie bli e kako bi je bolje ula. "Kraj je opet isti. S Fugom je gotovo. Pretvorie se u prah. Sve e postati samo prah..." Odgurnula se od zida. Suzana ispru i ruke i pridr a je da ne padne. Od tog dodira zasvrbe e je dlanovi.
"Zauvek e ostati izgnanici", ree Imakolata pobednikim glasom, iako je bila stra no slaba. "Ovo je kraj Fuge. Zbrisana je kao da nikada nije ni postojala." Kolena joj zakleca e. Po to je odgurnula Suzanu, ona posrui krenu nazad ka zidu. aka joj skliznu sa stomaka i utroba pokuklja napolje. "esto sam sanjala...", ree, "... u asnu prazninu..." Prestala je da govori dok je klizila niza zid, a pramenovi kose hvatali joj se za cigle. "...pesak i ni tavilo", nastavi zatim. "To sam sanjala. Pesak i ni tavilo. A sada je ovde." Kao da prenosi njene rei dalje, buka postade zaglu ujua. Zadovoljna obavljenim poslom, Imakolata spuznu na tle. Suzana je upravo u urbano tra ila izlaz kada cigle Hrama poe e novom estinom da se taru jedna o drugu. ta je jo mogla ovde da uini? Tajne Razboja su je porazile. Ako ne poe, ostae zatrpana u ru evinama. ta joj je drugo preostalo nego da se izgubi dok je jo mogla. Kada je krenula prema vratima, dva kao olovka tanka snopa svetlosti zapara e aav vazduh i pogodi e je u ruku. Njihov sjaj ju je zapanjio. Jo vi e zapanjujui bio je njihov izvor. Dolazili su iz onih duplji jednog od stra ara. Sklonila se s puta svetlosti, a kada su snopovi pogodili le na suprotnoj strani i u njemu se zapalila svetlost; zatim se to isto dogodilo i u glavi treeg stra ara, a onda i kod etvrtog. Imakolati nisu promakli ovi dogaaji. "Razboj..." pro aputa ona jedva ujnim glasom. Zraci koji su se ukr tali sijali su sve jae, a gust vazduh smirivao je zvuk glasova koji su tako ne no mrmorili sasvim nerazumljive rei da je to liilo na muziku. "Zakasnili ste" ree vraara, ali ne Suzani ve mrtvom kvartetu. "Sada je vi e ne mo ete spasti." Glava poe da joj pada napred. "Suvi e kasno..." ponovi ona. Zatim njeno telo zahvati drhtavica. Telo, koje je duh napustio, izvrnu se. Ostala je da le i mrtva u vlastitoj krvi. Uprkos njenim samrtnikim reima, ovda nja mo je i dalje gradila. Suzana stade da se povlai unazad ka vratima, kako bi potpuno oslobodila prolaz zracima. Po to vi e nije bilo nieg to bi im prepreilo prolaz, oni utrostrui e sjaj, a iz taki sudara stado e da iskau novi zraci pod raznim uglovima. apat koji je ispunio odaju odjednom dobi novi ritam; rei, iako su joj i dalje bile strane, tekle su poput kakve melodine pesme. One i svetlost su na neki nepoznat nain bile deo istog sistema; zanosi etiri Porodice, Aja, Lo, Ji-me i Babu - udru ili su se: re muzika praena utkanim plesom svetlosti. To je Razboj; razume se. To je bio Razboj. Nije udo to se Imakolata narugala edvelovom bukvalnom shvatanju stvari. Magija se mo e iskazati na neem fizikom, ali ona ne poiva u tome. Ona je poivala u rei koja je predstavljala izreenu misao, i u pokretu koji je predstavljao ispoljenu misao; u sistemu tkanja i u prizivanju melodije: sve je bilo misao. Ali prokletstvo, ovo ega je postala svesna nije bilo dovoljno. Konano ona je bila samo Kukavica, pa makar re ila sve zagonetke na svetu to joj nee pomoi da ubla i bes ovog oskrnavljenog mesta. Jedino joj je preostalo da posmatra kako gnev Razboja kida Fugu i sve to se u njoj nalazi. U svom razoaranju misli joj odluta e do Mimi koja ju je uvukla u ovu pustolovinu, ali je umrla pre no to je stigla da je pripremi za nju. Razume se da ni ona ne bi ovo predvidela: Fuga propada, a Suzana se nalazi u njenom srcu i ne mo e da zaustavi njegove otkucaje. Svetla su se i dalje sudarala i umno avala, zraci su postali tako vrsti da je mogla da naleti na njih. Predstava koju su izvodili paralisala ju je. Oseala je da bi mogla zauvek da ih gleda i da se nikada ne umori od njihove slo enosti. A oni su se i dalje uslo njavali, i postajali sve vr i, dok nije
uvidela da nee dozvoliti da ih zarobe zidovi Svetili ta, ve e pokuljati napolje.... ...u Fugu, kuda je i ona morala poi. Morala je stii do mesta na kome je le ao Kal, da bi ga to bolje mogla za tititi u predstojeem kovitlacu. Za ovom misli usledila je druga. Da je Mimi mo da znala, ili se pla ila, da e na kraju ostati samo Suzana i magija - i da je starica mo da ipak, ostavila neki putokaz. Zavukla je ruku u d ep i izvukla knjigu. Tajne skrivenih ljudi. Nije morala da otvara knjigu kako bi se podsetila natpisa sa stranice sa posvetom: "Ono to se mo e zamisliti ne mora nikada biti izgubljeno." Poku ala je da dokui znaenje te reenice, ali njen razum nikako nije uspevao da izvue neki smisao iz nje. Odustala je od analitikog razmi ljanja i pustila da tananija oseanja preuzmu stvar u svoje ruke. Svetlost razboja bila je toliko sna na da su je ve od nje bolele oi, a kada je izi la iz Svetili ta otkrila je da su zraci koristili pukotine izmeu cigli - ili to, ili su nagrizli zid - i izlazili napolje. Kao igla tanke niti svetlosti uslojavali su prolaz. Misli su joj bile usredsreene kako na knjigu tako i na vlastitu sigurnost dok se vraala putem kojim je do la: vrata, prolaz, vrata, prolaz. ak ni spolja nji hodnici nisu bili po teeni slave Razboja. Zraci su se probili kroz tri vrsta zida i svakog trenutka postajali su sve iri. Kada je pro la kroz njih, osetila je kako se u njoj, prvi put od kada je stupila u Vrtlog, kome a menstrum. Meutim, nije joj se popeo do lica, ve joj je pokuljao kroz ruke i stigao do aka koje sklopi e knjigu, kao da je napadaju. Ono to se mo e zamisliti... Zapevanje postade glasnije; svetlosni zraci se umno i e. ... ne mora nikada biti izgubljeno. Knjiga postade te a; kao da je iva. A ipak, tako puna snova. Bila je to stvar od mastila i hartije u kojoj je jedan drugi svet ekao da bude osloboen. Mo da ne samo jedan, ve mnogi; jer kako je pokazivalo vreme koje su ona i Hobart proveli na tim stranicama, svaki pustolov ponovo je izmi ljao priu za sebe. Bilo je onoliko Divljih uma koliko je bilo jahaa to su po njima lutali. Sada se nalazila u treem hodniku, a ceo Hram pretvorio se u ko nicu svetlosti i zvuka. Ovde je bilo tako mnogo energije koja je ekala da bude usmerena. Kada bi samo mogla da postane katalizator koji skree njenu snagu na ne to bolje nego to je uni tavanje. Glava joj je bila puna slika ili delia slika: ona i Hobart u umi iz njihove prie, razmenjuju ko u i ma tu. Ona i Kal u odaji za aukciju, a njihovi pogledi motor koji je usmerio no na tkanje. I konano, stra ari koji sede u odaji sa Razbojem. Osmoro oiju, koje su ak i u smrti posedovale mo da ra ine tkanje. I... ponovo ga naprave? Iznenada vi e nije hodala. Trala je, ne iz straha da e joj se krov sruiti na glavu, ve to je prona la i poslednji deo slagalice, a na raspolaganju je imala tako malo vremena. Fugu nije mogla zakrpiti sama. Razume se da nije. Nijedan zanos ne mo e se izvesti sam. Njihova su tina bila je u razmeni. Zato su Porodice pevale, igrale i tkale: njihova je magija cvetala meu ljudima: izmeu izvoaa i gledaoca, stvaraoca i onog ko se divi. Zar upravo nije bio na delu neki zanos to je povezivao njen um i knjigu koju je dr ala?; da li je dok je pogledom pomno ispitivala stranicu upijala snove neke druge du e? To je liilo na ljubav. Ili je ljubav predstavljala njegov najsavr eniji oblik: um oblikuje um, vizije izvode piruete na nitima izmeu ljubavnika. "Kale!" Stigla je do poslednjih vrata i bacila se u mete s druge strane. Svetlost na tlu promenila je boju - sada je bila plavo-crna i purpuna tako da je tle izgledalo kao da je posuto modricama. Nebo iznad njih se grilo, spremajui se da prospe svoju unutra njost. Iz muzike i izvanredne geometrije
svetlosti u Hramu, odjednom se na la u ludnici. Kal se pridr avao za zid Hrama. Bio je bled, ali iv. Uputila se k njemu i klekla pored njega. " ta se dogaa?" upita on lenjo usled iscrpljenosti. "Nemam vremena da ti obja njavam", odvrati ona, milujui ga po licu. Menstrum je poigravao na njegovom obrazu. "Mora mi verovati." "Dobro",odvrati on. "U redu onda. Mora misliti za mene, Kale. Misliti o svemu ega se sea ." "ega se seam...?" Dok ju je zbunjeno posmatrao, u zemlji se otvori pukotina, iroka gotovo celu stopu i krenu od praga Hrama poput kakvog glasnika. Vesti koje je donosila bile su veoma mrane. Kada ju je ugledala, Suzanu spopado e sumnje. Kako se i ta mo e otrgnuti iz ovog haosa? Nebo je sipalo gromove; pra ina i prljav tina dizali su se iz raspuklina koje su se otvarale na sve strane. Nastojala je da zadr i saznanje do koga je do la u hodnicima iza sebe. Poku ala je da sauva slike Razboja u glavi. Zrake koji se ukr taju. Prepliu. Umove koje ispunjavaju prazninu zajednikim seanjima i zajednikim snovima. "Misli na sve ono ega se sea o Fugi", ree ona. "Ba na sve?" "Sve. Na sva mesta koja si video." "Za to?" "Imaj poverenja u mene!" ree ona. "Blagi bo e, Kale, veruj mi. ega se sea ?" "Samo sitnica." "Svejedno. Probaj da se seti svega to mo e ." Ona mu pritisnu dlan na obraz. Imao je groznicu, ali knjiga koju je dr ala u drugoj ruci bila je jo toplija. Nedavno je delila najprisnije misli sa svojim najveim neprijateljem, Hobartom. Nema smnje da je mogla da podeli znanje s ovim ovekom koji joj je postao veoma drag. "Molim te..." ree ona. "Za tebe..." odvrati on, kao da je konano shvatio koliko joj to znai. "... sve." Misli poe e da nadolaze. Osetila je kako utiu u nju i prolaze kroz nju; ona je bila provodnik, a menstrum potok koji je prenosio seanja. Njen um samo je letimino video ono to je on uoio i osetio ovde u Fugi, ali to su bile divne i prelepe stvari: Vonjak; lomaa; voe; ljudi koji igraju; pevaju. Put; polje; de Bono i igrai na konopcu. Nebeski svod (sobe pune udesa); rik a; kua i ovek na njenom pragu. Planina i planete. Veina tih stvari promicala je prebrzo, tako da nije mogla da se usredsredi na njih, ali cilj i nije bio u tome da ona shvati ono to je on video. Ona je bila samo deo ciklusa - kao i u odaji za aukciju. Osetila je kako zraci iza nje prodiru kroz poslednji zid, kao da joj je Razboj krenuo u susret, istog asa joj staviv i na raspolaganje svoj genije za preobra avanje. Nisu imali puno vremena. Ako propusti ovaj talas, narednog nee biti. "Nastavi", ree ona Kalu. Sada je zatvorio oi, i slike nastavi e da istiu iz njega. Seao se vi e stvari no to se nadala. A i ona je sa svoje strane dodavala prizore i zvuke tom toku... Jezero; Kaprina kua; uma; ulice Bez-premca... ...vraali su joj se, s velikom jasnoom, i oseala je kako ih zraci skupljaju i ubrzano odnose dalje. Pla ila se da e Razboj odbiti njenu pomo, ali to se nije dogodilo; venao je svoju mo sa menstrumovom, preobra avajui sve ono ega su se ona i Kal prisetili. Nije vladala ovim procesima. Bili su van njene moi. Jedino je mogla da ostane deo razmene izmeu znaenja i magije, i da veruje kako e sile koje tu deluju bolje shvatiti njene namere nego to ih je ona sama shvatala.
Ali mo iza nje postajala je suvi e jaka za nju; vi e nije bila u stanju da usmerava njenu energiju. Knjiga se toliko zagrejala da je vi e nije mogla dr ati, a pod dlanom je oseala kako Kal drhti. "Dosta!" ree ona. Kal otvori oi. "Nisam zavr io." "Rekoh dosta." Dok je to izgovarala hram poe da se trese. Kal izusti: "Oh, bo e." "Vreme je da poemo", ree Suzana. "Mo e li da hoda ?" "Svakako da mogu da hodam." Pomogla mu je da se uspravi. Iznutra se ula grmljavina, dok su zidovi, jedan za drugim, podlegali pred besom Razboja. Nisu saekali da vide kraj ove kataklizme, ve su poeli da se udaljuju od hrama, dok su im krhotine cigala zujale oko glava. Kal nije lagao: odista je mogao da hoda, mada dosta sporo. Tranje ionako nije dolazilo u obzir u ovoj pustoi koju su morali da preu. Dok je Stvaranje okarakterisalo njihov dolazak, sveobuhvatno Uni tenje obele ilo je njihov povratak. Flora i fauna koji su nikli po tragovima to su ih za sobom ostavili uljezi, sada su se raspadali. Cvee i drvee su venuli, zadah trule i odnosili su razbijaki vetrovi koji su ibali Vrtlogom. Po to je svetlost koja je dopirala iz tla oslabila, sve oko njih bilo je u mraku, a ta tama postajala je jo gu a usled pra ine i onoga to je letelo kroz vazduh. Iz tame su dopirali krici ivotinja dok se zemlja izdizala i gurala ista ona stvorenja koja je iznedrila pre samo nekoliko minuta. Oni koje nije pro drala postelja iz koje su iskoili zadesila je jo gora sudbina: moi koje su ih stvorile rastkale su njihovu decu. Bledi skeleti, nekada tako sjajni i ivi, le ali su posuti unaokolo, ekajui kraj. Neki su podizali pogled prema Kalu i Suzani, tra ei nadu ili pomo, ali oni nisu mogli ni ta od toga da im ponude. Jedva su uspevali da izbegnu da pukotine u tlu i njih ne zahvate. Posrtali su, zagrljeni, povijenih glava pod bara nom vatrom grada koji je Pla t, elei da upotpuni njihov jad, oslobodio. "Koliko jo ?" upita Kal. Stali su i Suzana se zagledala u tamu pred njima; nije znala da li idu pravo ili kru e. Svetlost pod njihovim nogama jedva da se videla. Tu i tamo bi planula, ali samo da obasja novi sa aljenja vredan prizor: poslednje uni tavajue trenutke slave koju je stvorilo njihovo ovda nje prisustvo. Iznenada je uzviknula: "Tamo!" pokazujui kroz zavesu od grada i pra ine. "Vidim svetlost." Ponovo krenu e, onoliko brzo koliko im je to zagnojena zemlja dozvoljavala. Sa svakim korakom, stopala su im dublje uranjala u baru tinu od raspadnutih stvari, u kojoj su se jo micali ostaci ivota; naslednici ovog Edena: crvi i buba vabe. Ali na kraju tunela se jasno videla svetlost; ponovo ju je na trenutak ugledala kroz gusti vazduh. "Podigni pogled, Kale", ree ona. On to i uini, ali s velikim naporom. "Nije daleko. Jo samo nekoliko koraka." Iz asa u as postajao je te i; ali razdiranje Pla ta bilo je dovoljno jak razlog da pohitaju preko tih nekoliko poslednjih jardi izdajnikog tla. Konano su zakoraili na svetlost; unutra njost Vrtloga ih je gotovo ispljunula pre zavr nog grenja. Posrui su stali da se udaljuju od Pla ta, ali Kal ubrzo ree: "Ne mogu..." i pade. Ona kleknu pored njega, stavi mu glavu u krilo, a onda se osvrnu tra ei pomo. Tek je tada primetila posledice onoga to se dogaalo u Vrtlogu. Zemlja iz bajke je nestala. Slava Fuge bila je razderana i pocepana, a dronjci su isparavali njoj na
oigled. Voda, uma i kamen; ive ivotinje i mrtvi Vidovnjaci: sve je nestalo, kao da nikada i nije postojalo. Tu i tamo zadr ao se jo po koji ostatak, ali ni on nee dugo. Dok je Vrtlog grmeo i tresao se, poslednji znaci postojanja Fuginog zemlji ta pretvarali su se u dim i niti, a potom u prazan vazduh. Sve se odigralo u asno brzo. Suzana se osvrnu. Sada kada vi e nije imao ta da skriva poeo je da i ezava i Pla t, a za njim je ostajala pustopoljina prekrivena ubretom i naprslim stenjem. ak se i njegova grmljavina sti avala. "Suzana!" Ona se okrenu i ugleda de Bona kako im se pribli ava. " ta se dogodilo tamo unutra?" "Kasnije", ree ona. "Prvo, moramo nai nekog da pomogne Kalu. Ranjen je." "Nai u auto." Kal zatrepta kapcima i otvori oi. "Je li nestala?" promrmlja on. "Nemoj sada o tome da razmi lja ", ree mu ona. " elim da znam", zahtevao je sa zapanjujuom estinom, poku avajui da sedne. Kako je znala da se nee smiriti dok ne uspe, Suzana mu pomo e. Kada vide pusto oko sebe on zajeca. Skupine Vidovnjaka, i nekolicina Hobartovih ljudi razbacanih meu njima, stajale su u dolini i po padinama obli njih brda, niti govorei niti se pomiui. Oni su jedini pre iveli. " ta je sa edvelom?" upita Kal. Suzana slegnu ramenima. "Ne znam", ree. "Pobegao je iz Hrama pre mene." Buka automobila zaglu i razgovor kada de Bono doveze jedno od vozila napadaa preko sparu ene trave, zaustaviv i ga na nekoliko stopa od mesta na kome je le ao Kal. "Ja u voziti", ree Suzana, kada smesti e Kala na stra nje sedi te. " ta emo rei lekarima?" upita Kal, glasom koji je ve poeo da se gubi. "Imam metak u telu." "O tom potom", odvrati Suzana. Kada je sela na vozaevo mesto koje joj je de Bono veoma nevoljno prepustio, neko je pozva po imenu. Prema kolima je trao Nimrod. "Kuda ete?" upita on. Ona mu pokaza na stra nje sedi te. "Prijatelju", izusti on, ugledav i Kala, "izgleda grozno." Poku ao je da mu se osmehne, ali umesto osmeha niz lice mu poteko e suze. "Gotovo je", ree jecajui. "Uni tena je. Na a slatka zemlja..." Zatim je obrisao oi i nos nadlanicom. " ta emo sada?" upita Suzanu. "Skloniemo se s puta ovom pusto enju", odvrati ona. " to br e mo emo. Jo imamo neprijatelja..." "Sada vi e to nije va no", primeti on. "Fuge nema. Sve je izgubljeno." " ivi smo, je li tako?" upita ga ona. "Dok god smo ivi..." "Kuda emo poi?" "Nai emo neko mesto." "Sada nas ti mora voditi", ree Nimrod. "Samo si ti ostala." "Kasnije. Prvo moramo pomoi Kalu..." "Da", slo i se on. "Svakako." epao ju je za ruku i nije eleo da je pusti."Vratie se?" "Razume se", odgovori mu ona. "Pove u preostale prema severu. U drugu dolinu odavde. Tamo emo te ekati." "Krei onda", ree ona. "Gubimo vreme." "Nee zaboraviti?" upita on. Trebalo je smehom da odagna njegove sumnje, ali to seanje predstavljalo je sve to im je preostalo. Umesto da mu se osmehne dodirnula mu je vla no lice, dopustiv i mu da oseti menstrum u njenim prstima. Tek kada su se udaljili shvatila je da ga je ona to najverovatnije blagoslovila.
4. EDVEL Prodavac je pobegao iz Vrtloga kada je u Fugi izvan njega tek poelo rasulo. To je bio razlog to ga niko niije napao dok je be ao - niko ga nije ni video. Po to se tkanje njihove rodne zemlje na sve strane raspadalo, niko nije obraao ni najmanju pa nju na otrcanu, okrvavljenu priliku koja je posrtala kroz nastali nered. Samo je jednom bio primoran da stane i pronae mesto na kome je mogao da se slobodno ispovraa. Sadr aj koji je izbacio poprskao mu je nekada skupocene cipele, tako da je nekoliko narednih trenutaka utro io na to da ih oisti li em to mu je na oigled isparavalo, jo dok ga je dr ao u aci. Magija! Kako je samo sada bio besan na nju! Fuga ga je zavela svojim obeanjima. Razmetala se pred njim svojim takozvanim arolijama dok ga nije njega jadnog Kukavicu - u potpunosti zaslepila. Zatim ga je pozvala da zaigra u veselom kolu. Naterala ga da odene pozajmljenu ko u; da vara i manipuli e: i sve to za ljubav njenih la i. Jer to su bile la i; sada je to shvatao. Kada je posegao za svojom nagradom ona je isparila, osporiv i mu vlasni tvo i igosav i ga kao krivca. Meutim, injenica to mu je tako dugo trebalo da shvati da ga iskori ava, predstavljala je dokaz njegove nevinosti u svemu ovome. Nije nameravao ni ta na ao bilo kome da uini; jedino je hteo da unese istinu i stabilnost u mesto kome su nedostajale. A za svu bol koju je pretrpeo, platila mu je tako to ga je prevarila i urotila se protiv njega. Za ta ga je onda istorija mogla optu iti, osim za naivnost; a to je greh koji se pra ta. Ne, pravi zloinci u ovoj tragediji bili su Vidovnjaci, koji su vladali zanosima i bezumno u. Oni su bili ti koji su izopaili njegove dobre namere i tako na sebe svalili sve te u ase. Mrana spirala uni tenja koja se okonala u Vrtlogu i naterala ga - njega - rtvu okolnosti - da postane ubica. Probio se iz Fuge koja se raspadala i krenuo iz doline. Vazduh je na padinama bio istiji i njegova sve ina naterala ga je da se posrami. On je smrdeo na strah i razoaranje, a vetar je donosio miris mora. Udi ui ga, bio je svestan da mu je njegova istota jedina nada da ostane pri zdravoj pameti. Zgadiv i se nad samim sobom strgnuo je sa sebe okrvavljeni sako. Bio je neist: potkupljen i potkupljiva. Kada ga je primio od vraare poinio je svoju prvu gre ku: iz nje su proistekle sve potonje. U svom gaenju poku ao je da pocepa podstavu, ali njena jaina nadma ivala je njegovu snagu, tako da ga je jednostavno smotao i bacio visoko u vazduh. Jedno vreme se uzdizao a onda je poleteo nadole, skotrljav i se niz kamenitu padinu to izazva manji odron kamenia, da bi se na kraju zaustavio ra irenih rukava nalik na kakvog samoubicu bez nogu. Konano se na ao tamo gde mu je bilo od poetka mesto: u prljav tini. I Vidovnjacima je tamo bilo mesto, razmi ljao je. Ali oni su bili ti koji uvek pre ive. Lukavstvo im je bilo u krvi. Iako su im posedi uni teni, nije nimalo sumnjao da jo imaju trik ili dva u rukavu. Dok god bude iv makar i jedan od tih sramotnika, on se nee smiriti. Napravili su od njega budalu i kasapina, i za njega nema ivota dok ih sve ne zatre. Stojei na brdu i posmatrajui dolinu ispod sebe, on oseti da ima nov cilj. Bio je prevaren i poni en, ali bar je ostao iv. Bitka jo nije bila zavr ena. Ta udovi ta su imala neprijatelja. Imakolata ga je esto sanjala i priala o divljini u kojoj prebiva. Nazivala ga je Bi. Ako je eleo da uni ti Vidovnjake, bio mu je potreban saveznik, a gde je mogao nai boljeg od te bezimene sile od koje su se jo pre jednog veka krili? Nikada vi e nee moi da se sakriju. Vi e nisu imali zemlju za to. Kada bi mogao da pronae tog Bia - i probudi ga iz njegove divljine - zajedno bi ih oistili u jednom naletu. Bi. Mnogo mu se dopao zvuk te rei. Ali jo e mu se vi e dopasti ti ina koja e zavladati kada njegovi
neprijatelji budu pretvoreni u pepeo. 5. KRHKO PRIMIRJE 1. Kal je bio srean to mo e malo da odspava; srean to ga grle ne ne ruke i to mu se govore ne ne rei. Bolniarke su dolazile i odlazile; kao i doktor koji mu se sme io i ponavljao da e sve biti u redu, dok je de Bono, pored njega, takoe klimao i sme io se. Kada se tokom naredne noi probudio, ugledao je u sobi Suzanu; poku avala je ne to da mu ka e, ali on je bio suvi e umoran da bi je uo. Ponovo je zaspao, srean to je ona pored njega, ali kada se ponovo probudio nje vi e nije bilo. Raspitivao se o njoj, kao i o de Bonu, i reeno mu je da e ponovo doi i da ne treba da brine. Spavajte, rekla mu je bolniarka. Spavajte, a kada se probudite sve e biti u redu. Neodreeno se seao da taj savet nije pomogao nekome koga je znao i voleo, ali njegov drogirani um nije mogao da se priseti ko je to bio. Savet je ipak poslu ao. Utonuo je u san bogat snovima, a u mnogima od njih imao je glavnu ulogu, mada ne uvek u vlastitoj ko i. Ponekad je bio ptica; ponekad drvo, grana ote alih od plodova, a svaki od tih plodova podseao je na jedan mali svet. Ponekad je bio vetar, ili ne to nalik na vetar, i hujao je neprimeen ali sna an preko predela to se sastojao od lica okrenutih uvis - lica stenja, cvetnih lica - i potoka ije je sve srebrne ribe znao po imenu. Ponekad je ak sanjao da je mrtav: plutao je u beskonanom okeanu crnog mleka, dok su prisutnosti, nevidljive ali mone, uznemiravale zvezde iznad njega, i obarale ih u dugakim lukovima koji su pevali dok su one padale. Iako mu je takva smrt bila prijatna, znao je da on to samo sanja, udovoljavajui svom umoru. Uskoro e kucnuti as da se ponovo probudi. Kada je to uinio, pored kreveta je ugledao Nimroda. "Ni ta ne brini", ree on Kalu. "Nee ti postavljati nikakva pitanja." Kalu jezik kao da je bio svezan, ali ipak je uspeo da pita. "Kako si to uspeo da izvede ?" "Mali zanos", odvrati Nimrod, namr tiv i se. "Jo mogu povremeno nekog da obmanem." "Kakva je situacija?" "Lo a", glasio je odgovor. "Svi tuguju. Ja lino javno ne kukam, tako da nisam ba omiljen." "A Suzana?" Uputio mu je jedan neodreen pogled. " to se mene tie, ja tu enu volim", ree. "Ali ima dosta problema sa Porodicama. Kada ne tuguju, meusobno se prepiru. Smuila mi se buka. Ponekad pomislim da potra im Margeritu. I zaboravim da sam Vidovnjak." "Ne mo e ." "Videe da mogu. Kakva korist od sentimentalnosti, Kale. Fuge vi e nema; nestala je zauvek. Mo emo to iskoristiti. Pridru iti se Kukavicama; ono ega vi e nema, toga vi e nema. Blagi bo e, niko nas nee ni primetiti. Danas u Kraljevstvu ima udnijih stvari no to smo mi." On pokaza prema televizoru u uglu sobe. "Svaki put kada ga ukljuim, vidim ne to novo. Ne to razliito. ak bih mogao da poem u Ameriku." Skinuo je naoari za sunce. Kal je ve bio zaboravio koliko su mu samo oi neobine. "Holivud bi mogao da iskoristi oveka mojih atributa", napomenu on. Uprkos Nimrodovom potajnom oajanju, Kal je na ovo morao da se nasmeje. A mo da je ovek bio u pravu; mo da Vidovnjaci nisu imali drugog izbora do da uu u Kraljevstvo i sklope s njim kakvo takvo primirje. "Moram poi", nastavi on. "Veeras se odr ava veliki skup. Svako ima pravo da ka e ta misli. Najverovatnije emo celu no provesti u razgovoru." Uputio se ka vratima. "Neu otii u Kaliforniju bez pozdrava", dodade, i izie ostaviv i pacijenta samog.
2. Pro la su dva dana, a niko nije do ao. Kal se brzo oporavljao; izgleda da je Nimrodov zanos zaista delovao po to ga osoblje bolnice nije prijavilo policiji. Poslepodne treeg dana Kal je znao da mu se stanje ve dosta popravilo, jer ga je obuzeo nemir. Televizija - Nimrodova nova ljubav - prikazivala je samo sapunske opere i lo e filmove. Upravo se davao jedan od filmova, koji su ipak bili manje banalni, kada se vrata otvori e i u sobu ue neka ena odevena u crno. Pro ao je trenutak pre no to je Kal prepoznao u svojoj posetiteljki Apolinu. Jo nije uspeo ni da joj po eli dobrodo licu, kad ona ree: "Nemam mnogo vremena za priu, Kalhune..." i pri av i krevetu dobaci Kalu paket. "Uzmi ga!" ree. On je poslu a. "Moram brzo da se izgubim", nastavi ona. Kada ga je malo bolje osmotrila, izraz lica joj se sme kao. "Izgleda umorno, deae", ree. "Uzmi odmor!" Posle tog saveta povue se prema vratima. "ekaj!" pozva je on. "Nemam vremena! Nemam vremena!" ree ona i nestade. Skinuo je kanap, odmotao smeu hartiju u koju je bio uvijen poklon, i na ao knjigu bajki koju je Suzana prona la u Ulici Tuge. Uz nju je bila prilo ena i na brzinu ispisana poruka. Kale, pisalo je, sauvaj mi ovo, hoe li? Ne ispu taj je iz vida ni trenutak. Na i neprijatelji nas jo nisu zaboravili. Kada bude bezbedno, pronai u te. Uini to za sve nas. Ljubim te. Suzana. Proitao je pisamce stotinu puta, neizrecivo dirnut nainom na koji se potpisala: ljubim te. Ali zbunila su ga njena uputstva: knjiga je izgledala tako neugledno, povez iscepan, stranice po utele. Tekst je bio na nemakom, a on taj jezik uop te nije znao. ak su i ilustracije bile mrane, pune senki, a njemu je bilo dosta senki za ceo ivot. Ali ako je ona tra ila od njega da joj knjigu sauva, on e to i uiniti. Bila je mudra, i znao je da njena uputstva ne sme olako shvatiti. 3. Posle Apoline niko ga vi e nije posetio. Nije bio iznenaen. Jasno mu je svojim pona anjem stavila do znanja da joj se uri, a ista ta u urbanost zraila je i iz Suzaninog pisma. Napisala je: na i nas neprijatelji jo nisu zaboravili. Ako je ona to napisala onda je to bila istina. Otpustili su ga posle nedelju dana i on se vratio u Liverpul. Malo ta se promenilo. Trava i dalje nije htela da raste na spaljenom tlu gde je Lilija Pelicija umrla; vozovi su i dalje hitali prema severu i jugu; porculanski psii na doksatu u dnevnoj sobi jo su tra ili pogledom svog gospodara, a nagrada za verno stra arenje bila im je pra ina. Pra ina je prekrila i bele ku koju mu je D eraldina ostavila na kuhinjskom stolu - kratko pismo u kome ga obave tava da je ne oekuje dok ne naui da se pona a kao razumno ljudsko bie. Doekalo ga je jo nekoliko pisama - jedno od njegovog poslovoe iz preduzea, u kome ga je pitao gde se, do avola, deo i da se, ako eli da zadr i posao, potrudi da objasni svoje odsustvovanje. Pismo je bilo datirano jedanaestog. Sada je bio dvadeset peti. Kal je pretpostavio da je izbaen s posla.
Ali uop te se zbog toga nije zabrinuo; kao ni zbog D eraldininog odlaska. eleo je da bude sam; bilo mu je potrebno vreme da razmisli o svemu to se dogodlo. to je bilo jo znaajnije, prestao je da osea. Kako su dani prolazili, on se ponovo uhodao u ne to nalik na prethodnu koloteinu, sve mu je postajalo jasnije da je tokom boravka u Vrtlogu bio ranjen na vi e nego jedan nain. Kao da su sile koje su se razularile u hramu prona le put do njega i napravile malu pusto u onim delovima koji su nekada bili sposobni da liju suze i oseaju aljenje. ak je i pesnik utao. Iako je Kal jo znao napamet stihove Ludog Munija, oni su za njega bili sada samo zvuci; nisu mogli da se pokrenu. U tome je ipak nalazio nekakvu utehu: mo da je novopronaeni stoicizam bolje odgovarao ulozi usamljenog bibliotekara. Budno e motriti, ali ni ta nee predviati, niti nesreu niti otkrovenje. to nije znailo da e se odrei budunosti. Istina, on je bio samo Kukavica: upla en, umoran i usamljen. Ali konano, tako se oseala veina pripadnika njegovog plemena: to nipo to nije znailo i da je sve izgubljeno. Dok je mogla da ih dirne kakva molska lestvica, ili rasplae prizor sreno sjedinjenih ljubavnika; sve dok u njihovim opreznim srcima bude mesta za igre na sreu, i dok budu u stanju da se smeju pred licem Boga, to e nema sumnje biti dovoljno da ih na kraju ipak spase. Ako, pak, ne bude dovoljno, onda nema nade ni za jedno ivo bie. Knjiga trea: IZLAZAK IZ PRAZNE NASTAMBE Deseti deo: POTRAGA ZA BIEM "...ako dugo provede zurei u provaliju, provalija zauzvrat pone da zuri u tebe." Fridrih Nie, S one strane dobra i zla 1. ZA OPAKE NEMA POINKA 1. Na karti sveta Rub el Hali predstavljao je, pre dolaska istra ivaa, prazan prostor. To je ostao i po njihovom odlasku. Samo njegovo ime koje su toj oblasti nadenuli Beduini, pustinjski nomadi to ve nebrojene vekove ive u pustinjama Arapskog poluostrva, znai: Prazna Nastamba. Okolnost da su ga oni, koji su bili sasvim sa ivljeni sa divljinom to bi oterala u ludilo sve druge ljude, oznaili kao prazno bila je najbolje svedoanstvo o tome da je posredi bilo nepojamno ni tavilo. Ali meu onim Evropljanima za koje imena nisu predstavljala dovoljan dokaz, i koji su, od poetka devetnaestog veka, kretali u potragu za slinim mestima da bi ispitali svoju sranost, Rub el Hali je ubrzo stekao status legende. Bio je to mo da najvei izazov koji je zemlja mogla ponuditi pustolovima, jer s tom se goleti nije mogla meriti nijedna pusto , bilo ekvatorijalna bilo arktika. Tamo ni ta nije ivelo, niti je moglo da ivi. Ta je oblast bila jedno nepregledno nigde, dve stotine pedeset hiljada kvadratnih milja pusto i, ije su dine na pojedinim mestima dostizale visinu manjih planina, a drugde je opet iz njih provirivalo od toplote raspuknuto kamenje, dovoljno veliko da se u njemu ovek izgubi. Tu nije bilo tragova, vode, promena. Veinu onih koji su se usudili da kroe u tu divljinu, divljina je progutala, a koliina pra ine u njoj samo se poveavala za te inu kostiju pretvorenih u prah. Ali za taj soj ljudi - asketa i istra ivaa - koji su delom bili zaljubljeni i u samu pomisao da e zavr iti na takav nain - brojne ekspedicije koje su odustale suoiv i se s izluujuom pusto i Nastambe, ili nestav i u
njoj, bile su jednostavno podsticaj. Neki su kretali u tu pusto u ime kartologije, odluni da unesu u mape mesta za one koji bi mogli krenuti posle njih, ali ubrzo bi otkrili da tu nije bilo niega to bi se moglo uneti u kartu do proi enja njihovog duha. Drugi su kretali u potragu za izgubljenim grobnicama i gradovima gde je bajkovito blago ekalo onoga ko bude dovoljno sna an da posegne za njim u pakao i i upa ga iz njega. Bilo je i takvih, strpljivih, tajanstvenih, mada, u malom broju, koje je poslala Akademija da pronau potvrde njihovih geolo kih ili istorijskih teorija. Neki su, pak, tamo tra ili zavetni koveg, ili raj. Ali jedno je sve njih povezivalo: ako bi se vratili iz Prazne Nastambe pa makar u nju prodrli na samo dan jahanja - bili su izmenjeni. Svako ko je jednom ugledao tu pusto , a potom se vratio svom ognji tu i domu, zauvek je ostavio deo sebe u toj divljini. Mnogi koji su jednom pre iveli tu pusto , vraali su se ponovo, i ponovo, kao da su izazivali pustinju da ih uzme; i nisu bili zadovoljni dok ona to ne bi i uinila. A ona nekolicina nesrenika koja je umrla kod kue, umrla je pogleda uprtog ne u lica voljenih pored postelje, niti u tre njin cvet to se video kroz prozor, ve u divljinu koja ih je dozivala kako to samo bezdan ume, obeavajui du i melem ni tavila. 2. Godinama je edvel slu ao Imakolatu kako pria o praznini u kojoj prebiva Bi. Uglavnom je o njoj govorila apstraktnim reima: da je to mesto peska i u asa. Mada ju je u poetku te io koliko je mogao, ubrzo je prestao da slu a njena blebetanja. Ali dok je, krvavih ruku i s mr njom u srcu, stajao na brdu i osmatrao dolinu u kojoj je do malopre bila sme tena Fuga, njene rei mu se vrati e. Narednih meseci posvetio se traganju za tim mestom. Ve u poetku svojih istra ivanja nai ao je na slike Rub el Halija, i odmah mu je postalo jasno da je ona upravo tu pustopoljinu viala u svojim proroanskim snovima. ak i sada, u drugom delu veka, taj deo sveta uglavnom je predstavljao tajnu. Putniki avioni su ga obilazili u irokom luku, i mada je sad kroz pustinju vodio put, ona je i dalje gutala napore svih onih koji bi poku ali da na bilo koji nain iskoriste njena prostranstva. Sve zajedno uzev i, to je znailo da e edvel morati da se suoi s jednim dosta velikim problemom: ako je Bi odista iveo negde u Praznoj Nastambi, kako da ga pronae u toj nepreglednosti? Poeo je da se savetuje sa strunjacima: a naroito sa istra ivaem po imenu Emerson koji je dva puta pre ao Pustinju na kamili. Sada je to bio uveo starac vezan za postelju; u poetku je otvoreno pokazivao prezir prema edvelovom neznanju. Ali posle nekoliko minuta provedenih u razgovoru s njim zagrejao se za posetioevu opsesiju i dao mu mnogo korisnih saveta. Kada je govorio o pustinji, inio je to kao da govori o ljubavnici koja mu je izgrebala lea, ali za ijom okrutno u i dalje udi. Na rastanku mu je kazao. "Zavidim vam, edvele. Blagi bo e, kako vam samo zavidim." 3. Iako mu je Emerson govorio da u pustinju ovek mora ii sam ako eli da je upozna, edvel je u Rub el Hali poveo Hobarta. Hobart vi e nije bio miljenik zakona kao nekad. U izve taju o istrazi povodom dogaaja koji su gotovo uni tili ceo njegov Odred, stajalo je da je krivino nemaran; lako je mogao da dospe u zatvor da njegovi naredbodavci nisu zakljuili kako je re o neuravnote enom oveku - da je takav verovatno oduvek bio - i da skretanje pa nje na sistem koji jednog takvog ludaka izvodi pred lice pravde ne bi nikog od njih ovenao slavom. Umesto toga, izmislili su celu priu - u kojoj su oni koji su oti li u Fugu sa Hobartom i tamo umrli progla eni junacima, a oni koji su iz nje izi li poremeena uma dobili punu penziju. Nekoliko ucveljenih udovica hrabro je poku alo da razgoliti tu neistinu, ali kada su im otkriveni samo nagove taji onoga to se odista dogodilo, oni su im se uinili nestvarniji ak i od samih la i. Pre iveli nisu
bili u stanju da pru e bilo kakvo suvislo obrazlo enje o onome to su iskusili. Ono nekoliko pojedinosti koje su uspeli da izvuku iz njih samo je poslu ilo kao potvrda njihovog ludila. Hobart, meutim, nije mogao da se sakrije iza maske ludila, po to je bolovao od njega ve godinama. Vizija vatre koju mu je edvel podario - i koja ga je u poetku privukla Prodavcu - i dalje je bila njegova opsesija, uprkos injenici to je sako bio odbaen. Znajui da mu se edvel nee rugati zbog te opsesije, Hobart je izabrao da ostane s njim. Uz edvela, umalo nije ostvario svoje snove; i mada su obojica bili pora eni, taj se ovek i dalje slu io jezikom koji je Hobart u svom ludilu razumeo. Kada je Prodavac govorio o Biu, Hobart je znao da bi to mogao biti samo zmaj iz njegovih snova, ali pod promenjenim imenom. Jednom je, napola se toga seao, tra io to udovi te po umi, ali je tamo prona ao samo zbrku. Taj je zmaj bio la an; on je i dalje udeo da sretne pravu zver. Znao je gde ga sad eka pomenuta legenda: ne u umi ve u pustinji, gde je svojim dahom sve ivo pretvorila u pepeo i pesak. I tako su krenuli zajedno; do sela na ju noj granici Nastambe; do mesta u toj meri beznaajnog da nije zaslu ivalo ni ime. Tu su morali da ostave d ip i, sa vozaem kao prevodiocem, odaberu vodie i kamile. Nije edvel samo iz praktinih razloga zamenio tokove grbama. Osetio je elju - koju je Emerson samo jo podstakao - da se koliko je to god mogue sjedini s pustinjom. Nije eleo da u to prostranstvo uu kao osvajai, ve kao pokajnici. Dvojicu vodia, sposobnih za ovaj pohod, na li su za sat-dva, ne vi e, jer malo ih je bilo voljnih i dovoljno jakih za to putovanje. Obojica su bili iz plemena Al Mura koje je, jedino od svih plemena, tvrdilo da je u duhovnom srodstvu sa Nastambom. Prvog, momka po imenu Mitrak ibn Talak, edvel je izabrao jer se hvalio da je vodio belce u Rub el Hali (i vraao ih) prethodna etiri puta. Ali nije eleo da poe bez mlaega po imenu D abir, koga je razliito opisivao kao roaka, polu-roaka i zeta. Ako je trebalo suditi prema izgledu, ovaj drugi je mo da imao tek ne to vi e od petnaest godina, ali je zato bio dosta sna an kako to samo umeju biti mr avi ljudi, mada mu je pogled bio mudar kao da je trostruko stariji. Hobart je ostao da se nagodi s njima; utro ili su dosta vremena dok se nisu pogodili, jer je njegov arapski koji je nauio za ovu ekspediciju bio oskudan, a engleski koji su govorili Arapi isto tako lo . Meutim, izgledalo je da znaju svoj posao. Za kupovinu kamila utro ili su pola dana; za nabavku namirnica naredno jutro. Tako su se sa svega etrdeset osam asova pripremili za prelazak pustinje. Meutim, na sam dan polaska, edvela - koga ni njegova izbirljivost nije spreila da zadovolji potrebe svog stomaka - spopadne neka crevna kuga koja mu sadr aj creva pretvori u vodu. Po to mu se stomak pobunio i nije mogao da zadr i ni mrvicu hrane dovoljno dugo da bi od nje imao kakve koristi, ubrzo je stra no malaksao. Malaksalom usled groznice, a i zbog nedostatka odgovarajuih lekova, preostalo mu je da potra i utoi te u kolibi koju su iznajmili, i to u najmranijem njenom uglu, i da zajedno sa znojem izbaci bolest. Pro la su dva dana, a njemu nije bilo ni ta bolje. Nenavikao na bolest, i ovaj put se, kao i u ono nekoliko prilika kada se ranije razboleo, sakrio od sveta i poku ao da pati sam. Ovde je gotovo nemogue bilo ostati sam. Preko celog dana slu ao je grebanje ispred vrata i prozora, jer su ljudi poku avali da kroz pukotine vide tog nevernika koji kuka u vlastitim govnima. A kada su se domoroci umorili od tog prizora ostale su muve, uvale su ga, edne ku ne vode s njegovih usana i oiju. Odavno je nauio da nema nikakvog smisla terati ih. Jednostavno je le ao u svom znoju i dopu tao im da piju, dok mu je grozniav um be ao na neka hladnija mesta. Treeg dana Hobart je predlo io da odlo e putovanje, isplate Ibn Talaka i D abira i vrate se u civilizaciju. Tamo bi edvel mogao da povrati snagu za naredni poku aj. edvel se pobunio, ali ta ista misao uvukla se i njemu u um ve vi e no jednom. Kada je infekcija konano napustila njegovo telo, uop te nije bilo u stanju da se suoi sa Nastambom.
Meutim, te noi stvari su se izmenile. Poeo je, prvo, da duva vetar. Nije dolazio u naletima, ve je duvao bez prestanka, donosei pesak koji se uvlaio ispod vrata i kroz pukotine na prozorima. edvel je tokom prethodnog dana malo odspavao, to ga je delimino okrepilo, ali vetar ga je spreio da se smiri. Taj je poremeaj zahvatio i njegovu utrobu, pa je bio primoran da pola noi provede uei nad vedrom koje su mu dali, dok su creva davala sebi odu ka. Eto gde se nalazio - uao je poput poslednjeg bednika u oblaku ispu tenih vetrova - kada je prvi put zauo taj glas. Dopro je iz pustinje, podi ui se i spu tajui poput vela kakve paklene udovice. Nikada ni ta slino nije uo. Ustao je, unerediv i pri tom noge, i ostao presamien usled drhtaja koji su mu potresali telo. Bio je ubeen da je uo Bia. Zvuk je bio prigu en, ali jasan. U tom su se glasu oitavali tuga i mo; taj glas je pozivao. Slao im je znak. Nee morati naslepo da krenu u divljinu, nadajui se da e ih srea odvesti do cilja. Sledie pravac iz koga je duvao vetar. Zar ih taj put pre ili kasnije nee odvesti do stvorenja iji je glas malopre doneo? Navukao je pantalone i otvorio vrata. Vetar je divljao kroz mali grad, ostavljajui svuda za sobom pesak i zavijajui oko kua poput besnog psa. Stao je ponovo da oslu kuje nee li uti Biev glas, molei se da mu se ono malopre nije samo priinilo usled gladi. Ali nije. Ponovilo se, ponovo je do njega doprlo to muno zavijanje. Jedan od seljana urno je prolazio pored mesta na kome je stajao edvel. Prodavac se odvoji od vrata i uhvati oveka za ruku. "uje li?" upita ga on. ovek okrete prema edvelu lice puno o iljaka. Nedostajalo mu je jedno oko. "uje ", ponovi edvel, lupkajui se prstima po u ima kada se zvuk ponovo zauo. ovek se oslobodi edvelovog stiska. "Al hijal", odvrati on, gotovo ispljunuv i te dve rei. "A?" "Al hijal..." ponovi on, udaljavajui se natra ke od edvela kao da se udaljuje od kakvog opasnog idiota, spustiv i pri tom aku na no zataknut za opasa. edvel nije eleo da se svaa s tim ovekom; on podi e ake, osmehnu se i ostavi ga da brine svoju brigu. Obuzela ga je neka udna veselost naterav i njegov izgladneli mozak da propeva. Sutra e poi, i neka njegova creva idu do avola. Putovae dokle god bude mogao da se dr i uspravno u sedlu. Stajao je nasred prljave ulice, srce mu je udaralo kao ludo, noge su mu se tresle. "ujem te", ree on; a vetar mu skinu rei s usana kao da se na neki perverzno genijalan nain, poznat jedino pustinjskim vetrovima mogao vratiti putem kojim je i do ao, i isporuiti edvelove rei toj sili koja ga je ekala u praznini. 2. ZABORAV 1. Ni ono to je proitao u knjigama, ni svedoenja koja je uo, pa ak ni izmueni glas koji je do njega sino doneo vetar, ni ta od svega toga nije pripremilo edvela na potpunu pusto Rub el Halija. Knjige su to su najbolje umele opisivale njena prostranstva, ali nije bilo tih rei koje bi mogle da iska u u asnu ispraznost tog mesta. ak ni Emerson koji je delovao krajnje ubedljivo dok je govorio s me avinom razumevanja i strasti, nije se ni izbliza primakao goloj istini. Toplota nije jenjavala iz jednog bezdu nog sata u drugi, gola obzorja se nisu menjala, isto imbecilno nebo ih je pratilo, i kretali su se po istom
mrtvom tlu ispod kamiljih nogu. edvel nije tro io snagu na razgovor; a Hobart je oduvek bio utljiv. Ibn Talak i deak jahali su ispred nevernika, povremeno apuui, ali uglavnom su se samo savetovali. Po to nije bilo nieg to bi umu odvratilo pa nju, on se okrenuo telu i ubrzo je postao opsednut uzbuenjem. Ritam u kome su se butine trale o sedlo, ili ukus krvi sa usana i desni; pomogli su mu da nae o emu da razmi lja. ak su se i nagaanja o tome ta bi se moglo nalaziti na kraju ovog putovanja gubila u nejasnoj, dosadnoj neugodnosti. Sedamdeset dva sata protekla su bez i najmanje nezgode: pratila ih je stalno ista zgusnuta toplota, isti ritam kopita po pesku, dok su sledili smer vetra na kome je stigao Biev glas. Nijedan od dvojice Arapa nije se raspitivao o cilju nevernika, niti im je dato bilo kakvo obja njenje. Jednostavno su mar irali, dok ih je praznina pritiskala sa svih strana. Jo im je gore bilo kada bi se zaustavili, bilo da odmore kamile, bilo da sipaju u peskom zapu ena grla malo vode. Tada bi ih sa svih strana saletala sveobuhvatnost postojee ti ine. Biti ovde, predstavljalo je potpuno iracionalni in, prko enje svim fizikim imperativima. U tim bi se trenucima edvel pitao kakvo je bilo to stvorenje koje je izabralo da se naseli u takvoj odsutnosti: kakvu je samo snagu volje moralo posedovati, da bi podnelo ovu prazninu? Osim - a ta mu se misao sve e e vraala - ako nije poticalo iz te praznine: ako nije bilo deo te praznine i ti ine. Od te mu se pomisli prevrnu stomak: mo za kojom je tragao pripadala je ovamo - izabrala je dine za svoj krevet i kamen za jastuk. Konano je shvatio za to je Imakolati izbijao znoj po elu dok su je pohodile vizije Bia. U tim ko marima iskusila je u asnu istotu, takvu da je njena vlastita bledela obasjana njenom svetlo u. Ali on se nije pla io; pla io se jedino da nee uspeti. Dok se ne nae pred tim stvorenjem - dok ne upozna izvor njegove istote - ni on sam nee moi da spere ljagu sa sebe. A za tim je udeo vi e od svega. A kada se posle etvrtog dana provedenog u Nastambi spustila no, jo ga je sasvim malo delilo od ostvarenja te elje. Samo to je D abir potpalio vatru kada su ponovo zauli glas. Te je noi duvao slab vetar, ali glas je stao da odzvanja istom onom sveanom snagom kao i ranije, prljajui vazduh svojom tragedijom. Prvi je na noge skoio Ibn Talak koji je u tom trenutku istio pu ku, razrogaio je oi i poeo njima divlje da seva unaokolo, sa kletvom ili molitvom na usnama. Nekoliko sekundi kasnije i Hobart je ve bio na nogama, dok je D abir oti ao da umiri kamile koje su, uznemiriv i se od tog zvuka, poele da kidaju spone. Samo je edvel ostao iza vatre zurei u plamen dok je zavijanje - koje nije prestajalo kao da ga stvara neogranieni dah - i dalje ispunjavalo no. Glas je zamro tek posle nekoliko minuta. Kada je zavladala ti ina ivotinje su poele da ispu taju neke jedva ujne zvuke, a ljudi su se uutali. Prvi se do vatre vratio Ibn Talak i nastavio da isti pu ku; za njim je pristigao i deak. Na kraju i Hobart. "Nismo sami", prozbori edvel posle izvesnog vremena, pogleda i dalje uprtog u plamenove. " ta je to bilo?" upita D abir. "Al hijal", odvrati Ibn Talak. Deak se namrgodi. " ta je to al hijal?" upita edvel. "Misle na buku koju stvara pesak", odgovori mu Hobart. "Pesak?" ponovi edvel. "Ne misli valjda da je to bio pesak?" Deak odmahnu glavom. "Razume se da nije", ree edvel. "To je glas onoga koga smo po li da tra imo." D abir baci u vatru punu aku tapia belih poput kostiju. Smesta ih je pro drala.
"Razumete li?" zapita edvel. Ibn Talak je izgleda shvatio ta je edvel time hteo da ka e. "Rub el Hali", poe on, "poznajemo. Svu. Poznajemo mi." edvel je shvatio. Pripadali su plemenu Mura. Njihovo je pleme tvrdilo da pola e pravo na ovu teritoriju. Povui se pred tajnama bilo bi isto to i biti li en naslea. "Koliko jo ?" upita Hobart. "Ne znam", odvrati edvel. "uo si isto to i ja. Mo da smo veoma blizu." "Misli li da zna da smo ovde?" upita Hobart. "Mo da", ree edvel. "Zar je to vano?" "Pretpostavljam da nije." "Ako noas jo ne zna, do sutra e ve znati." 2. Narednog dana krenuli su u samu zoru, kako bi to vi e pre li pre no to sunce visoko odskoi, sledei isti pravac kao i prethodna etiri dana. Prvi put od kada su krenuli na put predeo kroz koji su prolazili neznatno se izmenio; dine koje su se ritmiki uzdizale i spu tale zamenile se mnogo vee, naravnomernije rasporeene. Pesak ovih brda bio je mek i odronjavao se u piskutavim lavinama kako pod kopitama ivotinja tako i pod ljudskim stopalima. Niko nije mogao da ja e. Putnici su smirivali ivotinje koje su jo bile razdra ene posle onog to se dogodilo pro le noi i terali ih da se penju uz strme padine koristei u podjednakoj meri psovke i lepu re, a kada bi se na li na vrhu pred sobom bi ugledali samo novu veu dinu. Bez ikakvog prethodnog dogovora, Ibn Talak se odrekao svog polo aja na elu povorke, tako da je sada edvel odreivao brzinu kretanja, vodei ih uz padine dina i niz prolaze meu njima. U njima je duvao veoma blag vetar koji im je vi e smetao svojim ulagivanjem od bilo kakve oluje, jer inilo se da, hitajui preko peska, apue poruke izvan moi shvatanja. edvel je, meutim, znao koje on to rei prenosi: Popni se, govorio je, popni se ako sme . Jo jedno brdo i nai e ono to si oduvek eleo. eka te. I ulagujui im se tako poveo bi ih uz narednu padinu, iz hladne senke poveo bi ih na zaslepljujue sunce. edvel je znao da su ve blizu, veoma blizu. Mada je D abir poeo da se ali na umor ve rano popodne, tra ei da odmore ivotinje, edvel nije eleo ni da uje za to. Pojaao je tempo, potpuno odvojiv i um od nelagodnosti koju je osealo njegovo telo; gotovo da je lebdeo. Nije obraao pa nju na znoj; ni na bol. Sve su to bile stvari koje je sada mogao podneti. A onda, na vrhu dine na koju su utro ili dobar deo sata, mrmorenje vetra se potvrdilo. Dine su ostavili za sobom. Pred njima se, dokle god je pogled sezao, prostirala savr ena ravnica, mada to ba nije bilo mnogo milja, po to je vetar nosio pesak koji je zaklanjao obzorje poput dima. ak i za Rub el Hali ova pustopoljina predstavljala je novo oplemenjivanje pusto i: poznavaoevo nigde. "Blagi bo e", ree Hobart, kada se uspeo do mesta na kome je stajao edvel. Prodavac epa Hobarta za ruku. Disao je ubrzano i pi tavo; niz suncem opaljeno lice curio mu je znoj. "Ne dozvoli da sada posustanem", promrmlja on. "Veoma smo blizu." "Za to malo ne priekamo pre no to krenemo dalje?" upita Hobart. "Da se odmorimo do sutra?" "Zar ne eli da sretne svog zmaja?" upita ga edvel. Hobart ni ta ne odgovori. "Onda u poi sam", glasio je edvelov odgovor. Ispustio je kamiline uzde i teturavo poeo da se spu ta niz padinu u susret ravnici. Hobart osmotri prazninu pred sobom. edvel je bio u pravu: i on je oseao da su blizu. A ta misao, koja ga je pre nekoliko dana uzbuivala, sada ga je u asavala. Video je dovoljno toga da bi shvatio kako zmaj koji u njoj prebiva
nije neko svetlucavo udovi te iz njegovih snova. Njegova ma ta nije bila u stanju da zazove u as koji se ugnezdio na jednom takvom mestu. Ali u jedno je bio siguran: to stvorenje nee uop te mariti ni za zakon, ni za njegove uvare. Jo je mogao da mu okrene lea, pomisli on, samo mora biti odluan. Mora ubediti vodie da e ih edvel odvesti u smrt i da je mudrije prepustiti Prodavca njegovom ludilu. edvel je ve stigao do podno ja padine i poeo da se udaljava od dine, ni ne okrenuv i se da vidi da li ga ostali slede. Jedan Hobartov deo je govorio: pusti ga neka ide; neka nae tog svog Bia ako je to ono to eli; pusti ga da umre. Ali onako zastra en nije imao snage da okrene lea pustopoljini. Um mu se pretvorio u uzak tunel i ponovo mu doarao ake o ivele venim plamenom. Bio je to jedan od retkih trenutaka kada je imao vizije i kada je oseao mo to se nije mogla iskazati reima, mo kojoj nije bilo ravno ni ta iz njegovog potonjeg iskustva - ni porazi ni poni enja - niti je i ta moglo da zaseni seanje na nju. Negde daleko odavde, jo su bili ivi oni koji su mu naneli poraz - koji su zloupotrebili zakon pravednika. Vratiti se meu njih sa vatrom na vrhovima prstiju i naterati ih da pognu svoje kukavne glave - zbog toga je vredelo savladati pustopoljinu. Sanjajui o plamenu, on dohvati uzde edvelove kamile i krenu edvelovim tragom ka pesku sjajnom poput ogledala. 3. ZID U ovoj ravnici koju su upravo prelazili nemogue je bilo odrediti razdaljinu. Dine koje su ostale za njima uskoro je zaklonio vazduh pun peska, a isti taj veo spreavao ih je da ne to vi e vide i ispred sebe. Mada je vetar uporno duvao, nimalo ih nije spasavao od sunca: jednostavno je samo jednu bedu pridodao drugoj, motajui se oko nogu dok svaki korak nije postao pravo muenje. Ali edvela nije moglo ni ta da uspori. Koraao je poput kakvog opsednutog oveka dok - posle jednog sata provednog u ovom paklu - nije stao kao ukopan i upro prst kroz izmaglicu toplote i vetra. "Tamo", ree. Hobart koji je stigao do tog mesta zajedno s njim, suzi svoj zamagljeni pogled i pogleda u pravcu edvelovog prsta. Ali pe ani oblaci sprei e ga da i ta vidi. "Ni ta", ree on. edvel ga epa za ruku. "Proklet da si, pogledaj!" Sada Hobart shvati da se edvel nije prevario. Na izvesnoj udaljenosti od njih izgleda da se tle ponovo uzdizalo. " ta je to?" povika Hobart da bi nadjaao huk vetra. "Zid", odvrati edvel. Vi e lii na lanac brda nego na zid, pomisli Hobart, jer se protezao preko celog vidljivog dela obzorja. Mautim, tu i tamo postojali su prekidi u njemu, tako da je ta nepravilnost i la u prilog edvelovom sudu. To je odista bio zid. Ne izmeniv i vi e nijednu re oni odluno krenu e prema njemu. Nije bilo nikakvog znaka da se sa njegove druge strane uzdi e bilo kakva graevina, ali graditelji mora da su mnogo cenili ono to je trebalo da opasuje i titi, jer to su mu se vi e primicali, to je njegova ogromnost postajala sve vi e zastra ujua. Uzdizao se pedeset i vi e stopa iznad povr ine pustinje; graditelji su bili tako ve ti da se nigde nije primeivao nikakav znak koji bi nagove tavao kako je podignut. Dru ina se zaustavila na dvadeset jardi od zida, pustiv i edvela da mu sam prie. On pru i aku i dodirnu kamen osetiv i pod vrhovima prstiju njegovu vrelinu i svilenkastu glatkou njegove povr ine. inilo mu se da je taj zid nainjen od istopljene stene, i da su ga oblikovale vrste koje su bile u stanju da modeliraju lavu kao da je hladna glina. Bilo mu je jasno da niko od njih
nee uspeti da se popne uz povr inu na kojoj ne postoji nikakvo udubljenje niti ljeb, ak i da je neko imao jo snage za tako ne to. "Mora da postoji kapija", ree edvel. "Hodaemo dok je ne pronaemo." Sunce je ve odavno pro lo zenit tako da je dan poeo da se hladi. Ali vetar nije davao putnicima ni trenutak da predahnu. Kao da je uvao stra u du zida, ibajui ih po nogama kao da udi za tim da ih obori na tle. Ali po to su ivi stigli ak dovde, njihov strah zamenila je radoznalost; muilo ih je ta se nalazi s druge stane. Arapi se povratili mo govora, i sada su bez prestanka o neem razgovarali, bez sumnje planirajui da se hvale svojim pronalaskom kada se vrate kui. Hodali su itavih pola sata i nisu na li nikakvu veu pokotinu u zidu. Dodu e, na pojedinim mestima primetili su naprsnua - mada dosta visoka, tako da nisu mogla da im poslu e kao oslonci za ake - a ponegde je gornja ivica bila naeta, ali nigde nije bilo ni prozora ni kapije, makar i sasvim male. "Ko je ovo sagradio?" upita Hobart dok su i li. edvel je posmatrao njihovu senku na zidu koja ih je uporno pratila. "Drevni narodi", ree on. "Kako bi spreili pustinju da ue?" "Ili da Bia zadr i unutra." Poslednjih nekoliko minuta vetar se neznatno izmenio. Odustao je od toga da im se mota oko nogu i dao se na hrabriji zadatak. Ibn Talak je prvi uoio o emu je re. "Tamo! Tamo!" povikao je i pokazao du zida. Nakoliko stotina jardi od mesta na kome su se nalazili, kroz zid je zavijajui isticao pesak. Kada su se pribli ili postalo im je jasno da nije re ni o kakvoj kapiji, ve o rupi u zidu. Kamen se obru io stvoriv i gomile kamenja. edvel je prvi stigao do razbacanih gromada, od kojih su mnoge bile veliine omanjih kua, poeo je da se etvorono ke penje preko njih, dok se nije na ao dovoljno visoko da je mogao zaviriti u prostor koji je trebalo da zidovi tite. Hobart, koji se nalazio iz njega, doviknu: " ta vidi ?" edvel mu ne odgovori. Jednostavno je s nevericom prelazio pogledom preko prizora iza zida, dok je vetar koji je urlao kroz prorez pretio da ga oduva s osmotranice. S druge strane zida nije bilo ni palata ni grobnica. Nije bilo nikakvog znaka, nikakvog nagove taja, da je tu nekada neko iveo; nije bilo obeliska, niti kolonada. Samo nova pustinja, koja se udaljavala od njih, isto onako prazna kao i pusto iza njih. "Ni ta." To nije izgovorio edvel, ve Hobart. I on se popeo uz kamene gromade i na ao pored edvela. "Oh bo e... ni ta." edvel ni ta ne ree. Jednostavno se spustio na drugu stranu useka i sklonio u senku zida. Ono to je Hobart rekao bilo je tano: ovde nije bilo niega. Za to ga je onda pro imalo oseanje da je ovo mesto na izvestan nain sveto? Koraao je kroz pesak koji je vetar nagomilao uz gromade iz useka i posmatrao dine. Zar je mogue da je pesak jednostavno prekrio tajnu zbog koje su do li ovamo? Da li se Bi ovde krio?, zar je ovo zavijanje poticalo od neega to je bilo ivo zakopano? Ako je to bilo tano, zar su smeli da se nadaju da e ga ikada pronai? Okrenuo se nazad i zakiljiv i zagledao u zid. A onda, odjednom, stao je da se penje otvorenom ivicom useka. To nije bilo nimalo lako. Bio je umoran, a i vetar je tokom mnogih godina uglaao kamen; ali ipak je uspeo da stigne do vrha. Na prvi pogled mu se uini da mu se trud nije isplatio. Preznojio se samo da bi mogao bolje da osmotri zid, koji se protezao u oba pravca dok ne bi nestao u daljini. Ali kada je spustio pogled, shvatio je da u rasporedu dina postoji izvesno
ustrojstvo. Ne prirodno ustrojstvo talasa koje je stvarao vetar, ve ne to slo enije - ogromni geometrijski crte i izraeni u pesku - sa prolazima ili putevima izmeu njih.itao je, dok se bavio prouavanjem pustopoljina, o crte ima koje su napravili neki drevni narodi u ravnicama Ju ne Amerike; crte ima ptica i bogova nacrtanih da zadive nekog nebeskog gledaoca. Da li je to i ovde bio sluaj? Da li je pesak izdignut u ovim brazdama i nasipima kao poruka nebu? Ako je to bio sluaj, kakva sila je to uinila? itav jedan mali narod bio bi potreban da se pomeri toliko peska; a i vetar bi ve narednog dana razneo ono to je prethodnog uraeno. ije je onda ovo bilo delo? Mo da e im no ponuditi odgovor. Spustio se ponovo niz zid do Hobarta i ostalih koji su ga ekali meu gromadama. "Ovde emo se noas ulogoriti", ree on. "Sa unutra nje ili spolja nje strane zida?" raspitivao se Hobart. "Sa unutra nje." 4. URIL Mrak je zavladao tako brzo kao da je neko odjednom spustio zavesu. D abir je potpalio vatru u zaklonu zida, van doma aja nemilosrdnih naleta vetra, i tu su pojeli malo hleba i popili kafu. Nisu razgovarali. Iscrpljenost im je svezala jezike. Samo su pogrbljeni sedeli i zurili u vatru. Iako su ga kosti bolele, edvel nije mogao da spava. Kada se vatra gotovo ugasila, a ostale jednog po jednog savladao umor, on je ostao da uva stra u. U gluvo doba noi vetar je malo oslabio, a njegovo zavijanje pretvorilo se u apat. Kao da mu je pevao uspavanku; na kraju se i njemu sklopi e kapci. Iza njih poe e da igraju are njegovog unutra njeg oka. A onda je zavladala praznina. U snu je zauo glas deaka D abira. Dozivao ga je negde iz tame, ali on nije eleo da se odazove. Odmor je bio suvi e ugodan. Meutim, usledio je novi poziv: u asni krik. Ovaj put podigao je kapke. Vetar je potpuno prestao da duva. Na savr enom nebu iznad njih podrhtavale su sjajne zvezde. Vatra se ugasila, ali njihova svetlost bila mu je dovoljna da odmah uoi kako su i Ibn Talak I D abir nestali iz logora. Ustao je, oti ao do Hobarta i prodrmao ga. Dok je to inio, ugledao je ne to malo dalje od Hobartove glave. Zagledao se u to - ne verujui vlastitim oima. Iz tla je izraslo cvee, ili mu se bar inilo da ga vidi. Grozdovi cvetova u rasko nom zelenilu. Podigao je pogled sa tla, a iz spr enog grla prolomio mu se krik zaprepa enja. Dine su nestale. Umesto njih izrasla je d ungla, gomile drvea koje je svojom visinom pretilo da nadma i i visinu zida - nepregledan broj rascvetalih vrsta ije je li e bilo veliine oveka. Pod tim baldahinom prostirala se divljina ispunjena puzavicama, grmovima i travom. Na trenutak je posumnjao u svoju zdravu pamet, ali onda je zauo pored sebe Hobarta kako ka e: "Bo e." "I ti to vidi ?" upita ga edvel. "Vidim..." odvrati Hobart, "... vrt." "Vrt?" Te ko da se tom rei, ve pri prvom pogledu, mogao opisati ovaj haos. Ali pomnije ispitivanje pokazalo je da je postojao red u onome to je u prvi mah podsealo na anarhiju. Ispod ogromnog drveta u cvatu protezale su se staze; bilo je istina i terasa. Ovo je odista bila neka vrsta vrta koji, meutim, posetiocu ne bi pru io neko naroito zadovoljstvo ako bi po eleo njime da se pro eta, jer i pored nebrojeno vrsta - biljaka i bunja svih veliina i oblika - nije bilo ni jedne jedine vrste koja je imala boju. Nijedan cvet, grana, list niti voka; sve do najmanje travke, bilo je bezbojno. edvel je upravo mozgao o tome kad iz dubina do njega dopre novi krik. Sada je to bio glas Ibn Talaka; lagano se pretvarao u prodorni vrisak. Krenuo
je za njim. Tle pod njegovim nogama bilo je meko, to mu je usporavalo kretanje, ali vri tanje nije prestajalo, povremeno bi ga samo prekidalo jecavo dahtanje. edvel potra dozivajui oveka po imenu. Vi e nije oseao nikakav strah; samo ga je jo pro imala sve vea udnja da se nae licem u lice sa tvorcem ove zagonetke. Dok se kretao jednim od senkovitih bulevara, posutim istovetnim bezbojnim biljkama, vri tanje Ibn Talaka iznenada zamre. edvel je istog asa izgubio orijentaciju. Zastao je i stao da osmatra kro nje ne bi li uoio neko kretanje. Ni ta. Povetarac nije pomerio ni jedan jedini list paprati; niti je iz cele te gomile cvetova - to je jo samo poveavalo ovu tajnu - do njega dopirao makar i namanji nagove taj mirisa. Iza sebe je zauo Hobarta kako ga na ne to upozorava. edvel se okrenuo s namerom da ga prokune zbog nedostatka znati elje, kada mu pogled privue trag koji je ostavio za sobom. U Vrtlogu su njegove stope stvarale ivot. Ovde su ga uni tavale. Gde god je spustio nogu biljke su se jednostavno raspale. Zurio je u golo tle koje je prethodno bilo prekriveno travom i cveem i odjednom mu postade jasno odakle potie ovo neobino rastinje. Ne obraajui vi e pa nju na Hobarta, on krenu prema najbli em bunu, sa ijih grana su visili cvetovi poput kandila. Prinese zatim aku jednom cvetu i, probe radi, ovla ga dodirnu. ak i usled ovog ne nog kontakta cvet se raspao, otpav i sa grane u mlazu peska. Zatim palcem pree preko susednog cveta: i on otpade, a zajedno s njim i grana kao i gizdavo li e na njoj; sve se dodirom pretvaralo u pesak. Dine nisu preko noi nestale kako bi oslobodile prostor za ovaj vrt. One su se pretvorile u taj vrt; poslu av i neku nazamislivu naredbu digle su se i stvorile ovu sterilnu iluziju. Ono to je na prvi pogled izgledalo kao udo plodnosti predstavljalo je sprdnju. Sve je bilo od peska. Bez mirisa, bez boje, bez ivota: mrtav vrt. Odjednom je osetio odvratnost. Ovaj trik suvi e je nalikovao delima Vidovnjaka: liio mu je na neki la an zanos. Bacio se usred ukrasnog grmlja, besno zamahujui levo i desno, pretvarajui bunje u boljikave oblake. Jedno drvo, preko koga je pre ao dlanom, sru ilo se kao kad se iznenada zatvori voda u fontani. Najslo eniji cvetovi raspadali su se pri najmanjem dodiru. Ali on se nije time zadovoljio. Nastavio je da razmahuje rukama dok nije raskrio mali gaj u gusti u. "Zanosi!" neprestano je vikao dok ga je pesak zasipao. "Zanosi!" Mo da bi i nastavio sa razaranjem da Bi nije poeo ponovo da zavija isto kao i kada ga je pre nekoliko dana, prvi put uo dok je uao u govnima. Taj ga je glas nagnao da pree pusto i prazninu; a zbog ega? Da bi na ao novu pusto i novu prazninu. teta koju je poinio nije nimalo smirila bes u njemu, te se on okrenu ka Hobartu. "Iz kog pravca dopire?" "Ne znam", odvrati Hobart, posrui unazad. "Odasvud." "Gde si?" razdra se edvel prema dubinama iluzije koja ga je okru ivala. "Poka i se!" "Nemoj..." zausti Hobart zastra enim glasom. "To je tvoj zmaj", ree edvel. "Moramo ga videti." Hobart odmahnu glavom. Nije eleo da ugleda silu koja je stvorila ovo mesto. Meutim, pre no to je uspeo da se izvue, edvel ga je epao. "Doekaemo ga zajedno", ree. "Obojicu nas je prevario." Hobart se otimao u elji da se oslobodi edvelovog stiska, ali je njegova mahnitost jenjala kada je ugledao oblije koje se upravo pojavilo na udaljenom kraju prolaza. Bilo je iste visine kao i baldahin; dvadeset pet stopa, a mo da i vi e; svojom je izdu enom, poput kosti belom glavom, dodirivalo grane, usled ega su spiralno otpadale pe ane peteljke. Iako je i dalje zavijao, nedostajala su mu usta, to jest nedostajale su mu uop te crte lica, sve osim oiju bez kapaka i bez trepavica kojih je imao u zastra ujuem broju i to u obliku dvostrukog niza otvora, to su se protezali s obe strane glave. U svemu, verovatno je imalo oko stotinu oiju, ali ovek je
mogao i itav vek da provede buljei u njega, pa opet da ne otkrije njihov taan broj, jer ta je stvar, uprkos tome to je bila vrsta, istovremeno bila i nestalna. Da li su oni tokovi to su mu se okretali u srcu bili povezani preko linija tene vatre sa stotinama drugih geometrijskih oblika koji su obave tavali vazduh to ga je ono zauzimalo? Da li su nebrojena krila lepetala na njegovim krajevima, a svetlost mu gorela u utrobi kao da je progutalo zvezde? Ni ta nije bilo izvesno. Za vreme jednog izdisaja inilo se da je omeeno kalupom sevajue svetlosti, nalik na ono to se dogodi kada munja pogodi kakvu graevinu; narednog trenutka ustrojstvo se pretvaralo u plamenu konfetu, koja se rojila oko njegovih udova da bi potom bila otrgnuta. U jednm trenutku, etar; u narednom, moloh. A onda, isto onako iznenada kao to je poelo da zavija, stvorenje umuknu. Bi se umirio. edvel pusti Hobarta, jer je iz njegovih pantalona poeo da se iri smrad. Hobart pade na tle, isprekidano jecajui. edvel ga ostavi tamo gde je pao, jer je Bieva glava, taj lavirint geometrijskih oblika, uoila stvorenje-uljeza u svome vrtu. Nije se povuka. Kakvu bi korist imao od toga? U kom god bi pravcu krenuo ekale su ga hiljade kvadratnih milja pustopoljine. Nije imao kud da pobegne. Preostalo mu je da ostane tamo gde se zatekao i s ovim u asom podeli novosti koje je on doneo sa sobom. Ali pre no to je uspeo da izusti ijednu re, pesak oko njegovih nogu poe da se kree. Na trenutak je pomislio kako Bi namerava iivog da ga zakopa, jer se tle oko njega raspadalo. Ali umesto toga, pesak se povukao kao da je neko odgurnuo ar av, i na nekoliko stopa od edvela otkrio, na donjem sloju, ispru eno telo Ibn Talaka. Na ovekovom nagom telu jasno su se videle rane izazvane stra nim muenjem. Obe ake bile su mu vatrom otrgnute od ostalog dela ruku, a one su se sada zavr avale pocrnelim patrljcima iz kojih su izvirivale naprsle kosti. I genitalije su mu uni tene na slian nain, a oi spr ene u dupljama. Nije imalo smisla zavaravati se da su mu te rane nanete po to je ve bio mrtav: usta su mu jo bila razapljena u samrtnikom kriku. edvel se zgrozio i odvratio pogled, ali Bi mu jo nije sve bio pokazao. Pesak se nanovo pokrenuo, sada s njegove desne strane, i otkrio jo jedno telo. Bio je to D abir koji je le ao na stomaku, butina izgorelih do kostiju, slomljena vrata i okrenute glave tako da je zurio u nebo. Usta su mu bila spaljena. "Za to?" bila je re koju oblikova e edvelove usne. Od Bievog pogleda osetio je bolnu potrebu da ispra ni be iku, ali ipak je ponovio pitanje. "Za to? Nismo naumili da ovde poinimo nikakvu tetu." Bi niim ne pokaza da je makar uo njegove rei. Da nije mo da izgubio mo komuniciranja posle jednog veka provedenog u ovoj divljini, pa je jedino jo onim zavijanjem mogao da odgovori na bol postojanja? A onda - negde izmeu tog mno tva oiju - pojavila se treperava svetlost koju su epali tokovi u plamenu i ispljunuli prema edvelu. U trenu pre no to ga je pogodila imao je vremena da se ponada kako e smrt brzo nastupiti; a onda se ta svetlost na la na njemu. Agonija usled njenog dodira bila je zaslepljujua; od njenog milovanja itavo telo mu se sklupalo. Udario je o tle, a lobanja samo to mu se nije raspukla. Ali smrt nije do la po njega. Bol je iznenada prestao, umesto njega u oku njegova uma pojavio se plameni toak. Bi mu se na ao u glavi, a njegova mo poela je da kru i po edvelovoj lobanji. Zatim je toak izi ao, a na njegovom mestu obrela se vizija koju mu je pozajmio vlasnik toka: Lebdeo je kroz vrt; visoko kroz kro nje drvea. Shvatio je da je to ono to Bi vidi: gledao je njegovim oima. Njihov zajedniki pogled uhvatio je neko kretanje na tlu i poeo da skree u tom pravcu. Tamo na pesku le ao je D abir - nag, na sve etiri - a Ibn Talak ga je navlaio, rokui dok je gurao svoj ud u deaka. edvelu je taj prizor bio
neprijatan, ali potpuno bezopasan. U svoje vreme video je mnogo gorih stvari; radio je gore stvari. Ali on nije delio samo Biev vid; za vidom su usledile misli: a to je stvorenje ovakvo parenje smatralo zloinakim, stoga je izreklo smrtnu kaznu. edvel je video kako su se Bieva smaknua zavr avala; uop te nije eleo da prisustvuje ponovnom prikazivanju izvr enja smrtne kazne. Ali nije imao izbora. Bi je zaposeo njegovo umno oko; bio je primoran da posmatra svaki u asan trenutak. Iz visine se spustio sjaj i razdvojio par, zatim je vatrom zbrisao uvredljive delove - usta, oi, mo nice i butine. Sve je to potrajalo. Imali su vremena da iskuse patnju - ponovo je uo krike koji su ga doveli u vrt - i vremena za preklinjanje. Ali vatra je bila neumoljiva. I pre no to je obavila svoj posao edvel ju je jecajui molio da prestane. Konano je do ao i taj trenutak i ar av od peska ponovo je bio navuen preko tela. Tek kada je i to obavljeno Bi mu je vratio vlastiti vid. Tle na kome je le ao - zaudaralo je na ono to je povratio - ponovo se pojavilo pred njim. Le ao je tamo gde je pao i tresao se. Tek kada je bio siguran da se nee sru iti, podigao je glavu i zagledao se u Bia. Promenio je oblik. Vi e nije bio d in; sedeo je na brdu peska koje je podigao ispod sebe, a svoje mnogobrojne oi uperio je prema zvezdama. Za svega nekoliko trenutaka pretvorio se od sudije i d elata u mislioca. Iako su slike koje su mu malopre ispunjavale glavu izbledele, edvel je znao da je to stvorenje i dalje prisutno u noj. Mogao je da oseti kuke njegovih misli. Bio je upecana oveja ribica. Prestao je da posmatra nebo i zagledao se u njega. edvele... uo je kako izgovara njeovo ime, iako u svojoj novoj inkarnaciji Bi i dalje nije imao usta. Nisu mu, razume se, ni bila potrebna, po to je mogao da uroni u oveju glavu. Vidim te, ree. Ili bolje reeno, bila je to misao koju je smestio u edvelovu glavu, a ovaj ju je pretoio u rei. Vidim te. I znam ti ime. "To i elim", ree edvel. " elim da me upozna . Da ima u mene poverenja. Da mi veruje ." Gotovo pola ivota proveo je kao Prodavac slu ei se ovim nainom govora i iz njega crpei samopouzdanje. Nisi prvi koji je do ao ovamo, ree Bi. Dolazili su i drugi. I odlazili. edvel je suvi e dobro znao kuda su odlazili. Na trenutak je ugledao mada nije bio siguran da li po Bievom nalogu, ili je to bila njegova vlastita tvorevina - tela pokopana pod peskom, uzalud upotrebljena za ubrenje ovog mrtvog vrta. Ta je misao trebalo da ga zapla i, ali svu silinu straha iskusio je posmatrajui maloprea nja pogubljenja. Odluio je da govori otvoreno u nadi da e ga istina spasti smrti. "Do ao sam ovamo s razlogom", ree on. Kakvim razlogom? Ovo je bio odluujui trenutak. Kupac je postavio pitanje i on je morao da odgovori na njega. Nema smisla ni da poku a da okoli a ili ulep ava stvar u nadi da e postii bolju cenu. Gola istina predstavljala je sve ime je smeo da se cenka. A po to su stvari tako stajale, onda je ili mogao dobiti ili izgubiti, sredine nije bilo. Bie najbolje da odmah pree na stvar. "Vidovnjaci", ree. Osetio je kako se kuke u njegovom umu gre, ali to je ujedno i bilo sve. Bi je utao. ak su mu se i tokovi nekako zamaglili, kao da e ma ina svakog asa da se ugasi. A onda, oh, kako je samo tiho to uinio, on oblikova re u njegovoj glavi. Vidovnjaci. Posle te rei sledio je gr energije, slian munji koja je eksplodirala u njegovoj lobanji. A ta munja bila je od supstance od koje se sastojao i Bi. Zasvetlucala je po sredini njegova tela. Jurila mu je napred nazad kroz oi. Vidovnjaci.
"Zna li ko su?" Pesak oko edvelovih nogu za i ta. Zaboravio sam. "Pro lo je dosta vremena." A ti si ovamo do ao da mi to ka e ? "Da te podsetim." Za to? Kuke ponovo stado e da se gre. Mogao bi da me ubije u svakom trenutku, pomisli edvel. Nervozan je, stoga i opasan. Moram biti pa ljiv, moram igrati mudro. Pona ati se kao prodavac. "Krili su se od tebe", ree on. Stvarno. "Sve ove godine. Sakrili su se kako ih nikada ne bi prona ao." A sada? "Sada su se ponovo probudili. Nalaze se u svetu ljudi." Zaboravio sam. Ali sada si me podsetio. Oh, da. Slatki edvele. Kuke se opusti e i edvela preplavi talas najistijeg zadovoljstva, usled ije se prekomernosti gotovo razboleo. Taj Bi umeo je da donese i radost. Koja sila ne bi podlegla njegovoj kontroli? "Mogu li da postavim jedno pitanje?" ree on. Postavi. "Ko si ti?" Bi ustade sa svog pe anog prestola i u trenu postade zaslepljujue sjajan. edvel prekri oi, a svetlost mu je prosijavala i meso i kosti, zaustaviv i se tek u njegovoj glavi, gde je Bi upravo izgovarao svoje veno ime. Zovem se Uril, ree. Uril, od anela. Ime mu je bilo poznato, kao to je napamet znao i obrede koje je uo u crkvi svetog Filomena: izvor je bio isti. Kao dete nauio je napamet imena svih anela i arhanela: a meu monima Uril je bio najmoniji. Arhanel spasenja; neki su ga nazivali Bo jim plamenom. U glavi je ponovo prisustvovao pogubljenjima - video je tela kako venu u nemilosrednom plamenu: aneoskom plamenu. ta je on to uinio, na av i se u prisustvu takve moi? Ovo je bio Uril, od anela... Prisetio se jo jednog anelovog atributa to kod njega izazva ok: shvatio je. Uril je bio aneo ostavljen da uva kapije Edena. Eden. Uhvativ i tu re, stvorenje planu. Mada su ga vekovi naterali da zaboravi i da se preda tuzi, on je jo bio aneo: njegove su vatre bile neuta ive. Tokovi njegovog tela su se zakotrljali, vidljiva matematika njegove biti stade sa se okree sama oko sebe i da se pripravlja na nove u ase. Bilo je ovde i drugih, ree Serafim, koji su ovo mesto nazivali Eden. Ali ja ga nikada nisam poznavao pod tim imenom. "Pod kojim, onda?" zapita edvel. Raj, odgovori aneo, a posle te rei u edvelovom umu pojavi se nova slika. Vrt, u jednom drugom dobu. Tada u njemu nije bilo drvea od peska, ve bujna d ungla koja ga je podsetila na floru to je o ivljavala u Vrtlogu: ista ona razuzdana plodnost, iste vrste kojima je nemogue bilo dati ime i koje kao da su svakog trenutka mogle da postanu ne to drugo. Cvetovi koji su svaki as mogli da udahnu vazduh, voe spremno da poleti. Meutim, ovde nije bilo ni traga onoj u urbanosti iz Vrtloga; u toj atmosferi sve se neminovno uzdizalo, stvari su u nekom vlastitom ritmu eznule za vi im stanjem, to je zacelo bila svetlost, jer svuda izmeu drvea lebdeo je sjaj koji je podseao na ive duhove. Ovo je bilo mesto stvaranja, ree aneo. Oduvek i zauvek. Tu su stvari nastajale. "Nastajale?" Nalazile oblik i ulazile u svet.
"A Adam i Eva?" Njih se ne seam, odvrati Uril. "Praroditelji oveanstva." oveanstvo je nastalo iz pra ine na hiljadu mesta, ali ne ovde. Ovde su boravili vi i duhovi. "Vidovnjaci?" upita edvel. "Vi i duhovi?" Aneo ispusti jedan o tar zvuk. Slika rajskog vrata se zgri, i edvel primeti neke prilike kako poput lopova be e izmeu drvea. Postali su ovde, ree aneo: i u svom umu edvel ugleda kako se zemlja otvara i iz nje izrastaju biljke sa ljudskim licima; magla se sledila... Ali oni su predstavljali nesrene sluajeve. Bili su to otpaci od neke slo enije grae koji su ovde prona li ivot. Mi duhovi nismo znali za njih. Imali smo uzvi enija posla. "A oni su rasli?" Rasli. I izrasli u znati eljnike. Sada je edvel poeo da shvata. "Namirisali su svet", po uri on da ka e. Aneo se strese i ponovo stade edvela da bombarduje slikama. Video je praoce Vidovnjaka; svi odreda bili su nagi, sa telima u svim bojama i veliinama - gomilu nakaznih oblika - bilo je meu njma i nekih sa repovima, zlatnim oima i kico a; telo jednog posedovalo je sjaj pantera; drugi je imao zakr ljala krila - video ih je kako se penju uza zid, udei da iziu iz vrta... "Pobegli su." Meni niko ne mo e da pobegne, ree Uril. Kada su duhovi oti li ostao sam da uvam stra u do njihovog povratka. to se toga tie knjiga Postanja bila je u pravu; uvar je bio postavljen na kapiju. Ali izgleda da se svaka slinost time i zavr avala. Pisci te knjige uzeli su sliku koju je oveanstvo nosilo u srcu i uklopili je u svoju priu zarad vlastitih moralnih ciljeva. Kakvo je mesto Bog ovde imao i da li ga je uop te imao, to je, mo da, u celosti bilo pitanje definicije. Da li bi Vatikan priznao ovom stvorenju status anela, ako bi se pojavio pred kapijama te dr ave? edvel nije bio uveren u to. "A duhovi?" upita on. "Ostali koji su bili ovde?" ekao sam, odvrati aneo. I ekao i ekao, razmi ljao je edvel, dok usled usamljenosti nisi poludeo. Sam u pustopoljini, u vrtu koji vene i truli, meu peskom koji probija kroz zidove... "Hoe li sada poi sa mnom?" upita edvel. "Mogu te povesti do Vidovnjaka." Aneo ponovo skrenu pogled na edvela. Mrzim svet, ree on. Jednom ranije bio sam u njemu. "Ali ako te povedem do njih", nastavi edvel. "Mo e izvr iti svoju du nost i zavr iti s tim." Urilova mr nja prema Kraljevstvu kao da je bila ne to fiziko; od nje se edvel sledio. Pa ipak, aneo nije odbio ponudu, ve je samo kupovao vreme dok je razmi ljao o toj mogunosti. eleo je da se njegovo ekanje brzo okona. Ali njegovo velianstvo odbijala je pomisao da e ponovo morati da stupi u vezu sa svetom ljudi. Poput svega to je isto, bio je ta t i lako ga je bilo iskvariti. Mo da... ree. Pogled mu skliznu sa edvela prema zidu. Prodavac ga je sledio i tamo ugledao Hobarta. ovek je uluio priliku da se iskrade za vreme njegovog razgovora sa Urilom; ali nije utekao dovoljno daleko. ...ovaj put... ree aneo, dok mu je svetlost treperila u gomili oiju, ...poi u... Tokovi su zahvatili svetlost i izbacili je prema Hobartu. ... u tuoj ko i. Rekav i to, cela ma ina se raspade i, ne jedna ve bezbroj svetlosnih strela polete e prema Hobartu. Urilov pogled ga je prikovao za mesto; nije mogao da izbegne ovu invaziju. Strele su ga prekrile od glave do pete, a
njihova je svetlost prodrla u njega ne o tetiv i mu ko u. Za vreme jednog jedinog otkucaja srca nestao je svaki trag koji bi ukazivao na anela to je sedeo na brdu pored edvela; njegovo otelotvorenje izazvalo je novi prizor. Od zida na kome je stajao Hobart, pa kroz celu ba tu, drhtaj proe kroz tlo. Njegov prolazak uslovio je raspadanje pe anih oblika, bezbrojne biljke pretvorile su se u prah, aleje drvea su zadrhtale i sru ile se poput lukova za vreme zemljotresa. Posmatrajui ovo pokretno uni tavanje, edvel je ponovo razmi ljao o trenutku kada je prvi put uoio to ustrojstvo meu dinama. Mo da su njegove tada nje pretpostavke bile ispravne; mo da je ovo mesto na izvestan nain odista predstavljalo znak namenjen zvezdama. Urilov alostan nain da povrati izgubljenu slavu u nadi da e tako prizvati nekog duha u prolazu koji bi mu pomogao da se seti ko je. Kataklizma je tada uzela previ e maha i on se povukao pre no to se na ao zatrpan u oluji peska. Hobart se vi e nije nalazio sa ove strane rupe na kojoj je bio vrt, ve se uspeo uz gromade i stajao zagledan u prazna prostranstva pustinje. Spolja se nije primeivalo da ga je Uril zaposeo. Na prvi pogled, ovek bi rekao da je to isti onaj Hobart. Imao je uobiajeni ispijen i ledeni izraz lica, a i glas mu je ostao bezbojan kao to je i bio. Ali pitanje koje je postavio otkrilo je ne to novo. "Jesam li ja sada zmaj?" upitao je. edvel se zagleda u njega. Tek je u tom trenutku primetio sjaj u Hobartovim onim dupljama koji nije video jo od onda kada mu je prvi put obeao vatru. "Jesi", odvrati on. "Sada si zmaj." Nisu oklevali. Smesta su istim putem krenuli nazad prema granici, ostaviv i za sobom Praznu Nastambu prazniju no ikad. Jedanaesti deo: SEZONA SNOVA "Nebo postaje sve tamnije poput mrlje Ne to e poeti da pada poput ki e A to nee biti cvee." V. H. Oden, Dvoje 1. PORTRET JUNAKA KAO MLADOG LUDAKA 1. Susedi su se pitali, ta se dogodilo sa Kalom Munijem?, kako je samo udan postao, stalno se nekako nedoreeno osmehivao i lukavo gledao. Zar ne mislite da je ta porodica oduvek bila nekako udna? Starac je imao roaka pesnika, koliko sam uo, a dobro znate kako se ka e za pesnike: svi su oni pomalo ludi. A sada je i sin krenuo istim putem. Ba tu no. Sme no kako se ljudi menjaju, zar ne? Glasine su, nema sumnje, bile tane. Kal je znao da se promenio. Da, verovatno je malo skrenuo. Kada bi se ponekad ujutro pogledao u ogledalo, primetio bi u oima neku divljinu koja je sigurno uznemiravala kasirku u samoposluzi, ili enu koja je poku ala da izvue iz njega ne to to bi dok su ekali u redu i banci, moglo prerasti u skandal. "Znai, sada ivi sam?" "Da", odgovorio je. "Velika je to kua za jednog oveka. Mora da ti je te ko da je odr ava ." "Pa, i nije." ena ga je upitno pogledala. A on je dodao: "Volim pra inu", svestan da e ova primedba poslu iti za razne prie, ali
nije mu padalo na pamet da la e kako bi spreio da ga ogovaraju. Sasvim je jasno video, jo dok je to izgovarao, kako su mu se u sebi smejali, ostavljajui njegovu opasku za kasnije kada e je izvui i o njoj raspravljati dok ekaju da im se opere ve . Oh, da, on je odista bio Ludi Muni. 2. Ovaj put ni ta nije zaboravio. Um mu je postao nerazdvojni deo izgubljene zemlje iz bajki, tako da je nikako nije mogao zaboraviti. Fuga je bila s njim preko celog dana, i to svakog dana; ni tokom noi ga nije napu tala. Ali seanje na nju nije mu priinjavalo zadovoljstvo. Izazivalo je u njemu samo nepodno ljiv bol zbog gubitka, jer je znao da je svet za kojim je eznuo celog ivota nestao zauvek. Nikada vi e nee hoditi njenim tlom punim zanosa. Kako i za to je do lo do toga da ju je izgubio, to mu je bilo pomalo mutno, a naroito oni dogaaji koji su se odigrali u Vrtlogu. Seao se nekih pojedinosti bitke kod Uske jasnoe i svog uranjanja u Pla t. Ali sve ono to se potom dogodilo predstavjalo je za njega samo niz nepovezanih slika. Stvari koje niu, stvari koje umiru; njegova krv, curi mu kao u ekstazi niz ruku; cigla za leima, drhtanje... To je otprilike bilo sve. Ostalo je bilo toliko nejasno da nije mogao da se seti ni jednog jedinog trenutka. 3. Znao je da mora pronai ne to to e mu odvratiti pa nju od tuge koja ga je obuzela, jer e inae jednostavno zapasti u melanholiju, iz koje nee biti izlaza, pa je stao da tra i novi posao i, poetkom jula, uspeo je da ga nae: postao je pekar. Plata je bila slaba, a radno vreme neuobiajeno, ali on je u ivao u tom poslu - koji je bio su ta suprotnost onome to je radio u Osiguravajuem dru tvu. Nije morao mnogo da govori ni da se zamara kancelarijskom politikom. Ovde nisu bili va ni inovi, ve samo testo i pei. Bio je srean na tom poslu. Mi ii su mu postali kao od elika, a za doruak je uvek imao toplog hleba. Ali to mu je samo za izvesno vreme skrenulo misli u drugom pravcu. Um mu se suvi e esto vraao na izvor njegove patnje i on je ponovo poeo da je osea. Njegovoj je vrsti taj mazohizam verovatno bio u krvi. A u tom uverenju podr alo ga je ponovno pojavljivanje D eraldine, sredinom jula. Jednog dana jednostavno se obrela na pragu i u la u kuu kao da se meu njima ni ta nije dogodilo. Bilo mu je drago to je vidi. Ovaj put se, meutim, nije preselila kod njega. Slo ili su se da bi povratak na takav domainski status quo predstavljao korak unazad. Umesto toga, preko celog leta dolazila je i odlazila gotovo svakog dana, ponekad bi i prespavala u Ulici Koija, ali mnogo e e nije. Nijednom za tih pet nedelja nije mu postavila ni jedno jedino pitanje o dogaajima od prethodnog prolea, a on sam nije oseao potrebu da joj o tome govori. Meutim, kada je konano pokrenula to pitanje, uinila je to na sasvim neoekivan nain. "Dejk svima pria da si imao nevolja s policijom..." ree, "... ali ja sam mu kazala: ne moj Kal." Sedeo je u Brendanovom naslonjau pored prozora, posmatrajui kasno letnje nebo. Ona je, pak, sedela na kauu meu gomilom asopisa. "Rekla sam im da ti nisi nikakav kriminalac. Ja to znam. ta god da ti se dogodilo... to nije imalo veze s policijom. Bilo je ne to dublje, zar ne? Zatim je podigla pogled prema njemu. Da li je oekivala odgovor? Izgleda da nije, jer pre no to je uspeo i da otvori usta, ona je nastavila: "Nisam uop te shvatila ta se tada dogaalo, Kale, a mo da je i bolje tako. Ali..." Spustila je pogled na otvoren asopis u krilu, a onda ga je ponovo podigla prema Kalu. "Ranije nisi govorio u snu", ree. "A sada govorim?" "Sve vreme. Obraa se nekome. Ponekad vie . Ponekad se samo sme i ." Bilo ju je pomalo stid da mu sve ovo prizna. Posmatrala ga je dok je spavao; i
slu ala
ta govori. "Bio si negde, je li tako?" upita ona. "Ima ne to to niko drugi nema." "O tome priam?" "Na neki nain. Ali ne mislim zato to si video neke stvari. Ve zbog toga to si sada takav, Kale. Zbog naina na koji ponekad gleda ..." Kada je to izgovorila kao da je stigla u orsokak, pa je ponovo spustila pogled na stranice asopisa, i stala da ih okree tek da bi ne to radila. Kal uzdahnu. Bila je tako dobra prema njemu, pona ala se tako za titniki: dugovao joj je obja njenje, ma kako mu te ko bilo da joj ga da. " eli li da ti ispriam?" upita on. "Da. Da, elim." "Nee mi verovati", upozori je on. "Ipak mi ispriaj." On klimnu i zapoe priu koju joj umalo nije ispriao jo pro le godine, posle svoje prve posete Ulici Tuge. "Video sam zemlju iz bajke..." poe on.
4. Utro io je tri etvrt sata da bi joj u glavnim crtama ispriao ta se sve dogodilo od kada mu je ptica umakla iz golubarnika; i jo jedan sat u poku aju da sve uskladi. Kada je jednom krenuo, osetio je da ne eli ni ta da ispusti: hteo je sve da joj ispria to je najbolje umeo, kako zbog sebe, tako i zbog D eraldine. Pa ljivo ga je slu ala, ponekad gledajui u njega, ali e e zurei kroz prozor. Nijednom ga nije prekinula. Kada je konano zavr io, otvoriv i stare rane, ona ne ree ni re; dugo je utala. Konano on primeti: "Ne veruje mi. Rekao sam ti da mi nee verovati." Ponovo je zavladala ti ina. Zatim ona progovori: "Zar ti je va no da li ti verujem ili ne?" "Jeste. Razume se da mi je va no." "Za to, Kale?" "Jer bi to znailo da nisam sam." Osmehnula mu se, ustala i pri la mu. "Nisi sam", to je bilo sve to je rekla. Kasnije, ne to pre no to su oboje utonuli u san, ona upita. "Voli li je?... mislim na Suzanu?" Znao je da e ga to pitati, pre ili kasnije. "Da", odvrati on blago. "I to na nain koji ne umem da objasnim; ali odgovor je da." "Drago mi je", promrmlja ona u tami. Kal po ele da joj vidi izraz lica kako bi po njemu zakljuio da li la e ili govori istinu, ali je ipak ni ta vi e ne upita. Posle toga nikada nisu o tome razgovarali. Pona anje prema njemu nimalo nije promenila; izgledalo je kao da je celu tu stvar potpuno zaboravila. I dalje je ad hoc dolazila i odlazila. Ponekad su vodili ljubav, ponekad nisu. Ponekad su bili sreni; ili bar gotovo sreni. Leto je do lo i pro lo bez velikih skokova u temperaturi i, pre no to su pege stigle da se pojave na D raldininim obrazima, ve je bio septembar. 5. Jesen pogoduje Engleskoj; a ta jesen koja je, kako e se pokazati, prethodila najgoroj zimi od kasnih etrdesetih, stigla je u svoj svojoj slavi. Duvao je jak veta, donosei prolazne tople ki e prekidane provedricama tenog sjaja. Grad je prona ao svoj izgubljeni sjaj. Iza njegovih suncem obasjanih zgrada gomilali su se oblaci boje kriljca; vetar je donosio miris mora; na svojim leima doneo je i galebove koji su onda zaranjali i kru ili iznad krovova.
Tog je meseca Kal osetio da mu se raspolo enje popravilo - kada je video Kraljevstvo Kukavica kako sija, a na nebu iznad njega pronalazio pregr t tajnih znakova. Poeo je da nazire lica u ra erupanim oblacima: u dobovanju ki e po ispustima prozora nasluivao je ifrovane poruke. Ne to se oigledno spremalo. Tog se meseca setio i Gluka. Entoni Vird il Gluk, sakuplja abnormalnih fenomena. ak je pomislio da stupi ponovo u vezu s njim, pa je oti ao tako daleko da je izvukao Glukovu podsetnicu iz d epa starih pantalona. Meutim, nije ga pozvao, mo da i zbog toga to je znao da bi lako poverovao u svaku sujevernu priu, samo ako je obeavala uda, a to ne bi bilo mudro. Umesto toga, i dalje je posmatrao nebo, i danju i nou. ak je kupio i mali teleskop i poeo da ui raspored konstelacija. To ga je smirivalo. Prijalo mu je da danju posmatra nebo, svestan da su mu zvezde i tada iznad glave, mada ak i ne mo e da ih vidi. Stvari su, nema sumnje, isto tako stajale i sa bezbrojnim drugim tajnama. Sijale su, ali svet je bio ble taviji od njih, tako da nije mogao da ih vidi. A onda, sredinom oktobra (tanije osamnaestog; ili bolje reeno devetnaestog ujutro), imao je prvi ko mar. 2. PREDSTAVLJANJA 1. Osam dana posle uni tenja Fuge i svega onoga to se u njoj nalazilo preostali lanovi etiri Porodice - u svemu njih stotinak - sastali su se da razmotre svoju budunost. Iako su pre iveli, nisu ba imali mnogo razloga za slavlje. S Utkanin svetom nestali su i njihovi domovi, sve to im je preostalo da ih podsea na prea nju sreu, bila je aica zanosa, dosta oslabljena posle poraza Fuge. Oni su bili slaba uteha. Zanosi nisu mogli da probude mrtve, niti da dr e na odstojanju podmitljivo Kraljevstvo. Pa, ta onda da rade? Skupina brbljivaca - koju je predvodio Balm de Bono - zalagala se za to da objave svoju priu; da bi postali sluaj. Ta ideja imala je i svojih dobrih strana. Mo da je za njih odista najsigurnije bilo da oi sveta budu uprte u njih. Ali bilo je mnogih koji su se tome protivili, a na to ih je nagonilo jedino to im je jo preostalo: ponos. Mnogi su smesta izjavili da bi pre umrli no to bi se predali na milost i nemilost Kukavicama. Suzana je takoe uviala da ta ideja nije najbolje re enje. Mo da bi njene sunarodnike i bilo mogue ubediti u istinitost prie Vidovnjaka, i izazvati kod njih samilost, ali koliko dugo bi potrajalo njihovo zanimanje za njih? Nekoliko meseci?; najvi e godinu dana. A onda bi se okrenuli kakvoj novoj tragediji. Vidovnjaci bi postali juera nje rtve, dodu e dosta slavne, ali to ih ni u kom sluaju ne bi spaslo. Udru enim snagama njenih argumenata i rasprostranjenog u asa od poni enja pred Kukavicama, uspeli su da nadglasaju opoziciju. Odluiv i da civilizovano primi poraz, de Bono popusti. To je ujedno te veeri bila poslednja utiva rasprava, po to je posle toga temperatura neprestano samo rasla. Zavr nica je poela kada ih je jedan u urbani ovek siva lica pozvao da se manu poku aja da poprave svoju sudbinu i da sve snage usredsrede na to da se osvete edvelu. "Sve smo izgubili", ree on. "Jedino to nam jo mo e priiniti zadovoljstvo jeste smrt toga kopileta." Zauli su se povici neslaganja s takvim defetizmom, ali ovek se pozvao na svoje pravo da ka e ta misli. "Svi emo ovde pomreti", rekao je namr tiv i se. "Preostalo nam je svega jo nekoliko trenutaka... da uni timo one koji su nam ovo uinili." "ini mi se da ovo nije vreme za osvetu", javi se Nimrod. "Moramo biti konstruktivni. Moramo planirati za budunost." Nekolicina okupljenih se ironino nasmejala, ali sve ih je nadglasao tobo nji osvetnik: "Koju budunost?" upita on, gotovo likujui u svom oajanju. "Pogledaj
nas!" Mnogi tada obori e poglede: suvi e dobro su znali kako jadno izgledaju. "Mi smo jedini preostali od ionako malog broja Vidovnjaka. Svi znamo da posle nas nee doi drugi." Zatim se okrenu prema Nimrodu. "Ne elim da priam o budunosti", ree. "To izaziva u meni samo dodatni bol." "Nije istina..." pobuni se Suzana. "Lako je tebi da to ka e ", odvrati joj on. "Zave i, Hamele", povika Nimrod. "Neu!" "Do la je ovamo da nam pomogne." "Toliko nam je ve pomogla da nas je gotovo sve pobila!" uzvrati Hamel viui. Svojim pesimizmom uspeo je da zarazi veliki broj drugih. "Ona je Kukavica", javi se jedan od njih. "Za to se ne vrati onima kojima pripada?" Jedan Suzanin deo bio je spreman upravo to da uini: nije elela da na njoj istresaju svoju ogorenost. Njihove rei su ubadale. I jo vi e od toga, podstakle su nove sumnje: da je ipak mogla da uini i vi e no to je uinila; ili bar da postupi drugaije. Ali morala je da ostane, zbog de Bona i Nimroda koji su u njoj videli vodia koji e ih odvesti u Kraljevstvo. U stvari, sve to je Hamel govorio ostavljalo je na nju tu an utisak. Uviala je kako bi bilo lako crpsti snagu iz mr nje prema edvelu, i na taj nain potisnuti gubitke koje su pretrpeli. Vi e oni nego ona, razume se; to nije smela nijednog trenutka da smetne s uma. Ona je izgubila san u koji je zavirila na nekoliko trenutaka. Oni su izgubili svoj svet. U raspravu se upleo jedan novi glas; zaudila se kada ga je ula: bila je to Apolina. Suzana nije ak ni bila svesna da se ta ena nalazi u prostoriji dok nije ustala iz oblaka duvanskog dima i obratila se prisutnima. "Neu lei i umreti ni zbog koga", ree ona. "A naroito ne zbog tebe, Hamele." Njen prkos podseao je na prkos Jolande Dor, tamo u Kaprinoj kui: izgleda da je uvek postojala neka ena koja se strastveno zalagala za ivot. "A ta emo sa edvelom?" upita neko. "Kako ta emo s njim?" odvrati pitanjem Apolina. " eli li ti da poe da ga ubije , Hamele? Kupiu ti luk i strelu!" Ova primedba izazva prekomernu buru smeha u pojedinim skupinicama, to samo jo vi e raspali opoziciju. "Gotovo su nas istrebili, sestro", odgovori Hamel s krajnjim prezirom. "A ti ba nisi ne to naroito plodna ovih dana." Apolina raspolo eno odvrati na ovo bockanje. " eli da me isproba ?" upita ga ona. Hamel prezrivo iskrivi usta kada zau ta mu predla e. "Imao sam enu..." poe on. Apolina koja je u ivala da vrea druge, zatrese kukovima pred Hamelom izazvav i ga da pljune u njenom pravcu. Trebalo je da zna ta e ona potom uiniti. Pljunula je i ona njega, samo mnogo tanije. Mada Apolinin projektil nije napravio neku veu tetu, uzvratio joj je kao da ga je ubola, baciv i se na nju s besnim urlikom na usnama. Neko se ispreio izmeu njih pre no to je uspeo da joj uputi udarac, tako da je umesto nje pogodio mirotvorca. Ovaj napad okonao je svaku nadu da e daljnja rasprava biti civilizovana: svi stado e da viu i da se prepiru, dok su Hamel i onaj ovek razmenjivali udarce meu prevrnutim lancima. Razdvojio ih je Apolinin svodnik. Iako tua nije trajala vi e od jednog minuta, obojica su zadobili dosta udaraca i krv im je tekla iz usta i nosa. Suzana je s bolom u srcu promatrala kako Nimrod poku ava da smiri situaciju. Bilo je toliko stvari o kojima je elela da popria sa Vrstom: bilo je problema koji bi se mogli re iti uz pomo njihovog saveta; tajni - ne nih i te kih - koje je elela s njima da podeli. Ali dok je situacija bila ovako prevrtljiva pla ila se da i ta od toga pomene samo da ne doda ulje na vatru. Hamel se okrenuo i po ao psujui Suzanu, Apolinu i sve koji su - kako je on to rekao, "bili na strani tih govana". Nije oti ao sam. Dvadesetak ih je
po lo s njim. Posle ove erupcije niko vi e nije ni poku avao da nastavi zapoetu debatu; susret je uspe no prekinut. Niko vi e nije bio raspolo en za umerene odluke, niti e biti, bar dok ne proe izvesno vreme. Stoga je zakljueno da se pre iveli raziu i pritaje na neko sigurno mesto. Tek nekolicina je smatrala da im nee biti te ko da se stope sa ostalim stanovni tvom. Saekae da proe zima i da se odjeci nedavnih dogaaj slegnu. 2. Suzana se posle sastanka rastala sa Nimrodom, ostaviv i mu adresu na kojoj e je nai u Londonu. Bila je iscrpljena; morala je malo da se odmori. Meutim, posle dve nedelje provedene kod kue, zakljuila je da e sigurno poludeti ako i dalje bude poku avala da stekne snagu ne radei ni ta, pa se vratila radu u ateljeu. Pokazalo se da je to bio mudar korak. Problemi oko ponovnog uhodavanja u posao odvratili su joj pa nju od gubitaka i neuspeha koje je do ivela u poslednje vreme; sama injenica da ne to stvara - makar to bili samo upovi i tanjiri - odgovarala je potrebi da krene iz poetka. Nikada ranije nije bila kao sada svesna mitskih asocijacija, koje je u sebi nosila glina, njenog ugleda prve stvari, osnovne materije iz koje su oblikovani narodi iz bajki. Umela je da napravi jedino upove, a ne i ljude, ali svetovi negde moraju da se zanu. Dosta vremena provodila je u radu, a dru tvo su joj pravili samo radio i miris gline; nikako nije mogla potpuno da se oslobodi melanholije, ali misli su joj ipak bile veselije no to je smela i da se ponada da e ikada ponovo biti. Kada je uo da se vratila u grad, Finegan se jednog poslepodneva pojavio na njenom pragu, doteran kao i uvek, sa namerom da je pozove na veeru. udno joj je bilo da razmi lja o tome kako ju je ekao dok je ona do ivljavala tolike pustolovine; i dirljivo. Prihvatila je njegov poziv, i iznenaeno shvatila da se ovaj put u njegovom dru tvu oseala mnogo lep e nego ikad ranije. Neposredan kao i uvek, ponovio joj je da su stvoreni jedno za drugo i da bi trebalo smesta da se venaju. Odgovorila mu je da se zarekla kako se nikada nee udati za bankara. Narednog dana poslao joj je cvee i ceduljicu na kojoj je pisalo da e se odrei svoje profesije. Od tada su se redovno viali. Njegova toplina i dobronamernost bili su savr ena odbrana od mranih misli koje su joj se i dalje nametale kada je imala vremena da razmi lja. Povremeno je tokom leta i rane jeseni stupala u vezu sa pojedinim lanovima Vrste, mada je broj tih susreta radi bezbednosti svela na najmanju moguu meru. Vesti su izgleda bile dobre. Mnogi od pre ivelih vratili su se u blizinu domova svojih predaka i tamo prona li ni e. to je bilo jo lep e, nigde nije bilo ni traga ni glasa ni od edvela ni od Hobarta. Kolale su glasine da je Hamel podstakao potragu za Prodavcem, pa odustao kada nije uspeo da pronae ama ba nikakav trag koji bi ga odveo do njegovog sada njeg prebivali ta. to se tie ostataka njegove vojske - onih Vidovnjaka koji su prigrlili Prorokove vizije - oni su sami sebi odredili kaznu, jer kada su se probudili iz svog jevanelistikog ko mara, shvatili su da su uni tili sve to im je bilo drago. Neki su zatra ili opro taj od sunarodnika i do li, posramljeni i oajni, na onaj sporan sastanak. Ostale je, a te su se glasine pokazale kao tane, obuzela takva tuga da su postali prestupnici. Neki su ak oduzeli sebi ivot. Bilo je i onih, kako je ula - roenih krvoloka meu pripadnicima Vrste - koji su napustili bojno polje ne alei ni zbog ega, i oti li u Kraljevstvo u potragu za novim nasiljem. Nee morati dugo da tragaju. Ali osim glasina i pretpostavki, malo ta su imali da joj jave. Nastavila je da ponovo osmi ljava stari nain ivota, dok su oni sebi stvarali novi. to se tie Kala, pratila je njegov oporavak preko jednog pripadnika Vrste koji se pritajio u Liverpulu, ali nije s njim stupila u neposrednu vezu. Delimino se na to odluila iz praktinih razloga: bilo je mudrije da se dr e podalje jedno od drugog dok ne budu sigurni da je neprijatelj nestao. Ali na tu njenu odluku uticala su i oseanja. Mnogo su zajedno do iveli, kako u Fugi tako i van nje.
ak suvi e da bi postali ljubavnici. Utkani svet ispunjavao je prostor izmeu njih - jo od samog poetka. Ta injenica pretvarala je u besmislicu svaku pomisao na ivot udvoje, ili graenje romantinog odnosa. Zajedno su pro iveli i raj i pakao. Nema sumnje da je posle toga sve bilo banalno. Verovatno je i Kal oseao isto, jer nije ni poku ao da stupi s njom u vezu. Mada to nije bilo neophodno. Iako se nisu ni viali ni razgovarali, oseala je da je stalno prisutan. Ona je bila ta koja je u samom zaetku osujeivala svaku mogunost da izmeu njih doe do fizike ljubavi i ponekad je zbog toga alila; ali ono to su sada delili predstavljalo je mo da najveu elju svih ljubavnika: izmeu sebe dr ali su svet. 3. Sredinom oktobra u svom je radu krenula u sasvim novom i potpuno neosobenom pravcu. Bez ikakvog odreenog razloga napustila je rad na tanjirima i inijama i okrenula se figurama. Ovim svojim radovima nije privukla mnogo obo avalaca, ali su zadovoljili neke njene unutra nje imperative koji se nisu mogli prenebrei. U meuvremenu, Finegan je poeo sve e e da je izvodi na veere i da joj alje cvee, svaki put kada bi ga odbila udvostruiv i pa nju koju joj je do tada iskazivao. Sve joj se vi e inilo da je vei mazohista nego to je to ranije mislila, jer se svaki put, po to bi ga otpremila, ipak vraao. Od celog tog neobinog razdoblja, od vremena kada je postala deo prie o Fugi, ovi meseci su na izvestan nain bili najudniji, po to se u njenoj glavi vodila bitka izmeu iskustva steenog u Utkanom svetu i iskustva njenog sada njeg ivota, za pravo da se nazove stvarnim. Znala je da na taj nain razmi ljaju Kukavice; da su oba stvarna. Ali njen um nije eleo da ih sjedini a ni njoj da nae mesto u njima. Kakve veze je imala ena kojoj je Finegan izjavio ljubav - nasmejana Suzana sa glinom meu prstima, sa enom koja je stajala licem u lice sa zmajevima? Poela je da ali to se tako dobro seala tih mitskih trenutaka, jer joj je posle njih bilo uvek muka zbog trivijalnosti njenog normalnog stanja. Zbog toga je i obuzdavala menstrum, to i nije bilo mnogo te ko. Nekada nepredvidiv, sada je bio potpuno ukroen; pretpostavljala je da je to posledica nestanka Fuge. Mada je nije sasvim napustio. Ponekad je izgleda postajao nemiran, odluio bi da se malo protegne, i to obino - a da to shvati trebalo joj je izvesno vreme - u znak odgovora na neke znake koje je upuivala okolini. U Kraljevstvu su postojala mesta pod nabojem; mesta na kojima je oseala prolee pod zemljom, kako udi da izbije na povr inu. Menstrum ih je poznavao. U pojedinim sluajevima, za ta mesta znale su i Kukavice; posveivali su ih to su bolje umeli u svojoj kratkovidosti: crkvenim tornjevima i spomenicima. Meutim, isto toliko takvih mesta ostalo je neprepoznato, tako da je prolazei nekom neuglednom ulicom odjednom osetila gr u stomaku, i bi joj jasno da je u njoj zakopana mo. Tokom veeg dela ivota povezivala je mo sa politikom ili novcem, ali njeno skriveno ja znalo je da mo nije samo to. Istinsku mo predstavljala je ma ta: ona je stvarala takve preobra aje za kakve bogatstvo i uticaj nikada nisu bili sposobni. Videla ju je na delu ak i kod Finegana. U nekoliko ga je prilika navela da pria o svojoj pro losti, naroito o detinjstvu, i primetila kako boje oko njegove glave postaju izrazitije i sazrevaju, kao da pri tom zami lja da se ponovo sjedinio sam sa sobom; da je postao kontinuum. U tim bi se trenucima prisetila retka iz Mimine knjige: Ono to je zami ljeno ne mora nikada biti izgubljeno. 4. A onda, poetkom tree nedelje decembra, sva krhka nada u bolja vremena odjednom se sru ila. Te je nedelje vreme postalo pasje. Ne da je bilo samo hladno, ve je bilo hladno kao u Sibiru. Jo nije bilo snega, ali bilo je toliko hladno da nervni zavr eci nisu mogli tu hladnou da razlikuju od vatre. I dalje je radila u
ateljeu, ne elei da se odrekne stvaranja, mada je njena parafinska grejalica jedva uspevala da zagreje prostoriju ne to iznad nule, tako da je morala da nosi dva d empera i tri para sokni. Ona to jedva da je i primeivala. Nikada do sada nije bila toliko zaokupljena stvaranjem, oblikovanjem gline prema onome to je videlo njeno unutra nje oko. A onda, bez ikakvog upozorenja, sedamnaestog, pojavila se Apolina. Vena udovica do la je obuena od glave do pete u crno. "Moramo da razgovaramo", rekla je im su se vrata za njom zatvorila. Suzana ju je povela do ateljea i ispraznila joj jednu stolicu u svom kr u. Meutim, ona je odbila da sedne, stala je da se eta po prostoriji, skrasiv i se na kraju pored prozora ije je staklo bilo pro arano mrazom, i zagledav i se kroz njega, dok je Suzana skidala glinu sa aka. "Da li te je neko pratio?" upita Suzana. "Ne znam", odgovori ona. "Mo da." " eli li kafe?" "Prijalo bi mi ne to jae. ta ima ?" "Samo rakiju." "Samo rakija je sasvim u redu." Zatim je sela. Suzana pronae bocu koju je uvala za svoje povremene usamljenike urke i njome gotovo napuni oljicu. Apolina je iskapi, napuni po drugi put, a onda ree: "Mue li te snovi?" "Kakvi snovi?" "Svi sanjamo", ree Apolina. Prema onome kako je izgledala - uvelo bledo- uto lice uprkos hladnoi, oi oiviene tamnim krugovima - Suzana se pitala koliko dugo ve nije spavala. "U asne snove", nastavi udovica, "kao da je kraj sveta." "Koga sve mue takvi snovi?" "Koga ne mue?" odvrati pitanjem Apolina. "Svi sanjaju isto. Istu zastra ujuu stvar." Iskapila je oljicu i po drugi put, a zatim dohvatila bocu sa police. "Dogodie se ne to grozno. Svi to oseamo. Zato sam do la." Suzana ju je posmatrala dok je ponovo sipala rakiju, a u glavi su joj se oblikovala dva razliita pitanja. Prvo: da ti ko mari mo da ne predstavljaju neizbe an ishod u asa kroz koje su Vidovnjaci pro li, ili je po sredi ne to vi e od toga? - ako je u pitanju ovo drugo - kako to da i nju ne mue? Apolina je prekide u razmi ljanju, pomalo zapliui jezikom od rakije. "Ljudi govore da je to Bi. Da je ponovo krenuo na nas, posle toliko vremena. Oigledno je svoje prisustvo i prvi put obznanio na ovaj nain. U snovima." "Misli da su u pravu?" Apolina se trgnu sasuv i u grlo novu koliinu rakije. " ta god da je, moramo se za tititi." "Predla e li ti to neku vrstu... napada?" Apolina slegnu ramenima. "Ne znam", odvrati. "Mo da. Veina ih je tako prokleto pasivna. Muka mi je kada ih vidim kako ekaju da im stvari padnu s neba. To je mnogo gore nego kurvanje." Zastala je i zabrinuto uzdahnula. Zatim je nastavila: "Neki mlai su utuvili u glavu kako bismo mo da mogli da obnovimo Staru nauku." "S kakvim ciljem?" "Da bismo sredili Bia, razume se!" sreza ona, "pre no to on sredi nas." "Kako procenjuje na e anse?" "Gotovo su nikakve", proguna Apolina. "Isuse, ne znam! Ovaj put bar znamo ta nam se sprema. I to je ne to. Neki od nas vraaju se na mesta gde postoji kolika tolika mo, da ispitamo mo emo li iskopati togod korisno." "Posle svih tih godina?" "Ko broji?" upita ona. "Zanosi ne stare." "A ta to tra imo?"
"Znake. Predskazanja. Ko zna." Spustila je oljicu i oteturala nazad do prozora, poku av i akom u rukavcici da izguli mraz i napravi pijuna. Provirila je napolje, te zami ljeno ne to progunala pre no to se ponovo zakiljila u Suzanu. "Zna ta ja mislim?" upita. " ta?" "Mislim da ne to krije od nas." Suzana ni ta ne odgovori to natera Apolinu da ponovo proguna. "To sam i mislila", ree. "Smatra da smo sami sebi najgori neprijatelji, a? Da nam ne treba poveriti nikakve tajne?" Pogled joj je bio crn i sjajan. "Mo da si u pravu", ree zatim. "Podlegli smo edvelovoj predstavi, nije li tako? Bar neki od nas jesu." "Ti nisi?" "Nisam imala vremena", odvrati ona. "ekao me posao u Kraljevstvu. Kada smo ve kod toga, i sada me eka..." glas joj zamre. "Zna , mislila sam da im svima mogu okrenuti lea. Da mogu ne obraati pa nju na njih i biti srena. Ali ne mogu. Na kraju... mislim da moram stati uz njih, neka mi je bog na pomoi." "Tako smo blizu da sve izgubimo", ree Suzana. "Ve smo izgubili", ispravi je Apolina. "Ne ba sve." Njen ispitivaki pogled postade jo o triji; Suzana se borila sa eljom da joj ispria sve to se dogodilo njoj i Kalu u Vrtlogu. Ali Apolinina procena bila je jaa: nije im verovala ni kada im je trebalo poveriti na uvanje njihova vlastita uda. Instikt joj je govorio da ono to je znala o Razboju jo izvesno vreme sauva za sebe. I tako, umesto da joj ispria celu priu, samo ree: "Bar smo jo ivi." Apolina koja je oigledno osetila da joj umalo nije sve rekla, i da se u poslednjem asu suzdr ala, pljunu na pod. "Slaba uteha", ree. "Primorani smo da kopamo po Kraljevstvu ne bismo li u li u trag kakvom zanosu. Bedno." "Kako mogu da vam pomognem?" Apolina ju je krajnje pakosno gledala; Suzana je nagaala da joj ni ta ne bi bilo milije nego da demonstrativno izie i ostavi ovu zastranelu Kukavicu. "Nismo neprijatelji", ree Suzana. "Zar nismo?" "I sama zna da nismo. elim da uinim to god je u mojoj moi za vas." "Tako bar ka e ", odvrati Apolina, ne ba ubeena u to. Ponovo je skrenula pogled ka prozoru, tra ei neku ljubaznu re. "Poznaje li dobro ovaj nesretni grad?" konano upita. "Dosta dobro." "Znai mo e da se promuva unakolo? Tu i tamo." "Mogu. Hou." Apolina iskopa iz d epa komad hartije iscepan iz neke sveske. "Evo ti nekoliko adresa", ree. "A gde e ti biti?" "U Solsberiju. Tamo se dogodio neki masakr, pre Tkanja. Jedan od najokrutnijih, u stvari; umrlo je stotinu dece. Mo da ne to nanju im." Njenu pa nju odjednom privuko e police na koje je Suzana odlo ila neke od svojih poslednjih radova. Oti la je do njih, dok su joj se suknje vukle po pra ini stvorenoj od gline. "Zar nisi rekla da te ne mue snovi?" priupita ona. Suzana osmotri niz figura. Toliko ih je ve dugo izraivala da je jedva bila svesna njihove snage, ili pak dosledne opsesije koja se krila iza njih. Odjednom ih je videla drugim oima. Sve su to bile figure ljudi, ali izobliene, kao da su se (ovu misao propratilo je bockanje po skalpu) nalazile u sredi tu vatre koja je sve pro dirala; uhvaene u trenutku pre no to im je uni tila lica. Kao i svi ostali njeni nedavni radovi, ove figure nisu bile glazirane, ve samo grubo uraene. Da to nije bilo stoga to njihova tragedija jo nije bila ispisana: to je predstavljala samo ideju u uzavrelom umu
budunosti? Apolina skinu jednu od figurica i pree prstom preko njenih iskrivljenih crta lica. "Ti si sanjala otvorenih oiju", primeti ona, i Suzana sada vi e uop te nije sumnjala da je u pravu. "Slinost je velika", ree udovica. " S kim?" Apolina vrati traginu masku na policu. "Sa svima nama." 3. BEZ USPAVANKI 1. Kal je spavao sam kada mu se prvi put javio ko mar. Poeo je na Venerinoj planeti; lutao je onuda i ekao da se svakog asa sru i. Ali sa tim u asnim predznanjem, da e doi do neke nesree, za koje je potvrdu prona ao u snovima, znao je da ne bi bilo mudro sklopiti oi i zaspati. Umesto da to uini, ostao je da stoji na toplom tlu dok su se oko njega kretali oblici koje kao da je obasjavalo sunce, mada je ono ve bilo za lo za planinu. U blizini je plesao jedan mu karac, u suknjama od naizgled ivog materijala; iznad njega letela je devojka, vukui za sobom miris svoga pola; u visokoj travi parili su se ljubavnici. Jedan od njih je kriknuo, nije se znalo da li od zadovoljstva ili usled uznemirenosti neim, a narednog trenutka on je ve trao padinom, be ei pred neim ogromnim i nemilosrdnim. Poeo je da vie dok je trao, kako bi upozorio ljubavnike, devojku-pticu i plesaa, na u as koji je krenuo sve da ih uni ti, ali glas mu je bio jadan i slaba an - mi ji - a ve u sledeem trenu trava oko njega poela je da tinja. Zagrljena tela buknula su pred njegovim oima; tren kasnije devojka je pala sa neba, pa je i njeno telo progutala opaka vatra. Ponovo je zavikao, ovaj put sav u asnut, poku av i da preskoi pojedinane plamike koji su napredovali u njegovom pravcu. Ali nije bio dovoljno hitar. Pete mu je zahvatila vatra, tako da je osetio dok je trao kako mu toplota plazi uz listove. Dodatnu brzinu crpeo je iz urlanja, a onda odjednom Venerina planina je nestala, i on je trao ulicama koje je poznavao jo iz detinjstva. Bila je no, ali lampe du ulice bile su razmrskane, a kamenje iz kaldrme raspuknuto tako da se kretao krajnje nesigurno. Progonitelj je i dalje hitao za njim, pratei smrad njegovih ugljenisanih peta. Znajui da e ga stii ako mu pru i jo malo vremena, stao je u trku da tra i mesto na koje bi se mogao skloniti, ali sva vrata - ak i ona na kuama prijatelja iz detinjstva - bila su zakovana, a prozori zamandaljeni letvama. Niotkuda pomoi. Preostalo mu je jedino da nastavi da tri, u uzaludnoj nadi da e udovi tu privui pa nju neki izazovniji plen. Za oko mu zapade uski prolaz i on iznenada skrenu. Zavio je prvo za jedan, pa za drugi ugao. Ispred njega se ispreio zid od cigala, a u njemu vrata kroz koja se on istog asa stu tio. Tek je tada shvatio kuda ga je to njegov neizbe ni put doveo. Odmah je prepoznao dvori te, iako je zid sada bio dvaput vi i nego kada je poslednji put bio ovde, a kapija kroz koju je pre samo jednog trenutka pro ao, sama se zakljuala. Bilo je to stra nje dvori te Mimi La enske. Jednom, u nekom drugom ivotu, stajao je na tom zidu, preturio se i konano pao sa njega u raj. Ali sada u tom dvori tu nije bilo ilima, niti bilo ega drugog, ni ptice ni oveka, koji bi ga ute ili. Obreo se tu sam, a oko njega samo etiri senkovita ugla dvori ta. Sakrio se u jednom od uglova i unuo. Pete vi e nije oseao, ali zato je oseao da ga obuzima sve vea panika; povraalo mu se od straha. udovi te se pribli avalo. Namirisao je toplotu njegove ko e. To nije bila toplota ivota - niti znoja ili daha - ve suve, mrtve vatre; drevna, nemilosrdna; pe u kojoj je moglo da se kremira svo dobro ovog sveta. A bila mu
je blizu. S druge strane zida. Zadr ao je dah. Oseao je sve vei bol u be ici. Gurnuo je ake meu noge, obuhvativ i njima svoju mu kost, tresui se od straha. Neka ode, molio se tami, u sebi: nateraj ga da me ostavi na miru i od sada pa nadalje biu najbolji na svetu: kunem se da hou. Iako se uop te nije nadao da e ga snai tolika srea, njegova je molba usli ena, i ono to se nalazilo s druge strane zida odustalo je od daljnje potere i povuklo se. Raspolo enje mu se malo popravilo, ali ostao je sklupan u uglu dok mu usnuli razum nje rekao da se neprijatelj konano povukao. Tek tada se usudio da ponovo ustane, dok su mu zglobovi pucali. Vi e nije mogao da se ne obazire na pritisak u be ici. Okrenuo se ka zidu i otkopao lic. Cigla je bila topla od prisustva onog stvorenja, tako da je cvrala dok ju je zalivao mokraom. Iznenada, usred mokrenja, pojavilo se sunce i obasjalo dvori te. Ne, to nije bilo sunce. Bio je to njegov progonitelj koji se podigao iznad zida; glava mu je bila toplija od stotinu sunaca u podne, a eljust-penica razjapljena. Nesposoban za bilo ta drugo ostao je da zuri u to lice, mada je bilo izvesno da e ga ono oslepeti. Ugledao je dovoljno oiju za ceo jedan narod, gusto poreanih jedne uz druge, na velikim tokovima, sa izvuenim nervima, nalik na sjajne niti uvezanim u vorove u stomaku stvorenja. Bilo je tu jo mnogo ega, ali samo to je uspeo da ugleda pre no to se zapalio od glave do nokta na no nom palcu. Stao je da vri ti. Kada se prolomio njegov krik, dvori ta je nestalo i on je ponovo putovao Venerinom planinom, samo sada nije gazio po zemlji i stenju ve po telima i kostima. Preleteo je preko vlastitog tela, njegova tvar postala je svet, a on je goreo, goreo da nestane. Njegov krik predstavljao je krik zemlje, a on je postajao sve jai i jai dok i on i ona nisu bili progutani. Suvi e! Iznenada se probudio i shvatio da sklupan le i u sredini kreveta, da se u agoniji sna vezao u vor. Toliko se oznojio da bi i onu vatru znojem sigurno ugasio. Ali ne. Ona je nastavila da gori u njegovom umu jo nekoliko minuta; i dalje je bila veoma sjajna. 2. Znao je da je to ne to vi e od ko mara; to to je do iveo imalo je snagu vizije. Posle te prve posete, ostatak noi prespavao je bez snova, a onda se ko mar javio opet i opet, narednih noi. Pojedinosti su bile neznatno izmenjene (druga ulica, drugaija molitva), ali u osnovi bilo je to isto upozorenje; ili proroanstvo. Nekoliko dana je imao mir, a onda je usnuo etvrti san, ali ovaj put je D eraldina bila s njim. Mada je na sve mogue naine poku ala da ga probudi on je zavijao, kako je rekla - i nije se budio dok se san nije zavr io. Tek tada je otvorio oi i ugledao je kako upanieno jeca. "Mislila sam da umire ", rekla mu je, a on joj je napola poverovao; razmi ljao je o tome kako mu srce nee jo dugo moi da izdr i te u ase. Vizija nije obeavala samo njemu smrt; ve i svim ljudima na Venerinoj planini koji kao da su naseljavali samu njenu su tinu. Pribli avala se neka katastrofa koja e zatrti i ono nekoliko Vidovnjaka koji su pre iveli; a koji su mu, na neki svoj nain, bili bliski kao i vlastito telo. To mu je poruivao san. Celog novembra pla io se da usni, jer nije znao ta e mu su postajale sve du e, koliina svetlosti manja. Kao da je san i poela da se oblikuje u umu noi koja e slediti tvar nedelje decembra, kada su ko mari poinjali im bi sklopio jasno da mora da razgovara sa Suzanom. Morao ju je pronai sve video. Ali kako? Pismo koje mu je uputila bilo je sasvim jasno: san doneti. Noi i godina tonula u njegovog sna. Prve oi, postalo mu je i rei joj ta je ona e stupiti s
njim u vezu kada to bude bezbedno. Nije imao njenu adresu, niti telefonski broj. U oajanju, okrenuo se jedinom izvoru inteligencije koji je verovao u uda. Prona ao je podsetnicu Vird ila Gluka i pozvao ga telefonom. Niko se nije javio. 4. SVETILI TE SMRTNOSTI 1. Narednog dana posle Apolinine posete - dok su polarni uslovi polako zahvatali celu zemlju, a temperatura iz sata u sat bivala sve ni a - Suzana je izi la da obie mesta sa popisa. Ve na prvom koraku do ivela je razoaranje: kuu koju je do la da vidi, kao i one oko nje, upravo su poeli da ru e. Dok je prouavala kartu u elji da proveri da li je na pravoj adresi, jedan od radnika odvoji se od zapaljenih krovnih greda na koje je pazio i do eta do nje. "Nema ta da se vidi", ree. Lice mu je poprimilo izraz odvratnosti koji ona nije umela da protumai. "Da li se ovde nalazio broj sedamdeset dva?" upita ona. "Ne izgledate mi kao da ste od onih", odvrati on. "Izvinite, ali ja..." "Koji dolaze da gledaju." Ona odmahnu glavom. Izgleda da je shvatio da je u neemu pogre io, pa mu je izraz lica smek ao. "Niste ovamo do li da vidite kuu ubistva?" upita on. "Kuu ubistva?" "Ovde je to kopile ubilo svoje troje dece. Cele nedelje dolazili su ljudi, skupljali cigle..." "Nisam znala." Meutim, nejasno se prisetila mranih naslova: jedan oigledno normalan ovek - i bri ni otac - pobio je decu na spavanju; zatim je ubio i sebe. "Moja gre ka", ree radnik koji je nadzirao vatru. "Nije mi i lo u glavu da su neki od tih ljudi do li po suvenire. To je neprirodno." On se namr ti, okrenu i vrati svojim du nostima. Neprirodno. Na isti nain je i Violeta Pamfrej osudila Miminu kuu u Ulici Tuge; Suzana to nije mogla da zaboravi. "Pojedine kue", rekla je, "nisu sasvim prirodne." Bila je u pravu. Mo da su deca koja su ovde umrla bila rtve tog nekakvog neusredsreenog straha; njihov ubica bio je ili podstaknut eljom da ih zauvek za titi od sila koje je oseao da deluju u njegovoj maloj sferi, ili je vlastiti strah sprao njihovom krvlju. ta god da je bilo po sredi, nije imalo smisla da se zadr ava po to nije umela da ita dimne signale niti da odgonetava znamenja iz kr a. 2. Drugo mesto sa popisa nalazilo se u samom sredi tu grada i nije predstavljalo ni zgradu ni neki poru eni objekat, ve je to bila crkva posveena svecima Filomenu i Kaliktusu za koje nikada ranije nije ula. Verovatno su to bili neki manje va ni muenici. Bila je to zgrada bez ikakvog arma, sagraena od crvene cigle i kamena, sa svih strana ograena novim kancelarijskim zdanjima, kao i malim prateim grobljem punim otpadaka i zaboravljenim. Na svoj nain ni ovo mesto nije obeavalo ni ta vi e no ru evine ubiine zgrade. Ali pre no to je uop te pre la preko praga, menstrum ju je upozorio da je ovo jedno od nabijenih mesta. Unutra se pokazalo da je instinkt nije prevario: iz hladne i nezanimljive ulice stupila je u raj za tajanstvenosti. Nije bilo neophodno da bude vernik pa da svetlost svea i miris tamjana na nju ostave sna an utisak; isto bi se oseala da u njoj nije bilo slike Madone i malog Hrisa. Da li je pria o njima spadala u istoriju ili mit, to je bilo akademsko pitanje; tako ju je Fuga nauila. Jedino je bilo va no koliko glasno joj se
slika obraala, a danas je u njoj prona la nadu u roenje i transcendenciju koje su bile potrbne njenom srcu. Desetak ljudi sedelo je u klupama - neki su molili, a neki samo sedeli u elji da se opuste. Kako ne bi naru ila njihovu meditaciju trudila se da hoda to je ti e mogla, razume se koliko joj je to kameni pod dozvoljavao, uputiv i se du jedne od bonih laa prema oltaru. Dok se pribli avala ograenom prostoru pred oltarom osetila je prisustvo moi, kao da ju je neko sve vreme pratio pogledom. Nijedan od vernika nije gledao u njenom pravcu. Ali kada se ponovo okrenula ka oltaru, tlo pod njenim nogama izgubilo je vrstinu, zatim potpuno nestalo, a ona je ostala da stoji u vazduhu i zuri u lavirintsku utrobu svetog Filomena pod sobom. Ispod nje nalazile su se katakombe; a u njima mo. Vizija je potrajala samo dve do tri sekunde, a onda je prethodno zatreperiv i nestala, ostaviv i je da se vrsto dr i za ogradu dok se nije oslobodila vrtoglavice koju joj je ona donela. Zatim se osvrnula oko sebe tra ei vrata koja e je odvesti u kriptu. Koliko je mogla da vidi, postojala su samo jedna, levo od oltara. Popela se uz nekoliko stepenika i krenula ka tim vratima kada se ona otvori e i izie jedan sve tenik. "Mogu li vam pomoi?" upita on, udostojiv i je osmehom tankim poput hostije. " elim da vidim kriptu", ree ona. Osmeha nestade. "Ovde nema nikakve kripte", odvrati on. "Ali ja sam je videla", nastavi ona, primorana da bude netaktina jer se menstrum uzburkao u njoj dok je prolazila ispod Hristovog pogleda izneveriv i je svojim nestrpljenjem. "E pa, ne mo ete dole. Kripta je zapeaena." "Moram", ree mu ona. ar kojim je navaljivala da udovolji njenoj molbi natera ga se zagleda u nju drugaijim pogledom. Kada je ponovo progovorio glas mu se pretvorio u zapla eni apat. "Nisam ovla en", ree. "Ja jesam", odvrati ona, a taj odgovor ne sti e iz njene glave, ve iz stomaka. "Zar ne biste mogli da priekate?" promrmlja on. Tim je reima poku ao poslednji put da je namoli da odustane, ali kada se nije udostojila ni da mu odgovori, sklonio se u stranu i dozvolio joj da ue u prostoriju iza njega. " elite da vam ja poka em?" upita on jedva ujnim glasom. "Da." Poveo ju je do zavese koju je potom razmaknuo. Klju se nalazio u bravi. Okrenuo ga je i otvorio vrata. Vazduh koji ih je odozdo zapahnuo bio je suv i ustajao, a stepeni te pred njom strmo; ali ona se nije upla ila. Poziv koji je oseala da odozdo sti e do nje nagovarao ju je, aputavo je hrabrei. Nisu ulazili u grob. A ako i jesu onda su mrtvima u njemu na umu bile i druge stvari pored trulenja. 3. Kada je na trenutak ugledala lavirint ispod crkve nije razabrala da se on nalazi tako duboko ispod tla. Svetlost iz krstionice ubrzo je zamrla po to se stepeni te vijugavo spu talo. Posle dvadesetak stepenika vi e uop te nije mogla ni da nazre svog vodia. "Koliko jo ima", upita ga. U tom trenutku on upali ibicu i prinese je fitilju svee. Plamen se nevoljno rasplamsa u razreenom vazduhu, ali ipak je pri njegovoj lelujavoj svetlosti uspela da vidi sveenikovo zastra eno lice to ga je okrenuo prema njoj. Iza njega su se nalazili hodnici koje je prvi put ugledala odozgo, du kojih su se nizale ni e. "Nema ovde niega", ree on pomalo tu no. "Nema vi e." "Ipak mi poka ite." On urno klimnu kao da vi e nije imao snage da joj se opire i povede je du jednog prolaza, nosei u ruci sveu. Sada je tek videla da su sve ni e
zauzete: kovezi su bili nagomilani od poda do tavanice. Dosta prijatan nain da se raspada , pretpostavi ona, obraz uz obraz sa sebi ravnima. Sama pristojnost ovog prizora doprinela je upeatljivosti onoga s ime se potom suoila, kada je na kraju tog prolaza sve tenik otvorio jedna vrata i propustiv i je ispred sebe - rekao: "Ovo ste do li da vidite, zar ne?" Zakoraila je unutra; a on za njom. Prostorija u koju su u li bila je tako velika da slaba ni plamen svee nije mogao celu da je osvetli. Ali ovde oigledno nije bilo kovega. Ve samo kostiju - i to na hiljade kostiju koje su prekrivale svaki pedalj zidova i tavanice. Sve tenik pree preko prostorije i svojom sveom pripali dvanaest drugih koje su sainjavale veliki svenjak od bedrene kosti i lobanje. to je plamen postajao jai to je bivalo jasnije ovo ambiciozno ustrojstvo sainjeno od kostiju. Ostaci stotine ljudskih bia upotrebljeni su za spravljanje ogromnih simetrinih crte a; barokne konfiguracije od potklolenica i rebara sa gomilama lobanja u sredi tu: gizdavi mozaici od kostiju stopala i prstiju ukra eni zubima i noktima. Sve je to izgledalo mnogo sablasnije nego to je u stvari bilo, jer je tako bri no izvedeno; predstavljalo je delo nekog morbidnog genija. "Kakvo je ovo mesto?" upita ona. On se zbunjeno namr ti. "Znate vi dobro ta je to. Svetili te." "...svetili te? On krenu ka njoj. "Niste znali?" "Ne." Lice mu istog asa preplavi e bes i strah. "Lagali ste mi!" ree, a od njegovog glasa svee zatrepta e. "Rekli ste da znate..." U to je epa za ruku. "Gubite se odavde", zatra i on, i stade da je vue nazad prema vratima. "Vi ste uljez..." Povredio ju je. Jedva je uspevala da zadr i menstrum da mu ne vrati milo za drago. Ali nije bilo potrebe, jer sve tenik odjednom skrenu pogled sa nje ka sveama. Plamenovi su se rasplamsali i stali divlje da trepere. On je pusti i poe natra ke da se povlai ka vratima Svetili ta, dok su nepostojani plamenovi postajali sve u areniji. Kratko pod i ana kosa mu se bukvalno nakostre ila; jezik mu je ispao iz otvorenih usta, i on vi e nije bio u stanju da pusti glasa od sebe. Njegov strah nije zahvatio i nju. ta god da se dogaalo u ovoj odaji, oseala je da je dobro po nju; kupala se u energijama koje su se oslobodile u vazduhu oko njene glave. Sve tenik je stigao do vrata i ve je jurio niz prolaz ka stepeni tu. Za to vreme kovezi su poeli da angrljaju u svojim ni ama od cigli, kao da su njihovi sadr aji eleli da ustanu i pozdrave dan to je svanjivao u Svetili tu. Njihovo bubnjanje samo je doprinelo aru onoga to se pred njom odvijalo. U sredi tu odaje poelo je da se pojavljuje neko oblije, stvarajui se od pra ine uzete iz vazduha i krhotina kostiju razbacanih po podu. Suzana je mogla da oseti kako upka mrvice s njenog lica i ruku, i pridodaje ih sebi. Nije u pitanju bio jedan oblik, primeti ona, bila su tri; sredi nja prilika nadnosila se nad njom. Zdrav razum bi joj mo da nalo io da se povue, ali koliko god to zvualo neverovatno, ona se, iako sa svih strana okru ena smru, oseala bezbednijom nego ikad ranije u ivotu. To oseanje lagodnosti nije je napu talo. Pra ina ispred nje kretala se u nekom laganom plesu za koji se pre moglo rei da smiruje nego da razdra uje; dva bona oblija zanemarila su svoje daljnje stvaranje pre no to su postala koherentna i slila se u sredi nju priliku kako bi doprinela njenoj vrstoi. ak i posle toga ona je ostala samo duh od pra ine koji je velike napore ulagao da se ne raspr i. Ali u crtama lica koje se pomaljalo, Suzana je uoila tragove Imakolate. uvarka vlastitog svetili ta - vraara nije mogla da nae prikladnije mesto za sebe. Oduvek je oseala strast prema smrti. Sve tenik se patio da izgovori molitvu u prolazu ispred odaje, a siva,
sjajna mrlja koja je visila u vazduhu ispred Suzane nije se ni pokrenula. Na njenom licu primeivale su se crte sve tri sestre. Hagina senilnost; Magdalenina senzualnost; Imakolatina upadljiva simetrija. Mada se inilo nemoguim ujediniti sve to u jedno, sinteza je bila uspe na; sklapanje braka izmeu suprotnosti samo je povratilo finou i podarilo veu savitljivost ovoj tananoj konstrukciji. Suzani se inilo da bi je mogla raspr titi kada bi samo malo jae poela da di e. Zatim se zauo glas. Bar je on bio samo Imakolatin, ali sada je posedovao blagost koja mu je ranije nedostajala. Mo da je u njemu sada ak bilo tananog humora? "Drago nam je to si do la", ree ona. "Hoe li rei Adamovcu da se udalji? Ti i ja imamo neka posla." "Kakvog posla?" "To on ne treba da uje", ree duh od estica. "Molim te. Pomozi mu da ustane, hoe li? I reci mu da nije poinjena nikakva teta. Ti su ljudi tako sujeverni..." Uinila je ono to je Imakolata od nje tra ila: uputila se niz hodnik u kome je bubnjalo do mesta na kome se ovek uurio i podigla ga na noge. "Mislim da bi bilo bolje da odete", ree mu ona. "Gospa tako eli." Sve tenikov pogled govorio joj je da tom oveku stvarno nije dobro. "Sve ovo vreme..." poe on. "... nikada nisam odistinski verovao." "Sve je u redu", umirivala ga je ona. "Nije poinjena nikakva teta." "Idete li i vi?" "Ne." "Ne mogu se vratiti po vas", upozori je on, dok su mu niz obraze tekle suze. "Shvatam", odvrati Suzana. "Samo vi idite. Ja sam bezbedna." Nije morala vi e da ga nagovara, odmah je strugnuo uz stepenice poput zeca. Ona se vratila niz prolaz - kovezi su i dalje angrljali - da se suoi sa enom. "Mislila sam da si mrtva", ree kada je stigla pred nju. " ta to znai biti mrtav?" odvrati pitanjem Imakolata. "Re koju Kukavice upotrebljavaju kada telo posustane. To nije ni ta, Suzana; i ti to zna ." "Za to si onda ovde?" "Do la sam da ti vratim dug. Tamo u Hramu, pridr ala si me da ne padnem, ili si mo da zaboravila?" "Nisam." "Nisam ni ja. Tolika ljubaznost se ne mo e prenebrei. Sada to shvatam. Sada mnoge stvari shvatam. Jesi li videla kako sam se ponovo ujedinila sa svojim sestrama? Zajedno smo onakve kakve nikad nismo mogle biti dok smo bile razdvojene. Jedinstven um, tri u jednoj. Ja sam mi; i mi uviamo svoju pakost i alimo to smo bile takve." Suzana je sasvim lako mogla da posumnja u ovo neverovatno priznanje da nije bilo menstruma koji joj se prelivao iz oiju i grla i potvrivao da govori istinu. Utvaru pred njom - i mo koja je stajala iza nje - nije izjedala mr nja. Ali ta je onda imala na umu?; to je bilo pravo pitanje. Nije morala da joj ga postavi; njen je to um znao. "Do la sam da te upozorim", ree. "Na ta? Na edvela?" "On je samo deo onoga s im e se uskoro suoiti, sestro. Samo deli toga." "Da li je o Biu re?" Fantom zadrhta pri pomenu tog imena, mada se u svom stanju nalazio van doma aja slinih opasnosti. Suzana nije ekala da dobije potvrdan odgovor. ta joj je drugo preostalo nego da poveruje u najgore. "Ima li edvel kakve veze sa Biem?" upita ona. "On ga je o iveo." "Za to?" "Misli da je zatrovan magijom", odvrati pra ina. "Da mu je magija potkupila njegovu nevinu du u prodavca. Sada se nee smiriti dok ne uni ti sve
one koji su u stanju da stvaraju zanose." "A Bia eli da iskoristi kao oru je?" "Bar on veruje da je tako. Istina bi mogla biti mnogo... slo enija." Suzana pree dlanom preko lica, tragajui za najpogodnijim pitanjima. Na povr inu ispliva jedno sasvim jednostavno: "Kakvo je stvorenje taj Bi?" "Odgovor bi mogao biti povod za novo pitanje", reko e sestre. "On misli da se zove Uril." "Uril?" "Aneo." Suzana se umalo noje nasmejala na ovu besmislicu. "Po to je proitao Bibliju, poeo je da veruje u to." "Ne pratim te." "Veina ovoga prevazilazi moi i na eg razumevanja, ali rei emo ti on to znamo. To je duh. Nekada je uvao mesto gde se nalazila magija. Vrt, govorili su neki, mada i to mo e biti samo jo jedna izmi ljotina." "Za to bi on eleo da zatre Vidovnjake?" "Oni su tamo stvoreni, u tom vrtu, i tamo su uvani od oiju oveanstva, jer su posedovali zanose. Ali pobegli su iz njega." "A Uril?" "...ostao je sam da uva prazno mesto. Vekovima." Suzana uop te nije bila ubeena u sve ovo, ali elela je da uje celu priu. " ta se dogodilo?" "Poludeo je, kao to to mora da se dogodi svakom robu du nosti koji ostane bez novih uputstava. Zaboravio je ko je, i sa kakvim se ciljem tu nalazi. Znao je samo za pesak, zvezde i prazninu." "Trebalo bi da shvati ..." poe Suzana. "Te ko mi je da poverujem u sve to, po to nisam Hri anka." "Nismo ni mi" reko e tri u jednoj. "Ali i dalje misli da je pria istinita?" "Da, verujemo da u njoj ima istine." Ovaj odgovor je ponovo natera da se seti Mimine knjige i svega to se u njoj nalazilo. Dok nije u la u njene stranice, kraljevstvo bajki liilo joj je na deju igru. Ali kada se suoila sa Hobartom u umi njihovih zajednikih snova, nauila je ne to novo. Unutar te prie postojala je istina: za to to ne bi bio sluaj i sa ovom? Razlika je bila u tome to je Bi naseljavao isti fiziki svet kao i ona. Nikakvu metaforu niti san; ve stvarnost. "Znai zaboravio je ko je", obrati se ona fantomu. "Kako se onda ponovo setio?" "Mo da i nije", ree Imakolata. "Ali njegov su dom pre stotinu godina prona li ljudi koji su tragali za Edenom. U njihovim je glavama proitao priu o rajskom vrtu i prisvojio je, bez obzira na to da li je ona odgovarala istini ili ne. Prona ao je i ime. Uril, plamen bo ji. Duh koji je stajao na kapiji izgubljenog Edena..." "A da li je to bio Eden? To mesto koje je uvao?" "Ni ti ne veruje vi e u to no ja. Ali Uril veruje. Kakvo god da mu je pravo ime - ako ga uop te ima - ono je zaboravljeno. Veruje da je aneo. Kako stvari stoje, on to i jeste." Suzani se uini da ova zamisao na izvestan nain ima smisla. Ako je ona u snu o knjizi verovala da je zmaj, za to ne to izgubljeno u ludilu ne bi prisvojilo ime jednog anela? "Pobio je one koji su ga otkrili, razume se..." nastavila je Imakolata "... a zatim krenuo u potragu za onima koji su mu pobegli." "Za Porodicama." "Ili njihovim potomcima. Gotovo ih je sve satro. Ali bili su pametni. Iako nisu shvatali mo koja ih je progonila, znali su kako da se sakriju. Ostalo ti je poznato." "A Uril? ta je on uinio kada su Vidovnjaci nestali?" "Vratio se u svoju tvravu."
"Do edvelovog dolaska." "Do edvelovog dolaska." Suzana je nekoliko trenutaka razmi ljala o ovome, a zatim postavila pitanje koje se samo nametnulo. " ta je sa Bogom?" Tri u jednoj se nasmeja e, a njihove estice napravi e salto. "Nije nam potreban Bog da ovo osmislimo", ree ona. Suzana nije bila sigurna da li to ona govori u svoje ime, ili i u njeno. "Ako je i postojao Prvi uzrok, sila iji je deo i taj Uril, zaboravio je na svog stra ara." "Pa ta emo sad?" upita Suzana. "Pria se o ovlaivanju Starom naukom." "Da, ula sam..." "Mo e li ga to poraziti?" "Ne znam. U svoje vreme izvodila sam neka uda koja bi ga mogla raniti." "Pomozi nam onda." "To je van na e moi, Suzana. I sama vidi u kakvom smo stanju. Ostali su samo prah i snaga volje koji e naseljavati Svetili te u kome su nas tovali, dok Bi ne doe da ga uni ti." "Ubeena si da e to uiniti?" "Ovo Svetili te je sveto za magiju. edvel e dovesti Bia ovamo i uni titi ga ve prvom prilikom. A mi nismo u stanju da se branimo. Mo emo te samo upozoriti." "Hvala ti i na tome." Utvara poe da se talasa iscrpev i gotovo svu snagu koja ju je dr ala na okupu. "Zna , nekada smo..." ree Imakolata, "imali takve zanose." Prah od koga se sastojala poeo je da se raspr uje, a krhotine kostiju da padaju na tle. "Kada je svaki dah bio magian; tada se niega nismo bojali." "Mo da e to vreme ponovo doi." Za svega nekoliko sekundi njih tri postado e tako proreene da ih je jedva razaznavala. Ali glas se zadr ao jo malo kako bi dodao: "Sada je u tvojim rukama, sestro..." A onda nestado e. 5. GOLI PLAMEN 1. Kua u kojoj je Mimi Le enski provela preko pola veka prodata je dva meseca posle njene smrti. Zbog njenog ofucanog stanja, novi vlasnici kupili su je budza to i utro ili nekoliko nedelja mukotrpnog rada da bi je modernizovali pre no to se usele. Ali ni novac ni vreme koje su utro ili nisu moli da ih ubede i da ostanu. Nedelju dana kasnije na vrat na nos su oti li, tvrdei da kuu poseuju duhovi. Pominjali su i neke oseajne ljude koji su ih gledali, kao i prazne sobe koje su re ale; zatim nevidljiva oblija s kojima su se dodirivali u polumranim prolazima; i, mo da najgore od svega, prodoran miris maaka koga nikako nisu mogli da se oslobode ma koliko ribali daske. Po to je jednom ostao prazan, broj osamnaest u Ulici Tuge vi e nije dobio nove stanare. Trgovina nekretninama u tom delu grada nije bila ba razgranata, a i glasine koje su se pronosile unaokolo o toj kui uspele su da rasteraju nekolicinu potencijalnih kupaca. Na kraju su je zaposeli nametljivci koji su za samo est dana boravka u njoj upropastili veliki deo onoga to su prethodni vlasnici popravili. Susedi su pretpostavljali da se tamo bez prestanka odr ava orgija koja je iznenada prekinuta usred este noi, a stanari nestali pre narednog jutra i to u urbi, ako je suditi po gomili sitnica koje su ostavili na stepeni tu. Posle toga u kui niko vi e nije stanovao, niti legalno niti ilegalno, tako da nije dugo potrajalo, a broj osamnaest je postao meta novih ogovaranja. Kua je jednostavno postala svima trn u oku: prozori su ostali zamandaljeni, a boja je nastavila da se lju ti. Tako je to potrajalo sve do one noi u decembru. Ono to e se te noi
dogoditi potpuno e izmeniti izgled Ulice Tuge i osigurati da kua u kojoj je Mimi La enski pro ivela usamljenu starost nikada vi e ne nae nove stanare. 2. Da je Kal video pet prilika koje su te noi u le u broj osamnaest, sigurno u prvi mah ne bi prepoznao u njihovom voi Balma de Bona. Kosa igraa na konopcu bila je tako kratko pod i ana da se jedva videla; lice mr avo, izraz ukoen. Mo da je jo te e bilo prepoznati Tolera koga je Kal poslednji put video kako sedi na konopcu u Zvezdanpotokovom polju. Tolerove ambicije da postane dobar igra na konopcu iznenada su se izjalovile nekoliko asova posle tog susreta, kada je dopao aka Prorokovim ljudima. Polomili su mu noge, razbili glavu, i ostavili ga mislei da je mrtav. Bar je pre iveo. Zvezdanpotokov trei uenik, Galin, poginuo je te noi u uzaludnom poku aju da sprei obe a ivanje Polja svog gospodara. De Bonu je palo na pamet da poseti kuu Mimi La enski u kojoj je Tkanje dugo boravilo, u nadi da e u njoj pronai neki d ep Stare nauke kojom bi mogli da se naoru aju protiv pribli avajue kataklizme. Pored Tolera imao je jo troje sauesnika u ovom preduzetni tvu: Baptistu Dolfi iji je otac ubijen u Kaprinoj kui; njenog ljubavnika Otisa Boa; i devojku koju je prvi put sredo u Bez-premca dok je sedela na dasci prozora sa papirnatim krilima. Ponovo ju je sreo na Venerinoj planini u snu koji su mu podarile prisutnosti, i ona ga je upoznala sa svetom hartije i svetlosti koji su ga spasli od zapadanja u nepovratno oajanje u asovima koji su usledili. Zvala se Lea. Od njih petoro ona je najvi e znala o zanosima; i bila najosetljivija na njihovo prisustvo. Zato su upravo nju izabrali da ih vodi kroz kuu Mimi La enski u potrazi za odajom u kojoj je nekada boravio Utkani svet. Povela ih je stepeni tem u prednju sobu na drugom spratu. "Ova kua je puna odjeka", ree ona. "Neki potiu od uvarke; neki od ivotinja. Potrebno je dosta vremena da se razdvoje..." Spustila se na kolena u sredini sobe i polo ila ake na pod. "... ali Tkanje ovde le i, u to sam sigurna." Otis se uputi do mesta na kome je kleala. I on unu spustiv i dlanove na tle. "Ja ama ba ni ta ne oseam", ree on. "Veruj mi", nastavi Lea. "Ovde je nekada le ao." "Hajde da otkrijemo daske!" predlo i Toler. "Mo da dobijemo jasniji signal." Cela soba bila je zastrta rasko nim, debelim ilimom, koji su nezakoniti stanari kasnije isprljali. Uklonili su ono ne to preostalog name taja kojim je soba mogla da se pohvali, a potom podigli ilim. Ovaj posao ih je dobro izmorio: trening koji je de Bono smislio za ovu ekspediciju - tehnike prei enja izdvojene iz uenja njegovog starog uitelja - zahtevale su od njih da spavanje i uzimanje hrane svedu na minimum. Ali muke su im se isplatile im su polo ili ake na ogoljene daske. Njihova razreena oseanja istog asa su reagovala; ak je i Otis sada osetio odjeke. "Kao da vidim Tkanje", ree Baptista. To oseanje im je svima bilo zajedniko. " ta emo sada?" upita Otis Leu, ali ona je bila suvi e zabavljena odjecima da bi ula njegovo pitanje. On se zatim okrenu de Bonu: "Pa?" upita. De Bono nije znao ta da mu odgovori. Mada je na iroko i nadugako polemisao sa svima o ovome, pravo stanje stvari bilo je sledee: pipali su u mraku. Nije postojao siguran nain kojim se moglo stii do zanosa ije seanje su zazivali. Osetiv i hitnost njihove misije nadao se, mada to nikome nije kazao, da e duhovi moi da dou ovamo k njima. Ako, meutim, sila pod vrhovima njihovih prstiju ostane neosetljiva na ozbiljnost njihove stvari, nema naina da je ubede u suprotno. Bie primorani da se neza tieni suoe sa svojim ko marima; a oni su - u to uop te nije sumnjao - predstavljali smrtnu presudu. 3. U dva i pedeset ujutro Kal se probudio iz sna koji se - mada je podseao
na u ase to je sanjao prethodnih noi - od njih razlikovao u nekoliko znaajnih stvari. to je bitno, na Venerinoj planini nije vi e bio sam; s njim je bio de Bono. Zajedno su be ali pred stvorenjem koje je po lo za njima, u isti lavirint prolaza koji e ih odvesti - ako se san nastavi na uobiajen nain - do dvori ta iza kue Mimi La enski. Ali nije ih tamo odveo. Negde u prolazu on i de Bono su se razdvojili i Kal, potpuno izgubljen, krenu putem koji ga odvede u potpuno drugu ulicu. Oseanje da ga neko goni poelo je da popu ta, ali samo da bi ga zamenio novi strah. Vi e nije bio plen, a njegovo ja iz sna bilo je sasvim drugaije, po to je stvorenje oti lo za de Bonom, ostaviv i ga u ulozi bespomonog promatraa. Ulica kao da je bila puna mesta za skrivanje - ulaza i ba tenskih zidova - gde ga je mogao ekati, gomilajui vatru. Ali ponovo je sve pogre no shvatio. On nije morao da se krije. Eno ga tamo, prelazi raskrsnicu na kraju ulice. Ovaj put bila su dva progonitelja, a ne jedan. Jedan je bio ljudsko bie; mlitavo, senkovito oblije. Drugi - ogroman, visok kao kakva kua, oblak u kome je grmela penica. On stade da se povlai du ivice prema prolazu iz koga je izi ao, kreui se polako kako ne bi privukao pa nju udovi ta ili njegovog saputnika. Uzaludna nada. Pribe i te koje je tra io bilo je zapeaeno; u trenutku kada je zagrebao prstima po cigli stvorenje mu preprei put. Ve je bilo pro dralo de Bona: video je pepeo svoga prijatelja u oblaku iji je plameni pogled poivao na njemu. Ne elim da gorim! povika on, ali vatra mu se neumoljivo pribli avala. Molim te bo e! Pre no to ga je zahvatila, trgnuo se iz sna. D eraldina noas nije bila s njim; le ao je na sredini kreveta, drhtei od creva do pora, sve dok nije bio siguran da nee poeti da povraa im se pokrene, a onda je ustao, oti ao do prozora i razmakao zavese. Ulica Koija bila je savr eno mirna; istovetni ledeni muk vladao je ovog asa celim gradom. Poeo je da pada sneg; ravnomerno padanje delovalo je hipnotiki. Ali ni pogled na ulicu, niti na sneg, kao ni na svetlost lampi nije mogao da ga razuveri. Postojao je neki razlog zbog koga su se u asi koji su mu se javljali u snu bili noas drugaiji: a taj razlog je bio to se vi e nisu nalazili u snu. U to je bio vi e nego siguran. Siguran da negde u blizini, u kakvoj ulici poput ove - obasjanoj svetlo u i utonuloj u spokoj - njegovi ko mari prerastaju u stvarnost. 4. U sobi na spratu u kui Mimi La enski zavladalo je nemo, ali primetno odu evljenje; odgovoreno im je na poziv. Poelo je lagano, sa svetlima koja su se kretala napred-nazad kroz odjeke tkanja, dok se Stara nauka uzdizala iz svojih skrivenih kutaka u ilimu i prilazila onima koji su eznuli za njom. Proces je i dalje bio spor i zahtevao je mnogo - iz straha da ne prekinu vezu nisu smeli da dozvole da ih bilo ta omete u izvr enju tog zadatka. Ali bili su pripremljeni za takve stroge mere, tako da su uspeli da izraze svoje zadovoljstvo blagim reima dobrodo lice kada se mo ispod njihovih aka uveala. Pro lost je dolazila k njima. Buka na prvom spratu privue de Bonovu pa nju. Vodei rauna da ne omete ostale u poslu, on na prstima ode do vrata i izie na odmori te. Tu se ni ta nije ulo. On pree preko mranog odmori ta do vrha stepeni ta i poe da prouava senke na donjem spratu. Tamo se ni ta nije kretalo. Zakljuio je da mu se samo priinilo. Njegovom mozgu nedostajalo je proteina, pa se poigravao njime. Ali da bi bio potpuno siguran oti ao je do jedne od stra njih soba i provirio u dvori te. Sne ilo je, i pahulje su blago dobovale po staklu. To je bilo sve to je mogao da uje ili vidi. Skinuo je naoari i prstima pritisnuo oi. Bujica energija, koja je nai la s prvim uspehom, ve je i ilela. Sada je imao samo jednu elju - da spava. Ali predstojalo im je jo puno posla. Prizivanje Stare nauke bilo je tek poetak; naredni problem predstavljalo je njeno zauzdavanje. Okrenuo se od prozora u nameri da se vrati svojim drugovima. U tom
trenutku primetio je dve prilike kako idu prema sobi Tkanja. Da nije neko izi ao u potragu za njim? Ponovo je stavio naoari, kako bi ih bolje osmotrio. Prizor koji je ugledao naterao ga je da vikne ne bi li ih upozorio, ali pre no to je pustio glas, dolazak te dve senke za njih je ve predstavljao bajatu vest, a njegov povik zaglu ili su njihovi vlastiti krici. Bio je tako brz. Jednog trenutka usredsreivao se na prizor; ve u narednom je buknuo. Pre no to je stigao do odmori ta, ubice su zakoraile u sobu sa ilimom, a sila koja je unutra bila osloboena strgnula je i vrata sa arki. Na struji istopljene svetlosti jedno telo je izletelo i zadr alo se - kao da je ispljunuto - na sredini odmori ta, dok su ga plamene strele pro dirale. Jasno je video rtvu. Bio je to Toler, telo mu se skupilo u vor pun plikova, a vatra ga je ispijala. Onaj de Bono koji je bio sa Kalom u vonjaku Lemjuela Loa bacio bi se u taj holokaust ne mislei na posledice. Ali lo a vremena nauila su ga da bude oprezan. Samoubistvo nikome nije bilo od koristi. Ako poku a da izazove silu koja je besnela u sobi sa ilimom umree na isti onaj nain na koji i ostali upravo umiru i tako nee biti nikoga da posvedoi o ovoj strahoti. Poznavao je silu ijem je be njenju upravo prisustvovao: ona najgora predvianja njegovih sunarodnika sada su se pokazivala tanim. Ovo je bio Bi. U sobi sa ilimom do lo je do jo jedne eksplozije i na odmori tu se rascvetao novi plamen. Vatra je ve zahvatila i tavanicu i pod; kao i gelendere i stepeni te. Uskoro vi e nee imati kuda da uzmakne i umree na mestu na kome je stajao. Morao je da rizikuje i pree preko odmori ta sa nadom da e ga dim sakriti od ubilakog pogleda. Nije bilo vremena da razmisli kojim putem da krene kroz vatru. Zakloniv i lice potrao je pravo prema stepeni tu. Umalo i nije stigao do njega, ali nadomak najgornjeg stepenika se spotakao. Ispru io je ruke kako bi spreio pad i akama se uhvatio za zapaljeni gelender. Kada ga je vatra zahvatila izleteo mu je krik; a onda se ponovo pridigao i posrui stu tio niz stepeni te prema izlaznim vratima. Bi je istog asa krenuo za njim, prvim svojim udarom istopiv i ciglu pred kojom je stajao pre samo dva otkucaja srca. Oiju uprtih u vrata, srljao je niz stepenice i ve je bio na pet koraka od hodnika kada je iza sebe zauo neki zvuk - nalik na d inovsko uvlaenje vazduha. Za to se okrenuo? Bio je budala to se okrenuo. Ali eleo je da vidi Bia pre no to ga ovaj pogubi. Ali na vrhu stepeni ta nije ugledao donosioca vatre ve njegovog roba. Nikada ranje nije video Prodavca u vlastitoj ko i, tako da ovog oveka nije mogao nazvati njegovim pravim imenom. Sve to je u trenu ugledao bilo je nezanimljivo, oznojeno lice koje ga je posmatralo pre oajniki nego zlobno. Taj ga je prizor nagnao da zastane; Kukavica tada zakorai u stranu, a iza njega pojavi se Bi. Sastojao se od nebrojeno mnogo oiju; i kosti koja nikada nije bila ni u ta odenuta; i praznine. U njemu je, razume se, video i vatru: vatru iz unutra njosti sunca koja je bila u ljubavi s istrebljenjem. I agoniju. Na njega bi se stu tili i vatra i agonija - da se u tom trenutku nije obru ila tavanica iznad stepeni ta, tako da je pala izmeu njega i njegovih muitelja u obliku plamene zavese. Nije izbegao njenom dodiru. Pogodili su ga komadii uta: osetio je kako mu ko a gori. Ali dok se ta bujica nadnosila nad njim uspeo je da sie niz preostale stepenike i izleti napolje - u tri do etiri upaniena koraka - na ledeni vazduh na ulici. U jarku je gorelo telo izbaeno kroz prozor na drugom spratu, koje je Bi svojom toplotom toliko isu io da je sada bilo veliine kakvog deteta. Uop te se nije moglo prepoznati. Iznenada ga je obuzeo bes, okrenuo se prema kui i stao da vie onim zverima unutra: "Kopilad! Kopilad!" Zatim je podbrusio pete, pre no to je vatra krenula za njim. Du cele ulice poela su da se pale svetla po kuama, i vrata da se otvaraju jer su Kukavice izlazile da saznaju ta im to naru ava san. Uvek je bilo znati eljnika: otvorenih usta, i s izrazom neverice na licu. Meu njima se na la sila spremna da napravi pusto ; sila koja je u trenu mogla da ih li i
ivota, to im je valjda bilo jasno? Ali oni su nastavljali da gledaju, voljni da prigrle prazninu ako doe s dovoljno velikom gungulom. U tom besu i oajanju de Bono uhvati sebe kako govori: neka doe, neka samo doe. Vi e nije bilo nijednog sigurnog mesta; kao ni moi koja bi za titila ranjive. Neka onda uini ono najgore, ako na kraju do toga neizbe no mora doi. Neka zavlada praznina i okona tiraniju nade. 6. SMRT SE VRAA KUI Dok je gluvo doba izmeu ponoi i zore odmicalo sneg je sve gu e padao. Kal je sedeo u oevoj fotelji pored stra njeg prozora i posmatrao spiralni pad pahulja, znajui iz iskustva da sigurno ponovo ne bi zaspao kada bi se vratio u krevet. Sedee ovde i posmatrati no dok ne protutnji prvi jutarnji voz. Otprilike jedan sat posle toga nebo e poeti da se svetli, mada e usled oblaka natovarenih snegom zora biti mranija nego obino. Oko sedam i trideset poku ao je ponovo da dobije Gluka, to je ve nekoliko dana redovno inio, kako od kue tako i iz pekare, ali sa istim ishodom. Gluk se nije javljao; Gluk nije bio kod kue. Kal je ak zatra io da se linija proveri, u sluaju da je do lo do nekog kvara. Meutim, sa linijom je bilo sve u redu: na drugom kraju jednostavno nije bilo nikog ko bi podigao slu alicu. Mo da su Gluka konano uzeli pod svoje okrilje posetioci koje je on tako dugo pratio. Skoio je im je uo kucanje na prednjim vratima. Pogledao je na sat: bilo je ne to posle pola etiri. Ko bi to, do avola, mogao biti u ovo doba? Izi ao je u hodnik. S druge strane vrata dopirao je nekakav udan zvuk. Zar je to neko gurao vrata. "Ko je?" upita on. Odgovora nije bilo. On uini jo nekoliko koraka prema vratima. Zvuk se vi e nije uo, ali se kucanje - ovaj put mnogo ti e - ponovilo. On odmandali vrata, i skinu lanac. Sada se vi e nije ula nikakva buka. Borei se izmeu znati elje i opreza, on ipak otvori vrata. Te ina tela, oslonjenog na njih s druge strane gurnu ih u stranu. Sneg i Balm de Bono stropo ta e se na otira. Tek kada je kleknuo da bi pomogao oveku, Kal je prepoznao to od bola iskrivljeno lice. De Bono je jednom prevario vatru; ali ovaj put ga se doepala i debelo se naplatila za prea nji poraz. On mu prinese aku obrazu, to de Bona nagna da trepui otvori oi. "Kale..." "Pozvau hitnu pomo." "Ne", procedi de Bono. "Nisam ovde bezbedan." Izraz njegova lica spreio je Kala da mu protivrei. "Idem po kljueve od kola", ree on i krenu u potragu za njima. Upravo se vraao ka prednjim vratima, s kljuevima u aci, kada ga protrese gr, kao da creva poku avaju da mu se ve u u vor. U poslednje vreme je suvi e esto imao taj oseaj, u snovima. U njima je to znailo da je zver blizu. On se zagleda u pro aranu tamu. Koliko je mogao da vidi, ulica je bila pusta; i dovoljno tiha da se moglo uti zujanje svetiljki zaogrnutih snegom na hladnoi. Ali uznemirenost koja mu se prvo javila u stomaku, pre la je sada i na srce: poelo je ludo da kuca. Kada je ponovo kleknuo pred de Bona, ovek se na trenutak opustio. Lice mu je bilo bezizra ajno, a glas ravnomeran, ime su njegove rei samo dobile na te ini. "Dolazi..." ree on, "... pratio me je..." Na suprotnom kraju ulice poeo je da laje pas. Nije zavijao kao da se ali to su ga ostavili napolju na hladnoi, ve upozoravao na opasnost. "Ko?" upita Kal ponovo se zagledav i niz ulicu. "Bi." "...oh bo e..." Psi iz tenara i kuhinja du celog niza kua pridru ili su se onom prvom psu. Kako u snu tako i na javi: zver je bila blizu. "Moramo otii odavde", ree Kal.
"Mislim da neu moi." Kal podvue ruku ispod de Bona i uspravi ga ne no u sedei polo aj. Rane koje je zadobio bile su te ke, ali nisu krvarile; vatra ih je zatvorila, pocrnev i mu meso na rukama, ramenu i boku. Lice mu je bilo boje snega, a toplota mu je iz tela isticala kroz dah i znoj. "Odve u te do kola", ree Kal i nekako uspravi de Bona. Nije bio potpuno bespomoan; u nogama je imao jo dovoljno snage da pomogne Kalu. Ali zato mu se glava klatila na Kalovom ramenu dok su se vukli stazom. "Vatra me je dohvatila..." pro aputa de Bono. "Pre ivee ." "Izdaje me..." "Prestani da pria i hodaj." Kola su bila parkirana svega nekoliko jardi niz ulicu. Kal osloni de Bona na vrata za suvozaa kako bi otkljuao i njih i ona vozaeva, svakih nekoliko sekundi bacajui poglede uz i niz ulicu dok je nervoznim prstima petljao oko kljueva. Sneg je i dalje sve jae padao, zastirui oba kraja ulice. Uspeo je da otvori vrata. Zaobi ao je kola da pomogne de Bonu da se smesti na suvozaevo sedi te, a zatim se vratio na stranu gde je volan. Kada je zastao da bi u ao u kola, svi psi prestado e da laju. De Bono ispusti jedva ujan uznemireni glas. Oni su svoju du nost uvara ispunili; uutkala ih je elja da sauvaju vlastitu ko u. Kal ue u kola i zalupi vrata. ofer ajbna je bila pod snegom, ali nije imao vremena da je oisti: to e morati da obave brisai. Okrenuo je klju. Motor je zabrundao, ali se odmah potom ugasio. A onda je zauo de Bona pored sebe kako ka e: "... blizu je..." Nije morao to da mu ka e. Ponovo je poku ao da okrene klju; ali motor je i dalje odbijao da proradi. "Hajde", ulagivao mu se, "molim te." Njegova molba urodila je plodom; pri treem poku aju motor je zabrundao. Instikt mu je govorio da ubrza i to pre se izgubi iz Ulice Koija, ali sneg koji je pokrio nekoliko dana stvarani led ote avao mu je kretanje. U svakom je trenutku mogao da izgubi kontrolu nad vozilom koje je ionako etalo s jednog na drugi kraj ulice. Ali ipak su nekako napredovali kroz sne ni pokrov koji je bio tako debeo da je smanjivao vidljivost na neka dva-tri metra. Nije im samo sneg ometao kretanje. I magla se zgu njavala u vazduhu i ve je bila tako neprozirna da su se farovi automobila jedva probijali kroz nju. Ulica Koija vi e nije pripadala Kraljevstvu. Iako je Kal njome gazio jo od detinjstva, sada je ona za njega predstavljala tuinsko tle: znamenja su bila izbrisana, sve urbano u njoj pretvorilo se u pustopoljinu. Sada je pripadala Biu i oni su se izgubili u njoj. Po to nije mogao da vidi nikakav znak za skretanje, oslonio se na svoj instikt i skrenuo desno. Kada je ispravio volan, de Bono se kao strela uspravio na sedi tu. "Vraaj se!" povika on. " ta?" "Nazad! Oh bo e! Nazad!" Grevito je stezao ofersku tablu izranjavljenim akama, zurei u maglu pred njima. "Tamo je! Tamo!" Kal na trenutak podi e pogled kada se ne to ogromno pomeri u magli ispred njih, presekav i kolima put. Pojavilo se i nestalo tako brzo da je stekao tek delimian utisak o tome kako izgleda: ali i to je za njega bilo previ e. U snovima ga je potcenio. Bio je ogromniji no to ga je zami ljao: i tamniji; i prazniji. Muio se da ubaci u rikverc, radei pogre ne stvari usled panike koja ga je obuzela. S njegove desne strane magla se sklapala oko sebe same, ili se mo da rasklapala. Iz kog e se pravca to stvorenje naredni put pojaviti?; ili se mo da nalazilo posvuda oko njih, a magla je predstavljala njegovu otelotvorenu mr nju? "Kalhune." On pogleda de Bona, a zatim se kroz ofer ajbnu zagleda u prizor zbog koga
se de Bono ukoio na sedi tu. Magla pred njima se cepala. Iz njenih dubina pomaljao se Bi. Kala je o amutilo ono to je ugledao. Iz tame se nije pomaljalo jedno oblije, ve dva sjedinjena na groteskan nain. Jedno je bio Hobart; mada u velikoj meri izoblien u asima koji su ga zaposeli. Meso mu je bilo belo, a krv curila iz desetak mesta na telu koja su linijama sile - spojenim vatrenim tokovima i lukovima - to su ulazile u njegovo telo te izlazile na drugoj strani, kru ile kroz njega povijajui se da bi se srele sa drugim oblijem - monstruoznom geometrijom koja se nadnosila nad njim. Kal je u toj geometriji video samo ist paradoks. Bila je izbledela, pa ipak crna; isprazna i puna do vrha; savr ena u svojoj lepoti, i istovremeno trulija no to bilo koje ivo bie mo e biti trulo. iva citadela oiju i svetlosti, neopisivo pokvarena, iji se smrad peo do samih nebesa. De Bono se bacio na vrata i stao da cima kvaku. Vrata su se otvorila, ali pre no to je izleteo napolje, Kalu poe za rukom da ga epa istovremeno pritisnuv i papuicu za gas. Tog trenutka ispred kola se rasprsnu pljusak belog plamena, zakloniv i Bia. Ali predah je potrajao samo as. Kola su se udaljila unazad svega pet jardi pre no to je Bi ponovo krenuo prema njima. Dok se pribli avao, Hobart je nerazumno razjapio usta i iz grla mu je dopro glas koji nije bio njegov. "Vidim te", ree glas. U narednom trenutku tlo pod kolima kao da se rasprslo i vozilo se prevrnulo na vozaevu stranu. Unutra je nastala potpuna pometnja, kada je gomila triarija poletela sa vozaeve table i iz odeljka za rukavice. De Bono je ponovo navalio na vrata i ovaj put ih otvorio. Uprkos zadobijenim ranama jo je u sebi imao ne to od okretnosti igraa na konopcu, jer se iz kola izvukao nainiv i samo dva svrsishodna pokreta. "Krei ve jednom!" doviknu on Kalu koji je jo poku avao da odredi ta je gore, a ta dole. Kada je ustao i izvukao se iz kola, pozdravila su ga dva prizora. Prvi, de Bono je nestajao u magli iz koje kao da su ih sa svih strana vrebale na hiljade oiju. Drugi, jedna prilika stajala je u sredi tu i posmatrala ga. Ove noi kao da mu je bilo sueno da sree sve sama poznata lica, ali izmenjena okolnostima. Prvo, de Bono; zatim Hobart; a sada - mada je na trenutak Kal odbio da poveruje u to - edvel. Video je tog oveka u mnogim ulogama. Kao iku prodavca, pretvorenog u osmeh i obeanja; muitelja i zavodnika; Proroka osloboenja. Ali pred njim je sada stajao edvel bez maske; a glumac u njemu bio je na odmoru. Lice mu je bilo be ivotno, i visilo je na kostima poput prljave krpe. Samo mu je jo u oima - koje su oduvek bile sitne, ali sada su se jedva nazirale - primeivao trag nekakvog ara. Sada su posmatrale Kala kako se izvlai iz kola na zaleenu ulicu. "Nema vi e kud", ree on. Glas mu je bio nejasan, kao da mu se neopisivo spava. "Pronai e te, gde god poku ao da se sakrije . On je aneo, Muni. Ima bo je oi." "Aneo? To aneo!?" I sleva i zdesna od njih magla je podrhtavala kao da je iva. Svakog asa mogao se vratiti i obru iti na njih. Ali pogled na edvela i njegove zagonetne rei prikova Kala za mesto. Jo ga je ne to zbunjivalo; edvel vi e nije izgledao isto, ali Kal nije mogao da upre prstom i ka e zbog ega. "Zove se Uril", ree edvel. "Plamen bo ji. A ovde je da bi dokrajio magiju. To mu je jedini cilj. Kraj zanosima. Jednom zauvek." Magla ponovo zadrhta, ali Kal je i dalje zurio u edvela, suvi e zainteresovan da bi se povukao. Bilo je krajnje perverzno to se zalepio za ovo mesto zbog neke sitnice kada su se nedaleko od njega nalazili aneo i njegova neizmerna mo. Ali Munijevi su oduvek bili perverzni. "To je moj dar svetu", upravo je izjavljivao edvel. "Uni tiu arobnjake. Sve do jednog. Kao to vidi , vi e se ne bavim prodajom. Ovo inim iz ljubavi."
Kada je pomenuo prodaju, Kal shvati u emu se sastojala promena koju nije umeo da defini e. Bila je odevne prirode. Na sebi vi e nije imao sako, edvelov sako iluzija koji je slomio srce Brendanu i bez sumnje jo mnogima. edvel je sada na sebi imao novi sako, majstorski sa iven, ali bez zanosa. "Staviemo taku na iluzije i varke. Dosta je bilo..." Dok je govorio, magla zadrhta i iz nje dopre jedan jedini krik koji se iznenada prekinu. De Bono: vi e ga nije bilo. "...ti kopilanu..." promrsi Kal. "Bio sam prevaren", odvrati edvel, ni ne primetiv i Kalovo jasno izra eno neprijateljstvo. "Stvarno prevaren. Zavela me njihova dvolinost; bili su voljni da proliju krv kako bi dobili ono ime su me muili..." "A ta ti sada radi ? odvrati mu o tro Kal. "I dalje proliva krv." edvel ra iri ruke. "Dolazim praznih aka. Kalhune", odvrati on. "To je moj poklon. Praznina." "Meni ne treba tvoj prokleti poklon." "Oh, treba ti. U su tini ti je potreban. Zaveli su te svojim cirkusom. Ali uskoro e biti kraj toj prevari." Glas mu je zvuao krajnje pribrano; kao da je slu ao kakvog politiara kako prodaje pamet pred svojim krdom. Ova bezdu na sigurnost bila je jezovitija od histerije ili zla. Kal je tog trenutka shvatio da je njegov prvi utisak bio pogre an. edvel glumac je i dalje bio prisutan. Jednostavno je svoj argon i hiperbole zamenio krajnje jednostavnim i jedva nagla enim stilom, tako da je u njegovom pona anju bilo te ko uoiti da u stvari glumi. A glumio je. Ovo je bio njegov vrhunac. edvel Razgolieni. Magla je poela da se kovitla s novim arom. Uril se vraao. Kal baci jo jedan pogled na edvela, kako bi jednom i za svagda utisnuo u seanje i ovu masku, a zatim se okrenu i potra. Nije video Bia kako se ponovo pojavljuje, ali je uo kako su kola iza njega eksplodirala i osetio talas toplote koji je sneg oko njegove glave pretvorio u toplu kapavicu. uo je i edvelov glas - koji je za u tao na hladnom vazduhu. "Vidim te..." rekao je. To je bila la ; nije ga video, niti je mogao da ga vidi. Tog trenutka magla je bila Kalov saveznik. Jurio je kroz nju, ne vodei mnogo rauna o tome u kome se pravcu kree; jedino mu je bilo va no da je ispred one zveri koja je delila poklone. Iz mraka iskrsnu pred njim neka kua. Nije je prepoznao, ali nastavio je du plonika dok nije stigao do prve raskrsnice. To je raskr e prepoznao, i sada je krenuo nazad prema Ulici Koija. Ta misao natera Kala da jo br e potri. Mora stii do kue pre vatre. Tamo se jo nalazila Suzanina knjiga; knjiga koju mu je poverila na uvanje. Dva puta se okliznuo i pao, dva puta se ponovo podigao - udovi i plua su ga boleli - i nastavio da tri. Na mostu kojim su prolazili vozovi prebacio se preko ice i popeo na nasip. Ovde je magla bila rea; jedino je sneg padao po utihlim inama. Dovoljno jasno je mogao da vidi stra nje strane kua tako da ih je u trku brojao, dok nije stigao do ograde sa stra nje strane oeve kue. Prebacio se preko nje, setiv i se dok je prolazio pored golubarnika da ga ovde eka jo jedan posao pre no to konano pobegne. Ali prvo, knjiga. Spotiui se kroz razrova enu ba tu stigao je do stra njih vrata i uleteo unutra. Srce mu je ludaki tuklo o rebra. Svakog trenutka Bi e se nai napolju i ovo - njegov dom - proi e isto kao i Fuga. Nije imao vremena da pokupi bilo ta za uspomenu; na raspolaganju je imao svega nekoliko sekundi da uzme ono najneophodnije: mo da ak ni toliko. Uzeo je knjigu, kaput i na kraju potra io novanik. Baciv i pogled kroz prozor uverio se da je ulica nestala; magla je prislanjala svoje lepljivo lice uz staklo. Dohvativ i novanik pojurio je nazad kroz kuu i napustio je istim putem kojim je i u ao: proleteo je kroz vrata, a zatim kroz isprepleteno bunje koje je njegova majka posadila pre toliko prolea. Zaustavio se kod golubarnika. 33 i njegovu enku nije mogao poneti sa
sobom, ali bar im je mogao pru iti priliku da pobegnu ako su to eleli. A eleli su. Leteli su tamo-amo po zaleenom kavezu koji im je sagradio, potpuno svesni rizika. im je otvorio vrata vinuli su se u vazduh, letei kroz sneg dok se nisu na li u sigurnosti oblaka. Kada je krenuo du nasipa - ne nazad ka mostu ve, u suprotnom pravcu shvatio je da mo da nikada vi e nee videti kuu koju je ostavljao za sobom. Prema boli koju je ta misao izazvala hladnoa mu se uinila ak prijatnom. Zastao je i okrenuo se poku av i da je zadr i u seanju: krov, prozore roditeljske spavae sobe, ba tu, prazan golubarnik. Bila je to kua u kojoj je odrastao; kua u kojoj je nauio da bude ovek kakav jeste, bilo kakav da je; odatle potiu sva njegova seanja na Elenu i Brendana. Ali na kraju od nje su ostale samo cigle i malter; zlo je moglo i nju da proguta kao to je progutao i Fugu. Kada je bio ubeen da je upamtio sliku pred sobom, uputio se kroz sneg. Po to je pre ao dvadesetak jardi po inama grmljavina je objavila da je od tog trenutka izbeglica. Dvanaesti deo: KOEPERNI RAJ "Zapadni vetar kad duvat' e on, Mo e li sitna ki a padati? Hriste da je moja ljubav bila u mom zagrljaju, a ja ponovo u svom krevetu!" Anon, esnaesti vek
1. POGLAVLJE NEOEKIVANIH DOGAAJA 1. Ako je u zbivanjima tokom narednog dana postojala neka pravilnost, ona se ogledala u tome da do nekih ponovnih susreta nije do lo igrom sluaja, dok je ta ista igra udljivo dovela do drugih. Suzana je prethodne veeri odluila da poe u Liverpul i ponovo uspostavi vezu sa Kalom. Sada vi e nije imalo smisla biti oprezan. Dogaaji su oigledno dostizali kritinu taku. Morala je upozoriti Kala i s njim skovati neki plan jedan od onih planova koji se mogu skovati jedino u neposrednom razgovoru - o tome kako najbolje da za tite Miminu knjigu i svoje ivote u predstojeoj oluji. Poku avala je da ga pozove sve do oko ponoi, ali niko se nije javljao. Ujutro je pozvala Apolinu, koja se tek bila vratila iz Salsberija, da joj ispria ta je videla i saznala u Svetili tu smrti. Mislila je da e Apolina odbaciti obave tenje koje im je preneo Imakolatin duh, iz istog prezira prema izvoru, ali pokazalo se da nije bila u pravu. "Za to ne bismo u to poverovali?" upita ona. "Ako ni mrtvi nisu iskreni, ko je onda? Pored toga, to nam samo potvruje ono to ve znamo." Suzana joj je kazala kako namerava da poe u Liverpul i porazgovara sa Kalom. "Nai e tamo jo neke", obavesti je Apolina. "Oti li su da potra e zanose u kui tvoje bake. Mo da e eleti da proveri da li su bili srene ruke." "Svakako. Pozvau te im se sretnem s njima." "Nemoj oekivati da e me zatei treznu." Pre no to je krenula Suzana je jo jednom poku ala da pozove Ulicu Koija. Ovaj put zaulo se pi tanje koje je znailo da je taj broj iskljuen; operator nije umeo da joj ka e za to. Da je ukljuila radio, saznala bi razlog iz jutarnjih vesti; na televiziji bi ak videla slike komada raznesenog tla tamo gde se nekada nalazila Munijeva kua. Ali ukljuila je televizor kada su vesti ve bile pro le, tako da je stigla na vremensku prognozu koja je obeavala samo sneg bez prestanka.
Znala je da e, ako na put krene kolima, sigurno nastradati. I tako je uzela taksi do Justona, zatim popodnevnim vozom nastavila na sever. Otprilike u isto vreme kada je kretala na etvorosatno putovanje do liverpulske stanice u Ulici Lajm - do koje joj je u stvari bilo potrebno est sati - Kal je bio na pola puta do Birmingema, u vozu koji je krenuo u osam i dvadeset i i ao preko Rankorna i Vulverhemptona. 2. Pozvao je Gluka iz telefonske kabine na Pier Hedu kuda je oti ao posle sukoba u magli. To nije uradio smi ljeno: jednostavno je osetio potrebu da ode do reke do koje ga je i odvezao poslednji noni autobus. Umakao je Biu, bar za sada; ak je pomislio da se to stvorenje mo da zadovoljilo priinjenim razaranjem. Ali grevi u stomaku govorili su mu suprotno. Tom anelu edvelovom bo jem plamenu - nikada nije bilo dosta ubijanja. Nee se zadovoljiti dok ih sve ne pretvori u prah: nadao se da se to odnosi i na edvela. Jedino zadovoljstvo koje je nalazio u nonim u asima bilo je oseanje da prisustvuje Prodavevoj opro tajnoj predstavi. Na reci je duvao o tar vetar; sneg koji je nosio ubadao ga je poput igala. On se svejedno naslonio na ogradu i zagledao u vodu; ostao je tako dok mu se prsti i lice nisu ukoili; kada su svi satovi na zgradi Liver pokazivali otprilike est asova, krenuo je u potragu za hranom. Imao je sree. Prona ao je mali kafe koji je radio; u njemu su slu ili doruak vozaima autobusa koji su radili rano ujutro. Naruio je obilan obrok, lagano se kravei dok je jeo jaja i tost, ne prestav i da razmi lja ta bi bilo najbolje da preduzme. Oko pet i trideset poku ao je da dobije Gluka. Nije oekivao da mu se neko javi, ali imao je sree, bar u ovome, jer upravo kada se spremao da spusti slu alicu, neko ju je na drugom kraju podigao. "Alo?" javi se dremljivi glas. Iako je Kal Gluka jedva poznavao, retko, ma gotovo nikada, nije bio toliko srean to je sa nekim stupio u vezu. "Gospodine Gluk? Ovde Kal Muni. Verovatno me se ne seate, ali..." "...kako vas se ne bih seao. Kako stoje stvari na Merziju?" "Moram razgovarati s vama. Hitno je." "Sav sam se pretvorio u uvo." "Ne mogu o tome preko telefona." "Doite onda do mene. Imate li moju adresu?" "Imam. Sauvao sam va u podsetnicu." "Doite onda. Prijae mi dru tvo." Posle noa njeg gubitka, ove rei dobrodo lice gotovo da su za njega bile previ e. Osetio je kako ga peku oi. "Krenuu prvim vozom", ree on. "ekau vas." Kal izie iz telefonske kabine na britki vazduh. Do svitanja je preostalo jo malo vremena; snegom zavejane ulice bile su puste dok se probijao prema stanici. Kroz mrak je dolazio neki kamion, kripei po ledenom putu; prodavac novina upravo je slagao rano jutarnje izdanje u bednom zaklonu jednog ulaza; inae nikog drugog niije video. Dok se s mukom kretao te ko mu je bilo i da zamisli da e u Grad duhova ikada ponovo stii prolee. 3. Suzana je stajala na kraju Ulice Koija i zurila u prizor pred sobom. Unaokolo se motalo suvi e ljudi tako da nije elela da krene dalje - jo je bila nepoverljiva prema uniformama, kao i prema velikom broju Kukavica okupljenih na jednom mestu - ali sa mesta na kome je stajala jasno je mogla da vidi da Munijeve kue vi e nije bilo. Doslovno je bila sravnjena sa zemljom, a vatra koja ju je progutala pro irila se od nje u oba pravca. Bi je ovde bio u nonoj poseti. Sva drhtei, napustila je ovo mesto i uputila se ka Ulici Tuge, pla ei se onog najgoreg. Tamo je zatekla sve to je predvidela da e zatei. Miminu kuu poharala je vatra. ta sada da preduzme?; da se vrati u London i ostavi Kala - ako je uop te
jo bio iv - da se sam snalazi? Nije znala kako bi mu u la u trag; mogla se jedino nadati da e on nekako uspeti da stigne do nje. Stvari su postale tako prokleto haotine. Vrsta se ra trkala po celoj zemlji. Kal nestao, a ta je bilo sa knjigom?, nije se ni usuivala o tome podrobnije da razmisli. Okrenula je lea Miminoj kui svoj u ru evinama i uputila se niz Ulicu Tuge ponev i sa sobom ono malo optumizma koji joj je preostao posle svega to je videla. Kada je zavila za ugao, jedan auto prie sasvim blizu plonika i nastavi da vozi uporedo s njom, a jedno okruglo lice, sa naoarima za sunce, proviri kroz prozor. "Nazep e ", tobo zabrinuto joj ree. "Idi do avola", odvrati ona i ubrza korak. Nastavio je da vozi uporedo s njom. "Rekoh ti da ide do avola", ponovi ona uputiv i mu pogled koji je trebalo da ga obogalji. On skinu naoari s nosa i zagleda se u nju. Oi koje su se pojavile ispod naoara bile su svetlo zlatne. "Nimrode?" "Ko drugi?" Da nije bilo oiju, nikada ga ne bi prepoznala. Lice mu je bilo stra no ispijeno, i na njemu vi e nije bilo ni traga prea njoj privlanosti. "Gladan sam", ree on. "A ti?" 4. Njegov apetit izgleda da je rastao u zavisnosti od strahota rizika u koji su se upu tali. Sedela je preko puta njega u kineskom restoranu u koji ju je odveo i posmatrala ga kako pusto i sve sa jelovnika, pro dirui ne samo svoju hranu, ve i najvei deo njene. Ukratko su jedno drugo obavestili o poslednjim istra ivanjima koja su preduzeli. Veina njenih vesti bila je ve zastarela. Bi je bio meu njima. Ali Nimrod je imao sve ija obave tenja, do kojih je do ao prislu kujui razgovore i postavljajui unaokolo razna pitanja. Bio je u prilici da je obavesti kako u Ulici Koija nije pronaeno nikakvo telo, tako da su sa velikom sigurno u mogli pretpostaviti da Kal nije tamo skonao. Meutim, u Ulici Tuge pronaeni su ostaci. "Nikog od njih nisam lino znao", obavesti je on. "Ali bojim se da ti jesi." "Koga?" "Balma de Bona." "...de Bono?" Ona zauta, prisetiv i se kratkog vremena koje je provela sa de Bonom i rasprava koje su vodili. Sada ga vi e nije bilo. A koliko e jo vremena protei pre no to i svi ostali krenu za njim? " ta da radimo, Nimrode?" promrmlja ona. "Da poku amo ponovo da se sakrijemo? Jo jedno Tkanje?" "Nema nas dovoljno ni da ispunimo molitveni otira", primeti Nimrod alosno. "Pored toga, nemamo vi e ni zanose. Posedujemo jo sasvim malo moi." "Znai, preostaje nam da sedimo skr tenih ruku i ekamo da nas Bi pokupi? Da li to poku ava da mi ka e ?" Nimrod pree akom preko lica. "Borio sam se koliko sam mogao..." ree. "Mislim da smo svi to inili." Iz d epa zatim izvue tabakeru i poe da savija cigaretu. "Pravio sam gre ke", nastavi potom. "Naseo sam edvelovim la ima... ak sam se i zaljubio." "Stvarno?" On se ovla osmehnu, to podseti Suzanu na onog neukrotivog Nimroda kakav je nekada bio. "Oh, da..." potvrdi on. "... do iveo sam razne pustolovine u Kraljevstvu. Ali nisu dugo potrajale. U meni postoji deo koji nikada nije napustio Fugu. Koji je jo nije napustio." Rekav i to pripali tanku kao ibicu cigaretu koju je tokom razgovora zavio. "Pretpostavljam da je to ludo", dodade, "po to to mesto vi e ne postoji." im se kelner povukao, skinuo je tamne naoari. Posmatrao ju je svojim nepomuenim zlatastim pogledom, tra ei u njenim oima traak nade.
je se sea ?" upita ga ona. "Fuge? Razume se." "I ja. Ili bar mislim da mogu da je se setim. Onda mo da nije izgubljena." On odmahnu glavom. "Ne budi sentimentalna", blago je ukori. "Seanja nisu dovoljna." Beskorisno je bilo prepirati se oko sitnih razlika vezanih za to: saop tio joj je da pati; nisu mu bile potrebne plitke primedbe niti metafizika razmi ljanja. Stala je da prevre po glavi da li da mu saop ti ono to je znala: da mu ka e kako ima razloga da se nada da sve nije izgubljeno, da e Fuga mo da ponovo postojati, jednog dana. Znala je da je nada slaba - ali njemu je bilo potrebno bilo ta to e ga odr ati u ivotu. "Nije sve gotovo", izjavi ona. "Samo sanja ", odvrati joj on. "Svr eno je." "Ka em ti da Fuga nije uni tena." On podi e pogled sa cigarete. "Kako to milsli ?" "Tamo u Vrtlogu... upotrebila sam Razboj." "Upotrebila Razboj? O emu ti to govori ?" "Ili je on upotrebio mene. Mo da je do lo i do jednog i do drugog." "Kako. Za to?" "Kako bismo bar ne to sauvali." Nimrod se nagnu preko stola. "Ne razumem", ree. "Ni ja ne razumem ba sve", odvrati ona. "Ali ne to se dogodilo. Izvesna sila..." Ona uzdahnu. Nije nalazila rei kojima bi opisala te trenutke. Jedan njen deo ak nije ni bio siguran da se sve to dogaalo. Ali u jedno je bila sasvim ubeena: "Ne verujem u poraz, Nimrode. Nije me briga ta je taj prokleti Bi. Neu jednostavno sesti i saekati da me ubije." "I ne mora ", odvrati on. "Ti si Kukavica. Ti mo e otii u suprotnom pravcu." "Dobro zna da nije tako", ree ona o tro. "Fuga pripada svakom ko je spreman za nju da umre. "Meni... Kalu..." Bio je posramljen. "Znam", procedi. "Izvini." "Fuga nije samo tebi potrebna, Nimrode. Potrebna je svima nama." Bacila je pogled prema prozoru. Kroz roletne od bambusa videla je da je sneg poeo ponovo gusto da pada. "Nikada nisam verovala u Eden", ree ona ne no. "Ne u onakav kakvim ga opisuje Biblija. Prvobitni greh i sve to. Ali mo da je pria odjek." "Odjek?" "Stvari kakve su zaista bile. Mesto uda gde je nastajala magija. I Bi je zavr io tako to je poverovao u priu o Edenu, jer je ona predstavljala iskvarenu verziju istine. "Zar je to va no?" uzdahnu Nimrod. "Da li je Bi aneo ili ne; da li potiemo iz Edena, ili ne, ta to menja na stvari? Su tina je u tome, da on veruje da je Uril. A to znai da e nas uni titi." To je bilo neosporno. Spremao se smak sveta, i uop te nije bilo va no kako se ko zvao? "Mislim da bi trebalo da se svi naemo na okupu", primeti on, posle pauze, "umesto to smo ra trkani po itavoj zemlji. Mo da bismo mogli ne to da smislimo kada bismo svi bili zajedno." "ini mi se da u tome ima nekakvog smisla." "Bolje nego da nas Bi skuplja jednog po jednog." "A gde?" "Postojalo je jedno mesto..." odvrati on, "do koga nikada nije stigao. Seam ga se kao kroz maglu. Apolina e to bolje znati." "Kakvo je to mesto?"
"Jo
"Mislim da je bilo brdo", nastavi on, ne skidajui pogled, a nikada nije treptao, sa kao hartije belog ar ava izmeu njih. "Neka vrsta brda..." "Pa, da poemo tamo, va i?" "I tamo mo emo umreti kao i bilo gde drugde." 2. PRAH I PEPEO Ki a je ve odavno sprala lica svetaca sa proelja crkve svetog Filomena i svetog Kaliktusa. Nisu imali oi kojima bi videli posetioce koji su se na li na vratima u predveerje dvadeset prvog decembra; kao ni u i kojima bi uli raspravu to se vodila na stepeni tu. ak i da su uli i videli - ak i da su si li sa svojih postolja i po li da upozore Englesku da se u njoj nalazio aneo - na njihova upozorenja niko ne bi obratio pa nju. Te noi, kao nijedne druge, Engleskoj nisu bili potrebni sveci: imala je dosta muenika. Hobart je stajao na pragu; kroz meso na vratu nazirala se Bieva svetlost koja mu je sevala iz uglova usana. vrsto je dr ao edvela za ruku i nije mu dao da iskorai iz snega. "Ovo je crkva..." ree on svojim, a ne Urilovim glasom. inilo se da mu aneo ponekad dozvoljava da na izvesno vreme povrati samokontrolu, da bi potom ponovo pritegnuo dizgine kada bi njegov domain postajao suvi e jogunast. "Da to je crkva", odvrati edvel. "A mi smo do li ovamo da je uni timo." Hobart odmahnu glavom. "Ne", odbi on. "Ja to neu da uinim." edvel je bio suvi e umoran da bi se raspravljao. Ovo im nije bila prva poseta tog dana. Od kada su oti li iz Ulice Koija aneo ih je odveo na nekoliko mesta koja je diljem zemlje zapamtio, jer su se na njima Vidovnjaci krili tokom poslednjeg holokasta. Ali sva ta putovanja zavr avala su se neuspehom; na tim mestima - u sluajevima kada se nisu izmenila - nije vi e bilo nikakve magije niti njenih tvoraca. Vreme se iz asa u as pogor avalo. Sneg je prekrio zemlju s jednog na drugi kraj, a edvel je bio iscrpljen, kako od traganja tako i od zime. Oseao je i sve vei strah, po to se svaka potraga zavr avala razoaranjem; pla io se da e Uril postati nestrpljiv, pa e oslabiti njegova kontrola nad tim stvorenjem. Zbog toga je anela doveo ovamo, na mesto za koje je znao da na njemu ima magije, ili bar njenih ostataka. Ovde je Imakolata stvorila Rejka: to je mesto jednim svojim delom bilo svetili te, a drugim utroba. Ovde e Uril uta iti svoju glad za uni tavanjem, bar za noas. "Unutra nas eka posao", ree on Urilovom domainu. "Bia eka posao." Ali Hobart je i dalje odbijao da pree preko praga. "Ne mo emo je uni titi..." ree, "... to je bo ja kua." injenica da su on, edvel - odgojen kao katolik - i Uril, bo ji plamen, bili spemni da razore ovaj jadni hram, a Hobart - ija je jedina religija bio zakon - to odbijao, predstavljala je pravu ironiju. Ovo je bio ovek koji na srcu nije nosio Bibliju, ve knjigu bajki. emu onda iznenada ovolika savesnost? Nije li mo da osetio da mu se bli i smrtni as i da je do lo vreme da se pokaje zbog svog bezbo ni tva? A to edvela nije moglo da dirne. "Ti si, Hobarte, zmaj", ree on. "Mo e uiniti sve to eli ." ovek odmahnu glavom pri emu se pojaa sjaj u njegovom grlu. " eleo si vatru i dobio si je", nastavi edvel. "Ne elim je", odvrati Hobart, poev i da se gu i. "Oduzmi... mi... je..." Poslednji slog procedio je kroz zube koji su mu cvokotali. Iz stomaka poe da mu kulja dim. A za njim sti e i Urilov glas. "Dosta prepirke", zatra i on. Iako je izgledalo da je zauzdao Hobartobo telo, ovek se i dalje borio da sam upravlja sobom. Poeo je usled toga divlje da se trese, a, edvel je dobro znao da e to, ako se ne sklone sa ulice, uskoro nesumnjivo privui neiju pa nju. "Unutra ima Vidovnjaka", po uri on da ka e, "Tvojih neprijatelja." Ni Uril ni Hobart nisu uli njegove ulagivake rei. Ili je aneo gubio
kontrolu nad svojom laom ili je Hobart razvio novu sposobnost da se odupre, jer Uril je morao dobro da zapne kako bi ponovo do ao do svog vlasni tva. Jedan od njih dvojice poeo je da udara akom tog tela po tremu, mo da da bi skrenuo pa nju protivnika. Uhvaeno izmeu oveka i anela, meso se raspuknu i poe da krvari. edvel poku a da se skloni kako ga ne bi poprskali, ali inspektorov stisak bio je e i no ikad, i nije mu dozvoljavao da se udalji. Pusta glava okrenu se u edvelovom pravcu. Iz zadimljene peine izmeu njegovih zuba zau se Hobartov jedva razumljiv glas. "Vadi... to... iz... mene", preklinjao ga je. "Ni ta ne mogu da uinim", odgovori edvel bri ui slobodnom akom kap krvi sa gornje usne. "Suvi e je kasno." "On to zna", glasio je odgovor. Ovaj put je to bio Urilov, a ne Hobartov glas. "On e zauvek ostati zmaj." Hobart je poeo da jeca, a slinci i suze isparavali su kada bi stigli do penice koju su predstavljala njegova usta. "Ne pla i se", ree Uril, paradirajui edvelovu umiljatost. "uje li me, Hobarte?" Glava ovla klimnu, kao da je vratni mi i na kome se dr ala napola bio preseen. "Da uemo?" upita edvel. Opet to nekontrolisano klimanje. Telo vi e nisu potresali trzaji; lice je postalo potpuno bezizra ajno. Kao poslednji dokaz da je aneo odneo pobedu, Hobart pusti edvelovu ruku, okrenu se i ispred Prodavca krenu u crkvu. Bila je pusta, svee ohlaene, i oseao se kiselkast miris tamjana. "Ovde ima zanosa", primeti Uril. "Svakako da ih ima", slo i se edvel, idui za stvorenjem niz lau crkve do ograde oko oltara. Oekivao je da e raspee iznad oltara izmamiti neku reakciju iz anela, ali Uril je samo pro ao pored njega ni ne okrznuv i ga pogledom i uputio se ka vratima krstionice. Zatim je polo io Hobartovu slomljenu ruku na drvo. Daske stado e da tinjaju i vrata se otvori e. Isto se ponovilo i kod drugih vrata. Sa Urilom-u-Hobartu koji je i ao prvi, sio e u kriptu. Tamo nisu bili sami; na kraju prolaza kojim je Imakolata po la u susret edvelu gorela je vatra: verovatno iz svetili ta. Ne rekav i vi e ni re Uril nastavi dalje hodnikom, dok su trake njegovog skrivenog ja oticale sa Hobartovog torza i dodirivale kovege u zidovima, u ivajui u njihovoj mirnoi, njihovoj ti ini. Na pola puta izmeu stepeni ta i svetili ta, iz jednog poprenog prolaza, istupi sve tenik i preprei im put. Bio je bled, naizgled napuderisanog lica, a na elu je imao plavim blatom izvuenu prugu - koja je bila neki znak pokornosti. "Ko si ti? upita on. "Skloni se", nalo i mu edvel. "Ti si uljez, nastavi sve tenik. "Gubi se odavde." Uril se zaustavio na jard-dva od mesta na kome je stajao sve tenik zamahnuo akom i odvalio jednu policu za kovege, a drugom epao Hobartovu kosu i stao da vue ovekovo lice prema zidu kao da e sopstvenu lobanju razbiti udarajui o njega. edvel shvati da to ne ini aneo, ve Hobart. Iskoristiv i iznenadnu pojavu sve tenika, ponovo je poku ao da preuzme kontrolu. Pobunjeno telo istog asa postade epileptino, a iz grla mu dopre promuklo krkljanje kojim je mo da eleo da upozori sve tenika. Ako mu je to bila namera, pro la je neshvaeno. ovek je ostao na svom mestu dok je Uril zavrtao Hobartovu glavu - tako da se glasno ulo kako se kost i hrskavica taru jedna o drugu. Trenutak je pro ao: sve tenik i aneo nao e se licem u lice. A onda Urilov plamen suknu iz Hobartovih usta. Efekat koji je time bio izazvan, u ograenom prostoru prolaza, bio je mnogo upeatljiviji od bilo ega to je edvel video u Ulici Koija. Udarni talas ga je odbacio unazad, ali bio je preveliki voajer da bi propustio ovaj prizor, tako da se smesta pridigao i nastavio da promatra kako se Urilove letalne teoreme dokazuju na njegovoj rtvi. Sve tenikovo telo bilo je podignuto
i prikovano za tavanicu gde je ostalo sve dok ga plamen nije pro drao. Sve je bilo gotovo za nekoliko sekundi, a edvel je mirkajui zurio kroz dim dok nije ugledao Urila kako odmie prema svetili tu, zajedno sa Hobartom koji je jecajui zavijao u asnut onim to se dogodilo. edvel krenu za njim, dok su svuda oko njega padale nepostojee estice podivljalog pepela. Vatra nije zahvatila samo sve tenika, ve je plazila i po samoj cigli u prolazu i gutala kovege u ni ama. Olovo sa unutra njih kovega curilo je sa ivica, a za njim su ispadala tela, umotana u mrtvake pokrove koji su plamteli oko uzvi enih kostiju. Kada se pribli io vratima Svetili ta edvel uspori korak. Ovo je nekada bilo Imakolatino carstvo. Ovde je bila mona, ovde su je tovali nemu ki mu karci ija je poslu nost prema Hristu i njegovoj majci bila la na; mu karci koji su verovali da je ona boginja. On sam u to nikada nije verovao. Pa za to ga je onda iznenada obuzeo takav strah?; strah oskrnavitelja? Zakoraio je u svetili te, i dobio odgovor. Kada je pogledom pre ao preko kostiju na zidovima odmah je znao, kao to to samo ljubavnik mo e da zna, da je stvorenje za kojim je udeo, i koje je na kraju izdao, i dalje ovde vladalo. Smrt nije imala vlast nad njom. Nalazila se u zidovima, ili u vazduhu: u svakom sluaju, negde u blizini. "Boginjo..." uo je sebe kako izgovara. Nije bilo vremena da upozori Urila. Drugi sve tenik, mlai od svog mrtvog brata, pojavio se iz senki i jurnuo na anela s no em u aci. Hobart prestade da vri ti i stavi svojim pobunjenikim rukama u zadatak da sprei drugo pogubljenje, prinev i ih licu kako bi zadr ao nadiruu vatru. To je napadau omoguilo da mu zada udarac meu rebra. Ali dok je sve tenik izvlaio no da bi zadao drugi udarac, Urilov je blagoslov pokuljao izmeu Hobartovih prstiju, da bi odmah potom provalio punom snagom, zguliv i meso i kosti s Hobartovih aka. Vatra je zahvatila sve tenikovu glavu i odbacila ga preko svetili ta. Trenutak je poskakivao naspram kostiju, a onda se i on, kao i njegov brat, pretvorio u pepeo. Naneo je Hobartu ozbiljnu ranu, ali Urilu je bilo potrebno krae vreme da je spali svojim pogledom nego no u da je zada. Zavr iv i s tim, skrenuo je pogled na edvela. Zaustaviv i dah na trenutak pomislio je da e i njega spaliti na mestu gde se zatekao. Ali ne. "Ne pla i se", ree mu. Na isti je neuverljiv nain svega nekoliko minuta ranije te io i Hobarta. I onda je to zvualo isprazno, a sada jo i vi e, u svetlosti onoga to se potom dogodilo, to jest naina na koji je osakatio svog domaina. Od Hobartovih aka koje je on nekada zami ljao kako gore pravednim plamenom, ostale su samo osu ene kand e po to je poku ao da sprei plamen da obavi svoj posao. Hobart je ponovo jecao, dok je on ili aneo podizao patrljke da ih ispita. Da li mu je Uril ostavio teret bola koji njegovi nervni zavr eci mora da su trpeli, ili je jecao to je njegovo telo bilo kori eno za ovakve nastranosti? Ruke se opusti e i Uril usmeri pa nju na zidove. "Dopadaju mi se ove kosti", izjavi on i ode do najslo enijeg rada. Iz njegovog pozajmljenog tela i lica iskakali su izdanci tanki poput konca za ivenje i prelazili preko lobanja i rebara. Zavladala je praznina, vatra je besnela u ni ama u hodniku, pepeo drugog sve tenika jo je visio u vazduhu. U tom trenutku edvel zau Imakolatin glas. Bio je to krajnje intiman apat, apat ljubavnika. " ta si to uinio?" upita ona. On okrznu pogledom Urila koji je i dalje bio zanet posmatranjem stravine simetrije zida. Niim nije stavio do znanja da je uo vraaru. Usledilo je isto pitanje. " ta si to uinio?" ponovo ga upita ona, "on ne zna za milost." Nije morao naglas da joj odgovori. Bila je dovoljna i misao. "A ti si znala?" odgovori joj on pitanjem. "Nisam poznavala sebe", obavesti ga Imakolata. "ini mi se da je isto i sa ovim ovde Biem." "To je Uril", podseti je edvel. "I on je aneo."
" to god da je, ti ne poseduje nikakvu mo nad njim." "Oslobodio sam ga", primeti edvel, "slu a me." "emu la i?" nastavi Imakolata, "znam koliko ga se pla i ." Buka razaranja prekide razgovor. edvel odagna misli koje su ga muile i vide Urila kako baca izdanke po celom zidu i sve do jedne ru i kosti s njihovih mesta, to je podsealo na padanje grnarije s pretrpang stola. Padale su unaokolo pretvarajui se u prah, ti ostaci nekih pedesetak ljudi. Uril se nasmeja - jo jedan trik koji je pokupio od edvela - a taj zvuk je bio vrlo uznemiravajui, jer nije bio prirodan. Izmislio je igru koja mu se dopala. Okrenuv i se ka narednom zidu nastavio je sa uni tavanjem na isti nain; zatim je na red do ao i trei zid. "Reci mu da prestane", pro aputa Imakolatin duh, kada se velike i male kosti pridru i e ve poveoj gomili na podu. "Ako se ne pla i : reci mu da prestane." Ali edvel je samo nemo posmatrao kako aneo jednim zamahom isti i etvrti zid, a onda prenese pa nju na tavanicu. "Ti si sledei", ree Imakolata. edvel se priljubi uz sada ogoljenu ciglu dok su ostaci plju tali unaokolo. "Ne..." promrmlja on. Kosti prestado e da padaju; na zidovima i tavanici vi e nije bilo ni jedne jedine. Pra ina lagano poe da se sle e. Uril se okrenu prema edvelu. "Za to mi apue iza lea?" upita ga zainteresovano. edvel pogleda prema vratima. Koliko daleko bi stigao ako bi sada poeo da tri? Pre ao bi mo da jard ili dva. Nije bilo mogunosti za bekstvo. On je znao. uo je. "Gde je ona?" zapita Uril. U razorenoj odaji zavlada ti ina. "Nateraj je da se poka e." "Iskoristila me je", poe edvel. "Ispriae ti razne la i. Rei e ti da sam voleo zanose. A nisam." Oseao je da ga aneo posmatra svojim bezbrojnim oima; uutao je kada je uhvatio njihov pogled. "Od mene ne mo e ni ta sakriti", izjavi aneo. "Poznato mi je za im si udeo, kao i trivijalnosti svega toga, i ne mora me se pla iti." "Zar ne moram?" "Ne. U ivam u prahu koji predstavlja , edvele. U ivam u tvojoj beskorisnosti, tvojim beznaajnim eljama. elim da ubijem nju koja se ovde nalazi - tu enu ije zanose mogu da omiri em. Reci joj da se pojavi pa da svr imo s tim." "Ona je ve mrtva." "Pa, za to se onda krije?" "Ne krijem se", dopre do njih Imakolatin glas, a kosti na podu uzburka e se kao talasi na puini kada se iz njih podi e duh. Ne jednostavno iz njih, ve od njih, porekav i na taj nain Urilovo razaranje po to je njenom voljom iz delia stvorena nova anatomska struktura. Rezultat je bio ne to to je predstavljalo vi e od pukog zbira delova. edvel ugleda ne jednu, ve sve sestre, ili projekciju njihovog kolektivnog duha. "Za to bih se ja krila od tebe?" upita taj spomenik. Svaka krhotina u njemu okrenula se dok je ona govorila. "Jesi li sada srean?" upita ga ona. " ta je to srea?" raspitivao se Uril. "Ne pravi se naivan", opomenu ga fantom. "Dobro ti je poznato da ne spada u ovaj svet." "Jednom sam ve bio ovde." "I oti ao. Uini to ponovo." "Kada budem gotov", odvrati Uril. "Kada tvorci zanosa budu istrebljeni. Toje moja du nost." "Du nost?" ponovi Imakolata, a njene se kosti nasmeja e. "Kako to da te zabavljam?" upita Uril. "Jer si zaveden. Misli da si sam..."
"Ja jesam sam." "Nisi. Zaboravio si ko si; pa su tako i tebe zaboravili." "Ja sam Uril. Ja uvam kapiju." "Nisi sam. Niko nije sam - ni ta nije samo. Ti si deo neeg vi eg." "Ja sam Uril. Ja uvam kapiju." "Nema vi e niega to bi trebalo uvati", nastavi Imakolata. "Osim tvoje du nosti." "Ja sam Uril. Ja..." "Pogledaj se. ikam te. Odbaci oveka koga nosi na sebi, i pogledaj se." Uril nije normalnim glasom odgovorio, ve je vrisnuo. "NEU." Rekav i to, iskali sav svoj bes na telu od kostiju. Kip se raspade kada ga vatra pogodi, a zapaljeni delii stado e da udaraju po zidovima. edvel sakri lice po to je Urilov plamen tutnjao napred-nazad po prostoriji ne bi li konano istrebio vraarinu sliku. Dugo nije mogao da se zadovolji, pretra io je svaki ugao svetili ta dok i poslednju uvredljivu krhotinu nije pretvorio u pepeo. Tek tada se spustio isti onaj iznenadni spokoj koji je edvel toliko mrzeo. Aneo je poseo Hobartovo izmueno telo na gomilu kostiju i podigao jednu lobanju akama pocrnelih od vatre. "Zar ne bi svet bio i i...", primeti aneo, odmeravajui rei, "... kada bismo ga celog li ili ivih bia?" Predlog je bio iznet tako odmereno, tonom koji je bio savr ena kopija edvelovog Razumnog oveka, da mu je trenutak bio potreban da shvati o emu on to govori. "Pa?" eleo je da zna. "Zar ne bi?" Podigao je pogled prema edvelu. Mada su to i dalje u su tini bile Hobartove crte lica, iz njih je bio prognan svaki trag toga oveka. Iz svake pore prosijavao je Uril. "Ne to sam te pitao", ree. "Zar to ne bi bilo divno?" edvel promrmlja da bi. "Onda i treba da vidimo takvu jednu vatru, zar ne?" zakljui on podi ui se sa svog sedi ta od kostiju. Uputio se ka vratima i zagledao niz prolaz u kome su kovezi i dalje goreli. "Oh..." zausti on eznutljivo. "... kakva vatra." A zatim, ne elei ni na trenutak vi e da odla e ispunjenje svog krajnjeg cilja, krenu nazad ka stepeni tu i uspavanom Kraljevstvu ka kome je ono vodilo. 3. TAJNO OSTRVO 1. Voz je stigao u Birmingem sa jednim satom zaka njenja. Kada je konano prispeo, sneg je i dalje padao, tako da taksija nije bilo ni za lek. Kal se raspitao koji autobus vozi za Harborn i u redu ekao dvadeset pet minuta pre no to se ukrcao u autobus, koji ga je zatim pu evim korakom vozio od stanice do stanice, primajui stalno nove promrznute putnike dok nije postao toliko pretovaren da vi e niko u njega nije mogao da ue. Napredovali su sporo. Saobraaj u centru grada bio je zagu en, tako da su sva vozila milela. A izvan centra vo nja je bila krajnje opasna - sumrak i sneg urotili su se da smanje vidljivost - tako da se voza nijednog trenutka nije usudio da prekorai brzinu od deset milja na as. Svi su sedeli nekako snu deno, izbegavajui da bilo s kim ukrste pogled iz straha da ne bi morali da otponu razgovor. ena koja se smestila pored Kala gladila je malog, u tartanski kaput obuenog terijera, koji je pru ao jadnu sliku. Nekoliko puta ga je uhvatio kako ga posmatra tu nim oima pa mu je uzvratio ute nim sme kom. U vozu je jeo, ali je i dalje bio o amuen, tako da nije ni primeivao turobne prizore predela kojim su prolazili. Iz sanjarenja ga je trgao nalet vetra, kada je na brdu Harborn iza ao iz autobusa. ena sa psom umotanim u tartan uputila ga je ka Vaterlo putu, uveravajui ga da e tamo stii za samo tri minuta. Ali njemu je bilo potrebno gotovo pola sata da ga pronae, a za to
vreme hladnoa mu se uvukla kroz odeu u same kosti. Glukova kua bila je velika zgrada sa dva proelja, ijom fasadom je dominirao ileanski bor toliko visok da je dosezao do strehe. Skvren od zime, on pritisnu zvonce. Po to iz kue nije dopro nikakav odjek, poeo je da kuca, a potom i da lupa. U hodniku se upalilo svetlo i vrata su se, kako se njemu inilo, posle itave venosti konano otvorila; na njima se pojavio Gluk, sa ostacima nagrizene cigare meu prstima, sme ei se i po urujui ga da se skloni sa zime pre no to mu se dupe smrzne. Nije morao dva puta da ga pozove. Gluk za njim zatvori vrata i gurnu pare tepiha kako ispod njih ne bi vuklo, a zatim povede Kala niz hodnik. Morali su da se provlae. Hodnik je bio zatrpan kartonskim kutijama slo enim jedne na druge tako da su svojom visinom nadvisivale njih dvojicu. "Da li se vi to selite?" upita Kal kada ga Gluk ugura u idilino toplu kuhinju koja je isto tako bila pretrpana kutijama, torbama i gomilama hartje. "Pobogu, ne", odvrati Gluk. "Skini tu mokru odeu. Doneu ti pe kir." Kal skinu nakva en sako i isto tako promoklu ko ulju i upravo je skidao cipele iz kojih je kapala voda kao da su od sunera, kada se Gluk vratio ne samo sa pe kirom ve i sa d emperom i parom izlizanih somotskih pantalona. "Probaj ovo", ree on, spu tajui odeu Kalu u krilo. "Skuvau aj. Voli aj?" Nije saekao da dobije odgovor. " ivim na aju. Slatkom aju i cigarama." Napunio je ajnik i zapalio antikvarni primerak re oa na gas. Kada je to obavio, dohvatio je par izletnikih sokni sa radijatora i dodao ih Kalu. "Je l' ti malo toplije sada?" upita ga. "Mnogo." "Ponudio bih ti ne to jae", nastavi on, dok je iz kredenca vadio kutiju za aj, eer i okrnjeni krag. "Ali ja ne pijem. Otac mi je umro od pia." U ajnik je ubacio nekoliko vrhom punih ka iica aja. "Moram priznati", poe sav obavijen parom. "Nisam oekivao da e se ponovo javiti. eera?" "Da, molim." Uzev i ajnik, eer i krag, on povede Kala iz kuhinje i uputi se stepeni tem na prvi sprat. I na ovom spratu stanje je bilo isto kao i u prizemlju: tapete stare, svetiljke bez aba ura, i svuda unaokolo iste udovi ne gomile hartije, kao da je neki ludi birokrata zave tao Gluku svoje ivotno delo. On gurnu jedna vrata i Kal ue za njim u prostoriju, pretrpanu sobu - nove kutije, novi dosjei - u kojoj je bilo dovoljno toplo da su se mogle gajiti orhideje, i sei vazduh pun ustajalog dima cigare. Gluk spusti aj na jedan od pet- est stolova dohvativ i svoj krag iza gomile zabele ki, zatim dovue dve naslonjae do elektrinog kamina. "Sedi. Sedi", stade da nutka Kala, iji je pogled privukao sadr aj jedne od kutija. Bila je do vrha puna sasu enih aba. "Ah", javi se Gluk. "Sigurno se pita ..." "Da", priznade Kal. "Pitam se. Za to abe?" "Stvarno za to?" odvrati Gluk. "To je jedno od bezbroj pitanja na koja poku avamo da odgovorimo. Nisu samo abe u pitanju, razume se. Dobijamo i make; pse; mnogo ribe. Imali smo i kornjae. Eshila je ubila kornjaa. To je jedan od prvih padova o kome postoji zapis." "Padova?" "Sa nebesa", objasni Gluk. "Koliko kocki eera eli ?" " abe? Sa nebesa?" "Ni ta neuobiajeno. Koliko eera?" "Dve kocke." Kal ponovo virnu u kutiju i izvadi iz nje tri abe. Sve su bile obele ene ceduljicama; na ceduljicama je bio ispisan datum kada su pale i mesto gde su pale. Jedna je sletela u Utah, druga u Drezden, a trea u Kaunti Kork. "Da li su po prispeu mrtve?" upita on. "Ne uvek", odvrati Gluk, pru ajui Kalu aj. "Ponekad stignu nepovreene. Ponekad u delovima. Nema pravila. Ili bi se pre moglo rei da pravilo postoji, ali mi ga jo nismo uoili." Buno je srknuo aj. "A sada..." ree, "... nisi ovamo do ao da bi razgovarao o abama."
"Ne, nisam." "O emu si eleo da razgovara ?" "Ne znam odakle da ponem." "To su uvek najbolje prie", izjavi Gluk, sav sijajui od uzbuenja. "Poni od onoga to je najmanje verovatno." Kal se osmehnu; pred njim je bio ovek spreman da saslu a celu priu. "Pa..." zausti on dugoko udahnuv i vazduh. I poe da pria. Nameravao je da dogaaje opi e u kratkim crtama, ali posle otprilike deset sekundi Gluk je stao da ga prekida postavljajui pitanja koja su ga odvuka u op irnost. Stoga mu je za celu priu bilo potrebno nekoliko asova tokom kojih je Gluk junaki popu io celu cigaru. Konano je pria stigla do Glukovog praga i prerasla u zajedniko seanje. Tokom naredna dva do tri minuta Gluk ni ta nije rekao, niti je pogledao Kala, ve je prouavao pikavce i ibice u pepeljari. Kal je prvi prekinuo ti inu. "Da li mi verujete?" upita on. Gluk trepnu i namr ti se kao da je trgnut iz misli o neem sasvim drugom. "Da skuvamo jo aja?" upita on. Poku ao je da ustane, ali ga Kal divlje epa za ruku. "Da li mi verujete?" ponovi on. "Svakako", odgovori Gluk, sa izvesnom tugom u glasu. "Mislim da mi nema druge. Pri zdravoj si pameti. Razgovetno govori . Izneo si prokleto mnogo pojedinosti. Da, verujem ti. Ali mora shvatiti, Kale, inei to zadajem smrtni udarac nekolicini svojih najdra ih iluzija. Stoji pred ovekom koji oplakuje svoje teorije." Zatim ustade. "Ah, nije va no..." podi e ajnik sa stola, pa ga ponovo spusti. "Poi sa mnom u susednu sobu", pozva on Kala. U ovoj drugoj sobi nije bilo zavesa na prozorima. Kal je primetio da je, za vreme dok je priao, sneg postao tako gust da se gotovo moglo rei kako je otpoela meava. Ba ta iza kue i zgrade s druge strane pretvorile su se u belu nedoiju. Ali Gluk ga nije ovamo doveo da bi mu to pokazao; ve je Kalovu pa nju usmerio na zidove. Svaki raspolo iv in bio je prekriven kartama od kojih je veina izgledala kao da tu visi od poetka sveta. Vonjale su na dim od cigara, bile i vrljane raznobojnim olovkama i izbu ene bezbrojnim raznobojnim pribadaama, od kojih je svaka verovatno oznaavala mesto na kome se dogodio neki nadnaravni dogaaj. Sa ivica ovih karata visilo je, u obliku resa, takvo mno tvo fotografija autentinih mesta da se ovek morao nad njim zgroziti: neke su bile male poput zrnaca, druge veliine nokta na palcu; bilo je tu uveanja irine stopala i traka kadrova preuzetih iz kunih filmova. Bilo je mnogo onih koje mu ni ta nisu govorile, kao i onih za koje se na prvi pogled videlo da su la ne. Ali na svake dve nejasne ili la ne fotografije, dolazile su dve koje su prikazivale ne to gotovo zapanjujue, kao to je slika priproste ene koja stoji u svojoj ba ti do lanaka u neem to lii na koarski ulov iz dubokog mora; ili slika policajca koji uva stra u ispred jedne trospratnice koja se prevalila na njegovo lice, tako da su sve cigle ostale na svom mestu; te slika haube nekih kola sa otiskom dva lica, jednog pored drugog. Pojedine slike bile su komine u svojoj neodreenoj izopaenosti, druge su, pak, izgledale nekako mrano autentine - svedoci su ponekad bili rastrojeni, ponekad su krili lica ali sve zajedno nije bilo nimalo zabavno. Meutim, i one nemogue i one koje su pozivale na uzbunu, podr avale su istu tezu: da je svet udniji no to to vei deo oveanstva pretpostavlja. "Ovo je samo vrh ledenog brega..." primeti Gluk. "Imam na hiljade ovakvih fotografija. Desetine hiljada svedoenja." Kal je primetio da su pojedine fotografije bile meusobno povezane nitima raznih boja sa pribadaama na kartama. "Mislite da u ovome ima nekog pravila?" upita Kal. "Verujem u to. Ali po to sam uo tvoju priu, poinjem da razmi ljam o tome nisam li ga tra io na pogre nom mestu. Zna , pojedini moji dokazi kose se sa tvojim izve tajem. Za poslednje tri nedelje - dok si poku avao da stupi sa mnom u vezu - Maks i ja bili smo u kotskoj, razgledajui jedno mesto koje smo upravo prona li u kotskom Gorju. Doneli smo odatle nekoliko veoma udnih
sitnica. Pretpostavio sam da je u pitanju neka vrsta sletali ta za na e posetioce. Mislim da sam pogre io." To je verovatno bila dolina u kojoj se odigralo va e raspredanje." " ta ste prona li?" "Uobiajene otpatke. Novie, odeu, razne line sitnice. Sve smo to smestili u kutije i doneli ovamo kako bismo na miru mogli da ih pregledamo. Mogli smo da ih uglavimo u na e omiljene teorije, zna ... ali ini mi se da veina vi e ne va i." "Voleo bih da vidim te stvari", zamoli Kal. "Raspakovau ti ih", pristade Gluk. Od trenutka kada je Kal zavr io priu, njegov izraz lica odavao je veoma zbunjenog oveka. ak i sada je krajnje oajnim pogledom prelazio po kartama. Tokom poslednjih nekoliko asova sru io se ceo njegov pogled na svet. "Izvinite", ree Kal. "Zbog ega?" upita Gluk. "Zbog toga to si mi priao o udima? Molim te, ne izvinjavaj se. Sa istom prilje no u verovau u tvoju misteriju kao to sam i u svoju. Bie mi potrebno samo malo vremena da se priviknem. Jedino to tra im jeste da ta misterija stvarno postoji." "Oh, postoji, i te kako postoji", odvrati Kal. "Verujte mi, postoji. Samo ne znam gde." Pogled mu skrenu sa Gluka prema prozoru i praznini s druge strane. Sve se vi e i vi e pla io za svoje voljene izgnanike. No, Bi i sneg - sve kao da se urotilo da ih zbri e. On prie prozoru; po zaleenom staklu videlo se da je temperatura i dalje padala. "Moram ih pronai", ree. "Moram biti s njima." Sve do tog trenutka uspe no se borio protiv usamljenosti; a onda ga protreso e jecaji. uo je Gluka kako mu prilazi, ali nije vi e dovoljno vladao sobom da bi zaustavio suze: i dalje su tekle. Gluk mu, te ei ga, spusti aku na rame. "Ba je lepo videti nekog kome su uda toliko potrebna", ree on. "Pronai emo tvoje Vidovnjake, Muni. Imaj poverenja u mene. Ako igde postoji trag koji bi te mogao odvesti k njima, onda se on nalazi ovde." "Moramo po uriti", primeti blago Kal. "Znam. Ali pronai emo ih. Ne samo zarad tebe, ve i zbog mene. elim da sretnem taj tvoj izgubljeni narod." "Nisu oni moji." "Na neki nain jesu. Kao to si i ti njihov. To ti se vidi na licu. To je razlog zbog koga ti verujem." 2. "Odakle da ponemo?" To je pitanje postavio Kal. Kua je od podruma do tavana bila natrpana podacima. Kao to je Gluk napomenuo, mo da se negde meu njima nalazio trag - kakav redak u nekom izve taju, kakva fotografija - koji bi mogli da uka u na prebivali te Vrste. Ali gde? Koliko e samo svedoenja morati da proitaju dok ne nabasaju na neki nagove taj tog skrovitog mesta. I to, razume se, pod pretpostavkom da se u ovim te kim vremenima dr e na okupu. Ako ne - ako su ra trkani po ostrvima, onda je sve bilo uzalud, to jest gotovo uzalud. Kal je sam sebe korio zbog takvih misli. Morao je verovati da postoji mogunost da ne to pronau; morao je verovati da zadatak pred njim nije predstavljao samo nain da se ubije vreme pre kataklizme. Uzee Gluka za primer. Gluka, koji je itav ivot proveo jurei za neim to, u stvari, nije ni video; Gluka, koji je ak i sada spravljao aj i kopao po dosjeima, pona ajui se kao da u du i veruje kako im je re enje problema na dohvat ruke. Radnu sobu pretvorili su u bazu. Gluk je ra istio najvei sto i po njemu ra irio kartu Engleske, toliko veliku da je visila preko ivice poput stolnjaka. "Sablasno ostvo", obrati se on Kalu. "Proui ga malo. Vidi da li e bilo koje mesto koje smo ispitali tokom godina upaliti sijalicu u tvojoj glavi." "U redu."
"Ja u sortirati izve taje, i otvoriti kutije koje smo doneli iz kotske." On se dade na posao ostaviv i Kala da pregledava kartu koja je bila jo gu e obele ena od onih u susednoj sobi, po to su mnogi simboli, izukr tane linije i skupine taaka, bili dodatno obele eni zagonetnim skraenicama. Znao je to znae slova U.F.O., ali ta je to bilo Osumnjieni T.M.D.? ili Cirus V.S.? Odluio je da se ne obazire na zabele ke, koje su ga samo ometale u radu, jednostavno je poeo sistematski da razgleda kartu, centimetar po centimetar, poev i od Lends Enda i kreui se as napred as nazad preko nje. Bio je srean to mu je stavljeno u zadatak da pregleda samo kopno, po to su mora oko Velike Britanije - te oblasti koje su ga uvek odu evljavale kada bi ih pominjali u vremenskim izve ajima: Fastnet, Vajking, Fortis, Tajri - takoe posedovala svoja uda. To je imalo smisla. Ako su u predgraima sipile sipe, onda mo da na Severnom moru plju te gume i dimnjaci. Pet- est puta pre ao je napred-nazad kroz celu zemlju, a onda se Gluk vratio. "Jesi li imao sree?" zanimalo ga je. "Do sada nisam", odvrati Kal. Gluk spusti stopu visoku gomilu izve taja na jednu od stolica. "Mo da emo ovde ne to pronai", primeti on. "Poeo sam od dogaaja koji su se odigrali u blizini Grada duhova, a zatim emo krenuti dalje." "To mi izgleda logino." "Poni da kopa . Sve to ti se uini makar malo poznatim izdvoj na stranu. Neu prestati da te snabdevam materijalom sve dok bude mogao da ita ." Gluk privrsti pribadaama kartu za zid pored radnog stola i ostavi Kala da pregledava prvu zbirku izve taja. Za taj posao bila je potrebna dobra kocentracija koju Kal nikako nije mogao da postigne. Bilo je deset i trideset, a njemu se ve spavalo. Ali dok je listao ovaj katalog zanemarenih uda njegove umorne oi i jo umorniji mozak zaboravi e na umor, okrepljeni zapanjujuim materijalom pred sobom. Mnogi dogaaji predstavljali su varijacije na sada ve poznate teme: dogaaje koji su opovrgavali geografske, vremenske i meteorolo ke zakone. Zagubljene mena erije; ekskurzije sa udaljenih zvezda; kue vee unutra nego spolja; radio aparate koji su hvatali glasove mrtvih; led na drveu usred leta i ko nice iz kojih je zujao Oena . A sve te stvari nisu se odigrale negde daleko, ve u Prestonu Hili Brid u, u Skantorpeu i Vindermiru; u solidnim, stoikim mestima, koja naseljavaju pragmatiari to ne podle u lako histeriji. Ova zemlja, koju je Gluk nazvao Sablasno ostrvo, s jednog kraja na drugi vrvela je od delirinih vizija. I sama je bila zemlja iz bajke. Gluk je dolazio i odlazio, snabdevajui Kala povremeno novim dosjejima i sve im ajem, trudei se da ga to manje ometa. Kal je ubrzo uvideo da je te ko bilo odoleti bezbrojnim bizarnim izve tajima, ali naterav i sebe da bude krajnje disciplinovan, izdvajao je tek jedan na otprilike stotinu u kome se nalazila kakva pojedinost koja bi taj dogaaj mogla dovesti u vezu sa Fugom ili njenim stanovnicima. Za neke je znao od ranije: uni tenje ermanove kue, na primer. Ali bilo je i drugih izve taja - o reima vienim u vazduhu, o oveku iji je majmun ljubimac recitovao Psalme - koji su se dogaali u mestima za koje nikada nije uo. Vrsta je sada mo da bila tamo. Tek kada je odluio da se malo odmori od posla, Gluk mu je pomenuo da je raspakovao kutije koje su doneli iz kotske i pitao Kala bi li hteo da pogleda sadr inu. Krenuo je za Glukom nazad u sobu sa kartama i tamo na ao - svaka stvar bila je uredno obele ena - otpatke koje su za sobom ostavili dogaaji to su se zbili u dolini. Nije ih bilo mnogo; ili su pre iveli uni tili veinu, ili je do toga do lo prirodnim putem. Ali ugledao je nekolio alosnih stvari koje su ga podsetile na nesreu - nekoliko nezanimljivih linih sitnica - i ne to oru ja. Jedna stvar, koja je spadala u obe kategorije, natera Kala da se naje i. Preko jedne kutije le ao je prebaen edvelov sako. On se nervozno zagleda u njega. "Prepoznaje li ne to od ovog?" upita Gluk. Kal mu ree ta i odakle. "Bo e", prozbori Gluk. "To je taj sako?" Njegova neverica bila je razumljiva; gledan pri svetlosti obine sijalice,
sako je izgledao sasvim obino. Ali Kalu je ipak bio potreban itav minut da smogne hrabrost i dohvati ga. Podstava koja je u svoje vreme verovatno zavela na stotine, izgledala je kao svaka druga. Tkanina je mo da posedovala neki neobja njiv sjaj, ali to je ujedno bio jedni dokaz njegovih moi. Mo da su ga napustile, po to ga je vlasnik odbacio, ali Kal nije bio voljan da to proveri. Ponovo ga je bacio preko kutije tako da mu se podstava nije videla. "Valjalo bi ga poneti", ree Gluk. "Kada poemo." "Kuda?" "Da se naemo sa Vidovnjacima." "Ne. Mislim da to ne bi bilo dobro." "Mesto mu je meu njima", primeti Gluk. "Mo da", odvrati Kal, mada ne ba ubeen u to. Ali prvo ih moramo pronai." "Vratimo se onda na posao." Ponovo se bacio na izve taje. Uskoro mu je postalo jasno da je pogre io to je prekinuo posao; bilo mu je te ko da ponovo uhvati ritam. Ali gurao je dalje, koristei kao podstrek tu ne ostatke iz susedne sobe, kao i misao da bi oni uskoro mogli predstavljati njegove jedine uspomene na Vrstu. U tri i etrdeset pet ujutro zavr io je sa itanjem izve taja. Gluk je koristio priliku da malo odspava u jednoj od naslonjaa. Kal ga prodrma i pru i mu devet kljunih dosjea koje je izvojio. "Je li to sve?" upita Gluk. "Bilo je i nekih za koje nisam bio siguran. Odvojio sam ih na stranu, ali sam pomislio da bi nas mogli odvesti na pogre an trag." "U pravu si", odvrati Gluk. Zatim ode do karte i zabode pribadae na devet mesta. Po to je to obavio, malo se udaljio od karte i zagledao u obele ena mesta. Na prvi pogled nije se uoavalo nikakvo ustrojstvo; sva ta mesta nepravilno su bila razbacana po zemlji. Meusobno su bila udaljena pedeset milja. "Ni ta" primeti Kal. "Kud uri ?" opomenu ga Gluk. "Ponekad je potrebno malo vi e vremena da se uoi neka veza." "Mi nemamo malo vi e vremena", zabrinuto ga podseti Kal. Dugi asovi bez sna poeli su da se primeuju na njemu; bolelo ga je rame gde ga je edvel ranio; u stvari, celo ga je telo bolelo. "Sve je uzalud", ree on. "Dozvoli da malo ovo prouim", nastavi Gluk. Da vidim mogu li pronai neki plan." Kal podi e razdra eno ruke. "Nema nikakvog plana", ree. "Jedino to mogu uiniti jeste da obiem sva ta mesta, jedno za drugim..." (po ovom vremenu? uo je kako pita sam sebe, bie srean ako sutra ujutro bude mogao da izie iz kue.) "Za to ne odspava nekoliko asova. Pripremio sam ti krevet u gostinjskoj sobi. Popni se jo jedan sprat, druga vrata sleva." "Oseam se tako prokleto beskorisnim." "Bie jo beskorisniji ako ne odspava . Hajde, poi ve jednom." "Mislim da u morati. Prvo to u sutra ujutro..." "Odspavaj, Muni. O taktici mo emo sutra razgovarati." Popeo se uz stepenice. Na gornjem spratu bilo je hladno; dah je kroio ispred njega. Nije se ni svukao, ve se umotao u ebad i tako zaspao. Na mrazom ukra enom prozoru nije bilo zavesa, a sneg spolja bacao je plaviasto osvetljenje u sobu, dovoljno jako da se pri njemu moglo itati. Ali to ga nije odr alo budnim du e od trideset sekundi. 4. IZGUBLJENA NADA 1. Odazvali su se pozivu, svi obreda; dolazili su pojedinano, ili u parovima, ponekad porodino ili sa prijateljima; dolazili su sa po nekoliko
kofera ( ta su to vredno mogli imati u Kraljevstvu ime bi se opteretili?), jedine stvari do kojih im je stalo bile su one koje su poneli iz Fuge i stalno nosili za sobom. Suveniri iz njihovog izgubljenog sveta: kamenje, seme, klju kue. I razume se, poneli su svoje zanose, ono malo to im je preostalo. Doveli su ih na mesto o kome je Nimrod govorio Suzani, ali ijeg imena nije mogao da se seti. Meutim, setila ga se Apolina. Bilo je to mesto koje Bi u vremenu pre upredanja nikada nije prona ao. Zvalo se Rejmontovo brdo. Suzana se pla ila da Kukavice nisu mo da izmenile celu tu oblast; prekopale je i sravnile sa zemljom. Ali ne. Brdo je ostalo netaknuto, a umarak u njegovom podno ju, u kome su Porodice provele to davno leto, razrastao se i prerastao u umu. Takoe se pitala da li su dobro uradili to su odluili da se kriju na otvorenom po tako groznom vremenu - naunici su ve govorili da je ovo najhladniji decembar u istoriji - ali bila je ubeena da je Vrsta, opsednuta kakva je bila, umela da re i jedan tako jednostavan problem. Nekada su bili bezbedni u podno ju Rejmontovog brda; mo da e im ono i ovaj put pru iti sigurno utoi te. Na svima se videlo da im je laknulo to su ponovo zajedno. Iako je veina njih dobro ivela u Kraljevstvu, okolnosti su im nalagale da ne pokazuju svoj bol. A sada, kada su se ponovo na li meu svojima, mogli su da se seaju stare zemlje, to je za njih predstavljalo i te kakvu utehu. Ovde nisu bilo ni potpuno bespomoni. Iako su im moi bile ve uveliko smanjenje od kada nije bilo Fuge da iz nje crpu snagu, jo su posedovali nekoliko zanosa kojima su mogli da prevare protivnika i koje su mogli da stave u igru. Te ko da bi mogli dugo da zadr e silu to je razorila Ulicu Koija, ali prosjaci nisu u prilici da biraju. Kada su se konano okupili u gajevima meu drveem - a njihovo zajedniko prisustvo na gotovo neprimetan nain izmenilo grmlje i grane - osetila je da su dobro odabrali kada su odluili da ovamo dou. Ako bi ih Bi kojim sluajem prona ao, bar bi zajedno doekali kraj. Nedostajali su samo jo Kal i knjiga koju mu je poverila na uvanje; knjiga ije su ive stranice sadr ale odjeke ove ume usred zime. Molila se da su i knjiga i njen uvar nagde na sigurnom. Da su bezbedni; i da sanjaju. 2. Mo da je u pitanju bila upravo ta misao koja se obrazovala u njegovom umu kada mu je san do ao na oi (da je sne na svetlost dovoljno jaka da se pri njoj moglo itati) to je ubrzala san koji je usnio. Zami ljao je kako se probudio, i posegao u d ep sakoa - koji je bio neizmerno dubok - i iz njega izvadio knjigu spasenu od uni tenja tamo u Ulici Koija. Poku ao je da ja otvori, ali prsti su mu bili ukoeni tako da je petljao po njoj poput kakve budale. Kada je konano uspeo da je otvori, ostao je zabezeknut, jer stranice su bile prazne, sve od reda, prazne poput sveta s druge strane prozora. Prie i ilustracije su nestale. A sneg je nastavio da pada na more kod Vajkinga i Doger Benka, kao i na kopno. Padao je i na Hili Brid i Blekpul, na Bat i Divajzis, zatrpavajui kue i ulice, fabrike i katedrale, ispunjavajui doline dok se vi e nisu razlikovale od brda, zamagljujui reke, prikrivajui drvee, sve dok Sablasno ostrvo nije postalo prazno kao i stranice Suzanie knjige. U snu mu je sve to izgledalo savr eno razumno: nisu li knjiga i svet van nje bili deo iste prie? Osnova i potka. Jedan nevidljiv svet. Ovi su ga prizori pla ili. Praznina je bila i unutra i napolju: a on nije imao leka za nju. "Suzana..." mrmljao je u snu, udei da je zagrli, da je vrsto stegne uz sebe. Ali ona je bila daleko. ak i u snu se nije mogao pretvarati da je blizu, nije mogao da je smesti pored sebe. Jedino se mogao nadati da je bezbedna; nadati se da ona bolje od njega zna kako da se odbrani od ni tavnosti.
"Ne seam se kada sam poslednji put bila srena", pro aputao mu je u uvo jedan glas iz pro losti. Nije mogao da mu se seti imena, ali znao je da njegovog vlasnika ve dugo nema meu ivima. Naterao je san da potee unazad, tragajui za tim imenom. Ponovo je zauo iste rei, samo ovaj put sna nije. "Ne seam se kada sam zadnji put bila srena." Seanje mu je sada ponudilo i ime i lik. Bile su to rei Lilije Pelicije; a stajala je u podno ju kreveta, samo to to nije bio ovaj krevet u kome je sada spavao. ak ni soba nije bila ista. Osvrnuo se oko sebe. Ovde je bilo i drugih zazvanih iz pro losti. Fredi Kamel zurio je u svoj odraz; Apolina je opkoraila stolicu sa fla om prinetom usnama. Pored nje stajao je D eriho, ljulju kajui dete zlatastih oiju. Sada je znao gde se nalazi i kada. Ovo je bila njegova soba u Ulici Koija, kada se komadi ilima raspreo. Lilija je ponovo, bez imalo urbe izgovorila istu reenicu koja ga je dovela ovamo. "Ne seam se kada sam poslednji put bila srena." Za to je njegovo seanje, od svih neobinih prizora koje je video i razgovora koje je uo te noi, izabralo da ponavlja ovaj trenutak? Lilija ga je pogledala. Na njoj se jasno oitavao nemir; kao da je svojim drugim vidom predvidela ovu sne nu no u kojoj on sanja: kao da je ve tada znala da je sve izgubljeno. Po eleo je da je ute i, da joj ka e kako je mogue do iveti sreu, ali niti je bio ubeen u to niti je imao elju da pogre no predstavlja istinu. Sada je govorila Apolina. "Ali ta je sa brdom?" upita ona. ta je bilo s brdom? pomisli on. Ako je nekada mo da i znao o emu je govorila, zaboravio je. "Kako se ono zva e?" upita ona. "...gde smo boravili..." Rei poe e da se gube. Nastavi, podsticao ju je on. Ali toplota sobe koje se prisetio ve je polako bledela. Hladnoa ove, u kojoj se sada nalazio, poela je da mu se uvlai u kosti, potiskivajui onu miomirisnu augustovsku no. I dalje je oslu kivao, dok mu je srce poelo da bubnja u glavi. Njegov mozak nije nesimice izabrao da ponovi ovaj razgovor: u tome je postojao sistem. Bio je na pragu neke tajne samo kada bi izdr ao dovoljno dugo. "Kako se ono zva e?" ponovio je Apolinin glas koji se gubio, "...gde smo proveli poslednje leto? Seam se kao da je bilo jue." Pogledala je u Liliju ekajui da dobije odgovor. I Kal je pogledao u nju. Odgovori joj, pomisli on. Ali hladnoa je postajala sve jaa, dozivajui ga da se vrati iz pro losti u pustu sada njost. Oajniki je eleo da sa sabom ponese i trag koji je lebdeo na Lilijinim usnama. "Seam se toga..." ponovi Apolina, dok je njen vri tavi glas posle svakog sloga postajao sve slabiji, "...kao da je bilo jue." On se zagleda u Liliju, nadajui se da e progovoriti. Ve je bila providna kao dim cigarete. Molim te, odgovori joj, ree on. Kada njen lik poe ve polako da se gubi, ona otvori usta da ne to ka e. Na trenutak mu se uinilo da ju je izgubio, ali ipak je uo odgovor, mada tako tih da se silno napeo kako bi ga razabrao. "Rejmontovo brdo..." izgovori ona. A onda je nestade. "Rejmontovo brdo!" Probudio se s tim reima na usnama. ebad je skliznula s njega dok je spavao, i bilo mu je toliko hladno da su mu se prsti ukoili. Ali izvukao je mesto iz pro losti. A to mu je jedino bilo potrebno. Uspravio se u krevetu. Kroz prozor je prodirala dnevna svetlost. Sneg je i dalje padao. "Gluk!" pozva ga on. "Gde ste?" utnuv i u urbi kutiju sa zabele kama niz stepenice, on krenu u potragu za ovekom i nae ga presamienog u naslonjai u kojoj je sedeo i dok je slu ao
Kalovu priu. Uhvatio ga je za ruku i prodrmao, budei ga, ali ovaj je tako duboko spavao, da se nije razbudio dok ga Kal nije pozvao po imenu: "Vird ile." Zauv i vlastito ime otvorio je oi kao da ga je neko o amario. " ta?" upita on. Zatim se mirkajui zagleda u Kala. "Oh, to si ti. Uinilo mi se da ujem... svog oca..." Zatim pree dlanom preko jo snenog lica. "Koliko je sati?" "Ne znam. Jutro je uglavnom." "Hoe aja?" "Gluk, mislim da znam gde su." Ove rei ga osvesti e. Istog asa je ustao. "Muni! Ne ali se? Gde su?" " ta zna o mestu koje se zove Rejmontovo brdo?" "Nikad uo za njega." "E pa, oni su tamo." Trinaesti deo: MAGINA NO " ume su divne, mrane i duboke Ali ja moram odr ati neka obeanja, I mnoge milje prei pre no to poinem." Robert Frost, Zastav i pored ume jedne sne ne veeri 1. MEAVA 1. Led je zaustavio asovnike u Engleskoj. Mada su metereolozi predvideli da e sibirski uslovi potrajati du e od jedne nedelje, iznenadni pad temperature zatekao je zemlju, kao i uvek, nespremnu. Vozovi su prestali da saobraaju; avioni su ostali prikovani za zemlju. Do lo je do prekida telefonskih veza i nestanka struje u Jork iru i Linkoln ajiru; sela, pa ak i mali gradovi u Ju nim pokrajinama bili su odseeni usled sne nih nanosa. Putem medija, graanima je upuivana molba da ostanu kod kue; taj je predlog rado prihvaen tako da su industrija i trgovina bile primorane da ivotare - a u pojedinim oblastima - potpuno da prestanu s radom. Niko nikud nije i ao, a za to je bilo opravdanih razloga. Velike deonice autoputa bile su zatvorene, blokirane ili snegom ili napu tenim vozilima; glavni putevi bili su u haosu, a sporedni neprohodni. Sablasno ostrvo je za sve namere i ciljeve bilo blokirano. 2. Kal je utro io dosta vremena dok nije prona ao Rejmontovo brdo na jednoj od mnogobrojnih Glukovih karata, na njega je nabasao sasvim sluajno: nalazilo se u Somersetu, ju no od Glestonbarija. Pod normalnim okolnostima bilo bi mu potrebno otprilike sat vo nje putem M5. Danas, meutim, sam bog je znao koliko e putovati donde. Gluk je, razume se, eleo da poe s njim, ali Kal je pretpostavio da Vidovnjaci, ako se zaista kriju na brdu, nee blagonaklono gledati na stranca koga bi im doveo. Stavio je Gluku to do znanja to je pa ljivije mogao. Koliko god se trudio, Gluk nije uspeo da prikrije razoaranje, ali ipak je kazao da jako dobro zna koliko susreti te vrste mogu biti delikatni; celog ivota pripremao se upravo za jedan takav susret; nema nameru da navaljuje. Da, svakako, Kal mo e uzeti jedna kola, mada ni jedna ni druga nisu bila ba pouzdana. Kada se Kal spremio za polazak, zamotav i se to je bolje mogao kako bi se
odbranio od hladnoe, Gluk mu predade paket, neuredno uvezan kanapom. " ta je to?" upita on. "Sako", odvrati Gluk. "I jo neki dokazi koje sam pokupio." "Ne elim da ga uzmem. Naroito ne sako." "On je delo njihove magije, je li tako?" upita Gluk. "Uzmi ga, proklet bio. Ne pravi lopova od mene." "Nerado to inim." "Zapakovao sam i nekoliko cigara. Zalog mira od prijatelja." On se nasme i. "Zavidim ti, Kale; na svakoj zaleenoj milji." Dok se vozio, imao je vremena da posumnja u svoju odluku; vremena da sam sebe nazove budalom to se ponovo ponadao, to se uop te usudio da se ponada kako e ga neko seanje koje je iskopao odvesti do izgubljenih. Ali njegov san, ili bar jedan njegov deo, obistinio se dok se vozio. Engleska je bila prazna stranica; meava je sve zbrisala. Negde ispod njenog pokrova ljudi su verovatno nastavili da ive, ali nikakvi znaci nisu na to ukazivali. Vrata su bila zatvorena, zavese navuene ne propu tajui dan koji je ve negde oko podneva poeo da se povlai pred mrakom. Ono nekoliko odva nih du a koje su se zatekle napolju na oluji urilo je plonicima koliko im je to dozvoljavao led po kome su hodali, udei da se to pre ponovo nau pored vatre, gde e im putem televizije obeavati Bo i sa ve takim snegom i dobrim raspolo enjem. Na putevima praktino nije bilo saobraaja, to je Kalu omoguivalo da ne po tuje saobraajne propise: prolazio je kroz raskrsnice na crveno i nije se obazirao na jednosmerne puteve kada je izi ao iz grada. Gluk mu je pomogao da isplanira put pre no to je krenuo, a na vestima je pratio koji su putevi zatvoreni, tako da je u poetku dosta dobro napredovao, ukljuiv i se na M5 ju no od Birmingema, i odr avajui postojanih etrdeset kilometara na sat dok preko radija nije uo da je - severno od voresterske petlje - usled te ke saobraajne nesree zatvoren autoput izmeu petlje osam i devet. Poeo je da psuje jer bio je primoran da sie sa autoputa i krene putem A38 preko Grejt Malverna, Tjuksberija i Glostera. Sada se mnogo sporije kretao. Niko nije ni poku avao da ra isti ili pospe put, a vozai su nekoliko vozila jednostavno ostavili na putu kada im se uinilo da bi daljnja vo nja predstavljala pravo samoubistvo. Kada se na ao nadomak Bristola, vreme se jo vi e pogor alo, primorav i ga da se kree sasvim polako. Zaslepljen belinom snega, proma io je skretanje za A37, pa je morao da se vrati istim putem; nebo je ve bilo kao katran crno iako je bila tek sredina poslepodneva. Na otprilike jednu milju od epton Maleta zaustavio se da sipa benzin i kupi okoladu, i saznao od radnika u gara i da je veina puteva ju no od grada blokirana. Poelo je da ga pro ima oseanje kako se sve urotilo protiv njega. Kao da je vreme na neki nain bilo deo Bievog velikog plana; kao da je on znao da se Kal ve nalazi nadomak cilja, pa mu je po putu sipao prepreku za preprekom da bi video s kolikim arom e se boriti da stigne na mesto svog pogubljenja. Ali ako je to bilo tano, to je u isto vreme znailo da je na pravom putu; da ga negde u divljini ispred njega ekaju njegovi voljeni. 3. im je skrenuo sa puta A kod Lidforda na Fosi na sporedni put koji je u teoriji trebalo da ga odvede prema zapadu do Rejmontovog brda, pokazalo se da je upozorenje oveka iz gara e bilo tano. Jo pre no to je krenuo znao je da e ovo biti najte i deo puta, ali nije imao drugog izbora. Kroz ovu oblast nije prolazila nijedna od glavnih saobraajnica; postojali su samo uski tragovi i voda u rukavcima, koji su, bio je toga svestan, sada bili zatrpani ispod nanosa. Pre ao je mo da dve milje, po belom putu okru enom belinom, dok gume optoene ledom nisu poele da lajfiju, kola se zaustavila, a tokovi koji su se i dalje okretali samo nastavili da bacaju sneg u stranu. Probao je da na smenu pojaava i smanjuje gas, ali vozilo se nije moglo pokrenuti bez neije pomoi. Nevoljko je izi ao, i istog asa upao u sneg do pola lista. Gluk mu je
pozajmio gojzerice i debele sokne, koje su titile stopala, ali hladnoa mu je istog asa natopila pantalone. Navukao je kapuljau vindjakne - jo jedan Glukov poklon - i stao da se probija ka stra njem delu kola. Po to nije imao lopatu, morao je akama da razgre sneg. Svi napori bili su uzaludni. Posle dvadesetominutnog rada nije uspeo ni za in da pomeri kola, bilo napred bilo nazad. Odluio je da odustane pre no to mu se prsti smrznu. Skloniv i se u kola, i ostaviv i upaljen motor kako bi se zagrejao, seo je da razmisli ta mu valja initi. Na poslednje naseljeno mesto nai ao je kada je skrenuo na ovaj put, dve milje odatle; dve milje probijanja kroz smetove - sneg je i dalje padao - a unaokolo je vladalo gotovo potpuni mrak. ak i pod pretpostavkom da, po to prevali taj put, nae nekog dovoljno ludog, ili nekog ko e se sa aliti i pomoi mu, izgubie itave sate. Imao je jo dve mogunosti. Jedna je bila da ostane gde je i prosedi no. Bez razmi ljanja ju je odbacio. Druga - da pe ke stigne do Rejmontovog brda. Ako je suditi prema karti, koja nije bila ba najdetaljnija, put se malo dalje ravao. Ako krene levim krakom trebalo bi ubrzo da stigne u blizinu brda. Meutim, morao bi gotovo potpuno da se osloni na instikt, po to se osobenosti predela vi e nisu mogle ak ni nazreti - jarkovi, ivice, sam put. A ta je drugo mogao da uini? Bolje je bilo putovati i naslepo nego ne putovati uop te. Dono enje odluke ga je obodrilo, pa je usredsredio pa nju na to kako da se to bolje za titi od groznog vremena. U stra njem delu kola, izmeu sedi ta, prona ao je prevrnutu i vervatno zaboravljenu kutiju sa Glukovim dragocenim izve tajima. Nadajui se da da e mu biti opro teno zbog ovoga, prebacio se u stra nji deo kola i stao da gura po nekoliko listova hartije i fotografija ispod odee, obla ui se priama o palim abama i pelama. Kada je utro io celu zalihu, iscepao je i samu kutiju i duplim slojem kartona podstavio je pantalone - nadajui se da e tako zaustaviti nalete hladnoe. Na kraju je jo otrgnuo dva komada semi a koja je prona ao na ivici stra njeg prozora, obmotao ih oko lica, navukav i kapuljau vindjakne i vrsto je svezav i kao da je eleleo da se izgubi u njoj. Kada je i rukavice podstavio hartijom, bio je spreman za juri . Podigao je paket koji mu je Gluk dao, ugasio motor i iza ao u susret snegu. Na ovo mo e da se odva i samo lud ovek, razmi ljao je zalupiv i vratima i poev i da se udaljava od kola: do samog gorkog kraja ostau Ludi Muni. Napolju nije bilo tako mrano kao to je pretpostavljao. Dok se pripremao za mar , meava je malo popustila, tako da je predeo sada bio obliven mlenim sjajem, a sne ni pokriva svetliji od olovnog neba nad njim. ak je primetio i provedrice u oblacima; kroz njih su svetlucale zvezde. Poeo je da zami lja kako bi jo mogao i uspeti. Optimizam ga nije napustiti prvih etvrt milja, ali narednih etvrt pomona izolacija poela je da ga izdaje. Vlaga je stala da se uvlai kroz karton koji je gurnuo ispod pantalona, od ega su mu se koile noge. Uvlaila mu se kroz rukavice kao i kroz njihovu podstavu, usled ega su poeli da ga bole prsti. A jo gora od svega toga bila je injenica da nikako nije mogao da pronae ravali te obele eno na karti, tako da je sa svakim muno napravljenim korakom bio sve ubeeniji da je proma io skretanje, pomi ljajui da se poeo udaljavati od brda, umesto da se kree ka njemu. Odluio je da rizikuje i udari preko polja. Zemlji te s njegove leve strane strmo se uzdizalo. Mo da e sa vrha imati bolji pregled okolnog terena. Bacio je pogled unazad u pravcu kola, ali vi e nije mogao da ih vidi. To i nije bilo va no; vi e nije bilo povratka. Uputio se ka beloj padini brda i poeo da se penje uz nju. Provedrica se uveala i nad njim se ukazalo svetlucavo nebo, pro arano zvezdama. Kada je kupio teleskom nauio je imena glavnih konstelacija, tako da ih je sada lako mogao navesti; ovek s dobrim pamenjem. Ti nazivi, razume se, nikom drugom izuzev ljudima ni ta nisu znaili; bili su samo oznake koje je neki posmatra zvezda dodelio onome to je mislio da vidi u nekom ustrojstvu iznad sebe; luk i strela, medved, plug. U kosmikom kontekstu oni ni ta nisu znaili. Ali bilo je ute no gledati zvezde i znati im imena, mislei da su ti prijatelji. Bez toga, taj bi prizor mogao oveku slomiti srce.
Bol iz nogu i aka poeo je da se iri i dalje; zahvatio je ruke i torzo, njegovu mu kost, u i i sinuse. Kao da vi e nije postojao nijedan deo tela koji ga nije boleo. Ali povratka vi e nije bilo. Procenio je da e se kada pree trideset jardi nai na vrhu brda, pa je poeo da ih odbrojava. Kod osamnaeste morao je da zastane kako bi povratio dah za preostalih dvanaest. Penjanje uzbrdo kroz duboki sneg zahtevalo je vi e snage no to ju je on imao. Dok je tako stajao borei se da, poput kakvog asmatiara, doe do daha bacio je pogled na tragove koje je ostavio u snegu. Mislio je da se kretao pravo, ali sada je video da je i ao as napred as nazad, svaki as skreui. Ne elei da razmi lja o znaenju toga, ponovo je poeo da se uspinje. Sada je svaki korak predstavljao pravi izazov. Bio je primoran da podi e kolena do visine prepona, kako bi izvukao stopala iz snega i napravio korak, to mu je bilo lak e nego da prti sneg. Smrznuti mi ii opirali su se svakom koraku, ali konano je stigao, na ao se na vrhu, a od njega se, na sve strane pru ao beo predeo. Kao da je kua-Engleska bila napu tena, a preko name taja probaen ar av protiv pra ine dok se vlasnici ne vrate. Ako se vrate. Dok je tako stajao na uzv enju i u potpunoj ti ini posmatrao prazninu pod suncem, nije mu bilo te ko da poveruje kako se oni nikada nee vratiti na ovo zaboravljeno mesto i da je ostao sam. Ai brdo je bilo tu, i jedino je ono moglo biti to koje je tra io, po to drugoga nije bilo. Meutim, izmeu njega i mesta na kome je stajao, irilo se prostranstvo snegom prekrivenih polja. Kada je video koliku razdaljinu jo mora da prevali klonuo je duhom, ali je isto tako znao da e mu se mi ii ohladiti ako i dalje bude stajao, pa je krenuo da se spu ta niz suprotnu padinu, jedva kontroli ui pokrete tela. to se vi e pribli avao podno ju, sneg je postajao dublji, dok mu nije dopro do struka, tako da je sada vi e plivao no to je hodao. Ali kada je krenuo preko polja prema brdu, bol od hladnoe koji mu je obuzeo telo poeo je da jenjava i zamenilo ga je dobrodo lo mrtvilo. Na pola puta prsti mu ispusti e paket koji mu je Gluk dao to je njegova sve su enija svest jedva i primetila. Sve ree misli poe e da se vrte oko toga kako udobno izgleda sneg koji je prtio. Mo da bi trebalo nakratko da zastane i prilegne na tom nedirnutom jastuku. Iz trenutka u trenutak glava mu je bila sve te a, a sneg je izgledao sve privlaniji. ta mu se mo e dogoditi ako malo prilegne dok ne prikupi snagu? Ali koliko god da su mu misli bile usporene, ipak je jo bio toliko pri sebi da je znao kako bi ga san ubio. Ako sada stane, stao je zauvek. Gotovo na ivici kolapsa stigao je do podno ja Rejmontovog brda, zatim je, korak po korak, poeo da se penje uz njegovu padinu. Bila je du a od one prve, ali manje strma. Misli mu nisu i le tako daleko da bi se zapitao ta e nai na drugoj strani; sav umni napor tro io je na to da pokree udove. Ali kada je stigao na nekoliko jardi od obronka podigao je glavu u slaboj nadi da e ugledati zvezde. Meutim, oblaci su zapeatili pukotinu i sakrili ih; nebom je besneo novi napad. Jo dvaput je koraknuo i stigao do vrha, uperiv i pogled na predeo to se prostirao ispod brda. Ni ta nije mogao da vidi. Nije bilo nieg to bi makar malo podsealo na kakvo skrovi te, makar i u tragovima, dokle god mu se prestravljeni pogled pru ao. Svuda unaokolo protezala su se snegom prekrivena polja, i jo snegom prekrivenih polja, sve do u daljinu, napu tena i utihla. Bio je sam. Da je imao snage da zaplae, zaplakao bi. Umesto toga dozvolio je da ga svlada iscrpljenost i pao na sneg. Nipo to nije imao snage da se vrati do kola, ak i kada bi bio u stanju da pronae put. Fatalni san koga se do sada odricao, konano e ga se doepati. Ali kada su kapci poeli da mu se sklapaju, primetio je neko kretanje u prostranstvu u podno ju brda - ne to je tralo unaokolo po snegu. Poku ao je da usredsredi pogled; nije uspeo; pritisnuo je prstima lice ne bi li se razbudio; podigao je pogled i poku ao ponovo. Oi ga nisu prevarile. Ne to se odista kretalo po praznoj stranici pred njim; izgleda neka ivotinja. Da li bi to mogao biti... majmun? On zari ruke u sneg i pridi e se, ali dok je to radio izgubio je ravnote u
i poleteo napred. Dok se kotrljao niz padinu, nekoliko trenutaka nije znao u kome je pravcu zemlja, a u kom nebo; na kraju se zaustavio sav optoen ledom. Nije odmah uspeo da se orijenti e, ali kada mu je to konano po lo za rukom, ugledao je ivotinuju - da, bio je to majmun! - be ao je od njega. Ustao je onako zatrpan snegom, i posrui krenuo za njim. Kuda je to otrao? Pred njim su se nalazila samo otvorena polja. ivotinja je iznenada nestala. U jednom trenutku jasno ju je video pred sobom, i ve ju je pristizao. A u sledeem nestao je sa polja kao da je proleteo kroz neka otvorena vrata i zalupio ih za sobom. Zastao je, ne verujui svom o amuenom pogledu. Da li je ta ivotinja bila neka vrsta fatamorgane? Ili je usled hladnoe jednostavno izgubio razum? Zurio je u sneg. Ugledao je u njemu jasne tragove - tragove apa na mestu gde se majmun igrao. Krenuo je za njim, i uverio se u ono to su mu oi govorile. Tragovi su se odjednom prekidali na nekoliko stopa od mesta na kome je stajao. Iza te take nalazio se samo ist, kripav sneg; akri i akri snega. "Dobro" obrati se on praznom polju. "Gde si?" Dok je to govorio nainio je jo jedan korak prema mestu na kome je majmun izveo svoj trik nestajanja i ponovio pitanje. "Molim te..." poe on, dok ga je glas izdavao, "gde si?" Razume se, odgovora nije bilo. Fatamorgana je utala. Zurio je u tragove i prosto osetio kako ga napu ta i poslednja nada. A onda je zauo glas: "Za to stoji na zimi?" Podigao je pogled. Ni levo ni desno od njega nikog nije video. Ali ponovo je zauo uputstvo. "Dva koraka napred. I po uri." Uinio je jedan oklevajui korak. Dok se spremao na drugi, iz vazduha neposredno pred mjim pojavila se jedna ruka i - epav i ga za vindjaknu povukla ga sa snega. 2. ZAKLON OD OLUJE 1. S druge strane zavese, kroz koju je Kal bio naglo povuen, nalazila se uma ije su grane bile tako gusto isprepletene da je tek po koja pahulja stizala do tla prekrivenog mahovinom i li em. Unaokolo je bilo mrano, ali malo dalje ugledao je vatru iji su mu sjaj i toplota po eleli dobrodo licu. ovek koji ga je povukao sa snega se izgubio; bar on nije nikoga mogao da vidi dok nije zauo glas. "Kakvo u asno vreme." Kada se okrenuo ugledao je majmuna Novela i njegovog pratioca na manje od dva jarda od sebe; bili su nepokretni tako da ih je te ko bilo primetiti. "Smit je to uinio", izgovori majmun nagnuv i se prema Kalu. "On te je uvukao ovamo. Ne dozvoli da mene okrive za to." ovek iskosa o inu majmuna pogledom. "Ne razgovara sa mnom", obavesti ga Novelo, "jer sam odlutao napolje. ta je bilo, bilo je, zar ne? to ne prie vatri? Bie bolje da legne pre no to se sru i ." "U pravu si", odvrati Kal, "... povedi me, molim te." Smit je i ao prvi. Kal je tapkao za njim dok se njegov usporeni mozak i dalje rvao s onim to je upravo do iveo. Vrsta je mo da i bila saterana u o ak, ali jo je na raspolaganju imala po neki trik; iluzija koja je ovu umu skrivala od pogleda polo ila je ispit. A na drugoj strani ekalo ga je jo jedno iznenaenje: godi nje doba. Iako su grane iznad njegove glave bile gole, a on hodao po ostacima letnje mahovine, u vazduhu se oseao miris prolea, kao da led koji je s kraja na kraj okovao Ostrvo Spektra, ovde nije moga da ovlada. Bjelj je nadirao; pupoljci su bubreli; na sve strane elije su rasle. Ta iznenadna blagost izazvala je u njemu neku vrstu euforije, ali ta poruka nije stigla i do njegovih promrzlih udova. Kada je stigao na nekoliko jardi od
vatre, osetio je kako mu telo posustaje. Ispru io je ruke prema jednom drvetu kako bi se zadr ao, ali ono se sklonilo u stranu - ili mu se to bar uinilo - i on je poleteo napred. Nije stigao do tla. Prihvatile su ga neije ruke i on im se prepustio. Odnele su ga do vatre i ne no polo ile na tle. Neija aka ovla mu dodirnu obraz i on odvoji pogled od plamena i ugleda Suzanu kako klei pored njega lica obasjanog svetlo u vatre. On izgovori njeno ime - to jest, nadao se da ga je izgovorio. A zatim se onesvesti. 2. Ranije se ve jednom dogodilo da je sklopio oi im ju je ugledao, a kada se probudio nje vi e nije bilo. Ali ovaj put se to nije desilo. Sada ga je ekala s druge strane sna. I nije ga samo ekala, ve ga je i stezala u zagrljaju i ljubila. Slojevi odee, hartije i fotografija koje je imao na sebi skinuti su dok je spavao i sada je le ao nag, umotan u ebe. "Na ao sam put do kue", ree joj kada je uspeo ponovo da pokrene jezik. "Oti la sam u Ulicu Koija po tebe", ree ona, "ali kue vi e nije bilo." "Znam..." "Nema vi e ni Ulice Tuge." On klimnu. "De Bono je do ao kod mene..." zastao je, prisetiv i se tog dogaaja. ak ni vatra, a ni njene ruke kojima ga je obgrlila nisu mogle da spree drhtavicu kada se ponovo na ao u magli i na trenutak ugledao ono to je ona skrivala. "...Bi je krenuo za nama", ree on. "I edvel", dodade ona. "Da. Otkud zna ?" Ispriala mu je ta se dogodilo u Svetili tu. " ta emo sad?" upita on. "ekaemo. Odr avamo zanos i ekamo. Sada smo svi ovde. Jedino si ti nedostajao." "Sada sam i ja pronaen", dodade on ne no. Ona ga samo jo vr e zagrli. "I vi e se neemo razdvajati", nastavi ona. "Preostaje nam da se molimo da proe pored nas." "Samo bez ikakvih molitvi, molim te", zau se jedan glas iza Suzane. "Ne elim da nas aneli uju." Kal ispru i vrat kako bi video prido licu. Bore na licu pred njim bile su dublje nego ranije, brada posedela; ali to su i dalje bili Lemovo lice, Lemov osmeh. "Pesnie", oslovi ga Lo, sagnuv i se da mu akom proe kroz kosu. "Umalo te nismo izgubili." "Nipo to", odvrati Kal s blagim osmehom. "Da li ste sauvali koju voku?" Lo potap a prednji d ep na kaputu iji je kroj bio dosta moderan i dobro mu je pristajao. "Ovde su", odvrati. "Kada ve pomenu: je li ovaj ovek gladan?" "Uvek mogu da jedem", odgovori Kal. "Uvek kada po eli dobie hrane." "Hvala." Lem je ve krenuo, a onda se okrenuo i krajnje sveano upitao: "Hoe li mi pomoi da ih posadim, Kalhune? Kada za to doe vreme?" "Znate da hou." Lem klimnu; "Vidimo se malo kasnije", ree, i napusti krug koji je osvetljavala vatra. "Da li mi se odea osu ila?" upita Kal. "Ne mogu ovako da etkam unaokolo." "Idem da vidim da li mogu ne to da ti pozajmim", odvrati Suzana. On se uspravi kako bi joj omoguio da ustane, ali pre no to je to uinila ona ga poljubi. Poljubac nije bio obian; uspeo je bolje da ga zagreje ak i od desetak vatri. Po to je oti la, morao je da se vr e umota u ebe kako bi
sakrio injenicu da se te noi diglo i jo ne to pored sapa. Kada je ostao sam imao je vremena da razmisli. Mada se na ao na ivici smrti, ve mu je bilo te ko da se priseti bola koji je oseao pre tako kratkog vremena; ak mu se inilo da mo e da zamisli kako izvan ove zaarane ume ne postoji drugi svet, i kako ovde mogu ostati zauvek, upra njavajui magiju. Ali iako je ta misao bila tako zavodljiva, znao je da je veoma opasno makar i na trenutak joj se prepustiti. Ako i posle ove noi bude postojao ivot za Vrstu ako ih kojim udom Uril i njegov uvar zaista zaobiu - onda taj ivot treba pro iveti u Zemlji iz bajke kakvu je prona ao u Glukovom birou uda. Treba da postoji jedan nedeljivi svet. Po to je odremao, Suzana se vratila sa gomilom odee koju je polo ila pred njega. "Idem da obiem osmatranice", ree. "Vidimo se kasnije." Zahvalio joj je na odei i stao da se oblai. Ovo mu je bila ve druga pozajmljena ko a u dvadeset etiri asa i bila je - to se moglo i predvideti ako se ima u vidu od koga je pozajmljena - udnija od svega ime ga je Gluk snabdeo. U ivao je u suprotnosti stilova: formalni sako i izlizana ko na jakna; neobine sokne i cipele od svinjske ko e. "Ovako jedan pesnik i treba da se oblai", izjavio je Lemjuel kada se vratio po Kala. "Da lii na slepog lopova." "Nazivali su me i pogrdnijim imenima", odvrati Kal. "Neko pomenu hranu." "Tako je", potvrdi Lem i povede ga dalje od vatre. Kada su mu se oi privikle na sumrak, shvatio je da se pripadnici Vrste nalaze svuda oko njega; sedeli su po granama ili na tlu izmeu drvea, okru eni svojim ovozemaljskim dobrima. Uprkos udima s kojima su se te noi suoili, podseali su na bilo koju skupinu izbeglica, tamnih opreznih oiju, vrsto stisnutih usana. Istina, neki su odluili da to bolje iskoriste no koja im je mo da bila poslednja. Ljubavnici su le ali zagrljeni apui i ljubei se; peva je ispunjavao vazduh veselom pesmom, koju su tri ene pratile svojim plesom, pri emu je ti ina izmeu njihovih koraka bila tako duboka da se njihov bat muklo gubio meu drveem. Ali veina izbeglica povukla se u sebe, pla ei se da niim ne odaju koliko se boje. Miris kafe pozdravio je Kala kada ga je Lem doveo na istinu na kojoj je gorela jo jedna vatra, ali manja od one pored koje je spavao. Oko nje je jelo pet- est pripadnika Vrste. Nijednog od njih nije poznavao. "Ovo je Kalhun Muni", predstavi ga Lem. "Pesnik." Jedan od njih to je sedeo na stolici, a neka ena mu pa ljivo brijala glavu, primeti: "Seam te se iz vonjaka. Ti si Kukavica." "Jesam." "Jesi li do ao da umre sa nama?" upita devojka koja je uala pored vatre, sipajui kafu. Ova primedba koju bi veina ljudi smatrala indiskretnom, izazva smeh. "Ako je to ono to e se deseiti", odvrati Kal. "E pa, ne bi bilo dobro da poe prazna stomaka", dodade obrijani ovek. Dok je pe kirom skidao poslednje ostatke sapunice sa skalpa, Kal shvati da je ovaj pustio grivu kako bi od pogleda Kraljevstva sakrio lobanju ukra enu pigmetacijom. Sada je ponovo mogao njome da paradira. "Imamo samo hleba i kafe", ree Lem. "Nemam ni ta protiv", odgovori mu Kal. "Video si Bia", dodade jedan od onih oko vatre. "Jesam", odvrati Kal. "Moramo li, Hemale, o tome razgovarati?" upita devojka kod vatre. ovek nije obraao pa nju na nju. "Kako je izgledao?" nastavi on da postavlja pitanja. Kal slegnu ramenima. "Ogroman", ree, nadajui se da e neko promeniti temu. Ali ovo nije samo Hemala zanimalo; i svi ostali - pa ak i devojka koja se pobunila - ekali su da uju jo ne to. "Imao je na stotine oiju..." nastavi on. "To je sve to sam video, stvarno." "Mo da bismo mogli da ga oslepimo", predlo i Hemal povukav i dim iz
cigarete. "Kako?" upita ga Lem. "Uz pomo Stare nauke." "Nemamo vi e snage ni da odr avamo podignut zastor", dodade ena koja je brijala onog mu karca. "Gde emo smoi novu snagu da se suoimo sa Biem?" "Ne znam ni ta o toj va oj Staroj nauci", primeti Kal, pijuckajui kafu koju mu je Lem doneo. "Ionako je vi e nema", ree obrijani ovek. "Na i neprijatelji su je sauvali", podseti ga Hemal. "Ona kuka Imakolata i njen gizdavko - oni su upueni u njene tajne." "Kao i oni koji su stvorili Razboj", dodade devojka. "Oni su mrtvi, njih vi e nema", obavesti je Lem. "U svakom sluaju", ume a se Kal. "Bia ne biste mogli da oslepite." "Za to?" upita Hemal. "Ima previ e oiju." Hemal se odgega do vatre i baci u nju pikavac. "Da bi nas bolje video", primeti on. Plamen koji je pikavac rasplamsao bio je svetlo plav, to natera Kala da se zapita ta je to ovaj pu io. Okrenuv i lea vatri, Hemal nestade meu drveem, ostaviv i za sobom ti inu. "Izvini me, pesnie", oglasi se Lem. "Moram da potra im svoje keri." "Svakako." Kal sede da zavr i obed, osloniv i se leima o drvo kako bi posmatrao one koji dolaze i odlaze. Ono malo to je odspavao tek mu je delimino odagnalo umor; posle jela mu se ponovo prispavalo. Mogao je zaspati tamo gde se na ao da nije popio jaku kafu koja ga je sada terala da se pomokri. Ustao je i krenuo u potragu za kakvim osamljenim bunom da obavi upravo to, izgubiv i se meu drveem. U jednom je gaju nai ao na par koji je igrao pratei kasnu nonu muziku to je dopirala iz malog tranzistorskog radio aparata - poput ljubavnika ostavljenih na podijumu za ples po to su svi ve oti li, suvi e zaokupljeni jedno drugim da bi se rastali. Nedaleko odatle neko je uio dete da broji; imalo je raunaljku od lebdee svetlosti koju je njegova majka zazvala. Prona ao je jedno napu teno mesto na kome se olak ao i upravo je petljao oko dugmadi na pozajmljenim pantalonama kada ga neko uhvati za ruku. Okrenuo se i ugledao Apolinu Diboa pored sebe. Bila je odevena u crno kao i uvek, ali sa ru om na usnama i namazanim trepavicama to joj ba nije mnogo pomoglo. I da nije video da u ruci dr i gotovo praznu bocu, po njenom bi dahu znao da je celu no pila. "Ponudila bih te", ree ona, "ali ovo je sve to mi je ostalo." "Neka te to ne brine", odvrati on. "Mene?" upita ona. "Mene nikada ni ta ne brine. Ionako e se sve lo e zavr iti, bez obzira na to da li ja brinem ili ne." Pri la mu je bli e i unela mu se u lice. "Izgleda bolesno", objavi ona. "Kada si se poslednji put obrijao?" Upravo u trenutku kada je zinuo da joj odgovori, ne to se dogodilo sa vazduhom oko njih. Odjednom je njime prostrujao strah praen tamom. Istog ga je asa sna nije stegla za ruku i ispustila bocu. Ova ga je pogodila u stopalo, ali uspeo je nekako da proguta psovku to mu je bilo drago. Svi zvuci koji su do tada odjekivali meu drveem, muzike ili matematike prirode, potpuno su zamrli. Isto kao i buka koja je dopirala od podzemnog rastinja i sa grana. uma je odjednom postala samrtniki tiha dok su senke meu drveem bivale sve gu e. On ispru i ruku i napipa jedno deblo, pla ei se da potpuno ne izgubi svaki smisao za geografiju. Kada se osvrnuo, video je da se Apolina unatra ke udaljava od njega; jo joj se naziralo samo napuderisano lice. Zatim se okenula, pa je i ono nestalo. Iapk nije ostao potpuno sam. Sa svoje desne strane ugledao je nekog kako napu ta zaklon od li a i u urbano nogama nabacuje zemlju preko male vatre pored koje su majka i dete uili. Njih dvoje su jo bili tamo; majka je akom prekrila detetova usta, a dete je upravilo u nju oice razrogaene od straha.
Dok su se gubili i poslednji tragovi svetlosti, Kal primeti kako ona ustima oblikuje pitanje i upuuje ga oveku koji u znak odgovora pokaza palcem preko ramena. Prizor potom obavi tama. Kal je nekoliko trenutaka ostao nepomian, neodreeno svestan da se oko njega kreu neki ljudi koji kao da su i li ka svojim odredi tima. Nije mu se ba dopalo da ostane priljubljen uz drvo poput oveka zahvaenog bujicom, pa je odluio da krene u pravcu koji je pokazao ovek to je gasio vatru kako bi izvideo ta se to dogaa. Krenuo je izmeu drvea ispru enih ruku kako bi se lak e probijao. Svaka njegova kretnja izazivala je nekakav nepo eljan zvuk: cipele od svinjske ko e su kripale, dodirujui akama stabla gulio je s njih komadie kore koja je dobovala po tlu. Ali odredi te mu je ve bilo na vidiku. Drvee je postajalo sve ree i izmeu njega je ve mogao da nazre blistavu belinu snega. Svetlost koja se od njega odbijala olak ala mu je kretanje tako da je ubrzo stigao na desetak jardi od ivice umice. Sada je znao gde se nalazi. Ispred njega prostiralo se polje na kome je video Novela kako se igra; a nad njim se zlovoljno uznosila bela padina Rejmontovog brda. Kada je krenuo dalje u elji da se pribli i ivici umice, neko mu polo i ake na grudi, zaustaviv i ga, a potom mu jedno tvrdokorno lice to se na lo pored njega pokaza da se vrati nazad. Ali neko ko je uao u grmlju bli e ivici drvea okrenu se da ga pogleda i, podigav i aku, dade znak da ga propuste. Tek kada se pribli io na oko jardu od skloni ta video je da je to bila Suzana. Iako su se nalazili veoma blizu oboda ume, a ne na svetlost bila gotovo zaslepljujua, jedva je uspeo da je prepozna. Oko nje je poput kakvog vela bio obmotan zanos; pojaavao se kada bi izdahnula, a slabio kada bi udahnula vazduh. Pa nju je ponovo usmerila na polje i brdo iza njega. Sneg je i dalje bez prestanka padao; izgleda da je izbrisao i njegove tragove, mada mu je pri tome neko verovatno pomogao. "Ovde je", pro aputa ona, ni ne pogledav i u njegovom pravcu. Osmatrao je predeo pred sobom. Tamo napolju nije bilo nieg izuzev brda i snega. "Ne vidim..." zausti on. Uutkala ga je dodirnuv i mu mi icu, a zatim je klimnula u pravcu mladog drvea pri kraju ume. "Ona ga vidi", pro aputa. Pomno je razgledao mladice dok nije shvatio da je jedna od krvi i mesa. Jedna mlada devojka stajala je na samoj ivici ume, ispru enih ruku, dr ei se za grane mladica levo i desno od sebe. Neko izroni iz sumraka i zaustavi se pored Suzane. "Je li blizu?" upita. Kal je prepoznao glas, mada se ovek dosta promenio. "Nimrode?" Zlatne oi zagleda e se u Kala, ali niim ne pokaza e da su ga prepoznale; on zatim skrenu pogled, da bi tek posle nekoliko trenutaka shvatio ko ga je to oslovio. Apolina je bila u pravu, pomisli Kal; mora da je stvarno lo e izgledao. Nimrod ispru i ruku ispred Suzane i vrsto ste e Kalovu aku. U trenutku kada su se razdvojili, devojka na obodu ume ispusti gotovo neujni krik i njime odgovori na Nimrodovo pitanje - "Je li blizu?" Na vrhu brda pojavili su se edvel i Hobart. Iako je nebo za njihovim leima bilo tamno, oni su naspram njega bili jo tamniji, a njihove iskrzane siluete nedvosmisleno su govorile da su to upravo njih dvojica, a ne neko drugi. "Prona li su nas", zadahta Nimrod. "Jo nisu", odvrati Suzana. Ona vrlo lagano ustade i kao da time dade znak da drhtaj - istovetan sa onim koji je malopre naterao sve u umi da umuknu - prohuja vazduhom. On se potom jo vi e smraio. "Ojaavaju zastor", pro aputa Nimrod. Kal po ele da uini ne to korisno, ali sve to mu je preostalo bilo je da posmatra brdo i da se nada kako e se neprijatelj okrenuti i poi u potragu za njima na neku drugu stranu. Meutim, suvi e je dobro poznavao edvela da bi
poverovao u mogunost neeg slinog, tako da se nije nimalo iznenadio kada je Prodavac krenuo niz padinu prema polju. Neprijatelj je bio uporan. Do ao je da urui dar smrti o kome je govorio u Ulici Koija i nee se zadovoljiti dok to i ne uradi. Hobart, ili ta mo u njemu, oklevao je na prevoju brda, sa koga je mogao dobro da osmotri teren ispred sebe. ak i na toj udaljenosti videlo se kako mu meso na licu as plamti, a as tamni poput ugaraka na jakom vetru. Kal se osvrnu. Pripadnici Vrste mogli su se nazreti kako stoje pravilno rasporeeni izmeu drvea, usredsreeni na zanos koji ih je delio od pogubljenja. Ovako udvostruen, bio je toliko sna an da mu je napadao vid iako se nalazio unutar njegovih zidova. Tama ume na trenutak se proredila, pa mu se uinilo da mo e kroz nju prodreti pogledom i videti sneg na drugoj strani. Zatim je vratio pogled na edvela koji je stigao do podno ja padine i osmatrao predeo pred sobom. Tek sada kada je jasno ugledao tog oveka, Kal se prisetio sakoa koji je edvel izgubio ili mo da odbacio; a on ga takoe ostavio na putu. Nalazio se negde tamo na polju iza Rejmontovog brda, gde su ga ispustili njegovi smrznuti prsti. Kada se edvel uputio prema umi, on ustade i pro aputa: "...sako..." Suzana se nalazila odmah do njega i upitala ga jedva ujnim glasom. " ta je s njim?" edvel je ponovo zastao i pomno je pogledom prelazio preko snega isped sebe. Da li su Kalovi i Novelovi tragovi jo bili vidljivi? "Zna li gde se taj sako nalazi?" raspitivala se dalje Suzana. "Znam", odvrati on. "S druge strane brda." Prodavac ponovo podi e pogled i zagleda se u prizor pred sobom. ak se i sa ove udaljenosti moglo videti da je zbunjen i sumnjiav. Iluzija je oigledno delovala; ali koliko dugo? Sa brda iznad njega oglasi se Uril, a njegove rei ponese vetar optereen snegom. "Oseam njihov miris u vazduhu", izusti on. edvel klimnu i izvadi iz d epa paklo cigareta, pripaliv i jednu ispod kaputa. Zatim ponovo upravi pogled u prizor pred sobom. Da li je on to zakiljio usled velike hladnoe, ili je naspram ble tavila snega ugledao kakvog duha? "Na e moi e se polako tro iti", ree Suzana. "Osim, ako nam ne to ne pritekne u pomo." "Misli sako?" upita Kal. "Nekada je posedovao mo", odvrati ona. "Mo da je jo ima. Mo e li ga pronai?" "Ne znam." "Takav nam odgovor nije potreban." "Da. Mogu ga pronai." Ona vrati pogled na brdo. edvel je odluio da se pridru i Urilu, pa je ponovo krenuo uzbrdo. Aneo je poseo Hobartovo telo u sneg i zagledao se u oblake. "Poi u s tobom", prijavi se Nimrod. "Videe nas odozgo." "Ii emo okolo. Zai emo im s lea." Zatim se zagleda u Suzanu. "Sla e se?" upita. "Sla em", odvrati ona. "Krenite, dok jo ima vremena." Gotovo je pojurio, a Kal za njim, krivudajui izmeu drvea i pripadnika Vrste koji su stajali izmeu njih. Napor koji su ulagali da odr e podignut zaklon to ih je titio od pogleda oveka i anela poeo je da uzima svoj danak; nekoliko zanosa je popustilo; a i ostali su bili na ivici snage. Nimrod je posedovao izvanredan smisao za orijentaciju; izbili su na suprotan kraj ume i istog asa bacili se licem u sneg. Njegova debljina i la im je u prilog; gotovo da su mogli da probiju tunel kroz njega, pazei da izmeu njih i brda uvek bude sne nog nanosa. Ali sneg nije mogao da ih titi celim putem; mestimino je bilo delova brisanog prostora koji je trebalo prei, ako nisu eleli da krenu tako zaobilaznim putem koji bi ih tek negde pred zoru
doveo do cilja. Vetar je pred sobom terao sne ne nanose, ali kroz rascepe koji su nastajali u njima jasno su mogli da vide brdo i one na njegovom vrhu - ako sluajno pogledaju nani e - smesta e ih ugledati. Uhvatili su, meutim, ritam kojim je vetar duvao, pa su ostajali da le e kada bi zamirao i udarali u trk kada bi se podigao. Tako su uspeli da stignu neprimeeni na oko trideset jardi od boka brda i ve se inilo da su pre li najopasniji deo puta, kada je vetar iznenada prestao i Kal zau edvelov pobedniki glas. "Vas dvojica!" ree, upirui prstom u njih. "Vidim vas!" Spustio se nakoliko jardi niz padinu brda, a onda se vratio da uzbuni Urila koji je jo zurio u nebo. "Tri!" doviknu Kal Nimrodu i, odustav i od daljnjeg skrivanja, obojica nastavi e da prte sneg; sada je prvi i ao Kal tra ei uzput ono to je isgubio. Jedan pogled na vrh bio mu je dovoljan da vidi kako je edvel uspeo da natera Hobarta da ustane. ovek je bio potpuno nag - neosetljiv na hladnou - a telo mu je bilo pocrnelo od vatre i dima. Kal je znao da ta ista vatra svakog trena mo e pronai njega i Nimroda. Ponovo se dao u trk, svakog asa oekujui da ga sustigne plamen. Napravio je tri posrua koraka, a vatre jo nije bilo. Zatim i etvrti i peti; pa esti i sedmi. I dalje se nije pojavljivao nikakav osvetniki plamen. Onako zbunjen, nije mogao da odoli da se jo jednom ne okrene u pravcu brda. edvel se i dalje nalazio na vrhu i preklinjao anela da ih zaspe svojom kletvom. Kroz prozor nastao izmeu dva sne na naleta, Kal vide ta je to zaokupilo Urilovu pa nju i omelo ga da na sebe preuzme ulogu d elata. Ponovo je poeo da tri, svestan da je njemu i Nimrodu podarena dragocena prilika, ali istovremeno alei Suzanu koju je ugledao kako se penje uz brdo da se susretne s anelovim pogledom 3. NA BRDU 1. Nije imala nikakav plan. Ali dok je posmatrala Nimroda i Kala kako puze prema brdu postalo joj je sasvim jasno da e ih ugledati i ubiti ako im neko ili ne to ne skrene pa nju. Nije nameravala da tra i dobrovoljce. Ako je iko trebalo da sprei anela da pone bljuvanje vatre, morala je to biti ona; konano, ona i Hobart ve su se igrali zmajeva; donekle je to bilo slino ovome. Umesto da jednostavno izie kroz zaklon i tako edvelu otkrije cilj za kojim je tragao, ona se uputi izmeu drvea i umu napusti sa strane, kreui se od nanosa do nanosa dok se nije dovoljno od nje udaljila. Tek se tada uspravila i pokazala Zmaju. Da je bila malo br a, mo da je mogla spreiti edvela da ugleda Kala i Nimroda; ovako je, trenutak pre no to e se pojaviti na otvorenom, zaula njegov optu ujui povik. Samo jo dvadesetak sekundi i edvel bi uspeo da natera Hobarta i smrt u njemu da ne to preduzme. Ali dok se Prodavac peo uz brdo, Hobart ju je ugledao i sada ga niko vi e nije mogao naterati da odvrati od nje pogled. Pre no to se pokazala, pomno je izvesno vreme posmatrala dve prilike na vrhu, ne bi li otkrila u kakvom su odnosu. Ali njihovo pona anje - to jest Urilovo pona anje - potpuno ju je zbunilo. Nema sumnje da je Bi udeo da krene u lov isto koliko i edvel; ali inilo se kao da su mu misli trenutno zaokupljene neim sasvim drugim, jer je kao hipnotisan zurio u nebo. Pokrenuo se samo jednom da bljune vatru i tada se - bez ikakvog oiglednog uvoda - telo oveka koje je naseljavao samozapalilo, a plamenovi nastavili da ga obavijaju sagorev i mu odeu s lea, i zahvativ i meso koje je poelo da cvri. Nije se pomerio ni za in dok je vatra obavljala svoj posao, ve je ostao da stoji usred vlastite lomae poput kakvog muenika, zurei preko praznog predela sve dok - ponovo bez ikakvog razloga - vatra nije zamrla. Uspinjui se uz brdo da se srdne s njim, videla je koliko je Hobartovo telo bilo izoblieno. Plamenovi to su ga malopre obavijali naneli su mu samo
nove povrede pored nebrojeno starih koje je ranije zadobio. Nekoliko puta bio je ranjavan, a pojedine rupe bile su neprikladno zapeaene; ake su mu bile stravino osakaene; lice - pored toga to su mu kosa i obrve bile spaljene te ko je bilo ak i prepoznati. Ali kada je uhvatila pogled oiju koje su zurile sa tog lica u plikovima, njena pretpostavka se potvrdila: on, a mo da i sila u njemu, bili su na neki nain hipnotisani. Niim nije pokazivao da pati zbog rana, niti da se stidi to pred njom stoji nag; vi e nije bio slavna rtva iz svog sna, ve stub bede to zaudara na smrt i kuvano meso. Kada je srela taj prazan pogled, strah koji je do tada uspevala da obuzda izbi na povr inu. Da li je postojao nain da prodre kroz taj trans i dospe do Hobarta s kojim je uestvovala u prii o devi, vitezu i zmaju? Ako bi joj to uspelo, mo da bi mogla i da pre ivi ovaj sukob; ili bar da dovoljno dugo zamaje neprijatelja dok pripadnici Vrste ne pripreme novu odbranu. A onda ju je i edvel ugledao. U odnosu na Hobarta, on je izgledao krajnje dobro, ali njegovo lice govorilo je drugaije. Crte tog lica, to se nekada toliko pretvaralo, sada su bile pomamne, a la na utivost kojom joj se obratio pre je bila vredna aljenja nego ironina. "Vidi, vidi!" poe on. "A odakle si se sad pa ti pojavila?" ake koje je dr ao duboko gurnute u d epove kako bi ih bar malo zagrejao, ni tada nije izvadio iz njih. Nije poku ao da je epa, pa ak ni da joj se pribli i. Bio je svestan da iva nije mogla otii sa tog vrha. "Do la sam da vidim Hobarta", obavesti ga ona. "Bojim se da nije ovde", odvrati edvel. "La ljive", odbrusi mu ona. Hobart nije skidao pogled s nje. Da li je to u njegovim oima primetila svesni treptaj? "Govorim istinu", pobuni se edvel. "Hobarta vi e nema. Ova stvar... to je samo lju tura. I sama zna ta je unutra. A to sigurno nije Hobart." " teta", odvrati ona, nastavljajui uljudan razgovor kako bi dobila na vremenu da razmisli. "Zanimljiv gubitak", primeti edvel. "Ali imali smo neka neobavljena posla." "Ti i Hobart?" "Oh, da." Dok je govorila gledala je pravo u gotovo spaljenog oveka. "Nadala sam se da e me se setiti." Posle tih njenih rei Hobartova glava se prvo malo nagnu napred, a zatim ponovo podi e: liilo je na potvrdno klimanje. "Znai, ipak me se sea ", obrati mu se ona. Oi su je netremice posmatrale. "Jesi li ti zmaj..." upita ga ona. "Zave i", naredi edvel. "...ili si vitez?" "Rekoh ti da umukne !" On koraknu prema njoj, ali pre no to je moga da joj prie dovoljno blizu i zada udarac, Hobart podi e ruku i prinese svoj pocrneli patrljak edvelovim grudima. Prodavac ustuknu. Upla en je, pomisli Suzana. Trag boje oko njegove glave samo joj je potvrdio ono to je njegovo lice ve priznalo. Ovde je bilo vi e moi no to je on bio u stanju da savlada, i to ga je pla ilo. Ali ipak nije bio toliko zastra en da bi utao. "Spali je", naredi on Hobartu. "Nateraj je da nam ka e gde su ostali." Istog asa osetila je gr u stomaku. Tu mogunost nije predvidela: da bi je mogli muiti kako bi im odala prebivali te Vrste. Ali sada vi e nije imala kud. Konano, Hobart niim nije pokazao da namerava da poslu a edvela. I dalje ju je samo posmatrao, onako kako je to inio vitez iz knjige: kao ranjeno stvorenje sa kraja prie. A ona se, pak, oseala isto kao i tada: bila je istovremeno i upla ena i sna na. To telo pred njom predstavljalo je posudu u kojoj se nalazila razorna mo, ali kada bi mogla samo da posegne u nju - oh, kako bi ona to ne no uinila - da porazgovara sa Hobartom iju je tajnu srca tako dobro poznavala, mo da bi, samo mo da, uspela da ga nagovori da se udru i s njom protiv Bia. I zmajevi imaju slabosti; mo da stvari isto stoje i sa
anelima. Da li bi mogla da ga natera da joj otkrije grlo? "Seam... te se", prozbori on. Glas se na trenutak izgubio i rei su te ko izlazile, ali nedvosmisleno su bile Hobartove, a ne njegovog stanara. Ona kri om pogleda u edvela koji je zapanjeno posmatrao ovaj susret, a zatim ponovo usmeri pogled na Hobarta, ugledav i, dok je okretala galvu, kako ne to treperi u nezapeaenim rupama njegova tela. Instikt joj je govorio da se povue, ali on je zaustavi. "Nemoj", ree. "Nemoj me... ostaviti. Neu ti uiniti ni ta na ao." "Misli , zmaj mi nee uiniti ni ta na ao?" "Da", odvrati on. "Sneg ga je usporio. Misli da je u pustini. Sam." Sada je Bieva neaktivnost bar donekle bila razja njena. Dok je ovde na vrhu brda osmatrao sne nu divljinu koja ga je okru ivala, izgubio je pojam o sada njosti. Ponovo se nalazio u praznini koju je milenijumima naseljavao i u kojoj je ekao da mu njegov Stvoritelj izda nova uputstva. edvel nije bio taj Stvoritelj. On je bio prah; ljudski prah. Vi e ga uop te nije uo. Ali jo je pamtio miris Vrste; a on je poeo da se iri upravo sa ovog mesta. A kada zanosi oslabe - to se uskoro mora dogoditi - divljina ga vi e nee moi zadr ati da ne izvr i svoju du nost. Kada ih ugleda, izvr ie ono zbog ega je do ao, i to ne zbog edvela, ve zbog sebe. Mora brzo dopreti do njega. "Sea li se knjige?" upita ona Hobarta. Bio mu je potreban trenutak pre no to joj je odgovorio. Za vreme nastale ti ine pe unutar njega ponovo se razgorela. Poela je da strahuje da je njegovo obeanje kako joj se ni ta nee desiti bilo u namanju ruku preuranjeno; da su ta dvojica zakonodavaca isuvi e pripadali jedan drugome tako da se, kada je jedan izi ao iz transa, i drugi uzbunio. "Ka i mi..." poe ona. "Knjiga..." "Oh, da", odvrati on, i svestlost se ponovo pojaa kao da prati jainu njegovog priseanja. "Bili smo tamo..." nastavi on, "... izmeu drvea. Ti i ja i..." Zastao je, a njegovo inae mlohavo lice, iznenada se zgrilo. Na njemu se ogledala panika dok su plamenovi lizali prema ivicama njegovih rana. Krajikom oka videla je edvela kako se lagano povlai kao od mine koja odbrojava. Uzaludno je poku avala ne to da smisli kako bi odlo ila ono to e uskoro uslediti, ali uzalud. Hobart je prinosio slomljene ake licu i videv i ga da to ini ona shvati kako su bile uni tene. Ve je jednom ranije poku ao da osujeti Biev plamen, pa je pri tom sam nastradao. "Spali je", ula je edvela kako mrmlja. A onda je poela da nadolazi vatra. Nije se pojavila iznenada, kao to je ona oekivala, ve je poela da mu curi iz rana, iz nozdrva, usta, mu kosti, pora, poela je da istie u u arenim potoiima kojima su isticale i strele anelovog nauma, i dalje tromo, ali sve jae. Izgubila je trku. Meutim, Hobart jo nije bio potuen; poku ao je jo jednom, poslednji put, da iska e svoje mi ljenje. ubor je prestao kada mu je uspelo da otvori usta. Ali pre no to je izustio ijednu re, Uril mu je zapalio pljuvaku. Plamen suknu uz njegovo lice, a geometrijska ara iza njega poe da se izo trava. Suzana je kroz plamen uspela da vidi kako su Hobartove oi i dalje prikovane za nju; kada im se pogledi sreto e, on zabaci glavu unazad. Znaenje tog pokreta odavno joj je bilo poznato. Nudio joj je svoj vrat. "Ubij me, pa da svr imo s tim", be e rekao zmaj. Hobart je ponovo tra io od nje da mu uini tu uslugu, na jedini nain za koji je jo bio sposoban. Ubije me, pa da svr imo s tim. U knjizi je oklevala i propustila priliku da obori svog neprijatelja. Ovaj put nee zakazati. Njeno oru je bio je menstrum, i kao i uvek, ono je ak i pre nje znalo ta namerava. Jo dok su joj misli razmatrale ideju o ubistvu on je poleteo iz nje, u tren oka pre ao prostor izmeu nje i Hobarta i epao ga. Ponudio mu je grlo, ali menstrum mu nije rasporio grlo, ve mu je i upao
srce. Osetila je toplotu Hobartovog tela kako du bujice dolee u njenu glavu, a sa njom i ritam njenog ivota. Hobartovo je srce kucalo u njenoj aci; vrsto ga je stegla ne osetiv i pri tom ni najmanju krivicu. eleo je da umre, i ona je bila ta koja e mu to omoguiti: razmena je bila krajnje pravedna. On zadrhta. Ali njegovo srce, i pored svih svojih greha, bilo je hrabro i nastavilo je da kuca. Vatra je dopirala iz svakog delia njegovog tela. Isplakivao ju je, izbacivao zajedno s govnima i znojem. Mogla je da oseti miris vlastite osmuene kose; izmeu njih poela je da se di e para jer se sneg topio i isparavao. Geometrijski oblici polako su preuzimali kontrolu nad vatrom; oblikovali je, usmeravali. Svakog trenutka mogla je da stigne do nje. Jo mu je vr e stegla srce, osetiv i kako ono bubri i pored njenog stiska. I dalje je kucalo, kucalo. Negde u Hobartu rodio se zvuk koji njegova plua nisu mogla da proizvedu, a njegova usta da oblikuju. Ali ona ga je jasno ula, kao i edvel: to je istovremeno bio i jecaj i uzdah. Poslednja re koju je izgovorio. Telo u koje su jo bili zariveni prsti njenog uma, umrlo je pre no to je taj zvuk zamro. Poela je da izvlai menstrum iz njega, ali Bi ga je uhvatio za rep tako da je odjek praznine stigao bujicom i do nje. Okusila je njegovo ludilo i njegov bol, pre no to je uspela da istrgne i vrati svoju letalnu snagu. Dok se para dizala i sneg padao ni ta se nije dogaalo. A onda je negda nji vitez i zmaj Hobart pao mrtav pred njene noge. " ta si to uinila" upita je edvel. Nije bila sigurna. Nema sumnje da je ubila Hobarta. Ali povrh toga? Licem okrenut ka tlu le , to je le ao pred njom, niim nije davao do znanja da ga neko ili ne to naseljava; vatra u njemu iznenada je ugasla. Da li je Hobartova smrt izvukla Urila iz njega, ili se samo pritajio kako bi dobio na vremenu? "Ubila si ga", optu i je edvel. "Jesam." "Kako? Pobogu... kako?" Bila je spremna da mu se odupre ako je napadne, ali u njegovom pogledu nije nazirala elju za ubijanjem ve samo odvratnost. "Ti si arobnica, je li tako?" upita on. "Ovde si sa njima." "Bila sam", priznade ona. "Ali oni su oti li, edvele. Propustio si priliku." "Mo da mo e mene da nadmudri ", odvrati on, izigravajui nevina ce. "Ja sam samo ljudsko bie. Ali od anela ne mo e ni ta sakriti." "U pravu si", slo i se Suzana. "Zapla ena sam. Isto kao i ti." "Zapla ena?" "Sada vi e nema gde da se sakrije", podseti ga ona, pogledav i na trenutak Hobartov le . "Zar mu nee biti potreban neko novi? Ostajemo ti ili ja, a ja sam trula od magije. Ti si ist." U deliu sekunde edvelova maska spade i ona se uveri u istinitost svojih rei; ak i vi e od toga. On se nije samo pla io; bio je u asnut. "Mene nee dotai", pobuni se dok mu se grlo stezalo. "Ja sam ga probudio. Meni duguje ivot." "Zar misli da mu je to va no?" upita ona. "Nismo li svi mi stona hrana za ne to poput ovog?" Po to se suoio s pitanjima kojima ga je zasipala napustila ga je maloprea nja ravnodu nost; stao je da oblizuje usne, prvo gornju pa donju i to u nedogled. "Ne eli da umre , jesam li u pravu?" nastavi ona. "Bar ne na ovakav nain." Sad je on bacio pogled prema telu na tlu. "Nee se usuditi", ree. Ali izgovorio je to prilino tiho, kao da se pla io da bi ga Bi mogao uti. "Pomozi mi", zamoli ga ona. "Zajedno bismo mo da mogli da ovladamo njime." "To je nemogue", odvrati on. Dok je to izgovarao, telo u zagrejanoj kaljuzi izmeu njih buknu belim plamenom. Urilova vatra je ovaj put morala da se zadovolji preostalim mi iima
i kostima; Hobart je bio ogoljen do krajnjih granica. Ko a mu se raspukla, krv je kljuala na stotinu mesta. Suzana koraknu unazad kako bi izbegla talas toplote i tako dospe edvelu na dohvat ruke. On je epa i postavi njeno telo izmeu sebe i vatre. Ali Bi je ve bio napustio Hobarta i zario se u brdo. Tle je poelo da podrhtava, a ispod njihovih nogu stade da dopire buka stenja koje se tare jedno o drugo i zemlje to se pretvarala u ka u. Bez obzira na to zbog ega je Uril nestao ispod povr ine, Suzana je po elela da pobegne to dalje od njega dok je jo imala vremena, ali edvel ju je i dalje dr ao i ma koliko udela da pusti menstrum na njega, on je ipak bio jedini saveznik koga je jo imala. On je bio taj koji je probudio tu zver, i bio njen sadrug. Ako je iko znao njene slabosti, bio je to on. Tutnjava u unutra njosti brda dostigla je vrhunac, a zajedno s njom i celo brdo se izvrnulo. ula je edvelov krik; zatim je pao povukav i Suzanu sa sobom. To to ju je vrsto dr ao verovatno joj je spaslo ivot, jer dok su se kotrljali niz padinu vrh Rejmontovog brda je eksplodirao. Put neba je poletelo kamenje i smrznuta zemlja, a zatim se sve to sruilo njima na glave. Nije imala vremena da se nekako za titi. Jo je pljuvala sneg kada ju je ne to udarilo otpozadi po vratu. Poku ala je da ostane pri svesti, ali nije uspela i onda je skliznula u tamu s druge strane pogleda. 2. edvel je nije napustio; kada se osvestila, on ju je i dalje tako vrsto stezao da joj je ruka od lakta do vrhova prstiju bila ve utrnula. U prvi mah je pomislila da joj je udarac poremetio vid, ali to je, u stvari, magla obavila svet oko njih; hladna, prijemiva magla kao da je opasala celo brdo. edvel ju je kroz tu maglu posmatrao, oima u obliku dva proreza na blatnjavom licu. " iva si..." izusti on. "Koliko dugo smo ovde?" "Minut-dva." "Gde je Bi", upita ga ona. On odmahnu glavu. "Poeo je nerazumno da se pona a", odvrati on. "Hobart je bio u pravu. Ne zna gde se nalazi. Mora mi pomoi..." "Zato si ostao." "...ili nijedno od nas nee odavde otii ivo." "Kako?" upita ona. On joj uputi slab, titrav osmeh. "Moramo ga smiriti", objasni on. "Ponovo: kako?" "Dati mu ta eli. Dati mu arobnjake." Nasmejala mu se u lice. "Poku aj da smisli ne to drugo", ree mu. "To je jedina mogunost. Zadovoljie se kada ih se doepa. I ostavie nas na miru." "Ja mu ni ta neu dati." Njegov se stisak pojaa. Zatim joj se, vukui se kroz blato, jo vi e pribli i. "Pre ili kasnije, ionako e ih pronai", izjavi on. Samo to nije poeo da jeca poput kakve bebe. "Oni ni u kom sluaju ne mogu sve ovo da pre ive. Ali mi mo emo. Kada bi samo mogla da natera tu kopilad da se poka u. Mi mu vi e neemo biti zanimljivi kada njih dobije. Zadovoljie se." Njegovo lice nalazilo se na nekoliko ina od njenog; dopustio joj je da pomno osmotri svaki trzaj i svaku suzu na njegovom licu. "Znam da me mrzi ", nastavi on, "i zaslu io sam. Zato nemoj to uiniti zbog mene, ve zbog sebe, isplatie ti se." Pogledala ga je gotovo sa strahopo tovanjem; ak i sada je imao snage da se cenka. "Imam neke stvari koje sam spremio na sigurno mesto", ree. "Pravo bogatstvo. Samo ka i cenu. Sve je tvoje. ta god po eli . Besplatno, na poklon..." Zatim zastade. "Oh, blagi bo e", zausti. Negde u magli ne to je poelo da zavija: urlik je postajao sve jai, a on
ga je poznavao i pla io ga se. Izgleda da je zakljuio kako nema nade da mu ona pomogne, jer ju je pustio i ustao. Magla je bila podjednako gusta svuda oko njih; bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da odlui kojim putem e krenuti. Ali kada se konano odluio u tili as se posrui udaljio, dok je urlik - koji je jedino mogao da potie od Urila - potresao brdo. Suzana se pridigla, ali sve oko nje poelo je da se ljulja usled magle i bola koji je oseala u glavi. Tle je bilo toliko isprevrtano da je nemogue bilo odrediti gde se nalazila padina, pa tako nije mogla da se orijenti e i odredi u kom pravcu se nalazila uma. Jedino je jo mogla da tri, i to to br e, to dalje od tog urlika, dok joj je krv curila niz vrat. Dvaput je pala; dva puta je njeno telo uspostavilo vezu sa tlom koje kao da je bilo spremno da se rastvori pod ojim. Bila je na ivici kolapsa kada se iz magle pred njom pomilila neka prilika dozivajui je. Bio je to Hemal. "Ovde sam..." doviknu mu ona, nadjaav i buku koju je stvarao Bi. U tili as se stvorio pored nje i poveo je preko varljivog tla nazad ka umi. 3. edvel je imao sree. Kada se udaljio od brda magla se proredila i on je shvatio da je, bilo instiktom bilo igrom sluaja, izabrao najbolji mogui pravac za beg. Put nije bio daleko odatle; uspee dobro da odmakne njime pre no to aneo obavi posao na brdu; nai e neko bezbedno mesto na drugoj strani zemaljske kugle gde e moi da zali e rane i izbije iz glave ceo ovaj u as. Usudio se da baci pogled preko ramena. Ovim blagoslovenim begom uspeo je ve dosta da umakne od popri ta razaranja. Jedini znak koji je ukazivao na anelovo prisustvo bila je magla; a ona je jo prianjala uz brdo. Bio je bezbedan. Kada je stigao nadomak ivice koja se protezala du puta, usporio je; sada mu je jo samo preostalo da je sledi dok ne naie na otvor. Sneg je i dalje padao, ali od tranja se propisno zagrejao; znoj mu je tekao niz lea i grudi. Meutim, kada je otkopao kaput shvatio je da se ta toplota ne stvara sama od sebe. Sneg pod njegovim nogama se topio, dok se toplota dizala iz tla, a sa njom je iz tla poelo da iskae jo ne to, sukljajui u obliku zmija prema njegovom liku. Dok su se rascvetavale shvatio je u kojoj meri se prevario. Ti su cvetovi stigli zajedno s vatrom u potrazi za sokom, a u njihovim srcima nalazile su se Urilove Oi, Urilove bezbrojne oi. Nije mogao ni napred ni nazad; nalazile su se svuda oko njega. Na svoj u as zauo je anelov glas u svojoj glavi; bio je isti kao i u Rub el Haliju, kada ga je uo prvi put. Da li u se usuditi? ...ree glas, izrugujui se njegovom hvalisanju pred Suzanom. DA LI U SE USUDITI? A onda se obru io na njega. U jednom je trenutku bio on sam. ovek; istorija. U narednom ga je aneo Edena ispunio do samog ruba lobanje koja samo to se nije raspala. Poslednje to je uinio kao ovek sa telom koje je mogao nazvati svojim bilo je da vrisne. 4. " edvel", izusti Suzana. "Nemamo vremena da u ivamo u tome", primeti mrano Hemal. "Moramo se vratiti pre no to ponu da izlaze." "Izlaze?" ponovi ona. "To ne smemo uiniti. Bi je jo ovde. Nalazi se u brdu." "Nemamo izbora", odvrati Hemal. "Gotovo da smo istro ili sve zanose. Shvata ?" Ve su bili stigli na nekoliko jardi od drvea, a u tamo njem vazduhu odista se ve mogao osetiti miris dima; nagove taj onoga to se krilo iza zaklona.
"Nemamo vi e snage", dodade Hemal. "Ima li kakvog znaka od Kala?" upita ona. "Ili Nimroda?" On kratko odmahnu glavom. Oti li su i ne treba se zbog toga vi e uzrujavati, govorio je njegov pogled. Ona baci pogled na brdo u nadi da e ugledati kakav znak koji e osporiti njegove rei, ali tamo se ni ta nije kretalo. Magla se i dalje udvarala vrhu; isprevrtana zemlja oko nje je mirovala. "Ide li?" pozva je on. Krenula je za njim dok joj je u glavi bubnjalo; jednom je koraknula po snegu, a kada je nogu drugi put podigla, zakoraila je u gusti . Neko je dete neute no jecalo u dubini skrovi ta. "Vidi da li mo e da ga umiri , Hemale", ree ona. "Ali ne no." "Idemo ili ne?" upita on. "Idemo", pristade ona. "Moramo. Ali elim da saekam Kala." "Nemamo vremena", ostade on uporan. "U redu", odvrati mu ona. "ula sam te. Idemo." On zaguna i okrenu se od nje. "Hemale?" pozva ga ona. "Molim?" "Hvala ti to si izi ao po mene." " eleo sam da pobegnem odavde", odvrati on iskreno i dade se u potragu za detetom koje je jecalo, pustiv i je da sama ode do osmatranice sa koje se najbolje videlo brdo. Tamo je nekoliko pripadnika Vrste bilo na stra i. "Ima li togod?" upita ona jednog od njih. Nije morao da joj odgovori. amor meu njima primora je da pogleda put brda. Oblak magle se uskome ao. Kao da je ne to u njenom sredi tu duboko udahnulo, jer je oblak stao da se obmata sam oko sebe, sve vi e se smanjujui, dok sila koja ga je pohodila nije postala vidljiva. Uril je prona ao Prodavca. Iako je to edvelovo telo stajalo u blatu na Rejmontovom brdu, oi su gorele aneoskom svetlo u. Po pomnosti kojom je osmatrao polje lako se moglo zakljuiti da je trenutak blagosti pro ao. Aneo vi e nije bio izgubljen u bespuu koga se seao. Sada je znao i gde se nalazi i za to je tu. "Moramo krenuti!" ree ona. "Prvo deca." Nareenje nije bilo izdato ni trenutak prerano, jer jo dok je poruka kolala meu drveem i begunci poslednji put kretali u potragu za kakvim sigurnim mestom, Uril je usmerio svoje ubilake oi prema polju ispod Rejmontovog brda i sneg je poeo da gori. 4. SIMETRIJA 1. Kada su Kal i Nimrod stigli do polja iza brda, tamo nije bilo ni traga od puta koji je Kal opisao; meava ga je zbrisala. Preostalo im je samo da nagaaju kojim je pravcem mogao stii dotle i da kopaju unaokolo u nadi da e nabasati na izgubljeni paket. Ali stvar se inila gotovo beznade nom. On do brda nije nipo to stigao pravolinijski - usled umora krivudao je i lutao poput kakvog pijanca; a od tada, vetar je ispreme tao nanose tako da su na pojedinim mestima bili dovoljno duboki da se u njima mogao uspravno zakopati ovek. Naleti vetra gotovo su sve vreme zaklanjali vrh brda tako da je Kal mogao samo da nagaa ta se tamo gore dogaalo. Kakve je anse bilo ko imao da pre ivi susret sa edvelom i Biem?: verovatno male, ili nikakve. Ali Suzana ga je izvela ivog iz Vrtloga, nije li?, uprkos svim udesima koja su se tamo odvijala. Kada se setio da je ona sada tamo na brdu da bi skrenula Urilov fatalni pogled, prionuo je jo e e na posao, iako, u stvari, nije verovao da postoji ikakva nada da u ovom paklu pronae sako. Kopajui on i Nimrod su se stalno udaljavali jedan od drugoga, dok, na kraju, Kal vi e nije mogao da vidi svog druga kopaa kroz sne nu zavesu. Ali u
jednom je trenutku zauo njegov krik, a kada se okrenuo ugledao je neki treptavi sjaj u bespuu iza sebe. Na brdu je ne to gorelo. Krenuo je nazad prema njemu, ali razum je prevagnuo nad juna tvom. Ako je Suzana bila iva, onda je bila iva. Ako je bila mrtva, on bi obezvredio njenu rtvu kad bi odustao od potrage. Kada je bez ikakvog plana nastavio potragu iz brda se zaula tutnjava koja je dostigla vrhunac u zaglu ujuoj erupciji zemlje. Ovaj put nije se osvrnuo, nije poku ao da prodre pogledom kroz veo u potrazi za vestima; samo je kopao i kopao, pretvoriv i svoju tugu u gorivo potrebno za taj zadatak. U urbi je gotovo pro ao pored blaga koje je tra io; ve je poeo da zatrpava komadi hartije to se pojavio kada je njegov rastrzani mozak shvatio ta je to. im se to desilo poeo je da kopa poput terijera, bacajui sneg iza sebe, i dalje se ne usuujui da poveruje kako je prona ao paket. Dok je tako kopao, vetar do njega donese glas, a zatim ga ponovo zaglu i; bio je to poziv u pomo koji je dolazio negde iz bespua. To nije bio Nimrodov glas i on nastavi da kopa. Glas se ponovo javio. Podigao je pogled i zakiljio kako bi se donekle odbranio od naleta vetra. Ne probija li se to neko kroz sneg na izvesnoj udaljenosti od njega? Kao i glas, i prizor se gubio. Paket je bio isto tako nepostojan. I kada je ve pomislio da se prevario, da tu, u stvari, niega nije ni bilo, njegovi smrznuti prsti ne to napipa e. Po to je ceo paket izvukao iz sne nog nanosa, hartija koja se zbog vlage ve gotovo pretvorila u ka u, pocelapa se i sadr aj zamotuljka ispao je na sneg. Kutija cigareta; neke sitnice; i sako. Podigao ga je. Ako je u Glukovoj kui izgledao neupadljivo, sada je to bio jo vi e. Nadao se da e neko iz ume znati kako da oslobodi njegove moi, jer on to sigurno nije umeo. Osvrnuo se unaokolo tra ei Nimroda, da bi mu saop tio dobru vest, a ugledao je dve prilike koje su se probijale ka njemu; jedna je pridr avala drugu. Nosa je bio Nimrod; ovek kome je pomogao - verovatno isti onaj koga je Kal uo i na trenutak video - bio je toliko u u kan u odeu da ga je nemogue bilo prepoznati. Nimrod je, meutim, ve bio primetio plen koji je Kal podigao da mu poka e; stao je da preklinje oveka da po uri, a zatim je ne to doviknuo Kalu. Rei je ukrao vetar, ali on ih je ponovio kada se na ao ne to bli e. "Je li ovo tvoj prijatelj?" ovek koga je gotovo nosio, podi e svoje zaleeno lice i stade da petlja oko ala kojim je obmotao donji deo lica. Ali pre no to je uspeo da ga smakne, Kal povika: "Vird ile, jesi li to ti?" al spade i Gluk se zagleda u njega s podjednakom dozom posramljenosti i trijumfa. "Oprosti", ree. "Morao sam da doem. Morao sam da vidim." "Ako jo ima bilo ta da se vidi", povika Nimrod kako bi nadjaao buku vetra. Kal se osvrnu prema Rejmontovom brdu. Izmeu dva naleta vetra video je da je ceo vrh brda raznet i da zjapi otvoren. Nad njim se uzdizao stub dima, a podno je mu je osvetljavao plamen. " uma..." zausti on. Zaboraviv i na Nimroda i Gluka poeo je da prti sneg, nazad u pravcu brda i onoga to je le alo iza njega. 2. U Bievom napadu ni ta nije bilo prepu teno sluaju. Sistematski je uni tavao polje i okolnu oblast znajui da e pre ili kasnije ugledati stvorenje ije je prisustvo namirisao. Izmeu drvea odvijalo se organzovano povlaenje. Deca, u pratnji stra ara ili roditelja, odlazila su u stra nji deo ume, a zatim izlazila na otvoreno. Krenulo je i nekoliko odraslih pripadnika Vrste, ali zaustavili su se na svojim odredi tima, nastaviv i da odr avaju nepovredivost skloni ta. Suzana nije bila sigurna da li je u pitanju prkos ili fatalizam; mo da i jedno i drugo. Ali koliko god duboko kopali, njihovo skladi te zanosa bilo je gotovo ispra njeno. Sada su ve u pitanju bile sekunde, a ne vi e minuti, kada e Uril-u- edvelovom obliku stii do drvea. A kada se to dogodi uma e se zapaliti, bez obzira na to da li je vidljiva ili
ne. Hemal je stajao pored Suzane dok je posmatrala anelovo pribli avanje. "Ide li?" upita on. "Samo malo." "Sad il' nikad." Mo da e biti i nikad. Zapanjujua mo koja se oslobaala pred njom gotovo da ju je paralizovala, tako da nije mogla od nje da odvrati svoj zapanjeni pogled. Opinila ju je injenica da se snaga te veliine koristi za ne to tako bedno i podlo; ne to nije bilo u redu sa stvarno u koja je to omoguavala, a nije istovremeno ponudila i lek, pa ak ni nadu na isceljenje." "Moramo poi", obrati joj se Hemal. "Pa idite", odvrati ona. Suze su joj navirale u oi. Zamerala im je to su joj mutile vid. Ali osetila je da zajedno s njima nadolazi i menstrum - ne da bi je za titio ve da bi s njom doekao kraj; kako bi joj pru io bar malo radosti. Aneo je podigao pogled. Zaula je Hemalov glas. Zatim je drvee desno od nje planulo. Iz dubine ume zauli su se krici kada je zaklon bio probijen. "Rasturaj se!" povika neko. Kada je zauo svoju lovinu, Bi je rastegao edvelovo lice u osmeh: osmeh koji je nagove tavao smak sveta. A onda se svetlost u podbulom telu pojaala, jer Uril je podstakao vatru kojom je nameravao zauvek da uni ti zanose. Trenutak pre no to je ona provalila, zauo se glas: " edvele?" Neko je pozvao Prodavca po imenu, ali Uril je bio taj koji je stao da se osvre, na trenutak odlo iv i da ih o ine svojim kobnim pogledom. Suzana odvoji oi od Bia i potra i onog koji je pozvao Prodavca po imenu. Bio je to Kal. Koraao je po tlu koje se pu ilo, tlu koje je nakada bilo polje prekriveno snegom u podno ju brda; i ao je pravo prema neprijatelju. Kada ga je ugledala, ni trenutka nije oklevala da izie iz zaklona. U jednom je koraku ostavila za sobom drvee i izi la na otvoreno. Nije bila sama. Iako ni za trenutak nije skidala pogled sa Kala, ula je apat i bat koraka pored sebe kada su predstavnici Vrste napustili svoja skloni ta; ovaj gest solidarnosti, u trenutku kada im je pretilo istrebljenje, duboko ju je dirnuo. Konano, time to su se pojavili kao da su eleli rei da, i Kukavice i Vrsta, zajedno, pripadaju jednoj istoj prii. Ali ni ta od toga nije moglo da zatomi zastra eni glas koji je pripadao Apolini i koji je prepoznala: "Je li ovaj potpuno po andrcao?" kada je Kal nastavio da koraa preko tla koje je Uril opusto io. U umi iza njenih lea, pucketanje vatre postajalo je sve jae, jer ju je vetar raznosio unaokolo. Tlo se kupalo u njenom sjaju koji je bacao senke pripadnika Vrste prema dvema prilikama u polju ispred ume. Prema edvelu, ija je skupa odea sada bila iscepana i oprljena, a lice blee no u mrtvaca. I Kalu, u cipelama od svinjske ko e, kome je svetlost plamenova obasjavala pojedinane niti u sakou. Ne; samo ne njegov sako: edvelov sako. Sako iluzija. Kako to da ga nije ve ranije primetila? Mo da zbog toga to mu je tako dobro pristajao, iako je bio sa iven za oveka upola krupnijeg od njega? Ili mo da zato to joj je njegovo lice privuklo svu pa nju, to lice koje je ak i sada zrailo odluno u i koje je vremenom zavolela. Sada se nalazio na oko deset jardi od Bia i tu se zaustavio. Uril-u- edvelu ni ta ne ree, ali u Prodavevom telu oseao se nemir koji je pretio svakog trenutka da eksplodira. Kal stade da petlja oko dugmadi na sakou, mr tei se to su mu prsti tako nespretni. Ali ve posle prvog dugmeta u ao je u tos i sako se ubrzo rastvorio. Kada je s tim zavr io, on progovori. Glas mu je bio slab, ali nije podrhtavao. "Imam ne to da ti poka em", poe on.
U prvi mah Uril-u- edvelu ni ta ne odvrati. A kada se to konano dogodilo, nije mu odgovorio posednik, ve zaposednuti. "U njemu nema nieg to bih mogao po eleti", ree Prodavac. "Ponuda ne va i za tebe", odvrati Kal, sada ve sna nijim glasom. "Ve za anela od Edena. Za Urila." Ovaj put ne odgovori e ni Bi ni Prodavac. Kal dohvati jednu stranu sakoa i rastvori ga, otkriv i podstavu. "Zar ne eli da pogleda ?" zapita on. Ti ina je bila jedini odgovor koji je dobio. " ta god da ugleda ", nastavi on. "Tvoje je." Neko pored Suzane pro aputa: " ta to namerava?" Ona je znala; ali nije se potrudila da odgovori kako ne bi uludo tro ila snagu. Kalu je bila neophodna sva mo koju je putem volje mogla da mu uputi: sva svoja nadanja, svu svoju ljubav. Ponovo se obrati Biu. " ta vidi ?" upita ga on. Sada je dobio odgovor. "Ni ta." edvel je bio taj koji je progovorio. "Ja. Ne vidim. Ni ta." "Oh, Kale", izusti Suzana primetiv i kako mu licem prelazi trenutna senka oaja. Tano je znala o emu je razmi ljao i delila je njegove sumnje. Da nisu zanosi sakoa mrtvi? Da nisu presahli bez rtava koje bi ih pothranjivale i sada ga pred Urilomli ostavi bez oru ja? Pro ao je jedan dugi trenutak. A onda se, negde iz dubine anelovog stomaka, zaulo prigu eno mrmljanje. Pri tom su se edvelova usta otvorila i on je ponovo progovorio. Ali ovaj put tiho, kao da se obraa sam sebi; ili onome to je boravilo u njemu. "Ne gledaj", izusti on. Suzana zadr a dah, ne usuujui se da poveruje da njegove rei, u stvari, predstavljaju upozorenje. Pa ipak, kako ih je drugaije mogla tumaiti? "Ti ne to vidi ", javi se Kal. "Ne", odvrati edvel. "Pogledaj", ponovi Kal rastvoriv i sako to je najvi e mogao. "Pogledaj dobro." edvel iznenada poe da vri ti. "To su la i!" zakre ta on, a telo poe da mu podrhtava. "To je isto podmiivanje!" Ali jeka koja je sve jae dopirala iz stvorenja unutar njega zaglu i upozorenja. To nije bio urlik koji je Suzana ula dok se nalazila na Rejmontovom brdu: to nije bilo ludako iskazivanje besa. Ovaj zvuk je bio tu an, neobino tu an, a sako kao da je svetlo u odgovarao na taj zvuk, jer je njegovo tkanje, za koje se pla ila da je upropa teno, poelo da svetli. edvel je istog asa gotovo histerinim glasom sasuo novu bujicu upozorenja. "Nemoj!" povika on. "Nemoj, proklet da si!" Meutim, Bi je bio gluv za molbe svog domaina. Nebrojene oi uperio je u podstavu sakoa, sna no elei da dobije viziju koju je samo on u njoj mogao da vidi. Za Kala je taj trenutak bio istovremeno i u asan i radostan i ta dva oseanja su se preplitala u takvoj zbrci da nije mogao razluiti jedno od drugog. Mada to sada nije ni bilo va no: dogaaji su izmakli njegovoj kontroli. Jedino mu je preostalo da nepomino stoji dok sako ne izvede prevaru za koju je samo on bio sposoban. Nije nameravao da ga navue; to uop te nije bio deo njegovog plana. U stvari, on i nije imao neki plan; jednostavno je prtio sneg nadajui se da jo nije kasno i da e stii da se ume a. Ali dogaaji su ga pretekli. Urilov pogled prona ao je skloni te pripadnika Vrste i ve je poeo da ga uni tava. Sako zbog koga je onoliko kopao bio je izlizan; zvali su ga blefom Vrste. Ali kada je ugledao Prodavca sinula mu je nova ideja; zanosi sakoa delovali su kada
ga je edvel nosio; nije mu preostalo ni ta drugo nego da ga i sam navue. im je to uradio, sako se prilagodio njegovom telu kao hirur ka rukavica. Osetio je kako se obavija oko njega kao da su se nagodili. Od sada pa nadalje, pripadali su jedno drugom. ak i sada, dok je stajao pred Urilom, mogao je da oseti kako zariva pipke u njega, dozivajui njegovu ovenost da zaini iluziju koju je stvarao. Anelov opinjeni pogled bio je prikovan za podstavu, a lice iza koga se krio postojalo je sve izoblienije sa svakim dahom koji je edvel uzaludno tro io na molbe i predvianja. "Prevarie te!" grmeo je on. "To je magija! uje li me?" Ako je aneo i bio svestan panike koja ga je obuzela, on je nije shvatao. A ako ju je i shvatao, nije mario. Genije zavoenja skriven u sakou bio je na putu da ostvari svoju najveu pobedu. Za svoga veka nijednom nije upecao ovako veliku ribu. Sve to bi tu i tamo zarobio bile su Kukavice, ija su srca povodljiva i sentimentalna i ije su elje gotovo uvek bile prozaine. Ali stvar je sasvim drugaije stajala sa snovima entiteta koji je sada zurio u njega. Uril nije imao vedro detinjstvo za kojim bi alio, niti ljubav za kojom bi eznuo. Njegove mentalne moi, iako su dugo bile prepu tene sterilnosti, bile su neizmerne, tako da su zanosi iz sakoa morali da se napregnu do krajnjih granica kako bi ostvarili sliku onoga to je to stvorenje najvi e elelo. Kaput je poeo da se kuplja i nabira na Kalovim leima, i inilo se da kripi celom svojom povr inom kao da ne mo e da ispuni zahtev koji je pred njega stavljen, zbog ega je spreman da se raspdadne. Kal je oseao da bi i njemu ne to slino moglo da se dogodi ako se ovo ubrzo ne zavr i. Zahtevi koje mu je sako postavljao postali su nepodno ljivi; prodirao je sve dublje i dublje u njega, prekopavajui po njegovoj du i u potrazi za nadahnuem koje bi moglo da odgovori anelovim potrebama. Torzo i ruke mu se ukoi e; ake vi e nisu bile u stanju da dr e sako rastvoren. Sada je osloboenim silama iz podstave bilo prepu teno da ga irom rastvore, dok je on stajao usred protoka energije. Tek je delimino shvatio njihovo znaenje. Video je neku planetu svetlosti koja se bez prestanka vrtela pred njim, lagano mu dodirujui usne svojom ogromno u. Bilo je tu i jedno more u plamenu koje je udaralo o obalu od kamenja i oblaka. Kao i oblija koja njegov um nije mogao da gleda, a svojim su dahom oblikovala zagonetke. Ali sve su to bile nepostojane vizije i kada bi nestale on bi se vraao na istu onu spr enu zemlju, dok mu je telo izjedala Urilova glad. Sako se napregnuo do krajnjih granica. Poeo je da se raspada, niti su isisavane iz potke i osnove i nestajale u plamenu pred njim. Ali Uril nije hteo da dozvoli da bude prevaren; njegove oi pribli avale su se materijalu, tra ei od njega da ispuni ono to je Kal obeao. Sako je pod ovim napadom konano pokleknuo, ali u samom svom uni tenju uspeo je da ispuni Urilov zahtev. Podstava je planula i iz nje se izdigla slika po Urilovom ukusu koja je svojim sjajem zaslepila Kala. Uril nije oklevao da to uini. On je eleo ovu viziju isto onoliko koliko je Kal eleo da je se otarasi. Kroz izmaglicu teskobe Kal je video kako edvelovo telo poinje da se nadima dok se aneo u njemu spremao da izie i poka e se. Prodavcu je preostalo jedino da rikom iska e svoje oajanje dok je oseao kako ga Urilova geometrija podi e i odvlai u vazduh. Ko a mu je bila napeta kao na bubnju, rastegnuta do krajnjih granica; njegova usta - slovo O, obrubljeno zubima po to se hrskavica raspala, a tetiva prepukla. A onda se raspao, telo mu se rasprslo kako bi oslobodilo svog zatvorenika, a njegovi delii sagoreli u istom trenutku kada bi poleteli u znak slave onoga to se oslobodilo njegovim uni tenjem. Kal je pred sobom jasno ugledao inkarnaciju koju je tek na trenutak nazreo u magli Ulice Koija: Urilove oi. Urilovu geometriju, Urilovu glad. A onda je njegov magnetizam privukao iluziju koju je njegova volja stvorila iz ostataka sakoa i podigao je kako bi se s njom sreo. Vizija je postala vidljiva: isto onako sjajna kao i Uril, isto toliko ogromna, jer takva je i morala biti, po to je slika koju su zanosi stvorili predstavljala novog Urila serafimovu sliku i priliku. Kada se uzdigla, ostaci
sakoa spado e sa Kala, ali njegovo raspadanje nije ugrozilo stvorenje koje je stvorio. Urilovo ogledalo stajalo je uspravno pred snagom koja ga je prizvala. Kal, koji je ostao i bez snage i bez slika to ih je kri om gledao, iskusio je groznu ispraznost. Nije mu ostalo snage ak ni da podigne pogled i odluta njime do velianstvenog prizora iznad sebe. Njegov pogled bio je okrenut unutra, a tamo je video samo prazninu. Pustinju po kojoj je no en njegov prah zajedno sa prahom svega to je voleo i izgubio; no en do kraja vremena ne poznajui odmor i bez svesti o bilo emu. Telo mu se predalo i on je pao kao poko en dok ga je prah u glavi oterao u bespue. Nije prisustvovao niem od onoga to je usledilo. Suzana je videla da se sru io. Ne obraajui pa nju na divove, koji su se nadnosili nad umom u plamenu, potrala mu je u pomo. Aneli su iznad njih lebdeli poput sunaca blizanaca ija je energija ispunjavala vazduh nevidljivim iglama. Ne obazirui se na njihove ubode, povila je lea i dala se na posao da izvue Kala sa mesta sastanka dva duha. Sada vi e nije oseala ni strah, niti se bilo emu nadala. Sada joj je jedino bilo va no da spase Kala i da ga zagrli. Ono to e uslediti, usledie. To vi e nije od nje zavisilo. I ostali su joj pritekli u pomo. Apolina, Hemal, a sa suprotne strane polja stigao je i Nimrod. Zajedno su podigli Kala i izneli ga iz oblasti koju su bombardovale igle, polo iv i ga ne no na mek e tle. Sueljavanje to se gore odvijalo u lo je u novu fazu. Urilov oblik postao je nezamislivo slo en, njegova se anatomija menjala brzinom njegovih misli; jednim delom predstavjao je ma inu, drugim utvrdu; sve zajedno jedna pomamna vatra. A prizvani saputnik odgovarao je na svaku njegovu promenu vlastitom promenom, sve vreme izmenjujui s njim strelice nalik na igle sa vatrenim repom koje su ih meusobno sve vi e privlaile, dok se nisu spojili poput ljubavnika. Ako je nekada i postojala kakva razlika izmeu Urila i onog zami ljenog, nje vi e nije bilo. Takve podele va ile su za Kukavice koji su verovali da istovremeno ive i u sopstvenoj glavi i van nje; za njih je misao predstavljala samo senku ivota, a ne njihovo pravo ja. Uril je to bolje znao. Njemu je Stara nauka bila potrebna da bi ga zavela i naterala da prizna ta najvi e od svega eli: jednostavno, da ugleda vlastito, pravo lice i da se, kada ga ugleda, priseti kako je bilo pre no to ga je usamljenost iskvarila. Sada je zagrlio to svoje ja koga se setio i istog asa nauio celu lekciju. Jama njegovog ludila bila je isto onako duboka kao to su bile daleke zvezde sa kojih je dospeo. Dok se nije seao svoje prirode bio je opsednut i predan svojoj mrtvoj stra i. Ali pogledav i u samog sebe - videv i slavu svoga stanja - oslobodio se tog ludila, a po to je to uinio, zagledao se put neba. Tamo su se nalazila nebesa na kojima je morao da obavi jedan posao, gde je vek koji je ovde protraio predstavljao tek jedan dan, a njegova tuga, sva tuga, nepoznato stanje. Mislei na to, krenuo je uvis, on i njegovo ja u pobednikom sjaju. Iznad njega nalazili su se oblaci. U trenu se na ao meu njima ostaviv i tek ki u treperave svetlosti na licima onih koji su posmatrali kako nestaje. "Oti ao je", ree Lo, kada je ak i svetlost zamrla i odozgo nastavio da pada samo sneg. "Znai, gotovo je?" elela je da bude sigurna Apolina. "Mislim da jeste", ree Hemal. Niz obraze su mu se slivale suze. Novi nalet vetra rasplamsao je vatru koja je pro dirala umu. To sada i nije bilo va no. Vi e nisu morali u njoj da tra e utoi te. Mo da je ova no oznaila kraj skrivanju. Suzana spusti pogled na Kala koga je ljuljala u krilu kao nekada D erihoa. Ali D eriho je umro u njenom naruju: Kal nee; zaklela se da nee. Plamen u kome je sagoreo sako ostavio je traga i na Kalu; ko a na licu i grudima bila mu je nagorela, ili mo da zamrljana. Ali to je ujedno bilo sve to se spolja primeivalo. "Kako mu je?" zapita glas koji nije poznavala. Podigla je pogled i susrela se sa nervoznim oima nekog Kukavice poput nje
same, zamotanog u nekoliko slojeva odee. "Suzana?" upita on. "Zovem se Gluk. Ja sam Kalhunov prijatelj." "Dobrodo li", ree neko. Gluk zasija od sree. "Nee umreti", odvrati Suzana, milujui Kala po licu. "Samo spava." "Imao je burnu no", dodade Nimrod, a niz njegovo stoiko lice poteko e suze. 5. MESEAR 1. Postojala je divljina, a Kal je predstavljao prah u toj divljini, kao i sve njegove nade i snovi, prah koji je pred sobom gonio isti onaj vetar to ne pra ta. Iskusio je stanje u kome se nalazio Uril pre no to je ozdravio. Onu istu usamljenost i isti onaj oaj koje je taj duh oseao; njegov krhki um bio je otrgnut, baen u bespue i ostavljen da tamo umre. Nije umeo da izie. Pri krajnjem svoenju rauna njegov ivot predstavljao je pustopoljinu: vatre, snega, peska. I sve to, pustopoljina i on san, nastavie da lutaju unaokolo dok njega ne izda snaga. 2. Onima koji su se brinuli o njemu, izgledalo je kao da se odmara; bar u poetku. Pustili su ga da spava, u uverenju da e se probuditi izleen. Puls mu je bio sna an, kosti itave. Bilo je samo pitanje vremena kada e povratiti snagu. Ali kada se narednog popodneva probudio, u Glukovoj kui, svima je odmah bilo jasno da s njim ne to nije bilo u redu. Otvorio je oi, ali on u njima nije bio prisutan. Niti je koga prepoznao, niti je bilo kome odgovorio. I njegov pogled i on sam bili su prazni kao neispisana stranica. Suzana nije mogla znati - niko od njih nije to mogao - ta je podelio sa Urilom za vreme njihovog sukoba ali ona je bar mogla da nagaa. Ako ju je njeno iskustvo vezano za menstrum iemu nauilo, bila je to injenica da je svaka razmena nalik na dvosmernu ulicu. Kal se urotio s Imakolatinim sakoom da Urilu podare njegovu viziju, ali ta je duh tog ludaka dao njemu za uzvrat? Kada ni posle dva dana nije bilo nikakvog znaka pobolj anja pozvali su u pomo strunjake, ali mada su ga lekari podvrgli svim moguim ispitivanjima nisu uspeli da pronau nikakvu psiholo ku smetnju. Dopustili su sebi da izjave kako sreom nije u pitanju koma, ve neka vrsta transa; nikada nisu uli ni za jedan slian sluaj. Kalovo stanje mogli su jedino da pove u sa mesearenjem. Jedan od njih i ao je ak tako daleko da je nabacio kako je Kal mo da samosvesno zapao u ovakvo stanje, a Suzana tu mogunost nije kategoriki odbacila. Konano su priznali da ne mogu da pronau nikakav razlog to pacijent nije na nogama, to se ne budi i ne pone da vodi normalan ivot. Postoji gomila razloga za to, pomisli Suzana, ali nijedan od njih nije mogla da im saop ti. Mo da je jednostavno suvi e toga video; i usled prezasienosti, postao ravnodu an prema postojanju. 3. A prah je nastavljao da se kovitla unaokolo. Ponekada je mislio da uje neke glasove kroz vetar; veoma daleke glasove. Ali oni su nestajali isto onako brzo kao to su se i pojavljivali, i ponovo ga ostavljali samog. Znao je da je to bilo i najbolje, jer ako je postojalo mesto s druge strane ove pustopoljine, i ako su glasovi poku avali da ga namame da se vrati, to bi mu donelo samo bol, a njemu je bilo dosta bola. Konano, pre ili kasnije stanovnici tog drugog negde stii e do njega. Svenue i umreti i pridru iti se prahu u pustopoljini. Takav je bio poredak stvari; oduvek i zauvek.
Sve se pretvaralo u prah. 4. Suzana je svakoga dana provodila nekoliko sati priajui mu, obave tavajui ga o tome kako je protekao dan, koga je srela, pominjui mu imena ljudi koje je znao i mesta na kojima je bio u nadi da e ga pokrenuti iz te njegove umalosti. Ali on joj niim nije odgovarao; ba niim. Ponekad ju je obuzimao tihi bes zbog njegove oigledne ravnodu nosti prema njoj, pa mu je pravo u to njegovo bezizra ajno lice govorila da je sebian. Volela ga je, zar on to ne zna? Volela ga je i elela je da ponovo postane svestan njenog prisustva, da bude s njom. U drugim, pak, prilikama padala je gotovo u oajanje i koliko god da se trudila nije uspevala da zadr i suze bespomonosti i tuge. Tada bi odlazila od njega i vraala se tek kada bi povratila vlast nad sobom u strahu da on ipak nekim delom svog zapeaenog uma ne uje njen bol i ne povue se jo dublje u sebe. Poku ala je ak i pomou menstruma da dopre do njega, ali on je predstavljao tvravu, tako da je njeno krhko telo moglo samo da zaviri u njega, ali ne i da ue. Ono to je videlo nije joj pru alo nimalo nade. Kao da je bio nenastanjen. 5. Istovetan je bio sluaj sa predelom oko Glukove kue: bilo je tek nekoliko znakova ivota. Ovo je bila najjaa zima od poetka veka. Novi sneg padao je na prethodni; novi led hvatao se na starom. to se januar bli io kraju to su se ljudi sve manje raspitivali za Kala. Imali su i sami gomilu problema vezanih za lo e vreme, a i bilo im je donekle lako da ga istisnu iz misli jer nije patio; ako i jeste, nije trpeo bol koji je umeo da iska e. ak joj je i Gluk s puno obzira stavio do znanja da odvaja suvi e vremena na njegovo negovanje. Trebalo je i za sebe da se pobrine; svoj ivot da dovede u kakav-takav red; da napravi plan za budunost. Uinila je sve to se moglo oekivati od jednog odanog prijatelja, i vi e od toga, ubeivao ju je on, i sada je do lo vreme da taj teret podeli sa ostalima. Ne mogu, odgovorila mu je. Za to ne mo e ? upitao ju je. Volim ga, rekla je, i elim da budem s njim. To je bio samo jedan od razloga, razume se. Drugi je bila knjiga. Le ala je tu u njegovoj sobi, gde ju je ona ostavila jo onoga dana kada su se vratili sa Rejmontovog brda. Iako ju je Mimi poklonila Suzani, magija koju je sada sadr avala onemoguavala joj je da je sama otvori. Isto onako kao to joj je Kal bio potreban u Hramu, da bi iskoristila mo Razboja i napunila knjigu njihovim seanjima, tako joj je on ponovo bio neophodan ako su eleli da sada taj proces izvedu u suprotnom smeru. Magija je ispunjavala prostor izmeu njih. Ona nije bila u stanju sama da dozove sve to su zajedno zamislili. Prie o tajnim mestima ostae neispriane dok se on ne probudi. A ako se nikada ne probudi ostae neispriane zauvek. 6. Sredinom februara, za vreme jednog la nog nagove taja toplijeg vremena u vazduhu, Gluk se otputio u Liverpul i diskretnim rasptivanjem u Ulici Koija uspeo da sazna adresu D eraldine Kilavej. Po la je s njim u Harborn da poseti Kala. Njegovo stanje ju je zapanjilo, to i nije bilo potrebno rei, ali ona je posedovala onu crtu pragmatizma koja bi joj omoguila da bude prva koja bi i posle Armagedona pristavila aj, tako da se ve posle jednog sata sasvim povratila. Posle dva dana vratila se u Liverpul, ivotu koji je zapoela za vreme Kalovog odsustva, obeav i da e uskoro ponovo doi. Ako se Gluk nadao da e njeno prisustvo uspeti da razbije Kalovu tupost, prevario se. Ovaj mesear nastavio je po starom tokom itavog februara i poetkom marta, dok se napolju obeano pobolj anje vremena iz dana u dan odlagalo.
Tokom dana dizali bi ga iz kreveta i sme tali pored prozora gde bi on sedeo, pogleda uprtog u prostranstvo okovano ledom iza Glukove kue. Iako su ga dobro hranili, a on vakao i gutao mehaniki poput kakve ivotinje; iako su ga brijali i kupali svakog dana; iako su ga prisiljavali da hoda kako mu mi ii ne bi atrofirali - onima koji su i dalje dolazili da ga posete bilo je sasvim jasno, a to je naroito va ilo za Suzanu i Gluka, da se on spremao da umre. 7. A prah je nastavljao da se kotrlja unaokolo. 6. ZANOS 1. Da je Finegan nije pozvao, nikada se ne bi otputila u London. Ali jeste, i ona je oti la, vi e zbog toga to je Gluk navaljivao nego to je bila odu evljena putovanjem. Meutim, im je izi la iz kue i krenula na put, osetila je kako se pritisak kojem je bila izlo ena proteklih nedelja malo po malo smanjuje. Nije li sama jednom rekla Apolini da utehu treba tra iti u samoj injenici to su ivi? To je bilo tano. To su morali da iskoriste na najbolji mogui nain, a ne da uzdi u zbog onoga to su im okolnosti uskratile. Finegana nije zatekla u uobiajenom dobrom raspolo enju. U poslednje vreme nije napredovao u svom poslu onako kako je eleo, pa mu je bio potreban neko kome e se izjadati. Spremno se prihvatila tog zadatka, vi e nego zadovoljna to mo e da saslu a listu njegovih jada koji su joj odvukli misli od vlastitih. Kada je prestao da se ali i krgue zubima, podsetio ju je na to kako je jednom rekla da se nikada nee udati za bankara. Kako su stvari stajale, on se time uskoro nee vi e baviti, pa se pitao ne bi li ponovo razmotrila tu mogunost? Sudei po nainu na koji je to rekao, bilo joj je jasno da ne oekuje potvrdan odgovor, tako da ga nije ni dobio, ali kazala mu je kako se nada da e zauvek ostati prijatelji. "udna si ti ena", rekao joj je na rastanku i to se nije odnosilo ni na ta posebno. Primedbu je shvatila kao laskanje. 2. Bilo je ve kasno popodne kada se vratila u Harborn. Spremala se jo jedna no puna mraza koji e biserima ukrasiti plonike i krovove. Kada se popela na sprat, videla je da meseara niko nije smestio u stolicu pored prozora, ve da je ostao da sedi u krevetu oslonjen o gomilu jastuka, zacakljenog pogleda kao i obino. Izgledao je bolesno; znak koji je Urilovo otkrovenje ostavilo na njegovom lic bio je plaviast i odudarao od njegove blede ko e. Tog jutra je veoma rano izi la tako da ga nije obrijala i sada ju je potreslo kada je videla kako je usled ovog malog nemara izgledao zapu teno. Ne no mu priajui o tome gde je bila, povela ga je iz kreveta prema stolici pored prozora; tamo je bilo ne to svetlije. Zatim je iz kupatila donela elektrini brija i utklonila mu tek niklu bradu. U poetku joj je briga oko njega te ko padala i uvek je posle toga bila uznemirena. Ali vremenom je ovrsla i pronalazila je razne naine da ga dr i u dobroj formi iskazujui na taj nain svoju ljubav prema njemu. Meutim, dok je sumrak napolju pro dirao svetlost, osetila je kako se onaj negda nji strah ponovo raa u njoj. Mo da je za to bio kriv ovaj dan koji je provela van kue, daleko od Kala, tako da je ponovo osetila slabost dok je to radila. Mo da je po sredi bilo i to oseanje da se dogaaji bli e kraju; da nee jo mnogo dana morati da ga brije i kupa. Da e se sve uskoro zavr iti. No se brzo spustila na kuu; u sobi je postalo suvi e mrano za bilo kakav rad. Oti la je do vrata i upalila svetlo. Naspram spolja ne tame u prozorskom staklu se pojavio njegov odraz. Ostavila ga je da malo zuri dok ne donese e alj.
Ne to se pojavilo pred njim u bespuu, mada nije mogao da vidi ta. Vetar je bio suvi e jak, a on je, kao i uvek, bio prah koji je ovaj gonio pred sobom. Ali ta senka, ili ta god da je bilo, nije se izgubila, tako da bi mu se ponekad - kada bi vetar malo oslabio - uinilo da ga prouava. Uzvratio joj je pogled, a njen ga je pogled zadr ao, tako da ga vetar nije mogao oduvati dalje, ve je prah od koga je bio sazdan na trenutak ostao prikovan za jedno mesto. Kada je i sam poeo pomnije da prouava tu senku, lice pred njim postalo je jasnije. Odnekud mu je bilo poznato, viao ga je na nekom mestu koje je posedovao i izgubio. Njegove oi i boja koja se protezala od ruba kose do obraza pripadale su nekome koga je nekada poznavao. Nerviralo ga je to ne mo e da se seti gde je to ve video ovog oveka. Na kraju se setio, ali nije ga na to podsetilo samo lice, ve tama naspram koje se pojavilo. Poslednji put kada je video ovog stranca, a mo da i jedini put, taj je ovek stajao naspram iste takve tame. Mo da je to bio oblak, osvetljen munjom. Imao je ime, ta oblak, ali on nije mogao da ga se seti. I mesto je imalo ime, ali tek njega nije mogao da se priseti. Seao se, meutim, trenutka njihovog susreta; kao i delia sa putovanja koje ga je dovelo do njega. Nalazilo se u rik i i pro ao je kroz oblast u kojoj je vreme bilo nekako i a eno. Gde je danas udisalo i juera nji i sutra nji vazduh. Po eleo je iz puke radoznalosti da sazna ime tog oveka, pre no to ga vetar ponovo zahvati i ponese dalje. Ali on je bio prah, pa nije mogao da ga upita za ime. Umesto toga, gurnuo je svoje estice prema tami na kojoj je lebdelo to tajanstveno lice i ispru io ruku da dodirne njegovu ko u. Ali njegovi prsti nisu dotakli ni ta ivo, ve samo hladno staklo. Skliznuli su sa prozora ostaviv i za sobom zamagljene otiske koji su se smanjivali. Ako se pred njim nalazilo staklo, neodreeno je razmi ljao, onda je, nema sumnje, gledao u svoj lik. ovek koga je sreo, a stajao je naspram tog bezimenog oblaka: to je bio on. Kada se vratila u sobu, Suzana se suoila sa pravom zagonetkom. Bila je ubeena da je Kala ostavila da sedi sa akama u krilu, a sada mu je desna ruka visila. Da li je on to poku avao da se pokrene? Ako je to bilo posredi, onda je to bila prva samostalna kretnja koju je uinio od kada je zapao u trans. Poela je da mu govori, u poetku ne no, pitajui ga da li je uje, da li je vidi da li zna njeno ime. Ali kao i do tada, na svoja pitanja nije dobila odgovor. Ili mu je ruka jednostavno skliznula iz krila, ili se ona prevarila kada je mislila da ga je ostavila sa akama u krilu. Uzdahnuv i, poela je da ga e lja. On To ponese, pa nju je i dalje bio prah u bespuu, ali sada je bio prah sa seanjem. je bilo dovoljno da ote a. Vetar je nasrtao na njega u elji da ga ali ovaj put je odbio da se pokrene. Besneo je oko njega. Nije obraao na to, ostav i da stoji usred nedoije i poku avajui da pove e delie misli u jednu celinu. Da li se ve jednom susreo sam sa sobom, u kui blizu oblaka; da li je tamo stigao u rik i dok se svet zamatao oko njega. ta je trebalo da znai to to se sreo sa samim sobom kao starcem? ta je to znailo? na to pitanje mogao je da odgovori ak i prah. To je znailo da e u budunosti zakoraiti u taj svet i ostati da ivi u njemu. A ta je iz toga proishodilo? ta je proishodilo? Da to mesto nije bilo izgubljeno. Oh, tako je! Oh, blagi bo e, tako je! Tano to. On e se nai tamo. Mo da ne sutra ili prekosutra; ali jednog dana, jednog budueg dana: on e se nai tamo. Nije bila izgubljena. Fuga. Nije bila izgubljena. Samo to saznanje, ta sigurnost, bili su dovoljni da se probudi. "Suzana", izusti on.
3. "Gde je?" To je bilo jedinio pitanje koje postavio kada su se pozdravili. "Gde je skrivena?" Oti la je do stola i spustila mu Miminu knjigu u ake. "Ovde", odgovori ona. Pre ao je dlanom preko poveza, ali je nije otvorio. "Kako smo to izveli?" upita on. Postavio je to pitanje s ozbiljno u kakvog deteta. "U Vrtlogu", odvrati ona. "Ti i ja. I Razboj." "Cela?" nastavi on da postavlja pitanja. "Unutra je cela?" "Ne znam", odgovori ona iskreno. "Videemo." "Odmah." "Ne, Kale. jo si veoma slab." "Biu jak..." primeti on jednostavno, "... kada otvorimo knjigu." Na ovo nije imala ta da primeti; ispru ila je ake i polo ila ih na Mimin poklon. Kada su se njeni prsti isprepreli s njegovim, svetiljka iznad njihovih glava je zatreperila i ugasila se. Uroniv i u tamu dr ali su knjigu izmeu sebe, isto onako kao to su je nekada dr ali ona i Hobart. Tada je mr nja bila ta koja je podstakla sile to su prebivale na tim stranicama; sada je to bila radost. Osetili su kako knjiga poinje da podrhtava pod njihovim prstima, kako postaje sve toplija; zatim im se istrgla iz ruku i poletela prema prozoru. Ledeno staklo se zatreslo i ona je nestala, survav i se u tamu. Kal ustade i od epesa prema prozoru; ali pre no to je stigao, listovi su se raspr ili, poput ptica u noi koja je napolju vladala, poput golubova, i poput misli koje je Razboj upisao izmeu redova rasipajui svetlost i ivot. Zatim su se obru ili nani e i nestali. Kal se okrenu od prozora. "Vrt", izgovori on. Imao je oseaj da su mu noge od pamuka; tek uz Suzaninu pomo uspeo je da stigne do vrata. Zajedno su zatim krenuli niz stepenice. Gluk je uo lomljavu stakla i ve je stigao do pola stepeni ta, sa oljom aja u ruci. Svojevremeno je video mnoga uda, ali kada je ugledao Kala koji mu je govorio da poe napolje, napolje, ostao je da stoji otvorenih usta. Kada je do ao k sebi i hteo ne to da ih upita, Kal i Suzana ve su bili sprat ni e, krenuo je za njima; do predvorja, pa kroz kuhinju do stra njih vrata. Suzana ih je upravo otkljuavala - i gornju i donju bravu. Iako su kroz prozor gledali u zimu, na pragu ih je doekalo prolee. A u ba ti, irei se na oigled njih, nalazio se izvor tog godi njeg doba: dom njihove vene radosti; mesto za koje su se borili i za koje umalo nisu umrli spasavajui ga: Fuga. Izlazila je sa rasutih stranica knjige u svoj svojoj jedinstvenoj velianstvenosti, potirui led i tamu kao to je ranije potirala i mnoge druge stvari. Mesece koje je provela izmeu redova pria u knjizi nije uludo utro ila. Pojavila se s novim tajnama i udima. Vremenom e Suzana ovde ponovo otkriti Staru nauku i njom isceliti drevne pukotine. Tu e, neke nezamislive godine, Kal doi da ivi u kui na ivici Vrtloga, u koju e jednoga dana stii mladi iju je istoriju znao. Tu je sve bilo ispisano unapred, sve to su zajedno usnuli, i sve je ekalo da se rodi. A u tom trenutku, u usnulim gradovima irom Ostrva, izgnanici su poeli da se bude i di u glave sa svojih jastuka, irom da otvaraju vrata i prozore, uprkos hladnoi, kako bi doekali vesti koje im je no donosila: da ono to se mo e zamisliti nikada ne mora biti izgubljeno. Da ak i ovde, u Kraljevstvu, zanosi mogu da se odomae. Posle ove noi postojae samo jedan svet, u kome e se iveti i snevati; a zemlja iz bajke uvek e biti na korak odavde, udaljena tek za misao.
Kal, Suzana i Gluk zajedno izio e iz kue i stupi e u tu maginu no. Pred njima su se odmotavali svekoliki prizori: prijatelji i mesta, za koje su se upla ili da su zauvek nestali, prilazili su da se pozdrave s njima, eljni da s njima podele ovaj zanos. Sada su imali vremena za svoja uda. Za duhove i preobra aje; za strasti i dvosmislenosti; za podnevne vizije i pononu slavu. Imali su vremena na pretek. Jer, ni ta nikada ne poinje. Tako ni ova pria, po to nije imala poetak, nee imati ni kraj.

Barker, Clive-Utkani Svet

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Barker, Clive-Utkani Svet

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Barker Klajv, UTKANI SVET Barker Klajv UTKANI SVET Prevod: ivkovi Mirjana Barker Clive WEAVEWORLD, 1987.

"Mo "Nemam kod sebe "Mislim da "Da, svakako", slo i

Nimrod za krguta desnima. "Ba

You might also like